БИБЛИОТЕКАМЕДИЕВАЛИА

УРЕДНИКВОЈИСЛАВ Д. НИКЧЕВИЋ

За издавачаЖАРКО РАДОЊИЋ

МИХАИЛ ПСЕЛ

ХРОНИКА

Превод с рускогКОРНЕЛИЈА НИКЧЕВИЋ

цидПОДГОРИЦА

2000.

istorijaonline.com

Наслов оригинала:

Михаил Пселл: „ХРОНОГРАФИЈА"Москва, 1978.

Слика на насловној страниОСТРОМИРОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ.

ЈЕВАНЂЕЛИСТ МАРКО. ЛЕЊИНГРАД.ПУБЛИЧНА БИБЛИОТЕКА.

САДРЖАЈ

ВРИЈЕМЕ ПО СУДУ ОЧЕВИЦА илиПСЕЛ ПРОТИВ СИМОКАТЕ 7

ХРОНИКА 69Василије II 71Константин VIII 87Роман III 93Михајло IV 107Михајло V 129Зоја и Теодора, Константин IX 149Михајло VI, Исак I Комнен 229Константин X Дука 267Јевдокија. Роман IV 277Михајло VII 293

istorijaonline.com

ВРИЈЕМЕ ПО СУДУ ОЧЕВИЦА

или

ПСЕЛ ПРОТИВ СИМОКАТЕ

- Монах, филозоф и царски савјетник утемељује ренесансу -

У посљедње двије деценије проучаваоци средњег вијека учитавом свијету окрећу се Михаилу - Константину Пселу, јед-ној од најзначајнијих личности једанаестог стољећа, човјекукоји је, по суду неких, одлучујуће утицао на распад Византије,док је по другима означио распад епохе ауторитарне хришћан-ске државе, омогућавајући да се култура антике пресели наподручје Запада. Неки га називају „Волтером средњег вијека",други „Лајбницем", „Шекспиром", „Спинозом", чак „Досто-јевским", сагледавајући у његовом огромном и разнородномопусу темељ дјела сваке од ових великих личности филозофи-је и умјетности. Мада се некада ова поређења чине несуви-слим, ипак остаје убјеђење, неподијељено међу познаваоцимаи проучаваоцима епохе средњег вијека, да је у питању личносткоја је, захваљујући бројним сљедбеницима, одредила токоверазвоја европске културе у познијим стољећима. Истовремено,са овим ставом о Пселу коначно се, до прије коју деценијупримало са сумњом, учврстило и мишљење да је непознавањевизантијске културе и науке добрим дијелом предодредило ка-шњење европске филозофије за великим тековинама Источногримског царства, које је имало ту несрећу да послије неколи-ковјековног вртоглавог успона доживи суновратан пад, неста-нак и, што сви уочавају, за свијет поражавајући заборав...

Причу о Михаилу Пселу практично је немогуће почети састајалишта логике и методологије која је до сада била опште-прихваћена у истраживањима епохе средњег вијека, која суполазила од предубјеђења да је Запад био моћан, а Исток ши-

7

istorijaonline.com

зматичан, да је хришћанство под утицајем Рима било саврше-но, а константинопољско и осталих источних партријархатајеретичко, паганско, чак и противно схватањима хришћанствакао идеолошког и вјерског концепта. Данас се тек увиђа да јеприча о Византији и Риму повијест о сукобу двије потпуноразличите концепције хришћанства, о радикално супротста-вљеним традицијама, о политичким доктринама које ни зајед-ничка вјера није успјела да повеже. Испоставља се да је једа-наести вијек, Стољеће Великог Раскола, потпуне подјеле хри-шћанског свијета на два непомирљива блока, само круна вје-ковних спорова и неслагања - Велика Шизма је била посљед-њи и неопозиви чин подјела које су утемељене још првим Ни-кејским васељенским сабором и низом раскола који су трајалипо неколико деценија, да би се завршавали помирењима алине и сагласношћу.

П а т р и ј а р с и ј е р е т и ц и и Ф о т и ј е в а реформа

Још од епохе првих васељенских сабора византијски пр-восвештеници су, за разлику од римских, више него јавно ис-пољавали тежњу да буду први у хришћанском свијету - кон-стантинопољски патријарх, јер је у престоном граду Ромејскедржаве, која је себе сматрала „Правим Римом", антиохијски,јер су дио сумерско-вавилонско - акадских списа у вријемеборавка у Вавилону преузели Јевреји и уклопили, са незнат-ним измјенама, у канон књига Старог завјета, док је алексан-дријски држао да право исповиједања хришћанства потиче одњега, јер су на његовој територији јеврејски преводиоци токомтрећег вијека прије наше ере добар дио текстова Старог завје-штања превели на грчки. Уз то, сва три патријархата имала суи сопствено образложење зашто је 25. децембар одређен за ро-ђење Сина Божјег Исуса Христа; за Антиохију тог дана супразноване светковине соларног култа, рођења Митре, заАлександрију то је био дан васкрснућа Озириса из мртвих ипостављење да влада „божанским вртовима Јалу" у којимапребивају душе праведника, док је престони град Византије25. децембра светковао као један од највећих празника хелен-ске паганске епохе - рођење Диониса. У центру тог троугланашао се новоформирани патријархат у Јерусалиму, чуварГроба Христовог, у коме је, по теолозима, пребивао и избиваодо васкрсења Син Божји. Стари патријархати, Антиохија иАлександрија, као и познији, престони, Константинопољ, др-жали су да је традиција основ хришћанства и да се нова вјеракао религија државе мора исповиједати искључиво у складу са8

паганским насљеђем - то је подразумијевало да се поштују, небране, чак унеколико и одржавају, стари пагански култови, дасе кроз светковину Рођења Божјег Сина славе многобожачкипразници, култа сунца (Митра), култа васкрсења и избављењау божанским просторима (Озирис) и весеља у част бога (Дио-нис). На тај начин, са краја на крај Источног римског царства,на дан 25. децембра славио се Божански Син нове вјере, хри-шћанства, како у базиликама, тако и у паганским храмовима,посвећеним древним персијским, египатским и хеленским бо-жанствима.

Потреба Византије је била да се традиција сачува, да сеполако, новом вјером потискује, како се не би изазвали неми-ри, побуне, па и грађански ратови. Патријархати у Антиохијии Александрији су, баштинећи право првенства на кодифика-цију списа Старог завјета, тежили да остану што самосталнијии теолошки што даље од Константинопоља, уважавајући цар-ске и државне законе али не и једногласје по питањима вјерекоје се наметнуло са организацијом првих васељенских сабо-ра. Антиохијски и александријски патријарси су одреда билипротивници деификације човјека Христа, тврдећи да људскобиће не може постати божанство, сам тај чин називајући по-влађивањем паганству; они су били и најжешћи противницидогмата о „безгрешном зачећу" сматрајући га за издају, какољудске тако и божанске суштине. Ова два патријархата поста-ће, преко Констатинопоља, и најжешћи противници римскетежње да се хришћанство поједностави и канонизује као за-кон. Након епохе утврђивања канона и „правила вјере" на ва-сељенским саборима, када су заједништвом Рима и Констан-тинопоља превладани стари патријархати, њихови првосве-штеници и школе, са утврђивањем канона списа Старог завје-та и прихватањем кодекса Новог од Рима, али не и од престо-ног византијског града, почиње раздобље великог сукоба из-међу патријарха на Босфору и првосвештеника у Риму. Поводје канонизација вјере, потреба да се створи особена, у складу саБогом као Појмом, искључиво хришћанска култура, са њом ипотпуно независна од свега до тада створеног, хришћанскаумјетност.

Након Јустинијанове смрти, током шестог и седмог сто-љећа, полако јењава многогласје проповједника који су слави-ли природу Бога и Божјег Сина у складу са одлукама васељен-ских сабора. Империјум се суочава са чињеницом да се уз хри-шћанску књижевност и умјетност, која је створила већ неке одсвојих жанрова, попут житија светих, у прози и стиху, разнихврста молитвених химни, упорно, међу богатим и ученим љу-9

istorijaonline.com

дима, одржава паганско културно насљеђе. Стална сучељава-ња са Римом, који, иако војно немоћан, не жели да призна пр-венство ни Константинопоља ни цара у њему, међу Византин-цима изазивају осјећај неизбјежности затварања у традицијудату цивилизацијама на тлу Источног римског царства. Хела-да почиње да се велича, хеленска цивилизација, па и највећадостигнућа египатске, сумеро-вавилонске и персијско-халдеј-ске, постају узор за мјерење хришћанског стваралачког чина.Отворено се говори и пише да су житија светих рађена по узо-ру на биографије славних људи писане у вријеме позне анти-ке, увиђа се да је читава хришћанска поезија, стиховном и ор-ганизацијом метрике, у баштини, да је хришћанска умјетностувела само нове обрасце приповиједања, установила нове фор-ме, утврдила правила како писати да се не види паганско а дасе с њим опјева божанска сила једног и свемогућег Бога и ње-говог Сина.

Увиђа се да је вјештина проповиједи поријеклом у хелен-ској вјештини бесједништва, обнављају се хеленистички рома-ни, епови, опет се размишља о вриједности писане ријечи, ко-лико је она умјетничка а колико дидактична. Поука се полаковезује за хришћанство и стваралаштво које га слави, забава изадовољење интелектуалног, траже се у писцима и дјелима ан-тике. Као што је филозофија тражила своје узоре у Платону иАристотелу да би утемељила схоластички наук о хришћан-ском Богу, тако и остало паганско хеленско и хеленистичконасљеђе почиње да бива предмет преиспитивања, трагања,преписивања, па и подражавања. Утемељује се свијест о двијекултуре - хришћанској, државној или везаној само за цркву,била она званична или јеретичка, и јавној која служи коликоза забаву толико за интелектуално задовољење. Византијскисвијет дефинитивно почиње да одваја хришћанство и умјет-ност која се у његовом окриљу ствара, од насљеђа, почиње дагради свијест о двије културе, два обрасца општења крозумјетност - то потпомаже држава, богата, која на патријархал-ном и царском двору окупља најумније људе времена, дозво-љавајући им да се слободно огледају у ономе шта су изабрализа узор.

Химне Романа Мелода започињу велики преврат у визан-тијској књижевности - у жанр хомилије, врсту молитвеног пе-ана у славу Бога, у коме се излажу и неки мотиви из свјетов-ног живота, укључује се историографија. Ратови, упади варва-ра, њихов долазак до под зидине Константинопоља, налазесвоје мјесто у врсти строго хришћанског црквеног пјесни-штва; приповиједајући у стиховима историјско збивање, пје-

10

вач почиње да одаје захвалност Богу, директно му се обраћа заспас и избављење, указујући како је његова моћ сведржилач-ка, неуништива и увијек на страни праведних. Хомилије сепјевају како на црквеним свечаностима, тако и у богаташкимдомовима и на двору. Када се пјевају у кругу лаика оне се пра-те, по узору на хеленска времена, на музичким инструменти-ма, додаје им се весео ритам и тон који се губи када се дјелопјева у сакралном здању, уз пратњу хора. Са химнама - хоме-лијама Романа Мелода (Слаткопојца како се преводи у старо-словенским текстовима) почиње епоха мирења хришћанскеумјетности и насљеђа Хеладе; то мирење има вишеструко зна-чење, а њега су понудили бројни теолози и филозофи - обого-творена је паганска литерарна основа, хришћанска умјетностје превела у своје окриље паганску, отклањајући из насљеђасве што је страно Богу. Успоставио се став - однос насљеђа иновоствореног умјетничког хришћанског је истовјетан ономкоји успостављају текстови Старог са текстовима Новог завје-та, нађена је божанска еманација у изабраном дијелу паган-ског умјетничког и стваралачког акта. Византија, на тај начин,неопозиво у хришћанску умјетност укључује паганско насље-ђе, почињући да врши апсолутну подјелу у стваралаштву: наоно које се ствара само за потребе култа и строго црквену упо-требу, на умјетност која нуди хришћанство кроз забаву и инте-лектуалну разоноду, и на паганско насљеђе које је препуштенопознаваоцима вјештина умјетности и филозофије, не би ли сеу њему црпла сазнања и налазио одбљесак божанске еманаци-је, оне из епохе Старог завјештања.

Константинопољски првосвештеници, као и антиохијскии александријски, знају да хришћанство као вјеру, идеологијуи закон, могу да спроводе у име државе само међу правимвјерницима - остали, а њих је све до епохе замирања иконо-кластичких спорова, већина, баве се стваралаштвом које је по-никло на античком и архајском насљеђу, служећи се догматомсамо у мјери колико је неопходно да се задовољи форма. Ви-соко свештенство, кроз расправе о природи хришћанства, рас-правља и о античким и архајским вриједностима, религији,упоређујући хришћанског Бога и канонске одлуке са онимшто је створено на том пољу у древним временима. Захваљу-јући томе, ствара се особена клима расправа, непрекидних су-чељавања, пророци, вјешци, жреци из свих крајева империјестичу се у престоном граду, неријетко забављајући се полеми-кама са званичним представницима, како цркве тако и самогдвора. Култ учености представља доказ савршенства људскеприроде, бити уман значи познавати хеленско и архајска на-

11

istorijaonline.com

сљеђа древних цивилизација, а мудрост се мјери по вјештиниупотребе насљеђа у полемикама које воде ретори, филозофи,теолози, свештеници - схолијасти. Сами патријарси неријеткосе упуштају у полемике, највише се цијени онај ко добро по-знаје изворнике списа Старог завјета и мудрост древних жре-ца. Позивање на „свете очеве цркве", на њихово учење, у Ви-зантији доводи до радикализације ставова, касније и до потпу-не подјеле унутар цркве и друштва. Дјела „светих отаца", Јо-вана Хризостома и Епифанија из Саламине, постају повод засвеопшту расправу о начинима и могућностима представљањабожанског у ликовним представама, па чврста линија теологаокупљена око престоног патријаршијског двора, а помогнутацаревима и њиховим миљеницима-филозофима, почиње да не-гира култ светих слика (икона) као и представе на фрескоан-самблима на зидовима цркава и манастира. Почиње практичноправи рат идеја - за и против икона и представа - па се дешавада преко ноћи многи зидови украшени фрескама буду према-зани бојом. Исто се ради и са иконама, а противници, користе-ћи право „слободе избора" коју је званично прокламовала цр-ква, након тога зидове наново осликавају, иконе упорно ства-рају. Бројни учени људи указују да се дјела „светих отаца цр-кве" не смију тумачити дословце и буквално, већ само симбо-лички, те у читавом низу учених расправа граде теорију о сим-болима хришћанског, о томе како би требало да изгледа хри-шћанска умјетност. Полако се, током једног и по вијека, устано-вљује од већине учених, и лаика, и теолога, и црквених досто-јанственика, став да је хришћанска умјетност с и м б о л и ч к аза разлику од паганске која ј е п р и р о д н а , или, другачије ре-чено, која подражава материјални свијет. Само симболикомможе да се представи тајна материјалног свијета - та тајна јебожанског супстрата и да ње нема материјални свијет био бипоредак мртве, неодуховљене природе.

Побједа присталица тумачења учења „светих отаца цр-кве" као симболичког, оног које објелодањује божанску тајнуи нуди откривење, означила је коначно утемељење култа ико-на и слика, почиње период велелепног украшавања цркава иманастира. Та побједа спасла је хришћанство као учење, тео-логију и догмат - религија се као државна идеологија потпуноодвојила од насљеђа, присвојила га је, почеле су да се стварајунове књижевне форме, да се пориче свака веза хришћанскеумјетности са насљеђем. Изузетак је било тумачење списаСтарог завјештања, они су могли да се тумаче и не-симболич-ки, кроз паганско насљеђе, али само као списи у којима се тра-жи објелодањење божанске тајне. Побједа иконодула означи-

12

ла ЈС и велику промјену у власти и на царском и на патријар-шијском двору; порицање светих слика није више смјело да сеспомене, дјела „светих отаца цркве" почела су да се сматрајуза „узор дјела праве вјере", она постају еталон, образац, на ко-ји морају да се позивају сви који стварају књижевност за по-треба званичне цркве. Побједа „бораца за иконе" била је усло-вљена и једном, доскоро мало знаном, политичком и друштве-ном чињеницом, ислам до времена обрачуна са иконоклазмомсматран за једну од радикалнијих хришћанских јереси, наконраспада економске уније између Источног римског царства ивеликих муслиманских калифата на просторима Средње Ази-је, када је укинута заједничка монета и када су успостављенегранице између Ромејске државе и арапских, почиње да сеприхвата, званично на двору и у престоној патријархалној кан-целарији, као нова в ј е р а . То се и оглашава прећутним при-знањем да су текстови Старог завјета колико хришћански то-лико арапски, али да Коран представља свету књигу нове вје-ре, као што текстови Новог завјета представљају доказ објело-дањења Бога за хришћане.

Како је Рим већ увелико канонизовао Нови завјет, упркоспротивљењу Константинопоља који овај дио светих списа нијеприхватао и даље, то је у централном дијелу Византијске им-перије почео да се формира круг учених људи, и високих цр-квених лица међу њима, који су били убијеђене присталиценачина вођења политике по питањима вјере како је то радиларимска курија. Одвајање ислама од источног хришћанстваозначило је нове, унутрашње подјеле у Источном римскомцарству, и та ће се епоха завршити Великим расколом и, по-зније, утемељењем кратковјеког Латинског царства на Босфо-ру. Исламска умјетност, која се у доба иконокластичких спо-рова укључила на страну иконокласта, арапски су теолози ифилозофи тумачили списе „светих отаца цркве" дословце, ука-зујући да је по светим списима немогућа и Богу неприличнапредстава на иконама и фрескоансамблима, утемељила је усвој новостворени догмат, прописан каноном, забрану украша-вања сакралних здања визуелним представама и забрану култасветих слика. Тако је, практично, поразом иконокласта у Ви-зантији омогућено, да ли посредно или не, о томе за сада немапрецизнијих свједочења, да се ислам конституише као новивјерско-идеолошки концепт, по бити хришћански, али са пот-пуно другим каноном и приређивањем светих списа Старог иНовог завјета. Поражени иконокласти почињу у исламу дагледају, прогањани у Византији, сабесједника, пријатељскинастројену вјеру, дио хришћанског учења, чак повремено ра-

13

istorijaonline.com

дикално заговарајући да је ислам само усавршено хришћан-ство које је у потпуности разумјело и каноном спровело вољу„светих отаца цркве" и њихово учење.

Са исламом тијесне везе одржавају Антиохијски и Алек-сандријски патријархат, што због окружења или вазалног од-носа према већ створеним муслиманским државама-калифати-ма, што због одбране својих вјерских учења, осуђених као је-ретичка на васељенским саборима. Једини се исламу војно су-протстављају монофизити и на тај начин успијевају да токомнеколико вјекова јасно успоставе границе између ислама ихришћанских цркава на његовим територијама. Захваљујућиотпору монофизита, они су често били и на првосвештеномтрону, опстају патријархат у Антиохији, а нешто краће и уАлександрији - потпуно независни, окружени исламскимарапским свијетом, али чувајући источно хришћанство у њего-вом или канонском или неком од јеретичких видова. На другојстрани, побједа иконодула у Византији означава почетак епо-хе размаха хришћанске умјетности и на Западу - прагматичниРим гради правила култа у црквама и манастирима, она поста-ју неодвојива од умјетности, визуелних представа и писане ри-јечи, умјетност постаје највећи ослонац хришћанског обреда.

Размах умјетности фресака и светих слика почиње и уВизантији, стварају се теорије о алегоријском значењуликовних умјетности, исто такав став почиње да се примјењу-је и на званичну хришћанску-црквену књижевност. Алегоријаје вишег реда и значаја од симболике, она управља симболи-ма, распоређује их, даје им у међувезама нова значења, а свакоод тих значења наговјештава природу Божанског Духа -умјетност је алегоријска по природи, јер покушава да подра-жава начин дјела божанске еманације у материјалном свијету,на тај начин нудећи реалну представу призора божанске тајне.Божанска тајна, опет, сама по себи је алегоријска, јер никадане може да се одгонетне у мјери да се да поуздан одговор напитања како ће у будућности изгледати божанско дјело. Овајнови став, који се нештедимице користи да би се монументал-ним фрескама и скупоцјеним иконама осликали зидови и укра-сила унутрашњост цркава и манастира, означава епоху новихспорова у Источном римском царству: епоху поновног враћа-ња коријенима, паганској умјетности, књижевности, филозо-фији. Задатак умјетника је да тражи у природности паганскогумјетничког дјела симболе божанског, јер хришћански је Богпостојао прије све паганске умјетности, па да те симболе ко-ристи за грађење алегоријске представе која ће у потпуностиодговарати духу новог хришћанства, које свог Бога слави мо-

14

нументалним умјетничким дјелима. Сада култ учености под-разумијева познавање сакривене хришћанске божанске симбо-лике у паганском насљеђу, почињу о томе да се пишу распра-ве, почиње нови вид проучавања баштине - она поново нијезабрањена, побједници поштовања икона славе свој успјех,сматрајући је дијелом хришћанског свијета. Баштина почињеда се прихвата као дјело Бога из епохе Старог завјета, које ни-је прихваћено каноном, али које се мора проучавати да би сесазнао пут божанске воље. На тај начин, мисле источноримскиумјетници, филозофи и теолози, може да се разјасни тајна по-јаве Божанског Сина на земљи, његовог бестјелесног зачећа,ускрснућа и избављења. На византијски престо опет долазе из-узетно образовани патријарси, најумнији људи свог времена,пред чијим познавањем баштине морају сви да устукну. Некиод њих бивају осуђени за јерес, јер је њихово учење веомаблиско неким од ставова хришћанских теолога из доиконокла-стичке и епохе првих васељенских сабора. Упркос канонскимосудама које им се упућују и упркос смјењивању које им сли-једи након тога, ти патријарси се уз здушно поштовање и нај-љућих противника, називају „људима великом и неприкосно-веног знања", „великим гностицима", „људским бићима којасу проникла у тајне појаве Божанског". Канонски гноза почи-ње да постаје ознака за јерес, али ученост и мудрост се при-знају, прећутно прихватају, упркос канонске забране гноза сешири међу манастирским заједницама - прокламује се став даје „знање света ствар - знање је приближавање Богу".

Овакав однос према вјери, поновно утемељење слободетумачења старих хришћанских списа изазива у име одбранезнања, учености, мудрости, нове јереси и поново се јављају ве-лики мислиоци који под сумњу доводе канон и његова тумаче-ња светих списа. Ниједно од нових јеретичких, или обновље-них старих, учења не доводи у питање побједу поштовалацаикона и слика, то је за све прихватљива ствар - иконоклазам јенеопозиво постао прошлост Византије. Са доласком на патри-јаршијски трон Фотија, једног од најумнијих, ако не и најум-нијег човјека друге половине деветог стољећа, гностицизам уизворном значењу, као ученост и знање, више по домету одфилозофије и теологије, бива прихваћен, сматра се за част дафилозоф или учењак буде назван тим епитетом. Фотије одлу-чује да промијени и однос цркве према варварима који су на-сељавали највећи дио периферијских простора Источног рим-ског царства. Умни и прагматични патријарх, након неколикопохода Руса и осталих словенских племена, која су се спусти-ла до под зидине Константинопоља, одлучује да прихвати сло-

15

istorijaonline.com

венску црквену организацију онаквом каква је, не намећући јојсилом законе, не захтијевајући од ње да прихвати канон какоје прописиван одлукама васељенских сабора.

Фотије први одлучује да се лати покрштавања Словена наБалкану. Свјестан да хришћанство као државна религија иидеологија, закон који представља темељ јединства царевине,не може да се спроведе у канонском виду, нити у складу са од-лукама васељенских сабора, јер и унутар саме Византије владамноштво схватања и различитог тумачења вјере, мноштво цр-кава и њихових организација, одлучује да се у циљу политич-ког и војног стабилизовања империје, словенско исповиједањехришћанства прихвати у облику који сами Словени заговарају.До тог часа жестоко осуђивана због јереси, паганства и богу-милства, бугарска црква постаје званично канонска - она бивапотчињена константинопољском патријарху. Фотије, такође,одлучује да се изврши избор јереси које ће бити осуђене цр-квеним догматом и свом снагом се обрушава на павликијане(павлићане), масалијане и манихеје. Доноси се одлука, до таданепозната у историји цркве и државе - јеретици се не прогоне,не уништавају се, већ се масовно читаве црквене јеретичке ор-ганизације, масе људи са породицама који не прихватају зва-нично хришћанство, насељавају на територију Илирикума, ме-ђу словенски живаљ. На тај начин византијски патријарх сма-њује број јеретика у престоном граду и на територији МалеАзије, спрјечава могућност масовних немира и побуна, а бира-јући најмилитантније јеретичке црквене организације, заклетенепријатеље хришћанског канона како га спроводи Рим и дје-лимично Константинопољ, на Илирикуму успоставља линијуразграничења са католичком црквом. Патријарх се узда у јере-тичко неприхватање канонских закона, у њихов утицај међусловенским живљем, још непокрштеним, у подршку јеретичкебугарске богумилске цркве, у традицију споразумијевања идоговора, сталног мира који су јеретици успостављали међусвојим црквама, знајући да једино на тај начин могу да се су-протставе хришћанским центрима екуменске моћи.

Оваква политика константинопољског патријарха изазиваотпор Рима и у периоду од 858. до 867. године, за прве влада-вине Фотијеве, долази до великог разлаза између двије цркве,али се смјењивањем Фотија тај спор стишава иако је већ свимајасно да је само питање времена када ће два престона црквенасједишта постати и непомирљиви непријатељи. Политика јеФотију створила велики фронт непријатеља и у самом Кон-стантинопољу; црквени догматичари нијесу могли да се поми-ре са прагматичним ставовима патријарха већ су, ослањајући

16

се на подршку Рима, тражили да се хришћанство у канонскомоблику прихвати на свим територијама империје, подразу-мијевајући и словенске. Исељавање јеретика на просторе Или-рикума није смањило притисак у крајевима близу патријархал-ног и царског сједишта, јер су арапски теолози почели да раз-вијају своје школе које су преузимале сву хеленску и хелени-стичку баштину по византијским узорима, а у муслиманскецентре теологије одлазили су учени византијски гностици дапроповиједају јединство свих хришћанских вјера и ислама, по-зивајући се на старозавјетну традицију и учења александриј-ских и антиохијских теолошко-филозофских школа. Богат-ство империјума омогућавало је процват свих врста књижев-ности и умјетности, па се већ јавно, чак и међу догматичаримазваничне вјере, испољавао став да је неопходно сазнавати ипроучавати баштину, не због правовјерја већ због образовања.Најчешће је то било образлагано чињеницом да „Рим по свакуцијену жели да наметне своју вољу колијевци светих списа -Византији" или „јединство Источног свијета почива на тради-цији великих царстава која су претходила Ромејском". Опетсе, по ко зна који пут, започињао увијек гушени спор измеђуконстантинопољских и римских теолога о примату црквенестолице, ко је коме подређен, а ти спорови су означили и по-четак отвореног непријатељства. Византија је била пред избо-ром - допустити слободу исповиједања хришћанског и такообјединити границе државе и у њој сачувати мир, или спрово-дити вјеру као закон и идеолошки концепт и распасти се у кр-вавим ратовима међусобно завађених патријархата. Изабран јемир и Фотије је, упркос оптужбама да је јеретик, гностик, не-пријатељ екуменства цркве, заговорник одвајања православљаод католицизма, опет доведен на патријаршијски трон. Од 877.до 886. године овај византијски патријарх поново влада и од-мах себи поставља за циљ - власт императора и патријархаморају бити истовјетне по сили и моћи. На тај начин ствара сеоснов будуће подјеле власти: званична црква управља вјероми идеологијом, као таква ослонац је световне власти, док сецарски двор бави само лаичким пословима. Два владара, двијемоћи, једна управа, то је порука Фотијева. Званична црква,упркос противљењу многих, и лаика и теолога, поновно смје-њује Фотија и тјера га у прогонство, гдје он и умире. Хри-шћанство је коначно постало власт по овлашћењу Бога, а орга-низација православне цркве претворила се у најмоћнију поли-тичку организацију државног система.

Сам Фотије огледао се и у умјетности, био је један од нај-већих пјесника свог времена. Учен, изузетан познавалац тра-17

istorijaonline.com

диције паганске културе и античких цивилизација, ОВЗЈ кон-стантинопољски патријарх увео је у црквено стваралаштво ра-дикалну промјену: може се писати о свему, може се подража-вати све, али се мора показати захвалност Богу и у закључкуили прологу дјела исказати да се све о чему се приповиједазбило Божјом вољом. Овај теоретски став убудуће ће одреди-ти све византијско стваралаштво - ствара се, први пут се зва-нично признаје, полуканонска књижевност. Задатак умјетни-ка је да користи сва достигнућа античких цивилизација, дапреноси све форме античког исказивања у хришћанску умјет-ност, да, поштујући сопствену вјеру, доказује да је створеначиста хришћанска умјетност - да је Божјом промишљу свијетпаганског постао Царство Духа. Фотијеви ставови означили сураздобље које ће трајати читаво стољеће и које је у новијевријеме познато као „Ренесанса патријарха Фотија". Поновосе ствара култ о величини хеленске и хеленистичке литерату-ре, историчари почињу да подражавају начела истакнута у Фо-тијевим хомилијама, у којима је велики патријарх пјевао оисторијским догађајима, о војним походима, о сукобљавањуса јеретицима, у форми хришћанске обредне пјесме, погоднекако за црквену, па и литургијску употребу, тако и за свечар-ске прилике и задовољење истанчаног укуса учених људи.

Није било ученог човјека у Византији који након Фотије-ве смрти није био упознат са садржајем патријархове библио-теке, која је истовремено била и званична - патријархална. Утој библиотеци су се налазила дјела како познатих византиј-ских теолога, историчара и пјесника, тако и грчки преводи нај-значајнијих дјела великих паганских цивилизација, почев одсумерско-вавилонско-акадске до египатске и персијске књи-жевности. Такође, у патријарховом попису-дневнику што јечитао и са којим се дјелима упознавао, види се да је знао забројне коментаре хеленистичких писаца о религијама и култо-вима пријехеленских народа, да је био упућен у тајне врачањаи гатања, прорицања, да је био изузетан поштовалац хеленскогкулта мистерија и чудеса за кога је сматрао да је веома близакхришћанском. Десети вијек тако почиње нановним проучава-њем паганског насљеђа, а византијски теолози и филозофинадмећу се у познавању прошлости - поново се преписују дје-ла из епохе архајског хришћанства, ријеч јерес све се мањеупотребљава, осим у ријетким поводима када организоване те-олошке школе силом хоће да изнуде промјену канона од па-тријаршијске канцеларије.

Почиње доба потпуног и отвореног, бескомпромисног су-чељавања са Римом. Византинци сматрају себе правим Римља-

18

нима, првим по питањима вјере и владавине, док курија поку-шава да на то одговори ставом о својој супремацији, духовноји религијској, оглашавајући слободу исповиједања вјере којудозвољава Константинопољ за неприличну и страну хришћан-ству. Оптужбе и међусобна окривљавања све су чешћи, а међувизантијским ученим људима већ почиње да се осјећа дух по-дјела: за и против Рима. Ни држава, ни црква, ништа од овогне спутавају, па на захтјеве папске канцеларије да се уведе реду хришћанство у Источном римском царству слиједе оштриодговори да је Византија баштиник највећих свјетских паган-ских култура, да је то хришћанско насљеђе, на шта Рим одго-вара проклетствима, пријетњама, покушајима да организујесвоје присталице у Константинопољу и другим патријархал-ним сједиштима, како би се борили за његову ствар на цар-ском и патријаршијском двору. Званичан раскол је на помолу,али ни Константинопољ ни Рим још се не одлучују за разбија-ње екуменске идеје хришћанства и ако је оно већ два вијекапрактично потпуно подијељено, чак и канонски, ритуалом иобредом. Тек ће наредно стољеће донијети и Велики раскол.

В и з а н т и ј а и вијек Великог раскола

Једанаесто стољеће, Византија је дочекала у унутра-шњим размирицама: да ли је или не, потребно канонизоватиНови завјет на начин како је то учинио Рим. Антиохијски,Александријски и Јерусалимски патријархат већ вијек сучеље-ни са исламом, практично усред муслиманског арапског жи-вља, настављају са старим споровима са патријаршијском сто-лицом у Константинопољу, своју независност и моћ заснивају-ћи на моћним несторијанским, јакобитским и монотелитскимцрквама које његују до култа сарадњу са исламским теолози-ма, док су богумилство и остале јереси, под окриљем словен-ске бугарске православне цркве, несметано шире читавимИлирикумом, чак се повезујући са моћним јеретичким цркве-ним организацијама, попут катара, на Западу. Сам двор и па-тријархат у престоном граду, такође су подијељени - на једнојсу страни присталице сарадње са Римом, на другој заговорни-ци права на територије сагласно већ далеком времену Јустини-јанове моћи, када је читав Илирикум, већи дио Апенина и југИберијског полуострва био у рукама Источног римског цар-ства, на трећој заклети противници папства као првосвештенеинституције, на четвртој групе теолога и филозофа које су по-кушавале да створе теорију о јединственом хришћанству, којеје изнад свих политичких и војно-економских сучељавања,

19

istorijaonline.com

филозофија мира која званичну цркву одваја од земаљских по-треба.

Рим, који није никада могао да схвати разлоге византиј-ске суревњивости, ни чињеницу да је хришћанство као идео-логију и закон државе било немогуће спровести у царству којеје баштиник највећих свјетских цивилизација, тражио је одКонстантинопоља да се коначно, барем у најважнијем, усагла-се канони вјере и да се званично осуди паганска књижевност инаслијеђени и миленијумима година стари многобожачки кул-тови. За Византију било је то питање престижа: одрећи се хе-ленства и традиције стварања и филозофије антике значило јеизгубити надмоћ над западном културом и свијетом, моћ духанад оним што је нудила као правовјерје Западна црква. Већчитав вијек, још од времена патријарха Фотија, Источни импе-ријум је обнављао скулптуру антике, копирао је у монумен-талним размјерима, њом украшавајући царска средишта, кан-целарије високих државних чиновника, неријетко у луговимаи парковима дизаним на прилазима великих цркава и манасти-ра постављајући ова монументална вајарска дјела у знакукрашавања, али и указивања на континуитет државне тради-ције. Рим, који је стремио велелепним базиликама у којима сусвоје ликовно и градитељско умијеће огледали и византијскимајстори, није могао да прихвати такво византијско поштова-ње паганског насљеђа, нити да схвати зашто Константинопољупорно одбија да прихвати књиге Новог завјета и да се ради-кално обрачуна са најмоћнијим јеретичким црквеним органи-зацијама.

За Рим је било несхватљиво да се на византијском дворуобављају древни пагански обреди, да владари и народ испредхришћанских храмова приносе жртве хришћанском богу каошто су то у античка времена чинили пагански народи предулазак у своја светилишта. Византијско образложење да је упитању искључиво поштовање текстова и слова закона Старогзавјештања, у коме се надуго и нашироко приповиједа о при-ношењу жртава хришћанском богу по правилима паганскогобреда, за Рим је било неприхватљиво. Он је осуђивао престо-ни константинопољски патријархат за јудаизам и невјерни-штво, тражећи да у име вјере хришћанство постане закон и дасе обред и ритуал усагласе са правилима који су важили у „цр-кви латинског обреда". Спорови и пријетње су се појачавалиса чињеницом да је Византија у исламу видјела нову религију,блиску хришћанској али независну, док су римски теолози му-слимански свијет називали јеретичким, отпаднутим од правевјере, држећи ислам за најрадикалнију јерес и издају Бога.

20

Спорове су пратили непомирљивост, искључивост, а гњевпротив Рима у својим су посланицама потхрањивали византиј-ски цареви који су жељели да спријече све већи утицај тргова-ца са Запада на својим просторима и да задрже под контроломсве стратешке поморске путеве у јужном Медитерану.

На просторима Илирикума стварају се моћне словенскедржаве које су прихватиле надређеност Константинопоља ињихови владари поштују договоре са царевима и патријарси-ма. Полухристијанизовани или јересима окренути Словенитребало би, по науму византијских власти, да представљајуодбрамбени бедем пред све јачим захтјевима Рима да се раз-граниче простори утицаја двије цркве на Балкану. На те рим-ске захтјеве Константинопољ, као по правилу, одговара да јехришћанство вјера која је Божјим предодређењем предата уњегове руке, док Рим тражи да се оно међу Словенима спрове-де и обзнани сагласно његовом канону, да се његови обред иритуал спроводе у цркви. Словенски владари желећи да про-шире своје територије, да добију владарски легитимитет крунаи знамења која ће потврдити, као у случају византијских импе-ратора, хришћански првосвештеници, траже инсигнације моћиод Константинопоља који их даје невољно или након дугогоклијевања - Византији одговара да остварује над словенскимпросторима само црквену власт, да преко ње врши утицај. Саутемељењем словенског писма, у окриљу Константинопоља,византијски утицај требало би да се прошири са Илирикума насјевер, међу Словене који су били још увијек непреведени направи начин у хришћанство. Византијска је држава организо-вана као империја на начин несхватљив за Рим, који, спрово-дећи хришћанство као закон, не успијева да утемељи једин-ствену државу Западног римског царства. У Византији свидијелови империјума имају самосталност, вјерску аутономију,а једини доказ подређености империјалној власти је плаћањеодређеног данка и повиновање одлуци царског двора да се нањегов позив војно служи када избије рат. Грчки учени људи,на само монаси и свештеници, путују са краја на крај импери-је, ширећи бројна хришћанска учења, углавно мање или вишеудаљена од канона, чак и проповиједајући неке од паганскихкултова и филозофских учења антике и античких јудеохри-шћанских заједница. На балканском словенском простору у је-данаестом стољећу почиње да се ломи сјеверна граница одбра-не византијске империје.

Јака бугарска богумилска црквена организација, учења је-ретичких покрета и цркава, највише павликијана, насељенихнекада на илирским просторима, са словенским паганским ми-

21

istorijaonline.com

толошким концептом стварају амалгам који представља идео-лошки концепт за окупљање словенских маса. Упркос стал-ним међусобним ратовима за просторе и лена, за што веће др-жаве, Словени на Балкану потпуно разарају још од Јустинија-на утврђене линије источноримске империјалне одбране, пру-жајући руку Риму, тражећи од њега владарска знамења. Римто користи и уз владарске инсигнације словенском живљу ша-ље и своје мисионаре. Малобројни грчки монаси и свештени-ци не напуштају своја црквена сједишта и манастирске коло-није, већ напоредо са латинским монасима и свештенствомгледају да хришћанство шире на канонским обредним језици-ма, грчком и латинском, из страха да ћирилска писменост неомогући Словенима окупљање, у будућности, око сопственесловенске цркве, којој неће бити по вољи ни Константинопољни Рим. Гледајући сопствене политичке интересе, везујући сеза словенске земље на сјеверу и истоку, балкански Словени ињихови владари допуштају да и грчка и латинска црква дижусвоје манастире на њиховим територијама, уздајући се да ћепреко њих, као посредника, успоставити ближи додир за цен-трима екуменске моћи. Илирикум почиње да бива прегшављенкатоличким и православним монасима који стижу са простораПалестине, који у латинском клеру не гледају непријатеља већсавезника у процесу христијанизације; насупрот њима, като-лички мисионари не желе да проповиједају о Божјим чудеси-ма и откривењима, већ да обредом и прописаним култом, по-крштавањем у масама, пропишу хришћанство као закон.

Десети, а нарочито једанаести вијек означили су повратакВизантије античким грчким узорима. Хеленство и хеленизамбили су тумачени као повратак сопственом националном бићу,вриједностима грчког духа који је увијек био надмоћан надРимом. Византијски теолози и филозофи готово су се надмета-ли ко ће више и боље познавати дјела антике, име патријархаФотија било је спомињано као узор, а његово дјело слављенокао нека врста ослобађања хришћанског духа од римске уско-грудости и прагматичности. Словенски је свијет већ био захва-ћен византијским виђењем хришћанства, први руски монаси иписари дјелом су доказивали да је традиција Источног рим-ског царства везана колико за хришћанску транскрипцију бу-дистичких легенди, толико за вјештину прорицања и наукухалдејских мага и дубину античке хеленске мисли. Сувопар-ност римског закона, по коме су свете књиге Старог и Новогзавјета једини узор за хришћанску културу и стваралаштво,била је тумачена као насиље над традицијом, као политичкипокушај Рима да се издвајањем из хришћанске заједнице одво-

22

ји од традиције римске државе која је почивала, сјећањем нанекадашње јединство, славу и моћ, управо на хеленистичкојили унеколико измијењеној хеленској култури. Византинци,учени теолози и филозофи, доказивали су у бројним списимада су темеље Римске државе ударили Грци, да је, и у доба ца-рева и највеће моћи, римска држава зависила од учености Гркаи осталих народа Истока. Наизглед нејединствена, створена јеготово једнозвучна политичка доктрина - Ромеји су први Ри-мљани. Константинопољ је „Други Рим" а традицијом је хри-шћанства, које је створено на тлу његове империје, јединиправи и увијек први престони хришћански град. То је значилода је источноримски цар надмоћан над непостојећим запад-ним, кога је Рим безуспјешно покушавао да вјековима створи,снујући о јединственој империји Запада која ће бити равноте-жа Истоку. Истовремено, константинољски патријарх је, пози-вајући се на ставове умног Фотија и традицију коју је он успо-ставио, тврдио, поздрављан од свих источних патријархата, даје папа њему подређен, да је његова патријархална столица„прва римска".

Константинопољ је у прилог оваквог става наводио исто-рију васељенских сабора, који су, сви одреда, док је утврђиванканон хришћанства и његових светих књига, одржани на про-сторима Источног римског царства. Такође, наглашавано је,васељенским саборима присуствовале су папе, које су мораленеријетко да врше проскинезу пред византијским царевима,који су имали право, чак су то и чинили, да римског првосве-штеника казне - папа Мартин провео је извјесно вријеме утамници по наређењу византијског цара. Преписујући старехронике, редигујући их за употребу у манастирима и мона-шким заједницама, непрекидно је истицано да су првосвеште-ници на трону Светог Петра до епохе иконоклазма, па и завријеме ње, били углавном Грци, или умни теолози источнихи најстаријих патријархата. До бесвијести је истицано, такође,да је епоха христијанизације народа на Западу, па и самог Ри-ма, почела са Истока, са јудеохришћанима и путујућим јевреј-ским проповједницима, да су јеврејски рабини створили светекњиге Старог завјета, барем њихов највећи дио, те да су сеони први успротивили паганству и самовољи римских царева.У намјери да се докаже првенство Константинопоља, да се ње-гов патријарх и цар прогласе носиоцима екуменске идеје, ви-зантијски су теолози и филозофи говорили да су Рим, наконпада у руке Гота и Острогота, заштитили источни римски ца-реви, својом вјером и својом војском, да су готске римске ца-

23

istorijaonline.com

реве у хришћанство превели сљедбеници хришћанских идејаИстока и да су те идеје постале баштина Запада.

Овдје су византијски теолози и филозофи указивали да суаријанци и николаити, већ на првим васељенским саборимаосуђени за јерес и прогнани из окриља канонске цркве, својеуточиште нашли у граду Светог Петра, да им је курија пружи-ла уточиште, да су они превели у хришћанство римске готскецареве. Неумјереност у изношењу чињеница и детаља, жести-на, неријетко и бахатост, које нијесу спрјечавали ни цар ни па-тријарх, не покушавајући чак да изграде колико-толико цјело-витији политички став који ће представљати државно мишље-ње, довели су до тога да се у свеопштој буци и доказивању даје „Константинов град Први Рим" почну на рачун римске цр-кве, њеног првосвештеника и читаве црквене организације За-пада, изрицати и најтеже оптужбе - да су јеретици, шдајницивјере, отпадници од правог хришћанства.

Рим тражи од источноримског цара и патријарха да при-знају његово првенство и да спријече оптужбе које изричу нај-већи византијски теолози. То побуђује још већи гњев - јављасе тежња да се хеленство покаже као узор за начин размишља-ња, да се искуство хеленске филозофије покаже као непрема-шива вјештина спекулације за доказивање хришћанског бога ињеговог идентитета. Римски се изасланици примају у ученимвизантијским круговима са нескривеним презиром, излажу по-рузи, за дио списа Новог завјета који је Рим прихватио као ка-нонским, учени грчки теолози указују да је у суштини јеретич-ки - уистину, сви јеретички покрети који су настали у окриљуИсточног римског царства за свете књиге својих црквених ор-ганизација признавали су само јеванђеље и Откривење Јова-ново. Ова врста полемике и политичке суревњивости омогућа-ва да се поново почне широка расправа о гностичким јеванђе-љима, о бројним Откривењима писаним у крајњим источнимдијеловима империје или од Јевреја, а сваки од ових покушајаима за циљ да оспори вриједности канонских новозавјетнихтекстова. Да би доказали ставове визанијски теолози и фило-зофи наново откривају све од васељенских сабора проскрибо-ване списе, поново их редигују, они постају предмет помногпроучавања. Са тиме се стварају и основе за размах свих видо-ва јеретичког учења, православље ни као доктрина, ни каодогма, није јединствено, оно представља скуп различитихшкола и учења, различито организованих цркава, окупљенихпод јединственом идејом да припадају свијету Истока, да јењихов екуменски поглавар константинопољски патријарх, даје представник земаљске власти цар, а да је све што се томе

24

супротставља страно и непријатељско њиховом свијету. Јаснопочиње да бива изражено и непријатељство према Западу, нашта Рим одговара првим великим проскрибовањем Јевреја ијеврејских списа о којима се увелико расправља у Константи-нопољу.

„Хришћанство је вјера а Бог је закон" прокламује Визан-тија, на шта Рим и његови теолози одговарају: „Бог је вјера ахришћанство је закон". Двије различите доктрине већ су успо-стављене - питање је времена када ће се оне и војно сукобитиоко питања првенства у хришћанском свијету. Тај сукоб запо-чиње у Византији, жељом да се створи политичка доктринаБожјег закона на читавој територији империје; доктрина под-разумијева да хришћани показују своје припадање источно-римском свијету само вјеровањем и исповиједањем Бога, упра-жњавањем основног култа у дане најзначајнијих хришћанскихпразника, кроз само три врсте молитве, Оченаш, Господ нашИсус Христ и Хваљена буди Маријо. Оваква доктрина, којиуистину омогућава да се православље обједини под констан-тинопољским патријархом и у свјетовној власти у царском ли-ку, на другој страни почињу да слабе унутрашње везе измеђупатријархата. Стара јеретичка учења, осуђена од васељенскихсабора, канонски одбачена, почев од несторијанско-јакобит-ског, преко монофизитског до монотелитског, почињу поновожестоке међусобне спорове. Непријатељство, старо вјековима,опет је пробуђено и бројне филозофске школе и учени теоло-зи, чак и читаве монашке колоније, заборављају на полемикуса Римом, на питања канонизације новозавјетних списа, већсвоју снагу и знање окрећу једни против других, неријетко сеобраћајући престоном патријарху и цару и тражећи од њих,ако не заштиту оно да их барем ријечју и поруком помогну.

Почетком једанаестог стољећа, како се ова полемика свевише распламсава, када стара суревњивост између Антиохије,Александрије и Јерусалима превлада мржњу према Риму и по-требу јединства не би ли се одржало сучељавање са исламом,престони патријарх и цар, окружени умним људима са просто-ра Мале Азије, једини морају да одговарају на пријетње Рима,на његову тврдокорност. Рим успоставља став да је он „пре-стоница царева" коју ниједан од византијских учених људи,који су се позивали на старе списе и историју, не може да опо-вргне. Царска моћ је свемоћ над свијетом, тврди Рим, а да бисе она одржала неминовно је хришћанство спроводити као за-кон идеје. Византијски учени људи и званична државна и цр-квена политика су затечени - сами су створили теорију логосаидеје, гдје је Бог сакривен и у једном и у другом, истовремено

25

istorijaonline.com

закон и дух, коју Рим жели да примијени, али на свој начин.Већ почињу у кругу римске папске канцеларије да се записујуи расправе о „паганском византијском хришћанству", „Ромеји-ма као грађанима Рима", „Византији као јединству провинцијаправог и јединог Римског царства".

Константинопољ, цар и патријарх, суочени са Римом наједној страни, а на другој са свеопштом неслогом између цр-квених школа везаних за источне патријархате, почињу даувиђају да нешто мора да се мијења. Поновно осуђивање јере-си и сазивање великих, васељенских, сабора практично је не-могуће, јер се повратак хеленству и паганским коријенима го-тово озваничио и у самом двору и у патријархалној кацелари-ји. Дух патријарха Фотија свуда је присутан, али међу ученимљудима опажа се сумњичавост у исход борбе са Римом. Свису свјесни да се јереси, полуканонска и паганска теолошкаучења, на периферији града већ се јавно исповиједају неки одхеленских култова, не могу искоријенити, нити сузбити, јерпријети опасност да се њихове присталице преко Антиохиј-ског и Александријског патријархата вежу за ислам. Мусли-мански свијет, економски већ довољно моћан јер са Византи-јом дијели приходе који су убирају на стратешком трговачкомпуту „злата и свиле", од Кине и Индије према медитеранскимлукама, прихвата у своје окриље многе јеретичке покрете, ну-дећи им вјерску слободу, не намећући покрштавање. Једино сеисламизација јеретицима-хришћанима намеће у случајевимакада изаберу службу у високој државној хијерархији или на-предовање ка највишим војним чиновима. Јеретичким хри-шћанима дозвољава се да оснивају сопствене црквене органи-зације, да исповиједају култ у сопственим богомољама, даотварају и сопствене скрипторије - јеретички хришћанскисписи, анализе дјела хеленских мудраца и филозофа, халдејсканаука, пишу се на коптском, грчком, сиријском, арапском је-зику, постајући подједнако баштина свих вјерника, без обзиракојој цркви припадали.

У велике исламске градове, престонице калифата и вели-ке трговачке центре, долазе и учени византијски теолози; мно-ги од њих по препоруци царева, неки у мисијама дипломатскеприроде, али знатан број и на позив самих муслиманских вла-дара како би знањем и умијећем помагали у вођењу државних,вјерских, па и војних послова, чак и одржавали јеретичке и цр-квене организације које су пријетиле да се угасе. Ови људи ре-довно извјештавају Константинопољ о све већој исламској си-ли, о добровољном прелажењу читавих хришћанских енклавау ислам из страха од могућих прогона званичне хришћанске26

цркве, канонских осуда или, пак, због жеље хришћана да се употпуности укључе у муслиманске државе како би избјеглиплаћање посебног данка на све припаднике исламу туђих вјераи приходе које су остваривали. У главни град Византије дола-зе и арапски трговци, мисионари, већ се јављају и први захтје-ви да се отворе неке врсте исламских теолошких школа иликултна светилишта за Муслимане.

Национални понос, који је почео да се изграђује доктри-ном патријарха Фотија, није дозвољавао Византији да се од-рекне хеленства, нити традиције хришћанског коју је сама уте-мељила. Сматрајући да ће се ислам задржати на политици то-леранције коју је заговарао, да се никада неће одрећи својиххришћанских коријена, учени Византинци, а са њима и царскидвор и званична црква, сматрали су да је једини прави непри-јатељ Рим и да се он мора принудити, ако ништа друго, даодаје барем формално пошту византијском императору и па-тријарху. Умни људи у престоном граду и у Малој Азији,схвативши да се империјум изнутра растаче, да државна док-трина јединства свих хришћана преко вјере у једног Бога неможе да опстане, јер се заснива на добровољности а не на за-кону, почињу да утишавају свој гњев. Рим се не оптужује ви-ше са жестином, нема увреда, заговара се првенство Констан-тинопоља, али се не спори првенство Рима на Западу; почињеполако да се схвата да је хришћанство неумитно и занавијекподијељено, да треба тражити политичка рјешења да би сеодржало као званична религија читавог хришћанског свијета.Почетком једанаестог стољећа, истина усамљени, почињу дасе оглашавају и присталице римског схватања хришћанства -у Византији за њих не налазе ријечи осуде, јер у правој бујициразличитих тумачења и схватања хришћанства, и присталицепапства имају легитимно право на сопствену ријеч. Штавише,латински обред почиње да се примјењује и у неким црквама, иконстантинопољским, за онај дио становништва који прихвата„вјеру латинског обреда".

Присталице Рима, или бар његови уважаваоци, свјесни даће остати без утицаја ако се не вежу за један од два империјал-на центра моћи, одлучују да буду што ближи царском двору.Међу овим људима углавном су патрицији, богати трговци,филозофи и теолози, који прихватају и поново објеподањују,проповиједајући је, догму о „хришћанском царству на земљи -јединственом и божанском". Они обнављају стару, још изКонстантиновог и времена прва два васељенска сабора, мисаои литературу о свијету као „заједници хришћана" у коме нијеважно које је црквено средиште престоно и коме надређено -

27

istorijaonline.com

Бог је, оглашавају, хришћанима дао свијет на управљање и ко-ришћење, а он преко њих свима влада. Богати трговци све ви-ше се приближавају овом кругу људи из практичних разлога -заоштравање политичких односа са Римом пријети војнама,великим издацима за војску, таксама и порезима на робу којасе довози или превози на Запад. То истовремено значи јачањепиратства на мору, покушаје низа слободних градова, по пра-вилу великих лука, да се осамостале како би што већи диоприхода задржавали за себе, а то, опет, доноси нестабилност,самостални градови немају војну моћ да се супротставе пира-тима, највише муслиманским бојовницима и Словенима. Ства-ра се спрега економских интереса и идеологије „земаљскогсвијета мира по узору на Божји, небески", која тражи царскозакриље и подршку двора. Цареви, у Византији је почела епо-ха жестоких династичких сукоба, приклањају се овим ставови-ма, за своје савјетнике бирају људе управо из проримског кру-га, али се њихова политика дипломатије помирења, која инси-стира да и Рим и Константинопољ имају право на сопстеномишљење и сопствену супремацију, с тим што је по Јустинија-новој традицији добар дио Запада под контролом Византије,сукобљава са противљењем патријаршијске канцеларије и тео-лога окупљених око ње.

Константинопољска патријаршијска канцеларија сматрада се Риму не смију чинити никакви уступци, да се зна ко јепрви у вјери и ко коме одговара. Дух патријарха Фотија закри-љује све, равнотежу власти коју је он прокламовао и успоста-вио, патријархална канцеларија не жели да наруши. Патријар-шија прокламује да су двије власти на земљи, небеска и зе-маљска, да је њена прва, да у канонским питањима свјетовнавласт може да учествује само као посматрач или, у најгоремслучају, ако нема изгледа да се спор ријеши, као судија. Идејахришћанства је јединствена, земаљски свијет је хришћански,али у њему је првосвештеник црквени поглавар „Другог Ри-ма", он обзнањује теологију престоног вјерског сједишта. Па-тријаршијска канцеларија указује цару на огромне посједе ко-је има на Апенинима, на велики број монаха који тамо ствара-ју на грчком језику, преко језика преносећи грчку и хелен-ством надахнуту културу, да та црква одржава у миру варварена Илирикуму и у крајевима сјеверно од Истра (Дунава) и Цр-номорја, да јој се приклањају јеретичке словенске цркве, по-пут богумилске бугарске. Патријаршијска канцеларија исто-времно тврди да се, баш захваљујући њој и њеним заслугамаза ширење хришћанства, политички утицај Византије шириЗападном Европом, да се бројни јеретички покрети на тим28

просторима ослањају на Константинопољски патријархат, дасу многи од њих преузели „вјеру грчког обреда", а да се на тајначин, посредно, одржава и контрола над великим трговачкимпутевима, да је у поморским лукама највећи утицај константи-нопољске и цркава источних патријархата.

Ипак, политичка равнотежа између два највећа центрамоћи се не нарушава - патријаршијски двор остаје при својимставовима, царски при својим, али не долази до свађе и споро-ва. Императори знају да су благословени да владају од цркве ињ.еног првосвештеника, патријарх зна да његова вјерска импе-рија не постоји без свјетовне војске и државног апарата. Римсагледава да ће Византија упркос својој слабости, временом,политком вјерске слободе и прећутним пристајањем на испо-виједање и организовање јереси, на територијама које држи наЗападу, успјети да почне да шири свој утицај - пријетња да сеједног дана, као некада, буде вазал Константинопољу и патри-јарху, ужасава курију. Схватајући да су сами темељи начелавласти курије доведени у питање, да свијет хришћанства вјереа не закона стиче моћне присталице на Западу, папа и куријаодлучују да почну са организовањем црквене власти преко мо-нашких редова у свим земљама које по традицији припадајуЗападном римском царству. Повод за такву политику је прак-тично непотребан - Византија га нуди штедро, не царском већполитиком константинопољског патријарха, који не одустајеод намјере да папа буде увијек након њега по првенству у хри-шћанском свијету. Када се таквом ставу патријархалне канце-ларије почну радикално приклањати и учени теолошки круго-ви далеких источних патријархата, сви одреда старији од рим-ског престоног сједишта, курија нема другог избора до да кре-не у отворен сукоб са Константинопољем. Деценије половинеједанаестог стољећа протичу у одмјеравању снага и моћи, бро-јању присталица, анализи канонских списа, евидентирању је-ретичких цркава и организација које своје учење црпу из тео-лошких и филозофских школа Истока.

Филозофија и т е о л о г и ј а службенице р е т о р и к еРенесанса патријарха Фотија је већ установљену пропо-

вијед, строго хришћански жанр који се неријетко називао истокао и вид свечане умјетничке молитве, славе Бога и његовихСина и Ријечи, хомилија, у потпуности ослободила прокламо-ваном идејом о враћању аутентичним хеленским коријенима.Реторика која је по традицији, али римско-хеленистичкој, би-ла сматрана за свјетовни жанр, коришћена је у надметањима

29

istorijaonline.com

филозофских школа или у судским споровима. Реторика по-свећена Богу, његовој слави и хвали, неријетко употребљаванаи у званичној цркви, називала се бесједом, и као писани жанрбила је веома популарна у канонској књижевности највише за-хваљујући дјелима Јована Хршостома, Григорија Богослова иВасилија Великог. Са Фотијевом ренесансом, реторика постајенајзначајнији вид умјетничког изражавања: она треба да јавнопокаже познавање античких коријена и хришћанске науке,укус ретора, познавање поезије и њених законитости, законеверсификације, метра и ритма, обавезно се служећи навође-њем извода из великих класичних хеленских и хришћанскихдјела, стремећи ка узвишеном, свечаном, стварајући од ријечихармонијски склад који ће звучати као музика или појање. За-датак ретора је да поучи, али и да засјени, опчини слушаоцаили оног коме се директно обраћа. Умјетност говорења морабити савршена, без граматичких грешака, са акцентуацијомкоју су утврдили антички бесједници, трагичари и велики хри-шћански ретори у својим дјелима.

Ретори десетог и једанаестог стољећа помно проучавају иантичку софистику, сматрајући је за најмудрији вид бесједни-штва. Ту реторика почиње тијесно, као у антици, да се препли-јеће са филозофијом. Узор постаје коришћење дјела највећихантичких филозофа, позивање на њихове поуке, али и бесједаЗлатоустог, Василија Великог, Богослова, преко којих се бе-сједник, похвалом Богу, усмјерава ка узвишеном - на тај на-чин реторски изговорена посланица више личи античком пеа-ну него бесједи, али управо стога реторика почиње да се сма-тра за најважнији књижевни жанр, умјетнички најдостојан-ственији. Ретор мора изузетно добро да познаје и пјесништво,правила тропа, метафоре, игре ријечи, алегорију и њену игру,али исто тако да зна на који начин се, у којој врсти синтагме,постиже израз божанске еманације, како се постиже унутарњеозарење ријечи божанским духом. Таквих је ретора изузетномало, они су изузетно поштовани и уважавани, према њима сеи људи са двора и из патријархалне канцеларије односе са по-штовањем, позивајући их да буду свечани гости за трпезом и осветковинама, не би ли увећали славље.

Од антике преузима се подјела реторике на дотехничку иучену. Утврђује се правило које је свој коријен имало у ранојантичкој софистици, да је за бесједништво потребан таленат,али сам по себи он није довољан, те је таква врста говорничкевјештине прилична необразованом мноштву и изузетним та-лентима који га забављају. Бесједништво је вјештина, Визан-тија преузима тај израз од антике изједначавајући обученог

30

бесједника са умјетником, а учена бесједа при читању мора дасе представља и доживљава као књижевно ремек-дјело. Самапо себи, изговорена ријеч, ако није записана да се може читатикао књижевно дјело, није вриједна спомена. Бесједа своје пра-во отјеловљење има у чину читања и доживљавања, чак и ре-цитовања-говорења, и онда је најближа пјесништву. Пошто сезаписује, она мора да буде подређена свим правилима лијепекњижевности, а прије свега граматици, синтакси и стилисти-ци. Употребом филозофије, пјесништва, закона трагичног иепског начина изражавања, одмјеравањем да ли ће одређенамисао бити изражена трохејом, дактилом или јамбом, ретори-ка стиче одлике које је удаљавају и разликују од осталих књи-жевних родова - она мора да их надвиси. Бесједа постиже циљкада је поетска, а као поезију не прати је музика, када је епскаа не прати је монотоно смјењивање трохејских стихова, када једраматична а не говори о страстима богова и људи, када успи-јева да погоди у срце читаоца или слушаоца да овај буде ома-мљен.

Бесједа мора имати и своју технику - она мора да пошту-је онога коме је упућена, да ријечју не повриједи његово до-стојанство или га не унизи сазнањем да није довољно учен даразумије све њене поруке. Она мора да удовољава духу читао-ца и слушаоца, да показује надмоћ онога који бесједи, али и дадочара дух божанског који је у ријечима и њиховом звуку. Те-орија звука, унутарњег савршенства ријечи које је садржано уодносу вокала и консонаната или полугласова, посебно је билаизучавана од бесједника који су користили и специјалне рјеч-нике који су истицали ријечи по њиховом савршенству, мета-форичности, бескрају тајне коју скривају. Аристотелова и Ти-мејева „Реторика", као и Тисијина „Упуства за бесједништво"представљају основну литературу за обуку бесједника - теккада савлада тај наук будући ретор може да се запути даљем исавршенијем образовању.

Византијска реторика утврђује правило: објективна исти-на је Бог у своја три лика, Богоридица и свети патријарси иззавјетних списа, али је свака ријеч коју су они изговорили ви-шезначна, ознака је божанске тајне. Хеленске - паганске рије-чи крију другу, тајну свијета у коме су настале, филозофскихи пјесничких школа којима су припадале, а иза те тајне налазисе сакривена порука хришћанског Бога који омогућава да сеоне употребљавају као његово дјело - оне то уистину и јесујер свети списи кажу „на почетку бијаше Ријеч". Стога, великивизантијски ретори, попут Василија Великог, Григорија Бого-слова и Јована Златоустог, у новостворену хришћанску умјет-

31

istorijaonline.com

ност говорења-проповиједи, која се записује и служи као„знак вјере", укључују чувени став античког софисте Горгиједа ретор „мора душу да води ријечима". Горгијин став да је„Ријеч велики моћник", византијски теолози позније претвара-ју у „Ријеч је порука Божја или Бог сам", а након тога слиједии да је циљ ученог хришћанског бесједништва „да влада л>у-дима" што није друго до унеколико измијењен, такође Горги-јин суд, да реторика служи да се „другима влада". Али, преу-зимајући темељна начела Горгијиног реторског учења, великивизантијски богослови одбацују његово учење о потреби „игреријечима" како би се противник збунио и надвладао; игра ри-јечима, уколико се примјењује, мора да има сврху у задовоље-њу основног закона вјере, а то је - да се бесједа прво обраћаБогу па тек онда слушаоцима или читаоцима. Она је, само каотаква, посредник између Божанског и његових закона, јер онапоручује и озарује.

