Marion Davis - Neobično Zaveštanje

7/24/2019 Marion Davis - Neobično Zaveštanje

http://slidepdf.com/reader/full/marion-davis-neobicno-zavestanje 1/75

~ 1 ~

http://www.rewardsafftrack.eu/affiliate/referral.asp?site=bjb&aff_id=aff56894



Marion avis

NEOBIČNO

ZAVEŠTANJE

~ 2 ~



- Naše iskreno saučešće - Dominik, stariji partner mu je stegnuoruku.

- Hvala - kratko je odvratio i ponovo seo. Advokati su pripremali papire, povremeno razmenjujući zabrinute

poglede. Karson je odmah predosetio da se dešava nešto neobično, alije odlučio da sačeka do otvaranja.

- Hmmm... - nakašljao se Emerson, kome je očigledno stariji bratprepustio čitanje. - Pre nego što pročitam tekst testamenta tvog oca,Karsone - gledao je u njega kao da mu je jako neugodno - moram da teupozorim da ćeš čuti neke stvari kojima ćeš biti iznenađen... - napravioje malu pauzu.

- Mislim da ti se neće dopasti - zaključio je.

- Molim vas da pređemo na stvar - odvratio je Karson nestrpljivolupkajući prstima po kolenu.

- U redu - složio se i počeo da čita.

Početak testamenta je objašnjavao šta sve sadrži imovina porodiceGrifin, kao i neke detalje vezane za berzanske poslove. Bila su tu iuputstva za vođenje nekih poslova kojima se porodica sporadičnobavila, da bi tek na kraju izvršio raspodelu svoje imovine. Karson je sa

nestrpljenjem slušao, pitajući se o kakvom se neprijatnom iznenađenjuradi. Kada je spomenuta kuća sa imanjem u Montereju, gde su živeli,njegovo se lice iskrivilo od besa.

Jedna polovina kuće sa imanjem pripašće mom sinu, KarsonuGrifinu, dok druga polovina mora biti predata gospođici SilvijiAnderson iz San Hozea. Navedenu polovinu kuće sa imanjem,

~ 3 ~

Karson Grifin sedeo je ozbiljnog lica u kancelariji advokatske firmekoja je zastupala njegovu porodicu, ruku skrštenih na krilu uočekivanju otvaranja testamenta njegovog, nedavno preminulog oca.

Oči tamnozelene boje, bile su osenčene tugom i delovale još tamnije ibez sjaja. Zagladio je kratku crnu kosu sa tek ponekom sedom i stisnuousne, kao da je bio nestrpljiv da se to što pre okonča. Za njega je toionako predstavljalo puku formalnost jer je bio jedini naslednik, ali seformalno otvaranje testamenta svakako moralo obaviti. U kancelarijusu ušla dvojica advokata, braća Dominik i Emerson Karpenter i klimnuliglavama u znak pozdrava.



gospođica Anderson će naslediti pod uslovom da u kući provedenajmanje šest meseci."

Tu je advokat morao prekinuti čitanje, jer je Karson poskočio sa

stolice i zaprepašćeno mu otrgao papir iz ruke. Čitao je slova koja je većčuo, ali još uvek nije mogao da poveruje u njihov sadržaj.

- Šta ovo treba da znači?! - glas mu je bio opasno preteći, a oči odbesa dobile svetlu, skoro sivu nijansu.

- To je želja tvog oca, Karsone - pokušao je da objasninajljubaznijim tonom stariji Dominik.

- To ne može biti istina! - oštro je odvratio. - Ko je, uopšte ta, ta... -nije mogao da se seti imena.

- Gospođica Silvija Anderson - podsetio ga je Emerson. - Koliko smomi uspeli da saznamo, ona je vlasnica jedna modne kuće u San Hozeu -odvratio je.

- Ali kakve veze ona ima sa mojim ocem? - besneo je.

- Mislimo da ćeš objašnjenje za to dobiti u pismu koje ti je otacostavio - odvratio je Dominik i počeo da ga traži među papirima. - Ali,evo ga - izvukao je zapečaćenu kovertu i pružio mu je.

Karson je skoro istrgao kovertu iz njegovih ruku i bacio kratakpogled na nju. Bila je ispisana urednim rukopisom njegovog oca i

naslovljena na njegovo ime. Nije želeo da je čita tu pred njima, zato ju jegurnuo u unutrašnji džep sakoa.

- Nikakvo objašnjenje neću smatrati zakonitim! - na licu mu sevidela odlučnost dok je govorio. - Smatrajte da ću odmah pokrenutipostupak na sudu da se ovakva odluka moga oca poništi! - dodao jeoštro.

Dvojica advokata razmeniše poglede i klimnuše glavama.

- Zašto pre toga ne pokušate da kontaktirate gospođicu Anderson i

vidite da se to reši van suda? - predložio je Dominik. Karson ga je oštro pogledao, a onda za trenutak razmislio.

- Možda ste u pravu - složio se. - Kontaktirajte je i onda vidite štamože da se uradi - naredio je i klimnuo im u znak pozdrava.

~ 4 ~

Izašao je na ulicu i seo u svoj tamnosivi mercedes. Uključio se sanestrpljenjem u saobraćaj i krenuo prema kancelariji. Usput je napetorazmišljao o onome što je upravo čuo, nikako ne shvatajući potez svoga



- Dobar dan, gospodine Grifin - ljubazno ga je pozdravilasekretarica.

- Pošta vas čeka na stolu - dodala je.

- Hvala - kratko je klimnuo - Molim da me niko ne uznemiravanarednih sat vremena - po njegovom glasu shvatila je da je veoma ljut.

- Ništa ne brinite - odvratila je. - Želite li da vam donesem nešto?

- Ništa, hvala - odgovorio je i zalupio vrata za sobom.

Smestio se za veliki sto od mahagonija i otvorio pismo. Dok je čitao,

~ 5 ~

oca. Čudnovata odluka iz testamenta bila je utoliko čudnija što nikadanije pominjao tu Silviju Anderson. Kroz glavu mu je prošla misao da jemožda bila njegova ljubavnica poslednjih godina, od smrti njegove

majke, ali mu je bilo teško da u tako nešto poveruje. Nije nimalo ličilona njega da ima ljubavnicu, pa ni da to krije od njega. Uvek su bihiskreni jedan prema drugom i smatrao je da među njima nema tajni. Paipak, ta gospođica je postojala i trebalo je da postane vlasnik polovinenjegove kuće. Na licu mu se ponovo pojavio bes, dok je rukamanesvesno stezao volan, odmahujući glavom u neverici. Nadao se da ćeuspeti da reši to pitanje brzo i da dotična gospođica nijepreterano gramziva. Parkirao je ispred zgrade na posebno označenommestu i ušao unutra. Žurio je da što pre stigne do kancelarije i pročita

pismo koje je trebalo da razjasni njegovu dilemu.

na licu mu se primećivalo čuđenje. Mrštio se dok je otkrivao dobročuvanu tajnu svoga oca. Shvatio je da je otac, pre nego što je upoznaonjegovu majku, bio u vezi sa izvesnom Holi i da je ta žena bila ljubavnjegovog oca koja je trajala do smrti. Njegovu majku, Džodi, oženio jejer je očekivala njega, Karsona, zbog čega se on odrekao svoje ljubavi,ali nikada nije uspeo da je zaboravi i preboli. Pismo je sadrža lo još nekedetalje te priče, ali je zaključak bio da otac želi da ostavi deo imanjanjenoj kćeri, Silviji Anderson, pošto Holi više nije živa. Karson je

presavio pismo i gurnuo ga u fioku. Objašnjenje mu se nije nimalodopadalo i nije mogao da shvati očevu odluku da deo kuće ostavipotpunom strancu. Ta Silvija je mogla biti bilo ko! Kako je mogao takonešto da mu učini? Ustao je i napravio nekoliko krugova po kancelariji.Još uvek nije mogao da se smiri i neće se ni smiriti sve dok ne razreši tusituaciju, zaključio je na kraju.



- Nik, molim te pogledaj ovo - Silvija dodade pismo do mladićaduge, plave kose svezane u rep.

- Šta ti je to? - odvratio je, otvarajući presavijeni papir.

- Tu piše - iznenađeno je govorila - da sam upravo postalanaslednica polovine kuće i imanja u Montereju, a sve to mi je ostavioizvesni Benet Grifin, za koga nisam čula nikada u životu! - odmahnula jerukom.

- Sačekaj da pogledam - odgovorio je i posvetio pažnju pismu.

U pismu, upućenom od strane izvršitelja testamenta, zaist a jestajalo ono što mu je Silvija upravo rekla.

- Nije mi jasno zašto bi neko ostavio ovoliku imovinu potpunomstrancu? - primetio je.

- Ni meni - slegnula je ramenima. - Možda je u pitanju greška,možda postoji neka druga Silvija Anderson? - zaključila je.

- Možda, ali to možeš saznati samo ako odeš na ovaj sastanak saadvokatima - složio se.

- Ne znam... - iskrivila je usne, kao i uvek kada joj nešto nije bilo povolji. - Nemani vremena za takve gluposti, možda ću ih pozvatitelefonom - dosetila se spasonosne ideje.

- Pokušaj - saglasio se. - Ako ti više ne trebam, morao bih da odemdo radionice i proverim šta su uradili sa onim divnim lanom koji trebaskrojiti - ustao je sa stolice i podbočio se.

~ 6 ~

Silvija mu se nasmešila. Bio je njen najbolji dizajner i najboljiprijatelj istovremeno. Njemu je mogla da kaže sve ih gotovo sve što ju jeikada tištalo, a on je uvek umeo da je posavetuje ih joj vrati dobro

raspoloženje. Njena modna kuća „Step" ne bi bila ista kada bi njegaizgubila, jer su upravo njihove zajedničke kreacije imale taj posebni stilkoji ih je odvajao od drugih, sličnih modnih kuća. Odnedavno, ime„Step" predstavljalo je robnu marku koja je imala sve više pristalica naprobirljivom tržištu Kalifornije, naročito među mladim i uspešnimposlovnim ženama koje nisu prezale od toga da i na poslu delujusavršeno ženstveno i pomalo izazovno. Silviji je to značilo, ne samo



mnogo veću zaradu, već i dokaz, potvrdu svega što je radila i zašta sezalagala poslednjih godina.

- Naravno, Nik, hvala ti u svakom slučaju na razgovoru - dobacila je

za njim. Kada je ostala sama, još jednom je otvorila čudno pismo i ponovo

ga pročitala, ovaj put lagano, trudeći se da između redova pronađeodgovore na svoja pitanja. Pošto ni to nije pomoglo, odložila je pismo ivratila se svojim brojnim obavezama.

- Gospođice Anderson, uveravam vas da nije u pitanju nikakvagreška, nasleđe o kome ste u pismu obavešteni, namenjeno je vama -uveravao ju je Dominik Karpenter. - Ako biste došh do naše kancelarije,sve bismo vam pojasnili - dodao je.

- Ja sam veoma zauzeta i nemam vremena za to - odbacila je odmahtu pomisao. - Šta treba da uradim sledeće? - pokušala je da budepraktična i odmah završi sve.

- U testamentu postoji jedan uslov oko preuzimanja imovine -

odvratio je Dominik. - Ostavilac je predvideo da morate ući u posedimanja i na njemu provesti bar šest meseci da biste postali punovažnivlasnik - objasnio je.

- Šta? - začudila se - Čemu tako nešto?

- To nije na meni da razjašnjavam, gospođice Anderson - osetila jeda okleva. - Moraćete da učinite baš tako ih nema ništa od nasledstva -zaključio je.

- To je tako glupo - odvratila je. - Nemam vremena - shvatila je dase ponavlja, ali je zaista tako mislila. - Ali razmisliću o tome - dodala je.

- Mislim da je najbolje da odete i vidite imanje pre nego što bilo štaodlučite - dodao je na kraju razgovora.

- Naravno, hvala vam na svim obaveštenjima - odsutno sezahvaljivala, dok je razmišljala o neobičnim događajima koji su je snašh.

~ 7 ~



~ 8 ~

Silvija je ponovo sedela u svojoj kancelariji i ponovo čitala jošjedno neobično pismo. Ovo joj se, za razliku od prethodnog, mnogomanje dopalo, bilo je preteće i vrlo neprijatno. Izvesni Karson Grifin, sinčoveka koji joj je namenio deo svoje zaostavštine, obraćao joj se sapretnjom da će čitavu stvar izneti na sudu i potpuno je lišiti nasledstvaukoliko se ne povuče. Iskrivila je usne i bacila pismo na sto. Šta zamišljataj Karson Grifin? Nju niko nije mogao da uplaši ili učeni, gunđala jesebi u bradu. Ako je dobila to nasledstvo, kome se i sama začudila, tonikako nije davalo za pravo njegovom sinu da je tretira kao ološ. U

trenutku je odlučila da ode i pogleda svoje imanje, ako ni zbog čegadrugog, onda bar njenu u inat. Klimnula je glavom, kao da sama sebidaje odobrenje i odmah počela sa pripremama za put.

Imanje Grifinovih ju je skoro ostavilo bez daha dok je izlazeći izautomobila bacala poglede oko sebe. Prekrasna vila, okružena

negovanim vrtom i besprekornim travnjakom, blistavo je sijala nasuncu, izmamivši joj uzdah. Primetila je da se iza kuće nazire okean,koji je svojim šumom jedini remetio tišinu i sklad. Nije mogla ni danasluti da će joj se mesto tako dopasti, a još manje da poveruje dapolovina pripada njoj. Popela se širokim kružnim stepenicama ipozvonila. Vrata joj je otvorio, verovatno vlasnikov kućepazitelj i upitaoza ime. Čim ga je rekla, širom je otvorio i pozvao je da uđe i sačeka.Osvrtala se po ogromnom predvorju, prateći pogledom stepenište saleve i desne strane i za trenutak se divila ogromnom kristalnom lusteru

koji je svetlucao na sredini, spuštajući se do visine njenog pogleda.Uspeia je da razazna i skupocene slike i ogledala na zidovima, pre negošto je ugledala visoku priliku koja joj se približavala. Skoro je zadrhtalapri pogledu na to lice kao isklesano od mramora. Približio joj se, sarukama uvučenim u džepove i pogledom koji je odavao da nije nimalosrećan što je vidi. Namerno se uspravila još jače i zauzela dostojanstvenstav.



- Dobar dan - pozdravio je dubokim glasom. - Ja sam Karson Grifin,vlasnik ovog imanja - predstavio se.

Znala je da odmah pokušava da je isprovocira konstatacijom, ali je

odlučila da mu to ne dopusti. - Drago mi je - odvratila je odmereno. - Silvija Anderson - dotakla je

njegovu ruku i osetila lako strujanje u telu od tog dodira.

- Preći ćemo u salon i tamo razgovarati - rekao je i krenuo.

- Znam da je ovaj razgovor pomalo neprijatan za oboje, ali se moraobaviti - započeo je. - Ne razumem najbolje motive mog oca da ostavideo imanja vama, ali... - odmahnuo je rukom.

- Verovatno je imao neki jak motiv, ako se odlučio na takav korak -odvratila je.

Slegnuo je ramenima i prekomo je pogledao.

- Možda... - neodređeno je rekao, a na licu mu se videlo da napetorazmišlja o nečemu.

- Vaše pismo mi se nije nimalo dopalo - rekla je i pogledala gapravo u oči.

- Zaista ne volim kada neko pokuša da mi preti - dodala je.

~ 9 ~

Išla je za njim, posmatrajući ga usput s leđa. Kretao se lako i poredsvoje težine i sa izvesnim gibanjem. Griva guste crne kose, tek ponegdeprošarana ponekom sedom, davala mu je još markantniji izgled, iako jebila jako kratko podšišana. Otvorio je vrata i propustio je da uđe. Bar jedobro vaspitan, pomislila je u sebi, dok je gledala po novoj prostoriji ukoju su ušli. Stil je svuda bio isti, klasičan i vrlo odmeren, sa tekponekim detaljem koji je dopunjavao i oživljavao prestrogi prostor.Ponudio je da sedne, pa je izabrala veliku kožnu fotelju naspramkamina. Prekrstila je duge, vitke noge i otkrila njegovom pogledunjihovu lepotu. Bila je jako svesna svog izgleda i uživala u njemu, ali setrudila da ga ne zloupotrebljava kada su muškarci bih u pitanju. Ničimnije pokazao da ga njen izgled zanima, seo je na sofu i prekrstio ruke.Nakašljao se, kao da se priprema da otpočne razgovor. Ćutala je ičekala, namerno ga puštajući da se muči. Oči su joj sijale nevidljivimosmehom, dok ga je posmatrala. Prošao je prstima kroz kosu i uzeovazduh.



Njegov prezriv osmeh na usnama, još ju je više iznervirao. Bila jespremna da mu se suprotstavi svim sredstvima koja su joj bila naraspolaganju, samo zato jer je neprestano izazivao.

- Pozvao sam vas, jer sam smatrao da možemo dogovoromrazrešiti ovu neprijatnu situaciju.

Silvijino lice se naglo razvedrilo na njegove reči.

- Za mene nije nimalo neprijatna - bockala ga je.

Sada je na njega bio red da se iznervira i znala je da je u tomeuspela. Stiskao je vilice, gutajući bes koji mu je navirao.

- Možda se varate, gospođice - procedio je kroz zube. - Mojiadvokati kažu da postoje dobri izgledi da ostanete bez ičega - pokušao

je da zvuči kao da vlada situacijom. - Da je zaista tako - presekla ga je prezrivo - sigurna sam da sada nebih bila ovde i da mi ne biste nudili nagodbu.

Lice mu je postalo tamnocrveno, a oči skoro sive od besa. Uživala jeda ga posmatra kako se muči da ostane pribran i naizgled hladan, dokje sve ključalo u njemu.

- Stvar se može rešiti na različite načine, gospođice - glas mu je bioleden. - Hteo sam da pokušamo da to obavimo civilizovano.

- Razumem - klimnula je.

Ćutala je i čekala da najzad iznese predlog. Predosećala je da joj seneće dopasti, ali nije unapred reagovala dok ne sazna šta je naumio.

- Raspravljao sam sa ljudima koji znaju vrednost mog imanja -ponovo je naglasio da je on vlasnik. - I dobio sam okvirnu procenu.Ponudiću vam vrlo velikodušnu sumu novca da odustanete od nasleđa -zastao je i čekao.

Znala je da očekuje nekakav odgovor, ali nije odgovorila. Htela jeda čuje ponudu pre toga.

- Ponudiću vam pet stotina hiljada dolara, što je veoma razumno uovom slučaju - zaključio je.

Silvija se kiselo osmehnula.

- Da li vam izgledam kao budala? - odvratila je pitanjem.

- Zašto? - izvio je obrvu začuđeno.

~ 10 ~



- Zašto? - ponovila je za njim. - Ovakvo imanje vredi milione, a vimislite da me se rešite sa bednih pola miliona! - skoro je vikala.

Pogledao je pogledom punim prezira i klimnuo glavom.

- Znao sam od samog početka da će te biti pohlepni - gledao je savisine dok je govorio. - Samo je novac u pitanju, zar ne?

Osetila je snažno poniženje i bes. Nije bio novac u pitanju, naravno,ali nije trpela da je neko pravi budalom. Nije ni bio svestan koliko jepogrešio kada joj se obratio takvim tonom. Sada nije bila spremna daodstupi ni za milimetar.

- Novca imam dovoljno - ledenim glasom je uzvratila. - Ali nisamglupa - dala mu je do znanja da zna koliko imanje vredi.

I sama je bila poslovna žena i nije odlazila na razgovorenepripremljena. Uspela je da sazna vrednost imanja i nije je mogaoprevariti.

Delovao je nezadovoljan njenim odgovorom. Nadao se da će uspetisve da reši odmah i otarasi se nje, ali sada je izgledalo da će bitinezgodan igrač. Odlučio je da ponovo zaigra na kartu suda.

- U slučaju da se ne dogovorimo, plašim se da će sud biti taj kojiće rešiti to pitanje, a to može da se završi tako da ostanete bez ičega -hladno je primetio, nadajući se da je ostavio utisak daje bezbrižan.

- Zašto bih imala nešto protiv? - i sama je delovala nehajno. - Sve jeurađeno po propisima i nemani razloga za brigu, zar ne? - provociralaga je svojom mirnoćom,

- Moji advokati su veoma moćni - dodao je.

Nasmejala se prezrivo i skrstila ruke na krilu.

- Zašto bih se plašila vaših advokata? - gledala ga je bezobrazno. - Isama imam armiju najboljih zastupnika koji štite moje interese - mirnoje zaključila.

