I

I. UVOD U NEPROFITNI SEKTOR1. Nastanak i razvoj neprofitnog sektoraNema preciznih i dovoljno pouzdanih pokazatelja o vremenu pojave i poetka rada prvih neprofitnih organizacija. Zbog toga je teko odreenije govoriti o istorijskim dimenzijama neprofitnog sektora, naroito na globalnom nivou. Smatra se da je ovaj sektor svoju znaajniju drutvenu ulogu poeo ostvarivati poetkom 20. veka, posebno u razvijenijim dravama, naroito u SAD odakle se ovaj proces kasnije irio i na druge zemlje. Imajui u vidu dosta dug istorijat, kao i znaajnije karakteristike dosadanjeg razvoja i dostignuti nivo razvijenosti, a naroito njegovu dananju ulogu i znaaj u drutvu, u ovom delu knjige posebna panja bie posveena neprofitnom sektoru u SAD. Razvoj ovog sektora i pozicioniranje njegove uloge u amerikom drutvu veina teoretiara sagledava i analizira kroz etiri osnovne faze.

(1) Faza volontersko - graanskog modela. Ovo je najstarija faza u razvoju neprofitnog sektora u SAD, koja obuhvata poetak 20. veka (kasnije je preneta i u druge kapitalistike zemlje sveta). Usluge koje nisu mogle pruati dravne institucije, a koje su bile iznad mogunosti pojedinaca, realizovane su po principu jedan za drugog. Ovaj princip primenjivan je tako to su se zainteresovani graani udruivali (okupljali) u cilju ostvarenja odgovarajuih potreba (npr. formiranje volonterske vatrogasne slube, pomo siromanim porodicama u izgradnji stambenih i drugih objekata i dr.). Ovo je u potpunosti odgovaralo tadanjem drutvu u kome je postojao nizak nivo ivotnog standarda veine stanovnitva, ali visok stepen homogenih interesa i sklonosti ljudi da meusobno dele i da se uzajamno pomau.

(2) Faza filantropskog patronata. Paralelno s razvojem industrijske revolucije i ekonomskim jaanjem drava tokom prve polovine prolog veka dolo je do generisanja velikog bogatstva i njegove koncentracije u okviru manjeg broja porodica. Svesne svoje drutvene odgovornosti, a ponekad i krivice, ove porodice esto su izdvajale znaajna sredstva i namenjivala ih razvoju raznih religioznim, obrazovnih, kulturnih i brojnih drugih institucija koje su pruale odreene usluge irim slojevima drutva. (3) Faza prava i ovlaenja. Ova faza obuhvata sredinji period dvadesetog veka (etrdesete i pedesete godine), koji je bio obeleen ekonomskom depresijom i poveanjem broja socijalnih institucija koje su bile finansirane od strane drave. Tokom ovog razdoblja razvoj neprofitnog sektora dominantno se zasnivao na pravima i raznim ovlaenjima neprofitnih organizacija. Naime mnoge neprofitne organizacije smatrale su i dokazivale da su one ovlaene da vre odgovarajuu optu javnu funkciju i da, na tim osnovama, imaju pravo na makar deliminu finansijsku podrku iz javnih poreskih fondova.(4) Faza trinih odnosa. Sadanju, tj. savremeniju fazu u razvoju neprofitnog sektora, kako u SAD tako i u brojnim drugim razvijenijim zemljama s trinom ekonomijom, koja je otpoela u drugoj polovini prolog veka, karakteriu trina i konkurentska obeleja. U prethodnim fazama neprofitne organizacije dobijale su znaajnu finansijsku podrku od drave, brojnih individualaca i porodica koje su bile spremne da prilau i pomau. Meutim, u dananje vreme, nasuprot znatnoj ouvanosti donatorske tradicije (filantropije) i izraenom interesovanju za volonterski rad, ovaj sektor se suoava s dve znaajne novine: prvo, neprofitne organizacije vie se ne mogu oslanjati iskljuivo na tradicionalne izvore finansiranja svojih aktivnosti i misije, naroito ne od strane drave; drugo, neprofitne organizacije sve vie se usmeravaju ka tritu na kome se susreu s drugim organizacijama koje imaju istu ili slinu misiju i ciljeve, a koje, takoe. trae svoju trinu poziciju i odgovarajuu podrku.Kljuna posledica trinog preusmeravanja u neprofitnom sektoru, koja predstavlja i najozbiljnije iskuenje koje se danas postavlja pred veinu neprofitnih organizacija, sadrana je u sve izraenijoj konkurentnosti u pojedinim neprofitnim oblastima.Posmatrano s istorijskog aspekta, od poetka prolog veka pa do danas protekao je relativno dug proces razvoja neprofitnog sektora. On se karakterie brojnim usponima i padovima, raznim kvalitativnim i kvantitativnim transformacijama, kao i njegovim raznovrsnim ulogama u pojedinim dravama, zavisno od vaeih drutvenih i ekonomskih sistema, odnosno od karaktera zakonskih regulativa i politikih reima. Na tim osnovama do danas su se, posmatrano na globalnom - svetskom nivou, iskristalisala tri osnovna modela, odnosno tipa neprofitnog sektora:(1) Konzervativni tip, koji je utemeljen na kombinaciji dravne orijentacije i verske doktrine. Prema ovoj kombinaciji, drava ima punu odgovornost da finansira sve drutveno korisne aktivnosti neprofitnih organizacija, dok privatne dobrovoljne asocijacije poseduju privilegiju samo u pogledu formiranja svojih institucija, uz korienje dela dravnih finansijskih sredstava. Ovakav nain organizovanja, finansiranja i funkcionisanja ovog sektora dominantno je zastupljen u Francuskoj, Nemakoj, Italiji i Belgiji, a u izvesnoj meri i u Japanu i Turskoj, kao i nekim drugim dravama, naroito onim u kojima je konzervativna orijentacija prihvaena poetkom prolog veka. S tim u vezi, u ovim zemljama neprofitne organizacije nastoje da budu to vie pro - dravno orijentisane, pri emu posebno istiu javnu korist svog postojanja i delovanja, odnosno vrenja svoje misije.(2) Liberalno-tradicionalni tip, koji je danas posebno karakteristian za SAD, V. Britaniju, Kanadu i Australiju. U ovim dravama neprofitni sektor trino je orijentisan, dok se rad velikog broja neprofitnih organizacija u znatnoj meri temelji na primeni voluntarizma.(3) Socijal-demokratski model, koji je najvie zastupljen u skandinavskim zemljama i koji na prvom mestu istie dominantnu odgovornost drave za drutveno blagostanje. Iz tog razloga su u ovim zemljama znatno manje zastupljene neprofitne organizacije koje se nalaze u privatnom vlasnitvu.Neprofitni sektor je danas praktino evidentan u svakom drutvu. Meutim, njega karakteriu velike varijacije u pogledu -^aina organizovanja, veliine, strukture i znaaja u pojedinim zemljama, politikim sistemima i kulturama. Isto tako, uloga ovog :ektora menjala se kroz istoriju, pri emu je njegov znaaj rastao u :azdobljima ekonomskih, socijalnih i ratnih kriza, a smanjivao se . periodima ekonomske ekspanzije i drutvenog blagostanja. Pored raznih spoljanjih uticaja, dostignuti nivo ukupne razvijenosti ovog sektora, kao i njegov znaaj u pojedinim drutvima, varirao je / u zavisnosti od bitnijih karakteristika samog sektora, kao to su g^ruktura i kvalitet menadmenta, izvori finansiranja, efikasnost u rezlizaciji misije i dr.U poslednjoj deceniji prolog i poetkom novog veka opta zainteresovanost drava za brz razvoj neprofitnog sektora znatno je porasla, kako u zemljama u kojima je ve duboko ukorenjena tzv. filantropska tradicija (npr. vajcarska) tako i u onim dravama koje su, poput Francuske i nekih drugih zapadnih zemalja, nastojale da to vie obeshrabre volonterske aktivnosti. U ovoj zemlji, u kojoj su dravni i privatni neprofitni sektor dugo vremena bili u konfliktnim odnosima, danas se intenzivno radi na iznalaenju zajednikih interesa i razvijanju to vrih meusobnih veza i komplementarnih odnosa.Opti trend rasta interesovanja za znatno brim razvojem neprofitnog sektora prisutan je u svim drutvima, bez obzira na njihov karakter i esto bitne razlike u ekonomskim i politikim sistemima. On je evidentan u svim privredno razvijenim zemljama, kao i onim zemljama koje imaju ubrzan trend razvoja ili se nalaze u procesu tranzicije.Za razliku od brojnih zemalja koje imaju viepartijski i demokratski ustrojen sistem s tradicionalnom kapitalistikom ekonomijom, u kojima se moe analizirati i sagledati celokupan istorijski razvoj neprofitnog sektora, u zemljama u kojima je bio jednopartijski politiki reim i planska ekonomija ovaj zadatak je nemogue adekvatno realizovati. Razlozi za to su brojni, a ovde e biti navedeni samo oni znaajniji, odnosno koji se mogu dovesti u vezu s praksom koja se sprovodila i na prostoru nae drave. Socijalistiki, odnosno komunistiki ekonomski sistemi zasnivali su se na negiranju svih trinih zakonitosti, pri emu je celokupna proizvodnja namenjivana direktnoj upotrebi umesto slobodnoj razmeni. U ovakvim situacijama se celokupna ekonomija, u izvesnom smislu, mogla smatrati neprofitnom.

U socijalistikim ekonomijama sva preduzea morala su sprovoditi zadatke koji su im bili povereni, bez obzira da li su ostvarivala profit ili ne. Drava je raspolagala profitom kojim je, na jednoj strani, pokrivala gubitke privrednih preduzea, a na drugoj, finansirala rad javnih preduzea, agencija i institucija, pa samim tim i upravljala njima.

U ovim ekonomijama veoma je teko razgraniiti profitnu od neprofitne sfere, jer ni jedan od ova dva sektora nije bio u dovoljnoj meri razvijen i ekonomski snaan. U zemljama Istone Evrope do skora nije bilo doputeno formiranje volonterskih, raznih nevladinih i bilo kakvih drugih slinih neprofitnih organizacija koje bi bile organizovane i koje bi funkcionisale po zapadnom modelu. Zbog toga, neki veoma vani subjekti neprofitnog sektora i danas pripadaju grupaciji javnih institucija koje se dominantno finansiraju iz dravnog budeta, a ije je upravljanje pod uticajem dravnih autoriteta (obrazovanje, zdravstvo, kultura, nauka i neke druge delatnosti). Veoma izraena politika i finansijska centralizacija nije pogodovala izdvajanju znaajnijih sredstava za razvoj javnog sektora, posebno njegove infrastrukture, tako da se on morao sam boriti za osnovne finansijske resurse.