Пјеснички колорит мора да буде у служби симетрије ре-ченице, а ова као грађа за композицију бесједе. Хришћанскабесједа служи се порукама божанских текстова, оне су непре-вазиђени узор, а циљ је бесједника да то савршенство достиг-не. За овај дио теорије хришћанске свечано-ритуалне бесједе,користи се искуство античког ретора Трасимаха који тражи дабесједа „стишава афекте слушалаца", највише оне најпогубни-је, које се налазе у лирском и трагичком пјесништву, као штосу сажаљење и гњев. По Трасимаху, бесједа једино тада можеоног или оне којима је упућена да придобије за своје циљеве.Византијска теолошка бесједа-проповијед од Трасимахове те-орије ствара доктрину: божанска бесједа је ослобађање одафеката, покоравање човјека. Ниједно људско биће, вјерникили паганин, пред бесједом изговореном или прочитаном, несмије да остане у неком од афективних стања; мора да свеафекте изгуби, да опчињен божанском ријечју из завјетнихсписа сазна божанску истину и окрене се правој вјери. Стога,мелодика бесједе намијењене хришћанима мора да има моно-дијску једноставност а мелодијску висину - на тај начин онапостаје химна божанске љубави.

Потпуно друго значење добија реторика у односу међуученим људима: она је час свечано обраћање, мотивисана по-требом да се расправља или, чак, полемише о неком питању,било да је ријеч о вјери, филозофији, теологији, неком од пи-тања из књижевности или умјетности и, Византинцима најдра-жој, политици. Ова врста реторике користи се искуствимаатичког античког бесједништва, за узоре се узимају Андокид иАнтифонт. Ријеч постаје оружје, али и тада је хришћанска, бо-

32

жанска и обоготворена, јер у светим списима Завјета - она јељудима - проповједницима и заступницима Божје воље, датаи у таквом облику. Од Антифонта византијски бесједници пре-узимају теорију о „техници доказивања", којом се износи ар-гументација како би се оповргли ставови противника или, чак,оно шта противник мисли и наумио је да одговори. „Техникадоказивања" у теорији хришћанске бесједе, како су то утеме-љили велики богослови, у својим полемичким текстовимапротив јеретика или вјерских неистомишљеника, служи самоза пружање божанске истине, изнијете или поткријепљене из-водима из завјетних текстова. И полемика која се њима су-протставља, коју су изградиле на овом темељу јеретичке фи-лозофске и реторске школе, заснива се на истом принципу -ријеч је довољна, или опис неког догађаја у Светом писму, дасе око тога започне бесомучна и полифона реторска расправау којој свака страна износи своје аргументе, оповргава против-ника, а служи се различитим реченицама или синтагмама иззавјетних текстова. Све богословске школе, биле канонске илијеретичке, полазиле су од постулата да је „Ријеч Божанска Тај-на", да „Ријеч Објелодањује", покушавајући да са различитихполазишта, опредјељења, навођења великих умова антике ињихових дјела, оповргну ставове противника и покажу да уСветом писму стоје другачије поруке од оних које нуди зва-нична хришћанска црква. И званична и јеретичка црква при-хватају Андокидов став да у бесједи све мора рећи „без извје-штачености", да је сваке хвале достојно „реалистичко, живо ијасно приповиједање", али да све то мора бити у функцијисликања карактера појединих лица, оних о којима се говориили којима је полемичка бесједа упућена. То у полемици зва-ничне и јеретичке цркве ствара темељ за заснивање инвективе,полемике и књижевног списа у коме се јетко, с пријекором, саалузијом на недовољно познавање материје о којој се говориили недовољну ученост, осуђују и излажу порузи ставови про-тивника или се он као нечастан представља слушаоцима и чи-таоцима. Византијски теолози и ретори преузимају и Андоки-дово начело да се мора добро познавати психолошки профилпротивника, његове мане и врлине, како се у реторском-поле-мичком надметању не би направила грешка која би полемича-ра-нападача претворила „у пораженог и роба". Никада, основ-но је правило, не треба кудити врлине противника, већ их уви-јек истицати, али зато у истицању мана треба претјеривати, неслужећи се увредама већ тропима и метафором, искуством ан-тичког пјесништва и филозофским дијалозима насталим у ан-тици, највише Платоновим. При овоме ретор мора посебну па-

33

istorijaonline.com

жњу да води о КОМПОЗИЦИЈИ, о патосу, о изрицању и исказива-њу афеката (емоција), па је препоручљиво да се поштују зако-ни које су утврдили велики антички трагичари, који су у завр-шници својих дјела показивали да је сваког кривца стигла бо-жанска казна за оно што је учинио.

Посебно су разрађиване, по узору на Лизијине, реторскетеорије о разговјетности изражавања, пластичности, о употре-би нарације, приповиједне и гномске, о бираности и „љупко-сти израза". Развијано је учење да је узор полемичког одвраћа-ња противника, од оног што је наумио да каже, начин Сокра-товог расуђивања; заснован је став о „суптилности доказива-ња" - свака ријеч и сваки доказ имају своју „сјенку" и реторпоказује своју величину и ученост само у случајевима када ус-пије да протавник то не сагледа већ буде поражен „сјајем којије очевидан". Сјај, у свечаним бесједама, дају изводи и речени-це из божанских текстова, и то у случају да се искажу и ком-позиционо употријебе у сагласју са свјетлошћу којом је Богозарио бесједника да пренесе његову вољу слушаоцима и чи-таоцима. Пословице и оштроумне изреке из дјела антике могусе слободно користити, а разматрала су се и проучавала бе-сједничка дјела Исократова који је, по суду византијских уче-них људи, у том дијелу био ненадмашан.

Темељно начело античке реторике о јединству политичкемоћи и филозофије, које је прокламовао Алкидамант, посталоје образац хришћанске реторске књижевности. Фотијева док-трина о двије истовјетне моћи на земљи, црквеној и царској,створила је у десетом и једанаестом стољећу вид бесједничкогписменог обраћања, реторску посланицу, у којој су се највишии најмоћнији људи тог времена обраћали ученим људима, тра-жећи од њих савјет, или противницима, оптужујући их за кри-вице. Иако су ове друге посланице обично биле најава осуде иказне, или, чак, њихово објелодањивање, оне су биле писане ускладу са свим законима композиције, стила и граматике, фи-лозофски образлажући, уз обавезне наводе из дјела великих ми-слилаца, било паганских било хришћанских, због чега је бо-жанска свемоћ, оличена у царској или патријарховој вољи,стизала кривца у виду казне. Посланице упућене ученим љу-дима биле су ствар императорског и патријархалног престижа иимале су за циљ да покажу да је појединац увијек под паскомнечије власти, да опомену на могућу казну која може да усли-једи, али и да укажу да су цареви и првосвештена лица обда-рени божанском мудрошћу и да се по заступничкој, политич-кој мођи божанске власти, нико са њима не може поредити.

34

Реторика и бесједа, као посебан род књижевности, поста-ли су тако у Византији најпопуларнији и највише писани књи-жевни жанр и готово да није било човјека, који је полагао доучености, да се у њему није огледао. Повод је неријетко билаи куртоазија, тек толико да се поведе расправа о неком безна-чајном проблему да би се створио основ да се покажу знање иученост. Писане и изговорене реторске посланице су распра-вљане, тумачене, о њима су свој суд, као о умјетничком дјелу,исказивали најумнији људи тог времена, неријетко и самицареви и патријарси. По правилу, ове бесједе могле су да рас-прављају и о темама супротним или о нескладу са каноном иодлукама званичне хришћанске цркве, па и царске власти, ни-коме због изречених ставова и судова није пријетила опасностод казне - кажњавали су се само они који су се директно су-протстављали одлукама власти или припремали завјеру. На тајначин, током два вијека, у највишим државним круговима, надва двора, готово да се међу ученим људима одомаћила филозо-фија и умјетност која је била у тој мјери далеко од канона и зва-ничног хришћанства, да је то било непојмљиво за сваког при-дошлицу у Константинопољ и његове државне институције.

К о н с т а н т и н Псел монах Михаило

Византија је током свог постојања дала свијету изузетнествараоце, људе који су дјелом обиљежили епохе европскогсредњег вијека. Сматра се да је дјело Константина Псела, којије у тренутку замонашења, након смрти кћери, жене и оца,узео духовно име Михаило и као такав познат је историји инауци о књижевности, ознака треће по реду велике епохе у чи-тавом свјетском стваралаштву. Опус Михаила Псела има вели-ке претходнике у стваралаштву Василија Великог и ГригоријаНазијанса, оба ова ствараоца проглашена су за свеце званичнехришћанске цркве, јер су њихова дјела директно утицала настварање не само канона званичног хришћанства већ посталаузор за све позније стваралаштво. Дјело Василија Великог, на-стало током четвртог стољећа, представљало је званичну по-бједу институција црквене моћи у оснивању над, у то вријеменајснажнијом, аријанском јереси. Посебна је заслуга његовогопуса што је утемељио као закон организовање монашких ко-лонија и, проповиједајући аскетизам, поставио темеље чита-вом низу нових, само хришћанству својствених, књижевних ифилозофских жанрова, попут успења, озарења, легенди о до-диру светаца са Богом. Овај, за живота епископ КападокијскеЦезареје, разрадио је бројне варијанте литургије и књижевно-сти која је пратила и први донио прописе о манастирском и

35

istorijaonline.com

испосничком животу. У теорији књижевности, сматра се да јеон аутор „Шестоднева", основа хришћанске космологије; стим дјелом се званично хришћанство одвајало од паганскогнасљеђа и утемељило неопозиво догмат о Богу као јединомбићу и Управитељу Свијета. Његов савременик Григорија На-зијанс, познатији под именом Григорије Богослов, један је однајзначајнијих утемељитеља хришћанске патристике, човјекчије су химне у фрагментима ушле у литургијско пјесништвозваничног хришћанства. Григорије Назијанс био је значајан ипо још једној ствари - он је један од „отаца цркве" који је пи-сао проповједи у складу са правилима и по обрасцима античкереторике, никада не поричући античко насљеђе, већ увијектражећи да се оно користи као баштина, литерарни предложакиз кога треба избацивати (редиговати) слој паганског како сене би „невјерничким умрљала Свјетлост Божја".

Григорије Назијанс је био посредно родоначелник свихФотијевих схватања, а његове крајње умјерене ставове у једа-наестом стољећу радикализоваће Михаило Псел, залажуђи сеза повратак паганском насљеђу као умјетничком узору форме.Са ставовима Григорија Богослова о значају и вриједности па-ганског насљеђа, које је слично ономе што се налази утекстовима Старог завјета, у Византији се од времена канони-зације правила вјере утемељио став да узоре треба тражитиколико у библијским текстовима толико у паганском насљеђу,с тим што су библијски текстови, еталон, основица, узор, на-равоученије - они се користе као закон, а паганско насљеђе,ако се узме терминологија савремених књижевних теорија ко-ја је најприкладнија, као грађа, материјал на основу кога сествара здање самосвојне хришћанске умјетности. МихаилоПсел ће од овога створити филозофску и књижевну теорију ојединственој хришћанско-паганскрј култури. По њему, одуви-јек су постојале двије филозофије и два умјетничка акта, па-гански и'хришћански, оба по бићу свјетска. Пагански који јебио првородан и у коме је бог сакривао свој прави лик, закри-љујући многообразношћу идеју о себи и самог себе од сазна-ња несавршеног људског бића, и хришћански, који је услије-дио након Појаве и Отјеловљења Сина Божјег, објелодањењаБожанске Ријечи која је овладала свијетом. Историја људскогрода има двије епохе, утврдили су још у епохи позног хелени-зма рани византијски историчари - епоху Старог завјета, којаје подразумијевала све старе паганске културе, почев од суме-ро-вавилонске, преко египатске до хеленске, и доба Новог за-вјештања када се читав свијет преобраћао преко вјере у правилик божанског дјела. Хришћанство је владавина свијетом,

36

еманација Божанског у његовом савршенству, те је стога поре-дак хришђанске умјетности и филозофије општи, безграничнии сав усмјерен ка Творцу, обухватио и пређашњу епоху - онаје била његов коријен, његово извориште, Богом превладананесавршена реалност. Такво филозофско-религијско образло-жење нудило је мноштво могућности за критику или похвалупаганског, али све је морало да остане у оквирима хришћан-ства као једине и јединствене вјере и догмата који је дужан даспроводи и брани римски цар.

Михаило Псел, по роду патриције, од малена је био пред-одређен за високу државну службу; као такав добио је и најви-ше образовање код најбољих учитеља - већ у деветој годинион је у реторској школи, највјероватније код Јована Мавропо-да, проучавао Хомера и античко пјесништво, огледајући се укоментарима епова са старијима од себе, бранећи хришћан-ство од наслага паганског, али признајући хеленску баштинукао основ сазнања и непревазиђени узор умјетности. Псел јерастао у добу ренесансе коју су свим силама спроводили и по-магали византијски цареви - замах политике великих владараиз такозване Македонске династије, Лава Шестог Мудрог иКонстантина Порфирогенета, који је накратко прекинула вла-давина милитантног и култури нимало склоног Василија Дру-гог, након његовог нестајања са политичке и државне сценеВгоантије, наставио се свом силином. Дух патријарха Фотијаи његове реформе тражили су од владара да помажу стварала-штво, да стварају слику о Византији као „Новом Риму", првомпо мођи, слави и богатству. Такав став је значио да „свјетскахришћанска култура", онако како су је замишљали Псел, ње-гови претходници и савременици, мора овладати свијетом, јербез тога неће бити остварен приказ правог Божанског Лика наземљи. „Свјетска хришћанска култура", амалгам паганске ба-штине, свег најбољог у њој, и новостворене самосвојне хри-шћанске културе, била је изазов на који Запад није ни могао,ни смио да одговори; прихватање паганског као насљеђа зна-чило је за курију попуштање пред јересима и повлачење хри-шћанства само у цркве и манастире, његово нестајање као ли-ка закона који влада свијетом у име Бога. Такође, „свјетскахришћанска култура" значила је надмоћ и супремацију Визан-тије, дуговјековно покоравање Рима моћи источноримске тра-диције и баштинама и искуствима великих дохришћанских ци-вилизација. Византија отпор курије није схватала озбиљно, ни-ти је могла да прихвати да њена традиција умјетности и култу-ре буде подређена канону како га је видио и прописивао Рим -за Византију то је значило губљење сопственог идентитета, из-

37

istorijaonline.com

дају „свјетске културе" која је многолика, бескрајна и унутарсебе, хришћанством, савршена и непромјенљива.

Византијски једанаести вијек даје велика имена „свјетскојхришћанској култури", пријатеље, сабесједнике, познаникеМихаила Псела - будућег цезара и цара Константина Дуку,Никиту Бизантиоса, Јована Мавропода, учитеља и дугогоди-шењг Пселовог пријатеља, који је био еписког Еухаите, Кон-стантина Ликуда, који је био и византијски први чиновник (да-нашњи ранг предсједника владе), и предсједник Сената и нековријеме екуменски патријарх, Јована Ксифилина из Трапезун-та, познатог писца, и, коначно, „оца шизме" великог екумен-ског патријарха Михаила Керуларија. У кратком временскомразмеђу, трећи пут у историји Источног римског царства, на-кон четвртог и осмог стољећа, Византија постаје центар свихзбивања у стваралаштву и политици - овог пута византијскаборба за јединство паганског и хришћанског, за јединство цр-кве и вјере по мјери слободе и индивидуалног прихватања ре-лигије, биће посљедњи велики отпор Риму и покушај да се оннадвлада.

Михаило Псел, Јован Ксифилин и Јован из Еухаите обна-вљају став зачет и никада теоретски до краја изведен, потекаоиз четвртог стољећа - да је хришћанство једна вјера, да муслужи свака култура, без обзира да ли долази из паганског на-сљеђа или варвара и њихових држава који су се налазили наободима Источног римског царства. Псел проучава старе спи-се, хеленске, месопотамске, египатске, халдејске, јеврејске,који су се у преписима, и мањим или већим фрагментима, са-чували на територијама источних патријархата (неко вријемекао високи царски чиновник проводи у Месопотамији, у не-сторијанским енклавама окруженим исламом), обнавља наукуо алхемији коју су засновали стари народи Персије и простораизмеђу Тигра и Еуфрата, покушава у низу списа да одгонетнеразлоге зашто се хришћанство тешко утемељује као вјера међуљудима на просторима старих цивилизација, зашто му пружа-ју отпор варварски народи који се налазе у служби или вазал-ном односу према источном римском цару. За форму списабира или хеленску форму поучног епа, христијанизоване хо-мерске химне, или, пак, пише по узору на, метрички и обли-ком савршене, бесједе и хомилије великих „отаца цркве" изчетвртог стољећа. Пошто Платона и његове дијалоге узима заузор у филозофији и дијалектици, своје списе о јересима и па-ганству пише у облику дијалога, гдје увијек његов сабесједникбрани хришћанству страна учења или их излаже, док Пселанализом, позивањем на Сократово искуство, све оповргава,

38

бранећи хришћанство и вјеру у Бога, доказујући савршенствовизантијског теолошког концепта. По узору на Василија Вели-ког, на његове чувене химне, као и на дванаест Великих хим-ни Григорија Назијанса, ствара мноштво пјесама посвећенихБогородици и Исусу Христу. За разлику од узора, Псел хри-шћанску химнографију обогаћује позивом на „лични став" -поезија, ма била и канонска, мора да исказује сопствено виђе-ње вјере, сопствено убјеђење у Бога, а оно је различито од чо-вјека до човјека и зависи, прије свега, од знања, каже Псел.Богородица је прво жена, то је њен основни атрибут, тек по-слије тога она је мајка, а само је бестјелесно зачеће и рођењеСина Божјег разликују од других жена - она је због тога бо-жанска, јер се њен син родио у крви двије чистоте, савршенебожанске и дјевичанске. Ипак, њој се морамо дивити као же-ни, јер Бог је жену изабрао да му донесе потомка на свијет - уовом пјевању Псел се ослањао на приповијести из Старог за-вјета, у њима тражећи потпору и одбрану за могуће оглашава-ње за јерес и противљење хришћанској догми.

Велики византијски стваралац се преко поезије, истичућичулност Богородичиног тијела, наглашавајући да је Бог мораода изабере за мајку Сина Божјег само женско биће изузетноскладног тјелесног склопа и савршене чулне љепоте, полакоокреће против догмата „очева цркве". Он у својим химнама, ициклусу „жалобне похвале", низу пјесама које су настале на-кон смрти његове мајке, критички наглашава да ће хришћан-ска умјетност „бити мртва" уколико се веже само за Бога, заобјашњење и слављење хришћанства као вјере, ако се темат-ски сведе само на један узан избор тема прописаних каноном.Псел посредно поручује, позивајући се на искуство химногра-фа попут Романа Мелода и самог патријарха Фотија, да је бу-дућност „свјетске хришћанске културе" у њеној спрези са тра-дицијом, чак и у одвајању хришћанске умјетности везане заканон од осталих области умјетничког изражавања. Он крити-кује, јетко, високе патријархалне чиновнике и достојанствени-ке што су прописали да се традиција званичне хришћанске цр-кве мора подржавати само Аристотеловим учењем, његовомлогиком и метафизиком. Устаје против захтјева каноника ифилозофа да се хришћанска теологија, струкгуром извођења изакључивањем, веже само за велике античке логичаре и јавноуказује да је Платонова филозофија, са Сократовим начином за-кључивања, једина „слобода промишљања вјере". Жучно, он ћеза Платона и Сократа рећи, „чак се и Арапи и Западњаци по-дижу на ноге да би их слушали, а са свих страна чује се хук њи-хове славе", критикујући теологају што покушава да хришћан-

39

istorijaonline.com

ство заточи у оквире сопствене вјере и метафизике којом сенепрекидно, у безбројним варијацијама, доказује једно а посто-јеће Божанско биће. Псел готово да поручује схоластичарима- зар на тај начин не доводите у питање природу самог Бога?

Да би доказао да званични теолози и канони које су онибранили, нијесу у складу са „свјетском хришћанском култу-ром", уз подршку два екуменска патријарха, своја пријатеља,Ликуда и Керуларија, Псел почиње несвакидашњу и готово уисторији култура и цивилизација непознату дјелатност - ства-ра све жанрове књижевности, пише филозофске трактате и по-езију, свугдје показујући изузетно, за његову епоху суверено,познавање паганског насљеђа, али и хришћанског догмата ускладу са одлукама првих васељенских сабора. Псел пишеоде, епиграме, алегорије, сатире, сколије, чак један рјечник,расправе о поријеклу одређених ријечи и појмова, трактате изфизике и метафизике које сматра јединственом науком, пишематематичке и астрономске расправе, о музици и геометрији,политици и топографији, реторици, теологији и моралу, меди-цини и демонима, ратној вјештини и праву, али су најзначај-нија његова дјела, за историју културе од изузетне важности,коментари опуса старих писаца и религија. Ова дјела показујуда је монах Михаило Псел познавао чувену Фотијеву Библио-теку, од које су многа дјела, највише везана за паганство и ње-гову културу, у временима након Великог раскола у неповратизгубљена (највјероватније уништена). Пажњу стручњака у по-сљедње вријеме привлаче Пселови, доскоро непознати, списи„Граматичка поема", „Медицинска поема", „Synopsis Legum"и „Аrs rhetorica" писани у такозваном „политичком стиху", јам-бским триметрима (дванаестерцима). У сваком од ових дјела ве-лики византијски филозоф, први човјек који се залагао за „све-знање у служби умјетности" или „енциклопедијско познавањествари услов је за правилно размишљање", показује да је хри-шћанство као вјера неразлучиво везано за баштину и њено на-сљеђе, да само од човјека, „појединца, индивидуе, која слуша,схвата и индивидуално тумачи оно што јој је дато", зависи хо-ће ли хришћанство, као догма, спутати или ослободити свијет.Псел сања у сваком свом спису о „ослобађању", о вјери која јеметафизички оквир стваралачког акта, само Богу познати законпо коме се све ствара, а да остало, прије свега традиција, пред-стаља поље слободе у коме је сваки избор дозвољен и могућ.

Византијски енциклопедиста у обрачуну са схоластиком,у убјеђењу да ће „свјетска хришћанска култура" постати го-сподареће начело стваралаштва читавог хришћанског свијета,без обзира на његове канонске и политичке подјеле, утемељује

40

у својим реторским расправама став да књижевност није ди-дактична јер поучава вјери, већ да је она поука з н а њ а .Умјетност мора да поучава каже Псел, „судбини и удесу чо-вјека који су тајна Бога". Византијска су традиција писмено-сти и културе, тврди, грчка ученост, језик који је створила ве-лика епоха хеленске и хеленистичке мисли. Византијска „свјет-ска култура" мора да подражава старе паганске форме, да упо-требљава класични грчки језик и све шта је он успио да изра-зи; најпогоднији стил да се задовољи критеријум учености јехеленски атицистички, говор старе Хеладе којим су говорилиАтињани. По већ утврђеној византијској традицији ВасилијеВелики, Григорије из Нисе, Григорије Назијанс и Јован Хризо-стом су слиједили језик великих ретора Диона Хризостома,представника такозване „друге софистике", Полемона, Ари-стида и Лукијана, који су стварали у другом стољећу, и њихо-вих сљедбеника из два вијека позније школе као што су Химе-риос, Темистиос и Либаниос. Псел ту традицију само надогра-ђује утврђујући начело - језик писмености умних или ученихствари није једнак оном којим говори незнавено мноштво. Ре-торика је занат учених, њихова вјежба знања и познавања, му-дрост која се озарује божанским сјајем у љепоти изреченог.Бесједа увијек мора бити јасна, никада не смије бити израженапростим језиком, јер је он доказ незнања, умјетност бесједе јеспој класичне културе и учене хришћанске проповиједи, иску-ство коме је дат ореол метафизике - она је у том случају Бо-гом надахнута. Добар бесједник по Пселу, мора познавати несамо епско пјесништво Хомерово и Хезиодово већ и лирикукоју су писали Архилох, Алкеј, Сапо, Анакреонт, Пиндар, алије за прави наук мирног и свечаног изражавања неопходнопроучити опус Теокритов. Вгоантијски филозоф је изузетноцијенио хеленистичку комедију, налазећи у њој узор за учењереченичних обрта, стварање каламбура, виртуозност алузив-ности, али је спис који је назвао ,,Kоментари на комедиографаМенандра" изгубљен. Тражио је да се поштује начин изража-вања и изношења мисли стоичара, сматрајући да су Зенон,Хризип и Марко Аурелије постигли непоновљиву елеганцијуизражвања. Треба подражавати шале и лакрдије Лукијанове,писане вјешто и учено, али се размишљању, изношењу мислии доказа у полемикама треба учити на неоплатоничарима, не-заобилазном Аристотелу кога пореди са „Хидром са Лерна,неухватљивим чудовиштем, са којим се једино Херкул могаомјерити", и на крају Платону, кога је добровољно изабрао заучитеља, а који је „божански" јер „обожавање чини да се на-предује у филозофији". И док се званично хришћанство и ње-

41

istorijaonline.com

гови теолози одричу паганског насљеђа, Псел у једанаестомстољећу, једини се јавно оглашава за „сљедбеника славних па-гана". Учен ретор, прави бесједник, треба да слиједи традици-ју, да се њоме слободно користи, чак у метафорама да се слу-жи именима и описом дјела паганских грчких божанстава, јерсу то метафоре које на најбољи начин могу да објасне „шта сехтјело рећи", истиче Псел. На оптужбе да је отпадник и јере-тик, уздајући се с правом у моћне заштитнике, патријархе ицареве, који су његово учење истицали пред схолијастима, од-говарао је да је Хелен а не Скит, да „нема камен намјесто ср-ца", да је његово знање „права моћ" а да су пријетње канономи вјером само за неуке јер - „власт је у рукама Бога, а он сва-коме од нас путеве предодређује..."

Псел успоставља нови закон бесједништва: хармонијаструктуре исказаног и музичка хармонија (метричка и пјевач-ка) у бесједи морају бити сједињене. Хармонија структуре до-бија се хармонијом симетричних и паралелних линија - то суреченице, а свака реченица мора складно да искаже мисао имора да буде симетрична и паралелна осталим, како би сеобезбиједио цјеловит исказ. То је хармонија духа, а њој је под-ређена хармонија музичког или хармонија звука; она је чулнеприроде, а остварује се избором ријечи и њиховим распоређи-вањем да складно звуче самогласници и сугласници, дуги икратки, да они граде реченицу - та хармонија мора да произве-де истовјетну хармонију вишег реда, која се огледа у једин-ственом ритму који прожима и носи читаву бесједу. Еуфонија,или мелодијска комбинација звукова у ријечима и еуритмијаили употреба оног што је својствено ритмовима, траже од ре-тора да изузетно добро познаје језик, и паганске и хришћанскекултуре, како би могао да оствари, избором ријечи, склад којиће показати његову мисао као узвишену, учену и Богом надах-нуту. Псел у томе постиже савршенство, па неријетко, што севиди и у његовој „Хроници", слави сопствено познавање бе-сједе; она мора бити у тој мјери јасна и изражајна да слушаоцаопчарава. По суду проучавалаца овог дијела Пселовог ствара-лаштва, ма колико се велики филозоф и ретор позивао на ати-цистички стил и искуство софисте Горгије, он је најближи ре-торској вјештини Цицероновој, а његов се стил може назвати,због склоности ка кићености и детаљу, ка метафори и кори-шћењу њене двозначности, полу-азијанистичким или сличнимоном који се вјековима касније налази у дјелима Блеза Паска-ла.

42

Мемоарска заpажања против и с т о р и ј е којапоучава

Хришћански историографи су се од самог почетка угле-дали на своје велике античке и римске претходнике, како по-дражавајући њихов стил, начин казивања, метод закључивања,тако и приступ обради догађаја и њиховој селекцији. Са одлу-кама васељенских сабора и утврђивањем правила нове хри-шћанске умјетности, која ће бити различита од паганске, хри-шћанска историографија ствара обрасце својствене само њој.Она се веже за текстове или Старог или Новог завјета, тежећида у сваком дјелу покаже да приповиједа само о историји хри-шћанског свијета. Хришћански свијет, по утврђеном догмату,објелоданио се Божјом вољом или стварањем Адама, или Но-јевим избављењем, или договором Бога са изабраним народом- Јеврејима, или Боговим објелодањивањем пред Мојсијем истарозавјетним пророцима, које је схоластика назвала „првимпатријарсима", или, коначно, од Рођења Сина Божјег ИсусаХриста и свега оног што је довело до његовог Распећа и Ускр-снућа.

Теорија књижевности античку и средњевјековну истори-графију посматра као саставни дио умјетности писане ријечи -историографија се као наука, као независна дисциплина, одва-ја од књижевности тек почетком шеснаестог стољећа, када за-падни историографи почињу да прерађују и обрађују источни-ке настале у епохи Источног римског царства. Тада се уочавада је византијска историографија створила правила, надогра-дила искуство античких историографа обликујуђи систем ври-једности који дјело хроничара, уколико тежи да буде ваљано,мора дословце да поштује. Такође, увидјело се да је од једа-наестог стољећа, вијека Михаила Псела и његове школе, исто-риографија заувијек подијељена: на науку и на дјела која при-падају лијепој књижевности. У оба случаја, историографија јеморала да задовољава два критеријума: да подучава и да будеу служби власти. Као службеница државе и трона она је мора-ла да анализом прошлости и догађаја у њој предвиђа будућ-ност, да указује на који ће се начин и како одвијати догађаји,те на тај начин да буде од помоћи држави.

Проучаваоци историје као књижевног дјела, изузетнообимног и значајног у корпусу средњовјековне литературе,уочили су да читава византијска историографија може, поформалном и тематском склопу, да се подијели наи с т о р и о г р а ф и ј у и хронику. Ова два жанра писане рије-чи разликују се по начину изражавања, употреби језика, кон-

43

istorijaonline.com

цепцији, по намјени кругу читалаца. Уочено је да је до саданађено 21 дјело у жанру хронике, те да је у само шест случаје-ва писац био монах; у три од тих шест, условно названих „мо-нашким хроникама", аутори су били чланови царске свите ивисоки дворски чиновници, као што је то случај са „Хрони-ком" Михаила Псела. На тај начин доведена је у питање теза,са којом је доскоро оперисала званична теорија књижевности,да је хроника искључиво жанр писаца-монаха, те да она под-разумијева невелику ученост и да за њу није потребно преве-лико познавање античког насљеђа и литерарних узора. Истра-живањем до сада пронађених и испитаних хроника уочава седа је у питању жанр историографије који полази од јединстве-ног принципа стварања - специфичног схватања времена о ко-ме писац свједочи. Такође, хронике су својом приповијешћу инаративним склопом у складу са утврђеном хришћанском ес-хатологијом. Аутори ових дјела прихватају став о ограничено-сти и коначности судбина човјека и свијета, снажно, до драма-тике, истичући га у свом свједочењу о догађајима. Све познатехронике садрже основну структурну одредницу - догађаји, ко-ји се описују, морају бити приказани кроз прикривену, сталнуборбу која се никада неће окончати, злог и доброг, свјетлостии таме, што је закон природе и човјека. Исто тако, хроника секао жанр историографије мора снажно, кроз унутрашњу форму,исказ писца, повиновати правилу да је свједочанство о ограни-ченом човјеку, ограниченог сазнања, о пролазности свега штосе збива, јер је све само бескрајно мали дио вјечне борбе унутаруниверзума, у коме се све ствара и нестаје по закону који јеиманентан само божанској вољи. Таква закономјерност обли-ковања хронике захтијева од аутора да изванредно добро по-знаје текстове о Антихристу и његовој борби са Богом, о дру-гом доласку Христа, крају свијета и Страшном суду, јер ти хри-шћански текстови нуде модел анализе и закључивања, описаузрока и кбнца догађаја, који су као закон садржани у свакомчовјековом дјелу, а највише долазе до израза, и најупечатљиви-ји су, код људи који се налазе на врховима власти, јер они у по-ретку земаљске стварности заступају божанску вољу и законе.

Чињенице и описи догађаја у хроникама стога имајустрого симболичко значење, они морају да логиком излагањаи композицијом текста слиједе основни постулат канонске те-ологије - да су догађаји у Новом завјету својим зачетком иузроком у Старом, те да је Библија историјски кодекс или хро-ника додира Бога и људи. Како се у библијским текстовимадаје примјер тијесне везе и међусобног условљавања временаи људи, што заједно гради представу догађаја, аутор хронике

44

мора то да подражава, да тим подражавањем навјешћује дога-ђаје у будућности логиком која је дата у завјетним текстовима,који се односе на период од Васкрсења Христовог до његовогдругог доласка у лику Спаситеља и Избавитеља. Хроничар мо-ра да прикаже, другим ријечима, дубоки смисао узрока свакогдогађаја и да га опише, јер је он увијек скривен иза мноштваматеријалних и људских датости. Једино на тај начин писацхронике моћи ће да вјерно, и дивљења достојно, опише врије-ме и догађаје у њему, показујући како они утичу на свеукупнеисторијске односе и будућност. Из тога слиједи основна раз-лика између историографије и хронике: поред симболичкогзначења догађаја које описује хроничар, у његовом дјелу доизраза долазе сопствена оцјена и суд аутора, његово просуђи-вање које личности треба осликати снажније, упечатљивије,дати им највише простора како би „изнутра" освијетлиле исто-ријске догађаје у којима учествују.

Чувени хроничар Теофан Византинац, који је стварао наразмеђу осмог и деветог вијека, у својој ,Хроници" која обу-хвата период између 284. и 813. године, позива се на свог учи-тел>а и претходника Синкела, наводећи да је „он прочитао дје-ла многих историчара и хроничара." Он истиче да је од пређа-шњих историчара и хроничара све вјерно, ништа не додајућинити изричући критички суд, пренио. Теофан за позније хро-ничаре успоставља један од узора - нема одступања од извор-ника, сваки суд мора бити апсолутно вјерно пренијет. Хрони-чари у својим дјелима, као по правилу у уводу текста, крити-кују историографе за оптерећивање описа догађаја „подробно-стима без сваке мјере", окривљавају их да говоре само о вре-мену у коме су живјели и које му је недуго претходило, те дастога не могу да буду непристрасни. Такође, историографијасе окривљавала за тежак и гломазан стил, неријетко су ауторипрекоријевани за непознавање правих узора, па чак и за лошеили недовољно образовање. Хроничари у критикама, историо-графији и њеним писцима, највише пребацују хронолошка од-ступања, величајући своју тачност и досљедност у изношењузбивања којима су присуствовали. Због тога је у византијскојисториографији била пракса да писци историја користе хрони-ке као изворнике, мада су и хроничари томе прибјегавали, алиувијек нагалашавајући опрез при преузимању историографијакао источника.

За разлику од хронике историографија се у Византији ве-зивала искључиво за ангичку традицију, имајући и тражећи уњој стални узор. Најцјењенији су били Херодот и Тукидит, на-рочито први у доиконокластичком и иконокластичком раздо-

45

istorijaonline.com

бљу византијске историографије. Од Херодота су преузетаправила да историчар мора писати о ономе шта је видио, чуо,распитивањем од других дознао, шта је сам у туђим припови-јестима разабрао и испитао. Истиче се Херодотов став да је је-дино право и поуздано сазнање очевица, али да је задатак пи-сца да пише и на основу старих предложака како би показаосвоју објективност и како би своје дјело представио као исто-рију која припада свијету. Византијски историчари нијесумного пажње поклањали античким логографима, утемељите-љима историје као књижевног рода, али је Херодотово схвата-ње да се дјела логографа морају познавати, било пресудно запреузимање обрасца како писати и приповиједати. Херодот сво-ју историју почиње и обогаћује митским предањима, свједоче-њима логографа, како би покушао да одгонетне историјскеузроке збивања о којима пише и којима је очевидац. Читавантички пагански теогонијум налази мјесто у његовом дјелу,почев од Хере и Зевса, преко Европе, Аргонаута, Медеје, Па-риса и Јелене, Тројанског рата кога су изазвали и у коме уче-ствују богови, како би открио и објелоданио прави узрок Пер-сијских ратова - у Тројанском рату антички историограф видиповод, јер су Персијанци, након заузећа и уништења Троје, утом хеленском дјелу видјели повреду својих историјских пра-ва на територије, пошто су сматрали да су предодређени давладају читавом Азијом. Херодот је овај став преузео од лого-графа Хекатеја Милећанина који је први, у спису „Родослови",митска предања и догађаје подвео под хронолошки системисториографије, како би повијести о боговима ослободио на-слага „смијешног" и учинио да буду „као што се мени чиниистинито".

Херодот на тај начин утемељује став који ће постатиоснов историографског метода у Византији: сваки локални до-гађај или збивање који се описују, морају да имају ширинууниверзалне историје. Хришћанска историографија Херодото-ве ставове само „измјешта" у свијет предања из библијскихтекстова, па историчари не приповиједају о митским догађаји-ма и родословима, већ о оним који су у Старом и Новом завје-ту. Паганска историографија је одвојена од хришћанске, држа-ва је добила сопствену историју као књижевност која је ускладу са владајућом идеологијом, државним законима, вје-ром. Библијски текстови су узор, они се у историографији мо-рају наводити; кад нешто жели да се боље објасни, све тајнезбивања, узроци њиховог настанка и све посљедице, садржанису у Библији која је, као таква, „историјски спис писан Божан-ском ријечју од древних патријараха". Други антички узор,

46

историограф Тукидит, дао је правила која су постала закон: онје заговарао да историја.мора бити у служби државе и њенемоћи, да мора бранити њене интересе, те је она по бићу и свој-ству политичка. Став античког историчара да се све у свијетуодвија по неизбјежној природној законитости, хришћанскаисториографија превела је у „Божју законитост" којој је под-ређена и увијек у служби људска природа. Идеални истори-чар, по Тукидиту, требало би да буде непристрастан и објекти-ван, да уочава, разликује и износи даље, дубље, праве, скриве-не, најближе и непосредне узроке и поводе збивањима којеописује, и да га води „љубав према истини". Интерес државеје на првом мјесту и актуелност историјског списа мора битиподређена јачању и одржавању државне моћи, тврдио је вели-ки антички историчар и византијски настављачи његове тра-диције ово су прихватили као правило - све што су стваралибило је у служби империје и хришћанства.

С временом, због разлика у гледању на оно што треба даприказује историја а шта хроника, у византијској књижевно-сти успоставио се став: историографија има узоре у античкомнасљеђу и везује се за свете текстове Старог и Новог завјета,док се хроника мора придржавати само римско-хришћанскетрадиције, то јест бити у служби државне заједнице, не траже-ћи подршку, у свом приповиједању, узроком и посљедицама, узавјетним књигама. Историја мора да користи и искуства По-либија који од ње тражи да буде поучна, да не подражава тра-гички начин писања, као и Дионисија са Халикарнаса чији јеспис „Римска археологија" обавезан за обуку историчара. Та-кође, историчар мора да има на уму и Лукијанове ставове -уочавати и истицати добре примјере, порицати све што је рђа-во, користити се искуствима реторике у писању и приповије-дању и оно шта је написано намијенити најширем кругу чита-лаца. Овај задатак од византијске историографије чини правикњижевни род, историја се пише за поуку и забаву, она је, акосе може употријебити савремена терминологија, белетристич-ко штиво. Од Лукијана преузима се и став о „историчаревојаутопсији", што значи да аутор мора да пише о ономе шта мује познато, на основу сопственог познавања политике и војнихвјештина, строго се придржавајући чињеница, критички мје-рећи оно што се преузима из традиције усмене књижевности истаријих изворника - једини несумњив изворник, неподложанкритици, су библијски текстови.

Из ових темељних одређења историографије као књижев-ног рода слиједе и правила композиције (историја без уводногдијела сматра се нижим чином стваралаштва), списак општих

47

istorijaonline.com

мјеста која се морају употребљавати, принцип каузалности накоме почива приповиједање, као и истицање божанског прови-ђења и човјекове улоге у историјским збивањима - ако се свепоштује, историја задовољава своју функцију и може да изађепред читатеља.

Канон византијској историографији, ипак, након епохепрвих васељенских сабора, утемељује чувени теоретичар иисторичар Теофилакт Симоката, савременик и присталица ца-ра Ираклија. У седмом стољећу, ери Ираклијевих ратова саПерсијанцима, гдје византијски цар иступа као бранитељислама (у једној од сура Корана биће му одата пошта за спаса-вање људи који су прихватили ову вјеру), Симоката постављасеби за циљ да покаже како је, поштујући изворнике и оно штаје у њима, Источни римски империјум господар простора којеје некада баштинило велико Персијско царство. Очито је давизантијски историчар слиједи неке од ставова Херодотове„Историје", јер он у своје дјело укључује и персијску историј-ску грађу, преводећи је на грчки, највише данас изгубљенеанале персијских шахова, али и усмена предања, која је посопственом свједочењу добио од једног ученог Персијанца -хришћанина. Ромејска држава у то вријеме хоће и жели да сепредстави као господар читавог Римског царства и свијета, ви-зантијски цареви су наумили да остваре Јустинијанов сан о ве-ликој и моћној империји од Британског острвља да ријеке Ин-да. Симоката пише, у најбољем смислу хришћанске догмати-ке, чувени спис ,,Дијалог филозофије са историјом" у коме из-носи будућа правила не само хришћанске историографије већи темељна начела свега што ће се након пада Источног рим-ског царства као историја писати у свијету. По Симокати,„најважније шта је саздао људски разум - историја је. Она језа слух велико задовољство, за душу најбољи учитељ, за чо-вјека најбољи васпитач. За људе жељне знања нема ничег при-влачнијег од историје, која је свеукупна учитељица читавогчовјечанства. Казујући о несрећама хероја прошлих временаона чини људе предострожнијим, а хвалећи њихове успјехепомаже им да буду сређни. Она показује пут од скромних дје-ла до висина великих подвига..."

За моћну државу која је по лику божанског, потребна јеиста власт, али и историја. Симоката, попут Тукидита, стваратеорију владања и власти, али за разлику од античког истори-чара ствара законе хијерархије владања, који ће постати узорза будуће византијске императоре. Идеалан цар, а по Симока-ти су то Тиберије, Маврикије и Ираклије, мора да има четириодлике: ,Да у уздама разума држи нахођење своје власти, уз

48

помоћ филозофије као крме да управља бродом свога царства;да се боји и да помисли да је својим умом изнад свих, јер је са-мо судбином и срећом постављен изнад свих; пред његовимочима мора да се вјечно налази принцип правде, који ће, зави-сно од поступака владара, дати достојну награду; владар морада зна да благост мора да управља његовим гњевом а страхразборитошћу." Очито, сљедбеник Платона и Аристотела, ве-лики византијски историчар посредно, мишљу, утире пут бу-дуђим Фотијевим ставовима и одлукама - Симоката гради те-орију о ограничености царске власти и то је прва велика поли-тичка идеја која ће, вјековима позније, постати темељна од-редница европске теорије државе.

Симоката заступа став, знајући да је једино оружје идео-лошке моћи империје хришћанство, да власт цара ограничава„божанско провиђење", да не постоји нека реална политичкасила која га спугава, али да је црква носилац атрибута земаљ-ске божанске власти - цар те атрибуте добија њеним дарова-њем, чином ступања на престо. Бог је суверени господар, једи-ни и свемогући, па начинивши цара императором „он може даму одузме власт, јер је прва обавеза господара да поштује Бо-га. (...) За учињена зла императору непрекидно пријети божан-ска одмазда. „Овим, византијски историчар успоставља суд даје црквени заступник божанске воље исте моћи, чак и моћнијиод цара - држава је дефинитивно постала зависна од патријар-халне воље и њеног суда. Те ставове невољно ће морати даприхвати свјетовна власт, а са радикализмом који ће унијетиФотије, не дозвољавајући императорима супремацију у одлу-кама цркве као дијела државе, полако се спремао основ за пот-пуни раскол између двије хришћанске цркве - Симокатина те-орија владања прихваћена је на Западу, она је довела до суве-рене мођи поглавара римске цркве, док ће у Византији почетиепоха сталних трвења, притајених мање или више, измеђусвјетовне и духовне власти.

Симоката, попут својих претходника Прокопија, Агапијаи Менандра, оштро осуђује било какво уступање и повлађива-ње вољи народа за кога каже да је „туђа и непријатељска си-ла". Он народ назива „гомилом", увијек непостојаном, способ-ном да се очас разјари, да се њом управља гласинама - првипут у повијести велики историчар успоставља теорију о влада-њу преко гласина, протурања лажних вијести, стварања атмос-фере да се гомила само ријечима држи под контролом једногчовјека и његове канцеларије. Такође, он успоставља став даје рат највеће зло јер „пустоши државну благајну", да је најве-ћа врлина владара да државу држи у миру и благостању, јер

49

istorijaonline.com

„мир је највише благо". Хришћанство је вјера правих и изузет-них народа, који су предодређени да владају свијетом, па Си-моката до крајности радикализује сличне ставове Агапија иМенандра, утирући пут начелу насилне христијанизације, којеће преузети западна црква, тврдећи да су „варвари достојнипрезира" јер су пагани. Теофилакт Симоката тако постаје првиисторичар у дугом вијеку постојања Источног римског цар-ства, који ће утемељити начело да је „историја божанским ду-хом надахнута наука" и да је по свим својствима дружбеницаи савјетник филозофије.

Византијски историчар обзнањује да у историографијипостоје двије историје: историје држава и царстава, као опште,политичке и филозофске, и црквене које пишу о историји самоцркве. Хроника је дефинитивно искључена из корпуса списастрого хришћанске историографије - овакав Симокатин ставпоштовађе се као канон, највише због његових заслуга у бор-би за иконе и залагања да се сви храмови што више осликајупредставама из канонских текстова. За разлику од историчарадо његовог времена, он ће саборну константинопољску бази-лику први назвати „великом, првом међу првим црквама". Ис-кључивост Симокатиних теоретских ставова унеколико ћеублажити владавина патријарха Фотија, који историографе не-ће обавезивати на дословно преношење цитата завјетних тек-стова, када се на њих позивају, већ ће дозволити њихово сло-бодно тумачење и интерпретирање. Фотије ће истицати да јеважно текстове Завјета добро познавати, али да их треба наво-дити, уколико се аутор на то одлучи, по сопственом нахођењу,схватању и разумијевању. Велики патријарх сам ће дати при-мјер - тражеђи да наводи и цитати из библијских списа никадане буду копија оригинала, већ увијек обрада, „написана у фор-ми коју писац жели да да, не мијењајући само садржину".

Ослобађајући ствараоце неопходности да дословце наво-де и тумаче свете списе и позивају се на њих, Фотије је, по-средно, омогућио да хроника, као жанр историографије, по-стане дио забавно-поучне књижевности, нешто између рома-на-новеле и историје, књижевни начин изражавања који ће серазликовати од осталих историјских дјела по стилу, компози-цији, лексици, дубоком познавању традиције писане ријечи.Лукијанова схватања тако постају узор за писце хроника - онасе приређује и за читање и за говорење у круговима учених,како би се видјела љепота изражавања коју нуди искуствоисторије. За хронику престаје да буде обавезујуће да својеприповиједање почиње од неких значајних библијских догађа-ја, она треба да се веже за временско раздобље за које се одлу-

50

чи аутор. Хроника као жанр историографије почиње да сесхвата двојако - на једној страни су сљедбеници начела утеме-љеног Пасхалном хроником и „Хроником" Јована Малале, укојима се у уводном дијелу пише о збивањима из библијскихвремена како би се задовољило начело да је све што се познијезбило „предодређено Божјом вољом", а на другој су пристали-це монументалног дјела Симокатиног вијек старијег претечеЈована Лаврентија Лида. Лид је у свом дјелу први утемељио„дворску хронику", причу о владавини царева и њиховој вла-сти, не посежући за обрасцима из Светог писма, нити за вели-чањем и слављењем божанске свемоћи.

Лид промовише такозвани „историјско-административнитрактат", који се од познијих писаца, па и данас од књижевнетеорије, сврстава у хронику, јер задовољава, што су уочиливећ Фотијеви савременици, све захтјеве које је књижевни ка-нон постављао пред овај жанр. Јован Лид тражи да се писцитрактата -хроника користе искуством антике, свих њенихкњижевних жанрова. По њему, добар хроничар мора да изу-зетно добро познаје дјела Софокла, Еурипида, Аристотела,Аристофана, Диодора Сицилијанца, Писандра, ДиогенијанаЛексикографа, али и латинску књижевну традицију, Варона,Вергилија, Катона, Цицерона, Апулеја, Јувенала... Лид се вајкашто се у његовом, шестом вијеку, занемарује латинскакњижевност и што латински свијет заборавља на заслуге грчкекултуре и грчког језика који су им пренијели темељне вријед-ности. Он утврђује начело да је развој Византије закономјеранпроцес, јер је центар империје пренијет на Исток, у Констан-тинопољ и Никеју, како би се изградило хришћанство, и да суу том процесу стварања царске-хришћанске свемоћи учество-вали, примјетно али не и потпуно, сопственом традицијом иЛатини. Византија је чувар административних традиција и до-сегнућа Римске империје, па у дјелу „О магистратима римскогнарода" Лид даје хронику највећих вриједности државне упра-ве, истичући да је свјетовна власт искључиво везана за двор ицара. На тај начин створена је као жанр „дворска хроника",али ће је тек једанаести вијек, дјело Михаила Псела, заиста изасновати као жанр који је истовремено историја, класичнахроника, лијепа књижевност и реторика.

Михаило Псел је, у једанаестом стољећу, поштујући уче-ње патријарха Фотија да свете списе треба знати и користитисамо по сопственом нахођењу и мјери сопственог искуства,почео велико преструктурирање модела који је историјској на-уци прописао Теофилакт Симоката. Псел, за то постоје некеод назнака у преписци са кругом пријатеља, највише Јованом51

istorijaonline.com

Ксифилином и Јованом Мавроподом, полази од начела кри-тичког превредновања једног учења, на начин како је то ура-дио Аристотел са Платоновом теоријом умјетности, па од Си-мокате преузима одређења везана за значај царске власти, ис-тичући Симокатин став да је цар прије свега људско биће, одБога постављен и да од Бога може бити укинут. Али, Псел ов-дје искључује онај дио Симокатиног мишљења да је црква каозаступник Божанске воље предодређена да оспори нечија цар-ска знамења, истичући насљеђе Јована Лида - држава је орга-низам који може савршено да функционише само ако је на ње-ном челу уман и мудар владар, способан да се одупре искуше-њима. На тај начин монах Михаило одваја улогу цркве од уло-ге државе, сматра свјетовну власт сувереном у лаичким посло-вима, дужну да слави и његује цркву која је Слава ЗаконаБожјег. Филозоф такође преузима ставове Јована Лида о неоп-ходности познавања свеукупне античке традиције, и грчке илатинске, али уводи до тог часа непознату у историографији„неопходност сликања личности" или, савременом терминоло-гијом речено, психолошко осликавање карактера. Псел сма-траа да су „власт и пурпур коб", као Симоката, али за разликуод њега тврди - нико није рођењем предодређен да влада им-перијом, то је дато мудрошћу, искуством, ученошћу, људскосе биће рађа са талентом за владање. Таленат управљања датје Божјом вољом, он је вид надахнућа, па је умјешност влада-ња веома блиска по својим својствима умјетности стварања ипромишљања. Филозофија учи царевању, и ту Псел поновообзнањује Платонове ставове, док је политика вјештина иумјетност управљања државним дјелима; да би се вјеродостој-но, на начин Тукидита, а у служби поуке будућим покољењи-ма, описала нечија владавина, неопходно је познавати порукеТеофрастовог учења о људским карактерима - човјеков пси-холошки профил унапријед одређује колико је неко способанда влада а колико не.

Човјек може бити уман и мудар, али разуздан, и та манаможе да штети управљању државним дјелима, као и претјера-на кроткост и снебивање да се на искушења одговори ратнич-ки мудро - врлине нијесу знак моћи, оне су ознака доброте,вјештина управљања државом тражи од императора личносткоја ће знати да се врлинама не постижу циљеви, већ лукав-ством, великом игром у којој су сва средства дозвољена не били се противник савладао. На тај начин Псел дословце разбијау парампарчад Симокатину доктрину о владару, истичући дапурпур заиста јесте коб, али да је он прије свега обавеза - са-чувати, увећати, донијети империји мир. Двор и владари у ње-

52

му јесу најзначајније централне личности хронике, али властсе ствара а не дарује, она зависи од мноштва људи у синклиту,војсци и цркви, сваког са сопственим амбицијама и интереси-ма. Владар показује умјешност и достојан је пурпура само акоу тајне тих људи успије да проникне, овлада њиховим поступ-цима и душама. Да би се створила објективна историја (начелоњеног стварања је објективна истина), мора се створити исти-нита слика о првом човјеку власти и царства - какав је човјекна трону, таква је судбина царства којим управља, успостављаправило Михаило Псел.

Историја није равномјерно и сувопарно набрајање чиње-ница, већ њихово поштовање. Такође, она није описивање до удетаљ свега што се збива већ избор онога што се десило, а штаје директно утицало на владање и власт. Псел, заговарајућиначело „апсолутног права субјекта да одлучује о избору ба-штине и изворника", оповргава каноне историографије, готовочитаво Симокатино учење, истичући у први план да је хрони-чар (историчар) с т в а р а л а ч к и с у б ј е к т . То је сувереноправо ствараоца, јер једино на тај начин он може да покаже несамо своје познавање изворника и баштине већ да да свој судо ономе што је чуо или чему је био очевидац. Важна је пред-става, она која поштује закон протицања времена или хроно-логије; једна власт не може бити успјешна ако јој је претходи-ла лоша управа, нити може бити у тој мјери лоша да уништисве добро прије ње створено. Империјум је свијет чије су гра-нице на земљи одређене степеном људског савршенства, а одБожје воље зависи хоће ли се одржати упркос лошим владари-ма и изгубљеним ратовима. Ову дозу фатализма, својственуСимокатином учењу, Псел ће преобликовати Лидовим ставо-вима - администрација империје мора, сагласно моћи државе,да врши господарска дјела, како појединац - цар не би могаодржаву да уведе у неслогу и расуло. Византијски филозоф, та-ко, из историографије у потпуности искључује цркву и њенуулогу за стварање дјела. Фотијев став о двјема једнаким мо-ћима, лаичкој и духовној, доведен је до крајности - црква јеодвојена од историографије, она посједује сопствене хронича-ре и сопствену историју, сопствену структуру власти која сене бави „државним дјелима".

Постављајући овакве захтјеве пред хроничара, византиј-ски филозоф поставља и нове: догађаји морају да слиједе је-дан другог по хронологији, али по узору унутрашње форме ан-тичке трагедије - да се коб власти, јер она је таква и од божан-ске је природе, представи или трагички или иронијски, никакокомедиографски јер би то умањило узвишеност, која је свој-

53

istorijaonline.com

ство њене природе. На тај начин у овај жанр историографијеукључује се и искуство сатире, а Псел тражи да се све компо-зиционо обради по узору на хеленистички и византијски аван-туристички роман - хроника је литерарна цјелина у којој сеприповиједају догађаји који су се збили у стварности, ни одкога подражавани и понављани, али самим чином писања онису постали субјективна представа искушења власти, а она јесама по себи авантура у мјери колико и чин јунаштва. Владарније митски, нити библијски херој, он је само личност у вре-мену која својим дјелом обиљежава догађаје који слиједе, ањегови афекти предодређени су оним шта је судбина наумилада оствари. Псел уводи Судбину, античку Тиху, у жанр хрони-ке, показујући да слиједи традицију хеленистичког и византиј-ског романа, њоме оправдавајући захтјев да власт мора да сесхвати као коб; она је била таква и у античким трагедијама -божанско предодређење је трагичко, а ако изазива комичанефекат оно је, због узвишености чина владања, само ирониј-ско.

Право хроничара је да, као очевидац догађаја о којимапише, врши избор из „свог сјећања". На тај начин, византијскифилозоф утемељује начело будуће мемоарске прозе, жанра ко-ји је већ био познат у византијској књижевности као „тајна"или „сакривена историја", а у коме су се огледали неки од исто-риографа, попут Прокопија. Ову врсту списа историографи сукористили да кажу ствари које нијесу смјели у званичним др-жавним историјама, чак ни црквеним, и оне су се неријетко, по-пут Прокопијевог дјела, претварале у својеврстан политичко-историјски памфлет. У њима се писало о тајнама са царскогдвора, о правом лику императора који су, обично, у званичнимисториографским списима представљани као узор-владаоци,умни и Богом надахнути људи, а неријетко је тај исповједно-мемоарски тон „тајних историја" био са јетком и саркастичномжаоком, која је указивала на немоћ власти пред одређенимвластеоским или црквеним круговима. „Тајна" или „сакриве-на" историја је подражавала достигнућа римске и хеленистич-ке сатире, али само у лексичком слоју, а за узор је у сликањуликова узимала незаобилазно Теофрастово дјело „Карактери".Истовремено, овај је књижевни жанр, особито популаран укруговима црквене и властеоске опозиције, повезивао истори-ју са реториком - сувопарност историје била је замијењена бо-гатим, азијанистичким стилом изражавања, пуним кићених де-таља, који се непрекидно позивао на велика дјела античке ли-тературе, призивајући у помоћ, за надахнуће, античке Музеили највеће пјеснике, од Хомера до Алкеја.

54

Михаило Псел, правила која су важила за „сакривенуисторију", проглашава за канон хронике - објективност тражиизношење истине ма каква она била; под истином, Псел и чи-тава његова школа, подразумијевају и навођење најделикатни-јих приватних ствари из краљевских ложница. Велики фило-зоф на тај начин подсмјехује се званичној историји, њеним ка-нонима, правилима да свједочи о божанској вољи као предо-дређењу сваког збивања; Симокатина теорија убудуће ће оста-ти само у званичној државној историографији, а Фотијево на-чело примјене искуства антике, без оптерећења канонским за-вјетним списима, доћи ће до правог изражаја у стваралаштвуне само Пселовом већ и свих његових сљедбеника, иако још запозних година његовог живота, осуђених за јерес.

Хроника се пише за читање и бесјеђење - показивањемправог лица стварности, по личном ауторовом избору, она једужна да кроз стил, композицију и наративни склоп, забави, акроз изношење истинитих догађаја и објективношћу очевица,поучи. Дужна је да покаже да се царска власт ствара са људи-ма, да су цареви бића, а да је само царски престо - дат божан-ском вољом. Они који на њега ступају често нијесу по вољиБогу, али такав је људски избор - људи су створени да грије-ше, да трпе покору за своје гријехе, да жуде слави и властииако њих нијесу достојни. Бог се, у Пселовом виђењу истори-ографије, неопозиво повлачи у сопствене просторе, он постајеантичка Судбина-Тиха, безлично божанско биће које управљасвијетом и људима, по само њему знаним и својственим зако-нима. Хришћанство је вјера, поручује Псел, а у њој су сви љу-ди једнаки, били цареви или пук. На тај начин, византијскифилозоф чини преврат: хроника се пише и да би била изгово-рена, она је скуп биографија царева, како је то тврдио Кон-стантин Порфирогенет, које су повезане заједничком судби-ном и удесом - да се нађу на императорском трону.

Реторика, као синтеза свих знања у филозофији и умјет-ности, узор у обликовању мисли и грађењу реченица и компо-зиције књижевног дјела, мора бити узор и за историографију -она је њена службеница, њено извориште, али никада њен го-сподар. Учење Теофилакта Симокате, и осталих великих ви-зантијских историчара до Пселовог времена, на тај начин по-тпуно је разбијено, а монах Михаило успоставља будућиоснов културе ренесансе на Западу: стваралачка слобода, ен-циклопедијско знање, паганско насљеђе, једино могу датиправи лик, божанском налик, свјетској хришћанској култури.

Вођен оваквим теоретским ставовима, обрачунавајући сеса неистомишљеницима у бројним полемикама, Псел је тра-

55

istorijaonline.com

жио заштиту царског двора и самих императора. У том закри-љу, уважаван и поштован, са звањем „конзул филозофије" и„ипат филозофа", овај, по суду савременика бескрајно разма-жен и „заљубљен у себе човјек", први професор филозофије иреторике на утемељеном Констатинопољском универзитету,надограђивао је теоретске ставове патријарха Фотија са убје-ђењем да су свјетски, у хришћанству, историјски процесиистовјетни и на Истоку и на Западу, да је паганско насљеђеоснов хришћанске културе и да је слобода мишљења право да-то Богом. Псел стога обрасце реторике, као идеалне књижевнеформе, уводи у своју хронику и сваки је њен дио конципиранпо утврђеном „симетричном правилу" које је као схему утвр-дио ретор Атоније: прво долази увод, потом прича о роду, он-да „васпитање", то јест квалитет знања онога о коме говори,да би се тек онда прешло на „повијест о дјелањима". Овај по-сљедњи дио сваке од царских биографија, које византијскифилозоф пише слажући их у хронику романескне структуре,поштује строго метод историјско-биографског описивања,гдје у први план бивају истицане карактерне црте јунака. Сва-ко од поглавља „Хронике", или „царских биографија", можестога слободно да се назове „бесједом о цару" или „послани-цом у којој се износи мишљење о владару и његовим вријед-ностима", што је био уобичајени начин општења учених људиу то вријеме у Византији. Стога, проучаваоци овог дјела у по-сљедње вријеме уочавају да се свака од повијести о царевимаи царицама може посматрати као независна енкомија (посла-ница), а оне су унутар себе повезане каноном историографскогписања, хронологијом, али и објективним изношењем детаљанеопходних да будућа покољења изведу критички суд о вре-мену нечије владавине.

Псел је ово своје дјело, највјероватније, писао или са ве-ћим паузама, што значи у дужем временском раздобљу, или гаје припремао да се по поглављима, од којих је свако била неза-висна цјелина, свако се односи на биографију само једног вла-дара), може бесједити и служити као узор новог литерарногжанра - „енкомије историје".

Стога се у сваком поглављу, као и у „Хроници" у цјелини,примјећују три врсте наративних слојева - историјско - пропов-једни, ејдолошки (грађење слика на необично жив начин и њи-хово пројектовање кроз коришћење свих врста лексема, како бибиле што живописније) и мемоарски, што ово дјело издваја изкорпуса свих до тога времена познатих, и указује на његов ути-цај у неколико вјекова каснијим збивањима, у преломним вре-менима Западне ренесансе. Псел, у неким од поглавља ,Дрони-

56

ке", истиче, описујући дјела царева, колико су савладали „уну-трашњу" (свјетску - античку) и „нашу" (хришћанску) културу;позива се при томе на сопствено искуство, истичући у самој„Хроници" да постоје разлике и несклади између ова два неоп-ходна схватања сазнања и њихове примјене и код њега самог.

