IzdavačCentar za liberalno--demokratske studije

RedakcijaIlija Vujačić, BoškoMijatović (glavniurednik), SlobodanSamardžić, Dragor Hiber

Sekretar redakcijeAleksandra Stankov--Mijatović

Grafički dizajnZoran M. Blagojević

Za izdavačaZoran Vacić

Štampa: Goragraf,Beograd, maj 2004.

Izlazi jednom mesečno

Sva prava zadržava CLDS.Prenošenje tekstova ucelini ili delovimadozvoljeno je samo uznavođenje izvora

Adresa izdavačaBeograd,29. novembra 10/V

Tel-fax: 3225- 024

Web sajtwww.clds.org.yu

E-mailoffice@clds.org.yu

MESEČNE POLIT IČKE ANALIZE

APRIL 2004 CLDS

Sadržaj:

Mirjana Vasović 3Pregled meseca

Bora Kuzmanović 10Isto i drugačije (2. put)

Zoran Obrenović 18Od terorizma do terora i

pogroma

Svetozar Stojanović 26Svedočenje u Kongresu SAD

Svetlana Stipčević 32Obrazovanje kao

javno dobro

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MAMirjana Vasović1

Pregled meseca

1. april

Na osnovu „kredibilnih obaveštajnih podataka” (tj.pouzdane prvoaprilske dojave) snage SFOR na Palama, upotrazi za Radovanom Karadžićem, upale su u parohijskidom i teško povredile sveštenika Jeremiju Starovlaha i nje-govog sina Aleksandra. Ni u ovoj operaciji na Palama (kao ni usvim dosadašnjim) Karadžić nije pronađen. Portparol SFOR,Dejv Saliven, i Visoki predstavnik u BiH, Pedi Ešdaun, izjavilisu žaljenje, pri čemu je prvi napomenuo da je „sve rađeno profe-sionalno i u skladu sa mandatom”, a drugi da se „taj incident nebi desio da su vlasti Republike Srpske, koje godinama ne čine ništa na hapšenjuoptuženih za ratne zločine, ispunile svoje međunarodne obaveze”. Istaknuto je,takođe, da su međunarodne snage (NATO) koristile „minimalnu” i „neophodnu”silu (a to je postavljanje eksploziva na vrata parohovog doma, prebijanje i ranja-vanje nevinih ukućana), što je u njihovom uobičajenom (i nama dobro poznatom)maniru. Javnost u Republici Srpskoj i Srbiji burno je reagovala. Nepodeljena je uosudama „akta brutalnog nasilja”, „vandalskog čina”, „moralne bezobzirnosti” i„zastrašivanja srpskog naroda”. Samo je Biljana Kovačević-Vučo, predsednicaJugoslovenskog komiteta pravnika – kojoj (revolucionarno) pravo izvesno leži nasrcu – izrazila nadu da ovaj „tragičan događaj i nespretna akcija” jedne „preo-zbiljne vojske” kakva je SFOR, „neće izazvati neke emotivne reakcije”, pošto je„gotovo nemoguće poverovati da je tako nešto učinjeno namerno”.

4. april

Vršilac dužnosti predsednika Srbije i predsednik Parlamenta Pre-drag Marković raspisao je nove predsedničke izbore (koji se održavajuposle četiri prethodna neuspela glasanja). Zakazujući izbore za 13. jun, pred-sednik parlamenta Srbije izrazio je nadu da će Srbija ovog puta sigurno dobi-ti predsednika pošto je izmenjeni zakon (izbrisan cenzus izlaznosti birača od50 odsto plus 1) „omogućio da nikada više ne bude neuspelih izbora”. Bićesamo neuspelih kandidata.

4. april

Pod velikim pritiskom crnogorske javnosti ministar prosvete CrneGore udovoljio je zahtevima studenata Odseka za srpski jezik i književnost

3

1 Fakultet političkih nauka, Beograd; CLDS .

Filozofskog fakulteta u Nikšiću da se ne menja naziv predmeta „srpski je-zik i književnost”. On će predložiti Savetu za opšte obrazovanje da preispitapredlog o promeni naziva predmeta u „maternji jezik i književnost”. Ova pro-mena u nazivu predmeta trebalo je da bude još jedan korak dalje ka odvajanjuCrne Gore od Srbije, baš kao što je i paljenje drevnih srpskih spomenika kultu-re, crkava i manastira trebalo da bude korak bliže ka nezavisnosti Kosmeta. Ni-je, međutim, samo sličan politički cilj ono što povezuje ova dva „kulturna” po-duhvata. Ovakvi projekti „kulturne dekontaminacije”, tako dragi i nekim našimjavnim poslanicama, imaju dalekosežnije društveno značenje i posledice. Oni supredigra za „ubijanje roda”, upravo kao pokušaji da se jedan narod liši svogidentiteta i, ujedno, izopšti iz svetske (kulturne) zajednice.

6. april

Na Kosovu i Metohiji stupio na snagu privremeni Krivični zakonKosova i Zakon o krivičnom postupku. Time se direktno krši rezolucijaSaveta bezbednosti UN 1244 koja treba da potvrdi princip suvereniteta SCGna Kosmetu, pošto se ustanovljava pravni sistem Pokrajine nezavisan odpravnog sistema Srbije i Crne Gore. Specijalni predstavnik, međutim, tvrdida je za odluku da donese ove zakone imao pokriće u Ustavnom okviru, ma-da se zna da je i dotična odredba Ustavnog okvira u suprotnosti sa rezoluci-jom 1244. Unuk za babu, baba za dedu, deda za repu… iščupaše je!

7. april

Tužilaštvo odustalo od tužbe protiv Ace Tomića, Vojislava Šešelja,Borislava Mikelića i još nekoliko lica koja su bili uhapšena u vreme vanred-nog stanja i u pritvoru proveli po nekoliko meseci. Oni su bili optuženi za„zločinačko udruživanje” i „udruživanje radi neprijateljske delatnosti”, iz člana122 u vezi člana 125 KZJ, tj. kao „inspiratori i organizatori” pokušaja državnogudara i atentata na bivšeg premijera Z. Đinđića. Specijalni tužilac Jovan Prijić,postavljen u vreme dosovskog režima, godinu dana posle „Sablje” (i par mese-ci nakon smene bivše vlasti) saopštio je da je odustao od daljeg krivičnog go-njenja „jer ne postoje odlučni dokazi” da njihovi kontakti sa D. Spasojevićem iMiloradom Lukovićem Legijom „imaju neophodan krivičnopravni kvalitet dabi predstavljali elemente krivičnog dela”. U međuvremenu, iste inkriminacijeoslobođene su i neke sudije, advokati, novinari, „narodnjaci”, državni činovni-ci i slučajni prolaznici. Ovo predstavlja još jedan „odlučan dokaz”, već mnogoputa izrečenih tvrdnji, da veliki broj hapšenja u vreme vanrednog stanja nijeimao bilo kakav krivičnopravni – već samo politički – „kvalitet”, tj. da su onasprovođena kao čin odmazde i zastrašivanja političkih neistomišljenika.

8. april

Potpredsednik Vlade Miroljub Labus obećao je da će se njegovastranka povući iz koalicione vlade ukoliko na junskim predsedničkim

Mir

jana

Vas

ović

PRIZ

MA

4

izborima pobedi kandidat radikala. „Postoji linija ispod koje ne idemo(!?), a to su predsednički izbori” rekao je Labus. „Veoma je važno da Srbijadobije demokratskog predsednika, a bez demokratskog predsednika nema nidemokratske vlade”. Na ovaj način, predsednik G17 plus pokušao je da seopravda i zaštiti od napada koji dolaze iz redova „demokratske” opozicije, akoje je najsažetije formulisao predsednik Demokratskog centra (sada utoplje-nog u DS), Mićunović, na konferenciji za štampu. Mićunović je ocenio da seu Srbiji obnavlja režim iz doba vladavine SPS i da sve demokratske snagetreba da se ujedine i ponude alternativu – razvoj demokratskog društva ievropskih integracija. Verovatno zaboravljajući ulogu GSS i malenkosti svo-je partije u vreme dosovske vladavine, zapitao je Koštunicu i Labusa „kako jemoguće da partija koja je jedva prešla izborni cenzus (SPS) ima toliki uticajna vlast i na osnovu čega može da se ponaša tako agresivno”. Najzad, optužioje predsednika i potpredsednika Vlade da su napravili „dil” sa radikalima, tj.da imaju „zadatak” da se sve učini tako da niko osim Tomislava Nikolića nebude predsednik Srbije „pošto to oni ne mogu da budu”.

Ima u ovim prepucavanjima (i citatima) mnogo prideva „demokrat-skog” i pozivanja na demokratiju, ali ipak nije sve baš jasno. Prvo, zar nije „ubiću” demokratije bar trpljenje, ako ne poštovanje, idejnih i političkih protiv-nika – ukoliko oni ne pozivaju na „nasilje”, „mržnju”, „nasilno rušenje demo-kratski uspostavljenog poretka” itd., itd.? I drugo, zar nije demokratski pred-sednik svako ko u demokratskom poretku stvari, na poštenim i zakonski va-ljano sprovedenim izborima, pobedi , tj. dobije podršku većine građana?

12. april

Održan skup novoosnovane nevladine organizacije Centar za mo-dernu politiku, koju vodi bivši potpredsednik vlade Čedomir Jovanović.Osnovni cilj političara bivše vlasti je „da se ujedine i daju doprinos” nastavkusuđenja optuženima za ubistvo Z. Đinđića, odnosno da „odbrane ceo ovaj pro-ces kao i ideju politike Zorana Đinđića, koja se sve češće dovodi u pitanje”.Skupu su prisustvovali predsednici, potpredsednici, ministri i činovnici bivševlade i skupštine – kako oni koji su redovno okončali svoj mandat, tako i dru-gi koji su bili prinuđeni na prevremene ostavke zbog sumnjičenja za finansij-ske malverzacije i sukob interesa. Između ostalih: Čeda Jovanović, NatašaMićić, Žarko Korać, Marija Rašeta, Branislav Lečić, Božidar Đelić, GašoKnežević, Kori Udovički, Slobodan Milosavljević, bivši zamenik ministra po-licije Nenad Milić, kao i kontroverzni službenici vlade Z. Janjušević i N. Ko-lesar. Ova grupa „poštovaoca Đinđićeve politike” formirala je pravni tim kojiće iz publike pratiti nastavak suđenja i praviti analize u procesno-krivičnomsmislu, ne bi li se na taj način „suprotstavili tendencioznim izjavama” i „kli-mi” koju stvara aktuelna vlast („oni kojima je cilj Srbija bez budućnosti”).

Sam po sebi, ovaj skup ne bi zasluživao veću pažnju da ne predsta-vlja ilustraciju jednog šireg fenomena u našoj političkoj kulturi – fenomena„Bivših”. Ukratko rečeno, Bivši (uglavnom predstavnici političke branše)su svi oni koji misle da je, posle gubitka fotelje, jedini izlaz povlačenje u

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

5

„političku ilegalu” i bavljenje subverzivnom delatnošću u odnosu na sop-stvenu državu. To su večiti „čuvari vatre” i jednom ustanovljene Istine,obavezno „poštovaoci Nečijeg lika i dela”, posvećeni branioci neke bivšepolitike koju „niko (pa ni vreme) ne sme dovoditi u pitanje”, niti „obezvre-diti”. To su privrženici neformalnih centara moći koji svoju „misiju” ostva-ruju kroz gledanje i nadgledanje („Samo vas posmatramo”) umesto krozučešće u normalnom procesu demokratske rasprave i odlučivanja. To su svezagovornici „nadzornih organa”, vanparlamentarne demokratije i prečicavanrednog stanja. Oni, za koje narod – sve dok glasa za njih – predstavlja„demokratsku javnost”, a kada im uskrati poverenje – tek „svetinu”. Koji sežale svetskim moćnicima da je narod, uskraćujući im svoj glas – povredionjihova ljudska prava. Koji sami sebi dodeljuju post-ministarska priznanja inagrade. Koji misle da posle njih mogu biti samo oni sami ili (u, za narod,nešto povoljnijoj varijanti) – potop!

Neki nauk koji bi se mogao izvući iz vesti o ovom skupu jeste da jekranje merilo demokratičnosti nekog režima – lakoća sa kojom je spreman dase odrekne vlasti. Ili, kako parafrazira onu poznatu izreku moj prijatelj M.B.,„Uzmi nekome vlast – da vidiš kakav je”.

15. april

Privremenom jednomesečnom merom Ustavni sud Srbije obusta-vio je primenu Zakona o pomoći Haškim optuženicima i njihovim porodi-cama zbog sumnje da „narušava Ustavom zagarantovanu jednakostgrađana”. Konačna odluka Suda biće doneta posle izjašnjavanja parla-menta o primedbama na ustavnost zakona. Ovome je prethodila prava lavi-na napada na Vladu od strane političkih protivnika, brojne akcije stranačkeomladine (DS, GSS) i nevladinih organizacija, nekoliko peticija i bar tri pred-loga za ocenu ustavnosti. Reagovali su i viđeniji političari (i to ne samo„bivši”) svako iz svog ugla posmatranja. Predsednik DS Boris Tadić izrazio ječuđenje što „treba da pomažemo ‘siromašnu’ porodicu Milošević” novcemporeskih obveznika. Vuk Drašković je ogorčen zbog ideje da se finansiraju„ubice članova naše stranke i naredbodavci nekoliko atentata na predsednikaSPO”. Mnogi su sa njim delili uverenje da je skandalozno pomaganje ljudi„odgovornih za agoniju u kojoj se ova zemlja nalazila u prethodnoj deceniji”.A ministar spoljnih poslova, G. Svilanović, požurio je da izjavi da Srbiji nijeodobrena pomoć SAD od 25 miliona dolara upravo zbog donošenja ovog za-kona. Čak se i Dragoljub Mićunović, nekada cenjen zbog zalaganja za zaštituprava (političkih) zatvorenika, u ovom slučaju založio za njihovo ukidanje.Kao protivnici Zakona oglasili su se i članovi pojedinih političkih stranaka ko-je su potpisale predlog ovog zakona, a onda se zbog nečeg, naprasno, predo-mislile. Povrh svega, ministar finansija Dinkić, pokušavajući da se opere bla-tom, najavio je uredbu po kojoj „država neće finansirati odbranu SlobodanaMiloševića, tj. na sredstva iz budžeta neće moći da računaju ‘imućni haški op-tuženici’, već samo oni koji su nezaposleni ili imaju plate niže od prosečnih”.Tako je skrenuta pažnja javnosti sa suštine stvari na bljutava demagoška i

Mir

jana

Vas

ović

PRIZ

MA

6

revanšistička prepucavanja. Kao da je ovaj zakon donet u cilju regulisanjaraspodele socijalne pomoći u nekoj zabitoj mesnoj zajednici, a ne u svrhuzaštite najvišeg državnog interesa: pomaganja Državi da se odbrani od op-tužbi za genocid (koje su podigle Hrvatska i BiH) čije bi usvajanje dovelo dotoga da i naši unuci nose žig sramote i plaćaju decenijama desetine milijardidolara odštete.

17. april

Tačno mesec dana posle albanskog pogroma nad srpskim stanov-ništvom – napada na ljude, paljenja kuća, crkava i manastira izvršenih„u prisustvu vlasti” i pred očima međunarodne zajednice – dogodio senovi međuetnički incident na Kosmetu: ovog puta međusobno su se, uvatrenom okršaju, obračunavali pripadnici međunarodne policije –Amerikanci i Jordanci. Epilog sukoba koji je, po svemu sudeći, izbio iz po-litičkih (neslaganje oko situacije na Bliskom istoku i rata u Iraku) i verskihrazloga, jeste troje mrtvih i 11 povređenih međunarodnih policajaca. Madazvaničnici UNMIK pokušavaju sve da prikažu kao izolovani incident, nekielektronski mediji su izvestili da je već duže vreme bila primetna netrpelji-vost između američkih policajaca i njihovih kolega iz islamskih zemalja.Versku prirodu ove netrpeljivosti ilustruje podatak da su svi ranjeni jordanskipolicajci prevezeni u zdravstvene ustanove (u južnom delu Kosovske Mitro-vice i Prištini) u kojima isključivo rade pripadnici muslimanske veroispove-sti, dok su pripadnike kontigenta američke policije lečili srpski lekari. Ovajslučaj samo potvrđuje deprimirajuću činjenicu da je veoma lako zapaliti iskrumeđuetničkih sukoba, ali i dokazuje da „etnička mržnja” nije ekskluzivno iliinherentno svojstvo bilo kog pojedinačnog naroda.

17. april

Lideri vladajuće koalicije predstavili svog zajedničkog predsed-ničkog kandidata – Dragana Maršićanina. Time je zaokružen „triling”(Maršićanin, Tadić, Nikolić) u predstojećoj neizvesnoj izbornoj partiji pokera.

19. april

Usvojen vladin predlog Zakona o sprečavanju sukoba interesa pri-likom vršenja javnih funkcija. Cilj zakona je da spreči zloupotrebu vlasti,tj. gomilanje funkcija i bogatstva državnih funkcionera. To je i način da sestane na put korupciji u državnim organima. Decenijske posledice nepostoja-nja jednog ovakvog zakona izvele su, između ostalog, milion ljudi na uliceBeograda, oktobra 2000. Zato je neshvatljivo da je njegovo usvajanje odlaga-no još pune tri i po godine, za sve vreme vladavine DOS. Može zvučati iro-nično, ali – kada se imaju u vidu sve afere koje su pratile dosovske funkcio-nere (Rašeta, Janjušević, Kolesar) – možda je upravo ovaj propust, bar de-lom, uslovio i njen sopstveni pad sa vlasti.

