1

1)76. Pojam i osnovne karakteristike projektovanja naučnog istraţivanja

Proces izrade projekta istraţivanja je smisaona, umna aktivnost na izradi projekta istraţivanja

Projektovanje je smisaona, umna aktivnost, zato što istraţivaĉ prvenstveno praksom i aktivnošću svog

uma konstatuje pojavu kojom se istraţivanje bavi i njene razliĉite ĉinioce, utvrĊuje i odabira postojeća

saznanja o toj pojavi i njenim ĉiniocima. Sve to stavlja u meĊusobne odnose i veze, i na osnovu svih tih

saznanja formira odreĊene stavove i pretpostavke o toj pojavi i njenim ĉiniocima, dajući im odreĊena

znaĉenja i formirajući smisaonu celinu. Projektovanje je dinamiĉki sistem delatnosti, meĊusobno

koordinisanih i sinhronizovanih.

Sve delatnosti u procesu izrade projekta istraţivanja moraju biti meĊusobno saglasne, jer su usmerene

ka istom cilju i istoj svrsi. Svaka od njih ima taĉno utvrĊeno mesto i ulogu u procesu izrade projekta.

Svaka od njih je u funkciji drugih delatnosti i u odnosima sa njima. Nijedna se ne moţe obaviti na

odgovarajući naĉin bez obavljana drugih.

Delatnosti projektovanja su preteţno nauĉne i struĉne, kreativne ali i rutinske. Stručne su sve one za

koje već postoje data i proverena rešenja, koja se primenjuju po utvrĊenim normama i pravilima struke,

ali ne potpuno lišene kreativnosti i samostalnosti. Rutinski poslovi su oni koji se na manje - više

uobiĉajen naĉin ponavljaju. To su tipiĉna rešenja za tipiĉne situacije.

Osnovne faze procesa istraživanja:

1)Stvaranje polazne hipotetiĉke osnove

2)Pribavljanje potrebnih obaveštenja o stvarnosti

3) Da se rezultati istraţivanja ukljuĉe u postojeći fond saznanja

Proces izrade projekta sadrţi sledeće delatnosti:

1. opaţanje i shvatanje problema i predmeta istraţivanja odn. njihovog manifestovanja,

2. prethodnu (preliminarnu) identifikaciju – izdvajanje iz ukupne društvene stvarnosti i svesti o

njoj,

3. preliminarno odreĊenje i klasifikaciju analogijom – po kriterijumu srodnosti, sliĉnosti i

razliĉitosti sa drugim pojavama i problemima,

4. analizu izdvojene i definisane pojave odn. problema, postupno, krećući se od strukturalne do

funkcionalne odn. genetiĉke analize,

5. koncipiranje modela problema, predmeta i situacije i njihova razrada.

Moţe se zakljuĉiti da je projekat istraţivanja rezultat procesa projektovanja, da je to dokument koji ima

više svojih karakteristika, funkcija i delova.

2) Konceptualizacija

Konceptualizacija moze znaciti samo izradu,izgradnju,razvijanje najopstije zamisli o pretpostavljenom,

predstojecem istrazivanju.Ova zamisao pocinje opstom idejom o opazenom odnosu,o opazenom

problemu naucne ili prakticne prirode.Na osnovu formulisane ideje imamo preliminarno definisanje

istrazivackog problema koje nas upucuje na blize informisanje o njemu.Postojece naucno i empirijsko

saznanje do kojeg smo dosli ukazuje nam na mogucnosti istrazivanja definisanog

problema.Ipak,valjano naucno istrazivanje ne moze se izvesti na osnovu opstih odredaba

koncepcije,vec zahteva dublju i detaljniju naucnu obradu.

Paradigmatsko i teorijsko zasnivanje istrazivanja

2

Prva radnja po konstatovanju problema koji je opsti predmet istrazivanja je ostvarivanje uvida u vec

postojeci naucni fond, sto podrazumeva otkrivanje teorijskih saznanja i drugih naucnih saznanja o

problemu i o mogucim resenjima problema.Analiza naucnog saznanja o problemu je istovremeno i

pocetna faza analize problema,selekcija i klasifikacija njegovih cinilaca na one koji se mogu smatrati

istrazenim,na one koje tek treba i moguce je istraziti u savremenim okolnostima i na one koje je

pozeljno istraziti ali uslovi ne dozvoljavaju.Imajuci u vidu da teorije i saznanja sadrzana u naucnom

fondu pripadaju odredjenim naucnim pravcima ,i nalaze se u odredjenom paradigmatskom sistemu,

analiza naucnog saznanja sadrzana u naucnom fondu je ujedno i uspostavljanje odnosa sa paradigmom

(paradigmama) i svesno ili nesvesno odredjenje prema njima odnosno prihvatanje jedne od

njih.Konceptualizacija istrazivanja u sustini pocinje prihvatanjem odredjene paradigme i

paradigmatskom artikulacijom istrazivanja.To prakticno znaci izbor odredjenog pogleda na

svet.Paradigmatska artikulacija se ne moze izbeci ni kada je istrazivac „antiparadigmatski“

opredeljen.Za valjano istrazivanje neophodna je teorijska i metodoloska zasnovanost sa jasno

iskazanim pristupima i postulatima.

Izbor teme

Bitan cinilac konceptualizacije je otkrivanje teme odnosno formulisanja preliminarnog odredjenja

predmeta istrazivanja.Izbor teme se vrsi po odredjenim pravilima:

1)tema je naucno znacajna,tj.njenim istrazivanjem se resava ili artikulise neki znacajan problem nauke-

naucne discipline.

2)tema moze biti istrazena u okvirima datog paradigmatsko-teorijskog sistema do zadovoljavajuceg

nivoa i obima

3)u datim drustvenim okolnostima istrazivanje se moze konkretno sprovesti i izloziti naucnoj i

drustvenoj kritici i upotrebi.

Jedan od problema je formulisanje teme.Najcesce su greske nesklad izmedju stvarnog sadrzaja i

iskazanog naziva teme ,kao i preopsirnost (oskudnost) date formulacije.Tokom citavog procesa

konceptualizacije se tezi da:

1)preliminarno odredjenje predmeta istrazivanja bude konkretno i precizno

2)bude izbegnuta upotreba sveza koje ne specijaliziraju veze na koje se odnose

3)budu izbegnuti homonimi i sinonimi

4)budu izbegnute slozene recenice prilikom formulisanja preliminarnog odredjenja predmeta

istrazivanja kad god je to moguce

5)u izboru i formulisanju teme oslonac bude na prethodnom naucnom saznanju, istrazivackoj i

drustvenoj praksi

3

Izbor i formulacija teme tj.preliminarno odredjenje predmeta je veoma znacajno jer obavezuje na

koncentraciju paznje na odredjene delove,dimenzije,svojstva pojave i odnose unutar pojave

Istrazivacki zadatak

Projektni zadatak je prvi potpuno formiran naucnooperativni dokument kojim se dovoljno

odredjeno i sistematski iskazuju bitne odredbe koncepcije o problemima i mogucem predmetu

istrazivanja ,kao i o mogucim nacinima istrazivanja.On ukazuje na potrebna okvirna sredstva za

sprovodjenje predstojeceg istrazivanja.Sadrzaj i odredbe projektnog zadatka saopstavaju samo

opste,pretpostavljene,mogucnosti istrazivanja tj.to je predstavljanje opste ideje o kojoj se vodi rasprava

izmedju naucnika-istrazivaca i njih i narucioca.Izrada i razmatranje projektnog zadatka su faze procesa

konceptualizacije.

Idejna skica

To je vec znatno razradjenija opsta zamisao.U njoj se formulisu opste preliminarno odredjenje

predmeta,moguci ciljevi istrazivanja,generalna (a nekad i posebna) hipoteza,bitni metodi

istrazivanja,orijentacioni rokovi,potrebna sredstva i kadrovi.Idejna skica je dokument koji prethodi

projektu istrazivanja.Njena funkcija je dvostruka:

1)ona ima karakter poslovnog dokumenta-ponude mogucem naruciocu istrazivanja. Podstaknut skicom

narucilac treba da blize odredi svoje potrebe za istrazivanjem,da preciznije definise problem i pitanja za

koja trazi resenja,ostvari uvid u kolicinu sredstava i vremena koje je potrebno.

2)ima orijentacionu funkciju za narucioca i istrazivaca-istrazivac vrsi selekciju i klasifikaciju pitanja na

koje bi se istrazivanje moglo odnositi po kriterijumima znacaja,mogucnostima dubljeg saznavanja, i na

taj nacin usmerava paznju narucioca na bitna pitanja.Takodje,uspostavljanjem odgovarajucih teorijsko-

metodoloskih okvira u skici ,istrazivac utvrdjuje osnovne orijentacione tacke svog rada na ostvarivanju

projekta.

Idejna skica ne prelazi obim od 10 kucanih str.(najcesce 5-7).Ona uglavnom sadrzi:

1)preliminarno odredjenje predmeta istrazivanja-naziv teme sa skracenim opisom moguceg sadrzaja

2)moguce ciljeve istrazivanja

3)osnovni hipoteticki stav o pojavi,problemu,predmetu istraz.

4)znacaj i opravdanost istraz.

5)osnovne metode i tehnike istraz.

6)potrebno vreme,kadrove,sredstva

Nekad idejna skica zapocinje „uvodnom napomenom“ koja daje opis situacije i procesa kojim se

doslo do opredeljenja za predlozenu temu,a cija je funkcija da animira i uvede moguceg narucioca u

4

temu,da aktivira njegovu paznju u pravcu trazenja sopstvenog interesa u predlozenom istrazivanju i da

ga ucini osetljivim na argumentaciju datu u textu skice.

Idejna skica i rasprave o njoj su ,po pravilu,osnov od koga se polazi u izradi nacrta naucne zamisli.Iako

korisna,ona ne moze zameniti ni projekt istrazivanja u celini ni nacrt naucne zamisli.Ona je opis

moguceg u predlozenom istrazivanju,nerazradjen i uopsten,dok su nacrt naucne zamisli i projekt

istrazivanja razvijeni i precizni dokumenti koji ne dozvoljvaju proizvoljnosti.

3)78. Pojam, funkcije i struktura istraţivačkog projekta

Projekat istraţivanja je:

a. zamišljeni model nauĉnog saznanja o predmetu istraţivanja,

b. on je zamišljeni, ciljni, svrsishodni, racionalni, funkcionalni sistem,

c. to je nauĉni dokument, i

d. projekat istraţivanja je operativno – organizacioni dokument.

1)Za projekat istraţivanja moţe se konstatovati da je zamišljeni, teorijsko – praktiĉni model sticanja

nauĉnog saznanja o problemu i predmetu istraţivanja.Prema tome projektovanjem dolazimo do

modela-celine, koju smo u svojoj svesti konstruisali i oblikovali na osnovu nauĉnog i iskustvenog

saznanja, imaginacije, nadahnuća, putem mišljenja po pravilima nauke i logike. Iskazan je znacima i

simbolima, najĉešće pismeno i grafiĉki, u obliku dokumenta koji nazivamo projektom istraţivanja.

2)Projekat istraţivanja definišemo kao ciljni, racionalan, svrsishodan sistem zato što je on strukturisana

celina delova, saznanja, zakljuĉaka, sudova, stavova, meĊusobno saglasnih i funkcionalno povezanih.

Iako se ne osporava već naprotiv istiĉe uloga imaginacije, nadahnuća, obdarenosti, svaki stav, sud,

zakljuĉak, mora imati racionalnu osnovu, racionalan iskaz.On je ciljan i svrsishodan jer je u sluţbi cilja

nauĉnog saznanja, a racionalan jer se zasniva na saznanjima razuma. 3)Projekat istraţivanja je

dokument zasnovan na ĉinjenicama predstavljenim kroz nauĉne stavove, sudove, zakljuĉke i hipoteze.

On je nauĉni dokument zasnovan na ĉinjenicama: 1)Projekat istraţivanja je zasnovan na prethodnom

nauĉnom saznanju2) to je projekat istraţivanja nuţno struktura naućnih stavova, sudova, zakljuĉaka, i

hipoteza, o problemu i predmetu istraţivanja.3)Da taj dokument sadrţi nauĉne stavove, sudove,

zakljuĉke, i hipoteze, o najefikasnijim putevima nauĉnog saznanja o problemu i predmetu istraţivanja.

4) I operatvino – organizacioni, tehniĉki dokument jer se njime planiraju i potrebna sredstva, postupci,

subjekti, njihove uloge, funkcije, ovlašćenja, nadleţnosti...

Svoju ulogu projekat istraţivanja ostvaruje kroz sledeće funkcije:

1. funkciju povezivanja teorije istraţivaĉke prakse. U svim sluĉajevima nauĉnog

istraţivanja polazi se od postojećeg saznanja, ma kako ona nastala, koja se direktno ili indirektno

odnose na problem i predmet istraţivanja. Projekat istraţivanja povezuje ranija, tekuća i buduća nauĉna

saznanja, i povezuje teoriju i metodologiju, teoriju i stvarnost.Nauĉna istraţivanja, ukoliko se ţeli da

budu korektno izvedena, oslanjaju na postojeća nauĉna teorijska saznanja, koja se direktno ili

indirektno odnosee na problem i predmet istraţivanja.

2. funkciju usmeravanja istraţivanja – prikupljanja, obrade i tumaĉenja podataka,

opisivanje i objašnjavanje pojave odn. problema i predmeta istraţivanja.MeĊutim, ostvarivanje sa

5

znajnog i idejnog jedinstva polaznih stanovništva, sistema,vrednosti, kriterijuma i merila,kategorija,

stavova,sudova, zakljuĉak, je izuzetno teţak i sloţen proces.

3. sinhronizirajuću funkciju – što podrazumeva obezbeĊivanje odreĊenog dinamiĉkog

jedinstva i saglasnosti u okvirima jedinica vremena svih ĉinilaca istraţivanja. Pravovremenost je

problem koji se rešava ovom funkcijom.

Projekat istraţivanja je strukturirani sistem. Sastavljen je iz tri osnovna dela: nacrta nauĉne zamisli,

planova istraţivanja i instrumentarija, ukljuĉujući i plan obrade. Svaki od ovih delova ima svoje

ĉinioce, i svaki je i sam struktura.

Nacrt nauĉne zamisli je deo projekta koji se istraţuje.Nacrt nauĉne zamisli je po svojim

karakteristikama, deo projekta istraţivanja koje se moţe smatrati iskljuĉivo nauĉnim. U ovom delu se

saopštavaju se nauĉno saznanja od kojih se polazi, nauĉne i druge kategorije, pojmovi, stavovi, sudovi,

zakljuĉci, hipoteze, problema, predmeta koji se istraţuje. Stoga se moţe reći da je nacrt nauĉne zamisli,

celina, sistem nauĉno teorijskih i metodoloških stavova, o pojavi, problemu i predmetu istraţivanja

kojim se projekat istraţivanja bavi. Nacrt nauĉne zamisli se sastoji od šest osnovnih delova:

- formulacije problema, - hipotetiĉkog okvira – hipoteza,

- odreĊenja predmeta istraţivanja, - naĉina istraţivanja,

- ciljeva istraţivanja, - nauĉne i društvene opravdanosti istraţivanja

Svaka od ovih delova nacrta nauĉne zamisli, ima unapred utvrĊeno posebno mesto i saglasno tome

posebnu ulogu i funkciju. Korektno istraţivanje podrazumeva doslednu i preciznu izradu svakog dela

od pomenutih delova nacrta nauĉne zamisli.

4)79. Formulacija problema: pojam, funkcije, struktura

Formulacija problema je poĉetni deo nacrta nauĉne zamisli. Njom se uspostavlja odnos izmeĊu realne

društvene pojave, problema koji se javlja u vezi sa tom pojavom, nauĉnog i drugog saznanja o toj

pojavi.

Osnovne funkcije formulacije problema u nacrtu nauĉne zamisli jesu:

a. izdvajanje delova, dimenzija i svojstava pojave, koji se mogu odrediti kao problem koji

treba rešavati,

b. utvrĊivanje osnovnih hipotetiĉkih stavova o problemu na osnovu postojećih saznanja,

c. rangiranje po stepenu znaĉajnosti izdvojenog problema i njegovih delova,

d. usmeravanje na postojeće rezultate prethodnih istraţivanja, koji se u razmatranju ovog

problema mogu koristiti sa većim ili manjim stepenom neposrednosti.

Istraţivanja nikada ne obuhvataju pojavu u celini – sve ĉinioce njene strukture, funkcija, veza i odnosa.

Jedan od bitnih principa nauĉnog saznanja je princip daljeg i dubljeg saznanja. Saglasno tome svaka

pojava saznaje se postepeno.Polazeći od forme i od prostornog i vremenskog najbliţeg, krećući se ka

prostorno vremenski najudaljenijem.

Osnovne funkcije formulacije problema ostvaruje se kroz tri osnovna dela, to su:

hipotetiĉki stavovi o problemu,

znaĉaj istraţivanja, i

rezultati prethodnih istraţivanja.

Hipotetički stavovi su deo formulacije problema kojim se:

a. definiše proces – pojava na koju se istraţivanje odnosi,

b. izdvajaju delovi, dimenzije i svojstva, koji se mogu smatrati problemom pojave. U

ovom sluĉaju terminom ¨problem¨ oznaĉavamo aktuelnu situaciju koja zahteva odgovarajuća

6

rešenja, a koja su nam, u datom momentu nepoznata, nedovoljno poznata, nezadovoljavajuća ili

nedovoljno proverena.

c. Izdvojeni delovi organizuju se u celine i definišu, pa se potom klasifikuju po srodnosti i

rangiraju po unapred utvrĊenom kriterijumu – najĉešće po kriterijumu prirode sadrţaja i

njegovog znaĉaja za pojavu odn. problem

Prilikom izrade ovog dela formulacije problema u prvom redu koristi se metoda analize, kako bi se

utvrdilo koji ĉinioci pojave mogu biti obuhvaćeni celinom koju smo oznaĉili kao problem. Zavisno od

stepena nauĉnog saznanja o pojavi koriste se funkcionalna, kauzalna, komparativna, genetiĉka analiza.

Zatim, veliku ulogu ima i dedukcija. Izdvojeni problem nije dovoljno istraţen i nauĉna saznanja su

ograniĉena, ĉak oskudna. Stoga je izvoĊenje nepoznatog iz već poznatog i opštijeg metoda kojim se

sluţimo prilikom konstruisanja hipotetiĉkih stavova. TakoĊe, metod specijalizacije i klasifikacije je

neophodan, s obzirom de se hipotetiĉki stavovi odnose na odreĊeni problem. I kada o odreĊenim

pojavama odn. problemima ne postoji provereno nauĉno saznanje, izvesna iskustevna opaţanja,

predstave i saznanja nesumnjivo postoje. Koristeći takva pojedinaĉna i sistematizovana saznanja, moţe

se primenom svih tipova nepotpune indukcije konstruisati, u celini ili delimiĉno, svaki pojedini

hipotetiĉki stav.Prilikom izrade hipotetiĉkih stavova, treba imati na umu da se ti hipotetiĉki stavovi, ne

mogu indentifikovati sa hipotezom ni sa stavovima hipoteza u tom odreĊenom istraţivanju. Hipotetiĉki

stavovi su u odreĊenoj meri, uopšte uzev, istiniti za njih postoje odreĊeni dokazi, stepen verovatnoće

njihove istinitosti je veća nego kod hipoteza.

Hipotetiĉki stavovi su od bitnog znaĉaja za odreĊivanje predmeta istraţivanja, jer opredeljuju okvir

sadrţaja iz koga se izvodi i izdvaja predmet istraţivanja. I hipotetiĉki stavovi su, takoĊe dvostruko

determinisani:1) Pojavom i Problemom na koje se istraţivanje odnosi 2) Temom naslovom tj

preliminarnim odreĊenjem predmeta istraţivanja.

Značaj istraţivanja je drugi deo formulacije problema, i pri utvrĊivanju znaĉaja problema kojim se

istraţivanje bavi, polazi se sa stanovišta da problem ima društveni i nauĉni znaĉaj. Znaĉaj je sloţena

kategorija, više je stvar procene nego merenja i moţe se konstatovati posredstvom sledećih indikatora:

d. znaĉaj problema: rasprostranjenost, trajnost delovanja na ukupnu situaciju (u ulozi

uslova, uzroka, ĉinioca – pozitivnog – negativnog, itd),

e. znaĉaj istraţivanja i to:

- društveni – delovanje, domet rezultata istraţivanja na razrešavanje društvenog

problema, rasprostiranje, trajanje, intenzitat;

- naučni – dejstvo rezultata istraţivanja na fond nauĉno – teorjiskog saznanja, domet tog

doprinosa, njegovo rasprostiranje, trajanje i intenzitet.Moguće je da postojeći društveni

problem i istraţivanje tog problema imaju mali ili nikakav nauĉni znaĉaj.Naime moguće

je da je sve što je iz oblasti nauĉnog saznanja potrebno u vezi sa postojećim problemom

pripremljeno, nauĉno obraĊeno, ali da to zbog odreĊenog razloga nije primenjeno na

problem, i on i dalje postoji. To je po pravilu sluĉaj sa akcionim istraţivanjima. Moguće

je da je znaĉaj istraţivanja bude sea nauĉnog aspekta veliki a sa društvenog mali.

Nasuprot tome, samo izuzetno je moguće da 1 problem i jedno istraţivanje budu nauĉno

znaĉajni, a da im društveni znaĉaj bude mali ili nikakav. Moţe se smatrati da u

politiĉkim naukama takvih istraţivanja nema, zbog prirode politiĉkih pojava. Moguće je

da istraţivanje ima vanredno veliki nauĉni znaĉaj a da mu je aktuelni društveni znaĉaj

mali. OdreĊivanje društvenog znaĉaja i nauĉnog znaĉaja istraţivanja u formulaciji

problema.

Najjednostavnije je utvrditi znaĉaj problema polazeći od znaĉaja pojave i iskustvenog saznanja ukupne

aktuelne, pa i ukupne ljudske prakse. MeĊutim, znaĉaj konkretnog istraţivanja je priliĉno teško

odrediti, stoga što se rezultati istraţivanja i njihov doprinos ne mogu sa sigurnošću predvideti.

PredviĊanja rezultata su u velikoj meri uslovljeni prethodnim saznanjima o pojavi i problemu, i to

7

praktiĉno znaĉi da je veća taĉnost procene znaĉaja istraţivanja prilikom verifikatornih nego prilikom

heuristiĉkih istraţivanja. MeĊutim, tu se javljaju razlike na relaciji društveni znaĉaj – nauĉni znaĉaj

istraţivanja. Verifikatorna istraţivanja kada potvrde odreĊena nauĉna saznanja, imaju veći aktuelni i

društveni znaĉaj. Nasuprot tome, heuristiĉka istraţivanja koja vode otkrivanju novog, imaju veći

nauĉni znaĉaj, stoga što su uvek, ¨dalje i dublje saznanje¨.Nauĉni znaĉaj se odnosi na 2 oblasti 1)Na

pojavu, 2) Metodima istraţivanja.

Funkcije ovog dela formulacije problema su trojake:

o prvo, njime se dimenzioniraju oĉekivanja od konkretnog istraţivanja, ĉime se otklanjaju,

bar u naĉelu, moguće kasnije nesuglasice izmeĊu naruĉioca – korisnika i istraţivaĉa;

o drugo, ovim delom se prognoziraju mesto i uloga ovog istraţivanja u aktuelnom procesu

nauĉnog saznanja i u razrešavanju tekućih društvenih i nauĉnih problema;

o treće, uspostavlja se okvirna obaveza konkretnog istraţivanja-(1) Ovaj deo je u

neposrednoj vezi sa druga 2 dela nacrta nauĉne zamisli 1) Sa ciljevima istraţivanja, 2) Sa

opravdanošću istaţivanja. UtvrĊen znaĉaj konkretno istraţivanja deluje obavezujuće na

opredeljenje za ciljeve istraţivanja i obrazloţenje opravdanosti istraţivanja. IzmeĊu ova 3 dela,

a naroĉito izmeĊu nauĉnog znaĉaja i nauĉnog cilja istraţivanja, mora postojati odgovarajuća

saglasnost.

Rezultati dosadašnjih istraţivanja su treći deo formulacije problema. U ovom delu se saopštava koji

rezultati se odnose posredno. Prilikom izrade ovog dela neophodno je koristiti sledeće kriterijume

klasifikacije:

1. neposrednost veze problema i predmeta istraţivanja sa postojećim nauĉnim saznanjem;

2. karakter istraţivaĉkih rezultata – nauĉnog saznanja (teorijsko – empirijski);

3. nauka odn. discipline kojoj pripadaju nauĉni rezultati koji se ovde koriste.

Funkcije ovog dela formulacje problema su višestruke; Prvo, pregled rezultata nauĉnog saznanja od

kojih se polazi, pokazuje poĉetni fond istraţivanja, širinu njegovog uvida u selektivnost, a ukazuje i na

neka osnovna polazišta koja će istraţivaĉ koristiti u istraţivanju. Drugo, ukazuje na to koliko je

problem – predmet istraţivanja već nauĉno obraĊen, i koji su nauĉni ciljevi konkretnog istraţivanja

mogući. Treće, ovaj deo formulacije problema uslovljava rad na odreĊenju predmeta istraţivanja. On je

u neposrednoj vezi sa teorijskim odreĊenjem predmeta istraţivanja i kljuĉ za njegovo razumevanje i

tumaĉenje.

5)80. Predmet istraţivanja: pojam, funkcije, struktura

Predmetom istraţivanja konkretno odreĊujemo šta istraţujemo i tako dimenzioniramo sadrţaj našeg

istraţivanja. Dimenzioniranje istraţivanja ostvaruje se višestruko:

- smisaono i pojmovno,(utvrĊujući znaĉenje bitnih kategorija i pojmova)

- sadrţajno, vršeći strogu selekciju izmeĊu onog što ćemo obuhvatiti iz okvira problema

na koji se predmet istraţivanja odnosi, (nabrajajući ĉlanice, forme, sadrţaja pojave,

svojstva, eksterne i interne veze).

- predmetom istraţivanja, istraţivanje se dimenzionira vremenski, prostorno i nauĉno –

disciplinarno.Predmet istraţivanja se neposredno izvodi iz formulacije problema i

predstavlja njenu konkretizaciju.

Pre svega treba napraviti odnos izmeĊu preliminarnog odreĊenja predmeta i predmeta istraţivanja a

potom odnos izmeĊu formulacije problema i predmeta istraţivanja.Preliminarno odreĊenje predmeta,

nesumnjivo uspostavlja okvire u kojima će se kretati dalja razrada jer to prethodno odreĊenje predmeta,

istraţivanja nuţno je opšte, opšti stav. Ono je opšti stav,1)Izraţava stav autora šta treba istraţivati,2)To

8

je stav o odreĊenoj realnoj situaciji, 3)To je opšti stav stoga što mnogobrojna pojedinaĉna saznanja kao

i druga saznanja u vezi sa predmetom istraţivanja, uopštava u odnosu na predmetnu pojavu.4)To je

opšti stav stoga što sam predmet ne konkretizuje, već ga samo specijalizuje. Preliminarno odreĊenje

predmeta ima tri funkcije:

1. iz mnoštva opštih i konkretnih pitanja u vezi sa predmetnom pojavom, izdvaja jedno pitanje ili

kompleks pitanja, kojim će se ovo istraţivanje konkretno baviti;

2. ograniĉava širinu zahvata – sadrţaja predmeta istraţivanja, i

3. definiše opšti stav, a time i pristup, polazno stanovište.

Preliminarno odreĊenje predmeta izvedeno je iz aktuelnih potreba nauke, potreba društvene i pol.

prakse, ukljuĉujući i potrebe ideologije i dovoljno uticajnih interesnih grupa. Potrebe nauke javljaju se

u obliku zahteva za temom kojim se popunjava izvesno nauĉna praznina, dostiţe viši nauĉni cilj, ili se

verifikuje još neverifikovano nauĉno saznanje, i u tom smislu odabrane teme mogu da budu:

a. o predmetu nauke kao odruštvenom realitetu; (Iz teme proizilazi i zahtev za odreĊenim

vrstom istraţivanja.Istraţivanje predmeta nauke i metodološka istraţivanja preteţno su

empirijska. Nauka o predmetu teţi prvenstveno teorijskim istraţivanjima.

b. o predmetnoj nauci i njenim stvaraocima;

c. o metodima istraţivanja, i

d. kombinovana.

Na izbor teme (preliminarno odreĊenje predmeta) deluju i ĉinioci kao što su:

- opšti društveni uslovi i raspoloţenja prema nauĉno – istarţivaĉkom radu;

- izvori podataka i njihove karakteristike;

- razvijenost nauke i njeni potencijali, itd

Bitni kriterijumi za izbor tema mogli bi se odrediti kao:

nauĉna i društvena aktuelnost,

nauĉna i društvena znaĉajnost,

nauĉna i društvena korisnost,

nauĉna i društvena produktivnost

realistiĉnost teme.

OdreĊenje predmeta istraţivanja ima dva osnovna dela:

I. teorijsko odreĊenje

II. operacionalno odreĊenje

Teorijsko odreĎenje predmeta

IzmeĊu nauĉnog saznanja i konkretnog predmeta istraţivanja ĉijim se odreĊenjem bavimo u nacrtu

nauĉne zamisli, ostvarujemo nuţnu vezu izmeĊu dva dela formulacije problema i teorijskog odreĊenja

predmeta. To se ostvaruje izdvajanjem odreĊenog hipotetiĉkog stava iz formulacije problema i

analizom tog stava.

Ostvarivši uvid u sadrţaj, strukturu, svojstva itd. analiziranog stava, uspostavlja se veza izmeĊu njega i

rezultata dotadašnjih istraţivanja. Na taj naĉin se formiraju dve celine: prva, koja razmatra postojeće

saznanje; druga, koja operacionalizuje zahteve sa novim saznanjima. Ova celina se sastoji od ĉetiri

dela:

1. provereno naučno saznanje o predmetu istraţivanja u okvirima nauke odn. nauĉne

disicpline u koju spada dati predmet, ali i u okvirima drugih srodnih nauka odn. nauĉnih disciplina.Ako

nema nauĉnih saznanja o predmetu istraţivanja, u okvirima nauke, nauĉne discipline u koju predmet

neposredno spada, nedopustivo je zapostavljanje rezultata drugih nauka tj nauĉnih disciplina. Ovim

delom su umnogome, determinisane mogućnosti izbora nauĉnog pa i društvenog cilja istraţivanja.

Ukoliko je ovaj deo predmeta istraţivanja sadrţajno razvijeniji i na višem nivou saznanja, utoliko se

istraţivanje nuţno usmerava ka višem nauĉnom cilju. Ako je predmet istraţivanja nauĉno saznat i to

saznanje provereno u okvirima date nauke, odnosno nauĉne discipline kojoj predmet istraţovanja

9

pripada, ako je predmet objašnjen i pravilnosti njegovog delovanja utvrĊene, svako dalje istraţivanje

izuzev prognostiĉkog postaje nepotrebno. Po pravilu, ukoliko proverena nauĉna saznanja obuhvataju

veći deo istraţivanja, ukoliko su potpunija, a samo istraţivanje skromnije, utoliko su manji zahtevi za

razvijanjem ovog dela predmeta istraţivanja.Po pravilu ovde se saopštavaju samo bitni nauĉni

postulati, sudovi, zakljuĉci, na kojima se zasnivaju svi dalji stavovi o predmetu istraţivanja.

IzgraĊivanje ovog dela teorijskog odreĊenja osnov je daljeg razvijanja predmeta, dedukovanja i

analogije svih delova predmeta istraţivanja koji nemaju karakteristike nauĉnog saznanja, kritrijum

selekcije odreĊenih ĉinilaca predmeta i osnov izgradnje kategorijalnog i pojmovnog sistema.

2. bavi se još neverifikovanim, ali ipak naučnim saznanjem o predmetu istraţivanja.

Naime nauĉno saznanje je proces koji se kreće ka daljem i dubljem saznanju, razvojni proces za koji je

karakteristiĉan i prelaz jedno u drugo(kvantitet u kvalitet), te je normalno da se to neprekidno izraţava

u stepenima i oblicima saznanja. Ova saznanja se mogu smatrati istinskim predmetom verifikacionih

istraţivanja, za razliku od proverenih nauĉnih saznanja, koja ne mogu biti istinski predmet istraţivanja,

ali sluţe za njegovo odreĊenje. U svim nacrtima nauĉne zamisli, ovaj deo je obuhvatniji od prethodnog.

On je sam po sebi oblik selekcije i odreĊivanja materije koja se obuhvata procesom istraţivanja.Npr. U

pol. naukama je, zbog njihove dinamiĉnosti obim nauĉno saznatog ali još neverifikovanog veći nego u

drugim naukama i po sadrţaju promenljiviji. Stoga saopštavanje bitnih nauĉnih stavova o predmetu

istraţivanja podrazumeva i odreĊeno rangiranje po stepenu proverenosti.

3. teorjiskog odreĎenja predmeta istraţivanja sadrţi empirijsko, iskustveno

nenaučno saznanje. Mada takvo znanje ne mora biti lišeno svake nauĉne osnove, niti steĉeno iskustvo

bez korišćenja nauĉnim metoda. Za razliku od prethodnih delova koji se bave sistematizovanim

saznanjem i koje se izgraĊuju u prvom delu analizom i dedukcijom. Ovaj deo se bavi pojedinaĉnim,

nesistematizovanim, ponekad stihijski i spontano steĉenim saznanjima. Zadatak ovog dela je upravo da

indukcijom i generalizacijom, sistematizacijom, klasifikacijom i analogijom, oslanjajući se na

prethodna dva dela, formira jednu verovatnu, sistematizovanu saznajnu celinu, koja je istinski predmet

istraţivanja.

4. obuhvata ¨nepostojeće¨ saznanje o predmetu istraţivanja. Njime se ne obuhvata ni

nauĉno ni nenauĉno saznanje, već oslanjajući se na prethodna tri dela, aktivnom imaginacijom, uz

korišćenje posebnih metoda i nauĉnih principa, konstruiše ono što nedostaje, ali što je verovatno i što

prethodni delovi impliciraju.Ovaj deo zahteva veoma visoki stepen kreativnosti i veoma široko i

temeljno obrazovanje. Sa stanovišta pol nauk., tu se skoncentrisu nevidljivi i neopipljivi kretanje

realnosti ljudskih i politiĉkih interesa.

Dva poslednja dela (nenauĉno iskustveno saznanje i izvdeno nepostojeće saznanje) iskljuĉivi su

predmet heuristiĉkih istraţivanja. Drugu bitnu celinu teorijskog odreĊenja predmeta istraţivanja

ĉini kategorijalni pojmovni sistem.

Kategorijalni pojmovni sistem i jezik- nuţni su i sastavni deo svake filozofije, nauke, i nauĉne

discipline svake teorije. Istraţivaĉko iskustvo upućuje na zakljuĉak da se radi o sistemu iz

sledećih razloga:1) Prvo nacrt nauĉne zamisli i svaki deo samo su uţi podsistem delovi jednog

šireg sistema. Stoga meĊu njima mora postojati potreban stepen funkcionalne saglasnosti.

2) Sobzirom na veliku ulogu analize, dedukcije i indukcije, apstrakcije, kao i klasifikacije u

teorijskom izgraĊivanju predmeta istraţivanja, pogotovu oako se radi o heuristiĉkim

istraţivanjima u kojima je nuţno u velikoj meri koristiti saznanja drugih nauĉnih disciplina ili

ĉak nauka, ne moţe se preuzeti potpuno, nov, završen, kategorijalni sistem koji bi u svakom

istraţivanju, uz malo dorade mogao zadovoljiti.

3)Kategorijalni sistem je nuţni osnov i instrument tumaĉenja iskaza podataka, iskaza ,stavova, u

procesu istraţivanja, odnosno dobijenih istraţivanjem te stoga mora biti sistem.

Drugu bitnu celinu teorijskog odreĊenja predmeta istraţivanja ĉini kategorijalni – pojmovni sistem.

Prilikom izrade kategorijalnog sistema polazimo od teorijskog, nauĉno verifikovanog saznanja i

10

kategorija i pojmova koji se u njemu smatraju prihvaćenim i dovoljnim, pa iz njih, ukoliko je to

moguće, izvodimo pojmove koji nam nedostaju ili ih konstruišemo. Moţemo konstatovati javljanje

sledećih osnovnih vrsti pojmova:

a. pojmove koje preuzimamo u celini, prihvatajući njihovo dato znaĉenje i sadrţaj, mesto u

sistemu, odnose sa drguim pojmovima, njihovu nauĉnu i saznajnu funkciju i termine kojima su

oznaĉeni;

b. pojmove koji sadrţajno preuzimamo, ali ĉije termine selekcionišemo i preciziramo;

c. pojmove koje preraĊujemo;

d. pojmove koje konstruišemo iz dva ili više pojmova, i

e. nove pojmove koje stvaramo za potrebe istraţivanja

IzgraĊivanje kategorijalnog – pojmovnog terminološkog sistema podrazumeva:

- izbor postojećih definicija i odabiranje trajnog znaĉenja za svaku od njih u svim

kontekstima u kojima se u toku istraţivanja mogu naći;

- selekciju termina iskljuĉivanjem sinonima i homonima,

- utvrĊivanje hijerarhije kategorija i pojmova (osnovni pojmovi, izvedeni, pomoćni)

Operacionalno odreĎenje predmeta

Operacionalno odreĊenje predmeta istraţivanja je konkretizacija i specijalizacija, preciziranje onog što

će se konkretno istraţivati. Postupak izrade operacionalnog odreĊenja predmeta zapoĉinje razradom

preliminarnog odreĊenja njegovim dovoĊenjem u vezu sa odgovarajućim hipotetiĉkim stavom u

formulaciji problema. Prvi ĉin u tom procesu je analiza(strukturalno-funkcionalna), kojom se utvrĊuju

i klasifikuju komponente predmeta istraţivanja. Na taj naĉin pribavlja se mogućnost da se izvrši

selekcija izdvajanjem bitnog od nebitnog, realnog mogućeg, da se prihvati za predmet konkretnog

istraţivanja od nemogućeg, da bismo na kraju došli do ĉinilaca potrebnog za konstruisanje

odgovarajućeg modela.

Sastoji se od ĉetiri osnovna dela:

1) se naziva ¨Ĉinioci sadrţaja predmeta istraţivanja¨, i u njemu se taksativno nabrajaju, po

utvrĊenom redosledu, komponente i ĉinioci koji će biti neposredno istraţeni. Oni se organizuju

u segmente – sloţene celine srodnih elementarnih ĉinilaca i predstavljaju organizacioni okvir

hipoteza. Ono što je navedeno u ovom delu istraţivanja konkretno je mera sadrţaja istraţivanja.

2) Vremensko odreĊenje predmeta istraţivanja, što znaĉi odreĊenje vremena koje ćemo obuhvatiti

istraţivanjem. To je period postojanja predmeta koji obuhvatamo istraţivanjem.

3) Prostorno odreĊenje predmeta istraţivanja, znaĉi utvrĊuje prostor koji će istraţivanjem biti

obuhvaćen.

4) Disciplinarno odreĊenje predmeta istraţivanja što znaĉi opredeljenje za jednu

(intradisciplinarnu) ili za više (interdisciplinarnu) nauĉnih disciplina u okviru kojih će se

predmet istraţivati.Ovde je potrebno taĉno navesti nauku-nauĉnu disciplinu u okviru koje se

predmet istraţuje zbog zahteva koji iz toga proizilaze prema ciljevima istraţivanja.

Intradisciplinarno istraţivanje zahteva takvu obradu predmeta da se kroz predmet izraze

posebna svojstva i dimenzije predmeta istraţivanja koji odgovaraju odreĊenoj disciplini.

Funkcije operacionalnog odreĊenja predmeta istraţivanja prvenstveno su:

- selekcioniranje ĉinilaca sadrţaja predmeta istraţivanja,

- vremensko dimenzioniranje,

- prostorno dimenzioniranje,

- disciplinarno opredeljivanje,

- uslovljavanje ciljeva istraţivanja,

- usmeravanje hipoteza na odreĊene sadrţaje,

- uslovljavanje indikatora, i

11

- uslovljavanje metoda i tehnika prikupljanja i obrade podataka.