Енкомија је посједовала схему симетрије, која се јасноочитује у сваком од поглавља „Хронике". По тој схеми, енко-мија је подијељена на два равноправна и симетрична дијела -биографски и ејдетски. Сваки од ових дијелова такође има дваједнака сегмента, апсолутно симетрична, и они су распоређе-ни на сљедећи начин: биографски дио је у енкомији на првоми трећем мјесту, ејдетски или ејдолошки на другом и четвр-том, они се равномјерно смјењују и складно се уклапају, гра-дећи чврсту композициону цјелину. Унутар сваког од овихдијелова налазе се такозвани екскурси (раздјели), који зависноод теме заузимају од шестине до четири петине текста. У„Хроници" екскурси, по правилу, у сваком дијелу чине поло-вину текста, објашњавајући наизглед небитне ствари и детаљекоји служе што вјернијем осликавању личности и догађаја,али и показујући Пселову приповједачку и лингвистичку умје-шност. Пажљивим ишчитавањем сваке од царских биографијау „Хроници", може се уочити да Псел поштује и правило којесу установили позноантички ретори, да су посланице - бесједена исту тему међусобно повезане у „каталог" или „круг", те дапредстављају, као такве, савршену цјелину. Та равномјерностсе показује у складном „распоређивању тематског материја-ла", а симултаност каталога или кружнице постиже се употре-бом истовјетних израза, које ретор наводи у сваком одговара-јућем (паралелном) дијелу енкомије. Баш из тог разлога, Пселсе повремено, у свакој од биографија, позива, на одређеноммјесту, на античко насљеђе, ако не у синтагми коју вјештоубацује у текст, оно наводећи дјела античких филозофа, књи-жевника и ретора, који су писали на исти начин или на чијадјела о митским јунацима подсјећа композиција његове био-графије. На тај начин, Псел мотив „трагичке коби" и „кобивласти", карактеристичан за античку трагедију и епско пјесни-штво, претвара у „царску коб" и „коб опстанка државе", по-дражавајући и навјешћујући Божанску вољу и тајну предодре-ђења непознату не само владарима, државама већ и онима који„вјерно описују догађаје слиједећи правила хронологије". Ре-цимо, он обасипа владаре епитетима којима су пјеснички деи-фикована античка божанства, да би „каламбуром", стилском ијезичком вратоломијом, пратећи слијед догађаја, убрзо упо-требио епитете карактеристичне за трагичко, из дјела Есхила,

57

istorijaonline.com

Софокла и Еурипида, на тај начин, намећући ученом читаоцусугестију да се ради о трагичним јунацима трагичких дјела,који несвјесно поступају против божанске воље, јер нијесууспјели да проникну у божанско предодређење. Владари се,тако, изједначавају са грешницима, недостојним божанскогуздизања и хвале, попримају нешто од лика „мученика" -Псел, на тај начин, доказује да је античко насљеђе коришћенода би се подвело под хришћанско, а да би се огласио свијет ко-ји припада само људима његове вјере.

М а н у с к р и п т и „Хронике" и и с т о р и ј с к а дјела

Практично, до прије нешто више од двије деценије, био јепознат само један манускрипт Пселове „Хронике", који се чу-вао у кодексу Раrisinus graecus № 1.712. У јесен, 1975. године,амерички исхраживач епохе средњег вијека X. К. Снајпс пред-ставио је своје откриће, корпус списа, у коме се налазио осимпреписа Пселове „Хронике" још један, до тада непознат, списславног византијског филозофа - „Кратка историја". Проуча-вањем ова два изворника, уочило се да је „Кратка истори-ја"дијелом истовјетна „Хроници", а читав корпус ових Псело-вих списа тек ће бити проучаван и, претпоставља се, издат каојединствена цјелина како би се пружила прилика да се извршикомпаративна анализа текстова - испоставило се да је 1911.године, препис „Кратке историје", из четрнаестог вијека, изсинајског Манастира Свете Катарине, био познат санктпетер-буршким стручњацима који су га тада у кратким изводима иописали, али та информација доскоро није била позната широјнаучној јавности.

За разлику од обје за сада познате ,,Хронике" које немајуувода, у „Краткој историји"налазе се лема и увод који наговје-штавају и запућују у садржај дјела. Увод наводи да је у пита-њу „Кратка историја царева Старог и Новог Рима, која почињеод Ромула а досеже до царева који ништа значајно не учини-ше, а коју сачини ипертим Псел". Тај кратки предговор, лема,није онај који прописују правила за историографију, он је ви-ше уводник, а сама „Кратка историја" завршава се добом вла-давине Василија Другог. Историја републиканског Рима опи-сана је конфузно и тек у цртицама, док је остали дио повијестиподијељен на поглавља у којима се описују царевања поједи-них императора. Свака од глава одијељена је од осталог текстасопственим заглављем. Текст се прекида на добу владавинеВасилија Другог ( и то на дјелимично празној страни, на полареченице), да би се наставио прилог о царевању Романа Дио-

58

гена, али тај дио већ припада „Хроници". Тако, крај „Краткеисторије" и „Хронике" бивају идентични и у „Хронику" јеукључено „Писмо цара Фоки" које се налази и у парискомкњижевном корпусу. Веома је интересанта реченица која сеналази у „Краткој историји", у којој Псел наводи: „Ја ћу се ла-тити друге историје, почев од Цезара Јулија, не бих ли ти у не-ким стварима подражавао императоре, а у другим их исмијао".Проучаваоци списа указују да се највјероватније ради о пору-ци коју је Псел упутио свом заштитнику Михаилу Седмом, ко-ме је иначе посветио бројна дјела, од којих нека и на најучени-је теме - суме знања, неопходне владару како би савладао тај-не теологије, трактате из филозофије природе, географије, ду-ховног и лаичког законодавства.

Поређење „Кратке историје" и „Хронике" показује да је„Хроника" неупоредиво боље, снажније, упечатљивије дјело,упркос тежњи аутора да реторика надвлада историографију ињена правила. Проучавања, током посљедње двије деценије,указују да је Псел, пишући „Кратку историју", имао узоре,преко којих је, највјероватније, покушавао да овлада традици-јом и знањем учене византијске историографије. Све указуједа је познавао, у неким мањим дијеловима до подражавања,једну у фрагментима сачувану „свјетску историју" СимеонаЛоготета или Магистра, која се хронолошки завршавала са948. годином. Псел је користио језик Логотетове историје, чакје у неким дијеловима, не више од десетак редова, дословнопреносио цитате овог аутора у свој спис. Поређењем „Краткеисторије" са „Хроником", у посљедње се вријеме ствара судда Псел ово своје најзначајније историографско дјело није пи-сао драговољно, већ преузимајући улогу коју су му императо-ри додијелили - да је „најдрагоцјенији од свих људи". То ука-зује да је монах Михаило писао на захтјев дворске канцелари-је, можда и неког од императора лично, а о томе свједочи иједно писмо Пселу које указује да је његова „Хроника", када јевећ дијелом дошла у руке читалаца, изазвала жесток гњев инападе на метод и начин на који је дјело написано.

Посебну пажњу стручњака, већ дуже вријеме, привлачи„Писмо цара Фоки", које је придодато уз рукопис хронике и закоје још поуздано не може да се утврди како је ту доспјело -Пселовом вољом или је касније у његов спис једноставно„убачено". Уочава се да у Пселовој „Краткој историји" овогписма нема, да оно што писмо говори и догађаји који се опи-сују у „Хроници" не успостављају нужну везу. Поређењемосталог корпуса писама везаних за Варда Фоку, примијећеноје да се писмо у Пселовој"Хроници", по начину изражавања,

59

istorijaonline.com

атрибутима, не уклапа у представу која би имала право логич-ко и емпиријско утемељење.

Сагледавањем структура „Кратке историје" и „Хронике"уочио се преседан у композицији у овом жанру византијскекњижевности, до сада неназначен у дјелима која су претходи-ла. Ако се „Кратка историја" сматра за уводни спис „Хрони-ке", што је од готово беспорног мишљења свих, уочава се дажанровска одредница тог типа књижевног дјела, које треба дапочиње од времена Адамовог и набрајања првог покољењаљуди, не постоји. Псел почиње од владавине Ромула -а то јепо суду свих проучавалаца ових списа ,јединствен примјер увизантијској историографији". Ова чињеница освјетљава дру-гу - у питању није „свјетска историја" већ „историја римскихцарева". „Римски" се на грчком пише и изговара „ромејски",што се увијек преводило као „византијски", али изгледа да је уПселовом дјелу конотација ове ријечи управо на значењу„римски", јер је престони град старог Римског царства биоград политичке моћи и власти императора, прије подјеле др-жаве на источни и западни дио. Ове двије чињенице на потпу-но нов начин почињу да освјетљавају композицију и унутра-шњи реторски склад Пселове „Хронике". Ова је баш истица-њем значаја „римског", сва окренута ка антици и њеном на-сљеђу, хришћанство се поштује кроз синтагме које се употре-бљавају само да би означиле припадност овог дјела „свјетскојхришћанској култури", ничим не указујући да је дјело писаомонах. На тај начин Псел је, очито с намјером пренебрегавају-ћи истицање хришћанског духа и правила које је догмат про-писао историографији, у први план, као носиоца замишљенедрамске радње, ставио личности владара, претварајући их да-љом наобрадом, у складу са искуствима антике, у трагичке хе-роје - људе који дјелају по божанској коби, али увијек бивајужртве сопственог незнања!

И с т и ц а њ а п о ј е д и н ц а , п р е ћ у т к и в а њ е догађајаСтварањем неке врсте реторског романа, који се компози-

ционо и насловом ослањао на историографију и требало да по-служи као нова врста књижевног рода, или, чак, узор за буду-ћа дјела у овом жанру у оквирима „свјетске хришћанске кул-туре", Псел је избјегао да посвједочи о догађајима, изузетноважним за даљу судбину Источног римског царства, чији јебио учесник, а који су у потпуности одредили трагичан крајВизантије. Монах Михаило није у „Хроници" проговорио ниријеч о добу Великог раскола, о епохи непрекидних сукоба са

60

Римом по питањима вјере, о својим ученицима и сљедбеници-ма окупљеним око Јована Итала, који су поријеклом били сапростора јужне Италије, на тај начин проучаваоце његовогдјела доводећи у изнудицу - како да објасне један дио његовогопуса насталог у вријеме Великог раскола и суђења ЈовануИталу и његовим штиђеницима, на коме једино није прису-ствовао Псел, ни као оптужени ни као одбрана пријатеља иистомишљеника.

Михаило Керуларије, константинопољски патријарх, биоје дугогодишњи пријатељ ипертима Константина Псела, мона-шког имена Михаило. „Отац шизме", како су Керуларија зва-ли, био је, попут Јована Ксифилина, сљедбеник Фотијевихидеја да је Византија „Прави Рим" и да „прави римски царевивладају у Константинопољу". Ово унеколико освјетљава за-што Псел у својој „Краткој историји" почиње повијест од вре-мена Ромула и слави „римске - ромејске цареве". Спроводећиу дјело Фотијев став да је свијет православља „свијет цивили-зација а не варвара", који му се морају подвргнути, Керуларијеје непрекидно имао на уму тврдњу великог броја историогра-фа, уосталом и непобитну истину, да су сљедбеници римскихцарева, „узурпатори круне", били варварски готски краљеви,да је Рим то прихватио, одвајајући се на тај начин од легитим-них римских-ромејских царева који су владали у Константи-нопољу. У византијској, не само историјској традицији већ и унајширем кругу учених људи, био је изузетно јак осјећај да суони „господари свијета", јер су византијске трупе са словен-ским најамницима у неколико наврата спасиле Рим готске на-језде, те да је у једанаестом стољећу још увијек добар диоАпенина, практично читав југ, са житницом Сицилијом, био урукама источног римског цара и патријарха који је из Кон-стантинопоља управљао бројним црквама и манастирима натлу данашње Италије. Керуларије, „тврди традиционалиста"како су га описали савременици, није желио да устукне предпритиском Рима да се литургија, култ и обред у хришћанскојцркви усагласе са оним што је захтијевала курија, а још мањеда пристане на све израженије захтјеве Рима да константино-пољски патријарх призна супремацију Столице Светог Петра.Сукоб између Константинопоља и Рима одвијао се практичноу два правца - црквеном и политичком. Византијски цареви,господари у свјетовним стварима, нијесу хтјели да се јавноукључују у спор, непомирљив, двије цркве, већ су, окупљајућина двору најученије људе, гледали да се све колико-толикоусагласи и избјегне сучељавање које је могло да запријети ра-том.

61

istorijaonline.com

Да би спутао римске тежње и одговорио на њих, да би за-штитио подручја која су била под византијском црквеном исвјетовном управом, нарочито јужну Италију и просторе Бал-канског полуострва на којима је већ отпочео процес христија-низације на словенском писму и језику, Керуларије је наложиоконстантинопољској патријаршијској канцеларији да припре-ми строго догматски спис, који ће представљати канон и пра-вило „вјере грчког обреда", под називом „Синодик правосла-вља". У том канонском дјелу, припремљеном за литургијскослужење, требало је да се нађу све одлуке васељенских сабо-ра, обавезујуће за вјеру и свјетовну власт. „Синодик правосла-вља" требало је да укаже на прави догмат хришћанства каовјере, да ограничи свјетовну власт само на управљање држа-вом, што је још давно замислио патријарх Фотије, а да прво-свештена црквена столица, са савјетом патријарха, одлучује освему што се тиче заступања Божанске воље на земљи. „Сино-дик православља" у потпуности је одредио православно хри-шћанство као једино право, „по Божјим законима и његовеСвете Цркве", на тај начин одвајајући његов обред и култ одРима, који је, по Керуларијевој намисли, требало да се подре-ђује Константинопољу.

Папа није могао да поднесе овакав однос Константинопо-ља према Столици Светог Петра, па су папски легати дошли упрестони град Источног римског царства и у суботу, 16. јула1.054. године, на главни олтар Саборне цркве Свете Софијеставили повељу у којој се налазио текст екскомуникације па-тријарха Михаила Керуларија, Патријарх није много оклијевао- седам дана након тог чина, у присуству папских легата, си-нод, сазван на његов позив, екскомуницирао је легате из окри-ља хришћанске цркве. Керуларије и синод на позив цара, каозаступника свјетовне власти, да се разговара са папским лега-тима и да се спор ријеши политичким договором и повлаче-њем оптужби које су изнијели легати, одговара одлуком којомсе Риму забрањује „свако право на увид у црквена дјела Ис-точног римског царства". Керуларије, на тај начин, одговара ина захтјев Свете Столице да се патријарх подреди Ватикану,те да је Рим први у царству, и по црквеној и по свјетовној вла-сти. Рим је тражио да „константинопољски епископ" (у зва-ничној терминологији цркве, у посланицама којима се прво-свештеници обраћају један другоме, називају се „епископима"престоних сједишта) из своје титуле уклони атрибут „екумен-ски", јер, наводно, тај атрибут припада само првосвештеникуу Риму. Михаило Керуларије на тај захтјев одговара „да Римнема право, ни моћ за расправу о носиоцу звања екуменског

62

патријарха", јер је тај атрибут најзначајније својство престо-ног источног црквеног сједишта, дато још временима римскихцарева, онда када се Рим налазио у рукама варварских готскихкраљева. У образложењу Керуларије потеже најјаче оружје -папа не може слободно да се бира, на тај начин указујући на,по византијском мишљењу потпуно неканонски обичај, цере-монију дугог вијећања и договарања Колегијума кардинала,који слиједи објелодањивањем имена новог римског првосве-штеника и његовим устоличењем за папу.

У византијски, традицијом дат, категоријални и појмовниапарат није улазила од Рима прокламована „libertas ecclesiae".Свијест Византинаца била је грађена на сазнању о постојањусветих патријархалних сједишта у Антиохији, Александрији,Аквилеји и Јерусалиму, гдје је Константинопољ био „први ме-ђу једнакима", онај који је одлучивао „у име свијета хришћан-ства". За Источно римско царство црква је морала да будепредстава „духовног јединства свих у времену" и њен је зада-так био да се само о томе брине, преко закона које је успоста-вљала у договору са свјетовном влашћу; на основу таквог ста-ва Византија и Константинопољ су изградили свијест импери-јума о „Правом Риму" и о „Ромејима првим међу Римљанима"о безграничном царству небеском које мора да добије свој вјер-ни одраз на земљи, под њиховим господарством. Стога је сва-ки покушај курије да наметне сопствене ставове гледан као ди-ректно супротстављање традицији и Божанском Закону, па јепатријарх, Михаило Керуларије био оддучан да намјере Римаосујети свим средствима и тако обави посао који је давно по-чео патријарх Фотије, не завршивши га јер је био смијењен. Упрестоном византијском граду и на релацији Константинопољ -Рим, почиње несвакидашња политичка борба за утицај на цара- послије три године, након сталних засиједања Синода, непо-мирљивог у одлукама и слијеђењу патријарха, цар Исак Ком-нен крајем 1057. године хапси патријарха и шаље га у изгнан-ство на острво Приконис, гдје овај након године умире, докраја се преко присталица супротстављајући оддукама свје-товне власти. Тим чином, Велики раскол није избјегнут, нитису се страсти смириле - почела је епоха дубоких подјела уну-тар самог царства, и патријаршијске и империјалне канцелари-је, која ће током неколико деценија у тој мјери ослабити Визан-тију да ће утрти пут за крсташке походе и, коначно, њен пад уруке Латина.

Михаило Псел је судионик, и то веома активни, ових до-гађаја, о чему свједочи његова преписка са многим знамени-тим личностима тог периода. Псел је човјек који је уз свјетов-

63

istorijaonline.com

ну власт, уз цара, и што је готово несхватљиво, и пред проуча-ваоце његовог дјела ставља бројна питања на која готово данема одговора - велики филозоф је огорчени противник ши-зме. То је готово неспојиво са познавањем његових дубоких,пријатељских веза са Михаилом Керуларијем, чије је члановепородице чак подучавао, обраћајући им се заштитнички у пи-смима, као и са једном његовом посланицом у којој на веомакритичан начин говори о патријарху, оптужујући га чак да је„љубоморан на моје знање". Псел, носилац писама од цара па-тријарху и обратно, савјетник по многим питањима у двору исвјетовним канцеларијама управе, у посланицама највјероват-није даје праву слику свог пријатељства са Керуларијем - одсрдачности, надметања учених, до политичког сукоба у комепочиње да га клевеће или „гледа другим очима". Најбољупредставу о дубини сукоба али, највјероватније, не и о пре-станку пријатељских симпатија Псела према Керуларију, нај-боље оцртавају два филозофова дјела: „Бесједа (слово) противКеруларија" и „Енкомија Псела Михаилу Керуларију". „Словопротив Керуларија" Псел је написао по наређењу императораИсака Комнена и ово дјело било је намијењено бесједничкомиступању на Синоду крајем 1058. године. Претпоставља се даова бесједа можда није изговорена, јер је Керуларије већ биомртав, али она у потпуности осликава Пселову улогу као цар-ског чиновника и најуважаванијег човјека од повјерења -он идаље остаје на страни противника шизме, свом се снагом зала-жући за јединствену вјеру и једно хришћанство. Други спис,„Енкомија Михаилу Керуларију", након дугогодишњих проу-чавања датума њеног настанка, припада корпусу списа које јевелики филозоф писао поводом дана обиљежавања спомена наодређене велике личности његовог доба, овог пута на празниксјећања на преминулог патријарха. У Византији, неколико го-дина након патријархове смрти, дан када је преминуо прогла-шен је за празник сјећања на његову величину. Ова два списаистовремено указују да Керуларије, патријарх, није изгубиобитку са Римом - побиједила је струја његових сљедбеника,Рим је оглашен за непријатеља Византије, а похвално слово,посланицу у славу његове личности, шаље му нико други доједан од његових најљућих политичких противника, истовре-мено и пријатељ, монах Михаило Псел.

О личности и улози у јавним пословима великог филозо-фа, говори и детаљ везан за Јована Итала и остале Пселовеученике, који излази из оквира „Хронике" јер се временски неподудара са њом, иако Псел спомиње умног Италика у свомдјелу. У спису „Похвала Италу" филозоф одаје признање и

64

хвалу свом ученику за изузетно савладану вјештину филозо-фије, за познавање правила филозофије антике, највјероватни-је након неке учене расправе у којој је Итал надвладао својепротивнике. По свједочењима Ане Комнен, Јован Итал је по-нио назив „конзул филозофа", исти који је имао и његов учи-тељ Псел, и створио је бројну школу чији су чланови, на чуве-ном процесу монаху Нилу, осуђени. То је учињено на синодукоји је сазвао цар Алексије Први негдје између 1084. и 1094.године, када је трећи пут као јеретик осуђен њихов учитељИтал. Прва осуда Италова услиједила је након иступања овогфилозофа о хипостатичком јединству Бога, о дивинизацијињегова Сина, за шта је имао присталице у најмоћнијим круго-вима византијске аристократије. Он је, упркос осуди, пријате-љујући са Еустратијем, митрополитом из Ефеза, окупљајућиоко себе богате Јермене, склоне исповиједању несторијанства,1082. године био осуђен други пут, али су, упркос томе, њего-во учење наставили Нил и његове присталице, што је коначнодовело не само до осуде свих већ до забране расправе о пита-њима дивинизације Божјег Сина. Ипак, главна осуда Итала,његовог и учења његових сљедбеника, била је што су се „по-светили хеленистичким текстовима, уздижући их изнад ауто-ритета дјела Светих Отаца Цркве", а то је монах, поријекломиз Италика, преузео од Псела. У оптужбама против Итала ињегових сљедбеника Михаило Псел, тада без значајног утица-ја на империјалном двору, не спомиње се, али је више негоочито да је све своје знање пренио на Итала и да је овај, збогпроповиједања и заговарања ставова свог учитеља, био осу-ђен.

Пред проучаваоце дјела ових филозофа, писана су у раз-добљу од неколико деценија након Великог раскола, постављасе питање -када је Псел поштеђен за учење које су проповије-дали његови ученици, није ли у Византији, пошто је побиједи-ла странка присталица Михаила Керуларија, којим је право-славље коначно одвојено од католичанства, почео полаганипрогон филозофа и ретора који нијесу били родом или порије-клом Грци? Јован Итал, као и Нил, били су Италици, овај дру-ги Калабрежанин, а највећи дио оптужених и осуђених за је-рес били су управо дошљаци у главни град империјума. Инди-кативно је, такође, да је у оптужбама изнијет став да су свиимали „везе са одбаченим антиохијским учењима", што севременски подудара са нановним сукобљавањем Константи-нопоља и Антиохије, а у овој другој је Псел почео своју врто-главу и успјешну политичку и филозофску каријеру. Ова ибројна друга питања тек треба да се проуче, али писана Псело-

65

istorijaonline.com

ва дјела, као и опус Јована Итала и осталих, недвосмислено -указују да је Псел, упркос монашкој одјеђи, душом и тијеломбио одан свјетовној власти, неријетко због ње жртвујући при-јатељство и окрећући се против људи са којима је био готовоистомишљеник.

Пселова „Хроника", сагледана на основу чињеница да јевелики филозоф прећутао Велику шизму и сва догађања веза-на за њу, указује да се ово дјело може сматрати прототипомренесансне историје или неке врсте историјског романа, којије увијек више тежио сликовитости и допадљивости, јаркооцртаним карактерима јунака, него дословном набрајањуисторијских чињеница. Истовремено, „Хроника" показује да јефилозоф и ретор Константин - Михаило Псел, обрачунавајућисе са Симокатиним каноном историографије, као дјелом„озбиљне књижевности достојне епа и дидактичном науком",успоставио правило које његово вријеме неће признати, аликоје ће прихватити ренесанса на Западу, претварајући га уидеју водиљу - антика је супериорна по традицији умјетностинад хришћанством, али је хришћанство царство свијета и тра-диција антике мора да се посматра само у сагласју са њим.„Хроника" отвара и читав низ других питања везаних за по-знији опус Пселовог дјела, од којих је најважније: да ли је ве-лики филозоф своје сљедбенике стекао само у лаичким-свје-товним круговима, поглавито међу богатим дошљацима у пре-стони источноримски град, или се његов опус ослањао, по-средно, на слична дјела стварана у закриљу Антиохијског па-тријархата за шта постоје више него јасне назнаке? У свакомслучају, овај спис, номинално историјски а жанровски вишереториком у склад доведен биографски роман - хроника једнеепохе царева, који су уништавали темеље сопствене државе,јесте прекретница у цјелокупној књижевности и стварала-штву. Он је означио побједу антике над хришћанством, повра-так традицији и њеним вриједностима, оглашавајући и Псело-вим дјелом - противљењем Великом расколу, да постоји самоједна и јединствена „свјетска хришћанска култура" израсла натемељима паганства и древних цивилизација, која се не можеод њих одвојити никаквом политичком одлуком, ни свјетов-них, ни црквених власти. Обред и ритуал, као и литургија, мо-гу бити различити, али за обје цркве, и православну и католич-ку, вјера је једна и јединствена, оличена у канону утемељеномод васељенских сабора, које, без разлике, признаје и Исток иЗапад. Баш због овога, проучавања средњег вијека у свијетусве више почињу да се окрећу Византији и њеним ствараоци-ма, јер се уочава да исходишта свјетске културе, родоначелни-

66

ке свих теорија у умјетности и свих жанрова, треба тражити нањеним просторима. Византија је сачувала паганство само дје-лимично га преобликујући, никада не дозвољавајући да хри-шћанство као моћ надвлада традицију - то је, вјероватно, биои један од основних узрока њене пропасти...

ВОЈИСЛАВ Д. НИКЧЕВИЋ

67

istorijaonline.com

ХРОНИКА

Коју сачини мудри монах ипертим Михајло о делима пор-фирогених базилеуса Висилија и Константина, о Роману Арги-ропулу који цароваше после њих, о Михајлу Пафлагонцу којицароваше после њега, о његовом рођаку Михајлу (ономе којиод почетка беше цар) који цароваше после њега, о двема пор-фирогеним сестрама, госпођи Зоји и госпођи Теодори, којевладаху после њега, о Константину Мономаху који је делиопресто с њима, о госпођи Теодори (једној од сестара која вла-даше самодржно), о Михајлу који цароваше после ње, о ИсакуКомнену који цароваше после њега - све до проглашавања заимператора Константина Дуке.

istorijaonline.com

ВАСИЛИЈЕ II

I. Ето тако се растаде од живота император Јован Цими-скије, учинивши многа корисна дела за Ромејску државу иучврстивши њену моћ. Царска власт у целости пређе у рукеВасилија и Константина, синова императора Ромеја1.

II. Обрјица већ изашли из дечаштва2, различитих беху на-рави. Василије, старији, одаваше утисак човека од делања ибеше брижан, Константин, супротно, по свему наликоваше чо-веку који узалуд проћердава свој живот, беше лакомислен исклон разонодама. Сложише се да деле царску власт. Владави-ну узе у своје руке старији, Василије, а његов брат наследи са-мо титулу императора, јер немогуће је да се влада државом акосе царска власт не додели првом и искуснијем. Поступак Кон-стантина изазва дивљење: јер могло је да се догоди да се на рав-не делове подели очево наследство (мислим на царску власт),а он уступи брату већи део, и учини то у младости својој, кадаогањ властољубља гори јако, а да притом ни Василије не бешезрео човек, већ, како се то каже, голобрадо момче. Ових по-хвала удостојићемо Константина већ на почетку приче.

III. Што се тиче Василија, он, узевши власт над Ромеј-ском државом, није више желео ни са ким да дели своје бриге,нити је прихватао туђе савете по питању управљања господар-ством. Али, ни да се ослања на самога себе цар не могаше, небеше искусан ни у заповедању војском, ни у вођењу државе,због тога се зближи са евнухом Василијем3. Тај човек беше на

1 Император Јован I Цимискије умро је 10. јануара године 976. Причасе да га је отровао евнух паракимомен Василије, о коме ће бити речи. Васи-лије и Константин били су синови Романа II, који је умро године 963. када једечацима било 3 и 5 година. Царска власт се практично налазила у рукамаНикифора II (963-969), а затим Јована I. И за време једног, и за време дру-гог, браћа су била лишена власти и само су формално били ко-владари, збогчега Псел и говори да се царска власт потпуно нашла у рукама младића.

2 Василије и Константин су имали 18 и 16 година.3 Паракимомен је висока дворска дужност коју су могли да обављају

само евнуси. Спавали су у истим одајама са императором и бринули ноћу о

71

istorijaonline.com

највишем положају у Ромејском царству, беше веома уман,висок растом, и праве царске спољашњости. Он и отац Васи-лија и Константина имаху истог родитеља, али различите мај-ке. Из тог га разлога још у детињству ушкопише, како син на-ложнице не би код наслеђивања престола имао првенство надзаконитом децом. Помиривши се са судбином, он оста привр-жен царству, самим тим и свом роду. Али је посебна осећањагајио према свом рођаку Василију, нежно га грлио и подизао,и био му најбољи васпитач. Због тога, Василије и свали бремевласти на његова леђа и поче од њега да се учи ревности. По-стао би евнух атлета или рвач, а Василије - гледалац, да царуциљ не беше не да стави венац на победника, већ да трчи зањим по његовим стопама и да и сам учествује у такмичењу.

Већ од тога доба, сви беху одани Василију: к њему су до-лазили грађани, пред њим се клањали бојовници; беше он пр-ви, ако не и једини, који је бринуо да се попуни државна бла-гајна и да напредује царство. Евнуху цар беше у свим делимајезик и рука - подржавао га је речима, потврђивао његове од-луке повељама.

IV. Већини мојих савременика, који су лично видели Ва-силија, цар се чинио огромним, грубе нарави, пргав, јогунаст,у животу скроман и потпуно необичне лепоте. Али из делаисторичара, који писаху о њему, сазнах да није одувек био та-кав, да је из распуштености и размажености прешао у строгостпод утицајем прилика које су учврстиле његову нарав, учини-ле јаким слабога, чврстим неодлучнога и измениле начин ње-говог живота. Ако је у прво време без устезања пијанчио, ода-вао љубавним насладама, забављао на гозбама, а својим усу-дом сматрао лакомислене царске забаве и беспосличарење, и употпуности уживао у својој младости и царском положају, тоод времена када знаменити Склир покуша да се домогне цар-ске власти, затим и Фока, затим поново Склир, и други, којиса свих страна устадоше против цара, Василије пуним једримаисплови из порока и, искористивши силу ветра, предаде сеозбиљним делима: нападајући своје блиске који заузешевласт4, цар поче одлучно да сатире њихов род.

његовој безбедности. Паракимомен Василије је незаконити син Романа I Ле-капена. Био је моћан „први министар" на двору Никифора II Фоке (963-969)и Јована I Цимискија (969-976). Василије и Константин били су паракимо-мену унуци. У одређивању родбинских веза, Псел допушта себи грешке: па-ракимомен није био полубрат Романа II (оца Василија и Константина), већњеговог стрица.

4 Под „блиске", имају се у виду Никифор Фока и Јован Цимискије.

72

У с т а н а к СклираV. Из тих разлога, отпочеше против њега беспоштедни

бој рођаци тих људи5. Први беше Склир, мудар у саветима, ис-кусан у делима. Царским богатством владаше он, имаше моћ-ну власт, беше победник великих битака и војски у потпуно-сти подржа његове намере. Имајући подршку многих, он сепрви одлучи да пође у бој против Василија, да поведе све ко-ње и сву пешадију и дрско пође да освоји царску власт, као даје само њега чекала6. Сазнавши да се сва тешко наоружана вој-ска удружила са Склиром, император и његови блиски најпрепомислише да су готови, затим, средивши се и размисливши,нађоше, може тако да се каже: излаз из безизлазног положаја.Повезаше се са неким Вардом, рођаком цара Никифора, чове-ком племенитим и храбрим, који беше достојан противник по-буњенику Склиру, поверивши му осталу силу, поставише га завојног старешину и послаше у бој против Склира.

VI. Међутим, и самог Варде, који беше царског рода иимаше високо мишљење о себи, бојаху се колико и Склира.Скинуше, због тога, с њега грађанску одећу и све ознаке моћи,уведоше га у црквени клер7, узеше од њега свечану заклетвуда неће дизати побуне и неће погазити дату заклетву и, тек по-што се обезбедише на тај начин, послаше га с војском8.

VII. Беше тај човек, како причају историчари, природомсвојом налик свом стрицу - императору: увек брижан и на

5 Грчка реч преведена овде као „рођак", може исто тако да значи ибрат од стрица, ујака, тетке. Мисли се на Варду Фоку и Варду Склира, о ко-јима ће да буде речи. Први је био рођак Никифора II Фоке, други шурак Јо-вана I Цимискија.

6 Варда Склир - изданак богатог и моћног византијског рода, истакну-ти војсковођа, постављен за време Јована I Цимисија за доместика схола Ис-тока (тј. за команданта читаве источне армије). Када је Василије II ступио напресто, уплашио се моћи Варда Склира, лишио га дужности и послао га дакомандује војском у теми Месопотамије. Побуњеник Склир иступа противВасилија лета 976. године. Побуњенику је успело да завлада скоро читавомМалом Азијом, а почетком 978. године његова се војска приближила Кон-стантинопољу. Ни војна изасланства цара Василија, ни мировни изасланицинису имали никакав успех код Варде.

7 Није јасно шта је Псел имао на уму уводећи Варду Фоку у саставцарског клера. Варда никада није био свештеник. Осим тога, свештеницимау Византији нису дозвољавали да командују војском.

8 У време ових догађаја, Варда Фока се налазио у изгнанству на Хиосу.Био је тамо послан због побуне против императора Јована I Цимискија. По-раз побуњенику Фоки нанела је тада војска на челу са Вардом Склиром. Вар-да Фока је био позван у престоницу почетком 978. године од паракимоменаВасилија, био је дарован титулом магистра и постављен на дужност доме-стика схола.

73

istorijaonline.com

опрезу, могао је све да схвати и све предвиди, искусан у ВОЈ-ним вештинама: у разним видовима напада, заседа и отворе-них борби. У војним подухватима не беше одлучнијег и хра-бријег од њега. Непријатељ кога он рани, истог часа испуштадух, а само једним бојним покликом уносио је Варда збрку учитаву фалангу. Такав беше Фока. Поделивши своје снаге уодреде, више пута натера одреде Склира, бројније од његових,у бекство. Колико је заостајао по броју бојовника, толико јепредњачио по храбрости, искуству и војничкој вештини.

VIII. На крају крајева, обојица војсковођа решише да себоре један с другим и договорише се да поделе мегдан. Изађо-ше, тако, на поље, остављајући војске, и једва да се и погледа-ше, а већ отпочеше мегдан. Побуњеник Склир у свом бесномналету не стиже да буде и предострожан; приближи се Фоки,први га из све снаге удари по глави, а силовити трк коња дадејош већу снагу његовом ударцу. А Фока, мада у магновењу за-стаде због неочекиваног ударца, брзо дође себи и удари про-тивника таквим ударцем по глави да угаси његову ватру и на-тера га у бекство9.

IX. Обојица сматраху да је тај суд коначан и неспоран.Очајни Склир, који не беше у стању да се бори с Фоком, а сти-део се да пређе на страну императора, донесе сасвим неочеки-вано и неразумно решење: заједно са својом војском напустиромејске крајеве и крену у Асирску земљу, обавестивши о то-ме цара Хосроја10, код кога то побуди подозрење. Бојећи се са-купљених бојовника и неочекиваног напада, он их окова лан-цима и држаше их у безбедној тамници".

9 Мегдан о коме је реч одиграо се после низа несрећа за Фоку, побеђе-ног 24. марта 979. године на територији теме Харисиан. Према Скилици(Скил, 326) Варда Фока, изгубивши један од бојева реши да претпоставиславну смрт над „неславним и срамним животом" и устреми се на Склира,који храбро дочека противника. Према Лаву Ђакону и арапском историчаруЈахији Антиохијском, победу у овом боју извојевао је Склир.

10 Мисли се на султана који је владао у Багдаду (977-983) - Адуд-ал-Даула (Хосрој - по византијским изворима). После његове смрти, године986, Склира пустише из тамнице - да ли због тога да би се, како прича Псел,борио се непријатељима султана, или због тога да би изазвао немире у су-седној Византији.

11 Како следи из саопштења Скилице и Јахије Антиохијског, сазнавшиза одлазак Склира код Хосроја, Василије II посла багдадском калифу гласни-ка, који га моли да се побуњенику не укаже гостопримство и истовременообећа Склиру да ће му све опростити ако се врати. Хосрој затвори не самоСклира већ и византијског изасланика (овај је покушао да отрује Склира).

74

У с т а н а к Варда Фоке

X. После тога се Варда Фока врати код цара Ромеја, овен-чан победом, и постаде једна од најближих особа цару. Такосе оконча прва побуна и цар Василије, чинило се, није вишеимао брига. Али то избављење у суштини беше тек почетакмногих невоља. Ствар је у томе што Фока, кога на почеткуудостојише великих почасти, а после тога беше све мање и ма-ње, схвати да се, по други пут, преварио у очекивањима. Рачу-најући да не сме да погази заклетву само под одређеним не-промењеним условима, Варда, са већим делом војске, органи-зова побуну против Василија, опаснију и грознију од описане.Пре свега, привуче на своју страну најмоћније родове у то вре-ме, остави цара, сакупи војску из редова Ивира12 (то су му-шкарци растом тек десет стопа13, суровог изгледа) и, не у ми-слима, већ на делу, надену царску тијару и огрну огртач цар-ске боје14.

XI. Ево шта се даље збиваше: У Вавилону15, где су тражи-ли заштиту и где су се, како се говорило, разочарали у очеки-вањима од похода Склира, отпоче бој с туђинцима, тежак истрашан бој, за који беху потребни бројни одреди и многи бо-јовници. Хосрој не могаше да се задовољи сопственом вој-ском, због тога положи наду у бегунце, ослободи их из окова,изведе из тамнице и построји против непријатељских одреда.Ти одважни, ратоборни и искусни у врјним подухватима му-шкарци, попунише редове и с бојовим поклицима полетеше нанепријатеља, једне убише на месту, друге натераше у бег и,гонећи их до самог логора, поубијаше све до једнога. Кренушевећ да се враћају назад, када, препустивши се душевном пори-ву, одједном схватише да треба да се плаше да ђе их варварипоново примити нељубазно и по други пут бацити у тамницу.Сви заједно дадоше се у бег Ромеји, и тек када беху далеко одАсирије, варварин сазна да их нема и нареди окупљеним бо-јовницима да пођу у потеру за њима. Хорда непријатеља сру-

12 Етнички назив „Ивири" византијски аутори употребљавају за озна-чавање неколико народа. Најчешће тако називају Грузине, а исто тако је мо-гуће да је то и назив за Јермене - халкидоните, односно Јермене који се при-државају догми Халкидонског васељенског сабора о двема природама ИсусаХриста (огромна маса Јермена били су монофизити).

13 Стопа - византијска мера за дужину, износи 31, 23 см. Код Псела тоје хипербола.

14 Варда Фока је прогласио себе императором у августу 987.г. „Цар-ском" бојом била је сматрана пурпурна боја.

15 Под „Вавилоном" византијски историчари најчешће имају у видуБагдад. Древни Вавилон је у то време већ одавно у рушевинама.

75

istorijaonline.com

чи се с леђа на наше бојовнике, али једино што су могли, тобеше да се увере колико се ови покоравају ромејској сили.Прогоњени окренуше коње и отпочеше бој - малобројни про-тив многобројних, али ускоро непријатеља остаде мало, а пре-живели се дадоше у бег16.

XII. Међутим, Склир намисли поново да освоји престо иузме власт у своје руке, јер Фока у то време беше изашао изпрестонице, а царска војска беше расејана. Али, када се при-ближи ромејској граници, сазна да је Фока прогласио себе зацара. Склир немаше снаге да се и са царем бори, да самодрш-цу нанесе нову увреду, већ се појави код Фоке, потиснувшисвоју охолост, и уступи му првенство, сагласивши се да заузмедруго мјесто1 . Затим, они разделише на два дела војну моћ идодаше побуни нови замах. Уздајући се у одреде и утврђења,спустише се до приобалних тврђава Пропонтиде, раздвојише,због сигурности, таборе, и беху спремни да се отисну прекомора18.

XIII. Цар Василије прекори незахвалне Ромеје и, како не-посредно пре тога код њега стиже одред одабраних Тауро-скитских бојовника19, задржа их, окупи и друге туђинце, и по-сла их на непријатељску војску. Ухватише непријатеља напрепад, спремали су се не да убијају противнике, већ да пију

16 Скилица наводи две верзије ослобађања Ромеја. Једна од њих се уопштим цртама подудара са причом Псела. По другој, после победоносногбоја, Византинци (Скилица наводи број од 3.000) вратили су се Хосроју којиих је љубазно примио. Ускоро је калиф умро, а његов син је послао Ромеје удомовину. Арапски историчари (Јахија Ибн-ал-Асир), спомињући ослобађа-ње Склира, ништа не говоре о некој борби с „Персијанцима" (тако називаСкилица противнике Арапа).

17 По Скилици (С к и л, 335) Склир је покушао да добије подршку и ца-ра и Варда Фоке; код првога је послао свог сина, а код другога је у Кападо-кију пошао сам.

18 Сведочанства Псела нису тачна. У складу са договором постигнутимизмеђу Варда Фоке и Варда Склира, први је био дужан да прими све инсиг-нације императора европских власти а други - азијатских. Фока је прекршиодоговор и заробио свог новог савезника, обећавши да ће после победе да ис-пуни услове договора. Почетком 988. године, Фока пође на Константино-пољ, један одред његове војске проби се до Хризопоља, други, на челу с вој-сковођом, стиже до Авидоса. Склир је за то време био у утврђењу, под над-зором жене Варда Фоке.

19 Тауроскити у византијским изворима су Руси. У датом случају имасе у виду армија од 6.000 људи, послата на молбу Василија II од кијевскогкнеза Владимира, ожењеног сестром Василија и Константина, Аном. ПрвиРуси у саставу византијских одреда јављају се почетком X вијека. Поменутиодреди су прве значајне руске снаге у византијској служби.

76

вино, многе убише, остале натераше у бег и организовашеусред побуњеника побуну против самог Фоке.

XIV. Стичући војничко искуство, међу ромејским бојов-ницима беше и цар Василије, у то време момче које тек пре-стаде да буде голобрадо. Не пропушташе да заузме место увојним редовима ни његов брат, Константин, који стајаше устроју, у оклопу, замахујући дугачким копљем.

XV. Одреди се постројише један наспрам другога, дужобале царски, по брдима - отимачи власти, а између њих пра-зан простор. Када Фока сазна да се у строју налазе и цареви,одлучи да не одлаже бој, већ одабра дан у коме беше суђенода се коначно одлучи исход, и препусти се на милост судбини.Све то беше противно саветима његових пророка, који су, по-што принесоше жртве, покушали да га наговоре да одустанеод боја; не слажући се с њима, он потера коња у галоп. Причасе и о злослутним знамењима. Коњ, кога он узјаха, оклизну сеистога трена под њим; Фока седе на другог, али после неколи-ко корака, догоди се то исто. Боја његовог лица се промени,свест помути, почеше вртоглавице. Али ништа не могаше дазаустави тог човека, спремног за бој; пробивши се до првихлинија, недалеко од царске војске, окупи око себе пешадију -беху то ратоборни Ивири, у цвету младости, многи још голо-бради, стасити, сви једнаки као по мери, с мачевима у рукама,незадрживи у нападу - једним замахом руке повуче их за со-бом, претече фалангу и бојним поклицима, пустивши дизгине,пође право на цара; десном руком држаше високо подигнутмач, којим се спремао да порази Василија.

XVI. Тако се дрско устреми побуњеник на Василија, аовај изађе из редова и заустави се, у једној руци држаше мач, удругој слику Мајке Богородице °, која за њега беше бедемпротив незадрживог налета непријатеља. Попут облака ноше-ног силним ветром полете Фока, подижући велику прашину, анаши бојовници са обе стране обасуше га кратким копљима.Замахујући дугачким копљем, изађе из строја Константин. Неуспе Фока ни да се удаљи од своје војске, када изненада испа-де из седла и сруши се на земљу. Разни људи различито пре-причавају ово. Неки тврде да беше смртно рањен кратким ко-пљем и да паде због тога, други говоре да му због растројстваи болесног стомака паде мрак на очи и да се свали с коња, из-губивши свест.

20 Тј. икону Мајке Богородице, коју су византијски императори обичноносили са собом у војним походима.

77

istorijaonline.com

Цар Константин хвалисаво приписиваше убиство побу-њеника себи. Али већина сматраше да је то дело завере. Отровкоји му беше припремљен и који он попи, одједном му, за вре-ме јуриша, удари у главу, продре у мозак, изазва вртоглавицеи он паде. То беше, како се прича по заповести Василија, а из-вршено од руке побуњеника. Ја, са своје стране, нећу ништа даобјашњавам, приписујем све то Мајци Богородици.

XVII. И тако, тај кога не могаше да досегне мач, нити дапогоди копље, паде на земљу, о жалосног ли, сажаљења до-стојног призора! Када обе војске то видеше, побуњеничка серастури, збијени редови се размакнуше, окренуше се и почешеда беже. Они који беху уз цара, приђоше мртвоме (Ивири севећ беху разбежали), раскомадаше његово тело ножевима, од-рубише главу и однесоше је Василију21.

XVIII. Цар се, после свега тога, потпуно измени. Не радо-ваше га онолико оно што се догоди, колико га тишташе жало-сно стање ствари. Постаде према свему и свакоме подозрив,суров, подмукао и лукав, а према виновницима је осећао самогњев и мржњу.

Удаљавање од послова и о с т а в к аевнуха Василија

XIX. Није више желео да уступа управљање евнуху Васи-лију, тај га је човек оптерећивао, осећао је према њему мржњуи одвратност, и више ништа: ни род, ни добра дела, ни мукеподнете због цара, ни висока титула не могаше да изазову бла-гонаклоност цара. Чинило му се незамисливим да он, цар, иза-шао из детињства, као да није цар, дели власт тамо са неким изаузима друго место у држави. Непрекидно обузет таквим ми-слима, мучен сумњама, једног прекрасног дана реши и одмахуклони евнуха са власти; при томе се и не потруди да ублажизадати ударац, већ све изврши на најгрубљи начин, за који неможе да се нађе никакво оправдање: укрца Василија на лађу ипосла га у прогонство22.

XX. Ударац задат евнуху беше за Василија не крај, већпочетак нових невоља. Цар се у мислима врати првој години

21 Тај бој се догодио у априлу 988. године, поред Авидоса. По верзијиСкилице (С к и л 337) Варда Фоку је отровао слуга Симеон, кога је успео дапоткупи цар Василије.

22 Псел не поштује хронологију догађаја. Свемоћни паракимомен бешепротеран 985. године, много пре описаних догађаја. Таква измена у хроноло-гији потребна је Пселу да би израдио своју концепцију карактера Василија.

78

свог самодржавља, у време када делима управљаше евнух, се-ти се свега што овај учини и што је чинио за добробит цара и укорист државе, није мењао, већ је покушавао да укине многеположаје, желећи да раздвоји добра дела и титуле, тврдећипри том, да зна само за прво, а да за друго нема појма23. Свимсилама трудио се цар да нанесе евнуху штету и јад. Тако, например, одлучи да до темеља поруши велелепни манастир ко-ји овај подиже у част Василија Великог, по коме и сам добииме, манастир подигнут са огромним трудом, необичне раско-ши, у коме се раскош спојила с лепотом и где, захваљујући бо-гатим даровима, свега беше више него што треба. Чувајући сегреха, нешто изнесе, остало разруши (мозаик, употребнепредмете) и не заустави се све док, како је у шали говорио,манастир не поста од места самоће, место за размишљање, јерњегови становници мораху да размишљају где да набаве хра-ну24.

XXI. Свакодневно изложен, да се тако каже, таквим удар-цима, евнух, очајан, није знао како да се избави из тих страда-ња, није могао да нађе утеху. Свргнут са самог врха власти, тајвелики човек, чије срце беше превише гордо, није могао вишеда влада собом; оборен одузетошћу, мртав још за живота, ус-коро испусти дух и постаде за наших живота прави узор и зна-менита легенда, и више од тога -пример тока свега створеногна овом свету. Василије умре, проживевши живот који му биодређен.

XXII. Цар Василије, сазнавши колике су и какве царскебриге, и да није ни лако ни једноставно владати таквим госпо-дарством, поче да се лишава разузданости и украшавања, нијевише носио ни огрлице око врата, ни тијару на глави, ни рас-кошни, опточени пурпуром, огртач, скинуо је сувишно прсте-ње, збацио шарама урешену одећу: непрекидно беше заузет иусредсређен на то како да доведе у царску хармонију дела сво-је државе. Није се више обазирао не само на туђинце већ ни нарођеног брата, коме дозволи да поред себе има само малоброј-ну стражу, а не дозволи му већу част и раскош из зависти.Ограничивши пре свега самога себе - о томе смо већ говорили- и с лакоћом одрекавши се прекомерне раскоши, он је, мало-помало, ослабљивао и власт брата, и на тај га начин лако узеопод своју руку. Препуштајући му да се наслађује предивним

23 Игра речи: на грчком „место уједињења", а не „место двоумљења".Обе речи значе „манастир".

24 Манастир Светог Василија био је подигнут недалеко од врата СветогРомана. Функционисао је до последње године постојања империје.

79

istorijaonline.com

пољима, задовољствима купатила и лова, чега беше љубитељ,Василије се сам заузе за пограничне области, где владаше не-срећа, решивши да спасе државу од варвара, који, и на истокуи на западу, окружише нашу земљу.

Други у с т а н а к Склира после п о г и б и ј е Фоке

XXIII. Да оствари ту намеру Василију пође заруком мно-го касније, јер је у то време морао да иступи против варвараСклира, који привуче његову пажњу. Ствар беше у томе штосе после смрти Фоке, бојовници, који беху под његовом ко-мандом још пре уједињења са Склиром, обманути у надамакоје су полагали у предводника, разиђоше на све стране;Склир пак, вративши се заједно са бегунцима, оформи посеб-ну војску, која није заостајала за војском која беше уз Фоку, иза цара почеше нове невоље25.

XXIV. Тај човек, мада не беше тако снажан као Фока,очигледно беше обавештенији и вештији у ономе што се тица-ше војничког искуства. Ето због чега, подигавши други уста-нак против самодршца, не хтеде да ступи с њим у отворенуборбу, веђ се утврди и ојача захваљујући новим бојовницима,и чинио се још страшнијим противником. Не само што се тру-дио да савлада самодршца већ је задржао толико лађа коликому беше потребно за пратњу, затворио је путеве, а све што сеуносило у двор сакупљао је у огромним количинама за потре-бе војске, и пажљиво мотрећи, старао се да се не испуњавајунаредбе достављене из престонице поштом или пренете на би-ло који други начин.

XXV. Устанак, започет током лета, трајао је и у јесен; нигодину дана не прође од завере, а то зло цветаше током мно-гих лета, јер они који признаше власт Склира и приступишењеговој војсци, више нису знали шта је сумња и ни један тајноне пребегну императору, тако их чврсто повеза и ули у њиходлучност Склир, који покораваше људе својом заштитом,обавезиваше их добрим делима, спајаше једне с другима; сњима је јео из истог казана и пио из истог пехара, свакогаословљавао по имену и за свакога имао речи похвале.

XXVI. Што год би цар предузео против Склира - овај бибрзо изјаловио сваки његов план и, као мудар војсковођа, ње-

25 Како је већ речено, Варда Склир налазио се у то време затворен подприсмотром жене Варда Фоке. Добивши глас о смрти мужа, она пусти Скли-ра. Око Склира, који себе прогласи за императора, окупи се остатак Фокинеармије, (види Ј а х и ј а , п.25).

80

говим би замислима супротставио своје замисли, његовим ра-чунима своје рачуне. Увидевши на крају да Склира ни на којиначин не може да ухвати, Василије посла њему изасланика сазадатком да га убеди да прихвати примирје и прекине с побу-ном, да у господарству заузме друго место, прво после цар-ског. Испрва, Склир није сматрао те предлоге прихватљивим,али пошто добро размисли о свему, упореди оно што беше иово што јесте, помисли на оно што ће бити и, замисливши сенад самим собом, већ притиснут старошћу, допусти изаслани-цима да га убеде. Примајући изасланике, затражи подршкувојске и измири се с Василијем под овим условима: скинућекруну с главе, отказаће се царске боје, заузеће место после ца-ра, а команданти одреда и, уопште, сви који су узели учешће упобуни, остађе на пређашњим дужностима и сачуваће својечинове, неће изгубити власт коју су имали раније, или су једобили од њега, и неће бити лишени ни једног уздарја.

XXVII. Обадве стране се сложише с тим условима и царизађе из града како би, у једној од својих најлепших кућа заодмор сачекао Склира и закључио с њим мир. Цар се смести уцарске шаторе, а тог мушкарца, не на коњу, већ ходајући, уве-де стража код цара на беседу. Високог раста, већ остарео, уђеон придржаван са сваке стране под руку, а император, који гаугледа још издалека, изговори, обраћајући се онима што стаја-ху около, добро познату реченицу: „Онога кога се толикостраших, сада уводе као молиоца"26.

Склир, намерно или ненамерно, скинувши са себе ознакецарског достојанства, не скиде с ногу пурпурне сандале, већпође код цара као да је обучен у царску одећу и Василије, ви-девши то издалека, расрди се и покри очи, јер не хтеде да гавиди другачије обученог до у обичну одору. Пред царскимшатором Склир изу пурпурне сандале и тек тада уђе у шатор27.

XXVIII. Цар устаде са свога места, разменише целивањаи приступише, после тога, беседи. Склир се правдаше и обја-шњаваше разлоге због којих организова побуну, а цар мило-стиво прихваташе правдање, тврдећи да је све што се догодисамо зла судбина. Пијући с њим вино из једног суда, цар при-несе пехар, из кога је већ пио Склир, својим уснама, попи ма-ло, затим га поново пружи сабеседнику и тако га ослободи по-

26 Када је остарио Склир (било му је тада око 70 година) почео је првода губи вид, а затим су му били потребни и пратиоци.

27 Пурпурне сандале су биле веома важан део императорских ознака.Њихово обување (без стављања круне) симболизовало је увођење у царскодостојанство.

81

istorijaonline.com

дозрења и потврди светост договореног мира. Затим, обраћају-ћи се Склиру као војном старешини, постављаше питања којасе односе на државу и упита га како може да очува чврстомсвоју владавину, а овај у одговору изрече мисао непоштену инедостојну војсковође, наиме: да се укину раскошне службе,никоме из војног сталежа да се не да богатство, већ да се оноотима незаконитим порезима, како би њихове мисли биле зау-зете само домаћим пословима, да се не уводе у двор жене, дацар поред себе не пушта никога од блиских и да се у тајне неупућују многи28.

ХХГХ. Тако се заврши њихова беседа. Склир се упути нањему додељено имање и, поживевши кратко, растаде се одживота29. Што се тиче цара Василија, он увек беше немаранпрема својим поданицима, и у праву су они који тврде да јесвоју власт утврђивао више страхом него милошћу. Поставшистарији и сакупивши искуства кроз сва дела, више немаше по-требу да уз себе има мудре људе: сам је доносио све одлуке,сам распоређивао војску, управљао грађанским дужностима,владао не по законима, већ по неписаним правилима успоста-вљеним од његове необично обдарене душе. Због тога и нијеобраћао никакву пажњу на учене људе, већ је избегавао топлеме (имам у виду учењаке). Човек не може да се не зачудикако се, код тако великог презира цара према ученим занима-њима, у то време појави немали број филозофа и оратора. Јамогу да понудим само једно, одговарајуће и, како се каже,прихватљиво решење те загонетке: у то су се време људи ба-вили наукама не са неким унапред одређеним циљем, већ су сеза њих интересовали због њих самих. Многи се данас преманауци односе сасвим другачије: признају корист као први раз-лог интересовања за та занимања, и још више од тога, то је је-дини разлог због кога се баве науком, при чему се од ње одмахокрећу ако не остваре свој циљ. Да оставимо, ипак, сада то.

XXX. Да се вратимо цару. Прогнавши непријатеље и, акотако може да се каже, свим силама узевши у своје руке својеподанике, пожеле да се на томе не заустади, већ да уништимоћ истакнутих родова30, изједначавајући их са осталима, и

28 Цар се помирио с Вардом Склиром у октобру године 989. Доделио јеСклиру високу титулу куропалата, а био је принуђен да учини и многе другеуступке. Спомен на сусрет Василија II и Варда Склира дуго се сачувао ууспоменама Византинаца.

29 Варда Склир је умро 4. фебруара године 991.30 О мржњи Василија II према аристократским родовима говоре и дру-

ги византијски извори. Њихову силу цар ипак није могао да сломи - већинипознатих породица је успело да срећно преживи владавину тог императора.

82

поче да влада лакоћом некога ко гата у костима. Окружи себељудима које није красила благородна нарав, који не беху зна-менитог рода, који у науци не беху зналци. Њима поверавашесастављање царских порука и све државне тајне. Тако се у товреме царски одговори на извештаје и захтеви не одликовахупрефињеношћу стила, већ беху прости и безазлени (цар уоп-ште не могаше складно и изоштрено да говори и пише), саста-вљао је речи онако како би му пале на памет и тако их дикти-рао писарима. У његовим речима не беше никаквих улепшава-ња и никакве вештине.

XXXI. Сачувавши царство од надмене и завидљиве суд-бине, он не само што глатко поплоча пут власти већ и прегра-ди канале кроз које притицаше новац, не дајући никоме ни-шта, старим ризницама додаде нове и тако увелича богатствогосподарства. Дворска благајна бројала је две хиљаде талана-та31; и ко би могао верно да опише све што је стекао! Све чимесу господарили Ивири и Арапи, све ризнице Келта, сва богат-ства скитских земаља, тачније речено - свих суседних земаља,све то он сакупи на једно мјесто и унесе у царску благајну32.Тамо је, значи, слао и чувао новац узет од оних који се побу-нише против њега и који беху поражени. Када у посебно из-грађеним просторијама за чување више не беше места, запове-ди да се изграде подземни лавиринти, по узору на египатскегробнице33, и у њих натрпа немали део сакупљеног. Он сам сетим благом није користио, највећи део драгог камења, белогкао снег, названог бисери, и разнобојног, није стављао у крунуи огрлице, већ је лежало по поду. Када је вршио посете, илипримао знамените личности, Василије би огрнуо пурпурниогртач, не јарког прелива, већ таман, и само би неколико би-сера сведочило о његовом царском достојанству. Проводећинајвећи део времена на бојном пољу, одбијајући нападе непри-јатеља и чувајући наше границе, он ништа не потроши од са-купљеног, већ напротив, увећа своје богатство.

31 Талант - античка новчана - платежна јединица. Псел вероватно имау виду византијску литру (златну фунту).

32 Василије II је био император - ратник који је водио веома активнуспољну политику: проширио је своју власт на Ивирију (Грузију) и Јермени-ју, војевао са Арапима, покорио Бугарско царство. Псел ипак говори о војна-ма које је водио Василије тек узгред - те теме су га интересовале мање оддругих. „Скити" је код византијских аутора назив за разне народе који сеграниче са империјом на северу. Под „Келтима" имају се у виду западниевропски народи.

33 Имају се у виду царске гробнице око египатске Тебе, о којима гово-ре антички писци.83

istorijaonline.com

XXXII. Походе против варварских народа није предузи-мао онако како то обично раде цареви који крену срединомпролећа, а крајем лета се већ враћају: време његовог повраткабило је одређено извршавањем циља због кога је пошао у по-ход. Подносио је једнако зимску студен и летњи зној, мученжеђу, није се одмах бацао на извор, и заиста је био тврд каокамен и стоички подносио сва телесна лишавања. Он је изучиовојну вештину - у датом случају није реч о постројавању вој-ске, а узајамном дејствовању одреда, не о смотри строја и ње-говом постројавању, већ о обавезама протостата, гемилохита34

и оних који следе после њих, и да се за време војни успешнокористе својим знањима. Због тога он на те дужности није по-стављао било кога, већ се упознавао са способностима и уме-ћем у боју свакога од њих понаособ, и тек би их после тога по-стављао на дужности, којима су они приступали морално и об-учено.

XXXIII. Познавао је он и најбоље начине постројавањаодреда, при чему је за једне сазнао из књига, а друге је сам из-мислио, користећи се сопственим искуством. Умео је да правираспоред, да саставља план, знао је како треба да се води бој икако да се построји војска, али сам бој није превише прижељ-кивао, бојао се да не буду присиљени да беже од противника.Због тога је највећи део времена посвећивао распоређивањуодреда у заседи, снабдевању опсадним машинама, којима сеиздалека гађа непријатељ, и учењу војничкој вештини лако на-оружаних бојовника. Али, када би, ипак, ступио у бој, Васили-је је збијао редове по правилима тактике, као да ограђује вој-ску зидом, збијао је војску с коњицом, коњицу са одредима,одреде са хоплитима35 и никоме, ни у ком случају, није дозво-љавао да изађе испред реда и да наруши строј. Ако би неки однајјачих и најудаљенијих бојовника, упркос наредби, побегаоиз бојних редова и ступио у окршај с противником, када би севратио као победник, нису га удостојавали венаца и награда,већ су га, напротив, без одлагања удаљавали из војске и ка-жњавали попут преступника. Зна се да је неразрушиви поре-дак Василије сматрао главним условом победе и да је, захва-љујући њему, ромејска војска непобедива. Када би бојовнициизражавали незадовољство строгим надзором и у лице вређали

34 Гемилохит - заповедник полулоха (лох - одред чије је бројно стањенеодређено). Протостати у византијским и античким трактатима обично сеназивају бојовници првог реда. Али у датом случају има се у виду нека војнадужност.

35 Поново за византијске ауторе античка реминисценција. Под хопли-тима се имају у виду тешко наоружани пешаци.

84

цара, он би се спокојно смешкао и добродушно, потпуно ра-зумно, одговарао: „Другачије никада не бисмо завршавали ра-тове".

XXXIV. Растрзао се између војних дела и брига које до-носе мирнодопска времена, ако правилно говоримо, у војнова-њима је више испољавао лукавство, а у време мира - величан-ственост. Ако би се неком бојовнику догодило да нешто скри-ви за време похода, цар је свој гнев прикривао и чувао као ва-тру испод пепела, али би га, по повратку у престоницу поновооткривао и распаљивао, и тада би сурово кажњавао кривца.Најчешће је остајао неумољив у својим приговорима, али, де-шавало се и да гнев промени у милост, при томе би он, често,испитао разлоге преступа и тада не би кажњавао за учињено.Понекад се предавао сажаљењу, понекад неким другим осећа-њима и обузела би га наклоност према ономе ко је погрешио.Да се натера на нешто не беше лако, али ни својих одлука дасе одрекне није волео. Због тога, према ономе коме је био на-клоњен, без велике нужде није мењао однос, али није ни лакопраштао онима који би на себе навукли његов гнев; беху зањега његова сопствена мишљења коначна и божанска.

Спољњи изглед цара

XXXV. Таква беше природа цара. Спољашњост, пак, царабеше потврда његове племенитости. Очи његове беху светлоплаве и сјајне, а обрве, не прегусте и не страшне, али не и из-вучене у праву линију као код жена, већ савијене, одаваху по-носну природу мушкарца. Његове очи, не увучене, као код по-кварених и лукавих, нити испупчене, као код разузданих, сија-ху мушким сјајем. Цело његово лице беше изливено као савр-шени, из центра изведени круг, и спајаше се са раменима ивратом, јаким, али не превише дугачким. Прса се не истицаху,али не беху ни уска, ни улегнута, одликоваху се сразмерно-шћу. Остали делови тела беху у складу с њим.