Pored prethodno izloenog, ovaj sektor je esto oznaavan kao neproduktivan, odnosno kao potroaka sfera u drutvu, to jasno ukazuje na njegovo ideoloko i razvojno potcenjivanje.Analizirajui tok istorijskog razvoja neprofitnog sektora u okviru Republike Srbije primeuje se prisustvo nekoliko razvojnih faza s veoma znaajnim meusobnim razlikama u organizacionom i funkcionalnom smislu. Ovde e biti kratko obrazloene samo one razvojne faze koje su relevantne za izvoenje ukupne ocene.(1) Pre-komunistika faza. Ovu fazu, koja obuhvata period pre drugog svetskog rata i koja se svojim znatnim delom odlikuje elementima prethodno ve pomenute faze volontersko-graanskog modela u SAD, karakteriu tradicionalni oblici ponaanja. Oni su bili izraeni kroz solidarnost stanovnitva u smislu pomoi na porodinim imanjima, u zadrugama i raznim drugim zajednicama. Posebno vanu ulogu u razvoju neprofitnog sektora u ovom periodu ostvarile su Srpska pravoslavna crkva i Kraljevska porodica. One su osnovale brojne humanitarne organizacije koje su delovale pod njihovim patronatom.(2) Faza komunistiko-socijalistikog sistema. Ova faza obuhvata period od 1945 -1990. godine. U njenom prvom delu, koji je bio dominantno komunistiki obojen, dolo je do konfiskacije i nacionalizacije svih privatnih organizacija i fondova, tako da su aktivnosti neprofitnih organizacija bile znatno ograniene ili potpuno ukinute. Sve do kraja osamdesetih godina svaka aktivnost postojeih neprofitnih organizacija bila je strogo kontrolisana, dok su se nove graanske asocijacije, kao i razne druge drutvene organizacije mogle osnivati samo pod uslovom da njihov delokrug aktivnosti nije u bilo kakvoj koliziji s vladajuom ideologijom. Na tim osnovama dobijane su saglasnosti za uspostavljanje brojnih sportskih, sportsko-rekreativnih, profesionalnih (strukovnih) i raznih drugih udruenja i saveza, jer oni nisu koristili politiku platformu, niti je cilj njihove misije bio vezan za iniciranje i pokretanje bilo kakvih politikih i socijalnih promena u drutvu (Srpsko lekarsko drutvo, Savez inenjera i tehniara, Savez lovaca, Savez ribolovaca, razna sportska drutva i dr.). Pojedina udruenja, drutva i savezi koji su formirani tokom trajanja ove faze, zahvaljujui doslednosti u ostvarenju misije bez politikih elemenata, i danas imaju znaajnu drutvenu reputaciju.(2) Faza legalizacije i pluralizma. Ovaj period u razvoju neprofitnog sektora na prostoru nae drave posebno je znaajan. Ovo iz razloga to se ova razvojna faza odvijala u veoma tekim politikim, ekonomskim, socijalnim, bezbednosnim i, naroito, ratnim uslovima. Ona je trajala od 1991. do 2000. godine i bila je obeleena ratnim sukobima na teritoriji prethodne Jugoslavije, problemima brojnih izbeglica, izraenom ekonomskom krizom i velikim padom ivotnog standarda stanovnitva (siromatvom), celokupnom meunarodnom izolacijom koja je rezultirala vojnom agresijom na nau zemlju i dr. Upravo, ovakva situacija posluila je kao plodno tlo za veu liberalizaciju i irenje neprofitnog sektora na prostoru nae drave. U ovom razdoblju formirane su brojne i po svojoj misiji raznolike neprofitne organizacije, koje su prvenstveno usmerene ka suprotstavljanju ratu i nasilju, kao i pruanju razliitih vidova humanitarne i druge pomoi.Faza potpune liberalizacije u neprofitnom sektoru. Ova faza, koja se moe obeleiti i kao faza savremenog razvoja neprofitnog sektora u Srbiji, otpoela je 2000-te godine, odnosno posle uspostavljanja demokratskih odnosa u drutveno-ekonomskom sistemu. Time su stvoreni povoljni uslovi za slobodno osnivanje brojnih novih neprofitnih organizacija po zapadnim modelima i u raznim oblastima ivota, transformaciju postojeih organizacija u pogledu njihovog breg osavremenjavanja i vreg finansijskog stabilizovanja, kao i za reavanje brojnih drugih problema koji se odnose na ovaj sektor. Meutim, i pored novonastalih pozitivnih razvojnih i organizacionih pogodnosti za neprofitni sektor, koje su najvie proistekle iz ukupnih drutveno-ekonomskih promena, a imajui u vidu postojee drutveno-ekonomsko okruenje u kome e se ovaj sektor dui niz godina razvijati, mora se naglasiti da e biti potrebno dosta vremena i velikih napora kako bi se on makar pribliio sadanjem nivou razvijenosti ovog sektora u zapadnim zemljama. Ovo se naroito istie zbog nekoliko sledeih vanijih konstatacija i injenica. Nije izgraena odgovarajua zakonska regulativa, niti su jasno definisane fiskalne olakice koje stimuliu formiranje okruenja koje e podsticajno delovati na razvoj ovog sektora.

Nedostaju finansijska sredstva, investicioni fondovi i oprema, kao i kvalitetni menaderi koji bi mogli struno i s punim uspehom upravljati fondovima za neprofitne organizacije.

Nedostaju potrebna znanja i iskustva u svim segmentima organizovanja rada i rukovoenja ovim organizacijama, naroito u domenu vieg i srednjeg menadmenta koji bi trebao da osmisli misiju organizacije, definie njenu strategiju i ciljeve, utvrdi operativne programe i razne mere za njihovu realizaciju, upravlja administracijom, finansijskim poslovanjem, ljudskim i drugim resursima s kojima organizacija raspolae.

Nedostaju adekvatne i pouzdane informacije - performanse, kao i instrukcije o radu neprofitnih organizacija, posebno one koje proistiu iz dosadanjeg rada i iskustva slinih i afirmisanih meunarodnih organizacija i dr.

Bez obzira na napred navedene i druge nedostatke, moe se zakljuiti da se ovaj sektor u naem drutvu dobrim delom ve ukorenio, odnosno da se on nalazi u inicijalnoj fazi savremenijeg i breg razvoja i da ide pravcem koji e omoguiti da, u doglednom zoemenu, dostigne standarde koji danas vae u zemljama u kojima on lma dosta dugu tradiciju. Ovakvu konstataciju potkrepljuju brojni trimeri koji ukazuju na poveano interesovanje za ulaganje u ovaj gektor, naroito u rad onih organizacija koje pripadaju privatnom / nevladinom delu, a koje deluju u oblasti zdravstva, obrazovanja, kulture, sporta i dr. Da bi se ova predvianja mogla ostvariti u skorijem vremenu neophodno je da osnovni pravci budueg razvoja -eprofitnog sektora u naem drutvu budu usmereni ka: poveanju broja odreenih neprofitnih organizacija,