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

7

Mir

jana

Vas

ović

PRIZ

MA

8

20. april

Na suđenju povodom ubistva Zorana Đinđića, u sali za porodiceoptuženih, pojavilo se i šest mladića obučenih u crne majice sa slikomvuka koji nosi crvenu beretku, tj. sa oznakama rasformirane JSO. Nekisu to odmah shvatili kao „snažnu političku poruku svima koji se zalažu zautvrđivanje istine o ubistvu bivšeg premijera” i dokaz da je na delu „restaura-cija prošlog sistema”. Što će reći, kao nedvosmisleni – neverbalni govormržnje.

21. april

Iz skupštinske procedure povučen je Predloga Zakona o izmena-ma novog zakona o finansiranju političkih stranaka i izbora. Prema pred-loženim izmenama, izdaci za finansiranje izborne kampanje trebalo je da bu-du smanjeni sa 0,1 odsto na 0,01 odsto rashoda budžeta. Izraženo brojkama,to znači da umesto impozantnih 216 miliona dinara za kampanju predsed-ničkih kandidata treba izdvojiti deset puta manje. Nije sasvim jasno zašto jepredlog povučen pošto je primedba predlagača (G 17 plus) „da je ovakvo ra-sipanje novca neprilično” sasvim bliska narodnoj pameti (i džepu). Ili supredlagači hteli da izbegnu javni skandal koji bi otvaranje ovog problema uSkupštini izazvalo, ili je vladajuća koalicija konačno izračunala koliko joj je,uistinu, sredstava potrebno da pretvori „babu u đevojku”.

23. april

Šef UMNIK Hari Holkeri i kosovski premijer Bajram Redžepi ob-javili u Prištini osnivanje kosovske Kancelarije za međunarodnu saradnjui dijalog. Ovaj „embrion kosovske diplomatije” predstavlja još jedan jedno-strani potez i udarac suverenitetu Srbije i Crne Gore („u skladu sa Ustavnimokvirima i Rezolucijom 1244”). Nekome tamo, očigledno, „međunarodno”znači više nego „saradnja” i „dijalog”.

25. april

Delegacija Vlade Srbije, na čelu sa potpredsednikom Labusom iministrom finansija Dinkićem, postigla u SAD preliminarni dogovor saMMF. Po povratku iz Vašingtona, predvodnici delegacije ispoljili su upadlji-vi optimizam, pažljivo birajući reči kojima bi obradovali narod. Ipak boljezvuči kada se kaže da će „u dogovoru sa Fondom” planirani deficit biti sma-njen i to pre svega zahvaljujući dobrim prilivima u budžet (Dinkić, „Novo-sti”, 26. 4), nego kada se saopšti da je delegacija morala da popusti pred tvr-dim stavom MMF o potrebi značajnog sniženja projektovanog budžetskogdeficita, što stavlja Vladu Srbije u nezavidan položaj i praktično predstavljanjen poraz (Mijatović, „Novosti”, 27. 4).

26. april

Uklonjene „bubice” iz kuće bračnog para Drašković. Ostale bube uglavi.

26. april

U izveštaju međunarodnog okružnog tužioca u Kosovskoj Mitro-vici, kako je objavila RTS, nedvosmisleno se zaključuje da nema dokazada su Srbi odgovorni za martovski incident sa utapanjem troje albanskedece na Kosmetu. Tako je glasina o „krivici Srba” koja je medijski obišlasvet, pothranjujući vladajuće stereotipe – demantovana sa najzvaničnijeg me-sta. Istinu su, naravno, svi već znali: i Srbi, i Albanci i UMNIK, pa i „svet”.Demanti je, međutim, usledio dovoljno kasno za one kojima je ova „vest” po-služila kao objašnjenje i opravdanje pogromaškog nasilja nad srpskim sta-novništvom u Pokrajini koje se odigralo 17. i 18. marta „u prisustvu vlasti”.Svako proganjanje ima svoju „teoriju uzročnosti”: od „urokljivih” očiju crve-nokosih žena, skrnavljenja Hristovog groba, Protokola sionskih mudraca ipaljenja Rajhstaga, do Markala i Račka.

27. april

Parlamentarna skupština Saveta Evrope, na početku prolećnogzasedanja, prvo odbila, pa onda prihvatila, da verifikuje mandate našojdelegaciji. Do problema je došlo (kako je obrazloženo) zbog činjenice da suu sastavu delegacije članovi stranaka čijim se liderima sudi u Hagu, a od čijihse stavova oni nisu ogradili. Iako su mandati, posle jednodnevnog odlaganja,ipak verifikovani, ovo je na javnost SCG ostavilo veoma mučan utisak koji supojačale dve činjenice: da je do odlaganja odluke o verifikaciji došlo na pred-log Slovenca Romana Jakiča, kao i da se sve odigravalo pod senkom sumnjeo „prelivanju” i „internalizaciji” naših unutrašnjih političkih problema i ne-principijelnih stranačkih prepucavanja.

29. april

U Skupštini Srbije jednoglasno usvojen Plan za političko rešenje sa-dašnje situacije na Kosovu i Metohiji. Plan je usvojen na osnovu RezolucijeNarodne Skupštine od 26. marta ove godine. Tom rezolucijom naloženo jeVladi da sačini odgovarajući dokument koji bi predstavljao osnovu zautvrđivanje bolje i pouzdanije institucionalne zaštite Srba i ostalih nealbana-ca na Kosovu i Metohiji. Ovo je prvi dokument koji detaljno razrađuje po-ložaj Srba u Pokrajini i nudi ono što je, po Rezoluciji 1244 SB UN, trebalo imoralo da obezbedi međunarodna civilna i vojna uprava. Činjenica da suPlan prihvatile sve parlamentarne stranke govori o, najzad postignutoj, zrelo-sti političkih činioca u Srbiji, bar kada je reč o ovom važnom pitanju.

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

9

Bora Kuzmanović1

Isto i drugačije (2. put)

I

Kada sam jula 2003. pisao tekst pod ovim naslovom, nisamnaslućivao da će se uskoro javiti potreba i podsticaji da sepiše o istoj temi i pod istim naslovom u, doduše, promenje-nim društvenim i političkim okolnostima. Naglasak je u pret-hodnom tekstu bio, a i sada će biti, na sličnostima aktuelne iprethodne vlasti i to na onim sličnostima koje građani (pa nimnogi simpatizeri stranaka koje formiraju vlast) nisu očeki-vali, a ponajmanje priželjkivali. Više nisam siguran da se tatema neće ponavljati, a plašim se da možemo doći i u situaci-

ju u kojoj će drugačijeg biti znatno više, ali na loš i štetan način. Nije is-ključeno da nam se vrati nešto i od onog za šta smo mislili da je definitivnootišlo u prošlost. Pomešanost nade, zebnje i zabrinutosti dominantno obe-ležava i naše javno mnenje.

Potrebu da poredim aktuelnu i vlast iz prošlosti, ovog kao i prethodnogputa, osetio sam kada se u meni pojavilo pitanje sa čuđenjem: kako je mo-guće da nova vlast nije izvukla pouke iz grešaka stare, zašto ponavlja istegreške i obnavlja obrasce vladanja koje je ranije i sama kritikovala?! Da li suuopšte u pitanju greške ili obmane i samoobmane, zakonitosti političkogživota, neizbežne posledice sličnih (nepromenjenih ili nedovoljno promenje-nih) društvenih okolnosti? Bez pretenzija da razrešim te dileme, želim bar dauočim neke sličnosti i razlike i da ih na određen način interpretiram. Moždaće neko primetiti da je ova tema prerano stavljena u fokus razmatranja, ako jereč o novoj vlasti. Ne bi li Vladi, po dobrom običaju, trebalo dati bar 100 da-na da na miru radi pre nego što se taj rad počne kritički analizirati? Da, sve-stan sam toga i zato se na neka pitanja ne mogu dati definitivni odgovori, aneka neće ni biti predmet razmatranja. Ali, o onome što se dosad događalo idogodilo valja govoriti. Moguće kritičke primedbe mudroj vlasti mogu bitisamo od koristi (ako uopšte prati takve analize).

II

Bio sam među onima koji su smatrali da se kriza prethodne vlasti možei mora razrešiti novim izborima. Svestan sam bio, međutim, da izbori nećesuštinski rešiti mnoge probleme, ali sam verovao da će na izvestan način i zaisvesno vreme smiriti strasti kod građana i političara jer će se definisati realni

Bor

a K

uzm

anov

ićPR

IZM

A

10

1 Filozofski fakultet, Beograd; upravnik Instituta za psihologiju. .

odnos političkih snaga. Znaće se, rezonovali su mnogi od nas, ko stvarno imalegitimitet i koliko je svaka stranka utemeljena u narodu. Do izbora sve sustranke, a osobito njihovi lideri, uobražavali da su jači nego što trenutni odnosu parlamentu pokazuje (kada bi se izračunalo koliko su ukupno sve strankeočekivale da će dobiti na izborima, Parlament bi morao da bude bar dva putaveći). Nadao sam se, međutim, kao i mnogi drugi (uostalom, kao i politički li-deri) da će manji broj stranaka moći da formira vladu – dve–tri najviše i toprogramski bliske. Možda je to i moglo da se dogodi, ali upravo su neke pro-gramski bliske i, prema njihovom samopoimanju, demokratske stranke (presvega DS i DSS) u kampanji nemudro pojačavale konflikte. Stranački lideri suse prosto utrkivali da naglase ko s kim nipošto neće u Vladu. Negde je posre-di bio „narcizam malih razlika”, negde iz ranijeg perioda povređene liderskesujete, a ponegde se naslućivao i pritisak iz inostranstva.

Bilo kako bilo, rezultati izbora su neprijatno iznenadili mnoge stranke(osim radikala i, verovatno SPO): narod se u svojim opredeljenjima tako po-delio da su izbori označili i početak nove krize (ili preoblikovanje stare krizevlasti). Stvorena netrpeljivost je otežavala pregovore, a na prvi pogled milo-zvučna i snažna parola „mi držimo reč” pokazala se pogubnom, kao nepo-trebno, unapred prihvaćeno samoograničavanje, koje vezuje ruke u pregovo-rima. Ipak, svest da novi izbori (koji su za ovu izranavljenu zemlju i previšeskupi) ne bi rešili problem, osim što bi možda još više ojačali radikale, nate-rala je određen broj stranaka da odstupe od svojih tvrdih stavova, tj. damalčice iznevere svoje birače i formiraju zajedničku vladu sa nekima koji imu početku nisu na pamet padali kao partneri. Morali su se zajedno naći mo-narhisti i republikanci, konzervativci i modernisti, liberali i socijaldemokrate,nacionalisti i „evropejci”. Morali su da sarađuju i oni (neki već u predizbor-noj koaliciji) koji su onomad izjavljivali da ne bi ni u istu kafanu ušli. Neka-kav kompromis (kao da je to kužna reč!) morao je biti postignut i tako smodobili neku novu vrstu DOS-a (ali bez Demokratske stranke, nekad vodećesnage u starom DOS-u), samo možda još heterogenijeg. Da nesreća budeveća, sve je to i dalje predstavljalo manjinu i da bi ta manjinska vlada moglada funkcioniše, morala je da potraži i dobije podršku stranke čiju su vlast prenekoliko godina, uz veliku pompu (nekom varijantom revolucije) svi zajednorušili. To je veliki paradoks (po nekima i apsurd) koji mnogi građani nisu mo-gli ni u snu da predvide, a teško mogu i sada da ga „svare” (da li je to novašansa za DS?). Socijalisti su objavili da podršku daju u interesu građana idržave i da tu uslugu neće ni na koji način naplaćivati (neki kasniji postupciizazivaju sumnju da je usluga potpuno besplatna, ali videćemo već šta će sedogađati u budućnosti). U svakom slučaju, stabilnost i funkcionisanje Vlade iukupne vlasti zavisi ne samo od sloge partnera koji participiraju u njoj (većsu se javljale neke manje tenzije) nego pre svega od podrške socijalista. Akovladajuće stranke ne potraže i dobiju podršku DS (ili ako je ne uklope u Vla-du) ostavljene su na milost i nemilost SPS-u. Zašto bi SPS, bez posebne pro-tivusluge (makar u vidu posebnih političkih ustupaka) dugo podržavao tuvlast? U takvim okolnostima opravdano se može sumnjati da će ova vlast po-trajati koliko prošla.

ISTO

ID

RUG

AČI

JE (

2. P

UT)

PRIZ

MA

11

Bor

a K

uzm

anov

ićPR

IZM

A

12

III

Možda su ideološka heterogenost i primat stranačko-interesnih nadvrednosnim elementima povezivanja bili razlog više da i ova vlast počne svojmandat ne samo podelom sfera uticaja i ministarskih mesta nego i svega osta-log što ide uz to i što ne mora da prati promenu vlasti: menjanje direktora ra-znih preduzeća i ustanova, članova i predsednika upravnih odbora – bezvođenja računa o tome da li su dobro ili loše radili. Ako se u sferi interesa izadobijenog uticaja neke stranke našla određena institucija ili preduzeće, pro-mene su vršene i na štetu koalicionih partnera, a vrlo često na štetu kompe-tentnosti. Stranke daju ono što imaju i nagrađuju svoje aktiviste ma kakvi onibili. Ponovo su se u Vladi našli i neki ministri za koje čak i suzdržani i neo-strašćeni građani pitaju: zašto baš taj? Po čemu je on kompetentan za taj re-sor? Zar u ovoj zemlji nemamo boljih? A ti ministri potom postavljaju sarad-nike prema svom profilu i obličju. Pa tako se, na primer, u Ministarstvu kul-ture u ulozi savetnika našao rok pevač (dobar pevač) koga do sada niko niječuo da je negde izložio iole ozbiljne ideje o kulturnoj politici. Kada je o poli-tici reč, ostao je zapamćen po tome što je izjavio da je osnivač (ili jedan odnjih) POP stranke (Partije običnih pijanaca, kako je on to nama preveo). Neznam šta savetuje ministra, ali ministar kaže da je zadovoljan. No, kakav mi-nistar, takvi i savetnici. Ovakvih pikanterija ima mnogo. Pošto nova situacijana neki način „citira” staru, ne preostaje mi drugo nego da i ja citiram svojstari zaključak povodom postavljanja nekompetentnih čelnih ljudi u raz-ličitim javnim preduzećima i državnim institucijama: „Nije sporno da prome-ne režima i vreme tranzicije zahtevaju promenu u državnim preduzećima,školama i preduzećima. Ali bi bilo normalno da na ta mesta dođu vrlo kom-petentni ljudi, stručniji i sposobniji od onih koji odlaze. Nažalost, upravo se uovoj sferi svašta dešava”.2 Ako se nešto i moglo razumeti u vreme promenerežima, više ne može. Doista, čovek se mora začuditi i sa gorčinom postavitipitanje: zašto jedna vlast ne ume da uči na greškama stare? Mora li se učiti sa-mo na vlastitim greškama?

IV

Jedan od kontroverznih likova u novoj Vladi Srbije je (opet!) ministarpolicije (baš nemamo sreće sa ministrima ovog resora).3 Tek što je čovek po-stao ministar, a neko je negde iskopao podatak da je kao dečak obio iopljačkao nekakav kiosk. Taj podatak je, kako saznajemo, trebalo da budebrisan iz dosijea, ali kod nas se takve stvari ipak nekako sačuvaju i zapamte(kao u nekom dobrom kompjuteru) – svejedno što se istovremeno neki pravi

2 „Isto i drugačije“, Prizma, juli 2003, str. 26. .3 Imam u vidu vreme od 2000. godine, a ne smem ni da pomislim na one ministre koji su pre

neku godinu izvršili samoubistvo ili na vreme kada se Tito sa lakoćom rastosiljao svojihinače sposobnih i nesumnjivo njemu odanih policajaca.

dragoceni podaci zauvek izgube. Elem, okreni-obrni, ministar je taj svoj dav-ni greh priznao, ali ga je interpretirao na način kojim se ozbiljnost čina relati-vizuje i ublažava. Bio je to, kaže novi ministar, mladalački nestašluk. E, sad,da li to znači da će mladi obijači prodavnica imati popust ili da će neki rodi-telj kada čuje da mu je dete provalilo u prodavnicu samo mirno primetiti: bićeod njega jednog dana dobar ministar policije! (Ako je politička robija dugobila dobra preporuka za kasniju visoku političku ulogu, možda je i ovo prepo-ruka za ministra policije).

Nesrećnom ministru se dogodilo na samom početku mandata da de-monstranti zapale džamiju, što se nije desilo ni u vreme Slobodana Mi-loševića. Naredio sam policiji da ne upotrebljava silu, izjavio je ministar. Iz-gleda da su to shvatili i demonstranti, većinom mladi (oni što možda očekujupopust). U redu, nije nužno prebijati ih i pucati u njih, ali postoje i druga sred-stva. U toj maloj uličici bilo je dovoljno postaviti dve cisterne sa šmrkovima,pa su policajci mogli malo da gase vatru (ako su zakasnili), a malo da hladeuzavrelu masu.