- Po svemu sudeći, kakva majka, takva ćerka - otelo mu se. Njeno lice je postalo rumeno, a grudi su joj se ubrzano dizale. Bila

je besna i delovala kao tigrica koja se sprema na skok.

- Sa kojim pravom govorite o mojoj majci?! - siktala je. - Vi jeuopšte i ne poznajete.

- Iz očevog pisma sam shvatio da je bila njegova ljubavnica, štogovori dovoljno o njoj - odvratio je prezrivo.

~ 11 ~



- Vi ste vrlo nevaspitani i bezobrazni - glas joj je bio vrlo povišen. -To verovatno nije uopšte tačno jer sam prvi put čula za vašeg oca kadasam dobila obaveštenje od advokata, a i da jeste, ko ste vi da sudite o

nekome koga niste ni upoznali...? - bila je suviše besna da bi nastavila. - Ono što sam saznao, bilo mi je dovoljno da procenim - uzvratio jehladno.

Posmatrala ga je sa neskrivenom mržnjom nekoliko sekundi.

- Vas niko nikada nije naučio pameti, a trebalo je! - procedila je.

- Da nećete možda vi? - smeškao se nadmoćno.

- Ne - odmahnula je glavom. - To su vaši roditelji trebali da urade,ali sada je verovatno kasno - dobacila je.

Posmatrali su se kao dve zveri spremne da skoče jedna na drugu i bore do smrti. Atmosfera je postala tako zategnuta da se u vazduhu okonjih osećao plamen koji je svakog trena mogao da bukne. Vladala jetišina nekoliko trenutaka, pre nego što je ustala i krenula ka vratima.

- Mislim da sa vama ne mogu da se dogovorim - zaključila je muklo.

- Videćemo još - dodao je za njom, dok je izlazila.

~ 12 ~

Karson je nezadovoljno zgužvao papir koji je držao u ruci. Devojkaje bila sve samo ne glupa, zaključio je. Nadao se da ne vlada previšesituacijom i da će uspeti lako da dobije njen pristanak, ali to mu sadaviše nije delovalo verovatno. Možda je prenaglio i poneo se nekorektno,pomislio je. Možda je trebalo da bude lukaviji i ubedi je drugimsredstvima. Sada je ionako prekasno da o tome razmišlja. Znao je da jeova prilika propala, ali je očekivao da će ih biti još. Na kraju krajeva,

otac je u testamentu naveo kao uslov da mora živeti na imanju bar šestmeseci da bi postala vlasnik, a on će se postarati da to bude najgorihšest meseci u njenom životu. Nateraće je da pobegne glavom bez obzirai prihvati bilo šta što joj bude ponudio, pobedonosno je zaključio.



Karson Grifin je posmatrao sa neskrivenim nezadovoljstvom kakotaksista iznosi Silvijine torbe iz prtljažnika. Shvatio je da se nije šalilakada ga je pre nekoliko dana obavestila da se doseljava na neko vremeu vilu, mada se nadao do poslednjeg trenutka da će se predomisliti.

Pozdravila ga je klimanjem glave i spustila torbu kraj vrata. - Pokaži mi moju polovinu - rekla je.

- Ne budi tako samouverena da će biti tvoja - odvratio je i poveo jeda joj pokaže gde će se smestiti.

~ 13 ~

Nije mogla da se smiri sve do zgrade kompanije. Ruke su joj jošpodrhtavale od besa, čim bi pomislila na Karsona Grifina. Nikada je u

životu niko nije tako omalovažio i poneo se tako prema njoj kao da jeroba na prodaju. Očigledno je bio užasno uobražen i smatrao da senovcem sve može kupiti i da svaki čovek ima svoju cenu, samo ako mudovoljno ponudiš. E, pa tu si se prevario, Karsone Grifine, zaključila jebesno. Iako je imanje u. početku nije previše zanimalo, sada bi učinilasve da ga zadrži, ne samo zato što joj se dopalo na prvi pogled, već izato da napakosti gospodinu „Naduvenku". Usput je donela odluku dauzme odmor nekoliko nedelja ranije i provede ga na imanju i vidi kakoće sve to ispasti. Ionako je posao trenutno bio u manjem zastoju, pa je

najbolje da iskoristi taj trenutak pre nego što počne sledeća sezona.

Silvija nije ništa odgovorila na njegovu primedbu, ali se smešilazadovoljno iza njegovih leđa. Bila je gotovo sigurna da hoće i nimalo gase nije plašila. Štaviše, počinjala je polako da uživa u ovoj igri koju suzapočeli. Obišli su čitavo imanje, on joj je usput šturo objašnjavao gde

se šta nalazi, kao i o pravilima ponašanja u kući. Nije imala ni najmanjunameru da ih se pridržava, ali ga je pustila da se sam u to uveri. Najzadjoj je pokazao deo kuće koji će ubuduće koristiti i ostavio je samu. Nekovreme je provela u razgledanju, usput razmišljajući kakve će svepromene odmah morati na napravi da bi nastavila svoj život na način na koji je bila navikla. Izvukla je notes sa beleškama i pribeležila prvezamisli. Već je videla kako će moći da se organizuje i vodi svoje poslove



odavde, jer posao nikako nije smeo da trpi zbog njene odsutnosti. Svasreća, njena ekipa ljudi je već bila tako dobro uigrana da neće biti većihproblema, a pored toga, tu je bio i Nik koji je uvek mogao da je zameni.

Osmehnula se sama sebi u velikom ogledalu u zlatnom ramu i zaključilada će sve ovo možda biti i prijatan odmor za nju.

Od dolaska Silvije Anderson u njegovu kuću, Karson je stalno imaoproblema. Njegov mir bio je sasvim uništen, a ritam života potpunoporemećen.

Vreme koje je uvek sa zadovoljstvom provodio kod kuće, nakonnapornog i uvek užurbanog tempa na poslu, bilo mu je prava i jedinarelaksacija, a sada je ona pokušavala da mu to oduzme. Ljutito jezgužvao salvetu, odjednom potpuno izgubivši apetit i odgurnuo tanjir.Ni jelo nije imalo ukus od kada se ona motala okolo. Odlučio je da jojstavi do znanja da to neće trpeti. Naglo je ustao i oborio stolicu. Podigaoju je pažljivo i vratio na mesto. Nije ličilo na njega da se tako ponašaprema stvarima u kući, jer ih je veoma voleo, one su ga vezivale kaodrage uspomene za detinjstvo i roditelje koje je mnogo voleo. I to je bilo

njeno delo, besno je zaključio.

- Molim vas da ga postavite kraj prozora, uživam da gledam uokean dok vozim - pokazala je dvojici majstora gde će postaviti sobnibicikl, koji je stigao zajedno sa ostalom opremom kojom je nameravala

da popuni mini-teretanu. Mladići su postavili i nakon toga fiksirali bicikl, a potom rasporedili

i ostatak opreme. Bez imalo uzbuđenja, Silvija je posmatrala kako bušeskupoceni parket, a još manje je se ticalo što prave buku. Velikaogledala u ramovima izbacila je u predsoblje, a umesto njih postaviladruga koja su dosezala skoro do vrha zida i pokrivala ga većim delom.Zadovoljno se osvrtala kada je posao bio gotov i zaključila da će tu sa

~ 14 ~



zadovoljstvom moći da obavlja svoje svakodnevno vežbanje. Telefon jezazujao i ona ga otkači sa pojasa. Bio je to Nik.

- Zdravo šefice, šta se dešava? - bio je, kao i uvek vedar i dobro

raspoložen. - Zdravo, Nik, upravo završavam opremanje teretane - odvratila je.

- Šta se dešava tamo? - uzvratila je pitanjem.

- Za sada ništa posebno, samo proveravam kako se snalaziš u novojulozi gazdarice imanja - nasmejao se.

- Odlično - odvratila je osmehom. - Nisam ni znala da ću tolikouživati u tome.

- A onaj tiranin? - nastavio je Nik da je ispituje.

- Za sada je miran, ali ne verujem da će tako i ostati - bilo joj jedrago što je Niku sve ispričala u vezi sa Karsonom Grifinom, pa je sadaimala sa kim da razmenjuje tračeve o njemu.

- Ako bude problema, slobodno zovi - veselo je primetio. - Znaš dasam se bavio boksom neko vreme - dodao je kroz smeh.

- I stalno dobijao batine, pa si zbog toga i prestao - odvratila je krozsmeh.

- Ali hvala ti u svakom slučaju, umem sama da se branim.

- Dobro, zvaću te sutra nakon kolegijuma da ti prenesem najnovijevesti - dodao je i pozdravio se.

Silvija se zavalila na klupu za vežbanje i zagledala u prazno. Bilo jojje drago što je malo pobegla iz grada, iako je znala da je to neće dugodržati.

Karson je kroz prozor svoje sobe posmatrao Silviju kako seizležava na plaži. U minijaturnom bikiniju, zaista je imala šta da pokaže.Majka priroda ju je obilato nagradila svim lepotama, iako ga to u tomtrenutku nije nimalo zanimalo. Razmišljao je da li da odmah siđe i tu jojsaopšti svoje mišljenje o njenom ponašanju u kući ili da sačeka da uđe.Odlučio je da ipak sačeka da uđe i pristojno se odene, jer nije želeo dapomisli da ga zanima da je gleda tako oskudno odevenu.

~ 15 ~



Negde pre večere, odlučio je da ode do nje i natera je da seurazumi. Već mu je bilo dosta neprestane zvonjave telefona, njenogjurcanja gore-dole po kući, preglasne muzike onda kada je on hteo da se

odmara i svega što je imalo veze sa njom. Zastao je pred vratima njeneradne sobe i pokucao. Pre nego što je odgovorila, otvorio je vrata ipogledao unutra. Sedela je nad nekim skicama i izgledala zadubljena uto što je radila. Podigla je pogled ka njemu i upitno podigla obrve.

- Možemo li da razgovaramo? - upitao je. Spustila je olovku inaslonila se.

- Naravno - složila se. - O čemu se radi?

- Kada si stigla, potrudio sam se da ti pružim svu potrebnuudobnost, zar ne? - uzvratio je pitanjem.

- Da, pa...? - očekivala je nastavak. - Istovremeno sam ti predočio izvesni red koji u ovoj kući vlada i

koji moraju poštovati svi koji u kući žive - nastavio je, a na licu mu seveć primećivalo nestrpljenje. - Ti, kao i ostali, moraš poštovati taj red,jer on važi za SVE - naglasio je poslednje reči.

Silvija je shvatila da će ovaj razgovor postati neprijatan, kao i sviostali koje su vodili, jer se on uvek i u svakoj prilici ponašao nadmeno inetolerantno.

- A ako se meni taj red ne dopada? - izazivala ga je. Oči su mu sevnule i postale svetlije, što je značilo da ga je njena

primedba iznervirala.

- Moraćeš da ga poštuješ! - konstatovao je samouvereno.

- Zaista? - prezrivo se osmehivala.

- Da, zaista - potvrdio je.

- A kako ćeš me naterati? - i dalje ga je provocirala.

- To ćeš videti kada za to dođe vreme - preteći je procedio.

- Misliš da možeš da me uplašiš? - nastavila je da se poigravanjegovim živcima.

- Nemam nameru da te plašim, ovo je bilo ljubazno upozorenje -odvratio je.

- Ljubazno?! - prasnula je u smeh - Šta je tu po tebi ljubazno? To štoupadaš ovde i zasipaš me pretnjama? Mora da se šališ!

~ 16 ~



- Nisam imao nameru da budem duhovit, iako vidim da ti je smešnoono što govorim, ali ne budi tako sigurna u sebe - ponovo ju jeupozorio.

- Imam važnija posla od ovog besmislenog razgovora - prekinula gaje.

- Molim te da izađeš i ostaviš me da radim - hladno je zatražila.Karson je ćutao, stežući pesnice od besa. Niko nije mogao da gaiznervira, bar do sada, kao ova uobražena, tvdroglava devojka. Bio jespreman da joj pokaže ko je gazda u kući, ma koliko ga to koštalo.Okrenuo se na peti i izašao. Silvija je gledala za njim, odmahujućiglavom. Pitala se kako je uopšte moguće da još postoje ljudi koji misleda se svet okreće i postoji samo zbog njih?

Karson je svakoga dana sve više gubio strpljenje sa njom. Ne samoda nije prestala da pravi haos po njegovoj kući, već je postajalo svakogadana sve gore. Toga dana je sa sprata odjekivala muzika tako glasno, daje bilo nemoguće odmoriti se. Odbacio je novine na stočić i ustao sanamerom da je prisili da utiša muziku i ponaša se civilizovano,poštujući druge i njihove potrebe. Penjao se stepenicama, sa gnušanjemslušajući sve jače zvuke koji su dopirali iz nekadašnje biblioteke. Pitaose šta je mogla da radi uz tako glasnu muziku i zaključio da zapravo neželi ni da zna. Pokucao je nekoliko puta, ah ga ona nije mogla čuti odtolike galame. Zato je otvorio vrata i zanemeo pred prizorom užasa kojije ugledao. Od njegove barokne biblioteke nije ostalo gotovo ništa.Umesto toga, sada je to ličilo na nekakvu vežbaonicu, a ona je sedelaispred ogledala i radila vežbe. U dva koraka se našao kod stereouređaja i isključio muziku. Ona ga je tek tada primetila i okrenula se sazačuđenim izrazom na licu prema njemu. Skoro je ustuknula kada jeprimetila mračan, preteći pogled kojim ju je odmeravao.

- Šta ovo znači? - glas mu nije bio ništa mekši od pogleda.

- Šta? - upitala je glumeći ravnodušnost.

- Kako si smela da uradiš ovako nešto? - sa gađenjem je pokazaooko sebe.

~ 17 ~



- Šta je tu tako strašno? - odvratila je pitanjem.

Iz njenog pogleda je zaključio da zaista nije svesna zločina koji jenapravila.

- Šta je strašno u tome što si uništila jednu baroknu biblioteku sabezbroj skupocenih dela koja su sakupljana po čitavom svetu i od njenapravila vežbaonicu? - nije mogao da veruje da ona ne shvata.

- Nisam znala da ti je to tako važno - slegnula je ramenimaravnodušno. - Uostalom, niko nije ulazio, niti čitao te knjige, pa nevidim svrhu postojanja bibhoteke - dodala je.

- Te knjige vrede čitavo bogatstvo, a ti si ih... - nije mogao da govorijer se gušio od besa.

- Ne brini za knjige - odvratila je nehajno. - One su urednozapakovane u kutije i nalaze se u ostavi - objasnila je.

Karson je bio nem od nemoći i trudio se svim silama da ne izgubikontrolu nad sobom. Osećao je neodoljiv poriv da je uhvati i dobroprodrmusa.

- Odmah da si izbacila to đubre odavde i vratila sve u prvobitnostanje! - naredio je preteći.

Ustala je i podbočila se. Tek tada je shvatio daje odevena samo upripijeni triko i da je skoro mogao da vidi sve što je pokrivao. Odvratio

je pogled u stranu i okrenuo joj leđa. - Ne pada mi na pamet! - izjavila je. - Meni je vežbanje potrebno

kao vazduh koji dišem i nemam nameru da menjam svoj način životazbog gomile prašnjavih knjiga! - pobunila se.

Karson se polako okrenuo prema njoj sa takvim izrazom na licu daje pomislila da će je zgromiti. Ipak se još jače ispravila i isturila grudi,pokazujući mu da ga se ne plaši.

- Bolje bi ti bilo da me poslušaš! - zapretio je vrlo tiho. Osmehnula

se kiselo i prekrstila ruke na grudima. - Tvoja naređenja me nimalo nisu impresionirala, da znaš -

odvratila je prkosno. - Osim toga, mogu da radim šta hoću na mojojpolovini kuće - dodala je, pobedonosno se smešeći.

Za trenutak je izgledalo da gaje zbunila. Ostao je nem nekolikotrenutaka, posmatrajući je kao ljutog neprijatelja, što mu je zapravo ibila.

~ 18 ~



- Ne igraj se sa mnom - upozorio ju je još jednom pre nego što seokrenuo i izašao.

Kada je ostala sama, sela je na klupu, osećajući da joj kolena

klecaju. Iako je uspeo da je iznervira, bila je srećna, jer mu je baruzvratila istom merom. Nije imala nameru da se lako preda. Mogao jeda računa na to.

Pošto se vratila sa plaže, zatekla je poruku na radnom stolu odKarsona da želi da razgovara sa njom za vreme večere. Bila je ispisanakrupnim slovima, lepo oblikovanim i oblim, na papiru koji je nosio znaknjegove porodice. Nasmešila se i odbacila papirić. Zaputila se pravo ukupatilo i istuširala. Trljala je dugu plavu kosu frotirom i odsutnoposmatrala okean koji se sa njenog prozora dobro video. Iako je naviklana gradsku vrevu i večitu jurnjavu u poslu, morala je da prizna da joj sena imanju veoma dopadalo i da joj je prijala ova promena, bar na nekovreme. Jedino što joj je zaista nedostajalo u ovom trenutku, bilo su njenibrojni prijatelji i saradnici sa kojima se družila i izlazila skoro svakevečeri. Skinula je frotir sa kose i dugo je četkala razmišljajući o svom

životu. Nikada nije ni imala zapravo vremena da razmišlja o njemu jerje uvek bila i previše zauzeta poslom i ambicijom da uspe. Poreklom izporodice srednjeg staleža, čitavog života je sanjala o tome da se izdigneiz tog okruženja i postane neko. Kada joj se ukazala prilika, posle smrtiroditelja prodala je porodično imanje i sa mnogo entuzijazma osnovalasopstvenu modnu kuću u koju je uložila ne samo novac, već i sve svojeznanje i energiju. Posle višegodišnje borbe, uspela je da nametne svojstil u određenim krugovima i njeno ime je postalo značajno u svetumode, a robna marka sve traženija na tržištu. Sada je raspolagala

priličnim imetkom kojim je vrlo pažljivo rukovodila, ulažući uvek upoboljšanje svog posla i u najbolje ljude od kojih je tražila maksimumkoji je i sama davala. Privatni život joj je bio sekundaran. Bilo joj jedovoljno što je stekla dobre prijatelje i zadovoljavala se druženjem iizlascima sa njima. Vreme je polako prolazilo, ponekad je upozoravajućisitnim znacima da postoje i druge stvari u životu osim posla, ali ona senije mnogo obazirala na to. Bila je mlada i imala je još puno vremena

~ 19 ~



pred sobom i mnogo poslova koje je još trebalo odraditi. Odbacila ječetku na krevet i zabacila kosu. Ova iznenadna situacija u kojoj se našla,kao da ju je navela da razmisli o sebi i svom životu. Uzdahnula je i

odmahnula glavom. Život je tek bio pred njom i bila je sigurna da nijepotrebno da se time dalje opterećuje. Osim toga, čekala ju je večera saKarsonom Grifinom, za koju je znala da će biti sve drugo samo neprijatna.

Karson je sedeo za stolom u trpezariji i pogledao na sat svakihnekoliko minuta. Drskost te devojke bila je van svih njegovihočekivanja, ali čak ni on nije verovao da se neće pojaviti na večeri.Razmišljao je šta da preduzme i da li da je potraži, kada je začuo korakei ugledao je na vratima. Visoka i vitka, kose boje sunca, zaista je umela

da ostavi utisak i privuče pažnju svakog muškarca, ali njega to u tomtrenutku nije previše interesovalo. Ustao je mahinalno i sačekao da muse pridruži.

- Dobro veče, žao mi je što kasnim, imala sam hitan poslovnirazgovor - nonšalantno je rekla i sela.

Zauzeo je svoje mesto za stolom i pogledao je prekorno.

- Nisam bio siguran da li dolaziš ili ne - odvratio je.

- Zašto ne bih? - uzvratila je i podigla jednu obrvu, kao da ga

izaziva. - Ne znam, ne poznajem te dovoljno - rekao je suvo.

- Hteo si da razgovaramo o nečemu? - podsetila ga je.

- Možda je bolje da to ostavimo za posle obroka? - predložio je.

- Kako hoćeš - nije se protivila, delovala je kao da je se taj razgovorionako ne tiče.

Posluga je servirala večeru, koju je ona odmah počela da jede savelikim apetitom. Za razliku od nje, Karson nije imao apetita, prevrtao

je hranu po tanjiru, kao da ga muči predstojeći razgovor. Sačekao je da iona završi i zamolio da im kafu i piće serviraju u bašti. Premestili su seispred kuće i ćutke zauzeli svoja mesta. Silvija je posmatrala okoliš,uživajući u svežem povetarcu sa okeana, a Karson je ispod okaposmatrao. Pitao se šta li se dešava u njenoj glavi.

- Imanje je zaista lepo, mada ja više volim neki moderniji stil -primetila je.