Moguća je takoĊe situacija kada nemamo samo 1 projekat istraţivanja: 1)Prva situacija

je kada imamo istraţivanje sa jednim osnovnim projektom u ĉijem sastavu se razvija

više potprojekata, a svi pripadaju istoj nauci odnosno istoj nauĉnoj disciplini.2)Druga

situacija je kada imamo jedan osnovni(generalni) interdisciplinaran ili multidisciplinaran

projekt u ĉijem se sastavu nalazi više potprojekata koji pripadaju raznim nauĉnim

disciplinama ili raznim naukama. 3)Treća situacija je sliĉna prethodnoj. Tu nailazimo na

generalni projekt koji obuhvata više samostalnih projekata.

6)81. Ciljevi istraţivanja: pojam, funckije, strukture

U literaturi i praksi konstituisan je opšti stav da su ciljevi istraţivanja sticanje odgovarajućih,

prvenstveno nauĉnih saznanja.1)Tako na primer, teorijsko istraţivanje je orijentisano na sticanje

teorijskog saznanja, 2)Empirijsko istraţivanje je usmereno na praktiĉno teorijsko znanje Moţe se

konstatovati da je saglasno osnovnim principima nauĉne metode ispravno shvatanje:

a. da ciljevi istraţivanja izraţavaju kvalitativna i kvantitativna svojstva saznanja koja se stiĉu

datim istraţivanjem, njihov nivo i saglasno tome, svrsishodnost;

b. da su ciljevi istraţivanja nauĉni, što podrazumeva njihovo mesto, ulogu i funkciju u

nauĉnom, i time i u teorijskom saznanju; takoĊe ciljevi istraţivanja su i društveni, što znaĉi

aktuelno ili potencijalno praktiĉni.

Sa ovog stanovišta ciljeve moţemo podeliti na:

- nauĉne ciljeve, i

- društvene ciljeve.

Naučni ciljevi, kao deo projekta istraţivanja, razmatraju i iskazuju obavezu o nivou nauĉnog saznanja,

koje realizacijom istraţivanja treba ostvariti.PoĊemo li od ĉinjenice da je moguće da se predmet

istraţivanja u jednom projektu tretira multidisciplinarno(interdisciplinarno), moramo prihvatiti

mogućnost da u okviru svake nauĉne discipline moguće formirati drugaĉiji nauĉni cilj. Jer ne mora

pojava da bude podjednako istraţena, unutar svih nauĉnih disciplina, odnosno nauka istovremeno.

Saglasno tome moguće je formulisati više razliĉitih nauĉnih ciljeva istraţivanja, bilo da se radi o

predmetu interdisiplinarnog istraţivanja, bilo da se radi o sloţenom predmetu intra-disciplinarnog

istraţivanja. Nauĉni ciljevi mogu biti: nauĉna deskripcija, nauĉna klasifikacija i tipologija, nauĉna

otkrića, nauĉna objašnjenja i nauĉna prognoza. Najniţim nivoom nauĉnog saznanja smatra se nauĉna

deskripcija a najvišim nauĉna prognoza.

Društveni ciljevi istraţivanja determinisani su nivoom prethodnog nauĉnog saznanja o predmetu

istraţivanja. Naime, praktiĉna upotrebljivost istraţivanja je utoliko veća ukoliko je prethodno saznanje

veće a predmet uţi i konkretniji.Ciljevi istraţivanja su uslovljeni formulacijom problema i predmetom

istraţivanja. To proizilazi iz ĉinjenice da se ciljevi istraţivanja odnose na sadrţaj hipotetiĉkih stavova,

formulacije problema koji su konkretizovani i razraĊen predmet istraţivanja, a da su uslovljavani već

postojećim nauĉnoteorijskim saznanjem o njima. Cilj istraţivanja je niţi ukoliko je prethodno saznanje

o predmetu oskudnije. Kada je nova pojava u pitanju dovoljna je nauĉna deskripcija, ali kada je u

pitanju verifikatorno istraţivanje mora postojati viši nauĉni cilj. Politikološka istraţivanja su više od

ostalih orijentisana na udovoljavanje praktiĉnim potrebama. Karakteristike politike kao procesa

upravljanja interesima, podrazumevaju i istorijske i strategijske, taktiĉke i operativne zahvate.

Politikološka istraţivanja imaju još jednu specifiĉnost vezanu za društveni cilj istraţivanja. Dok se u

drugim naukama društveni cilj istraţivanja svodi na društvene ciljeve za ĉije ostvarenje će biti

korišćeni rezultati istraţivanja, društveni cilj politikološki istraţivanja moţe biti i usmeravanje teţnje

društvenih subjekata pol. procesa na odreĊena pitanja, uticanjem na njihove stavove odn. ponašanje i

drugo – samim ĉinom istraţivanja.

12

Osnovne funkcije ciljeva istraţivanja su bliţe izgraĊivanje osnova za hipoteze i kvalitativno

preciziranje predmeta istraţivanja. Predmetom istraţivanja, njegovim operacionalnim odreĊenjem,

utvrĊeno je u ĉemu i u kom obliku, kom prostornom, vremenskom i disciplinarnom okviru će se

postavljati hipoteze. Ciljevima istraţivanja se odreĊuju usmerenost hipoteza ka odreĊenom nivou

saznanja i posebno akcentuju izvesni aspekti predmeta istraţivanja. Tako nauĉni cilj imenovan kao

nauĉno otkriće, usmerava istraţivanja na nova saznanja o do tada nepoznatim, neotkrivenim svojstvima

predmeta, bez obzira na postojeća nauĉna saznanja o drugim delovima predmeta. Zato bi se moglo reći

da je nauĉno otkriće opšti i uvek prisutan, paralelni nauĉni cilj sa bilo kojim odabranim ciljem

istraţivanja. Dok se nauĉno otkriće moţe odnositi i samo na neke nesaznate forme pojave, nauĉno

objašnjenje podrazumeva nauĉno saznanje o mestu, ulozi, odnosima, redosledima, uslovljenostima i

uzroĉnostima, pravilnostima i zakonitostima. Nauĉna prognoza nije moguća bez nauĉnog objašnjenja,

jer ona podrazumeva, na osnovu saznanja tendencije, njihovog vrednovanja i rangovanja, predviĊanje

dogaĊanja i situacija.

Ciljevi istraţivanja sa predmetom istraţivanja opredeljuju ¨polje¨ istraţivanja i determinišu zadatke

istraţivanja.

7)82. Hipoteze u nacrtu naučne zamisli: pojam, svojstva i funkcije

Hipoteze su osnovne misaone pretpostavke o predmetu istraţivanja u celini, njegovim ĉiniocima

svojstvima, odnosima i vezama, situaciji, dimenzijama, o suštini, sadrţini, obliku i formi. Osnovno je

pravilo da hipoteze ne treba da budu ni uţe ni šire od predmeta istraţivanja. Drugo pravilo je da moraju

biti adekvatne i simetriĉne operacionalnom odreĊenju predmeta istraţivanja tj. da budu razvijene na

svakom nivou opštosti na kojem je razvijeno operacionalno odreĊenje predmeta istraţivanja. Treće

pravilo je da hipoteze moraju biti odgovarajuće, saglasne sa ciljevima istraţivanja, u prvom redu

nauĉnim, ali i društvenim ciljevima.Saglasnost se izraţava tako što su one usmerene na sticanje

naućnog saznanja onog nivoa koji je za predmet istraţivanja, predviĊen ciljevima istraţivanja. Dakle,

da budu usmerene na sticanje nauĉnog saznanja onog nivoa koji je predviĊen ciljevima istraţivanja. I

ĉetvrto, pravilo je da je hipoteza teorijski ili empirijski proverljiva. Postavlja se pitanje da li je

empirijska proverljivost hipoteze moguća kada su u pitanju teorijska istraţivanja? Ako se poĊe od

ĉinjenice da je teorija samo nauĉno ferifikovano i od prakse provereno saznanje, moţemo dati potvrdan

odgovor.

Ova osnovna pravila upućuju na neka osnovna svojstva hipoteza upotrebljivih u nauĉnom istraţivanju:

1. da je iskaz hipoteze smislen, da sadrţi odgovarajući stav o predmetu ili delu predmeta

na koji se odnosi;

2. da je taj iskaz o stavu logiĉki i teorijsko – empirijski osnovan;

3. da je predmetno konkretan i u tom smislu strogo odreĊen;

4. da je precizan i jasan po svim svojstvima znaĉenja korišćenih u hipotezi;

5. da je iskaz – stav dovoljno sadrţajan i obuhvatan.

Moţe se reći da je hipoteza stav o nepoznatom ili nedovoljno poznatom, zasnovan i izveden iz

postojećeg nauĉnog saznanja. Taj stav treba da bude iskazan u skladu sa normama ĉiji su bitni zahtevi:

a) da je saznajno – nauĉni smisaon i znaĉajan;

b) da je nauĉno problemski;

c) da je logiĉki neprotivureĉan u okviru teorije odn. nacrtu nauĉne zamisli;

d) da izraţava razlike suprotnosti i protivureĉnosti u okviru sistema – modela nacrta

nauĉne zamisli;

13

e) da iskaza bude ostvaren jezikom svojstvenim dotiĉnoj nauci i kategorijalno –

pojmovnom – terminološkom sistemu definisanom u teorijskom odreĊenju predmeta

istraţivanja.

Svojstva korektinih hipoteza u nacrtu nauĉne zamisli, prema tome uslovljena su razlozima njihovog

nastanka.

Ĉetiri su osnovna nauĉna razloga nastanka hipoteze:

- sticanje novog nauĉnog saznanja o novim pojavama,

- proširivanje i produbljivanje postojećeg saznanja o pojavama;

- provera postojećeg nauĉnog saznanja;

- obrada, sistematizacija, verifikacija i pretvaranje svakodnevnog iskustvenog saznanja u

nauĉno.

Shodno tome, njihova osnovna opštenauĉna funkcija je:

o otklanjanje praznina u postojećem nauĉnom saznanju;

o otklanjanje prevazilaţenjem, protivureĉnosti pojedinih delova nauĉnog saznanja

o ostvarivanje sve višeg nivoa istinitosti nauĉnog saznanja.

8)83. Osnovne vrste hipoteza (kriterijum podele, klasifikacija, uloga)

Moguće su mnogobrojne klasifikacije hipoteza po razliĉitim kriterijumima. Najĉešće su korišćeni:

1. PREDMET, za klasifikaciju na:

- teorijske, one koje se izgraĊuju u teorijskim istraţivanjima;

- empirijske, u empirijskim istraţivanjima;

- iluzorne, kada su pogrešne odn. nauĉno neosnovane.

2. LOGIĈKA PRIRODA, u okviru koje se javljaju dva potkriterijuma:

- logiĉki proces nastajanja, prema kome se dele na:

a. prosto-implikacione,

b. induktivne,

c. deduktivne,

d. statistiĉke.

- Modalitet sudova, prema kome imamo:

a. moguće,

b. verovatne,

c. sluĉajne

3. OPŠTOST, u okviru koje takoĊe imamo dva potkriterijuma:

- obuhvatnost materije, prema ĉemu imamo:

a. opšte i kao poseban njihov ¨nivo¨ generalne

b. posebne, kao delove opštih odn. generalne

c. pojedinaĉne, kao delove posebnih.

- opštost vaţenja, prema ĉemu imamo:

a. hipoteze empirijske unifomnosti i jednoobraznosti

b. hipoteze statistiĉke generalizacije

c. hipoteze relacionih analitiĉkih varijabli

4. SAZNAJNA ULOGA, takoĊe sa dva potkriterijuma:

- funkcije u delatnosti istraţivanja, prema kojoj se mogu formirati:

a. ad hoc hipoteze

b. radne

c. pomoćne

d. nauĉne hipoteze

14

- cilj istraţivanja odn. nivo nauĉnog saznanja u vezi sa kojim se susreću sledeće

klasifikacije:

a. deskriptivne (koje su usmerene na opisivanje, ĉiji je sadrţaj oblik

ispoljavanja)

b. klasifikatorske (koje se bave sliĉnostima i razliĉitostima svojstava i

funkciji su nauĉne klasifikacije i tipologizacije pojava)

c. eksplikativne (kauzalne) ili kao varijanta ove klasifikacije (koje se bave

objašnjenjima, uzroĉno-poslediĉnim vezama u odnosima):

1. deskriptivne 2. eksplikativne 3. statiĉke – koje su zasnovane i bave se kvantitativnim

svojstvima, statistiĉkim pravilnostima.

MeĊutim, treba izdvojiti tri osnovna kriterijuma za klasifikaciju hipoteza ĉija je primena univerzalna:

Prvo, to je kriterijum klasifikacija po opštosti – potkriterijum ¨obim hipoteze¨;

Drugo, to je logiĉka priroda hipoteza – potkriterijum ¨logiĉki proces nastanka hipoteza¨;

Treće, kriterijum saznajne uloge hipoteza – potkriterijum ¨nivo saznanja¨.

Generalna hipoteza je uvek najopštija hipoteza jednog istraţivanja odn. najopštija hipoteza u nacrtu

nauĉne zamisli jednog projekta istraţivanja. Ona svojim sadrţajem ¨pokriva¨ ceo predmet istraţivanja i

iskazuje se kao stav ili pitanje o preliminarnom odreĊenju predmeta istraţivanja. Ona istovremeno

mora biti dovoljno opšta – da se iz njenog sadrţaja mogu izvesti posebne hipoteze, ali i dovoljno

konkretna – tako da ne moţe biti shvaćena kao hipoteza bilo kog drugog srodnog ili sliĉnog predmeta

istraţivanja. U projektima istraţivanja koji se mogu nazvati sloţenim, jer se sastoje iz više projekata

koji ĉine manje- više samostalne celine ili iz više potprojekata, što je obavezno kada je reĉ o

multidisciplinarnim, i interdisciplinarnim istraţivanjima, korisno je postaviti jednu zajedniĉku

generalnu hipotezu za ceo projekt koji ćemo nazvati generalnim projektom. To bi bila generalna

hipoteza generalnog projekta. Za svaki projekt odnosno potprojekt istraţivanja moguće je i korisno

razviti generalnu hipotezu tog posebnog projekta, odnosno potprojekta u okviru generalnog projekta.

Te generalne hipoteze bi se bavile onim delovima predmeta istraţivanja generalnog projekta koji ĉine

poseban predmet istraţivanja tih posebnih projekata, odnosno potprojekata generalnog projekta

istraţivanja. Ostaje pitanje da li je u jednom istraţivanju koje nije koncipirano kao sloţeno moţe da

bude više generalnih i opštih hipoteza. Oĉigledno je da u jednom takvom istraţivanju moţe da bude

samo jedna generalna hipoteza.

Posebne hipoteze su i konkretizovan deo generalne odn. opšte hipoteze, i posebna celina koja iskazuje

hipotetiĉki stav o jednom posebnom delu operacionalnog odreĊenja predmeta istraţivanja. Ta

posebnost izraţava se odnosom sa ciljevima istraţivanja.Dok generalna hipoteza moţe, na primer imati

za nauĉni cilj nauĉno obljašnjenje, jedna ili više posebnih hipoteza se mogu orijentisati ka otkriću ili

nauĉnoj prognozi.Ipak većina posebnih hipoteza koje se odnose na bitne celovite delove predmeta,

treba da imaju isti nauĉni cilj kao i generalna hipoteza. Za svaki segmentarni deo operacionalni

odreĊenja predmeta istraţivanja neophodno je postaviti najmanje jednu posebnu hipotezu. U svim

sluĉajevima u kojima je u predmetu istraţivanja posebno naglašen jedan aspekt ili deo ili je jedna

funkcija, veza, odnos, svojstvo stavljeno u prvi plan, konstruišemo hipotezu nazivamo kumulativnom

posebnom hipotezom. Pored kumulativne moguće su i posebne ¨specifikovane hipoteze¨ koje obraĊuju

pojedine bitne ravnopravne aspekte segmentarnog dela operacionalnog odreĊenja predmeta

istraţivanja. Posebne hipoteze osnov su za izvoĊenje pojedinačnih hipoteza(ako imamo samo

kumulativnu posebnu hipotezu, sve pojedinačne hipoteze se zasnivaju na njoj..Pojedinaĉne

hipoteze to su najjednostavnije i najkonkretnije hipoteze, koje su razrada posebnih hipoteza, a iskazuju

stav o elementarnim ĉiniocima operacionalnog odreĊenja predmeta istraţivanja. Pojedinaĉne hipoteze

moraju biti dovoljno konkretne i jednostavne da se preko njih moţe dospeti do indikatora.

15

Drugi kriterijum nauĉni cilj ili nivo nauĉnog saznanja, u okviru njega uglavnom pominjemo:

deskriptivne hipoteze, klasifikatorske, ekslikacijske (eksplikativne, kauzalne) i statistiĉke.

U okviru ovog kriterijuma radi doslednije klasifikacije treba dodati još i:

1. deskriptivne hipoteze (koje bi bile izvedeni iskazi o ispoljenim ĉiniocima, oblicima i svojstvima

predmeta istraţivanja)

2. klasifikatorsko – tipološke (koje bi bile izvedeni iskazi o srodnosti, sliĉnosti i rezultatima svojstava

predmeta istraţivanja)

3. heuristiĉke hipoteze (koje bi bile iskazi o postojanju još neotkrivenih ĉinilaca svojstava, tendencija

itd. predmeta istraţivanja)

4. eksplikativne – objašnavajuće – kauzalne (koje bi bile izvedeni iskazi o uzroĉno – poslediĉnim

odnosima, pravilnostima, zakonitostima, zakonima itd. predmeta istraţivanja)

5. prognostiĉke hipoteze (koje bi bile iskazi o razvojnim tendencijama, predstojećim stanjima i

situacijama predmeta istraţivanja).

Treći kriterijum logiĉke prirode – potkriterijum logiĉkog procesa nastanka hipoteze, znaĉajan je jer

istovremeno govori o karakteristikama hipoteze, njihovoj saznajnoj vrednosti i verovatnoći, kao i

njihovoj osnovanosti i naĉinu nastanka.

Opet polazeći od definicije projekta istraţivanja i nacrta nauĉne zamisli, moţemo konstatovati:

- prosto implikacione hipoteze –nisu na sadašnjem nivou razvoja politiĉkih nauka,

karakteristiĉne za politikološka istraţivanja. one su opravdane u nacrtu nauĉne zamisli

samo u sluĉajevima potpuno novih, celovitih pojava, ĉiji razvoj nije odgovarajući

ukupnom društvenom sistemu;

- induktivne hipoteze – nasatale indukcijom, daleko su ĉešće u heuristiĉkim

istraţivanjima, a moguće su u onoj meri u kojoj je i predmet konstituisan indukcijom;

- reduktivne hipoteze – u nacrtu nauĉne zamisli samo su sluĉajne i, po pravilu

neopravdane;

- deduktivne hipoteze – mogu se smatrati tipiĉnim za hipoteze u nacrtu nauĉne zamisli;

- statistiĉke hipoteze – koje smatramo induktivnim.

Ostaje otvoreno pitanje ¨nulte¨ hipoteze, hipoteze nulte neizvesnosti. Nulta hipoteza moţe se smatrati

analitiĉkim instrumentom prilikom analize prikupljenih podataka i formiranja saznajnih ĉinjenica, kada

se koristi kao kriterijum selekcije prihvaćenih taĉnih od pogrešnih podataka. Nacrt nauĉne zamisli

sadrţi samo hipoteze koje podleţu proveri.

Proverljive hipoteze podrazumevaju odgovarajuću strukturu. Ĉine je:

1. stav hipoteze – sadrţaj, suština i smisao iskaza jedne formulisane hipoteze;

2. varijable hipoteze – opšti pojmovi stvari ili stavovi odreĊene pojmovne vrednosti, taĉnije,

odreĊenog sadrţaja, a koji i sami imaju tj, mogu imati svoje pojmovne vrednosti, tj mogu

sadrţati još uţe srodne pojmove. Osnovno svojstvo svake varijable je da joj se znaĉenje moţe

menjati, pa ima svojsvto egzistencijalne ilipotencijalne promenljivosti. Nezavisne varijable su

osnov tumaĉenja, objašnjavanja, opisivanja zavisnih varijabli. Osim zavisne i nezavisne

varijable pominju se još:

a. antecedentne ili eksplanatorne, koje objašnjavaju nezavisnu i zavisnu varijablu, odn.

korelaciju izmeĊu njih;

b. intervenirajuće ili interpretativne, koje objašnjavaju razloge za postojanje odnosa

izmeĊu zavisnih i nezavisnih;

c. kondicionirajuće ili specifikatorne varijable, koje se odnose na intenzitet uslova

odnosa izmeĊu nezavisne i zavisne varijable.

9)84. Indikatori: pojam, finkcije, vrste

16

Indikatori ili pokazatelji su ¨spoljašnje manifestacije unutrašnje suštine¨. Ova definicija podrazumeva

stanovište da se sve pojave i procesi manifestuju, ispoljavaju u društvenoj praksi i da ih je moguće,

preko njihovih manifestacija neposredno opaziti.

O indikatorima u teorijskim istraţivanjima ne moţe se raspravljati bez taĉnog odreĊenja pojma i

predmeta teorijskog istraţivanja. Ako se predmetom smatra teorija, mogu se javiti dva osnovna sluĉaja.

Prvi sluĉaj, je kada postoje bitni ĉinioci nauĉne teorije (aksiomi, postulati, nauĉni zakon, itd) i kada je

ta teorija iskazana u pisanom obliku u jednom ili više sistemskih dela. Rezultati i tokovi mišljenja

izraţeni su odreĊenim jezikom, u pisanoj formi, dakle, pojmovima, stavovima, sudovima i zakljuĉcima,

tezama, kontratezama i argumentima. Pisani iskazi su u ovom sluĉaju, spoljašnje manifestacije sadrţine

i suštine teorije. Saglasno tome, indikatori teorijskog istraţivanja su pisani iskazi odreĊenog sadrţaja i

oblika. MeĊutim, teorija odn. odreĊeni teorijski stavovi mogu da budu izraţeni i usmeno, npr. u

nauĉnoj raspravi. U tom sluĉaju idikatori su usmeni ikazi o toj teoriji. I na kraju, iskazi se mogu javiti i

kao empirijski- iskustveni indikatori. To je drugi sluĉaj koji se javlja u dve varijante. U prvoj, iskazi se

zasnivaju i odnose na iskustva o vaţenju, mogućnosti primene, efektima primene teorije i odnosu

prema teoriji. Druga varijanta je kada je predmet teorije relativno artikulisan, ali teorija ni u osnovnom

nije konstituisana ni u pisanom obliku izraţena. Iskazi o predmetu teorije u tom sluĉaju nisu u pravom

smislu reĉi ni teorijski ni empirijski pokazatelji, već su karakteristiĉni po obeleţjima prelaza iz jednog

u drugo.Uzmimo uĉešće na izborima. Reĉ uĉešće u osnovnom znaĉenju podrazumeva odreĊene

aktivnosti, kojima se izbori ostvaruju, jedno od bitnih radnji je glasanje, dakle indikator je glasanje.

Odsustvo indikatora “da su glasali” indikator je da nisu glasali, ali nije indikator da nisu uĉestvovali na

izborima. Izvesni delovi procesa nemaju svoje neposredne manifestacije, ali se manifestuju

posredstvom drugih pojava i njihovih manifestacija. Dakle, indikatori mogu da budu i posredne

manifestacije. Na primer, uzdrţavanje od glasanja moţe da bude posredan indikator, ĉije je pravo

znaĉenje nemoguće utvrditi.Postoji nedeljivost definicije da su indikatori spoljašnje manifestacije

unutrašnje suštine, mora da postoji još 1 uslov, a to je saznanje o postojanju i karakteristikama te

manifestacije. To saznanje o manifestacijama je parcijalno, saglasno tome, moţemo govoriti o

potencijalnim i o mogućim indikatorima, o manifestacijama koje mogu da budu indikatori.Sve

manifestacije pod odreĊenim uslovima mogu da postanu indikatori-ako su izraz bitnih odredabi

pojave.Prema izloţenom indikatore bi se mogli da shvatiti kao podaci o predmetu istraţivanja,

varijablama is stavovima hipoteza preko kojih ostvarujemo odgovarajuće nauĉno saznanje.

Sve indikatore moţemo podeliti na:

A. 1) ekspresivne – indikatore stavova, i

2) predikativne . indikatore realnih dimenzija – svojstava;

B. 1) kvantitativne – indikatore veliĉina, koliĉina, uĉestalosti, gustine, itd.

2) kvalitativne – indikatore kakvoće svojstava, osobina itd.

C. 1) objektivne – ind. koji su realne objektivne ĉinjenice, koje se mogu empirijski,

iskustveno opaziti;

2) subjektivne – ind. koji su proizvod – manifestacija subjektivnog suda, doţivljavanja,

osećanja, oseta itd.

TakoĊe je potrebno razlikovati elementarne, jednostavne indikatore i sindrome – sloţene indikatore

koji ĉine celinu smisleno povezanih elementarnih indikatora razliĉitih vrsta.

Osim prema kriterijumu sloţenosti, indikatore moţemo klasifikovati po kriterijumu znaĉaja u

ispoljavanju suštine, prema kome ih inaĉe, i odabiramo.

I mogu biti izvorne ĉinjenice materijalne stvarnosti – razne prirodne tvorevine, na zemlji i van nje,

razne društvene tvorevine, kao što su društvene institucije, ustanove, organizacije, norme i sl., zatim

17

odreĊena ponašanja ljudi kao što su: delatnosti, radnje, ĉinovi, operacije, iskazi ljudi reĉima i drugim

simbolima itd.

Potrebni podaci kojima se dokazuje – opovrgava hipoteza opredeljuju potrebne indikatore. Pa je tako

izbor indikatora uslovljen:

- karakteristikama predmeta i ciljeva istraţivanja;

- karakteristikama stava hipoteze i varijabli;

- prethodnim nauĉnim saznanjem o predmetu istraţivanja.

Indikatori se utvrĊuju odmah posle formulisanja svake pojedinaĉne hipoteze i u vezi sa varijablama

koje ona sadrţi. Oni su veza izmeĊu stava hipoteze s jedne i instrumentarija kojim će se sakupljati

podaci s druge strane. Stoga se, iako su posebni, izdvojeni od hipotaze, indikatori smatraju sastavnim

delom pojedinaĉnih hipoteza.Postupak izgraĊivanja hipoteza mogao bi se u najkraćim crtama ovako

prikazati:1) UtvrĊuje se šta je u vezi sa odrĊenim predmetom-ĉiniocem predmeta ostalo neobuhvaćeno

nauĉnim saznanjem ili što još nije verifikovano. 2) Iz postojećeg nauĉnog saznanja, onih delova koji

ĉine teorijsku celinu, potrebni stavovi se dedukuju, polazeći od parcijalnih pojedinaĉnih saznanja oni se

indukuju. 3)Na osnovu toga se odabiraju varijable pojmova-stavova, pridaju im se predmetne konstante

formiraju se predmetni iskazi i meĊusobno povezuju logiĉkim iskaznim funkcijama.

10)85. Način istraţivanja kao deo nacrta naučne zamisli: pojam, funkcije, struktura

Priroda predmeta istraţivanja, nauĉni ciljevi, hipoteze i indikatori, zahtevaju odreĊene metode i tehnike

istraţivanja. Iako smo već terijskim odreĊenjem predmeta istraţivanja preuzeli odgovarajuće obaveze u

pogledu izbora i korišćenja metoda, ovim delom nacrta nauĉen zamisli bliţe preciziramo i taksativno

navodimo koje ćemo metode i tehnike koristiti u prikupljanju, obradi i interpretaciji podataka i

saznajnih ĉinjenica.Istraţivaĉko iskustvo ukazuje na prednosti koje pruţa jasno paradigmatsko

opredeljenje, saopšteno na poĉetku ovog dela nacrta nauĉne zamisli odnosno projekta istraţivanja.

Njime se saopštavaju teorijska metodološka polazišta i shvatanja o mogućnostima upotrebe metoda i

tehnika istraţivanja predmetne pojave.

U istraţivanju pol. pojava zapoĉinje se osnovnim metodama: analizom (u prvom redu analizom

sadrţaja i strukturalnom analizom) i analogijom. Po pravilu, koriste se gotovo sve vrste osnovnih

metoda i njihovi postupci, meĊutim, neke se koriste samostalno i neposrednije od drugih, što je sluĉaj

sa analizom, analogijom, klasifikacijom i indukcijom u empirijskom istraţivanju. U ovom delu nacrta

nauĉne zamisli treba navesti samo one osnovne metode koje će biti korišćene ili samostalno ili u sprezi

sa drugim metodama. To praktiĉno znaĉi da je neophodno pobrojati vrste analiza, klasifikacija itd., i

obrazloţiti njihovu primenu, ukazujući na hipoteze koje će njima biti tretirane.

Sve opštenauĉne metode upotrebljive u u istraţivanju pol. pojava. Moţe se reći da su HD, statistiĉka i

metoda modelovanja nezamenljive i da se koriste u meĊusobnoj sprezi. U ovom delu nacrta nauĉne

zamisli treba reći koje će vrste podataka biti sakupljane, koje će se statistiĉke serije i statistiĉke analize

koristiti, zatim treba saopštiti kriterijume i merila, kao i merne skale jer je statistiĉka metoda

kvantitativna, ona podrazumeva kvantifikovanje a to znaĉi merenje. Metod modelovanja takoĊe

podrazumeva preciziranje vrste modela, njihovog mesta i uloge, kao i postupak u korišćenju.Ovo je

vaţno kada se odrĊeni modeli koriste kao analitiĉki ili kao kriterijum klasifikacije, a posebno je

znaĉajno kada se modelima istraţuju dinamika i tendencije.

Osim opštenauĉnih, koriste se i druge metode društvenih nauka. To su komparativna metoda i neke

metode razvijene u okviru odreĊenih metodoloških pravaca kao što su biografska metoda i metoda

idealnih tipova, strukturalno – funkcionalna analiza i druge.

I na kraju, ovde treba precizirati i naĉin (tehnike – instrumente i postupke) koji će biti korišćeni u

prikupljanju podataka, kao i plan obrade (plan kontrole, sreĊivanja, iskazivanja, šifriranja i analize

18

podataka) – uglavnom kao kodeks šifara, plan ukrštanja i plan tabela. Najĉešće su ovde pobrojane samo

osnovne tehnike sakupljanja podataka, a posebno se izradi uputstvo u korišćenju tehnika.

11)86. Naučna i društvena opravdanost istraţivanja kao deo nacrta naučne zamisli

Nauĉna opravdanost istraţivanja povezana je i uslovljena pretpostavljenim doprinosom istraţivanja

nauci. Ovaj doprinos se ostvaruje u dva vida:

- kao heuristiĉki rezultat, i

- kao verifikatorni rezultat.

Ako istraţivanje ne doprinosi otkrivanju novog ili verifikovanju nauĉno nedovoljno proverenog,

istraţivanje nije nauĉno opravdano. Doprinos istraţivanja moţe biti u oblasti:

a. spoznaje same pojave u njenom opisu, kvalifikaciji, objašnjavanju itd., i

b. metodologije – metode, bilo u njihovom logiĉko – saznajnom delu, tehniĉkom delu odn.

u delu o nauĉnoj strategiji.

U projektu se saopštava:

o doprinos u saznajnoj oblasti, i

o doprinos u oblasti logike, metodologije i metoda.

Društvena opravdanost istraţivanja uslovljena je doprinosom istraţivanja rešavanju društvenog

problema.

U principu izmeĊu nauĉne i društvene opravdanosti postoji povezanost. Nauĉno opravdano

istraţivanje, po pravilu je, i društveno opravdano. MeĊutim, moguća su istraţivanja koja su nauĉno

neopravdana odn. nedovoljno opravdana, koja u oblasti nauĉnog saznanja znaĉe samo rutinsku proveru

već poznatog, ali mogu biti društveno opravdana.

12. ODNOS FORMULACIJE PROBLEMA I PREDMETA ISTRAŢIVANJA U NACRTU

NAUČNE ZAMISLI

Formulacija problema je prvi, poĉedni deo nacrta nauĉne zamisli. Njome se uspostavlja odnos izmeĊu

realne društvene pojave, problema koji se istraţuje sa predmetom istraţivanja. Osnovna funkcije

formulacije problema povezana sa predmetom, jeste utvrĊivanje osnovnih hipotetiĉkih stavova o

problemu istraţivanja, na osnovu postojećih saznanja iz kojih će se moći izdovijiti i odrediti predmet

istraţivanja. Tri dela forumulacije problema: hipotetiĉki stavovi o problemu, znaĉaj istraţivanja i

rezultati prethodnih istraţivanja.

Hipotetiĉki stavovi o problemu su od bitnog znaĉaja za odreĊivanje predmeta istraţivanja. Oni

opredeljuju okvir sadrţaja iz koga se izvodi i izdvaja predmet istraţivanja. Njima se:

a) definiše proces – pojava na koju se istraţivanje odnosi

b) izdvajaju delovi (ĉinioci), dimenzije i svojstva koji se mogu smatrati problemom pojave.

c) izdvojeni delovi se organizuju u celine i definišu, pa se potom klasifikuju prema srodnosti.

Rezultati dosadašnjih istraţivanja su 3. deo formulacije problema i njime se saopštava koji rezultati,

koja nauĉna saznanja se neposredno odnose na problem istraţivanja, kao i koji su to rezultati koji se

posredno odnose. Funkcije ovog dela formulacije problema jesu pregled rezultata nauĉnog saznanja od

kojih se polazi i osnovne poĉetne pozicijie koje će istraţivaĉ koristiti u zasnivanju stavova, definisanju

pojmova, opredeljenje za sadrţaj predmeta, hipoteze, indikatore, metode i tehnike. Ovaj deo takoĊe

ukazuje na to koliko je predmet već istraţivan i nauĉno obraĊivan te od njega direktno zavise nauĉni

ciljevi koji će biti odabrani. I na kraju, ovaj deo uslovljava rad na odreĊenju predmeta istraţivanja. On

19

je neposrednoj vezi sa teorijskim odreĊenjem predmeta istraţivanja i kljuĉ za njegovo razumevanje i

tumaĉenje.

Predmet istraţivanja se tako izvodi neposredno iz formulacije problema i predstavlja njenju dalju

konkretizaciju. Upravo je to razlog zašto formulaciji problema treba posvetiti puno paţnje. Moţe se

reći da je predmet istraţivanja determinisan formulacijom problema.

Formulacija problema je znatno šira po sadrţaju od preliminarnog odreĊenja predmeta istraţivanja i

ima konkretnije odnose sa predmetom istraţivanja. Predmet istraţivanje je neposredna razrada jednog

dela (jednog ili više srodnih hipotetiĉkih stavova) formulacije problema.

13. ODNOS PREDMETA, CILJEVA I HIPOTEZA U NACRTU NAUČNE ZAMISLI

Svaki od 6 delova nacrta nauĉne zamisli su neposredno povazani i proizilaze jedan iz drugog. Zato je

neophodno posvetiti puno paţnje izradi svake od faza necrta nauĉne zamisli, jer ako jedna nije dovljno

obaĊena, rizikuje se da ceo nacrt nauĉne zamisli bude loš.

ODNOS PREDMETA I CILJA: Ciljevi istraţivanja mogu biti društveni i nauĉni. Nauĉni ciljevi

istraţivanja su:

1. NAUĈNA DESKRIPCIJA

2. NAUĈNA KLASIFIKACIJA I TIPOLOGIZACIJA

3. NAUĈNO OTKRIĆE

4. NAUĈNA EKSPLIKACIJA

5. NAUĈNA PROGNOZA

Koji cilj ćemo odabrati zavisi neposredno od nivoa prethodnog nauĉnog saznanja (radova, tekstova,

istraţivanja, eseja i sl.) o predmetu istraţivanja. Ukoliko je predmet istraţivanja mnogo puta istraţivan

u prošlosti, onda će nam i nauĉni ciljevi biti viši (eksplikacija ili prognoza), a ukoliko imamo oskudno i

nedovoljno prethodno saznanje o predmetui istraţivanja, onda će nam i nauĉni ciljevi biti niţi

(deskripcija ili klasifikacija).

TakoĊe, u nauĉnom istraţivanju, nije nuţno da se fokusiramo samo na jedan cilj istraţivanja, već je

moguće odabrati više ciljeva istraţivanja. Ako predmet istraţivanja u jednom projektu tretiramo

multidisciplinarno (interdisciplinarno), moramo prihvatiti mogućnost da u okviru svake nauĉne

discipline moţemo da postavimo drugi nauĉni cilj. Jer, ne mora pojava da bude podjednako istraţena

unutar svih nauĉnih disciplina. (TO SVE SAOPŠTAVAMO KOD OPERACIONALNOG

ODREĐENJA PREDMETA – Disciplinarno odreĊenje).

ODNOS PREDMETA I HIPOTEZE: Operacionalno odreĊenje predmeta istraţivnja u svojoj prvoj

fazi – ĉinioci sadrţaja predmeta istraţivanja – u sebi sadrţi sve komponenete i ĉinioce, taksativno

nabrojene, koje će biti neposredno istraţene.Ovaj deo predstavlja meru sadrţaja hipoteza, a

istovremeno je i organizacioni okvir hipoteza. Njemu hipoteze moraju da budu simetriĉne i reciproĉne,

kao i da imaju redosled kojim je sadrţaj predemeta istraţivanja ovde izloţen. Predmetom istraţivanja,

odnosno njegovim operacionalnim delom, utvrĊeno je u ĉemu i u kom obimu, kom prostornom,

vemenskom i disciplinarnom okviru će se postavljati hipoteze.

ODNOS CILJEVA, PREDMETA I HIPOTEZA: Osnove funkcije ciljeva istraţivanja su bliţe

izgraĊivanje osnova za hipoteze i kvalitativno preciziranje predmeta istraţivanja. Ciljevima istraţivanja

20

se odreĊuje usmerenost hipoteza ka odreĊenom nivou saznanja i posebno akcentuju izvesni aspekti

predmeta istraţivanja. Ciljevi istraţivanja sa predmetom istraţivanja opredeljuju polje istraţivanja i

determinišu zadatke istraţivanja.

Hipoteze su osnovne misaone pretpostavke o predemetu istraţivanja. Osnovno je pravilo da one ne

smeju biti ni uţe ni šire od predemeta istraţivanja. Moraju biti ADEKVATNE i SIMETRIČNE

operacionalnom odreĊenju predmeta istreţivanja, i moraju biti saglasne CILJEVIMA istraţivanja.

Ako je nauĉni cilj deskripcija, onda će i hipoteze biti deskriptivne ... tako PREMA NAUČNOM

CILJU hipoteze mogu biti:

A) Deskriptivne

B) Klasifikatorsko-tipološke

C) Heuristiĉko – konstatujuće

D) Eksplikativne

E) Prognostiĉke hipoteze

14)89. Planiranje istraţivanja

Realizacija istraţivanja ima svoje faze: planiranje istraţivanja, preduzimanje prakitiĉnih mera,

organizovanje i izvoĊenje istraţivanja.

Planiranje istraţivanja je strogo umni rad kojim se povezuje nauĉna zamisao sa praktiĉnim

delatnostima u istraţivanju. Rad na planiranju moţe se klasifikovati kao naučno – kreativni i struĉno –

rutinski. U heuristiĉkim istraţivanjima preovlaĊuje kreativni rad, dok u verifikatornim istraţivanjima

preteţno struĉno – rutinski.Planiranje istraţivanja politiĉkih pojava je sloţenije i osetljivije od

planiranja drugih istraţivanja u društvenim naukama. O specifiĉnost projektovanja istraţivanje

politiĉkih pojava, treba naglasiti: dinamiĉnost, višeslojnost, višeznaĉnost, osetljivost, zatvorenost

subjekata politiĉkog procesa, nekozistentnost ispoljenog politiĉkog ponašanja mnogih subjekata

politiĉkog procesa.