adekvatnoj sektorskoj zastupljenosti ovih organizacija, izgraivanju odgovarajue infrastrukture (materijalna i razna tehniko-tehnoloka poboljanja), veoj ekspertskoj i edukativnoj podrci stranih fondova i strunih institucija, izradi programa za edukaciju strategijskih i operativnih menadera u neprofitnom sektoru, formiranju fondova za finansiranje projekata, boljem dizajniranju projekata koji mogu doneti dodatne finansijske prihode, veoj meunarodnoj saradnji na razmeni iskustava i dr.2. Pojam i osnovna obeleja neprofitnog sektoraBrojni su razlozi koji su tokom dosadanjeg razvoja doveli do znatnih razlika kako po pitanju veliine i statusa neprofitnog sektora, tako i njegovog definisanja i blieg odreenja. Veina autora definisanje ovog sektora u visoko razvijenim demokratskim zemljama bazira na zakonskoj regulativi i poreskim olakicama, kao i osnovnim parametrima njegovoj pripadnosti. Na drugoj strani, u pojedinim zemljama sveta, naroito onim koje se nalaze u procesu breg razvoja i tranzicije, jo uvek ne postoje dobro razraeni i dovoljno kvalitetni zakoni koji se odnose na neprofitni sektor i njemu pripadajue organizacije, dok se poreske regulative bitno razlikuju. Iz toga proistiu brojni problemi u pogledu razumevanja ta se moe podvesti pod pojam neprofitnog sektora, kao i njegovog adekvatnog definisanja.Veoma je teko izvesti sveobuhvatnu i preciznu definiciju neprofitnog sektora. Osnovni razlog za to lei u dosta irokom spektru organizacija i institucija koje mu pripadaju i koje u njemu posluju, a koje imaju veoma malo meusobnih dodirnih taaka ili zajednikih karakteristika - od malih neformalnih grupa do vrlo velikih obrazovnih, zdravstvenih, sportskih i drugih institucija. Zbog toga se pojedini autori esto i pitaju: da li stvarno postoji dovoljno izraen zajedniki imenitelj da bi se uopte i moglo govoriti o posebnom sektoru? ak je i sama terminologija koja se koristi u oznaavanju ovog sektora veoma arolika i neujednaena: neprofitni sektor, drutveni sektor, drutvene delatnosti, javni sektor ili javne slube, dobrovoljni sektor, nezavisni sektor, neformalni sektor, sektor osloboen od svih poreza, drutvena nadgradnja i sl. Svaki od navedenih termina istie samo jedan od brojnih aspekata ovog sektora, tako da se oni ne mogu pojedinano koristiti u definisanju njegove ukupne sloenosti. Ipak, u naunoj i strunoj literaturi, naroito stranoj, kao i neposrednoj praksi, najee je prisutna upotreba termina - neprofitni sektor. Zbog toga e on i biti korien u ovoj knjizi. Meutim, u poslednje vreme esta je i upotreba termina civilno drutvo, koji obuhvata irok krug neprofitnih organizacija meu kojima se nalaze razne nevladine organizacije, verske zajednice, razna udruenja graana, sindikati, politike stranke, neformalne skupine unutar drutva i sl. Inae, nivo razvijenosti civilnog drutva esto se uzima kao kljuni pokazatelj koji determinie nain i kvalitet ustrojstva odreene drutvene zajednice koja je ureena saglasno naelima pluralizma, demokratinosti, otvorenosti i pravinosti. Iz tih razloga se u veini demokratskih drutava kao kljuni pokazatelji nivoa konkretizacije idealnih naela civilnog drutva uzimaju statusni poloaj, uloga i znaaj neprofitnog sektora.Sutina postojanja neprofitnog sektora, pa samim tim i organizacija koje u njemu deluju, sadrana je u izraenim javnim potrebama i zahtevima da se izvri institucionalizacija brojnih delatnosti koje obuhvataju sve osnovne ljudske i druge drutvene, javne, kolektivne i pojedinane potrebe i elje, a koje su izvan profitnog sektora. S tim u vezi, svrha postojanja i funkcionisanja pripadajuih organizacija je u vrenju njihove misije, odnosno u zadovoljavanju drutvenih potreba i zahteva graana, a koje nee ili ne mogu da obezbede profitne organizacije. Zbog toga se pri odreivanju vanijih obeleja neprofitnog sektora esto istiu sledee konstatacije: delovanje zakona trita ne moe predstavljati kljunu osnovu za usaglaavanje naina rada brojnih subjekata koji pripadaju ovom sektoru s potrebama korisnika usluga i proizvoda; ovom sektoru pripadaju delatnosti koje su od posebnog drutvenog interesa; usluge koje pruaju subjekti neprofitnog sektora moraju biti jednako dostupne svim potencijalnim korisnicima; u neprofitnom sektoru prisutan je princip solidarnosti i uzajamnosti u zadovoljavanju potreba i elja graana; poslovanje subjekata neprofitnog sektora zasniva se na dravnom budetu, raznim javnim fondovima, sponzorskim i donatorskim davanjima, kao i drugim izvorima; u poslovanju subjekata ovog sektora profit nije primarni cilj i kljuni zadatak menadmenta.Meutim, teoretiari koji se bave ekonomikom drutvenih delatnosti posebno istiu vanost tri sledea osnovna obeleja neprofitnog sektora, koja koriste pri pokuaju da izvre njegovo to preciznije razgranienje od proizvodno - profitnog sektora.Prvo. Prioritetni zadatak ovog sektora nije definisan na podruju privreivanja, niti je on u vrstoj sprezi s neposrednim stvaranjem i maksimiziranjem ekonomske dobiti, odnosno profita, ve se on nalazi u nekim drugim segmentima ljudskih - drutvenih potreba i vrednosti, kao to su: podizanje obrazovnog nivoa stanovnitva, zatita i podizanje nivoa zdravstvenog stanja ljudi, podizanje kulturnog nivoa stanovnitva, unapreivanje psiho-fizikih sposobnosti stanovnitva, snaenje i razvijanje humanih odnosa u drutvu, razvijanje i konkretna realizacija raznih vidova pomoi ugroenim delovima stanovnitva, zatita i unapreenje kvaliteta ivotne sredine, kao i kvaliteta ovekovog ivljenja i dr.Drugo. Sve organizacije koje pripadaju neprofitnom sektoru karakteriu se univerzalnou kao zajednikim obelejem, koje se ispoljava u tri osnovna vida:1. efekti pruenih usluga (pozitivni ili negativni) bilo kog subjekta neprofitnog sektora, po pravilu, ne mogu da budu odreivani na nivou pojedinanih korisnika;2. za uspeno funkcionisanje subjekata koji pripadaju ovom sektoru podjednako su zainteresovani skoro svi lanovi odreene zajednice;3. dostupnost usluga delatnosti neprofitnog sektora svim lanovima jedne drutvene zajednice predstavlja nunu pretpostavku u pogledu dostizanja socijalne jednakosti i sigurnosti, kao i svestranog razvoja svakog pojedinca i drutva u celini.Tree. Veina subjekata neprofitnog sektora ima izraen komplementaran odnos s privrednim sektorom, pri emu, s jedne strane, neprofitne delatnosti utiu na ekonomski razvoj, dok se, s druge strane, ubrzanim i kvalitetnijim privrednim razvojem daje doprinos ostvarivanju vee dobiti i veem finansijskom ulaganju u neprofitni sektor.Prethodno navedene, kao i druge karakteristike dovele su do toga da se korienje usluga koje pruaju subjekti neprofitnog sektora tretira kao svojevrsno i neotuivo pravo svakog pojedinca - lama zajednice, bez obzira na njegov materijalni poloaj. To, u stvari, znai da neprofitni sektor predstavlja podruje na kome se ostvaruje solidarnost i uzajamnost u gotovo svim drutvenim sredinama modernog sveta. Zbog toga mu se i daje poseban znaaj i velika uloga u savremenom razvoju oveanstva, naroito u pogledu dostizanja vieg stepena civilizovanosti celokupnog drutva.3. Struktura neprofitnog sektoraSlino profitnom sektoru, i struktura neprofitnog sektora je veoma sloena. Nju ine razni subjekti koji nalaze plodno tlo za svrhu svog postojanja, delovanja i realizovanja misije, kao i za ostvarivanje relevantnih i drutveno korisnih zadataka i ciljeva u nekoj od mnogobrojnih drutvenih oblasti. Brojni su autori koji su tokom dueg niza godina istraivakog rada, pored ostalog, znaajnu panju posvetili i odreenju strukture neprofitnog sektora, odnosno utvrivanju njegovih najznaajnijih konstitutivnih elemenata. Pri tome oni su koristili razliite pristupe koji su rezultirali bitnim razlikama u njihovim pogledima, kako na strukturu tako i obuhvatnost ovog sektora, to je znatno otealo jasnije definisanje neprofitnog sektora. Zbog toga e ovde biti izloen samo jedan od pristupa kojim se vri utvrivanje strukture ovog sektora, a koji je prihvaen od veine teoretiara koji se nauno i struno bave istraivanjima u ovoj oblasti. Radi se o stavu P. Frumkina (2002), prema kome bazinu strukturu neprofitnog sektora ine subjekti koji se, saglasno svojoj drutvenoj ulozi i funkciji, dele u tri osnovne grupe:(1) neprofitne organizacije koje pruaju usluge ili se pak bave reavanjem pitanja koja su od javnog interesa iznaaja - javna preduzea (ovoj grupi pripada najvei broj subjekata neprofitnog sektora),(2) udruenja graana (tzv. lanske organizacije),(3) volonterske organizacije.Postoje, meutim, autori koji u strukturu neprofitnog sektora ukljuuju i sponzore i donatore. Tano je da i jedni i drugi daju bitan doprinos razvoju i funkcionisanju ovog sektora. Ipak, oni se ne mogu tretirati kao sastavni elementi njegove strukture, ve kao spoljni faktori koji imaju znaajnu ulogu kako u funkcionisanju neprofitnog sektora u celini, tako i u radu njegovih pojedinanih konstitutivnih elemenata - subjekata.Svaka od navedenih grupa ima svoju strukturu, kao i svoje mesto i odgovarajuu ulogu u neprofitnom sektoru, zavisno od veliine i misije njenih subjekata, odnosno od njihove opredeljenosti u pogledu ostvarivanja odreenih drutveno korisnih ciljeva i zadataka. Ako bi se detaljnije analizirala struktura navedenih grupa vrlo lako bi se dolo do zakljuka da se neprofitni sektor karakterie veoma sloenom organizacionom strukturom, pa samim tim i funkcionalnom irinom koja mu omoguava dalji razvoj. Ovu konstataciju potvruju primeri velikog broja zemalja koje se nalaze u procesu razvoja i tranzicije, kakva je i naa drava. Zbog naina delovanja prethodnih reima u ovim dravama nisu bili zastupljeni potrebni politiki, ekonomski, pravni i drugi neophodni uslovi za bre razvijanje ovog sektora, naroito u onom njegovom segmentu koji se oznaava kao nevladin deo, tj. onih neprofitnih organizacija koje su u potpunosti osloboene od uticaja dravne vlasti i koje mogu slobodno delovati.U cilju to potpunijeg shvatanja neprofitnog sektora, vano je neto rei i o svojinskoj strukturi koja je u njemu zastupljena. U zapadnim i ekonomski razvijenijim dravama u kojima razvoj ovog sektora, kao i njemu pripadajuih organizacija, ima dugu tradiciju prisutna su tri vida vlasnitva - dravno, privatno i meovito (kada se radi o javnim preduzeima). U naoj zemlji, meutim, ovaj sektor se nalazi u procesu tranzicije, zbog ega su u njemu jo uvek prisutna etiri vida vlasnitva - dravno, drutveno, privatno i meovito. Naime, tokom prethodnog razvoja, u kome je dominiralo miljenje da je zadovoljavanje zajednikih potreba inkopatibilno s privatnom svojinom, svi subjekti neprofitnog sektora bili su u iskljuivoj kompetenciji dravnog i drutvenog sektora svojine. To znai da su se zajedniki interesi graana mogli ostvarivati samo pod patronatom dravnih i drutvenih institucija, to je dovelo do niza negativnih posledica, posebno u pogledu strukture i nivoa kvaliteta usluga, prava graana na izbor pruaoca, ekonominosti korienja resursa, efikasnosti i efektivnosti zadovoljavanja zajednikih potreba graana.Meutim, novi pristup u definisanju pozicije neprofitnog sektora u naem drutvu vodi ka ubrzanoj eliminaciji drutvenog vlasnitva i postupnom izjednaavanju dva osnovna oblika svojine - dravne i privatne. Time se stvaraju mogunosti za ravnopravno ukljuivanje graana koji, na bazi svojih kvalifikacija i sredstava u privatnoj svojini, mogu uspeno participirati u organizovanju i obavljanju razliitih aktivnosti u neprofitnom sektoru. To znai da se, na drugoj strani, stvara prostor za bre eliminisanje svih prisutnih razlika izmeu dravnog i privatnog sektora u ekonomiji drutvenih delatnosti, iz ega proizilazi jednakost u poreskim obavezama, izgradnji, kupovini i zakupu poslovnog prostora, kao i kupovini repromaterijala, uvozu opreme, zaradama i honorarima i sl. Izjednaavanjem uloge i znaaja, kao i prava i obaveza dravnog i privatnog vlasnitva u neprofitnom sektoru, ostvaruju se brojni pozitivni efekti, kao to su: poveanje stepena sigurnosti privatnog vlasnitva, podizanje stepena zatite prava graana kao korisnika usluga brojnih subjekata neprofitnog sektora, podizanje nivoa konkurentnosti meu organizacijama, irenje strukture i podizanje kvaliteta usluga, poveanje izvoza usluga koje pruaju kvalitetni subjekti neprofitnog sektora (zdravstvo, nauka i dr.).U uslovima nedovoljne ekonomske razvijenosti i tranzicije naeg drutva, davanje potpuno istih prava, obaveza, ovlaenja i odgovornosti dravnom i privatnom vlasnitvu