U Specijalnom sudu, povodom suđenja optuženima za ubistvo premi-jera Đinđića, iznenada se pojavilo nekoliko osoba sa majicama koje simboli-zuju jedinicu čiji su članovi optuženi za to ubistvo (JSO ili čuvene Crvene be-retke) i izazvali šok, pa i strah kod jednog dela građana. Ministar policije je ito relativizovao – otprilike u stilu: to je prirodno, jer oni se ponose simbolimasvoje jedinice koja je smatrana za elitnu. Gotovo kao da je hteo da ponoviKoštuničine reči da svako demonstrira i štrajkuje u svojoj radnoj odeći (uni-formi). Samo ovoga puta Koštunica je video da je đavo odneo šalu i izjavio jeda je ovakva demonstracija ipak opasna.

Nesnalaženje novog ministra nas neodoljivo podseća na njegovogprethodnika koji je svaki čas izjavljivao da će ubrzo biti otkriveni izvršiocinekog zločina, a događali su se novi, i do kraja obavljanja svoje uloge nijerazjasnio ni jedan ozbiljniji zločin. Novi ministar je pod presijom da reši iono što nije uspeo njegov prethodnik.

Upravo dok ovo pišem javljaju (nepotvrđenu) vest da se Legija kaoprvooptuženi za ubistvo Đinđića, (gospodin Legija, govorio je Mihailović)predao. Ostavljam tekst i čekaću da se ta informacija malo razbistri (svestansam da će me Boško Mijatović zgromiti zbog kašnjenja broja). Vest ješokantna i izaziva svakojake asocijacije. Pitam se da li je policija konačnopokazala neku efikasnost. Kad’, vidi vraga! Legija je prosto izašao iz svojekuće i – predao se sam. Kao da je povukao policiju (ministra, posebno) za nosi rekao: ja sam Legija! Prevrćete i nebo i zemlju (Mihailovićeve reči), tražiteme po celom belom svetu, pričate svašta i, pošto mi je dosadilo, ja sam, evo,odlučio da izađem iz svoje kuće, da odem pravo u zatvor, a potom na sud ikažem šta sam zamislio. Druge moguće interpretacije su mnogo strašnije i uovom trenutku bolje je o njima ne govoriti. Pojavljuje se konačno ministarpolicije i potvrđuje da se Legija sam predao pred svojom kućom. Ako jetačno, ministar u lošem svetlu predstavlja i policiju i sebe (o starom rukovod-stvu policije i Vladi da i ne govorimo). Ali, ako to nije cela istina, još gore je.Ne samo za ministra.

ISTO

ID

RUG

AČI

JE (

2. P

UT)

PRIZ

MA

13

V

Kada već govorimo o policiji i specijalnoj jedinici, nekako prirodnoasocijacije vode prema Bezbednosnoj agenciji i srodnim institucijama koje sujoj prethodile, a s tim u vezi javlja mi se i pitanje o čudnoj sudbini VukaDraškovića. Mnogi čoveku nisu verovali kada je govorio da je u Budvi nanjega pokušan atentat, bez obzira što se pred kamerama pojavio sa flasterimai zavojima. Neki nisu poverovali da je na Ibarskoj magistrali sve bilo organi-zovano, kada je kamion sa peskom pokosio Vukove bliske saradnike.4 Ali,najneobičnija činjenica je to što on već nekoliko godina zahteva da se iz nje-gove kuće uklone prislušni uređaji, a dosovska vlast je taj zahtev ignorisala,potsmešljivo komentarisala i gotovo smatrala izrazom paranoje (ako se nevaram, neko je čak i zvanično izjavio da više nema prisluškivanja). I odjed-nom – pratimo direktan prenos vađenja „bubica” – najpre iz zidova Vukovekuće, a potom i iz prostorija SPO. Mada smo svesni da su mnogi od nas pri-sluškivani – ranije, sada, pa, boga mi, biće i ubuduće – ipak je grozan utisakizazvalo posmatranje traganja i vađenja tih prislušnih uređaja, možda upravozato što je sve bilo krajnje prozaično: radnici bezbednosti, nekakvi majstori,rovare po plafonu i zidovima, odvaljuju lajsne iz uglova i otuda vade kablo-ve, gajtane i mehanizme koji se – sada shvatam da je to potpuno osnovano –nazivaju „bubice”. Vuk ih uzima, podiže i zbunjeno, takoreći u raznim poza-ma, pokazuje, kao da ni sam ne zna da li to treba tretirati kao trofej ili kao od-vratne, smrdljive i opasne bube. Ali, tu nije kraj ovom apsurdu – i Vuk, a po-gotovo njegova supruga, izjavljuju da su oni svesni da je to tek delić pri-slušnog sistema i da je njima neki stručnjak (ako je kompetentan, mora biti daje radio u ovom sektoru) rekao da se prislušni uređaju mogu ukloniti samoako se – sruši cela kuća. Meni, koji sam vrlo teško doživeo materijalna raza-ranja NATO-avijacije, otima se uzdah: šteta! Lepa kuća, ali kako u njoj žive-ti ako si svestan da te neko (možda mnogi?) prisluškuju, a verovatno čak i po-smatraju i komentarišu tvoje privatno ponašanje? Sada shvatam koliko možebiti smislena jedna rečenica koja na duhovit način predstavlja nekog para-noičara: možda sam ja paranoidan, kaže zamišljena osoba, ali to ne znači dami vi ne radite o glavi!5

No vrhunac naše paradoksalne situacije nije čak ni u tome što je Vukizvesno vreme učestvovao u onoj vlasti dok mu je ona „radila o glavi”, negou činjenici što on u trenutku kada već funkcioniše kao ministar Srbije i CrneGore veruje (čini se, sa razlogom) da je i dalje prisluškivan. Čija je ondaBIA? Ima li jednog ili više gazda? Ili je postala svoj i naš gazda?

Bor

a K

uzm

anov

ićPR

IZM

A

14

4 Našu stvarnost, dakle, obeležavaju neobični načini obračuna sa ljudima i, s tim u vezi i,čudni, gotovo morbidni vicevi. Na primer, postavlja se pitanje: zašto je Arkan ubijen hekle-rom? Odgovor je: zato što u Interkontinental nije mogao da uđe kamion sa peskom.

5 Upravo sam čuo komentar nekog obaveštenog novinara da se te „bubice” (koje su iz dana udan sve savršenije) mogu na tržištu (takoreći na buvljaku) kupiti za desetak-dvadeset dola-ra. A pomoću nekih od njih mogu se čuti glasovi nekoliko spratova iznad ili ispod vas. Or-vel je govorio o Velikom bratu koji sve čuje i vidi. Da li će možda uskoro svako svakom(žena mužu, muž ženi, komšije komšiji) biti Veliki brat? Prosto osećam olakšanje što valj-da neću sve to doživeti.

VI

Neke stranke (pre svega DSS) već dugo insistiraju na značaju poštova-nja zakona (principu legaliteta) i stvaranja stabilnih državnih institucija. Nesporim da su na tome i radili i da će se ovi ciljevi lagano ostvarivati. Ali, i tuse javljaju neki čudni paradoksi. Prilikom nedavne rekonstrukcije Saveta mi-nistara Državne zajednice Srbija i Crna Gora po drugi put je narušena Ustav-na povelja jer su ponovo iz Srbije izabrani i ministar Vojske i ministar ino-stranih poslova, što nije predviđeno nekim članom Povelje. Prošle godine jeprotiv takvog narušavanja grmeo Zoran Šami, tada šef poslaničkog klubaDSS. Sada, kao predsednik Skupštine zajednice, promenio je mišljenje ipočeo da brani stav da se i to može prihvatiti. Koliko sam ga mogao razume-ti, glavni argument mu je bio da to nije ni zabranjeno. Ne znam da li se tolikoslobodno može tumačiti Povelja, ali znam da svaka stranka iz bilo koje oddve države-članice ima pravo da se pozove na određeni član i da zahteva dase postupi po njemu. To je i učinila crnogorska SDP. Prema tome, nema kon-senzusa. Čak i ako nekom padne na pamet da se konsenzusom može kršitiustav (a Ustavna povelja ipak ima taj rang), što je apsurdno, u ovom slučajunije ostvaren taj konsenzus. Pošto je postojala opasnost da se u crnogorskojdelegaciji ne ostvari ni prosta većina, izlaz je nađen u tome što je za predlogda oba ministra budu iz Srbije, glasala jedna od narodnih stranaka iz CrneGore, koja je inače deo opozicije u Skupštini zajednice. Njihov alibi je da nataj način jačaju Zajednicu, da ne dozvoljavaju separatistima da se nametnu.Potpuno suprotno, mislim da sve ovo nije bilo ni ispravno ni mudro i da upra-vo daje argumente u ruke strankama koje se bore za potpuno odvajanje CrneGore od Srbije. Nije teško zamisliti da će one građanima Crne Gore govoriti:eto kako izgleda ravnopravnost u toj zajedničkoj državi! Uvek se sve za-vršava na štetu Crne Gore!

Ova neobična kombinatorika je poslužila Dragoljubu Mićunoviću da uime Demokratske stranke (brzo se navikao da je ponovo predstavlja!) održi je-dan vatren i retorički ubedljiv govor o političkoj trgovini (posebno je pominjaopodršku SPS-a) u kojoj Demokratska stranka neće učestvovati. Sve je to lepo,ali zaboravio je da je i prethodna vlast itekako politički trgovala i da se održava-la zahvaljujući podršci jednog (Ivkovićevog) otcepljenog krila SPS-a i nekih po-slanika koje je otela od drugih stranaka. A bilo je tu i teških manipulacija.

Kad smo već u temi o nedoslednom pridržavanju zakona, ne može sezaobići ni jedna karakteristična izjava nove ministarke obrazovanja. Kada jeiz Ministarstva iznenada stigla vest da je pripremljen (praktično gotov) pred-log promene Zakona o osnovnom obrazovanju, reagovao je postojeći Pro-svetni savet (kao i mnogi pojedinci) da nije konsultovan i da je to suprotno nesamo dobrim običajima nego i slovu zakona. Ministarka je rekla da su rokovisilom prilika već prekršeni i pošto smo se našli u zoni izvan zakona, sve jeonda dozvoljeno, a to znači da i ona kao ministar nije više u obavezi da se pri-država zakona. Neobično je samo to što ova ministarka dolazi iz stranke kojaističe značaj poštovanja principa legaliteta, a osobito predviđene proceduredonošenja odluka.

ISTO

ID

RUG

AČI

JE (

2. P

UT)

PRIZ

MA

15

VII

Postupak prijavljivanja kandidata za predsedničke izbore u Srbiji teče,a neki su već započeli i kampanju. Sudeći po broju prijavljenih kandidata ionima koji su najavili kandidaturu, ovi izbori najviše liče na one prvevišestranačke, koji su bili i najsmešniji po tome kako su kandidati izgledali ikako su se ponašali. Kao da ponovo svi misle da se predsednička vlast kotrljaulicom i da se treba samo sagnuti i uzeti je! Ili, možda, mnogi i dalje naivnoveruju da će se putem tih izbora obogatiti. No, za razliku od prethodna dva-trineuspela pokušaja, ovog puta možemo biti sigurni da ćemo nekakvog pred-sednika dobiti. Posle ćemo razmišljati koliko smo se usrećili.

U ovom trenutku dobar deo građanstva i mnoge stranke strahuju da iz-bore ne dobije kandidat radikala, Tomislav Nikolić, jer bi to otežalo naše po-vezivanje sa svetom. I utoliko je bila čudnija odluka vladajuće koalicije da nekandiduje ni Koštunicu ni Labusa nego Maršićanina, koga javno mnenje nijevidelo ni u najširem mogućem krugu kandidata. Na prvoj konferenciji zaštampu, kada su vođe stranaka najavile njegovu kandidaturu, izgledao je(onako smrknut) više kao čovek koga je neko gurnuo u vodu (hladnu) negokao neko kome se posrećilo. Kasnije je izjavio da mu je trebalo da razmislisamo od večeri do jutra jer su lideri partnerskih stranaka rekli da u njega ima-ju poverenja. Pa, hajde, odbij to, ako možeš! No, možda će se vremenom ikod njega javiti veći elan i osmeh na licu. U svakom slučaju, analitičari su sekolebali između dve alternativne hipoteze: prva, da je zbog nečega ovim sve-sno poklonjena pobeda Tomislavu Nikoliću i, druga, da se ovim pripušta Ta-dić u drugi krug jer se računa na moguću saradnju sa Demokratskom stran-kom, koja bi zamenila ne baš sasvim pouzdani SPS. Maršićanin nekako pod-seća na Mićunovića, koga su takođe neki prijatelji (da li su mu baš prijatelji?)ubedili da će pobediti na predsedničkim izborima. No, Maršićanin ima teorij-ske šanse da uđe u drugi krug jer ga podržava koalicija stranaka, a šta bi po-sle bilo zavisi od više okolnosti. Za njegovu političku karijeru bilo bi vrlo ne-zgodno da dobije manje glasova od stranke koja ga je kandidovala. Neizve-sno je i kakav će uticaj na izbore imati cela ova gužva oko iznenada iskrslogLegije.

VIII

Nije mi cilj da nabrojim sve po čemu ova vlast liči na prethodnu i učemu se razlikuje, a još manje da izvedem zaključak kako sada sve ne valja,ili da je prethodna vlast bila bolja. I onda i sada bio sam istovremeno i posma-trač i učesnik (oba puta kao poslanik u Saveznom parlamentu, odnosnoSkupštini državne zajednice, koju narod s pravom i ne smatra za istinskuvlast). Možda će neko primetiti da je svaka kritička analiza u suprotnosti saočekivanom lojalnošću. Ali, ja sam uvek bio za konstruktivnu a ne slepu lo-jalnost. Želeo sam da „dosovska” vlast ispuni obećanja koja smo daligrađanima, ali u trenutku kritičke analize bio sam svestan da se više ništaneće popraviti. Međutim, nisam bio sklon da sve promašaje i izneveravanje

Bor

a K

uzm

anov

ićPR

IZM

A

16

ISTO

ID

RUG

AČI

JE (

2. P

UT)

PRIZ

MA

17

očekivanja pripišem zloj volji ili gluposti ljudi u vlasti već sam deo objašnje-nja potražio i u okolnostima, pa čak i u nekim opštim zakonitostima poli-tičkog delovanja. Od ove nove vlasti očekivao sam da bude mudrija i da neponavlja neke pogrešne obrasce prethodne. Budući da je na početku mandata,ona još ima šanse za samopopravljanje, da bar uči na sopstvenim greškamakada nije učila na tuđim. Po svemu sudeći, nastaviće neke dobre tendencije ipraksu koje je učvrstila prethodna vlast: niska inflacija, dobre veze sa sve-tom, dobijanje međunarodnih kredita (pošto je u prethodnom mandatu Labusbio na funkciji potpredsednika Savezne vlade, njegovo iskustvo može biti odvelike koristi). Pa i saradnja sa Hagom se pokazuje neizbežnom (Koštunica,na primer, sada govori drugačije nego u izbornoj kampanji). Deprimirajućaje, naravno, najava evropskih zvaničnika da možemo očekivati ulazak uEvropsku uniju tek 2015. godine (i to saznajemo u trenutku kada Slovenijapostaje deo te zajednice).

Najavljena je i ozbiljnija borba protiv korupcije i kriminala. Vlada jerekonstruisala odgovarajuću komisiju. Ali, rad anketnog odbora u vezi sa po-slovanjem EPS-a i NIS-a, kao i kontroverzna objašnjenja privatizovanjavećeg dela Nacionalne štedionice (neke stranke kao da su se opredelile da bu-du advokati sumnjivih biznismena), ostavljaju prostor za zebnju, zabrinutosti sumnjičenja. Ali, u ovoj sferi zaista je rano da se donose pouzdani zaključci.Ostaje nam da vidimo koliko će se Vlada potruditi da ispuni data obećanja.

Zoran Obrenović1

Od terorizma do terora i pogroma

I

Jedan od razloga naših nevolja je u tome što od samog počet-ka kosovske krize mnoge stvari nismo nazvali svojim ime-nom. Ne snalaziti se u jeziku znači ne snalaziti se u stvarno-sti. Semantička iskrivljenost pojmova, kroz prizme raznihideologija, onemogućila je situiranje u svetu politike i moći.Semantičko i ideološko klatno naše tekuće političke retorikeljuljalo se na rasponu od diskursa časti do jeftinog humani-zma i servilnog pragmatizma. Pojmovi zavode, pa, ukolikosu konfuzniji, utoliko ih je lakše oportunistički koristiti (De-

rida). Jasno, oportunitet je obično na strani moćnijih. Zato je za slabe držanjedo istine i pravilne upotrebe jezika u izvesnom smislu optimalna strategijapolitičkog delovanja. Ne, naravno, iz etičkih, nego iz pragmatičkih razloga.

Ovih dana možemo da čitamo u novinama i da čujemo preko elektron-skih medija da su Srbi na Kosovu i Metohiji žrtve albanskog nasilja. I dok za-padni mediji govore pre o „ekscesnim činovima albanske većine protiv srp-ske manjine” naši mediji tvrde da je tu reč o terorizmu i delovanju albanskihterorista.