~ 20 ~



Nije komentarisao razlike u njihovom ukusu, ali mu je taj prekidtišine pomogao da započne razgovor.

- Razgovarao sam sa svojim advokatima i odlučili smo da

pokušamo još jednom da pronađemo rešenje koje će svima odgovarati -započeo je.

- Što znači...? - nakrivila je malo glavu i drsko ga posmatrala u oči.

- Ako želiš, možemo da odemo sutra zajedno do njihove kancelarijei da vidiš novu ponudu - predložio je.

- Zar bez mojih advokata? - nasmešila se ljupko.

Karson je stegnuo zube odlučan da joj ne dozvoli da ga ponovoisprovocira.

- Ukoliko smatraš da je potrebno, možeš ih obavestiti o sastanku ipozvati da prisustvuju - procedio je kroz zube.

- Naravno da želim - osmehivala se i dalje kao nevinašce. - Iakoumem sama da se brinem o sebi, ne bih rizikovala - zaključila je, dajućimu do znanja da mu nimalo ne veruje.

- Tvoja stvar - složio se nevoljno. - Sastanak možemo održati sutrapopodne u gradu, obavesti svoje zastupnike, a ja ću ti javiti tačno vremei daću ti adresu kancelarije mojih advokata.

- Svakako - složila se i dalje ga posmatrajući kao da se poigrava sanjim - Nadam se da je ponuda dobra, inače će to biti obostranogubljenje vremena - dodala je.

- Ponuda je više nego velikodušna - zaključio je. - Sada me izvini,imam neke poslove koje još moram da završim do sutra.

- Naravno, Karsone - namerno ga je oslovila imenom, videvši da gaje to iznenadilo, ponovo se osmehnula ljupko. - Možeš me zvati Silvija,tako je jednostavnije - zaključila je.

Njegov pogled bio je dovoljan da shvati koliko ga je predlog

obradovao, ali se pravna da ne primećuje kako mu oči sevaju. - Laku noć - procedio je i otišao unutra. Silvija je još malo posedela,

razmišljajući šta zapravo želi da uradi. Da li bi trebalo da prihvatinjegov novac i ode ili želi da zadrži imanje? Ni sama nije bila sigurna,nadala se da će joj sutrašnji sastanak pomoći da se odluči.

Art Keler i Brajan Loson sačekali su je na dogovorenom mestu,nekoliko blokova dalje od kancelarije braće Karpenter.

~ 21 ~



- Nisam najbolje uspeo da shvatim čitavu tvoju priču, ali koliko samrazumeo, danas dobijaš ponudu da taj Karson Grifin otkupi tvoj deoimanja - usput je ispitivao Art.

- Otprilike tako - klimnula je. - Njegov otac mi je ostavio polovinukuće sa imanjem, a on želi da me se otarasi i spreman je to debelo daplati - objašnjavala je. - Još ne znam da li ću prihvatiti njegov novac ilizadržati imanje. Vas dvojica bi trebalo da mi pomognete da ostvarimono što budem odlučila - zaključila je.

- Koliko će ponuditi? - raspitivao se Brajan.

- Nisam sigurna, ali verovatno neće manje od milion dolara -odvratila je. Art i Brajan razmeniše poglede.

- Imanje mora da vredi čitavo bogatstvo - naglas je razmišljao Art.

- Naravno da vredi - složila se. - Osim toga, kuća je punaskupocenog nameštaja i slika, a sve to vredi ko zna koliko... -odmahnula je rukom.

- Ako želiš, odložićemo sastanak dok se malo ne raspitamo -predložio je Brajan.

- Mislim da neće biti potrebno, ali o tome ću odlučiti na sastanku -odvratila je.

Našli su se ispred zgrade koju su tražili i ušh. Lift ih je odveo do

dvanaestog sprata, gde se nalazila advokatska firma braće Karpenter.Unutra je vladala uobičajena vreva i gužva, kroz koju su se probili dopulta za kojim je sedela sekretarica. Pošto su se predstavih, odmah subih primljeni u kancelariju Dominika i Emersona Karpentera. KarsonGrifin je takođe već bio stigao i odmali je ustao da se pozdravi sa njima.Posle upoznavanja, svi su zauzeli svoja mesta za velikim, ovalnimstolom. Dominik Karpenter je otvorio dosije i pročistio grlo pre negošto je počeo.

- Gospodin Karson Grifin, koga mi ovde zastupamo, zatražio je ovajsastanak kako bismo pronašh rešenje za nastalu situaciju u kojoj senalazimo. Ovlašćen sam da u njegovo ime iznesem gospođici Andersonponudu, naravno novčanu, kojom bi bila obeštećena, a koja bioslobodila porodično imanje Grifinovih legata koji je ostavio gospodinBenet gospođici Anderson svojim testamentom. Ukoliko smatrate daponuda nije odgovarajuća, spremni smo da pregovaramo, ali je osnovni

~ 22 ~



uslov da se gospođica odrekne nasledstva trajno i bezuslovno -zaključio je.

Karson Grifin je pažljivo posmatrao lice Silvije Anderson dok je

advokat govorio. Nije mogao da pretpostavi o čemu razmišlja, jer jedelovala savršeno mirno i ničim nije pokazivala šta oseća. Napetost usobi je dostigla vrhunac kada je Dominik Karpenter dodao Silviji papirekoje je pripremio da ih pogleda. Karson nije skidao pogleda sa njenoglica dok je čitala, ali nije mogao da primeti ni najmanji mig. Mirno jepročitala papir i dodala ga svojim zastupnicima. Pošto su svi pročitali,podigla je pogled i upravila ga ka njemu.

- Mislila sam da ste shvatih do sada da nisam na prodaju - mirno jerekla. - Vaša ponuda me vređa - dodala je.

Karson je trepnuo začuđeno, ne shvatajući šta želi. Ponuda koja jebila ispisana na njegovom čeku bila je zaista velika i bio je gotovosiguran da će je prihvatiti. Neko bi morao da bude lud pa da odbijetoliki novac koji je stečen tako olako. Pa ipak, ona još uvek nije bilazadovoljna. Nije ni slutio da može biti toliko gramziva i to ga je strašnoiznerviralo. Za to vreme, Silvija je tiho razgovarala sa svojimadvokatima, stalno odmahujući glavom. Braća Karpenter takođe su bihu neugodnoj situaciji, videvši da je njihov klijent očito nezadovoljan.

- Gospođice Anderson, možete li nam reći u čemu je problem? -upitao je Emerson Karpenter.

- Problem je u stavu Karsona Grifina koji misli da svakoga možekupiti svojim novcem - obrecnula se. - A ja nisam na prodaju - pogledalaga je drsko u oči.

- Pohlepa gospođice Anderson prevazilazi sve razumne granice -odvratio je, obraćajući se svojim zastupnicima i ignorišući je.

- Gospodin Grifin očigledno ima problem u komunikaciji saljudima, jer misli da može upravljati njihovim životima po svom

nahođenju i potrebama - odvratila je, takođe se obraćajući ostalima kaoda Karson Grifin i nije prisutan.

- Molim vas da budemo malo tolerantniji - molećivim glasom jezavapio Emerson Karpenter.

- Ne želim da razgovaram više sa vama o ovom problemu - naglo jeustala, potpuno izgubivši strpljenje. - Ne dozvoljavam nikome da setako ponaša prema meni - dodala je, ponosno isturivši grudi.

~ 23 ~



- Onda poručite gospođici da ćemo razgovarati preko advokata nasudu - nadovezao se Karson.

Silvija mu je uputila jedan od svojih najotrovnijih pogleda i

pokazala glavom svojim zastupnicima da izađu. Obojica mladihadvokata poslušno ustadoše i samo klimanjem glave pozdraviše kolegei Karsona koji je ponosito i ljutito sedeo, ne pomerajući se. Kada suizašli, Art Keler i Brajan Loson pokušali su da je ubede da neprenagljuje u odluci i da još jednom razmisli o ponudi koja nije bilazanemarljiva, ali je Silvija ostala tvrdoglava i uporno je odbijala čak i darazmisli. Videvši da ne mogu uticati na njenu, već donetu odluku, nakraju su morali da se predaju.

- Do sada nisam bila uopšte sigurna da li želim da zadržim to

imanje, ali posle ovoga... - odmahnula je glavom. - Zadržaću ga, pamakar me to koštalo... - nije mogla da nađe odgovarajući izraz dapokaže svoju spremnost da ne popusti ni za milimetar.

- Možda neće biti u stanju ništa da učini na sudu, ali to je, na krajukrajeva, vaša odluka - pomirljivo je zaključio Brajan Loson.

- Bićemo spremni da uzvratimo istom merom ako pokušaju da seposluže prljavim trikovima - dodao je Art Keler.

- Hvala vam - nasmešila se, malo se smirivši. - Mislim da ću ovo

pitanje moći i sama da rešim - dodala je, smešeći se lukavo.

U kući je sve vrvelo od ljudi koji su užurbano jurili svako za svojimobavezama. U preuređenoj kancelariji, Silvija je sa Nikom pregledala uzorke materijala, upoređujući ih sa slikama modela.

- Mislim da bi ovaj žersej bio savršen za seriju bluza - pokazala je,

opipavajući materijal pod prstima. Nik je zamišljeno posmatrao materijal, svaki čas bacajući poglede

ka crtežima i zamišljajući gotov proizvod. Činilo mu se da tu neštonedostaje, ali nije mogao odmah da dokuči šta.

- Nešto nije u redu? - upitala je, prepoznajući njegovo mrštenje.

- Mislim da to nije ono pravo, Silvi - odvratio je i zavrteo glavom.

~ 24 ~



- Šta predlažeš? - uperila je oči u njega, znajući da će on uskoroznati da pronađe najbolje rešenje.

Bila je zaista srećna što ga je imala pored sebe, jer je bio veliki

talenat i poznavalac, kako kreiranja, tako i materijala. Uvek je mogla dase osloni na njegove odluke jer se ispostavilo da su uvek prave inajbolje. Ona sama bila je takođe talentovana, ali je Nik imao ono nešto,kao nekakvo posebno čulo da oseti trend i da ih izbaci pre svih natržište. Zahvajujući tome, uspeli su da se nametnu u tako velikimgradovima kao što su Los Anđeles i San Hoze i postanu jedna odtraženijih robnih marki. Zato je prema njegovom talentu osećalaposebno strahopoštovanje i nikada ga nije sputavala.

- Imam ideju! - uzviknuo je.

Silvija se nasmešila za sebe i klimnula glavom. Uvek je bilo tako,Nik bi dobio ideju i napravio pravo malo čudo.

- Kakvu? - upitala je, radoznala da čuje.

- Ove ćemo bluze plisirati od žerseja i skratiti tako da otkrijemodeo stomaka i naglasimo dobru figuru klijentkinje - dok je govorio većje prepravljao crtež i dodavao detalje. - Ovo će se nositi ispod ove bluzekoja će se kopčati visoko, tako da se nazire gola koža, a da ne delujenepristojno - dovršio je skicu i okrenuo je ka Silviji.

- Savršeno, kao i uvek - nasmešila mu se toplo. - Šta bih ja bez tebe? - Ti si moja najbolja drugarica - uzvratio joj je mekim glasom. -

Hoćeš da pošaljem ovo u modelarnicu da naprave uzorak da proverimoda li je ideja dobra?

- Naravno - složila se. - I bez toga sam sigurna da će izgledati super- dodala je.

- Odmah ću odneti, do sutra ćemo imati model za probu - rekao je ipokupio crteže i uzorke sa stola. - Ti do tada sa Džoanom pogledajfotografije i odlučite za konačnu verziju revije - dodao je izlazeći.

- Pozovi je usput! - doviknula je za njim.

- Silvija, da li da naručim nešto za ručak? - doviknula joj jesekretarica iz druge prostorije gde je desetina mladih ljudi vrednoradila.

- Naravno - odvratila je, nadvikujući žamor. - Poruči pice i lazanje! -dodala je.

~ 25 ~



- Dogovoreno!

Karson Grifin je stiskao pesnice sve dok ga ruke nisu zabolele.Šetao je već više od pola sata po svojoj radnoj sobi, pokušavajući da seusredsredi na posao, ali mu nije polazilo za rukom. Galama koja jedopirala iz njenog dela kuće bila je nesnosna i on to više nije mogao dapodnese. Zavrnuo je rukave košulje, kao da se sprema za fizičkiobračun i žustrim koracima krenuo u pravcu izvora njegovih nevolja.Kada se našao u holu, tu ga je sačekalo desetine neznanaca, svako

zauzet svojim poslom i ne obraćajući pažnju na njega. Odjednom seosetio kao stranac u svojoj kući i to mu je ponovo nateralo krv u lice.Odlučio je da toj devojci pokaže jednom za svagda i to pred svim njenimkolegama, i potpuno je ponizi. Možda će to biti efikasnije od bilo kojihpregovora, zaključio je za sebe. Naglo je otvorio vrata njene kancelarijei zgroženo osmotrio nered koji je unutra vladao. Po baroknim stolicamanjegovih roditelja bih su razasuti materijali, po podu su bih prostrticrteži i skice, a nekoliko ljudi je u jednom uglu podešavalo rasvetu ipripremalo sve za fotografisanje. U tom trenutku, iza njegovih leđa

uđoše u prostoriju tri visoke devojke, za koje je odmah pretpostavio dasu modeli. Bez imalo ustručavanja skinule su odeću i počele da sepresvlače pred svima. I pored sveg svog besa, Karson je osetiozbunjenost i nelagodu pred tim prizorom.

- Želiš nešto? - prenuo ga je poznati glas, sa prizvukom prezira.Okrenuo se i susreo sa njenim očima koje su ga izazovno posmatrale.

- Da - procedio je kroz zube. - Da prekineš sa ovim cirkusom umojoj kući - režao je.

Silvija se malo nasmešila, izazivajući ga sve više svojimprovokativnim stavom. Stavila je ruke na bokove i graciozno se izvilapred njegovim očima. Pogled mu je nehotice skliznuo put njenih oblihbokova i niz duge noge. Da nije bila ona koja jeste, taj bi ga prizorverovatno uznemirio, ali je odmah odbacio misao koja mu je proletelakroz glavu.

- A ako neću, šta ćeš učiniti? - nastavila je da ga provocira.

~ 26 ~



Karson je ćutao nekoliko trenutaka, pitajući se šta da joj odgovori.Iskoristila je tih nekoliko trenutaka da mu se nasmeje u lice. Podigla jeruke i izvukla šnalu iz kose. Duga, zlatna kosa rasula joj se do polovine

leđa i malo se zanjihala pod težinom. Provukla je prste i malo jerastresla, šireći miris proleća oko sebe. Karson ju je gledao mračno, kaoda bi je najradije zgromio.

- Dakle? - ponovo ga je provocirala.

- Posao bi trebalo da radiš tamo odakle si i došla, a to znači da ovdenisi dobrodošla - procedio je.

- Zaboravljaš da se nalaziš na mojoj polovini kuće - posmatrala gaje kroz trepavice. - A to znači da mogu ovde da radim šta hoću -zaključila je veoma lagano.

Karson je osećao kako ga obuzima bes koji će teško moći dasavlada. Najradije bi je uhvatio i dobro isprašio, ali je znao da to nemože učiniti. Koraknuo je prema njoj, a potom se naglo povukao iotišao. Morao je nešto da učini da savlada taj bezobraznik i natera je dashvati ko je gazda u kući, mislio je, koračajući oštro i ljutito.

Izašao je na dvorište da bi se prošetao i razmislio još jednom osvemu. Po njegovom negovanom travnjaku gazilo je nekoliko ljudi,pripremajući mesto za fotografisanje manekenki. To ga je potpuno

izbacilo iz takta. - Šta to radite? - povikao je na jednog od mladića koji jeravnodušno gazio cveće koje je posadila njegova majka.

- Ko ste vi, zašto nas ometate? - odvratio je mladić drsko.

- Ja sam vlasnik ove kuće i imanja po kome gazite i pravite nered! -režao je.

- Vlasnik? - mladić podiže obrve začuđeno. - Našadirektorka je vlasnik i rekla je da možemo ovde da snimamo - slegnuoje ramenima.

- Baš me briga šta je ona rekla, smesta da ste se sklonih odavde! - idalje je vikao.

- Mene se to ne tiče - ravnodušno je nastavio. - Ako nešto želite daraspravite sa njom, vaša stvar - okrenuo mu je leđa i nastavio da radi.

Karson je osećao kako ruke počinju da mu drhte od besa, a srce muje snažno tuklo u grudima. Niko nikada pre nije uspeo da ga tako

~ 27 ~



iznervira kao ta devojka. Moraće nešto hitno da preduzme, inače nijebio siguran kako će se sve to okončati.

Veče je lagano padalo nad Monterejom, a oko kuće je zavladao mir.Karson je zadovoljno uzdahnuo, srećan zbog malo mira koji će imati.Sedeo je u bašti iza kuće i sa uživanjem posmatrao okean koji se blagotalasao. Horizont je dobio skoro istu boju kao i površina vode, tek sejedva nazirala linija koja ih je razdvajala. Bio je zadovoljan, jer je njenaekipa otišla sa imanja i neće se vratiti do jutra. Na tu pomisao lice mu se

smračilo, a ruke nesvesno stegle naslon stolice. Kada bi samo mogao daih nekako spreči da ponovo dođu, razmišljao je u sebi. Odjednom mu jesinula savršena ideja kojom će uspeti i da ih spreči da se vrate i da njuiznervira. Brzo je ustao i žurno se spustio puteljkom koji je vodio doulaza na imanje. Velika, električna kapija bila je zatvorena. Pritisnuo jenekoliko dugmića i promenio šifru za otvaranje. Smešio se zadovoljno,zamišljajući njeno lice kada sutra pokuša da im otvori i pusti ih nanjegovo imanje. Odlučio je da krene ranije na spavanje i podesio sat daga probudi pre nego što njena ekipa stigne. Opružio se po krevetu i

proteglio. Na licu mu je titrao lukav osmejak. Najzad će moći jednu noćmirno da spava, bilo je poslednje što je pomislio pre nego što je utonuou san.

Silvija je snažno lupala na vrata Karsonove radne sobe. Nije odmah

dobila odgovor, pa je uhvatila za kvaku i sama otvorila. Zatekla ga jekako radi za stolom, nimalo se ne obazirući na njeno prisustvo. Već jedovoljno bila iznervirana, kada je tog jutra shvatila da je promenio šifrui tako zaključao kapiju, a čitavu njenu ekipu naterao da stoji ispred ičeka.

- Šta se ovo dešava?! - glas joj je podrhtavao od besa.

~ 28 ~



- Ne znam na šta misliš? - pravio se nevešt, dok mu je na licu titraolukav osmeh.

- Ne pravi se da ne razumeš! - besnela je. - Kapija je zaključana, a to

može biti samo tvoje delo! - vikala je sve glasnije - Šta ti umišljaš ko si? Karson se nadmoćno smeškao, posmatrajući je kako kipi od besa,

uživajući u mukama na koje ju je stavio. Nameravao je da ide dotle dokne počne da ga moli.

- Zar nisi primetila da se kapija nalazi na mojoj polovini? - izvio jeobrve.

- To znači da mogu sa njom da radim šta mi je volja - zaključio jeveselo. Silvija ga je gledala kao da će svakog časa skočiti na njega iizgrebati ga dugim noktima. Brada joj je drhtala, a ruke prekrštene nagrudima je stiskala svom snagom.

- Mora se priznati da imaš petlje - procedila je kroz zube. - I da sineverovatno drzak i bezobrazan - dodala je.

- Ponekad sa neprijateljem ne preostaje ništa drugo, već upotrebitinjegovo oružje - mirno je odvratio.

Trepnula je nekoliko puta, kao da ne može da smisli šta da muodgovori. Nozdrve su joj se širile, a grudi nadimale, dok je sevala očimana njega.

- Možda si dobio ovu bitku, ali to ne znači da ćeš dobiti i rat! -zarežala je, pre nego što se okrenula na peti i izmarširala napolje.

Dok se udaljavala hodnikom, mogla je da čuje njegov zvonki smehiza sebe. Zaklela se da će ga naučiti pameti, makar joj to bilo i poslednješto će uraditi.

Sunce je provirivalo prvim zracima zore u spavaću sobu,osvetljavajući usnulo lice Karsona Grifina. Krici galebova u daljini ničimnisu upozoravali na ono što će uslediti. Zaglušujuća buka snažnihmotora zaparala je tišinu kao nož, naglo ga trgnuvši iz sna. Uspravio seu jednom pokretu i zastao nekoliko sekundi, koliko mu je bilo potrebnoda se pribere. Shvatio je da ne sanja i da buka dolazi negde iznad njega.