Osnovna funkcija planiranja istraţivanja je sinhronizacija svih delatnosti, uĉesnika i sredstava u

odreĊenom prostoru i vremenu. Rezultat procesa planiranja je operativni plan istraţivanja. U širem

smislu, operativni plan istraţivanja obuhvatio bi: prvo, deo nacrta nauĉne zamisli ¨naĉin istraţivanja¨ a

u nekim sluĉajevima kada istraţujemo aktuelne pojave i vremensko i prostorno odreĊenje predmeta

istraţivanja; drugo, terminski, kadrovski i plan sredstava; i treće, instrumentarij sakupljanja i obrade

podataka. U uţem smislu, operativni plan istraţivanja obuhvata dimenzioniranje vremena trajanja

istraţivanja, konkretno utvrĊuje uĉesnike – saradnike i njihove zadatke u istraţivanju, i najzad, utvrĊuje

materijalna i finansijska sredstva potrebna za realizaciju istraţivanja.

Uobiĉajeno je da se u literaturi govori o tri plana istraţivanja:

terminski plan – sadrţi precizno odreĊenje vremena trajanja istraţivanja - od poĉetka

rada na projektu do prezentacije rezultata istraţivanja. Sadrţi popis svih funkcija, delatnosti, radnji,

postupaka, ĉinova i operacija, koje će se obavljati u odreĊenim rokovima i trajanju;

plan kadrova – ostvaruje misaono povezivanje ljudi, vremena, prostora, njihove

aktivnosti i ukupnih uslova pod kojima će se aktivnost obavljati;

plan sredstava – sadrţi odredbe o materijalno – tehniĉkim sredstvima i o potrebnom

iznosu novca.

Plan istraţivanja, kao jedan celoviti i sistematski deo projekta istraţivanja sadrţi:

a. pripreme za realizaciju istraţivanja;

b. prikupljanje podataka,

21

c. obradu podataka, izradu izveštaja i prezentaciju rezultata istraţivanja.

Stoga je postupak planiranja potrebno sprovesti u skladu sa odgovarajućim principima i pravilima.

Bitni su sledeći principi:

1. potpunost plana – obuhavtanje svih bitnih ĉinilaca postupka realizacije;

2. realistiĉnost plana – objektivnost procene stvarnih mogućnosti i potreba u ostvarivanju

istraţivanja u postojećoj situaciji;

3. koherentnost i konzistentnost plana – podrazumevajući saglasnost zahteva istraţivanja, liĉnih i

tipskih sposobnosti istraţivaĉa i najzad, sredstva istraţivanja;

4. elastiĉnost plana – predviĊanje alternativnih rešenja u izmenjenim situacijama;

5. pravovremenost – poštovanje osnovnih rokova;

6. ekonomiĉnost i rentabilnost – planiranje najjeftinijih rešenja.Prvo, angaţovanje i koncentracija

uĉesnika-saradnika i sredstava u prostoru i vremenu treba da bude optimalno ispoljavanje

njihovih pozitivnih svojstava. Drugo angaţovanje saradnika i sredstava u prostoru i vremenu

mora da obezbedi odgovarajući stepen upotrebljivosti. Problem mogu predstavljati

1)Zakašnjenje uplate sredstava potrebna za istraţivanje, jer se time produţava angaţovanje

kadrova i tehniĉkih sredstava, što nuţno povećava troškove. 2) Niskim naknadama za rad

saradnika ne postiţe se ekonomiĉnost istraţivanja, zato što niske nadnice ne stimulišu radnike.

3) I na kraju ekonomiĉnost se postiţe pravim odabirom saradnika.

Unutar jedinstvenog projekta treba da se formira tim sledećeg sastava:

- nosilac (rukovodilac projekta), koji je odgovoran za teorijsku koncepciju i teorijska

rešenja u projektu i izveštaj realizaciji istraţivanja;

- metodolog, koji je odgovoran za izbor metoda i tehnika istraţivanja, njihovu primenu u

prikupljanju i obradi podataka, i izbor obuku struĉnog i tehniĉkog osoblja, kao i za

razradu okvirno datog plana istraţivanja, to je odgovorna uloga zato što metodolog

nuţno aktivno uĉestvuje u svim fazama postavljanja i realizacije projekta istraţivanja.

- Ovo je odvojeno od ove podele(Struĉno osoblje-se angaţuje u zavisnosti od

karakteristika istraţivanja. Po pravilu u politikološkim istraţivanjima, potreban je

organizaciono tehniĉki sekretar koji će se baviti finansijskim poslovima. Stoga on na

sebe preuzima sve duţnosti, tehniĉka pitanja organizacije, evidenciju, korespondenciju.

Statistiĉar-odnosno matematiĉar-programer, je drugi struĉni saradnik neophodan u ovom

empirijskom istraţivanju većeg obuhvata.Statistiĉar je pomoćnig metodologa i radi

neposredno po njegovim uputstvima na saobraţavanju instrumentarija zahtevima

kompjuterske obrade, izrade odgovarajućeg kodeksa šifara, konkstrukcija matematiĉkog

modela-

- naučni saradnici (istraţivaĉi)

- stručni saradnici (istraţivaĉi), ... statistiĉar, matematiĉar,

- stručno – tehnički saradnici,

- tehnički saradnici.

Saradnici na prikupljanju podataka: analitiĉar (analiza raznih dokumenata), posmatraĉi (neposredno

opaţaju pojavu koja je predmet istraţivanja), intervjueri (neposredno stupaju u kontakt sa ispitanicima),

anketari, saradnici – mediji (oni koji u eksperimentu imaju ulogu pokretaĉa eksperimentalnog ĉinioca

sa ciljem stvaranja eksperimentalne situacije, i mogu biti bilo kog nivoa obrazovanja, zavisno od

zadataka), evidentiĉari toka ekspeirmenta (saradnici visoke ili srednje struĉne spreme i sliĉnih osobina

kao posmatraĉi), instruktori – kontrolori (saradnici VSS, bogatog iskustva).

Saradnici na obradi podataka: klasifikatori, šifranti, brojaĉi.

15)90. Pojam činjenice, podatka i obaveštenja i njihov meĎusobni odnos

22

U dnevnom opštenju ĉesto se pogrešno poistovećuju znaĉenja pojmova: podatak, ĉinjenica, informacija

– obaveštenje.

U ljudskom ţivotu objektivno postoje i na razliĉite naĉine se manifestuju mnogobrojne ĉinjenice.

Prirodni predmeti, bića, prirodni, psihiĉki i društveni procesi, aktivnosti, odnosi, itd. i njihovi delovi,

okruţuju ĉoveka, odigravaju se uz njegovo uĉešće ili bez njega, pri ĉemu su neki od njih ugraĊeni u

sadrţaj njegove svesti, a neki ostaju van nje. Opravdano je, sa stanovišta potreba istraţivanja, to nazvati

realnim činjenicama. Osim realnih postoje i idealne činjenice, one su duhovne, koje su oteletvorene u

stvarima. Sve što se posredstvom realnih manifestacija moţe opaziti, pa prema tome i nauĉnim

metodama, iskustveno, saznavati i proveravati smatramo realnim činjenicama.

Naša opaţanja i saznavanja realnih ĉinjenica, ĉak i elementarnih, nisu u datom trenutku potpuna,

kompleksna, produbljena. Po pravilu u kontaktu sa njima, mi ih opaţamo i saznajemo jednostrano,

delimiĉno, manje – više površno, uz znatnu udaljenost od njihove suštine. Takva naša pojedinaĉna

opaţanja, koja moţemo da evidentiramo, nazivamo podacima.

Pod obaveštenjima treba podrazumevati smisleno organizovane podatke u poruku odreĊenog znaĉenja.

Naime, u okviru istraţivanja, podatak je konstatovanje postojanja – nepostojanja odreĊenog indikatora.

Obaveštenje već govori o kvantitativno – kvalitativnim svojstvima indikatora.

TakoĊe, u literaturi su poznate naučne činjenice koje, uz odgovarajuće pojednostavljivanje, moţemo

definisati kao nauĉno utvrĊeno saznanje o realnim ĉinjenicama. Ali ovde izraţeno shvatanje nauĉne

ĉinjenice podrazumeva veliku logiĉku i misaonu udaljenost od podataka i obaveštenja. Stoga je korisno

uvesti pojam saznajna činjenica. Pod nju bismo podveli smisleno organizovane i povezane podatke i

obaveštenja u celoviti deo saznanja do kojeg se došlo u toku istraţivanja, ali koje još nije donilo

vrednost verifikovane nauĉne ĉinjenice.

Sakupljanje podataka bi bilo sistem unapred organizovanih aktivnosti, usmerenih na opaţanje

evidentiranje odabranih spoljnih manifestacija, odreĊene suštine, korišćenjem odgovarajućih nauĉno

verifikovanih metoda, tehnika, instrumenata i postupaka, koji odgovaraju svojstvima pojave, predmetu

i ciljevima istraţivanja i izvorima podataka i obaveštenja.

16)91. Izvori podataka u politikološkim istraţivanjima: pojam i vrste

Za istraţivanja u polikologiji najznaĉajniji izvor podataka je tekuća, ţiva pol. praksa. To znaĉi pol.

ponašanje uĉesnika u pol. akcijama. MeĊutim, to nisu jedini izvori podataka. Tu su pre svega i pol.

dokumenti u kojim su zabeleţena ranija i nameravana pol. ponašanja, rezultati ranijih istraţivanja,

materijalni spomenici, itd.

Pol. ponašanje je istovremeno najdirektniji, najaktuelniji, najpotpuniji, najvalidniji i najverodostojniji

izvor podataka, ali ujedno i najsloţeniji.

Kada je u pitanju istraţivanje pol. aktivnosti, populaciju mogu saĉinjavati svi ţitelji zemaljske kugle

odreĊenog nivoa mentalne zrelosti i sposobnosti, kao i veoma uske grupe malobrojnog i jedinstvenog

sastava. To zavisi od predmeta istraţivanja. Populaciju iz koje se mogu formirati osnovna statistiĉka

masa i uzorak za istraţivanje pol. ponašanja i aktivnosti mogu ĉiniti:

- stanovnici ili samo drţavljani jedne pol. – teritorijalne jedinice;

- pol. i društvene organizacije raznih vrsta;

- institucije drţave, nauke, obrazovanja, kulture i razne poslovne organizacije;

- razne socijalne grupe, kao što su klase, slojevi, nacije, elite, starosne i polne grupe...

- koncentracija stanovništva na odreĊenim geografskim podruĉjima prema raznim

geografsko – klimatskim i drugim bitnim prirodnim, kulturnim i društvenim obeleţjima

tog podruĉja;

- delovi socijalnog sastava stanovništva – klase, slojevi, nacije i narodnosti i grupe po

raznim obeleţjima: polu, starosti, obrazovanju, zanimanju, itd.

23

Osnovni problem formiranja uzorka u politikološkim istraţivanjima vezan je za obezbeĊenje

reprezentativnosti. U politikološkim istraţivanjima uzorak se ne formira na osnovu samo 1 kriterijuma.

Stoga u gotovo svim sluĉajevima to je „stratifikovani” uzorak, osim kada je uzorak nameran. Sloţenost

i teškoće formiranja uzorka imaju tri osnovna izvora:

a. to su svojstva politike i pol. aktivnosti kao predmeta istraţivanja: sloţenost, uslovna

konkretnost, visok stepen prisustva mnogobrojnih parcijalnih protivureĉnosti itd,

b. to je totalitet svake liĉnosti i svake skupine,

c. to je nuţno ukljuĉivanje u uzorak antropološke, istorijske, ekonomske, socijalne i drugih

dimenzija.

Sve u svemu, svi ĉinioci društvene realnosti izvori su podataka o društvenim i pol. pojavama.

Spomenici kulture, graĊevine i razni drugi graĊevinski objekti, umetniĉka dela, oruĊa i oruţja,

društveno – pol. ponašanje društva, grupa, slojeva, klasa, pokreta, organizacija, itd.

Sa stanovišta istraţivaĉa nisu sve klasifikacije izvora podjednako znaĉajne. Za poĉetak svakog rada na

istraţivaĉkom projektu bitna je podela na:

iskustvene izvore (iskustvo subjekta)

nauĉne izvore podataka:

- teorijske – one koje ĉine fond verifikovanih nauĉnih saznanja o pol. pojavama,

- hipotetiĉke – empirijske – u fazi hipoteza koje se istraţuju ali još nisu postali

sastavni deo teorije.

Izvori se takoĊe mogu razvrstati i po sledećim kriterijumima:

1. PRIRODI GRAĐE

- tvorevine materijalne kulture (umetniĉke, rekreativne i delatno – operativne

- tvorevine duhovne kulture(sve ono što nismo obuhvatili materijalnom kulturom)

- neposredno ponašanje društvenih subjekata koji ĉine društvo

2. PREDMETNOSTI SADRŢAJA

- izvori potpunog pol. sadrţaja (pol. programi, statuti pol. organizacija, planovi, objave...)

- izvori kombinovane i srodne sadrţine (ne bave se prvenstveno pol. pojavama, ali je

srodna; ustav, zakoni..)

- izvori ĉija je sadrţina nepolitiĉka (ali mogu biti prisutni podaci za istraţivanje pol.

pojava; statistiĉki izvori o razvoju privrede, tehnologije,stanovništvu)

3. SUBJEKTU – AUTORU

- kompetentne (koji su situaciji da ostvare uvid u istraţivanu pol. pojavu)

- nekompetentne (koji nisu bili u situaciji da ostvare odgovarajući uvid)

4. OBLIKU ISKAZIVANJA SADRŢAJA ili naĉinu korišćenja izvora DA LI SI TI NORMALAN

- auditivne (koji se mogu koristiti aktiviranjem ĉula sluha)

- vizuelne (aktiviranjem ĉula vida)

- audio-vizuelne (koji se koriste kombinacijom ĉula)

- ostale (kombinacija ĉula i na druge naĉine)

5. JAVNOSTI – determiniše mogućnost korišćenja izvora

a. - društvene (ono što je u znatnoj meri opšte i javno; sistem osnovnih društvenih

vrednosti, društveni moral)

- privatne (ono što je u znatnoj meri liĉno i uslovno tajno)

b. - legalne izovre (koji su zakonom i propisima dozvoljeni za korišćenje)

- ilegalne (koji nisu u skladu sa vaţećim propisima, normama, itd)

c. - javne izvore (publikacije, sredstva javnog masovnog informisanja i sl.)

- interne izvore (koji su usmereni na zadovoljavanje potreba jednog ograniĉenog kruga

korisnika, ali ni drugi korisnici nisu u svim sluĉajevima iskljuĉeni; interni bilteni, listovi

radnih organizacija, interne publikacije)

24

- poverljive izvore (koji su namenjeni samo uskom krugu upućenih u ĉiju nadleţnost

spada predmetni sadrţaj)

- tajne, strogo poverljive izvore (ovi izvori sadrţe vojne, poslovne, profesionalne i pol.

(drţavne tajne)

6. DOSTUPNOST

- dostupnim izvorima smatramo svaki izvor koji istraţivaĉ pod proseĉno normalnim

okolnostima u odreĊenoj društveno-istorijskoj situaciji moţe koristiti

- nedostupni izvori su svi ostali izvori, oni mogu biti nedostupni iz sledećih razloga:

1. obrazovno – kulturni (nepoznavanje jezika i pisma)

2. ekonomsko – finansijski

3. tehniĉki (nedostatak odgovarajuće tehniĉke opreme)

4. organizacione, prostorne i vremenske smetnje

5. retkost izvora

6. informisanost, odn. neinformisanost o postojanju izvora itd.

7. SLUŢBENOST I OFICIJELNOST – bitno je da su to izvori ĉiju sadrţinu garantuju ovlašćenje i

odgovornost

- sluţbene – oficijelne

- nesluţbene – neoficijelne

8. IZVORNOST IZVORA – usko je povezana sa istinitošću ili uopšte vrednošću izvora

- izvorne (ĉija je autentiĉnost najveća zbog kompetentnosti tvorca i naĉina nastanka

izvora)

- interpretirane – autentiĉne (nastale od kompetentnih tvoraca kojine moraju biti uĉesnici

u zbivanju, ali je sadrţaj u najvećoj meri istinit)

- interpretirane neautentiĉne

- proizvoljne

17)92. Dokumenti kao izvori podataka u politikološkim istraţivanjima

Pojmom dokument oznaĉavamo sve izvore podataka koji nisu aktuelno ponašanje (verbalno ili stvarno)

subjekata. Dokumente razvrstavamo na:

1. nauĉne – nauĉna dela

2. publicistiĉke – u koje ubrajamo i umetniĉka dela

3. informativne – sredstva javnog informisanja

4. akcione – programi i planovi, i sl.

5. propagandne – sve oblike i sredstva propagandnih oblika

6. evidencijske – sve vrste evidencija, knjigovodstva

7. normativne – propisi i sl., kao i proceduralne

8. radno – poslovne – ugovori, protokoli itd.

Svi dokumenti nastali u pol. procesu ĉiji sadrţaj ĉine obaveštenja o predmetu i procesu politike su

politiĉki.To znaĉi da je dokument nastao u toku odigravanja politiĉkog procesa. Naroĉito je teško

razlikovati politiĉka od pravnih rešenja za to postoje 2 razloga:1)Ustav i Zakon su instrumenti

realizacije odreĊenje politike.2)U samoj primeni prava evidentna je primena politike.Neki dokumenti

su po svojoj ukupnoj prirodi politiĉko-pravni(ustav). Drţave i stranke su glavni tvorci svih

dokumenata. Uţe odreĊenje pojma pol. dokumenta bilo bi da su to dokumenta ĉiji je tvorac oficijelni

pol. subjekt koji njime utvrĊuje svoju politiku, njeno sprovoĊenje i kontrolu i ocenjuje – vrednuje

ukupnu politiku, a nastao je odreĊenom procedurom.Ovde se postavljaju 2 pitanja 1) Šta je to oficijelni

politiĉki subjekt? Pod oficijelnim politiĉkim subjektom podrazumevaju se u prvom redu politiĉke

25

organizacije, njihovi organi, predstavnici ĉija ovlašćenja, duţnosti, zahtevaju odgovarajuću politiĉku

ulogu u politiĉkom sistemu (skupština, vlada, pol stranka).2)Drugo pitanje je šta smatramo pod pol

procedurom po kojoj je donet pol akt? Ovde je neophodno razlikovati akte koji se donose procedurom

utvrĊenom propisom ili normativnim aktom, te imaju karakteristike sluţbenosti(dokumenta koja su

nastala na pol skupu).Posebnu vrstu izvora saznanja o politici, politikologiji, i metodologija te nauke

jesu nauĉna dokumenta.Vrstu prelaznih dokumenata, ali sa naglašenim pol svojstvima ĉine glasila.

Glasila odreĊenih stranaka i drţava ubrajaju se u izvorne, dok su ostali prelazni. Politiĉki dokumenti su

nezaobilazan izvor saznanja o politici, jer su to autentiĉni akti politike, sadrţe obilje podataka o

aktivnostima,sredstvima,metodama,interesima,procedurama.Bila bi zabluda smatrati da politiĉki

dokumenti nude saznanja samo direktnim iskazima, naprotiv mnoga politiĉka dokumenta mogu da

nedoreĉenošću, konvencionalnim frazama, više govore nego direktni iskazi.

Mogući su mnogi kriterijumi za klasifikaciju pol. dokumenata. Sa stanovišta istraţivaĉa najvaţniji su:

a. subjekti koji izraĊuju i donose dokument – generalno moţemo da razlikujemo:

- drţavna dokumenta (ustav, ustavni zakoni, zakoni, podzakonska akta i rezolucije itd.)

- dokumenti pol. stranaka, pokreta, udruţenja i pol. grupa

- dokumenti interesnih organizacija i udruţenja

- razni drugi pol. dokumenti

b. uloga dokumenata u pol. procesu – upućuje na dve osnovne dihotomije i jednu klasifikaciju

A. Dihotomija po osnovnosti podrazumeva postojanje

- osnovnih dokumenata (u kojima su sadrţane osnove organizacije i politike, kao što su

ustav, status, pol. programi)

- izvedenih dokumenata (koji su razrada, konkretizacija osnovnih i proistiĉu iz osnovnih)

B. Dihotomija po opštosti podrazumeva razlikovanje

- opštih dokumenata (koja izraţavaju stanovišta o opštim pitanjima i sadrţe poruke

namenjene svim pol. subjektima i tiĉu se najopštijih pitanja politike)

- posebnih dokumenata (koji se tiĉu odreĊenih segmenata politike ili dela pol. subjekata)

Prema ulogama moţemo razlikovati:

1. programska dokumenta (njihov osnovni sadrţaj je utvrĊivanje ciljeva, sadrţaja, oblika i metoda

aktivnosti, radi postizanja ciljeva. U ovu klasu dokumenata spadaju pol. platforme, programi i

planovi raznih nivoa istepena konkretnosti)

2. normativna dokumenta (drţavni propisi, statuti, statutne odluke, poslovnici, itd)

3. analitiĉki dokumenti (razne pol. analize, razne vrste izveštaja i informacija)

4. evidenciona dokumenta (delovodni protokoli koji sadrţe popise celokupne prepiske i popis svih

dkumenata pol. subjekata, popisi svojine, registri ĉlanov, finansijske evidencije itd.)

5. operativna dokumenta (tj. dokumenta koja su neposredno u funkciji organizovanja realizacije i

kontrole tekućih akcija ikonkretnih aktivnosti):

o akciono – operativna (odluke, zkljuĉci, nalozi, uputstva, smernice itd)

o operativno – informativna (od medija javnog informisanja do internih biltena,

saopštenja, informacija, namenskih izveštaja itd.)

c. mesto u pol. procesu - inicijalni dokumenti (tj. dokumenti kojima zapoĉinje odreĊena pol. akcija, u njih

ubrajamo poziv na skup od sednice jednog pol. tela do pol. izbora, manifestacija i

demonstracija)

- radni dokumenti (koji su u funkciji donošenja pol. odluka i zakljuĉaka odn. u funkciji

pripremanja pol. akcija. Tako su svi analitiĉki dokumenti radni.)

- izvršni dokumenti (oni koji se neposredno praktikuju, putni nalog, rešenje itd.)

- mešoviti dokument (koji imaju komponente karakteristiĉne za prethodne vrste ili im je

izrazito svojstvo da menjaju mesta u pol. procesu, takav dokument je pol. plakat.)

26

d. opšti adresat odn. subjekt kome se dokument obraća

18)93. Vrednovanje izvora podataka i vrednovanje podataka

Osnovni izvori informativnih podataka o izvorima:1)razne vrste bibliografija,2)katalozi

3)delovodni protokoli, 4)sredstva javnog informisanja, 5)Katalozi izdavaĉa, 6)razni sajmovi.

Izvori podataka su uglavnom locirani u 1)Arhivama 2)Nauĉnim Arhivama 3)Statistiĉkim

zavodima, 4)Sudskim registrima, 5)Poreskim knjigama.Mogućnost korišćenja raspoloţivih

dokumenata, uslovljena je osposobljenošću za korišćenje informativnih instrumenata, poznavanju

metoda analize sadrţaja, kao i osposobljenost za upotrebu raĉunara.

Vrednovanje izvora je neophodno zbog njihove razliĉite upotrebljivosti u istraţivanju. Osnovni

kriterijum vrednosti izvora podataka je, sa stanovišta istraţivanja, upotrebljivost izvora, odn.

mogućnost njegovog korišćenja. Dve su bitne dimenzije: prvo, da postoji opšta realna mogućnost za

korišćenje izvora, drugo, da sa stanovišta predmeta istraţivanja izvor bude sadrţajno adektvatan.

Indikatori za upotrebljivost izvora su:

- dostupnost

- pravovremenost (sa stanovišta vremenskog odreĊenja predmeta i terminskog plana

istraţivanja)

- adekvatnost sadrţaja (da zvor sadrţi podatke potrebne za proveru postavljenih hipoteza)

- istinitost (verodostojnost podataka)

- potpunost (shvaćena kao dovoljan broj podataka da se od njih moţe oformiti informacija

i konstruisati jedinstven stav)

Provera upotrebljivosti izvora vrši se odgovarajućim postupkom koji se kreće u dve osnovna pravca:

a. prikupljanje informacija o izvoru podataka iz drugih izvora

b. analiza samog dokumenta

Najsloţeniji i najteţi deo postupka je utvrĊivanje istinitosti. Osnovni ĉinioci ovog postpuka su:

provera fiziĉkog svojstva izvora (sastava, obima, teţina, oblika, boje itd)

provera sadrţaja izvora (logiĉke konzistentnosti, povezanosti i saglasnosti podataka isl.)

provera forme sadrţaja (jezika, simbola, znakova itd.)

Vrednovanje podataka se ne moţe poistovetiti sa vrednovanjem izvora.Vrednovanje podataka- se ne

moţe poistovetiti sa vrednovanjem izvora podataka. Postupak vrednovanja podataka zapoĉinje izborom

indikatora. Tada se utvrĊuje koji i kakvi podaci će posluţiti za saznavanje predmeta, odreĊuje se njihov

uzajamni odnos funkcije itd. Zapoĉeti postupak vrednovanja podataka nastavlja se u toku izrade

instrumenata istraţivanja, kada se utvrĊuju mogući okviri i oblici pojave, opaţanja i evidentiranje

podataka, kao i njihova fizicka, logiĉka, i psihološka i sadrţinska organizacija.Konaĉno vrednovanje

podataka se završava u toku analize podataka-prilikom ocene podataka, kao i prilikom njihove

interpretacije, i korišćenja u zajljuĉivanju. Ono je u suštini vrednovanje njihove adekvatnosti i

istinitosti. U vezi sa tim koriste se termini: valjanost, validnost, pouzdanost. Osnovni kriterijumi

vrednovanja podataka:

Prvi kriterijum, je koliko se podaci odnose na predmet istraţivanja. Moguće je utvrditi da se neki

odnose direktno na predmet istraţivanja, drugi su u indirektnom odnosu, treći samo uslovno mogu

dovesti u vezu a ĉetvrti uopšte nemaju veze sa predmetom istraţivanja.Adekvatni su prvenstveno oni

podaci za koje moţemo utvrditi dda se neposredno odnose na predmet istraţivanja, odnosno da su u

neposrednoj funkciji stava hipoteze.

Drugi kriterijum, je verodostojnost, istinitost podataka. Istinitost se obezbeĊuje unapred, izborom

izvora podataka, instrumenata i postupaka u prikupljanju podataka. Stoga ono što je nauĉno već

27

poznato, u mnogim konkretnim situacijama uopšte ne mora biti dovoljan oslonac za procenu istinitosti

podataka.

Treći kriterijum, je dovoljnost podataka. Koliko je podataka dovoljno zavisi od predmeta, ciljeva i

hipoteza istraţivanja.Dovoljno je podataka kada su svi odabrani bitni indikatori pokriveni podacima u

meri koja dozvoljava dokazivanje-opovrgavanje.

19)94. Ispitivanje kao način prikupljanja podtaka: pojam i vrste

Ispitivanje je metoda prikupljanja empirijskih podataka posredstvom iskaza, prvenstveno usmenih ali i

pisanih, koje daju ispitanici. Ono je naĉin neposrednog sakupljanja podataka, zato što se podaci

dobijaju u neposrednom verbalnom opštenju sa davaocem iskaza, ali je istovremeno i naĉin posrednog

sakupljanja podataka, zato što izmeĊu dogaĊanja i podataka o dogaĊanju posreduje ispitanik, davalac

iskaza.

Predmet ispitivanja mogu da budu prošlost, sadašnjost i budućnost, realni dogaĊaji, ponašanja, osećanja

i zamisli, jednom reĉju, sve ono što moţe da bude sadrţina smislenog iskaza ĉoveka.

Ispitivanje je, prema vaţećim definicijama, naĉin prikupljanja podataka od drugih subjekata

izazivanjem njhiovog verbalnog reagovanja verbalnom provokacijom. Dakle, dve su bitne odredbe

definicije: podaci se prikupljaju posredno i do njih se dolazi verbalnom provokacijom, kojom se

izazivaju verbalne reakcije.

Ova definicija je samo okvirna i ne daje potrebne kriterijume za razgraniĉenje ispitivanja od drugih

naĉina prikupljanja podataka. Jer verbalna provokacija ne izaziva uvek samo verbalnu reakciju, pa se u

tom sluĉaju javlja eksperimentalna situacija, a verbalna provokacija dobija znaĉenje eksperimentalnog

ĉinioca. U ovom sluĉaju gubi se opšta granica izmeĊu eksperimenta i ispitivanja. Zato se pojam

¨verbalna provokacija¨ bar u metodologiji pol. nauka zamenjuje pojmom ¨upitni iskaz¨.

Saglasno tome, definicija ispitivanja bi mogla da glasi: Ispitivanje je naĉin sakupljanja podataka, preko

iskaza drugih subjekata (ispitanika), a putem verbalnog opštenja sa njima, upotrebom ¨upitnih iskaza.¨

Kriterijumi klasifikacije su mnogobrojni, mada se najĉešće kao kriterijum uzima rad ispitivaĉa odn.

postupak ispitivanja. Uobiĉajena je podela na blago, neutralno i oštro ispitivanje.

Blago ispitivanje podrazumeva ponašanje ispitivaĉa koje dovodi kod ispitanika do uspostavljanja

poverenja znatnog stepena prisnosti i otvorenosti, tako da ne postoje prepreke za razgovor ni o

najosetljivijim, intimnim problemima.Prednosti su iskrenost,i istinitost iskaza ispitanika. Mana je to što

je potrebno mnogo vremena.

Neutralno ispitivanje podrazumeva uĉtiv, korektan, poslovan odnos ispitivaĉa prema ispitaniku. Bilo

koji oblik sugerisanja rešenja ili orijentisanje ispitanika izvan strogo predviĊenog postupka unutar

odbrane tehnike ispitivanja, kao i bilo kakvi oblici uticanja, zabranjeni su. Neutralno ispitivanje

podrazumeva neposredno obraćanje, neposredno pitanje i prihvatanje – evidentiranje dobijenog

odgovora kako je dat.

Oštro ispitivanje podrazumeva stavljanje ispitanika u psihiĉki vrlo sloţene situacije u kojima ispitivaĉ

vrši psihiĉku presiju, izlaţe ispitanika delovanju ¨ukrštenih pitanja¨, zatim sistematskom ponavljanju

pitanja uz promenu ritma ispitivanja itd. Ovaj tip ispitivanja u literaturi se ĉesto poistovećuje sa

¨policijskim¨ ispitivanjem.

U praksi, ali i u literaturi moguće je naići na pojmove direktnog i indirektnog ispitivanja. Pod

direktnim ispitivanjem se podrazumevaju dva razliĉita sluĉaja. Prvo, direktnim se smatra svako

ispitivanje u kojem se ispitivaĉ neposredno obraća ispitaniku, pri ĉemu se ispitanik prethodno saglasio

da bude ispitan. Drugo, direktnim ispitivanjem se smatra svako ispitivanje u kojem se pitanja i

28

odgovori direktno odnose na predmet istraţivanja, i u kojima se na osnovu odgovora, neposredno

zakljuĉuje.

Indirektna ispitivanja takoĊe bi se mogla razlikovati kao: prvo, ispitanik nije dao pristanak da bude

podvrgnut ispitivanju, već je doveden u situaciju da o predmetu ispitivanja daje iskaze bez namere da

to ĉini; drugo, pitanja koje ispitaniku postavljaju, nezavisno od toga da li je dao saglasnost da uĉestvuje

u ispitivanju ili nije, ne odnose se direktno na predmet istraţivanja, već se o predmetu zakljuĉuje

posredno.

Ispitivanje se moţe vršiti kao individualno (jedan ispitanik – jedna ispitivaĉ), grupno (nekoliko

ispitanika – jedan ili više ispitivaĉa) i kolektivno (jedna manja društvena zajednica koja daje zajedniĉki

odgovor – jedan ili više ispitivaĉa).

TakoĊe, po naĉinu opštenja moguće je usmeno, pismeno i kombinovano ispitivanje. Usmeno

ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja i usmeno davanje odgovora u neposrednoj

komunikaciji izmeĊu ispitivaĉa i ispitanika. U ostvarivanju usmenog ispitivanja javlja se modalitet

korišćenja tehniĉki posredujućih sredstava kao što su telefon, razmena audio trake ili drugih audio-

vizuelnih sredstava. Korišćenje tehniĉkih sredstava omogućava i specijalne vidove ispitivanja

populacije. Npr. moguće je odreĊena pitanja postaviti preko radija, TV-a, raĉunarske mreţe i njihovih

sistema. Ovu vrstu ispitivanja nazivamo medijskim ispitivanjem. Pismeno ispitivanje podrazumeva

postavljanje pitanja i davanje odgovora u pismenoj formi. Kombinovano ispitivanje podrazumeva

usmeno postavljanje pitanja, a pismeno davanje odgovora.

20)95. Naučni intervju kao tehnika ispitivanja: pojam, svojstva, vrste

Intervju je tehnika prikupljanja podataka ispitivanjem, putem neposrednog usmenog i liĉnog opštenja

ispitivaĉa i ispitanika.

Postoji više tipova intervjua i više kriterijuma njihovog razvrstavanja. Uobiĉajeni su kriterijumi: rad

itervjuera i broj i odnos istovremeno ispitanika od strane jednog ispitivaĉa.

Po prvom kriterijumu imamo podelu na: neusmereni i usmereni intervju

Neusmereni intervju (slobodni intervju) je nauĉni razgovor u kome ispitivaĉ samostalno odabira

sadrţaj, oblik i redosled postavljanja pitanja, saglasno sopstvenoj proceni karakteristika ispitanika i

situacije u kojoj se vodi razgovor. U nauci, meĊutim, neusmereni odn. slobodnih intervjua nema, jer

intervjuer nikada nije sasvim slobodan i neusmeren. Projekat istraţivanja kroz operacionalizaciju

predmeta, hipoteze i indikatore, strogo je determinisao mogući sadrţaj ioblike pitanja. U politikologiji

ovaj intervju je veoma ĉesto u upotrebi zbog svoje elastiĉnosti i prilagodljivosti situaciji. Primenjuju se

psihološka i logiĉka strategija. Psihološka – za planiranje ponašanja u mogućim situacijama, a na

osnovu tipova poznatih situacija u takvim istraţivanjima. Logiĉka – u koncipiranju organizacije

sadrţaja osnove za razgovor, posebno sadrţaja pitanja. Neusmereni tj. slobodni intervju odgovara svim

tipovima ispitivanja, ali u prvom redu blagom i oštrom.

Usmereni intervju za razliku od neusmerenog, ima veoma precizno i svesno razraĊen instrument i

postupak. Nazivom ¨usmereni intervju¨ obuhvataju se tri tipa intervjua:

a) usmereni orijentacioni intervju – ima prednosti nad ostalima; razvijen instrument i

precizno razvijen postupak. MeĊutim, razvijene odredbe postupka elastiĉne su i podrazumevaju

kreativnu samostalnost ispitivaĉa, naroĉito u:

- izboru konkretnog naĉina uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i stvaranju

komunikacione situacije

- izboru redosleda pitanja u okviru baterije odn. levka

- objašnjenju – tumaĉenju sadrţaja pitanja i izboru sadrţaja i oblika potpitanja

- klasifikaciji odgovora ili formulisanju iskaza koji se ne moţe podvesti pod već date

alternative odgovora, predviĊene u osnovi za razgovor.

29

Ispitivaĉ je obavezan da postavi sva pitanja sadrţana u osnovi za razgovor, usputno je da ih pri tom ne

ĉita, već ih zna napamet, zabranjeno mu je da navodi alternative, već date odgovore mora da klasifikuje

u jedan od predviĊenih modaliteta.

b) dirigovani intervju – takoĊe podrazumeva precizno razvijen instrument i postupak, ali i

znatno ograniĉenje samostalnosti ispitivaĉa. Njegova samostalnost se svodi na aktivnost u

uspostavljanju kontakta i komunikacione situacije. U toku razgovora mora se striktno pridrţavati

redosleda i formulacije pitanja. Ovlašćen je, da kada je to preko potrebno, postavi odgovarajuća

dopunska i potpitanja, ali ne odstupajući od već datog okvira pitanja. TakoĊe ne nudi alternative već

sme samo da odgovore klasifikuje. Ovaj tip intervjua prvenstveno odgovara neutralnom tipu

ispitivanja.

c) rigorozni intervju – kao varijanta daljeg smanjivanja kreativnosti ispitivaĉa i

ograniĉavanja njegove slobode u postupku ispitivanja. U toku ispitivanja on ne sme da odstupa od

redosleda i formulacije pitanja, niti da postavlja dopunska. Ovlašćen je da kada je to neophodno,

objasni pravi sadrţaj pitanja, pri tom ne sme da unosi nove pojmove niti da koristi nove logiĉke

konstukcije.Prednosti ovog intervjua jeste ekonomiĉnost i sistematiĉnost, ali mu je prodornost mala.

Rigorozni intervju odgovara neutralnom ispitivanju.

Po drugom kriterijumu: broj ispitanika sa kojima jedan ispitivaĉ istovremeno opšti

Individualni intervju je nauĉni razgovor u kome u jednom vremenskom odseĉku, ispitivaĉ

neposredno verbalno opšti samo sa jednim ispitanikom.U politiĉkim naukama ova vrsta intervjua, ima

prednosti nad ostalim vrstama intervjua. Ukoliko je materija, sloţenija, i obimnija, i ukoliko je predmet

ispitivanja liĉne prirode, prednosti individualnog intervjua su veće. Mogu se javiti dve varijante:

a. više ispitivaĉa, u jednom vremenskom nizu, ĉija ritimika moţe da bude pravilna ili

nepravilna, vremenski razmaci kraći ili duţi, a situacija ispitivanja ista ili razliĉita, ispituje

jednog ispitanika o istim sadrţajima (za ovakva ispitivanja podesni su neusmereni, pa potom i

orijentacioni intervjui)

b. kada istovremeno više ispitivaĉa ispituje jednog ispitanika, menjajući uloge i ponašanje

prema njemu (oštro ispitivanje upotrebom neusmerenog ili orijentacionog intervjua)

Grupni intervju podrazumeva istovremeno komuniciranje jednog ispitivaĉa sa više ispitanika na istom

mestu i u isto vreme, ili više ispitivaĉa sa više ispitanika. U oba sluĉaja, odgovori suindividualni.

Prodornost grupnog ispitivanja je manja od prodornosti individualnog, a on odgovara više neutralnom

ispitivanju nego blagom. Oštro je moguće samo izuzetno u specijalno aranţiranim stiuacijama. Ovaj

intervju nije naroĉito podesan za istraţivanja obimnih, sloţenih i osetljivih pitanja, pa se stoga u pol.

naukama ne moţe smatrati izuzetno pogodnim.

Kolektivni intervju podrazumeva komuniciranje izmeĊu jednog ispitivaĉa i jedne zajednice –

kolektiva, koji na postavljeno pitanje daje jedinstven zajedniĉki odgovor. Ovde se mogu javiti dva

osnovna oblika:

a. opštenje ispitivaĉa i kolektiva preko ¨spikera¨ - lica koje u ime zajednice formuliše i

sopštava odgovore, pošto je kolektiv svoj odgovor konstituisao. Uloga intervjuera je tu mala, njegovo

opštenje sa ispitanicima veoma je ograniĉeno. Stoga je za ovaj oblik podesan dirigovani ili rigorozni

intervju, ali odgovora neutralnom ispitivanju. Prodornost mu je mala, ali ekonomiĉnost velika.

b. drugi oblik je znatno funkcionalniji, naroĉito ako se u tom ispitivanju pojavi tim

ispitivaĉa. Za uspeh su neophodna najmanje dva ispitivaĉa. U ovoj variajnti jedan ispitivaĉ vodi

razgovor sa kolektivom postavljajući pitanja i uĉestvuje u formulisanju odgovora koji kolektiv

izgraĊuje kroz diskusiju. Istovremeno drugi ispitivaĉ evidentira sve odgovore koji bi mogli da budu od

interesa za istraţivanje, odmah ih razvrstava na one koji se direktno odnose na pitanje, posredno, unutar

njih na one odgovore sa kojima postoji opšta saglasnost, saglasnost većine i one gde ne postoji

saglasnost većine. Kao kolektivni odgovor prihvata se onaj oko koga postoji saglasnost većine, a

izostaje aktivno protivljenje manjine. Prodornost ovog intervjua je velika, ali su veliki i problemi u

30

odabiranju uzorka ispitanika, kao i problemi kadrovske i tehniĉke prirode. Ovaj oblik intervjua

podrazumeva neusmereni ili orijentacioni intervju, s tim što su moguća sva tri tipa ispitivanja.