XXXVI. Раст његов беше мањи од средњег, у складу савеличином удова, и он се уопште не повијаше. Василија - пе-шака могао би и да упоредиш са понеким, али када би сео накоња, то би био призор који ни са чим не може да се пореди:његова, као исклесана фигура уздизала се у седлу као да је из-вајана вештом руком даровитог вајара. Без разлике да ли гакоњ носи узбрдо или низбрдо, држаше се чврсто и право, зате-жући узде и заустављајући коња, уздизаше се као птица, немењајући свој положај ни на успону ни на падини. С година-ма, испод подбратка брада му се прореди, али на образима85

istorijaonline.com

остаде густа и израсла, спушташе се са обе стране и обавијашењегово лице као круг, па се чинило да му брада расте посвуда.Василије имаше обичај да чупа подбрадак, посебно када би гаобузео гнев, када би се нечим бавио или о нечему размишљао.Друга његова навика беше да се, раширивши лактове, прстимаослони о бедра. Његова реч не беше глатка, не заокруживашереченице и не приповедаше опширно и течно, већ запињашеправеђи кратке станке, попут гејака, попут неког неуког чове-ка. Смејаше се грохотом, тресући се читавим телом.

XXXVII. Тај цар, како се чини, проживе дуже од осталихсамодржаца. Од рођења до двадесетогодишњег узраста царо-ваше заједно са оцем - Никифором Фоком, а затим са ЈованомЦимискијем, и код једног и код другог беше у потчињеном по-ложају, а затим, током педесет и два лета владаше сам. УмреВасилије у седамдесет другој години живота36.

36 Василије II је умро 15. децембра 1025. године.

86

КОНСТАНТИН VIII

I. После смрти Василија, власт у своје руке узе његовбрат, Константин. Сви му уступише владавину, јер цар на са-мрти позва Константина и предаде му узде управљања. На че-ло државе он ступи са својих седамдесет година, као човекблаге нарави, чија душа беше склона свакојаким задовољстви-ма. Видевши државну благајну пуну новца, он пусти на вољусвоје склоности и предаде се насладама.

II. Дело, њему посвећено!1 Овако описује овог мушкарца.Беше безбрижан по природи, не пуно властољубив, снажногтела, а осетљиве душе. Већ старац, неспособан да ратује, на-љутио би се због било ког лошег гласа, а када се наши суседи- варвари, подигоше против нас2, умиривао их је титулама идаровима, према побуњеним поданицима био је беспоштедан,и ако би за некога мислио да је устаник или побуњеник, ка-жњавао би га без истраге и принуђивао на покорност не мило-шћу, већ жестоким и разноврсним мукама. Као пргав човек,лако се препушташе гневу, вероваше туђим речима, поготовокада сумњаше да неко прижељкује царску власт, кажњавао језа то сурово: злонамерне не бацаше у немилост, не тераше упрогонство, не затвараше у тамницу - вадио им је очи гво-жђем. Такву је казну одређивао за све, за тешке и лаке престу-пе, независно од тога да ли је човек заиста крив или је самодао храну за уши - цар се није ни трудио да казне буду у скла-ду са прекршајем, хтео је само да себе поштеди неспокоја. Таказна чинила му се најлакшом, и беше му дража од свих дру-гих, јер подвргнуте кажњавању претвараше у беспомоћна би-ћа. Примењиваше је без испитивања и за знамените и за безна-чајне људе, а понекад се расправљаше и са црквеним лицима,не штедећи ни епископе, јер је, препуштајући се изненадном

1 Псел се позива на неко дело, које му је послужило као извор за овајдео „Хронике".

2 За време Константина био је други устанак Печенега на територијиБугарске.

87

istorijaonline.com

бесу, постајао неумољив и глув за било какве опомене3. Присвој тој пргавости, Констатин не беше у потпуности лишен са-осећања, не могаше да гледа туђу патњу и беше добар премаонима који од њега тражише разумевање. А и гнев његов нетрајаше дуго, као и код његовог брата Василија, пролазио јебрзо, и, тужан, кајао се због почињеног. А ако би неко на вре-ме ублажио његов гнев, уздржао би се од кажњавања и захва-љивао онима који га зауставише. Када не би било никога да газаустави, гнев би га увукао у зло, а он је већ после првих изви-њавања почињао да се гризе, топло да грли настрадалог, дапролива сузе и да се правда сажаљивим речима.

III. Да поступа благонаклоно према поданицима умео јебоље од било ког другог цара, у милости му не беше равна,својим блиским чинио је добра дела безгранично, делећи имзлато као песак; према људима који му не беху тако блискибеше мање дарежљив. Његово окружење сачињаваху највећимделом они за које нареди да их, још у детињству, лише удовадатих да се стварају деца, које окупљаше око себе у својствуповерљивих и кућних слугу. Ти људи не припадаху племени-том и слободном слоју, већ беху туђинци и варвари. Добившиод Константина образовање, васпитани на његов начин ислични њему, беху удостојени највиших почасти и уважавања.Срамна судбина тих људи искупљиваше се њиховом приро-дом: беху великодушни, непохлепни према новцу, дарежљивии обдарени и другим прекрасним и племенитим особинама4.

IV. Тај се цар још у младости, када његов брат Василијепостаде самодржац, ожени женом из племенитог и поштеногрода, по имену Јелена, која беше кћерка познатог Алипија, уто доба веома значајног човека. Жена, прекрасног лица и до-бра по души, умре родивши цару три кћерке5. Растаде се одживота проживевши одређене јој године, а кћерке, оставши надвору, примише царско васпитање и образовање. Цар Васили-

3 Скилица (С к и л 371) наводи дугачак списак људи које је Константиннаредио да ослепе. Међу њима су били и високи достојанственици империјеи изданци старих родова.

4 У читавој историји Византије евнуси су играли веома значајну улогу;у административном апарату, војсци и цркви. Биле су им доступне највишетитуле, а неке од њих су могли да добију само ушкопљеници. Посебно семного евнуха налазило на императорском двору, у непосредном окружењуимператора. Евнухе које је Константин поставио на више дужности, Скили-ца наводи поименично ( С к и л 371). Овај историчар оштро осуђује Констан-тина за његово ниподаштавање људи знаменитих родова.

3 Кћери Константина су: Евдокија, Зоја и Теодора. Две последње (будућеимператорке) предмет су посебног интересовања Псела у даљњем делу текста.

88

је беше им веома наклоњен и веома их љубљаше али се нијебринуо превише о њима и, чувајући власт за брата, њему и по-вери да се стара о кћеркама.

V. Најстарија од њих не беше налик својој родбини, бе-ше мирне нарави и не блисташе лепотом, јер још у детињствупрележа неку заразну болест. Средња, коју за живота имахприлику лично да видим, имаше царску природу, беше преле-пе спољашњости, дивног и племенитог карактера, опширно ћуда вам причам о њој када за то дође време, јер сада само крат-ко спомињем сестре. Трећа беша висока растом, њен говор бе-ше сажет и течан, али лепотом не беше равна сестри. Цар, њи-хов стриц умре, не испољивши према њима праву царску бри-гу, па ни отац, када преузе царску власт, не нађе никакво ра-зумно решење, не рачунајући оно што пред саму смрт наредиза средњу, највеличанственију од њих, али о томе ћемо касни-је да причамо. Та сестра, као и млађа, помиривши се с вољомстрица и оца, ни на шта друго није мислила; старија, пак, по

. имену Евдокија, или не желећи да влада, или стремећи вишојсудбини, замоли оца да је посвети богу. Овај се одмах сложи стим и свевишњему предаде своје дете као дар и жртву срца. Уодносу према другима, његове мисли остадоше тајна. Али отоме засад ни речи.

VI. Причаћемо о самодршцу, ништа не додајући и ништане одузимајући од истине. Преузевши на себе сву власт, он,неспособан да се троши на бриге, подели задужења ученимљудима, а на себе преузе само пријем изасланика и неке другелакше обавезе, али, при том, седећи свечано као цар, побеђи-вао је наводима и доказима све који су га слушали. С наукамане беше баш добро упознат и само овлаш, школски, беше мублиско хеленско образовање. Али, беше то човек природноспособан и пријатан, владаше живим и финим начином прича-ња, прекрасним речима помагаше да се на свет појаве мислирођене у његовој души. Без сумње, неке од посланица сам једиктирао (на шта беше посебно поносан), ни највештија рукане могаше да ухвати све његове речи, мада на оскудеваше уискусним и брзим писарима, какви се не срећу често; задивље-ни брзином речи, они записиваху бујицу његових мисли и ре-чи посебним знацима6.

VII. Не само што беше огроман растом, скоро девет сто-па, већ беше и снажан, имаше здрав стомак, природно спосо-бан да упија храну. Као искусан кулинар додавао је јелима, ра-

6 То су радили не само секретари већ више стенографи.

89

istorijaonline.com

ди боје и мириса, разне зачине и нукао своју природу на про-ждрљивост. Роб стомака и љубавних пожуда, би изложен бо-лесним зглобовима, а посебно су га мучиле ноге, тако да небеше способан ни да хода. Због тога, после доласка на власт,нико га не виде да се усуди да протегне своје ноге, а у седлу јеседео потпуно самоуверено.

VIII. Свим својим бићем, предајући се томе скоро до гра-нице лудила, волео је позоришне представе и разна такмичењаи тиме се озбиљно бавио: мењао и на разне начине упрезао ко-ње, мислио на трке, установио и увео у позориште7 давно за-борављена такмичења босоногих, и то није само гледао, какоприличи цару, већ је и сам ступао у борбу са противником,захтевајући при том да му се противници не предају зато штоје цар, већ да се боре и да му омогуће да однесе одважну побе-ду. Волео је да се расприча о такмичењима и прилагођавао сеприроди простих људи. Не мање од позоришта волео је и лов,подносио је зној, подносио је хладноћу, трпео жеђ, а посебнобеше вешт у окршајима са дивљим зверима; због тога научи дагађа из лука, да баца копље, да лако извлачи мач и погађастрелом циљ.

IX. Колико је пренебрегавао своје царске обавезе, толикосе предавао игри с коцкама и игри дама. Та забава га је толикоодвлачила и толико се томе предавао, да за време игре нијеобраћао пажњу на изасланике, који би га чекали, и отказиваоје разматрање и најнеоддожнијих дела, није разликовао ноћ оддана и чак се, и поред свог страшног апетита, уздржавао и одхране, ако је требало да се бацају коцке. И тако се њему, којицарство претвори у улог у игри, приближи смрт, а заједно састарошћу стиже неизбежно гашење природе. Осећајући да мусе приближава крај, он, прихватајући туђи савет, или, можда,сам увидевши ту нужност, поче да тражи наследника, коме јехтео да да за жену средњу ћерку. Како пре тога немаше у видуникога из рода Синклита , беше му тешко да изврши избор.

7 Никакво позориште у Византији није постојало. Театром или Вели-ким театром Византинци називају обично хиподром - огроман откривенкруг, припојен Великом императорском двору. Хиподром је могао да примине мање од 40 хиљада гледалаца, у њему су се одвијале разне церемоније,призори, трке, такмичења .

* Овај коментар руског приређивача уопште није тачан. Он је у складуса тада важећом тезом у совјетској теорији књижевности. Византија је ималабогату позоришну традицију и комади су се изводили на хиподрому. (Прим.писца предговора).

8 Синклит - Виши савет византијских великаша. У његов су саставулазили чинови првих дванаест степени лаичке власти.

90

X. Беше у то време неки човек - један од првих међу Син-клитима уведен у достојанство епарха (то је царско достојан-ство, иако без пурпура) , који беше ожењен од ране младостии због тога се показа неподобним за наследника. По роду и до-стојанству беше човек који највише одговара, али се премасвојој жени односио потпуно неразумно, тако да се његова же-нидба с царском кћерком чинила тешко изводљивом10. Такобеше што се тиче тог човека. Али цар Константин, коме смрткоја му се приближи, не дозвољаваше да буде превише разбо-рит, који више немаше времена за размишљање, прогласи свеостале недостојне царског својства и свом својом душомустреми се на тог човека. Знајући, при том, да ће жена тог чо-века жестоко да се успротиви тим плановима, учини да сви по-мисле да се силно разгневио на тог човека, посла људе да гаподвргну жестоким мукама, а његову жену принуди да се од-рекне световног живота. Не проникнуши у тајну те замисли, ине схвативши да је царски гнев лукавство, жена упаде у тузамку, одреза своје косе, обуче црну одећу и оде у манастир.Роман, пак, тако беше име том човеку, дође на двор да се оро-ди са царем и, само што виде најлепшу кћерку Константинову,одмах ступи с њом у царски брак". А отац, проживевши јошсамо толико да види склапање брака, умре, оставивши властзету Роману12.

Епарх - виша грађанска дужност у Константинопољу. Припадале суму привредне, полицијске и судске функције. Под старешинством епарха на-лазио се специјалан ресор. Како се види, Псел је веома високо ценио улогуепарха, јер пореди његову власт са царском.

Растурање брака у Византији је било веома компликовано и осуђива-ли су га сви морално. Ступање у други брак такође је било везано за одређе-не тешкоће. Псел, као „слободоумни" човек, сматра такав однос према бракуи разводу „нефилозофски".

" Роман се оженио са Зојом 12. новембра 1028. године, а три дана ка-сније прогласили су га за императора.

12 Прво је император на самрти решио да своју кћер уда за Константи-на Даласина. Затим, ипак, по настојању једнога од дворјана, променио је ми-шљење и дао је Роману. Према Скилици (С к и л , 374) пред Романом је биоизбор: или да ожени Зоју и наследи власт, или да остане без очију. Одлуку језа Романа донела његова жена, добровољно отишавши у манастир.

91

istorijaonline.com

РОМАН III

I. И тако самодржац постаде зет покојника, Роман, Арги-ропулос по роду1. Нови император почетак своје владавинесматраше тек првом кариком ланца и, како царска породицапотомака Василија Македонског2 са смрћу таста Константинапрестаде да постоји, поче да мисли на продужетак рода. Рачу-нао је не само он лично да влада већ и да власт преда наслед-ницима; али, у стварности, проживевши неко време, и то боле-стан, скоро да испусти душу, о чему ћу подробно да причамнешто касније. Убудуће ће моје историјско приповедање дабуде подробније. Јер, цар Василије умре када ја још бејах де-те, Константин када тек изучих прве науке - нисам био поредњих, нисам их слушао, нисам их гледао, у сећању дечака - ме-не, нема тога. Романа сам лично виђао и једном чак и разгова-ра с њим. Због тога сам о прва два цара причао туђим речима,овога ћу сам да опишем, ни од кога нећу да позајмим никаквеподатке.

II. Тај човек беше подигнут на хеленским наукама и вла-даше знањима која припадају латинској науци3, одликоваше серечитошћу, упечатљивим гласом, растом јунака и правом цар-ском спољашњошћу. Али, ипак, о својим знањима мишљашелепше него што су заслуживала; маштајући о томе да својувладавину уреди на примеру знаменитих древних Антонина,мудрих филозофа Марка и Августа4, посвети се двема занима-њима: науци и војним делима, или у овом другом беше права

1 Аргиропул, тј. син Аргира. Аргири су знаменити византијски род, по-знат још у IX вијеку.

2 Василије I (867-886), родом из Македоније, био је оснивач такозванеМакедонске династије, чији су последњи изданци били Зоја и њена сестраТеодора.

3 Под латинском науком Византинци обично подразумевају правну на-уку.

4 Император - филозоф Марко Аурелије припадао је династији Анто-нина. Август - император Октавијан Август.

93

istorijaonline.com

незналица, а и науке познаваше површно и плитко. Његовауображеност и напрезање свих сила његове душе доведоше гадо заблуда о најважнијим стварима. Ипак, распламса исподпепела неку тињајући искру мудрости и сакупи све учено пле-ме - имам у виду филозофе, реторе и све оне који су се бави-ли, или су макар сматрали да се баве, науком.

III. То време донесе на свет само мали број учених људи,а и они стигоше само до предворја Аристотелове науке, а одПлатона су тумачили само симболе, и нису ништа знали о оно-ме што је скривено, ни о ономе о чему размишљају људи упо-знати с дијалектиком и науком доказа. Немајући јасне појмо-ве, цар је погрешно судио о тим филозофима. Мада претпо-ставке проблема беху затурене још у нашим светим срицањи-ма5, велики део тешких питања остаде без одговора. Бавили сусе тиме како да сједине чедност и зачеће, девицу и плод6, и ис-питивали чудесне појаве. Тако његово царовање поприми тадафилозофско обличје, али то беше само маска или цемерство, ане тражење и спознавање истине.

IV. Једва би успео Роман да изговори неколико речи, ивећ би се поново окренуо штитовима, почињао причу о оружјуи панцирима, јер његова намера беше да згроми све варваре,источне и западне, и то не да их речима покори, већ да ихоружјем савлада. Да његове две страсти не беху хвалисавост инесташлук, већ истинско стремљење, донео би држави немалукорист, али даље од намера он не пође. Још горе од тога, побу-дивши ведре наде, он их сам, да тако кажем, сруши својим де-лима. А моја прича, не завршивши још ни са уводом, већ стре-ми крају - враћамо се изворима владавине Романа.

V. Поштован од других, удостојен дијадемом, поверовапророчанствима и уобрази да може да буде на престолу дугиниз година и да зачне род из кога ће да произађу многи царе-ви; не беше, при томе, свестан да кћерка Константина, са ко-јом се сједини после доласка на власт, бе беше више у добукада се рађа и да је утроба њена већ сува за рађање (беше јојпедесет година када се удаде за Романа). Али сопствене жељебеху за Романа изнад могућности тела, због тога, занемарившиглавни услов, без кога не може да се зачне, обраћаше се онимакоји се хвалисаху да могу да савладају и поново пробуде при-роду, и заповеди да се утрљају у његово тело миришљава уља,и да то ураде и са женом. А она се трудила још више, вршила

5 Тј. у светим записима.6 Има се у виду проблем „безгрешног зачећа" Исуса Христа.

94

многе магијске обреде, качила на своје тело којекакве камич-ке, амајлије, обмотавала се тракама и носила разне будалашти-не. Како се, ипак, наде нису испуњавале, цар се одрече од све-га тога и поче жени да поклања све мање и мање пажње. А бе-ше Роман, по причи заиста, млитав и већ ослабелог тела - де-сет година беше старији од царице.

VI. Роман на почетку великодушно додељиваше државнедужности, беше великодушнији од многих самодржаца у на-грађивању даровима и милостима, али се тада догоди необи-чан и неочекивани преображај: вихор раздавања брзо се сле-же, тек што задува, а већ изгуби снагу, цар више не беше на-лик самом себи и не одговараше више приликама, уз то, то сене одвијаше постепено и разумљиво, већ се он брзо, попутстреле, стрмоглави с највеће висине. А када је реч о царици,њу тиштаху две ствари: недостатак мужевљеве љубави и не-могућност да немилице троши новац, јер цар закључа и за њуврата државне благајне, запечати ризницу, и она је морала даживи од одређеног јој износа. Због тога поче да мрзи цара ињегове саветнике, које је он слушао, а ови су то знали и билина опрезу, нарочито сестра самодршца, Пулхерија, жена вели-ке памети и њему од велике користи. Сам цар се према тим по-дозрењима односио немарно, као да је са неком вишом силомзакључио договор и добио залог непоколебљиве величине.

VII. Замисливши да славу стекне војним трофејима, он сеспреми да ратује са источним и западним варварима. Сматра-ше да му победа на Западу, ако је лако добије, неће донети ни-какву значајну корист, али, да ће, ако пође на ону страну гдесе рађа сунце, бити велик и да ће достојанствено да обављацарске дужности. Ето због чега, у одсуству правих, он изми-сли тобожње разлоге за војну са Сараценима, који су живели уКелесирији (њихова престоница се на језику тог народа зовеХалеб) , сакупи војску против њих, умножи војне редове, из-мисли нове војне поретке, зби савезничке одреде и попуни ихтако да може једним ударцем да згроми непријатеља. Рачуна-ше, при том, да треба да увећа војску изнад уобичајених гра-ница, да створи огромну армију и да покрене против неприја-теља те огромне хорде Ромеја и савезника, тако да његовомналету нико не може да се одупре. И мада највише војне ста-решине указиваху на опасност и одвраћаху га од тог напада,он већ заповеди да се спремају величанствени венци којима ћега овенчати када однесе победу.

7 Сарацени - уобичајен назив за Арапе. Келесиријом византијски ауто-ри су називапи источни део Сирије. Халеб - данашњи Алеп.

95

istorijaonline.com

VIII. Сматрајући припрему за поход окончаном, он пођеиз Византије и упути се у Сирију8. Када стиже у Антиохију,Роман свечано уђе у град, а његова процесија изгледаше вишецарски, тачније - више театрално него ратнички, и не би мо-гла да порази непријатеља. Варвари пак, посаветоваше се идоговорише се, пошто разложно размислише, и послаше само-дршцу изасланика с поруком да они не желе да ратују, да нисудали никакав повод за рат, да више воле мирна решења, да ра-није заклетве нису погазили, да договоре нису нарушили, а дасе ипак, изнад њихове главе наднесе мач. Али ће се и они, од-мах, ако цар не одустане од својих намера, спремити за бој инадају се у том боју победи9. То је што се тиче изасланика, ашто се тиче цара, како беше рођен да распоређује бојовнике убојеве редове, да припрема заседе и нападе, копа ровове, одво-ди реке, разара утврђења и бави се свиме чиме су се бавили,како је познато, Трајан, Хадријан, пре тога Цезар Август, а дотада Александар, син Филипа, он посла назад изасланике, јербеху мирољубиви, и још усрдније настави да се припрема забитку, а при томе, за своје циљеве није бирао најбоље људе,већ је више волео просте бојовнике, у које се највише и уздао.

IX. Када пође из Антиохије, на брдима се одједном поја-ви, сасвим неочекивано, одред варварских бојовника, који бе-ху у заседи са обе стране пута. Лоше наоружани, без икаквеопреме, ови храбри бојовници узвицима и изненадном појавомпрестрашише огромне хорде, јер се ове нису кретале у чвр-стим стројевима, већ су без реда јуриле у одвојеним групама.Унеше такав страх и изазваше такву пометњу у редовимаогромне војске, и тако сломише вољу људи, да сви, у свим вр-стама, тако појурише, да ни на кога и ни на шта више нису мо-гли да мисле. Они на коњима се окренуше и потераше коње угалоп, остали, не губећи време да оседлају коње, враћали биих првоме ко би им се појавио на очи, и сами, како би коме по-шло заруком, тражили су спас у бежању које је личило на ра-суло или бежанију. То што се тада догоди превазиђе сва оче-

8 Главни део Сирије био је враћен под византијску власт још у X веку.Василије II је много мање пажње поклањао источним земљама, као резултатчега су Арапи почели да нападају Византинце. Још за време царовања Рома-на III пораз од Арапа претрпео је стратег Антиохије Спондил. Роман га јесменио и на његово место поставио мужа своје сестре, Константина Каран-дина (1030. г.). Константин Карандин ступио је у Антиохију, а одмах за њимса свом војском кренуо је и сам цар.

9 Према Скилици ( С к и л . 379), изасланици алепске армије стигли суне у Антиохију, већ у Филомилију. Роман није хтео да послуша глас запо-ведника своје војске и одбио је мировне понуде Арапа.

96

кивања: они који, захваљујући војној обуци и бојевом поретку,освојише сву земљу, и беху, како се чинило, недостижни забило коју хорду варвара, не издржаше налет ни једне врсте не-пријатеља, беху као громом заглушени и, до дубине душе ис-препадани њиховим узвицима, дадоше се у бег, као да су прет-рпели не знам какав пораз. Прва се препусти паници телеснагарда цара, која напусти самодршца и побеже главом без обзи-ра. И да га неки човек не посади на коња и не даде му узде уруке, можда би допао непријатељима у руке онај који хтеде дауздрма земаљску површ. Штавише, да тог дана Бог не задржаналет варвара, и не упозори их на разборитост у срећи, ништане би могло да спасе од погибије ромејске бојовнике, а пресвих самодршца10.

X. И тако наши ухватише маглу, а непријатељ, сведоксвоје сопствене неочекиване победе, стајаше запрепашћен та-квим одступањем и бекством. Затим узевши као плен неколи-ко бојовника (само оне у којима препознаше знамените људе),са осталима не желећи да се бакћу, бацише се на добит. Пресвега скидоше царски шатор, који би могао да се пореди са не-ким од њихових дворова, толико у њему беше бисера, нару-квица, венаца, драгог камења и другог блага, све највелелеп-није. Тим драгоценостима не беше броја, и очи човек не мога-ше да одвоји од тога, толико раскоши беше у царском шатору.Прво покупише све из шатора, затим покупише и другу добити, натоварени тиме, вратише се својим друговима. Толико оварварима. А цар, отргнувши се од варварског одреда, јурнутамо куда га понесоше ветар и ноге његовог коња, а затим сезаустави на брду где су могли лако да га примете сви који субежали и они који су тражили уточиште (беше лако препозна-ти га по боји сандала); сакупи око себе многе бегунце и дижесе, њима окружен. Ускоро се глас о њему рашири, дођоше идруги бојовници, затим се појави икона Богородице Мајке, ко-ју ромејски цареви обично носе са собом у походима као пред-водницу и заштитницу војске - једино она не паде у руке не-пријатељу.

XI. Видевши тај драги лик - цар ревносно поштоваше тусветињу - он истог часа живну душом, загрли је, да не кажемприви жарко на срце, ороси сузама, поверљиво прозбори с

1(1 Другачије описује стање поражене ромејске војске Скилица (С к и л .380). Роман је подигао логор на два дана хода од Алепа и послао извиђачкиодред на челу са Лавом Хиросфактом. Тај је одред упао у заседу (могуће једа Псел преноси ту епизоду на читаву војску). Арапи су блокирали логор Ро-манов, лишили га воде и залиха хране. Византинци су били принуђени да 10.августа 1030. године беже и траже спас у Антиохији.

97

istorijaonline.com

њом, присети се добрих дела и заштите, како она не једном из-бави и спасе Ромејску државу од опасности. Повративши хра-брост њеном милости, он, и сам бегунац, поче да прекоревабегунце, да их бодри крицима и да их зауставља. Бојовници погласу и изгледу препознаше цара, окупише се око њега, и онсе први, заједно са њима, упути ка недавно разбијеном табору.Преноћивши тамо, ујутру, после кратког предаха, он позвавојне старешине и предложи им да размисле шта даље требада чине. Ови почеше да га саветују да се врати у Византију ида тамо размисли о свему што се догодило и цар, сагласившисе с њиховим мишљењем, изабра оно што је за њега најбоље инајразумније, и упути се у Константинопољ.

XII. Затим се цар веома кајаше за оно што учини, душуму раздираше преживљена туга, потпуно се промени и при-хвати њему стран начин живота, надајући се да ће својом бри-гом да доведе благајну у пређашње стање и да ће да надокна-ди све потрошено. Беше више налик сакупљачу пореза, негоцару, претури и истражи сва дела, још од Еуклидовог време-на ', од деце је тражио давно заборављене дугове очева, спо-рове оних који се туже није претресао, ни једну страну нијеузимао у заштиту, а све жалбе је решавао, не другачије, до усвоју корист. Као резултат тога, народ се подели на два дела:Знаменитији себе представљаху као простодушне људе, дале-ке од државних дела - цар за њих не би дао ни пребијен грош,тај исти, који беше спреман на све и који је у туђој невољитражио корист за себе, својом поквареношћу само су доливалиуље на ватру, коју разгоре самодржац. И све се испуни помет-њом и нередом, а најстрашније од свега беше то што, мадамноги беху скинути до голе коже, благајна од тога немаше ни-какве користи: река новца доби други ток. Испричаћу детаљно- какав.

XIII. Тај цар се трудио да изгледа богобојажљив. Он се,заиста, и старао о божанском али лицемерство у њему беше ја-че од истине, и беше му важније како шта изгледа, него какошта јесте. Усрдно се бавио божанским питањима, истраживаоразлог и смисао, који науком не могу ни да спознају, ако се необратиш Разуму и непосредно од њега не добијеш објашњењескривеног. Није се превише бавио филозофским разматрањемовоземаљског света, није претресао та питања с филозофима(ако је могуће да незаконито присвоје то име за познавање текоснова Аристотеловог учења), већ се упуштао у размишљања

11 „Еуклидова времена" - веома давно.

98

о дубокомисленим стварима, и, како рече један од наших му-драца, које може да досегне само чист Разум12.

XIV. Такав беше главни изглед његове богобојажљиво-сти. Осим тога, завидећи знаменитом Соломону, градитељуславног храма13, љубоморан на славу самодршца Јустинијана,који подиже велику цркву14, он и сам поче да подиже храм Бо-городици Мајци, али при томе почини таква рђава дела, да бо-гобојажљиви циљ постаде повод за многа друга рђава дела имноге нечувене неправде. Расходи су непрестано расли, а нов-ца су сваког дана сакупљали више него што је било потребноза изградњу храма. Цар сматраше својим најљућим непријате-љем свакога ко би се усудио да има меру, а истог би часасврстао у ред својих најбољих пријатеља свакога ко је биоспреман да измишља свакојака претеривања. Раскопаваху чи-таве горе, рударство се сматраше важнијим од саме филозофи-је, једно су камење оковавали, друго глачали, треће клесали, амајстора за то, сматрали су не мање значајним од Фидије, По-лигнота и Зеуксида 5, а њему ништа не беше довољно за из-градњу храма. Врата царске ризнице широм се отворише, зла-то потече попут реке, али извори пресахнуше, а изградња непрестајаше, јер здања ницаху једно за другим, и нестајући, ра-ђаху се поново, већих размера, већих захтева када је украшава-ње у питању. Попут река које се уливају у море и које још преуливања губе већи део воде, тако се сакупљени новац пре рокатрошио и нестајао.

XV. Човек веома налик на богобојажљивог, цар од самогпочетка поступаше рђаво, непромишљено је трошио новац захрам, сакупљен преко пореза. Прекрасно је, како пева певач,да се љуби велелепност дома господњег и пребивалиште славењегове, и боље је у њему се више пута подвргнути презиру,него искусити срећу са других извора16. Предивно је то, и коће, од оних што су верни господу, и који горе огњем његовим,да каже нешто друго? Но, нека се не оскрнави та богобоја-

12 Псел говори о Светском Уму, чије су учење проширили филозофи-неоплатоничари. Постизање Светског Ума је немогуће помоћу логичних инаучних доказа (тј. помоћу „ниже филозофије"), и може да се постигне самопутем „уздизања душе" и мистичког посматрања.

13 Мисли се на познати храм, који је у Јерусалиму подигао библијскицар Соломон.

14 Главни храм Византијске империје - цркву Свете Софије - подигаоје император Јустинијан I године 532-537.

15 Псел наводи велике древне зналце, чија су имена опште позната.16 Веома коришћена библијска реминисценција (Псалм XIV, 1;

XXXIII, 1).

99

istorijaonline.com

жљива намера, нека се не изврше многе неправде, не доведе упометњу заједничко дело и не изгуби тело државе. Јер онај коодбаци цену блуднице као од пса, презире жртву од преступ-ника17, не би ушао у раскошни и велелепни дом због кога супочињена многа зла. Да ли може да се исказује божанска бого-бојажљивост сразмерношћу зидова, обимом стубова, извеша-ним тканинама, раскошним даровима и осталим дивотама, акоза то има довољно памети у божанској одећи, у души окр-епљеној духовним пурпуром, у складу дела, складности мислии, још боље, једноставности духа, од којих се унутар нас поди-же други храм, милији и пријатнији Богу? Роман је умео дабуде мудар на делима, познавао је силогизме, сорите и ути-де18, али када су дела у питању, није се владао као мудрац.Ако већ није могуће да се не злоупотребљава спољње украша-вање, требало је да се стара о дворцу, да украшава акропољ, даизграђује порушено, да попуни благајну и да новац чува завојне потребе, а он све то занемари. И само због тога да би ње-гов храм превазишао лепотом све остале, он уништи све оста-ло. Ако је дозвољено да се тако каже, он будан сањаше о хра-му и беше спреман да се њиме наслађује, не могавши да одњега одвоји очи. Због тога му и даде изглед царског двора,установи престо, украси скиптрима, рашири пурпурне ткакни-не и пребиваше тамо већи део године, поносан и усхићен ле-потом здања. Желећи да ода поштовање Богородици Мајци,он, ни сам то не приметивши, даде цркви име које је више од-говарало смртној жени, јер реч первлепт значи „заносна"19.

XVI. Затим том здању дозида још једно, преуредившихрам у коначиште за монахе, и то постаде извор нових неправ-ди и претераности, горих од претходних. Роман не захвати до-вољно из аритметике или геометрије, како би било чиме огра-ничио величину или број, како то раде геометри који ограни-чавају мноштво20, већ је то здање сматрао бесконачном вели-чином, до бесконачности увећавао је и број монаха. Одатле идруга пропорција: гомиле монаха односиле су се према вели-

17 И овде Псел веома произвољно цитира Библију (Поновљени закони,23, 18). На основу библијског текста уместо „статуа", треба да стоји „цена".

18 Сорити и утиди - видови силогизама. Псел је био велики зналац ло-гике. Њему припада посебно дело намењено том предмету које је било пре-ведено на латински и одиграло велику улогу у развоју европске средњове-ковне логике.

19 Периблепт - Периблептски Богородичин манастир био је у југоза-падном делу града.

20 „Мноштво". Превод је услован. Псел не пропушта прилику да истак-не своје познавање математике.

100

чини манастира као залихе хране која се допремала према мо-насима. Због тога су тражили нову васељену, разводили мореиза Хераклових стубова21; прва дужност беше достављањезрелих плодова, друга - огромних, попут китова, риба. Сма-трајући, како се види, лажним тврђење Анаксагоре о бескрај-ности светова, он одсече веђи део нашег копна и предаде гахраму. И тако, величина је следила величину, гомила гомилу,свака нова излишност претходила је следећој, и није било ни-чега што би могло да заустави или ограничи то расипништво.Роман, како видимо, не би ни престао да гомила једно на дру-го, да животу његовом не беше дошао крај.

XVII. Причају и о разлогу због кога се његов живот пре-кину. Али, пре него што изнесем тај разлог, казаћу следеће.Поред свега осталога овај цар се показа и неспособним да имаоднос са женом. Да ли због тога што од почетка постави себиза циљ да стреми невином животу, или због тога што се, какомноги тврде, предаваше љубавним утехама са других женама,у сваком случају, Роман занемаривши царицу, уздржаваше сеод односа с њом, осећаше одвратност према сваком општењуса Зојом. А она омрзну Романа због увреде нанесене преко њецарском роду, а посебно због страсти према задовољењу чула,коју је упркос годинама, подржавао у њој размажени животна двору.

Михајла на двору иредсшавља његов браш

XVIII. То је само увод у причу - догађаји су се, пак одви-јали овим током. Код Романа се, још пре постављања на пре-сто, налазио у служби неки евнух, простог и ниског порекла,али веома вредан 2. Беше поверљива особа још код самодршцаВасилија, који му повераваше тајне и који је, мада га не поста-ви ни на какав виши положај, према њему гајио искрена осе-ћања. Он имаше брата, који пре почетка царовања Романа бе-ше дечак, затим момче у цвету младости, чија брада тек почеда се пробија. Беше прекрасно грађен, лица савршене лепоте,блиставих очију и заиста ружичасте косе. Тог момка братпредстави цару - беше то царска воља - у време када цар сеђа-ше свечано, заједно са царицом. Када њих двојица уђоше, царбаци поглед на момка, постави му неколико кратких питања и

21 Гибралтар.22 Реч је о Јовану Орфантрофу, родом из Пафлагоније. За време Рома-

на III, Јован је био препозит, а после оснивања сиротињског уточишта годи-не 1033/34, био је постављен за његовог надзорника, одакле и његово имеОрфанотроф (буквално: „хранилац сиротиње").

101

istorijaonline.com

рече му да изађе, али да остане на двору. Што се тиче његовесупруге, пламен, силан попут лепоте момка, заслепи њене очии освојена царица упи у себе одмах од тог потајног сусрета се-ме љубави према њему. Та љубав, ипак, до погодног тренуткаостаде тајна за све.

XIX. Немајући снаге да се према својој љубави односифилозофски, нити да је обузда, она поче често да разговара саевнухом, кога раније избегаваше, почињала би наоколо, каоуспут, да се распитује за његовог брата, уливала му наду и за-поведала да је посећује, кад год то пожели. Момак пак, не на-слућујући њене тајне жеље, сматраше то предзнаком благона-колоности, и повинујући се наредби, поче да долази код ње,смирен и покоран. Стидљивост га је окруживала још већом ле-потом, бојила пурпуром и окруживала сјајем. Царица се тру-дила да ослободи момка страха, осмехивала се, исправљалагрозне боре на челу и, да би га намамила, подстрекивала њего-ву одлучност. Када даде заљубљеноме отворене доказе љуба-ви, тада и он поче да одговара на исти начин, на почетку непретерано храбро, затим све отвореније, понашао се као правизаљубљеник: изненада би загрлио царицу и почео да је љуби,миловао јој руке и врат, владајући се онако како га је подуча-вао брат. Царица се све више везиваше за њега и одговарашена његове љубавне изјаве, а он, не осећајући према старој ца-рици никакву привлачност, жудео је за царским достојан-ством, због чега је и био спреман на све то.

Једно време, становници двора су само претпостављали инису ишли даље од подозрења, али касније, када се њиховаљубав бесрамно показа, за њу сазнаше сви, и оно што се дога-ђаше, више не беше ни за кога тајна; почевши од пољубаца,дођоше до заједничког живљења и многи их затицаху како сеодмарају на једној ложи. Он би се тада збуњивао, црвенео ибојао, а она чак није ни сматрала за потребним да се уздржи,на очи свима грлила би и љубила момка и хвалисала се како сене једном с њим одала насладама.

XX. Не чудим се што га украшаваше и као кип покрива-ше златом, сјајним прстењем и златом опшивеном одећом.Шта све не беше у стању да за свог момка учини заљубљенацарица! С времена на време, кришом од осталих, царица бимомка села на царски престо, стављала му у руку скиптар, ине једном овенчала круном, све време га грлећи, називајући гастатуом, радошћу за очи, цветом лепоте и утехом за душу. Че-сто се она тако дуго задржавала с њим, не знајући да се сачуваод погледа једног посматрача. Беше то евнух, човек који надвору стајаше веома високо, уважаван због начина живота и

102

чина - очински слуга царице. Видевши тај необични призор,беше тако погођен да скоро изгуби моћ говора, али Зоја га по-врати, отрезни и заповеди му да предано служи момку, као не-коме ко је и сада цар, а убудуће ће да буде самодржац.

XXI. Очигледно да све то беше тајна само за цара - такваму магла прекри очи. Мада његове зенице заслепљиваше све-тлост муње, а уши заглушиваше грмљавина грома, као да је,гледајући муњу и слушајући гром, добровољно затварао очи изатискивао уши. Ево примера: Роман често, када је било времеда се одмара са царицом, још не би ни легао на пурпуром пре-кривену ложу, слао је да доведу тог момка (само њега!) и на-ређивао му да му трља и масира ноге, користио га као собараи препуштао му жену. Када његова сестра Пулхерија и некиод послуге из спаваће собе открише и обеледанише припремеза напад на царски живот и посаветоваше га да предузме некемере, он, уместо да смисли како да оствари своју замисао, ка-ко да уклони тајног прељубника и заврши с тим, не само штоништа не предузе већ позва код себе заљубљеног, тачније -љубљеног, и поче да га испитује о његовој љубави. И када овајодглуми да ни о чему не зна ништа, када му пружи уверавања,изрече лажне заклетве, закле се на светиње, цар сматраше упо-зорења других за клевете, слушајући само момка, називао гаје, не другачије до својим верним слугом.

XXII. Још је нешто помогло да се избегне подозрење ца-ра. Момак је још од детињства патио од неке болештине, с вре-мена на време његов мозак би се растројио, при томе га је свевеома узбуђивало, колутао је очима, падао на земљу, лупао гла-вом и дуго време био се трзао у грчевима, затим би поново до-лазио себи и постепено би се враћао у нормално стање. Видев-ши да пати од те болести, цар је сажаљевао падавичавог мом-ка, веровао у његово лудило, а није веровао у његову љубавнувезу и утехе. Многима се, пак, чинило да је његова болест са-мо изговор и заклон за његове покварене замисли, и то подозре-ње би било оправдано, да касније, већ као цар, није и даље стра-дао од IV болештине. Одложићемо то, ипак, до приче о његовомцаровању - засад му је невоља ишла у корист, искрено страда-ње служило му је да прикрије остваривање својих намера.

XXIII. Да се наговори самодржац да се ови који се волебаш и не воле, не беше тешко, он самога себе лако убеди. Ка-ко слушах од једног од ранијих слуга са двора, који познавашесву љубавну историју царице, и који ми понуди доказе за моједело, Роман као да је желео да верује да царица није у љубав-ној вези са Михајлом, а у исто време, знајући да је препунаљубави и страсти, а не желећи да се та њена страст излива на

103

istorijaonline.com

многе мушкарце, он и не беше против њене везе са само јед-ним љубавником, па се због тога и претвараше да ништа непримећује, гледајући кроз прсте на ту царичину страст.

Причаху ми и друго. Сам цар беше спокојан што се тичељубавних надања, или боље речено, безнадежне љубави својежене, а узбуђиваше то његову сестру Пулхерију и све који бе-ху упућени у ту тајну. И тако против њих отпоче прави рат,читави пукови пођоше у истраживање, али се за трофеје по-бринуше догађаји: сестра цара неочекивано умре, иста судби-на задеси и једног од њених доушника, по вољи цара двор на-пусти други, а остали се или помирише са оним што се збива-ше, или држаху језик за зубима, и љубав се више није тајила,већ као да беше озакоњена.

Болест цараXXIV. Шта сада? Тешка и необична болест задеси само-

дршца. Читаво његово тело одједном поче да трулк и да секвари, цар изгуби апетит, изгуби сан, и све ружно свали се нањега: жестока нарав, нетрпељивост, напади гнева, мржња ираздражљивост, све што му раније беше страно. Од ране мла-дости веома друштвен, постаде неприступачан и затворен.Осмех га напусти заједно са чарима његове душе и пријатненарави, никоме није веровао, нити је сам икоме уливао повере-ње, подозрив - изазиваше подозрење. Ширина природе више небеше његова одлика, постаде шкртица у делењу новца, раздра-живаше га свако тражење и обузимаше га гнев од сваке речижалбе. У исто време, независно од тешких телесних мука, незаборављаше обавезе и не занемариваше царске процесије - на-против, одеваше се у златом опшивену одору, стављајући на се-бе и многе друге украсе као да је стављао терет на немоћно те-ло, а у дворац се, после тога, враћао с муком и осећао још горе.

XXV. Ја сам га (у то време имах једва шеснаест) често ви-ђао таквог за време процесије - мало се разликоваше од мр-тваца: читаво његово лице беше подбуло, с бојом као код по-којника који већ лежи три дана, дисаше убрзано, заустављају-ћи се после свака два-три корака, коса му беше као код леша,прамен косе се, рашчупан, спушташе на чело, померајући селагано, очигледно од његовог дисања. У време када сви другивећ изгубише наду, он не очајаваше, препусти се искуству ле-кара и од њих очекиваше спас.

Смрт цараXXVI. Не бих могао да кажем да ли било какво зло учини

цару љубавни пар, нисам склон да оптужујем, ако не распола-

104

жем тачним доказима; остали су, ипак, сагласни с тим да њихдвоје од почетка опчинише цара разним лекаријама, а да музатим стављаху у храну бесквасни хлеб23. Ништа више нећусада да кажем о томе, једино то да сви, наиме, беху узрок ње-гове смрти. Тако се одвијаху ствари: цар је вршио припреме зазаједничку недељу и спремао се да следећег дана иде на на-родно славље24. Још пре зоре он се упути у једну од бања, сме-штену недалеко од царских одаја, при томе га нико није водиоза руку и ништа није предсказивало скору смрт - ишао је бо-дро да измаже, опере и нарочитим средствима очисти своје те-ло. Када би ушао у купатило он би, прво, опрао главу, затимби водом сквасио тело, и, ако је лако дисао, ушао би у базен,ископан у средини. Најпре би се са задовољством загњурио илагано запливао, са наслађивањем удишући ваздух и освежа-вајући се, затим би у воду ушли и неки из пратње, како би гапридржали и омогућили му да предахне, таква беше његовазаповест. Да ли извршише над њим неко насиље, то тачно немогу да кажем, али они који повезују све то са оним што сезбило, тврде да, када самодржац зарони главу, по својој нави-ци, ови га стегове за врат и држаше га дуго у таквом положају,а затим пустише и одоше. Ваздух задржан у њему, дајући ла-кођу удовима, избаци из воде тело скоро без живота, и оно, са-мо од себе, исплива на површину. Дошавши мало к себи, царсхвати у каквој се невољи нашао и, протегнувши руке, затра-жи подршку и помоћ. Неко се у тој невољи сажали на њега,обухвати га рукама, извуче из воде и, у том жалосном стању,стави га на ложу. На крик који одатле допре, сакупише се љу-ди, међу њима беше и царица без пратње, са изразом дубокетуге на лицу. Једва и погледавши мужа, истог трена изађе,потпуно сигурна у његов скори крај. А он, дубоко и тужно уз-дахнувши, погледа наоколо, и немајући снаге ни речи да изго-вори, изгледом и покретом главе трудио се да изрази вољусвоје душе. Али нико ништа није могао да схвати и он, затво-ривши очи, поче да дише све убрзаније, затим се његова уста

широко отворише и одатле изађе тамна, лепљивамаса. После тога он удахну само још једном или двапут, и ра-стаде се од живота25.

23 По Скилици ( С к и л . 389) Роман се разболео, а отровао га је ЈованОрфанотроф. Већ болесног, њега су тровали споро делујућим отровом Зоја иМихајло.

24 За време Пасхе.25 Император Роман III био је убијен 11. априла године 1034.105

istorijaonline.com

МИХАЈЛО IV

I. Тако умре Роман после пет и по година царовања. Ца-рица Зоја, сазнавши за смрт мужа (самом умирању није ниприсуствовала), одједном, вољом неба, доби у удео царство,али њу власт није привлачила и трудила се да је уступи Михај-лу, о коме сам већ причао. Они који имаху разне дужности надвору (највећим бројем слуге њеног оца, а и људи блиски ње-ном мужу, повезани са том породицом још за време његовогоца), уздржаваху је од брзоплетих одлука у тако важним пита-њима, саветоваху је да је боље да мало размисли, да размотрисвој положај и постави на престо онога ко то највише заслу-жује, спремног да њој служи не само као супрузи већ и као го-сподарици.

II. На разне начине убеђиваху царицу, рачунајући да ћеуспети брзо да је убеде и да ће да се сагласи са њима, али онау својим замислима беше склона Михајлу, изабра њега за му-жа не разумом, већ страшћу. Када дође час да се одреди данкада ће Михајло коначно да добије венац и да буде удостојенсвих осталих знакова царског одличја, код царице тајно дођењегов старији брат, евнух Јован, човек уман и предузимљив, ирече јој: „Погинућемо ако будемо одуговлачили са предајомвласти". Он тиме коначно привуче Зоју на своју страну. Онаистог часа посла по Михајла, одену га у златом опшивени,огртач, стави му на главу царски венац, и посади га на раско-шни трон, а сама, у истом обличју, седе поред њега и заповедисвима који беху на двору да им се поклоне1 и да их славе обо-је2. Ови се повиноваше; а оно што се зби, сазна се и изван бе-дема дворца, и читав град пожеле да окуси радост тог призора;

' Клањање - обичај клањања императору, који се састојао некада у ла-ком савијању у коленима, некада у једноставном наклону, итд. У XI вијекуклањање је било привилегија, недоступна многима.

2 Везани за одређени ритуал хвалоспеви су били важан елемент проце-дуре приликом проглашавања новог императора и чак поседовали одређенујурисдикцијску снагу.

107

istorijaonline.com

многи су славили лицемерно и ласкали новом цару, други сулако, са задовољством, одушевљено и радосно поздрављалиМихајла, јер су збацили с плећа покојног цара, попут теретакоји притиска.

III. Убрзо после тога, за особе блиске цару беше органи-зовано ноћно проглашавање, а следило је двоструко наређењеза епарха града: да чланови Синклита рано ујутру дођу у градкако би се поклонили новом владару и, по свим обичајима,спремљеном изношењу покојника. Дошавши, у складу с на-редбом, прилазили су један по један, клањали се до земљеустоличеним царевима, а при томе, ни на какав други начин неодаваху поштовање царици, самодршцу су још и љубили де-сну руку. Проглашен, и на тај начин, за цара-самодршца, Ми-хајло поче да се спрема да води бригу о добрима господар-ства, а отишломе из живота, почившему на раскошној ложи,Роману, беше организована сахрана, и сви се јавише како би,како је ред, одали пошту умрломе цару. Међу онима који ста-јаху испред погребне ложе беше и брат новог цара - евнух Јо-ван, о коме ћу да причам, када за то буде време.

IV. Ту погребну процесију видех и ја, у то време још го-лобради момчић, још увек посвећен само песничким делима3.Погледавши покојника, не могах да га препознам ни по бојилица, ни по спољњем изгледу, препознах умрлог цара само за-хваљујући знацима царског достојанства: лице Романа бешеизобличено, али не издужено, већ надувено, а боја беше не каокод оних који умру природном смрћу, већ као код надувених ипожутелих од попијеног отрова, а у образима није, чинило се,остало ни капи крви. Власи на глави и подбратку опале су то-лико да су ти делови подсећали на изгорелу стрњику са изда-лека видљивим пропланцима. Ако је неко тада и ронио сузе зацарем, беше то управо само због тог призора, јер он једнимапричини свакојака зла, другима не учини никакво добро4, збогчега је народ или без икаквих славопојки само гледао цара,или, гледајући га, ћутећи ишао у процесији.

3 „Посвећен само песничким делима" - тј. који изучава хомерске пое-ме. „Поетом" Византинци су називали Хомера, а „песничким делима" -„Илијаду" и „Одисеју", које су биле основни предмет у школама. Ова рече-ница изазива неке недоумице. У 16. години (а Псел је оне године када је Ро-ман умро имао управо толико) изучавање Хомера се управо завршавало, очему недвосмислено сведочи и сам писац: „Беше ми шеснаест лета и тек самзавршио слушање поема".

4 За разлику од Псела, Скилица говори о разним „доброчинствима" ко-ја је Роман чинио народу: смањивао је налоге, ослобађао од разних дажбина,и чак делио новац гладнима.

108

V. Како је живео, тако беше и сахрањен, а од својег трудаи трошка око манастира имаше само ту корист што га сахра-нише у издвојеном углу храма.

VI. Михајло до одређеног тренутка испољаваше доброрасположење према царици, а затим, после кратког времена,поче да се мења и да злом враћа за све учињено добро и за свублагонаклоност. Не могу ни да хвалим, ни да прекоревам Ми-хајла: његову незахвалност и одбојност према царици не одо-бравам, али схватам његово страховање да царица и њему неодреди злу судбину.

VII. Карактер Михајла ме нагони да се двоумим у мојимрасуђивањима. Ако се одбаци једина неправедност, учињена уодносу на Романа, осуда за прељубу и преступе које је учиниода би избегао подозрење, могао би да се уброји у најдостојни-је цареве5. Не беше уопште вичан хеленској науци, али одго-јио је своју нарав боље него што су то неки други постиглифилозофијом, господарио је својим раскошним здрављем, те-лом и расцветалом младошћу, не дозвољавајући страстима дазагосподаре његовим разумом, сам је заповедао страстима.Страшан беше његов поглед, али још страшнија, и увек спрем-на на супротстављање, беше душа Михајла. Говорио је склад-но, речи његове, иако не глатке, звучале су лепо и текле брзо.

VIII. Увек се двоумио када је требало да се одлучи некиспор, или да се нешто докаже позивањем на законе и каноне,његова красноречивост ту беше од мале користи. Ако би билопотребно да се здраворазумски расуди о нечему, он би онда сасвих страна приступио делу, надовезивао један закључак надруги, обдареност га је служила боље од наученог. Али нећуда говорим о томе, вратићу се на почетак и показаћу с каквомсе усрдношћу цар одмах баци на државна дела.

IX. Како се види, о томе смо већ говорили, почетак царо-вања Михајла не беше добар. Ипак, добивши у руке власт, онје сасвим кратко, ако тако може да се каже, налазио задовољ-ства у свом царском положају, препуштао догађајима да идусвојим током, не нагађајући на шта ће све то да изађе, угађају-ћи жени и измишљајући за њу задовољства и забаве. Када по-стигну праву власт, увиде све бројне бриге и све тешкоће којевребају сваког цара који жели да се стара о делима, одједномсе промени и преобративши се од момка у мушкарца, прихва-ти се да управља господарством.

5 Високо цени цара Михајла и Михајло Аталијат ( А т а л . 9). И Скили-ца такође благонаклоно говорио о њему, мада тврди да је тај император биопотпуно нерадан. Све је свршавао Јован Орфанотроф.

109

istorijaonline.com

X. Код тог самодршца мене највише изненади то што, по-певши се од ниског звања на такву висину, не беше заслепљени оптерећен величином власти, и не поче да мења установље-ни поредак, напротив, изгледало је да се из дана у дан припре-мао за такав положај и такву судбину, да се поступно прибли-жавао свом циљу, и већ је на дан ступања на престо одаваоутисак човека који је одувек управљао господарством: не уве-де никакве новине, не одбаци ни један стари закон, не уведени један нови који им противречи, никога у високом свету несмени, како то, при ступању на престо други цареви воле дачине. Добивши власт, не изневери наду некога од оних с кимбеше близак, или коме обећа какву милост пре него што по-стаде цар; ипак, не даде никоме одмах вишу дужност, већ ихпривикну најпре на ниже и скромније, а затим их узвиси наоне које су значајније. Казаћу о том човеку следеће: да не бе-ше браће с којима га повеза зла судбина (због чега он не мо-гаше да искорени сав род, нити да њихове лоше карактереобрати на доброту)6, с њим не би могао да се мери ниједан одпрослављених царева.

XI. Ја не видех, при том, ни једног, међу овима који царо-ваху у моје време (а могу да их набројим не у малом броју, јермноги владаху само по годину дана), беспрекорног цара: једниимаху лоше карактере, други лоше друштво, трећи нешто дру-го. Тако и он сам по себи добар, имаше веома лошу браћу. Чи-ни се да је природа, која их је све породила, наградила Михај-ла толико добрим и лепим, а сав остали род обдарила потпуносупротним особинама. Сваки је од браће хтео да буде изнадосталих, и није трпео никога другога ни на копну, ни на мору,као да је он једини на читавом свету, и као да је од свевишње-га добио у удео и земљу и море. Цар се често трудио да зау-стави браћу, при томе их је не само опомињао већ и сурово ко-рио, прекоревао и претио им, ипак се, најчешће, све на томе изавршавало, уколико би најстарији од браће, Јован, још спосо-бан да се стара о делима; обуздао царски гнев и издејствоваоза браћу слободу делања; радио је он то не зато што беше за-једно с њима, већ зато што се бринуо о роду.

XII. Намерно ћу опширније да опишем Јована, и при томнећу да кажем ништа испразно, нити лажно. На узрасту кадапробија прва брада видех тог мушкарца, слушах његове речи,гледах његове подухвате и могу правилно да га оценим: знам

6 Михајло је имао четири брата: Јована, Никиту, Константина и Гео-ргија. Сви су, осим Никите, били евнуси. Заузимали су висока државна ме-

110

његове особине које треба да се похвале, а познате су ми и ње-гове мане. Ево његових особина: поседоваше трезвено расуђи-вање и беше уман, као нико други, о чему сведочи његов про-ницљив изглед; прихваташе се усрдно државних обавеза, ис-пољавајући према њима велику ревност и имајући немерљивоискуство за свако дело, али највише вештине и ума испољава-ше када је у питању сакупљање пореза. Никога не вређаше, алине дозвољаваше никоме да га вређа и пренебрегава, никоме непричињаваше зло, али на лицу имаше тако грозан изглед, да јеизазивао ужас код сабеседника, претварајући се да је гневан.Многи би се, престрашени његовим изгледом, уздржавали одлоших поступака. И беше он, по томе, права потпора и правибрат цару. Не заборављаше своје дужности ни дању, ни ноћу;чак ни усред наслађивања на пировима, празновањима и све-чаностима не одбијаше испуњавање дужности. Ништа не мо-гаше да му промакне, нико чак и не помишљаше да се од његасакрије - тако га се бојаше и плашише његове марљивости.Могао је усред ноћи да се, на коњу, упути на било коју странуграда и да, брзином муње, обиђе све делове. Избегавајући тенеочекиване налете, људи се повукоше у себе и стиснуше се,свако живећи сам за себе и избегавајући дружења са осталима.

XIII. За те особине човек би могао и да га похвали, алиево и супротности: беше променљиве душе, могаше да се при-лагоди најразличитијим саговорницима и да у једно исто вре-ме испољава различите облике своје нарави. Са сваким ко биушао код њега, почео би најпре да се, издалека, руга, а кад бисе овај приближио, односио би се према њему милостиво, каода га је тек приметио. Када би га неко обавестио о завери и оначину како да се избави царство, он би се, само да овога ненагради, претварао да све то зна веђ одавно, и чак би савето-давца корио што му одузима време. Овај би одлазио постиђен,а Јован би се прихватао посла и казнама сасецао свако зло,чим би почело да ниче. Хтео је свом животу да да велелепности да дела обавља на царски начин, али се томе супротстављалањегова урођена нарав, и његова природа, ако тако може да секаже, није се одрицао пређашње прождрљивости, затим би се,напивши се, а беше слаб према вину, препуштао свим могу-ћим безобразлуцима, али чак ни у таквом стању не заборавља-ше да се брине о господарству, задржавајуђи суров израз лицаи мрачни поглед.

XIV. Присуствујуђи заједно с њим на пировима, честобех запрепашђен како такав, подложан пијанству и разуздано-сти, може да носи на сврјим плећима Ромејску државу. И у пи-јанству би пажљиво мотрио на владање свакога од присутних

111

istorijaonline.com

на пиру, како би их хватао на делу и, како би касније, могао даих позива на одговорност и истражује шта су рекли или учи-нили за време пијанке, због чега га се пијаног плашише вишенего трезног. У том човеку беху измешане разне особине: већдавно пострижен, он ни у сну не помишљаше на монашку бо-гобојажљивост и, у исто време, лицемерно, изражаваше пре-зир према свима који распусно живе, а сам испуњаваше свешто се намеће монасима. При свему томе беше непријатељсвакоме ко је изабрао исправни начин живота, ко је живео уврлинама и украшавао живот световним наукама, понижавају-ћи свим силама предмет њихове ревности. Тако се ружно по-нашао у свему, али према брату - цару, чувао је непромењенорасположење и испољавао постојану нарав.

XV. Укупно их беше петоро браће. Михајло, по свомкарактеру, беше сушта супротност осталима, а евнух Јован, окоме управо причасмо, по врлинама беше одмах после њега, аса другом браћом није могао да се пореди. Казаћу то јасније.Његов однос према осталој браћи беше сасвим другачији ододноса цара, мада беше одмах испод његовог, а по нечему мубеше и сличан. Ни њему се не допадаше њихово безобразновладање, али братољубив као нико други, даваше им већу сло-боду у делањима, јер беху убеђени да до ушију самодршца ни-шта неће да допре.

XVI. Толико о браћи - вратићу се причи о цару. Неко вре-ме задржа добро расположење према царици, али се ускоропромени, а како га искуство научи обазривости, поче попрекода гледа на Зоју и лиши је слободе владања7, обуставивши јојуобичајене изласке, закључа је у женску половину и нареди дакод ње може да се уђе само са дозволом командира страже,који је претходно морао да разјасни ко, одакле и с каквим на-мерама иде код царице. Такву стражу постави цар, а Зоја него-доваше (а шта је могла друго и да ради, када као награду задобро дело доби - мржњу!), али се, ипак, уздржа, и не сматра-ше потребним да се супротставља, а и шта би могла да учини,да је чак и хтела, остављена без царске страже и лишена силе.У исто се време она уздржаваше и од онога што је тако свој-ствено презреној женској природи: не пусти језик, не предадесе очајању у својим мислима, и, не подсећајући цара на њего-ву дотадашњу приврженост, не изражавајући незадовољствозбог браће цара, који су је мучили и вређали, не мрзећи и непрогањајући постављеног јој стражара, беше кротка са свима,

7 „Изласци" - посете цара, у пратњи свечане процесије, константинопољ-ским храмовима биле су једна од важнијих церемонија византијског двора.

112

и, попут најискуснијих оратора, прилагођаваше се људима иоколностима8.

XVII. Тако се владаше она, они, пак, са своје стране, неприлагодише се природи те жене, већ се ње бојаху као лавице,која је само престала да се жести, трудили су се да јој поставесве могуће замке и препреке. Док су они мотрили на њу ши-ром отворених очију, самодржац, мало-помало, потпуно пре-стаде да гледа на њу. Знам неколико разлога за то: као прво,не беше у стању да извршава супружничке дужности, јер иза-ђе на видело болест која га подриваше (његово здравље бешеизгубљено, а тело изнурено);као друго, горећи од стида, немогаше да погледа царици у очи, свестан да је издао, погазиозаклетву и оглушио се о договор. Као треће, после разговораса представницима цркве о ономе што беше учинио због вла-сти, и добивши од њих спасоносне поуке, он се одрече свакеразузданости и, у том смислу, и законских односа са супру-гом. Избегавао је царицу и због једног посебног разлога: њемусе и раније, с времена на време, догађаше растројство мозга,али сада, да ли због спољњих разлога, или унутрашњих, којису утицали на болест, напади учесташе. Ни од кога се нијестидео због напада, али се веома устручавао од царице, а какога је та невоља сустизала потпуно неочекивано, трудио се дабуде што даље од ње, како се у таквом стању не би појављи-вао њој на очи и не би се пред њом стидео9.

XVIII. Због тога он скоро не приређиваше изласке и нера-до се појављиваше пред људима, а ако намераваше да примиизасланика, или врши неку од царских обавеза, они који имахуобавезу да иду за њим и мотре на њега, са обе стране качилису пурпурну тканину, и када би приметили да почиње да колу-та очима и показује било који други знак своје болести, уда-љили би све присутне, навукли завесе и почињали да се бринуо њему као да је у спаваћој соби. Лако је добијао нападе, алисе још лакше од њих опорављао, немоћ је пролазила без трага,и њему се враћаше непомућени ум. И када је ишао пешке, и ка-да је јахао коња, окруживала га је стража, и ако би отпочео на-пад, ти би га људи, чврсто попут стене, окружили и пружилиму помоћ. Догађапо се, ипак, да понекад падне с коња; једном,

8 У складу са учењем касноантичких и византијских оратора, Једна одглавних врлина оратора била је моћ да се мења стил у зависности од предме-та разговора и околности. Сам Псел, теоретичар реторике, сматра то најве-ћом врлином доброг реторичара. „Кроткост" Зоје, како видимо, Псел преу-величава: по сведочењу Скилице, царица је чак покушала да отрује ЈованаОрфанотрофа.

9 Михајло IV патио је од епилепсије.

113

istorijaonline.com

на пример, болест се обруши на њега док је на коњу прелазиопреко потока, а стража беше одлучила да се за кратко одвојиод њега: цар неочекивано паде из седла и свима на очи простресе на земљу, при томе нико и не покуша да га подигне, већ суга сви само жалили и саучествовали са његовом невољом.