~ 29 ~



Nabrao je obrve, znajući da avioni ne lete tuda i začuđeno ustao.Razmakao je teške zavese i otvorio prozor, veliki helikopter se spuštaoiznad kuće, nameravajući da sleti na travnjak. Protrljao je oči,

sumnjajući u sopstveni vid i ponovo pogledao. Oči ga nisu varale,helikopter se približavao tlu i uz snažan kovitlac koji su elise pravile,podigao zavese i potisnuo ih unutra. Tkanina mu se obmotala oko lica, aon je nervozno trgnuo i odgurnuo nazad. Letelica se u međuvremenuspustila i iz nje je počela da izlazi Silvijina ekipa sa posla.

- Ovo je zaista previše! - zarežao je ljutito i izleteo napolje bosonog,odeven jedino u donji deo pižame.

Silvija je odmah primetila da joj se približava i po sevanju njegovihočiju, znala je da je sada očekuje nova runda borbe. Bila je zadovoljna

svojom idejom da ekipu dovede helikopterom i izigra njegov plan da jeu tome spreči. Podbočila se u bokovima i pobedonosno nasmešila.

- Da li si ti normalna uopšte?! - zagrmeo je kada se približio. - Da lisi svesna da si potpuno uništila travnjak?

Silvija nije ni trepnula, samo ga je nevino posmatrala.

- U životu nisam sreo gluplje i nekulturnije stvorenje! - besneo je,trudeći se da je uvredi što je moguće više.

Nije delovala kao da je njegove reči dotiču.

- Za ovo si sam kriv - hladno je odgovorila. - Da nisi pokušavao dabudeš pametan i zaključaš kapiju, do ovoga uopšte ne bi došlo - mirnoje zaključila.

Karson je stiskao vilice, svestan da mu je uzvratila jednakimudarcem. Ponestalo mu je argumenata, nijednog trenutnonije mogao da se seti.

- Mislim da se neće završiti na ovome - uspeo je da procedi.

Slegnula je ramenima kao da je se to nimalo ne tiče. Nije imao više

šta da joj kaže. Okrenuo se i krenuo nazad ka kući. Iza sebe je čuo njengrleni smeh pre nego što je ušao.

~ 30 ~



Kasno popodne Karson je sišao do bazena, videvši da se ona sunča.Lenjo je listala modni časopis, sasvim opuštena i zadovoljna. Noge su jojbile prekrštene, a vrhovima nožnih prstiju je nesvesno klatila elegantnu

papuču. Telo joj je već bilo preplanulo i bronzana boja kože savršeno seisticala naspram kupaćeg kostima krem boje. Kosa je bila podignuta natemenu, izuzev nekoliko dugih pramenova koji su nestašno poigravalioko njenog lica. Podigla je pogled kada je stao ispred nje i zaklonio jojsunce.

- Došao sam da te obavestim da je kapija otključana - muklo jerekao. - Ubuduće nemoj da praviš takve gluposti - dodao je.

- Znači dolaziš da sklopiš primirje? - smeškala se. - U redu -slegnula je ramenima. - Sam si kriv što je do toga došlo, moj posao ne

može da trpi zbog igranja tvojih igara - zaključila je. - Tvoj posao! - ponovio je. - Šivenje krpica nazivaš poslom -

podsmehivao joj se.

Silvija je poskočila sa stolice i unela mu se u lice. Od svega na svetu,najviše je mrzela pokazivanje nepoštovanja za nečiji trud i rad.

- Da, moj posao! - siktala je. - Tu kompaniju sam sama stvorilasvojim radom i umećem i nisam razmaženo derište koje je sve što imanasledilo od bogatog tatice, kao ti - ratoborno je reagovala.

Karsona njene reči nisu nimalo izvele iz takta. Nasmešio se ipogledao je sa visine.

- To je samo dokaz više da ne pripadaš ovde i da treba što pre daodeš odavde - mirno je odvratio.

Poželela je da ga pljusne posred lica, ali se poslednjim naporimasuzdržala.

Njegova nadmenost i snobizam budili su ono najgore u njoj.

- Možeš samo da sanjaš o tome - hladno je odgovorila. - Imam

nameru da ostanem ovde koliko treba i uzmem ti sve što mogu - inatilase.

Po izrazu njegovog lica, shvatila je da ga je pogodila u žicu. Oči sumu postale izrazito svetle, skoro bele od besa.

- Upravo tako sam i mislio! - procedio je kroz zube.

- Šta si mislio?

- Da si tipičan lovac na tuđi novac i ništa više - odvratio je.

~ 31 ~



- Možeš o meni da misliš šta hoćeš, nije me briga! - odvratila je.

- Mislim da ovaj razgovor ne vodi nikuda - zaključio je i otišao.

- Još ti ne znaš ko sam ja! - doviknula je za njim.

- Donesi mi bež saten, hoću da ubacim deo u haljinu i pozovi Denida probamo! - Silvija je nadjačavala graju koja je vladala oko nje.

Mnoštvo njenih saradnika se kretalo tamo-amo kroz prostorije,svako žureći da obavi svoj deo posla pred predstojeću reviju. Kao i

uvek, činilo se da nikada nema dovoljno vremena i zato je vladala opštanervoza i haos.

- Iz modelarnice poručuju da im nedostaje one bele čipke - izavrata je provirila glava njene sekretarice.

- Hvala, Rebeka, poslaću nekoga da im odnese - klimnula je glavom.

Krenula je prema gomili materijala, čiji su uzorci bih rasuti na svestrane. Prekopavala je po katalozima, napregnuto razmišljajući već osledećem problemu koji ju je očekivao.Vreme joj je isticalo, kao pesakkroz prste, a činilo joj se da nimalo ne odmiču sa poslom. Trenutno senajviše nervirala, jer je Nik po ko zna koji put unosio izmene u modele,a to je značilo da svi moraju na prepravke, a to je opet značilo jošvremena. Ugledala je na dnu uzorak čipke i zapisala šifru. Požurila je danaruči novu količinu, kada se setila da nije proverila koliko im treba.Progunđala je nešto sebi u bradu i bacila olovku na notes.

- Rebeka! - viknula je koliko je mogla jače.

- Zašto toliko vičeš, ovde sam - javila se devojka iza vrata.

- Pitaj ih koliko čipke da naručim - spustila je ton i odmahnula

glavom. Bila je sama sebi smešna zbog tenzije koju je osećala, ali to jebilo jače od nje i ponavljalo se pred svaku reviju. Kasnije se uvek čudilakako je sve bilo gotovo na vreme kada se uvek činilo da neće uspeti.Ovaj put se posebno brinula zbog revije, jer je to bilo prvi put da su jepozvali da učestvuje na modnoj nedelji Los Anđelesa, mestu gde su seokupljala najveća imena u toj industriji. Znala je da od toga u mnogomezavisi njena budućnost i želela je da se prikaže u najboljem svetlu. Po

~ 32 ~



prvi put je radila visoku modu, a ne samo običnu i zato je naročitostrepela od rezultata i budućih kritika. U Nika je imala puno poverenje,ali to joj nije nimalo olakšavalo situaciju. Njegove originalne ideje su

čak i nju iznenadile i pomalo plašile. Nije joj preostajalo ništa drugosem da čeka i da se nada.

- Hoćeš kafu? - Nik se pojavio na vratima sa dve šoljice iz kojih sepušilo.

- Kao da si mi pročitao misli - odahnula je. - Kako napredujete? -odmah je želela sve da čuje.

- Odlično, zašto toliko brineš? - odvratio je nonšalantno, kao i uvek.

- Blago tebi kad si tako hladan - odvratila je i prešla rukom prekočela.

- Ja umirem od brige.

- Svašta - prokomentarisao je mimo. - Sve ide po planu inepotrebno se nerviraš.

- Verovatno si u pravu, ali šta da radim... - raširila je rukebespomoćno.

- Da se opustiš i radiš rasterećeno - posavetovao ju je.

Nasmejala se i osetila malo olakšanje. Uvek je na nju tako uticao daje mogla da odahne i smiri se.

- U pravu si - složila se. - Hoćemo li posle da zajedno pogledamohaljine? - predložila je.

- Naravno, videćeš, božanstvene su - dodao je zadovoljno.

- Nadam se - osmehnula se i srknula toph napitak.

Karson je napeto osluškivao galamu iz drugog dela kuće. Nervoznose počešao po kosi i huknuo. Činilo mu se da se ova gužva nikada nećezavršiti i to ga je naprosto izluđivalo. Pokušao je da se smiri i isključi, alinije mu polazilo za rukom. Cupkao je na stolici, osećajući kako u njemusve kuva. Odgurnuo je na kraju stolicu i naglo ustao. Oštrim koracimase uputio na mesto događaja, spreman da učini svašta. Kada je došao donjene kancelarije, usput zaobilazeći brojne ljude i preskačući gomile

~ 33 ~



materijala i crteža, krv mu je jurnula u lice kada je video da ona mirnoćaska i pije kafu. Gurnuo je vrata i banuo unutra, sevajući očima.

- Ako nisi primetila, u ovoj kući se živi - zarežao je.

- Pa? - podigla je obrve, drsko ga gledajući. - Ovo nije ni fabrika ni kancelarija, pa ti predlažem da ovaj tvoj

cirkus premestiš tamo - nastavio je besno.

- Kao prvo, ovo nije cirkus, a kao drugo, ne vidim zašto bih sepremeštala kada mi je ovde sasvim udobno i kada sam se lepo snašla? -mirno je odvratila, prikrivajući da se i sama iznervirala njegovimupadom.

- Da li shvataš da me ova galama iritira i da ne mogu normalno da

živim od kada si ti ovde? - naglašavao je svaku reč, upadljivo sekontrolišući.

- To me baš raduje - provokativno ga je gledala u oči, smejuljeći se.

- Ti...! Ti...! - izgledao je kao da će svakog časa ekspolodirati. -Najradije bih te prebacio preko kolena i dobro isprašio - nije znao štada kaže od besa.

Silvija se još šire nasmešila i podbočila.

- Kladim se da bi ti se to dopalo, zar ne? - odvratila je i vratila sepijenju kafe, više ne obraćajući pažnju na njega.

Karson ju je nekoliko trenutaka posmatrao, svestan da ponovoizgleda kao budala i da sa njom verbalno ne može da izađe na kraj.Pogledao je nakratko u Nika, koji se poigravao šoljicom, praveći se daga se sve to nimalo ne tiče. Gurnuo je ruke u džepove pantalona iizašao.

- I povećava šanse da postanemo ono što smo oduvek želeli, kućamode i ime koje će se čuti van granica ovog područja.

- O bože! - zavapila je srećno. - Još uvek ne mogu da verujem! Još

mi u ušima odzvanjaju aplauzi i odobravanje publike! - Nijedan biznis nije kao šoubiznis! - mudro je zaključio.

- A ti si zaslužan za to - dodala je, zahvalno ga gledajući. - Hajde,vodim te na večeru.

- Tako nešto nikada ne odbijam, ali predlažem diskoteku posle - saodobravanjem je primetio.

~ 34 ~



- Sve što poželiš! - složila se srećno. - Sutra priređujemo velikuzabavu u kompaniji, ovo mora da se proslavi.

- Naravno, šefice - teatralno se naklonio.

Silvija ga je blago povukla za kosu i odgurnula. Oboje se nasmejaše.Nik joj je pružio ruku, koju je ona prihvatila.

- Izvolite, moja damo, kočija nas čeka.

- Hvala, pravi ste džentlmen - odvratila je kroz smeh.

Tišina u kući bila je poremećena tek jedva čujnim zujanjem klimauređaja. Karson je upravo isključio TV, program je bio očajno dosadan iisprazan. Otvorio je dnevne novine, jer na poslu nikada nije čitao. Listaoje članke manje-više nezainteresovano, sve dok nije nabasao na članako modi. Nešto ga je teralo da pogleda i odmah je shvatio šta ga je tozainteresovalo. Pronašao je kompaniju „Step" u članku i začudio sepohvalnim kritikama na njihov račun. Možda su i znali šta rade,pomislio je, ali njega se to nije ticalo. Zatvorio je novine i odbacio ih nastočić. Mir, za kojim je toliko čeznuo, počinjao je lagano da ga nervira, a

to ga je opet nerviralo. Zašto nije mogao da uživa? Da li je moguće damu, na neki sasvim sumanut način, nedostaje ona trka i galama u kući?Ni sam nije mogao da shvati takvu reakciju u sebi i zapitao se šta mu seto događa. Ustao je i prošetao po kući. Nesvesno, put ga je naveo donjenog krila kuće. Ušao je, oprezno, kao da se plaši da će ga nekouhvatiti na delu da njuška. Prošetao je kroz prostorije, opažajući detaljekoji su ukazivali na onoga ko je tu živeo. Onaj smireni, pomalokonzervativni stil njegove kuće bio je oživljen detaljima koji su govorilida tu živi dinamična osoba, puna života. Osetio je krivicu i napetost

zbog svog ponašanja i brzo izašao. Mora da sam potpuno poludeo,pomislio je i odmahnuo glavom. Verovatno je i zaslužio sve to što ga jesnašlo, kada nije bio u stanju da razmišlja racionalno, pomišljao je zasebe.

~ 35 ~



Silvija je imala posla po čitav dan. Posle uspeha na revijama,ponude i poslovi su se množili sa svih strana. Uveče, posle svih napora,

iscrpljena se vratila u svoj stan na vrhu nebodera i zadovoljno izašla naprostrani balkon. Odatle se pružao predivan pogled na grad koji jetreperio svojim svetlima i počinjao neki novi, noćni život. Iako je bilaužasno umorna, osećala je ogromno zadovoljstvo zbog uspeha koji supostigli i kome se nije nadala čak ni u najluđim snovima. Zagledala se udaljinu i odjednom se setila Montereja. Zapitala se šta se tamo događa uovo doba noći i da li je Karson tamo. Verovatno uživa u svakomtrenutku njenog odsustva, zaključila je. Ušla je i odlučila da se istušira iosveži. Mlaka voda ju je opustila i vratila joj snagu. Smestila se u

postelju i zadovoljno protegla. Mislila je da malo gleda program na TV-upre spavanja, ali je odustala. Bila je i previše umorna i neispavana ibolje je da odmah krene na spavanje. Podesila je budilnik da je probudiujutru i udobno se smestila.

Jutro je došlo neočekivano brzo, kao da je tek zaspala. Probudio je

zvuk budilnika, trgnuvši je iz sna. U prvi mah nije bila svesna zašto seoseća nekako čudno, sve dok se nije setila svog sna. Srce joj je bržezakucalo kada je shvatila da je sanjala Karsona koji ju je držao unaručju i nešto joj nežno šaputao. Nije mogla da se seti reči, a li je bilasvesna daje osećanje bilo prijatno i omamljujuće. Pogledala se uogledalu i začuđeno se zapitala odakle joj tako nešto. Odmah jeisključila mogućnost da joj se možda dopada taj naduvenko. Ispljuskalase hladnom vodom, ali osećanje u njoj nije htelo da nestane. Grubo jeiščetkala dugu kosu i čvrsto je vezala na temenu. Mora se pribrati i

izbaciti takve bubice iz glave, zaključila je i prisilila sebe da misli onečem drugom.

~ 36 ~



Dok se približavala Montereju, sa uživanjem je posmatralaživopisni krajolik oko sebe. Visoke palme, čiji su vrhovi izgledali kao dadodiruju plavetno nebo, bacale su senke na obalu oko koje se penio

Pacifik. Veći deo puta je vodio kraj obale, tako da je mogla da vozilagano i razgleda. Zaustavila je automobil i izašla da udahne miris morakoji je vetrić donosio. Pustila je da joj vetar zamrsi kosu, osećala seslobodnom i srećnom. Sišla je polako niz strminu i spustila se do obale.Izula je papuče i zgazila topli pesak. Šetala je lagano, pomalo gazeći uvodu i razmišljala. Još uvek je bila pod utiskom uspeha koji joj jeposlednja kolekcija donela i bila je ispunjena ponosom i zadovoljstvom.Bilo joj je drago što je svim zaposlenima priredila zabavu i zahvalila natrudu koji su uložili da bi dostigli takav nivo profesionalnosti i probili

se u tako ozbiljnoj konkurenciji. Nadala se da će, posle ovoga, moćisvima da poveća zarade i tako ih još više stimuliše. Mogla je zaista dabude zadovoljna svojim životom i nije imala razloga da se žali. Posao jebio za nju sve i zamenjivao je ono što su drugi nalazili u privatnomživotu. Zastala je i sagnula se da uzme malo peska. Pustila je da jojklizne kroz prste, odsutno gledajući u malenu gomilicu koja se izdizalaispod njene ruke. Misli su joj lutale bez cilja, čak nije ni znala o čemurazmišlja. Prenula se kada je neki automobil prozujao autoputem ibacila ostatak peska okolo. Popela se do svog auta i pokrenula mašinu.Vozila je brzo, ali sigurno, sada već vrlo blizu svog cilja.

Karson je kroz prozor automobila odmah primetio Silvijin autoparkiran ispred garaže i shvatio da se vratila. Otvorio je garažu i uteraosvoj automobil, a potom se uputio ka ulazu. Dočekala ga je prijatnahladovina koja je unutra vladala, nasuprot vrelini spoljnog vazduha.

Oslušnuo je, kao da je očekivao da će po zvucima odmah znati da je tu,ali je u kući vladao mir. Pomislio je da možda spava i slegnuoramenima. Pošto se istuširao i presvukao, odlučio je da ode i malo uživakraj bazena i na miru pročita novine i poštu koja je stigla. Čim je izašao,primetio je njenu vitku figuru koja se opružila na ležaljci. Lice joj je bilozaklonjeno obodom šešira, tako da ga nije mogao videti. Pomislio je, zatrenutak, da se vrati unutra, ali je shvatio da je potpuno blesavo da beži

~ 37 ~



i krije se u sopstvenoj kući. Smestio se u drugoj ležaljci ispodsuncobrana i otvorio novine. Preko ivice novina je gledao u nju,očekujući da će se okrenuti kada čuje šumove, ali je ona i dalje mirno

ležala. Vratio je pogled na novine i počeo da čita. Nešto ga je vuklo daponovo pogleda u pravcu u kome je bila Silvija, mada se njegov razumbunio protiv toga. Po tome što se nije micala, shvatio je da je zaspala nasuncu. Znao je da treba nešto da preduzme, ali mu je bilo neugodno.Oklevao je neko vreme, ali je na kraju ipak ustao i došao do nje.Nekoliko sekundi ju je posmatrao, pogled mu je lutao niz luk njenihleđa sve do zaobljenih bokova i dugih, vretenastih nogu. Sklad tog telaga je na neki način zadivio, kao i sve drugo što je savršeno i lepo.Čučnuo je kraj nje i lagano je dotakao po ramenu.

- Silvija! - tiho je pozvao po imenu. Promeškoljila se i uzdahnula. Okrenula je lice ka njemu i zatreptala

nekoliko puta.

- Molim? - sanjivo je odgovorila, potpuno nesvesna gde se nalazi.

- Zaspala si na suncu, izgorećeš - rekao je i malo se osmehnuo.

Bila je zaista neodoljiva, na neki detinji način, tako raščupana izbunjena.

- Zaista? - protrljala je oči i pokrenula se.

Sela je na ivicu ležaljke i pogledala oko sebe. Tek tada se pribrala ishvatila gde se nalazi.

- Pa ja sam zaspala - konstatovala je. Karson se nasmešio i slegnuoramenima.

- Tako izgleda - odvratio je.

- Mislim da ću se malo osvežiti u bazenu, da se malo rasanim - reklaje i uskočila u bazen.

Plivala je sredinom bazena, uživajući u osveženju koje joj je voda

donela. Karson je posmatrao njene elegantne pokrete, primetivši kakoje vrlo dobar plivač. Posle nekoliko minuta je izašla i stresla vodu sakose. Uvila se u frotir i sela u hladovinu, pored njega.

- Hvala što si me probudio, sigurno bih izgorela - zahvalno mu seosmehivala.

- Nije to ništa, svako bi to uradio - odvratio je skromno.

~ 38 ~



- Ne znam kako mi se to dogodilo, obično nikada ne zaspim nasuncu - slegnula je ramenima.

- Svakome može da se desi - odgovorio je. - Čuo sam da je revija

dobro prošla i da si imala uspeha - promenio je temu. Silvija je iznenađeno podigla obrve. To što je malo ranije bio

ljubazan, bilo je već dovoljno čudno, ali ovo?

- Nisam znala da te moda zanima? - odvratila je pitanjem.