21)96. Anketa kao tehnika ispitivanja

Anketnim ispitivanjem smatramo svako ispitivanje na osnovu uzorka. Drugo, uţa znaĉenje odnosi se

na tehniku ispitivanja. Po tom shvatanju anketa je tehnika sakupljanja podataka ispitivanjem, u kome

ne dolazi do kreativnosti i osamostaljenosti rada ispitivaĉa i ispitanika, već je njihova aktivnost strogo

posredovana instrumentom tj. uputstvom, sadrţajem i formom anketnog upitnika.Intervju i anketa su

uglavnom anonimni.

Sa stanovišta pol. nauka dva su bitna kriterijuma za klasifikaciju anketa. To su:

1. RAD ANKETARA

- usmene ankete podrazumevaju usmeno opštenje izmeĊu anketara i anketiranog, posredstvom

odreĊenog tehniĉkog i drugog sredstva. Unutar ove vrste javljaju se razne podvrste anketa kao što su:

telefonska, radio, TV anketa itd.

- pismena anketa podrazumeva pismeno opštenje izmeĊu anketara i anketiranog. Tako se kao

podvrste pismene ankete javljaju poštanska, novinarska, statistiĉka itd.

Ĉesto se u praksi javlja kombinovani oblik ankete, i to su po pravilu ankete u kojima anketari uruĉuju

neposredno anketne upitnike ispitanicima i posle popunjavanja, sakupljaju ih. Dodir i komunikacija

izmeĊu anketara i anketiranih, imaju ĉesto tehniĉki karakter, i na bilo koji naĉin ne utiĉe na sadrţaj

odgovora, iako podsticajno deluje na odnos ispitanika prema anketi.Postoji i intervju anketa, gde su

anketari obavezni da proĉitaju pitanje i da unesu odgovore ispitanika.Suština ankete se ne remeti sve

dok anketar koji stupa u neposredan kontakt sa ispitanikom, nema nikakve druge zadatke osim da uruĉi

i prikupi upitnike, ako komunikacija deluje na obim i karakteristike podataka to prerasta u intervju.

2. KARAKTERISTIKA ANKETNOG UPITNIKA

- anketa sa formalizovanim (standardizovanim) pismenim upitnikom jesu sve one koje imaju

precizno konstruisan upitnik i precizno definisana pitanja i modalitete odgovora.

- neformalizovane (nestandardizovane) su ankete ĉiji se upitnik sastoji samo od relativno malo

bitnih pitanja kod kojih je data samo osnova pitanja, dok je potka (modaliteti odgovora) u potpunosti

izostavljena ili je samo okvirno data. U uslovima dobro odabranog uzorka kompetentnih i pismenih

ispitanika, njihov obrazloţeni pisani odgovor moţe da omogići mnogo veću prodornost od

normalizovane ankete.

Sve vrste anketa odgovaraju iskljuĉivo neutralnom direktnom ispitivanju. Ipak, jedan oblik

neformalizovane pismene ankete moţe se javiti i kao indirektno ispitivanje. To je tzv. kvalitativna

analiza sadrţaja dokumenata koji verbalno izraţavaju sudove, stavove, kroz pisane iskaze u vezi sa

predmetom istraţivanja.

U klasifikaciji anketa moguće je kao kriterijum primeniti i broj sa kojim jedan ispitivaĉ istovremeno

ostvaruje anketiranje. Individualno, grupno i kolektivno anketiranje.

22)97. Strategija ispitivanja

Zajedniĉki opšti predmet istraţivanja podrazumeva neke ĉinioce sastava koji se svojstveni svim

tehnikama ispitivanja. To su:

31

- psihološka strategija, - logiĉka strategija, - pitanja,

ili uopštenije reĉeno, instrument i postupak.

Instrument je, bilo da je reĉ o intervjuu, anketi ili testu, obrazac specijalno konstruisan, prema

pravilima psihologije, nauĉne discipline u okviru koje se istraţuje, logike i grafiĉki tako rešen da se

pitanja lako uoĉe i evidentiraju odgovori.

Postupak su sve radnje koje neposredno prethode ili se ĉine u toku primene instrumenata. Pri tom,

razlikujemo teorijski model postupanja (izraţen u obliku uputstva, pravila, normi prema utvrĊenoj

tipologiji ponašanja – ukljuĉujući ispitivaĉa, ispitanika, kontrolora, itd) od neposrednog postupanja

koje je znatno sloţenije i razliĉitije.

Teškoće: epistemološke, psihološke i društvene prirode.Epistemološke-nastaju otuda što svoje iskaze

daju lica koja ĉesto nisu u odgovarajućoj meri osposobljena i struĉna za nauĉno opaţanje društvenih

pojava. Psihološke prirode- izviru iz razliĉite mentalne zrelosti, nivoa inteligencije, stepena i vrste

obrazovanja pojedinca, sposobnost da razmeju i shvate verbalne simbole date u pitanjima. Teškoće

društvene prirode- su najĉešće posledica ĉinjenice da je ispitivanje specifiĉan vid simboliĉkog

društvenog opštenja, u kome se prilikom prenošenja poruka, javljaju razliĉite društvene prepreke, koje

mogu da deformišu, pa ĉak i onemoguće komuniciranje izmeĊu ispitivaĉa i ispitanika.

Psihološka strategija je koncept ponašanja ispitivaĉa usmeren na rešenje psihiĉke barijere, psihiĉkog

otpora i otklanjanje nelagodnosti kod ispitanika, koje se mogu javiti kao teškoća i prepreka ostvarivanja

istinitog saznanja o stavovima, sudovima, zakljuĉcima ispitanika o predmetu istraţivanja. Stoga se

psihološka strategija bavi pitanjima:

1. uspostavljanja kontakta i stvaranje povoljne situacije za razmenu poruka,

2. odrţavanja i daljeg razvijanja komunikacione situacije,

3. završavanja komunikacione situacije, njenog zatvaranja i izlaza iz nje, s tim da ispitanik ne

ostane u zabludi, osim kada to društveni i nauĉni proces nalaţu.

U sklopu toga psihološka strategija obavezno rešava sledeća konkretna pitanja:

- mesto, vreme i tip situacije identifikacije ispitanika

- mesto, vreme i tip postupka u uspostavljanju kontakta sa ispitanikom

Saglasno tome psihološkom strategijom treba utvrditi:

c. naĉin pribavljanja pristanka ispitanika da uĉestvuje u ispitivanju

d. poĉetna pitanja i varijante redosleda pitanja koja će stvoriti situaciju rasta otvorenosti i

iskrenosti

e. ritam i trajanje ispitivanja sa nuţnim predasima i prelazima

f. naĉine provere istinitosti iskaza

g. prisustvo i uĉešće drugih subjekata u ispitivanju pored ispitivaĉa i ispitanika, i

h. oblik i ton postavljanja pitanja

Logička strategija se odnosi na organizaciju sadrţaja ispitivanja. Njome se utvrĊuju logiĉko –

sadrţajne celine kao i sadrţaj pitanja; meĊusobni odnosi znaĉaja i znaĉenja odreĊenih logiĉkih –

sadrţajnih celina i pitanja.

Poznata su tri tipa organizacije sadrţaja ispitivanja:

tip levka – podrazumeva organizaciju sadrţaja od ĉirih opštijih ka uţim i konkretnijim,

moţe se reći dubljim suštinskim pitanjima,

tip baterije – podrazumeva definisanje jednog osnovnog, centralnog pitanja, i oko njega,

rasporeĊivanja uţih, koja ga razvijaju i objašnjavaju,

polideterministiĉki tip – koji je svojevrsna kombinacija pomenutih, usmeren na

otkrivanje determinanti sadrţaja iskaza ispitanika.Pitanja koja stimulišu verbalni iskaz ispitanika u vezi

sa predmetom istraţivanja bitna su osnova svakog ispitivanja. Sastav pitanja ĉine: 1)Osnova pitanja-

koja sadrţi iskaz kojim se ispitivaĉ obraća ispitaniku. 2)Potka-koju ĉine alternative tj modaliteti

mogućih odgovora ispitanika.Pitanja se mogu klasifikovati na razne naĉine:Objektivnost,

predmetnost,usmerenost, karakter stavova,originalnost. Posebnu paţnju zasluţuju i Sugestivna,

32

Projektivna, Hipotetiĉka pitanja. 1)Sugestivna Pitanja- osim kod specijalnih istraţivanja, i

metodološkim istraţivanja, nanose dvostruku štetu. Prvo one navode ispitanika da da iskaz saglasno

smeru pitanja, ĉime se dobijaju laţno saznanje o pravom stavu ispitanika.Drugo zadrţavajući se u

svesti ispitanika, ono moţe da utiĉe trajno na formiranje stava, saglasno stavu koje sugeriše pitanje.

Drugo-Projektivna pitanja se podrazumevaju ona pitanja koja od ispitanika traţe iskaz o mogućem

ponašanju drugih koji su im poznati u njima poznatim situacijama.Njihova vrednost raste kada se

povezuju sa pitanjima koja zahtevaju konkretne ĉinjeniĉke iskaze. Treće-Hipotetiĉka pitanja, tim

pitanjima se zahteva od ispitanika da zamisli jednu situaciju koja mu ne mora biti iskustvena poznata,

ali o kojoj mora imati odgovarajuće osnovne predstave, zatim se traţi da saopšti kako bi se u toj

situaciji ponašao.

Psihološka i logiĉka strategija zahtevaju pitanja u sledećim ulogama:

1) osnovnih pitanja – to su bitna pitanja koja se odnose na bitne, suštinske odredbe predmeta

istraţivanja i stoga su neizbeţna. U okviru pitanja osnovnih uloga razlikujemo:

- radna – u funkciji pribavljanja što neposrednijih odgovora o predmetu istraţivanja,

- uvodna – u funkciji uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i pripreme za ispitivanje,

- vezna – kojima se povezuju grupe prethodnih i sledujućih pitanja,

- prelazna – koja imaju funkciju lakog prelaza sa jednog tematskog sadrţaja na drugi,

- pitanja predaha i odmora – u funkciji regeneracije ispitanikovog strpljenja i mentalnih

potencijala.

2) opšta pitanja – ona su šira od osnovnih i odnose se na opšte odredbe situacije predmeta

istraţivanja;

3) paralelna pitanja – koja mogu da se jave kao posebno postavljena ili su sadrţana u opštim i

osnovnim pitanjima;

4) pomoćna pitanja – koja su povezana sa opštim i osnovnim i doprinose njihovom povezivanju,

razjašnjavanju, konkretizaciji itd.;

5) kontrolna pitanja – kojim se s jedne strane obezbeĊuje istinitost odgovora ispitanika a s druge

strane kontrola rada ispitivaĉa.

23. Pojam, strukture I vrste pitanja u instrumentima ispitivanja+

Pitanje je misaona pojmovno-terminoloska konstrukcija koja inicira I stimulise verbalni iskaz

ispitanika u vezi sa predmetom istrazivanja. Sastav pitanja cine:

osnova pitanja – sadrzi iskaz kojim se ispitivac obraca ispitaniku, u upitnom obliku, obliku

tvrdnje ili nekom drugom obliku,

potka – nju cine modaliteti mogucih odgovora I graficki oznacen prostor za odgovor ispitanika.

Za istrazivanja u politickim naukama posebnu paznju zasluzuje sledeca podela pitanja na:

Sugestivna pitanja su stetna u politikoloskim istrazivanjima jer navode ispitanika da da iskaz

saglasno smeru pitanja, cime se dobija lazno saznanje o pravom stavu ispitanika I zato sto mogu da

uticu na trajno formiaranje stava saglasno stavu koji sugerise pitanje,

Projektivna pitanja podrazumevaju pitanja koja od ispitanika traze iskaz o mogucem

ponasanju drugih koji su im poznati u njima poznatim situacijama,

Hipoteticka pitanja kojima se zahteva od ispitanika da zamisli jednu situaciju koja mu ne mora

biti iskustveno poznata, ali kojoj mora imati odgovarajuce osnovne predstave I zatim traziti da saopsti

kako bi se u toj situaciji ponasao.

Sva pitanja u osnovi za naucni razgovor ili u anketnom upitniku nemaju istu ulogu i funkciju.

Psiholoska I logicka strategija zahtevaju pitanja bar u sledecim ulogama:

(1) osnovna pitanja – to su bitna pitanja koja se odnose na bitne odredbe predmeta istrazivanja I

33

stoga su neizbezna. U okviru pitanja osnovnih uloga razlikujemo:

▪ radna

▪ uvodna

▪ vezna

▪ prelazna

▪ pitanja predaha I odmora

(2) opsta pitanja – ona su sira od osnovnih I odnose se na opste odredbe situacije predmeta

istrazivanja,

(3) paralelna pitanja

(4) pomocna pitanja

(5) kontrolna pitanja

Prema sadržaju zahteva u potki razlikujemo:1)Akutelna, 2)Rekonstruktivna 3)Projektivna 4)Pitanje

Ocene i Procene), 5)Komparativna

Prema osnovnom predmetnom sadrzaju mozemo konstatovati postojanje sledecih tipova pitanja:

cinjenicna pitanja(koja pitaju o ĉinjenicama stvarnosti)

vrednosna pitanja(koja traţe odgovore o vrednosnim ĉinjenicama, društveno orijentacionim,

etiĉkim-moralnim vrednostima

pitanja evaluacije(vrednovanja)

Ako kao kriterijum uzmemo formulaciju osnove pitanja , nalazimo sledece tipove pitanja:

stroga I precizno formulisana,

interpretativna koja dozvoljavaju, cak zahtevaju izvesna objasnjenja,(ova pitanja mogu da budu

stimulativna, kada su valjanim uputstvom, visokom sposobnošću I odgovornošću intervjuera

mogućnosti interpretacije limitirane.

orijentaciona kojima se paznja ispitanika usmerava na odredjenu komponentu pitanja,

slobodna konstruktivna pitanja kojima se otvara mogucnost ispitanika da izlozi iscrpan I istinit

odgovor.

Vaţno je napomenuti da istinitost odgovora ispitanika mora da se shvati bar dvojako:1)Prvo da

ispitanik govori, iskazuje ono što zaista smatra istinom. 2)Drugo, istinitost odgovora, podrazumeva da

je iskaz o predmetu pitanja, o predmetu istraţivanja istinit.Moguće je da ispitanik da sasvim istinit

iskaz o svom saznanju, uverenju o nekoj ĉinjenici realnosti, a da to saznanje, uverenje bude sasvim

pogrešno.

Prema formama modaliteta odgovora uobicajena su pitanja:

sa otvorenim odgovorom,(bez unapred utvrĊenih modaliteta odgovora, koji bi se mogli

predloţiti ispitaniku)

sa zatvorenim odgovorom,(u kojima su u potki modaliteta odgovori strogo formulisani.U

nekim sluĉajevima oni se predlaţu ispitaniku koji odabira jedan ili više predloţenih modaliteta.)

sa mesovitim odgovorima.(tj jedan deo modaliteta odgovora je zatvoren, unapred formulisan, a

drugi deo otvoren.)

Po stepenu psihickog napora razlikujemo sledeca pitanja:

• teska pitanja,(koja zahtevaju velika psihiĉka naprezanja I dovode do napetosti, to su pitanja koja

aktiviraju emocije I zahtevaju povezivanje raznih znanja)

• prosecna pitanja,(koje ne zahtevaju odgovore van standarda I stereotipa)

• laka pitanja.( na koja postoje standardni, mnogo puta davani odgovori u raznim prilikama. Na

primer pitanja koja se tiĉu sociodemografskih obeleţja.

TakoĊe nailazimo na predmet a)memorije, b)prepoznavanja v)uverenja ili verovanja g)izbora-selekcije

34

d)konstrukcije

Pitanja mogu biti razne sloţenosti tako su neka:1)Jednostavna-i ona podrazumevaju u svom sadrţaju

samo jedan upitan iskaz, i samo jedan moguć odgovor.

2)Sloţena višeslojna pitanja- u ĉijem se sadrţaju nalaze, u okviru iste tematske odredbe, razni stepeni

saznanja o predmetu istraţivanja koji demonstrira kroz izbor modaliteta odgovora

3)Sloţena višestruka pitanja- u ĉijem se sadrţaju nalaze, u okviru iste tematske odredbe, , pitanja o 2 ili

više komponenata o kojima treba kroz izbor modaliteta dati odgovor.

4)Sloţena kontinuirana pitanja- u kojima su odgovori na deo pitanja zahtev da se odgovori na drugi deo

pitanja.

Sloţena pitanja treba izbegavati zbog ispitanika.

TakoĊe imamo:

1)Nezavisna u koje spadaju pitanja koja se mogu postaviti samostalno od drugih i ĉiji odgovori nisu

uslovljeni odgovorima na prethodna pitanja.

2)Zavisna uslovljena-koja se postavljaju samo ako je na prethodno pitanje dobijen odgovor odreĊenog

sadrţaja.

3)Zavisno kontinuirana-koji imaju pravi smisao i znaĉenje samo u okviru odreĊene baterije pitanja.

Manipulativna pitanja, ma kakva bila po formi i unutrašnjoj organizaciji, sugestivna su po tome što

navode ispitanika na odreĊeni stav ili ponašanje. Dva su tipa takvih pitanja 1)Direktno manipulativna,

koja su u svojom osnovnom i potkom postavljena tako da sugerišu odreĊeni stav ili ponašanje

2)Indirektno manipulativna kod kojih nijedno pitanje posebno uzeto ne deluje kao manipulativno ali

kad su organizovana u sistem, efikasno deluju na stavove i ponašanje ispitanika.

Nauĉni razgovor se moţe voditi stabilnim, istim “ravnim” tonom, a moţe da se menja od jednog do

drugog dela ili od momenta do momenta. Oscilirajući, varirajući ton razgovora po pravilu

karakteristiĉan je za blago i oštro ispitivanje. U praksi ispitivanja evidentne su 2 grupe razgovora:

1)Stimulirajući i 2)Destimulirajući

Stimulirajući-a)ton neutralne paţnje ,b) ton zainteresovanosti ,v)ton blagonaklonosti g)usmeravajući

ton, d)Insistirajući odnosno ohrabrujući ton kojim se ispitanik neposredno podstiĉe da stupi u razgovor

i da odgovara na pitanja. Ċ)Smirujući ili umirujući ton

Destimulirajući-a)provokativan, b)potcenjujuć ili uvredljiv ton, v)agresivan, g)preteći ton

24. Upotrebljivost istrazivanja u politikoloskim istrazivanjima.

Ispitivanje je nezamenljiv nacin supljanja podataka u empirijskim istrazivanjima u oblasti

politickih nauka. Sudovi proteklih dogadjaja I tekuceg satanja, ocekivanja od buducnosti, sfere su

interesovanja politickih nauka I empirijskih istrazivanja u kojima je ispitivanje gotovo jedini moguc

nacin.

U politikoloskim empirijskim istrazivanjima pored opstevazecih pravila, postoje znacajne

specificnosti koje se javljaju kao rezultat specificnosti predmeta istrazivanja, specifiĉnosti politike kao

pojave, I na kraju kao rezultat mogućih specifiĉnih posledica po istraţivaĉa I ispitanika. Iz toga

proizilazi potreba za direktnim I indirektnim ispitivanjem. Moze se prigovoriti da indirektan nacin

ispitivanja ne moze biti smatran naucnim, da pre spada u policijske I obavestajne metode , da je to

provokacija, prisluskivanje. Postoje mnoge eticke I moralne poteskoce koje se javljaju kod ovog

ispitivanja, pogotovo u demokratskim drustvima. Medjutim, osim legalnih postoje I polulegalne I

ilegalne politicke aktivnosti koje takodje mogu biti predmet istrazivanja, takoĊe je neosporno da je

metode I tehnike istraţivanja opravdano usaglasiti sa prirodom pojave.Ovakvo ispitivanje je moguće,

uz korišćenje svih potrebnih nauĉnih saznanja. Ispitivanje u vezi sa odreĊenim predmetom moţe se, u

politiĉkim naukama, voditi samo u odreĊeno vreme I na odreĊenom prostoru, samo u odreĊenoj

35

politiĉkoj situaciji., I u samo odreĊenoj populaciji.

Priroda predmeta determinise I tip ispitivanja. Neutralnim ispitivanjem mogu se sakupiti

uglavnom opstepoznati podaci o drustvenim cinjenicama. Bilo bi prirodno ocekivati da u

demokratskom drustvu, neutralno ispitivanje bude najpodobnije. Medjutim, u uslovima postojanja

politicke borbe, neutralni kontakt ne moze uvek mnogo da pruzi. Stoga ma koliko izgledalo skupo I

naporno, blago ispitivanje u istrazivanju politicke aktivnosti je nezamenljivo. Da bi se dobio istinit

podatak o osetljivim pitanjima politickih zbivanja, potrebno je uspostaviti zanatan stepen prisnosti I

poverenja izmedju sagovornika da bi se on odlucio da iznese svoj stav.

Prednost se daje orijentacionom intervjuu, u odnosu na ostale tehnike prikupljanja podataka.

Psihološkom strategijom- se mora koncipirati celokupnost postupaka I ponašanja u procesu

prikupljanja podataka, od izbora ispitivaĉa, preko izbora mesta I ambijenta za razgovor, preko izbora

vremena trajanja ispitivanja, redosled pitanja(koji mora biti planiran), psihiĉkih odmorišta I moguće

“ekskurzije”, radi oslobaĊanja od zamora, jednoliĉnosti uloge i moguće podsvesnog straha.

TakoĊe je neophodno formirati logiĉku-saznajnu celinu u okviru pitanja u osnovi za razgovor(koji ce

imati svoje centralno pitanje koje ne mora biti verbalno neposredno eksplicirano), unutar kojih će moći

da se formiraju razliĉiti redosledi i hijearhije pitanja-unutar kojih će moći da se formiraju razliĉiti

redosledi i hijearhije pitanja-unutar kojih će biti moguće, prema potrebi, ići od jednostavnih ka

sloţenim ili ka sloţenijim i od opštijih ka konkretnijim pitanjima. Posebno znaĉajno je unošenje

kontrolnih pitanja. U mnogim sluĉajevima moţe doći do razlike iskaza i stava, a izraţene

protivureĉnosti su stoga mogle onemogućiti pravilno zakljuĉivanje ispitivaĉa na osnovu “konteksta“ i

prikaza „situacije“. Verodostojnost podataka- obezbeĊuje se i celinom koncepcije osnove za razgovor.

Opasnost da iskaz ne bude istinit, zahteva da osnova za razgovor sadrţi pitanja o kognitivnoj,

emocionalnoj, i konativnoj komponenti stavova. Osim toga, neophodan je da ispitanik govori o

“situaciji uopšte”, o ponašanju drugih, o svojim stavovima o tom ponašanju, o mogućem svom

ponašanju u projektovanoj situaciji. U politikološkim istraţivanjima konativna komponenta, koja je

direktno povezana sa aktivnošću i akcijom, najsloţenija je za ispitivanje. Jer, ispitanik ma kako se

otvoreno i istinito ponašao, ni sam ne mora da zna-i najĉešće ne zna-istinu o tome kako će se u

mogućoj situaciji stvarno ponašati. Pouzdanost podataka, prikupljenih ispitivanjem, ako se poštuju i

kvalifikovano primenjuju vaţeća pravila u empirijskom istraţivanjiu, moţe biti veoma visoka.

Znaĉajna slabost ispitivanja, pogotovu svih vrsta intervjua, potiĉe od intervjuerskih odnosno

anketarskih grešaka. Ove greške(ili taĉnije obavljanje posla u neskladu sa metodskim normama i

uputstvima), mogu da budu tehniĉke i sadrţinske, namerne, i nenamerne.

Pouzdanost podataka prikupljenih ispitivanjem su visoka ako se postuju I primenjuju vazeca

pravila empirijskih istrazivanja.

Znacajna slabost ispitivanja potice od intervjuerskih gresaka. Ove greske mogu da budu:

A)

▪ tehnicke

▪ sadrzinske

B)

▪ namerne

▪ nenamerne

Najcesca odstupanja na terenu su:

(1) deformisanje uzorka ispitanika time sto se:

▪ ne ispita planiran broj ispitanika

▪ ispitaju samo lako dostupni ispitanici

(2) povrsan I nesavestan rad ispitivaca sto se ispoljava kao:

▪ nejasno upisivanje podataka,

36

▪ upisivanje podataka na pogresna mesta,

▪ izostavljanje podataka,

▪ povrsno postavljanje pitanja,

▪ pogresno razumevanje odgovora

TakoĊe treba napomenuti samo-ispitivanje. Tehnika se svodi na voĊenje dnevnika

ispitanika.Koncept dnevnika-osnovna pitanja o kojima se prave beleške razraĊuje ispitivaĉ.

25)*9100. Posmatranje kao način prikupljanja podataka i obaveštenja: pojam,

predmeti, prednosti, teškoće i ograničenosti posmatranja

Posmatranje spada u metode nauĉnog prikupljanja podataka neposrednim ĉulnim opaţanjima

manifestacija pojave. Ovako strogo shvatanje posmatranja iskljuĉilo bi: prvo, korišćenje bilo kakvih

tehniĉkih pomagala, instrumenata, drugo, mogućnosti za korišćenje saradnika – posmatraĉa. MeĊutim,

nekada su npr. korišćenje durbina, pojaĉivaĉa zvuka itd. neophodni i ne izazivaju promenu stavova i

ponašanja.Dakle strogi zahtev u pogledu neposrednosti ĉulnog dodira i na taj naĉin opaţanja iskljuĉio

bi mnogobrojna istraţivanja iz posmatranja. TakoĊe, nemoguće je izostaviti i subjektivnu komponentu.

Posmatraĉ opaţenom pridaje znaĉenje i smisao. Zatim, ĉula svih posmatraĉa nisu uvek u istom stanju i

ne moraju da budu optimalno osetljiva. Izloţene ĉinjenice govore dovoljno ubedljivo o uslovnosti

definicije, ali i o teškoćama razlikovanja posmatranja od nekih drugih naĉina sakupljanja podataka.To

naroĉito dolazi do izraţaja kada se ţeli napraviti razlika izmeĊu ispitivanja i masovnog posmatranja.

Prilikom sprovoĊenja intervjua ispitanici kazuju svoja opaţanja o pojavi koja ispitivaĉ evidentira.

Posmatraĉ-saradnik opaţa pojavu i evidentira sopstvena opaţanja. U oba sluĉaja evidentirani podaci

dospevaju pred nauĉnog istraţivaĉa kao iskazi drugih o pojavi, na osnovu kojih on o njoj zakljuĉuje.I u

oba sluĉaja posredovali su ljudi svojim opaţajnim mogućnostima. U vezi sa razlikovanjem posmatranja

i drugih naĉina sakupljanja podataka javljaju se problemi i na relacijama ispitivanje-analiza sadrţaja-ex

post facto eksperiment.Odnos posmatranja i drugih metoda otvara veoma sloţeno pitanje

eksperimentalnosti metode. Naime izgleda da sve metode empirijskih istraţivanja imaju svojstva

eksperimentalnog jer i kada ne uspostavljaju veštaĉku situaciju za odigravanje pojave, pri svakom

sakupljanju podataka nastaje veštaĉka organizovana situacija.

Osnovni predmeti posmatranja mogu biti:

spoljni predmeti i pojave koje nezavisni posmatraĉi mogu opaziti na sliĉan ili identiĉan naĉin,

posmatraĉ moţe biti sam sebi predmet posmatranja. To je samoposmatranje – introspekcija.

Predmet posmatranja mogu biti sve pojave ĉije spoljašnje manifestacije mogu ĉulno opaţati. To znaĉi

samo aktuelne pojave za vreme njihovog trajanja.

Osnovna prednost posmatranja je što se njime dolazi neposredno do originalnih, autentiĉnih podataka

bez protoka vremena i prenosilaca koji bi mogli da ih deformišu. Istovremeno, uz ĉinjenicu da je

verodostojnost i pouzdanost podataka dobijenih posmatranjem veća od onih koj su dobijeni drugim

naĉinima, posmatranje ima brojna ograniĉenja, teškoće i nedostatke u primeni. Najveća su u pogledu

mogućnosti izbora predmeta i postizanja sistematiĉnosti posmatranja. Zatim, kao predmeti istraţivanja

se mogu javiti pojave koje su prošle, a javljaju se i znatne teškoće u istraţivanju unutrašnjih psihiĉkih

pojava, vrednosti, stavova itd. kao i istraţivanja dugotrajnih, masovnih i veoma sloţenih pojava.

Teškoće vezane za masovne, dugotrajne, široko rasprostranjene i veoma sloţene pojave, su u suštini

problemi ostvarivanja sistematiĉnosti posmatranja. To su:

37

1. ograniĉenost opaţajnog polja istraţivaĉa;(proizilazi iz ĉinjenice da se prikupljanje

podataka posmatranjem sastoji od niza pojedinaĉnih opaţanja delova manifestacije.)

2. podreĊenost procesa istraţivanja spontanom ritmu dogaĊaja;(zavisi od brzine odvijanja

dogaĊaja)

3. sloţenost pojava i sitovremenost mnogobrojnih raznovrsnih manifestacija pojave;(koje

je teško, zbog obima, brojnosti, raznovrsnosti opaţati, pamtiti i registrovati.)

4. neujednaĉenost pravilnosti odigravanja razliĉitih društvenih pojava, što oteţava

predviĊanje, planiranje i pripremanje za posmatranje naroĉito

nereguralnih,neuobiĉajenih, retkih i kratkoroĉnih pojava.

5. teorijsko – metodološki nedostaci:

- nedovojna metodološka prouĉenost posmatranja,

- nerazraĊenost klasifikacije sistema razvrstavanja podataka,

- neprilagoĊenost operacionalnih definicija pojmova, i nedovoljna razraĊenost indikatora,

- nerazvijenost metoda formiranja vremensko – prostornog uzorka,

- nerazvijenost i nedovoljna proverenost pravila rada posmatraĉa.

Na osnovu svega, najpovoljnijim predmetom istraţivanja posmatranjem smatraju:

o male društvene, institucionalizovane ili eksperimentalne grupe,

o procesi odluĉivanja u institucijama i organima,

o proces rada, organizacija, podela rada i sadrţaj pojedinih zanimanja u podeli rada itd.

26)101. Problemi klasifikovanja tehnika posmatranja

Za sva posmatranja moţemo konstatovati da se kao instrumentom sluţe protokolom ili evidencionim

obrascem i kodeksom pojmova. To im je zajedniĉko. Po kriterijumu instrumenata sva posmatranja

moţemo podeliti na:

a. posmatranje bez korišćenja tehniĉkih pomagala u procesu opaţanja,

b. posmatranje sa korišćenjem tehniĉkih pomagala,

c. posmatranje sa intenzivnim korišćenjem tehniĉkih pomagala (automatske kamere,

prislušni ureĊaji...)

Drugi kriterijum (kriterijum postupka) ima dva potkriterijuma:

1. neposrednost – prema stepenu neposrednosti razlikujemo:

- neposredna posmatranja u kojima je posmatraĉ jedno isto lice koje opaţa, evidentira,

obraĊuje podatke i zakljuĉuje na osnovu njih;

- posredna posmatranja u kojima nauĉnik – istraţivaĉ prikuplja podatke posredstvom

opaţanja pojave preko više saradnika.

2. uĉešće

- posmatranje s uĉestvovanjem (gde posmatraĉ ima odreĊenu ulogu u ostvarivanju

procesa)

- posmatranje s prisustvovanjem (posmatraĉ nema nikakvu ulogu u procesu ali je

prisutan)

- posmatranje bez prisustvovanja (opaţanje obavljalo neko drugo lice ili odgovarajući

instrument a da posmatraĉ neposredno ĉulnu vezu s pojavom uopšte nije uspostavio.

Uobiĉajena je razlika na:

sintetiĉko (kompleksno) posmatranje – njegov predmet posmatranja je jedna globalnija,

sloţenija i dugotrajnija društvena pojava (npr. odreĊeno naselje, radnja ili pol. organizacija i sl.).

SprovoĊenje kompleksnog posmatranja podrazumeva ĉetiri osnovna zadatka:

38

- odabiranje problema, definisanje osnovnih pojmova i izrada instrumenata za

prikupljanje – odreĊivanje podataka,

- prikupljanje podataka posmatranja o uĉestalosti, rasprostranjenosti i svojstvima raznih

pojava,

- ukljuĉivanje podataka u teorijski model,

- sinteza podataka.

Neposredno posmatranje – ono u kome istraţivaĉ neposredno ĉulno uspostavlja odnos sa

stvarnim ĉinjenicama i na taj naĉin dolazi do podataka o njima. Moţe se klasifikovati u dve grupe:

- posmatranje bez uĉestvovanja,

- posmatranje sa uĉestvovanjem – koje se deli u pet podgrupa:

1. poptpun uĉesnik

2. uĉesnik – posmatraĉ (ĉlan je posmatrane grupe, u njoj obavlja svoju ulogu ali

sa znanjem grupe, preuzima i ulogu posmatraĉa)

3. posmatraĉ – uĉesnik (slobodniji je u kretanju i kod njega preovladava uloga

posmatraĉa)

4. ĉist posmatraĉ (nije ĉlan grupe, pasivan uĉesnik u zbivanjima sa iskljuĉivim

zadatkom da obavi posmatranje)

5. nuĉni posmatraĉ (jedini zadatak mu je da komunicira sa sredinom i obavlja

posao posmatraĉa)

masovno posmatranje

prouĉavanje pojedinaĉnih sluĉajeva

27))102. Specifičnosti posmatranja u istraţivanju političkih pojava

Politiĉke pojave su po pravilu disperzivne, masovne kontinuirane, sloţene.Politiĉka aktivnost je

kompleks razliĉitih ponašanja izuzetno brojnih i raznorodnih subjekata u razliĉitim vremenskim

segmentima, na razliĉitim prostorima. Ĉulno opaţanje mnoštva unutrašnjih zbivanja, prikrivenih tajnih,

mistifikovanih, u kojima isti indikatori mogu imati razliĉito znaĉenje, u mnogome je

ograniĉeno.Empirijsko istraţivanje politiĉke aktivnosti i akcije korišćenjem posmatranja, najmanje je

problematiĉno u istraţivanju institucionalizovanih oblika aktivnosti(sednice, skupovi).

Institucionalizovani oblici politiĉke aktivnosti dozvoljavaju potrebnu pripremu:po pravilu zna se šta je

predmet aktivnosti, ko su mogući uĉesnici, mogući tipovi ponašanja itd. Tehnika posmatranja u

empirijskom istraţivanju politiĉke aktivnosti neformalizovanog tipa teţe se primenjuje. Najĉešće nije

moguće predvideti spontani ili stihijski tok aktivnosti, veliki deo aktivnosti odigrava se izmeĊu

pojedinaca u privatnom ili u poluprivatnom kontaktu, unutar manjih neforlmanih grupa. No dobro

obuĉeni posmatraĉi mogu uoĉiti autohtone voĊe primarnih grupa, koje su u središtu aktivnosti.Ako u

duţem vremenskom periodu (nekoliko godina) imamo ili permanentno ili cikliĉno ponovljeno

posmatranje istih subjekata u razliĉitim akcijama i razliĉitim fazama tih akcija, skupljeni podaci mogu

biti veoma pouzdani i predstavljati odgovarajuću osnovu za prognostiku. Najverodostojnije podatke, po

pravilu, moţe obezbediti neposredno posmatranje sa uĉestvovanjem-bilo da je posmatraĉ-uĉesnik ili

uĉesnik-posmatraĉ

Disperzija pol. aktivnosti zahteva da se istovremeno vrše posmatranja ponašanja razliĉitih subjekata.

Odatle, neophodnost da se u takvim situacijama angaţuje veliki broj posmatraĉa koji će raditi

primenjujući istovetne postupke i istovetne kriterijume. Tu leţi osnovna opasnost i teškoća struĉnog,

kadrovskog i organizacionog karaktera. Poznato je da jedan isti posmatraĉ tokom duţeg vremena ne

uspeva da odrţi potpuno iste kriterijume usled zasićenja, razliĉitog stepena koncentracije i sl. Stoga su

neophodni struĉno obrazovanje posmatraĉa i odreĊena liĉna svojstva koja se niĉim drugim ne mogu

nadoknaditi. U posmatranim sredinama ĉesto nije moguće naći odgovarajuće liĉnosti a i kada se naĊu,

39

javljaju se problemi oko njihovog izdvajanja na odreĊeno vreme, s ciljem obuĉavanja. To je jedan od

prvih razloga što se dobijaju podaci razliĉite vrednosti.

Drugi razlog je u zainteresovanosti uĉesnika posmatraĉa za tokove pol. aktivnosti koji utiĉu i na njegov

realni poloţaj. Ma koliko to ţeleo, on se ne moţe potpuno osloboditi subjektivnosti, a to daje izvesnu

obojenost podacima.

Treći razlog je u mogućnosti razumevanja sredine i procesa u njoj, sposobnosti pravilnog izbora,

kljuĉnih podataka, a to u krivudavim tokovima politike predstavlja napor.

Ĉetvrti razlog je u dinamici zbivanja i prilagoĊenosti instrumentarijuma koji se koristi kao i u

izdrţljivosti (psihiĉkoj i fiziĉkoj) posmatraĉa.

Stoga su najpovoljniji predmeti posmatranja u pol. naukama: javni pol. skupovi na kojima istupaju

istaknute i lokalne pol. voĊe, razne tribine, promocije nauĉnih, publicistiĉkih, kulturno – umetniĉkih

dela, otvaranja sajmova, obilasci terena, ponašanje prilikom glasanja, zatim, lako su dostupni i razni

protesni skupovi, demonstracije, uliĉni neredi itd. U gotovo svim ovim sluĉajevima, posmatraĉu je

jadnostavno obezbediti pristup i podatke je relativno lako evidentirati ako su posmatraĉi dobro

rasporeĊeni, i ako raspoloţeni dobrim protokolom. Samoposmatranje- je u politiĉkim naukama malo

korišćena, mada potencijalna metoda. Memoarska literatura ukazuje na mogućnost korišćenja ovog

metoda.Naravno, pristanak odreĊenog broja ljudi da vodi dnevnil(recimo o sopstvenoj aktivnosti u

skupštini), uslov je da se ostvari ovakvo istraţivanje. Najpovoljnije bi bilo istraţivanje politiĉke elite

zbog njihove kompetentnosti ,ali se teško dobija pristanak.Posmatranje se moţe koristiti sa drugim

metodama(ispitivanjem,analizom dokumenata)prikupljanja podataka. Pri tome se moţe obuhvatiti a)u

celosti, b)samo delimiĉno na one komponente koje se ne istraţuju drugim metodama v)deo predmeta

koje se ne istraţuju drugim metodama.

28)103. Eksperiment kao način prikupljanja podataka: pojam, karakteristike i

osnovne vrste

Eksperiment je naĉin prikupljivanja podataka neposrednim ĉulnim opaţanjem korišćenjem pomoćnih

tehniĉkih sredstava ili bez njih. Uslovi i tok odigravanja procesa, po pravilu, veštaĉki se izazivaju ii

neposredno kontrolišu. Prema klasiĉnoj definiciji, veštaĉko izazivanje pojave eksperimentalnim

ĉiniocem i izazivanje veštaĉke eksperimentalne situacije, osnovne su karakteristike eksperimenta.

Mogućnosti upotrebe eksperimenta uslovljavaju tri bitna momenta: priroda pojave i predmeta

istraţivanja, razvijenost teorije i metodologije odreĊene nauke i etiĉki momenat.

U društvenim i pol. naukama eksperimenti dele na prave i kvazieksperimente. U prave se ubrajaju

laboratorijski i eksperiment u prirodnim uslovima, a u kvazieksperimente prirodni, ex post facto

eksperiment i simulacija odn. modelni eksperiment.

Laboratorijski eksperiment u društvenim i pol. naukama najreĊe je u primeni i najteţe ga je izvesti.

Njega je lakše izvoditi sa nekim socijalnim grupama specifiĉnih obeleţja, nego sa širom populacijom

odn. sa grupama ĉije su karakteristike opšte i uobiĉajene. Tako je moguće eksperimentisati sa grupama

vojnika, policijom, ĉlanovima pojedinih organizacija itd., s tim što se mora imati u vidu uslovna i

ograniĉena vrednost dobijenih rezultata.