Međutim, ovde se manje radi o albanskom terorizmu, a više o terorualbanske većine koji se provodi nad ostatkom srpskog naroda na Kosovu.Sam teror je uveliko izraz animoziteta i netrpeljivosti dugog trajanja koji po-stoje između dva naroda, ali, u političkom smislu, on je u funkciji konačnogrešenja srpskog pitanja. Iz tog razloga neophodno je naglasiti razliku izmeđužrtve terora i žrtve terorizma. To je potrebno ne samo radi istine i iz ljud-skih razloga, odnosno pijeteta prema žrtvama nasilja, nego i zbog veomakonkretnih političkih razloga.

II

Mada reči teror i terorizam upućuju na isti koren, na vladavinu užasai straha i korišćenje nasilja u svrhu postizanja političkih ciljeva, one se u sva-kodnevnoj jezičkoj praksi različito koriste i opisuju različitu političku stvar-nost. Razlika počiva, pre svega u pogledu određenja aktera (kapaciteta sile)koji sprovode nasilje, kao i motiva i metoda kojima se koriste. U tom smislu,terorizam je specifičan oblik političkog nasilja i u mnogo čemu se razlikujeod terora.

Zor

an O

bren

ović

PRIZ

MA

18

1 Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd .

Mada je na analitičkom planu teško povući jasnu razliku između terorai terorizma, polazeći od njihovih definicija, to ne znači da je to teško učiniti iu svakodnevnoj jezičkoj praksi. Tako se npr. govori o jakobinskom teroru,crvenom teroru, staljinističkom i fašističkom teroru, ustaškom teroru, održavnom teroru, teroru velikih sila nad malim zemljama itd. Nezgrapnozvuči sintagma „staljinistički terorizam” ili teroristički akti Velike Britanije,mada je kroz svoju istoriju mnoge organizovala i stajala iza njih. Međutim,kada se se govori o palestinskom terorizmu, terorizmu ETE i IRE, terorizmumuslimanskih fanatika, terorizmu raznih revolucionarnih, anarhističkih i ge-rilskih grupa ili, pak, o terorističkim akatima raznih obaveštajnih službi, ondanestaje osećaj jezičke neadekvatnosti. (U tom pogledu sintagma albanski te-rorizam izgleda prirodna.)

No, suštinska razlika između ova dva pomenuta pojma je u tome štoiza vladavine terora, strahovlade, obično stoji autoritet organizovane sile(npr. tiranske države) ili ideološka supremacija i hegemonija određene poli-tičke grupacije (jakobinski i revolucionarni teror); ili prosto nesputano nasiljenadmoćne većine (verska, rasna, nacionalna…). Tako se govori o teroru reli-giozne većine nad manjinom, teroru belaca nad crncima, teroru jačih nad sla-bijim, teroru organizovane oružane sile nad golorukim stanovništvom itd.Teško da ćemo koristiti izraz „terorizam jačih nad slabijim” ili o terorizmuokupacionih snaga nad okupiranim stanovništvom (mada postoje situacijekada bi i to bilo moguće).

Za razliku od terora, termin „terorizam” upućuje, u prvom redu, na na-silno političko delovanje usmereno protiv države i vlasti, ili drugih političkihorganizacija i orijentacija od strane onih koji nemaju dovoljno moći. To mo-gu biti pojedinci, male ilegalne grupe, razne političke organizacije i manjine.U svakom slučaju svi oni teže postizanju određenih političkih ciljeva putemsejanja straha, intenziviranjem osećaja nesigurnosti i proizvodnjom političkenestabilnosti. No, za razliku od primene nasilja u cilju očuvanja (formalizo-vane ili anticipirane kao u slučaju Kosova) vlasti ili dominacije – što karakte-riše teror – terorizam teži pre svega obaranju postojeće vlasti ili vladajućihobrazaca dominacije (što na Kosovu u ovom trenutku nije slučaj). Terori-stički akti nisu samo akti nasilja i zastrašivanja, nego su to i simbolički čino-vi. Za počinioca terorističkog čina žrtva ima, pre svega, simbolički značaj. Iz-borom svojih meta (ubistva pojedinaca kao simbola vlasti, omraženih institu-cija ili poretka: Aldo Moro i Šlajer kao simboli kapitalističkog poretka;rušenje kula u Njujorku kao simbola američke moći) i načinom izvođenja (iz-nenadnost, brutalnost, spektakularnost), teroristi nastoje da, uz ekonomičnokorišćenje resursa, maksimalno optimizuju političke efekte samog terori-stičkog čina – tj. psihološki i socijalni efekti nasilnog akta treba da uvelikonadiđu njegove fizičke učinke.

Dok teror teži ka tome da kroz akte nasilja, prinude i proizvodnjestraha eliminiše (u krajnjoj liniji i fizički) ili imobiliše političke protivni-ke i tako nestabilnu situaciju (putem strahovlade) prevede u stabilnu situ-aciju – terorizam čini upravo obnuto, on nastoji da stabilno stanje preve-de u stanje nestabilnosti i haosa. U tom smislu njihovi vektorski smerovi

OD

TERO

RIZ

MA

DO

TERO

RAIP

OG

ROM

APR

IZM

A

19

Zor

an O

bren

ović

PRIZ

MA

20

su suprotni, iako oba, vođeni političkim motivacijama, koriste strah i ne-sigurnost kao sredstvo.

Za razliku od aktera terorizma, akteri terora su vidljivi. Iza njih običnostoji formalni (kad je u pitanju država) ili neformalni monopol moći kad su upitanju verske, nacionalne ili političke većine. Iza terora stoji anonimna moćdržave (čak i u slučaju kada vladajući aparati sprečavaju uvođenje pravnogporetka radi efikasnosti sredstava terora ili teroru daju pravni kvazilegalitet –kao u totalitarnim sistemima) ili nadmoćne nacionalne, verske ili političkezajednice. U slučaju terorističkih akata, po običaju, odgovornost za sam činna sebe preuzimaju pojedinci ili organizovane grupe. To je jedan od uslovada efekt terorističkog čina dobije na snazi. Njihov cilj je proizvodnja poli-tičkog i simboličkog efekta koji uveliko nadilazi neposredne efekte i snagupolitičkih aktera koji stoje iza samog terorističkog čina. Za razliku od onogko poseduje formalne ili neformalne poluge moći u svojim rukama i koji je ustanju da institucionalizacijom straha i nesigurnosti osigura vladavinu i poli-tičku dominaciju (kao što je to bio slučaj u totalitarnim sistemima) terorizamto, zbog svojih ograničenih resursa, nije u stanju da učini. On je u „najboljemslučaju” u stanju da proizvede masovnu, ali kratkotrajnu psihozu straha, kaošto je to bio slučaj u SAD nakon 11-og septembra.

Upravo gore navedene distinkcije koje se tiču kako intenziteta i širinerepresivne moći tako i „političkog kvaliteta” nasilja (bilo ono organizovano,institucionalizovano ili ekscesno, usmereno na provokaciju) ukazuju na raz-loge zašto se nasilje države ili javno organizovane sile naziva teror odozgo anasilje izazvano terorizmom ekstremnih i radikalnih grupa, potlačenih, ilimanjina – teror odozdo.

Francuska i ruska revolucija su dobri primeri terora odozgo. Konventje donošenjem zakona o sumnjivima (17. 9. 1793) institucionalizovao, oza-konio politički teror kao sredstvo da se poraze i fizički unište politički pro-tivnici. Sumnja je bila dovoljan razlog da neko bude osuđen. Po tom zakonusumnjivi su bili i oni koji „ne učinivši ništa protiv slobode, nisu učinili ništaza nju”. Tako je „teror vođen vrlinom postao oruđe vladavine”, a kako se tozavršilo vidimo po tome što je giljotina revolucionarima izgledala suvišespora pa su u Lionu mitraljiranje i plotuni dobili novu ulogu u eliminacijipolitičkih protivnika. Oko 40 000 ljudi je bilo žrtva ovog terora. Na sličannačin su Lenjin i Trocki zahtevali uvođenje masovnog crvenog terora (a toznači i neselektivnog) u svrhu odbrane revolucije i slamanja buržoaskog du-ha. U znak odmazde zbog pokušaja atentata na Lenjina, za veoma kratkovreme u Moskvi i Lenjingradu streljano je oko 800 ljudi. Teror i prevaspita-vanje („strategija prisiljavanja odabranih grupa da promene svoje po-našanje”) postali su izvodi iste logike. Totalitarna država je uvek potencijal-no država terora. Ona se ne mora uvek praktikovati ali njegovo latentno pri-sustvo se pokazuje kroz niz primera ideološkog i političkog progona protiv-nika poretka. Veza propagande, ideologije i tajne policije je uslov perma-nentne strepnje niskog intenziteta. To je ono što razlikuje staljinističku odpoststaljinističke epohe.

U tom smislu teror je jedan od konstitutivnih momenata totalitarnediktature, bilo ona staljinistička ili fašistička, a „geneza totalitarnog sistema”uvek je vezana je za upotrebu, to jest stepen prisutnog nasilja.

Kada je reč o slobodnom društvu može se govoriti o pojavi terorizmaali ne i o vladavini terora. Tako npr. Španci (Madrid) ili Rusi (Moskva) ima-ju status građana i slobodnih ljudi uprkos rizika potencijalnih terorističkih ak-cija. To se nikako ne bi moglo reći za status Srba na Kosovu – koji, kao žrtvedugogodišnjeg terora, žive u stanju obespravljenosti, izolacije, strepnje, nesi-gurnosti, i stalnog straha za sopstvenu egzistenciju i živote svojih bližnjih, tj.u negrađanskom statusu. Srbi na Kosovu, za razliku od stanovnika Moskve ilistanovnika Madrida, nemaju elementarnu slobodu kretanja. Oni žive u geti-ma, otsečeni od spoljneg sveta. U tom smislu oni nisu slučajne žrtve pojedi-načnih terorističkih akata pojedinaca – nego su žrtve dobro smišljenog terora– strahovlade koju je uvela albanska većina. Nasilje ovde nije incidentno, onoje permanentno. Njega nije izvela grupica od nekoliko terorista nego na-huškana masa (raspaljena svetina) hajkača i palikuća koja je brojala na hilja-de. A nahuškana masa, kako primećuje Kaneti, „stvara se s pojavom brzoostvarivog cilja. Taj joj je cilj poznat i tačno određen. On je osim toga blizu.Njen je cilj ubijanje, a ona zna koga hoće da ubije”. Sam poduhvat je uglav-nom za hajkače bezopasan jer je žrtva bespomoćna. A upravo se o tome radi-lo 17. i 18. marta na Kosovu i Metohiji. Nekontrolisani izliv nasilja proizveoje gorko osećanje bespomoćnosti ne samo kod žrtvi nego i u pogledu državeSrbije čiji su oni i dalje građani.

III

Govoriti o albanskom terorizmu nad Srbima u gore naznačenom smisluznači ne govoriti punu istinu jer je to svođenje užasavajućeg stanja stvari naekscesnu situaciju. Srbi nisu prosto slučajne žrtve nego su oni žrtve dobrosmišljenog i permanentnog terora moćnije albanske većine. To se vidi i izčinjenice da terorizam teško može dovesti do etničkog čisćenja, ali teror može.

O albanskom terorizmu moglo se govoriti eventualno pre okupacijeKosova, kada su albanski separtisti nizom terorističkih akcija (ubistvom poli-cajaca, državnih službenika, lojalnih Albanaca i Srba) nastojali da proizvedustanje nestabilnosti, straha, haosa i da isprovociraju državu i njene aparate i,imajući u vidu međunarodni kontekst, omoguće intervenciju snaga zapadnealijanse. Da bi to postigli oni su, kako statistika govori, pre same NATO agre-sije, izveli na stotine terorističkih akata u kojima je poginuo 351 vojnik i poli-cajac. U tom nastojanju su i uspeli. Došlo je do NATO intervencije nakon ko-ga nastupa period pojačanog terora pre svega nad Srbima koji traje i do danas.Terminom „albanski terorizam” bi se možda mogla da opiše i situacija na juguSrbije, gde pojedine ilegalne grupe pokušavaju nizom terorističkih akcija daproizvedu stanje političke napetosti, privuku medijsku pažnju i isprovocirajuvlast u nadi da će se ponoviti kosovski scenario strane intervencije.

Međutim, ako bismo period pre 1999. označili periodom albanskog te-rorizma, opet bismo u izvesnoj meri pogrešili. Naime, nasilje na Kosovu je

OD

TERO

RIZ

MA

DO

TERO

RAIP

OG

ROM

APR

IZM

A

21

oduvek nadilazilo stepen terorističkih akcija. Tu se nije radilo prosto o ratuprotiv države Srbije i pokušaju da se destabilizuje vlast i poredak. Cilj ovihterorističkih akata bilo je etnički čisto Kosovo, eliminacija građana srpskenacionalnosti kao političkog faktora. Taj terorizam je bio sastavni deo dugo-trajnog terora (zuluma) koji je počivao na nacionalnoj netrpeljivosti. Otuda jenekažnjeni teror, a ne teroristički akti, većine nad manjinom, bio u stanju daoslobodi eruptivnu snagu destruktivne strasti, čiji smo bili svedoci.

Nakon „humanitarne intervencije” NATO alijanse, albanski teror, eu-feministički okarakterisan kao „revanš poniženih i tlačenih”, pokazao je svo-je pravo lice. Provedeno nasilje širokih razmera, uz programirano isaučesničko ćutanje međunarodne javnosti, dovelo je do toga da je 250 000Srba napustilo Kosovo. I dalje ga napušta. Priština, Đakovica, Peć, Prizren supostali etnički čisti gradovi. Srba više nema ni u Kosovu Polju. PreostalimSrbima je de facto ukinuta sloboda kretanja a njihove enklave su postale nekavrsta rezervata, mekog koncentracionog logora.

Svakome ko drži do činjenica jasno je da je jedna nezaštićena manjinaprepuštena volji neprijateljski raspoložene većine čiji je krajnji cilj etničkičisto i nezavisno Kosovo. Etnički čisto, jer ostaci srpskog naroda na Kosovu,samim svojim postojanjem u izvesnom smislu ometaju realizaciju tog nauma.Da bi se to postiglo u periodu od 10. juna 1999. do danas izvedeno je blizu se-dam hiljada terorističkih akata, ubijeno 1218 osoba, 1347 ranjeno, 1150 otetood čega se za sudbinu 845 ni dan danas ne zna. Ako se pođe od pretpostavkeda je na Kosovu 150 hiljada nealbanaca, onda je svaka 50. osoba bila direkt-na žrtva terora. Ostali žive u konstantnom strahu da ih ne zadesi ista sudbina.

IV

Ako naši političari i mediji govore o „provali albanskog terorizma” unadi da će zadobiti blagonaklonost SAD i drugih zapadnih zemalja, to jest daće, pristajući uz Bušovu objavu „rata terorizmu” („war on terrorism”), uspetida konjukturnu retoriku protiv terorizma okrenu u korist države Srbije, ondase u značajnoj meri varaju. Dva su razloga koji čine efekte ovakve retorikemnogo slabijim nego što je namera onih koji je koriste.

Prvi razlog je u tome što je optužba za teror mnogo snažnija od op-tužbe za terorizam. Predsednik vlade Vojislav Koštunica je to osetio u svojojprvoj izjavi kvalifikujući nasilje na Kosovu rečju pogrom. I to je zaistatačno, jer teror na Kosovu nije vođen samo ideološkim stavovima i čisto po-litičkim razlozima već i provalom iracionalne mržnje i etničkih animoziteta.U tom smislu reč pogrom preciznije upućuje na ono što se i stvarno zbilo izbiva već godinama. Dakle upućuje na nasilje razularene gomile (svetine),pune mržnje i zadojene verskom i nacionalnom netrpeljivošću, nad ne-zaštićenim i golorukim stanovništvom druge etničke pripadnosti. Provalu temržnje smo upravo videli u hajkačkom naletu koji je išao za tim da zatre nesamo Srbe na Kosovu, nego, paljenjem crkava, da uništi svaki istorijski tragpostojanja jednog naroda na tom prostoru – da zatre sećanje, izbriše istoriju.Anonimna svetina, za razliku od terorista koji selektivnim izborom ciljeva i

Zor

an O

bren

ović

PRIZ

MA

22

personalizacijom samog čina nastoje da uvećaju njegove političke i simbo-ličke efekte, nikad ne preuzima odgovornost na sebe. To nije učinila ni ko-sovska vlast, koja je tek nakon snažnog međunarodnog pritiska, očevidno sa-mo iz taktičkih razloga osudila nasilje nad Srbima.

U srpskim političkim krugovima se tvrdi da je ova hajka bila planiranai dobro organizovana. To se uzima kao jak politički argument protiv posto-jećeg stanja na Kosovu. Verovatno je tako, ali u jednom dubljem smislu, neneposredno političkom, to možda, na izvestan način, i nije najgore. Biti plani-ran znači posedovati neku racionalnost. Ako su ti napadi bili spontani, neor-ganizovani, vođeni impulsom i destruktivnom emocijom – to je ono što po-sebno treba da brine. To bi tek bio dokaz da je situacija toliko loša da se nemože kontrolisati. (Ukoliko je iza ovoga stajao duh zavere, organizacije, ka-ko tvrde srpski političari i vodeći mediji, to još uliva neki optimizam da sestvari mogu popraviti jer se može locirati krivac).