u neprofitnom sektoru moe pozitivno uticati, na jednoj strani, na znatno vee angaovanje privatnog kapitala u cilju obogaivanja ponude/usluga koje pruaju neprofitne organizacije, a na drugoj, na proirenje strukture i podizanje kvaliteta usluga koje se pruaju od strane dravnih organizacija. Posebno znaajni efekti mogu se ostvariti u brojnim vanijim oblastima koje pripadaju neprofitnom sektoru: briga o predkolskoj deci (vie odgovarajuih ustanova); razni vidovi osnovne zdravstvene zatite graana (privatne lekarske i stomatoloke ordinacije); sport i rekreacija (privatni sportski klubovi i razni sportsko-rekreativni objekti); kultura (privatne galerije, antikvarnice, bioskopi, pozorita i dr.); razni vidovi obrazovanja (osnovne i srednje kole, visoke kole i fakulteti -univerziteti); nauka (privatni instituti, razne agencije za razvoj, istraivaki centri i sl.); izdavaka delatnost i dr. Sve ovo, meutim, zahteva izmenu postojee zakonodavne regulative, kao i mehanizama finansiranja subjekata neprofitnog sektora.4. Principi funkcionisanja neprofitnog sektoraFunkcionisanje neprofitnog sektora temelji se na nekoliko kljunih principa kojih se moraju pridravati svi njegovi subjekti, bez obzira na oblast u kojoj deluju i ostvaruju svoju misiju. Prema N. Ijai (2007), kao najvaniji principi koji se primenjuju u ovom sektoru izdvajaju se: princip drutvene neophodnosti, princip primarne neprofitabilnosti, princip dobrovoljnosti, princip zabrane distribucije, odnosno podele profita treim licima, princip poslovanja bez vlasnitva.Princip drutvene neophodnosti. Implementacijom ovog principa eksplicitno se objanjavaju osnovni razlozi postojanja i svrha delovanja neprofitnog sektora. Naime, na strani tranje se nalaze zahtevi graana za pruanjem raznih usluga koje su veoma bitne za nesmetano funkcionisanje odreenog drutva, a za koje ne postoji adekvatno interesovanje subjekata profitnog sektora. U toj situaciji jedino validno reenje je da se realizacijom potrebnih usluga bavi neprofitni sektor koga podrava drava. Na taj nain drava obezbeuje i titi odvijanje svojih vitalnih funkcija koje su drutveno neophodne, a koje se ostvaruju preko zadovoljavanja zajednikih potreba graana. Zadovoljavanje ovih potreba trebalo bi da se ostvaruje po principu jednakih potreba. Meutim, uee pojedinih kategorija i socijalnih grupa stanovnitva u korienju usluga neprofitnih organizacija nije uvek ujednaeno, budui da je njihov udeo najee povezan s materijalnim mogunostima, mestom stanovanja potencijalnih korisnika usluga, nivoom izgraenosti i kvalitetom kapaciteta kojim raspolau pruaoci usluga i sl. S tim u vezi, korienje usluga npr. obrazovanja, kulture, zdravstva i sporta nije rezultat samo prava graana na njih. Ovde se radi, pre svega, o neophodnosti i obavezi drutvene zajednice da, sa svoje strane, obezbedi priblino jednake anse, odnosno mogunosti svim potencijalnim korisnicima usluga. To, meutim, predstavlja veoma dug proces u kome se vri eliminisanje postojeih socio-ekonomskih nejednakosti i ostvaruje postupni porast drutvenog i linog blagostanja graana.S obzirom da se radi o vrlo vanoj pretpostavci normalnog funkcionisanja drave, sasvim je logino da potovanje principa drutvene neophodnosti direktno nadgleda i kontrolie drava preko nadlenih organa. Kontrolu primene ovog principa drava moe da vri na dva naina: putem kontinuiranog finansiranja i redovnog praenja rada dravnih subjekata neprofitnog sektora, kao i onih projekata koji su od opteg - drutvenog interesa, a koje realizuju neprofitne organizacije koje su u privatnom vlasnitvu; putem otrog sankcionisanja svake zloupotrebe od strane subjekata neprofitnog sektora (dravnih i privatnih), odnosno njihovog bilo kakvog direktnog ili indirektnog ugroavanja drutvenog interesa.* Princip primarne neprofitabilnosti. Ovaj princip, sam po sebi, ukazuje da poslovna profitabilnost (profit) za subjekte neprofitnog sektora nije i ne sme da bude osnovni razlog njihovog postojanja i delovanja, tj. vrenja odreene misije. Meutim, to ne sme da se tumai na nain da subjekti ovog sektora ne ele i da ne mogu (ne smeju) ostvarivati dobit. Sutina primene ovog principa je u tome da profit, po pravilu, nije kljuni kriterijum i primarni cilj ka kome se dominantno tei pri izboru poslovne aktivnosti, odnosno realizacije odreenog projekta. Za razliku od profitnog sektora u kome svi subjekti tee ka maksimizaciji svog profita, subjektima neprofitnog sektora u prvom planu je maksimiziranje optih drutvenih efekata i koristi. Naravno, to ne iskljuuje i mogunost ostvarenja odreenog profita, koji najee proistie iz naina voenja organizacije i ekonominosti njenog poslovanja.Na osnovu prethodnog, moe se zakljuiti da primena ovog principa u funkcionisanju neprofitnog sektora podrazumeva da se svi njegovi subjekti (posebno dravni) osnivaju i posluju - ostvaruju svoju osnovnu misiju iz razloga koji su suprotni ostvarivanju vika finansijskih rezultata. Ova specifinost ini kljunu odrednicu na osnovu koje se utvruje pripadnosti subjekata neprofitnom ili profitnom sektoru.Princip dobrovoljnosti. Primena ovog principa veoma je zastupljena u neprofitnom sektoru. Za razliku od profitnog, u kome je dobrovoljnost iskljuivo izraena kroz lino opredeljenje graana za kupovinu proizvoda i usluga od odreenih proizvoaa i pruaoca, u neprofitnom sektoru ovaj princip se ispoljava u vie varijanti, kao to su: dobrovoljnost u pogledu izbora pruaoca usluga, dobrovoljnost u pogledu sponzorisanja rada odreenih subjekata neprofitnog sektora, dobrovoljnost u pogledu davanja donacija i poklona, dobrovoljnost pojedinih subjekata profitnog sektora u pogledu pruanja pomoi neprofitnim organizacijama, dobrovoljnost u pogledu uea graana u vrenju misije subjekata neprofitnog sektora - volonterski rad i dr.Primena principa dobrovoljnosti posebno je znaajna kod onih subjekata neprofitnog sektora koji nemaju redovno i stabilno finansiranje iz dravnog budeta. Zbog toga su oni prinueni da se obraaju raznim drugim subjektima za pruanje dobrovoljne pomoi (dravna i privatna preduzea, udruelja volontera i dr.).Princip zabrane distribucije profita treim licima. Kao to je napred ve istaknuto, svi subjekti neprofitnog sektora imaju pravo da ostvaruju poslovno-finansijski suficit (profit). Meutim, oni nemaju pravo da realizovanu finansijsku dobit dele treim licima. Nasuprot tome, oni su u obavezi da svu ostvarenu dobit reinvestiraju u unapreenje i irenje delatnosti kojom se bave, odnosno u poboljanje uslova za kvalitetnije vrenje svoje misije i ostvarivanje ciljeva i zadataka. Dosledna primena ovog principa u interesu je svake drave, zbog ega one i donose svoje zakonske propise kojima precizno ureuju finansijsko poslovanje u ovom sektoru. Meutim, iz este nepreciznosti i nedoreenosti propisa, kao i evidentne nedoslednosti i neodgovornosti brojnih neprofitnih organizacija u pogledu pridravanja zakonskih akata (naroito nevladinih organizacija), prisutni su razliiti vidovi malverzacija i zloupotreba od strane menadera u raspolaganju ostvarenom finansijskom dobiti.Princip poslovanja bez vlasnitva. Implementacija ovog principa temelji se na injenici da veinom subjekata koji ine bazinu strukturu neprofitnog sektora, a koji nisu u privatnom vlasnitvu, upravljaju upravni odbori, saveti, skuptine, vea i sl. lanove ovih upravljakih tela ine predstavnici drutvene zajednice (drave kao osnivaa) i neprofitne organizacije. Biraju se na odreeni vremenski period, dok je njihova osnovna dunost da tite prava neprofitnog subjekta i korisnika njegovih usluga. Primena ovog principa, meutim, ima sasvim drugaiju konotaciju kada su u pitanju subjekti neprofitnog sektora koji su u privatnom vlasnitvu, gde je vlasnitvo pravno evidentno, a upravljaka struktura razliita i esto nejasno definisana.5. Sutinske razlike izmeu neprofitnog i profitnog sektoraNeprofitni sektor najbolje se moe shvatiti ako se jasno i precizno utvrde kljune - sutinske razlike koje postoje izmeu njega i profitnog sektora. Zbog toga e ovde ukratko biti ukazano ma najznaajnije komparativne razlike ova dva sektora, uz primenu izabranih parametara.*Istraivanje trita. Svi subjekti profitnog sektoraproizvodni i usluni) bave se istraivanjem trita s osnovnim ciljem da se pronau i to blie odrede odgovarajui segmenti -oanje, te na taj nain izvri adekvatno trino pozicioniranje -oeduzea. Na drugoj strani, subjekti neprofitnog sektora bave se zzdovoljavanjem potreba kod ve formirane (postojee) tranje, :dnosno unapred definisanih i u vremenu stalnih i neelastinih -otreba. Drugim reima, subjekti profitnog sektora istrauju ime treba da se bave, odnosno ta treba da proizvode i nude tranji, dok neprofitni sektor u fokus interesovanja stavlja reavanje za njega kljunog pitanja - na koji nain ostvariti to potpunije, to efrikasnije i to kvalitetnije zadovoljenje unapred postojeih potreba i elja tranje?*Predmet interesovanja. Za razliku od profitnog sektora u kome se na prvo mesto postavlja to vea efektivnost rada, kod neprofitnog sektora zahtevi su primarno usmereni ka poveanju efikasnosti poslovanja. Pri tome se pod poveanjem efikasnosti, specifino za neprofitni sektor, podrazumeva bre, dostupnije i sveobuhvatnije pruanje usluga od strane subjekata ovog sektora. U samom sreditu analize unapreenja poslovnih rezultata nalazi se razmatranje naina izvrenja definisanih poslova, iz prostog razloga to su poslovi, kao predmet rada subjekata ovog sektora, unapred dati u vidu osnovnih i stalnih potreba drutva. Predmet rada. Kao to je poznato, profitni sektor bavi se svim vrstama ekonomski motiviuih poslova koji se obavljaju kako u sferi proizvodnje, tako i u sektoru usluga. U neprofitnom sektoru, meutim, dominantno su zastupljene uslune delatnosti, prvenstveno one koje su neprofitno orijentisane, kao to su npr.: obrazovanje, nauka, zdravstvo, sport, kultura i dr. Predmet rada neprofitnog sektora proizilazi iz naina na koji funkcionie odreena drutvena zajednica i nezavisan je od poslovne politike njegovih konstitutivnih subjekata. S tim u vezi, organizacija i rad subjekata neprofitnog sektora usmereni su ka ostvarenju unapred utvrenih poslova i zadataka, saglasno raspoloivim resursima. Ova specifinost ini i osnovnu razliku u shvatanju uspenosti poslovanja u neprofitnom u odnosu na profitni sektor. Tretiranje poslovnog uspeha. Razlike u pogledu tretmana poslovnog uspeha proizilaze iz razliitih drutvenih uloga dva sektora, kao i jasno vidljivih razlika u motivima poslovanja i nainu delovanja, odnosno vrenja misije pripadajuih subjekata. Svrha poslovanja neprofitnog sektora je da, kako je ve istaknuto, ostvari zadovoljenje potreba unapred formirane tranje. Njegova ciljna funkcija je da permanentno zadovoljava potrebe primarne tranje u oblasti neprofitnih usluga. Poslovni uspeh zavisi od kvaliteta, kvantiteta, brzine i dostupnosti pruanja odgovarajuih usluga. Ciljevi su postignuti ako je primarna tranja zadovoljena, ak i u sluaju kada je ostvaren negativan finansijski rezultat kod pojedinih neprofitnih subjekata. Na drugoj strani, meutim, svi subjekti profitnog sektora posluju iskljuivo s ciljem ostvarenja profita, pri emu vea finansijska dobit znai i vei poslovni uspeh, bez obzira da li su elje tranje u potpunosti zadovoljene ili ne. Dakle, uspenost poslovanja neprofitnog sektora u celini, kao i njegovih subjekata, ocenjuje se na nivou drutvene zajednice kroz analizu optih koristi za drutvo, a uz korienje principa pravinosti, humanosti i dobroinstva. Meutim, za razliku od ovog, u profitnom sektoru dominantno su zastupljeni egocentrini parametri uspeha, posmatrani kroz prizmu linih interesa. Poslovni ciljevi. Dok subjekti profitnog sektora uveanje poslovne uspenosti sagledavaju kroz maksimizaciju finansijskog rezultata, to predstavlja njihov kljuni i prioritetni poslovni cilj, za subjekte neprofitnog sektora moe se rei da su uspeniji oni koji daju vei doprinos ostvarivanju drutvenih koristi, tj. maksimizaciji interesa zajednice u kojoj deluju. Iz ovog proizilazi da karakter poslovnog cilja, odnosno skupa poslovnih ciljeva koji se tretiraju kao jedinstvena i opteprihvaena ciljna funkcija, predstavlja sutinsku razliku i kljuni parametar na osnovu koga se odreuje pripadnost nekog subjekta neprofitnom ili profitnom sektoru. Upravo, iz razlike u definisanju ciljne funkcije i samog shvatanja poslovne uspenosti proizilaze i brojne druge razlike izmeu neprofitnog i profitnog sektora.