- Ne previše - slegnuo je ramenima. - Ali pratim štampu, a tamo sepisalo dosta o tvojoj kolekciji - zaključio je.

- Ah! - klimnula je glavom, ne znajući šta bi trebalo da kaže.

- Drago mi je što si postigla uspeh, to ti verovatno mnogo znači -

nastavio je ljubazno. Silvija se pitala da li se zaista probudila ili ponovo sanja? Ovoliko

ljubaznosti svakako nije očekivala od njega, čak ni u snovima.

- Da, mnogo mi znači, jer smo se zaista trudili oko ove revije i tonam je bio prvi put da ulazimo u sferu visoke mode - khmnula je.

- To će ti sigurno otvoriti mnoga vrata - primetio je poslovno.

- Da - složila se. - Nadam se da je ovo tek početak nečega što ćemouspešno nastaviti.

- Svakako - klimnuo je. - Primetio sam da veoma držiš do posla. - Da, dobro si primetio - khmnula je i odmotala peškir, puštajući da

joj se kosa raspe po leđima. - Posao mi je trenutno najvažnija stvar uživotu.

- Zar ti privatni život nije važniji? - posegnuo je za čašomosvežavajućeg pića, praveći se da ne primećuje iznenađenje na njenomlicu.

- Ovog trenutka ne razmišljam previše tome - slegnula jeramenima. - Mislila sam da je i tebi posao najvažniji? - upitno ga jepogledala.

Karson je shvatio da se iza ovog, naizgled nevažnog pitanja, krijenešto drugo. Nasmešio joj se i zapazio kako su joj oči zaiskrile.

- Jeste, dobro si mislila - složio se. - Mada... - namerno je ostaviomisao nedovršenu, sa željom da je još više zaintrigira.

~ 39 ~



Silvija ga je pogledala pogledom koji je jasno govorio da je shvatilanjegovu malu igru. Skoro da je uživala u tim njihovim neobičnimpoigravanjima i skrivenim namerama. Ipak, nije mogla da dopusti da

pomisli da je može nadmudriti. - Sigurna sam da te devojke progone - nastavila je, želeći da gaprimora da kaže nešto o svojoj intimi.

- Progone?! - nasmejao se. - Ja bih to drugačije nazvao - osmeh jedao sasvim novu dimenziju njegovom muževnom licu.

- Mislila sam... - Silvija je htela da objasni.

- Nema potrebe, razumem - odmahnuo je rukom i zabacio gustukosu unazad.

Primetila je da mu se na zulufima pojavljuju prve sede i da mudobro stoje. Tamnozelene oči su mu se sjajile, preuzimajući odsjajsunca i reflektujući ga ka njoj. Pitala se da li će otkriti nešto o sebi ilinastaviti da razvija misteriju. Osmehnuo joj se kao da je znao šta jepomislila.

- Nisam protivnik žena i ljubavi, naravno - odmahnuo je rukom. -Možda sam preterano probirljiv, ne znam... - slegnuo je ramenima. -Ipak, sve ovo do sada nije značilo baš mnogo - neodređeno je zaključio.

- Kada dođe ljubav, sve se promeni - odvratila je zamišljeno.

- Da, ljubav... - pogled mu je bio prikovan za njene oči. - Ne znamtačno šta to znači.

Nije ništa odgovorila, ni sama nije bila sigurna da zna odgovor.

- Dođi - ustao je naglo i pozvao je. - Hoću nešto da ti pokažem.

Pošla je za njim, zbunjeno razmišljajući šta želi da joj pokaže. Išaoje prema svojoj radnoj sobi, a ona lagano za njim. Otvorio je i propustioje da uđe. Stala je nasred sobe i posmatrala ga. Otvorio je fioku stola iodatle izvukao svežanj pisama.

- Sedi, želim da ti nešto pokažem - pokazao joj je na stolicu i pružiopisma kada se smestila.

Rukopis na kovertama nije joj bio prepoznatljiv, ali su sva bilaupućena njenoj majci, a on kao da je opet mogao da joj pročita misli,razrešio joj je nedoumicu.

- Pisao ih je moj otac, našao sam ih kada sam sređivao njegovestvari.

~ 40 ~



Otvorila je prvo i počela da čita. Odmah joj je postalo jasno da je toljubavno pismo koje nikada nije bilo poslato. Dirljive reči pune čežnje iprikrivenog bola, reči iskrene ljubavi i tuge kakve još nikada sama nije

čula ni od koga. Otvarala je pisma redom i preletala pogledom po njima.Sva su bila slična, uvek puna nostalgije za nekim prošlim danima ižudnje za voljenom ženom. Podigla je pogled i susrela Karsonove očikoje su je ozbiljno posmatrale.

- Ne znam šta da kažem, ovo je za mene bila tajna - spustila jepisma na sto.

- Kao i za mene - složio se. - Ali sada bar znamo zašto ti je moj otacostavio deo imovine.

- Ne misliš valjda da sam ja njegova... - odmahivala je glavom.

- Ne - nasmešio se. - U jednom od pisama sam pronašao odgovor nato pitanje, mada je i meni prošlo kroz glavu - objasnio je. - Ima nekolikosačuvanih pisama tvoje majke iz kojih sam shvatio da je i ona oca volelaistim žarom čitavog života - dodao je.

Silvija je osetila kako je obuzimaju čudna osećanja. Nikada nije nipretpostavljala da majka krije neku takvu tajnu i obuzela ju je tuga.

- Mora da su mnogo patili, jer su bih razdvojeni, a toliko se voleli -zamišljeno je primetila.

- Da - složio se. - Strašno je to. - Pitam se zašto nisu ostali zajedno ako su se toliko voleli? - naglas

je razmišljala.

- Ja sam krivac za to - odvratio je. - Moja majka je ocu rekla da jedete na putu i on je postupio kao pravi džentlmen - objasnio je.

- Mora da je divno nekoga tako voleti.

Silvija je osetila strahopoštovanje prema takvim emocijama okakvima je samo čitala u velikim romanima.

- Misliš li da ćeš doživeti tako nešto? - upitao je. Odmahnula jeglavom i protrljala potiljak.

- Ne verujem, previše sam trezvena i svoja da bih se nekome takopredala, to ne bi ličilo na mene - odvratila je.

- Verovatno si u pravu - složio se. - Ne verujem da danas postojetakve večne ljubavi - zastao je kao da razmišlja. - Žene su danasdrugačije, previše nestabilne i prevrtljive - zaključio je.

~ 41 ~



Silvijin pogled jasno je govorio koliko joj se nije dopalo to što jerekao o ženama.

- U svakom slučaju manje su prevrtljive od vas muškaraca -

pobunila se. - Zašto? - izvio je obrve kao da se čudi.

- Zato što su muškarci neverni skoro uvek i u svakoj vezi - odvratilaje. Nasmejao se kao da je rekla totalnu glupost.

- Za to su opet krive neke žene koje ih na to navode - nije joj dao zapravo.

Silvija je počinjala ponovo da se ljuti, njegov stav je bio zaista glup ineprihvatljiv.

- Ako tako misliš, onda nisi ništa drugo već čisti muški šovinista -obrecnula se.

Ponovo se nasmejao, kao da su ga njene reči dobro zabavile.

- Do sada nijedna žena nije uspela da me ubedi u suprotno -odvratio je i dalje se smešeći.

Silvija se nezadovoljno mrštila i mahala glavom u neverici.

- To je zato, jer nijedna nije imala toliko vremena za gubljenje -ustala je i okrenula se.

Primetila je njegov osmeh zadovoljstva i okrenula mu leđa. Kada jeizašla, Karson je još uvek gledao za njom i smešio se.

- Ko bi pomislio da tako lepa i šarmantna dama može biti takouspešan poslovan čovek? - smešio se ljubazno Luter Olson, direktorvelike robne kuće sa kojom je pregovarala oko prodaje najnovijekolekcije.

- Hvala - nasmešila se ljubazno, dok je u njoj sve treperilo oduzbuđenja. Do sada je prodaju obavljala samo u svom butiku, alisklapanje posla sa velikom robnom kućom značilo bi prodaju u čitavomlancu i afirmaciju. Zato je sva zatreperila od uzbuđenja kada je dobilapoziv od direktora Lutera Olsona da razgovaraju o prodaji njene odeće

~ 42 ~



preko njih. Pored toga, Luter je bio neobično šarmantan i vrlo mlad, pase nadala da će lakše naći zajednički jezik.

- A vi ste odavde? - upitno je podigao obrve. - Nisam vas ranije

viđao - dodao je. - Da, samo što trenutno živim u Montereju - potvrdila je.

- Zaista? - nasmešio se. - Predivno mesto. Tamo živi jedan mojprijatelj, možda ga poznajete?

- Možda? - slegnula je ramenima. - Mada ne verujem, tamo sam vrlokratko.

- Moj prijatelj, Karson Grifin, ima predivnu vilu na samoj obali, to jejedna od najlepših kuća u kraju. Sigurno ste je primetili - objasnio je.

Silvija je širom otvorila oči i nasmejala se. - Ja živim upravo u toj kući - objasnila je razlog svog iznenađenja.

- Zaista? - začudio se. - Kakva slučajnost!

- Da - klimnula je. - Svet je zaista ponekad mali - složila se. - Dugopoznajete Karsona? - upitala je.

- Da, moglo bi se reći - neodređeno je potvrdio. - U svakom slučaju,dobro ga poznajem - dodao je.

Silviju je kopkalo da mu postavi nekoliko pitanja o Karsonu, ali se

nije usuđivala. - Imam jedan predlog - prekinuo ju je u razmišljanju. - Zašto ovaj

razgovor ne bismo obavili uz ručak, ionako je vreme za to, a u nekomrestoranu će biti mnogo ugodnije nego razgovor u kancelariji?

Razmišljala je svega nekoliko trenutaka i onda prihvatila. Nadala seda će to dovesti do zaključenja posla, a možda će usput saznati iponešto o Karsonu i uspeti da malo prodre ispod njegove ljušture.

- Vrlo rado - nasmešila se.

- Odlično! - lice mu je zadovoljno zasjalo. - Zamoliću sekretaricu danam rezerviše mesta - rekao je i odmah joj izdao sva potrebna uputstva.

~ 43 ~



- Imaš predivne oči i kosu, mogla bi da radiš reklamne spotove zaneku kozmetičku kuću - primetio je Luter, posmatrajući je na onajposebni način, za koji je znala da znači da mu se dopala.

Nasmešila se i slegnula ramenima. - Nisam razmišljala o tome - odvratila je.

- Čudi me da ti niko nije ponudio nešto slično - dodao je i dalje jeposmatrajući dugo i intenzivno.

Prihvatila je njegove komplimente sa osmehom, godile su jojnjegova pažnja i lepe reči.

- Otkuda tvoje poznanstvo sa Karsonom, s obzirom da on preziremodni svet, koliko sam primetila? - htela je da ga navede na razgovor o

Karsonu. - Poznajemo se po sasvim drugom osnovu - neodređeno jeodgovorio.

- Karson i ja nismo direktno poslovno sarađivali, ali znam da jeveliki profesionalac i vrlo disciplinovan i odgovoran kada je posao upitanju - odvratio je.

- Tako sam i mislila - klimnula je. - Deluje kao vrlo ozbiljna i strogaosoba.

- Da - složio se i za trenutak odlutao negde, kao da se priseća. -Privatno može biti i drugačiji, bar je nekada bio - zamišljeno jezaključio.

- Bio? - podstakla ga je da nastavi.

- Da, ranije je bio mnogo opušteniji - potvrdio je. - Jedno vremesmo izlazili zajedno, znaš, muško društvo koje traži žensko - nasmejaose šeretski.

- Mislila sam da ga žene baš mnogo ne zanimaju - primetila je, kaouzgred, želeći da sazna nešto više.

- Karsona! - nasmejao se i podigao čašu da joj nazdravi. - On jeveliki poznavalac žena i nekada je važio za velikog zavodnika - odvratioje i otpio veliki gutljaj pića.

- Nekada!? - upitno ga je pogledala.

- Pre nego što je bio veren, mnogo je izlazio i menjao devojke, aonda je upoznao nju i zaljubio se na smrt - pričao je. - Odmah je odlučioda se oženi i napravljena je veridba.

~ 44 ~



- Zaista!? - čudila se. - Nisam znala.

- Da, ali je onda došlo razočarenje i od tada za njega ljubav nepostoji - objasnio je.

- Kakvo je to bilo razočarenje? - nije mogla da obuzda radoznalost. - Saznalo se da pored njega ima još jednog mladića i da paralelno

izlazi sa obojicom. Kada je to Karson čuo, ona je za njega umrla, a sanjom i sve druge žene.

- Zaista je ružno to što mu se dogodilo, ali ne može zatogeneralizovati i misliti da su sve žene takve - pobunila se.

- Možda, ali kod njega je bilo tako i od tada se povukao skoropotpuno iz javnog života i ne viđaju ga više sa ženama - dodao je.

- Zaista neverovatno - odsutno je zaključila, razmišljajući oKarsonu. Njegovo ponašanje bilo joj je mnogo jasnije nego pre, madamu to nije dalo za pravo da tako prezire sav ženski rod.

- Da se vratimo razgovoru o poslu - prekinuo ju je u razmišljanju. -Moji uslovi su ti poznat i, imaš li nekih predloga?

- Uglavnom mi sve odgovara - složila se, svesna da nije u poziciji dauslovljava.

Luter je itekako bio svestan njenog položaja, zato se nadmoćnoosmehnuo i ponovo podigao čašu.

- Za nove poslove! - nazdravio je.

- Za poslove! - prihvatila je i otpila mali gutljaj.

- Ipak, možda treba još razmisliti? - odjednom je promenio stav. -Tačno je da si izuzetno ljupka i da je zadovoljstvo raditi sa takvomdamom, ali... - namerno ju je stavljao na muke.

Silvija se na silu osmehnula, trudeći se da bude ljubazna.

- Ali... - čekala je da čuje šta je smislio.

- Lakše bi me ubedila za vreme večere na nekom lepom mestu... -lukavo se osmehivao.

Zasmetalo joj je što koristi svoj položaj da je nagovori na večeru, alinije smela da pokvari ovako značajan posao. Nasmešila se pomalonevoljno i klimnula glavom. Nije volela da radi stvari pod pritiskom.

- Nemam ništa protiv - trudila se da joj glas zvuči ljubazno.

~ 45 ~



- Znao sam da nećeš imati ništa protiv - i dalje se osmehivao, kaolovac koji drži lovinu na nišanu, svestan da je nemoćna.

Iz njene tašnice začuo se zvuk mobilnog telefona. Izvinila se i

odšetala malo dalje da odgovori na poziv. Posle nekoliko trenutaka,vratila se za sto.

- Žao mi je, odmah moram da krenem - objasnila je.

- Problemi? - izvio je obrve.

- Neodložni sastanci - odvratila je i pokupila stvari.

- Odvešću te do kompanije - ponudio je.

- Nema potrebe, već sam pozvala taksi - odbila je. - Ionako ti nijeusput - dodala je.

- Kako hoćeš - slegnuo je ramenima. - Hvala ti na ručku - pružila mu je ruku.

- Hvala tebi na tako ljupkom društvu - stegnuo je njenu ruku izadržao je malo.

- Videćemo se - klimnula je u znak pozdrava i pojurila premaizlazu.

- Drago mi je što te čujem - odvratio je Karson na Luterov pozdrav,mada se po njegovom glasu moglo zaključiti sasvim suprotno. - Štamogu da učinim za tebe?

- Zapravo sam hteo da razgovaram sa Silvijom - objasnio je. - Da lije kod kuće?

- Trenutno je na plaži - odvratio je, pomalo iznenađen. - Odakle se

vas dvoje poznajete? - Poslovno - objasnio je. - Sklapamo posao oko prodaje njene novekolekcije u robnim kućama.

- Ah, tako! - neodređeno je odgovorio.

- Dogovorili smo se da izađemo na večeru, pa sam hteo da jeobavestim da ću doći po nju oko osam - objasnio je.

- Zaista? - Karsonov glas je prikrivao neodobravanje.

~ 46 ~



- Ona je predivna devojka - nastavio je Luter, kao da nije primetio. -Takve lepotice se retko sreću... Sigurno ću uživati u njenom društvu -oduševljeno je nastavio.

Karson je osećao kako ga obuzima sve jača slutnja i nelagoda što jeLuter više govorio.

- Kako ste stupili u kontakt? - upitao je, radoznao da sazna višedetalja.

- Dobio sam ponudu od nje da distribuiramo robu - pričao je. -Kada je došla na razgovor, bio sam impresioniran njenim izgledom,skoro sam pomislio da je neka manekenka - objašnjavao je. - A ona nijesamo lepa, već i vrlo pametna - zaključio je.

- Znači, lepota ipak pomaže u nekim stvarima? - bila je to višekonstatacija, nego pitanje.

- Moglo bi se reći da mi je pomoglo da lakše odlučim kome ću datiposao - odvratio je kroz smeh.

Karson je stegnuo zube, obuzeo ga je bes zbog njenog kalkulisanjalepotom da bi dobila posao. Izlazila je sa Luterom samo zbog toga da bipridobila njegovu naklonost i ugrabila dobar posao, što je bilo vrednoprezira. Ipak, suzdržao se od komentara i prisilio se da zvuči smireno inezainteresovano.

- Nema problema, preneću joj poruku - zaključio je razgovor. - Hvala ti - Luter se pozdravio i prekinuo vezu, dok je Karson i dalje

stajao na istom mestu, zanesen svojim mislima.

Umotana u veliki frotir, Silvija se laganim koracima vraćala sa

plaže. Uživala je u popodnevnom kupanju, kada sunce već počinje dagubi svoju žestinu, a more je azurnoplavo i potpuno mirno. Voda jemilovala njeno napeto telo i odmarala joj mišiće. Dugo je mogla da ležizamišljena na toplom pesku i razmišlja. Misli bi joj lutale na sve strane,prelazeći bez ikakvog "reda, sa teme na temu. Čak je razmišljala i oKarsonu i stvarima iz njegove prošlosti koje je čula od Lutera. Sada jemogla da razume njegovu gorčinu kada se pričalo o ljubavi i zašto nijeverovao da postoje ljubavi za ceo život. To ju je odvelo put velike

~ 47 ~



ljubavi njene majke sa njegovim ocem i onoga što su preživljavali izdana u dan, udaljeni i usamljeni jedno bez drugog. Shvatila je da jepotez njegovog oca da njoj ostavi deo imanja, zapravo bilo nekakvo

zaveštanje ljubavi, one najveće i duboke koja se nikada nije ostvarila izato ostala zauvek u njihovim dušama. Sažalila se na majku koja jegodinama tiho i neprimetno patila, a nikada se nije požalila. Podigla jeruke i stavila ih ispod glave i zagledala se u nebo iznad sebe, bistro kaoplaninski potok. Zapitala se da li je njen otac ikada posumnjao da ženakoja je pored njega misli na nekog drugog muškarca i čezne za njim.

Mora da je bilo strašno tako živeti, mehanički obavljati poslove izdana u dan, bez nade da će se najveći san ikada ostvariti. Uzdahnula je ipodigla se. Obuhvatila je rukama kolena i zagledala se u beskrajno

plavetnilo pred sobom. Sunce je već skoro doticalo morsku površinu,kao da će uroniti u njega i ugasiti svoj sjaj. Ustala je lagano i pokupilastvari. Išla je bez žurbe prema kući, a pogled na nju odjednom izazvadrhtaj u njoj.

Previše sam postala romantična, zaključila je u sebi.

Ušla je u kuću, koja je bila prijatno hladna nakon toplote na plaži.Malo se naježila i blago stresla.

- Silvija! - začula je glas iza sebe i okrenula se.

Pogled joj se susreo sa Karsonovim zelenim očima koje su čudnosvetlucale dok ju je posmatrao.

- Luter je zvao - rekao je bez uvoda. - Doći će po tebe oko osam.

- U redu, hvala - odgovorila je i krenula.

- Hteo sam još nešto... - zaustavio je.

Zastala je i ponovo se srela sa njegovim pogledom, od kojeg jeosetila jezu.

- Da... - očekivala je da čuje šta to ima da joj kaže.

- Moram da te upozorim da to što radiš može da bude vrlonezgodno - glas mu je bio leden.

- Ne razumem o čemu govoriš? - slegnula je ramenima.

- O Luteru i tome što izlaziš sa njim - pojasnio je.

- Ne vidim šta u tome ima nezgodno? - podigla je obrve, već pomaloiznervirana.

~ 48 ~



- Znam da izlaziš sa njim da bi dobila posao, ali on može da budenezgodan - nastavio je.