Eksperiment u prirodnim uslovima ĉesto je moguć u pol. naukama, i praktiĉno se svodi na formiranje

i istovremeno istraţivanje dve grupe eksperimentalne, na koju se deluje eksperimentalnim ĉiniocem u

eksperimentalnoj situaciji, i kontrolne na koju se ne deluje i koja nastavlja normalni svakodnevni ţivot.

Ponašanje obeju grupa predmet je istraţivanja. Njihovo ponašanje se uporeĊuje i budući da su se

ponašale u istim uslovima, osim što kontrolna grupa nije bila izloţena dejstvu eksperimentalnog

ĉinioca, moţe se smatrati da su razlike u ponašanju posledica odn. rezultat delovanja eksperimentalnog

ĉinioca.

40

Osnovna razlika izmeĊu laboratorijskog eksperimenta i eksperimenta u prirodnim uslovima je

dvostruka: prvo, eksperimentišući u prirodnim uslovima imamo samo eksperimentalni ĉinilac bez

ostalih veštaĉkih ĉinilaca eksperimentalne situacije; drugo, ponašanje ĉlanova eksperimentalne grupe

prirodnije je nego pri laboratorijskom eksperimentu.

Prirodni eksperiment je jednostavno uporedno istraţivanje, istovrsnih obeleţja koja su istovremeno u

razliĉitim situacijama, pod dejtstvom razliĉitih ĉinilaca. Zakljuĉivanje o razliĉitom ili istom ponašanju

zasnovano je na konstatovanju prisustva – odsustva i delovanja razliĉitih ĉinilaca situacije utvrĊenih

istraţivanjem.

Ex post facto eksepriment je rekonstrukcija na osnovu raspoloţivih podataka primenom statistiĉke

metode. Ova istraţivanja po svojoj verovatnoći i pouzdanosti, imaju ograniĉenu vrednost. Prvo,

raspoloţivi podaci su samo u nekoj meri pouzdani i potpuni, te su time i mogućnosti rekonstrukcije

ograniĉene. Drugo, razumevanje ĉoveka iz druge sredine jednog proteklog vremena, posle odreĊenog

protoka vremena veoma je oteţano.

Kao poseban oblik eksperimenta moţe se smatrati tzv. ¨simulacioni metod¨. On se moţe primeniti bilo

kao oblik ex post facto eksperiment bilo da mu se prida karakter prognostiĉkog eksperimenta. Razlika

je prvenstveno u karakteru i organizaciji podataka, koji se mogu odnositi na prošlost, sadašnjost ili

mogu da budu izvedeni iz sadašnjosti kao verovatni podaci projicirane budućnosti. Ovaj eksperiment se

izvod i tako što se koristi mnoštvo već poznatih podataka ili nauĉno osnovanih procena kao vaţećih

podataka o svojstvima uĉesnika u situaciji i o samoj situaciji, pa se najĉešće korišćenjem kompjutera

stavljaju u zamišljene, pretpostavljene funkcije i odnose i na taj naĉin formira predstava odn.

hipotetiĉki zakljuĉak o mogućoj situaciji i ponašanju.

Modalni eksperiment je praktiĉna provera jednog teorijskog – idealnog ili realnog modela. Variranje

pojedinih dimenzija ili svojstava modela daje mogućnosti da se utvrde njegove vrednosti i

upotrebljivosti. Simulacija je u suštini oblik modalnog eksperimenta.

29)104. Sastavni delovi eksperimenta, njegovo planiranje i izvoĎenje

Bitni delovi eksperimenta su:

1. eksperimentator – on je po pravilu nosilac projekta, potprojekta ili samostalni nauĉni

saradnik u projektu istraţivanja. On rukovodi ili samostalno izvodi eksperiment. Saradnici

eksperimentatora mogu imati razliĉite uloge – od medijatora eksperimentalne situacije, do evidentiĉara

reagovanja eksperimentalne grupe i ponašanja kontrolne grupe;

2. eksperimentalni činilac – je posebno odabrano sredstvo kojim se deluje na

eksperimentalne sujekte. To moţe biti poruka, stvar, organizovana situacija, ponašanje jedne ili više

liĉnosti;

3. eksperimentalni subjekt – moţe biti pojedinac ili grupa izloţena delovanju

eksperimentalnog ĉinioca kojim, u skaldu sa ciljevima eksperimenta rukuje eksperimentator sa svojim

saradnicima;

4. kontrolna grupa – je grupa simetriĉnog sastava odn. istih osnovnih svojstava sa

eksperimentalnom grupom, koja nije izloţena delovanju eksperimentalnog ĉinioca ali je izloţena

posmatranju ekipe koja izvodi eksperiment.

Uslovi eksperimenta obuhvataju prostor, vreme, tehniĉke, socijalne, psihiĉke i druge karakteristike

eksperimentalne grupe, kontrolne grupe i drugih uĉesnika u eksperimentu, kao i sredine u kojoj se za

vreme eksperimenta grupe nalaze.

Eksperiment se sastoji iz tri osnovne faze:

predeksperimentalne – pripremne faze

eksperimentalne – u toku koje se eksperiment realizuje

41

posteksperimentalne – u kojoj se obraĊuju podaci, priprema izveštaj i koriste rezultati

istraţivanja.

Plan eksperimenta treba da sadrţi:

- mesto izvoĊenja eksperimenta,

- vreme izvoĊenja eksperimenta (kada i koliko dugo traje),

- naĉin utvrĊivanja ponašanja eksperimentalne grupe pre dejstva eksperimentalnog

ĉinioca i eksperimentalne situacije,

- eksperimentalni ĉinilac i naĉin njegovog korišćenja,

- eksperimenatlnu situaciju,

- evidentiranje i merenje rezultata eksperimenta,

- analizu, zakljuĉivanje i uopštavanje rezultata,

- korišćenje rezultata,

- delovanje na posledice.

IzvoĊenju eksperimenta pristupa se u skladu sa precizno razraĊenim planom, a uz poštovanje principa:

a) delikatnosti; b) nauĉne etike; c) dobrovoljnosti; d) odgovornosti nauĉnika

Prilikom ostvarivanja eksperimenta teţi se:

1) da veštaĉka situacija odgovara situaciji u praksi odn. ţeljenoj situaciji;

2) da se smanji apatija uĉesnika odn. neuobiĉajenost ponašanja;

3) da se istraţuju samo dovoljni intenziteti procesa;

4) da se dobiju rezultati pogodni za korišćenje u nauci i praksi.

Tok eksperimenta se moţe prikazati na sledeći naĉin:

a. formiraju se eksperimentalna i kontrolna grupa, i realizuje se njihova lokacija,

b. aktivira se eksperimentalni ĉinilac i formira eksperimenatlna situacija,

c. ekspermentalni ĉinilac deluje i izaziva reagovanja eksperimenatlne grupe,

d. istovremeno eksperimentator sa saradnicima prati i evidentira ponašanje eksperimentalne i

kontrolne grupe,

e. eksperimentalni ĉinilac se iskljuĉuje, eksperimentalna i kontrolna grupa se dekonstituišu,

eksperimentator i saradnici obraĊuju podatke, uporeĊuju ih po grupama i pripremaju izveštaj,

f. eksperimentator prezentuje rezultat naruĉiocu koji ih koristi.

30. Specificnosti eksperimenta u istrazivanju politickih pojava

Laboratorijski eksperiment ne moţe se podjednako koristiti u istraţivanju svih delova I oblika politiĉke

aktivnosti I akcije. U nekim delovima, na primer, prilikom sprovoĊenja odluka, nije moguće koristiti

laboratorijski eksperiment, zato što je nemoguće kontrolisati bitne ĉinioce situacije u kojoj se odluka

izvršava, a bez toga laboratorijski eksperiment nema vrednost. MeĊutim I pored svih teškoća, ovaj

eksperiment je moguć za istraţivanje reagovanja na odreĊene sadrţaje, uĉestalost, I druga svojstva

politiĉkih pojava. Svojstva laboratorijskog eksperimenta ipak su takva da se on ne moţe uvrstiti u

najpodobnije tehnike sakupljanja podataka. Eksperiment u prirodnim uslovima je moguć I uz

odgovarajuće pripreme, veoma pogodan naĉin za prikupljanje empirijskih podataka. S obzirom na

ĉinjenicu da se veliki broj politiĉkih aktivnosti planira I da je akcija, po svojoj prirodi, preteţno sistem

racionalnih delovanja sa unapred utvrĊenim ciljem I odabranim sredstvima, moguće je organizovati

eksperimentalnu situaciju. Takozvani kvazi-eksperiment(prirodni I ex post facto eksperiment), nisu

podjednako pogodni za istraţivanje politiĉkih aktivnosti I akcije.

42

Prirodni eksperiment je ,u tom pogledu, veoma pogodan dok je, ex post facto, eksperiment krajnje

nepodoban. Naime, o najvećem broju politiĉkih akcija ostaju podaci koji dozvoljavaju samo površnu I

ĉesto jednostranu rekonstrukciju situacije, posebno zato što se u politiĉkoj aktivnosti I akciji, naroĉito

kada se radi o politiĉkoj borbi, mnogobrojni postupci ne ĉine javno.

MeĊutim modelni eksperimenti veoma su podesni. Njihova valjanost raste sa brojem izvedenih valjanih

istraţivanja drugim metodama ĉiji se rezultati odnose na predmet koji istraţujemo. Ove 2 vrste

kvazieksperimenta mogu imati veliku prognostiĉku vrednost. Za eksperimente u istraţivanju politiĉkih

nauka moţe se reći da jednostavni eksperimenti, pojedinaĉni ili u nizu, u većini sluĉajeva nisu podobni,

a ni lako mogući.Stoga se u svakoj odgovarajućoj situaciji treba orijentisati na korišćenje faktorskog

eksperimenta u kome je moguće pratiti više ĉinilaca situacije.

31)106. Metod studije slučaja: pojam, vrste i način realizacije

Metoda studije sluĉaja je svrstana u operativne metode zato što ona moţe da bude samostalno

primenjena i dovoljna za valjano saznanje društvenih i pol. procesa odn. pojave. Ispoljenost odn.

spoljašnje manifestacije procesa, uslov su za valjanu primenu metode studije sluĉaja (MSS). Bitne

odredbe:

predmet istraţivanja ovom metodom mogu biti samo celine društvene realnosti. Te celine mogu

biti manje ili veće sloţenosti, rasprostranjenosti, obima itd. ali se nezavisno od toga mogu saznavati

kao celine;

raznovrsnost sastava svakog celovitog procesa odn. pojave i razni obimi i nivoi saznanja o

njima i o odnosima sa okruţenjem, podrazumevaju raznovrsne izvore podataka, raznovrsne podatke i

stoga razne naĉine prikupljanja podataka;

MSS podrazumeva veoma jak oslonac na nauĉno formulisan model pojave i vodi

rekonstruisanju postojećeg ili konstituisanju novog modela.

Nazivom ¨studija sluĉaja¨ tvrdi se da je to metod koji prouĉavanjem sluĉaja (kao celine) omogućuje

ostvarivanje nauĉnog saznanja.

Šta znaĉi ¨sluĉaj¨?

a) radi se o jednoj celini ukupne društvene realnosti;

b) ta celina je ograniĉena, prostorno i vremenski svojim kvalitativnim i kvatnitativnim

odredbama, bitnim ĉiniocima, sadrţajem, suštinom i formom;

c) ona nije i ne moţe biti preteţno namerni proizvod bilo kog subjekta, već je posledica

raznovrsnih okolnosti i dejstava ĉinilaca društvene realnosti;

d) sluĉaj u sebi sadrţi odreĊeni aktivitet izraţen kao ispoljavanje svojstava, kao dogaĊanje,

odnos, ponašanje, akcija itd.

U politikologiji najopštije teme koje bi se istraţivale MSS bile bi:

- izbori,

- osnivanje, razvoj i funckionisanje drţavnih organa i institucija,

- osnivanje, razvoj i funkcionisanje pol. stranaka, pokreta, interesnih, društvenih i drugih

organizacija,

- stavovi i ponašanja odreĊenih sociopolitiĉkih grupa;

- stavovi i ponašanja pojedinaca i parova.

Ovih pet tema mogu da budu predmet istraţivanja MSS, samo ako su povezane odreĊenim

dogaĊanjima lociranim u odreĊenom vremenu i prostoru. Takva dogaĊanja su osnivanje – formiranje,

ukidanje – prestanak, konstituisanje – raspuštanje, donošennje akata i odluka, iraţavanjestavova,

manifestacije, demonstracije, štrajkovi itd. Metodu studije sluĉaja stavljene su brojne zamerke,

43

najĉešće su to nedovoljna valjanost, nepouzdanost, nepodesnost za uopštavanje,što je posledica niskog

stepena standardizovanosti. Standardizacija zavisi od standardizacije metoda prikupljanja i obrade

podataka.Metoda studije sluĉaja neosporno ima znaĉajne prednosti u primeni. Bitne prednosti ĉine

komponente njenog osnovnog koncepta o istraţivanju celine, orijentacija na raznovrsnost izvora i

podataka, oĉuvanje pojedinaĉnog, veliku prodornost i elastiĉnost obuhvata.Njena bitna ograniĉenja su

mogućnost obuhvata predmeta istraţivanja, problemi projektovanja i realizacije istraţivanja i naroĉito

ekonomiĉnost.

MSS mogu se istraţivati sluĉajevi, mikrosluĉajevi tj. manje grupe i makrosluĉajevi tj. velike grupe,

klase, zemlje, ĉak i globalno društvo – ako je predmet istraţivanja jedan prostorno – vremenski i

sadrţajno odreĊen dogaĊaj, proces, akt i sl. MSS takoĊe je moguće istraţivati prošle, tekuće i buduće

sluĉajeve.Prošle završene sluĉajeve moţemo rekonstruisati na osnovu raspoloţivih podataka sadrţanih

u dokumentima ii u sećanju ljudi. Istraţivanje budućeg sluĉaja moţe se shvatiti na 2 naĉina:1)

Istraţivanje uslova,uzroka, i tendencija nastajanja sluĉaja, što ima karakterisitke egzaktnog

prognostiĉkog istraţivanja 2)Na osnovu ranijih istraţivanja sliĉnih srodnih sluĉajeva formiranjem

modela sluĉaja koji se u sliĉnim situacijama moţe oĉekivati.

Istraţujući samo jedan, pojedinačan slučaj, strogo sadrţajno, prostorno i vremenski odreĎen

moţemo doći do spoznaje najskrivenijih slojeva sadrţine i suštine tog slučaja. Naročito su velike

mogućnosti naučnog saznanja primenom tzv ¨MSS u nizu¨ ili ¨mozaik MSS¨.

MSS u nizu moţe se javiti u dve varijante:

o prva, ima karakteristike longitudinalnog istraţivanja i podrazumeva periodiĉno

ponavljanje istraţivanja istog sluĉaja u raziliĉitim fazama odn. etapama njegovog razvoja (npr. 1.

istraţivanje u vreme pojavljivanja sluĉaja, 2. u vreme kulminacije, 3. u vreme stagnacije, itd)

o druga varijanta podrazumeva istraţivanje u isto vreme istovrsnih sluĉajeva na razliĉitim

prostorima uz primenu istog projekta istraţivanja.

¨Mozaik Metod SS¨ podrazumeva strogo definisanje jednog ili nekoliko, nikako većeg broja bitnih

pitanja u okviru neke pojave (npr. izborno ponašanje u odreĎnim izbornim jedinicama). Moguća

je i jedna posebna varijanta, mozaik metoda SS kojom se dolazi do idealnog teorijsko – praktiĉnog

modela, naroĉito kada se radi o saznavanju novih ili tek nastojećih pojava. Prethodnim orijentacionim

istraţivanjem utvrdi se jedan broj sluĉajeva koji su:

a) tipiĉni, pa mogu posluţiti za izgraĊivanje tipološkog, klasifikacionog ili mernog modela,

b) jedno od odabranih bitnih svojstava je razvijenije kod jednog subjekta nego kod svih ostalih.

Rezultati takvog istraţivanja dozvoljavaju izgraĊivanje idealnog tipa pojave.

Prva podvarijanta dozvoljava ocenu (klasfikaciju) i objašnjenje, pa i oktriće odreĊenih

pravilnosti u pojavi i u njenom odnošenju. Druga podvarijanta dozvoljava i nauĉnu zasnovanu

prognozu.

U literaturi nailazimo i na druge klasifikacije, tako se pominju one sa ¨atomistiĉkim¨ i ¨holistiĉkim¨

pristupom u skladu sa svojstvima plana istraţivanja. Zatim, prema ciljevima i zadacima istraţivanja

razlikuju se ona koja se koriste kao preliminarna, opisna i za objašnjenje prouĉavanog predmeta.

Svrha korišćenja MSS odn. sticanje nauĉnog saznanja tom metodom, mogu biti veoma razliĉite od

nauĉnih preko obrazovnih do prakticistiĉkih.

Istraţivanja ostvarena MSS imaju u odreĊenim situacijama eksperimentalni znaĉaj. Predmet

istraţivanja treba da bude ili veoma aktuelna, veoma znaĉajna ili tipiĉna pojava. Odabrana pojava

istraţuje se u sredini u kojoj je najizrazitija ili najtipiĉnija. Kao i u svim drugim istraţivanjima

zapoĉinje se korišćenjem nauĉnog fonda i prikupljanjem prethodnih podataka o izvorima podataka i o

samoj pojavi, kako bi se mogao izraditi projekat istraţivanja.

Kada je u pitanju ¨ţivi sluĉaj¨ a pojava odn. akcija je nova, prethodna obaveštenja sakupljaju se

posredstvom sredstava javnog informisanja, liĉnim kontaktima sa dobro obaveštenima i poznavaocima,

44

neposrednim uvidom u situaciju i sl. Na osnovu ovoga istraţivaĉ priprema osnovnu idejnu skicu

nauĉne zamisli i instrumentarija, popis izvora podataka i dokumenata, elemente za kvalitativnu analizu

sadrţaja dokumenata, elemente za protokol u neposrednom posmatranju i listu mogućih sagovornika.

Ovako pripremljen istraţivaĉ odlazi na mesto istraţivanja i zapoĉinje terenski rad.

I Prvo se obavljaju indvidualni intervjui sa informisanim licima. Na taj naĉin se formiraju tri

pregleda osnovnih podataka na osnovu iskaza ispitanika:

- hronologija dogaĊaja,

- pregled najznaĉajnijih aktera,

- pregled mogućih i dostupnih izvora podataka.

Ova etapa sakupljanja podataka završava se formiranjem i sreĊivanjem pregleda. Druga etapa je

verifikacija pregleda, koja se obavlja kolektivnim intervjuom sa grupom uĉesnika odabranih po

kriterijumu obaveštenosti i ostvarivanjem uvida u raspoloţive izvore.

II Druga faza sakupljanja podataka zapoĉinje razradom instrumentarija i izborom uzorka

dokumenata i ispitanika. Instrumentarij se razraĊuje za:

a) individualni i kolektivni intervju

b) analizu sadrţaja

c) protokol za neposredno posmatranje

Druga etapa ove faze je sakupljanje podataka – primena instrumenata i postupaka.

III Treća faza je obrada podataka, njihova analiza i sinteza i izrada deskriptivne verzije izveštaja

koja sadrţi hronološki opis zbivanja i konstatuje, preteţno u obliku pitanja, odreĊene ĉinioce pojave i

njihove uzajamne veze i uticaje, bez zauzimanja stavova ili saopštavanja sudova. Ovakav tip izveštaja

stavlja se na javnu raspravu i ona je u suštini verifikacija nakon koje se pristupa izradi konaĉnog teksta

izveštaja.

32)107. Analiza dokumenata kao operativni metod prikupljanja podataka: pojam,

predmet i vrste

Analiza sadrţaja dokumenata i ovaj naziv imaju barem 2 slabosti:1) On insistira na analizi kao jedinoj

metodi, mada se u proceduri realizacije evidentno javljaju indukcija, generalizacija, i sinteza. 2)Druga

teškoća se javlja zbog insistiranja iskljuĉivo na sadrţaju dokumenta, ne sporeći da je mogući sadrţaj

dokumenta, bitan, forma, sastav, i druga svojstva dokumenta nisu zanemarljiva.

Dokumenti sadrţe razliĉite poruke o tvorcu dokumenta i o zbivanjima koja je on zabeleţio a koja su

ulazila u krug njegovog saznanja posrednim ili neposrednim ĉulnim putem. Tu se javljaju tri osnovne

situacije:

tvorac dokumenta govori o sebi,

govori o dogaĊajima ĉiji je aktivni uĉesnik ili samo prisutni oĉevidac,

autor govori o dogaĊajima o kojima je saznao preko drugih.

Oĉigledno, saznanja dobijena iz dokumenata o autoru i zbivanjima o kojima govori više ne moţemo

smatrati posmatranjem; jer, o dogaĊaju i autoru više ne saznajemo neposredno, iskustveno ĉulnim

opaţanjem, već posredstvom iskaza autora. Na primer kada imamo magnetofonsku traku ili televizijski

snimak izlaganja jednog govornika, pesmu jednog pevaĉa itd.U ovom sluĉaju moţe se govoriti i o

posmatranju sadrţaja dokumenata-ali i o ispitivanju sadrţaja.To zavisi od predmeta istraţivanja. Ako

istraţujemo govornikovo ponašanje ili samo govor, radi se o posmatranju koje realizujemo korišćenjem

tehniĉkih sredstava. Dakle, to bi bilo ispitivanje – indirektno, pismeno. Znaĉi, analizu sadrţaja

dokumenata ne moţemo definisati jednostavno kao tehniku sakupljanja podataka, već kao specifiĉnu

operativnu metodu.Dodamo li da tome da ova metoda ima i svoju specifiĉnu logiku odnosa prema

hipotezama projekta istraţivanja, da se moţe javiti kao samostalna metoda istraţivanja sa specifiĉnim

45

normama i postupcima zakljuĉivanja ili zajedno sa drugim metodama, ĉini se da smo izloţili dovoljno

dobrih argumenata u prilog tretiranju ove metode kao operativne metode.

Analiza sadrţaja dokumenata je samostalna metoda po sledećim svojstvima:

1. logiĉka osnova metode je jasno definisana. Ona je zasnovana na logiĉkim pravilima definisanja,

suĊenja i zakljuĉivanja i odredbama zakona istinitog saznanja;

2. epistemološki deo je dovoljno razvijen, tako da su evidentna dva podsistema nauĉnog saznanja:

o predmetu nauke u okviru koje se primenjuje kao metoda i o metodu kao o posebnom

predmetu, kao i o relacijama sa metodologijom i predmetnom naukom;

3. metodsko – tehniĉki deo je postuliran i nalazi se u razvoju. Poznata su dva vida ove metode:

kvantitativna i kvalitativna analiza sadrţaja dokumenata, a evidentni su i postupci i instrumenti

prikupljanja i obrade podataka ukljuĉujući i raĉunske.

Analiza sadrţaja dokumenata je dakle, samostalna operativna metoda koja se koristi u istraţivanju

postojećeg nauĉnog fonda??? pre izrade projekta istraţivanja, kao jedna od metoda prikupljanja

podataka u takvom istraţivanju, kao metoda obrade podataka u ispitivanju, kao samostalna i jedina

metoda prikupljanja i obrade podataka i formiranja nauĉnog saznanja, a neretko i kao jedino moguća

metoda nauĉnog saznanja odreĊenih metoda istraţivanja. Ona je empirijsko – teorijska metoda, ali

specifiĉna po karakteristikama opaţanja u empirijskim istraţivanjima.

Predmeti istraţivanja ovom metodom mogu se odrediti kao opšti, posebni i pojedinaĉni. Opšti su

predmeti nauka, nauke, metode i metodologije ukljuĉujući i izvore. MeĊutim, svi ovi predmeti istraţuju

se posredstvom iskaza sadrţanih u raznim dokumentima, u raznim oblicima, raznog sadrţaja i obima,

strukture i sistematizacije.

U primeni analize sadrţaja dokumenata u društvenim i pol. naukama imamo više situacija:

a. prva je, kada je sam pol. dokument, kao ĉinilac politike, predmet istraţivanja (npr.

istraţivanje pol. programa jedne stranke. On ima fiziĉke i intelektualne, formalne i sadrţajne

karakteristike i istraţuje se neposredno, kao dogaĊaj);

b. druga situacija je kada se neki društveni odn. pol. realitet istraţuje posredstvom dokumenata

razne vrste. Tu je reĉ o posredovanju dokumenata iskaza sadrţanih u njima;

c. treća situacija je kada je dokument kao realitet predmet istraţivanja. Tu nema posredovanja,

jer je dokument izvor podataka o sebi.

Neposredni predmet istraţivanja primenom analize sadrţaja dokumenata moţe biti svaki ĉinilac, deo ili

celovita pol. pojava, njeno kvantitativno ili kvalitativno svojstvo itd., ako je na bilo koji naĉin

zabeleţeno.

Izvori saznanja u istraţivanju primenom analize dokumenata su dokumenti – svaki neţivi izvor

podataka koji sadrţi na bilo koji naĉin smislene iskaze. Kao izvori nauĉnog saznanja u pol. naukama od

posebne su vaţnosti pol. dokumenti, statistiĉki, medijski – evidentirani u sredstvima javnog

informisanja i nauĉni dokumenti.

Dokumenti kao izvori podataka u analizi sadrţaja dokumenata mogu se klasifikovati na razne naĉine.

Na osnovu ostvarivanja ĉulnog kontakta, razlikujemo:

- vizuelna dokumenta – kontakt ĉulom vida,

- auditivna dokumenta – kontakt ĉulom sluha,

- taktilna dokumenta – kontakt dodirom, i

- kombinovana dokumenta

Uobiĉajeno je da se govori o tri tipa analize sadrţaja dokumenata:

a) o klasiĉnoj b) o kvalitativnoj, i c) o kvantitativnoj.

TakoĊe se pominju spoljašnja i unutrašnja, valentna – obuhvata istraţivanja usmerenja i intenziteta

iskaza (poruke), statiĉka – istraţivanja stanja odreĊena vremenom i prostorom, dinamiĉka – procese,

kontigencijska – bavi se utvrĊivanjem koliĉina.

Za razliku od njih frekvencijska i nefrekvencijska, varijantna i univarijantna kao kriterijum imaju i

procedure tj. instrumente i postupke istraţivanja:

46

1. frekvencijska – je kvantitativna i njena osnovna procedura je izraĉunavanje frekvencija i

primene odgovarajućih statistiĉkih metoda u vezi sa njima,

2. nefrekvencijska – ne izraĉunava frekvencije i podrazumeva orijentaciju na otkrivanje znaĉenja

onog što je komunikator ţeleo da kaţe, oslanjajući se prvenstveno na kontekst sadrţaja.

3. univarijantna – podrazumeva proceduru obrade ĉinilaca svakog posebno;

4. multivarijantna – podrazumeva obradu više ĉinilaca istovremeno odn. povezano.

Prema kriterijumu karakteristike sitrumenata, moţemo konstatovati dve tehnike sakupljanja podataka

analize dokumenata:

a) kvalitativna (nefrekvencijska), b) kvantitativna (frekvencijska)

33)Primena analize dokumenata: osnovni problemi I opsti postupak u primeni

U vezi sa metodom analize dokumenata pominju se direkta I indirektna analiza. Ovi pojmovi

mogu imati po dva znaĉenja.

Za direktnu analizu to su:

prvo, da prilikom primene metode analize dokumenata već postoji utvrĊen predmet istraţivanja

I postavljene hipoteze, za ĉije dokazivanje se koriste podaci sadrţani u dokumentima,

drugo, da se u postupku istraţivanja hipoteza neposredno dokazuje iskazanim podacima.

Na indirektnu analizu se odnose dva druga znaĉenja:

prvo, nije precizirano sta se istraţuje u dokumentu već se nastoji utvrditi šta sve dokument

sadrţi,

drugo, I kada postoje hipoteze u okviru istraţivaĉkog projekta, u postupku analize se formira

više alternativnih hipoteza o njenom znaĉenju.

Obe tehnike nisu podjednako podesne za korišćenje u takozvanim direktnim, odnosno indirektnim

istraţivanjima metodom analize dokumenata. Kvalitativna metoda je podesnija za idnirektna, a

kvantitativna za direktna istraţivanja.

Osetljivost materije koju istrazujemo zahteva odgovarajuce uslove I postupke u toku analize

dokumenata. To su u prvom redu:

profil I broj kadrova adekvatan istrazivackom zadatku,

odgovarajuci materijalno-finansijski I organizaciono-tehnicki uslovi.

Kvalitativna(nefrekfencijska analiza) dokumenata, podrazumeva orijentaciju na otrkivanje znaĉenja

“onog što je komunikator ţeleo da kaţe”. To podrazumeva utvrĊivanje odreĊenih ĉinilaca konteksta:

a)kontekst odnosa komunikatora i publike

b)kontekst situacije-okolnosti u kojima se govori

v)kontekst društvenog ponašanja(u širem smislu) u okviru u kome se govori

g)Jezĉki kontekst-jeziĉki izrazi i stil komunikatora

d)kontekst strukture iskaza

Bitan problem ove tehnike je razlikovanje opisa sadrţaja iskaza od zakljuĉivanja, o znaĉenju kao i

dokazivanju sopstvenih hipoteza. Nasuprot tome, kvantitativna analiza prikuplja podatke-iskaze

korišćenjem kodiranih kategorija, a zakljuĉuje o hipotezama na osnovu frekfencije.U vezi sa tim javlja

se vise teškoća:1)Prvo se javljaju problemi priliko izrade kodeksa. Budući da se kodeks pravi pre uvida

u sve izvore podataka, moguće je da ne obuhvati sve relevantne ĉinioce poruke. 2)Drugi tip problema

javlja se u vezi sa dokumentima operativno akcione prirode.Strategija iskazivanja i organizacija iskaza

i sadrţaja dokumenata podreĊena je ciljevima u ĉijoj su funkciji(ĉiji su sredstvo), što se moţe relativno

brzo menjati.3)Treći skup problema javlja se povećanjem ili smanjenjem broja relevantnih ĉinilaca

iskaza, odnosno sadrţaja dokumenata U tom sluĉaju kodeks postaje bilo preuzak, bilo preširok.

47

Moguća je i treća situacija, da u toku istraţivanja doĊe do zamene u sastavu skupa relevantnih ĉinilaca,

pri ĉemu skup ostaje isti po dimenziji, ali po sastavu mu kategorijalni sistem ne odgovara.

Osnovni tok analize dokumenata tece po fazama, od kojih se najcesce pominju:

1)izucavanje odgovarajuce literature

2)formulacija predmeta I hipotezama

3)utvrdjivanje dimenzija I pravaca istrazivanja

4)izbor dokumenata

5)konstrukcija osnovnog skupa I uzorka dokumenata

6)pripremanje materijala za obradu

7)pripremanje jedinica analize

8)elaboracija indikatora

9)testiranje pripremljenih tehnika

10)eksplotacija materijala

Obavezni smo da ukaţemo na to da se problem od 1 do 10 rešavaju u toku konceptualizacije I

projektovanja istraţivanja, a da taĉku 11 treba razdvojiti bar na 3 taĉke:a)Postupak prikupljanja

podataka iz dokumenta, b)metodi sreĊivanja, obrade i analize podataka i b)dokazivanje hipoteza i

zakljuĉivanje.

Kodeks kategorija je bitan uslov korišćenja metoda analize dokumenata kao nauĉnog naĉina

sakupljanja podataka. On se neposredno izvodi iz indikatora ĉiji izbor determiniše i izbor kategorija,

stepen njihove razrade, njihov meĊusobni odnos i njihovu meĊusobnu elastiĉnost. Stoga je pravilan

stav koji zahteva izradu okvirnog ili preliminarnog kodeksa, odmah po postavljanju hipoteza i izboru

indikatora. Prema tome moţe se govoriti o 1)Planiranom kodeksu, 2)Primenjenom kodeksu pojmova i

šifara.Izrada kodeksa spada u najsloţenije, najodgovornije i najteţe poslove u primeni metoda analize

dokumenata.On je sistem strogo definisanih osnovnih kategorija i potkategorija u njihovom osnovnom ,

najšire vaţećem znaĉenju i u znaĉenju koje im se pridaje odnosno prihvata u datom

istraţivanju.Kodeks se prvenstveno definiše kao sistem kategoirja i šifara, i vezike prvenstveno za

kvantitativnu analizu(sadrţaja) dokumenata. Kategorije se shvataju kao bitne osnovne reĉi kojima se

iskazuju odreĊeni društveni realiteti, a šifre numerama-ciframa, kojima se kategorije oznaĉavaju.

Poznati su pokušaji da se izradi reĉnik za analizu sadrţaja dokumenata upotrebom raĉunara. Uprkos

znaĉajnim rezultatima ostale su mnog teškoće: 1)Prva veoma znaĉajna teškoća je višestruka

transformacija i simplifikacija, odnosno višestepeno posredovanje u sticanju saznanja o realitetu. Izrada

kategorijalnog sistema (kodeksa) i njegova primena su faktiĉki dalje pojednostavljivanje i

formalizacija, još veće udaljavanje od izvornosti pojave. 2)Druga poteškoća proizilazi iz jezika i

njegovih karakteristika. U svetu je trenutno u upotrebi oko 2000 jezika, raznih stepena razvijenosti, i

konstrukcije.Osim toga unutar istih jezika postoje njihove razne varijante izmeĊu kojih su ponekad

veoma velike razlike.Unutar govornih i knjiţevnih jezika postoje veoma velike razlike. 3)Treća teškoća

je u koncepciji „mrvljenja” teksta, odnosno u neophodnosti da se ova koncepcija prevaziĊe. Naime,

pojedinaĉne reĉi ma bile i kategorije, ne iskazuju odreĊena saznanja o društvenoj realnosti. Tek kada su

smisleno povezane u celinu-u iskaz, one imaju pravo znaĉenje.

Istrazivacka iskustva u koriscenju metoda analize dokumenata u istrazivanju politickih procesa upucuju

nas na sledeca resenja:

(1) veoma detaljna razrada kategorijalnog sistema,

(2) izrada standardnih izraza posebnih znacenja,

(3) kategorijalni sistem mora uvazavati vreme I prostor,

(4) izrada detaljnog uputstva za primenu kako bi se obezbedilo valjano dekodiranje kodiranog

materijala.

Primena kodeksa podrazumeva da su prethodno utvrĊene jedinice analize. To moţe da bude ceo

dokument, pasus, reĉenica,reĉ, znak. Postojanjem 2 osnovna oblika(tehnike) analize(sadrţaja)

48

dokumenata opravdano je stanovište dr Ţivana Tanića o potrebi razlikovanja jedinica analize sadrţaja

kao delova sadrţaja(na gramatiĉkoj i negramatiĉkoj osnovi) i po naĉinu upotrebe. S obzirom na

shvatanje “manifestovanog iskaza” odnosno reĉenog I onog “što se htelo da se kaţe”, kao i razlike u

gledanjima na „direktnu” I “indirektnu” analizu , ĉini se da bi bila korektna klasifikacija na 1.Jedinice

analize “reĉenog”, odnosno teksta po kriterijumu celine, a u okviru toga: 1)gramatiĉkih celina,

2)jedinice analize reĉenog 3)jedinice klasifikacije 3)jedinice obeleţavanja 4)jedinice tretmana

5)jedinice analize “onog što je hteo da kaţe” odnosno konteksta.

Kodeks se sastoji od kategorija, potkategorija, i šifara, koje sluţe za obeleţavanje jedinica sadrţaja,

odnosno jedinica analize. Moguće je formirati tri tipa kodeksa: 1)statiĉan 2)sukcesivan 3)kontinuiran-

dinamiĉan. U suštini, kodeks je sistem klasifikacija i definicija pojmova za koje se manje više

osnovano pretpostavlja da će se javiti u dokumentima koji su podvrgnuti analizi. Tako, ako je

primenjena kvantitativna tehnika u istraţivanju odreĊenih stavova, ili vrednosti, moguća je

konstrukcija statiĉkog ili sukcesivnog kodeksa. Kodeks u metodi analize dokumenata je nuţno u

odreĊenoj meri stabilan, ali je elastiĉnost razliĉita kod raznih vrsta kodeksa.

Statiĉki kodeks-je najmanje elastiĉan. Sistem osnovnih kategorija je utvrĊen, a sve eventualne dopune

su dozvoljene samo unutar njih.

Sukcesivni kodeks-podrazumeva proveru posle pojedinaĉnih faza analize, refiziju, i po potrebi,

rekonstrukciju u prvom redu dopunjavanje.

Kontinuirani-dinamiĉki kodeks-sadrţi samo nekoliko teorijski izvedenih polaznih odreĊenja kategorija.

Svaki od pomenutih kodeksa ima svoje prednosti i nedostatke:NEDOSTACI(podela ispod)

Statistiĉki kodeks-obezbeĊuje preciznost i pouzdanost i omogućava relativno lako identifikovanje

jedinica analize, jedinice sadrţaja, kategorija,poruka.

Sukcesivan kodeks-dozvoljava uvoĊenje novih kategorija, ali je njegova primena posle rekonstrukcije

moguća tek od momenta kada je ona izvršena.

Kontinuirani kodeks-veoma obuhvatan i osetljiv, vrlo je neprecizan i više liĉi na popis kategorija po

redosledu njihovog javljanja, nego na istinski kodeks. Na taj naĉin kodeks ne ispunjava dovoljno svoju

funkciju.

Kodeks se formira od 2 osnovne vrste kategorija: prvo, od kategorija onog što je reĉeno- kategorije

sadržaja; drugo kategorije kako je reĉeno-kategorije forme. Treba naglasiti da se ove dve vrste

kategorija i kada su u kodeksu odvojeno date, koriste se zajedno.Kategorije forme se javljaju i kao

informacije o kontekstu u kome je iskaz dat, te su vanredno znaĉajne za utvrĊivanje “onoga što je hteo

da kaţe”. Na osnovu steĉenog uvida i iskustvenog saznanja u sadašnjoj situaciji moglo bi se

konstatovati:1)-postoje mogućnosti i potrebe za kontinuiranom analizom dokumenata, posebno

politiĉkim stavovima u pol dokum.

2)Pravila formiranja kodeksa, iako u principu ista, traţe specifiĉan tretman u izradi kodeksa za

kompjutersko korišćenje, pri cemu se istovremeno više insistira na dva, na prvi pogled suprotna

svojstva; na formalizaciji i preciznostim sa jedne strane, i na elastiĉnosti sa druge strane. Ovde se misli

na zahteve koji se u prvom redu javljaju u pogledu preciziranja osnovnih i uobiĉajnih, kao i izvedenih i

moduliranih znaĉenja koja se javljaju u razliĉitim spregama i odnosima; 3)politika i poltiĉke pojave,

zasnovane na interesima i u njihovoj funckiji, nuţno se izraţavaju porukama kao orijentacione

vrednosti hijerahijskog poretka, ciljevima takoĊe hijerarhijskog porekta, normama hijerarhijskog

poretka(nareĊenjima, uputstvima,zabranama), previĊanjima u pogledu budućnosti i ocenama posledica-

rezultata.

34)109. Kategorije analize dokumenata

49

Kodeks kategorija je bitan uslov korišćenja metoda analize dokumenata kao nauĉnog naĉina

sakupljanja podataka. On se neposredno izvodi iz indikatora ĉiji izbor determiniše i izbor kategorija,

stepen njihove razrade, njihov meĊusobni odnos i njihovu elastiĉnost. Stoga je pravilan stav koji

zahteva izradu okvirnog ili preiliminarnog kodeksa odmah po postavljanju hipoteza i izboru indikatora.

To je sistem strogo definisanih osnovnih kategorija i potkategorija i instrument pretvaranja verbalnih

iskaza koji prelaze u podatke, u numeriĉke date.

Kodeks se prvenstveno definiše kao sistem kategorija i šifara, i vezuje se prvenstveno za kvantitativnu

analizu sadrţaja dokumenata. Kategorije se shvataju kao bitne osnovne reĉi kojima se iskazuju

odreĊeni društveni realiteti, a šifre numerama – ciframa kojim se kategorije oznaĉavaju. Razlog

oznaĉavanja je olakšavanje evidentiranja i manipulacije podacima i omogućavanje primene statistiĉkih

postupaka u tretmanu podataka.