Druga greška se sastoji u veri da ćemo karakterišući zbivanja na Koso-vu kao provalu albanskog terorizma (a ne terora) biti u trendu sa vladajućompolitičkom retorikom i time obezbediti jaču pregovaračku poziciju. IstinaBuš je objavio rat terorizmu despotsko-imperijalnim stavom isključenjatrećeg „Vi ste ili sa nama ili sa teroristima”. Međutim ne treba zaboravitičinjenicu da je američka administracija jula 1999, nakon završetka kosovskeoperacije, Jugoslaviju proglasila „terorističkom državom”, a ne Kosovo iliAlbaniju, i da ona u Albancima vidi vernijeg „saveznika” nego u Srbima. Uo-stalom, radni sto svakog kosovskog funkcionera krasi, pored albanske, i ame-rička zastava zajedno sa zastavicama njenih saveznika.

Uz to, da li će neko u rečniku „moćnih” biti označen kao terorista ili„borac za slobodu” zavisi u mnogo čemu od trenutnih političkih interesa, a neod istinitosti ili frekventnosti naše upotrebe reči terorista/terorizam. U to smose barem dovoljno uverili. Pre ulaska NATO trupa na Kosovo albanski tero-rizam je ostajao u senci govora o masovnom teroru srpske vojske i policijenad „nevinim albanskim stanovništvom”. Bob Dol je u Financial Times-u(23. 10. 1998) energično zahtevao intervenciju snaga NATO-a zbog „pokoljamiliona albanskih civila od strane srpskog režima”. Tim zahtevima su se pri-družili ne samo vodeći zapadni mediji i njihova istaknuta pera nego i mnogiugledni intelektualci (od levice do desnice) vođeni imperativnim „glasom sa-vesti”, a u cilju sprečavanja (navodnog) „državnog terora Miloševićevog to-talitarnog režima”. Oni su bili čak radikalniji od političara. Njihova kritikapolitike zapadnih sila na Kosovu sastojala se više u optužbama što političarioklevaju sa bombardovanjem Srbije nego zato što ga prizivaju. Kad je u pita-nju bila sudbina Srba od Knina do Kosova, sem časnih izuzetaka, taj „glas sa-vesti” je izgleda bio na spavanju.

No, za razliku od nas, ni strani mediji, ni njihovi intelektualci, a još ma-nje političari, nisu pravili grešku. Oni su primereno koristili reči, shodno želje-nom i očekivanom efektu. Vrlo dobro su znali snagu reči „teror” i zato su go-vorili o „srpskom teroru”, a ne terorizmu, nad nedužnim albanskim civilima.

Dovoljno je setiti se ubijanja i progona srpskih civila koje se desilo na-kon ulaska trupa NATO pakta i uspostavljanja nove vlasti na Kosovu, koji

OD

TERO

RIZ

MA

DO

TERO

RAIP

OG

ROM

APR

IZM

A

23

NATO trupe „nisu uspevale da spreče”. Štaviše, ne bez osećanja zluradosti,govorilo se, s prizvukom razumevajućeg opravdanja, o „revanšu poniženih imaltretiranih”. Džems Rubin, koji je samo mesec dana pre okupacije Kosovatvrdio, pozivajući se na KLA izvore, da je 100 000 Albanaca masakrirano nastadionu u Prištini, sada je tvrdio da NATO nije u stanju da zaštiti svakog Sr-bina i opravdavao je nasilje Albanaca rečima da ih „treba razumeti” jer je, ne-moguće zamisliti da bi etnički Albanci, nakon 10 godina nasilja od strane srp-ske populacije mogli ostati mirni i spokojni kad se vrate kućama”. Bio je torezultat dobro provedene medijske demonizacije Srba kao varvara, „zločin-aca i bandita” (Havel), i Srbije kao države „koja sadistički uništava ljude” ikojoj nema mesta u „zajednici civilizovanih naroda”; stav koji je tokom de-vedesetih godina bio opšte mesto „politički korektnog” govora.

Dakle, ocenjujući događaje na Kosovu kao terorističke akte, nije si-gurno da ćemo zadobiti simpatiju Zapada – jer njihove simpatije su već po-deljene. Jeste da je reč o nasilju, tako se obično rezonuje, ali je to nasilje iz-raz revolta i revanšizma nekad ugnjetavane manjine, zbog čega bi trebaloimati, ipak, uz sav prekor i nelagodnost, razumevanja. Tako su se uostalom iponašali zapadni mediji. Zato naše svođenje terora na terorizam znači uma-njivati značaj onoga što se desilo. I to umanjivati, u političkom smislu, nanašu štetu.

V

Istina, slike progona sa Kosova izazvale su reakcije u diplomatiji„međunarodne zajednice”. Ona, je uz sve ustezanje, uprla prst na Albancekao glavne krivce. Tako je Džeremi Džons, komandant južnog krila NATO-aizjavio da se na Kosovu desilo etničko čišćenje, iako su njegove razmere ne-uporedivo manje nego pre pet godina (radi se, prema zvaničnim podacima, osudbini oko 4 hiljade lica) kada je sa Kosova otišlo oko 250 hiljada ljudi, a dato nikoga nije zabrinulo. Nešto blaži je u svojim izjavama bio Havijar Solana.Čak je i kosovski protektor H. Holkeri priznao da nije dobro to što se desilo.Imajući u vidu da su u međunarodnoj politici politički razlozi uvek bili ispredrazloga humanosti, u situaciji u kojoj se nalazimo, ovakve izjave dosta znače.Makar i kao oblik moralne satisfakcije. Ovoga puta naša diplomatija, poli-tička javnost i mediji reagovali su mnogo brže i sa više dinamike. Imali suviše inicijative. Uz to je, na sreću, izostala do sada uobičajena i dobro „orke-strirana politička kampanja protiv sopstvenog naroda” od strane dela naše po-litičke i intelektualne elite (sem nekih izuzetaka), što nije bez značaja.

Pa ipak, ne treba se predati optimizmu nego uporno i dalje raditi. Do-gađaji koji su se odigrali nisu promenili glavne smerove zapadne diplomatijeu pogledu Kosova. Ona i dalje potmulo i uporno radi na stvaranju pretpostav-ki za nezavisno Kosovo.

Tamo gde nema mogućnosti za sporazum odlučuje sila. Izgleda da suse albanski nacionalisti odlučili za ovu opciju, imajući u vidu da je to pošlo zarukom pre devet godina i hrvatskoj državi. Ono što se desilo pre mesec danana Kosovu problem je, iz perspektive međunarodne zajednice, ne toliko po

Zor

an O

bren

ović

PRIZ

MA

24

tome što je nasilje izvršeno nad Srbima, nego što su neprijatne slike otišle usvet, i što se nasilje vođeno atavističkim nagonima otelo kontroli. Štićenik seponašao neprimereno okolnostima u trenutku dok je pažnja velikih igrača bi-la usmerena na druga mesta. To izaziva neprijatnost. Posle toga humanističkaretorika zapadnih misionara izgleda korumpirano, što povećava političketroškove. Zato kosovskom rukovodstvu barem pred javnošću treba udaritipacku. Privid mora da se održi kako bi se stvari privele kraju.

Zbog svega gore iznetog potrebno je o onome što se desilo na Kosovuubuduće govoriti kao o teroru albanske većine jer o tome se prvo, i stvarnoradi. Nastojanje da se stvari pravilno imenuju u izvesnom smislu je ne samonastojanje da se promeni inercijom nošena medijska slika o nama, nego i dasami počnemo da imenujemo stvari shodno njihovoj prirodi. To je u smislupolitičke koristi, verujem, mnogo probitačnije nego pogrešnim imenovanjemsvoditi tinjajući teror na činove terorizma i time umanjivati strahote ibesčašće svega onoga što se desilo i još se dešava na Kosovu i Metohiji.

OD

TERO

RIZ

MA

DO

TERO

RAIP

OG

ROM

APR

IZM

A

25

Svetozar Stojanović1

Svedočenje u Kongresu SAD2

Veoma sam počastvovan pozivom da govorim predovim uglednim potkomitetom Predstavničkog doma SAD.Već pre četiri decenije ja sam SAD izabrao kao svoju druguzemlju. Od tada i u njoj podučavam, držim predavanja, oba-vljam istraživanja, objavljujem (pet mojih knjiga publikova-no je u ovoj zemlji). Kad se sve sabere, dosad sam u njoj pro-veo dvadeset godina, nastojeći i da što više doprinesem una-pređenju odnosa dva naroda i dve zemlje. Da bih to ilustro-vao dopustite mi da citiram jedan intervju koji sam dao odav-no: „U jesen 1992. u svojstvu specijalnog emisara DobriceĆosića, tadašnjeg predsednika SRJ, preko John Scanlon-a,

nekadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu, preneo sam američkoj vladiĆosićevu ocenu da su za budućnost SRJ od prvenstvene važnosti odnosi satom zemljom, kao i njegovu nameru da hitno poboljša naše međusobne odno-se. To se istovremeno odnosilo i na naše veze sa NATO i želju da se pri-družimo tom paktu. Scanlon mi je po povratku u Beograd preneo odgovorAdministracije da su Ćosićevu poruku primili sa zadovoljstvom, uključijući ionu o NATO, ali da je za to, nažalost, prerano. Odgovorio sam da nije tolikovažan korak, koliko to da Vlada SAD stalno ima u vidu Ćosićevu politiku”.(List NT PLUS, 7 juna, 1997, Beograd)

Još važnije: moja pokojna supruga i ja imamo dva sina koji su sa namatakođe odavno došli ovamo, dodatno se obrazovali, zaposlili i poženili. Odjednog od njih, u New York City-u, imamo unuka, Cole Alexander Stojano-vića. Kad bi po analogiji sa motherland and fatherland postojale takve reči,rekao bih da su SAD moja sonland and grandsonland.

Već ime mog unuka Stojanović Alexander Cole (S.A.C.) pokazujezašto se tako zove Srpsko-Američki Centar (SAC), privatna fondacija kojusam kao nestranačka ličnost zajedno sa nekoliko prijatelja osnovao i kojojpredsedavam. Želimo da doprinesemo unapređenju ukupnih odnosa izmeđudva naroda i dve zemlje. Verujem da znate da u srcima mnogih Srba Ameri-kanci zajedno sa Francuzima, Britancima, Rusima (da pomenem samo velikenarode) imaju posebno mesto. Koristim ovu priliku da vas pozovem da nasposetite, učestvujete u radu našeg Foruma za srpsko-američki dijalog (u Beo-gradu ili ovde), pa i postanete naši članovi.

Sve to me motiviše i obavezuje da Vam govorim prijateljski, što značii sasvim iskreno. Pritom se, dabome, podrazumeva da govorim samo u svojelično ime.

Svet

ozar

Sto

jano

vić

PRIZ

MA

26

1 Direktor Srpsko-američkog centra, Beograd .2 Svedočenje pred Potkomitetom za Evropu Komiteta za međunarodne odnose Predstav-

ničkog doma Kongresa SAD, 17. mart 2004.

Rezultati parlamentarnih izbora u Srbiji

Parlamentarni izbori u Srbiji krajem decembra 2003. imali su dobrimdelom karakter protesta sve ubogije i brojnije sirotinje, nezaposlenih, privid-no zaposlenih, onih kojima preti otpuštanje, stanovnika nerazvijenih i za-puštenih oblasti Srbije, izbeglica iz drugih krajeva bivše Jugoslavije, istera-nih Srba, Roma i drugog nealbanskog življa sa Kosmeta i onog progonjenogkoji je tamo ipak ostao, penzionera sa prihodima ispod životnog minimuma.Zatim protesta onih koji su preplašeni za budućnost države zbog crnogorskogi srbijanskog separatizma i zbog nastojanja da se Kosmet, i to ceo, otme odSrbije. Izborni rezultati nisu razumljivi ako se takođe ne uzme u obzir gnevzbog korupcije i kriminalnih političkih marifetluka u vladajućim krugovima,kao i sasvim nesrazmernog učešća brojnih partijica u DOS-ovskoj vlasti. Po-grešiće i oni koji nipodaštavaju „doprinos” Zapada, koji je prenebregao činje-nicu da se naši izbori ipak moraju dobiti u Srbiji, a ne u Vašingtonu, Londo-nu, Parizu, Berlinu, Hagu.

Na izborne rezultate uticala je i činjenica da većina Srba ima negativ-no mišljenje o Haškom sudu, a veoma negativno o njegovom Tužilaštvu.Tim pre što je tužilac bila toliko nestrpljiva i netaktična – sada to priznaju iznačajni krugovi na Zapadu – da seriju novih optužnica protiv najviših srp-skih vojnika i policajaca uruči baš onda kad su naši vanredni parlamentarniizbori postali neminovnost. U obzir se mora uzeti i njena ličnost: ponaša setako kao da je važnija i od predsednika Suda; poimence ocenjuje i napadanajviše zvaničnike u Srbiji; ostavlja utisak da ima ambiciju da Haškisud uzdigne na rang čuvenog Nirnberškog suda (broj slučajeva pred prvimveć je mnogo veći od onog pred drugim!); izaziva podozrenje da se libi dapodigne optužnicu protiv vrhovnih nesrpskih vinovnika zato što bi njihovipodržavaoci mogli da pribegnu terorizmu protiv zapadnih predstavnika,vojnika, policajaca, novinara, koji su im praktično nadohvat ruke. A bašje toj i takvoj tužiteljici, za razliku od prethodnih, produžena služba za jošjedan mandatni period. Zbog svega toga, a i drugih važnih razloga u kojeovde ne mogu da ulazim, najbolje bi bilo da UN integrišu Haški krivičnisud za bivšu Jugoslaviju i najvažnije njegove slučajeve u novostvoreniMeđunarodni krivični sud, a da sve ostale slučajeve predaju nacionalnimsudovima.

I pored svega pobrojanog, naše proevro-atlantske i istovremeno patri-otske stranke dobile su većinsku izbornu podršku. Biće da zbog toga birači uSrbiji zaslužuju pohvalu, a ne pokudu. Uostalom, zašto se mnogi zapadni po-litičari, eksperti, nevladine orgnizacije, novinari toliko uzbuđuju zbog rela-tivnog izbornog uspeha SRS u Srbiji, a malo ili nimalo zbog prošlosti i priro-de sadašnjih vlastodržaca na Kosmetu i u Hrvatskoj!

No, da ne budem pogrešno shvaćen: parlamentarnim strankama kojesu bile stubovi režima Slobodana Miloševića (SPS i SRS) valja pružiti šansuda se transformišu, ali samo u zakonodavnoj vlasti. One u parlamentu trebada pokažu da li su stvarno spremne za konstruktivnu ulogu i podršku daljemuključivanju naše zemlje u evroatlantski svet.

SVED

OČE

NJE

UK

ON

GRE

SUSA

DPR

IZM

A

27

Oni koji se nekritički služe terminologijom „tranzicije” i „reforme” kaoda nisu potpuno svesni dubine i opsega onoga što treba učiniti. Nije u pita-nju nekakav brzi preokret nego bolna, duga i duboka istorijska transformacijakomunističke komandne ekonomije i društva u kapitalističku tržišnu ekonomi-ju i društvo.

Radi te transformacije, a i zato što nas ubrzo očekuju novi predsed-nički, pokrajinski i lokalni izbori, najbolje bi bilo da sve partije patriotske iistovremeno evro-atlantske orijentacije, pre svih Demokratska partija Srbije(predsednik Vojislav Koštunica) i Demokratska partija (predsednik Boris Ta-dić) zajedno iniciraju i organizuju široko Okupljanje za demokratsku Srbiju(ODES).

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Zapadna formula „standardi pre statusa” za Kosovo i Metohiju isuvišeje apstraktna budući da je tamo masovno ugroženo pravo na život nealban-skog življa. Nesigurnim se osećaju čak i mnogi Albanci, pa i pripadnici UN-MIK-a i KFOR-a koji gledaju da sačuvaju živote dok im ne istekne tamošnjeslužbovanje. Uostalom, Zapad uopšte ne postavlja odlučujuće pitanje: da lievropski i uopšte zapadni „standardi” dozvoljavaju delovima suverenihdržava da se otcepe i, pri tome, čak oslone na stranu vojnu intervenciju.

Po mom uverenju naše vlasti treba da pošalju specijalne emisare o Ko-smetu u zemlje stalne članice Saveta bezbednosti UN, članice Kontakt grupei grupe G-8. Redovnim diplomatskim kanalima ne može se dovoljno drama-tizovati stanje u tom delu Srbije, kao i opasnost po opstanak naše vlasti ako setako nastavi.

Sa srpske strane nema nikog merodavnog ko bi doveo u pitanje potre-bu da se u novom Ustavu naglasi suverenitet Srbije nad Kosmetom i istovre-meno predvidi visok stepen političko-teritorijalne autonomije za njega. Dasada ponovim jednu svoju davnašnju sugestiju: Srbija valja da se administra-tivno reorganizuje, polazeći od demokratskog prava onih kosmetskih delovau kojima većinu čine Srbi i drugi nealbanski živalj da zahtevaju izuzimanje izte autonomne pokrajine i neposredno uključenje u Srbiju. Pošto je reč o unu-trašnjoj teritorijalno-administrativnoj prekompoziciji, a ne menjanju držav-nih granica, Srbija na to ima puno pravo.