Talas toplote jurnuo joj je u lice. Pitala se odakle mu pravo da joj

govori takve stvari i tako je ponižava. - Ne vidim kakve to veze ima sa tobom - glas joj je bio pun besa.

- Ne bi trebalo da se poigravaš sa njim - ponovo ju je upozorio,ignorišući njeno pitanje.

- Moj život je moja stvar i mogu da radim šta hoću i sa kim hoću -procedila je ljutito.

- Kako hoćeš, moje je bilo da te upozorim - mirno je zaključio.

- Gledaj svoja posla, umem da brinem o sebi - drsko je odvratila.

Sevnuo je očima, po čemu je znala da ga je naljutila, ali je nije bilo briga. Njegovo ponašanje je bilo nečuveno i nije imala nameru da to trpi.

- Pazi da se ne opečeš - muklo je dodao i okrenuo joj leđa.

Zamakao je iza vrata, ostavljajući je da se sama bori sa svojimbesom. Bilo joj je žao što ga nije poslala dođavola, ali sada joj jepreostajalo samo da mu to kaže iza leđa. Ljutito je strgla frotir sa kose iodmarširala u svoje odaje.

Uzalud je pokušavao da radi, misli su mu se stalno vraćale na onošto ga je zabrinjavalo. Nije mu se nimalo dopadalo što izlazi sa Luterom,nije imao poverenja u njega i to sa razlogom. Prisetio se njegovihmahinacija sa ženama i znao je da je na svašta spreman kada nešto želi,a Silviju je očigledno želeo. Ustao je od stola i stavio ruke na leđa.Nemir, koji ga je obuzeo od momenta kada je saznao za njih dvoje,

nikako nije uspevao da potisne. Znao je da ga se to nimalo ne tiče, alinije mogao da zaboravi i vrati se poslu. Na kraju je odustao i izašao izradne sobe. Tumarao je okolo, po kući, svestan da zapravo želi da odedo nje i pokuša da joj objasni, ali nije mogao. Ionako bi sve pogrešnoprotumačila i ponovo se naljutila.

~ 49 ~



- Zaista si zabavan - kroz smeh je rekla i uhvatila se za stomak. -Nemoj više, boli me stomak - zavapila je veselo.

- Tek da čuješ ovaj - nastavio je sa svojom serijom viceva, dok seSilvija previjala od smeha.

- Ovo je strašno - zadihano je rekla i otpila gutljaj odličnog, dobrorashlađenog vina.

Luter je primetio da joj je čaša prazna i odmah je dopunio. Ponašaose kao pravi džentlmen, uglađeno i uslužno. Pored toga, bio je duhovit išarmantan, tako da je zaista uživala u njegovom društvu. Umeo je daodabere savršen restoran, poznavao je francusku kuhinju i vina inaručivao na tečnom francuskom i zadivio je mnogim skrivenimsklonostima i interesovanjima. Pored toga, u dobro skrojenomtamnoplavom odelu, beloj košulji, sa kravatom boje vina, izgledao jeveoma privlačno i muževno. Čitave večeri ju je obasipao pohvalama naračun njenog izgleda i izbora garderobe. Odabrala je dobar crni kostimkoji je sama kreirala i tražila da se uradi od svilenog šantunga, tako daje blago šuštao pri svakom pokretu. Namemo nije obukla košulju ispodnjega, već je dekolte ukrasila divnom ogrlicom od dva niza bisera, sa

bisernom kopčom na sredini i stavila takve naušnice. Kosu je raspustila,samo je blago povukavši iza uha. Delovala je otmeno, ali ne i strogo,pronašavši onu pravu meru za takvu priliku. Po Luterovomzadivljenom pogledu je shvatila da mu se dopalo to što je video i tonijednog trenutka nije krio.

- Izgledaš fascinantno! - oduševljeno je primetio kada je došao ponju. Veče je bilo gotovo savršeno, pričali su i o poslu, ali i o svemudrugom što su voleli i što ih je interesovalo. Ispostavilo se da imajumnogo toga zajedničkog, pa joj ovaj izlazak nije teško pao, uprkosnjenim pretpostavkama i Karsonovim zlim slutnjama.

- Uzmi još malo vina, odlično je - ponudio je i ponovo joj dosuo učašu.

- Nikada nisam ovoliko popila - sanjivo je primetila.

~ 50 ~



Luter je sa osmehom pogledao i nazdravio joj, kao da je ohrabrujeda nastavi. Delovala je tako izazovno i podatno u crnom da je osetiokako ga hvata nesavladivo uzbuđenje od njene blizine.

- Predlažem da ne okončamo ovo divno veče odmah posle večere,već da odemo na jedno divno mesto za ples - veselo je predložio.

- Slažem se - prihvatila je.

Osećala se veselo i energično i nije joj se još išlo kući na spavanje.Piće je učinilo da se potpuno opusti i prepusti Luterovom vođstvu.

- Odlično! - obradovao se. - Znam odlično mesto gde se možeplesati do jutra - rekao je i pozvao konobara da izmiri račun.

Odvezh su se do diskoteke koja je bila vrlo popularna u lokalnom

džet setu i gde su svi potpuno zaboravljali na granice i potpuno seprepuštali uživanju. Odmah ju je odveo do bara i poručio im piće.

- Za nova prijateljstva! - veselo je nazdravio.

- I dobru zabavu! - pridružila mu se i žedno otpila hladno piće.

Luter ju je povukao do podijuma, gde je masa tela pratila ludi ritammuzike. Silvija je osetila da joj se pomalo vrti u glavi i da nije bašsigurna na nogama, ali ju je Luter držao za obe ruke dok su plesali ipružio joj sigurnost.

- Potpuno sam iscrpljena - zadihano je rekla nešto kasnije.

Luter joj pruži čašu sa pićem, te ona otpi još jedan veliki gutljaj.Znala je da ne bi trebalo, ali je osećala užasnu žeđ.

- Zar nije ludo? - pokazao je rukom na gomilu razuzdanih ljudi.

- Da, svi kao da su potpuno otkačili - složila se.

- Ovde je tako svake večeri, a tek za vikend... - odmahnuo je rukom.- Svi zaboravljaju na posao i brige i potpuno se opuste i izbace svunegativnu energiju iz sebe - dodao je.

- To je ponekad neophodno - složila se, mada joj se činilo da ima ipreterivanja.

Parovi su zavodljivo plesali ili se doticali u gomili, kao da su sami.Luter je pogleda i pruži ruku da je dotakne po obrazu. Nasmešila se,shvatajući to kao gest nežnosti. Pomakao se bliže njoj i oslonio svojimtelom na njeno. Osećala je njegove napete mišiće kroz svilu koja na tajdodir zašušta. Htela je da se odmakne, ali je odmah iza nje bio nekodrugi, tako da nije imala kud. Luter podiže ruku i blago je obgrli oko

~ 51 ~



struka. Lice joj je bilo sanjivo i ljupko, da je poželeo odmah tu da jepoljubi. Ipak je odlučio da to ostavi za kasnije.

Zatvorila je oči dok su se vozili, jer je osećala daje užasno pospana.Prozor sa njene strane je bio otvoren, pa je uživala u noćnom vazduhukoji je osvežavao. U glavi joj se vrtelo, pa je otvorila oči i uspravila se nasedištu.

- Izvini, odjednom sam zadremala - prenula se.

Luter je pogleda sa osmehom i vrati pogled na put pred sobom.

- Samo ti spavaj - tiho je odvratio i nastavio da vozi.

Ponovo je sklopila oči i naslonila glavu na sedište. Naglo ih jeotvorila tek kada se automobil zaustavio.

- Gde smo? - začuđeno je zatreptala, videvši da se nalaze nanepoznatom mestu.

- Ispred moje kuće - odvratio je sa osmehom. - Popićemo kafu da semalo oporavimo od plesanja i pokazaću ti neke izmene u ugovoru, pa ćute posle odvesti kući - rekao je i izašao da joj otvori vrata.

Htela je da se pobuni, ali je odustala. Uostalom, kafa bi joj svakakoprijala da se malo otrezni pre povratka kući. Nije želela da je Karsonvidi takvu.

- U redu - prihvatila je njegovu ruku i izašla.

Kuća nije bila ni izbliza tako velika, ni raskošna kao Karsonova, alije bila ukusno nameštena i delovala udobno. Puno drveta i tamnoplaveboje davali su prijatan utisak, pa se odmah zavalila u veliki trosedzatrpan mekim jastučićima.

- Lepo je kod tebe - primetila je. - Da, jedan arhitekta, moj prijatelj, mi je pomogao da je sredim i

opremim - odvratio je.

Vratio se sa čašama i pružio joj jednu.

- Mislila sam da ćemo popiti kafu?

~ 52 ~



- Kasnije, sada bih hteo da porazgovaramo - brzo je odvratio i seotik do nje.

Pričao je o poslu i obećavao joj neke nove pogodnosti kojih u

prvobitnom dogovoru nije bilo. Nehajno je prebacio ruku iza nje ipotom je spustio na njeno rame. Htela je da je odgurne, ali joj je biloneugodno, pa je odustala. Gledao ju je u oči dok je govorio, igrajući sepramenom njene kose.

- Zaista si prelepa - rekao je i dotakao joj lice. Zbunjena, Silvija semalo osmehnula da prikrije nelagodu.

- Nikada nisam video takve oči - nastavio je zaneseno. - Potpuno sime zaludela.

Rekavši to, napuo se i spust io usne na njene. Isprva je poljubac bionežan i blag, pa je nagonski počela da mu uzvraća. To kao da ga jeponelo, nastavio je sve strasnije, dok su mu ruke odjednom našle put donjenog tela. Silvija se blago promeškoljiva, pokušavajući da izbegnedodire, ali on to kao da nije primećivao. Spretno je počeo da otkopčavadugmad njenog kostima i zavukao ruke unutra. To je bilo više od onogana šta je bila spremna tog trenutka. Pokušala je da ga blago odgurne, alise on pravio da to ne primećuje. Pritiskao ju je svojim snažnim telom,zahtevajući sve više.

- Molim te, Lutere, nemoj - zamolila je. Njene reči su ostale da vise u vazduhu, kao da ih nikome nijeuputila. Nastavio je strasno daje ljubi i pretražuje njeno telo. Uvukao jenogu imeđu njenih, zadižući joj suknju do bokova. Shvatila je da se onne šali i počela da se otima, pokušavajući da mu umakne.

- Kako si slatka i divlja - zaneseno je mrmljao kraj njenog uha,ljubeći joj vrat.

- Pusti me! - zavapila je i prikupila svu snagu u pokušaju da gaodgurne. To kao da ga je još jače uzbudilo, uhvatio ju je grubo za ruke i

savio joj ih iza glave. Pritisnuo ju je svom težinom svog tela i priljubiousne na njene. Stisnula je usne koliko je mogla, pokušavajući da okreneglavu i izbegne poljubac.

- Od mene ne možeš pobeći - napravio je grimasu, kao neko ko nevlada sobom.

~ 53 ~



Tada ju je obuzeo skoro paničan strah, shvatila je da će postatinjegova žrtva ako odmah nešto ne preduzme. Mozak joj je grozničavoradio u pokušaju da smisli način da pobegne.

- Ne mora tako da bude - mazno je rekla. Luter ju je iznenađeno pogledao i stisak njegovih ruku se olabavio.

Iskoristila je momenat njegove zbunjenosti i snažno ga udarila posredlica. Podigao je nagonski ruke, a ona se izmigoljila i pojurila ka vratima.Našla se u holu i nastavila da trči koliko je noge nose. Nije imalavremena da čeka lift, sjurila se pešice, ne osvrćući se, u strahu da ga neugleda iza sebe. Kada se našla na ulici, ugledala je taksi iz koga jeupravo izlazio mladi par. Pojurila je, mašući rukama i uletela kao furija.Taksista ju je čudno pogledao, ali ona to nije primetila. Gledala je iza

sebe, plašeći se da je Luter ne stigne. Dala je taksisti adresu i tek kadasu krenuli, odahnula. Suze su joj same tekle niz lice, ali ona nije marila.Otrla ih je maramicom koju je imala u džepu, šmrcajući. Taksi se ubrzozaustavio pred kućom, a Silvija je skoro utrčala unutra, žureći dapobegne od svih.

- Šta ti se dogodilo? - dve snažne ruke je zaustaviše u mračnomholu. Osvrnula se i primetila njegove oči koje su svetlucale u mraku.

- Ništa - promucala je i najednom izgublila kontrolu nad sobom.Briznula je u plač, glasno jecajući. Karson ju je obuhvatio oko ramena ipoveo do dnevnog boravka. Posadio ju je na trosed i neko vreme ćutao,puštajući je da se isplače i malo smiri.

- Luter, zar ne? - upitao je kada se najzad zaustavila.

Klimnula je glavom i tek tada se setila njegovih upozorenja. Polakomu je sve ispričala, povremeno ponovo briznuvši u plač. Kada jezavršila, lice mu je bilo tvrdo i mračno, da se skoro uplašila. Ćut ke jeustao i vratio se sa ćebetom. Blago ju je umotao i nežno zagrlio.

- Zaista mi je žao, Silvija - tiho je rekao. - Trebalo je da me poslušaš

- nije odoleo da ne kaže. - Znam - skrušeno je odvratila.

Malo se smirila kraj njega, ulivao joj je poverenje svojim blagim, aličvrstim dodirom.

- Doneću ti nešto od čega ćeš se lakše otrezniti - ustao je i vratio sesa čašom soka od paradajza.

~ 54 ~



Zahvalno ju je prihvatila, ali su joj ruke jako drhtale. Tek sada, kadase malo opustila, osećala je kako je hvataju drhtavica i talasi straha.Karson je shvatio šta se događa, pa ju je blago obgrlio oko ramena.

Naslonila je glavu na njegovo rame i uzdahnula. Bio je beskrajno ljut ipoželeo je da odmah potraži tu propalicu i pokaže mu kako se postupasa devojkama. Njena svilenkasta kosa pala mu je na ruku, izazivajućineobične treptaje u njemu. Mirno je sedeo, plašeći se da se ne pomeri iuznemiri je. Iako ju je delimično krivio što nije poslušala njegov savet,znao je da nije kriva za ovo što joj se dogodilo. Lutera je poznavao dostadugo i dovoljno dobro, i znao je za ovakve ili slične ispade koje je iranije pravio. Ipak, ovo što se dogodilo njoj, posebno ga je pogodilo.Podigla je glavu i pogledala ga, a u tom pogledu bilo je nečega

posebnog, drugačijeg. I ona je osetila da se nešto događa među njima,izraz lica mu je bio drugačiji. Sledećeg trena sve se odjednompromenilo, kao da su se sreli prvi put. Kada su njegove usne pronašlenjene, kao da su se za nju otvorila neka čarobna vrata. Malopređašnjiužas i poniženje ustuknuli su pred nečim novim, čemu nije umela, a niželela da potraži uzrok. Prepustila se njegovom vođstvu, čvrstom, alinežnom dodiru koji je izazivao laku vrtoglavicu. Usne su mu sa njenihodlutale do osetljivog mesta na vratu koje je ubrzano pulsiralo. Podiglaje ruke do njegovih grudi i shvatila da i njegovo srce snažno bije oduzbuđenja i to je ispuni zadovoljstvom. Zanos sa kojim ju je dodirivaoličio je na strast koja je dugo sputavana i spremno iščekivala dapronađe svoj put. Začula je njegov šapat na uhu. Pitao ju je da li želi daprekine. Nije imala snage da odgovori, samo je odmahnula glavom.

Uvukla je ruke ispod njegove košulje i dodirnuh meku, vrelu kožu.Znala je da je takva zato što je on želi i poželela ga svim svojim bićem.Nijednog trenutka nije želela racionalno da razmišlja. Znala je da bi topokvarilo sve što je sada osećala i što nije želela da ikada prođe.Njegovi poljupci nadahnjivali su je da mu uzvraća sa žarom za koji nije

verovala da postoji. Podigao ju je u naručje i pomogao da skine odeću.Drhtala je dok je poljupcima prekrivao svaki novootkriveni komadićgole kože. Ježila se i topila u isto vreme i odgovarala dubokim, grlenimuzdasima koji su ga još jače izluđivali. Spustio ju je na jastuk i skinuoodeću, a onda je prekrio svojom mekom, čulnom kožom. Stopili su se iujedinili kao da su oduvek živeli i postojali samo za taj tren,istovremeno postajući svesni te činjenice. Pogledali su jedno u drugo uoči, dugo tako razgovarajući bez ijedne izgovorene reči i razumejući

~ 55 ~



jedno drugo u potpunosti. Jeka njihovih jecaja ispuni sobu, oslobađajućinjihova tela skoro bolne napetosti, noć se pretvori u večnost dok sevreme zaustavilo i utišalo da ničim ne poremeti taj savršeni trenutak.

Šta bi sada trebalo da uradi i kako da se ponaša, pitao se dok jeposmatrao Silvijino usnulo lice i zgrčeno telo ispod pokrivača. Pripogledu na nju, bespoštedno su mu navrla sećanja na prethodnu noć iponovo ga je obuzelo uzbuđenje. Poželeo je da je probudi sa nekolikopoljubaca i ponovo vodi ljubav sa njom, ali se nije usuđivao da je

dodirne. Nije bio sasvim siguran želi li ona to ili je prošla noć bila samoposledica traumatičnog iskustva sa Luterom. Promeškoljila se kao da jeosetila njegov pogled na sebi i okrenula lice ka njemu. Pune usne, liceblago rumeno od sna i trepavice koje ga senče, bila je to slika koja ga jeuznemiravala i zbunjivala. Nije se prvi put budio pored neke žene sakojom je proveo noć, ali se nikada ranije nije tako osećao. Obično bi bionestrpljiv da okonča takav nevažan susret i trudio se da ga više neponovi sa istom ženom. Sve su one za njega bile kao delovi nekogiskidanog sećanja, izmešanih likova i tela. Silvija je bila prva koju je

želeo da zadrži kraj sebe i uživao da posmatra u rano jutro. Polako seiskrao i sišao do plaže. Plivanje u svežem okeanu svakako će ga osvežitii razbistriti mu pomešane misli i osećanja. Zaronio je ostajući podvodom dok nije osetio nesnosan pritisak u plućima, pokušavajući da seotrese misli koje su ga pratile. Poželeo je da je ona kraj njega, da sezajedno kupaju i plivaju, da obgrli njen vitki struk i privuče je uz sebe...Izronio je i duboko udahnuo, svestan da postaje opsednut. Pitao seotkud to da se nije zasitio njenog tela, već ga je želeo još više? Plašio semoći koju je osećao da ima nad njim, plašio se tog nepoznatog osećanja

da odjednom više nije on taj koji kontroliše situaciju, već je nošennečim kao morskom strujom. Možda bi trebalo da se drži podalje od njei tako povrati kontrolu? Već sama ta pomisao mu se učinila utešnom irealnom, i malo ga umirila. Otići će na posao i dobro razmisliti o svemu,zaključio je u sebi, otresajući vodu sa kose. Uvio je frotir oko struka ikrenuo prema kući, donekle umiren svojom odlukom.

~ 56 ~



Silvija je čvrsto spavala sve dok poslužitelj nije ušao u sobu inakašljao se. Prenula se i preplašeno navukla prekrivač do brade.

- Dobro jutro, gospođice Anderson - ozbiljno ju je posmatrao.Zbunjeno je zurila u njega nekoliko sekundi, svesna da je prekornoposmatra.

- Dobro jutro - otpozdravila je kada se malo snašla.

- Želite U da vam doručak poslužim u sobi? - i dalje ju je posmatraona isti način, iako mu je glas bio krajnje uslužan.

- Ne, hvala - odmahnula je glavom.

On je i dalje nepomično stajao na svom mestu, kao da čeka daljeinstrukcije. Shvatila je da neće otići dok nešto ne kaže.

- Želela bih da ostanem malo sama - najzad se setila načina da ga sereši.

- Svakako - blago se naklonio i požurio da joj udovolji.

