Masna jetra

Masna jetra se karakteriše akumulacijom triglicerida u ćelijama jetrenog parenhima.

Nealkoholna masna jetra je najčešći uzrok hronične bolesti jetre.

Ukoliko se uzrok eliminiše ovaj poremećaj je manje ili više reverzibilan.

Masna jetra (steatosis hepatis) je stečeni poremećaj metabolizma koji se karakteriše

povećanim taloženjem masti u jetri, odnosno akumulacijom triglicerida u ćelijama jetrenog parenhima (hepatocitima). Ovaj poremećaj izazivaju brojni faktori kao što su: alkoholizam, gojaznost, šećerna bolest (diabetes mellitus, DM), lekovi, infektivna oboljenja. Iako hepatička steatoza obuhvata širok spektar stanja, uobičajeno se sa masnom jetrom povezuju nealkoholna masna bolest jetre i alkoholna bolest jetre. Ukoliko se uzrok eliminiše, u zavisnosti od postojećeg stanja akumulacije masti u jetri ovaj poremećaj je manje ili više reverzibilan. Međutim, ukoliko se ne sanira ovo stanje može preći u hepatitis ili cirozu.

Prema novijim istraživanjima, nealkoholna masna bolest jetre (non-alcoholic fatty liver disease, NAFLD) je najučestalija bolest jetre i najčešći uzrok hronične bolesti jetre. Terminom nealkoholna masna bolest jetre se opisuje stanje akumulacije masti u jetri bez prisustva prekomerne konzumacije alkohola i ostalih specifičnih uzročnika jetrene steatoze. Dijagnoza se postavlja kada je više od 5-10% hepatocita infiltrirano mastima, a da je pri tom unos alkohola <20 g/dan i nema dokaza o prisutnosti drugih karakterističnih uzročnika bolesti jetre. Nealkoholna masna bolest jetre se sve češće povezuje sa metaboličkim sindromom, kompleksnim oboljenjem metabolizma koje uključuje: visceralnu gojaznost, rezistenciju na insulin, smanjenu toleranciju glukoze, hipertenziju, dislipidemiju. Kao uzroci nealkoholne masne bolesti jetre navode se i: hipotireoza (smanjena funkcija štitne žlezde), inflamatorne bolesti creva, sindrom policističnih jajnika, trudnoća, dugotrajna parenteralna ishrana i terapija nekim lekovima. Takođe, sve više se govori i o ulozi zaslađivača koji se primenjuju u prehrambenoj industriji pre svega fruktoze. Nealkoholna masna bolest jetre je učestalija kod starijih, gojaznih osoba i dijabetičara, mada je bitno naglasiti da se ona može razviti i kod osoba sa normalnom telesnom težinom.

Iako se masna nealkoholna bolest jetre ranije smatrala relativno benignim stanjem, brojnim istraživanjima je utvrđen potencijal progresije ka cirozi i hepatocelularnom karcinomu. Pored toga, ona doprinosi ubrzanom stvaranju naslaga i oštećenja na zidovima krvnih sudova (aterogenezi), što je povezano sa povećanim kardiovaskularnim rizikom. Kod trudnica masna jetra može ugroziti život majke i deteta, budući da je obično povezana sa drugim poremećajima, preeklampsijom ili eklampsijom, stanjima koja karakteriše povišen krvni pritisak i pojava otoka. Nealkoholni steatohepatitis predstavlja uznapredovali oblik ove bolesti u kojem se uz steatozu uočava upala, fibroza (prožimanje organa vezivnim tkivom) i nekroza, koja daljom progresijom uzrokuje masnu cirozu jetre, jednu od vodećih uzroka za transplantaciju jetre u novije vreme.

Ugljeni hidrati koji u jetru dospevaju u obliku prostih šećera odmah se pretvaraju u glukozu, osnovni izvor energije u organizmu. Kada je organizmu potrebna energija, jetra vraća jedan deo glukoze u krvotok. Kako jetra ne može da skladišti svu glukozu, ona je pretvara u složene ugljene hidrate (glikogen), koji mogu da se čuvaju u jetri i u ćelijama nekih mišića. Ukoliko su sva ova depo mesta popunjena, glukoza se pretvara u masnoće (lipide) koji se skladište pod kožom i u drugim organima.

Nealkoholna masna bolest jetre je stanje sa sporom progresijom, koje često ne prate nikakvi simptomi koji bi ukazivali na postojanje jetrenog oboljenja. Ređe se javljaju nelagoda i osećaj punoće u abdomenu usled uvećanja jetre (hepatomegalije), žutica i povišena telesna temperatura, tako da nije redak slučaj da se nealkoholna masna bolest jetre otkrije prilikom pregleda kada lekar primeti uvećanu, a ponekad i osetljivu jetru ili analiza krvi kada se detektuju povišene vrednosti jetrenih enzima. Ultrazvuk je prihvaćen kao neinvazivna metoda za početno pretraživanje, skrining (screening) pacijenata koji imaju jetrenu steatozu, ali je njime moguće detektovati umerenu i jaku steatozu, dok je za utvrđivanje blage steatoze biopsija još uvek zlatni standard. Biopsija podrazumeva uzimanje uzorka jetrenog tkiva, koji se zatim analizira mikroskopski i time dokazuje povećana količina masti u hepatocitima.

U zavisnosti od stadijuma bolesti rezultati testiranja jetrenih enzima, pre svega aminotransferaza: alanin aminotransferaza (ALT) i aspartat aminotransferaza (AST) mogu biti normalni ili pokazivati blago odstupanje, mada u uznapredovalom stadijumu bolesti dolazi do značajnog povišenja njihove aktivnosti. Većina pacijenata ima odnos AST/ALT tzv. De Rittis-ov koeficijent <1. Vrednosti alkalne fosfataze (ALP) i gama-glutamiltransferaze (GGT) su normalne ili blago povišene, mada u slučajevima zastoja žuči dolazi do značajnog povišenja njihove aktivnosti. Ako je uzrok masne bolesti jetre alkoholizam, onda se posebno povišava aktivnost GGT. Kod nealkoholne masne bolesti jetre povišena vrednost GGT može ukazati na povećan kardiovaskularni rizik, budući da je prisustvo ovog enzima dokazano u aterosklerotskim naslagama na zidovima krvnih sudova.

U slučaju nealkoholne masne bolesti jetre često se javlja tzv. aterogeni lipoproteinski trijas: povišena koncentracija triglicerida (hipertrigliceridemija) udružena sa niskom koncentracijom HDL-holesterola i visokom koncentracijom LDL-holesterola.

Procenjuje se da čak 25% odrasle populacije pati od masne jetre. U osobe sa povećanim rizikom za razvoj steatoze jetre spadaju: gojazne osobe, dijabetičari, osobe sa dislipidemijom i hipertenzijom. Hepatička steatoza je stanje koje se može izlečiti ako se prepozna na vreme. U suprotnom, ona predstavlja opasnost od razvoja drugih težih oboljenja. Za praćenje masne bolesti jetre potrebno je ponavljati testiranje jetrenih enzima minimum jednom u šest meseci.

Talija Lab - Ustanička 170, 11000 Beograd, +381 60 334 98 86, www.talijalab.com