Mehanizam selekcije. U zoni profitnog sektora selekciju privrednih subjekata na uspene i neuspene, odnosno na one koji opstaju i one koji se gase vri trite putem ponude i tranje, tj. uspostavljanjem odreenih nivoa njihove konkurentnosti. U okviru neprofitnog sektora, meutim, drava je ta koja ima dominantnu i odluujuu selektivnu - regulatornu ulogu. Pri tome se trini mehanizmi selekcije relativizuju, a ponekad i potpuno zanemaruju, pri emu drava sebi pripisuje ekskluzivno gtravo da, na osnovu neposrednog uvida u doprinos pojedinih neprofitnih subjekata u zadovoljavanju drutvenih potreba, stimulie ili pak ograniava njihov rad. To znai da nain i kvalitet pruanja usluga od strane pojedinih neprofitnih subjekata, koje slue zadovoljenju brojnih drutvenih - primarnih potreba, imaju prioritet u odnosu na razne ekonomske performanse uspeha koje su karakteristine za trini mehanizam selekcije.

Nain merenja uspeha. Kod privrednih, odnosno profitnih preduzea poslovni uspeh se definie kao ostvarenje planiranog poslovnog rezultata, pri emu se egzaktno utvren vei profit, po pravilu, oznaava kao poveani poslovni uspeh. Na drugoj strani, meutim, poslovni uspeh subjekata neprofitnog sektora ocenjuje se na osnovu stepena ostvarenog zadovoljenja tranje za njihovim uslugama. Pri tome se u obzir uzimaju brzina, kvalitet, dostupnost i ekonominost vrenja aktivnosti koje su vezane za odgovarajue usluge. Oigledno je da uspenost poslovanja predstavlja znatno kompleksniju kategoriju u neprofitnom nego u profitnom sektoru. To tim pre to je ona bitno zavisna od subjektivne ocene korisnika usluga koju je nemogue precizno izvesti, pa samim tim ni izmeriti niti egzaktno iskazati. Zbor toga se poslovni uspeh subjekata koji deluju u okviru neprofitnog sektora najee iskazuje opisno i uz korienje neekonomskih parametara uspeha, za koje vai sasvim drugaiji nain prikazivanja, rangiranja i vremenskog praenja (o ovome znatno vie u poglavlju o performansama). Motivi finansiranja. U profitnom sektoru vri se izbor za finansiranje najisplativijih projekata, odnosno onih projekata ija e konkretna realizacija obezbediti maksimizaciju poslovnog rezultata koja ini kljuni motiv finansiranja. U tom smislu, svi profitni subjekti finansiranje ostvaruju kroz razliita ulaganja iji je cilj vraanje i dalja oplodnja uloenog kapitala. Sredstva za investiranje obezbeuju se iz prethodno ostvarenog profita ili iz komercijalnih kredita. Na drugoj strani, u neprofitnom sektoru finansiraju se redovne aktivnosti organizacija i projekti koji su drutveno znaajni i potrebni, bez obzira na finansijske efekte koji iz njih proizilaze. Subjekti neprofitnog sektora obezbeuju potrebna sredstva za finansiranje svog rada kroz razne vidove bespovratnih davanja, kao to su: namenska davanja iz dravnog budeta, sponzorstva, donacije, pokloni, zavetanja i dr. Zbog toga se za finansiranje ovog sektora najee koriste sledei termini - davanje, ustupanje i poklanjanje, a umesto - investiranje, ulaganje i plasiranje, koji su karakteristini za profitni sektor. Uticaj javnog mnjenja. Za razliku od profitnog sektora u kome je uticaj javnog mnjenja slabo izraen, neprofitni sektor ima obeleje iroke i raznolike implikacije drutvene javnosti. Ovaj uticaj posebno je izraen u pogledu definisanja poslovnih ciljeva i zadataka pripadajuih subjekata, kao i u ocenjivanju uspenosti i efikasnosti u obavljanju poslova od strane pojedinih neprofitnih organizacija (o ovome vie naknadno).