Autonomnu pokrajinu Kosmet bi onda činile samo one teritorije na ko-jima su Albanci bili većina pre NATO bombardovanja. Naravno da bi i takvamanja Pokrajina, trebalo da ima što decentralizovaniju vlast i da pruža ube-dljive garancije i za nealbanske živote i imovinu, crkve, groblja i druge spo-menike srpsko=evropsko=svetske kulture. Pritom, mora biti jasno da stepenautonomizacije zavisi i od vraćanja svih izbeglica koje to hoće i vraćanjaimovine, kompenzacije za budžetsku, privrednu i kulturnu pomoć i ulaganjaostalih delova bivše SFRJ i SRJ u taj kraj, otplatu dugova i slično. Zato bi utematiku predstojećih pregovora između Beograda i Prištine valjalo uključitii pravljenje neke vrste čistih finansijskih, imovinskih i ostalih računa izmeđuRepublike Srbije i njene autonomne pokrajine.

Svet

ozar

Sto

jano

vić

PRIZ

MA

28

Da velim i to da bi ponudu naših vlasti o obnavljanju učešća naše voj-ske u mirovnim misijama UN po svetu valjalo odmah proširiti i na Kosmet.Ta ponuda bi trebalo da bude u skladu sa brojem naših vojnika i policajacakoji, shodno rezoluciji 1244 SBUN, i inače treba tamo da se vrate. Dabome,SCG bi se obavezala da naše trupe ne bi ulazile u kosmetska naselja sa alban-skom većinom

Državna zajednica Srbije i Crne Gore

Ja se suprotstavljam crnogorskom i srbijanskom separatizmu. Ni sadane vidim bilo kakav ubedljiv razlog za dizanje ruku od državne zajednice Sr-bije i Crne Gore.

„Crnogorstvo” je sada složen i iznutra podeljen kolektivni identitet, učemu dabome nije nikakav izuzetak u svetu. Pomenimo samo one Crnogorcekoji sebe vide kao separatnu naciju, pa zatim one koji bi kazali da su više Cr-nogorci nego Srbi, podjednako Crnogorci i Srbi, više Srbi nego Crnogorci,pa najzad i one koji sebe identifikuju kao Srbe u Crnoj Gori i iz Crne Gore(takva je bila i moja majka). Dovoljno je provesti neko vreme u Crnoj Gori pavideti koliko su Srbija i Crna Gora, njihovi kolektivni identiteti, njihovadruštva i žitelji organski povezani.

Zato je i za Crnu Goru, a ne samo Srbiju najbolje da ostanu zajed-no. Jedino ostajanjem u zajednici sa Srbijom može se izbeći težak sukobmeđu Crnogorcima. Tanka separatistička većina na mogućem referendumugrađana Crne Gore samo bi još više zaoštrila taj konflikt. A sumnjam i da bineka ubedljivija referendumska većina (malo verovatna) sprečila katastrofal-no teritorijalno cepanje ionako male Crne Gore. Regionalne posledice odva-janja Crne Gore i Srbije takođe bi bile krajnje ozbiljne. Ako Crnogorci nemogu sa Srbijancima, kako, onda, kosmetski Albanci treba da ostanu deo Sr-bije, a oni južnije od njih državljani Makedonije, zašto se Hrvati u tzv. Her-ceg-Bosni ne bi mogli odvojiti od Bosne i Hercegovine, a takođe i RepublikaSrpska.

Tvrdnja da zbog ogromne nesrazmere u veličini teritorije, stanovništvai uopšte snage, Crna Gora nipošto ne može biti ravnopravna sve dok je sa Sr-bijom u zajedničkoj državi, takodje je neubedljiva. Neće biti da crnogorskiseparatisti stvarno očekuju da bi nezavisna Crna Gora u kolektivnom od-lučivanju u Evropskoj uniji bila ravnopravnija sa jednom Nemačkom, Veli-kom Britanijom, Francuskom, Italijom, Španijom nego sada sa Srbijom.

Tom državom zajednicom nije se igrati ni iz bezbednosnih razloga. Neverujem da crnogorski separatisti mogu svojim sunarodnicima (kojih i u Srbi-ji ima puno) da garantuju da bi povećali ili barem održali isti nivo bezbedno-sti ako se Crna Gora odvoji od Srbije! Njihov uzvik kako „Crna Gora nemože zbog Kosmeta biti talac Srbije” pokazuje i neosetljivost prema onimCrnogorcima koji su pobijeni na Kosmetu ili su otud morali da izbegnu.

Ali, da ne bude nesporazuma: ja samo ističem protivargumentaciju, a ni-pošto nisam za bilo kakav pritisak na Crnu Goru. Samo državljani Crne Goretreba i ubuduće da demokratski odlučuju o prirodi svojih odnosa sa Srbijom.

SVED

OČE

NJE

UK

ON

GRE

SUSA

DPR

IZM

A

29

Odnos SAD i EU prema Srbima

Mi Srbi ove godine obeležavamo dvestogodišnjicu Prvog ustanka pro-tiv Otomanskog okupatora i dvestogodišnjicu naše moderne države (1804-2004). Malo ljudi zna da je Prvi srpski ustanak istovremeno bio treća po redudemokratska revolucija u svetu (američka je bila prva). To je prava prilika dadublje razmislimo o našim iskorišćenim i propuštenim prilikama, istinskim ilažnim dilemama, putevima i stranputicama.

Godine 1804. Srbi su mogli da se dignu ili ne dignu na ustanak. 1914.mogli su da odbiju ili prihvate ultimatum Austro-Ugarske. A godine 1941. daodbiju ili prihvate pakt sa nacističkom Nemačkom. Mi smo 5-6. oktobra2000. godine izvršili jedino moguć progresivan fundamentalni izbor, poredostalog i zato što smo shvatili da nas je dotadašnji Miloševićev antievro-atlantski put doveo u tragičan bezizgled i bezizlaz. Sve i kad bismo hteli, asvakako to nećemo, sada taj fundamentalni izbor ne možemo da menjamozbog konstelacije moći u svetu.

Loši odnosi naše zemlje sa SAD u prethodnoj deceniji stvarno čineistorijsku anomaliju. Od 1878. godine (kada smo ponovo postali nezavisni)pa sve dotad, naši odnosi su bili dobri, čak i izvrsni tokom savezništva u dvasvetska rata, kao i u vreme kad su nam SAD mnogo pomogle da očuvamo ne-zavisnost od Staljina i Varšavskog bloka.

Nema sumnje da su za uspešnost naše zemlje sada najvažniji odnosi saSAD. Jedna mala zemlja kao što je naša ne može realistički očekivati daostvari svoje interese i prava ako su u suprotnosti sa interesima i pravima teglobalne sile. Međutim, ekstremni pragmatičari kod nas stalno potcenjujuopasnost reakcije dobrog dela naroda ako snishodljivo i preterano popuštaju,naročito kad postoje druge realne mogućnosti. Naša većinska javnost hoće dase i praktično uveri da su joj odlučioci isprobali i iscrpili sve druge mogućno-sti pre nego što se odluče za pragmatične ustupke. Nema sumnje da principi-jelizam (nezavisnost, dostojanstvo, samopoštovanje, istinoljubivost, praved-nost…) predstavlja ne samo moćno moralno stanovište nego i snažno kultur-no i političko oruđe za očuvanje nacionalnog identiteta, interesa i prava. Zatose zalažem samo za onaj pragmatizam u našoj spoljnoj politici koji je omeđenizvesnim principijelizmom.

Amerikanci će, po mom mišljenju, više uvažavati one naše ljude koji,opravdano okrećući novi list u odnosima sa njihovom zemljom, ipak neprećutkuju kolektivno satanizovanje, kažnjavanje i bombardovanje našeg na-roda, uz istovremeno višegodišnje oslanjanje na ličnost i režim SlobodanaMiloševića.

Dabome, o realističkom koncipiranju odnosa naše zemlje sa SAD nevredi samo teoretisati nego valja proučiti praksu drugih malih zemalja. Za nasje Grčka najrelevatniji i najbolji primer za ugled. Kako to sa uspehom čini na-ma po tradiciji, kulturi, religiji i još mnogo čemu blizak grčki narod – to je pra-vo pitanje za naše lidere, političare, diplomate, naučnike, privrednike, vojni-ke… I pored toga što su lojalni pripadnici NATO-a kojim dominiraju SAD,

Svet

ozar

Sto

jano

vić

PRIZ

MA

30

Grci uspešno ostvaruju svoje interese i čuvaju svoj identitet. Snažnu polugu zato imaju i u svojoj dijaspori.

Kako se naš revolucionarni prevrat 5-6. oktobra 2000. godine vremen-ski udaljava, a još više zbog njihovog nacionalno-egzistencijalnog šoka 11.septembra 2001, interesovanje SAD za nas neminovno će se smanjivati. Paipak, verujem da ono neće postati beznačajno zbog naše saradnje u borbi saterorizmom, strateškog položaja Srbije i njene ključne uloge u održanju regi-onalne stabilnosti. U tom pogledu naš najstrateškiji potez, da ponovim i svojereči, treba da bude pristupanje Partnerstvu za mir sa NATO.

Po mojoj oceni, američke i evropske pretnje i ultimatumi Srbiji postalisu kontraproduktivni, naročito kod onog dela našeg biračkog tela koje svojusocijalnu situaciju doživljava kao beznadežnu. „Štapom” se sa uspehommože vitlati samo nad glavom onog ko ima šta da izgubi. Uostalom, da Srberazgnevi, dovoljan je već sam jezik „štapa i šargarepe”, koji zapadnjaci ni usnu ne bi smeli da upotrebe za vlastiti narod, pa čak ni za životinje pošto bidošli pod udar društava za njihovu zaštitu. Ne očekuje se, valjda, da će proza-padno glasati i oni Srbi koji zbog viza moraju na ulici, po ciči ili vrućini, udugim redovima da čekaju pred zapadnim konzulatima. Dokle će se pojediniuticajni krugovi na Zapadu oslanjati prvenstveno na samoprojektivne ocene ipredviđanja majušne manjine anacionalnih i istovremeno dobrostojećih Srba!

Uveren sam da naša nova Vlada treba trezveno da odmeri šta od ame-ričkih i uopšte zapadnih zahteva može da ispuni i na koji način. A o onomešto prevazilazi njene pravne, političke i moralne mogućnosti trebalo bi (i pre-ko specijalnih emisara) da obavesti odlučujuće zemlje s kojima želi posebnoprijateljske, štaviše savezničke odnose. Trebalo bi im staviti do znanja daVlada ne sme da krši izborni mandat i da ne namerava da opstaje po svaku ce-nu. Drugim rečima, ako i pored toga nastavi sa ucenama, Zapad neće moći daizbegne političku i moralnu odgovornost za verovatno antizapadno preokre-tanje našeg biračkog tela. Uostalom, naša zemlja je ne samo zbog svojihgrešaka već platila životom jednog premijera i uvođenjem vanrednog stanja.

I kad je Srbija u pitanju, zapadne demokratije valja dobro da se zami-sle, ne toliko o demokratizaciji i demokratiji per se, nego o održivoj demo-kratizaciji i demokratiji. Mnogo više se može postići neuslovljenom i brzompodrškom, partnerstvom, savezništvom, integracijom Srbije i Crne Gore uEvro-Atlantsku političku, ekonomsku i bezbednosnu strukturu. Nastavljanjesa grubošću samo otuđuje Srbe i izaziva njihov otpor. Kome to koristi!

SVED

OČE

NJE

UK

ON

GRE

SUSA

DPR

IZM

A

31

Svetlana Stipčević1

Obrazovanje kao javno dobro

(Uzgred zabeleženo)

Dobra strana neverovatnih izjava i postupaka novog mini-starstva prosvete, a pre svega nove ministarke, kojima smozasuti poslednjih mesec dana i koji svedoče ne samo o manjkuznanja i nesnalaženju u materiji („zaustavljanje reformi”,„reforma reformi” po principu: „pođi, stani, dva napred, je-dan nazad”, „danas jedno, sutra drugo”), već i o nedostatkudobrog ukusa i političke pismenosti, s jedne strane, i reagova-nja bivše ministarske garniture koja pokazuju da se zauzetepozicije lako neće napustiti i da će ROK („reformski obrazov-

ni krugovi”) baražnom vatrom odgovarati na sva skrnavljenja njihovog re-formskog čeda, s druge strane, jeste što nas sve to zajedno ohrabruje u uvere-nju da ministarstvo prosvete više nije, a možda neće nikada više ni biti, mone-ta za potkusurivanje u deobama političkog plena i vlasti. Znalo se odavno imnogi su na to podsećali, da je prosveta, to jest, adekvatno resorno ministar-stvo, u zemljama sa nacionalnim dostojanstvom, poput Francuske, oduvek bi-lo i jeste od strateške važnosti, a njegov ministar ličnost treća po važnosti nalestvici vlasti. U obe naše kraljevine u toj fotelji sedeli su ljudi od formata, odvelikana Dositeja i Stojana Novakovića, do Ljube Davidovića. Iz brozovsko-miloševićevog perioda teško ćemo se prisetiti uglednijeg ministra prosvete, ata praksa, nažalost, nastavila se i posle 5. oktobra do dana današnjeg.

Dve velike demokratske partije kanda su zaboravile na zajedničkog„čika Ljubu” i na svoj zadatak u vođenju naroda i države, pa se nisu jagmileza prosvetu, prepustivši je politički marginalnim, ali ambicioznim koalicionimpartnerima, čije su namere bile, pokazaće se, nimalo bezazlene. Otuda su uparlamentu zajedničkim snagama izglasavali zakoni (koji se sada osporava-ju!), uz beznačajne kozmetičke popravke amandmanima. Najbolji primer za toje da se radikalsko-julovski zakon o univerzitetu najpre tolerisao preko godi-nu i više dana, umesto da se odmah ukine! Taj zakon, setimo se, udario je nasam duh našeg Univerziteta, ozbiljno je ugrozio i sam njegov opstanak, ne pri-krivajući nastojanje da ga svede na nivo zemljoradničke zadruge. Nove vlasti,zajedničkim snagama u parlamentu, vratile su na snagu Miloševićev zakon ouniverzitetu iz 1992. godine, koji je i tada donet da ograniči autonomiju uni-verziteta, da omogući direktnu kontrolu rada univerziteta i njegovih najvažni-jih organa. Tako je ovaj miloševićevsko-dosovski krpež preživeo da dana da-našnjeg, sve u očekivanju pravog rešenja. Svakako je dobar znak što je naj-jača partija tzv. demokratskog bloka preuzela brigu o ministarstvu prosvete,

Svet

lana

Stip

čevi

ćPR

IZM

A

32

1 Profesor Univerziteta u Bariju .

iako čovek ne može da se ne zapita šta je radila sve ovo vreme njena pompe-zno najavljena „vlada u senci” i njeno resorno ministarstvo, kojima se već nasamom startu s pravom prigovorilo da u svojim redovima nema stručnu inaučnu elitu i da nije umela da okupi čak ni kompetentne kadrove iz svojih re-dova. Pa se sada, očigledno, mora početi iz početka, u vremenskoj stisci, i sozbiljno poljuljanim, na samome startu, poverenjem u javnosti, pogotovo unjenom stručnom delu. Zato je bilo bolje ne upražnjavati već viđeni voluntari-zam i aroganciju nove vlasti. Zato bi bilo bolje da se nisu pojavili komentaripoput ovih: „Istorija se ponavlja: i ova, kao i prethodna, prosvetna vlast sma-tra da ništa što su njeni prethodnici radili nije dobro…”.

Vreme prošlo

Pripovedale su mi starije generacije profesora kako su morale daslušaju priču o tome da je prosveta potrošnja koju namiruje radnička klasa ida se prosvetni radnici moraju zadovoljiti onim što imaju i da moraju daslušaju one, odnosno tobožnje njihove predstavnike, koji stvaraju dohodak.Naročito se u tome isticala davnoprošla ministarka prosvete i visoki funkcio-ner KP Milka Minić. Veoma dugo je takvo shvatanje vladalo među onima ko-ji su raspoređivali sredstva, sticana na fiskalan način, odnosno ubirana odsvih građana. Takvo shvatanje je nanosilo veliku štetu obrazovanju na svimnivoima, od osnovne škole preko srednje škole do univerziteta. Međutim, ve-liko zdanje školstva izdržalo je mnoge potrese, pa i onaj koji je došao poslejednog kongresa Saveza komunista Jugoslavije i na osnovu čijeg zaključka suu poslušnim republikama, a među njima je prednjačila Srbija, ukinule gimna-zije, koje su pretvorene u tzv. centre. Ali, ni to, srećom, nije moglo da znatni-je pokvari ustrojstvo našeg srednjeg obrazovanja jer je ono bilo utemeljeno unajdubljoj evropskoj tradiciji. Srednja škola je duhovni ujedinitelj Evrope.Ona je u Evropi širila na različnim jezicima jednaka znanja, što jeste predu-slov svakog duhovnog jedinstva i razumevanja među ljudima, bez obzira nato kojim se jezikom govori. Sadržaj rečenog je taj koji doprinosi da se ljudi uEvropi razumeju. Ranije je to vrlo dobro shvatila obrenovićevska Srbija, ukojoj su najumniji ljudi koji su njome vladali prionuli na posao da ustroje va-ljano školstvo u Srbiji. Stojan Novaković, kao ministar prosvete, svojom ru-kom je napisao Zakon o gimnaziji i tada su se počele otvarati širom Srbijegimnazije, koje su postale i ostale uzorite. Nisu u pitanju samo Prva, Druga iTreća gimnazija u Beogradu, već su jednako dobre bile i gimnazije u Šapcu,Kruševcu i u drugim mestima tadašnje Srbije. Kao što su i u Vojvodini posto-jale sjajne i čuvene gimnazije, poput onih u Novom Sadu, Karlovcima i Som-boru. Stara Srbija je za nekoliko decenija dobila odlične srednje škole, pret-hodno je umnožila osnovne škole, a Veliku školu pretvorila je u Univerzitet.