XIX. О ономе што је затим следило причаћу када за тобуде време. Причао сам о болесном цару - погледајмо сада ка-кав је када је у добром здрављу. У прекидима између два напа-да, будући здравог ума, цар се неуморно стараше о господар-ству, и не само што обезбеђиваше благостање градовима уну-тар наших граница већ и одбијаше налете суседних народа -понекад изасланствима, понекад даровима, а једном годишњевојним походима. Због тога уговоре с њим не нарушаваше та-да ни господар Египта, ни заповедник персијске војске, ни Ва-вилонац10, нити било који од удаљених народа показивашеотворено своје непријатељство: једни се потпуно помирише сњим, други, видевши ревност самодршца, бојаху се да не на-вуку невољу, па се и они помирише. Брату Јовану, он препу-сти надгледање и старање о државним порезима, повери му ивеђи део грађанске управе, а сам се стараше о осталоме. Бринуоје понекад и о грађанским делима, али је пре свега, организо-вао и, колико је могао, јачао војску - потпору Ромејске државе.Болест која га задеси све више узимаше маха, а Михајло, каода га никаква невоља није снашла, водио је рачуна о делима.

XX. Брат Јован, видевши како постепено чили снага цара,осети опасност за себе и читав свој род. Рачунајући да ће, смр-ћу цара и збрком која ће тада да настане, власт неприметно даисклизне из његових руку, и да га очекују сурова испитивања,он донесе одлуку, чинило се веома разумну, али се показа -опасну. Као резултат тога, лађа потону са свом командом, исви, до једнога, страдаше и, да се тако каже, нестадоше. Али, отоме касније. Међутим, Јован, који изгуби сваку наду у оздра-вљење цара, потајно од браће придоби цара за своју замисаоречима, више убедљивим него праведним, одвоји га одједномод осталих, отпочевши причу издалека, трудећи се да побудисаговорника на питање, рече: „Непрекидно ти служим, не то-лико као брату, већ као господару и цару, небо и читав свет суми сведоци, а ни ти сам то не можеш да порекнеш. Ја сам,скромно говорећи, мало мислио о другим члановима наше по-

10 Владар фатимидског Египта био је тада малолетни Мустансир, којије власт наследио од свог оца ал-Захира. Под Персијцима Псел има у видуТурке-Селџуке, а под Вавилоном - Багдад. Тако је „Вавилонац" - багдадскиКалиф.

114

родице, мислећи стално о господарству и старајући се о њего-вој срећи, уосталом, ти то знаш боље од других. Због тога, несамо што се бринем о твом престолу сада, веђ хоћу да га учвр-стим за будућност, и, мада не могу да наредим људима да др-же језик за зубима, очи њихове реших да усмерим на тебе јед-нога. Уколико већ доби потребан залог љубави моје према те-би и мог искуства у делима, не одбацуј ову мисао. У против-ном, заћутаћу и нећу те више узнемиравати објашњавајући тикако све ово може да се заврши, већ ћу да се удаљим".

XXI. Сав смушен духом, самодржац упита шта све то зна-чи и какав циљ имају те речи. „Твоја љубав према мени свимајепозната, нећемо сада о томе". У одговору Јован рече: „Неуображавај, царе, да су сви глуви и слепи, и да нико не зна дати тајно и јавно патиш од болести. Ја сам уверен да ти се нећедогодити ништа ружно, али људи стално брбљају о твојој смр-ти и ја се бојим, да они, који стално мисле на твој скори крај,не подигну против тебе побуну, не изаберу себи вођу и не по-ставе га не престо. Не бринем, при том, ни за себе, ни за својрод, већ бринем за тебе, бринем да тако достојанственом икротком самодржцу не дође тренутак да мора да одговара занебригу - из невоље ћеш да се извучеш, али оптужбу да нисимогао да предвидиш будућност, нећеш моћи да избегнеш". Нато император жустро одговори: „Како ја могу све то да пред-видим, како да натерам људе да држе језик за зубима и одвра-тим их од побуњеничких намера?"

Усвајање Михајла од А в г у с т е и ињегово уздизање на достојанство цезара

XXII. „Веома лако и једноставно - рече Јован, ако нашбрат не умре, ти ћеш њему да даш друго достојанство послецарског - достојанство цезара12, али ако њега однесе смрт, уз-дигни на то достојанство сина наше сестре, Михајла13, коме је

Августа - тј. императорка Зоја. Август и августа - императорске ти-туле у Римској империји које су биле у употреби и у Византији.

Цезар - висока световна титула, одмах после императорске, дарова-ла се, пре свега, ближим рођацима императора. Први претендент био је Ни-кита, једини неушкопљени од браће Михајла IV. Ипак, у тренутку догађајакоји се описују, Никита није био жив. (С ки л. 396). У претходном веку ти-тула цезара додељивала се наследницима царског престола. Могуће је да сетако и објашњава предлог Јована Орфанотрофа, који је желео да за свог ро-ђака обезбеди царску власт.

13 Реч је о будућем императору Михајлу V Калафату (сину Марије, се-стре Михајла и Јована) и Стефану. (Види објашњење 18).

115

istorijaonline.com

поверено старешинство над твојим телохранитељима. Кададобије тако звучну титулу, служиће ти још боље, биће твој роби заузимаће најниже место". Толико убедљивим наводима онпридоби брата, и они почеше да размишљају како да то оства-ре. Брат Јован изложи свој план, рекавши: „Теби је, царе, по-знато да царство по наследству припада царици, народ јој јеодан, јер је она - жена, наследница престола и уме богатим да-ровима за себе да придобије људска срца; дај да је учиниммајком нашег рођака и, сјединивши их таквим племенитим на-чином, да је приморам не само да га усвоји14 већ и да га узвисиу чин и достојанство цезара. Неће се противити, попустљиве јеприроде, и ништа неће оспоравати".

XXIII. Самодржац одобри тај план и изложи га царици.Успеше лако да је убеде, и истог часа усмерише мисли наостваривање циља. Објавивши празничну церемонију, они са-купише у Влахернској цркви15 све достојанственике и, када себожји храм испуни, уведоше мајку - царицу заједно с посин-ком, и тако остварише замисао. Она, стојећи пред божанскимолтаром, прогласи га својим сином, самодржац му одаде поча-сти, као сину царице, уведе га у чин цезара, а сакупљени у цр-кви почеше славопојке, а затим у част цезара беше извршеносве оно што је угодно да се чини и говори у таквим случајеви-ма16. После тога скуп се разиђе, а Јован, постигавши циљ иосигуравши власт свом роду, не могаше да обузда радост којага обузе.

XXIV. Али тај догађај постаде почетак великих невоља, ионо што се чинило залог успеха, преобрати се у погибију чита-вог рода. Али о томе ћу касније да говорим. Људи блиски са-модршцу, уредише све тако, поставивши новог цезара, како бибио на прагу царства, надајући се да ће узети узде управљањау своје руке, убрзо, пошто владар не буде могао више да се но-

14 Обичај усвајања био је широко распрострањен у Византији и оба-вљао се црквеним освећењем. Теоретски, у Византији, као и у Римској импе-рији, императорска власт је била изборна. У пракси је изборни принцип по-лако уступао место легитимном, који се прикривао одређивањем детета зако-владара императора још за њихова живота. Како овде може да се види, изречи Јована Орфанотрофа, наследно право на престо је већ тврдо укорењеноу народној спознаји. Из тих разлога Јован и жели да Зоја усвоји Михајла.

15 Влахеријска богородичина црква (у Влахерни, на северо-западуКонстантинопоља) била је један од најраскошнијих храмова престонице.Међу њеним зидовима одиграо се немали број историјских дела.

16 На тај начин, обе церемоније (усвајање и проглашавање за цезара)одигравале су се истовремено. Проглашавање цезара одликовало се у Визан-тији посебном свечаношћу. Опис те церемоније сачуван је код КонстантинаПорфирогенета.

116

си са својом невољом. Предвидеввди све унапред, више се ни-су ни трудили да продуже владавину цара. Што се тиче само-дршца, не знам да ли се одмах покаја за учињено, или из некихразлога промени осећања према рођаку, али у сваком случају,није се према њему односио као према цезару, никакво пошто-вање није испољавао, није му указивао дужне почасти, и самошто га не лиши титуле17.

XXV. Видех га, са велике даљине, како стоји међу двор-ским чиновницима, у нади да ће неки од њих дошапнути којудобру реч о њему цару, и за царским столом седео је само кадаје заузимао место цезара на заједничким трпезама, а ако му иподигоше шатор који личи на цезарски и који је окружен стра-жом, то је било на неком усамљеном месту, а самом шаторупридавала се сличност са шаторима браће самодршца. А они,бојећи се за живот брата, полагаху све наде у рођака: мазилису га, удовољавали му, указивали му царске почасти и чинилисве што је могло да гради и осигура његову будућност. Из тогразлога, за место његовог пребивања не изабраше Констан-тинопољ, већ га сместише негде иза града, сматрајући то, то-бож, великом чашћу, али, то у суштини беше само почетакпрогонства - јер није могао да се јавља на двор и да га напу-шта по својој вољи, већ је то чинио само по наређењу и чак ниу сну није могао да сања о милостима свог ујака.

XXVI. Тај човек - причаћу и о њему - по очевој линијиприпадао је безначајном и незнаменитом роду: његов је отацпотицао из најсиромашнијег села неке забити, ништа није се-јао и ништа није одгајао, јер у њега не беше ни комадића зе-мље, није ишао за стадом, није напасао овце, није разводиоживотиње и није имао, како се види, никаква средства за жи-вот. Море му беше потребно не да се бави трговином или мо-репловством, и не због тога да би за плату показивао пут лађа-ма које испловљавају или упловљавају, ипак, напусти копно испусти се на море, и постаде знаменити градитељ бродова: др-ва није секао, брвна за лађе није тесао, није спајао и није саби-јао, али пошто би све то урадили други, темељно би мазао ла-ђе смолом и ни једна лађа није могла да се спусти у море, докон не би својом вештином учинио да буде спремна за то.

XVII. Видех њега лично и ја, али у другим околностима,већ размаженог судбином. Одевен као за позориште, коњ, огр-тач и све остало што није ишло никако уз њега. Попут пигмеја

Цезар је на императорском двору уживао све привилегије, међу ко-јима и право да у време свечане церемоније излазака буде поред императора,да буде за царском трпезом, да добија део из царске благајне и др.

1 17

istorijaonline.com

који себе сматра Хераклом, а и не труди се да буде налик јуна-ку, не помаже ни огртање лављом кожом, ни дахтање над ба-тином, једнако, лако можеш да га распознаш по изгледу. Такосу и сви напори овог човека производили супротне резулта-те18.

XXVIII. Такав беше његов род по оцу. Можда ће за неко-га да буде интересантно да упозна његово порекло по мајчинојлинији? Ако изоставимо ујака, ни оно не беше много боље.Такви беху ти који га родише. Он сам, разумом и карактеромоде много даље (тачније - тако је само изгледало) од својихродитеља. Тај човек скриваше, као нико други, огањ испод пе-пела, а чини ми се, и рђаву нарав испод добродушности - имаоје зле намере и жеље, занемаривао је своје доброчинитеље ини према коме није испољавао захвалност, нити за друштво,нити за бригу или служење. Све је то, једнако, сакривао исподмаске притворности. Тек што постаде цезар, а већ поче да насеби, у мислима, види царску одежду и унапред је себе зами-шљао у ономе што је тек требало да се догоди касније - око-мио се на читав свој род, желећи да истреби све оне који су мучинили добра дела и помогли му да добије титулу. Беше сви-реп према царици, а од ујакових, једне је убијао, друге слао уизгнанство, и сликајући у мислима такве слике, испољавао јепотпуну добронамерност, при чему се са посебном умешно-шћу претварао пред евнухом Јованом, кога је више од осталихмрзео и против кога је плео потајне сплетке, мада је према ње-му био ропски послушан, звао га својим господарем и у њемуједино, чинило се, видео свој живот и своје избављење.

XXIX. Они који беху око њега не примећиваху подвалецезара, и његове намере остадоше за њих тајна, али се Јова-нова проницљивост показа већом од цезаровог лицемерја. На-слутивши све, он реши да не мења одмах свој план и односпрема цезару, већ да сачека прави тренутак. Али то не остадетајна за цезара, тако да обојица беху на опрезу, чувајући свакоу тајности своје замисли, а испољавајући добре односе, мисле-ћи да онај други ништа не слути. Ни један од њих, ипак, нијеостао у незнању што се тиче планова супарника. На крају кра-јева игру изгуби Јован, не успевши да до краја искористипредност свог искуства, пропусти прави тренутак да напустисвоје планове везане за цезара и тако навуче на себе једну однајвећих несрећа. Али о томе ћу касније да причам.

18 Није искључено да је Псел, преувеличавајући нечасна дела Стефана- оца Михајловог, желео да понизи будућег цара Михајла V. Надимак по-следњег Калафата (,,сврдло"-калафат) произилази из занимања оца.

118

XXX. Имам обичај да сва значајна збивања повезујем свољом божанског провиђења, и још више од тога, сматрам за-висним од тога све што се збило у овом случају, ако наша при-рода није изопачена; због чега и сматрам да, наиме, захваљују-ћи највишем провиђењу царска власт не дође у руке неком дру-гом од чланова те породице, већ цезару, јер је бог знао да ћепреко њега да пропадне читав његов род. Али, о томе после.

XXXI. Тело цара видно натече, и беше очигледно да стра-да од водене болести. Цар се свим силама борио против те бо-лести, усрдно се молио, прибегавао чишћењима, а поред зиди-на источне стране подиже велелепни храм Унижених, али муне удари основ, већ прошири и распореди укруг нове теме-ље . Ствар је у томе што се на том месту већ налазила црквакоја се не истицаше велелепношћу, и не беше уочљива. Њој ондаде прекрасан изглед, огради је зидинама, украси новим гра-ђевинама, изгради тамо божанску породицу, замахом и даре-жљивошћу помрачивши све пређашње цареве који су се стара-ли о подизању светих храмова. Дубину цркве учини сразмер-ном с њеном висином, објави неописиви склад здања, у зидовеи под угради драго камење, обасја читав храм бљеском злат-них мозаика и вештином уметника, и, свуда где то беше могу-ће, украси светилиште продуховљеним ликовима: осим тога,томе додаде и, ако може тако да се каже, споји са храмом бај-ну бању, изобиље воде, прекрасне лугове и све остало штопружа радост очима и буди наша осећања.

XXXII. Урадио је то желећи да ода почаст богу, али уисто време и да умилостиви његове чиновнике, рачунајући даће ови умети да излече његову упаљену унутрашњост. Али свебеше узалуд, његовом животу дошао је крај, тело се распада-ло, и он, изгубивши наду у оздрављење, поче да се припремаза будући суд и пожеле да очисти душу од накупљене прљав-штине.

XXXIII. Неки, који не желе добро његовом роду, сматрајуунапред, и тврде, да су га, још од часа када узе скиптар у својеруке, на то подстрекивале неке забрањене мистерије, и да судухови невидљивих ликова, који су лебдели у ваздуху, обећа-вали њему царство, тражећи заузврат да се одрекне бога. То је,говоре они, мучило, узнемиравало и терало цара да тражи ис-купљење. Да ли је ова прича праведна могу да знају само они

19 Реч је о манастирској цркви Светих Козме и Дамјана, названог Ко-смидија. Манастир је био подигнут још за време Теодосија 'I. Географскаодређења Псела изазивају недоумицу: Космидија је био смештен код запад-них зидина Константинопоља.

119

istorijaonline.com

који су заједно с њим учествовали у тајним церемонијама ипризивали та провиђења. Ако, пак, они лажу, ипак је истина намојој страни, јер ја, знајући да је људима својствено да изми-шљају приче, тешко верујем у клевете, све што чујем прове-рим, и тек после тога прихватим као истину оно што се прича.

XXXIV. Познато ми је да је тај човек после доласка навласт и испољавао свакојаку богобојажљивост, и не само штоје поштовао божији храм већ се и веома бринуо и помагао му-жеве-филозофе, филозофима, пак, ја зовем не оне који истра-жују суштину битисања, траже основе васионе, а за основесвог спасења не маре, већ оне који презиру свет и живе изнадњега20. Ко од људи који живе таквим животом остаде непознатцару? Коју то земљу, које то море, коју високу литицу, којускривену пећину не истражи, само да нађе оне који се тамо са-кривају? А када би их нашао и довео на двор, какве им све по-части не би указао: прао им прашњаве ноге, грлио их и слаткољубио, кришом од туђих очију облачио њихову подерану оде-ћу, стављао испоснике на своју постељу, а сам би легао на ни-ску ложу, стављајући себи под главу велики камен; чинио јеон и многе друге, дивљења достојне, ствари. Говорим ово не снамером да га прославим, колико да изнесем истину.

XXXV. Још више од тога, у време када су се сви трудилисвим силама да избегну односе са болеснима и сакатима, он бисе, посећујући такве људе, сагињао ниско образом до њиховихрана, грлио их и љубио, прао њихова тела и служио их као робсвога господара. Нека се зато затворе уста презира достојнихклеветника, и нека се тај славни самодржац ослободи оговара-ња. Али, о томе само узгред.

XXXVI. И тако, самодржац учини све како би заслужиобожији опроштај: окрену се богоугодним делима и затражиподршку светих душа. Велики део царске благајне потрошиоснивајући по читавој земљи манастире - прибежиште за мо-нахе и монахиње. Сагради и ново уточиште, које назва Птохо-трофиј21, и према онима који изабараше испоснички живот по-тече река злата. Међу његовим бројним замислима беху и оненамењене спасењу изгубљених душа. Град у то време бешепреплављен женама које се продаваху за новац; цар не покушада их изведе на прави пут речима - то је племе за савете спасо-носне глуво - ни силом не проба да их одврати, како не би

20 Реч „филозоф" у Византији је имала два значења. Тако су називалине само учене филозофе већ и монахе-аскете. Та два значења и разграничаваПсел када говори кога он сматра правим филозофом.

21 Птохотроф (тј. уточиште за бедне) био је подигнут у области Галате.

120

изазвао оптужбе и насиље, већ изгради у самом царском градуманастир, неописиве лепоте и величине и, попут громогласноггласника, објави указ свим женама које трговаху својих дра-жима: ако било која од њих пожели да остави свој занат и жи-ви у изобиљу, нека похита тамо, нека се одене у божанску оде-ћу и нека се мукотрпног живота више не боји, јер тамо „ни укојим данима године нити сеју, нити пасу"22. И огромна гоми-ла становница чардака упути се тамо, жене променише одећуи ћуд, и постадоше млада војска божја у служби доброчините-ља .

XXXVII. Добивши спасење за себе, цар се не заустави натоме, већ се препусти у руке људи преданих богу и посвеће-них испосничком начину живота, њима, како би се налазио унепосредном односу с господом и био свемоћан. Једнима одњих препусти своју душу да је обликују и вајају, од других јетражио јемство да ђе се заузети за њега пред господом и измо-лити опроштај грехова. То побуди против њега језике подму-клих људи, чему посебно допринеше бојазни неких монаха, несвих, који су се бринули о цару, и у највећем броју окренулиглаву од њега, јер су се бојали да је учинио неки преступ, и даће сада, стидећи се да се то сазна, да их принуди да погазебожју реч. Али, то су само нагађања, а постојала је жарка же-ља самодршца да добије опроштај грехова24.

XXXVIII. Знам ја добро да многи летописци причају оњеговом животу другачију причу од ове коју ја нудим у свомделу, јер у то је доба славило победу мишљење противникаистине2 , али ја бех у центру збивања, добијах обавештења одљуди блиских цару, која нису смела да се шире, и због тогасам праведан судија, ако ме, једино, не оптужују зато штопричам само оно што видех својим очима и чух својих ушима.Ако и допустим да је много тога од онога о чему сам причаоширом отворило врата за клевете злонамерних људи - истини-тост мојих речи које следе не може да се подвргне сумњи. Те-шко би било да се наброји све што он учини и каква све наре-ђења издаде за време унутрашњих немира и ратова изван гра-

2 2 Хомер,Одисеја, IX, 123.

У собичцима горњих спратова константинопољских кућа тискала сесиротиња.

24 Проституција је била веома распрострањена појава у Константино-пољу. Јавних кућа било је скоро у сваком кварту града.

25 Ова реченица тешко може да се протумачи. Није јасно кога има у ви-ду Псел када каже „противник истине". Пример другачијег схватања Михај-ла IV допро је до нас у делима Скилице.

121

istorijaonline.com

ница, учинићу само један изузетак: имам у виду његову борбус варварима - кратко и летимице осврнућу се на главне дога-ђаје26.

XXXIX. Племе, укључено у састав Ромејске државе поцену многих ратова и опасности (то се догоди када светионикмеђу самодршцима, Василије, како се прича, учини од њиховеземље своју домовину и уништи њихову силу)27 и у потпуно-сти ослабљено, неко се време мирило с поразом и потчињава-ло се ромејској моћи, а затим се поново окренуло својој пређа-шњој разметљивости, али се до погодног тренутка није отво-рено бунило. А када се појави човек из редова оних који под-стичу одважност, одједном се све нагло промени.

ХL.Човек, који их гурну у то безумље и који им се пред-стави као неко чудо, беше дошљак из њиховог племена. Поти-цао је из рода који не заслужује ни да се помене, одликовао сепоквареном природом, био непревазиђен у вештини подму-клог обмањивања својих саплеменика, носио је име Долијан -не знам да ли је тај надимак добио од својих родитеља, или јесам себе тако назвао28. Схвативши да је читав народ спреманда устане против Ромеја, али да не иде даље од жеље јер немапредводника који би отпочео борбу и повео их за собом, он се,пре свега, постара да прикаже себе најдостојанственијим чове-ком, у саветима разумним и за војна дела припремљеним. Дана тај начин освоји наклоност народа и да постане вођа недо-стајало је само славно порекло (по обичају Бугара, на челу на-рода могу да буду само људи царског рода). Знајући за тај за-кон и установљени поредак, он изведе свој род од знаменитогСамуила и његовог брата Арона29 - цареви који су кратко вре-ме пре тога господарили над свим њиховим племенима. Притоме, себи не преписиваше законито потицање из царских бе-дара, већ измисли, или заиста доказа, да је бочни изданак тогкорена30, и како вешто убеди у то Бугаре, подигоше га на шти-

26 Поред угушивања бугарског устанка, о коме је ниже реч, МихајлоIV је водио и војне са Арапима.

27 Псел спомиње многогодишње борбе Василија II с Бугарима. Конач-но је под византијску власт Бугарска потпала године 1018.

28 Реч је о Петру Дељану или Одељану. Етимологију те речи Псел ве-зује за грчки, изводећи његово име из речи „лукав", „покварен".

29 Самуило - бугарски цар (976-1014). Арон - један од три Самуиловабрата. Зонара (3 о н. 192) назива Дељана ванбрачним сином Арона. По Скили-ци (С к и л. 527), Дељан је себе прогласио сином Романа, сина цара Самуила.

30 Скоро сви грчки извори сведоче о самозванцу Дељану. Ипак је вели-ки број бугарских историчара склон да га сматра сином Романовим од н>его-ве прве жене - кћерке мађарског краља.

122

ту31, уручише му власт, а затим открише своје намере: да сеодвоје од Ромеја, да збаце јарам њихове владавине, самовољноприсвоје себи слободу и отпочну пљачкашке нападе на ромеј-ску земљу32.

ХLI. Да се варвари усудише на такво безумље на самомпочетку владавине цара, сазнали би одмах на каквог цара по-дигоше руку: беше он тада пун снаге, недодирљив за опасно-сти, ништа не би могло да га спречи да се лати оружја и да сасвојим изабраним војсковођама јурне на земљу Бугара и доброим покаже како се диже буна против Ромеја. Али они органи-зоваше побуну када тело цара већ увену и безнадежно ослаби,када му и најмањи покрет задаваше муку, а бол причињавашењеговом телу чак и одећа. Због тога они неко време играхусцене заузимања власти и тешише се привидом, док се жар удуши и тежња ка јунаштву не распламса одједном у цару и,уливши му нову снагу, не поведе га на непријатеља.

ХLII. Чувши за устанак, цар истог часа пожеле да не до-чека ни крај речи гласника, већ да пође на Бугаре и лично ста-не на чело војске33, али, како му телесна моћ то не допушташе,болест га окрену сасвим другој одлуци, чланови Првог саветачврсто се успротивише његовој намери, а рођаци су га молилида никако не напушта град. Цар се у очајању ломио због боја сБугарима, јер, како сам не једном рече, ни у мислима није мо-гао да допусти да не прошири Ромејско царство, а камо ли даизгуби земљу коју поседује. Подозревао је да долази час кадаће морати да положи рачуне пред људима и богом, ако у сво-јој лакомислености сам дозволи Бугарима да се одвоје од Ро-меја.

31 Подизање на штит је у давнини био један од начина проглашавањаимператора. У XI вијеку тај ритуал поново улази у употребу.

Петар Дељан био је проглашен за бугарског цара године 1040. иустанак се брзо раширио на велики део Балканског полуострва. Устанак Де-љана био је подржан побуном у Дирахију, (Драчу), на чијем је челу био Ти-хомир. Покушали су да уједине снаге устаника, али су настале несугласицемеђу предводницима, и Тихомира су убили, а његови бојовници су прешлина страну Дељана, (јесен - почетак зиме 1040/41). После тога устаници су сеулогорили у Дирахију и послали одред у Грчку који је стигао до Тебе и на-нео пораз византијској војсци. Устаницима се придружила и тема Никополи-та, чији су становници убили сакупљача пореза. Када је почео тај устанак,болесни император се налазио у Солуну, где је очекивао излечење на гробуСветог Димитрија Солунског. Одреди устаника појавили су се и у околиниСолуна.

33 Псел није довољно прецизан. Чуо је за устанак Михајло IV, напокон,у Солуну, из кога је био принуђен да бежи. А у поход је пошао из Констан-тинопоља.

123

istorijaonline.com

Поход цара на Бугаре

ХLIII. Те мисли мучише цара више него телесне муке,али то беше невоља сасвим друге природе: болест наду њего-во тело, а брига о ономе што се догађа изазиваше обрнуто деј-ство, исцрпљиваше га, и тим двема неспојивим напетостимабеше растрзан на два дела. Али, пре него над варварима, цароднесе победу на својим блиски и задоби трофеј у победи надрођацима, друговима и самим собом, јер немоћ тела савладаснагом душе, и, препустивши се богу, спреми се за бој. Одре-дивши циљ, све уради да га оствари, али нећу да набрајам свепо реду - пре свега припреми војску и не поведе против не-пријатеља све своје бојовнике, није се уздао у њену величину,већ изабра најбоље бојовнике и најискусније војсковође, и сњима иступи против Скита, а он се сам кретао, надгледао по-редак, организовао војне редове у сагласности са правилимавојничког искуства.

ХLIV. Приближивши се бугарским областима, подижелогор на подобном месту34 и прво се удуби у мисли, а затимдонесе одлуку да ступи у борбу - дело скоро невероватно, којеизазва неверицу чак и код оних који тада беху уз њега. Ноћуга нападаше болест и једва да могаше и да дише, али чим бисвануло јутро, одмах би устао, као да му је удахнута нова сна-га, скочио би на коња, крепко сео у седло и, самоувереноуправљајући коњем, појурио да се придружи одредима. Свимакоји беху око њега чинило се то правим чудом!

Прелазак Алусиана на страну Бугара

ХLV. Још пре почетка боја догоди се нешто необично,нешто што може да се мери само са подвигом цара. Ствар је утоме да најбољи од синова Аронових, пређашњег цара њихо-вог племена, по имену Алусиан, човек добре природе, бистрогума и пријатне спољашњости, постаде главни разлог победецара, а да то није ни желео, чак је имао супротне намере. Та-ко бог, упутивши њега, преокрену све и обезбеди цару побе-ду35.

XLVI. Тај Алусијан не беше превише по вољи души цара,у савету приступа немаше, почастима не беше превише разма-жен; беше му одређено да пребива у свом дому и да се у Ви-

34 Император се зауставио у Мосинопољу.35 Поново су сведочанства Псела нетачна. Алусиан није син Арона (ко-

ји никада није био бугарски цар), већ цара Јована Владислава (1015-1018).

124

зантију јавља само по позиву36. Алусиан се веома досађивашеи беше незадовољан својим положајем, али од првог тренутканишта ту не могаше да промени. Када сазна да његов народ,због непостојања истинског изданка царског рода, постави напресто тобожњег и измишљеног наследника, одлучи се на вео-ма дрзак корак: заборавивши на децу, одбацивши љубав жене,не упућујући никога у свој план, са неколико слугу, које по-знаваше као одважне очајнике, крену храбро из далеких ис-точних крајева на запад, а да га не би препознали, преодену сеод пете до главе, промени све, ни један део старе одеће неостави на себи. Добивши, на тај начин, изглед најамног бојов-ника, оде незапажен.

ХLVII. Ово ми повери отац моје приче37 (тај ме човек до-бро познаваше и веома љубљаше): „Он је два-три пута дола-зио у престоницу код мене, али ни ми, ни било ко други с кимон беше близак, не сазнасмо ништа о томе." Избегну он и веч-но будно око Орфанотрофа, не допаде и њему у шаке, мадањегов неочекивани нестанак узнемири власти, које су га тра-жиле и трудиле се да га зауставе. Затим, ако тако може да секаже, неприметан за људске очи, стиже у бугарску земљу, алисе не показа одмах свима, већ је долазио час код једнога, часкод другога, започињао би реч о оцу као о њему страном чове-ку, износио његов род и, као успут, распитивао се да ли би по-буњеници ставили правог изданка изнад лажног, ако би се од-једном појавио неки од синова Аронових, или се не би осврну-ли на њега, пошто су сву власт дали у руке самодршцу.

XLVIII. Сазнавши да би сви више од сумњивог потомкаволели оног неспорног, одлучи да се кришом представи јед-ном човеку, кога познаваше као ватреног присталицу свог ро-да, а тај паде пред њим на колена, целива му ноге, а затим, ка-ко не би било никакве сумње, затражи да му покаже тајни знак- беше то тамни круг на десном лакту, покривен густим длака-ма. Видевши то, са још већим жаром поче да целива његовапрса и врат, и њих двојица се прихватише посла: објављивахуто свима по реду и још више распростираху глас. На крајукрајева, већина се приклони рођеном семену, али једновла-шће као да се преобрати у многовлашће, јер једни претпоста-више једнога, други другога, затим обе стране склопише са-

36 По Скилици ( С к и л . 413) Алусиан је био оклеветан пред императо-ром, била му је одређена новчана казна и био је лишен поседа који је припа-дао ње! ооој жени.

37 „Оцем своје приче" Псел назива човека који му је доставио тај деоматеријала за његову „Хронику".

125

istorijaonline.com

вез(38) , помирише предводнике и почеше да живе заједно и да сеузајмно саветују, мада сваки од њих беше подозрив премасвом супарнику 9.

ХLIX. Али Алусиан предупреди злу замисао Долијана,неочекивано га зграби, одсече му нос и ископа очи40 (и све токухињским ножем), и све гшеме Скита поново потпаде подједну власт. Алусиан не крену одмах на цара, већ сакупи вој-ску, крену у поход, нападе, претрпе пораз, спаси се бекством итек тада схвати да није баш тако лако ратовати с ромејскимцарем и, сетивши се, њему драгих људи, тајно даде знак царуда ће, уколико буде уживао царску милост и остале повољно-сти, предати у његове руке и себе и све своје имање. Цар при-хвати тај предлог и поново, сагласно с његовом жељом, ступиу тајне преговоре с Бугарином. На крају се Алусиан по другипут приближи нашој војсци, као да ће да отпочне бој, а затим,неочекивано остави свој строј и пређе код цара41. Самодржацга удостоји највиших части 2 и упути у Византију, а застраше-ни непријатељем народ, који, не нашавши себи новог вођу,спас потражи у бекству, победи и стави на њега тежак јарам,од кога само што се избавише43; после тога се Михајло, у сјајуи величини, врати у двор, водећи са собом многе заробљенике,чак и кнежеве, са одсеченим носевима и ископаним очима.

L. Тако он свечано уђе у престоницу, а сав народ изађе муу сусрет. Видех то и ја: тресао се на коњу попут покојника напогребним колима, а његови прсти, којима држаше узде, бехукао у дива - сваки дебљином и величином попут руке (до тогсе степена упали његова унутрашњост), лицем, пак, не бешеналик на самога себе. Тако стиже у двор на челу тријумфалнеповорке, а заробљеницима нареди да прођу кроз театар и пока-за их Ромејима, да виде да воља може да покрене и мртваца, атежња ка прекрасним делима да савлада телесну немоћ.

38 Преводимо на основу наше исправке текста уместо „псеудонтаи".39 Договор између Дељана и Алусиана требало је да буде закључен

крајем 1040 - почетком 1041. г. Скилица прича да је Дељан позвао код себеАлусиана као ко-владара и да му је дао 40 хиљада бојовника (С к и л . 413).

40 Алусиан је приредио пир и позвао Дељана и обрачунао се с њим.41 Други историчари (Скилица, Кекавмен) причају о последњој етапи

бугарског устанка другачије. Алусиан, још увек савезник Дељана, опседао јеСолун и претрпео пораз од византијске војске. Препирао се с Дељаном текпосле овог пораза, а затим прешао на страну византијског императора.

42 Михаило је дао Алусиану високу титулу магистра.43 Војска Михајла је кренула у унутрашње делове Бугарске и угушила

устанак крајње жестоко.

126

LI. Али није могао до краја да победи природу, нити да сеодупре болести: постепено и неприметно поткрадајући се, онапоче полако да попушта споне његовог тела. Блиски самодр-шцу покушавали су, с времена на време, да прикрију његовуневољу и саветовали се између себе како да избегну бунт у др-жави; али, како о болести цара поче свуда да се прича, када сеглас о томе прошири по читавом граду, те мисли престадошеда их муче и мислили су само о томе како да из својих руку неиспусте државну власт. О њима толико.

Пострижење цара

LII. Пре него што ће да оде са овог света, самодржац за-тражи духовно пресељење, растави се од царске власти, од ко-је је и онако убрзо морао да се одвоји, ослободи се од свиховоземаљских путева и обрати се богу; како му не би сметалида изврши то прелажење и да се исповеди богу, он напустидвор и пређе, тачније - пренесоше га на носилима, у манастиркоји сам основа44. Нашавши се међу зидинама манастира, про-стре се по поду храма и поче да се моли богу да му дозводи дадође пред њега и да га после смрти прими као чисту и њемуугодну жртву. Измоливши на тај начин милост и благонакло-ност бога, препусти се у руке жрецима и приматељима његоведобровољно принесене и благонаклоно примљене жртве. Аони, стојећи са сваке његове стране, уздигоше своје молитведо свевишњега и прихватајући жртву, скидаху с Михајла цар-ску пурпурну одећу; одевајући га у свештенички огртач Хри-ста, скидоше покров с његове главе и ставише на њу венацспаситеља, а затим, прекрстивши његове груди и леђа, опаса-ше га храброшћу против духова зла и удаљише се. И све се тозби по његовој вољи и жељи.

LIII. Преселивши се из овог живота у бољи, радовао се иликовао, и лако и брзо закорачио стазом духа. Што се тиче ње-гових укућана, све их, а посебно старијег брата, обави облактуге, и они не могаху да задрже сузе жалоснице. Па и царица,не овладавши тугом, сазнавши од некога шта се све збило, од-лучи да напусти женску половину и, савладавши своју приро-ду, пешке се упути код мужа. А он, да ли због тога што се сти-део свог зла које јој је нанео, или због тога што је мислио набога, а на жену заборавио, не пусти је код себе.

LIV. Она се врати у двор, а он, када доће време за моли-тву и уобичајено појање, подиже се тихо са ложе и хтеде да се

44 Тј. у Космидију. Види објашњење 19.

127

istorijaonline.com

обује, али му још не беху припремили кожне монашке санда-ле, већ му дадоше оне које беху остале од претходног чинодеј-ства; њега огорчи такав немар и бос пође у храм, придржавају-ћи се са обе стране, задихан и већ испустивши душу. Тако се иврати, поново леже на ложу, неко време остаде ћутећи, као даизгуби глас, и предаде душу богу. За време свог царовања мно-го што замисли, много што оствари, а само ретко претрпе пораз;испитујући и поредећи његове поступке, налазим да у њего-вом животу беше више успеха него промашаја и, како ми се чи-ни, тај се човек не превари у нади у бољу судбину и већи удео.

LV. Тако, он оконча свој живот с великим подвигом по-сле седам година владавине, и оног дана када оствари пресе-љење у бољи живот, стиже до свог природног краја, и не бешени свечаног изношења покојника, ни раскошне сахране. Са-хранише га у самом храму, с леве стране од улаза, поред олта-ра45.

45 Михајло IV умро је 10. децембра 1041. године и био сахрањен у хра-му Светог Дароватеља у Космидији.

128

МИХАЈЛО V

I. Михајла наследи његов рођак, о коме смо већ доста го-ворили1. Догоди се то овако. Браћа самодршца предвидешењегов скори крај и схватише да наде у оздрављење више нема.Не желећи да из својих руку испусте државна дела и уступецарску власт другом роду, они још пре него што се цар раста-де од живота, послаше рођаку, тобожњег царског порекла,указ од цара, у коме се од њега захтевало да дође на двор. Иистог тренутка када, како сам већ испричао, самодржац напу-сти двор, како би умро, уместо њега на двор стиже његов ро-ђак.

II. Од тројице браће самодршца, само Јован Орфанотроф,коме тада припадаше сва власт и који је више од осталих во-лео брата, не напусти га одмах после смрти, већ проведе сњим три дана као са живим; остала двојица пођоше са својимрођаком - цезарем у двор, како би га чували и услуживали, ијош боље се препоручили његовим наклоностима. Ипак, безнајстаријег и најразумнијег међу њима не беху у стању дасмисле ништа разборито за царску власт и државна дела, једи-но што су чинили беше то што беху уз рођака и што му укази-ваху сву своју рођачку приврженост. Што се тиче Јована, тоон, исплакавши се до миле воље, поче убрзо да брине, знајућида би даље одуговлачење са крунисањем могло да развеје свењихове наде, и врати се у двор.

III. Свему томе бех сведок, својим очима гледах све какобеше, и, не мењајући ништа, причам о томе у свом делу. Чув-ши да је Јован прошао кроз двери двора и, желећи да га сретнукао самог господа, они му посебно свечано пођоше у сусрет,опколише га и почеше да га целивају, а рођак му чак пружируку, како би га подржао и као да жели да покаже неку бла-гост самим додиром. Заситивши се улагивања, Јован, без одла-гања, приступи остваривању лукаво смишљеног плана: запо-

1 Тј. Михајло V Калафат.

129

istorijaonline.com

веди им да ништа не предузимају без сагласности царице, даполажу у њу и темеље, и власт, и своје животе, и да се свимсилама труде да задобију њену наклоност.

IV. Истог часа, заједничким снагама покренуше они на-праву за рушење бедема доказа и опседоше лако освојиву твр-ђаву њене душе: браћа је подсетише на усвајање, доведошесина под покровитељство мајке и госпође, бацише га пред ње-не ноге и изрекоше све речи припремљене за тај тренутак, убе-ђујући је да би рођак само именом био цар, а она ће, при том,да има и царску власт - својину оца и, ако јој се прохте, моћиће све да узме у своје руке, а ако неће, може њему да наређује,да издаје заповести, и такав цар би јој служио попут роба.Давши свечано обећање и заклевши се над светињама, они ла-ко уловише царицу у своју мрежу. А шта јој је друго и прео-стајало? Никаквих помоћника није имала, а истина је и то да јеповеровала њиховим улагивањима и сплеткама и да је изашлау сусрет њиховим жељама.

Проглашавање МихајлаV. Предаде им власт, а град, узнемирен очекивањем њене

одлуке, уљуљка порукама. И ево, врши се обредно поставље-ње цезара на престо, свечана процесија, улазак у храм, моли-тва патријарха, овенчавање, и све што приличи таквом тренут-ку2. Првога дана цар не заборави на своје речи, ни на дела, ина његовим уснама беше само: „царице моја", „госпо моја",„ја-њен роб", „како је њој угодно".

VI. Не мање угађаше и Јовану, називајући га својим го-сподарем, постављаше га на престо поред себе, чекаше на ње-гов знак да отпочне с причом, и називаше себе не другачије доинструментом у рукама доброг свирача, објашњавајући да му-зику ствара не лира, већ онај који удара по њеним струнама.Сви беху побеђени његовом разборитошћу и задовољни штосе Јован није преварио у својим надањима. Али, ако други непримећиваху поквареност његове душе, његов ујак беше сигу-ран да је код њега само језик гладак, а да у дубини срца кријетрње, и што се овај више трудио да обмане Јована, то је Јованбивао све подозривији, и све дубље схватао поквареност свогрођака. Али шта да чини и како да одстрани рођака са власти,

2 Император је у представи Византинаца божији помазаник, и због то-га церемонију устоличења на престо Псел назива обредном. Та свечана исложена церемонија завршавала се у храму Свете Софије, где је патријарховенчавао новог базилеуса.

130

није знао, уколико се још један његов покушај не завршисрећно, јер су прилике, чинило се, обећавале успех. Због тогасе он до правог тренутка држао по страни, али није одустајаоод својих намера, већ се трудио да изненади рођака када овајбуде учинио први незаконити поступак против њега. Он се,мало по мало, ослобађао осећања поштовања према ујаку, којега на почетку свог преплави, и поче да заборавља да га пита замишљење у државним делима, већ је говорио и чинио оно штоЈован, како му беше познато, није могао да трпи.

VII. Свој допринос у клеветању ујака цара имао је и ње-гов рођени брат, Константин, који је одавно завидео Јовану натоме што је једини од браће имао удео у управљању и што сепрема њима односио више као господин, него као рођак. Али,до тада Константин није могао отворено да испољава своју не-трпељивост, јер је брат цара веома волео и ценио Јована - икао најстаријег, и као најпаметнијег и најискуснијег у старањуо државним делима, а осталу родбину, која немаше меру ни очему и која му не беше ни од какве користи у управљању цар-ством, мрзео је и презирао (због тога и западе Јовану да смиригнев самодршца и да га усмерава на благонаклоност премабраћи). Мада су браћа, посебно Константин, завидели Јовано-вој слави, не беху у стању ни на шта да се одваже и ништа даучине.

VIII. Када цар умре, а власт припаде рођаку, Константинусе тада учини да је то погодан тренутак да отпочне свађу.Ствар је у томе да је он угађао новом самодршцу још и раније,док је још носио титулу цезара, и дозвољавао му да захвати изњеговог богатства колико хоће - тај је новац служио Михајлукао благајна и ризница. На тај начин Константин поткупи ро-ђака и следеђи знак судбине, себи осигура његову подршку.Поверавали су један другоме своје тајне и обојица су мрзелиЈована, јер се он супротстављао њиховим плановима и бориосе за царску власт за другог рођака3. Ето због чега цезар, од-мах пошто се зацари, уведе Константина у достојанство нове-лисима, постави га за царски сто4 и обилно награди за дотада-шњу дружбу.

Реченица: „...борио се за власт за другог рођака" у овом контексту јенејасна, јер је раније Псел детаљно говорио о томе да је Јован одредио запресто Михајла.

4 Новелисим - титула која долази после цезара на византијској табели,додељивала се обично царским рођацима. Право да се седи за једним столомса императором је једна од високих привилегија византијских великаша.Константин је и пре Михајла V заузимао високо место: био је доместик

131

istorijaonline.com

IX. Накратко прекинувши причу, задржаћу се прво на ка-рактеру и души тог цара, како се не бисте, слушајући о њего-вим поступцима, чудили и мислили да је то радио случајно ини због чега. У животу беше тај човек осликан свим бојама,неухватљиве и непостојане душе, реч његова беше у завади сњеговим срцем, на уму имаше једно, у устима друго, и многи-ма, њему мрскима, обраћао се присним речима и свечано сезаклињао да их љуби и ужива у њиховом друштву. Често биувече посађивао за свој сто и пио из једног пехара са онимакоје је већ следећег јутра био спреман да подвргне жестокиммукама. Родбинске везе, тачније - блискост по крви, чиниламу се дечијом игром, и ништа га не би дирнуло да све његоверођаке прекрије талас, беше љубоморан на њих не само кадаје у питању царска власт - то још спада у домен разумног -већ и када је у питању ватра, ваздух и све угодно, а о томе даса неким дели власт није хтео ни да помисли. Рачунам да бешељубоморан и на вишу природу - до тог је степена мрзео и биоподозрив према свему и свакоме. Ако није имао среће, претва-рао се и говорио ропски малодушно, испољавајући сву по-длост своје природе, али, уколико би се догодило да му се, ма-кар на миг, осмехне срећа, одмах би прекинуо са претварањеми збацио би лажну маску. Истог часа би га обузела мржња иједну би од својих злих замисли испуњавао одмах, а друге биостављао за касније. Тај човек беше веома променљиве нара-ви, беше у власти гнева, и било која безначајна ситница моглаје у њему да изазове нападе раздражености и злобе. Због тогаје и осећао непријатељство према свакоме од рођака5, истина,одмах све да погуби није се усуђивао, бојећи се ујака, кога су,то је и он знао, слушали као оца.

X. Прекидам увод у причу и прелазим на излагање самихдогађаја. Тако добивши титулу новелисима, Константин се из-бави од мучног страха пред братом, престаде да му указује по-части, поче да буде дрзак и одважно да се супротставља њего-вим ставовима. При томе често прекораваше цара због његовепослушности Јовану, уносећи немир у царску душу. А Михај-ло, и без тога склон свему томе, под утицајем Константина по-че да испољава све већу немарност према ујаку. Јован се, пак,највише од свега бојао да не изгуби високи положај и првен-

схол, а стратег Антиохије. Царица Зоја га је послала у изгнанство, из кога гаје избавио Михајло Калафат.

5 О непријатељству Михајла V према родбини говори и Аталијат, почијим речима је цар заповедио да се ушкопе многи његови рођаци, како де-чаци, тако и већ зрели мушкарци ( А т а л . 11-12).

132

ство у роду, али да се свргне цар није било једноставно, и збогтога донесе другу одлуку, коју ја, гледајуђи шта се догађа, на-слутих још онда када за остале то беше тајна. По мом мишље-н>у, он се спремао да највишу власт преда у руке једног одсвојих рођака, Константину, по чину - магистру, при чему ни-је имао намеру лично да иступи против цара, већ је само хтеода рођаку да повод за заверу. Затим, бојећи се да ће утврдитиКонстантинову кривицу и окривити га за побуњеничке зами-сли, а да ће заједно с њим да погине и сав остали род, и благо-времено мислеђи на крај, да би све ишло глатко на почетку, онусмераваше цара да буде благонаклон према рођацима, убеђу-јући га да им једне милости укаже одмах, а друге им обећа заубудуће, међу којима и слободу од жалости којима је бреме-нит наш живот. Цар услиша његове молбе и даде писмена обе-ћања, како би Јован имао јемство за свој будући живот. Кадаповеља беше састављена, Јован неприметно уметну у њу суд-боносну реченицу, да, ако било ко од рођака буде ухваћен упобуни, неће бити кажњен, и неће му се судити, већ да ће одујака да добије особито право да о томе не говори.

XI. Написавши то, уграби погодан тренутак када цар небеше спреман да се превише удуби у читање повеље, и потуриму тај документ, овај га летимице погледа, потписа својеруч-но, и Јован, видевши у њему велику потпору за себе, успокојисе, обрадова и сада већ беше спреман да се прихвати посла.Постаде то почетак Јованових мука. Али, о томе ћу да причампо реду. Пре него што Јован приступи остваривању својих за-мисли, цар предвиде одвијање догађаја. Досети се сам, поне-што дозна од њему блиских, који су му се поверавали и гово-рили да не могу да поднесу његово понижење, да ће поћи про-тив свих, и нека буде једно од ово двоје: или ће му сачуватицарско достојанство, или ће, ако све пропадне, и сами да про-падну.

XII. Због тога цар не само што лиши Јована почасти којему припадаху већ поче с њим и да се расправља око државнихдела; њихови сусрети су били све ређи, а ако би се и срели, не-задовољство је било отворено. У време заједничке трпезе, за-почевши причу о нечему, Константин затражи мишљење обо-јице и речи цара похвали као веома разумне и заиста царске, амишљење брата назва вероломством и лукавством. Реч по реч,и он оде далеко, спомену његову пређашњу охолост, окривиЈована за непоштење и злонамерност. Овај, немајући снаге дасе носи V; тим оптужбама, одмах устаде са места, али се не уда-љи у свој мир, већ оде далеко од града, надајући се да ће царда га моли да се врати, и да ће брзо да га позове у двор. За133

istorijaonline.com

њим пође стража, пође и много синклита, али не због прија-тељских нити које су их везивале с њим, већ због тога што суверовали у скори повратак ранијем животу, и што су хтели дана тај начин придобију благонаклоност Јована, који би збогтога на њих стално мислио6.

XIII. Цар се, чини се, није толико обрадовао удаљавањуЈована, колико се узнемирио због тамо сакупљених људи, јерсе бојао да не подигну побуну против њега. Због тога он самолицемерно и пакосно прекори Јована за велику охолост и по-зва га да се врати и подели с њим државне бриге. Овај се од-мах врати, уобразивши по писмима да ће му цар одмах поћи усусрет, упутити уобичајени поздраве и учинити све што се утаквим тренуцима чини. Али, на дан његовог повратка прика-зивала се позоришна представа, и цар пође тамо још од раногјутра, не дочекавши сусрет са ујаком, и не остављајући за ње-га никакву поруку. Сазнавши то, Јован се увреди, наљути јошвише и у великом гневу врати натраг; никакве сумње у намерецара више није имао, у његово непријатељство уверио се соп-ственим очима. Као последица тога пријатељске везе беху ко-начно прекинуте, и они почеше да плету сплетке један друго-ме, но, ако је један размишљао како да наљути противникакришом, други је, користећи се царском влашћу, испољаваосвоју мржњу отворено: нареди да укрцају ујака на брод и до-веду у престоницу, да му објасни због чега избегава цара и нежели да му се повинује.

XIV. И тако Јован доплови у престоницу, а цар са најви-шег места у двору посматраше море; када брод са ујаком напрамцу беше спреман да пристане у Великом пристаништу7,он са врха даде морнарима раније уговорени знак да га вратеназад. За њим у море склизну, припремљени за пловидбу, три-јера и, када стиже брод, покупи Јована са прамца и одвезе га удалеко прогонство. Човек који захваљујући Јовану постаде пр-во цезар, а затим и цар, не сачува према њему чак ни толикопоштовања да га казни одмерено и да га не понизи. Посла Јо-вана у земљу у коју су слали разбојнике, затим се његов гневмало стиша, и он учини неке уступке. Тако напусти своју зе-мљу Јован, који је морао не само да до краја прихвати ту кобвећ да поднесе и многе друге, јер, провиђењем припремљенањему судбина (да се скромно изразим), навлачила је на његаневоље једну за другом, и није се смирила све док није усме-

6 Преводимо исправљајући текст уместо „епогон".7 Велико пристаниште је очигледно пристаниште (Вуколеонт), недале-

ко од Великог двора.

134

рила на његове очне дупље крвничку руку, а самом Јовану неодреди страшну, насилну и изненадну смрт8.

XV. Узевши на себе бреме самовлашћа, тај чудновати чо-век никакве разумне мере за државу не предузе, већ поче од-мах самовољно све да премеће и премешта; никога од велмо-жа не подржа ласкавом речју ни погледом, већ их све застра-шиваше грубостима. Поданике је желео да учини безусловнопослушним, већину да лиши власти која им је припадала, какоби његову стражу сачињавала немала група изабраних, већбројна гомила. Бригу о себи повери раније купљеним скит-ским младићима - беху то све евнуси, обучени за све оно штоњему беше потребно, и припремљени за службу коју он од њихзахтеваше, и он је одважно могао да се на њихову преданостослања, поготово пошто их удостоји високим титулама. Једнису га од њих чували, други су извршавали остале заповести.

XVI. На тај начин Михајло оствари своје намере; у товреме привуче он знамените становнике града, а такође и љу-де са пијаце и занатлије, и освоји њихову наклоност милости-ма, како би у случају потребе добио од њих неопходну помоћза остваривање постављеног циља. И они се прилепише за ње-га и изражаваху му свемогуће изјаве оданости; тако, на при-мер, не дозвољаваху цару да крочи на голу земљу, већ сматра-ху својом срамотом ако цар не корача по ћилимима, а његовкоњ не буде украшен свиленим тканинама9. И тако, подстак-нут свим тим, Михајло поче да открива своје намере. И, упр-кос здравом разуму, царицу - сопствену мајку, није трпео јошод раније, а када доби царску власт, због онога што је негданазиваше госпођом, беше спреман да себи ишчупа језик ииспљуне га из грла.

Мржња и зависш цара према августи ЗојиXVII. Цар беше изван себе, слушајући како у заједничким

славопојкама њено име спомињу на првом месту. На почеткуодбациваше и удаљаваше од себе царицу, престаде да дели сњом своје планове, не дозвољаваше јој да узме ни најмањи из-нос из царске ризнице, вређаше је на свемогући начин, чинећиод ње, може тако да се каже, предмет подсмевања. Држаше је

8 Јован Орфанотроф је на почетку био удаљен у један манастир, одаклеје пребачен на Лезбос, а у мају 1043, по наређењу императора, ослепљен.

9 ПСРЛ даје веома занимљиву оцену политичке позиције Михајла V, чи-је је царовање трајало 5 месеци. Михајло је занемаривао мишљење великашаи ослањао се на подршку народа. Исто то говоре о Михајлу и Скилица иАталијат.135

istorijaonline.com

Михајло под опсадом, као непријатеља, окруживши је срамот-ном стражом и придобијајући на своју страну њену послугу.Распитивао се о свему што се догађа у женској половини дво-ра, и није се придржавао договора који је с њом утврдио. Али,ни то му не беше довољно, из чистог зла је осуди на још горе:реши да је истера из двора, а да се при том не послужи билокаквим одговарајућим поводом, већ срамним и измишљеним,као да је двор само за једну звер. Замисливши то, он запоставицарске обавезе и сав свој ум и сву своју умешност усмери наостваривање те бесрамне намере.

XVIII. На почетку он упути у своју замисао само најодва-жније од њему блиских особа, али се на томе не заустави, почеда се распитује за ставове других људи, чија су му мишљења ирасуђивања била позната. Једни су га подржавали и саветова-ли како да што боље оствари план, други су га одлучно одвра-ћали, трећи га убеђивали да ствар детаљно промисли, неки сутражили да сазнају предсказања астролога и да се одабере нај-повољнији моменат за то, као и то да се види да ли извршењутога не смета распоред небеских тела. Он их све пажљиво са-слуша и, спреман да оствари свој циљ на било какав начин, небеше спреман да прихвати корисне савете, већ, одмахнувши -руком на све остале, затражи од астролога да га обавесте о бу-дућности.

XIX. У то време немало људи беше посвећено у ову нау-ку. Ти људи - ја сам се с њима познавао - нису баш превишелупали главу око распореда небеских тела по своду небеском,јер нису умели унапред, на основу закона геометрије, да ука-жу и предвиде њихов положај, већ су, једноставно, одређива-ли центре, објашњавали залазак, излазак и улазак зодијака исве што је с њим повезано, имам у виду планете - заштитникедомова, а исто тако и места и границе положаја, који су поло-жаји повољни а који неповољни, и предсказиваху будућностонима који су им се обраћали и питањима, при чему се некиод њих били баш како треба. Причам о овим стварима утоликовише што сам и сам упућен у ту науку, одавно се за њу инте-ресујем, и многим сам астролозима помогао у одређивању по-ложаја, али, истовремено, ја не верујем да наши животи зависеод кретања звезда. Уосталом, оспоравање сличних наука одло-жићу за неку другу прилику, јер могу да се наведу многи дока-зи и за и против °.

10 О астрологији Псел детаљно говори ниже. Овде је реч о способностисастављања хороскопа са циљем да се одреди човекова судбина или исходонога што се предузима.

136

XX. И тако цар који тада цароваше, не обелодањујући су-штину ствари и дајући проблему неодређени облик, упита са-мо толико да ли је распоред небеских тела повољан за оногако се на тако нешто одлучи. Астролози предузеше посматра-ње, испитиваху колико је тренутак повољан, и, не видевши ни-шта осим крви и бола, почеше да наговарају цара да одустанеод те намере, или да је барем одложи за неко друго време. Алисе цар на то само грохотом закикота, посмешљиво назва њихо-ву науку лажном и рече: „Излазите напоље, својом храброшћупомрсићу рачуницу ваше науке".

XXI. Он неодложно приступи остваривању замисли и бр-зо се показа у правом светлу. Измисливши свакојаке лажи, тајжалосни син прогласи своју, ни због чега криву, мајку трова-чицом и истера је, њу, која ни на какве подвале не помишља-ше, из царских просторија; тако поступи туђин с рођеном надвору, тиква без корена с племенитом. Износећи лажна сведо-чења, он измисли и такве ствари о којима она појма није има-ла, позва је на одговорност и казни као тешког преступника;укрца је неодложно на лађу и, удаљивши је на тај начин с дво-ра, посла на једно острво које се налазило поред престонице,по имену Принкип".

XXII. Касније сам разговарао са некима од оних који јеодвезоше, и они ми испричаше да је, када је лађа запловиламорем, Зоја подигла очи према царским одајама и, обратившисе двору, изговорила тужне речи. Споменула је у њима и оца ипретке (већ пет колена њен род је имао царску власт), а да сује, када је проговорила о свом стрицу - цару, имам у виду зна-менитог Василија, који помрачи славу свих осталих самодржа-ца, драгоцено благо ромејске државе, одједном облиле сузе ида је рекла: „О, мој стриче и царе, обави ме ти, тек што се ро-дих у царске повоје12, волео си ме више и издвајао од осталихсестара зато што теби налик бех - о томе су ми често очевиципричали.Ти си говорио, целивајући ме и грлећи: „Спас теби,дете, живећеш дуге године, рода нашега изданче, царске вла-сти прекрасни лику". Ти ме отхрани, васпита и гледаше у ме-

11 Принкип - највеће од Принчевих острва у близини Константинопо-ља. Био је уобичајено место прогонства оних који су пали у царску неми-лост. Зоја је била изведена из Константинопоља у ноћи уочи 19. априла1042. г. Пре тога био је послат у Пиперудски манастир патријарх АлексијеСтудит.

12 Зоја је била кћерка ко-владара Василија II, Константина, и због тогањено рођењг је требало да буде у посебној одаји Великог двора - Порфиру.Деца рођена у царској палати замотавала су се у посебне, „царске" (тј. пур-пурне боје) пелене.

137

istorijaonline.com

ни наду за државу. Али, превари се у својим очекивањима:осрамоћена сама - осрамотих читав род, срамно осуђена ипротерана са двора, не знам чак ни у коју ме земљу воде по ка-зни, и тако се бојим да ме не дају као храну дивљим зверима,или ме не баце валовима морским. Погледај са неба на мене,учини све што је у твојој моћи, и спаси рођаку своју". Стигав-ши, ипак, на острво одређено за место њеног изгнанства, онасе мало растерети тешких предосећања, захвали богу што јојсачува живот, принесе жртву и упути молитву свом спаситељу.

XXIII. Царица не помишљаше ни на шта, а шта би и мо-гла да учини, нашавши се сама у изгнанству, са само једномпратиљом. Али, тај страшни човек ни тада не престаде да сми-шља казне и подвргава царицу разним искушењима и, на кра-ју крајева, посла људе да је пострижу, тачније да кажем -да јеубију и предају на жртву, само не знам да ли Господу или гне-ву господара, који их посла. Остваривши ту намеру, он јеостави на миру, као да је с њом све завршено, па одигра коме-дију, организова спектакл и објави синклиту тобожњу царичи-ну заверу против њега - како је он њу недавно прозрео, јошвише, често затицао на месту преступа, али је то сакривао одсрамоте пред синклитицима. Измисливши те будалаштине, онзадоби (упркос суштини онога што учини) гласове синклити-ка, а оправдавши се пред њима, поче да задобија и просте љу-де, начинивши од неких од њих послушно оружје за своје же-ље. Цар би се појављивао пред њима, саслушао би њихове ре-чи, а када би схватио да одобравају његове поступке, распу-стио би и тај скуп и, као после великог подвига, одмарао се одтешких мука, предавао се веселим забавама и само што нијеиграо и скакао од радости. Али не у далекој будућности, већсасвим брзо, чекаше га казна за његову чудовишну охолост.

XXIV. Што се тиче онога што ће касније да се догоди,моја је реч немоћна да говори о тим догађајима, а ум да по-стигне меру провиђења. Говорићу сада о себи, а то ће да се од-носи и на све друге. Дострјно да преприча догађаје тог време-на не би могао ни поета с надахнутом, од бога, душом, ни сречима небом даним, ни оратор кога красе племенита душа икрасноречивост, која вештином речи краси природну обдаре-ност, ни филозоф, који је досегао смисао провиђења, чак и акоје, у својој изузетној мудрости спознао све оно што је изнаднас; неће имати нико снаге за то, чак и ако, први, као на сцени,улепша причу и учини је разноликом, други одабере, у складуса значајем догађаја, најсвечаније речи и хармонично их пове-же, а трећи види у ономе што се догоди не произвољно крета-ње, већ дејство разумних разлога, по којима се стекао велики и

138

свенародни (тако је боље да се то назове) обред. Због тога бихја и прешао ћутке преко тог великог потреса и те страшне бу-ре, да не схватам да на тај начин испуштам из своје „Хронике"оно најбитније, и дрзнух се да се на трошном чуну отиснем наотворено море и, како умем, да испричам о томе као се неоче-кивано изручи божанска правда на догађаје и околности послеизгнанства царице13.

XXV. Цар се одаваше насладама и беше пун охолости, ачитав град - имам у виду људе различитог рода, стања и узра-ста - као да се распаде хармонија његовог тела, поче у разнимделовима да кључа, да се таласа, и не остаде у њему никога коније изражавао незадовољство, на почетку кроз зубе, али таје-ћи у души опасне замисли, на крају свако пусти језику на во-љу. Када се свуда пронесе глас о новим невољама царице,град поприми лик туге, као у дане велике и свеопште невољекада сви западају у жалост и, немајући снаге да дођу себи,причају о преживљеним невољама, очекујући нове, тако се та-да страшно очајање и неутешна бол уселише у све душе, и већдругог дана нико не држаше језик за зубима - ни велможе, нислуге олтара, ни рођаци и послуга цара. Прожети великом хра-брошћу, зналци свог заната14, и чак савезници и иноземци -имам у виду Тауроските и неке друге, које цареви обично др-же поред себе, не могаху тада да обуздају свој гнев; сви бехуспремни да жртвују свој живот за царицу .

XXVI. Што се пак тиче људи с пијаце, и они се обезобра-зише и узнемирише, беху спремни да насиљем плате насилни-

13 Псел почиње причу о једном од најзначајнијих догађаја у византиј-ској историји XI в. - константинопољском устанку у априлу 1042. г. Устанакје трајао три дана, а о његовом току историчари причају на различите начи-не. Укратко би све то могло да се сведе на следеће: Дана 19. априла (дан по-сле ноћи када је Зоја била протерана у прогонство) у престоницу је дошаоАлексије Студит и затражио свргавање Михајла V. Увече, истог тог дана, па-тријарх овенчава Теодору, а Михајло V издаје наређење да се Зоја врати изпрогонства. 20. априла маса народа продире у двор. 21. априла цар се зајед-но са Константином, који му је дошао у помоћ, сакрио у Студијском мана-стиру, али су га извукли и ослепели. Псел објашњава овај устанак тиме штоје била одстрањена са власти законита царица - међутим, разлози су биливеома сложени.