Kada je ostala sama, potražila je neki sat da proveri koje je dobadana. Iznenadila se kada je shvatila da je skoro deset sati, a ona jošuvek nije na nogama. Znala je da ljudi u njenoj kompaniji očekuju da imse javi i prenese instrukcije za taj dan. Brzo se obukla i požurila u svojekrilo kuće. Nije imala vremena da se zapita gde je Karson i da li joj jeostavio neku poruku. Toga se setila tek pošto je obavila sve što je bilovezano za njene uobičajene jutarnje obaveze. Istuširala se i oprala kosu,obukla i sišla do kuhinje da uzme šoljicu kafe. Nije osećala glad, nekakoje bila čudno uznemirena i nije imala želju za hranom. Vratila se sašoljicom toplog napitka u radnu sobu i sela za sto. Pred njom je bilagomila papira koje je trebalo pregledati i srediti, ali nije mogla da sekoncentriše na posao. Sva sreća što je obično pripremala sve za

nekoliko dana u napred, pa sada nije morala da brine o poslu. Na brzinuje odgovorila na neka hitnija pisma i odnela ih u predvorje, odakle će ihposlužitelj proslediti na poštu. To joj je dalo ideju da joj je Karsonmožda ostavio neku poruku, pa se zaputila u sobu da proveri. Kada seponovo našla u sobi u kojoj su proveli noć, obuzela ju je neka čudnastrepnja i nemir. Razgledala je po uredno složenim stvarima, po kojimase ne bi moglo zaključiti šta se tu događalo prethodne noći. Ipak, njoj su

~ 57 ~



navirale slike i sećanja, u nozdrvama je još mogla da oseti miris i ukusnjegove kože, a na telu njegove dodire. Poruke nije bilo i to ju je malorazočaralo. Pomislila je da se i on možda uspavao i na brzinu otišao na

posao, pa joj zbog toga nije ostavio poruku. Tek tada je shvatila kolikomalo, zapravo, zna o njemu i njegovom ličnom životu i navikama.Shvatila je da čak ne zna ni broj njegovog telefona, iako ga, verovatno,ne bi zvala. Pitala se šta da očekuje danas, kada se vrati i kakav stav dazauzme. Da li je ona za njega bila samo mala avantura, možda se samosažalio na nju zbog onoga što joj se dogodilo? Plašila se da ne pokažepreviše svoja osećanja i u njegovim očima izgleda glupa. Trebalo bi dasačeka da on načini prvi korak i onda vidi njegove namere, zaključila je.Izašla je i tromo se zaputila u svoju sobu. Odjednom više nije bila tako

dobro raspoložena niti srećna. Zapitala se da li je sve to bila jednaužasna greška, trenutak slabosti i sticaj okolnosti u kome su se obojenašli.

- Moram sa nekim da razgovaram i posavetujem se u vezi sajednom stvari, Imelda - ukratko je objasnio, pošto se pozdravio i seo.

- Ti da se posavetuješ! - izvila je svoje crne, ionako izvijene obrve inasmešila se. - Mora da je u pitanju neka šala - zaključila je, ali joj se nalicu videlo da je radoznala da čuje šta je razlog ovog iznenadnog pozivana ručak.

Karson Grifin joj je bio jedan od najdražih rođaka, jedan od retkihsa kojima je redovno održavala vezu. Imelda Hogan je bila vlasnica vrlouspešne i poznate galerije u San Hozeu, jedna od onih osoba koje imajuneiscrpan izvor energije i strpljenja, ogromnu snagu duha koja jedelovala nesalomivo. Karson joj je po temperamentu bio najsličniji odsve dece iz porodice i od malena su uvek nalazili zajednički jezik usvemu. Ta bliskost se održala do danas i uvek su se jedno drugomobraćali za savet i pomoć. Zato je bila nestrpljiva da čuje razlog zbogkojeg ju je pozvao na ručak i insistirao na njemu, iako mu je objasnilada je usred velikog posla.

- Dakle? - naglas je rekla i otpila malo suvog martinija koji je uvekpila.

~ 58 ~



- Pa, ne znam odakle da počnem... - odjednom mu je bilo neprijatnoda joj ispriča šta ga to muči.

- Odakle želiš - odvratila je i veselo mu namignula.

Uzvratio joj je osmehom, uvek je uspevala da na njega prenesesvoje pozitivno raspoloženje.

- Radi se o jednoj ženi... - neodlučno je započeo, pitajući se kako dajoj objasni.

Imelda se nagnula preko stola ka njemu, očigledno vrlozainteresovana. Karson nikada nije raspravljao sa njom o ženama, zatoje bilo vrlo indikativno da se radi o nečem interesantnom. Zapalila jejednu od svojih dugih cigareta i zagledala se zaint eresovano u njega.

- Gorim od želje da čujem, zato nemoj da me mučiš - nestrpljivo jeprimetila, pošto je Karson i dalje ćutao.

- Cela ta priča je počela vrlo neobično - počeo je da objašnjava. -Kao što si već čula, otac je polovnu naše vile u Montereju ostavio ćerkijedne svoje davne ljubavi i ona se doselila u kuću... - nastavio je redomda joj objašnjava niz događaja koji su usledili, sve do onog poslednjeg,zbog koga ju je i pozvao.

Imelda ga je vrlo pažljivo slušala, povremeno šireći ionako krupne,crne oči ili praveći grimase. Kada je završio, još uvek joj nije bilo jasno

kakva bi njena uloga u tome mogla da bude. - Pitam se kakav ti je savet u vezi sa tim potreban? - zatresla je

glavom, pa su guste crne lokne zaigrale oko njenog oblog lica.

Karson se počešao po kosi, kao da ni sam nije siguran.

- Ne znam šta dalje da radim - odvratio je. - S obzirom da živimozajedno, situacija je jako nezgodna...

Imelda otrese pepeo sa vrha cigarete i otpi malo martinija, kao darazmišlja.

- Pitanje je šta ti dalje nameravaš sa njom? - ispitivački ga jeodmerila preko ivice čaše.

- Nameravam? - ponovio je za njom. - Do đavola, ako znam! -odmahnuo je rukom. - Zato mi je i bio potreban savet nekoga komemogu da verujem.

- Ponašaš se kao dete - prekorila ga je. - Ko može bolje od tebe dazna šta zapravo želiš?

~ 59 ~



- U tome je problem - raširio je ruke. - Ne znam ni sam...

- Zašto uopšte moraš o tome da razmišljaš? - upitala je. - Uosećanjima nema mnogo racionalnog, stvari se dešavaju nagonski,

potpuno van kontrole. - Ja ne volim da budem van kontrole - ozbiljnim glasom je primetio.

- Znam, poznajem te bolje nego bilo ko drugi - potvrdila jeklimanjem glavom. - Ali ipak u ovakvim situacijama je bolje prepustitiosećanjima i okolnostima da odluče - zaključila je.

- Ako si tako dobar poznavalac te oblasti, kako to onda da si se triputa razvodila? - nije izdržao da je ne pecne.

Ona mu uputi jedan od svojih otrovnih pogleda i nasmeja se grleno.

- Nisam rekla da sam poznavalac, ali umem da prepoznam kada jeneko u škripcu - ponovo se nasmejala.

- Misliš da sam u škripcu? - zabrinuto ju je upitao.

- Koliko se meni čini, ti si zaljubljen do ušiju u tu devojku - veselo jeodvratila.

- Zaljubljen! Ja! - iščuđavao se pomalo ljutito. - Nikada! - čvrsto jeustrajao na svom stanovištu.

Imelda se i dalje smeškala zaverenički.

- Mislim da jesi, dragi rođače - potvrdila je. - Znao sam da ćeš sve izokrenuti, kao i uvek - durio se.

- Onda ne znam zašto si me uopšte i zvao - odvratila je.

- Zato, jer jedino s tobom mogu da budem sasvim iskren i otvoren -priznao je.

- Ako želiš da budeš iskren, onda budi iskren prvo prema sebi iustanovi šta ti je ta noć značila zapravo - sada je već bila sasvimozbiljna. - Čovek sebe ipak ne može prevariti - zaključila je i mahnula

konobaru da joj donese još jedno piće. - Želiš li ti nešto? - upitala je. - Ne, hvala - odmahnuo je glavom a na licu mu se primećivalazabrinutost. - Plašim se da sam bio lakomislen... - odsutno je primetio,kao da se ne obraća njoj, već samom sebi.

- U tom slučaju najbolje bi bilo da joj to odmah staviš do znanja -primetila je. - Istina je bolna, ali mnogo manje boli ako se odmah kaže -pažljivo ga je posmatrala.

~ 60 ~



- Verovatno si u pravu - složio se, mršteći se. - Tako ću i uraditi.

Noge su joj bile podignute na stolicu, a na licu senka od obodaširokog šešira. U rukama je držala najnoviji katalog, koji je dobila napregled od štamparije koja ga je radila. Zurila je besciljno u slike,potpuno mentalno odsutna. Dohvatila je čašu sa hladnom limunadom iotpila malo. Kada je začula korake iza sebe, nije se osvrtala, misleći daje neko od brojne posluge.

- Jesi li zauzeta? - od glasa koji je začula skoro se trgla.

Okrenula se i susrela njegove svetlozelene oči koje su se činile jošsvetlijim nego inače. Lice mu je bilo vrlo ozbiljno, nije slutilo na neštolepo i prijatno.

- Malo, pregledam novi katalog - odvratila je, trudeći se da delujesmireno. - Hoćeš da sedneš?

- Da - smestio se pored nje. - Hteo bih da razgovaramo - dodao je.

- Naravno - složila se i odložila katalog na stočić. - O čemu? - upitnoje gledala u njega.

Slutila je razlog za taj razgovor, ali se pravila kao da ga ne zna. - Malo je neugodno govoriti o onome što se dogodilo prošle noći

među nama, ali je bolje da to odmah raščistimo da bismo znali kakva jesituacija - nastavio je.

U stomaku je osetila grč. Znala je čemu vodi ovakav uvod i koje rečiće uslediti.

- Da, u pravu si - delovala je sasvim pribrano, naučena da dobrokontroliše osećanja.

- Mislim da je i tebi jasno da su se stvari malo otele kontroli... -neodlučno je objašnjavao. - Sve to bilo je sasvim nekontrolisano ibrzopleto, svestan sam da sam bio lakomislen, možda i nepošten daiskoristim takvu situaciju... - ponovo je zastao.

Silvija je grčevito stezala čašu u ruci, mada se na njenom licu nijemogla videti nikakva pramena. Ni po koju cenu mu ne bi pokazalakoliko su je njegove reči pogađale.

~ 61 ~



- Sasvim si u pravu - potvrdila je. - Ali krivica nije samo tvoja, obojesmo učestvovali u tome - dodala je sa blagom ironijom u glasu.

- Ipak, smatram da sam odgovoran za to i molim te da mi oprostiš -

ustrajao je. - Ne brini, već sam zaboravila - odmahnula je rukom i napravila

veselo lice. - Oboje smo odrasli ljudi, zar ne?

- Naravno - klimnuo je, a na licu mu se videlo olakšanje. - Hvala tina razumevanju - dodao je.

- Nemaš se na čemu zahvaljivati - gledala ga je u oči i zapitala se štabi rekao kada bi znao šta se u njoj zbiva. - Zaboravi na to.

- Ostaviću te da radiš - ustao je i zastao neodlučno. - Nadam se da

možemo da se ponašamo normalno, kao pre - dodao je. Klimnula je glavom, u sebi se moleći da ode što pre. Nije imalasnage da se još dugo pretvara, žudela je da ostane sama.

Okrenuo se i produžio prema kući, dok je ona gledala za njimispunjena razočaranjem i tugom. Upravo joj je slomio srce, a da togauopšte nije ni bio svestan. Pokrila je lice rukama i zagrizla donju usnu.

Ne sme dozvoliti sebi da pati ni za kim, ponavljala je u sebi.

Posmatrati je sa udaljenosti i ostati ravnodušan bilo je neštonajteže što se moglo dogoditi. Njeno vitko, božansko telo se kretalookolo, a on ga je nedavno osećao u svojim rukama i znao kako je divnododirivati ga... Mučenje nije prestajalo ni kada bi bio daleko od nje usvojoj kompaniji i radio. I tada mu je dolazila u misli i opsedala ih. Paipak, šta je mogao da učini? Iz njenog držanja mu je odmah bilo jasno

da je ona tu noć shvatila kao momenat slabosti i grešku koju nijetrebalo nastavljati. Da je samo nešto rekla...

Odmahnuo je glavom i provukao prste kroz gustu, tamnu kosu tekponegde prošaranu sedim vlasima. Hteo je da bude pošten, hteo je da...

Ponovo nije znao šta je zapravo hteo, ali sve to ga je mučilo i nijemu davalo mira. Pitao se da li je moguće da je Imelda bila u pravu kadaje rekla da je zaljubljen u nju. Da li je bio, da li je mogao iskreno voleti

~ 62 ~



neku ženu i verovati joj? Šta bi to i značilo ako je takva ljubavneuzvraćena? Koliko je uopšte poznavao tu devojku koja je tako čudnodospela u njegov život? Ustao je i odšetao do prozora. Posmatrao je

uzavreli grad ispod sebe, njegove ulice pune nepoznatih, užurbanih licakoja su nosila svoje živote sa sobom, a da to niko nije ni primećivao. Isam je bio jedan od brojnih usamljenika, čovek koji je živeo i radio bezijednog pravog cilja, čiji život zapravo i nije imao nikakvog smisla.Odjednom je osetio potrebu da bude sa nekim, da oseti da je živ i dapostoji. Dograbio je sako i sekretarici objasnio da odloži sve sastanke zataj dan. Ionako nije bio u stanju da radi i usredsredi na bilo šta.

- Mislim da ću odustati od tog nasledstva i vratiti se u San Hoze -objašnjavala je Niku, koji ju je ljubopitljivo posmatrao.

- Zašto sada, kada si skoro stigla do cilja? - čudio se mladić.Odmahnula je glavom i zabacila kosu. Iako je on bio njen najbližiprijatelj, ipak nije mogla da mu kaže istinu.

- Jednostavno, shvatila sam da mi to ništa ne znači i da mi ta kućanije potrebna - pokušala je da ga uveri. - Moj život je ovde, kao i mojposao. Tamo se osećam kao uljez, a to mi zaista nije potrebno.

Nik ju je pažljivo posmatrao. Poznavao je odlično i znao je dobrokada nešto krije od njega. To se upravo sada dešavalo, a on se pitao štakrije.

- Da li se tamo dogodilo nešto što bi trebalo da znam? - bio jedirektan, kao i uvek.

- Dogodilo? - Silvija je znala da ju je prozreo, ali se i dalje pravilanevešta.

- Nemoj da se praviš naivna, poznajem te dovoljno dugo da me nemožeš prevariti - nastavio je sa lukavim smeškom. - Hajde, postajemnestrpljiv - dodao je, nagnuo se ka njoj i upiljio u njeno lice.

- Nemoguć si - nije odolela a da se ne nasmeje. - Dobro, ali ovo jestrogo čuvana tajna, povedi računa! - preteći je zamahnula prstomispred njegovog lica.

- Počni već jednom... - lice mu je sijalo od radoznalosti.

~ 63 ~



Silvija mu je ukratko ispričala šta se dogodilo između nje i Karsona,zaobilazeći škakljive detalje. Nik je sve vreme ćutao i pažljivo je slušao.Lice joj se menjalo dok je govorila, postajalo sjajnije, kao da iz nje izbija

nekakva svetlost. Iako je bio mlađi od nje, znao je dobro šta to znači.Sačekao je da završi, a onda je uzeo za ruku i blago je stegnuo.

- Ti zaista voliš tog Karsona? - bila je to više konstatacija negopitanje. Duboko je uzdahnula i naslonila se na stolicu.

- Ne znam ni sama - slegnula je ramenima.

- Čudno je kako se sudbina ponekad poigra sa nama - nastavio je,kao da nije čuo njen odgovor. - Način na koji ste se upoznali, poslednjavolja njegovog oca... - zamišljeno je gledao negde iza nje. - Kao da je tobilo nekakvo zaveštanje ljubavi.

Silvija ponovo uzdahnu nekako setno i zagleda se u njegovo lice.Nik je bio divan mladić, zavidela je devojci koja će biti izabranicanjegovog srca.

- Romantičan si - nasmejala se da prekine setni trenutak koji ih jeoboje uhvatio.

Nik joj uzvrati osmehom i pusti njenu ruku.

- Možda, ali to nikom nemoj da kažeš - namignuo joj je šeretski.

- Ne brini, tvoja tajna će biti duboko zakopana - odvratila je veselo.

- Ipak, da se vratimo temi, mislim da ću odustati od svega -ustrajala je.

- Zar ne bi trebalo da se boriš za svoju ljubav? - uzvratio jepitanjem.

- Kako? - raširila je ruke. - On mi je jasno stavio do znanja da ne želida se to nastavi.

- Možda nije baš uvek sve onako kako izgleda na prvi pogled - nijeodustajao. - Trebalo bi još malo da razmisliš - zaključio je.

Uputila mu je tužan pogled. - To sam već učinila i znam da je tako najbolje - tužno je zaključila.

~ 64 ~



Karson je zamišljeno kuckao prstima po pismu koje je stajalo nastolu ispred njega. Znao je njegov sadržaj, već ga je bio pročitao, a sadaje razmišljao o njemu. Silvijini advokati su ga obaveštavali da gospođica

Anderson odustaje od nasledstva, da će se iseliti iz kuće u roku odsedam dana i omogućiti mu ponovo da bude jedini vlasnik porodičnevile. Trebalo bi da ga ta vest obraduje i učini zadovoljnim, ali se onosećao upravo suprotno. Nije shvatao ni odakle takav potez niti zaštoga čini, mada je pomalo sumnjao. Pitao se zašto je to činila prekoadvokata, umesto da mu je jednostavno rekla. Nije želela da ga vidi ili jejednostavno mislila da je tako bolje? Zašto mu je to, uopšte bilo važno,sada kada je konačno sve bilo gotovo? Ili ga je baš to mučilo, št o je bilogotovo? Naslonio je glavu na naslon fotelje i zagledao se u tavanicu. Šta

ju je navelo da tako iznenada promeni mišljenje i odustane od svega?Na početku je bila tako uporna da zadrži vlasništvo nad kućom, a sada...Počešao se po čelu i dohvatio zlatno naliv-pero kojim je, na svojstaromodni način, uvek pisao pisma. Nije uživao u blagodetimasavremene tehnologije, sva ta tehnika i moderne komunikacije činile sumu se hladnim i otuđenim. Otvorio je presavijeni papir sa utisnutimgrbom njegove porodice i započeo pisanje. Urednim, krupnim slovimaje napisao sve što je imao na umu i ponovo savio papir. Složio ga je ukovertu i ispisao adresu. Klimnuo je glavom sam za sebe i stavio pismona gomilu predviđenu za slanje. Prekrstio je ruke na grudima ioslušnuo. U kući je vladao neobičan mir, onakav kakav je postojao prenjenog dolaska. Začudo, sada mu je ta tišina skoro parala uši i zvučalaužasno prazno.

Povratak u San Hoze, za Silviju je značio povratak svom životu i

sebi. U svega nekoliko dana je uspela da ponovo uspostavi pređašnjiritam i uskladi sve svoje obaveze. Uvek je uživala u tome da budenezavisna i samo svoja i to je činilo da se oseća potpunom. Nadala se daće se stari osećaj brzo vratiti i ponovo joj uliti preko potrebnu energijuza život i rad. Još jednom je čestitala sama sebi zbog pametno doneteodluke da odustane od nasledstva. To je bio jedini način da potpunoprekine sve veze sa njim i započne novu fazu svog života. Mogla je,

~ 65 ~



doduše, zadržati kuću i kasnije za nju dobiti dobru cenu, ali to bi značilojoš nekoliko meseci zajedničkog života, a ni posle toga se sve veze ne biprekinule, makar oko prodaje. Uzdahnula je osećajući kako je ponovo

pritiska poznata mučnina, kao i uvek kada bi mislila o njemu. Učinila jepravu stvar, u to je bila sve sigurnija. Ponovo je obuze nemir i nervoza.Ustala je od stola i krenula u obilazak kompanije. Svuda je sve savršenofunkcionisalo, zahvaljujući njenoj dobroj organizaciji i rukovođenju.Nova kolekcija se uveliko nalazila u buticima, a ona je već imalaspremne ideje i crteže za sledeću. Taj obilazak ju je malo umirio i vratiojoj samopouzdanje. Nije volela da bude slaba i da zavisi od nekoga.Najmanje od svega je volela da zavisi od nekog muškarca i osećanja.Uvek se gnušala takve vrste zavisnosti koju je često sretala u drugim

ženama koje kao da su postojale isključivo zbog nekog muškarca i beznjega nisu mogle da funkcionišu i nađu smisao. Ona nikada neće bititakva, zaklinjala se i radila na tome da tako i bude. Ovaj poslednjiperiod njenog života kao da ju je stavljao na probu, a ona se borila daizdrži i ostane dosledna svojim idejama i principima. Vratila se nazad usvoju kancelariju i interfonom naručila instant kafu od svojeasistentkinje. Otvorila je nedovršene skice i prionula na posao. Iako jeveć bilo kasno, kada je završila, nije žurila u stan. Znala je da je tamoniko ne očekuje, a tu je bar bila od koristi. Obukla se i krenula laganopešice da bi protegla ukočene noge od dugog sedenja za stolom.Nezainteresovano je posmatrala izloge, profesionalno naviknuta daprati šta se događa u svetu mode. Kada je stigla do kuće, osetila je blagiumor i pomislila kako će joj to bar pomoći da lakše zaspi.