Na osnovu napred izloenog moe se zakljuiti da postoje brojne sutinske razlike izmeu profitnog i neprofitnog sektora. One najveim delom proizilaze iz razliitih ciljeva poslovanja subjekata koji im pripadaju. Ukoliko je osnovni cilj pripadajuih subjekata sadran u maksimizaciji finansijskog rezultata, odnosno efektivnosti poslovanja, tada se radi o profitnom sektoru. Ako u osnovi obavljanja odreenih delatnosti (dominantno drutvenih -uslunih) preovladavaju humani razlozi, kao i elje i obaveze da se drutvene potrebe permanentno zadovoljavaju na odgovarajuem nivou, bez obzira na finansijske rezultate (tj. ekonomsku dobit), tada je re o neprofitnom sektoru. To, meutim, ne znai da se i u neprofitnom sektoru ne sme ostvarivati dobit, ve samo to da ona, odnosno njena maksimizacija, nije i ne sme da bude kljuni cilj pri izboru i obavljanju poslova kojim se vri zadovoljenje zajednikih potreba graana.\6. Vanije funkcije neprofitnog sektoraBrojni ekonomski teoretiari, posebno oni kojima je interes dominantno usmeren ka ekonomiji drutvenih delatnosti/slubi, polazei od napred navedenih i drugih karakteristika, ukazuju na evidentnost viestrukog znaaja i postojanje razliitih uloga i funkcija koje ima ovaj sektor u savremenom razvoju drutva. Naime, oni su dokazali da je neprofitni sektor tokom dosadanjeg razvoja i funkcionisanja uspeo da, na jednoj strani, ostvari itavu lepezu raznih direktnih uticaja na savremeniji razvoj oveanstva, te da, na drugoj strani, realizuje neprocenjive direktne i indirektne doprinose razvoju proizvodnog - profitnog sektora, s viestrukim i razliitim karakteristikama i efektima. Iz mnotva funkcija koje ima ovaj sektor, a koje e se u budunosti snanije razvijati i znatno bre iriti i u naem drutvu, ovde e biti govora o samo dve najvanije - alokacionoj i razvojnoj funkciji.6.1. Alokaciona funkcijaAlokaciona funkcija ostvaruje se kroz proces obezbeivanja potrebnih finansijskih sredstava kod odgovarajuih institucija fondova) i njihovog distribuiranja - usmeravanja na kontinuirano zadovoljavanje planiranih i dogovorenih drutvenih (zajednikih) potreba. Alociranjem, odnosno prenoenjem finansijskih resursa iz namenskih dravnih fondova u fondove subjekata neprofitnog zektora, koji su namenjeni zadovoljenju raznih drutvenih potreba zstvaruje se plansko i svrsishodno alociranje resursa u pojedine segmente drutvene nadgradnje i njenu dalju reprodukciju. Drugim reima, iz ovih fondova, iji se finansijski resursi obezbeuju od poreza i doprinosa graana, vri se opredeljivanje sredstava koja se usmeravaju na alimentiranje raznih drutvenih - zajednikih potreba, odnosno pokrivanje drutvenih rashoda.Naime, ovde se radi o direktnom premetanju - alociranju (distribuiranju) finansijskih resursa iz odgovarajuih dravnih institucija i fondova prvenstveno u fondove onih delatnosti i njihovih subjekata - slubi koje kroz svoje neposredno delovanje i realizovanje definisane misije ostvaruju planirane i drutveno korisne ciljeve i rezultate. Finansiranjem relevantnih subjekata neprofitnog sektora ostvaruje se plansko i svrsishodno - namensko alociranje finansijskih resursa od drave u pojedine drutvene segmente. To se vri iz razloga to se bez obezbeenja potrebne koliine sredstava ne mogu ni zahtevati odgovarajui rezultata koji se oekuju od subjekata ovog sektora.Dravni fondovi i neprofitne organizacije, odnosno sve delatnosti koje ine sastavne - intergralne delove neprofitnog sektora, realizuju svoju alokacionu funkciju finansijskih resursa posredstvom drutvenih rashoda na sledee naine: finansiranjem rekonstrukcije, dogradnje i opremanja ve postojeih i izgradnje novih objekata koje koriste razne drutvene - neprofitne delatnosti; finansiranjem novih programa i projekata koje realizuju neprofitne organizacije; finansiranjem nauno-istraivakog rada i aplikacije rezultata naunih istraivanja; finansiranjem transfera novih tehnologija i inovacija iz inostranstva; finansiranjem aktivnosti koje su od posebnog znaaja za nacionalni presti (vrhunska medicina, vrhunski sport, kulturna i prirodna dobra od svetskog znaaja i dr.); finansiranjem drutveno-ekonomske, nauno-obrazovne, kulturno-prosvetne, socijalno-zdravstvene i razne druge infrastrukture; finansiranjem zatite i unapreenja ovekove ivotne i radne sredine; finansiranjem raznih neprivrednih investicija; finansiranjem raznih interventnih aktivnosti u sferi socijalnog obezbeivanja stanovnitva (tzv. socijalni programi i transferi); finansiranjem aktivnosti koje doprinose ravnomernijoj regionalnoj razvijenosti i boljoj harmonizaciji mree drutvenih delatnosti; finansiranjem linih i materijalnih rashoda radnika koji su zaposlenih u neprofitnom sektoru; finansiranjem zajednikih potreba stanovnika na svim nivoima fondova - optinski, regionalni i republiki nivoi (obrazovanje i vaspitanje, nauka, kultura, fizika kultura, socijalna zatita, deja zatita, zdravstvena zatita) i dr.S obzirom da se finansijska sredstva dravnih fondova obezbeuju iskljuivo iz poreza i doprinosa zaposlenih to zahteva ukljuivanje i primenu principa prioritetnosti, selektivnosti, racionalnosti i ekonominosti u alokativne mehanizme zajednike potronje. Uz to, neophodno je obezbediti visok nivo simultanosti, kao i komplementarnosti u realizovanju ekonomskih i socijalnih funkcija drutvenih rashoda u domenu ekonomske stabilizacije privrednog rasta i razvoja.6.2. Razvojna funkcijaSasvim je jasno da ogromna veina delatnosti koje pripadaju ovom sektoru nije direktno ukljuena u proizvodnju materijalnih dobara (one ne stvaraju materijalizovane i opipljive proizvode), odnosno da one nisu produktivne u najirem smislu ovog izraza. Izuzetak donekle ine odreene naune discipline, naroito one iz oblasti tehnikih i tehnolokih nauka koje direktno uestvuju u stvaranju materijalnih dobara, tako da se one s punim pravom mogu smatrati delovima materijalne proizvodnje. Meutim, poznato je i to da neke od njih imaju veoma vaan, esto odluujui indirektni doprinos i bitan uticaj na tehniko-tehnoloki razvoj proizvodnog sektora, poveanje produktivnosti rada i ostvarivanje uveanih materijalnih i drugih finansijskih rezultata. Ovakve neprofitne delatnosti, u odnosu prema materijalnoj proizvodnji, imaju ulogu i karakter svojevrsne drutvene pripreme proizvodnog rada. Tako na primer: obrazovanje stvara brojne kadrove koji su osposobljeni da koriste najmoderniju tehnologiju koja se koristi u raznim radnim procesima; fundamentalne nauke stvaraju osnovu za stvaralaku primenu nauke u proizvodnji i sl. Utiui na radnu sposobnost i kvalitet pojedinanih faktora procesa rada u domenu materijalne proizvodnje, brojni subjekti koji pripadaju neprofitnom sektoru daju bitan doprinos poveanju produktivnosti rada, te se na taj nain javljaju kao vani kvalitativni faktori, odnosno generatori ekonomskog razvoja (indirektno produktivni).Ovde, meutim, treba istai i to da postoji relativno mali deo neprofitnog sektora koji predstavlja tzv. istu potronju. To je onaj deo sektora koji ni na jedan nain (direktan/indirektan) ne vri, niti moe vriti bilo kakav uticaj na proizvodni sektor ili bilo koji vid materijalne proizvodnje. Ovakav karakter imaju, pre svega, one neprofitne organizacije ija je misija sadrana u: pruanju razliitih vidova socijalne, humanitarne i druge pomoi (zdravstvena zatita i drutveno zbrinjavanje starih, bolesnih i iznemoglih lica, retardiranih i na razne druge naine ometenih i ugroenih osoba); sindikalnom radu; politikom, verskom i drugim vidovima angaovanja.Posmatrano s aspekta indirektnog ili neposrednog uticaja raznih subjekata neprofitnog sektora na rast i razvoj proizvodnog - profitnog sektora, odnosno na sveukupan drutveno-ekonomski razvoj odreene zajednice, kao posebno znaajno i delotvorno moe se istai funkcionisanje pet sledeih neprofitnih delatnosti: obrazovanja, nauke, zdravstva, sporta i kulture.* Obrazovanje. Brojni su ekonomski i drugi teoretiari koji obrazovanju, zajedno s naukom, pripisuju funkciju tzv. proizvodnje faktora za proizvodnju, istiui da oni imaju dosta slinosti s proizvodnjom sredstava za rad. U procesu obrazovanja proizvode se kadrovi s razliitim profilima i raznim nivoima znanja, koji se neposredno ukljuuju u proizvodnju materijalnih dobara. Obrazovanje je, pre svega, element drutvenog standarda, veoma vaan preduslov razvoja linosti, uslov zapoljavanja i privreivanja graana, bitna osnova linog dohodka, faktor ukupnog drutveno-ekonomskog razvoja.Znanje i strunost, kao neposredni proizvodi obrazovnog rada, predstavljaju najvanije i kljune komponente intelektualnih svojstava radne snage i unutranje kvalitativne odredbe proizvodnog rada upravo kada se sredstvo rada uzima u ruke. Zbog toga se danas svako znanje tretira kao vredan drutveni kapital, ija cirkulacija i koncentracija u materijalnoj proizvodnji omoguava reprodukovanje drutvenog rada na uveanim osnovama. U tom smislu, ekonomisti procenjuju da obrazovanje doprinosi porastu drutvenog proizvoda u rasponu od 25 do 30%, te da se izdaci za obrazovanje isplate drutvu za svega 1,5 godina efektivnog rada. Prema tome, svako finansiranje obrazovne delatnosti, odnosno ulaganje u pruanje obrazovnih usluga, znai proizvodno investiranje - ulaganje u razvoj proizvodnih snaga drutva. Zbog toga je vano da se u svakom drutvu ostvari to vii stepen kako kvantitativne, tako i kvalitativne usklaenosti proizvodnje u obrazovanju s potrebama i zahtevima materijalne proizvodnje (ukupan broj kadrova i odgovarajua kvalifikaciona i obrazovna struktura). Samo se na ovakav nain moe obezbediti zadovoljavajui broj odgovarajuih kadrova za sve delove materijalne proizvodnje, njihovo brzo i efikasno ukljuivanje u razne proizvodne procese, kao i brzo vraanje investiranih sredstava u obrazovanje. U protivnom dolazi do dodatnih ulaganja u iste kadrove, u smislu njihove prekvalifikacije i dokvalifikacije. Iz dostignutog nivoa usaglaenosti obrazovanja i stvarnih potreba proizvodnje proistie i doprinos obrazovnog sistema podizanju produktivnosti, poveanju drutvenog dohotka i sveukupnog ekonomsko-socijalnog razvoja. Kroz proces usaglaavanja obrazovanja i potreba proizvodnje ostvaruje se modifikovanje karaktera rada obrazovnih ustanova, koje se posebno izraava kroz znatno lake prevazilaenje shvatanja obrazovanja kao potroake sfere i njegovo transformisanje u status indirektne proizvodne funkcije rada.* Nauka. U savremenim drutvima nauka se ne tretira kao otuena i autonomna oblast drutvene nadgradnje koja je odvojena od ekonomskog razvoja, to je esto bilo prisutno u prethodnim shvatanjima konzervativnih ekonomskih teoretiara. Ona se danas smatra jednim od kljunih faktora savremenog ekonomskog razvoja, tehnikog i tehnolokog progresa, poveanja produktivnosti rada i rasta nacionalnog dohotka, pa samim tim i poveanja drutvenog i linog standarda zaposlenih i graana, kao i njihove socijalne sigurnosti. To znai da se nauno-istraivaki rad (u ekonomskoj i drutvenoj sferi) tretira kao faktor koji znatno utie na ukupan drutveno - ekonomski razvoj svakog drutva. Ovo tim vie to su rezultati ovog rada u principu polivalentni, pri emu se njihovi multiplikativni efekti ostvaruju posredstvom delovanja na brojne proizvodne faktore: produktivnost i raspodelu rada, upravljanje svim proizvodnim procesima i resursima, proizvodnu organizaciju i orijentaciju, osvajanje novih trita i dr. Sva sredstva za rad, koja podrazumevaju objektivnu (stvarnu) i materijalnu komponentu proizvodnih snaga, predstavljaju rezultat i delo ljudskog mozga i ruku. Proizvodnu snagu rada odreuje dostignuti nivo razvijenosti nauke, koji je opredmeen u modernoj tehnici i tehnologiji, kao i savremenoj organizaciji radnog procesa. Zbog toga se nauci esto i pripisuje epitet neposredne proizvodne snage rada, koja znaajno opredeljuje delotvornost sredstava za proizvodnju.Nauka, kao i sama proizvodnja, ima svoje predmete rada koje ine: priroda, ovek, privreda i drutvo. Ona se bavi proizvodnjom, razmenom, raspodelom i korienjem (potronjom) znanja, a sve u funkciji proizvodnje, razmene, raspodele i potronje materijalnih dobara i usluga. Proizvod rada nauke je novo znanje, bez obzira da li ono predstavlja novu naunu tekovinu ili je proisteklo iz prethodno steenog znanja. Prema tome, nauka se, slino proizvodnji, stalno reprodukuje kroz proces preraivanja starih i proizvodnje novih znanja, uz korienje novih informacija, savremenih tehnologija i visoko strunih kadrova.Danas se nauka, integrisana s obrazovanjem koje predstavlja njenu temeljnu osnovu, tretira kao prvorazredni i kljuni faktor modernog drutveno-ekonomskog razvoja u svakom drutvu. Nigde nema savremene proizvodnje bez neposredne primene ostvarenja nauno - istraivakog rada i njihove transmisije. Kljuni tehno-ekonomski ciljevi nauke su razvoj materijalne osnove drutva i poveanje produktivnosti rada, kao i bri rast drutvenog dohotka i ivotnog standarda stanovnika. U tom kontekstu, neki ekonomski teoretiari istiu da savremena nauka ima funkciju svojevrsne slukinje materijalne proizvodnje. Tehnika i tehnologija, koje predstavljaju neposredne proizvode nauno - istraivakog rada (opredmeena snaga znanja), pretvorile su se u najznaajniji faktor intenzivne i kvalitetne materijalne proizvodnje.Savremena nauka, u dananjem i u buduem modernom svetu, predstavlja i predstavljae sasvim realan i neizostavan faktor svih razvojnih procesa, s veoma izglednom tendencijom irenja i snaenja njenih raznovrsnih uticaja u svim sferama privrednog i drutvenog ivota. Ovakva konstatacija utemeljena je na brojnim funkcijama nauke, kao to su: otkrivanje novih proizvoda i na toj osnovi diverzifikacija ukupne privredne strukture i proizvodnih programa; otkrivanje novih sirovinskih i energetskih potencijala; tehniko-tehnoloko pronalazatvo i inovatorstvo (smanjivanje utroka sirovina, energije i rada po jedinici proizvoda); bolja i bra standardizacija proizvodnje; racionalizacija proizvodnih trokova; bre poveanje efektivnosti rada i skraivanje radnog vremena; razvoj savremene infrastrukturne osnove; promena cena proizvodnih faktora; poveanje produktivnosti i novostvorene vrednosti; poboljanje spoljno-trgovinske razmene; bolja zatita i unapreenje ivotne sredine; bre poveanje ivotnog standarda stanovnitva, formiranje novih i adekvatno obrazovanih kadrova; iznalaenje i implementacija novih metoda i tehnika upravljanja, poboljanje informacionog sistema i bri razvoj informatikog drutva; kvalitetan razvoj proizvodnog i uslunog marketinga i dr.* Zdravstvo. injenica je da dobro zdravlje predstavlja osnovni i kljuni preduslov za kvalitetan ivot, pa samim tim i za kvalitetan i produktivan rad. Ne ulazei dublje u analizu velikog znaaja zdravstva, ovde je bitno posebno naglasiti da se efikasnom zdravstvenom zatitom, kao veoma vanom funkcijom neprofitnog sektora, obezbeuje ouvanje, unapreenje i zatita zdravlja ljudi, otkrivanje i leenje raznih bolesti, zatita fizikog, psihikog i socijalnog integriteta linosti, uveana reprodukcija stanovnitva i dr. S tim u vezi, permanentno delovanje zdravstvenih institucija na ouvanju i unapreivanju zdravstvenog stanja stanovnitva ini bitan uslov jaanja biolokih, radnih, stvaralakih i raznih drugih sposobnosti radnih ljudi i graana.Ouvanje i unapreenje zdravlja radnih ljudi (koji su ovde u fokusu interesovanja), spreavanje i suzbijanje svih vidova oboljenja (naroito onih koja nastaju kao posledica delovanja loih radnih uslova), efikasno izleenje obolelih i privremeno nesposobnih za rad, kao i fizika, psihika i socijalna rehabilitacija, znaajno doprinose ostvarivanju novih vrednosti i poveanju produktivnosti rada. Efekti delovanja zdravstva najvie se iskazuju u proizvodnji, prvenstveno kroz: redovno prisustvo zaposlenih na radnim mestima, odravanje predvienog stepena produktivnosti rada (uz mogunost njegovog poveanja kod zdravih osoba), smanjenje broja dana bolovanja i, s tim u vezi, smanjenje tzv. neproizvodnih izdataka, smanjenje broja invalida rada (smanjenje broja onih koji prevremeno odlaze u penziju i za koje su kasnije vezani znaajni neproizvodni izdaci).injenica je da rad zdravstvenih institucija, pa samim tim i zdravstvenih radnika, ne rezultira materijalnim dobrom, niti nekakvom novom i materijalizovanom vrednou, prvenstveno iz razloga to se ovde radi o klasinom vidu pruanja odgovarajuih usluga. Meutim, to ni u kom sluaju ne znai da se kroz pruanje zdravstvenih usluga ne doprinosi poveanju produktivnosti rada i uveanju proizvodne vrednosti. Brojna istraivanja potvrdila su da se u proizvodnim preduzeima u kojima je, uz dobro organizovanu sopstvenu zdravstvenu slubu, uspostavljena efikasna saradnja sa odgovarajuim javnim zdravstvenim institucijama, ostvaruju znatno bolji i vei proizvodni rezultati, uz posebno isticanje daleko manje zastupljenosti bolovanja radnika i smanjenja pojava radnog invaliditeta, odnosno tzv. neproizvodnih izdataka preduzea. To znai da se permanentnim radom na ouvanju zdravstvenog stanja zaposlenih (koji ine subjektivnu komponentu ukupnih proizvodnih snaga) moe bitno doprineti poveanju produktivnosti i uveanju dobiti. Na taj nain rad zdravstva, bez obzira da li ga vri neka javna zdravstvena institucija ili interna zdravstvena sluba koja deluje unutar organizacije, postaje indirektno proizvodan.* Sport. U zemljama koje se nalaze u procesu tranzicije, ili na niem nivou ukupne drutveno-ekonomske razvijenosti, jo uvek je prisutno miljenje da sport nema nikakav uticaj na ekonomski razvoj, te da on predstavlja tipian primer potroakog segmenta u drutvu. Ovakvo shvatanje moglo bi se delimino prihvatiti pod uslovom da se pod terminom sport podrazumeva samo vrhunski, odnosno profesionalni sport. Meutim, imajui u vidu injenicu da su u irem sadrinskom i sutinskom tumaenju ovog termina ukljueni i svi vidovi amaterskog sporta, kao i razliiti oblici sportske rekreacije koja ini najrasprostranjeniji nain fizike aktivnosti ljudi, bilo kakve konstatacije i tvrdnje da sport nema ekonomsko-razvojnu funkciju i bilo koji uticaj na privredni razvoj Netane su i apsolutno neprihvatljive.U vrhunskom sportu takmiari su radnici - profesionalci, a njihov uinak meri se ostvarenim kvantitativnim i kvalitativnim pokazateljima koji su potpuno izvan proizvodnog rada. Njihova radna organizacija je klub kojem pripadaju, a koji se finansira iz dravnog budeta, sopstvenih prihoda, sponzorskih i donatorskih davanja. Na osnovu ovih parametara moe se zakljuiti da vrhunski sport, zaista, poseduje karakteristike potroaa. Meutim, ako se ima u vidu sve vea ekspanzija profesionalnog sporta u svetu i stalno poveanje broja sportskih disciplina, to zahteva proizvodnju odgovarajuih sredstava i rekvizita koji se neposredno koriste u nadmetanjima, kao i izgradnju specifinih otvorenih i zatvorenih - isto sportskih ili kombinovanih sportsko - poslovnih objekata, dolazi se do nespornog zakljuka koji ukazuje da vrhunski sport ima i svoju razvojnu funkciju. Ona se naroito ispoljava kroz njegov doprinos razvoju odgovarajuih delatnosti i veem zapoljavanju novih ljudi (razvoj preduzea koja se iskljuivo bave proizvodnjom razne sportske opreme i sportskih rekvizita, razvoj graevinske, komunalne i raznih drugih proizvodnih i uslunih - prateih delatnosti).Za razliku od vrhunskog, amaterski sport ima slinu ali i bitno proirenu razvojnu ulogu. Pored uticaja na razvoj napred pomenutih i drugih delatnosti, iji su proizvodi potrebni i njemu, amaterski sport odlikuje se time to se on uglavnom zasniva na masovnom ueu zaposlenih ili onih koji to treba da postanu u budunosti (uenici srednjih kola i studenti). injenica je da i ovaj vid sporta ima obeleje potroaa drutvenih, sponzorskih i donatorskih sredstava. Meutim, njegova povratna sprega u odnosu na proizvodni rad znatno je ira i direktnija. Naime, bavljenjem amaterskim sportom radnici odravaju i jaaju svoju psihofiziku kondiciju, koja se neposredno reflektuje u proizvodnom procesu kroz ouvanje i poveanje njihove radne produktivnosti, smanjenje bolovanja i povreda na radu, pa time i radnog invaliditeta. Na drugoj strani pak, onima koji se pripremaju za ulazak u proizvodni proces amaterski sport unapred obezbeuje vrlo vanu i neophodnu psihofiziku kondiciju i sposobnost koja je bitna za produktivno i kvalitetno izvravanje radnih zadataka. Pored toga, prethodno steena navika za redovnim bavljenjem sportom prenosi se i u radno-aktivni deo ivota, to u startu obezbeuje eljene uinke (napomena: navike, bilo koje vrste, mnogo se lake stiu nego to ih se ovek moe osloboditi, to je veoma dobro ako se imaju u vidu samo pozitivne navike kakve su i one za bavljenjem sportom i sportskom rekreacijom).Uz puno uvaavanje napred istaknutih i drugih pokazatelja koji se odnose na uticaj vrhunskog - profesionalnog i amaterskog sporta na privredni razvoj, ovde se posebno eli ukazati na neke znaajnije naine na koje sportska rekreacija, kao integralni deo sporta, utie na razvoj kako ovekovih proizvodnih snaga, tako i produktivnosti i proizvodnje u celini.Dostupna raznim strukturama stanovnitva, bez obzira na ukupnu drutveno-ekonomsku i socijalnu razvijenost nekog drutva, sportska rekreacija svugde ini najvie rasprostranjen i najee zastupljen oblik fizikog vebanja ljudi. Ona se definie kao slobodno izabrane i organizovane drutvene aktivnosti koje, kroz korienje raznih sredstava fizikog vebanja i rekreativnog angaovanja, omoguuju svim ljudima aktivan odmor, prijatnu zabavu i razonodu, odravanje dobrog zdravstvenog stanja, odravanje i unapreivanje opte fizike i radne kondicije, kao i ispoljavanje raznih stvaralakih i drugih sposobnosti, to specijalizovani i visoko automatizovani rad esto uskrauje. Ova definicija sadri u sebi odreene pokazatelje koji upuuju na viestruko izraen uticaj sportske rekreacije, koji se moe posmatrati s dva osnovna aspekta: (1) normalnog psiho - fizikog i morfolokog razvijanja ovekovog organizma; (2) uticaja na proizvodnu i stvaralaku snagu svakog radnog oveka, to je ovde od posebnog interesa.Ekonomsko-razvojni uticaj sportske rekreacije ispoljava se kroz njen znaajan doprinos poveanju produktivnosti rada, veu proizvodnju roba i usluga koje su za nju vezane i koje se koriste u raznim sportsko - rekreativnim aktivnostima, kao i zapoljavanju. Meutim, ukupan razvojni znaaj sportske rekreacije do najveeg izraaja dolazi kroz stvaranje, odravanje i unapreivanje opte i posebne radne sposobnosti ljudi. Ova sposobnost neposredno se reflektuje kroz poveanje produktivnosti rada, to predstavlja i najznaajniji cilj i krajnji rezultat pozitivnih efekata sportske rekreacije na organizam radnog oveka. Da ovakav vid rekreacije zaista moe ostvariti znaajan pozitivan uticaj na produktivnost rada ilustrativno potvruju podaci prikazani u narednoj tabeli.Tabela 1. Pokazatelji uticaja sportsko-rekreativnih aktivnosti na nivo produktivnosti rada.