14 Људи зналци (мајстори), дословно: „људи из ергастириејона".15 Према Скилици и Аталијату, прва побуна се догодила тада када је

епарх града почео да чита на тргу царску повељу која је обавештавала о свр-гавању Зоје. Аталијат пише о наглој промени расположења народа који јеодједном, уместо љубави, осетио мржњу према Михајлу. „Не желимо за ца-ра Калафата, желимо законску наследницу, мајчицу нашу, Зоју!" - чули сусе гласови у маси (С к и л . 418). Епарх је успео да побегне. Устанак је почео.139

istorijaonline.com

ку. А женско племе... али, како да причам о томе осим као не-ко ко виде све то сопственим очима? Ја сам видех како неке,које до тада никада не напустише женске одаје, трче по улица-ма, вичу, ударају себе у груди и тужно оплакују страдања ца-рице, или јуре као менаде и, саставивши против цара - пре-ступника снажну војску, вичу: „Где си ти, једина наша, благо-родне душе, прекрасног лика? Где си ти, најплеменитија међуженама, законска наследница царства, којој и отац беше цар, идеда, и отац деде? Како може тиква без корена да дигне рукуна тебе племенитог рода и да измисли све то, што ни једнадруга душа не може ни да замисли?" Тако су говориле уустремиле се према двору да га запале, и ништа више није мо-гло да их задржи, јер се сав народ подиже против тиранина.Прво се по групама и скупинама постројише за бој, а затим за-једно с читавим градом војска крену на цара.

XXVII. Наоружани беху сви! Једни у рукама имаху моти-ке, други замахиваху тешким металним секирама, трећи имахулукове и копља, а прост народ трчаше у гомили с великим ка-мењем под мишком, или у рукама. Тог дана ја стајах пред ула-зом у двор (одавно већ бех у служби као царски секретар, акратко време пре тога бех посвећен у тајну царског прима-ња)16. И тако се тог часа затекох на спољњој галерији17 и дик-тирах тајне документе. Одједном до нас допре тутањ, као одкоњског топота, уселивши страх у многе душе, а затим се по-јави човек носећи глас да се читав народ подигао против цараи да се, као на знак неке руке, ујединио у једној жељи. Све тошто се тада догоди, многима се чинило неочекивано, али за-хваљујући ономе што сам раније чуо и видео сам, схватих даискра која се разгори у огањ мора да се гаси рекама и потоци-ма воде и, узјахавши коња, појурих кроз град и својим очимавидех оно у шта сада и сам тешко верујем.

XXVIII. Људе, дословно, обузе нека виша сила, нико небеше у пређашњем стању, сви су јурили као да се бесни, у ру-кама им беше нека снага, из очију сијаху муње и избијаше мр-жња, мишићи тела набрекли, и ни један човек није ни могао,ни желео, да се усмери на благотворни мир и одрекне се сво-јих намера.

16 Псел, очигледно има у виду церемонију једнодневног примања одимператора лица на дужностима, на којој је и он имао право да учествује. Тецеремоније за њега су обред.

17 Велики императорски двор представљао је сам по себи комгшексразличитих здања, спојених између себе и окружених галеријама, портицимаи др. Тешко је да се каже шта Псел има у виду под „спољном галеријом".

140

XXIX. Одлучено беше, пре свега, да се крене на царскерођаке и да се поруше њихове раскошне куће. Приступившиодмах остварењу замисли, гомила се баци у јуриш и куће сесрушише, делом се отварајући, а делом се затварајући. Затво-рене беху пале низ кровове, и открише се темељи који су ви-рили из земље; чинило се као да је сама земља, не могавши даистрпи њихову тежину, избацила из своје утробе темеље кућа.Разрушише већи део здања не руке младих и зрелих мушкара-ца, већ руке девојака и чопора дечурлије оба пола, а ствари једобијао онај ко би их први дохватио. Рушитељ је спокојно од-носио са собом оно што би порушио или поломио, стављао ту,сада већ старудију, на продају и није се погађао око цене18.

XXX. То се све збиваше у граду и његов уобичајени из-глед брзо се промени. Цар се у то време налазио у двору и напочетку није придавао никакав значај ономе што се догађало:намеравао је да угуши устанак грађана без проливања крви.Али, када поче отворена побуна, народ се организова у одредеи састави значајну војску, цар се одједном страшно узнемирии, нашавши се у клопци, није знао шта му је чинити: да изађебојао се, а још се више бојао опсаде; савезних одреда на дворуне беше, а да пошаље по њих беше немогуће; што се тиче на-јамника подигнутих на двору, део њих се колебао и више нијебез поговора слушао његова наређења, а део се отворено побу-ни, напусти га и прикључи се гомили.

XXXI. У то време код цара, када овај већ поче да пада уочај, јави се да му помогне новелисим. Када отпоче побунањега не беше на двору; сазнавши шта се догађа и бојећи се не-воље, прво се затвори у свом дому и није излазио из страха дага маса неће живог пустити, а затим, новелисим наоружа свеслуге и укућане (при томе сам не стави панцир) и они, непри-метно напустивши склониште, брзином муње кренуше градомса сабљама у рукама, спремни да на месту убију свакога ко имстане на пут. Пробивши се на тај начин кроз град, залупаше надвери двора и јавише се да помогну цару. Овај их прими с ра-дошћу и само што не изљуби ујака спремног да умре заједноса њим. Тако они одмах одлучише да врате из прогонства ца-рицу, због које се подиже маса и отпоче бој, а сами брзо пре-творише дворјане у копљоноше и праћкаше и постројише ихпротив оних који бестидно нагрнуше на прилаз. Поређани узаклону, заузеше места ван домашаја копаља и камења, убише

18 О разрушеним домовима царских рођака сведочи и Аталијат, којитоме још додаје да је народ пљачкао богатство „стечено сузама и страдањи-ма сиротиње" (Атал . 15.)

141

istorijaonline.com

многе и растурише тако редове оних који нападаху, али уста-ници, схвативши како ствари стоје, поново повратише снагудуха и постадоше чвршћи него пре.

XXXII. У међувремену доведоше царицу на двор; она сене радоваше толико ономе што јој одреди свевишњи, коликоочекиваше још веће невоље од омраженог цара. Због тога неуживаше у повољном току догађаја, не прекораваше тираниназа своја страдања, лик не измени, већ показа разумевање зањега и проли сузе над његовом судбином. Михајло пак, уме-сто да је преобуче и одене је у пурпурну одежду, затражи одње јемство да неће да промени начин живота када се стишабура и да ће да се помири са одређеном јој судбином. Царицасве обећа, и пред лицем грозне невоље склопише савез. Тадаје они изведоше на највиши подијум Великог игралишта19 ипоказаше разјареном народу, мислећи да тако смире буру ње-говог гнева - када му врате његову господарицу.Али, једни неуспеше ни да виде ону коју им показују, а други, видевши је,још више замрзоше тиранина, који ни у најтежој невољи неослободи своје срце од зла и свирепости.

XXXIII. После тога бој плану новим жаром, али се, посленеког времена, многи од бунтовника уплашише да их тиранинзаједно с царицом не натера у бег, попустише на њена нагова-рања и донесше другу одлуку, јединствену, која ће омогућитида се прекину сплетке тиранина.

XXXIV. Како би се моје приповедање одвијало по реду,хоћу да у неколико речи нешто објасним. Морам да споменемдогађаје који су претходили и да с њима повежем своју причу.Како сам већ рекао, у Константина не беше једна кћер, већтри: најстарија од њих је умрла20, млађа је неко време живелазаједно с оном која је царовала и, у неку руку, царовала зајед-но с њом, и, мада јој се у славопојкама име не спомиње, укази-вали су јој велике почасти, и по свом сјају она је на двору биласамо испод своје сестре. Ипак, сродство и заједничка материн-ска утроба из које изађоше, не беху довољна заштита од зави-сти - царица беше љубоморна на Теодору (тако се звала се-стра) и не само што јој додели мање почасти већ, када некаквегаламџије распространише у то време лоше гласове о њој, онаубеди самодршца да удаљи сестру са двора, да је подстрижу идају јој за место почасног избивања једну од најраскошнијих

19 Има се у виду царски балкон на Хиподрому, спојен покривеним ход-ником са Великим двором.

20 Умрла је, примивши монавштво, Јевдокија.

142

царских кућа21. Све то беше учињено, и тако љубомора раз-двоји сестре, одредивши једној вишу судбину, другој нижу,али у исто време и светлију.

XXXV. Теодора се помири с том одлуком и не беше огор-чена ни променом одеће, ни удаљавањем од сестре. Што се ти-че самодршца, он је не лиши потпуно онога што јој тада при-падаше, већ јој указиваше разне царске милости. Али он умре,а узевши у своје руке скиптар, Михајло - о томе смо већ при-чали - отуђи се од царице, а сестру потпуно занемари. Када ион, проживевши одређене му године, умре, власт узе његоврођак, који није ни знао ко је то тамо нека Теодора и потичели она из царског рода, и коме беше свеједно постоји ли онаили не. Тако то беше са Теодором - тачније речено - тако по-ступаху с њом цареви, а она ништа не учини мимо њихове во-ље и владаше се тако више по својој жељи, него по принуди.То је оно објашњење за моју причу.

Како је гомила стала на страну Теодоре

XXXVI. Међутим, побуњени народ, бојећи се лошег пре-окрета догађаја и страхујуђи да тиранин опет не загосподаринад њима и да се све то не заврши само буком, знајући у истовреме да не може да добије натраг своју царицу - узурпатор јевећ успео да је привуче на своју страну и доведе у своју луку -обрати се њеној сестри, другом изданку царског стабла; масане крену њој у нереду и пометњи, већ изабраше за предводни-ка једног од слугу њеног оца, који родом не беше Хелен, чове-ка племените природе, налик јунаку, часне прошлости, знаме-нита рода, и у одредима, са вођом на челу, упутише се Теодо-ри.

XXXVII. Престрашена, не очекујући ништа добро, Теодо-ра први пут не прихвати предлог, сакри се у храм и остаде глу-ва за све наговоре. Војска грађана, паднувши у очајање, при-бегну сили и неколико њих, са исуканим сабљама, пробившисе напред, претвараху се да су спремни да је убију. Усудившисе да је тако извуку из цркве, изведоше је на улицу, оденуше уцарску одору, посадише на коња и, окруживши је са свихстрана, одведоше у велики храм божје мудрости. После тога,не само прост народ већ и сви познати људи стадоше на стра-

21 Теодора је била, по настојању Зоје подстрижена у монахињу Петриј-ског манастира још за време Романа III. Извршивши то, Зоја је, како саоп-штава Скилица ( С к и л . 385) хтела да осигура себе од завере. Око Теодоресу се окупили незадовољни великаши. Даљње размишљање Псела о „умире-н>у" Теодоре - преувеличано је.

143

istorijaonline.com

ну Теодоре и сви се окренуше од тиранина и у славопојкамапочеше да спомињу Теодору као царицу22.

Б е к с т в о цара и његовог ујака и њиховоо с л е п љ и в а њ е

XXXVIII. О свему што се догоди обавестише тиранина ион, бојећи се да га маса, ако одједном нагрне, не ухвати у са-мом двору, седе на једну од царских лађа, заплови заједно сасвојим ујаком ка светом Студијском манастиру23 и променитамо изглед цара у изглед некога ко мисли и тражи заштиту.То се сазнаде у граду и одједном одахнуше с олакшањем свичије душе до тада беху испуњене страхом и стрепњом. Једнипочеше да приносе жртве за спас, други да славе царицу, апрости народ, народ са улице и тргова, поче у колу да опевавадогађаје, сачињавајући песме у ходу 4. Највећи део се ипакупути код узурпатора, да га растргне и погуби.

XXXIX. Толико о њима. У то време Теодорини људи упу-тише код цара одред стражара с командиром на челу, племе-нитим човеком; с њим заједно бејах и ја - његов друг, кога онповеде, како због савета, тако и због подршке. Дошавши доврата храма, видесмо другу самозвану стражу. Тај одред про-стих људи окруживше са свих страна свети дом и само што гане сруши. С муком уђосмо у цркву, заједно с нама сли се тамои незадржива маса, обасипајући преступника клеветама ипсовкама.

XL,. Уђох и ја тамо, веома узнемирен, јер не могах да бу-дем безосећајан према страдањима царице и да не будем обу-зет гневом према Михајлу. Али, када се приближих светом ол-тару, где се овај налазио, и видех њих двојицу, како траже за-штиту, цара који се држаше за свети престо Речи Божије, и де-сно од њега новелисима, промењених и ликом и духом, посра-мљених, у мојој души не остаде ни трунке гнева и, као громом

22 После немира на тргу (види објашњење 15), део народа је пошао наЦркву Свете Софије, где се налазио патријарх Алексије и неколико синкли-та. По њиховом савету маса је довела у храм Теодору, која је ту и била про-глашена за царвду (увече, 20. априла). На челу масе налазио се патрицијеКонстантин Кавасила.

23 Студијски манастир Јована Крститеља налазио се на обали Пропон-тиде, у југозападном делу града. Од Великог двора био је удаљен око четирикилометра. Цар и новелисим Константин бежао је у манастир ујутру, 21.априла. О томе да је маса продрла у двор и пљачкала, Псел ништа не говори.

24 Веома необично сведочанство постојања певачког фолклора у Ви-зантији.

144

погођен, стадох и не могах себи да дођем пред неочекиванимпризором. Затим, сабравши се, проклех овоземаљски живот укоме се такве ружне и страшне ствари догађају, из мојих очијулину поток суза, као да се у мени отвори неки извор, а патњемоје излише се у уздисајима.

ХLI. Маса која провали у храм са свих страна опколиобојицу и, попут дивљих звери, беше спремна да их растргне.Ја се повукох у прву олтарну преграду и заридах25. Видевшида саосећам са њима, да не испољавам мржњу и да се пона-шам пристојно, они ми приђоше, а тада ја, не понашајући седругачије, почех мирно да прекоревам новелисима и осуђујемга за то што је помагао цару да мучи царицу, а затим упитах исамог цара какво је то зло дочекао од своје мајке и господари-це, да је морао да је осуди на та неописива страдања. Одгово-рише ми обојица: новелисим - да у том делу није био уз свогрођака и да га ни на шта није подстицао. „Не беше на мени даодобравам - рече ми он - да сам и покушао да га зауставим,овај човек (тада он показа на цара) када нешто пожели, или сеза нешто залаже, не признаје никакве препреке. Да сам могаода га стишам, не би обогаљио наш род и не би га предао огњуи мачу".

ХLII. Сада ћу укратко да прекинем причање и саопштимоно што имам за новелисима. Цар је прогнао Орфанотрофа ка-ко би уздрмао темеље рода, а затим се латио да га потпуно ис-корени, све рођаке, у највећем броју то беху брадати мушкар-ци у најлепшим годинама живота, очеви породица, на високимдужностима, лиши органа којим се стварају потомци, и у та-квом стању, полумртве, остави их да проживе живот. Стидеосе да их отворено преда смрти, па их, подвргнувши их шко-пљењу, погуби на уљуднији начин.

ХLIII. Тако одговори мени новелисим. Тиранин пак, са-гнувши покајнички главу и с муком пуштајући сузу из ока, ре-че: „Бог је правда и правда ме сада стиже за учињено", и ре-кавши то поново се ухвати за божанствени престо и поче дамоли да му допусте, како је одређено, да одене монашку оде-ћу. Над обојицом се изврши обред преоблачења и они стајахуутучени, преплашени, у страху од народног гнева. Ја сам, пак,са своје стране, сматрао да ће тиме неред да буде окончан, срадозналошћу сам посматрао шта ће да се догоди и био запре-пашћен узаврелом страшћу. То беше само кратак пролог мно-го веће трагедије. Причаћу о свему по реду.

' Мисли се на преграду која одваја олтар од цркве.

145

istorijaonline.com

ХLIV. Сунце већ клону на западу, када се неочекивано ја-ви неки човек, неко од новопостављених на дужност26, и речеда му је Теодора заповедила да одведе ове који траже заштитуна неко друго место. За њим је ишла маса грађана и бојовника.Приближивши се олтару, где се они скриваху, човек им одлуч-ним гласом заповеди да изађу. Али, видевши крвожедне наме-ре масе и главара, који им је давао знак да крену (упркос оби-чају он поче да се држи дрско), они не пристадоше да напустеолтар и још се чвршће ухватише за стубове на којима почивасвети престо. Тада, променивши тон, он поче с њима да гово-ри мекше, заклињући се у свеце, призивајући сву своју кра-сноречивост у помоћ, постара се да их убеди да им се ништалоше неће догодити, и да изасланик царице неће с њима да сеопходи суровије од самог времена. Али они, већ преплашени,видевши у свему опасност, остадоше глуви на опомене и дра-же им беше да их убију у храму, него да их подвргну мукамапод отвореним небом.

ХLV. Пошто их не убеди речима, он прибегну сили. Поњеговом наређењу из масе се протегоше руке и поче да се чи-ни безакоње. Попут дивљих звери, прогнаше их из светили-шта, а цар и новелисим, испуштајући тужне вапаје, устремишесвоје погледе ка светом збору, молећи се да их не изневере на-де и да не дозволе да се немилосрдно истерају из олтара оникоји траже заштиту бога. Већина беше потресена њиховомпатњом, али се нико не усуди да се супротстави стихији и,стопивши се због тога, с масом, верујући заклетвама њенихглавара, и као у договору с њима, предадоше те људе, а и самипођоше с њима, како би им, било како, били од користи. Ни-шта више није могло да помогне несрећницима - прилике бе-ху против њих, а срца свих обузета мржњом према њима.

XLVI. Теодорини су људи знали да је Зоја љубоморна насвоју сестру - и да би радије на царском престолу видела билоког коњушара, него поделила власт са сестром, и због тога сусе, не без разлога, бојали да царица, не обазирући се на сестру,тајним сплеткама не врати на престо пређашњег цара, и једно-гласно одлучише да уклоне бегунца27. Најумеренији међу њи-ма нису хтели да га осуде на смрт, сматрали су да треба да сепотруде да на неки други начин угуше у њима сваку наду, и,на крају крајева послаше одважне и храбре мушкарце с наред-

26 Реч је о неком Кабонару који је по други пут био именован за епархаКонстантинопоља.

27 То, да је иницијатива ослепљивања свргнутог цара потекла од Тео-доре, сведочи и Скилица (С к и л. 420).

146

бом да им без одлагања железом ископају очи, чим их сретнуиза међа светог храма.

XLVII. И тако, кад они изађоше из храма, већ их је чекаласрамна процесија. Руља се, како јој и приличи у таквим случа-јевима, подсмевала несрећницима, једни су се кикотали и за-сипали их увредама, други, препуштајући се гневу, уживалису у замисли да их проведу кроз град. Убрзо затим сретошељуде којима беше наређено да угасе очи заробљеницима. Овисаопштише пресуду, и, спремајући се да је спроведу у дело,почеше да оштре железо. Чувши за зло, несрећници изгубишесваку наду (сви наоколо се или обрадоваше наредби, или се несупротставише извршењу наредбе), остадоше одједном безгласа и, заиста би и били мртви, да им неки човек из сената неприђе и не утеши их у јаду и, мало-помало, не ули бодрост уњихове очајне душе.

ХLVIII. Јад и туга сломише цара, све време пребиваше удушевној пометњи и ридаше, а глас његов се кидаше, тражећипомоћ од свакога ко би му пришао, смерно дозиваше бога, ди-заше руке у молитви према небу, према храму, према било че-му. Ујак његов је и сам то исто чинио на почетку, али када из-губи сваку наду у спас (а беше човек чврсте и крепке природе,који уме да обузда своја осећања), узе своју судбину у својеруке и, као да је наоружан против буре недаћа, спреми се дапође храбро у сусрет несрећи, а када виде да су џелати спрем-ни да изврше дело, сам први пође у сусрет мукама и спокојносе препусти смртоносним рукама. Како је строј грађана стајаона растојању, сви су се гурали да се пробију у прве редове, даби што боље видели призор кажњавања, новелисим спокојнопогледа наоколо, тражећи онога коме беше поверена та тра-гична улога, и рече му: „Нареди овом строју да се размакне, дамогу боље да виде с каквом ћу мужевношћу да поднесем овострадање".

ХLIX. Џелат хтеде да га ухвати и чврсто држи, како се неби отимао док му ваде очи, али, новелисим рече: „Притисниме тек ако почнем да се отимам". Рекавши то, пружи се по зе-мљи, и лежаше, не померивши се у лицу, не испустивши нигласа, ниједан јаук и не дајући никакве знаке живота. И ис-копаше му очи, прво једно, затим друго. Цар, пак, туђу патњудоживљаваше као своју, препуни се његовим болом, размахи-ваше рукама, удараше се по лицу и жалосно јечаше.

L. Оставши без очију, новелисим се подиже са земље и,ослонивши се на руку једног од блиских, поче да прича саонима који му се приближише, као да ни сама смрт за њега

147

istorijaonline.com

није ништа, беше јачи од оних које обузе туга. Што се тиче ца-ра, када џелат виде колико се цар боји и како неприкидно по-кушава да изазове сажаљење, чврсто га ухвати и свеза, какому не би унаказио лице за време кажњавања28. Када ископашеи цару очи, општа пометња и зло се слегоше, и маса, оставив-ши их на миру, поново се упути код Теодоре. Једна од две ца-рице у то време беше у царском двору, а друга у храму божијемилости29.

LI. Чланови првог савета нису могли да одлуче коју одсестара да претпоставе: ону која је на двору, поштовали су каопрворођену, ону - сакривену у храму - због тога што се, захва-љујући њој заврши владавина тирана, а они беху спашени. По-чеше да се споре око тога коме да дају власт. Старија, ипак,сама разреши њихову недоумицу; целива прва радосно сеструи подели царску судбину с њом. Договори се са сестром окоцарске власти, позва је у пратњу за свечану процесију уз себеи начини је са-владарком. Теодора, пак, са своје стране, јошувек стрепећи пред сестром, призна јој старешинство и уступипрвенство, како би владала заједно са Зојом и њој се потчиња-вала30

28 Егзекуцију бившег императора и његовог стрица извршио је одредпод заповедништвом новог епарха града у месту Сигма. „Недостојно" пона-шање Михајла потврђује и Скилица.

29 Тако Псел назива храм Свете Софије.30 Како саопштава Скилица (С к и л. 420) сусрет сестара догодио се

још пре ослепљења Михајла. Зоја је покушала да истисне Теодору са власти,а на заједничко владање пристала је само под притиском масе. Тако се завр-шио тај необични за Константинопољ устанак у XI в. Независно од дужинетрајања, имао је велики замах (3 хиљаде мртвих, по Скилици) и широки со-цијални састав учесника. Устанак је имао све карактеристике средњовеков-них градских побуна: народ је прво иступио са династичким паролама, на-клоност народа брзо се мења, у току устанка испољавају се социјалне стра-сти итд.

148

ЗОЈА И ТЕОДОРА,КОНСТАНТИН IX

I. И тако царска власт пређе у руке двеју сестара, и првипут наше доба постаде сведок преобраћања женских одаја уцарски савет. Грађани и бојовници признаше женску руку надсобом и потчинише им се драговољно, драже им беше то одвладавине било ког сталоженог мушкарца.

Ја не знам други род толико драг богу, и, мислећи на то,чудим се како је могло да се догоди да корен њиховог дрветаизрасте и учврсти се не по закону, већ на крви и убиствима, ада се упркос томе, тако раскошно разграна и да прекрасне из-данке, сваки са царским плодом, немерљиве лепоте и величи-не1. Али, то је већ одступање од мог излагања.

II. На почетку сестре одлучише да владају саме, не име-новаху нове управнике, нити уносише био какве новине уустановљени поредак. Само уклонише из страха, рођаке узур-патора, остале људе, њима верне и још из детињства одане,оставише на државним службама. А ови, бојећи се да на себене навуку оптужбе за непотребне новотарије, неразумна реше-ња и незаконито делање, усрдно су се бавили грађанским ивојничким делима, указујући дужне почасти обема.

III. Царске церемоније препуштаху сестрама, тако како тобеше обичај и за време претходних самодржаца. Обе царицесеђаху на царском трону; као у једном реду, поред, овлаш по-вучене у страну, Теодоре, стајаху равдухи2, бојовници с маче-

1 Псел говори о такозваној Македонској династији, чији су последњипредставници биле Зоја и Теодора. Оснивач те династије је Василије I, бив-ши царски коњушар, сељак по пореклу, који је задобио поверење МихајлаIII, оженио се његовом бившом љубавницом, убио свог супарника цезараВарду, а затим и самог цара Михајла и, на тај начин, преко лешева дошао нацарски трон.

2 Равдухи - бојовници, који обављају „полицијске" дужности код им-ператора.

istorijaonline.com

вима и племе оних који размахују са секиром на десном раме-ну3, мало даље најоданији цару људи и руководиоци, око њихбеше друга стража, нижа по рангу од прве, најоданији, сви саизразом поштовања и оборених очију; иза њих се распоредиосавет и изабрани сталеж, затим чинови трећег и четвртог сте-пена4, поређани у редовима и на одређеном растојању једни оддругих. Ту се све одвијаше: решаваху се жалбе, спорови из др-жавних дела, постављаху поданици, примаху изасланици, ре-шаваху претреси, договори и све остало што беше предметцарских брига. Реч најчешће имаху службена лица, али кадато беше потребно, и саме царице, спокојним гласом, издавахунаређења или одговараху на питања, некада прихватајући поу-ке учених људи, некада по сопственом нахођењу.

IV. Свима који их не знају хоћу да причам и о природиобеју царица. Старија, Зоја, беше бржа у мислима, али на ре-чима спора. Код Теодоре беше обрнуто: споро је доносила од-луке, али кад би почела да говори, распричала би се уверљивои живо. Зоја не одступаше од своје воље, а рука њена бешеспремна да с једнаком лакоћом подари и једно и друго, гово-римо о животу и смрти, и беше она попут морских валова, ко-ји на пучини високо подижу лађу и изнова је спуштају. За Тео-дору то не би могло да се каже, беше у њој неког спокојства инеке тромости. Прва се одликоваше дарежљивошћу, могаше заједан дан да исцрпе море злата, а друга даваше с рачуницом,јер немаше одакле да црпе у изобиљу, а и душу је, у том сми-слу, имала уздржанију.

V. Како мој циљ није да им певам славопојке, већ да из-носим истину, казаћу што је право: ни једна од њих по складусвог ума не беше достојна царске власти, нису умеле ни да га-здују ни да доносе чврсте одлуке, а у царским пословима по-челе су да се провлаче женске тричарије. То што старија од се-стара многих година многе дариваше (због тога је многи славеи дан данас) беше повод људима да јој указују захвалност и даје величају, али управо се због тога, а не због било чега дру-гог, устреми ка пропасти и погорша прекомерно судбина Ро-мејске државе. Чињење добрих дела - највећа је врлина цар-ства. Ако се то чини разборито, ако се води рачуна о стању,

3 Тако описно Псел, као и други византијски аутори, назива бојовникеВарјаге - руске дружине у служби код императора.

4 Византијско чинонивштво било је подељено на четири класе. У са-став синклита осим носилаца највиших титула (цезара, новелисима), улазилису и чинови прве класе (протоспафари и нижи). Чинови друге класе - спафа-рокаидидати, треће - спафари.

150

положају и особинама сваког човека, тада су таква дела до-стојна подршке; ако се све ово не узима у обзир, остаје самопусто расипништво.

VI. Сестре не беху сличне по нарави, а још мање по из-гледу. Старија беше пунија, омањег раста, косих очију исподдебелих обрва, с једва приметном грбом на носу, светлосмеђекосе, а читаво њено тело сијаше белином пути. Преживеле го-дине не оставише трага на њој. Онај ко би почео да се дивипропорционалности делова њеног тела, не би знао на шта дагледа, и чинило би му се да је јако млада: њена кожа не бешеувела, већ глатка, затегнута и без иједне боре. Теодора бешевиша растом и кошчатија, њена ситна глава не беше у складу сњеним стасом; беше она, како то већ рекох, причљива и по-кретна. Поглед Теодоре не беше суров, већ пријатан, гледалаје свакога с осмехом и упуштала се у разговор са сваким.

VII. Такве беху оне по природи и по спољашњости. Цар-ска власт, чинило се, тада постаде значајнија и достојанстве-нија: многи се људи, неочекивано, као на сцени, уздигоше го-ре, а трошкови беху већи него икад раније, посебно захваљују-ћи Зоји, која не само што отвори изворе у царској ризници, већдопусти да се из сваког излива поточић који беше тамо сакри-вен. Та богатства не беху дарована, већ отета и опљачкана, исве што се затим догоди, чак и највиши узлет, у суштини бешепочетак пада и понижења државе. Али, то беше, као у гатању,доступно само проницљивим људима.

VIII. Новац одређен за бојовнике, као и средства за вој-ску, без потребе се расипао, давао другима (говорим о гомилиласкаваца и свити царица), као да баш због тога напуни царскуризницу самодржац Василије.

IX. Многима се чини, да су народи који су нас окружива-ли тек сада први пут кренули на нас и неочекивано почели даупадају на ромејску територију; али, како се мени чини, кућапочиње да се руши онда када почну да труле потпорне греде.Мада већина људи на почетку не разазнаваше то зло, коренињегови се у том добу учврстише; из облака који се тада саку-пише, сада лину киша. Једнако, довољно о томе.

Недоумице августе Зоје кога да постави нацарски трон

X. О догађајима који сада следе причаћу још верније и ја-сније. За племенито и разумно владање и старање о државибеше потребно да се одмах нађе мушкарац, племенит и у дели-ма искусан, способан не само да схвати садашњост већ и да

151

istorijaonline.com

рачуна с прошлошћу, и да има на уму шта све из тога може дапроизађе, који уме да предвиди будућност и благовремено дасе припреми за било какве ударце и било какву најезду. А вла-стољубље без властодршца, привидна слобода, неодговорности тежња да се буде већи него што јесте, претвори мушку чвр-стину двора у женско пребивалиште.

XI. Мало је људи тада тако мислило. Јављала су се, једноза другим супротна мишљења: једни су мислили да власт при-пада Теодори, пошто је она избавила народ и није имала му-жа; другима се погоднија за царство чинила друга сестра, јерје она већ и онако заузела прво место и необичном се даре-жљивошћу одликовала; пошто су се мишљења поделила, ста-рија сестра, добивши подршку већине, поново узе сву власт усвоје руке и поче, затим, да размишља и да се сабира, ко је изредова у синклиту, или из војничког сталежа, најпознатији породу и срећном судбином најобдаренији.

XII. Међу осталима се тада издвајао неки мушкарац поимену Константин, неупоредиве спољашњости, а потицао јеиз знамените области Даласа, који је, чини се, од саме природебио створен да понесе терет власти. Није напунио ни десет го-дина, а већ се говорило о његовој бољој будућности; цареви сусе бојали Константина и забрањивали му приступ у двор, аМихајло Пафлагонац га је чак држао закључаног под стражом,не толико из страха од њега самог, колико од народа који јегајио велике симпатије према њему - довољно би било самода га виде, па да се читав град узнемири и буде спреман да сезбог њега нада нечему пријатном. Тако га је Михајло држао утамници, а онај ко се зацари после њега, још се и не учврстина престолу, а већ лиши Константина сваке наде на престо:обуче га у монашку одежду и посла га црнорисцима; руково-диле су га, при том, не жеље да приближи Константина богу,већ зла воља, намера му је била да му препречи пут до жеље-ног циља. Константин се смири, али прилике му поново пону-дише власт, а својим очима виде како се мења одежда: прво тоуради царица из принуде, а онда он самовољно. Позваше газбог нечега на двор и преставише га Зоји. У беседи с њом онбеше шкрт на речима, достојанствено је расуђивао о царскојвласти и ни у чему није хтео да одступи од својих племенитихубеђења. Због тога су га многи сматрали непристојним чове-ком, тешког карактера, изазивао је код људи неповерење, и неоправда очекивања5.

5 Константин Даласин (назив рода по месту Далас или Далаш наЕуфрату) један је од крупнији феудалних господара. У прошлости је био ка-

152

XIII. Коске бацише поново. Нови изабраник не беше упа-дљиве спољашњости и не уливаше поштовање и поверење.Вршећи дужности секретара код цара Романа6, беше не толикоод користи цару, колико беше љубазан према царици, коју накрају крајева окривише за тајне везе с њим. Роман не бешељубоморан и због тога остаде глув на такве гласине, али Ми-хајло га удаљи са двора-под изговором да ће да добије вишиположај, посла га из града. Сада се Зоја сети тог човека, позвага у двор и он разговораше с царицом, прилагођавајући се ње-ном укусу и њеним жељама. Све се већ окрену у његову ко-рист, али га неочекивана болест отргну од живота и сруши свенаде7.

XIV. Скиптар већ беше спремљен за Теодосијевог сина -Константина, последњег изданка и корена древних Монома-ха8. Посветићу том самодржцу дужу причу када запловим мо-рем његове владавине, јер он беше на власти дуже од осталихцарева, који владаху после Василија, и чинио је више од оста-лих царева, у нечему их превазилазећи, у нечему се пак показамного испод њих. Јер, шта ме спречава да говорим истину?Одмах пошто он постаде цар - ја постадох његов најбољи по-моћник, бех постављен на највише дужности, уведен у најва-жнија дела, и тако сам тачно знао шта ради отворено, а шта утајности. Због тога ће моја прича о њему да буде дужа од при-ча о осталим царевима.

Како је августа п о с т а в и л а на т р о нК о н с т а н т и н а

XV. Али, оставимо сада то. Испричаћу какви су га разло-зи и каква судбина довели на царски престо. Заузимајући, за-хваљујући пореклу, висок положај, поседујући велика богат-ства и истичући се лепотом, тај човек беше за многе угледнепородицс веома пожељан женик. Прво се ожени кћерком јед-ног угледног човека, а када му жена умре од болести, одмахбеше спутан везама другог брака. Овако то беше. Самодржац

петан Антиохије. Појава Константина Даласина вишеструка је појава у по-литичком животу Византије у првој половини XI в.

6 Тј. Роман III.

Реч је о Константину Артоклину, кога је, по сведочењу Скилице,отровала жена.

8 Знаменитим назива род Мономаха и Михајло Аталијат (Атал. 47).Ипак, прво помињање, и то на неспорно, представника те породице јавља сеу X в. По сведочењу јерменског писца Аристакеса Ластиверца, отац Кон-стантина, Теодосије, био је „врховни судија" за време Василија II.153

istorijaonline.com

Роман, у то време обичан човек, али веома поштован захваљу-јући положају, кога је чекала знаменита судбина, заволе тогмушкарца због његове блиставе лепоте и славног родослова иприви га уз стабло свог рода, попут прекрасне гране уз плодо-носну маслину9. Реч је о јединој кћери његове сестре Пулхери-је, која беше у браку с Василијем Склиром (оним истим когасудбина касније лиши очију)1 . Сјединивши се с њом, Кон-стантин, захваљујући тој вези, уздигну се изнад осталих, аливише дужности не доби, јер они који беху блиски самодршцуВасилију нису трпели Константина и пренесоше своју мржњуи на његовог сина. Његов отац беше упућен у превратничкенамере, како би предао сину у наследство ону мржњу коју супрема њему осећали цареви, и због тога, ни самодржац Васи-лије, ни Константин, нису га постављали на грађанске дужно-сти, склањали су се од њега и, мада му никаквог зла нису чи-нили, боље судбине га нису удостојавали.

XVI. Роман, који се зацари после њега, такође га не оба-сипаше милостима (обману се цар у својим судовима!), али гадржаше на двору, и ако ни са чим другим, оно бар везом са Ро-маном, Константин беше веома узвишен. Његово лице сијашелепотом, беше за наше време као пролећни плод, његова речбеше очаравајућа, а његова беседа боља од беседа осталих.Ето због чега га царица заволе и због чега је желела да га не-прикидно гледа и слуша. А он јој је удовољавао на свемогућеначине, чинећи вешто све оно што је, по његовом мишљењу,могло да јој причини задовољство, и коначно је освоји и задо-би њене царске милости. Према њему са свих страна полетешестреле клевете и њихове тајне беседе временом престадоше даим пружају пређашњу радост.

XVII. Због тога се он чинио вероватним претендентом нацарски престо и Михајло, који се зацари после Романа, одно-сио се према њему с подозрењем, мада у прво време није ис-пољавао своју мржњу, већ је био добронамеран, а тек касније,измисливши којекакве оптужбе и измишљотине, отера Кон-статина из престонице и као казну му за пребивалиште одредиострво Митилену", где је бедно живео за све време царовања

9 Формула преузета из Новог завета (Посл. Рим. II, 24.)10 Василије Склир - унук побуњеника Варде Склира, патриције, стра-

тег Анатолика. Био је прогнан по заповести Константина VIII, а ускоро иослепљен.

11 Митиленом су Византинци називапи Лезбос (по граду који се нала-зио на том острву).

154

Михајла. Мржњу према Константину доби у наследство и дру-ги Михајло.

XVIII. Када власт пређе у руке племените царице, она, ка-ко већ рекох, бојећи се зле судбине, потражи себи подршку недалеко, већ близу, међу људима који су је окруживали; при то-ме, једнога је сматрала недостојним због ниског звања, другогје одбацила због неславног рода, трећег због непоштења. Јед-но за другим рађала су се тада свакојака тумачења, а царица,одбацивши све остале, пожеле само Константина и повери сесвити и укућанима. Када виде да сви они као један стоје изатог човека, саопшти своју вољу вишем савету. Синклити су та-кође сматрали да је та одлука од бога и Константин беше по-зван из прогонства12.

XIX. Пође он одатле без икакве светковине, али када сеприближи граду, чекаше га величанствено уточиште - разапетцарски шатор, около царска стража и, још пре ступања на пре-сто, дочекаше га свечано и велелепно. Одасвуд потекоше кањему реке људи свих доба и положаја, који су узвикивали хва-лоспеве. Чинило се да се у престоници спрема свенароднипразник, а поред првог и царског, изникну неки други град,градска гомила нагрну све до самих зидина, свуда ликовања,скупови... Када све, како беше одређено, беше готово за његовпријем, Константину заповедише да уђе, и он, у пратњи свеча-не процесије, ступи у царски двор.

XX. Опште прихваћени закони о браку нису могли да сепогазе, патријарх Алексеј их није нарушавао, али, под прити-ском догађаја и, може тако да се каже, божије воље, уступи и,мада лично не положи руке на оне који су се венчавали, кадавећ беху сједињени у браку и венчани, загрли их. Не знам,уствари, да ли поступи онако како доликује свештенику илиласкавцу, када се прилагоди околностима1 .

XXI. Беше тај догађај за царице крај слободног живота исамодржавног управљања, а за Константина Монаха - почетаки први степен царовања. Царице после три месеца остадоше

12 Још за време преговора о браку између Зоје и Константина Артокли-на, Константин Мономах био је позван из прогонства и именован за судијуХеладе. Када је избор пао на њега, Константин је био послан у манастир не-далеко од Атира, обучен у царску одећу и затим довезен у престоницу.

13 Византијска црква се крајње негативно односила према другом, јошвише према трећем браку, а четврти је забрањивала. И Зоји (којој је тада би-ло 60 година) и Константину Мономаху то је био трећи брак. Венчање је би-ло обављено 11. јуна 1042. године, није их венчао патријарх Алексије Сту-дит, већ „први међу презвитерима" Св. Софије - Стип. Није искључено да јепатријарх, како је био на страни Теодоре, осећао непријатељство према Зоји.155

istorijaonline.com

без заједничке власти, а Константин... али, о њему касније. Ка-заћу прво неколико речи за пажљиве слушаоце.

XXII. Да се прихватим тог дела подстицали су ме не самомоћни мужеви и први чланови синклита, већ и службеници Ре-чи, људи божанске душе и узавишености, а како је са свакомистеклом годином остајало све мање материјала за историју,постојала је опасност да за будућа лета ти догађаји буду изгу-бљени, да прошлост, на тај начин, изгуби своју стварност, мо-лили су ме због тога да притекнем у помоћ природи те стварии да не допустим да у то време, попут пређашњих догађаја за-печаћених у сећању потомства, дела нашег времена ишчезнуна пучини заборава. Таквим разлозима и доказима подстицалису ме да се прихватим тог подухвата, али ја нисам имао већужељу да се бавим историјом и одбијао сам то, не толико збоглењости, колико због тога што сам осећао двоструки страх.Ако, мислио сам, из разлога које ћу сада да изнесем, будем ћу-тао о делима неких људи, или их изнесем погрешно, сви ће дакажу да ја то не пишем за историју, већ за театар; и обрнуто,ако у ономе што је било, и што је сада, будем тежио истини,даћу повод за подсмех злономерним људима, и мене ће зватиклеветником, а не историчарем.

XXIII. Ето због чега се нисам баш превише радо прихва-тио описивање садашњости, схватајући добро да ћу морати, неједном, да се дотакнем Константина, а не указати му хвалу замене би била највећа срамота. Јер бих испољио незахвалност инепромишљеност ако не бих изразио речима своју захвалностњему, макар за најмањи део онога што је учинио за мене ишто ми је обећао да ће убудуће да чини. Због њега сам одбијаода пишем историју, јер, најмање од свега сам хтео да изазовемљуде да се подсмевају Константину ако испричам гласно о не-ким његовим не баш најбољим делима, о којима би најбољебило да се ћути, ако ставим на свеопште разматрање његовепороке, ако учиним предметом хуљења онога који је менипружио толико разлога за похвалне речи, и ако своју реч, којуослободих на његово наваљивање, окренем против њега.

XXIV. Мада, филозоф презире све што је на овом светусувишно и испуњено сујетом, и у круг живота укључује самонеопходно за нашу природу, а све остало смешта иза његовихграница, то ме не оправдава ако изразим незахвалност премацару који је мени указао велике почасти и узвисио ме надосталим људима. Или ћу га спомињати лепим речима, или ћупрећутати ако је нешто урађено не из високих побуда. Акопак, пошто сам поставио себи за циљ да прославим његов жи-вот, у причи изоставим све добро, а сакупим све лоше, посту-

156

пио бих злонамерно, као син Ликса, који у својој историјипредставља само најгора дела Хелена14.

XXV. Уколико, ипак, ја то не урадим, а узех на себе мукуисторичара који саставља живописање самодршца, како могуда прекршим законе историјског приповедања и да пишем поправилима похвалне речи, да заборавим сопствена схватања ида пренебрегнем вештином, не постављајући границе међуразличитим предметима и сводећи на један циљ оно што сеозначава као различито. Још пре овог мог дела, ја написах участ Константина немало речи хвале, и многе тада задиви сјајмојих енкомија15, а ја ни у похвалама на одустајах од истине,мада, како ми је то успевало, за многе остаје тајна. Ствар је утоме што дела царских личности нису једнозначна, добри по-ступци преплићу се са лошим, због тога многи не знају да лида, без икакве напомене, хвале, или да, у целости, прекоревајуцареве - блискост супротности доводи до збрке. Ја се одрекохсваког куђења, ако се не говори о притворним, и, састављајућипохвалне речи, не стављах ту све без разматрања, већ, испу-штајући лоше, одабирах само добро, стављајући га у сопстве-ни поредак и ткајући славоспеве само од доброг материјала.

XXVI. Тако описивах Константина у њему посвећенимпохвалним речима, али, прихватајући се писања историје, небих могао то исто да чиним, не бих могао да изврћем истину уисторијском делу, чији је виши циљ истина, макар се и пла-шио оговарања и бојао се да клеветници не кажу с прекоромда осуђујем Константина, уместо да га славим. Али моје делоније ни укор, није закључак који оптужује, већ права историја.

Ако бих видео да остали самодршци делају увек само издобрих побуда и да су у свему заслужили само хвалу, ја бихиспустио причу о овом цару. Али, како нико није беспрекоран,ја природу свакога одређујем на основу онога што у њему од-носи превагу, због чега онда да се снебивам и скривам, да и онпонекад није поступао праведно и онако како треба.

XXVII. Многи који пишу историју царева чуде се због че-га нико од царева није уживао до краја живота добар глас, већсу код једних биле боље прве године владавине, а други су се

4 Син Ликса - познати старогрчки историчар Херодот. Представа о„злонамерности" Херодотовој при описивању догађаја из грчке историје, би-ла је широко распрострањена и у антици. Плутарх је поводом тога написаотрактат „О злој природи Херодота".

15 До нас је допрло седам хвалоспева Псела Константину Мономаху.Публикована су само четири. Углавном су написана у стилу традиционал-них, ласкавих и придворних панегирика.

157

istorijaonline.com

достојније владали пред крај свог живота; једни су више воле-ли да проводе време у задовољствима, други су на почетку ре-шили да се понашају као филозофи, али су затим срамотно од-ступили од својих опредељења и одали се развратном животу.Мене би, пак, задивило да се догађа обратно. Можда и може,али веома ретко, да се сретне частан човек чији је живот одпрвог до последњег тренутка ишао правом линијом, мушкарацкоји је, добивши од свевишњега судбину владара, а још, притом, живећи дуги низ година, могао да се влада увек прекра-сно и беспрекорно; мада је поштеном човеку за врли животдовољна природа његове душе и пређашње стање живота, јерна његов усуд утиче мало искушења и околности не мењајуњегову душу, што мора да се каже када је у питању цар, чијиживот ни на трен не напуштају тешке бриге. Живот цара јепун мора, успокоји се и утихне тек на трен, а сво остало времеје узбуркан и уздиже се валовима, и кључа или од бореја илиод апарктија16, или од неког другог ветра који доноси буру -то сам лично много пута видео. Због тога, ако су недовољнонежни - прекореће их, ако се покоравају човекољубљу - при-писаће им необавештеност, ако се узнемиравју због дела -прекореће их због сујете, ако су принуђени да заштите себе иуведу строгост - клеветаће их да је све то гнев и злоба, а акоучине нешто потајно, људи ће пре да се претварају да не видепланину Атон, него њихове тајне поступке. Због свега тога ни-је ни чудно да ни један цар није имао беспрекоран живот.

XXVIII. Само мом самодршцу, и ни једном другом, поже-лео бих такву судбину, али ток догађаја не зависи од наше воље, зато се смилуј надамном душо божанска, ако не сачуваммеру, а ако отворено и праведно не испричам те догађаје,опрости ми и то. Ниједно твоје добро дело нећу да прећутим,већ ћу их све изнети на видело, а ако буде речено и што другос твоје стране, и то ћу да изнесем. Ето - за њега17.

XXIX. Узевши власт у своје руке, Константин поче даобавља дужности без довољно чврстине и обазривости. Очи-гледно, још пре него што се зацари, наслика у својој уобрази-љи слику необичног и невиђеног у нашим животима блажен-ства, а такође и себи представи промене и премештања безикаквог смисла и реда, и, само што доби царство, одмах поче

16 Апарктиј (Бореј) - назив за северни ветар.17 Дужа дигресија коју чини Псел има за циљ да оправда аутора. Псел

размишља о различитим жанровима историје и хвалоспева и о принципимапротивречности људске душе, посебно владара. Неки сматрају да је ова ди-гресија замена за предговор, који у „Хроници" не постоји.

158

да остварује своје сањарије. У то време је Ромејска државаимала два ослонца; чинове и новац, а уз то и трећи - разумнубригу о њима и трошење с рачуницом. Што се чинова тиче,добише их без основе, посебно они који с молбом дођоше кодКонстантина, или који изазваше његов смех умесном речју.Премда су грађански чинови распоређени у одређеном порет-ку и постоје непроменљива правила добијања истих18, прве јепомешао, друге укинуо, и само што није сву руљу с пијацеприкључио синклиту, при чему је те милости делио не некимпосебним лицима, већ би све гомиле једним указом уздигао нанајпочасније дужности. Тим поводом беху тада организованесвечаности и празници, читав град ликоваше, радујући се томешто је на власт дошао најдарежљивији цар, садашњост им из-гледаше много лепша од прошлости. Ствар је у томе што љу-ди, водећи размажен живот у престоници, мало знају о оп-штем добру, а, ако неко нешто и зна, заборави на дуг када до-бије оно што му је пријатно.

XXX. Зло ипак поче постепено да се помаља, када негдатолико жељено благо, које се сада раздавало лево и десно, из-губи значење за онога ко га добија; али у то време то још недопираше до свести људи, и због тога се све раздавало и тро-шило без икакве потребе. Добро знам да ће то да буде поводмногим историчарима да хвале Константина, али ја сам нау-чио да свако дело, независно од тога да ли се чини добрим илилошим, не треба да се посматра само по себи, већ да се испи-тају његови разлози и могуће последице. А то да ја боље раз-мишљам од онога што ће они о томе да напишу, показа самоискуство.

XXXI. Тако, може да се каже, незрелост беше оно што сепрво испољи у природи цара; што се тиче друге његове особи-не, њу сам ја и ранија хвалио код Константина, и не мање јеценим и сада: он ни пред ким не беше разметљив и грозан, ни-је беседио надувено и охоло, није се светио онима који ранијебеху злонамерни према њему, ни према онима који су се пона-шали неразумно за време његовог крунисања; опростио је сви-ма који су на њега хулили, и помирио се, пре свега, са онимапрема којима је, чинило се, требало да осећа само мржњу.

XXXII. Константин беше обдарен истинским даром даосваја срца поданика, умео је свакоме да приђе, и сваки би пут

18 У Византији је постојала успостављена и тешко променљива хије-рархија чинова, као и чврсто успостављена правила и церемоније везани запостављање у те чинове. У XI в. је било 15 рангова, од који су првих 12 ула-зили у састав синклита.

159

istorijaonline.com

користио средства која су, како му се чинило, одговарала башза тог човека, поступао је веома искусно, није пред њима изво-дио комедије, већ се трудио да им буде пријатно и да их на тајначин привуче к себи.

XXXIII. Његова реч беше пуна дражи, с вољом се и честоосмехивао, а весели израз лица чувао је не само за забаве, гдеје то и било умесно, већ и за време озбиљних занимања. Одно-сио се с људима једноставно, не беше надувен од важности.Ако би се ко јавио њему, излажући своју забринуту душу, пре-тварајући се да боље разуме од осталих, почињући да дели са-вете и да заједно с царем размишља о корисном делу, таквогчовека Константин је сматрао глупаком пуним сопствених су-протности, због чега су се људи у разговору с царем прилаго-ђавали особинама његовог карактера, па ако би неко требалода дође код њега поводом нечег озбиљног, није то одмах изла-гао, већ га је или за то припремао разним шалама, или је наиз-менично смењивао једно и друго, као да је затекао болесникакоји треба да прогута горки лек мешајући га с нечим слатким.

XXXIV. После многих бура и немира (говорим о његовимстрадањима за време изгнанства), приближавајући се царскојлуци, Константину, чини се, беше веома потребно да се одмории смири, па су му, због тога, и били по вољи људи не тмурногалица, већ људи који су способни да разгале његову душу сво-јим причама, предсказујући за будућност само онр што је при-јатно.

XXXV. Константин не беше превише упућен у науке, да-ром красноречивости обдарен не беше, али се ревносно односиои према једноме и према другоме: из свих страних земаља до-веде на двор прослављене, најчешће у дубокој старости, људе.

XXXVI. Напуних тада двадесет пет година, бавио сам сеозбиљним наукама и имао два циља: да усавршим реч ретори-ком и изоштрим ум филозофијом. Изучивши брзо реторику дотог степена да будем способан да издвојим суштину предметаи да спознам главне и другозначајне речи за то, да не дрхтимпред красноречивошћу као школарац, да се не користим свимдопуштеним средствима, а у посебним случајевима додајем инешто своје, прионух на филозофију и, добро савладавши ме-тоде логичних судова - од узрока и непосредног, од супротноги многим начинима - прионух на природне науке и, уз помоћпосебног знања, устремих се ка вишој филозофији19.

19 Псел говори о свом бављењу наукама. После изучавања реторике,почео је да се бави логиком, затим природним наукама, а затим, преко мате-матике уздигао се до „више филозофије" - чистог знања, тј. метафизике.

160

XXXVII. Ако ме не сматрају наметљивим и дају ми реч,додаћу причи о себи и то да се само по себи разуме да треба дасе трудим да заслужим похвале озбиљних људи. Онај ко садачита моје дело, биће сведок! Филозофију, ако се говори о они-ма који су јој вични, ја затекох на самрти и лично, рукама јесвојим оживех, а при томе не имадох ни једног достојног учи-теља и, упркос свим тражењима, не открих семе мудрости ниу Хелади, ни код варвара. Чувши много о хеленској мудрости,ја је на почетку изучих у простом излагању и у основним по-ставкама (беху то, да се тако каже, стубови и обриси знања),али, упознавши се с безначајним списима о том предмету, по-трудих се да нађем и нешто боље. Прионух да читам радовенеких тумача те науке и да од њих спознам представу о путе-вима познања, при томе ме један упућиваше на другога, лошина бољега, онај на следећег, а овај на Платона и Аристотела.Ма који од учених, чак и оних који су живели пре тих филозо-фа, са задовољством би заузео место одмах после њих.

XXXVIII. После њих, да бих затворио круг, упутих сеПлотину, Порфирију и Јамблиху, а затим продужих пут и, каоу некој великој луци, бацих котву у немерљивог Прокла20, кодкога захватих сву мудрост и вештину тачног мишљења. Наме-равајући, затим, да се уздигнем до праве филозофије и да сеприкључим чистом знању, окренух се проучавању бестеле-сних схватања у такозваној математици, која заузима средиш-њи положај између, с једне стране, науке о телесној природии, независним од ње мишљењем и, с друге стране, самих су-штина којима се бави чиста мисао, да би се постигло нештонајвише: највиша суштина и највише мишљење21.

XXXIX. Савладавши учење о бројевима и упознавши сеса мерењима геометрије, која понекад називају доказима, по-светих се музици и астрономији и другим, њима блиским, ниједну од њих не оставих без пажње и прво изучих сваку одво-јено, а затим све заједно и, како то захтева Послезакоње22, свеоне доведоше ме до једног циља, савлађујући их на тај начин,приватих се више материје.

XL. Сазнах од људи, који постигоше савршенство у фи-лозофији, да постоји нека мудрост, изван логичких доказа, ко-

20 Псел набраја филозофе - неоплатоничаре (Плотина, Порфирија, Јам-блиха и Прокла), из чијих је учења и сам доста преузео и чија дела је не јед-ном цитирао у својим филозофским делима.

21 Видети објашњење 19. Постизање „чистог знања" и „метафизика" јевећ предмет богословије.

22 „Послезакоње" - назив дела које се приписује Платону.

161

istorijaonline.com

ју може да спозна само непорочан и надахнут ум, и ЈЗ Је не из-оставих, већ прочитах неколико тајних књига и, колико могах,колико то беше доступно мојој природи, прихватих њихов са-држај. Ипак, темељним знањем те науке, на жалост, не овла-дах и не верујем никоме ко за себе тврди да њоме влада23. А дасе створи некаква наука, нешто попут родног дома, и да се по-лази од ње како би се разматрали други предмети, а затим дачовек може да се враћа на то старо место - то већ није у под-ручјима могућности наше природе.

ХLI. Науке што се беседе, како је мени познато, подеље-не су на два дела: у први спада реторика, у други - филозофи-ја. Прва се не дотиче дубокомислених предмета и само кључавртлогом речи, занимајући се само за њихов распоред, предла-жући правила отварања политичких тема и њихову поделу;она украшава језик и у целости испољава своју лепоту у поли-тичким беседама; филозофија, пак, напротив, мање се брине оукрашавању речи, већ истражује природу постојећег и предла-же посматрање својим очима онога што је сакривено, и да сене толико красноречиво стреми ка самом небу, већ да се свет,онакав какав је, слави на све начине. Али, ја не сматрам ну-жним да следим пример већине и да, изабравши реторику, за-боравим филозофију, или обрнуто, бавећи се филозофијом инаслађујући се богатством прекрасних мисли, да напустим вртречи и правила вештине поделе и распореда речи. Због тога мемноги, не једном, прекореше што, сачињавајући ораторске бе-седе, не без лакоће уводим неки научни доказ, а и обрнуто, из-лажући неко филозофско стање, украшавам га ораторским ле-потама, како се ум читаоца не би збунио пред величином ми-сли и не би изгубио нити филозофског расуђивања24.

XLII. А ако изнад ње и постоји нека друга филозофија ко-ју сачињава скривени садржај наше науке (он је ипак двојак,подељен по природи и времену, говорим о другој двојакости,која полази од логичких доказа и мисаоног представљања, ибогом надахнутог знања за изабране)25, ја се о њој старах више

23 Под недоступном логичким доказима, мудрошћу, наученом из тај-них књига, Псел, пре свега, има у виду комплекс „халдејске мудрости", „тај-не" и мистичка учења: магија, демонологија, астрологија итд.

24 Спој оратора и филозофа у једном лицу - једна је од најмилијих те-ма Псела, коју он развија у својим делима.

25 Филозофија, коју „сачињава сакривени садржај наука" - богослови-ја. Богословска схватања, у складу са учењем средњовековних теолога, самосу делимично доступна логичном осмишљавању. Да би се досегла богосло-вија потребно је божанско озарење.

162

него о првој, делимично следећи тумачење великих очева26, аделимично сам попуњавајући ризницу божанског знања. Каза-ћу једноставно и без измишљања, ако и могу да ме хвале за де-ла, то није због тога што сам прочитао многе књиге (нисам за-слешвен уображеношћу и добро знам своју меру, и то коликосам испод неких оратора и филозофа), већ због тога што, има-јући у себи усуд мудрости, црпао сам је не из текућих вода,већ открих и отворих тајне изворе и с великим трудом извукохиз њих сакривену, дубоко на дну, воду.

ХLIII. Данас ни Атина, ни Никомедија27, ни Александријау Египту, ни Феникија, ни оба Рима (први - гори и други - бо-љи)28, нити било који други град, не могу да се похвале ни јед-ном од наука, а златни слојеви земље, рудоносне и среброно-сне жиле, леже сакривене од очију. Због тога се ја, не открива-јући живе изворе, упутих њиховим сличностима и, схватајућиликове и одразе, сакупих их у својој души, не сакривајући ниод кога то што добих с таквом муком, већ нудећи то свакоме ипри томе, не тражећи накнаду за своју науку, већ још и допла-ћујући свакоме жељноме29.

ХLIV. Још пре него што плод сазре, цвет ми наговестимоју будућност. За цара бех незнанац, али ме сва његова свитапознаваше и сви се пред њиме надметаху у набрајању мојихврлина, не заборављајући при том да подвуку финоћу мојихречи. Казаћу нешто и поводом тога. Врлине и пороци дати сунам рођењем - ја овде не говорим ни о моралним врлинама, нио грађанским, нити о онима које се налазе изнад њих и при-ближавају се обрасцу и савршенству творца. Као што једни насвет долазе обдарени лепотом, други пегама и борама, тако јеи за душу - једни се одликују пријатношћу, други су мрачни итмурни. Временом, први почну да сијају лепотом, код другихсве иде наопако, и беседништво им не иде одруке.

ХLV. Говорили су ми да је моја беседа цвет над цветови-ма, чак и у једноставним разговорима, и да зрачи лепотом безикакве усиљености. Ја на то не бих ни помишљао, да ми то

27 ,' Тј. „отаца цркава".

Псел има у виду успон Никомидије за време Константина Великога- престоница империје била је пренета у Византију (Константинопољ).

Представа о Константинопољу као другом и бољем Риму била јешироко распрострањена у византијској политичкој идеологији.

29 Псел приписује себи у заслугу увођење бесплатног учења. У прин-ципу, школе у Византији су биле приватне и плаћале су се. И учитељ Псела,Мавропод, такође је подвлачио чињеницу да предаје бесплатно. Псел се ба-вио наставничком дужношћу у својству ипата филозофа и требало је да за тодобија одређену награду из државне благајне.

istorijaonline.com

много пута нису напомињали сабеседници, и да се нису топи-ли од задовољства они који су ме слушали. Наиме, та ме врли-на и доведе до цара - красота мог језика постаде за њега првоосећање и шкропљење мог светилишта30.

XLVI. Када ме први пут уведоше код њега, не испричахништа углађено нити занимљиво; говорио сам о свом роду исвом бављењу наукама; што се тиче цара, као што богом на-дахнути људи западну у узбуђење без икаквог разлога, тако ион искуси безразложни занос и само што не поче да ме целива- такво му задовољство пружише моје речи. Осталим приступкод цара беше ограничен, мени се врата његове душе широмотворише и он ме постепено уведе у све своје тајне. Не криви-те ме ако се мало удаљим од циља свог дела, и не сматрајте тоодступање хвалисањем: ако и причам о себи, то је ипак све увези с нитима мог приповедања. Немогуће је да се тачно ис-причају ти догађаји, ако се претходно не изнесу разлози, а, акосам решим да изнесем разлоге, онда морам да споменем и оношто се тиче мене самог. Ја и дадох овако дугачак предговоркако би се моја прича одвијала по правилима вештине: враћамсе изворима, дајем претходне примедбе и прелазим на следе-ће. Уколико у том делу своје историје с таквим подробности-ма представих самога себе, нећу да учиним никакву неправду,ако понешто и прећутим, нека то остане сакривено, истинаонога што нудим је неоспорна.

ХLVII. Овај самодржац не схвати природу царства, ни тода је оно врста корисног служења поданицама и да му је по-требна душа која ће постојано да бди над користи управљања,већ своју владавину сматраше одмором од мука, могућношћуиспуњења онога што пожели, попуштањем напора; као да јеупловио у луку да се више не би прихватио крманошног весла,већ да се само наслађује благодатима спокоја. Препусти дру-гима бригу о благајни, судове и војску, а само незнатни деообавеза узе на своја плећа; својом законском судбином сма-траше живот пун задовољства и радости - те особине доби онод природе и још их више разви у себи, јер царска власт бешеплодно тле за то.

XLVIII. Као што први напади болести, која тек почиње дасе развија, не промене одмах здравље и снагу организма, такосе и тада небрига цара једва осети, јер царство још не беше насамрти, беше у њему још дисања и снаге. Настави се то такодо времена када се све то, увеличавајући се и стижући до пре-

30 Крајње надмено Псел говори о томе да је, наиме, његова красноре-чивост изазвала према њему љубав императора Константина.

164

дела зла, не сруши и не изазва пометњу. Али, за то је још ра-но31. Цар, који је ретко мислио на дела, а често на задовољстваи забаву, постаде узрок многих болести, у то време још здра-вог тела, државе.

ХLIХ. У великој мери тој његовој неумерености доприне-се и неизмерна лакомисленост природе царица, чије су забавеи задовољства ишли на душу Константина. Учешће на тим за-бавама он је сматрао обавезним и не само да није хтео да им убило чему противречи већ је и сам измишљао за њих свемогу-ћа весеља. Уосталом, када Константин поче да се руководидругим побудама, одмах нанесе царицама увреду, мада супру-га Зоја то не примети - не знам да ли сакриваше своју љубо-мору, или због година више није имала то осећање.

Како и на који начин севаста Склирена беше

иредстављена царици

L. Ево шта се догоди. После смрти своје друге супруге,која потицаше из славног рода Склира32, Константин, тада јошне беше цар, стидећи се да ступи у трећи брак, забрањен ро-мејским законима, изабра нешто још горе, уобичајено за чове-ка који жели да избегне јавност. Прибегну незаконитом жи-вљењу са рођаком преминуле, лепом и чедном девојком; незнам да ли је саблазни даровима, љубавним речима или се по-служи неким другим средствима 3.