Nik je provirio iza vrata njene kancelarije i namignuo joj.

- Radiš? - upitno je pogledao hrpu papira pred njom na stolu.

- Da, hajde uđi - pozvala ga je.

- Pitao sam se kako ide sa novom kolekcijom? - rekao je i smestiose na stolicu preko puta.

- Za sada dobro - slegnula je ramenima. - Mislila sam da ti pokažemosnovne skice da ih kasnije zajedno razradimo - rekla je.

Posmatrao ju je vrlo pažljivo, kao da je proučava. Osetila je danešto želi i da nije došao tek samo da vidi šta radi.

- Nešto si hteo? - upitala je.

~ 66 ~



- Pa... - oklevao je. - Primerio sam da si ovih dana nešto ćutljiva, pasam se pit ao da li ti je potreban prijatelj ili tako nešto? - odmahnuo je.

Nasmešila se i uputila mu topao pogled.

- Pravi si drug - zahvalno je rekla. - Ipak, za sada se dobro snalazimi nije mi ništa potrebno - odbila ga je.

- Rado bih izašao sa tobom na večeru, ali moja nova devojka je vrloljubomorna, pa... - bespomoćno je slegnuo ramenima.

- Nema problema - nasmešila se. - Potpuno razumem, a uostalom,sasvim se dobro snalazim i sama.

- Ipak, ako želiš, smisliću nešto... - rekao je dok je ustajao.

Bio je pomalo zabrinut za nju. Delovala je pomalo izgubljeno, lice

joj je bilo bledo a oči bez sjaja. Znao je šta je muči, a nije mogao da jojpomogne, ali je hteo bar da joj pruži podršku.

- Lepo od tebe što brineš za mene, ali sve je u redu - bledo seosmehnula da ga uveri.

- Ako ti bude potreban neko za razgovor ili bilo šta... - nasmešio se.

- Hvala ti, imaću to na umu - zahvalno ga je posmatrala.

Izašao je i zatvorio vrata. Obuzelo ju je osećanje da je potpunosama na svetu i oseti sažaljenje prema sebi. Ponovo je mislila na

Karsona i njihovu noć. Telom su joj strujali nemiri i žmarci kada seprisetila. Stresla se i odbacila uspomene koje su je uznemirivale. Htelaje da bude jaka i zaboravi na sve, ali nije umela da ga izbaci iz svojihmisli. Žudela je za njegovom blizinom, čeznula da ga vidi ili mu čujeglas. Bolela ju je svaka pomisao na njega, na njegovo snažno telo i mekeruke, na ukus usana i vrelinu dodira. Srce bi joj zalupalo čim bi seprisetila tih najlepših nekoliko sati koje su zajedno proveli. Osetila je da joj se suze sakupljaju u uglovima očiju i brzo zatrepta nekoliko puta daih otera. Shvatila je svu dubinu svojih osećanja, shvatila je patnju i sve

ono o čemu je samo slušala. Odgurnula je stolicu i ustala. Šetala je pokancelariji, usplahirena i nemirna. Nije imala nade, ali srce se nijepredavalo, niti je prihvatalo kraj. Nije mogla da shvati zašto ne može dase pomiri sa sudbinom i zaboravi ga. Šta je to u njoj još uvek očekivaloda se dogodi čudo? Odmahivala je glavom, kao da se bori sa sobom ikršila prste. Soba je postala pretesna, osetila je potrebu da izađe, kao dase gušila. Pokupila je stvari na brzinu i izašla. Očekivala je da će na uliciuspeti da udahne punim plućima, ali njen nemir se samo izmešao sa

~ 67 ~



gužvom i opštim metežom. Lutala je bez cilja, tražeći nešto, ni sama neznajući šta. Podsvesno je znala šta traži, šta joj je potrebno, ali još nijemogla da se suoči sa tim.

- Zdravo, dragi - Imelda ga je pozdravila svojim maznim glasom ipružila mu svoju dugu, meku ruku. - Drago mi je što si uspeo da dođeš -smešila se, otkrivajući savršene zube.

- Znaš da si mi najdraža rođaka i tvoje pozive uvek prihvatam -odvratio je.

- Ovde je pravi haos, ali snaći ćeš se već - odmahnula je glavom. -Moram da idem, ti razgledaj i uživaj - mahnula mu je, ne okrećući se.

Nasmešio se. Imelda je uvek bila na visini događaja i uspevala daokupi zanimljive ljude oko sebe. Večeras je bilo posebno veče, jer jeotvarala izložbu vrlo vrednih slika, njenu izuzetnu kolekciju koju jeizlagala samo u retkim slučajevima, tako da je uvek pobuđivala velikupažnju javnosti. Posedovala je nekoliko originala čija je vrednost bilagotovo neprocenjiva, mada nikada nije uspeo da sazna kako je do njih

došla. Ona se samo tajanstveno osmehivala i uveravala ga da je sve udobroj poslovnosti. Umešao se u gomilu i poslužio čašom šampanjca,koju mu je ponudio jedan od konobara koji su kružili sa prepunimtacnama. Bilo je tu i slanih krekera sa škampima, korpica punjenihkavijarom i drugih poslastica, ali nije imao apetita. Šetao je okolo irazgledao. Iako je sve te slike već i ranije video, nije mogao, a da seponovo ne zadivi kada se našao ispred njih. Gužva je bila skoroneopisiva i jedva je uspevao da priđe dovoljno blizu da osmotri platna.Primetio je mnogo poznatih lica, javnih ličnosti i drugih umetnika koji

su se kretali okolo, kao i on sam. Pronašao je jedan miran ugao i zastaoda osmotri okolinu i popije piće. Pogled mu se odjednom ukočio izaledio na jednom od lica. Duga, plavokosa devojka, nežnog profila iruke podignute i oslonjena na bradu, izazvaše u njemu drhtaj. Nekolikotrenutaka ju je nemo posmatrao i upijao njen lik. Disanje mu se ubrzaloi postalo dublje. Polako je krenuo ka njoj i zastao iza njenih leđa.

- Dopada ti se? - upitao je muklo.

~ 68 ~



Silvija se prenula i skoro poskočila od iznenađenja.

- Izvini, nisam imao nameru da te uplašim.

Gledala ga je širom otvorenih očiju nekoliko trenutaka.

- Otkuda ti ovde? - najzad se snašla i uspela da progovori. - Moja rođaka Imelda je vlasnica galerije i ove kolekcije - odvratio

je. Uzeo je čašu sa tacne i pružio joj.

- Izgledaš kao da si videla duha - dodao je, kao objašnjenje i pružiojoj čašu.

- Hvala, nisam očekivala da ću te ovde sresti - rekla je umestoodgovora.

- Voliš slike? - posmatrao je preko ivice čaše.

- Da, volim sve što je vezano za umetnost, to je moja neostvarenaželja - priznala je.

- Nisam znao - odvratio je.

Htela je da mu kaže da ima mnogo toga što on o njoj ne zna, ali seuzdržala.

- Da, volim - potvrdila je.

Bila je iznenađena i nespremna za ovaj susret i nije znala kako dase ponaša. Njegova blizina ju je jako uznemirila, skoro uplašila.

- Došla si sa nekim? - upitno je posmatrao ljude oko nje. - Ne, sama sam - odmahnula je glavom.

Bilo mu je drago da to čuje, ali ničim to nije pokazao. Pitao se šta sedogađa sa njom od kada je otišla iz kuće, da li postoji neko značajan unjenom životu?

- Tvoj dečko nije ljubomoran kada te pušta da izlaziš sama noću? -nastavio je, tražeći način da sazna nešto više.

Silvija ga iznenađeno pogleda. Nije ličilo na njega da postavlja

takva pitanja i interesuje se za njen privatni život. - Trenutno nemam dečka - odvratila je. Zelene oči mu bljesnuše, a

osmeh postade mekši.

- Čudno - primetio je kao za sebe.

- Zašto bi to bilo čudno? - odvratila je pitanjem.

~ 69 ~



- Lepe devojke obično ne mogu dugo da ostanu same - odgovorioje.

- Sem ako to ne žele - dopunila ga je.

- Da - klimnuo je. - Verovatno si u pravu. Oboje su zaćutali, kao da ne znaju šta bi jedno drugom rekli.

Pogledi su im se ukrstili nekoliko puta, pre nego što su prekinulineugodnu tišinu.

- Mislim da je vreme da pođem - rekla je. - Kasno je, a ja samprilično umorna - dodala je kao da se pravda.

Pogled mu je postao tvrđi a izraz lica ozbiljan.

- Hoćeš li da te otpratim? - upitao je.

- Ne, želim da prošetam do kuće - odbila je. - Naravno - odmah se povukao.

- Onda, laku noć - pozdravila se i dalje neodlučno stojeći u mestu.

Osetio je da nešto treba da učini, ali je bio potpuno blokiran ibespomoćan. Klimnuo je glavom u znak pozdrava a ona se okrenula dakrene.

- Silvija! - pozvao ju je. Osvrnula se i pogledala ga.

- Drago mi je što smo se sreli - nije znao šta drugo da kaže.

- I meni - klimnula je i progurala se kroz gomilu prema izlazu. Gledao je za njom i onda kada je već izašla, nesposoban da se

pomeri. Nije ni slutio koliko taj susret može da ga izbaci iz ravnoteže.Bio je zatečen silinom emocija koje su ga obuzele od trenutka kada ju jeugledao u gomili. Iskapio je šampanjac i dohvatio drugu čašu. Bilo mu jepotrebno nešto da se smiri i razmisli o svemu.

Uzdrhtalih prstiju je preturala po tašnici u potrazi za ključevima.Nervozno je prevrtala sitnice isuviše uznemirena da bi mogla da sesredi i na miru ih pronađe. Sadržaj je počinjao da se penje do vrha iispada po podu hola ispred vrata. Opsovala je sebi u bradu i sagnula seda pokupi stvari. Tašnica se otkačila sa ramena i, dok je ona sakupljala

~ 70 ~



jedne, drugi stvari počeše da ispadaju. Odjednom je osetila takvubespomoćnost, da je ispustila i tašnicu i stala ispred vrata, tupo zureći unjih. Sakupljene emocije nadirale su kao plima sve dok se nisu

pretvorile u krupne suze koje počeše da se kotrljaju niz lice. Nije imalani snage ni želje da ih zaustavlja. Pustila ih je da teku, skoro uživajući uolakšanju koje su joj donosile. Plakala je nekoliko minuta, potpunonesvesna svega oko sebe. Tek kada je uspela da se zaustavi shvatila jeda se još nalazi pred vratima, sa gomilom rasutih stvari na podu.Pokupila je i potrpala sve u tašnicu, usput našavši ključeve. Zatvorila jevrata za sobom i osetila užasnu prazninu, ne samo u pustom stanu, već iu svojoj duši. Malopređašnja napetost je malo splasnula, ali je zato sadabila potpuno iscrpljena i prazna. Shvatila je šta joj se dešava i uplašila

se tog saznanja. Nikoga nikada nije volela na takav snažan i zastrašujući način, nikada nije drhtala od nečijeg pogleda ili glasa i to saznanje ju jepotpuno porazilo. Bila je zavisna o njegovom prisustvu, glasu, pogledu...Volela ga je onako kao što je njena majka, Džodi, patila za Benetom,njegovim ocem. Sipala je hladan đus u visoku čašu i sela na trosed.Tupo je zurila ispred sebe, zanesena mislima. Ponovo su je obuzeleuspomene, slike njihovih isprepletanih tela opsedale su joj svest, a onaim se prepuštala kao da ponovo preživljava ista osećanja. Čežnja jepostala gotovo neizdrživa i bolna. Zatvorila je oči, ali su se slike sada jošjasnije ređale pred njom i obuzimale je svojom moći. Spustila je čašu ibacila se na trosed, pokrivajući lice jastukom. Mrmljala je nerazgovetnou tkaninu, kao da se bori sa nevidljivim neprijat eljem. Njegovo ime jojje lebdelo na usnama, poželela je da ga glasno krikne, ali je znala ipreviše dobro da joj to ne bi pomoglo. Zaspala je, glave zarivene ujastuk, sa mislima koje su letele ka njemu.

Pregledala je poštu, usput je razvrstavajući na onu na koju moraodmah odgovoriti i onu koja može da sačeka. Mehanički je otpila malokafe i, ne gledajući, vratila šoljicu na sto. Jedno pismo joj je posebnoprivuklo pažnju. Bilo je od Karsonovih advokata, pa ga je sanestrpljenjem otvorila i počela da čita. Iznenađenje na njenom licugovorilo je da je sadržaj bio za nju sasvim neočekivan. Ponovo je, na

~ 71 ~



brzinu, preletela pogledom po pismu i lagano ga sklopila. Spustila ga jena sto, pa ponovo uzela i smestila u tašnicu. Zatreptala je nekoliko putai zamišljeno gledala u sliku, okačenu na zidu preko puta. Nije još mogla

da shvati sadržaj pisma koje je upravo pročitala, a još manje da razumenameru njenovog pošiljaoca. Ustala je i izašla, usput objasnivši Rebeki,njenoj pomoćnici, da mora da izađe radi hitnog posla.

- Draga gospođice, stvari stoje upravo onako kako smo vas u pismuobavestili - ljubazno je objašnjavao Dominik Karpenter, dok je

Emerson, njegov brat, klimao glavom kao da potvrđuje. - Ne razumem zašto on želi da se odrekne svoje polovine i ustupi je

meni, kada sam ga obavestila da odustajem od nasleđa? - odmaliivala jeglavom.

- Nije naše da ulazimo u namere svojih klijenata - slegnuo jeramenima Dominik Karpenter. - Mi samo sprovodimo volju gospodinaGrifina.

- Ipak mi nije jasno - i dalje je bila zbunjena. - Možete li da saznate

njegove razloge? - Žao mi je, gospođice Anderson, ali to se protivi politici naše firme- odmahnuo je glavom. - Ali vi možete sami da ga pitate ako vam je bašstalo da saznate razloge - dodao je.

- Naravno - složila se zamišljeno. - Mogla bih... - odsutno jeprimetila.

- Siguran sam da je gospodin Grifin imao vrlo značajne razloge, onje, znate, vrlo odgovoran i razuman čovek - umešao se i EmersonKarpenter.

- Znam - potvrdila je i ustala. - U svakom slučaju, hvala vam napomoći - dodala je i rukovala se sa obojicom advokata.

- Ako možemo još nešto da učinimo za vas... - Dominik se ljubaznoosmehivao.

- Ne, ali hvala - odvratila je osmehom i izašla.

~ 72 ~



Pitanja koja su joj se rojila u mislima, nisu imala odgovora. Nijedanrealan ili razuman razlog nije mogla da pronađe u njegovoj odluci da neprihvati njeno odustajanje od nasledstva, posebno što se toliko borio da

je otera od samog početka.

Kada se našla pred dobro poznatim mestom za koje ju je vezivalotoliko uspomena, srce joj je zadrhtalo. Posmatrala je kuću, njeneblistavobele zidove, živo zelenilo okolo, ali je sve to bilo bledo i nevažnou ovom trenutku. Pomisao na Karsona navela ju je da ponovo zadrhti i

kolena joj zaklecaju. Iskoristila je svoj stari ulaz da se neprimećenouvuče u kuću. Otišla je u svoju sobu i začudila se kada je videla da svestoji netaknuto. Pogledala je kroz prozor i uzdahnula. Plaža je bila pustau to doba dana kada je sunce već bilo na izdisaju, ali je ona najviševolela baš to doba dana. Osetila je staru radost pred beskrajnimplavetnilom i odbacila torbicu, žurno izlazeći kroz balkonska vrata.Odlučila je da pre razgovora sa njim prošeta i smiri se. Uživaće u timtrenucima i prikupiti energiju za razgovor, zaključila je u sebi. Kada senašla na mekom pesku, odmah je izula sandale i počela da šeta tik uz

vodu. Išla je napred, zamišljena i odsutna. Pogled joj je bio uprt unemirno more, uskovitlano nadolazećom plimom i nebo koje je dobijalosve više boju indiga, kako se mrak približavao. Zastala je na jednommestu, malo zaklonjenom peščanom dinom i sela. Privukla je kolena dobrade i obgrlila ih. Potpuno se prepustila mislima koje su nadirale izaokupljale je, sve dok nije začula glas iza sebe.

- Zar nije malo kasno za šetnju? - upitao je.

Uplašeno se osvrnula i susrela njegov pogled koji je svetlucao upolutami. Prilazio joj je i seo do nje. Nije se usuđivala da diše, a kamoliprogovori.

- Nisam znao da dolaziš - rekao je.

- Nisam se najavila - odvratila je.

Bio je tako blizu da je u nozdrvama osećala miris njegovogparfema, pomešan sa mirisima mora koje je donosio vetar sa pučine.

~ 73 ~



Srce joj je ubrzano lupalo, a ruke je stezala oko kolena. Bilo joj jedrago što je sumrak skrivao njeno lice koje bi je izdalo. On je ćutao,pogleda uprtog u pravcu beskrajno velike morske površine, koja se

penušala pred njima. - Vratila si se? - pitanje je usledilo posle kratke tišine.

- Ne - odmahnula je glavom. - Došla sam, jer želim da razgovaramsa tobom - nije se usuđivala da ga pogleda.

- Zaista? - kao da se malo začudio.

- Da, radi se o pismu tvojih advokata koje sam primila - pojasnila je.

- Ah, to! - okrenuo se prema njoj i u mraku je mogla da primeti damu oči sijaju.

- Moram da priznam da me je njegov sadržaj jako iznenadio -nastavila je. - Nisam očekivala tako nešto - dodala je, videvši da on ćuti.

- Nadao sam se da će ti biti drago - odvratio je, ne objašnjavajućirazloge.

Slegnula je ramenima. Ni sama nije znala da li joj je drago zbogtoga ili ne. U nekim drugačijim okolnostima to bi je svakakoobradovalo, ali sada ju je samo začudilo.

- Bila sam zbunjena - priznala je. - Pitam se otkud to? - osmelila seda pita.

Karson je ćutao, ne dajući nikakvo objašnjenje. Pitala se o čemurazmišlja i šta se dešava u njegovoj glavi.

- Pitala sam te zašto si to učinio? - ponovila je pitanje, pitajući se dali je uopšte čuo.

- Znam - okrenuo se prema njoj i zagledao u njeno lice.

Pogledom je pretraživao svaki detalj na njemu, tako da je zadrhtalaod uzbuđenja. Pružio je ruku i dodirnuo joj obraz. Nije se pomerila,zaustavila je čak i disanje. Taj je dodir toliko uzburkao sve u njoj da se

skamenila. Ponovo je osetila ono isto uzbuđenje koje je osetila unjihovoj noći i poželela ga svim svojim bićem, kao i onda. Oči su mugorele dok ju je posmatrao.

- Silvija! - prošaputao je muklo njeno ime.

- Da, Karsone? - odvratila je šapatom.

~ 74 ~



Umesto odgovora, privukao je sebi i spustio usne na njene. Oteo jojje dubok uzdah pun prikrivene čežnje.

- Da li moram da ti kažem zašto sam ti vratio tvoju polovinu kuće? -

upitao je između poljubaca. - Volela bih da čujem - šaputala je tik uz njegove usne, blago ga

dodirujući.

- Zato što te volim i želim da ti poklonim sve što je moje - nastavioje da je ljubi sve strasnije.

- Kako da znam da me ne lažeš? - malo se odmakla od njega.

- Hoćeš li da postaneš vlasnica cele kuće? - uzvratio je pitanjem. Očisu mu sijale dok je posmatrao.

- Šta to znači? - upitala je iako je slutila odgovor. - Znači da te želim pored sebe zauvek - odvratio je i ponovo je

privukao u zagrljaj.

- Zaista? - posmatrala ga je sva ustreptala i blistava.

- Da, mila - potvrdio je i uhvatio za ramena, nežno je vukući ka sebi.

- Mogu li da ti to dokažem ovde na pesku?

Klimnula je i privila se uz njegovo snažno telo. Znala je da im je ovaljubav bila zaveštana i namenjena oduvek a po njegovom dodiru i

pogledu i da će trajati zauvek. - Volim te - glas joj se izgubio u uzdasima i huci mora i vetra.

- Volim te - začula je kao odjek njegov tihi glas i prepustila setalasima sreće koji su je nosili.

KRAJ

http://www.rubyfortune.com/?s=wgs15169&mid=14227

Documents

Marion Davis - Neobično Zaveštanje