Školstvo je u Srbiji bilo zasnovano na dvema tradicijama: francuskoj iaustro-nemačkoj. Na spoju te dve tradicije stvorena je tradicija srpskogaškolstva. Ta tradicija je tako bila čvrsta i usađena u duh onih koji su se ško-lom bavili da ni proletkultovske ideje o školovanju za rad, a ne o školovanjuza život, nisu mogle da rastresu to čvrsto zdanje školskoga sistema.

OBR

AZ

OVA

NJE

KA

OJA

VNO

DO

BRO

PRIZ

MA

33

Ne tako davno, u socijalističkoj Srbiji začela se ideja da se razbije uni-verzitetsko obrazovanje i da se za dve godine stvaraju pogonski inženjeri, ilipak „pogonski” profesori, odnosno nastavnici. Namera je bila da se stvoreekspres kadrovi u koje bi se pored ostalih izlila i ona populacija „večitih stu-denata”, koja je kod nas bila i ostala znatna. Neposredni ostvaritelj takvihideja trebalo je da bude tadašnji ministar prosvete Dragoslav Mutapović, zva-ni Mutap, koji je uz podršku tadašnjeg rektora pretio profesorima da morajutako da reformišu Univerzitet, ali ga oni nisu hteli poslušati. Tako je na-ređenje propalo. Uzgred rečeno, danas je slična ideja upakovana u oblanduevropskog reformisanog sistema školstva ponovo zakucala na naša vrata. Ka-ko će se to razrešiti, videćemo. Takođe je propalo i usmereno obrazovanje sačuvenim „šuvaricama”, koje je ukinulo gimnaziju.

Pre više godina, u Američkoj čitaonici u Beogradu slušala sam preda-vanje jednog američkog profesora o američkoj srednjoj školi i o školstvu. Nadržavnom vrhu razmatralo se zašto američki proizvodi u konkurenciji saevropskim nemaju prođu kod kupaca. Došlo se do zaključka da američki pro-izvođači nemaju dovoljno kulture i znanja da bi proizvodili primamljive pro-izvode. A tome je bio razlog što su profesori u srednjim školama bili najsla-bije plaćeni, pa je profesorskom kadru došlo do negativne selekcije tokomdecenija. Nastao je finansijski obrt: znatno su povećanje plate profesorimasrednje škole i posle više godina negativna selekcija se preobratila u pozitiv-nu. U radikalnoj liberalističkoj privredi jasno se zaključilo da je školstvo po-luga proizvodnje i poluga razvoja. Bez takve poluge nema nade za brz razvojdruštva u celini, a pogotovo nema mogućnosti za razvoj privrede. Neobrazo-van čovek ne može valjano da privređuje. To bi danas trebalo biti osnovnonačelo u svakoj kapitalističkoj privredi. Pa ipak, oni koji su se latili da refor-mišu školski sistem ujedinjene Evrope kao da su zaboravili na ovo važno is-kustvo svog prekookeanskog uzora.

Nekada ni najsiromašnije zemlje sveta nisu štedele sredstva za razvojprosvete i širenje znanja. Štaviše, i danas se u Evropi može zapaziti da u ve-likim evropskim zemljama, kao što su Francuska i Nemačka, obrazovani lju-di imaju ograničenija znanja od onih građana malih ili manjih zemalja kaošto su Danska, Norveška, Holandija, Belgija, Austrija. U ovim zemljama ve-oma je normalno, recimo, da čovek pored jezika svoje sredine zna još tristrana jezika, čime je ne samo komunikacija, već i mogućnost sticanja zna-nja, višestruko uvećana. Zanimljivo je, takođe, da završeni đaci koji dolazesa područja bivših socijalističkih zemalja imaju mnogo veća opšta znanja,jednako kao i u tzv. malim zemljama Evrope. Opšta znanja su osnovni pred-uslov za menjanje radnih usmerenja tokom života, lakšem prilagođavanjunovim radnim uslovima i zahtevima, a moderni sociolozi tvrde da čovek to-kom svog radnog veka treba da promeni bar tri radna usmerenja. Preduslovza takve promene jesu temeljna opšta znanja koja se stiču od osnovne školedo univerziteta. Pored drugih, to je jedan od razloga brzog uklapanja našihljudi u radne procese na Zapadu. Ne samo uklapanja, već i vrlo visokih uspe-ha na poslu. Dakle, opšta znanja ne samo da su potrebna za život, već su po-trebna i za rad.

Svet

lana

Stip

čevi

ćPR

IZM

A

34

Školstvo je veliki sistem sačinjen od tri segmenta koji se dopunjuju:osnovna škola, srednja škola, univerzitet. Svaka promena jednog segmentadovodi do posledica u drugim. Setimo se samo kakve je štete imalo nepozna-vanje Biblije, to jest odsustvo predmeta u srednjoj školi koji bi se bavio isto-rijom religija. Đaci su dolazili na univerzitet a da ništa nisu znali o onome štočini hrišćansku Evropu, njenu umetnost, književnost, filozofiju. Morale su sepraznine dopunjavati na Univerzitetu, jer se, na primer, nijedna slika srednjo-vekovne, renesansne ili barokne umetnosti inače nije mogla razumeti. Sličnoje sa vrhunskim delima književne baštine, navedimo samo Danteovu Kome-diju, Miltonov Izgubljeni raj ili Njegoševu Luču. Kako se može razumevatiKjerkegor, ako se ništa ne zna o hrišćanstvu, slobodnoj volji ili predestinaci-ji, da ne dužimo. Militantni ateizam može ponekad biti štetniji od militantnereligije. Setimo se da je ne tako davno zabranjivano od strane vlasti da se uizlogu knjižare Matice srpske drži Biblija, a da su u Pančevu kažnjavani ljudikoji su slušali u crkvi crkvenu muziku. Koliko će razne veronauke na brzinuuvedene biti u stanju da ove i ovakve praznine barem delimično zacele, osta-je da se vidi. Školstvo u celini može se, uistinu, uporediti sa prekookeanskimtankerom od 400 hiljada tona. Da bi skrenulo levo ili desno potrebno je daprođe desetak milja. Školstvo ne trpi revolucije bilo koje fele, ono se možesamo postepeno menjati prema potrebama društva. Svi oni koji su hteli da re-volucionišu školstvo nalik su na one „svinje reformatore” iz Zmaj-Jovinihpesama.

Vreme sadašnje: kod nas i drugde

Profesorsku i nastavničku populaciju veoma su čudila „reformatorska”nastojanja Ministarstva na čijem je čelu bio Gaša Knežević i njegova ekipa.Njihove „reforme”, koje zahtevaju mnogo para kojih nemamo, trebalo je dabudu kao neki most prema ujedinjenoj Evropi, u kojoj nismo. A nećemo nibiti barem za narednih desetak godina. Tako je, primera radi, Bolonjska de-klaracija postala neka vrsta Svetoga pisma, ključni adut i kamen spoticanja usukobu tradicionalno suprotstavljenih strana, Ministarstva i Univerziteta, mi-nistra i rektora. Iako je ona samo uopšteno propisala uslove kojih se u refor-mi visokog obrazovanja (čitaj usaglašavanje i ujednačavanje univerzitetskihstudija članica EU) treba držati, jasno je da za neke od njih moramo imati ba-rem približno jednake životne i radne uslove. Evo nekoliko jednostavnih pri-mera: jedno od načela novoga školstva u EU jeste mobilnost profesora i stu-denata, što je u stvari samo oživljavanje jedne tradicije koja je postojala još usrednjem veku, kada je jedan profesor predavao, recimo, u Padovi u Italiji, apotom na Sorboni u Parizu. Za njim su išli i njegovi studenti. Postojala je i ta-da mobilnost profesora i studenata, ali imali su jednake uslove života i rada uonoj ustanovi koja se tada zvala „universitas studiorum”. A latinski, linguafranca, bio je jezik nastave i komunikacije. Oživljen je, dakle, negdašnji sano velikoj humanističkoj Evropi i krenulo se u njegovu realizaciju. Za našeprofesore i studente, sem u izuzetnim slučajevima, gotovo je nedostižna ta-kva mobilnost na području EU. Ali, još je važnije upitati se možemo li mi i u

OBR

AZ

OVA

NJE

KA

OJA

VNO

DO

BRO

PRIZ

MA

35

našoj maloj zemlji da ostvarimo takvu mobilnost profesora i studenata, reci-mo između Beograda, Niša i Kragujevca? Da pomenemo samo problem sta-novanja, zaposlenja drugog člana porodice, troškova preseljenja i svega ono-ga što nas pritiska u siromaštvu. Pored činjenice da su za svoje studiranje ne-ki „ispod crte” morali da uplate propisane dažbine nekom od pomenutih uni-verziteta, te bi to zahtevalo i veoma složeno knjigovodstvo, katkad nerešivihishoda. Mobilnost profesora i studenata u našoj maloj zemlji biće mogućnoostvariti samo onda kada postanemo srednje razvijena država. Ako se do tadarazreše problemi u razvijenim zemljama Evrope vezani za ovaj zahtev. I jošneki drugi. Napravićemo zato jednu digresiju, ilustracije radi.

Slučaj Italije

U Italiji se pre tri godine počelo sa reformom školskog sistema i škol-skih programa na svim nivoima, saglasno zahtevima Evropske unije, a poseb-no Bolonjske deklaracije. Uporedo sa procesom reformisanja, započelo je injegovo osporavanje, koje je katkada dobijalo i oblike masovnih i žestokihdemonstracija, sa hiljadama nastavnika, učenika, univerzitetskih profesora istudenata na ulicama. Italijanima se najmanje dopalo „kresanje” nacionalneistorije i uopšte nacionalnih predmeta, brisanje geografije, „šuvarizacija”srednjih školi, što će reći prerani zahtevi za odabir buduće profesije koji vodenametnutoj selekciji i „negovanju izuzetnosti” školovanjem u gimnazijama, apotom i na univerzitetima, strogo izdvojenog učeničkog korpusa. Pada mi napamet, uzgred budi rečeno, da naše prosvetare i njihove sindikate, nikadaovakvi razlozi do sada nisu izveli na ulicu! Mnogo negodovanja pobrala je iodluka italijanske vlade da se iz državnog budžeta finansiraju i privatne ško-le i univerziteti. Ustanovljena su, dalje, dva ciklusa studiranja u ukupnom tra-janju od pet godina (3+2), uveden je sistem bodova (kredita), tzv. ECTS kaomera obima i mogućnosti prepoznatljivosti i poređenja programa studija naraznim univerzitetima: za svaku akademsku godinu po 60 kredita, a u ukup-nom zbiru od 180. I pre reforme Italija je imala centralizovan univerzitet, sanesamostalnim fakultetima, minimalne finansijske autonomije, čija je inge-rencija uglavnom svedena na didaktiku. Sistem akreditacije, to jest, utvrđiva-nje standarda u univerzitetskoj nastavi, nije ustanovljen ni na nivou nacional-nih univerziteta. A njih je u Italiji preko šezdeset, barem kada su u pitanju fi-lološke studije, i oni su svoje nove programe (kurikulume) na veoma različitenačine definisali. Željena mobilnost studenata teorijski je moguća, ali u prak-si teško izvodljiva, barem zasad.

Ako ostavimo po strani finansijski momenat, koji nikako nije zanemar-ljiv, mobilnost studenata izgleda ovako: student iz Španije, sa slabim zna-njem italijanskog, hoće da nastavi svoje studije srpskog jezika u Italiji, da biih potom okončao u Francuskoj, na nekoj srbokroatističkoj katedri. Nijedanod potrebnih jezika ne zna dovoljno dobro. Ni onaj koji studira, ni onaj na ko-me studira. Pri tome su programi studija i traženi nivoi znanja u svakoj od po-brojanih zemalja različiti. Ako se tome doda i naša jezička situacija (spsko-hrvatsko-bošnjačka), stvari se naknadno komplikuju. Rekla bih da je ovakvo

Svet

lana

Stip

čevi

ćPR

IZM

A

36

studiranje ne samo teško izvodljivo nego i štetno po studente. Slučajevi izprakse me u to dodatno uveravaju.

Dalje, samo mali broj italijanskih univerziteta osmislio je tzv. specija-lističke studije za one koji žele da nastave studiranja još dve godine i da stek-nu odgovarajuću diplomu („laurea magistralis”). Stvari su se dodatno kom-plikovale kada je novoustanovljena komisija aktuelnog Ministarstva obrazo-vanja formulisala predloge za reviziju nekih univerzitetskih programa – tipredlozi su od strane studenata dočekani „na nož” i proglašeni za „kontrare-formu” reformi. Novim ministarskim dekretom predlaže se modifikacija si-stema studiranja 3+2 i kreiranje „modela Y”: po njemu bi se u prvoj godinitrogodišnjih studija obavljala bazična priprema pristupačna svima, a u nared-ne dve godine studiranje bi se račvalo ka profesionalizaciji relativno niskognivoa i ka metodološkom smeru namenjenom onima koji hoće da nastavespecijalističke studije ili steknu visoki stepen obrazovanja. Ovaj „kanal” biobi pristupačan samo onim koji ostvare odlične rezultate u prvoj, pripremnojgodini. Dakle, selekcija sledi posle prve godine studiranja. S druge strane,prelazak iz jednog u drugi „kanal” ne bi bio garantovan. Ministarskim dekre-tom, dalje, ukinuta je obaveza rektorata da utvrdi broj kredita koji bi bili pri-znati za svaki smer studiranja u onim slučajevima kada se želi nastaviti saspecijalističkim studijama. Studentska javnost prepoznala je u ovim meramaMinistarstva sistematsko smanjivanje broja onih koji se pripuštaju na „elitnestudije” koje vode ka magisteriju, selekciju koja se u italijanskom školskomsistemu dosledno sprovodi i ponavlja od srednje škole do univerziteta. Italijaje samo jedan primer da sa reformama ne ide lako, da za njih treba da postojiopšti, nacionalni konsenzus, da mogu i propasti, da je neizvesno kako će sveokončati. Za takva i slična iskustva, naše ex-Ministarstvo prosvete nije znaloili nije htelo da zna.

Naša reforma

Tobožnja reforma našeg školstva imala je i tužno-smešne vidove: seti-mo se samo onoga jada sa skidanjem gaćica na školskome času, o čemu jeministar Knežević govorio sa razumevanjem. Ali, to i nije najveći greh bivšeministarske garniture. Centralizacija Univerziteta za koju su se zalagali i kon-centrisanje sredstava i odlučivanja u rektoratima, što kao praksa postoji i udrugim zemljama Evropske unije, jeste u suštini za naše prilike retrogradna.Relativna samostalnost fakulteta učinila je da se oni razgranaju i da i svojimsredstvima razvijaju. Centralizacija sredstava i odlučivanja veoma bi omelasaradnju fakulteta i privrede, naročito onih tehničkog usmerenja. Centraliza-cija bi vrlo brzo dovela do toga da se veliki univeziteti, poput beogradskog inovosadskog, udvoje ili utroje. Nastala bi proliferacija univerziteta, kao štose desilo u Parizu ili u Rimu, što mnogi tamošnji nastavnici smatraju štetnimi nekorisnim. Ponovili bismo jednu grešku koju na Zapadu sada ne znaju ka-ko da otklone.

Dalje, bivši ministar obrazovanja Knežević tvrdio je, ne tako davno, danjegovo ministarstvo nije centralizovano i ideologizovano. Što je, blago

OBR

AZ

OVA

NJE

KA

OJA

VNO

DO

BRO

PRIZ

MA

37

rečeno, bila gola neistina. Šta ga je sprečavalo – ako ne želja da sâm (sa svo-jim sasvim prosečnim saradnicima) odlučuje kojim će pravcem i u kojemobimu krenuti tzv. reforme obrazovanja i školstva u Srbiji – da od samogapočetka svog ministrovanja oformi Prosvetni savet kakav su imale još kralje-vina Srbija i kraljevina Jugoslavija, a ni Brozov režim nije ga ukinuo, i koji binezavisno od Ministarstva vodio brigu o stručnoj strani reforme: predlagaoprosvetne programe, odobravao udžbenike i vodio svekoliku obrazovnu poli-tiku, na osnovu široke rasprave organizovane u stručnim telima pedagoga,psihologa, profesora i učitelja, i u strukovnim organizacijama. Uz dužnupažnju prema onome što je glas roditelja, učenika i studenata. Potom, kada jeProsvetni savet konačno i formiran, pošto je reformatorska pošast uveliko za-vladala našim školama, već i sam njegov sastav govorio je nedvosmisleno daje u pitanju jedna od već poznatih obmana javnosti i izvrgavanju ruglu i samenjegove ideje o vrhunskom stručnom telu: kriterijum za izbor njegovih člano-va može se objasniti samo partijsko-prijateljsko-kolegijalno-rođačkim veza-ma, sa partijski i politički prepoznatljivim „pogledom na svet”, uz doslednosprovedenu selekciju osrednjih kadrova iz redova profesora i asistenata.