GrupaIspod normeNivo ispunjenosti norme

100%110%120%130%

Sistematsko bavljenje-13363913 !

Povremeno bavljenje-6621112

Ne bavljenje rekreacijom4751542

Ovde se radi o rezultatima koji su dobijeni merenjem nivoa produktivnosti rada proizvodnih radnika koji su imali razliit intenzitet ukljuenosti u sportsko-rekreativne aktivnosti, ili se njima uopte nisu bavili (primer iz jednejapanske kompanije).Na bazi permanentnog irenja i jaanja potrebe za aktivnim odmorom i raznim vidovima sportske rekreacije, kako od strane radnog oveka tako i svih drugih struktura stanovnitva, pa samim tim i sve vee tranje za odgovarajuim sredstvima i proizvodima, dolo je do razvoja specijalizovanih industrija. Neke od njih su se veoma brzo razvile, tako da one danas predstavljaju proizvodne gigante s velikim brojem zaposlenih (Adidas, Najk, Puma i dr.). irenje rekreativnog sporta, koga strunjaci iz oblasti fizike kulture oznaavaju kao masovni pokret savremene civilizacije, sve vie zahteva izgradnju specijalizovanih sportsko - rekreativnih objekata, to posebno doprinosi razvoju graevinarstva. U okviru ovih objekata razvijaju se i razne druge odgovarajue delatnosti, poput ugostiteljstva, trgovine, kulture i dr.U vezi s prethodnim, razvojna funkcija sportske rekreacije posebno dolazi do izraaja kroz doprinos poveanju zaposlenosti. Brojne su i raznovrsne aktivnosti koje trae odgovarajuu radnu snagu, esto i onu visokokvalifikovanu, kao to su: organizovanje i upravljanje poslovanjem objekata namenjenih sportskoj rekreaciji; pruanje strunih usluga uesnicima u rekreaciji (instruktae); pruanje raznih drugih usluga korisnicima sportsko-rekreativnih objekata i njihovih sadraja, kao to su zdravstvene, ugostiteljske, trgovinske, zanatske, usluge koje su vezane za iznajmljivanje opreme i rekvizita i dr. Ovde posebno treba istai i to da se formiranje savremene i kvalitetne turistike ponude ne moe ni zamisliti bez dobro osmiljenih sportsko-rekreativnih sadraja. To zahteva prisustvo odgovarajue strune radne snage iji je osnovni zadatak da uputi korisnike na ispravno bavljenje sportsko-rekreativnim aktivnostima, kako bi se ostvarili to vei efekati.* Kultura. Ukupan razvojni uticaj ovog segmenta neprofitnog sektora vrlo je specifian i teko ga je elaborirati u kraim crtama. On se moe posmatrati i analizirati, na jednoj strani, sa aspekta proizvoaa kulture, a na drugoj, sa stanovita raznih korisnika kulturnih dostignua. Pored toga, ovaj uticaj moe se sagledavati i sa stanovita materijalizovanih i opredmeenih proizvoda - roba (razliita umetnika dela, knjige i dr.), kao i s aspekta usluga (usluge koje pruaju muzeji, razne galerije i izlobe, pozorita i bioskopi, kulturno-umetnika drutva, razni mediji i dr). Pod pojmom materijalizovanih dobara u kulturi najee se podrazumevaju umetnike slike, vajarski predmeti, knjige, brojni suveniri i dr. Meutim, da bi ova i druga dobra mogla poprimiti upotrebnu vrednost, odnosno odreenu svrsishodnost i korisnost za zainteresovane trine subjekte, nuno je razviti odgovarajue delatnosti, kao to su: ukrasno uramljivanje slika, livenje raznih figura, tampanje knjiga i kataloga, pravljenje suvenira i dr.Bez obzira na to da li su proizvodi kulture materijalnog ili nematerijalnog karaktera, njihov razvojni uticaj se, pre svega, odraava na oveku kao pojedincu i osnovnom subjektu drutvene zajednice, iz ega se izvodi opti kulturni nivo odreene nacije. Ovaj uticaj naroito se reflektuje kroz podizanje opteg kulturnog nivoa kod radno sposobne i angaovane populacije, koji je u velikoj meri zavisan od stepena njene obrazovanosti. Teoretiari koji se bave kulturom smatraju da se dominantni efekti od delovanja ovog segmenta neprofitnog sektora izraavaju kroz razliite promene u ponaanju ljudi, to u osnovi predstavlja jedan od najvanijih i kljunih ciljeva vrenja misije svake neprofitne organizacije.injenica je da ni jedna proitana knjiga, ni jedna odgledana pozorina ili bioskopska predstava, kao ni jedna poseta muzeju, galeriji, izlobi i slino nee i ne moe, preko svog doprinosa oplemenjivanju linosti, direktno uticati na unapreenje radne produktivnosti bilo kog zaposlenog. Meutim, ako se ima u vidu da svaki radni ovek, kao jedina subjektivna komponenta proizvodnih snaga, svojim stalnim fizikim premetanjem iz prostora svog svakodnevnog ivljenja u radni prostor u kome izvrava radno-proizvodne operacije koje se iskazuju kroz produktivnost i njegov doprinos stvaranju novih i veih proizvodnih vrednosti, nosi sa sobom sve to je video, saznao ili doiveo u van radnom, odnosno slobodnom vremenu, postavlja se pitanje: da li u sve to spada i njegova kulturna dogradnja? Odgovor glasi: da i neizostavno, jer ni jedan radni ovek ne moe kod kue ostaviti svoje utiske i novi stil ponaanja koji je izgradio na osnovu neeg to je video ili saznao, a to mu se uinilo kao uzor na osnovu koga bi on mogao formirati novi stil ponaanja. Logino je da se novoizgraeno ponaanje, uglavnom pozitivnije, prenosi i u radni prostor. Na taj nain kultura i ostvaruje svoju vanu indirektnu razvojnu funkciju.Veliki direktni i indirektni uticaj neprofitnog sektora na ukupan drutveno - ekonomski razvoj temelji se na njegovim novijim ekonomskim dimenzijama. Njih eksplicitno pokazuju rezultati koji su dobijeni na osnovu globalnog komparativnog istraivanja koje je realizovano od strane Centra za civilno drutvene studije (Don hopkinsovog univerziteta iz SAD), a koji su prezentovani u studiji Globalno civilno drutvo - dimenzije neprofitnog sektora. Ovo istraivanje je obuhvatilo razvoj neprofitnog sektora (NPS) u 26 zemalja, u periodu od 1990. do 2000. godine. Zemlje koje su bile predmet istraivanja izabrane su iz tri regiona sveta - centralna i istona Evropa, zapadna Evropa, Latinska Amerika i Japan, SAD, Izrael i Austrija koje su sainjavale posebnu - etvrtu grupu. Iz mnotva veoma interesantnih pokazatelja koji su sadrani u ovoj studiji ovde e biti prezentovani samo oni za koje se smatra da su posebno upeatljivi, naroito za one koji nisu dovoljno upueni u nain funkcionisanja i ukupan znaaj neprofitnog sektora (izneti podaci odnose se na 2000. god.): U neprofitnom sektoru 22 zemlje, u kojima je provedeno istraivanje, potroeno je oko 1,2 triliona $ (ovde su obuhvaeni svi novani izdaci koji su realizovani^u pogledu vrenja misije neprofitnih organizacija). U neprofitnom sektoru bilo je zaposleno ukupno oko 19,7 miliona ljudi, dok je u privatnim korporacijama zemalja koje su bile predmet istraivanja bilo zaposleno svega oko 3,3 miliona ljudi. Uee stalno zaposlenih u ovom sektoru u ukupnom broju stalno zaposlenih kree se od 0,7% u Meksiku do 18,7% u Holandiji. Srednji prosek zaposlenih u neprofitnom sektoru posmatranih zemalja, u odnosu na ukupno zaposlene, kree se oko 6,8%.Najvei broj zaposlenih u neprofitnom sektoru, oko 2/3, je u tradicionalno najvie zastupljenim oblastima, kao to su: obrazovanje, zdravstvo i razne socijalne usluge (u zemljanja zapadne Evrope), dok se u zemljama istone i centralne Evrope najvie zaposlenih u ovom sektoru nalazi, pored obrazovanja i zdravstva, u kulturnim i raznim profesionalnim i rekreativnim organizacijama (oko 45%). Najvei broj zaposlenih apsorbuju neprofitni sektori koji deluju u ekonomski razvijenim zemljama (vea ulaganja u zadovoljavanje zajednikih potreba). Glavne izvore za finansiranje subjekata koji pripadaju neprofitnom sektoru (tj. neprofitnih organizacija) ine vlastita sredstva koja se ostvaruju po osnovu naplate usluga koje se pruaju na bazi trinog poslovanja (oko 50%). Iz dravnog budeta organizacije dobijaju proseno oko 40%, a od sponzora, donacija i raznih filantropskih davanja (od strane korporacija, pojedinaca i dr.) svega oko 10%. Najvei udeo drava u pogledu finansiranja rada ovog sektora prisutan je u zemljama zapadne Evrope (Nemakoj, vedskoj, Francuskoj, Austriji, Belgiji, paniji, Irskoj, Holandiji i V. Britaniji), s prosekom oko 50% sredstava koja su potrebna za rad neprofitnih organizacija. Iznos ovih sredstava koja izdvajaju zemlje centralne i istone Evrope (eka, Slovaka, Maarska i Rumunija) znatno je manji i u proseku iznosi oko 30%, dok se u zemljama koje pripadaju Latinskoj Americi ovaj iznos kree oko 15%. II. NEPROFITNE ORGANIZACIJESlino neprofitnom sektoru, veoma je teko definisati i preciznije odrediti i neprofitne organizacije koje ine njegove sastavne elemente. Osnovni problem koji se pri tome javlja sadran je u injenici da se u teoriji i praksi esto sreu razni termini, kao i razliiti aspekti s kojih se vri posmatranje i struktuiranje ovog sektora i njemu pripadajuih subjekata. No, bez obzira na evidentne probleme koji su najee terminoloke prirode, u ovom poglavlju bie uinjen pokuaj da se izvri to blie pojmovno odreenje -definisanje neprofitnih organizacija, kao i njihovih osnovnih -specifinih obeleja.1. Pojam i karakteristike neprofitnih organizacijaNa osnovu prethodno izloenih odrednica koje se odnose na neprofitni sektor u celini, kao i preovlaujueg miljenja autora koji se nauno bave njegovim izuavanjem, moe se zakljuiti da je najprihvatljivija ona definicija neprofitnih organizacija koja ih odreuje kao: organizacije koje postoje i deluju radi obezbeenja opteg boljitka drutvu kao celini, odreenim grupama ljudi i pojedincima, a uz korienje raznih izvora finansiranja, ljudskih resursa i odgovarajuih tehnologija, usluga koje same proizvode i pruaju, kao i odreenih materijalnih dobara. Ovakva definicija ukazuje da se neprofitne organizacije osnivaju i da one deluju iz dva primarna razloga: prvo, radi ostvarivanja odgovarajue opte - drutvene koristi; drugo, radi pruanja potrebne pomoi raznim grupama ljudi i pojedincima. Saglasno tome, ove organizacije mogu zapoljavati potrebnu radnu snagu, obezbeivati joj odgovarajuu zaradu, ostvarivati sopstvene prihode preko aktivnosti koje su u saglasnosti s osnovnom misijom i dr.Da bi se odreena organizacija mogla zvati neprofitnom i da bi mogla pripadati neprofitnom sektoru ona treba da bude:(1) Formalna, to znai da je u potpunosti ili u izvesnoj meri institucionalizovana. U nekim razvijenim dravama trai se da neprofitne organizacije imaju formalni karakterkompanija. Meutim, stvarna institucionalna realnost ovih organizacija moe se ostvariti na razne naine, kao to su: stvaranje vrste stabilnosti u organizacionoj strukturi, redovno odravanje odgovarajuih sastanaka, izrada i primena procedura i slino. Bilo kakva neformalna i povremena okupljanja, posebno manje grupe ljudi, ne mogu se tretirati kao neprofitna organizacija, mada ta okupljanja ponekad mogu biti vrlo znaajna.(2) Neprofitno orijentisana, to znai da joj ostvarivanje profita nije kljuni poslovni cilj i da ne vri raspodelu steene dobiti treim licima. S tim u vezi, neprofitne organizacije se tretiraju kao javne ustanove (subjekti) iji osnovni cilj i zadatak nije sadran u generisanju i podeli profita, to se inae uzima kao kljuna razlika izmeu njih i profitnih organizacija.(3) Nezavisna, odnosno sposobna da samostalno i u potpunosti kontrolie i upravlja svojim posg:Ea^e'.- i aktivnostima. Ovakva neprofitna organizacija ima sopstvene - interne procedure za upravljanje i njen rad se ne kontrolie od strane neke spoljne institucije (izuzetak ine dravne organizacije i agencije koje su pod nadzorom vlade i njenih finansijskih fondova).(4) Dobrovoljna, to znai da je u njen ukupan rad ukljuen odreeni stepen dobrovoljnog uea. kako u sprovoenju odgovarajuih akcija tako i u pogledu upravljanja njenim poslovima. Dovoljno je da postoji prisustvo makar jednog dobrovoljnog inputa - npr. volonteri u radu i upravljanju. Meutim, ako je neka organizacija dobrovoljna to ni u kom sluaju ne znai da svi njeni prihodi moraju poticati od dobrovoljnih priloga. niti da veinu onih koji se angauju na realizaciji njene misije moraju initi volonteri.Navedeni kriterijumi nisu standardni i oni mogu varirati u odreenim uslovima. Na tim osnovama pojedine organizacije mogu pripadati neprofitnom sektoru vie po jednom kriterijumu nego po drugom. Meutim, sve one moraju imati neku od komponenti svakog od navedenih uslova. Drugim reima, od presudnog znaaja za pripadnost neke organizacije neprofitnom sektoru je svrha njenog postojanja i delovanja, odnosno karakter njene misije, a ne njen pravni oblik.Kao vanije opte karakteristike neprofitnih organizacija mogu se navesti: specifian pravni i poreski status, viestruki i izraeni drutveno korisni ciljevi, korienje drutvenih i ekonomskih metoda, velika usmerenost ka postavljenim ciljevima, dominacija usluga u poslovanju, potekoe u merenju outputa - rezultata rada, esto mala finansijska zavisnost od korisnika usluga, specifian nain upravljanja, odnosno uspostavljanja hijerarhijskih nivoa menadment strukture i dr.Najvanija pozitivna obeleja neprofitnih organizacija, koja ih bitno razlikuju od profitnih, su: mogunost dobijanja pomoi od drave, mogunost dobijanja raznih finansijskih, nefinansijskih i drugih priloga (od donatora), mogunost ostvarivanja finansijske i druge pomoi od raznih fondacija i privrednih subjekata (od sponzora), izuzee od plaanja ili smanjenje poreza i carina, oseaj doprinosa reavanju brojnih pitanja vezanih za unapreenje drutva i sl.Za razliku od profitnih - privrednih subjekata, dominantan deo neprofitnih organizacija jo uvek nema: vlastiti interes koji proistie iz vlasnitva, precizan barometar poslovnog uspeha, snanu lokalnu, regionalnu i nacionalnu konkurenciju koja bi ih prisiljavala na veu efikasnost u radu i pruanje kvalitetnijih usluga.2. Vrste neprofitnih organizacijaS obzirom na prisustvo velikog broja meusobno razliitih subjekata neprofitnog sektora, odnosno neprofitnih organizacija koje deluju u raznim oblastima drutvenog - javnog ivota, javlja se potreba njihovog odgovarajueg sistematizovanja - klasifikovanja, koje je saglasno osnovnim pojavnim oblicima. Mada je veoma teko generalizovati ovo pitanje, mogue je, makar i priblino, sve ove organizacije klasifikovati i razvrstati u odreene skupine. To se najbolje moe ostvariti ako se neprofitne organizacije tretiraju sa stanovita podruja na kome one aktivno deluju i ostvaruju svoju misiju, odnosno zadate drutveno korisne aktivnosti i ciljeve. Na tim osnovama uraena je klasifikacija po kojoj se ove organizacije najee svrstavaju u nekoliko osnovnih grupa: kultura i umetnost, obrazovanje i nauno-istraivaki rad, zdravstvena i socijalna zatita, sport i rekreacija, zatita ivotne sredine, razvoj lokalnih zajednica, pravna zatita, politike organizacije i sindikati, meunarodne aktivnosti, verske i humanitarne aktivnosti, poslovne i profesionalne asocijacije, ostalo (pokreti, udruenja i dr.).Postoje i drugi jednostavniji pristupi koje koriste pojedini autori pri klasifikovanju neprofitnih organizacija, pri emu je najee zastupljen onaj koji za kljuni parametar uzima nain na koji se vri finansiranje organizacija. Prema ovom pokazatelju neprofitne organizacije svrstavaju se u tri grupe: organizacije koje se finansiraju iz budeta (dravne), organizacije koje svoja finansijska sredstva obezbeuju iz dobrovoljnih priloga (nevladine), organizacije koje se finansiraju iz sopstvenih prihoda ostvarenih prodajom usluga i proizvoda (privatne).Da postoje velike razlike u klasifikovanju neprofitnih organizacija moe se zakljuiti i na osnovu narednog tabelarnog prikaza, koji ukazuje na razliito odreivanje i imenovanje ovih organizacija. U njemu su navedeni samo vaniji tipovi (s njihovim skraenicama i originalnim nazivom), koje je A. Sergeant izdvojio kao dominantno zastupljene u praksi. Meutim, izloenoj tipologiji mogle bi se pridodati i odreene druge neprofitne organizacije, kao to su organizacije civilnog drutva (CSOs), organizacije koje su dominantno orijentisane ka religiji (RONGOs) i dr. (vidi. tab. 2.)Iz prikazanog moe se zakljuiti da postoje razliiti tipovi nevladinih organizacija (HBO). Sve vee irenje raznih nevladinih organizacija proistie iz velikog znaaja koji im se pridaje kako u razvijenim drutvima, tako i u drutvima koja se nalaze u procesu tranzicije i razvoja. Ovu pojavu teoretiari najee objanjavaju kritikom reakcijom drutvene zajednice na evidentno prisustvo tzv. demokratskog deficita, koji je uzrokovan izraenim tendencijama birokratske oligarhije i profitno-ekonomskom logikom koja ne slui ovekovoj dobrobiti. Mnogi od njih u treem - neprofitnom sektoru i veoj pluralizaciji drutva, uz nuno omasovljenje dobrovoljnih -nevladinih organizacija, vide ne samo kontrolni balans dravi i privatnim korporacijama, ve i ozbiljnu politiku alternativu.Tabela 2. Tipovi neprofitnih organizacijaSkr.Originalni nazivTip