Primena kodeksa podrazumeva da su prethodno utvrĊene jedinice analize. To moţe da bude ceo

dokument, pasus, reĉenica, reĉ, znak, ili posebno definisana celina kao što su ĉlanak, stav, govor itd.

Kodeks se sastoji od kategorija, potkategorija i šifara koje sluţe za obeleţavanje jedinica sadrţaja odn.

jedinica analize. Moguće je formirati tri tipa kodeksa:

1) statiĉki – koji je najmanje elastiĉan. Sistem osnovnih kategorija je utvrĊen, a sve

eventualne dopune su dozvoljene samo unutar njih;

2) sukcesivni – podrazumeva proveru posle pojedinih faza anlize, reviziju i po potrebi

rekonstrukciju, u prvom redu dopunjavanje. I ovde su na poĉetku osnovne kategorije definisane;

3) kontinuirani – dinamiĉki proces – sadrţi samo nekoliko teorijski izvedenih polaznih

odreĊenja kategorija. Inaĉe se kontinuirano gradi tokom analize dokumenata.

Kodeks se formira od dve osnovne vrste kategorija:

kategorija sadrţaja - ¨onog što je reĉeno¨,

kategorija forme - ¨kako je reĉeno¨.

Ove dve vrste kategorija i kada su u kodeksu odvojeno date, koriste se zajedno.

KATEGORIJE SADRŢAJA (¨šta je reĉeno¨) su:

a) k. materije (supstancije) – kategorije i pojmovi koji su upotrebljeni u saopšatavanju

predmeta kojim se sadrţaj bavi (koji ima karakteristike predmeta u reĉenici)

b) k. umerenosti – kategorije osnovnog odnosa prema predmetu (kvalifikacije predmeta

kao pzitivnog – negativnog odnosa prema predmetu kao: odobravanje - neodobravanje, sklono –

nesklono, optimistiĉko – pesimistiĉko)

c) k. standarda ili opštih merila – koje se koriste kao osnovni kriterijumi klasifikacije ili

pocene usmerenosti sadrţaja (npr. odgovornost, demokratiĉnost, autokratiĉnost, biroratizam itd)

d) k. vrednota – kategorije ciljeva i ţelja, najuţe povezane sa kategorije standarda. Moţe se

reći da su to kategorije kojima se kroz ciljeve subjekta izraţavaju njegove društvene osobine i

orijentacione vrednosti kao što su: ljubav, herojstvo, slava, uspeh, autoritet itd. Ove kategorije se, po

pravilu, odnose na krajnje ciljeve, ţelje, namere itd.

e) k. metoda ili sredstava koje se bave naĉinom na koji se ţeli da se postigne odreĊeni

rezultat delovanja.

f) k. osnovnih crta – karakteristika subjekata koji su tretirani u poruci.

g) k. aktera – nosilaca radnji u poruci koje se odnose na uĉesnike u procesu tretiranom u

poruci na njihove uloge, funkcije i mesta u procesu;

h) k. autoriteta – koje se odnose na one subjekte ili ĉinioce na koje se autor iskaza poziva

kao na autoritet, s ciljem pojaĉavanja vrednosti svojih stavova ili izvora informacija;

i) k. porekla – koje se odnose na poreklo informacija – sredinu iz koje je ona potekla;

j) k. cilja – koje se odnose na adresata kome je poruka upućena.

Ovde prikazane kategorije sadrţaja su nesumnjivo znaĉajan doprinos formalizaciji (standardizaciji)

metoda analize dokumenata. TakoĊe, one su moguć opšti osnov izrade kodeksa, jer definišu zahteve

50

prema sadrţaju kodeksa. Analiza mogućih kategorija kodeksa ukazuje na sledeće probleme:Prvo, na

neophodnost razlikovanja kategorija koje sluţe za kvalifikovanje od kategorija za konstatovanje(za

utvrĊivanje ĉinjenice postojanja-prisustva ili nepostojanja-odsustva) odreĊenih ĉinilaca:a)dokumenta

kao takvog b)politiĉkog procesa odnosno pojave kao takve, Drugo , na neophodnost razlikovanja

delova, odnosno slojeva dokumenata ĉijim istraţivanjem saznajemo o :а)uĉesnicima politiĉkog procesa

i politiĉkom procesu, b)tvorcu (autoru) sadrţaja i oblika osnovne poruke, v)interpretatoru-emitentu

jedne osnovne poruke i njegovoj interpretaciji te poruke g)o primaocima poruke i interpretaciji, i

sadrţini i formi u koju oni uobliĉavaju poruku i interpretaciju.PRIMERI: PRIMER I- Politiĉar A je

odrţao govor, u kome je ocenio dosadašnje rezultate, doprinose i otpore pojedinih subjekata, procenio

dalje mogućnosti razvoja, ukazao na pravac i smer daljih aktivnosti i na predstojeće zadatke. U govoru

kao u dokumentu imamo podatke o ponašanju politiĉara A, u datoj situaciji, ali i o ponašanju drugih

subjekata pomenutih u govoru, kao i o predstojećem ponašanju odreĊenih subjekata pomenutih u

govoru. Neki od ovih podataka su ĉinjeniĉki: na primer govor je odrţan odreĊenog datuma, u odreĊeno

vreme.Drugi podaci su podaci izraţeni kroz stavove, sudove, u osnovi kao stav-sud o prošlom,

sadašnjem i budućem, i argumentacijama za stav-sud.PRIMER II-Novinar B u listu X obaveštava o

govoru politiĉara, tako što deo govora citira, deo interpretira bez komentara,a deo daje kao preteţno

sopstveni komentar. Na kraju moţemo zakljuĉiti da imamo 2 odnosno 4 predmeta istraţivanja:

govornika, govor, interpretatora, interpretaciju, a moţemo formirti još 3: slušaoce i njihovu

interpetaciju i politiĉki proces kao poseban sadrţaj svih pomenutih iskaza. Dakle kodeks sadrţi

a)definicije-osnovnih kategorija sadrţaja onoga što je reĉeno, onog što je sadrţano u dokumentu o

predmetu našeg istraţivanja kao stav, sud-(ĉinjeniĉni, vrednosni).

b)Kriterijume i merila za vrednovanje kategorija u dokumentu, taj kategorijalni sistem ima sledeće

elemente: Uslovi i povodi:1.1 Nastanak iskaza

1.2 ponašanje autora

1.3 ponašanje interpretatora

1.4ponašanje sudeonika u politiĉkom procesu na koje se iskaz odnosi

1.5ponašanje adresata

2)Uĉesnici u nastanku dokumenata i u procesu koji dokument obraĊuje po svojim ulogama, funkcijama

mestu.

2.1.autor, 2.2. interpretator, 2.3sudeonik-uĉesnik u tretiranom procesu, 2.4 adresat

3)Motivi, interesi, ciljevi,orijentacione vrednosti: 3.1autora, 3.2interpretatora, 3.3uĉesnika, 3.4adresata.

4)Aktivnosti, delatnosti, funkcije, radnje, ĉinovi, postupci operacije, po sadrţaju i obliku interpretatora,

autora,uĉesnika, adresata.

5)Metodi i sredtsva ostvarivanja aktivnosti i ciljeva(po obliku i suštini):autora, interpretatora,uĉesnika,

adresata.

6)Posledice i rezultati aktivnosti i primeni metoda-sredstva u ostvarivanje ciljeva autora, interpretatora,

uĉesnika, adresata.

Ovaj pojednostavljeni kodeks izveden iz sheme opšte strukture predmeta istraţivanja politiĉkih pojava

podrazmeva u svim sluĉajevima: istraţivanje vremena, prostora, intenziteta i usmerenosti kao i

dimenzija kvantitativnih i kvalitativnih svojstava.

KATEGORIJE FORME (¨kako je nešto reĉeno¨), Berelson deli na:

1. k. oblika saopštavanja i naĉina saopštavanja, koje se bave samo najopštijimoblicima (npr.

referat, komentar, Savetovanje politikologa itd.)

2. k. oblika izjava i sudova (ĉinjeniĉki, preferencijalni i identifikacioni, koji se meĊu sobom mogu

dalje deliti po kriterijumima vremena, izvesnosti itd.)

3. k. intenziteta, koje se odnose na snagu iskaza (emocionalnost, angaţovanost itd.)

4. k. trikova, koje se odnose na upotrebljene konstrukcije, simbole, figure i sl. u iskazu.

Funkcije kodeksa su višestruke:

- da sistematizuje i formalizuje aktuelno okvirno saznanje o predmetu istraţivanja;

51

- da usmeri napore u istraţivanju;

- da posluţi kao osnova za izradu obrasca za sakupljanje podataka;

- da posluţi kao osnova za opisivanje pojave tj. za tretman dokumenata, podataka i

saznanja.

Neposredan rad na analizi dokumenata, inaĉe ima sve faze kao i svako drugo istraţivanje.

Osnovna je razlika u fazi sakupljanja podataka koja podrazumeva:1)ostvarivanje uvida u

dokument i konstatovanje prisustva-odsustva podataka

2)Identifikaciju i klasifikovanje podataka

3)selekciju i obeleţavanje relevantnih podataka

4)unošenje podataka u obrazac.

35)110. Test u politikološkim istraţivanjima

Test je vrlo raširena pojava i vrlo upotrebljavana metoda u ukupnoj istraţivaĉkoj praksi.Njeno

najrasprostranjenije znaĉenje je provera, metoda provere sposobnosti znanja, umenja i psiho-fiziĉkih

reakcija. Procedura i instrument realizacije testa u njegovim raznovrsnim oblicima, objektivno sadrţe

komponente svih metoda prikupljanja podataka, ali se ne moţe smatrati oblikom ili tehnikom nijedne

od njih, već je najsrodnija eksperimentu, zato ga svrstavamo u operativne metode.

Test se moţe definisati kao sistem zadataka ĉije se rešenje traţi od ispitanika u unapred odreĊenom

vremenu, prostoru, u unapred utvrĊenim uslovima i na unapred utvrĊen naĉin. Ne mogu se sve vrste

testova svrstati u isptivanje, već neki od njih imaju preteţno karakteristike posmatranja, a neki

karakteristike eksperimenta. Npr. testovi veštine imaju najviše svojstava laboratorijskog eksperimenta,

a testovi znanja, idejnih opredeljenje itd imaju sve karakteristike intervjua ili ankete.

Opšti predmet istraţivanja u društvenim i pol. naukama su:

Testovi psihomotornih sposobnosti kojima se utvrĊuju sposobnosti reagovanja na

spoljašnje nadraţaje, kao što su brzina, spretnost, izdrţljivost itd.

Testovi psihiĉkih i mentalnih sposobnosti u koje spadaju testovi znanja, inteligenicje,

pamćenja, asocijacija...

Testovi se mogu klasifikovati po više kriterijuma. Najvaţniji su sa stanovišta metodologije pol. nauka:

1. SLOŢENOST – moţemo razlikovati tri potkriterijuma:

- broj zadataka – jednostavan bi sadrţao samo jedan zadatak, a sloţen više zadataka;

- istovrsnost zadataka – jednostavan = istovrsne zadatke i istovrsne aktivnosti prilikom

njihovog rešavanja, sloţen = raznovrsni zadaci ĉije rešavanje zahteva razne aktivnosti;

- istorodnost materije – jednostavni = zadaci sa srodnom materijom, sloţeni = nesrodna

materija.

2. PREDMET ISTRAŢIVANJA

- testovi informisanosti

- testovi znanja o politici i u funkciji politike

- testovi vrednosne odn. ideološke i pol. opredeljenosti

- testovi akcione sposobnosti odn. osposobljenosti

3. SVOJSTVO ZADATAKA I OBLICI IZVRŠENJA podrazumeva više potkriterijuma:

Prema bitnim svojstvima postavljanja zadataka i njihovog rešavanja razlikujemo:

a. testove praktiĉnih radnji koji mogu da sadrţe zahteve:

52

- da se obave odreĊene radnje bez zahteva da se proizvede materijalno dobro ali se

definisanim efektom izvršenih radnji;

- da se proizvede odreĊena materijalna stvar, što nije sadrţaj pol. nauka, osim izuzetno.

b. testovi iskaza u pisanoj, usmenoj ili likovnoj ili u kombinovanoj formi koji se realizuju

kao:

- testovi koji zahtevaju konstruisanje iskaza – mogu postaviti zahtev u dva oblika. Prvo, u

upitnom obliku koji zahteva odgovor odreĊenog sadrţaja i u odreĊenoj formi. Kljuĉ za

vrednovanje rezultata i njegova tumaĉenja prave se kao pregled taĉnih odgovora. Druga

varijanta ovog testa postavlja zahtev da se izvrše odreĊene radnje, npr. izrada odreĊenog pol.

dokumenta, usmeno izlaganje na odreĊenu temu. Izrada kljuĉa je veoma sloţena i podrazumeva

izradu modela (¨idealnog tipa¨) i ocenjivanje kompetentnog ţirija.

- testovi izbora ponuĊenog rešenja – podrazumeva zahtev da testirani od više ponuĊenih

modaliteta iskaza, odabere i oznaĉi odgovarajući. Izrada kljuĉa se sastoji od pregleda taĉnih

odgovora i njihovog eventualnog vrednovanja.

- testovi prepoznavanja iskaza – moţe da bude oznaĉavanje već ponuĊenog modaliteta ili

davanje samostalnog odgovora. Pogodan je za istraţivanje pamćenja a u pol. naukama za

istraţivanje pol. obrazovanosti, pol. opredeljenosti i osposobljenosti za pol. delovanje. Izrada

kljuĉa je u osnovnom jednostavna, jer se liste taĉnih odgovora lako prave, ali je vrednovanje i

tumaĉenje sloţeniji, naroĉito ako se radi o testiranju pol. opredeljenosti.

- testovi dopunjavanja – zahteva se od testiranog da popuni praznine u tekstu, tako da on

oĉuva smisao. Unete reĉi treba da budu ili one izostavljene ili sadrţajno sliĉne njima.

- testovi vrednovanja – obaveza testiranog izbor, rangovanje, ocena, opravdanje, itd.

odreĊena vrednosti ili ponašanja.

Kao najvaţnije vrste testova navode se:

1) testovi znanja – kojima se istraţuje znanje, obrazovanje, veštine i navike. Ovi testovi se

klasifikuju po podruĉjima obrazovanja a razlikuju se:

a. testovi poznavanja ĉinjenica, i

b. testovi primene znanja

2) testovi sposobnosti – kojima se mere senzorne, mentalne, mehaniĉke i motorne

sposobnosti;

3) testovi liĉnosti – kojima se mere interesi, stavovi, karakter, temperament, emotivne

karkateristike...

4) projektivni testovi – ĉiji je predmet liĉnost. On je problematiĉne valjanosti i niske

pouzdanosti.

Kriterijum naĉina rešavanja zadataka, uglavnom se pominju tri osnovna tipa:

b. papir – olovka

c. usmeni

d. ĉin

Vaţan je i kriterijum konstrukcije testa odn. tipa zadataka. Pominju se:

- tipovi dvoĉlanog izbora - analogije

- višestrukog izbora - uporeĊivanje

- dosećanja - sreĊivanje

- nadopunjavanja - poznavanje ĉinjenica

Tri su bitna metodološko – metodska zahteva bez ĉijeg ispunjenja test ne moţe da bude valjan. To su:

1. zahtev za relijabilnošću – podrazumeva unutrašnju sistematiĉnost, koherentnost i konzistentnost

testa;

2. zahtev za baţdarenošću – to je u suštini nauĉno i praktiĉna proverenost valjanosti testa;

3. zahtev za diskriminativnošću – insistira na spreĉavanju višeznaĉnosti zadatak i njihovih rešenja

i kolebanja oko njihove valjanosti i vrednosti.

53

Prednosti testa su u njegovoj velikoj prodornosti, sistematiĉnosti, standardizovanosti, osnovanosti,

ponovljivosti i u velikoj pouzdanosti rezultata.

Teškoće za njegovo konstruisanje su velike, dva su osnovna izvora:

masovnost, sloţenost i varijabilnost predmeta istraţivanja u pol. naukama

problemi valjane izrade instrumenata i kljuĉa testa

36)111. Biografska metoda

Biografska metoda spada u kvalitativne metode odn. u metode kvalitativnih istraţivanja. Nastala je

posle I svetskog rata, i ne koristi se ĉesto, ni u svetu ni kod nas, zbog velikih troškova primene.

Osnovna ideja biografske metode je da se na osnovu liĉnih dokumenata, koji imaju sva svojstva

valjanih izvora sazna i subjektivna komponenta objektivnih situacija. Razlikuju se dve osnovne vrste

liĉnih dokumenata:

1. ona koja nastaju po sluţbenoj evidenciji u odreĊenim istitucijama (policija, crkvena

organizacija, drutšvene organizacije i institucije za socijalni rad, škole, itd.)

2. liĉna dokumenta ĉiji je stvaralac jedinica posmatranja. Dve su grupe takvih dokumenata:

- pisma

- autobiografije (izvorni pisani iskazi autora o sopstvenom ţivotu) za razliku od biografija

(koje se smatraju iskazima koje je kasnije oblikovao posrednik, recimo istraţivaĉ).

Princip komplemetarnosti je veoma znaĉajan u primeni biografske metode. On zahteva da se:

a. meĊusobno odrede i dopunjuju sva liĉna dokumenta,

b. da se meĊusobno porede i dopunjuju sva liĉna i institucionalna dokumenta.

Tri su osnovne situacije biografske metode:

kada su liĉni i isntitucionalni dokumenti jedini izvori,

kada su liĉni i isntitucionalni dokumenti glavni izvori, ali se koriste i pomoćni (npr. podaci

dobijeni anketom, posmatranjem itd.)

kada se liĉni i isntitucionalni dokumenti javljaju kao pomoćni izvori.

Procedura istraţivanja biografskom metodom odvija se sledećim redosledom:

1) detaljna informisanja o predmetu istraţivanja i sredini – što se inaĉe ostvaruje izradom

projekata istraţivanja;

2) izbor izvora podataka i naĉina dolaţenja do podataka (jedno lice, više njih, uzorci

subjekata...);

3) prikupljanje podataka odn. liĉnih dokumenata i formiranje baznih podataka od njih. Tu

se pominju razni registri (popisi, pregledi): glavni – u koje se upisuju svi dokumenti; analitiĉki –

kojima se evidentiraju iskazi koji se ponavljaju i oni koji se retko javljaju; dnevnik istraţivaĉa;

evidencija prepiske, finansijskog poslaovanja i drugih aktivnosti oko istraţivanja;

4) analiza i ocena prikupljene graĊe, njeno izuĉavanje, uporeĊivanje, konstatovanje iskaza;

5) formiranje zakljuĉaka.

Biografska metoda u pol. nauci nije naroĉito afirmisana zbog: dinamiĉnosti pol. pojava, odbojnosti pol.

aktera prema davanju podataka o sebi, dugotrajnosti istraţivanja, relativno visoke cene, velikog

angaţovanja kadrova itd. Prikupljanje autobiografija konkursom ni danas ni poslednjih 50 godina ne bi

imalo uspeha bar iz sledećih razloga:1)Nenaviknutost,2)Nenaviknutost i zaziranje od obraćanja

javnosti,3)Raširenog uverenja da to niĉemu ne vodi.Autobiografije nemogu da budu anonimne jer onda

nisu proverljive i ruši se princip komplementarnosti. Ali u sferi socijalne politike odn. socijalnog rada

54

dobija karakteristiku metoda praktiĉnog struĉnog socijalnog rada i predstavlja nauĉnu osnovu za

¨socijalnu terapiju¨. Biografska metoda postavlja sledeća pitanja: 1)Da li je beografska metoda zaista

metoda?Ova metoda ima jednu specifiĉnost a to je proizvodnja dokumenata po zahtevu istraţivaĉa u

obliku autobiografija,dnevnika, beleţaka.Kada se uz korišćenje dokumenata koriste i

intervjui,posmatranje, komparacije, objektivnih podataka o subjektu sa subjektivno datim podacima,

faktiĉki imamo MSS.Da li je biografska metoda iskljuĉivo kvalitativna metoda? Sve dok istraţivanje

koncentrisano na jednu ili nekoliko liĉnosti, sve dok nije obuhvaćeno dovoljno liĉnosti tako da se ne

mogu prebrojavati i da se na osnovu toga mogu vršiti statistiĉki postupci i uopštavanja, ova metoda se

moţe smatrati kvalitativnom.

37)112. Osnovni zahtevi prema instrumentima istraţivanja

Kao i u svim drugim,tako i u pol. naukama, od instrumenata istraţivanja zahteva se:

1. valjanost, adekvatnost predmetu istraţivanja. To praktiĉno znaĉi, da se tim

instrumentima, ukupno sakupljaju podaci koji se, posredstvom indikatora, odnose direktno na stavove

hipoteza, i da su tako sakupljeni podaci pogodni za dalji tretman i zakljuĉiavnje na osnovu njih;

2. pouzdanost instrumenata – sposobnost da obbezbedi dosledno istinite podatke o istom

predmetu u nepromenjenom stanju i uslovima;

3. objektivnost tj. jednoznaĉnost instrumenata, nemogućnost odstupanja od utvrĊenog

okvira jednog znaĉenja ili vrednosti;

4. osetljivost, podobnost instrumenata da evidentira i nijanse u razlikama unutar istog

svojstva, a ne samo grube razlike izmeĊu razliĉitih svojstava;

5. diskriminativnost, sposobnost svakog dela instrumenta da obezbedi jedno slaganje –

neslaganje ispoljavanja istovrsnih – raznovrsnih svojstava u podacima tog dela instrumenta;

6. baţdarenost (standardizovanost, normiranost, formalizovanost), znaĉi utvrĊivanje istih

stalnih merila stabilne vrednosti instrumenata i odnosi se prvenstveno na upotrebljene skale;

7. praktičnost, što podrazumeva lako rukovanje u primeni instrumenata prilikom

sakupljanja podtaka;

8. prodornost, što podrazumeva kompleksnu podobnost za saznavanje istinitih i

prikrivenih podataka o pojavi;

9. elastičnost, prilagodljivost instrumenata prema karakteristikama ispitanika i situacije;

10. komparabilnost tj. podesnost da se dobijeni podaci porede sa podacima iz drugih

istraţivanja ili sa podacima dobijenih razliĉitim instrumentima u okviru istog istraţivanja;

11. ekonomičnost, što podrazumeva što manje vremena i što manje sredstava za što veće

rezultate;

12. društvena svrsishodnost, je jedino svojstvo na kome se u društvenim naukama

posebno ne instistira, ali koje u istraţivanju pol. pojava ima veliki znaĉaj. Svaki instrument istraţivanja,

osim kodeksa i obrasca za analizu dokumenata, jeste i instrument društveno – pol. odnosa. Dakle,

društveno svrsishodan instrument je onaj s kojim u kontaktu neće doći do nepovoljnih društveno – pol.

reagovanja i raspoloţenja.

38)113. Indikatori i instrumenti

Indikatorima se ostvaruje neposredna veza izmeĊu nacrta nauĉne zamisli s jedne, realnosti ko izvora

podataka s druge, istraţivaĉke aktivnosti s treće i instrumenata za prikupljanje podataka s ĉetvrte

55

strane. Indikator i podatak se u literaturi i istraţivaĉkim projektima nedovoljno razlikuju, a ponekad i

poistovećuju. Ta razlika postoji i veoma je znaĉajna.

Indikator je nuţno smisaon i odreĊen kontekstom hipoteze. Podatak je neutralan i dobija svoj smisao u

istraţivanju u relaciji sa indikatorom. Indikator postoji i kada podataka o njemu nema i kada su podaci

nesigurni ili nedovoljni. Podataka ima i kada indikatora za jednu pojavu nema.U politikološkim

istraţivanjima imamo u vidu grupe, zajednice, organizacije i sl, indikator je manifestacija koja se

odnosi na grupu-kolektivitet, a formira se nizom smisaono povezanih i organizovanih podataka. Ovo je

posebno izrazito u analizi dokumenata i prilikom ispitivanja. Uzmimo za primer angaţovanost ĉlanova

organa u radu organa. Jedan od znaĉajnih i nezaobilaznih indikatora je redovno prisustvovanje

sednicama organa.Podatak da je ĉlan A prisustvovao prvoj sednici nije još nikakav indikator. Tek

podaci o njegovom prisustvovanju u prvoj,drugoj,trećoj i ostalim sednicama, meĊusobno povezanim u

celinu i osmišljeni, su indikator. Uslovno,moţe se prihvatiti da je elementarni indikator, kada je

predmet istraţivanja pojedinac, jednak podatku. O istim indikatorima moguće je sakupljati razliĉite

podatke i razliĉitim instrumentima. Stoga se izradi instrumenata i pristupa polazeći neposredno od

indikatora.

Indikatori se misaonim postupkom pretvaraju u pitanje: ima li? (postoji li), koliko?, kakvo?, zašto?

Ovako shvaćena navedena 4 pitanja ukazuju na pogrešnost shvatanja istraţivanja kao iskljuĉivo

merenja. Takvo shvatanje iskljuĉivalo bi mogućnost istraţivanja pojedinaĉnih sluĉajeva, a kvalitativnu

analizu dokumenata uĉinilo bi nemogućom.Stoga treba prihvatiti stanovište da svako konstatovanje

prisustva-odsustva, i pored najšireg shvatanja merenja, nije merenja.

Prilikom postavljanja ovih pitanja javljaju se uglavnom tri osnovne situacije:

a. indikator je sloţen, te zahteva dalje razlaganje, što praktiĉno znaĉi da u vezi sa svakim

njegovim ĉiniocem treba razviti pitanja: ima li, koliko, zašto, kako to utvrditi?

b. indikator je jednostavan, pa ga ne treba razlagati, dovoljna su jednom postavljena

pitanja;

c. indikator je elementaran i nesamostalan, pa ga treba povezati sa drugim indikatorima i

formirati celinu, za koju će biti postavljena ova pitanja.

U prvom sluĉaju indikator u instrumentu nuţno zahteva celoviti deo instrumenta-segment. Na

primer, u uputniku ili u osnovu za razgovor moţe se javiti kao sistematski niz vezanih pitanja,

ĉiji se odgovori nalaze u odnosu meĊusobne uslovljenosti, a moţe se javiti i kao centralno

pitanje baterije.

U drugom sluĉaju jedan indikator zahteva jednostavnu celinu u instrumentu. Na primer, jedan

indikator u jednom anketnom upitniku ili u osnovi za razgovor predstavlja jedno pitanje.

U trećem sluĉaju jedna jednostavna celina instrumenata obuhvata više indikatora, a svaki od njih

se javlja kao varijanta, paralelna i istovremeno moguća, sa ostalima. Na primer u anketnom

upitniku ili osnovi za razgovor, više indikatora je obuhvaćeno jednim pitanjem, a svaki od njih

se javlja kao modalitet mogućeg odgovora.

Na pitanje: ima li, postoji li, odgovor se pribavlja opaţanjem ili iskazom(usmenim, pismenim)

Pitanje ¨koliko¨, po pravilu se integriše sa pitanjem ¨ima li¨, i prvenstveno se odnosi na jedinice

prostora, ĉinioce strukture i sastava, ĉinioce funkcije (delatnosti, aktivnosti i odnosa).

Pitanje ¨kako¨ moţe imati dva osnovna smisla;

- identifikacioni (konstatovanje prostog – sloţenog, velikog – malog, jakog – slabog itd.)

- smisao vrednovanja (dobro – loše, korisno – štetno, prihvatljivo – neprihvatljivo)

Pitanje orijentisano na prvi smisao ne mora se iskazivati posebno, već moţe biti integrisano u

prethodno “koliko”m stoga što se odgovori na ovakvo pitanje “mogu” dobiti posredno, odgovorima na

pitanje “koliko”.Drugi vrednosni smisao(smisao vrednovanja), zahteva poseban tretman, ipak se i ono

moţe kombinovati sa prethodnim, mada je uputnije formirati skale unutar njih. Vrednosni smisao se

56

prvenstveno usmerava na sakupljanje subjektivnih podataka i koristi se uglavnom u okvirima

ispitivanja, analize dokumenata i ex post facto eksperimenta.

39)114. Merenje u politikološkim istraţivanjima: pojam, osnovni činioci i osnovne vrste

U društvenim naukama merenje je našlo široku primenu tek uoĉi i posle II svetskog rata.Pojam merenje

se u društvenim i poltiĉkim naukama upotrebljava u mnogom širem smislu.Pojmom “merenje”

obuhvatamo već svako poreĊenje veliĉina koje operišu sudovima “manje-više”, „bliţe dalje”, itd, dakle

sve što operiše odreĊenim relacionim sudovima.U politikološkim istraţivanjima I uopšte u

politikološkim I društvenim naukama ĉesti su iskazi:broj,koliĉina,obim, udaljenost, trajanje,gustina,

uĉestalost, brzina, podrška.Svi ovi i drugi iskazi ukazuju na odreĊene veliĉine koje se mogu utvrĊivati-

meriti na razne naĉine.

Ristić smatra: Bez merenja bi bila nemoguća mnogovrsna empirijska istraţivanja i razvoj nauke kakav

poznajemo. Merenjem se postiţe povezivnje teorijskih iskaza – hipoteza sa empirijskom osnovnom.

Bez takvog povezivanja mnoge hipoteze i teorije ne bi mogle da budu stavljene na iskustvenu proveru.

Merenje je procedura sistematskog utvrĊivanja kvantitativnog svojstva neke pojave definisanim i

odgovarajućim merama i merilima. Merenje ĉine sledeći ĉinioci:

1. predmet merenja ĉija se svojstva i odredbe strogo definišu opštom definicijom, kojom se

konkretizuje ono što će se meriti;

2. merila kojima ćemo izvršiti merenje odn. meriti;

3. mera kao jedinica kojom se utvrĊuju i izraţavaju veliĉine – koliĉine i koje su ugraĊene u merila;

4. procedura kojom se uspostavlja sistematski odnos izmeĊu predmeta, merenja, merila i mere;

5. merilac, subjekt koji izvodi merenja predmeta primenom merila i metode.

Razne pojave mere se na razne naĉine zavisno od njihove prirode odn. svojstava. To znaĉi da se za njih

utvrĊuju razne, njima prilagoĊene procedure, merila i mere.

U praksi merenja postoje tri osnovne vrste:

egzaktno – u svojoj osnovi ima apsolutnu nulu, a jedinice merenja su prirodne odn. celine koje

se mogu smatrati realitetima. Osnovni metod ove vrste merenja je prebrojavanje;

konvencionalno – u svojoj osnovi ima konvencionalnu nulu. Konvencionalna nula je

društvenim dogovorom utvrĊena najniţa taĉka od koje poĉinje merenje. Ovo merenje dozvoljava

utvrĊivanje veliĉina manjih od nule odn. ispod nule. Ovo merenje ima precizno utvrĊene mere (kao što

su m – za duţinu, kg – za masu, stepen za temperaturu itd.)

intuitivno – podrazumeva ocenu ili procenu predmeta istraţivanja odn. razlike i sliĉnosti kojom

se pojavljuju izmeĊu odreĊenih predmeta ili njihovih svojstava. Specifiĉnost ove vrste merenja je u

tome što ne mora da bude jedan ocenjivaĉ – procenjivaĉ, već ih moţe biti više. Ovo merenje nije

proizvoljno, i ono ima utvrĊena merila i mere u obliku skala koje se odreĊenim procedurama baţdare,

standardizuju itd.

Ova tri naĉina merenja primenjuju se u politikološkim istraţivanjima. Tako se egzaktna primenjuju

priutvrĊivanju broja stanovnika, drţavljanja, ĉlanova organa, ĉlanova stranaka – jednom reĉju svega što

se manifestuje u obliku odreĊenih materijalnih jedinica. Konvencionalno merenje moţe se koristiti tako

što se mogu utvrĊivati dimenzije prostora na kome se jedna akcija ostvaruje (npr. povorka duga

odreĊen broj metara, broj kilometara preĊenih u odreĊenom maršu, temperature na kojoj se skup odrţaa

itd.) Intuitivna metoda se koristi za merenje najosteljivijih predmeta istraţivanja u politikologiji. Takva

su merenja stavova tj. intenziteta socijalne distance, usmerenosti, slaganja itd.

40)115. Skaliranje kao osnovna procedura intuitivnog merenja: pojam, osnovne vrste i

osnovni tipovi skala

57

Skaliranje je osnovna procedura intuitivnog merenja, a skale osnovni instrumenti takvog merenja.

Merenje se vrši u toku istraţivanja poĉev od utvrĊivanja statistiĉke mase, preko formiranja uzorka,

tokom sakupljanja podataka, njihove obrade, zakljuĉno sa verifikacijom hipoteza i zakljuĉivanjem.

Stoga se odreĊeni instrumenti merenja ugraĊuju u instrumente sakupljanja podataka, a planom obrade

utvrĊuju se merenja kojima će biti izloţeni prikupljeni podaci.

U ĉetiri osnovne opšte skale uvršćuju se:

Nominalna skala koja se i ne moţe smatrati pravom skalom zato što se njome zaista samo

evidentira postojanje razlika unutar iste klase bez iskazivanja veliĉine razlike. Ona po pravilu, ima dva

ĉlana i njen je iskaz: jedan ĉlan klase više ĉlan nego drugi. Nešto više pruţa jedna njena varijanta koja

se naziva skalom delimiĉne uporedivosti. Za ovu skalu je karakteristiĉno da se kriterijum poreĊenja

sastoji od dva ili više svojstava, kao i da se poreĊenjem zahvata više od dva ĉlana. IzmeĊu svih ĉlanova

ne moţe se napraviti kontinuirani poredak, zato što svi ĉlanovi koji se porede nemaju svojstva sadrţana

u kriterijumima poreĊenja, već neki imaju sva a neki samo neka svojstva kriterijuma.

Ordinalna skala je skala proste, kontinuelne uporedivosti. To je jednostavno redosled ĉlanova

na skali formiran prema izrazitosti jednog ili više svojstava. Pri tom, skala ne pokazuje veliĉinu razlika,

već samo da su razlike prisutne i da rastu od vrha ka dnu. Najveća razlika je izmeĊu prvog i poslednjeg

ĉlana na skali, zatim izmeĊu prvog i pretposlednjeg, i tako redom. Unutar toga, razlika izmeĊu svakog

pojedinaĉnog ĉlana moţe biti razliĉita. Ova i prethodna skala ugraĊuju se u delove instrumenata kojima

se sakupljaju kvalitativni podaci.

Intervalna skala je konstituisana tako da uvek pokazuje utvrĊena rastojanja izmeĊu ĉlanova

pomoću iste merne jedinice koja poĉinje merenje od nule. Ova nula se zove konvencionalna nula zato

što je utvrĊena društvenom konvencijom. Kao merne jedinice u ovoj skali mogu se javiti ocene,

bodovi, stepeni i sl. Ova skala je dosta pogodna za ugraĊivanje u instrumente prikupljanja podataka.

Obiĉno se vezuje, izraţava kroz pitanja ili zahtev: ¨Kojom ocenom biste ocenili znaĉaj 9 dole

navedenih pitanja, za sadrţaj rada vaših poslanika u nerdnom periodu?¨

Racio – skala ima sliĉna svojstva kao i intervalna, ali izmeĊu njih postoji bitna razlika po tome

što ova skala poĉinje od apsolutne nule tj. stvarnog odsustva odreĊenog obeleţja. Npr. Nula stepeni

Celzijusovih je konvencionalna nula – taĉka mrţnjena vode, ali ne i apsolutna taĉka mrţnjena svih

teĉnosti. Nasuprot otme, iskaz ¨porodica bez dece nema ni jedno dete¨ - govori o faktiĉkom

nepostojanju obelešja.

Svaka od ovih skala ima razliĉitu vrednost i upotrebljivost u merenju pol. pojava. Nominalna je

najmanje prodorna, ali zato najšire upotrebljiva, za njom sledi ordinalna pa intervalna, i na kraju racio

skala koja je najprodornija, ali je zato širina njene upotrebljivosti uţa. Ona pruţa najveće mogućnosti

za statistiĉki i matematiĉki tretman u obradi.

Postupak izrade skala izgleda ovako: neka pojava, svojstvo itd. zamisli se kao veliĉina koja ima svoj

poĉetak i kraj odn. svoj pozitivan i negativan pol. Ta dva suprotna pola meĊusobno su povezana. Tu

povezanost zamišljamo kao jednu liniju koja zapoĉinje pozitivnim i završava negativnim polom.

Pozitivan pol obeleţavamo sa 1 a negativan sa 0. Tu liniju prvo razdelimo na dva jednaka dela,

utvrĊujući srednju taĉku koju moţemo oznaĉiti kao neutralnu. Dalje moţemo podeliti razmak izmeĊu

poĉetne taĉke i neutralne, kao i izmeĊu neutralne i negativne taĉke. Na taj naĉin smo dobili intervale

izmeĊu pozitivnog i neutralnog odn. izmeĊu neutralnog i negativnog.

Skaliranje je veoma rašireno u svim istraţivanjima. Ono je pokušaj objektivizacije i kvantifikacije

kvalitativnih, verbalnih, nenumeriĉkih podataka, pomoću njihovog prevoĊenja sa nenumeriĉkih na

numeriĉke iskaze.

58

Mogući su razni tipovi skala. Tako se javljaju skale socijalne distance (najpoznatija je Bogardusova),

sociometrijska merenja, skale procene (rejting skale), skale deskriptivne tehnike (Smitova i adaptirana

Ohajo – skala Norta i Herta), skale rangovanja, skale unutrašnje koegzistencije.

U politikološkim istraţivanjima kod nas najviše su korišćene skale procene, skale koje se svrstavaju u

deskriptivne tehnike i skale unutrašnje koegzistencije.

41)47. Statistička opštenaučna metoda (pojam i osnovne etape primene) (ako dobijete

pitanje 41, to znači da u okviru istog pričate ne samo 41, već i 42, 43. Ako kojom srećom dobijete

samo 42 ili 43, onda samo njih obraĎujete)

Statistiĉka metoda odnosi se na istraţivanje masovnih pojava, koje se sastoje iz mnoštva jedinica,

mnoštva pojedinaĉnog. Zakljuĉci statistiĉke metode izgraĊuju kao induktivni zakljuĉci tj. kao zakljuĉci

koji se izvode iz više premisa, ako se svaki stav o svakom pojedinaĉnom ĉlanu smatra premisom.

Generalizacija do koje se dolazi statistiĉkom metodom je induktivna, zasnovana na statistiĉkoj

indukciji, zakonima verovatnoće i statistiĉkim zakonima, te su tako steĉena saznanja uglavnom

verovatna. U svim naukama i nauĉnim disciplinama statistiĉka metoda je primenjiva, mada su razlike u

primeni evidentne.

I. Prvi ĉin primene statistiĉke metode jeste identifikacija statistiĉke mase. Sve jedinice koje mogu

spadati u predmet istraţivanja i koje su obuhvaćene pojmom predmeta istraţivanja, ĉine statistiĉku

masu. Identifikacija statistiĉke mase podrazumeva:

- Jasno definisanje svojstava koja jednu jedinicu stvarnosti odreĊuju kao jedinicu

predmetne statistiĉke mase.

- Otkrivanje i utvrĊivanje izvora podataka o statistiĉkoj masi i proceduru korišćenja i

vrednovanja izvora i njihovog sadrţaja.

- Otkrivanje broja i rasporeda statistiĉke mase.

Kada je statistiĉka masa identifikovana moţe se opredeliti za istraţivanje popisom tj. obuhvatom svih

jedinica statistiĉke mase ili pomoću uzoraka tj. odreĊenog broja jedinica statistiĉke mase pri ĉemu su i

broj jedinica i obuhvaćene jedinice odreĊeni po valjanom kriterijumu.

II. 42) Izrada uzoraka

Ekonomiĉnost i reprezentativnost uzoraka dva su istovremena, ali teško uskladiva cilja. Ekonomiĉnost

podrazumeva što manji utrošak sredstava i rada u postizanju odgovarajućeg kvaliteta i obima saznanja.