LI. Љубав их тако веза да ни у злосрећним тренуцима ни-су желели да живе једно без другога. И када се будући цар, ка-ко се већ причало, нађе у изгнанству, та жена остаде поред ње-га, брижно се старајући о њему; дајући му све што је имала,тешила га је онако како је умела и умногоме олакшавала ње-гову патњу. Ствар је у томе што је и сама гајила наду на пре-сто, и у поређењу с царском влашћу, коју је тако хтела да по-дели с њим, све остало јој беше неважно. Сматрала је да ће,када се Константин зацари, моћи да склопе брак и да ће се свеодвијати онако како они желе, јер је јача од закона воља цара.И када се од свих њених нада испуни само једна (мислим на токако се Константин зацари, а другој не беше суђено да се

31 Поређење државе с телом које разара болест, Псел детаљно развија убиографији Исака Комнена.

32 Друга жена Константина Мономаха била је кћерка сестре Романа III,Пулхерије и Василија Склира. Умрла је средином тридесетих година XI в.

33 Могуће да Склирена није била из истог рода, већ даља рођака Кон-стантинове покојне жене. Њено је име било Марија.

165

istorijaonline.com

оствари, јер сву власт у своје руке узе царица Зоја), она се свапредаде очају, не због тога што више није могла да се нада бо-љој будућности, већ због тога што се бојала царице и што јемислила да ће ова да је мрзи.

LII. Али самодржац је не заборави. Када га поставише напресто, телесним очима гледао је царицу, али очима душепредстављао је себи и сликао црте те жене; грлио Зоју, а у ду-ши миловао лик љубљене. Константин није мислио ни на как-ве тешкоће, ни на љубомору царице, није слушао опомене,своју је вољу уважавао више од било ког савета, посебно одсавета који су долазили од његове сестре, Еупредије, једне одразумнијих жена нашег времена, која се супротстављала њего-вим намерама и делила брату корисне савете. Константин, свеједнако, није обраћао на њих никакву пажњу и већ при првомвиђењу поче са царицом причу о Склирени, при чему је нијеспомињао као будућу супругу или наложницу, већ више каожену која је претрпела многе недаће, којима узрок беше и ње-но порекло, и она сама. Молио је да се Склирена врати у пре-стоницу и да се према њој опходе како доликује.

LIII. Царица се чак и не супротстави, јер не остаде љубо-море у тој жени толико измученој бројним невољама, а којавећ беше у добу у коме су таква осећања страна. И тако, Скли-рена очекује најстрашније, а њој долазе људи да је, окруженуцарском стражом, одведу у Византију; изасланици јој уручишеписма - једно од самодршца, друго од саме царице, у којим јојбеше обећана добродошлица и преддожено да дође у престо-ницу. На тај начин се она појави у царици градова34.

LIV. На почетку јој одредише скромно уточиште и немногобројну свиту. Како би имао разлога да иде тамо, царпретвори тај дом у своју палату, и, желећи да га учини ве-лелепним и достојним царског пребивања, заповеди да се настару основу догради нова, већа, и спремаше се да на њој по-дигне раскошно здање35.

LV. Често је Константин измишљао по неки предлог у ве-зи са грађевином, и ишао по неколико пута месечно, тобож данадгледа градњу, а, уствари, проводио је време с том женом.Како су цара обично пратили и људи из друге половине дво-

34 „Царица градова", „Царски град" - обично називи византијскихаутора за Константинопољ.

35 На почетку су Склирену настанили у здању названом „кинигиј", ублизини Манганског двора. Поред тог здања Константин је почео да градиМанастир Св. Георгија (Мангански манастир).

166

ра , он би, да би их учинио мање радозналим, заповедао да сеу двору постави раскошни сто и звао их за трпезу, испуњавају-ћи им све што би тада затражили. А они, схватајући због чегаје све то, нису се толико љутили на ту госпу, колико су се ра-довали за себе, јер су добијали све што су хтели, а како су зна-ли да цар гори од жеље да тамо пође, али се стиди и одуговла-чи, измишљали су један предлог за другим, крчећи цару путпрема љубљеној, и на тај начин још више задобијали његовунаклоност.

LVI. На почетку цар, колико-толико, сакриваше својаосећања према тој жени и његова љубав не беше до те меребестидна, али, што је више времена одмицало, све је више од-бацивао сваки стид, све отвореније показивао своје намере и,преставши да се претвара, кад год би пожелео, отворено бипошао драгани и проводио време с њом. Истрчавши се уна-пред и говорећи о тој жени, казаћу још само ово: све што севидело и што се чуло чинило се невероватним - цар је одлазиокод Склирене не као код наложнице, већ као код праве супру-ге!

LVII. Из царске благајне цар узимаше за Склирену коли-ко је хтео. Једном нађе на двору бакарно буренце, украшеноспоља разним фигурама и представама, напуни га новцем ипосла јој га као дар. Чинио је и друге сличне ствари, и то не свремена на време, већ непрекидно, шаљући све време својојдрагани час једно час друго.

Како севаста беше уведена на дворLVIII. Неко време та љубав остаде полускривена, али по-

степено се све откриваше. Константин већ гласно објави својуљубав и убеди вешто царицу да живи заједно са Склиреном.Добивши њену сагласност, оде у својим замислима даље - за-поведи да се спреми повеља о дружењу и да се тим поводомразапне царски шатор. Тамо они заседаху, и тамо, због те не-чувене повеље, дођоше и чланови синклита. Лица синклитикапоцрвенеше од стида, гунђали су, али су гласно хвалили доку-мент, као да је то нека с неба пала плоча, називали су га судомдружења и другим милозвучним именима, која обмањују иочаравају лакомислене и празне душе.

LIХ. Када договор беше склопљен и заклетве положене,негдашњу љубавницу уведоше у унутрашњост царских палатаи почеше да је зову не пређашњим именом, већ госпођом и ца-

36 Тј. из женске половине двора.

167

istorijaonline.com

рицом. У свему томе најчудније је то што, када скоро сви бехуу дубини душе дирнути сазнањем колико су царицу понизилии преварили37, она сама се ни у чему није променила, свима сеосмехивала и била задовољна оним што се догодило. Често јепривијала на груди и целивала супарницу, и оне, обе, беседећис царем, размишљале су о истим стварима. Константин је под-једнако поклањао пажњу и једној и другој, али се догађало дасе речима чешће обраћа другој царици.

LX. У њеној спољашњости не беше ничег необичног, алиније давала ни повода за осуду или подсмех; што се тиче њенеприроде и ума, природа би њена могла да смекша и камен, ањен ум да постигне било шта; неупоредива беше и њена реч:племенита, украшена бојама беседништва, са ритмом као кодискусних оратора; слатке су речи саме од себе извирале из ње-них уста и давале реченом неизречени сјај. Неретко би и мојесрце освојила питањима о хеленским митовима и сама је дода-вала, ако јој се указала прилика да о томе нешто чује од уче-них. Имала је истанчан слух као ни једна друга жена, и то је,како ја сматрам, повезано не са њеном природом, већ с тимшто су сви около, а она је то знала, сплеткарили на њен рачун;реч изговорена кроз зубе беше за њу гласно причање, а шапат- основа за подозрење.

LXI. Једном, када се сви ми - секретари - окуписмо, бешеорганизовано свечано увођење царице с њеном свитом. Најпреје ишла сама Зоја са сестром Теодором, за Теодором је следи-ла севаста (ту нову титулу, по жељи самодршца, доделише јојцарице)38, и баш у то време, када се поворка упути у позори-ште, народ први пут виде ону коју Константин љуби, бок узбок с царицама. Неки, недовољно усрдни од ласкаваца, тихоизговори речи Песника: „да се осуђује није могуће" - и одмахту прекину строфу39. У првом тренутку, она не испољи ника-кво интересовање за оно што чу, али по завршетку процесије,

37 Скилица саопштава и о побуни против Склирене која се догодила 9.марта 1043 г. (С к и л . 434).

38 Севаст (севаста), грчки еквивалент за латинску реч „август" била јетитула која се прво додељивала римским, а касније и византијским импера-торима. У датом случају титула се први пут даје лицу које нема царско до-стојанство. Смисао тога је био да се Склирена приближи Зоји и Теодори.Убрзо титула севаст улази у византијску хијерархију.

39 „Немогуће је осудити" - добро познат цитат из „Илијаде" свакомеобразованоме Византијцу (III, 156). Када су окупљени тројански старци ви-дели прекрасну Јелену, рекли су „Не, немогуће је осудити што Троје син иАхејци погрдне речи и невоље толике подносе". Ласкавац на тај начин поре-ди лепоту Склирене с прослављеном лепотом древне Јелене.

168

потражи онога ко изговори те речи и обавести се о њиховомсмислу, при томе понови те речи, чисто изговарајући стих,следећи правила изговора. Човек изложи сву причу у целини,и када многи од присутних потврдише његово тумачење, срцесевасте испуни са поносом и она награди ласкавца, ни преви-ше ни премало, већ онако како је научила и сама да прима идаје. Како би људи, а посебно царице, заволеле Склирену, са-модржац је својој драгани омогућавао да свакога и сваку дару-је по њиховом укусу.

LXII. Сестре су имале своје страсти. Старија је имала сла-бост према грумењу злата, које није држала код себе, нити чу-вала у ризници, већ шаком и капом делила другима, и премаиндијским ароматичним биљкама (посебно према дрвећу којечува природну влагу, патуљастим маслинама и ловору с белоснежним плодовима). Млађа је волела да свакодневно добијахиљаду златних дарика40, којима је пунила бакарне сандучиће;и тако, дарујући сваку по њеном укусу, севаста је умела даугоди обема. Ствар је у томе што је прва царица, у свом поод-маклом добу, заборавила на љубомору и, већ начета временом,није осећала никакву мржњу, нити је мучила завист према су-парници. А Теодора, добијајући све што пожели, узнемирава-ла се још мање од сестре.

LXIII. И тако се ризница, коју с таквим мукама и знојемсакупи Василије, потроши на радост и забаву жена. Непрекид-но су трошили на дарове и награде, понешто је стизало и оддругих људи, и за веома кратко време све беше разграбљено иизгубљено. О томе сам већ причао и сада ћу да завршим. По-делише између себе одаје: цару припаде средња од три, цари-це се уселише у крајњу, а унутрашње просторије заузе сева-ста, и царица је улазила у собу самодршца тек када би се прет-ходно уверила да је он у својој одаји, далеко од љубљене. Упротивном се прихватала свога посла. А каквог то посла?

LXIV. Зоја није подносила женска занимања, рукама сеније дохватала вретена, није се примицала разбоју, и ништадруго, томе слично, није волела. Истовремено је занемаривалаи царска украшавања, не знам како је било кад је била млада,али је сада изгубила сваки интерес за то. Само је једна стварпривлачила и заокупљала њену пажњу: да промени природуароматичних предмета, да припреми благомирисне масти, даизмишља и саставља једне смеше, да мења друге, и собе, доде-

40 Дарики - назив за старе персијске монете са представама лика цараДарија. Псел, ипак, нема у виду персијске монете. По обичају он се само ко-ристи античким називима.

169

istorijaonline.com

љене јој поред спаваће, изгледале су не боље од пијачних ду-ћана у којима занатлије и њихове слуге марљиво раде. Поредспаваће собе обично је горела мноштво вигњева, једне су слу-жавке шириле ароматичне ствари, друге су их мешале, трећечиниле нешто друго. Зими је царица од свега тога и имала не-ку корист: ватра која је непридно пламтела загревала је хладанваздух, али за време летњих врућина тешко је било и прибли-жити се том месту, и само је Зоја, чинило се, остајала неосе-тљива на врућину и, као стражом, окруживала себе многоброј-ном ватром. Чудна беше природа обеју сестара: према свежемваздуху, раскошним пребивалиштима, луговима и вртовимаиспољавале су потпуну равнодушност, али кад би се закључа-ле у своје одаје, једна би печатом утврђивала поток злата којисе према њој слива, друга откривала његов извор, осетиле бионе ни са чим упоредиво задовољство.

LXV. Нисам превише склон да хвалим прву царицу (при-чаћу о њој детаљније, док цар ужива са својом севастом), алиједна њена особина изазива моје непромењено дивљење -имам у виду њену љубав према богу, којом је превазилазила исве жене и све мушкарце. Како они који се сједињују с божан-ством преко посматрања, и они који теже још више: да достиг-ну истинско обоготворење, живе само у својим савршенимстремљењима и само са њима узносе, тако је и њу, може да секаже, прожела првом и најчистијом светлошћу жарка побо-жност, на њеним уснама непрестано беше име божије.

Антифонит 4 1

LXVI. Тако, на пример, она направи за себе тачнију, акотако може да се каже, представу Исуса, украси је свемогућимдрагоценостима и само што не удахну живот у икону. Бојомсвојом слика је удељивала знак ономе ко моли, румениломпрорицала будућност. Уз њену помоћ Зоја је могла да пред-сказује будућност. Када би јој се догодило нешто пријатно,или би је задесила каква невоља, Зоја би долазила код иконеда јој се захвали или затражи помоћ. Често сам и ја виђао Зојукако у тешким временима час грли лик, одано гледајући у ње-га и обраћајући му се као живом, називајући га најлепшимименима, час, бацивши се на под, кваси земљу сузама и бијесе у груди. Ако би видела да је његов лик побелео, одлазила је

41 Смисао израза је нејасан. У Константинопољу је постојала цркваАнтифонита у коју је, по сведочењу хроничара Теодора Скутариота, билапогребена Зоја.

170

мрачна, а ако би био пламтећи, озарен јарким сијањем, одмахби о томе обавестила цара и прорицала будућност.

LXVII. Читао сам у хеленским књигама да миришљаваиспарења, подижући се у ваздух, терају зле духове и замењујуих у одговарајућим материјама добрим (исто тако, у другимслучајевима, камење, траве и тајни обреди изазивају појаву бо-жанства)42. Када први пут то прочитах, не сложих се с таквимтврдњама, касније нисам хтео да у то верујем, ослањао сам сена чињенице и камењем отерао од себе такве мисли. Зоја сепредавала томе не по хеленском обичају, и не из таштине, већје, изражавајући сву страст своје душе, посвећивала богу нај-драгоценије од онога што нам се признаје за драгоцено.

LXVIII. Дошавши до овог места посвећеног царици, по-ново ћу да се вратим на севасту и еамодршца и, ако је по во-љи, да их пробудим, раздвојим и Константина оставим за при-чу која следи, а са животом Склирене завршим већ сада.

Смрт севасте

LXIХ. Вероватно је самодржац - о томе су кружили разнигласови - спремао за њу царску власт; не знам само како јемислио да оствари тај свој план, али такве је мисли заиста га-јио. Међутим, замислима Константина и надама његове драга-не не беше суђено да се остваре, а разлог томе беше болест се-васте, коју не могаше да победи ни сва брига, ни сва нега. Ле-чење није помогло, груди су је болеле, тешко је дисала, и она,која је сањала о бољој судбини, морала је пре времена да серастане од својих надања43.

LXX. Колико само самодржац оплакиваше њену смрт!Али, јауке које је испуштао, све што је чинио, сузе које је каодете горко проливао, непотребно је уплетати у ткање мојеисторије. Јер, да износи дела и речи јунака у свим подробно-стима и до најмање ситнице - то није задатак историчара, већонога који куди - када су те ситнице повод за стид, или пане-гирика - када су те ситнице основа за похвалу. Ако се повре-мено и сам користим оним што одбацују други историчари,ничега ту нема чудног, јер историјско дело није затворено ууске оквире и није строго ограничено са свих страна, већ на-против, допуштена су одступања и скретања пажње. Утолико

42 „Хеленске књиге" - тј. незнабожачке. Псел говори о магијским обре-дима којима су се бавили приврженици „халдејске науке".

43 Склирена је умрла око 1045. г. Псел јој је посветио дугачак, ласкавепитаф.

171

istorijaonline.com

пре је историчар дужан да се брзо врати натраг на причу, и дасву пажњу устреми на основни ток, а остало да тек понекадспомене.

LXXI. О патњама Константина ћутим. Говорићу само оглавноме, о ономе што је чинио на гробу севасте, али нећу отоме сада, већ када за то буде време, тек пошто изложим дога-ђаје који су претходили овоме. Ствар је у томе што сам, кадасам почео да причам о севасти, сматрао да сам дужан да ис-причам сву њену историју у целости и пређох преко некихствари које су достојне пажње, јер бих иначе морао да је спо-мињем поводом сваког случаја и да сваки час прекидам токприповедања. Приповедање о севасти прекида се заједно с ње-ним животом, тако да се поново враћам на самодршца, од когаћу да начиним предмет поделе наше историје.

LXXII. Како сам то не једном већ рекао, после многих бу-ра, пристигавши на мирну обалу и у тиху луку, Константинвише није желео да иде на отворено море. Другим речима, по-ступао је више као цар мира, него као ратнички расположенцар, тако су исто, уосталом, поступали и многи његови прет-ходници. Међутим, уколико се догађаји одвијају не по нашојвољи, већ изнад нас, постоји неко моћно начело, које водинаш живот куда хоће, понекад правим путем, понекад кроз бу-ре и пометње, тако и делања Константина нису водила ка же-љеном циљу, а таласи невоља навалише на њега један за дру-гим. Државу потресаху унутрашњи ратови, а њена бескрајнапространства опустошише напади варвара, који се враћаху усвоје пределе односеђи добити колико су хтели.

LXXIII. Уздржаћу се да о следећим догађајима причамдетаљно; било би потребно много времена и превише речида би се испитало како је све то почело и у шта се претвара-ло, да би се избројали бојеви редови, логори, чарке, трвења исве остало о чему, обично, причају трезвени историчари.Ипак, ти, мени најдражи од свих људи , ниси од мене тра-жио историјско дело по свим правилима, већ си тражио дапричам о ономе што је најважније, због тога прећутах многезначајне догађаје, због тога не поделих материју својеисторије по олимпијадама45, не поделих је, попут Историча-

44 Псел се директно обраћа некој особи која га је покренула да се при-хвати свог историјског дела. Многи византијски историчари су исто тако твр-дили да су их пријатељи натерали да пишу историјска дела. Тако и Псел сле-ди стандарде византијске иконографије. Питање на кога Псел мисли под ,једанод њему најдражих" је нејасно. Обично се мисли да је то Константин Ликуд.

45 Позноантички историчари обично су рачунали време по олимпијада-ма, односно по размаку од четири године између две олимпијаде.

172

ра , по годинама, већ, без заплитања, излагах само најважнијеи само оно што беше урезано у мом сећању када ово писах.Како већ рекох, избегаваћу појединости, јер одабрах средњипут између оних који су причали о владавини и подухватимастаријег Рима47, и оних који су састављали летописе наших да-на - не подржавам развучено приповедање првих и не трчимза обрасцем сажетости других, како моје дело не би изазвалодосаду, али и како не би испустило ништа што је значајно.

LXXIV. Прихватимо се тога! Придржавајући се следа до-гађаја, моја је прича, пре свега, дужна да се дотакне прве однаметнутих цару војни, и ту ћу, укратко, да споменем и оношто је томе претходило, како бих спојио главу с телом могприповедања. Трновит пут је добар, каже пословица, а истотако, и добрим се људима прикрада завист. Треба се, понегде,препустити цвету обдарене природе (говорим о ономе што сенепрекидно догађа), савршеног ума, племенитости, чврсте ихрабре душе, или било које друге врлине, па да спрема чак инож - цветајући изданак се обрезује, а јалове гране израсту ипостану трње. Није чудно што људи, природно обдарени врли-нама, обично почну пре или касније да на њих гледају попрекоса завишћу. Но, како се мени чини, та је страст обузела цареве,нису им довољне ни круна, ни пурпур, место себи не могу данађу ако се не покажу мудрији од мудраца, вештији од наји-скуснијих, једном речју, изнад свих врлих, и желе да владају недругачије него као богови. Ја сам и сам виђао такве који супре били спремни да умру, него да затраже туђу помоћ и да засвоју владавину буду обавезни другима. И мада би требало дабуду поносни што бог управо за њих створи руку која им по-маже, они су спремни да је одсеку, чим приме њену помоћ49.

LXXV. Овакав увод начиних мислећи на онога ко процве-та у наше време, ко показа снагу искусног војсковође, и још

46 „Историчарем" су у антици и средњем веку обично називали Туки-дита, као што су „песником" звали Хомера. У својој „Историји" Тукидит до-гађаје даје хронолошки.

47 Псел пре свега има у виду Дионисија Халикарнашког, грчког исто-ричара из I в.п.н.е. који је живео у Риму. Једно од својих дела он је посветиоримској историји. У другим делима Псела, могу да се примете многе позај-мице из Дионисијевих дела.

48 У византијској историографији збио се препород по древној тради-цији. Историјски догађаји распоређују се по годинама или царевању одређе-них императора. Овај други принцип подржан је и од Псела.

49 Псел је у овом случају најјасније формулисао свој однос према им-ператорима: они не воле да слушају савете мудрих и добронамерних учите-ља (значи, ни самог Псела). Такви прекори налазе се свуда у „Хроници".

173

istorijaonline.com

више од тога - ко храброшћу и вештином заустави налете вар-вара и осигура Ромејима неприкосновену слободу50.

LXXVI. Тај Георгије Маниак не израсте одједном из но-сача у војсковођу, и не догоди се то тако да увече труби утрубу и служи као гласник, а да ујутру командује читавом вој-ском, већ, као по знаку, поче он поступно да се креће напред,степеницу по степеницу да се пење ка вишим војним дужно-стима51. Ипак, пало му је у удео да постигне успех, па да од-мах, украшен венцем победника, падне у окове; враћао се ца-ревима као победник и допадао тамнице, слали су га у поход иповеравали му сву војску, али су му са обе стране већ стајаливојсковође - жутокљунци, који су га гурали на пут којим нијетребало да се иде, где је све требало да се окрене и против нас,и против њега самога. Он заузе Едесу, али паде под истрагу52;послаше га да заузме Сицилију, али како му не би омогућилида заузме острво, срамно га позваше натраг .

LXXVII. Видео сам тог човека и био њиме задивљен.Природа га је обдарила свиме што је било потребно једномвојсковођи: његов раст је достизао скоро десет стопа , ониоко њега гледали су га одоздо, као што се гледа брдо или ви-сок врх; наизглед није био нежан и леп, већ некако налик ви-хору, имао је громки глас, рукама је могао да здроби камен ипонесе бакарна врата, плаховитошћу је био једнак лаву и имаоје страшне обрве. И у свему осталоме беше такав, а прича је ипреувеличавала оно што је било у стварности. Варвари су себојали Маниака, једни зато што су га видели својим очима и

0 Ласкава алузија на Исака Комнена, за чије је време писан први део„Хорнике".

51 Георгије Маниак, вероватно Турчин пореклом, служио је на истокуимперије и изградио своју каријеру још за време Романа III. Био је најпрестратег највеће источне теме, затим катепан Доње Мидије, затим протоспа-тар, патриције и магистар. Године 1037. био је именован за стратега темеЛонгивардије. Однео је низ победа над византијским непријатељима. Овакавначин напредовања у служби је по Пселу једини прави.

52 Георгије Маниак је завладао Едесом године 1031. Други историчарине говоре ни о каквом процесу „истраге".

53 Георгије Маниак био је послат на Сицилију да се бори са Арапимагодине 1038. Заповедник флоте био је муж сестре Михајла IV - Стефан. Ма-ниак је на Сицилији однео низ победа, али се посвађао са Стефаном, кога јеувредио „и речима и делом". Због Стефанових притужби Маниак је биоухваћен и послат у оковима у Константинопољ.

54 Георгије Маниак, по Пселу, био је висок скоро три метра. То отворе-но преувеличавање дато је у стилу хиперболизираног портрета војсковође.Огромну снагу и страшни изглед Маниака примећује и Аталијат (А т а л.19).

174

што су се дивили том мушкарцу, други - зато што су се о ње-му наслушали страшних прича.

LXXVIII. Када нам отеше Италију и оставише нас без ве-ћег дела царства, по други пут посла Михајло њега да ратује сосвајачима и да поврати држави ту област (под Италијом јаимам у виду не читаво полуострво, већ само његов део окре-нут према нама, који носи тај општи назив)55. Појавивши сетамо с војском, Маниак искористи све своје искуство и чинилосе да ће да одагна завојеваче и да ће мач његов бити добра за-штита од њихових напада.

LXXIX. Када Михајла свргоше с престола, а власт пређеу руке самодршца Константина, кога управо описујем, новицар беше дужан да укаже Маниаку част разноврсним послани-цама, да га овенча са хиљаду венаца, да га уважава на разнедруге начине, али он не учини ништа од тога, даде му поводда буде подозрив, и, на тај начин, од самог почетка уздрмаоснове царства. Када их, пак, Маниак подсети на себе, прогла-сише га сумњивим и беше окривљен да спрема побуну, али нитада Константин не поступи с њим како треба, није се претва-рао као да о његовим намерама не зна ништа, већ се окоми нањега као на отвореног побуњеника56.

LXXX. Цар посла људе код Маниака не с наредбом даучини по вољи војсковођи, да га омекшају и упуте на правипут, већ, може да се каже, да га погубе или, блаже речено, дага оптуже за непријатељство и само што га не спале, баце уокове или истерају из града. На челу тих изасланика не бешевешт човек, искусан у преношењу таквих порука, који је дужевреме провео у војној или грађанској служби, већ један одоних који су са уличних раскршћа одмах упали на двор57.

LXXXI. Када се тај човек искрца у Италију, Маниак већбеше организовао побуну и беше на челу војске, и због тога сазебњом очекиваше царског изасланика. Овај га не обавестиунапред о својим мирољубивим намерама, чак га и не извести

55 Под Италијом Псел у конкретном случају има у виду њен јужни део,Апулију и Калабрију, који је у то време био византијска провинција. ПоСкилици (С к и л. 422) Маниака је пустио из тамнице Михајло V, а у Италијуга је послала да ратује са Арапима Зоја.

56 Према Скилици, Константина Мономаха је нахушкао против Маниа-ка Роман Склир (брат Склирене). Имања Романа Склира и Георгија Маниакабила су једно поред другог, а они одавно у непријатељству (С к и л. 427).

57 Тај човек је био протоспатар по имену Пард, који се, по Скилици(Скил. 428) није одликовао ничим позитивним, сем што је лично познаваоцара. Пард је требало да буде следбеник Маниака.175

istorijaonline.com

о свом доласку, већ се, неприметно за људске очи, појави предМаниаком на коњу; не изговори при томе ни реч упозорења,не учини никакав увод, како би беседа била блажа, већ одјед-ном обасу војсковођу грдњом и запрети му страшним казнама.Уверивши се својим очима како се остварују његове сумње, абојећи се и тајних казни, Маниак плану у гневу и замахну наизасланика, не да би га ударио, већ само да би га заплашио.Овај пак, као да је на месту преступа доказао кривицу Маниа-ка, позва све за сведоке такве дрскости и закључи да виновникне сме да остане некажњен. Маниак и његови бојовници ре-шише, пошто ствари тако лоше стоје, да нападну изасланика,да га убију и да, пошто се ничему доброме више од цара нисунадали, организују побуну.

LXXXII. Том, одважном и ни од кога превазиђеном у вој-ној науци, човеку прикључише се гомиле народа, и не самоони који беху у добу подобном за војну службу већ и старо имладо, сви се прикључише Маниаку! А он, ипак свестан да сепобеде не добијају бројкама, већ искуством и вештином, ода-бра само најискусније бојовнике, с којима разори многе градо-ве и задоби немали плен; заједно с њима се, непримећен одстража, упути на другу обалу, и нико се не усуди да му пође усусрет. Сви се бојаху Маниака и настојаху да се држе што да-ље од њега.

LXХХIII. Тако стајаху ствари с Маниаком. Самодржац,пак, сазнавши за смрт изасланика и непромишљеност побуње-ника, организова против њега много хиљада бојовника, али секасније уплаши да се будуђи војсковођа после победе не узо-холи због свог успеха, не окрене оружје против господара и неорганизује још страшнију побуну (јер војска под његовим за-поведништвом беше огромна и могла је да згроми противни-ка), и због тога на чело бојовника постави не било ког племе-нитог мушкарца, већ једног себи оданог евнуха, човека којиније могао никаквим достојанствима да се похвали58. Овај кре-ну с многобројном војском на узурпатора. Када Маниак сазнада је на њега кренула сва ромејска војска, он се не уплаши ње-не бројне надмоћности, не устукну пред њеним налетом, ми-слио је само на побуну, трудећи се да непријатеља затекне не-спремног и да, на челу лако наоружаног одреда, изненада на-падне на њега 9.

58 Био је то севастофор Стефан.59 После убиства Парда Маниак је морем пошао у Бугарску и победо-

носно кренуо на Константинопољ. Битка у којој је погинуо Маниак одиграласе на путу из Солуна (А т а л . 18).

176

LXXXIV. На крају наши бојовници успеше да се престро-је у бојне редове, али се и тада, убрзо, нађоше у улози посма-трача, а не противника Маниака; многима он не дозволи чакни да га виде, заслепи их попут муње, заглуши попут громабојевима командама; упадао је у наше редове и сејао ужас сву-да где би се појавио. Захваљујући својој одважности, одмаходнесе победу над нашом војском, али устукну пред значајномодлуком, смисао које нам је непознат. Када Маниак доведеједног за другим у хаосу наше одреде (требало је да се самопојави па да се наши збијени редови растуре, а бојовници поч-ну да се повлаче) и када се сав строј распаде на делове и свеобузе пометња, у десни бок војсковође одједном се заби ко-пље, које није само огребло кожу, већ је продрло дубоко у те-ло, и из ране лину крв. На почетку Маниак као да не осетиударац, али, видевши како цури крв, стави руку на место ода-кле је она цурила и, схвативши да је рана смртоносна, опростисе од свих нада; покуша прво да се врати у свој логор, и чакодјаха мало даље од војске, али осети слабост у читавом телуи није више могао да управља коњем. Пред његовим очимапојави се магла, он тихо, колико му то дозволише моћи, заје-ца, испусти из руке узде, исклизну из седла и, о, страшног липризора - тресну на земљу.

LXXXV. Али, и лежећи на земљи, уливаше страх нашимбојовницима, и они зауставише коње, бојећи се да то није неколукавство. И тек када, осетивши слободу, коњ поче немирнода јури по пољу (коњовоца не беше близу), они у гомили јур-нуше према мртвацу и, разгледајући га, беху поражени коликоместа заузима тело које лежи на земљи; одсекавши Маниакуглаву, однеше је заповеднику војске. Многи почеше себи даприписују убиство тог човека и да, тим поводом, плету разнеприче, а како ништа није могло да се провери, тврдили су чаки то да се на Маниака бацио неки непознати коњаник и обе-зглавио га. Много беше таквих прича, али доказа ни за једнуод њих не беше; на Маниаку се видео расечен бок, па су прет-постављали да га је проболо копље, али ко је то урадио остаденепознато до дана данашњег, у коме ја пишем ово дело.

LХХХVI. Многа зла претрпе тај човек, немало их и самнанесе, па таквом смрћу и умре. Што се тиче његове војске,неки се одреди тајно вратише у родну земљу, али већи деопређе на нашу страну. Још пре него што се војска врати, само-дршцу послаше главу побуњеника, и он, као да га запљуснувал, мало одахну, захвали се Богу и заповеди да главу Маниа-ка окаче изнад Великог позоришта, да сви издалека могу давиде како се испарава на ваздуху.

177

istorijaonline.com

LXXXVII. Када се војска врати (већи број бојовника бешеовенчан победничким венцима) и разапе логор код градскихзидина, самодржац одлучи да приреди славље у част победе.Знајући каква је корист од представа, умејући да организујесве што је свечано, он построји ту процесију на следећи на-чин: напред, по његовом наређењу, са оружјем у рукама, носе-ћи штитове, лукове и копља, али без реда, и не у строју, ишлису лако наоружани бојовници. За њима су ишли одабрани ко-њаници - катафракти, који су изазивали ужас својом одећом ибојевим редовима, а затим побуњеничка војска, не у строју, ине уљудног изгледа, већ сви на магарцима, стражњицама окре-нутим напред, са обријаним главама, и с хрпом срамног смећаоко врата; затим се светковало славље над главом узурпатора,иза ње су носили његову одећу, затим су ишли бојовници смачевима, равдухи и они који су замахивали секирама у де-сницама60 - та се огромна маса кретала испред војсковође, апоред ње јахао је и он сам, приметан захваљујући коњу и огр-тачу, а за њим је ишла сва свита.

LXXXVIII. Тим поретком ишла је поворка, а у то време,самодржац, висок и бљештав, седео је свечано испред такозва-не Бакарне страже, поред самог божијег храма, који подижевелики цар Јован, који је владао после Никифора Фоке61; седе-ћи са једне и друге његове стране, славље су посматрале и ца-рице. После те свечане поворке цар се, праћен свечаним сла-вопојкама и с венцем на глави, упути на двор и, у складу сасвојом природом, није се више купао у сјају славне победе,већ поново постаде скроман, као што беше раније.

LXXXIX. Прекрасна и достојна сваке хвале беше та осо-бина код цара: никада се није заносио успесима, није се хвали-сао и, пошто би се мало обрадовао, колико је то потребно, по-ново би био као пре. Таква му беше природа. Међутим, не бе-ше обазрив, не довољно, напротив, за човека који је искусиомноге недаће и коме је потребан одмор, понашао се веома ла-комислено, због тога су се и невоље, као валови, сручивале нањега једна за другом.

60 Тј. Варјази или Руси.61 Бакарна стража - вероватно се има у виду такозвана Халка - вести-

бул Великог дворца према тргу Августион. Поред Халке налазила се цркваСпаситеља коју је подигао Роман I Лекапен, а проширио и раскошно укра-сио Јован I Цимискије.

178

У с т а н а к Руса (и п о б у н а Торника)

ХС. Још не угушише побуну, а већ отпоче бој с варвари-ма. Небррјено, ако тако може да се каже, мноштво руских лађапроби се силом, или побеже од бродова који су их одвраћалиод даљњег приступа престоници и уплови у Пропонтиду.Облак, који се неочекивано подиже с мора, замрачи царскиград. Стигавши до овог места, хоћу да испричам због чега сеони, без икаквог повода од самодршца, отиснуше на пучину икренуше на нас.

ХСI. То варварско племе је увек горело од зависти и мр-жње према Ромејској држави и, непрестано смишљајући часједно, час друго, тражило је повод за бој с нама62. Када умресамодржац Василије, који у њих усади ужас, а затим сконча ињегов умеренији брат, Константин, и заврши његова племени-та владавина63, они се поново сетише свог старог непријатељ-ства и почеше, мало-помало, да се спремају за будућу војну.Владавину Романа сматраху веома блиставом и успешном, пазбог тога не стигоше да изврше припреме: када, после краткевладавине умре и он, а власт пређе у руке непознатог Михајла,варвари спремише војску за бој с њим; изабравши морски пут,насекоше негде, у дубини своје земље, грађу, издубише чуно-ве, мање и веће, и, радећи све у тајности, спремивши великуфлоту, беху спремни да крену на Михајла. Док се све то при-премаше, а војна с Русима још увек беше само претња, не до-чекавши да се појаве, опрости се од живота и овај цар; за њимумре, не успевши како треба ни да се учврсти на двору, и сле-дећи, а власт допаде у руке Константину, и варвари, мада нисуимали шта да замере новом цару, пођоше на њега без икакавогповода, само да се њихове припреме не би показале узалуд-ним. То беше тај безразложни повод њиховог похода противсамодршца64.

Чини се да Псел преувеличава када је у питању непријатељство Русапрема Византији. До 1043. односи Византије и Русије били су у сваком слу-чају пријатељски. Руси су се налазили у такозваном варјашко-руском саста-ву у Константинопољу, служили у византијској војсци, и имали у престони-ци империје сопствено свратиште. То је било време интензивних трговачкиходноса између те две државе. О добрим односима с Русијом, за разлику одПсела, тачно говори и Скилица (С к и л. 430).

63 Текст је на том месту, очигледно, уништен. Преводимо са интервен-цијама предложеним од Сикутриса. Под „племенитим владањем" има се увиду владавина Македонске династије.

64 Нешто другачије о разлозима, или, тачније речено, о поводима тограта говори Скилица (С к и л . 430). У некој свађи међу трговцима био је уби-јен неки знаменити Рус. Сазнавши за то, кнез Владимир Јарослав одмах јеспремио своју и савезничку војску, и одбивши да прими извињење изаслани-

179

istorijaonline.com

ХСII. Стигавши неприметно у Пропонтиду, предложишенам прво мир, под условом да пристанемо да платимо великуоткупнину, одредише при том и износ: по хиљаду статира65 засваку лађу и то да се тај новац изброји не другачије до на јед-ном од њихових пловила66. Смислише то, или верујући да коднас извиру златоносни извори, или решени да нас, по сваку це-ну нападну, па се измислили немогуће услове, тражећи нека-кав изговор за ратовање. Због тога, када изасланике не удосто-јисмо никаквог одговора, варвари се збише и припремише забој: толико су веровали у своју снагу, да су рачунали да зау-зму град са свим његовим становницима.

ХСIII. Поморске снаге Ромеја у то доба беху невелике, аватроносне лађе , разбацане по приобалним водама, по ра-зним местима, чувале су наше пределе. Самодржац сакупи наједно место остатке негдашње флоте, сакупи теретне лађе,опреми неколико тријера68, укрца на њих искусне бојовнике иу изобиљу снабде лађе течним огњем и поређа их у луци којасе налазила насупрот варварских чунова, а он сам, с групомизабраних синклита, почетком ноћи стиже на брод у истој тојлуци; обавести званично варваре о морској бици и у зору по-ређа бродове у бојни поредак. Са своје стране варвари, као данапустише логоровање и посматрање, изађоше из супротнелуке, удаљише се на веће растојање од обале, поређаше свелађе у једну линију, преградише море од једне луке до другеи, на тај начин су могли да нас и нападну и одбију наш напад.Не беше међу нама човека који је на то што се догађа гледаобез великог душевног неспокојства. Ја сам, стојећи поред са-модршца, он је седео на брежуљку који се спуштао према мо-ру, из далека гледао шта се догађа.

ХСIV. Противници се тако постројише, али ни једни нидруги нису започињали бој, обе су стране стајале без покрета,у збијеним редовима. Прође већи део дана, када цар, давши

ка Мономаха, кренуо је на Византију на челу војске у чијим је редовима би-ло 100 хиљада бојовника. Руси су пловили у чуновима издубљеним из једногстабла. Аталијат спомиње 400 руских чунова.

65 Као и у већини случајева, за означавање платежних јединица, Пселсе користи античким именима.

66 По речима Скилице, Константин Мономах први је послаоизасланике Русима. Ови су, ипак, тражили да се исплати по три литре златаза сваког свог бојовника. (С к и л . 431)

67 Ватроносне лађе - бродови снабдевени такозваном „грчком ватром"- горућа смеса која се на непријатеља бацала из посебних сифона.

68 Тријера - антички назив за брзе бродове са три реда веслача. Скоросва византијска флота изгорела је у пожару 1040. г.

180

знак, заповеди двема нашим већим лађама полако да се упутека варварским чуновима; ове лако и складно запловише на-пред, бацачи копаља и камења на њиховим палубама усклик-нуше бојни поклич, бацачи ватре заузеше своја места и при-премише се за дејствовање. Али тада се мноштво варварскихчунова, одвојивши се од остале флоте, брзо устреми на нашебродове. Затим се варвари поделише, опколише са свих странасваку од тријера и почеше одоздо копљима да руже ромејскелађе; наши их за то време одозго обасипаху камењем икопљима. Када на непријатеље полете и ватра, једни себацише у море, да пливају ка својима, други, не знајући на ко-ји начин да се избаве, падоше у очајање 9.

ХСV. Тог тренутка стиже други знак и у море уђе мноштвотријера, а заједно с њима и друга пловила, једна позади, другапоред. Тада се наши охрабрише, а непријатељи у ужасу остадо-ше приковани на месту. Када тријере пресекоше море и нађошесе код самих чунова, варварски строј се расу, ланац се преки-ну, неке се лађе дрзнуше да остану на месту, али највећи део седаде у бег. Тада одједном сунце привуче себи маглу и када сехоризонт очисти, премести ваздух који подиже јак источни ве-тар, узбурка валовима море и натера валове на варваре. Једнесу лађе валови одмах потопили, друге су носили дуго по мору,затим бацили на стене и обалу; за некима кренуше наше трије-ре, неке чунове послаше на дно заједно с посадом, а неке су бо-јовници са тријера бушили и полупотопљене избацивали на нај-ближу обалу. Приредише тада варварима право пуштање крви,чинило се да је, изливши се из реке, поток крви обојио море70.

ХСVI. Згромивши тако варваре, цар напусти обалу и вра-ти се на двор. Говорило се наоколо - ја слушах те разговоре ине открих у њима ничег озбиљног и никакву основу за проро-чанство - дакле, говорило се да цара чекају многе напасти, ка-ко спољње, од варвара, тако и од његових, до тада покорних,поданика, а то што га оне за сада заобилазе, то добра судбинапритиче у помоћ самодршцу и с лакоћом руши подвале. И самје цар с поносом причао о пророчанствима и гатањима која се

69 Како саопштава Скилица (С к и л . 431) бој је отпочео Василије Тео-дорокан, који је са три тријере напао руску флоту, запалио седам лађа, а трипотопио заједно са заповедником. После тога су у бој кренуле и остале снагеВизантинаца, али су Руси већ почели да беже.

0 Како саопштава Скилица (Скил. 431), Руси, уплашивши се грчкефлоте, бацили су се на обалу, где су их напали византински бојовници. По-сле битке на отвореном мору на обалу је било избачено много хиљада леше-ва. Сведочанства о руском походу на Константинопољ налазе се и у многимруским летописима.

181

istorijaonline.com

тичу његовог царевања, спомињао провиђења и необичне сно-ве, једне је сам видео, о другима чуо из туђих речи и тумаче-ња, и говорио је тим поводом задивљујуће ствари. Због тога,тада, када се невоља већ приближавала, и када су се сви оста-ли бојали и ужасавали, очекујући шта ће се збити, цар је веро-вао у срећан исход и умиривао страховања оних који су гаокруживали, остајући безбрижан, као да се ништа лоше ниједесило.

ХСVII. Мени, пак, ништа није познато о пророчанскомдару Константина, и сматрам његово понашање последицомлакомислености и безбрижности његове душе. У суштини,обазриви и упућени људи знају да и безначајни разлози могуда доведу до великих невоља, и узнемирава их и било какавповод, а када их невоља већ снађе, страхују од сваког непри-јатног гласа и не могу да дођу себи, чак и када је све опет до-бро. С друге стране, припрости људи не умеју да разлуче по-четак нарастајуће невоље, не покушавају да одстране разлогенесреће, већ, предајући се задовољствима, сањају да се њимавечно наслађују, убеде чак у то и оне који их окружују, и, какоте безбрижне не би притискале никакве бриге, проричу имскоро избављење из невоља. Постоји и трећи, бољи род душа,које невоља која се прикрада не затекне неспремне, који се неоглушују на громове који грме са свих страна, не испуне сенеодлучношћу и не претварају се у робове, напротив, чак и уопштем очајању, склањају се од недаћа и црпу снагу не у ма-теријалној потпори, већ се уздају у одважност ума и виши суд.Таквог човека не видех међу људима мог покољења - за нас јечак и то добро када човек уме како-тако да предвиди несрећу,труди се да уклони њене разлоге, а ако је она већ стигла, можеда се заштити. Што се тиче самодршца, он је презирао опа-сност и на тај начин усађивао у друге помисао да зна исходдогађаја из неких виших извора и да се због тога ни због чегане узнемирава и брине.

ХСVIII. Дужан сам да дам ову напомену, како би читалацмогао, када из мог приповедања сазна на који је начин царпричао о будућности: да ће се збити ово или оно, да га прихва-ти не као видовитог, већ да припише те речи његовом каракте-ру, а исход догађаја вољи свевишњега. Имајући намеру даприповедам о побуни против самодршца, још страшнијој одпретходне, враћам се на почетак моје приче и саопштићу првокако је устанак почео и који су били разлози, приповедаћу оогорчености која је томе претходила, каква је она била и збогчега се јавила, а и о човеку који се на то одлучи, и на многошта друго, и о томе шта га је подстакло на ту побуну.

182

ХСIХ. Наставићу своју причу тамо где сам стао. Тај само-држац имао је рођака по мајчиној линији, по имену Лав, родомТорник, који је живео у Адрианопољу, еав испуњен македон-ском уображеношћу71. Имао је пријатну спољашњост, али по-кварену нарав, и увек су му се по глави мотали побуњеничкипланови. Још у младости су му многи предвиђали сјајну бу-дућност (тако се несмотрено изражавају понекад људи о неко-ме). Када се замомчио и стекао какву-такву чврстину природе,сви Македонци се одмах окупише око њега. Не једном већ бе-ху потпуно спремни да дрско организују побуну, али никаданису изабрали прави тренутак: или Торник није био са њима,или нису имали ваљани разлог за побуну. А у душама својимсви су они сакривали побуњеничке замисли. Затим се, ипак,догоди нешто што их гурну у побуну и устанак.

С. Самодржац Константин имаше две сестре. Старијој бе-ше име Јелена, млађој - Еупредија. На Јелену цар уопште нијерачунао, а према Еупредији, која се, упркос високом положају,није разметала сјајем који је окруживао, поседовала је несум-њиви ум и одликовала се чврстим и непоклебљивим каракте-ром, за разлику од других жена, беше подозрив и, како сам товећ помињао, њене је савете примао са сумњом и може да се ка-же, да се више бојао ње него што је уважавао. Она пак, опро-стивши се частољубивих нада које је полагала у брата, уздржа-вала се од било каквог исхода против самодршца, ретко је до-лазила код њега, односила се према њему не као према брату, акад би се упустила с њим у разговор, држала се надмено и спређашњом својом суровошћу, најчешће га, при томе, грдећи ипрекоревајући, а када би видела да се љути, одлазила је с пре-зиром, мрмљајући увреде на његов рачун. Приметивши да братне воли, тачније речено - не може да поднесе Торника, она гапривуче к себи и постаде блиска с тим човеком, често је с њимбеседила, мада према њему раније није осећала никакву накло-ност. Цар се љутио, али је своје мисли скривао дубоко у себи,јер још није имао довољно разлога за казну. Како би их раздво-јио, Константин је, сакривајући своје намере од сестре, удаљиоТорника из града, измисливши згодан изговор: поверио му је

72управљање Ивиријом и послао га у почасно прогонство .

71 Лав Торник - дошљак из старе јерменске породице Торника. Последоласка на власт Константина Мономаха, био је позван у Константинопољ,добио титулу патриција, а затим веста ( А т а л . 22). Овде Псел назива Торни-ка трећим братучедом или сестрићем Мономаха, а у другим случајевима ганазива другим братучедом или братанићем сестре Константина Мономаха.

72 Ивирија (Иберија) - древни назив за Грузију. То да је Лав Торникбио стратег Ивирије тврди и Скилица.

183

istorijaonline.com

СI. А слава је и у изгнанству пратила тог човека. Штави-ше, многима је то био повод да оптуже Торника, измишљалису да он, тобоже, припрема побуну и подбадали самодршца дапредухитри то зло. Слушајући те речи, цар у души остаде спо-којан. Када, пак, виде, да се за Торника заузима сестра, и кадаједном чу и њене речи - да њеног рођака никаква несрећа неможе да задеси зато што о њему брине свевишњи, то га поразиу срцу и он више није могао да обузда гнев. Спремао се, ипак,да Торнику одузме не живот, већ могућност да се побуни, папосла људе с наредбом да га пострижу и одену му црну ризу.Тако разбише наде Торника и он, обучен донедавно у бљешта-ву одору, стаде пред цара као монах. Константин га ни тада непогледа милостиво, не осети саосећање према његовој судби-ни, која га узнесе у надама високо, а затим баци доле, и, кадаби понекад Торник и дошао код њега, сваки пут би га грубопослао натраг, исмејавајући несрећника. Једино га је Еупреди-ја, да ли због родбинских осећања, или из каквих ниских побу-да, љубазно примала, а рођаштво јој беше добар изговор задружење.

СII. Недалеко од престонице беше тада мноштво дошља-ка из Македоније, највећим делом негдашњих становникаАдрианопола, све искварени људи, који на уму имаху једно, ана језику друго, који беху у стању да смисле и оно што се чи-нило невероватним, а способни да остваре и понешто угодно,вешти лицемери, а између себе одани јатаци. Самодржац, сма-трајући да је лав укроћен и без канџи, спокојно пребиваше усвојој безбрижности, а Македонци, одлучивши да је напокондошао прави тренутак за устанак, који су тако дуго прижељки-вали, одавно сложни у својим намерама, кратко се између себедоговорише, запалише несхватљиву храброст у Торнику, уве-рише се у верност оданих њиховим плановима, изведоше ганоћу из града (у том подухвату учествовало је само неколикољуди, потпуно непознатих) и послаше га у Македонију73. Какоим потера не би пресекла пут и како их не би стигли са леђа,они су сваки пут распрезали и убијали државне коње74. Про-шавши, тако без предаха читав пут, стигоше дубоко у Македо-

73 Као датум бекства Торника из Константинопоља, Аталијат одређује14. септембар 1047. г. Лав је, по тврђењу овог византијског историчара, жи-вео у Константинопољу „слободно и без страже" ( А т а л . 22). По сведочењуСкилице, Торник по повратку из Ивирије није живео у Константинопољу,већ у Андрианопољу (С к и л. 439).

74 У Византији је у XI в. постојала државна пошта. На главним друмо-вима, на одређеном растојању, биле су распоређене станице са по 4-6 брзихкоња. Издржавали су се на рачун сељака из суседних села.

184

нију и добро се сместише, као у тврђави, у Адрианољу, и од-мах пређоше на ствар.

СIII. Требало је да сакупе војску, али како нису ималиприкупљеног ни новца, ни било чега другог што би могло данатера војне старешине да окупе на једном месту одреде и дасе потчине вољи завереника, они, као прво, послаше веснике сгласовима и ови, долазећи до сваког бојовника, уверавали суга да је цар већ умро, а да Теодора, која је већ дошла на власт,највише од свих уважава Лава из Македоније, разумног чове-ка, радног, а при томе и наследника славног рода. Захваљујућитој подвали, састављачима измишљотине пође за руком да занеколико дана сакупе војску са читавог запада. Натера их дасе уједине не само та измишљотина већ и мржња према само-дршцу, који их је мало ценио и уважавао и односио се премањима с подозрењем због побуне организоване раније, и спре-мао се да их ускоро казни. Ето због чега они одлучише да нечекају да на њих нападну, већ да први нанесу удар.

СIV. Ујединивши се, супротно свим очекивањима, и сло-жни у науму, изабраше Лава и, колико то дозвољаваху окол-ности, обавише церемонију проглашавања, оденуше га у цар-ску одећу и подигоше га на штит. Он, пак примивши знакецарског достојанства, уобрази се, као да је заиста постао цар,и, једноставно као на сцени, сруши комедију и поче да запове-да онима који га изабраше, као истински господар и цар, а онису и сами хтели да он њима управља како је ред. Торник нијемогао да привуче себи масу новцем и поклонима, и због тогаосигура њихову послушност према себи тако што смањи да-жбине, а исто тако и реши да иде у нападе и сву добит узимаза себе. Што се тиче знаменитих људи и синклитика, то он од-једном произведе све у чинове: једнима повери заповедањевојске, другима одреди место близу царског престола, трећепостави на више дужности. Дужности беху распоређене поњиховим, и по његовим, жељама, и у сагласности са способно-стима свакога од њих. После тога Лав се, без одлагања, упутика престоници. На тај се начин Македонци спремише да пред-ухитре цара и нападну на њега пре него што он успе да сакупипротив њих источну војску. Рачунали су они и на становникепрестонице, надајући се да ови неће помагати цару и да нећеда иступе против њих; како је Македонцима било познато,становници престонице су и сами били кивни на самодршцазбог неправде коју им је наносио, били су незадовољни њего-вом владавином и желели су да на престолу виде цара - бојов-ника, способног да због њих ризикује и свој живот, а варвар-ске налете да одбије.185

istorijaonline.com

СV. И заиста, Македонци се још и не приближише град-ским зидинама, а већ им пође у сусрет мноштво добровољацаи гомила бојовника из планинских области- сви становници,све до саме престонице, осећали су и делали у складу са сво-јим намерама. Тако беше и с побуњеницима, а код самодршцасе све одвијаше онако како не треба: наша војска не беше оку-пљена, а ни савезничка, ако се не рачуна неколико одредастранаца, који обично чине саставни део царске процесије;што се тиче источне армије, она и не беше на месту, па није нимогла да се окупи на дати знак и да дође да помогне самодр-шцу, који се нашао у опасности. Налазила се она у Ивирији иодбијала тамо налете неког варварског племена 5. Цар падезбог тога у очајање и једино је полагао наду у зидине, под чи-јом се заштитом налазио, па се за њих и побрину: заповеди дасе обнове запуштени делови и да се на њима густо поставиоруђе за бацање камена.

СVI. Баш у то време код цара се појави болест зглобова,руке му ослабише, ноге више нису могле да га држе, распада-јући се од неиздрживог бола. На крају се поквари и пореметии његов стомак и читаво тело Константина поче полако да сегаси и распада. Цар није могао да се креће и да се појави преднародом, па градски живаљ, сматрајући га већ мртвим, оку-пљао се по разним местима и размишљао како је најбоље да сепобегне из града и преда се побуњенику. Због тога је Констан-тин морао себе да натера да се, с времена на време, обрати на-роду, или да му се издалека покаже и појавом својом потврдида је још увек жив.

СVII. У таквом се положају налазио цар; побуњеник пак,стигавши муњевито, заједно с војском, до престонице, сместисе да преноћи испред града и све беше решено не бојем и су-кобљавањем, већ самом опсадом и присуством76. Како су мипричали бојовници, и неки људи у годинама, никада раније ниједан побуњеник није дошао с толико дрскости да поставиоружје поред градских зидина и, опколивши војском престо-ницу, да усмери лукове на њене заштитнике. Ужас обузе свестановнике и град се, чинило се, већ предао. Међутим, побу-њеник, зауставивши се недалеко од градских зидина, разапе

75 Источна армија, под заповедништвом великог етериарха Константи-на, држала је тада под опсадом утврђење Халедоније, недалеко од Двине (уЈерменији). По заповести цара, Константин је прекинуо опсаду и пребациосвоју војску у Тракију. Војска је, ипак, стигла после пораза устанка Торника.

76 Логор Торника био је постављен насупрот Влахернског двора, кодхрама Св. Дароватеља (у Космидији).

186

логор и свечано се тамо смести, али проведе у њему само малидео ноћи, а затим на коњу изјаха из логора, наредивши то истосвим својим бојовницима, и, појуривши, пође напред, а ујутрусу Македонци већ стајали пред зидинама, и не у нереду, и не угомили, већ постројени у бојевим редовима, спремни за бој. Акако би нас још и заплашили, нас који нисмо бојовници, свибеху тешко наоружани, они који беху виши по чину беху уоклопима и панцирима, а коњи покривени закривкама, осталисе беху наоружали како је ко могао.

СVIII. Што се тиче побуњеника, он - на белом коњу, за-једно с изабраним коњаницима и већим делом војске, беше усамом центру строја. Окруживаху га лако наоружани бојовни-ци - сви који су гађали у циљ, покретни и плаховити, осталаснага беше распоређена с обе стране, под заповедништвомвојних старешина; бацачи, при том, чуваху своја оруђе, а, какоби строј изгледао што дужи, беху подељени у одреде не пошеснаест људи, већ мање, и због тога бојовници не беху збије-ни - не штит до штита. Гомила иза њих чинила се посматрачуогромном и небррјеном. И ти људи беху подељени по одреди-ма; марширали су, поигравали на коњима, али су одавали ути-сак не силне војске, већ гомиле у нереду.

СIХ. О њима толико. Нашавши се тада у опасности, само-држац пожеле да покаже непријатељу да је још жив, одену сеу царску одећу и смести се, заједно с царицом, на једну од нај-истуренијих галерија двора77; Константин је једва дисао, тихостењао и могао да види само део војске која је стајала недале-ко и тачно испред његових очију. Приближивши се збијени доградских зидина, непријатељи се постројише у бојне редове ипрво се речима обратише онима на зидинама, набројавши свенеправде које им Константин нанесе и све оно што се неће де-сити ако ухвате цара, али ће неминовно да их сустигне, ако гаослободе. Замолише грађане да отворе двери и пусте у престо-ницу доброг и достојног цара, који ће према њима људски дасе опходи и који ће да узвиси Ромејску државу победоноснимборбама против варвара.

СХ. Они којима се Македонци обраћаху, не само што нерекоше ни једну добру реч већ обасуше њих и њихове главарепогрдним псовкама и увредама; на тај начин рачунање побу-њеника на подршку простог народа се изјалови и они почешеда прете цару, час га исмевајући због његове телесне мане, часга називајући погрдно гнусним именима и љубитељем неча-

77 Реч је о Влахернском двору.

187

istorijaonline.com

сних забава, кобним за град и погубним за народ, додајући идруге бесмислице и увреде. Многи Македонци - а то је племесамоуверено и дрско, научено не толико на војничку једностав-ност, колико на уличне лакрдије - сиђоше с коња и, свима наочи, поређаше хор и почеше да играју комаде, комичне сценео цару, при чему су лупали ногама по такту песме и плесали.Цар гледаше њихово кревељење, слушаше њихову дреку (сто-јећи одмах поред Константина, ја се час ужасавах њихових ре-чи, час изговарах речи утехе за цара) и, трпећи срамоту због њи-хових речи и срамног понашања, није знао шта му ваља чинити.

СХI. У то време одређен број грађана изађе испред зиди-на и поче да потискује непријатељску коњицу. Једни су баца-ли камење из праћки, други стреле; претварајући се да беже,повлачили су их за собом и, окренувши неочекивано коње,пробадали их мачевима и копљима. Неки непријатељски бо-јовник, који је био вешт у бацању стрела из трске, непримећенод нас приђе градским зидинама, нанишани тачно на цара ииспусти стрелу. Стрела лагано распара ваздух, али, како је царуспео да се сагне на страну, закачи бок једног од царских слу-гу, не сасвим непознатог момка. Ми се преплашисмо, а само-држац промени место и седе даље од непријатељских редова.До самог поднева изводили су Македонци те лажи, о којимасам већ говорио, и нису само држали ораторске беседе, већ суи нас слушали, и час нам ласкали, час нас вређали. Затим,окренувши коње, упутише се у свој логор, да спреме оружје и,не одлажући више, опседну град.

СХII. Дошавши себи, цар одлучи да треба да сакупи вој-ску за отпор непријатељу, да му рововима прегради пут и дасе зидинама штите од његових напада, а да се он сам повученегде даље, како не би слушао погрдне речи и излагао се њи-ховим увредама. Смисливши, прво, све то лоше, поделившизатим те своје мисли с некима, у војним делима неупућеним,људима, и, на крају, добивши одобрење већине, цар се првораспита ко од војних заробљеника седи по затворима, ослобо-ди их и наоружа те људе, даде им лукове и копља и спреми ихза бој. Осим тога, укључи у бојне редове и многе становникеграда - сви се они добровољно јавише у одреде, као да рат бе-ше за њих забава, не гора од осталих. Сву су ноћ копали ровоко града и подизали утврђење, а ујутру, пре него што се не-пријатељ појави код зидина престонице, цар построји најбољеод наших бојовника - коњанике и лако наоружане, постави ихправо насупрот непријатеља, даде сваком оружје за бој и поде-ли их све у одреде. Сам пак, поново седе на почасно место, даиздалека надгледа како се све то одвија.

188

СХIII. Непријатељ то не виде, а када дође ближе и набасана чврст зид наших одреда, успори коње и осети потребу даразјасни одакле се одједном код нас створи толика војска (бо-јали су се да нам није у помоћ дошла војска са истока), а кадасхватише да је то само наша војска, само жалосни скуп, кадавидеше да ров није дубок и да може лако да се савлада, самосе подсмехнуше глупости цара и, одлучивши да је дошао дугоочекивани тренутак, учврстише редове и с бојним поклицимаустремише се у бој, без муке савладаше ровове, натераше у бегнаше бојовнике, појурише за њима и многе убише - кога ма-чем, кога копљем. Највећи број наших, у пометњи, сами обара-ху једни друге с коња, падаху на земљу и беху изгажени и рас-комадани. Бежаху тада не само они који беху изван градскихзидина, већ и они који су се налазили око цара, јер су се боја-ли да ће побуњеник сваки час да уђе у град и да их све побије.

СХIV. Ако се искључи провиђење, ништа више није сме-тало побуњеницима да уђу у град и да без муке добију оно штожеле; заштитници врата напустише своја места и сами затра-жише заштиту, а грађани се или разбежаше по кућама, или сеспремише да пођу у сусрет узурпатору. Торник, ипак, није смеода уђе у град, надао се да ћемо ми сами да га позовемо у пре-стоницу, уведемо на двор у пратњи царске процесије и донесе-мо пред њега запаљену буктињу. Због тога он одложи улазак уград за следећи дан, а сам поче да обилази одреде један за дру-гим и да виче да се прекине са убијањем и да се не прљају рукекрвљу сабраће, а ако би видео да се неко спрема да одапне стре-лу или баци копље, зауставио би његову руку и спасао жртву.

СХV. Тада цар (а њега, као осуђеника на смрт, већ сви бе-ху напустили), чувши јауке и видевши како се побуњеник тру-ди да спречи убијање, обрати се мени речима: „Једно ме многомучи: овај препредењак, који посегну за власт, позива на чове-кољубље и племенитост како би тиме за себе задобио божијупомоћ".

СХVI. Када сестра (имам у виду старију78, Еупредија бе-ше осуђена на прогонство), поче, ридајући, да га наговара дабежи у неки од божијих храмова, Константин је свирепо по-гледа и рече: „Ако је још неко остао уз мене нека је изведе, не-ка саму себе оплакује и не омекшава моју душу, усуд (тада сеон поново обрати мени) ће само још данас да буде на странипобуњеника, и потом ће му, попут песка, исклизнути исподногу и догађаји ће попримити сасвим други ток".

1 Тј. Јелену.

189

istorijaonline.com

СХVII. Поведавши мали број заробљеника, узурпатор се,у бојевом строју, врати у логор. Самодржац, пак, не смишља-јући никаква друга лукавства против непријатеља, доведе уред врата утврђења, увери се у подршку градског становни-штва (похвали их за исказану оданост и обећа им награду, каода има могућност да победи) и спокојно је подносио опсаду.За то време побуњеник, проводећи ту једину ноћ у логору, узору, на челу војске јурну на царски престо, који тобож, његавећ чека. Са собом поведе свезане заробљенике, које поставипоред зидина и заповеди им да вичу у одређеном тренутку, ка-да то буде потребно. Раздвојивши се по разним местима, заро-бљеници су се, изгледом и јауцима, трудили да изазову сажа-љење код заштитника града, а при том ни реч нису упутилицару, већ су молили народ да не дозволи да се пролива братскакрв, да не дозволи да његове очи гледају тако тужан призор:како их као жртве расецају на пола, да не дозволи да на себенавуче велику невољу и да има у виду да таквог самодршца ниу поменима никада није било, у шта су се и сами уверили. Онје, говорили су они, могао да поступи с нама као с непријате-љима и да нас убије, али је, ипак, одложио казну и предао на-ше душе вама на милост и немилост. Измишљали су, при том,и свакојаке ужасе за нашег цара, који је прво до неба уздигаонадања грађана, а затим их бацио са облака на стене. То је оноо чему су, углавном, говорили заробљеници. А народ им је нато одговарао исто као и раније.