Zar nije svojevrsna i opasna ideologizacija štetna po nacionalno zdra-vlje kada se sve prošlo proglašava lošim i kada se sve tuđe prihvata bez rezer-ve. Pošavši od teze da je naše obrazovanje ugroženo nacionalnim projektimakoji nude „mit i legendu umesto stvarnosti”, a obrazovanje i kulturni identitetpretvaraju u nacionalizam, ministarstvo Gaše Kneževića najviše se okomilona „nacionalne” predmete, pre svega na srpski jezik i književnost i istoriju.Pod parolom „modernizacije” nastave jezika i književnosti u osnovnoj i sred-njoj školi i usklađivanja postojećih nastavnih programa i planova sa njima od-govarajućim u drugim evropskim zemljama, reformatori su najpre skresalibroj časova srpskog jezika i književnosti na nedozvoljeno mali broj, a ondaukinuli i ime i nacionalnu odrednicu, predlažući da nam deca nadalje u školiuče „jezik i komunikaciju”, što je nepoznato kao praksa u evropskim zemlja-ma na koje se pozivaju. Potom se ministar „korigovao”, pa je atribut srpskiipak ostao. Taj naum bi prošao možda i nezapaženo u javnosti pored svih par-tijskih „ministarstava u senci”, čiji je posao da budno motre na političke opo-nente na vlasti i opominju ih kada zastrane, da se Srpska pravoslavna crkva ni-je umešala i digla u javnosti svoj glas negodovanja. Tako je izbegnut za dlakunikšićki scenario da se štrajkom glađu bije bitka za ime sopstvenog jezika.

Iz dopisa koji su pre nešto više od godinu dana tadašnjem Ministar-stvu prosvete uputile Katedre za srpski jezik i književnost sa gotovo svih fi-loloških fakulteta u Srbiji, može se razabrati da je Ministarstvo sistematskiizbegavalo da pozove na saradnju vodeće stručnjake iz ove oblasti, već je usvoje komisije radije uključivale asistente-pripravnike koji još nisu stigli va-ljano ni zanat svoje profesije da savladaju, a kamoli da o nečemu meritornoprosuđuju. Dogodilo se, takođe, da pored pomenutog kresanja programa ibroja časova srpskog jezika i književnosti, ne bude izvršena neophodna kri-tička analiza dosadašnje nastave jezika i književnosti, dosadašnjih planova iprograma i metodičkih pristupa ovoj materiji. Sve se odbacilo po principusve što je bilo ne valja, a sa druge strane preuzeti su bez ikakve kritičnosti

Svet

lana

Stip

čevi

ćPR

IZM

A

38

delovi stranih nastavnih programa, i to takvih koji više odgovaraju učenjunematernjeg jezika.

Nije se vodilo računa ni o vaspitno-obrazovnom značaju književnosti,ni o značaju književnog nasleđa za negovanje i očuvanje kulturne tradicije, nio značaju književnosti za razvijanje jezičkih sposobnosti učenika, zaključakje ovog meritornog tela koje je ozbiljno prodrmalo „reformske” naumeKneževićevog ministarstva, barem u ovome slučaju. I drugi nacionalni pred-meti, pre svega istorija, pretrpele su u reformisanim školskim programima iz-mene u kojima je vidljivo drastično pomeranje ideološkog klatna na suprotnustranu, te su sada nekada „rđavi momci” postali dobri, i obratno, ostavljajućiu čudu dobar deo roditeljske populacije koja je imala drukčija saznanja oprošlosti svoga naroda. Odavno je već uočeno da nikada činovnici nisu pravi-li nijednu reformu u školstvu, reformu je pravila politika. Ideje o usmerenomobrazovanju nisu potekle iz ministarstva prosvete, već na 10. kongresu SKJ.Ideje o reformama našeg školstva DOS-ovog Ministarstva prosvete nisu sa-mo rezultat „revolucionarne” odluke da se ono „očisti” od naslaga komuni-stičke prošlosti, da se „modernizuje” po uzoru na projektovani školski sistemu zemljama Evropske Unije, već i da se usput oslobodi od „štetnih nacional-nih mitova”, koji su do sada sprečavali brisanje nacionalnog identiteta i ideal-no utapanje u globalno „otvoreno društvo”. Nije teško pogoditi koje političkegrupacije, političke partije i nevladine organizacije stoje iza ovakvog projek-ta. Njihovi predstavnici u Ministarstvu prosvete uistinu su shvatili da se tumogu sliti „kapitalne investicije” prilivom novca spolja, koji se trošio kako setrošio, to tek predstoji da se vidi, i što je mnogo važnije, da se može posejatiseme budućih građana Evrolenda, ili barem njegovog limesa, koji će biti „ra-sterećeni” znanja o svome poreklu, istoriji, kulturnom identitetu, koji će „ko-municirati” međusobno na „maternjem jeziku”, a narodno pesništvo i njego-ve junake, ukoliko uopšte za njih saznaju, doživljavati kao relikte svoje pa-ganske prošlosti kojima se ne treba dičiti.

Uzgojena je velika neistina je da ćemo samo tako postati deo Evrope,da nam nema druge, spas u reformama ili propast u kaljugi naše dosadašnjenacionalne škole. Niti su uistinu takvi bili zahtevi koje je Evropska unija pro-jektovala u cilju objedinjavanja i usaglašavaja obrazovnih sistema poslednjihdesetak godina, niti su u drugim zemljama njeni zahtevi bezrezervno pri-hvaćeni i ostvareni. Ostaje da se vidi kako će se sada stvari razvijati, posleproširenja Evropske unije i uključivanja zemalja iz negdašnjeg socijali-stičkog bloka, budući da su u njima školski sistemi veoma različiti. Prema ne-kim mišljenjima, kojima se mogu samo pridružiti, obrazovni sistem tzv.istočnog bloka, gde se možemo i mi na određen način svrstati, pored svoje„glomaznosti” i „staromodnosti”, „ideološke zastranjenosti” itd, ako je suditii prema uspehu na svetskom tržištu znanja i pameti, dao je izvrsne rezultate.To jeste bila škola opterećena mnogim, možda i nepotrebnim znanjima, ali jeu odnosu na „školicu igricu”, koju Evropa po uzoru na Ameriku sada nudikao model, ima svoje vidljive prednosti. Uspeh naše dece u svetu nije rezul-tat njihove posebne nadarenosti, već dobre škole, koja ih je podsticala nadodatni napor. Nedavna anketa u srednjim školama u Pulji, u južnoj Italiji,

OBR

AZ

OVA

NJE

KA

OJA

VNO

DO

BRO

PRIZ

MA

39

pokazala je da deca albanskih emigranata imaju šira opšta znanja i proporci-onalno pokazuju bolje uspehe, uprkos jezičkoj prepreci, negoli njihovivršnjaci Italijani. Zašto bi se onda bilo koja članica buduće i sadašnje evrop-ske porodice država odricala svog nacionalnog školstva, koje je u pojedinimslučajevima dobro projektovano i sa već potvrđenim kvalitetima, zarad jednesumnjive uravnilovke, čija je politička konotacija nesporna.

Evropska unija

U Evropskoj uniji, uostalom, još su daleko od jedinstvenog školskogsistema. U njoj se grosso modo mogu izdvojiti tri sistema: l. britanski, kojiobuhvata britanska ostrva, Holandiju i Belgiju, i karakteriše ga autonomnostškole, odnosi pri radu skoro komercijalnog karaktera, i postojanje mnoštvaprivatnih škola. Ovakav sistem je najranjiviji i najpodložniji merkantili-stičkom konceptu; 2. mediteransko-latinski, sa centralističkom i državnomtradicijom školstva, koji se najviše razilazi i najjače opire merkantilizmu; 3.germansko-nordijski, u kojem o školama prevashodno brinu lokalne autono-mije, a zavise i od njihovih privrednih i industrijskih subjekata, te su tako naj-otpornije prema merkantilističkim zahtevima spolja. Najveće promene odi-gravaju se u mediteransko-latinskoj zoni školstva: tako se špansko školstvoregionalizovalo po uzoru na nemačko; u Italiji je, takođe, uvedena školskaautonomija, a u Portugaliji je uvedena evaluacija nastavnika, u mekšem obli-ku. Francuska je ostala centralistička i sada se veoma glasno i sa mnogo uz-buđenja diskutuje o „decentralizaciji”. Pored svih razlika, međutim, neki ele-menti su im bliski ili zajednički. Pre svih – javni i, još češće, državni karak-ter, evropskog školstva, koji ga čini otpornim prema neoliberalizmu i mer-kantilizmu. Unutar ovakvog okvira primetne su i neke analogije koje gene-riše srodna politička orijentacija: raniji polazak u predškolski razred (Italija iŠpanija); pomeranje na mlađi uzrast izbora usmerenja (u Španiji sa 14 godi-na, u Francuskoj sa 12 godina, u Italiji sa 14 godina, u Engleskoj se jošproučavaju modaliteti); rigidna podela u srednjoj školi na opšte i profesional-no usmerenje (veoma izražena u Italiji i Španiji, manje u Francuskoj); regio-nalizacija (Italija i Francuska ), a u mnogim zemljama i naglašen prenos kom-petencija na lokalnu samoupravu, čak i tamo gde je to već i postojalo kao, naprimer, u Švedskoj i Finskoj; izmene propisanih minimalnih kvalifikacija na-stavnika (Italija, Francuska, nešto drukčije u Španiji); kresanje budžetskihdavanja u svim zemljama Unije, privremenost dozvola za rad kao posledicarestriktivnih budžetskih mera, ali takođe i kao vid uvođenja novih odnosa uradnom procesu i novih mehanizama za primanje u službu, karakteristično,na primer, za Italiju i Francusku.

Prirodno je da ovakve zajedničke namisli prouzrokuju istovetne reak-cije, pogotovo u nastavničkom korpusu, koji je svuda već i onako neprijatelj-ski raspoložen prema neoliberalističkoj politici i njenim refleksima na škol-stvo. Kulminacija ovakvog nezadovoljstva ispoljena je, od 17. oktobra do 15.novembra 2002. godine, u Italiji, Španiji, Portugaliji i Francuskoj, kada ještrajkovalo preko milion i po nastavnika i zaposlenih u školama, sa praktično

Svet

lana

Stip

čevi

ćPR

IZM

A

40

istovetnim zahtevima. Rekord od skoro dve nedelje neprekidnog nacionalnogštrajka zabeležen je u Francuskoj, što je prema nekim tvrdnjama podsećalo na’68. godinu.

U mnogim zemljama Evropske Unije danas je prisutna i glasna tvrdnjada je školstvo svuda, zbog nametnutih reformi prema zacrtanom globalnom,neoliberalističkom modelu, izloženo tako jakom pritisku da rizikuje da eks-plodira. Otkad se spoznalo da obrazovanje i školstvo mogu biti i veliki biznis,već i zato što se broj nepismenih u svetu broji stotinama miliona, a svake go-dine novih stotinu i više miliona dece u školskom uzrastu ne pođe u školu, neprestaju nastojanja da se oni pretvore u robu koja podleže logici tržišne eko-nomije. Multinacionalne kompanije takmiče se za monopol nad svetskimtržištem obrazovanja (on line usluge, kursevi na daljinu, štampa itd.), a neiz-bežna posledica je produbljivanje jaza između onih koji poseduju ekonomskei kulturne resurse i onih koji kulturno i socijalno nazaduju.

Vetar liberalizma, kažu, duva u jedra određenih političkih nomenklatu-ra, a „generalne probe” na tome putu, kada je u pitanju evropsko školstvo, iduu smeru privatizacije, ugovora o individualnom radu, brisanja autonomija,drastičnog smanjenja državnog finansiranja, eliminacije punog radnog vre-mena, prinude da se prerano napravi izbor za buduću profesiju i, sledstvenotome, „školovanja za rad” itd. I sam MMF se umešao u tu priču sa obaveza-ma kojim uslovljava svoju pomoć i pritiskom u smeru redukcije ulaganja unacionalno obrazovanje. U mnogim zemljama, zbog preuzetih obaveza predstranim donatorom, preraspoređuju se sredstva unutar školskog sistema nadrugi način. Tako se, na primer, više troši na osnovne škole, a viši nivoi seupućuju na privatizaciju. Proces privatizacije obrazovnog sistema podstičese, ali bez prethodno uspostavljenih čvrstih sistema kontrole kvaliteta. Držav-no školstvo se sistematski slabi, nauštrb privatne školske mreže, kojoj se opetpreporučuje partnerstvo sa privrednim subjektima i uključivanje u internacio-nalnu mrežu daljinskog obrazovanja.

Danas su sasvim jasno artikulisani stavovi u međunarodnoj javnosti daiza ovakvih procesa koji vode slabljenju i uništavanju državnog i nacionalnogsistema školstva i komercijalizaciji znanja, ne stoje samo ekonomski razlozi.Prisutna je određena ideologija koja teži da obrazovne politike subordinira lo-gici takmičarstva i selekcije, umesto da otvori prostor za razvoj i napredovanjepojedinaca i društva. Potrebno je, nema sumnje, da se Evropa odupre ova-kvom projektu koji obrazovanje pretvara u tržišnu robu, jer obrazovanje nijesamo faktor individualne promocije, već je pre svega socijalni faktor, „vežba-onica” demokratije, učenje i priprema za građansko društvo. Zato obrazovanjene može i ne sme da postane roba dostupna samo malom broju povlašćenih.

Tačno je da je težnja Evrope da uniformiše školske i obrazovne siste-me jasno iskazana, doduše u embrionalnom obliku, već u bolonjskom projek-tu 1999. godine (harmonizacija univerzitetske nastave), a na širi način i u po-litičkom projektu „Evropa znanja”, kako se može pročitati u finalnoj deklara-ciji Evropskog saveta u Lisabonu, od 23. do 24. marta 2000. godine.

Uvažavanje ovih činjenica, ovih i ovakvih smernica, čak i za zemlju po-put naše, koja je još uvek daleko od ulaska u Uniju, ne može biti sporno. Ali,

OBR

AZ

OVA

NJE

KA

OJA

VNO

DO

BRO

PRIZ

MA

41

tačno je i da je u nas duboko usađeno mišljenje da je škola zajedničko dobrona koje svaki pojedinac ima pravo. I da je besplatno školovanje minimum de-mokratije kojeg se teško odričemo. Svako bezuslovno prihvatanje zahteva ko-ji dolaze spolja jeste odraz političkog stava i orijentacije jedne političke elite,brzopletost koja košta na izborima. Nedopustivo je bilo prenebregavanje sva-kog drukčijeg mišljenja i stava i opasno etiketiranje kao „antireformskog” sve-ga onoga što nije bilo na crti prihvatanja bezuslovnog diktata spolja. Obrazo-vanje jeste i mora ostati javno dobro, a nacionalno školstvo se mora odupretinadirućem liberalizmu, baš kao i retrogradnom tradicionalizmu.

Ako još ni bogatim ili manje bogatim članicama Evropske unije nijejasno kako će se završiti započeti poduhvat harmonizacije školskih sistema,jasno, glasno i masovno osporavanih reformi, pitanje koje sebi moramo po-staviti glasi: zašto smo toliko hrlili u te i takve reforme, kada za njih nismobili spremni, kada za njih nemamo para, kada smo mogli da sačekamo i da seučimo na pozitivnim iskustvima drugih? Zašto grlom jagode?

To ne znači, dabome, da nova prosvetna vlast ima pravo da se ponašakao da ništa što su njeni prethodnici (ne samo oni dosovski!) radili nije bilodobro, da treba navrat-nanos da promoviše svoju „reformu”. Da sledeći kodnas već uhodanu praksu vrši čistku onih „njihovih” a dovodi neke „svoje” sa-vetničke timove, kojima je davno prošao rok upotrebe. Ministar ne mora bitiuvek gorostas, ali ako to već nije, treba barem da zna da pita i koga da pita.Da sluša i koga da sluša. To bi morao biti minimum njegove kompetentnostiza mesto na kome se nalazi. Ako je obrazovanje javno dobro, a jeste, o njemune može odlučivati samo vlada i njeno resorno ministarstvo, bila ona većin-ska ili manjinska. Ono ne može biti „političko opšte mesto”. Za njegovoustrojavanje i projektovanje u budućnosti potreban je pre svega široki kon-senzus one stručne elite u nas koja neće biti talac partijskih ciljeva, ideološkihnastojanja ili tržišnog imperativa lokalne ili globalne privrede.Sv

etla

na S

tipče

vić

PRIZ

MA

42

Centar za liberalno-demokratske studijeBeograd

Centar za liberalno-demokratske studije (CLDS) je nestranačka,nevladina i neprofitna istraživačko-obrazovna organizacija.

Ciljevi CLDS-a su:

• zaštita individualnih sloboda • slobodna tržišna privreda i ekonomski napredak• vladavina prava• odgovorna i ograničena država• liberalna demokratija

Ostvarivanje ovih ciljeva podrazumeva delovanje CLDS usmereno ka:

• reformama političkog sistema• ekonomskoj tranziciji• izgradnji civilnog društva• zaštiti ljudskih i manjinskih prava• kooperaciji među pojedincima, lokalnim zajednicama i

državama• istraživanju i publikovanju liberalne misli• edukaciji građana

Osnovne aktivnosti CLDS-a su:

• istraživanje• uticaj na javno mnjenje• edukacija

Projekti u toku: Poreska reforma u SrbijiNovi zakon o izvršnom postupkuKorupcija u pravosuđuSaobraćajne ekonomske politike u SrbijiPrizma – mesečne političke analizeParlamentarna kontrola vlade

PRIZ

MA

43