Reprezentativnost zahteva zastupljenost jedinica u uzorku koja će kvalitativno i srazmerno predstavljati

statistiĉku masu. postoje dva tipa uzorka; prvo, uzorak koji se konstruiše metodom sluĉajnog izbora i

drugo, namerni uzorak. IzmeĊu ova dva tipa postoji ĉitav niz raznih uzoraka, ali je najĉešće upotrebljiv

tzv. stratifikovani uzorak.

Osnovni postupci formiranja uzorka po sluĉajnom izboru su:

1) utvrĊivanje evidencije statistiĉke mase;

2) utvrĊivanje tzv. ¨koraka¨ pri izdvajanju jedinica iz mase iuvršćavanju u uzorak;

3) izbor broja od koga se zapoĉinje prebrojavanje odnosno izbor jedinica za uzorak.

Nameran uzorak je uzorak ĉija je veliĉina unapred utvrĊena po odreĊenom kriterijumu, zatim su

utvrĊene kvote i na kraju i same jedinice mogu da budu namerno izabrane. On proizilazi iz svojstava

predmeta, vrste hipoteza i indikatora istraţivanja. Za izradu namernog uzorka neophodna su znatna

proverena prethodna saznanja i strogi matematiĉki proraĉuni. Kada se formira nameran uzorak

subjekata koji će biti predmet istraţivanja, kao kriterijum koristi se njihova pretpostavljena

59

reprezentativna kompetentnost, kada se formira nameran uzorak izvora podataka primenjuje se više

kriterijuma meĊu kojima su njihova sadrţajnost, forma, verodostojnost i dostupnost, znaĉi njihova

upotrebljivost.

Stratifikovani uzorak moţe se smatrati prelaznom varijantnom. Naime, kada postoje dovoljna saznanja

o sastavu statistiĉke mase moţe se u cilju pouzdanije reprezentativnosti opredeliti da svaki

karakteristiĉan deo statistiĉke mase bude proporcionalno zastupljen u uzorku. Postoji više varijanata

ovog tipa uzorka. Tako je moguć stratifikovan uzorak sa deformisanim prporcijama. U tom uzorku

strate koje obuhvataju veoma malo jedinica statistiĉke mase, što ne obezbeĊuje dovoljnu osnovu za

zakljuĉivanje, povećavaju se na raĉun strata sa najviše jedinica. Time se remeti proporcija pa su

mogućnosti saznanja o kvantitetima umanjene. MeĊutim ove nedostatke moguće je otkloniti

odgovarajućim ponderisanjem. U svim sluĉajevima uzorak treba da zadovolji zahteve statistiĉke i

društvene reprezentativnosti.

III. Prikupljanje podataka

Statistiĉka metoda ne koristi iskljuĉivo svoje instrumente za prikupljanje podataka niti ih posebno

razvija. Saglasno tome, podaci se prikupljaju tehnikama, instrumentima i postupcima metoda

prikupljanja podataka.

Podaci koje u okviru statistiĉke metode sakupljamo iskazuju odreĊena svojstva (kvalitete) u odreĊenoj

koliĉini (kvantitete) u odreĊenom vremenu (hronološki) i na odreĊenom prostoru (geografski). Ne

mogu se odvojeno sakupljati samo kvantitativni podaci, kao što se ne mogu samostalni, sakupljati ni

hronološki ni geografski podaci. Kvalitativni podaci, podaci o svojstvima uvek se moraju sakupljati a

sa njima su u neraskidivoj vezi kvantitativni, hronološki i geografski podaci.

IV. Formiranje statistiĉkih serija

Formiranje serije podataka spada u fazu sreĊivanja i obrade podataka. Suštinska uloga formiranja serija

jeste da se njima statistiĉki opiše istraţivana pojava. Od prikupljenih podataka mogu se obrazovati dve

osnovne vrste serija: statiĉke i dinamiĉke. Statiĉkim serijama opisuje se stanje i za njih se koriste

kvalitativno – kvantitativni i geografski podaci. Dinamiĉke serije opisuju kretanja, dakle, niz stanja u

raznim vremenskim momentima na samo jednom odreĊenom prostoru ili na više njih. Sve vrste

podataka mogu da budu ĉinioci dinamiĉke serije, ali su neizbeţni kvalitativno – kvantitativni i

hronološki. Geografski podaci mogu da budu korišćeni kao ĉinioci serije ili samo kao oznaka mesta na

kome se realizuje kretanje pojave koju opisujemo serijom.

V. 43)Statistiĉka analiza

Statistiĉki podaci sreĊeni u statistiĉke i dinamiĉke serije analiziraju se da bi se otkrili struktura,

meĊusobni uticaji ĉinilaca strukture i dinamike odigravanja istraţivanih pojava. Poznate su tri osnovne

vrste analiza: statička, kojom se saznaju odreĊene strukture; dinamička, kojom se otkrivaju kretanja

odreĊenih pojava i korelaciona analiza, kojom se otkrivaju postojanje i bitne karakteristike veza

izmeĊu podataka odn. raznih grupa podataka. Svojstva društvenih i pol. pojava daju prioritet

dinamiĉkim serijama i korelacionim analizama.

Osnovni predmet saznanja dinamiĉkim analizama su vremenske varijacije svojstava, odredaba, ĉinilaca

pojava ili samih pojava. Saznanja o tome stiĉu se izraĉunavanjem sekularne tendencije razvitka pojave

koja je poznatija pod nazivom ¨trend¨, kao i izraĉunavanjem periodiĉnih oscilacija. (sekularna

tendencija razvitka pojave)

Najĉešći postupci metode su prebrojavanje, izraĉunavanje procenata i izraĉunavanje srednje vrednosti.

Aritmetiĉka sredina je naĉešći oblik izraĉunavanja srednje vrednosti odn. ¨distribucije frekvencije¨.

Izraĉunavanje medijane takoĊe spada u postupke izraĉunavanje mere centralne tendencije – srednje

vrednosti. To je taĉka na skali iznad koje se i ispod koje se nalazi po 50% sluĉajeva. Mod takoĊe spada

60

u oblik izraĉunavanja srednje vrednosti, i to je skor koji se najviše koristi u skali podataka i moţe da

bude ¨sirov¨ i ¨pravi¨.

Izraĉunavanje mera centralne tendencije podrazumeva i utvrĊivanje mera njihove varijabilnosti, kojima

se saznaje kakvo je odstupanje podataka od srednje vrednosti.

Aritemtiĉkoj sredini najviše odgovaraju izraĉunavanja standardne i proseĉne devijacije, medijani

kvartalne devijacije, a modu totalnog opsega.

Izraĉunavanje standardne devijacije moguće je iz negrupisanih podataka, zatim iz podataka grupisanih

po frekvenciji, grupisanih u razrede i pomoću proizvoljne polazne taĉke.

U izraĉunavanju varijabilnosti koristi se i izraĉunavanje percentilnog odstupanja.

Statistiĉki postupci obuhvataju i izraĉunavanje standardnih skorova i standardnih korelata kao mera

poreĊenja. Obiĉno se koriste tzv. Z i T skorovi. Z skorovi su sirovi, pretvoreni u relativno standarnde

jedinice (¨sigme rastojanja¨). Veoma su znaĉajni za izraĉunavanje korelacija. I T skorovi formiraju se

na osnovu sirovih skorova, i najĉešće su celi kontinuirani brojevi sa pozitivnim predznakom.

Mere korelacije su bitan ĉinilac statistiĉke metode, i po osnovnom znaĉenju to je povezanost izmeĊu

promenljivih vrednosti. Vrednost korelacije utvrĊuje se merenjem koeficijenta korelacije – numeriĉka

vrednost kojom se oznaĉava stepen povezanosti izmeĊu dve promenljive pojave. Ova vrednost se kreće

od + 1 do – 1. Korelacija se moţe izraĉunavati primenom više modela. Najĉešći su izraĉunavanja

korelacija prema odnosu elemenata, zatim po rangu elemenata, korelacija po serijama elemenata,

korelacija po vezama elemenata. Treba pomenuti i Hi kvadrat kojim se pokazuje verovatnost tj.

¨kvalitativnih¨ podataka statistiĉkom merom. Ova mera polazi od postavke o ¨nultoj hipotezi¨.

U statistiĉkoj metodi bitna je uloga generalizacije. Tako su poznate potpuna, nepotpuna i verovatna

generalizacija. U funkciji statistiĉke generalizacije poznato je više postupaka testiranja znaĉajnosti

razlika izmeĊu statistiĉkih vrednosti. To su u prvom redu:

1. konfrontiranje parova radi utvrĊivanja znaĉajnosti razlika:

- meĊu aritmetiĉkim sredinama, i - meĊu proporcijama

2. analiza varijanse kojom se testira znaĉajnost razlike izmeĊu više aritmetiĉkih sredina i

interni i eksterni varijabilitet.

Veoma vaţan postupak statistiĉke metode, naroĉito u prognostiĉkim istraţivanjima, jeste

proraĉunavanje standardne devijacije sredine uzorka i standardne devijacije sredine mase. Standardna

devijacija sredine uzorka izraĉunava se iz frekvencije obeleţja, iz odstupanja od prave sredine uzorka i

na osnovu broja jedinica uzorka po obrascu: n = (fd2) / n. Standardna devijacija mase ima nešto veću

vrednost od standardne devijacije uzorka. Zato je obrazac nešto drugaĉiji n = (fd2) / (n – 1).

VI. Iskazivanje podataka

Iskazivanje podataka se realizuje kao pregled opšte evidencije podataka, zatim kao klasifikacija

podataka po odreĊenom principu, potom kao posebno formiranje i iskazivanje serija u skladu sa

predmetom istraţivanja i ciljevima itd. Iskazivanje i predstavljanje podataka tabelama, osnov je

statistiĉke analize a u nekim sluĉajevima i osnov statistiĉkih podataka.

Osnovni delovi tabele su: naslov, redni broj, ukupan apsolutni iznos (sigma) od kojeg se izraĉunavaju

relativni brojevi, zaglavlje tabele (horizontalno), pretkolone (vertikalno), polja tabele, kolona tabele i

suma – zbirovi podataka u redovima i kolonama. Tabeliranje kao smisaoni, ciljni proces podrazumeva

sledeće postupke:

a. Koncipiranje sistema tabela i svake tabele posebno. To znaĉi da je svaka tabela

definisana po sadrţaju, formi, ulozi u nauĉnom saznanju i odnosu prema drugim tabelama i naĉinima

iskazivanja podataka. Po pravilu, javljaju se tri vrste tabela: obradne – ĉija je uloga radna i pomoćna;

analitiĉke – koje već same po sebi predstavljaju stepen analize i ilustrativne – koje verbalni iskaz

(pisani ili usmeni) ilustruju ili imaju svojstva argumenata.

b. Izrada tabela

c. Korišćenje tabela u nauĉno – saznajnom postupku

61

Prednost tabeliranja i grafiĉkog prikazivanja podataka je u ureĊenosti i preglednosti. Najĉešći oblici

grafiĉkog predstavljanja su grafikoni pravougaonih slika, grafikoni krugova, histogrami frekvencija,

poligoni frekvencija, ogiva frekvencije i Gausova kriva. Jedina vaţna razlika u grafiĉkom

predstavljanju vezana je za karakteristike predmeta na koji se podaci odnose (na statiĉku odn.

dinamiĉku odredbu) i na sloţenost sadrţaja koji se predstavlja. Grafikoni spadaju u red jednostavnih

predstavljanja, relativno jednostavnijih sadrţaja.

VII. Tumaĉenje rezultata statistiĉke analize i izvoĊenje zakljuĉaka

Osnovni zadatak statistiĉke metode je izvoĊenje direktnih i indirektnih generalizacija manjeg ili većeg

stepena istinitosti odn. verovatnoće. Neposredna generalizacija ostvaruje se izraĉunavanjem srednje

vrednosti mase na osnovu uzoraka ili popisa. Posredna generalizacija izvodi se na osnovu više uzoraka,

indukcijom. Statistiĉkom metodom stiĉu se nauĉna saznanja na osnovu izvesnog broja ĉlanova skupa

niza pojava ili dogaĊaja o proseĉnom obeleţju u celoj skupini ili definisanoj masi pojava. Sadrţaji

zakljuĉaka su odreĊena stanja i tendencije.

VIII. IzvoĊenje pravilnosti i zakonitosti

Poslednja faza u primeni statistiĉke metode jeste konstatovanje odreĊenih pravilnosti i zakonitosti u

razvoju odreĊenih procesa pojava ili njihovih delova i svojstava. Preko formiranja nauĉne hipoteze i

raĉuna verovatnoće formiraju se statistiĉki zakoni koji su osnova nauĉnih zakona u okviru odreĊene

nauke.

44) Saznajna uloga i ograniĉenost opštenauĉne statistiĉke metode.

Saznajna uloga opštenauĉne statistiĉke metode predmet je paţnje savremenih metodologa. MeĊutim

sloţenost statistiĉke metode koja je kvalifikuje kao sloţeniju od analitiĉko-deduktivne i aksiomatske,

ali ne i od hipotetiĉke-deduktivne metode sa kojom se proţima, upućuje na razlikovanje neposredne i

posredne gnoseološke uloge.

Neposrednu saznajnu ulogu ova metoda ostvaruje kroz:1)Opisivanje pojava,njihovih

odredaba,svojstava,ĉinilaca,preko kvantitativnih odreĊenosti numeriĉkih izraţenih

2)Opisivanje sukcesivnih stanja pojava odnosno njihovih obeleţja,ĉime iskazuje promene, tendencije i

trendove. Time se stvara osnova za zakljuĉivanje o perspektivi i omogućava predviĊanje.

3)Vršenje funkcija kvazieksperimenata(ex post facto i prirodnog) kao i ostvarivanje izvesnih svojstava

koja je pribliţavaju i omogućuju ukljuĉivanje u pravi eksperiment. Osnove za ovaj odnos sa

eksperimentom je u tome što: a) statistiĉka metoda podrazumeva ĉulno-praktiĉnu delatnost kao

istraţivaĉki postupak i kao predmet empirijskih istraţivanja b)podrazumeva teorijsku obradu i

interpretaciju ĉulno-praktiĉne delatnosti.

Statistiĉka metoda se ne moţe identifikovati sa eksperimentalnom metodom zato što se pravim

laboratorijskim eksperimentom ĉulno praktiĉnom delatnošću proizvode odreĊene nove situacije, stvari

svojstva itd, dok se to statistiĉkom metodom ne ĉini.

Posredna saznajna uloga- opštenauĉne statistiĉke metode se samo uslovno tako moţe oznaĉiti.Razlog

tome je što se ona ostvaruje preko statistiĉke indukcije i statistiĉke generalizacije.U osnovi statistiĉke

metode su, u prvom redu indukcija i generalizacija, pa smo je kvalifikovali kao induktivno-

generalizatorsku. Bliţi uvid u ostvarivanje “posredne” saznajne uloge statistiĉke metode pokazaće svu

uslovnost podele na neposrednu i posrednu ulogu.

62

Prvi segment takve uloge je otkrivanje i utvrĊivanje opštosti i pravilnosti u sastavu, ponašanju

svojstvima itd, odreĊenih pojava.Otkrivanje opštosti i pravilnosti mogu da budu raznog dometa i

znaĉaja, od strogo ograniĉenih do statistiĉkih zakona.

Drugi segment odnosi se na istraţivanje i otkrivanje uzroka upotrebom Milovih kanona,

multivalentnom analizom(multivarijantnom),faktorskom analizom itd., ali posredstvom statistiĉke

indukcije.

Treći Segment odnosi se na nauĉno objašnjenje veoma sloţenih i varijabilnih pojava u kojima ne

moţemo da otkrijemo stabilnije zakonitosti, te nam za to sluţe statistiĉki zakoni sa statistiĉkom

indukcijom i generalizacijom.

Ĉetvrti segment ĉini nauĉno predviĊanje kretanja i razvoja procesa i pojava posredstvom trenda, što

takoĊe podrazumeva statistiĉku indukciju i generalizaciju.

Ne mogu se poreći izuzetan znaĉaj prognostiĉke moći statistiĉke metode, naroĉito u oblasti društvenih i

politiĉkih nauka. MeĊutim kao opšti problem nauĉnog predviĊanja u oblastima za koje vaţe samo

relativne uniformnosti i jednoobrazovanosti, javlja se ĉinjenica da se o budućnosti zakljuĉuje na osnovu

prošlog ĉija ponovljivost nije niĉim garantovana.

Opštenauĉna statistiĉka metoda sadrţi i druga ograniĉenja:

Prvo-, neposredno saznanje tiĉe se kvantitativne odreĊenosti i u njenog numeriĉkog izraza, a

kvalitativna odreĊenost samo pomoću kvantitativne.Ova formulacija naglašava znaĉajnu teškoću, ali ne

izraţava dovoljno uslovljenosti i meĊuzavisnosti kvalitativnog i kvantitativnog.Statistiĉkom metodom

prikupljaju se kvalitativni odnosno kvantitativni podaci, a kvantitativni se uvek odnose na kvalitativne,

odnosno kvalitativni su sadrţani u kvantitativnim.

Druga – teškoća je što se statistiĉkom metodom saznaje opšte preko pojedinaĉnog. Manja su

ograniĉenja u saznavanju konaĉnih skupina, veća kada se radi o beskonaĉnom.Uostalom statistiĉkom

metodom se i ne saznaje univerzalno, apsolutno opšte, već preteţno i proseĉno opšte.

Treće- ograniĉenje javlja se iz zahteva za reprezentativnošću uzorka i preporuke da se reprezentativni

uzorak formira metodom sluĉajnog izbora.Potrebno je zadovoljiti i statistiĉku i društvenu

reprezentativnost, kao i metoda sluĉajnog izbora ne podrazumeva proizvoljan izbor, već izbor po

strogim pravilima.Uzorak treba da reprezentuje pojavu, koja je u projektu istraţivanja definisani

predmet istraţivanja.Osim toga, izradi plana uzorka i izboru uzorka prethodi prostorno i vremensko

odreĊivanje predmeta, hipoteza, i indikatora.Ovim su već dati osnovi i okviri za reprezentativnost

uzorka.I na kraju, dolazi postupak testiranja uzorka koji uvaţava sve zahteve vremenske i prostorne

rasprostranjenosti pojave i bitnih obeleţja sadrţaja i forme. Ima shvatanja koja poistovećuju statistiku

sa merenjima. Svoj stav zasnivaju i opravdavaju postulatom da je svaka kvantifikacija merenje. To

stanovište je izraţeno i klasifikacijom skala, po kojoj imamo 4 tipa skala: nominalnu, ordinalnu,

intervalnu, i racio skalu.

45)Sredjivanje i obrada podataka: pojam, faze, struktura plana obrade

Podaci se sakupljaju i obradjuju u svim vrstama naucnih istrazivanja, bila ona teorijska,

empirijska ili kompleksna.

Za sva istraţivanja u društvenim naukama, a moglo bi se reći i u naukama uopšte postoje jedinstvena

osnovna pravila postupanja sa podacima. Shodno njihovim osnovnim odredbama, obradi, podataka

moţe se definisati kao konzistentan sistem logiĉkih, epistemoloških, statistiĉkih, i tehniĉkih postupaka

kontrole, klasifikovanje grupisanje i kombinovanja podataka svih vrsta u skladu sa osnovnom zamisli o

predmetu istraţivanja i prema odredbama pravila istinitog mišljenja, dokazivanja i opovrgavanja

hipoteza.

Ne sme se zaboraviti da su podaci bili oni, neposredni ili posredni, dimenzionirani opaţaji indikatora i

63

da su uslovljeni primenjenim metodama i tehnikama(instrumentima i postupcima) sakupljana.

Zaboravljanje toga dovodi do identifikacije obrade podataka preteţno ili iskljuĉivo sa statistiĉkim

tretmanom podataka, što je pogrešno.

Za sva istrazivanja u drustvenim naukama ali i u naukama uopste postoje jedinstvena osnovna pravila

postupanja sa podacima.

U politikoloskim istrazivanjima obrada i koriscenje podataka su osetljiviji nego u nekim

drugom drustvenim naukama. Tri su bitna razloga za to:

I. Prvo, u istrazivanju politickih pojava direktni i indirektni podaci o indikatorima hipoteza

razlikuju se samo za nijansu, a ta nijansa ima cesto znacenje sustinskog,

II. Drugo, statisticka pravila i znacajnosti u zakljucivanju o politickim pojavama nemaju uvek onu

vrednost kakvu imaju u drugim naukama.

III. Trece, veze izmedju podataka u zakljucivanju znatno su slozenije , brojnije i prikrivenije nego u

drugim naukama.

Celokupan rad sa sakupljenim podacima moze se podeliti na tri osnovne faze:

(1) SREDJIVANJE PODATAKA, u cije okvire spadaju:

a) kontrola podataka(logiĉka i tehniĉka)

b) klasifikacija obelezja podataka prema njihovim svojstvima

c) obrada i iskazivanje podataka u vidu standardnih, grupnih iskaza kao sto su serije, tabele,

grafikoni i sli.

(2) ANALIZA PODATAKA, koja obuhvata:

a) koncipiranje i planiranje analize

b) analizu kao misaoni proces koji se vrsi kroz:

• ocenu podataka

• izbor i primenu analitickog postupka

• verifikaciju hipotezama

(3) ZAKLJUCIVANJE O POJAVI – izrada izvestaja o naucnom saznanju i koriscenje rezultata

naucnog saznanja.

Za svaku od navedenih faza rada na obradi i analizi podataka priprema se veci broj planova:

Za prvu fazu sredjivanja podataka se priprema:

▪ plan i uputstvo za logicku i tehnicku kontrolu

▪ klasifikacija koja sadrzi kategorijalni sistem i kodeks sifara

▪ plan tabeliranja i nacrta tabela

▪ plan oblika iskazivanja podataka

Za drugu fazu analizu podataka pripremaju se:

▪ plan i uputstvo za analizu

▪ plan i uputstvo za proveru hipoteze

▪ plan koriscenja analitickih tehnika

Za trecu fazu priprema se plan izvestaja.U izvesnim sluĉajevima moguće je pripremati i osnovu

za zakljuĉivanje o pojavi izvedenu iz plana i uputstva za proveru hipoteza. SreĊivanje obrada i analiza

podataka zapoĉinju stvarno još u toku prikupljanja podataka na terenu. Taj rad se sve do iskazivanja

podataka, odvija sve vreme.

64

46)116. Kontrola podataka

Kontrolom podataka spreĉavaju se, otkrivaju i otklanjaju greške uĉinjene prilikom prikupljanja

podataka. U istraţivanju politiĉih pojava, mnogobrojne su situacije gde se greške ne mogu lako

otkloniti, a ĉak i ako se po vaţećim pravilima otklone, sami podaci su toliko deformisani da se dovodi u

pitanje vrednost istraţivanja. S obzirom da greške mogu biti tehniĉke i logiĉko – epistemološke tj. da

mogu biti posledica sluĉajne tehniĉke greške u toku prikupljanja podataka ili greške u logiĉkom

konceptu ili u pogrešnosti teorije koja je osnova koncepta istraţivanja, vrši se prvo tehniĉka kontrola.

Zadatak te kontrole je da utvrdi pravilnost korišćenja instrumenata u istraţivanju i nedostatke koji su

nastali zbog nepravilnog rada u sakupljanju podataka. Tehniĉkom kontrolom se sve greške prvo

otkrivaju i obeleţavaju, pa se kasnije, u daljem postupku, u vezi sa njima odluĉuje.

Logiĉka kontrola je znatno teţa. Osnovni instrument su tzv. ¨reperi¨ od ĉije vrednosti i valjanosti zavise

vrednost i valjanost logiĉke kontrole. Reperi su podaci koji su ranije prikupljeni ili su poznati iz drugih

izvora i odnose se na istu jedinicu istraţivanja koja se podvrgava kontroli. Prema ostalim podacima

nalaze se u odreĊenoj, ĉvrstoj, bliskoj i izvesnoj vezi.

Reperi mogu biti totalni – kada se njima proveravaju svi drugi podaci, i parcijalni – kada se njima

proveravaju samo grupe podataka istog sadrţaja.

Bitna svojstva upotrebljivih repera su:

a. reper je kao podatak taĉno ĉinjeniĉno stanje

b. odlikuje se obiljem informacija

c. neposredno je povezan sa podacima koji se proveravaju

Logiĉka kontrola, kao i drugi postupci u istraţivanju, treba da je u skladu sa principima pouzdanosti i

ekonomiĉnosti. Njena svrsishodnost upravo i proizilazi iz ovih principa. Moţe se reći da je ona

svrsishodna iz sledećih razloga:

1. jednostavnija je i jeftinija od ponovnog istraţivanja;

2. u nekim sluĉajevima objektivno nije moguće ponoviti istraţivanje zato što se pojava izmenila ili

išĉezla;

3. nema garancije da bi se naknadnim istraţivanjem sve greške otkrile i otklonile, mada je

verovatno da bi se u kljuĉnim pitanjima to postiglo;

4. ako se ĉak i pristupi dopunskom radu na terenu, posle logiĉke kontrole rad je znatno efikasniji i

rezultati taĉniji.

Zato se insistira na kontroli koja se obezbeĊuje u toku istraţivanja aktivnošću kontrolora na terenu,

ugraĊivanjem kontrolnih segmenata u instrumente, propisivanjem rukovanja sa popunjenim obrascima,

svakodnevnim komuniciranjem sa prikupljaĉima podataka itd.

47)117. Klasifikacija obeleţja podataka

Klasifikacija obeleţja podataka po pravilu, izgraĊuje se unapred, pre sakupljanja podataka, u skladu sa

hipotezama, indikatorima i sadrţajima instrumenata, ali se proverava po uvidu u podatke. Tri su

momenta koja uvek moramo imati u vidu: prvo, da se unapred konstruisana klasifikacija ĉesto ne

podudara sa obeleţjima podataka te da je, po sakupljanju podataka treba rekonstruisati povećanjem

broja ĉlanova uvoĊenjem novih, ili suţavati izbacivanjem nekih ĉlanova; drugo, neki instrumenti mogu

u celini ili delimiĉno biti nestandardizovani (npr. osnova za razgovor u neusmerenom intervjuu), pa je

65

svaka unapred data klasifikacija obeleţja podataka samo okvirna; treće, uvid u podatke moţe da

podstakne i usmeri procese mišljenja u nekim ranije nepredviĊenim pravcima, što moţe zahtevati i

neke nove klasifikacije.

Istraţivanja pol. pojava stoga zahtevaju da se klasifikacija obeleţja podataka shvati i primenjuje kao

višeetapna delatnost, koja ima najmanje tri etape:

1. prilikom utvrĊivanja mogućih indikatora i njihovog odabiranja,

2. prilikom izrade instrumenata,

3. prilikom uvida u prikupljene podatke.

Obeleţja podataka su njihova svojstva odreĊena njihovom predmetnošću, izborom, njihovom

prirodom. Po tim obeleţjima oni se mogu razvrstati u kvalitativne, kombinovane ili prelazne, zatim, na

objektivne i subjektivne, dalje, na podatke intenziteta i podatke smera.

Kriterijum klasifikovanja – razvrstavanja obeleţja pod odreĊene modalitete je tzv. ¨krucijalno¨

svojstvo. Ono se odnosi na sve pojavne oblike svojstva odreĊenog obeleţja i istovremeno, na sve

jedinice istraţivanja koje razvrstavamo. Krucijalno svojstvo mora da ispunjava dva bitna uslova:

- da bude dovoljna obuhvatno - da bude dovoljno selektivno

Na taj naĉin klasifikacija omogućava:

a. da se utvrĊuje prisustvo (odsustvo) svojstva svake jedinice istraţivanja,

b. da se utvrĊuje zajedniĉka karakteristika jedinica izraţena krucijalnim svojstvom,

c. da se kalsifikacija primenjuje bez ostatka.

Krucijalno svojstvo moţe biti:

- prirodno – veštaĉko - teritorijalno*

- originalno izvedeno - tipološko*

- logiĉko, - konvencionalno i prigodno*

- normativno* - arbitrarno

- hronološko, itd.

*najĉešća su i najvaţnija u istraţivanju pol. pojava

Najmanje su pogodna i vredna prigodno – arbitrarna krucijalna svojstva.

Poznato je više principa i postupaka u izradi klasifikacije, ali su meĊu najvaţnijim:

1) princip rašĉlanavanja u okviru koga imamo:

- princip divizije, gde svaki ĉlan izraţava karakteritike celine;

- princip participacije, gde svaki ĉlan klasifikacije ne mora da izraţava karakteristike

celine;

2) postupak saţimanja, kojim se više sliĉnih, raznovrsnih svojstava konstruiše jedan modalitet –

jedan ĉlan klasifikacije.

Uzmimo da je krucijalno svojstvo pol. aktivnost uopšte. Rašĉlanavanjem, principom divizije, mogli

bismo da formiramo ĉlanove klasifikacije: a) aktivan, b) vrlo aktivan, c) izuzetno aktivan. (aktivan je

karakteristika celine)

Za istraţivanje u pol. naukama prihvatljiviji je princip participacije, na jednom polu bi stajali

najaktivniji a na drugom oni koji ne sudeluju u pol. aktivnosti.

Klasifikacija obeleţja podataka jeste jedna misaona sistematizacija konkretnih obeleţja u masi

podataka, klasifikacija determiniše mogućnost razvrstavanja – grupisanja podataka i njihovog

iskazivanja na odreĊene naĉine.

48)118. Šifriranje podataka

Šifriranje podataka je prvi postupak u obradi podataka i postupak primene klasifikacije obeleţja

podataka. Ono je opredeljeno sledećim odlukama istraţivanja:

66

1. odlukom o naĉinu (tehnici) obrade podataka. Moguće je opredeliti se za ruĉnu, mašinsku,

elektronsku obradu, koja obuhvata razvrstavanje i prebrojavanje;

2. odlukom o razvrstavanju pojedinaĉnih podataka u grupe prema identiĉnim ili sliĉnim

svojstvima jedinice istraţivanja prema unapred utvrĊenoj klasifikaciji;

3. odlukom o obeleţjima koja će biti prebrojavanja i o obliku u kome će dobijeni rezultati biti

iskazani,

Odluku o tehnici – naĉinu na koje će operacije šifriranja, razvrstavanja, prebrojavanja i iskazivanja biti

izvršene, istraţivaĉ donosi na osnovu:

a. raspoloţivih sredstava, finansijskih i tehniĉkih;

b. raspoloţivih kadrova, i to njihovog broja i osposobljenosti za obavljanje odreĊenih poslova;

c. brojnosti i karakteristika jedinica istraţivanja i prikupljenih podataka;

d. nivoa taĉnosti i nauĉnog saznanja, odn. od koncepta obrade i broja i vrste ukrštanja podataka

kao i drugih neophodnih matematiĉkih postupaka,

e. raspoloţivog vremena za obradu podataka.

Šifriranje ili signiranje podataka je prvi postupak posle kontrole podataka, a u jednostavnijim

istraţivanjima, paralelni, istovremeni postupak sa kontrolom podataka. To je obeleţavanje podataka –

grupa podataka znakom, unapred utvrĊenim kodeksom šifara.

Kodeks šifara je dokument saĉinjen na osnovu klasifikacije obeleţja podataka odn. odgovarajućeg

kategorijalnog sistema i modaliteta koji on sadrţi, iskazujući ih u obliku simbola. Ovi simboli se

organizuju u kodeksu šifara uz nuţno poštovanje principa konvencionalnosti, iskljuĉivosti i

asocijativnosti.

Šifre mogu biti:

numeriĉke, najĉešće sastavljene od arapskih brojeva i na principu dekadnog sistema (0 –

9). U praksi se ipak, susreću, i kombinovane numeriĉke šifre, sastavljene od rimskih i arapskih brojeva,

pri ĉemu rimski brojevi obeleţavaju opštije kategorije ili klase;

slovne, sastavljene od slova abecede odn. azbuke, bilo samo do malih ili velikih, bilo od

njihove kombinacije;

grafiĉke, sastavljene od razliĉitih grafiĉkih oznaka, crteţa (najĉešće geometrijskih) itd;

kombinovane, najĉešće sastavljene od kombinacije numeriĉkih i slovnih simbola.

Šifre mogu biti: jednostavne – jedna šifra, jedan sadrţaj; vezane – one koje se ponavljaju ili se vezuju

za druge šifre; kombinovane – one koje izraţavaju vezu meĊu samostalnim svojstvima i više šifara

kojima istovremeno izraţavamo više samostalnih svojstava.

49)119. Razvrstavanje i prebrojavanje podataka

O razvrstavanju i prebrojavanju podataka govori se kao o poslovima koji se neretko obavljaju

istovremeno i zajedno. Za kvantitativna istraţivanja to ima smisla, ali za teorijska i kvalitativna

istraţivanja taj stav ne vaţi. Razvrstavanje podataka o njihovim obeleţjima je postupak utvrĊivanja

kvaliteta podataka u primeni klasifikacije i prilikom šifriranja. Ono se moţe odigravati potpuno

nezavisno od prebrojavanja i moţe imati znaĉenje završnog postupka u obradi podataka.

Dakle,

o razvrstavanje – je postupak utvrĊivanja spoljašnjih i unutrašnjih svojstava podataka, odnosa

izmeĊu njih i grupisanja u celine (nizove, serije, skupove itd), klase ili vrste, prema utvrĊenim

obeleţjima srodnosti sadrţaja.

o prebrojavanje – je postupak kojim se utvrĊuje kvantitet – broj, koliĉina odreĊenog svojstva

odn. broj istraţivanih jedinica kje poseduju odreĊeno svojstvo. To je u stvari, utvrĊivanje ¨distribucije¨

- rasprostranjenosti i ¨frekvencije¨ - uĉestalosti odreĊenih svojstava. Prikupljeni podaci ĉiji se kvantitet

67

utvrĊuje prebrojavanjem, mogu se odnositi i na kvalitet – kvalitet svojstva pojave (npr. na intenzitet,

smer pojave itd). Prebrojavanje podrazumeva korišćenje opštenauĉne statistiĉke metode, za utvrĊivanje

kvantiteta i njihovo iskazivanje kroz statistiĉke serije. Za samo prebrojavanje bitna je upotreba analize,

kao i korišćenje statistiĉke serije.

50)120. Ukrštanje, tabeliranje i iskazivanje podataka

Ukrštanje podataka je uslovljeno konceptom i planom analize, zakljuĉivanja i izveštaja o rezultatima

istraţivanja i klasifikacijom podataka. Pojam ¨ukrštanje¨ odnosi se prvenstveno na statistiĉke podatke,

ali ne mora samo na njih, moţe i kod drugih vrsta podataka, npr. u analizi pojmova i sl.

Ukrštanje je kao misaoni postupak, dovoĊenje više grupa svojstava obeleţja istih jedinica istraţivanja u

meĊusobnu vezu. Postupak ukršatanja podrazumeva:

- izbor podataka, - organizaciju i oblik tabele

- nivo – sloţenost ukrštanja - postupanja po drugim specifiĉnim zahtevima

Prilikom ukrštanja potrebno je izvršiti sledeće radnje:

1. formira se zaglavlje tabele, koje sadrţi:

- naziv i redni broj tabele,

- apsolutni broj od koga se vrše sva potrebna izraĉunavanja,

- nazivi modaliteta svojstava obeleţja,

- podatak o obliku iskaza.

2. formira se, ako treba, pretkolona kojom se saopštavaju svojstva obeleţja, na koja se ukršteni

podaci odnose.

Ukrštanje podataka moţe biti jednostepeno i višestepeno, dok tabele mogu biti jednostavne, dakle bez

ukrštanja podataka i sloţene, višestepene kroz koje se vrši ukrštanje više modaliteta svojstava razliĉitih

obeleţja.

Uobiĉajeno je i razlikovanje tabela po broju ulaza. Tako postoje najjednostavnije tabele sa jednim

ulazom, tabele koje istovremeno obraĊuju dva obeleţja imaju dva ulaza, itd.

Podaci moraju biti iskazani: jasno – tako da nema sumnje na šta se odnose, precizno – tako da

iskljuĉuju svaku proizvoljnost znaĉenja, iscrpno – bez neopravdanog odbacivanja ili saţimanja

podataka, logiĉno – tako da imaju prirodan red svojstava i logiĉan redosled pojmova, kondenzovano –

tako da sadrţe samo podatke potrebne za razumevanje pojave na koju se odnose, pregledno tako da ih

je lako uoĉavati i pratiti, konvencionalni – tako da se koriste uobiĉajeni,širem krugu poznati termini i

iskazi.

Podatke moţemo saopštiti:

- verbalno, pisanim putem - simbolima

- numeriĉki, brojkama - kombinovano (ĉest sluĉaj, mnogobrojni podaci)

- grafiĉki, pomoću crteţa i grafikona

51)121. Ocena podataka

Analiza podataka je misaona aktivnost uopštavanja podataka(u saznajne ĉinjenice), i formiranje

odgovora na pitanja sadrţana u hipotezama ili jednostavnije, to je proveravanje hipoteza korišćenjem

sakupljenih i obraĊenih podataka. Analiza podataka je faza nauĉnog saznanja koja prethodi nauĉnom

zakljuĉivanju.Istraţivaĉ stiĉe mogućnost da oceni podatke tek u postupku analize, sreĊivanjem i

povezivanjem podataka. Misaonom aktivnošću doći će do odreĊenih ĉinjenica. Pri tom podaci i

ĉinjenice se razlikuju po tome što su podaci obaveštenja o realnom postojećem, o stvarnim ĉinjenicama

68

koje postoje nezavisno od našeg saznanja o njima. Analitiĉki postupak kao misaona aktivnost ostvaruje

se kroz:1) razlaganje podataka na predmete(identifikovane po obliku) i na odnose(relacije) izmeĊu

predmeta

2)PoreĊenje istovrsnih podataka, proveravajući njihovu logiĉku koherentnost

3) Konstatovanje ĉinjenica u vidu odreĊenih iskaza o predmetima, relacijama, svojstvima i

aktivnostima ispoljenih u stvarnosti.

Analiza se izvodi po unapred utvrĊenom analaitiĉkom konceptu i planu, a na osnovu analitiĉkih

pravila, ĉime se obezbeĊuju valjanost misaone aktivnosti istraţivaĉa. Realizacija analitiĉkog koncepta

uslovljena je kvalitetom i kvantitetom fonda prikupljenih podataka. Stoga, analizi neposredno prethodi,

odnosno javlja se kao prva faza analize, ocena podataka.

Ocena vrednosti podataka izvedena je i saglasna sa postupkom verifikacije hipoteza. Za verifikaciju

hipoteza bitne su samo tzv. krucijalne saznajne ĉinjenice. Ocenom se utvrĊuje da li podaci omogućuju,

sreĊivanjem i obradom, konstruisanje potrebnih krucijalnih saznajnih ĉinjenica. Ocenom podataka,

prema tome, utvrĊuje se da li su podaci dovoljni, adekvatni i validni za predmet i hipoteze istraţivanja.

Budući da imamo kvalitativne i kvantitativne podatke, utvrĊuje se:

a. za kvalitativne podatke:

- da li se podaci odnose sadrţajno na predmet istraţivanja,

- da li valjano izraţavaju smer i svojstvo pojava.

b. za kvantitativne podatke:

- da li valjano izraţavaju meru (rasprostranjenost, intenzitet itd.) istraţivane pojave.

Poznato je više postupaka za ocenu podataka:

1) logiĉka ocena sadrţaja podataka – najjednostavniji je i vrši se po pravilima logiĉkog

mišljenja i ona je najmanje egzaktna;

2) slaganje sadrţaja prikupljenih podataka – ĉinjenica, na osnovu teorijskih koncepata o

predmetu istraţivanja;Ispravnost ocene podataka ovim postupkom zavisi od ispravnosti teorije-

teorijskog koncepta.Stoga se na ovaj naĉin ne moţe utvrditi šta je zaista sigurno.

3) utvrĊivanje sadrţaja podataka sopstvenog sa sadrţajem podataka ranijih istraţivanja, ĉiji

su predmet i ciljevi istraţivanja isti ili sliĉni;Slaganje sadrţaja podataka odnosno razlike mogu biti

proizvod grešaka,promena u predmetu istraţivanja.

4) pribavljanje ocene valjanosti podataka od grupe eksperata za predmet

istraţivanja;Problemi se javljaju zbog toga što se ĉesto ne moţe postići jedinstvena ocena svih

eksperata.Ako su svi eksperti iste struke, moguće je oceniti podatke i tzv,”proseĉnim mišljenjem”.Ipak,

ovaj postupak se smatra, egzaktnijim od drugih.