NFPNot For Profit OrganizationNeprofitna organizacija

NFGONot For Gain OrganizationOrganizacija koja ne zarauje

PVOPrivate Voluntary OrganizationPrivatna volonterska organizacija

NGONon Governmental OrganizationNevladina organizacija

GONGOGovernment Orgtanized Non

Governmental OrganizationNevladina organizacija osnovana od strane vlade

QUANGOsQuasi Autonomous Non

Governmental OrganizationsKvazi-autonomne nevladine organizacije

BONGOsBusines Organized Non Governmental OrganizationsNevladine organizacije utemeljene od strane poslovnih organizacija

FOMGOsFunder Organized Non Governmental OrganizationsNevladine organizacije utemeljene od strane fondacija

PONGOsPolitical Non Governmental OrganizationsPolitike nevladine organizacije i sl.

Radi se, dakle, o organizacijama koje se slobodno i legalno formiraju preko autonomne inicijative graana (saglasno pravnom sistemu koji u potpunosti potuje najvie standarde ljudskih prava i sloboda), organizuju i deluju na programskoj platformi o unapreenju javnog dobra, a koje su najee izvan uticaja i kontrole dravnih i paradravnih aparata vlasti. Osnovni zadatak i uloga nevladinih organizacija je da: pomau u humanizaciji ivota (dobrovoljne usluge u sferi primarne zdravstvene zatite, kulture, pomoi izbeglim i raseljenim licima, socijalnog obezbeivanja i sl.); ine drutvo senzibilnijim za vane teme kao to su mir, zatita ivotne sredine, prava ena, prava deprimiranih i hendikepiranih lica, zatita dece i sl.; budu zatita (advokati) posebnih socijalnih grupa koje su na bilo koji nain ugroene; razviju komunikaciju meu izolovanim pojedincima i oseaj zajednitva i drueljublja; budu stalni pokreta javnih debata o pitanjima koja ivot znae, preko raznih tema koje su od posebnog znaaja za celo drutvo, a na nain koji nije optereen interesom za osvajanje i zadravanje vlasti; budu uticajan medijum koji nije previe blizu niti suvie daleko od institucionalizovanih centara politike moi, s kojima treba da sarauju.U naem pravnom sistemu nevladine organizacije definiu se na tri naina: kao pravna lica iji osnovni statutarni cilj nije sticanje ili raspodela dobiti, kao organizacije koje se formiraju na dobrovoljnoj osnovi i s ciljem zadovoljenja optih ili zajednikih interesa, kao organizacije koje nisu deo strukture dravne vlasti.Zbog prethodno navedenog, vladajui aparati u politici, kao i privredi, na ovakav nain drutvenog organizovanja i delovanja sve vie gledaju ambivalentno (dvojako), kao dopunu i kao pretnju. U meri potrebe za demokratskom legitimnou rada i podrkom, politike stranke respektuju nevladine organizacije, ali ih i stalno gledaju s prikrivenim ili javno izraenim podozrenjem kao neko nuno zlo i konkurenciju na istom politikom tritu, mada ove organizacije, prema njihovoj definiciji, ne izlaze na izbore i ne bore se za vlast. Ipak, postoje primeri iz prakse koji pokazuju da su se neke nevladine organizacije, u elji da ostvare svoje ideale i postavljene ciljeve, vremenom transformisale u stranke koje bitno utiu na vlast, ili pak vre snanu kontrolu vladajuih struktura. Najbolji primer za ovo predstavlja Zelena stranka u Nemakoj, koja se od masovnog eko -pokreta razvila u znaajnu politiku stranku.Koliki se znaaj pridaje civilnom drutvu pokazuje sve vee irenje i produbljivanje saradnje s nevladinim organizacijama, pri emu se ona tretira kao vano sredstvo razvojne politike. Da je to tako potvruje i injenica da je ova saradnja postala uobiajena tema multilateralnih meunarodnih organizacija i institucija, kao to su Svetska banka, OECD, UN, Vee Evrope i dr. U ovim i nekim drugim slinim institucijama nevladine organizacije imaju konsultativni status. Veliki broj dokumenata koji su usvojeni od strane Evropske unije, takoe, posveen je jaanju saradnje s civilnim drutvom, iji integralni deo ine i nevladine organizacije (Deklaracija br. 38, Mastrihtski ugovor, Beli papir Evropske komisije i dr.). Osnovni cilj i zadatak ovih aktivnosti je iznalaenje i izgradnja efikasnog mehanizma konsultacija izmeu organa Unije i predstavnika civilnog drutva, ukljuujui i nevladine organizacije.Ovde je vano ukazati i na postojanje tzv. kvazi autonomnih -nevladinih organizacija, koje su esto samo prividno slobodne i nezavisne. U najveem broju sluajeva one su tajno i vrsto povezane s pojedinim politikim strankama, ili nekim drugim zainteresovanim skupinama ljudi koje tee ostvarenju odreenih vlastitih interesa. Kod njihje dosta izraen uticaj eksterne javnosti na menadment.3. Misija neprofitnih organizacijaDa bi mogle pravilno fokusirati, svrsishodno usmeravati i racionalno troiti svoje resurse, energiju i vreme, neprofitne organizacije, isto kao i profitne, moraju imati i razvijati svoju misiju. Misija predstavlja polaznu osnovu za iskazivanje ciljeva i zadataka, dok svi ciljevi i zadaci u neprofitnim organizacijama proistiu iz misije i sadrani su u njoj. Zbog toga se ona i odreuje kao svrha postojanja organizacije, koja se uvek odnosi i prvenstveno je usmerena na delatnost u kojoj konkretna organizacija realizuje drutveno korisnu funkciju preko koje zadovoljava odgovarajue potrebe i elje pojedinaca i drutva u celini.Misija predstavlja smer, a ne neko krajnje odredite. Zbog toga menadment mora uvek pred sobom imati jasnu predstavu o tome ta je temeljna delatnost njegove organizacije i kome je namenjena. Saglasno tome, on mora poznavati potrebe i elje kako postojeih, tako i potencijalnih korisnika usluga, kao i razne naine njihovog zadovoljavanja. Pored toga, misija ovih organizacija mora uvek da bude usmerena prema ostvarivanju najirih drutvenih i opte korisnih ciljeva (vidi pr. 1).Primer 1. Definisanje znaenja termina misija, vizija i ciljevi.

Misija - definicija organizacije i njenog osnovnog smisla koji se retko menja; misija predstavlja polaznu osnovu za iskazivanje ciljeva i zadataka organizacije.

Vizija - predstavlja dugoroni strateki cilj organizacije, kojimora da bude prezentovan na ispravan, mobiliui i ambiciozan nain.Ona je okrenuta budunosti i nosi sobom esto nepoznate vrednosti koje u organizaciji postoje samo u obliku prethodnih naznaka. Najkrae, vizija je iskaz aspiracija organizacije i eljeno vrednovanje njene budunosti - videti i oseati budunost.

Ciljevi - iskazi krajnjeg rezultata - taki koje se ele dostii;

ciljevi daju okvir unutar kojeg se donose odluke o poslovanju; ciljevi seuvek postavljaju za odreeni period i predstavljaju polaznu osnovu zamerenje i evaluaciju dostignua.

Na poetku svog rada neprofitne organizacije mogu da krenu razliitim putem, ali svako putovanje mora da zapone misijom. Draker je napisao: Ako elimo znati ta je na posao moramo da otponemo s misijom. Misija znai: zato radimo ono to radimo, odnosno razlog i svrhu postojanja neke organizacije. Neprofitne organizacije, kao i svi njihovi menaderi, koriste misiju kao snanu polugu kojom pokreu um i srce i stvaraju ono to je za njih osobito, a to je promena ivota.

Najjednostavnije reeno, misija predstavlja jasnu izjavu o dimenzijama i namerama organizacije, odnosno