5) utvrĊivanje stepena meĊusobne povezanosti podataka u okviru istog istraţivanja – ali

prikupljenih posredstvom razliĉitih, meĊusobno nezavisnih indikatora.Problemi se javljaju zbog toga

što je veoma teško naći identiĉne indikatore, pa se stoga koriste sliĉni, prevazilaze se u odreĊenoj meri

povezivanjem nekoliko indikatora u simetriĉnu celinu, ĉime se formira tzv.kompleksni indikator.

Svi ovi postupci ne omogućuju da se sa sigurnošću zakljuĉi o valjanosti prikupljenih podataka, zato što

prethodno nije poznata valjanost indikatora kojim se sluţimo u oceni podataka. Ovi nedostaci se

otklanjaju, ublaţavaju korišćenjem većeg broja postupaka kada za to ima dovoljno sredstava, jer se

tako greške umanjuju i otklanjaju.

Greške do kojih se dolazi u fazi analize mogu biti prouzrokovane greškama u ranijim fazama ili u toku

primene analitiĉkih postupaka.

Po posledicama koje izazivaju razlikujemo: a)Greške koje se u uzajamnom odnosu uvećavaju, pa je

ukupna greška ravna njihovom zbiru ili umnošku.b)pojedinaĉne greške se uzajamno potiru.

69

Izvori grešaka su najĉešće u pristrasnosti istraţivaĉa, koja moţe da proistiĉe iz:-pogrešnog teorijskog

koncepta(teorijska pristrasnost),-kao i iz nepoštovanja metodoloških pravila i postulata(metodološka

pristrasnost),-Neadekvatnost postupka u prikupljanju podataka(terenska pristrasnost),-Neadekvatnost

postupka u sreĊivanju, iskazivanju, analizi podataka(kabinetska pristrasnost).

Svi oblici pristrasnosti daju:a)sistematsku grešku, odnosno sistematske greške, koje se meĊusobno ne

kompenzuju već umnoţavaju,b)sluĉajne tehniĉke greške, preteţno pojedinaĉne, koje se mogu

uzajamno kompenzovati,potirati, tako da u ukupnom konaĉnom rezultatu nemamo znaĉajnu grešku.

Da bi se smanjila mogućnost pravljenja sluĉajnih grešaka, koje je inaĉe teško otkriti, preduzimaju se

mere predupreĊivanja:-ozbiljno precizno projektovanje

-rigorozna primena pravila metoda

-obuka saradnika

-sistematska kontrola rada svih saradnika.

Da bi se smanjila mogućnost sistematske greške, istraţivaĉ koristi-razvija što precizniji teorijski

koncept i nauĉnu zamisao, rigorozno utvrĊuje i proverava indikatore, razvija i proverava što detaljnije

planove i uputstva za rad u svakoj fazi istraţivanja,nastoji da što potpunije obuĉi saradnike itd.

52)122. Analiza podataka

Analiza podataka je misaona aktivnost uopštavanja podataka (u saznajne ĉinjenice) i formiranja

odgovora na pitanja sadrţana u hipotezama. Analiza podataka je faza nauĉnog saznanja koja prethodi

nauĉnom zakljuĉivanju. Analitiĉki postupak kao misaona aktivnost ostvaruje se kroz:

a. razlaganje podataka na predmete i na odnose izmeĊu predmeta,

b. poreĊenje istovrsnih podataka proveravajući njihovu logiĉku koherentnost,

c. konstatovanje ĉinjenica u vidu odreĊenih iskaza o predmetima, relacijama, svojstvima i

aktivnostima ispoljenim u stvarnosti.

Analiza se izvodi o unapred utvrĊenom analitiĉkom konceptu i planu, a na osnovu analitiĉkih pravila,

ĉime se obzbeĊuju valjanost (objektivnost i pouzdanost) misaone aktivnosti istraţivaĉa.

Izvor analitiĉkih postupaka zapoĉinje ocenom mogućnosti njihove primene na raspoloţivi fond

podataka a u skaldu sa predmetom i ciljevima istraţivanja. Pri tome se nuţno uspostavlja veza izmeĊu

prodornosti analitiĉkog postupka i vrste podataka. Analitiĉki postupci razlikuju se po naĉinu na koji se

svojstva pojave iskazuju, ali neki od njih sadrţe i ograniĉenja u pogledu poretka izraţavanja svojstava

pojave.

Svojstva pojave mogu biti izraţena:

- diskretnim poretkom,

- kontinuiranim poretkom,

- poretkom varijeteta

Kvalitativni podaci izraţavaju svojstva koja najĉešće pripadaju diskretnim ili tipološkim porecima

modaliteta, a kvantitativni podaci uvek izraţavaju kontinuirani poredak.

U svakoj fazi istraţivanja pa i u fazi analize, moguće su greške. Minimum zahteva prema istraţivaĉu je

da te greške oceni, ako već ne moţe da ih potpuno otkloni ili izbegne. Greške do kojih dolazi u fazi

analize mogu biti prouzrokovane greškama u ranijim fazama ili u toku primene analitiĉkih postupaka.

Po posledicama koje izazivaju, razlikujemo dve osnovne vrste grešaka:

a. greške koje se u uzajamnom odnosu uvećavaju, pa je ukupna greška ravna njihovom zbiru,

b. pojedinaĉne greške koje se uzajamno potiru.

Izvori grešaka su najĉešće u pristrasnosti istraţivaĉa, koja moţe da proistiĉe iz:

1. pogrešnog teorijskog koncepta (teorijska pristrasnost),

2. nepoštovanja metodoloških pravila i postulata (metodološka pristrasnost),

3. neadekvatnog postupka u prikupljanju podataka (terenska pristrasnost),

70

4. neadekvatnost postupka u sreĊivanju, iskazivanju, analizi podataka (kabinetska pristrasnost).

Svi oblici pristrasnosti daju:

sistematske greške, koje se meĊusobno ne kompenzuju već umnoţavaju,

sluĉajne tehniĉke greške, preteţno pojedinaĉne,koje se mogu uzajamno kompenzovati,

potirati.

Da bi se smanjila mogućnost pravljenja sluĉajnih grešaka, koje je inaĉe teško otkriti, preduzimaju se

mere predupreĊivanja:

o ozbiljno, precizno projektovanje,

o rigorozna primena pravila metoda,

o obuka saradnika,

o sistematska kontrola rada svih saradnika, itd.

53)123. Statistički postupci koji se najčešće koriste u tretmanu prikupljenih podataka

u politikološkim istarţivanjima

U analizi podataka tj. utvrĊivanju odreĊenih svojstava pojave, njenih odnosa itd., koriste se

mnogobrojne analitiĉke tehnike.

Uobiĉajeni postupci u tretmanu prikupljenih podataka u politikološkim istraţivanjima su:

1) prebrojavanje kojim se utvrĊuje broj jedinica obuhvaćenih istraţivanjem, broj ispravno

obraĊenih jedinica, broj grešaka, itd.

2) izraĉunavanje proporcije i procenata. Proporcijama se izraţava kvantitativan odnos dela

prema celini korišćenjem raspona od 0 do 1. Procenti su iznos proporcije pomnoţen sa 100.

Za proporcije i procente moţe se konstatovati da su, u odnosu na apsolutne brojeve, nova, kvalitativno

drugaĉija i potpunija informacija o uĉešću pojedinih grupa ili kategorija u raznim deobama,koje

omogućavaju poreĊenja više razdeoba (serija) sa istim kategorijama razliĉitih veliĉina.

Koeficijenti odnosa sluţe , takoĊe, za opisivanje skupa iskazivanjem odnosa kategorija izmeĊu sebe

(npr. muških i ţenskih ĉlanova organizacije), kao i utvrĊivanje srazmere jedne kategorije prema drugoj

od koje zavisi (npr. broj izabranih prema broju kandidovanih). Koeficijent odnosa sluţi za

konstruisanje stopa rasta (progresivnih – rastućih i regresivnih – opadajućih).

Numeričke razdeobe frekvencija nisu samo opis već i mera opisa skupa. Njima se vrši statistiĉko

kondezovanje ĉinilaca razdeobe otkrivanjem reprezentativne veliĉine tj. mere centralne tendencije ili

proseĉne, srednje vrednosti razdeobe.

a. izraĉunate srednje vrednosti – u koje spadaju aritmetiĉka, geometrijska i harmonijska

vrednost,

b. pozicione srednje vrednosti – u koje spadaju medijana i modus.

Za opis skupa, osim srednje vrednosti, neophodne su i varijacije odstupanja od srednjih vrednosti i

izmeĊu sebe.

Aritmetička sredina je koliĉnik izmeĊu zbira svih vrednosti obeleţja u skupu jedinica i broja tih

jedinica. Prednost srednje aritmetiĉke vrednosti je kondenzovanost i jednostavnost utvrĊivanja i

saopštavanja, a nedostatak znatno pojednostavljivanje i ogrubljavanje karakteristika skupa.

Geometrijska srednja vrednost je n-ti koren iz proizvoda dobijenog mnoţenjem svih vrednosti

razdeobe, pri ĉemu je n jednako broju jedinica u skupu.

Harmonijska srednja vrednost koristi se povezano sa aritmetiĉkom sredinom za utvrĊivanje i

otklanjanjerazlika izmeĊu rezultata dobijenih aritmetiĉkom sredinom i stvarnih vrednosti.

Harmonijska sredina, kao ni geometrijska nije moguća ako je vrednost bilo kog ĉlana jednaka nuli.

Medijana je mera centralne tendencije koja svojom vrednošću deli na dva jednaka dela razdeobu

sreĊenu po veliĉini. To je vrednost obeleţja za tipiĉnu jedinicu. Na nju utiĉu promene vrednosti

obeleţja.

71

Modus je najĉešće ponavljana vrednost obeleţja u razdeobi jednog skupa.

Mere proseka iako veoma znaĉajne kao pokazatelj u opisu strukture u razdeobi i za komparaciju više

razdeoba, budući da otkrivaju samo jednu karakteristiku razdeobe (centralnu tendenciju), nisu dovoljne

za opis osnovnih karakteristika u razdeobi, pa im se dodaju i mere razlika i vrednosti poloţaja.

54.)Mere za utvrĊivanje Varijacija

Za utvrĊivanje varijacija postoje dva tipa mera:

1. apsolutne, u koje spadaju: razmak varijacije, interkvartalni razmak, proseĉno odstupanje i

standardna devijacija;

2. relativne, u koje spadaju: koeficijent varijacije i koeficijent kvartalne varijacije.

Razmak varijacije je razlika izmeĊu najviše i najniţe vrednosti obeleţja, bilo da je razdeoba data u

pojedinaĉnim ili u grupnim razmacima.

Interkvartalni razmak, koji predstavlja razliku izmeĊu trećeg i prvog kvartala, znatno ublaţava uticaj

ekstremnih vrednosti ispoljen u prethodnom razmaku varijacije.

Prosečno apsolutno odstupanje predstavlja odstupanje pojedinih vrednosti obeleţja u razdeobi, od

svoje aritmetiĉke sredine.

Varijansa je centralni momenat, dat kao oblik kvadratnog odstupanja srednjeg apsolutnog

odstupanja.Pogodna je za dalju matematiĉku obradu i statistiĉku analizu, ali je sloţena za tumaĉenje i

neophodna za uporeĊivanje u razliĉitim serijama.

Standardna devijacija spada u najznaĉajnije apsolutne mere varijacije. Ona se moţe odrediti kao

kvadratni koren iz proseĉnog kvadratnog odstupanja (varijanse) pojedinih vrednosti obeleţja u razdeobi

od njihove aritmetiĉke sredine.

Koeficijent varijacije je odnos izmeĊu standardne devijacije i aritmetiĉke sredine, izraţen u

procentima.Osim ove elementarne informacije o poĉetnim postupcima statistiĉkog opisivanja pojave,

izgleda, neophodno je ukazati na ĉinjenicu da su istraţivanja politiĉkih pojava zasnovana na zakonima

verovatnoće, što podrazumeva korišćenje i pridrţavanje pravila verovatnoće.

Regresijom se smatraju stohastiĉke zavisnosti, s teţnjom da se zavisna varijabla oceni nezavisnom,

ustanovljavanjem matematiĉke relacije i odreĊivanjem njihovog oblika i pravca.

Korelacijom se iskazuju stepeni jaĉine odnosa, kojim se uzajamna zavisnost pojava, njihovih

karakteristika, manifestuje, ali se zavisna varijabla ne moţe objašnjavati nezavisnom.

Ovi postupci su sastavni delovi primene statistiĉke metode.

Moţda treba ovo na dnu 621 ali to tek treba utvrditi, dopunicu ako treba.....

55)124. Provera hipoteza

Procedura provere hipoteza veoma je sloţena i obuhvata postupke konstatovanja i shvatanja odnosa

varijabli, stava hipoteza i indikatora. Proverom treba potvrditi odn. konfirmisati stavove hipoteze u

društvenim naukama ili ih odbaciti.

Stav hipoteze je iskazan odnos izmeĊu varijabli hipoteze. Moguća je razliĉita sloţenost stava hipoteza:

od najjednostavnijeg koji je iskazan kao odnos dveju varijabli (jedne nezavisne i jedne zavisne) do

sloţenog stava koji proizilazi iz odnosa tri ili više varijabli.

Stav hipoteze izloţene proveri moţe da bude formiran:

1. odnosima jedne nezavisne varijable sa više zavisnih. Ovo su hipoteze koje se bave

uticajem jednog faktora na više pojava;

2. odnosima više nezavisnih varijabli sa jednom zavisnom, ĉime se izraţava pretpostavka o

više uzroka i jedne posledice;

3. odnosom jedne nezavisne i jedne zavisne varijable.

72

U svim sluĉajevima provere hipoteze podrazumevaju se zahtevi za:

a. proveru stava hipoteze; svojstava hipoteze više varijabli,

b. proveru varijabli, njihovog sadrţaja, strukture, usmerenosti, intenziteta, uloge u

hipotezama,

c. proveru indikatora, njihovog sadrţaja, svojstava itd., a posebno meĊusobnih odnosa i

odnosa prema varijablama. Indikatori se odnose na stav hipoteze i njime se ona potvrĊuje ili

opovrgava. Ali odreĊeni indikatori moraju pokazivati da varijable, svaka pojedinaĉno, zaista postoje,

da su karakteristiĉne po odreĊenim svojstvima, sadrţajima itd.

d. proveru podataka,njihovog sadrţaja, znaĉenja i odnosa sa indikatorima.

U suštini, provera hipoteza je stroga procedura dokazivanja odn. opovrgavanja, u kojoj hipoteza dobija

status teze koja se dokazuje, indikatori i podaci status argumenta, a postupak status demonstracije

dokaza.

U tom procesu se mora obezbediti valjanost argumenata i njihova adekvatnost, kao i valjanost

postupka. Mora se izbeći greška nedovoljnosti argumenta, greška zamena teza itd.

Pretpostavimo da pojedinaĉna hipoteza glasi: “Aktivnost biraĉa na izborima u vezi je sa

informisanošću kojoj doprinosi korišćenje informativno politiĉkih listova. Šta je istinski stav ove

hipoteze? Prvo, glavni stav je da postoji veza izmeĊu aktivnosti i informisanosti, smatraćemo da je

„aktivnost” nezavisna a „informisanost“ zavisna varijabla glavnog stava. Glavni stav hipoteze glasi : “

Aktivnost uzrokuje informisanost”. Naravno zavisno od predmeta i cilja istraţivanja, moguće je

konstatovati i da se stav hipoteze moţe razumeti: izmeĊu aktivnosti i informisanosti postoji

meĊuzavisnost. TakoĊe se javlja i pomoćni stav da korišćenje informativno-politiĉkih listova doprinosi

informisanju. Dakle imamo glavni stav : Aktivnost uzrokuje informisanost, i pomoćni stav listovi

doprinose informisanosti. Varijabla korišćenje listova jednom je zavisna(u odnosu na aktivnost) a

jednom nezavisna(u odnosu na informisanost), iz navedenog primera jasno je da je neophodno proveriti

pravi sadrţaj i znaĉenje stavova hipoteze. Proverivši tako stav i varijable hipoteze moramo utvrditi koji

nam indikatori-argumenti dokazuju da je stav hipoteze takvim kakvim ga shvatamo i da jeste istinit, a

to je moguće ako smo utvrdili koji indikatori dokazuju da varijable i njihovi odnosi postoje i da su takvi

kakvim mi tvrdimo da jesu.

Ova procedura podrazumeva korišćenje svih adekvatnih analitiĉkih postupaka koje zahteva proces

dokazivanja i opovrgavanja.

Verifikacija deskriptivnih, klasifikatorskih hipoteza, izvršena je dokazivanjem postojanja znaĉajnosti

razlika odnosa sliĉnosti.

Kod eksplikativnih hipoteza dokazuje se veza izmeĊu istraţivanih pojava, jer ove hipoteze uvek

izraţavaju tvrdnje da su razlike rezultat povezanosti istraţivanih pojava i stvarnosti.

Uslovnost rezultata analitiĉkog postupka kojim verifikujemo hipoteze proizilazi iz:1) Mnoštvo jedinica

obuhvaćenih pojavom, sam istraţivaĉ nije u mogućnosti da sve obuhvati istraţivanjem.

2)Postojanja mogućnosti greške ĉiju veliĉinu ne moţe sa sigurnošću da utvrdi u vezi s’

rasprostranjenošću relativnih svojstva istraţivane pojave u stvarnosti.

3) Karakteristika analitiĉkih postupaka i tehnika, kod kojih je unapred poznato da u odreĊenim

uslovima ne daju taĉan rezultat.

Provera hipoteza zahteva i odreĊena pravila

1)Provera hipoteza mora da bude u celini svog sadrţaja proveravana na isti naĉin.

2)Priroda istraţivanja uslovljava naĉin provere hipoteza

3)Jednom hipotezom moţe se proveravati samo 1 istorodni sadrţajni okvir.

4)Posle provere hipotetiĉke tvrdnje ne sme da ostane nerešen nijedan iskustveno zapaţen sluĉaj.

5)Moguće je proveravati samo pojedinaĉne konkrente hipoteze

6)Svaka samostalna hipoteza proverava se nezavisno i pojedinaĉno

7)IzmeĊu rezultata provera hipoteza o istom predmetu ne sme da postoji protivureĉnost.

8) Istim podacima ne mogu se dokazivati 2 meĊusobna suprotna rezultata

73

9) PotvrĊivanjem ili odbacivanjem jedne hipoteze nisu potvrĊene odnosno odbaĉene hipoteze sa

suprotnim sadrţajem.

Dakle, procedura verifikacije hipoteze teĉe: provera podataka u vezi sa indikatorima; provera

indikatora u vezi sa varijablama i stavovima hipoteze; provera varijabli u vezi sa stavom hipoteze;

provera odn. dokazivanje stava hipoteze.

56)125. Naučno zaključivanje na osnovu podataka

Proces dokazivanja i opovrgavanja i zakljuĉivanje o predmetu istraţivanja na osnovu podataka, teĉe

tokom celog procesa istraţivanja. MeĊutim, ciljevi istraţivanja ostvaruju se tek formiranjem nauĉnih

zakljuĉaka i na osnovu njih formiranje osnove teorije i metodologije.

U empirijskim istraţivanjima zakljuĉivanje na osnovu podataka je induktivno. Ono kreće od

pojedinaĉnih podataka koji se javljaju kao premise: zakljuĉci o indikatorima preuzimaju ulogu premisa

o varijablama i stavu hipoteze i tako se dolazi do zakljuĉka, taĉnije do zakljuĉaka o pojedinaĉnoj

hipotezi.

Pozitivan zakljuĉak o pojeidnaĉnoj hipotezi po pravilu je parcijalan i verovatan. Osim toga, zakljuĉak

moţe da bude:

- u potpunosti pozitivan kada je celina stava potvrĊena,

- preteţno pozitivan kada je stav hipoteze saglasan sa većinom sluĉajeva,

- uravnoteţen kada je pribliţno isti broj situacija saglasnih i nesaglasnih sa stavom

hipoteze ili kada nemamo dovoljno dokaza koji potvrĊuju odn. opovrgavaju hipotezu.

S obzirom na to da se više pojedinaĉnih hipoteza povezuje sa posebnom hipotezom koju one razraĊuju,

za dokazivanje posebne hipoteze argumenti su pojedinaĉne hipoteze. Relativno je lako zakljuĉivanje o

posebnim hipotezama, kada su o ovim pojedinaĉnim zakljuĉci pozitivni na pribliţno isti naĉin.

MeĊutim, zakljuĉci se mogu kretati od onih koji su u potpunosti pozitivni do onih koji su negativni. U

slauĉajevima u kojima svi zakljuĉci o pojedinaĉnimhipotezama nisu meĊusobno saglasni, sledi

postupak ocene vaţnosti pojedinaĉnih hipoteza po stav posebne hipoteze. Moguće je da većina

pojedinaĉnih hipoteza bude oznaĉena negativnim zakljuĉkom, a da ipak o stavu posebne hipoteze

zakljuĉak bude pozitivan. Na primer stav posebne hipoteze, o mogućnostima izlaska stranke na izbore

je pozitivan. Pojedinaĉne hipoteze obraĊuju pojedine komponenete situacije za koju posebna hipoteza

tvrdi da omogućava stranci izlazak na izbore. Većina komponenata situacije (npr, finansijsko stanje,

medijska pozicija, normativna rešenja) mogu da budu nepovoljne i da zakljuĉci o pojedinaĉnim

hipotezama budu nepovoljni. MeĊutim nepovoljni zakljuĉak u više pojedinaĉnih hipoteza ne

determiniše stav posebne hipoteze. Dovoljna je hipoteza sa pozitivnim stavom da je raspoloţenje biraĉa

pozitivno prema stranci, pa da zakljuĉak o hipotezi bude pozitivan.

Posebnu teškoću u zakljuĉivanju o hipotezama i na osnovu njihove verifikovanosti predstavlja

ĉinjenica da pojedinaĉne hipoteze iako razgraĊuju posebnu, ne moraju da oĉuvaju isti smer stava

hipoteze.Naime, u stavu hipoteze moţe se tvrditi pozitivno, a neke pojedinaĉne hipoteze mogu tvrditi

negativno.

Zakljuĉivanje o generalnoj hipotezi takoĊe je induktivno i odigrava se kao zakljuĉivanje o posebnim

hipotezama. Zakljuĉci o posebnim hipotezama preuzimaju ulogu postulata o generalnoj hipotezi. U

teorijskim istraţivanjima zakljuĉivanje teĉe nešto drugaĉije.Prvo, u mnogim teorijskim istraţivanjima

projekat istraţivanja, a posebno hipoteze ne razvijaju se do poţeljne mere.Neka od njih su “mišljenja“

o „mišljenjima“, i „iskazima” i imaju svojstva dalje misaone obrade postojećih saznanja gotovo

iskljuĉivo oslonjene na misaono analitiĉko-sintetiĉke osnove metode i oblike mišljenja.

74

Teorijska istraţivanja ne primenjuju strogu proceduru dokazivanja hipoteze i zakljuĉivanja na osnovu

njih, pa ni zakljuĉivanje nije prvenstveno induktivno, naprotiv, ima situacija u kojima je ono preteţno

deduktivno, sa jakim osloncemna aksiome i nauĉne zakone i paradigmatske postupke.

57)Multivarijantna analiza: pojam i osnovne postavke (ostavljeno je mesto za grafikone(u

knjizi) ako je to potrebno mada prof Areţina to nikome nije traţila),

Od metodologa društvenih nauka ovo analizom bavili su se kod nas Mihailo Đurić, Miroslav Peĉujljić

Multivarijantna analiza je oblik uzrocne analize.To je sistem analitiĉko-statistiĉkih postupaka. U osnovi

njene postavke je da drustvene pojave ne moraju i po pravilu nemaju samo jedan uzrok, ali da se moze

utvrditi glavni uzrok. Takodje, njena pretpostavka je da ocevidni uzrok uopste to ne mora da bude, vec

da je istinski uzrok prikriven.

Procedura multivarijantne analize zasniva se na odnosu nezavisne varijabile x i zavisne

varijabile y, kao i na njihovoj korelaciji.Razumljivo je da se multivarijantna analiza ne primenjuje na

istraţivanje uzroka ponašanja pojedinca, već na uzroke ponašanja društvenih grupa, oformljenih po

raznim osnovama, i na razne naĉine. Na primer:profesionalne,starosne,polne,itd

Multivarijantna analiza zasniva se na korelacijama izmeĊu nezavisne (x), i zavisne (y) varijable, mada

postojanje korelacije ne mora da bude izraz uzroĉnog odnosa.Ali uzroĉno poslediĉni odnos

podrazumeva stabilnu korelaciju visokog stepena

Imajuci u vidu da u politikoloskoj sferi nije moguce izvoditi eksperimente kao u prirodnim naukama,

multivarijantna analiza nastoji da sledi logiku eksperimenta.Dok eksperimentator kontroliše uslove i

varira nezavisnu varijablu koja se javlja kao uzrok, primena multivarijantne analize rekonstruiše

zbivanja i odnose o kojima raspolaţe podacima.

Nezavisna varijabla(shvaćena kao pretpostavljeni uzrok i obeleţena sa x), i zavisna varijabla (kao

pretpostavljena posledica i obeleţena sa y) mogu se naći u više raznih pozicija u toku procedure

multivarijantne analize. Postupak teĉe na sledeći naĉin:1)UtvrĊuje se polazna situacija (xy) i vremenski

redosledi (t1,t2,t3,), i statistiĉka korelacija.

2)Proverava se da li se i u kom pravcu izmeĊu nezavisne (x), i zavisne (y) varijable kreću odnosi time

što se u analizu uvodi (ukljuĉuje) treći, kontrolni ĉinilac za koji se moţe osnovano pretpostaviti da

moţe uticati na zavisnu varijablu.Ovaj ĉinilac je obeleţen sa z, izabiramo na osnovu prethodnog

teorijskog-hipotetiĉkog saznanja. U toku analize moţemo doći do otkrića da umesto uzroĉno-

poslediĉnih odnosa XY imamo koincidenciju nezavisnih naporednih nizova: nezavisna (X), i zavisna

(Y), varijabla su statistiĉki povezane (postoji korelacija), ali je svaka od njih posledica drugih uzroka.

Dakle, u ovom sluĉaju odnos XY ne stoji, jer se radi o prividnoj korelaciji.

Prividno korelacijom se moţe smatrati samo ona, u kojoj novi ĉinilac ne utiĉe na zavisnu varijablu ni

preko na poĉetku odreĊene nezavisne varijable(dakle ako nema odnosa ZXY), ili ako nezavisna

varijabla (x), nema samostalni uticaj na zavisnu varijablu (Y).

Pecujlic i Milic navode tri forme multivarijantne analize:

(1) uvodjenje faktora i uklanjanje prividne veze,

(2) interpretacija,

(3) specifikacija.

Multivarijantna analiza nije cesto primenjivana u politikoloskim istrazivanjima. Medjutim,

evidentno je da su izbori, uclanjivanje u stranke, donosenje odredjenih odluka podoban predmet za

primenu multivarijantne analize.

75

58)Faktorska analiza: pojam i osnovne postavke

Faktorska analiza je samo jedna od mogućih statistiĉkih analiza u obradi podataka. Iako moţe da bude

produktivna, ona ipak ne dostiţe dubinu saznanja na primer, regresione analize. Kao i mnoge druge i

ovaj oblik statisticke analize zacet je i razvijen u psihologiji, osnivaĉ faktorske analize je Ĉarls

Spirman.

Faktorska analiza je metod obrade podataka tj, oblik matematicko-statisticke analize podataka. U tom

smislu to je skup statistiĉko-matematiĉkih postupaka pogodnih za analizu podataka o meĊusobnoj

povezanosti posmatranih pojava. Po svojim karakteristikama spada u red multivarijantnih strukturalnih

analiza korelacijskih odnosno uzroĉno poslediĉnih odnosa. Ona je numeriĉko-kvantitativna i ima

svojstvo formalnog modela. Po svojim karakteristikama spada u red multivarijantnih strukturalnih

analiza uzrocno-posledicnih odnosa. Ova analiza jos nije afirmisana u nasoj politickoj nauci i retko se

koristi.

Osnovni predmet faktorske analize su osnovni, bitni izvori, kovarijacija izmeĊu gruga

istraţivanih pojmova i modela i teorija o izvorima kovarijacija registrovanih u manifestnim

varijablama. Predmet faktorske analize su odnosi izmedju odredjenih pojava, cinilaca ili svojstava

pojava izrazenih numericki-kvantitativno. U osnovi ideje i koncepata faktorske analize su sledeci

principi:

(1) Pojave su medjusobno povezane, a ta povezanost se izrazava kao:

▪ opsta povezanost,

▪ povezanost u koviru naucne discipline.

(2) Povezanost izmedju pojava moze da bude:

▪ uzrocna povezanost,

▪ korelaciona povezanost.

(3) Povezanost izmedju pojava omogucuje da se na osnovu jednih pojava predvidjaju druge

pojave, pri cemu:

▪ jedne pojave i njihove promene mogu prouzrokovati druge pojave i njihove promene,

▪ pojave se mogu odigravati paralelno, bez uzrocno-posledicnih veza.

(4) Povezanost pojava omogucuje otkrivanje pojava-uzrocnika i razumevanje korelativnih

promena

Faktorska analiza polazi od stanovista da se u istrazivackom radu, pojave registruju, a promene

mere. I pojave i njihove promene se otkrivaju i u procesu nauĉnog saznanja definišu, i registruju, i mere

da bi se obljasnile i prognozirale. Merenjem promena koje se istrazuju dobijaju se varijable.MeĊusobna

povezanost pojava i stepen njihove povezanosti(slabija i jaĉa povezanost) izraţavaju se

indikatorima:koeficijentima korelacije ili koeficijentima asocijacije. Pojave su visestruko povezane, te

se registruje vise varijabli. Medjutim, nisu sve varijable iste vaznosti. Najvaţnije su one na osnovu

kojih su moguca predvidjanja, a nazivamo ih:

GENERALNE

ORTOGONALNE

Poznavanje koeficijenata korelacije samo po sebi ne daje dublje saznanje o zakonitostima i strukturi.

Na osnovu njih znamo samo da izmeĊu pojava postoji(ne postoji) odreĊena povezanost i da su neke

veze jaĉe, a druge slabije.

Faktorska analiza je za svoje potrebe razvila niz pojmova. Najvazniji su:

(1) VARIJABLE – podaci o povezanostipojava dobijeni evidentiranjem i merenjem,

76

(2) MANIFESTNE VARIJABLE – su one koje posmatramo,

(3) FAKTORI – pominju se opsti, specijalni i grupni faktor,

(4) KORELACIONA MATRICA-organizovan, sistematizovan poredak koeficijenata korelacije

manifestnih varijabli svrstanih u redove i kolone.

(5) FAKTORSKA MATRICA-poredak koeficijenata korelacije faktora i manifestnih varijabli.

(6) CILJNA MATRICA-je hipoteza o faktorskoj strukturi

(7) TRANSFORMACIJA-je postupak testiranja hipoteza na osnovu empirijski podataka.

8)Eklanatorna faktorska analiza utvrĊuje temeljne faktore, uzroke ili izvore raznih manifestacija, izvore

varijacije i kovarijacije.

9)Konfirmatorna faktorska analiza je u stvari provera test, formulisanog modela, hipoteza ili teorije.

59)126. Izveštaj o istraţivanju i izveštaj o rezultatima istraţivanja (pojmovno

razlikovanje i opšta klasifikacija)

Izveštaj o istraţivanju je sistematizovana celina ukupnih saznanja o predmetu istraţivanja. To saznanje

se izlaţe u odgovarajućoj pisanoj formi, a unutrašnja organizacija sadrţaja uslovljena je zahtevima

projekta istraţivanja.

Pod pojmom ¨izveštaj o istraţivanju¨ podrazumevamo ukupnost saznanja saopštenih odgovarajućim

jezikom i stilom o rezultatima istraţivanja. U tom smislu pojam ¨izveštaj o istraţivanju¨ najširi je i

obuhvata razne sadrţaje. Moţemo razlikovati bar tri vrste sadrţaja:

1. sadrţaje kojima se opisuju praktiĉne konkretne aktivnosti u postavljanju i realizaciji

istraţivanja, obradi podataka i izradi izveštaja koji se mogu nazvati organizaciono – tehniĉkim ili

tehniĉko – ekonomskim;

2. sadrţaji koji se bave problemom i predmetom istraţivanja;

3. sadrţaji koji se bave metodološko – metodskom problematikom.

Prilikom svakog istraţivanja ova tri sadrţaja se nuţno javljaju.

Izveštaj o rezultatima istraţivanja

Pojam ¨izveštaj o rezultatima istraţivanja¨ moţe se shvatiti kao uţi i definišemo ga kao celinu

novosteĉenih i sa njima povezanih nauĉnih saznanja o predmetu i metodama istraţivanja dotiĉnog

predmeta, sistematski, kritiĉki, u odgovarajućim formama i stilu izloţenih, kako bi bila podobna za

dalje nauĉno korišćenje.

Razlike izmeĊu izveštaja o istraţivanju (IOI) i izveštaja o rezultatima istraţivanja(IORI) su pored

razlika o nauĉnosti i predmetnosti sadrţaja još i u nameni izveštaja. Izveštaj primeren potrebama daljeg

nauĉnog korišćenja izlaţe sadrţaje koji se prvenstveno ili iskljuĉivo tiĉu nauke i od znaĉaja su za nju.

Tako se jasno utvrĊuju mesto, uloga i funkcija izloţenih saznanja, u nauĉnom saznajnom fondu.

Elaboracija mogućih hipotetiĉkih stavova ili otvorenih i novopostavljenih nauĉnih pitanja u tom

izveštaju dobija znaĉajno mesto.

IOI ima znatne prednosti nad IORI sa stanovišta subjekta odn. institucije koja je vršila istraţivanje.

Detaljnim IOI izgraĊuje se osnova za svestrano razmatranje i usavršavanje drugih istraţivaĉkih

procesa, a naroĉito za izbegavanje propusta grešaka, suvišnih radnji i pogrešnog izbora kadrova.

Osnovne teškoće u izradi i korišćenju takvog izveštaja su:

1. raznovrsnost izvora koji se moraju koristiti,

2. raznovrsnost materije koju obuhvata, a ĉiji jedan deo uopšte nema neposredne veze sa predmetom

istraţivanja,

3. obimnost koja proizilazi iz potrebe da se obradi mnoštvo detalja.

Nasuprot tome, IORI za naručioca je pogodniji za korišćenje, jer se neposredno bavi sadrţajima za

koje naruĉilac ima najveći interes.

77

IzmeĊu IOI i IORI postoji odnos celine prema delu.

o Izveštaj nije nezavisan deo istraţivanja i ako ima sva svojstva formalne posebnosti. U njegov

sadrţaj je nuţno ugraĊen deo teorije preuzet iz teorijskog odreĊenja predmeta, kao i kategorijalni

sistem.

o IORI je veoma sloţen sistem dokazivanja i opovrgavanja, sistem nauĉnog produktivnog

zakljuĉivanja. Dokazivanje i opovrgavanje poĉinju već u najranijim fazama rada na izradi projekta

istraţivanja i u primeni su tokom ĉitavog procesa istr. Ukljuĉujući izradu izveštaja. Suština izveštaja i

jeste u konstatovanju istinitosti, laţnosti hipoteza i izvoĊenju zakljuĉaka na osnovu toga. Konstatacija o

istinitosti – laţnosti hipoteza su:

1. stavovi teksta – iskazi izveštaja,

2. one su postulati i premise za izvoĊenje novih zakljuĉaka

3. one su osnova za izvoĊenje novih pitanja i hipoteza

4. one su osnov i argumenti za odnos prema prethodnom saznanjui znanju, prosto iskustvenom i

nauĉnom.

Izrada izveštaja i izveštaj nisu i ne mogu biti samo prosto izlaganje rezultata istraţivanja već su i sami

specifiĉan proces istraţivanja, metodama dokazivanja i opovrgavanja, primenom svih osnovnih metoda

a naroĉito dedukcije , indukcije i generalizacije.

60. Sistematika izvestaja o rezultatima istrazivanja

Izvestaj o rezultatima istrazivanja je deo izvestaja o istrazivanju. U praksi susrecem o dva

osnovna tipa izvestaja o rezultatima istrazivanja:

JEDINSTVEN TIP IZVESTAJA ima isti nacin obradjivanja osnovnog sadrzaja predmeta

istrazivanja. Razlikujemo tri oblika jedinstvenog izvestaja:

• izvestaj linearnog poretka,

• izvestaj u kome se koriste rezultati vise raznih metoda,

• izvestaj zvezdasto-linearnog poretka.

TIP SEGMENTIRANOG IZVESTAJA javlja se u dve varijante:

• prva varijanta podrazumeva zbir samostalnih izvestaja izlozenih po odredjenom redosledu, pri

cemu se svaki izvestaj bavi sopstvenom materijom bez posebnog nastojanja da se izrazi medjusobna

povezanost sa celinom,

• druga varijanta ovog tipa izvestaja podrazumeva naglasenije izrazavanje veze sa temom

generalnog projekta i medjusobnu povezanost tema.

Sistematizacija iskaza koja cini izlaganje izvestaja javlja se u tri koncentrisane forme:

(1) prva podrazumeva uzlaznu postepenost odnosno izlaganje koje krece od pocetnih stavova , od

prostijeg i osnovnijeg i tece onim redosledom kojim se krecu hipoteze.

(2) drugi koncept podrazumeva obrnuti tok izlaganja. Prvo se saopstavaju rezultati pa se oni

dokazuju daljim izlaganjima,

(3) treci koncept je tematsko-problemsko izlaganje. Po ovom konceptu u izlaganju se obradjuje

pitanje po pitanje u okviru neke definisane sadrzinsko-logicke celine.

61. Prilagodjavanje izvestaja o rezultatima istrazivanja potrebama prakse

78

Prakticnoj upotrebi rezulatata moze se pristupiti na tri nacina:

(1) Prvi nacin je predaja izvestaja o istrazivanju naruciocu koji ce koristiti

rezultate po svom izboru i umecu,

(2) Drugi nacin je posebno prilagodjavanje izvestaja izradom odgovarajucih

priloga i preporuka u funkciji olaksavanja koriscenja izvestaja,

(3) Treci nacin je izrada posebnih dokumenata cije se odredbe neposredno

primenjuju u praksi.

Upotreba odnosno primena naucnog saznanja do kojeg se doslo istrazivanjem moze se ostvariti

u oblasti:

nauke, i to teorije, metodologije i daljih istrazivanja,

u praktikovanju svakodnevnog zivota, obavljanju odredjenih poslova i

zadataka, uspostavljanju odredjenih odnosa itd.

Podrazumeva se da nije neophodno posebno razvijati ili prilagodjavati izvestaj o rezultatima

istrazivanja koriscenju u nauci. On je vec sam po sebi naucni dokument koji naucnici mogu neposredno

da koriste.

Stepen dodatne obrade izvestaja o rezultatima istrazivanja u cilju prilagodjavanja zahtevima

praktikovanja zavisi od karakteristika istrazivanja. Akciona istrazivanja koja spadaju u red razvojnih

istrazivanja, podrazumevaju da se njihovi rezultati neposredno koriste u praksi.

Tri su osnovne svrhe prilagodjavanja izvestaja:

I. izvestaj se formira kao osnova odlucivanja o aktivnosti,

II. izvestaj se ugradjuje u informativni sistem,

III. izvestaj se prilagodjava vrsenju kompleksa funkcija.

U cilju ostvarivanja pobrojanih svrha priredjuju se posebni delovi izvestaja. Opredeljenje za

prilagodjavanje izvestaja izradom dodatnih delova najcesce se realizuje:

izradom tzv. DAJDZEST IZVESTAJA odnosno skracenih izvestaja,

izradom SISTEMA POSEBNIH PREGLEDA je najefikasniji nacin

prilagodjavanja izvestaja.

Samo jedna napomena na kraju, pitanja 51 i 52 mozete da pricate uporedno, jer se odnose na istu

materiju.

79