СХVIII. Догађаји су се даље одвијали овако. На неприја-теља са унутрашње стране, полете камење, али промаши циљи нико не беше погођен. Тада, наши бојовници још жешће по-вукоше оружје и бацише огроман камен на самог Торника,циљ не погодише, али уплашише и натераше у бег и њега исве око њега. После тога, пошто га обузе страх и пометња, не-пријатељ напусти редове и врати се у логор.

СХIX. Од тога тренутка ствари почеше да попримају са-свим други ток. Надахнувши се кратко надом и, може тако дасе каже, нашом несрећном судбином, побуњеник се брзо спу-сти и увену; градским зидинама одметници се више нису при-ближавали, већ остадоше неколико дана у свом логору, а за-тим се вратише тамо одакле су и дошли - без реда, као бегун-ци. Да је десетак бојовника ударило њима тада у бок, ни жрец- бакљоноша не би остао у тој војсци у нереду и расулу7 . А

79 Псел овде користи ретку античку реч „пурторос" (у овом преводу:жрец - огњеносац), циљајући на пословицу - „није остао ни жрец". Та алу-зија на друге језике не може да се пренесе.

190

самодржац, мада предвиде њихово бекство, не пође за њима:још не беше дошао себи од страха и пропусти повољан трену-так.

СХХ. Нама се и њихов одлазак учини као славна победаи, упадајући у логор, људи из града нађоше тамо велике зали-хе, које су оставили пређашњи становници логора, који нестигоше све да покупе и понесу на товарним животињама, јерсу хтели да оду што неприметније, а не да одступају с богат-ством и потрепштинама. Напустивши логор, Македонци од-мах осетише мржњу према вођи, и сваки од њих, бојећи се засвоју судбину, беше спреман да напусти Торника, али, у стра-ху једни пред другима, остајаху заједно. Они пак, којима суд-бина поможе да се сакрију, као да имају крила, а не ноге, брзосе вратише у град код цара; међу њима беху не само простибојовници већ и многе војсковође и великаши. Затим, побуње-ника стиже и друга, и трећа, и многе друге несреће. Тако, на-падајући у западним земљама на утврђења која су могла лакода се освоје због положаја, због непостојања спољних зидинаи због тога што тамо већ дуго нису рачунали ни на какве не-пријатеље, ни једно од њих, како се чини, није заузето опса-дом, и пошто они којима је било наређено да јуришају на зи-дине, нису мислили толико на опсаде, колико на повратак сво-јим кућама, давали су на знање онима унутра да само изгледакао да желе да ратују.

СХХI. Са великом срамотом оде побуњеник из великогграда, а још с већом срамотом беше одагнат из других утврђе-ња . За то време, самодржац позва источну војску и, када онаускоро стиже, посла је против западних саплеменика и варва-ра . А они, сазнавши за долазак источне војске, нису ни наме-равали да јој се супротставе, већ одмах, проклињући узупрато-ра, растурише се; неки се од њих вратише кућама, а већи деопређе на страну самодршца. Ако се и јесу раније заклињали иклели да су сви до једнога спремни да, на очи побуњеника,умру за њега, сада, обузети страхом, својих заклетви се нисуни сећали.

СХХII. И само један човек - некадашњи саборац побуње-ника - по имену Јован, по презимену Ватац82, својим телом иснагом руку ни по чему није заостајао за древним прославље-

80 Торник је безуспешно покушавао да заузме Редесто - једини од маке-_ донских градова који је остао веран императору ( А т а л . 28); (С ки л. 564).

81 Том војском заповедао је магистар Михајло Иасит.2 Ватаци - у Византији знаменита породица, која потиче, како сматра

Скилица, из Адрианопоља.

191

istorijaonline.com

ним јунацима, остаде до краја уз Торника. Бежао је заједно сњим од непријатеља и заједно с њим затражи уточиште у бо-жијем храму. И то је радио без обзира на то што је могао Тор-ника да збаци и добије више почасти. Ватац је то пренебрегаои заклетву није погазио. Обојица се сакрише у олтару једногод светих храмова83 и, исукавши мачеве, претили су да ће даубију сами себе, ако силом покушају да их извуку из олтара.На крају крајева они добише обећање под заклетвом, изађошеиз цркве и предадоше се у руке човеку који им је обећао јем-ство (да им се ништа неће десити). Побуњеник је после тога,час завијао и испуштао жалосне јауке, час се обраћао молба-ма, и на све могуће друге начине изражавао своју малоду-шност. Ватац, пак, напротив, ни у несрећи није изгубио досто-јанство, сачувао је страшан лик и изгледао непоколебљиво имужевно.

СХХIII. Самодржац није хтео да памти зла и да будеузрок страдања било кога од устаника; он то обећа богу, и на-вукао би на себе страшну казну ако не би испољио разумева-ње и милост према свакоме ко је допао њему у шаке. Али, ка-да се та двојица појавише испред градских зидина, Константи-ну на памет одмах дођоше сва њихова недела, и он, без ика-квог колебања, препусти се својим осећањима на вољу и запо-веди да им ископају очи. Узурпатор поче да јауче и тужнооплакује своју судбину, а Ватац само рече: „Каквог племени-тог бојовника губи Ромејска држава", и одмах се испружи наземљу и храбро поднесе извршење казне. Затим самодржац,приредивши славље, свечаније од било ког до тада приређе-ног, обузда свој гнев и помири се са завереницима84.

СХХIV. Причајући о свему овоме, заборавих да споменемкакве спољашњости беше монах који се зацари; беше он уцвету младости и лепоте пре него што се потпуно преобрази,и, како до краја на изгуби лепоту, попут сунца које се сакрилоиза облака, обасјавао је људе слабом светлошћу своје приро-де; сада ћу да причам о томе, али, почећу од његовог сасвимдругачијег изгледа.

83 Лав Торник се заједно са Јованом Ватацем сакрио у цркву у градуБулгарофиги, у близини Адрианопоља.

84 Торник и Ватац били су ослепљени уочи Божића (27. децембра 1047.г.). Памте се значајне речи Јована Мавропода, који је позивао цара да изразимилост према затвореницима.

192

Сиољашњосш цара

СХХV. Природа га изваја као образац лепоте, обдари ње-гово тело таквог складношћу, додели му такву сразмерност, дањему у нашем добу не беше равног; а како би то красно здањепочивало на чврстој подлози, даде тој хармонији и снаге у изо-биљу. Али није се његова снага крила у дугим рукама и широ-ким раменима: запретана, како ја сматрам, у дубини срца, нијесе испољавала у телу, које се више одликовало лепотом искладом, него необичном величином. При свој тој финоћи, ње-гове руке, а посебно његови прсти, одликовали су се необич-ном снагом, и није било предмета, најтврђег и најчвршћег, ко-ји није могао с лакоћом да сломи, стегнувши га у шаци. Онајкоме би он стиснуо руку, лечио би руку данима. Причају, истотако, да је прекрасно јахао, одлично трчао, вешто и лако, иуопште, нико није могао да га превазиђе у петобоју; тако бешеснажан, покретан и брзих ногу.

СХХVI. Леп беше не мање од Ахила и Нереја у песнич-ким описима. Али, како песнички метар, у изобиљу обдарив-ши древне јунаке свакојаким лепотама, није. могао верно да ихпредстави, то је природа, створивши и извајавши живот Кон-стантина, вешто клешући и украшавајући његов облик, својомвештином превазишла песничко надахнуће. Сваки од деловањеговог тела - глава и оно испод ње, руке, и оно испод њих,бедра и ноге - она сазда у сразмери са читавим телом, при то-ме све украси одговарајућом бојом: главу - ватрено-риђом; апрса, стомак, слабине, чувајући меру, напуни најчистијом бе-лином. Онај, коме би успело да га види изблиза, док је јошувек био у цвету младости и док његови удови још увек нисуослабили, поредио би његову, зрацима што сијаше главу, сасунцем, а остало тело с најчистијим и најпрозрачнијим ледом.Исто толико беше пријатна и складна и нарав Констатина,глас звучаше милозвучно, речи беху пуне чари, а колико самонепомућене дражи сијаше у његовом осмеху!

Болест цара

СХХVII. Прекрасан беше цар који је седео на престолу,али не прође ни година, а природа, која га је красила, немајућиснаге да се носи с таквим чудом и с толико радости, ослаби ипоче да пропада, однесе његову снагу, протраћи лепоту; и од-мах се телесни принципи - имам у виду везивање основнихелемената - разлажу, наново сједињују и гомилају час у нога-ма и полним органима, час у рукама, и на крају захватају жиле

193

istorijaonline.com

и кичмени стуб85. Као водени вал уздрмаше њега, моћнијег одлађе.

СХХVIII. Несрећа не дође одмах, и не одједном, прити-ску течности прво попустише ноге - цар се истог часа нађеприкован за постељу, а када би то било неопходно, кретао сесамо уз туђу помоћ. Могао је да се прати неки редослед и кру-жно кретање: течност се у његовим ногама сакупљала за одре-ђен број дана, непокретност је, исто тако, трајала неколико да-на, а мирни периоди су бивали све краћи, паузе између нападаисто тако, а осим тога, течност поче постепено да продире и уруке, затим као да покуља према леђима, и на крају се раширипо читавом телу. Као резултат тога, сви његови удови, нато-пљени том ужасном течношћу, остадоше без снаге, мишице ижиле омекшаше, удови изгубише склад, а заједно с тим дође инемоћ и ружноћа. Ја лично видех како његови, некада фини,прсти изгубише пређашњи облик, постадоше брежуљци и ја-ме, и не могаше да држе никакав предмет. Ноге му се искри-више, колена испадоше напред, као да су лактови, због чегањегов ход изгуби чврстину, и скоро уопште није више устајао,већ је највећи део времена проводио на ложи, а ако је било по-требно да се приређују пријеми, посебно су га припремали иопремали.

СХХIХ. Константин није желео да лишава грађане њихо-вог права да га виде у процесији, али сваки би пут та обавезаза њега била право мучење. Искуство јахача помагаше му дасе држи добро и сачува достојанствен изглед у седлу, али, ка-да би се попео на коња, тешко би дисао, а узде су му биле не-потребне: са обадве стране цара су подупирали стасити и сна-жни коњовоци, који су га, задржавајући га и придржавајућипопут неког товара, доводили до места где би хтео да се зау-стави. Иако је трпео такве патње, цар није мењао своје навике,већ се трудио да његово лице буде пријатно, а понекад се исам кретао, желећи да убеди оне који су га окруживали да нијебаш толико болестан. Тако се држаше Константин за времепроцесије; камене мостове застираху ћилимима, како се његовкоњ не би оклизнуо на глаткој површини, а унутар двора носа-ху га из палате у палату, свуда где треба. Када би се течностокомила на њега, какве је само болове трпео!86

85 Псел је себе сматрао искусним лекаром. Био је аутор медицинскогдела и не пропушта прилику да се послужи медицинском терминологијом,карактеристичном за његово време.

86 Константин IX страдао је од тешке костобоље. Таје болест била вео-ма распрострањена у Византији.

194

СХХХ. Када причам о том човеку, не престајем да се ди-вим томе како је могао да издржи све те патње. Долазећи једанза другим, напади уништише остатак његове снаге и разложи-ше све што је остало. Није више могао да нађе положај у комеби спокојно почивао на ложи - сваки му беше неудобан. Ње-гово несрећно тело личне слуге окретаху овамо и онамо, једваналазећи положај који ће да му донесе тренутно олакшање, за-грађиваху га, при томе, да му буде што удобније, подупирахуи измишљаху свакојаке направе и лукавства, како би га држа-ли у одређеном положају. А њега, не само што је болео свакипокрет, болео га је и језик када би причао, и покрети очију по-мерали су течност, и цар изгуби способност да се креће и саги-ње.

СХХХI. С потпуном увереношћу тврдим, и призивам засведока бога, да трпећи такве патње и подносећи таква муче-ња, Константин себи не дозволи богохулне речи, шта више,када би видео да се неко због њега жалости, грдио би га и те-рао од себе; изјавио је да су му недаће послате као казна, нази-вајући их уздом за своју природу, јер се и сам бојао својих по-рива и говорио: „Страсти се не потчињавају разуму, већ усту-пају пред телесним недаћама: моје тело пати, али су нечаснежеље мог срца обуздане". Тако се филозофски односио премасвојој болести, и, ако оставимо све остало, и посматрамо Кон-стантина само с те стране, могли бисмо заиста да га назовемобожанским.

СХХХII. Беше обдарен још једном врлином, с мог стано-вишта не похвалном у свим односима, али од њега самог вео-ма цењеном (нека о томе свако мисли како њему одговара):није бринуо за своју заштиту, ноћу се његова одаја није закљу-чавала, никаква стража није чувала двери, личне слуге нисуувек долазиле и свако је могао у његову собу лако да уђе иизађе, и да га нико не задржи на улазу. Када су га на то опоми-њали, није се вређао, али је то прекорно одбацивао као нештошто се коси с божијом вољом. Хтео је тиме да каже да је ње-гово царство од бога и да, прихвативши вишу стражу, људску- нижу, не уважава.

СХХХIII. Наводио сам му често као пример градитеље,кормиларе, заповеднике одреда, војсковође...: „Нико се одњих, говорио сам му ја, обављајући свој посао, не одриче бо-жије помоћи, али први гради у складу с правилима, други ла-ђом управља помоћу кормила, сваки бојовник носи штит, наглаву ставља шлем, а тело покрива панциром". Наводио самсвакојаке примере како бих доказао да је боље да тако поступа

195

istorijaonline.com

и он - цар. Али никаквим доказима не успех да убедим Кон-стантина. Такво понашање сведочило је о његовој племенитојприроди, али је било повољно за оне који су му мислили зло.

Завера п р о т и в цара

СХХХIV. То и беше разлог несрећа, од којих ћу да издво-јим једну или две, а о осталима нека се досете сами читаоци.Удаљивши се мало од теме приповедања, казаћу да у градови-ма којима се добро управља постоје спискови људи - како до-брих и племенитих, тако и сирочади. То исто важи и за грађан-ски састав и за војску. Такво беше устројство Атине и онихградова који су подржавали демократију8 . Код нас, пак, никоне мари за то благо и оно нема никакву вредност - племени-тост од давнине не игра никакву улогу. Већ је по наследству,одавно (први је Ромул успоставио начело тог расула)88, уни-штен синклит, и свако је, ко жели, грађанин. И заиста, код насможе да се нађе мноштво људи који су тек недавно скинулиовчију кожу, а нама управљају, често, они које смо купили одварвара, заповедање огромним војскама поверава се не Про-клима и Темистоклима, већ презреним Спартанцима.

СХХХV. И тако се у наше време нађе нека олош из редо-ва варвара, која својом охолошћу засени сваког Ромеја и којаје, уздигавши се тако високо, дрскошћу своје силе нападалабудуће цареве, и после њиховог доласка на власт тиме би сехвалила и, показујући своју десну руку, говорила би: „Њом че-сто ударах пљуске царевима!" Потресен таквим речима, немогавши да изговорим увредљиве речи, мало је недостојало дапонекад својим рукама задавим тог охолог варварина.

СХХХVI. Неко време је одвратна прљавштина тог човекапријала племенитости нашег синклита. У прошлости слуга са-модршца, увукао се у редове великаша и био прикључен ви-шем сталежу. Али, како се већ причало, био је непознатог ро-да, другим речима - најнижег и најподлијег. Окусивши слаткуводу са ромејских врела, тај, купљени за новац, роб одлучи данеће бити он - он, ако се не загосподари и самим изворима ине постане цар племенитих Ромеја. Увртевши то себи у главу,нитков сматраше незаштићеност самодршца срећном околно-

87 У Атини су у V-IV в.п.н.е. постојали регуларни спискови грађанакоји су били обавезни да се одазову на позив у војну службу у својству хо-плита. Те спискове, вероватно, писац има у виду.

88 Многи древни писци, почињући од Тита Ливија, сматрају Ромула„демократским владарем".

196

шђу за остваривање својих намера: никоме од племенитих љу-ди није причао о својим замислима, чиме је себи олакшаоостваривање циља. Тако, једном, када је самодржац ишао упроцесији од позоришта до двора, он се помеша са масомстражара који су опкољавали поворку, продре унутар двор-ских одаја и смести се у заседи, негде поред кухиње; сви којига приметише, сматрали су да се тамо налази по царској запо-вести, па га нико не истера са двора. Касније, на саслушању,он откри свој тајни план и саопшти да се спремао да нападнеуснулог цара, да га убије мачем, који је сакривао на грудима, ида за себе присвоји власт.

СХХХVII. Таква беше његова намера. Када цар утону усан, лежећи, како сам већ рекао, потпуно незаштићен, хуљаприступи делу.Али, тек што учини неколико корака, свест мусе помути, у глави поче да му се врти, поче да се баца на свестране, и тако га и ухватише. Цар се одмах пробуди (стража сеза то време већ беше окупила и бурно је саслушавала варвари-на), ужасну се због те дрскости, и, природно, беше огорченшто се такав човек дрзнуо да дигне руку на самог цара. Наре-ди одмах да га вежу и сутрадан лично поче да га, на најстра-шнији начин, испитује о околностима преступа и да од његатражи да призна да ли има саучесника у завери, да ли га некодруги наговори на то, не гурну ли га ко на такву дрскост. Немогавши на тим испитивањима ништа разложно да одговори,преступник беше подвргнут жестоким мукама: голог су гаобесили за леву ногу и бичевали скоро до смрти; како се меничини, не могавши да поднесе мучење, он саучесницима названеке великаше, и тако, поштени, одани људи, постадоше жр-тве безумне замисли. Али га будуће време укључи у нашре-зреније, а онима који тада настрадаше, поврати добро име 9.

СХХХVIII. Неко се време самодржац бојао за своју си-гурност, али се убрзо опет одрече страже, и због тога самошто и сам не погинух, а град се нађе у још већој несрећи и по-метњи. Моја прича приповеда о томе одакле крену и до чегадоведе то зло и како се цар, западајући у велику невољу, поно-во, упркос очекивањима, избави из ње. Самодржац је имао ду-шу лакому на сваку забаву, непрестано је жудео са разонода-ма, али утеха му не беху ни звуци музичких инструмената, нимелодије флаута, ни гласови певача, ни плес, ни игре, нити би-ло шта томе слично. Ако би, пак, неки човек био, по природи,муцав, ако је неправилно изговарао речи, или ако је неко, јед-

не спомињу.Псел не именује тог несрећног побуњеника. Други извори га уопште

197

istorijaonline.com

ноставно, брбљао будалаштине и говорио све што му падне напамет, то би изазивало његово усхићење, и уопште - непра-вилна реч беше за њега најбоља забава.

СХХХIХ. У то време се на двору појави некакви полуне-ми створ, који је једва мрдао језиком и замуцкивао при свакомпокушају да нешто изговори. При томе је тај човек и сам по-горшавао ту своју ману, изговарајући речи скоро бешумно, и уједном и у другом случају беше скоро немогуће да се разумешта хоће да каже.

СХL,. На почетку је самодржац према њему био равноду-шан, и овај се на двору појављивао ретко, обично после прањаруку90, али, затим цару, таква беше његова природа, прирастеза срце та прљава сподоба, тако да ускоро није могао без њега.Време за забаву не беше одређено: и када је примао изаслани-ке, и када је постављао на дужности, или вршио било какведруге државне обавезе, његов љубимац увек беше поред њега,нудећи као забаву свој урођени недостатак и показујући ве-штину глумљења. И цар створи тог човека, тачније, направи гаод правог праха, и са уличне раскрснице премести у центарРомејске државе, даде му почасне дужности, постави међу пр-ве људе, имао је слободан приступ где год је ишао, и поставига за свог главног телохранитеља. А он је, са њему урођеномнецеремонијалношћу, долазио код самодршца не у одређеновреме, већ кад год би нашао за сходно; приближивши се цару,целивао би га у груди и у лице, испуштао безгласне звукове,топио се у осмеху, седао поред њега на ложу, стезао његовеболесне руке, причињавајући цару истовремено и бол и задо-вољство.

СХLI. Нисам знао чему више да се чудим: да ли том чове-ку који се повиновао вољи и жељама цара, или самодршцу, ко-ји изгради ту хармонију; сваки од њих беше покоран и послу-шан другоме: тек што би самодржац нешто пожелео, комеди-јант је то већ чинио, а што год је комедијант чинио - било бипо вољи цару. Схватао је самодржац да је то глума, али је до-пуштао себи да буде обмањиван, а лакрдијаш је радо приста-јао да глуми пред неразумним царем, једну за другом изми-шљао је забаве и тешио простодушног Константина.

СХLII. Цар ни за тренутак није хтео да буде без свог љу-бимца, а овоме досади његова дужност, допаде му се да сло-бодно проводи своје време. Тако једном, та хуља изгуби свогкоња на коме је јахао за време игара лоптом, и ето га, како се

1 Има се у виду церемонија прања руку императора.

198

диже неочекивано усред ноћи (спавао је поред цара) и у узбу-ђењу не беше у стању да савлада радост која га обузе. Цар неизрази никакво негодовање због тога што беше пробуђен, већсамо упита шта се с њим то догодило и због чега толико лику-је. А овај обави рукама врат Константину, покри целовима ње-гово лице и рече: „О, царе, нађен је изгубљени коњ, јаше ганеки евнух, старац, сав у борама; ако хоћеш, овог ћу тренуткаодјахати и довести ти га заједно с коњем". У одговору се царвесело насмеја и рече: „Пуштам те ако се брзо вратиш, обра-дован тиме што си нашао." Овај одмах пође да се, како се већбио припремио, ода задовољствима; вратио се увече, после го-збе, једва дишући и вукући за собом неког евнуха: „Ево човекакоји ми узе коња, али неће да га врати и куне се да га није ниузео". Старац се претварао као да плаче и да због тога не можеда одговори на ту клетву, а цар је једва могао да се уздржи одкикотања.

СХLIII. Цар за утеху даде љубимцу другог коња, лепшегод првог, а евнуху осуши лажне сузе таквим даровима каквимовај ни у сну није могао да се нада. Евнух беше из редова онихкоји су кроз прсте гледали на глуматање, а комедијаш је одав-но желео да му обезбеди царску милост, али није знао како дапита самодршца за непознатог човека, па измисли комедију сасном, учинивши цара жртвом тог лажљивца, тобожњег сна итупости душе. А што је најстрашније, сви ми схватисмо да јето комедија, али да одустанемо од претварања - таман посла!Упали смо у замку обмана и безумља цара, и морали смо да сесмејемо и тада када је требало да се плаче. Да нисам обећао даћу да пишем о озбиљним стварима, а не о тричаријама и сит-ницама, ставио бих у своје дело и многе друге сличне приче,али је сасвим довољна једна - нека моја прича иде својим то-ком.

СХLIV. Тај човек, не само што је ушао у мушке одаје, већје освојио и женску половину двора и обе царице; износио јенезамисливу лакрдију како га је родила старија, клео се богомда га је и млађа родила, догодио се порођај, и он се, тобож, се-ћа на који је начин дошао на свет, препричавао је порођајнемуке и предавао се бесрамним сећањима на материнске груди.Посебно је значајно причао о порођају Теодоре, о томе да мује она причала како је затруднела и како се решила трудноће.И тако, глупост те две жене, ухваћене на удицу комедијаша,отвори му сва врата тајних улаза, и више није могло ни да сенаброји шта му је све припадапо, како с мушке, тако и са жен-ске половине двора.

199

istorijaonline.com

СХLV. Неко време његове су се забаве на томе и задржа-вале. Када царица напусти наш свет (о чему се управо спре-мам да приповедам), будала поче да чини свакојаке гадости ипостаде узрок великих невоља. Задржаћу се на неким од тихдогађаја. У то време самодржац беше у вези с неком девојком,ћерком малобројног91 народа, која је била код нас у својствуналожнице; ничим посебним се није истицала, али је цар кодње посебно ценио царску крв и удостојио је, због тога, висо-ким почастима. Овај комедијаш је према њој осећао силнустраст. Да ли је она одговарала на осећања заљубљеног, небих могао тачно да кажем, али је на неки начин то ипак билоузајмно. Ако се у тој љубави она можда понашала мудро, онједино то није могао да глуми, наслађивао је бестидно очи де-војком, често је посећивао, обузет сав љубављу. Немајући сна-ге да обузда своје страсти, нити да учини царицу својом драга-ном, он смисли у својој глави нешто потпуно незамисливо ичудовишно: не само што је мислио да може без муке да убијецара (имао је кључеве и од најскривенијих одаја, све се откљу-чавало и закључавало по његовој жељи) већ је и имао високомишљење о себи, као да то исто желе и многи други: хранилосе код њега немало ласкаваца, а један човек из његовог окру-жења, који на њега имаше јак утицај, беше војсковођа најам-них одреда.

СХLVI. На почетку је своје жеље држао у тајности и нипред ким није откривао своје планове, али љубавна су га осећа-на преплављивала и нису му давали мира, и, одлучивши да не-што предузме, на крају крајева своје планове откри многим љу-дима. Тако га и ухватише, зграбише га не час пре, већ трен пренего што изврши злодело. Тако то беше. Када паде ноћ, и цар,по обичају, усни, он поче да оштри смртоносни мач. У то вре-ме се код цара јави неки човек носећи глас, њему хуља поверисвоје замисли; проби се с муком иза завесе и, тешко дишући,задржавајући дах, рече: „Царе, твој најмилији друг (назва гапо имену) спрема се да те убије. Смрт ти прети, сабери се!"Тако он рече; цар, пак, не знајући шта да мисли, није могао даверује у оно што је чуо. У то време, злонамерник, сазнавши штасе збило, баци мач, западе у осећања блиска цркви и припремисе за свети олтар. Причао је о својој замисли и о свим лукав-ствима којима је морао да прибегне како би остварио своје за-мисли, саопштио своје намере и како се спремао да убије цара.

91 У грчком тексту стоји обрнуто „многобројног". Прихватамо интер-венцију издавача, јер реч је о Аланима, које сбм Псел назива племеном „непревише важним и познатим".

200

СХLVII. Цар се захвали богу који га спаси, а на доносио-ца, који доказа кривицу његовог друга, се разгневи и оптужбупредухитри казном. Како више није могла да се прикрије ору-жана завера, цар следећег дана приреди сцену судског претре-са, заповеди да уведу ухваћеног, тобож да му се суди, али, ви-девши га са везаним рукама, само што горко не зајеца због тогнеобичног и невероватног призора и, са очима пуним суза, рече:„Одвежите тог човека, његов изглед омекшава моју душу". Икада га они којима то беше заповедано ослободише од окова,цар обазриво узе осуђеног у заштиту и одмах га ослободи сва-ке кривице, рекавши: „Поштене си природе, твоја једноставности поштење познати су ми, па ми реци ко ти усади ту глупу на-меру? Ко помути твоју непрепредену душу, ко помрачи твој не-вини ум? И реци ми још, шта од блага које поседујем желиш даимаш? Нећеш наићи на одбијање ни у чему што силно желиш".

СХLVIII. Тако је говорио самодржац, а потоци суза теклису из његових подбулих очију. На прво питање окривљени необрати никакву пажњу, као да га није ни чуо, а после другога,у којему беше реч о његовим жељама и љубави, одигра дивнусцену: целива руке самодршца, положи му главу на колена ирече: „Постави ме на царски престо, овенчај бисерном круном,обдари ме орглицом (он показа на украс око његовог врата) имоје име прикључи у царски родослов. То сам и раније силножелео, а сада је то моја највећа жеља."

СХLIX. После тих речи самодршца обузе усхићење и онпросто засија од радости, јер је управо хтео да ослободи свогљубимца оптужбе за тај ружни покушај под изговором да са-мо простодушан човек може да буде слободан од мука и подо-зрења. „Ставићу на твоју главу круну, рече цар, оденућу те упурпурне огртаче, само врати мени своју душу, утишај буру,разагнај таму својих очију, погледај на мене обичним погле-дом и дај да се наслађујем слатком бојом твојих очију". Разве-селише се тада чак и озбиљни људи и судије, не постављајућини једно питање, насмејаше се и разиђоше усред комедије. Ацар, тобож као да сам беше ухваћен, па игра процес у суду,пренесе богу жртве у знак захвалности, захвали му се за спасе-ње и приреди тим поводом славље, свечаније него што то бе-ше уобичајено, чији организатор и домаћин беше он сам, а по-часни гост - комедијаш и злонамерник.

СL. Пошто су царица Теодора и његова сестра Еупредија,попут богиња код Песника, „узрујане гунђале"92, изражавајући

! Хомер, Илијада, IV, 20.

201

istorijaonline.com

незадовољство и грдиле цара за простодушност, Константин,стидећи их се, ипак га посла у прогонство, али не у било коједалеко место, већ му за место живљења одреди једно од остр-ва поред града, при чему му заповеди да се тамо купа у бања-ма93 и окуша сва задовољства. Не прође ни десетак дана, а царга свечано позва натраг и дарива му још већу слободу94 и ми-лост95. Ово приповедање прећута многе још ружније ствари, окојима би састављачу било мучно да пише, а читаоцу нелагод-но да чита. Како моја прича још није приведена крају, а за крајће ми бити потребне допуне, ја ћу сада да почнем да износимдругу причу, чији је смисао неопходан за моје приповедање, азатим ћу да се вратим натраг и испричам до краја оно што са-да нисам успео.

СLI. Царица Зоја беше превише стара да би имала односес мужем, а у цару су кључале страсти, и тако, када умре њего-ва севаста , он би се често распричао о љубави, лебдео у ма-штаријама и чудним привиђењима. Својом природом одређенза љубавна дела, није могао да задовољи своју страст обичнимодносом, већ га је узбуђивало прво задовољство ложе и збогтога заволе неку девицу, која је, како сам раније већ рекао,живела код нас као наложница из земље Алана. Царство је тоневелико, и не много важно, које Ромејској држави стално ша-ље доказе верности97. Мома та беше кћер тамошњег цара, ле-потом се није одликовала, бригама није била оптерећена, кра-силе су је само две чари: снежно бела кожа и прекрасне сјајнеочи. Ипак, цар беше њоме очаран, заборави на све своје другестрасти, све своје време проводио је код ње и пламтео од љу-бави премањој.

СLII. Док Зоја беше жива, он није испољавао своја осећа-ња, више је волео да их скрива и чува у тајности, али, када Зо-

93 Посећивање бања било је једна од најмилијих забава Византинаца.Купању у бањама приписивала су се и лековита својства.

94 „Слобода" - термин који је означавао право да се слободно пред ца-рем износи мишљење. Такво се право додељивало као висока привилегијавеликашима, блиским цару.

95 Дворска будала, о којој са толико презира говори Псел, - РоманВоила. Његов напад на Константина Мономаха догодио се око 1050. г. Ски-лица говори о њему као о човеку „вештом, окретном, нечасном и хитром"(Скил.605).

96 Севаста - тј. Склирена, умрла је око 1045. г.97 Држава Алана на северном Кавказу имала је политичку самостал-

ност и у 1Х-Х1 в. Играла је одређену улогу у византијској дипломатији. Ала-ни су још у IX в. примили хришћанство.

202

• до

Ја умре , он распири пламен љубави, распали страсти и самошто не подиже брачни двор и не уведе тамо љубљену жену.Задивљујући преображај те жене зби се у трен ока: њену главуовенча невиђени украс, врат заблиста златом, руке обавишезмијолике наруквице, на ушима су висили тешки бисери, азлатни ланац с бисерима украшавао је и улепшавао њен струк.Беше то прави Протеј који мења свој облик.

СLIII. Хтео је Констатин и царском круном да је овенча,али се побојавао две ствари: закона, који ограничава број бра-кова, и царице Теодоре, која не би пристала да подноси таквобреме и не би се сагласила да истовремено буде и царица и по-даник. Због тога он не удостоји љубљену царским одличјем,даде јој звање - именова је севастом, одреди јој царску стра-жу, широм отвори врата њеним жељама и изли на њу реку ко-јом је текло злато, поток изобиља и море раскоши. И поновосе расипало и трошило: један део се траћио код градских зиди-на, други се слао варварима, први пут се тада аланска земљанатапала богатством из нашег Рима, јер су, једна за другом,непрестано долазиле и одлазиле теретне лађе, одвозећи драго-цености којима је дуго изазивало завист Ромејско царство.

СLIV. Као ромејски родољуб и син отаџбине, лио сам та-да сузе, гледајући како у ветар одлази све наше богатство; немање стрепим и сада и још увек се стидим свог господара ицара. Зна се да је два пута, а можда и три, када су младојсевасти стизале из Аланије слуге њеног оца, самодржац, пока-зујући је јавно, назвао је својом супругом, именовао царицом,при том им је и сам давао дарове, а и својој прекрасној женизаповедао да их дарује.

СLV. Тако се у комедијашу, причу о коме прекинух горе,који и раније беше у њу заљубљен, када се не окористи сре-ћом (због чега и учини заверу) и када се њоме окористи, кадасе врати из изгнанства, разгоре још већа љубав". Ја сам то до-бро знао, али сам мислио да самодржац неће ништа да наслу-ти; мучиле су ме сумње, али цар све постави на своје место.Једном, када сам пратио самодршца, када су га носили кодАланке, у свити је био и тај заљубљеник. Што се девојке тиче,она тада пребиваше у унутрашњости дворских одаја, и стаја-ше поред решеткасте преграде. Не успе цар ни да загрли дево-ју, а њему кроз главу прође једна мисао; он беше занет њоме, азаљубљеник је бацао погледе на девојку; гледајући је, сме-

Зоја је, највероватније, умрла 1050. г.

' Смисао фразе није до краја јасан. Преводимо по рукопису.

203

istorijaonline.com

шкао се и на свакојаке начине испољавао своју страст. Само-држац, гурнувши ме овлаш у бок, рече: „Погледај, хуља је јошувек заљубљена, оно што му се догоди није му наук". На теречи моје лице одједном поцрвене, цар пође напред, а овај сајош већом бестидношћу упре поглед у девојку. Али се сви ње-гови напори показаше узалудним: самодржац, то ћу тек да ис-причам, умре, севаста се поново врати на положај наложнице,а његова страст се тако и угаси - као пуста жеља.

СLVI. У овом свом делу много шта сам испустио, па сезбог тога поново враћам на Константина. Али прво се обраћамЗоји, и, завршивши приповедање о царичиној смрти, прихва-там се нове приче. Ја не знам тачно каква она беше у младо-сти, а оно што знам из туђих прича, све већ рекох.

Природа царице ЗојеСLVII. Под старост Зоја постаде несигурна у расуђивању,

али не због тога што беше неразумна, или луда, већ једностав-но изгуби сваку представу о стварима и беше потпуно исква-рена царским неукусом. Ако су је и красиле неке врлине, њенаих природа не сачува чисте, већ, испољавајуђи их више негошто треба, учини их више неукусним него достојанственим.Нећу да говорим о њеној богобојажљивости, нећу овде да јекривим за непостојање таквог осећања: по тој врлини нико ни-је био изнад ње, живела је једним богом и све што се збивалоприписивала његовој вољи, за шта јој ја већ одах дужну похва-лу100. У свему осталоме беше или неодлучна и слаба, или же-стока и строга, оба та стања, налазећи се у једном бићу, сме-њивала су се у магновењу и без икаквог повода. Ако би се би-ло ко неочекивано појавио пред њом и бацио на земљу, тобожпогођен њеним изгледом као ударом грома (такву комедијумноги одиграше пред њом), она би га одмах обдарила златномтраком, а ако би тај тада почео да опширно изражава своју за-хвалност, наредила би да га окују жељезним ланцима. Знајућида њен отац није шкртарио на казнама: лишавао је осуђеникеочију, она је таквој казни прибегавала и за најмањи преступ, ида се самодржац није мешао, многим би ископала очи без ика-квог разлога.

CLVIII. Беше најдарежљивија од свих жена, мере у свомдоброчинству није имала, због чега је све и изгубила, једномруком је делила новац, а другу пружала ка свевишњему, тра-жећи милост за дариваног. Царица се узбуђивала и од срца ра-

' Види објашњење бр. 88.

204

довала када би јој неко причао о гшеменитости њеног рода,особено стрица Василија. Иако је напунила седамдесет лета,лице јој је било без иједне боре и сијала је лепотом младог би-ћа, али није могла да заустави дрхтање руку, а и њена се кич-ма повила. Царица није волела никакво украшавање, није но-сила златом опшивене огртаче, ни огрлице, али није носила нитешку одеђу, покривала је тело лаким хаљинама.

СLIХ. Царску бригу са самодршцем није делила и труди-ла се да остане по страни од сличних занимања; ни због оногашто обично привлачи жене - имам у виду разбој, вретено, ву-ну и пређу - није се узбуђивала; царицом је владала само једнастраст, и свим својим бићем јој се предавала: да приноси жр-тве богу - говорим сада не о усменим молбама, приношењимаи кајањима, већ о ароматичним биљкама и свему ономе што сеу нашу земљу довозило из Индије и Египта.

CLX. Када дође до краја одређеног јој пута, када дођевреме умирања, њена телесна природа поче да показује свако-јаке предзнаке смрти која се приближавала: није могла да једе,све већу слабост изазивала је смртоносна грозница, увело и из-немогло тело наговештавало је скори крај. Царица усмери сво-је мисли на тамницу, ослободи дужнике дугова, избави кривцекажњавања, отвори врата царске благајне и одатле потече реказлата. Новац се трошио без рачуна, немилице, а царица послекратке агоније, која јој једва измени лице, оде из овог живота,проживевши на овом свету седамдесет и два лета.

CLXI. Завршавајући причу о царици, поново се враћам нацара и при томе сам дужан да кажем следеће: да моја жеља бе-ше не да пишем историју и да будем познат као пријатељистине, већ да сачиним хвалу том самодршцу, и, да је требалода га прославим, нашао бих у себи толико прекрасних речи, аон је то и заслужио. Ствар је у томе да онај ко пише хвалоспевпотпуно испушта све оно што није добро код његовог јунака, ахвалу плете само од оног најплеменитијег, чак и када превла-дава лоша страна, оратору је довољан само један случај кадасе тај човек понео добро и достојно хвале. Понекад он то чинис таквом софистичком вештином, да и лоше претвара у пред-мет хвале. Напротив, пишући историју - судеђи непристраснои нелицемерно, онај ко се не приклања ни на једну ни на другустрану, већ све мери истом мером, који се није наоштрио ни даописује лоше, ни да описује добро, тај једноставно, без преду-мишљаја, прича о догађајима. Ако је неки јунак његове приче,иначе достојанствен човек, нечим увредио писца, а други, ма-кар и потпуно супротан њему, учинио писцу нешто добро,

205

istorijaonline.com

историчар је дужан да у свом делу описује њих саме, не узи-мајући у обзир ни зло, ни добро. А када би историчару билодопуштено да, из добре намере или душевне племенитости,узвраћа захвалност људима који су њему наклоњени, и да збогтога изврће истину, коме би, ако не мени, запало да украсихвалоспевом самодршца који пре доласка на престо не видемене чак ни једном, а већ приликом првог сусрета беше такоочаран мојом красноречивошћу да је, чинило се, нагнуо својеуши према мојим устима.

СLXII. И ја не знам како да у својој историји и испошту-јем истину, и Константину одам дужно поштовање. Не желећини у чему да се удаљим од историјске истине, ја истовременоне желим да се потпуно одрекнем својих наклоности премацару, и, желећи праведно, и без прикривања да причам о поро-цима Константина, нећу да потамним његову сјајну врлину, и,као на ваги, од тежине његових добрих дела, пехар добра вучедоле. Па, како да не буде за њега, више него за остале самодр-шце, похвалних речи којима се изазива подозрење и које вишеличе на речи којима се неко у нешто убеђује, него на истину,Који би то човек (говорим то правдајући његове слабости), по-себно из редова оних којима беше одређена царска судбина,могао да буде украшен венцем похвале за свако своје дело, безизузетка?

СLXIII. Чак и код самодржаца прослављених по својојприроди, речима и делима (Александар Македонски, оба Цеза-ра, Пир Епирски, Епаминонда Тебански, Агесилај Лакедемон-ски101, да не говорим о осталима, чијој судбини нису припалеу удео толике похвале од панегерика), знамо то из њиховихживотописа, врлине и пороци нису били у равнотежи, већ сулоше стране нескривено претезале, што исто може да се кажеи за њихове подражаваоце - па нека су у нечему и били бољиод њих - имам у виду не све видове врлина, већ само оне који-ма су се они највише одликовали.

СLXIV. Поредећи с њима овог великог самодршца, видимда им храброшћу није раван. Али, недостатак те врлине је слихвом надокнађен надмоћношћу у другим врлинама. Природ-но обдарен, одликовао се проницљивим умом и красном паме-ћу, тако је умео да обузда пориве гнева, да се чинило да насвету нема кроткијег бића. Од мене, ипак, није остало сакри-вено да у таквим приликама поступа попут кочијаша који обу-здава ћудљивог коња: крв би наврла у његове образе, почињао

101 Псел греши када броју „самодржаца" прикључује и Епаминонду Те-банског.

206

би сав да се тресе, али би полако овладавао собом и потчиња-вао се разуму. Ако би, пак, вршећи царске обавезе, разговараос неким срдитим тоном, или некоме претио батинама, одмахби поцрвенео, као да се стиди те, њему самом стране, оштри-не.

СLXV. Када би Константин судио, тешко је било да сесхвати ко је добио, а ко изгубио: онај ко би добио бели ками-чак102, одлазио је сијајући од радости, али и његов противник,који је, не успевши да саслуша приговоре, био спреман на по-раз, упркос очекивањима, напуштао је суд с победом и доби-ти.

СLXVI. Много је људи било против Констатина, многи сувећ замахивали мачем над његовом главом, али цар је вишеволео да заташкава ствари и да се према завереницима односикао да ништа није било и као да ни о чему ништа не зна, поне-кад је сасвим заборављао на њихове бестидности. Када би себлиски престолу, којима не беше одузето право на слободномишљење103, трудили да разгневе цара, тврдећи да ће да поги-не ако се не заштити од завереника, испољавао је већи интересза своју победу, него за њихову казну. Назначио би судије, каокрасноречиви оратор пустио би из себе бујицу речи, громогла-сно би описивао дрскост завереника, али, било би довољно дана њиховим лицима примети страх, па да заврши говор прав-дајући их кротко, шалећи се понекад, и ослобађао би одмахосуђене сваке казне.

СХХVII. Да прича о ономе шта је Константин радио сви-ма на очи, остављам збору жељних да описују његова дела, асам ћу мало да размакнем завесу на скривеним стварима, којесу привлачиле пажњу и изазивале разна тумачења: једна кодоних који су га поштовали, друга код оних који су на њега ху-лили, при чему ћу да бирам, углавном, доказе који сведоче уњегову корист. А какве то? Цар је схватио да је душа његоваосетљива и човекољубива, да не спрема зло ни онима који ње-га мрзе; према онима који нису били претерано криви (гово-рим о људима који нису нанели велику увреду другима) био јевеликодушан, а оне који би се усудили да руже и самог Свеви-шњег, није слао у изгнанство, већ им је одређивао неко местоза живљење, или би их бацио у тамницу, заклињући се притом сам себи да им неће никада дати никакву олакшицу.

102 Тј. добивши процес. У судској пракси древне Грчке, судије су, ба-цивши бели камичак, ослобађали оптужбе, а црним оптуживали.

103 Право слободног суђења. Види објашњење 94.

207

istorijaonline.com

СLXVIII. Када бих напоменуо да ће му бити тешко даодржи такво обећање, он би почео да ме убеђује да само такоможе да обузда хуље. И заиста, неколико дана би у њему јошгорео огањ праведног гнева, и цар би остајао при својој одлу-ци, али би ускоро негодовање прошло (обично пошто би некопред њим почео да хвали милосрђе и да узноси претходне са-модршце), Констатин би се одмах сетио бачених по тамница-ма, расплакао би се и мучио се, мислећи како да нађе излаз изтешког положаја. На крају крајева затражио би од мене да мупомогнем да се избори са својим сумњама и дао би предностчовекољубљу, а бога би умилостивио на неки други начин.

СLXIX. Никада раније нисам познавао, а не знам ни сада,у нашем покољењу, човека који би био сажаљивији, дарежљи-вији и царственији од Константина. Као да му је власт самозбог тога и била дата, себе чак није ни сматрао царем оног да-на када не би испољавао човекољубље или дарежљивост своједуше; бацао је, при томе, ако тако може да се каже, семе до-брочинства у благородну душу, не због тога да из ње изникнекласје захвалности, а плодове захвалности је и добијао као даје сејао у „дебелу земљу"104.

СLХХХ. За љубопитљиве ћу, укратко, да испричам о томњеговом доброчинству. Неком човеку, ухваћеном како узимановац намењен војсци, одредили су да плати велики износ, ко-ји је превазилазио све што је овај поседовао. Како тај човекбеше добростојећи и богат, утеривач дуга је остајао неумо-љив, јер се радило о царској и државној благајни. Осуђени језамолио Константина да га саслуша, како би се потчинио цар-ском приговору и не би подносио читаву казну коју му је од-редио државни суд105. Обема странама дозволили су да дођупред цара, спору је присуствовало много људи, међу њима ија, који сам вршио дужност секретара и писара речи Темида106.Јавише се тако заједно цару и онај који је украо, или боље ре-ћи који је био осумњичен за крађу, жалосно и искрено поче дамоли да у корист благајне узму све оно шо он има, али да га нетерају да се задужује и остави то деци у наслеђе, при чему онскиде све са себе, показујући на тај начин спремност да да сведо последње кошуље.

СLХХI. У одговору на то цар, са очима пуним суза, рече:„Драги мој, зар се не стидиш да лишиш свој род свега што

104 Позајмљено од Хомера.105 Император је у Византији имао највишу судску власт. Сваки пода-

ник је имао апелационо право царском суду.106 Tj. - судски приговор.

208

имаш, а себе самога да доведеш до највеће беде, јер ћеш мора-ти да тражиш човека који би пристао да те нахрани и одене?"„О, царе - одговори окривљени - колико год да се трудим, немогу да платим тај дуг". Шта на то рече цар? „Да ли би био за-довољан и да ли би сматрао праведним да неко са тобом поде-ли тврј дуг?" упита он. „Тај човек - одговори овај - био би замене попут бога из машине107, али не видим да са неба слећенеки анђео или нека божанска душа, која бди над људскомправедношћу и стара се о градовима". „То сам ја сам, рече са-модржац, урадићу то и ослободићу те дела дуга".

(XXXII. Чувши то, осуђеник није могао да уздржи својаосећања, бацио се на колена и само што није испустио душуод силне радости која га обузе. Дирнут његовим изгледом, са-модржац рече: „Опраштам ти две трећине дуга" - и пре негошто речи дођоше до његових ушију, додаде: „А заједно с њими прву". Тај човек, који није могао ни да замисли да је самодр-жац способан за такву великодушност, збаци са себе великитерет који га је притискао, попут победника обуче се у раско-шну одећу, стави на главу венац и принесе богу жртве захвал-нице.

(XXXIII. Многе сличне приче могле би, ако би се то же-лело, да се испричају о самодршцу, а искусан оратор не би,одлучивши се за похвалу, пропустио да како треба прославињега за исто оно за шта би га историчар осудио. Како бих спо-менуо и његове супротне особине, морам да кажем да је царнемало времена посвећивао забавама и, ако су за друге људезабаве биле само забаве, он се према њима односио као премаозбиљним стварима, предавао им се са свом својом озбиљно-шћу. Ако би се цару прохтело да засади шуму, да огради зи-дом врт или да прошири трг за гимнастичка такмичења и так-мичења на коњима, радио је не само оно што му је на почеткупало на памет већ и много шта друго: једне је лугове засипао,друге ограђивао, старе винограде и дрвеће чупао из корена, ана њиховом су месту ницали нови, с плодовима.

(XXXIV. Шта имам у виду? Пожели ли само цар да голуледину претвори у расцветани луг - његова ће се жеља одмахостварити. Однекуд би доносили и садили то дрвеће с плодо-вима, покривали голу земљу травом узетом у некој шуми илигори, а Константин би се још и жестио што на дрвећу, које бисе појавило као на знак дат руком, не цврче зрикавци и не поју

„Као бог из машине" - (Јеиз ех тасћша) - позната античка изрека,позајмљена из сфере позоришта, са значењем: „у својству неочекиваног из-бавитеља".

9ПО

istorijaonline.com

славуји. Уложио је све напоре и ускоро је могао да ужива у ра-зногласном певању.

СLХХV. Те особине цара, и све што је из њих произлази-ло, чиниле су ми се недостојним, како каже Хомерова Калио-па: „мужа савета, коме је поверен толики народ, и толико бри-га"108. Неко ће можда, задивљен спољашњом лепотом, да изра-зи усхићење величином дела Константина, и да, због веће убе-дљивости, почне да тврди како му је вишак памети дозвоља-вао да подели време на озбиљна занимања и на забаве, и даједно није сметало другоме. Али, како је и Константин волео,озбиљним занимањима додавао је нешто што је чинило да из-гледа да сама од себе блистају љепотом, а забаве је украшаваосвим чарима, и више од тога, придавао им је свечано обележје,и уму његовом било је довољно да гомила једно на друго, раз-умом да односи победу над трудољубивошћу, поља да обрађу-је без труда, попут првог ствараоца да твори и ствара постоје-ће и његова својства од не-постојећег, да се одупре силомпроменама које доносе годишња доба, да не оскудева ни у че-му захваљујући лукавој вештини у рукама ратара, који по ње-говој вољи стварају чудеса. Људи нису могли да верују да већпосле трећег дана виде пред собом ту исту земљу, која је дојуче била равница, а до прекјуче - брдо.

СLХХVI. Причам о томе, скоро не користећи се вешти-ном беседништва и убеђивања, и нека неко други, додавши са-вршенство речима, овлада слухом и душом слушаоца. Поду-хват те врсте не одобравам, и мрзим беседништво које отимаистину.

СLХХVII. Као присталица праве историје, сматрам да сете ствари не убрајају међу његова добра дела, као ни то што сетако незрело понашао према једном дерану, добродушном иглупом, који годину пре тога не узе у руке мастионицу и перо,кога он са уличних раскрсница и из ћумеза узнесе до осовинеРомејске државе. Константин се толико веза за ту хуљу, да муумало не уручи царску власт, називао га је својим слатким че-дом и поставио га међу првима у сенату. И мада то чедо не бе-ше ни за шта способно, Константин сматраше божанском сва-ку његову реч, а сваки поступак богом надахнутим109. Разлогтаквог узлета и изненадне страсти цара беше у томе... али, вра-тићу се мало уназад, у време које је претходило његовом узди-зању.

108 Псел цитира „Илијаду" (II, 24).109 Мисли се на евнуха логотета Јована, кога је Константин Мономах

поставио уместо Константина Ликуда, који је запао у немилост.

210

СLXXVIII. Завладавши ромејским скиптром и, као последуге пловидбе по отвореном мору, упловивши у царску луку,Константин одлучи да је дошло време да удахне слободно, ауправљање државом преда другом човеку. Његов изабраникбеше племенит и веома учен мушкарац, вешт у свим видовимабеседништва, зналац грађанских дела. Ораторство, којим је тајчовек владао савршено, и коме је додао још већу убедљивост,он сједини с правничком мудрошћу у чврсту везу, другим ре-чима: украшавао је тумачења закона вештином беседништва.Обдарен натпросечним умом, својом природном бистрином испособношћу да дубоко проникне у државна дела, пристра-стан према свим видовима беседништва, прилагоди своју речпрактичним темама. Његове речи су се одликовале лепотом иатицистичком финоћом у ораторским делима, био је неизве-штачен и чист у наступима по грађанским и политичким пита-њима. Падао је у очи и својом спољашњошћу, растом и гла-сом, који је звучао снажно и лепо, нарочито када би он, стоје-ћи на узвишењу, објављивао царске речи"°.

СLХХIХ. Таквом достојанственом човеку повери самодр-жац власт и, спасивши се буре, и још пљујући горку со, могаоје, напокон, спокојно да се одмара. Ствари су се или већ одви-јале повољно, или већ биле на путу да почну да се исправљају,и тај човек, пењући се све више, дође скоро до самога врхавласти. Шта даље? Цар се обазре на њега и, жацнут мишљу даје царска власт прешла у друге руке, пожеле да царује самодр-жавно, при чему му не беше циљ да побољша стање државнихдела, већ да спроведе своју вољу, јер је до тада, чинило се, ви-ше био са-владар него цар, и увек кад би се спремио да кренецарским путем, ометао га је тај моћни човек.

СLXХХ. Наслутивши по неким знацима шта ће да се до-годи, ја сам саопштих том човеку скривене намере самодр-шца, али тај племенити човек не умањи своју ревност, не уру-чи цару узде управљања, и само филозофски примети да посвојој вољи неће да упропашћава цара, а када буде сишао садржавних кола, и када се власт поново буде нашла у царскимрукама, зло због свог пада неће да памти.

10 Псел грвори о будућем патријарху Константину Ликуду, једном однајближих пријатеља и истомишљеника. Ликуд је био знатно старији одПсела. Дворску каријеру изградио је још у младости, а за време владавинеМихајла IV ушао је у састав синклита. За време царевања Константина IXМономаха носио је титулу проедра и протовестијарија, практично је био„први министар" тог императора. Његовим личним залагањем Псел је биодоведен на двор. Све до смрти Ликуда, њега и Псела везивали су пријатељ-ски односи. Оставка и немилост Ликуда везују се за 1050. г.

21 1

istorijaonline.com

CLХХХI. Некако баш после редовне ускиптелости своггнева, самодржац га одстрани од државних дела и, не желећида слуша ничије мишљење, остаде глув за све разлоге разума.Можда би неки оратор славио Константина и за то дело, изно-сећи како је мудри цар сам способан да испуњава све обавезеи није му потребна туђа помоћ. Било како било, цар га лишивласти, а бог му припреми још бољу судбину и постави га дапосвећује и буде посвећен у тајне божанске мудрости, али отоме касније1 '.

CLХХХII. Такви поступци самодршца изазивали су су-протна тумачења, и људи су о њима различито судили, у зави-сности од својих убеђења. Што се тиче других његових дела, окојима се тек спремам да причам, ни у једном од њих цар неиспуни осећање мере, већ је у све што је започињао уносио на-петост, оштрину и крајност. Ако је горео страшћу, та страстније имала граница, ако је на кога био гневан, трагичним то-ном и жаром описивао је пороке предмета своје мржње, притоме је многе од њих измишљао, а ако је некога волео, већаоданост од његове не би могла ни да се замисли.

СLХХХIII. Када у дубокој старости из овог живота одеЗоја, срце Константина испуни се таквом тугом, да не самошто је њу мртву оплакивао, квасио сузама њен гроб и молионебо да буде милостиво над мртвом царицом, већ је пожелеода јој ода и божанске почасти. Када један од стубова, сребромпресвучених, који су окруживали гробницу, привуче влагу наместу где се племенити метал одвојио, и, по законима природествори на светлости малу печурку, Константин се одушеви ипо читавом двору громогласно објави да је свевишњи на гробуцарице обелоданио чудо, како би сви схватили да је њена ду-ша међу анђелима; нико није био у заблуди, сви су знали штасе заиста догодило, али су сви још више потпиривали његовжар, једни из страха, други - да извуку из те измишљотине не-ку корист за себе.

СLХХХIV. Тако се он односио према царици. Што се ти-че сестре Јелене, цар чак није ни приметио да је умрла, није гадирало када би неко спомињао њен одлазак са овога света. Даје и друга сестра, коју сам већ спомињао, умрла поред њега,Константин не би ни оком трепнуо.

СLХХХV. Причајући о крајностима својственим цару, до-ђох до главне тачке оптужбе - имам у виду изградњу храма

''' Бомбастим изразима Псел говори о будућем патријарху Константи-ну Ликуду.

212

великомученика Георгија, храма који је он у потпуности раз-рушио и уништио и, на крају, тек на рушевинама негдашњегподигао данашњи. Градња не беше започета из добрих побуда,али нема потребе о томе да се прича112. Постојеће размере пр-вог здања нису задовољавале Константина: темељи беху неве-лики, а у складу с њима и све остало, а не беше ни нарочитовисок. Прође неко време и Константина поче да мучи жеља даизгради храм, који не само што не би уступао за осталима, већби превазилазио било које здање, и ево, већ је велика оградаокружила цркву, једни су се стубови уздизали увис, други јошдубље урастали у земљу, а поред - стубови, већи и лепши одпретходних, све урађено на најсавршенији начин. Позлаћеникров, зелено камење, једно на поду, друго у зидовима, бље-штећи једни крај других, изабрани по особинама или боји.Злато, пак, као из неисцрпног извора, попут набујалог потокапотече из благајне.

СLXХХVI. Не беше храм ни завршен, а све почеше поно-во да мењају и преграђују: срушише савршени склад камена,разрушише зидове и сравнише са земљом сваку грађевину. Ито само због тога што у поређењу са другим здањима тај храмне однесе победу, већ уступи првенство једној цркви. И опетподигоше нове зидове, изведоше из центра савршени круг јошвештије, ако тако може да се каже, који описа трећу по редуцркву, високу и величанствену. Попут неба, читав храм бешеукрашен златним звездама, а ако је свод који је лебдео самоместимично био покривен златним пегицама, овде, шикнувшииз центра, златни поток скоро потпуно преплави све простран-ство. А около - здања с галеријама, које су се протезале са двеили са свих страна, сва широка попут тргова за гимнастичка идруга такмичења на коњима, које поглед не може да досегне икоја се у даљини не разликују, једна већа од других. А поредлугови, цвећем прекривени, једни у кругу, а други на срединиразбијени. И водени токови, и базени водом напуњени, шумедрвећа, високог и према долини окренутог и купања неизреци-ве лепоте. Свако ко нападне храм, због размера, заћутаће, за-дивљен његовом лепотом, а ње беше довољно за све четиристране те громаде, као да се жели да представи још већом, дасе чар дода и осталоме. А лугови у огради не могу ни погле-дом, ни мишљу, да се обухвате.

Реч је о изградњи једног од најпознатијих константинопољских ма-настира, Св. Георгија, надалеко од Великог двора. По тврђењу Псела, Кон-стантин је почео да гради храм како би имао могућност да посећује својуљубљену Склирену.

213

istorijaonline.com

СLХХХVII. Очи не могу да се одвоје, и не само од неопи-сиве лепоте целине, сплетене од прекрасних делова већ од сва-ког дела посебно, и ако дражима храма човек може да се на-слађује колико је то потребно, у његовим деловима не можедовољно да се наужива никада, јер сваки део прикује погледна себе, и што је најчудније, ако се у храму наслађујеш гледа-јући оно што је најлепше, твоје очи почну да маме и ствари којенису тако лепе, и на крају ти више не знаш шта је ту по лепотина првом, шта на другом, а шта на трећем месту. Сви су дело-ви храма тако прекрасни, да је и онај ко је најмање леп спосо-бан да пружи право уживање. Све је у храму изазивало усхи-ћење и узбуђење: величина, лепота, пропорција, лугови у цва-ту, влажна и стално орошена трава, сенке дрвећа, чари купања- чинило се свакоме да је свако кретање стало и да на светунема ничега осим тог призора који се указује његовим очима.

CLХХХVIII. А за самодршца све то беше тек почетак, бе-ше спреман, са главом у облацима, да измишља нова чудеса.Оно што би завршио, чак и када би блистало лепотом, губилоби одмах за њега сваку привлачност, а он би се узнемирио, об-узет страстима према новим замислима.

СLХХХIХ. Непостојан у души, понекад ни на самога себеније личио. Константин је хтео да прослави своју владавину, ане треба ни да се каже да није достигао циљ који је себи по-ставио. Проширио је царство на исток, присајединио већи деоЈерменије, отерао одатле кнеза и увео их у круг оних који суму потчињени 13. Уз то, шаљући изасланике другој властели,он, уместо да разговара с њима као господар, тражио је њихо-во друштво и слао им превише мирољубива писма.

СХС. Тако, на пример, он је, не без намере указивао пре-више почасти владару Египта"4, а овај се само подсмевао ње-говој слабости и, попут борца кога извижде, није понављаоборбу, већ се трудио да покаже своју силу у другим"5. Кон-стантин је често мени поверавао своје тајне планове по пита-њу Египћана и тражио од мене да му састављам писма, али,знајући моју љубав према домовини и Ромејима, предлагао мије да некако свог цара понизим, а Египћанина узвисим. Ја сам,

"3 Константин IX Мономах заиста је успешно ратовао у Јерменији.Године 1045. византијска војска је заузела Ани, а владар анијског царства,Гагик II, постао је почасни заробљеник византијског цара.

114 Владар Египта - Калиф Мустансир (1036-1094). Односи између Ви-зантије и Египта били су средином XI в. пријатељски.

115 Текст оригинала тешко може да се разуме. Следећи Платона, и Пселкористи метафоре преузете из такмичења бораца.

214

ипак, све неприметно, извртао наопако и цару показивао јед-но, а Египћанину спремао замку и постепено га понижавао мо-јим размишљањима. Због тога, ако је стил мој био мрачан, царје сам мени диктирао писма за Египћанина. Размишљајући оособинама тела, Хипократ из Коса говори да она не могу дабуду у миру и да, узвисивши се до врхунца, почну да падајудоле због непрекидности кретања. Константин на самоме себито није проверавао, али је друге приморавао да то преживе: уз-вишавао их је постепено, а свргавао брзо и тада све радио су-протно; наиме, понекад, као да баца коцке, враћао је људе напређашње дужности.

Пострижење Псела

СХСI. Тај догађај ће бити разлог и основа мом окретањубољем животу. Многи су се зачудили како сам се то ја, већ из-бављен од људске зависти"6, одрекао сјајног положаја117, накоји сам временом, мало-помало, доспео, и изненада прешао убожански живот. Принудиле су ме на то две ствари: урођена,од младалачког доба укорењена у мојој души, страст и неоче-кивана промена тока догађаја; увидео сам колико је цар непо-стојан и да, попут бојовника у боју, кидише час на једнога, часна другога и бојао сам се..., али, како бих постепено изнео сво-ју причу, почећу од саме суштине.

СХСII. Имао сам пуно пријатељских веза с разним људи-ма, али само два човека (и један и други су се из других краје-ва доселили у свети Рим) стегли су ме у загрљај у својим ду-шама; основа наше везе беху основи науке; моји другови, мадамного старији од мене, а ја - много млађи од њих, беху, морамто да кажем да ме не би окривили за одступање од истине -само љубитељи филозофије, а ја - прави филозоф. Зближившисе са мном, они препознаше у мени сродну душу, као да је удуши свакога од њих живело и моје ја, и ми постадосмо нераз-двојни. Ипак сам ја разумом био старији од њих, а и душа је,да тако кажем, била надмоћнија, па сам у двор био примљенпре њих. Али, да живим далеко од другова чинило ми се неиз-држивим, и тако, једног од њих зближих с царем одмах, а дру-гога касније, јер он сам није хтео одмах да се јави код цара1 .

Псела су непрестано нападали његови непријатељи. О томе сведочеи нека дела полемичког карактера, написана у том периоду.

117 За време Константина Мономаха Псел је постао ипат филозофа идобио је титулу импертима и вестарха.

118 Реч је о двојици најближих другова Псела - познатих у XI в.: Јова-ну Мавроподу и Јовану Ксифилину. Јован Мавропод, родом из Клавиопоља

215

istorijaonline.com

СХСIII. Улазећи у круг особа блиских цару, ми смо, заи-ста окусили и заситили се тог блаженства, тако названог, иупознавши све то, не осетисмо никакву привлачност прематом сјају без вредности. Да гласно искажемо своју мисао ни-смо се усуђивали и, тајећи то у души, чекасмо повољни трену-так. Главни разлог који нас на то подстицаше, беше лично са-модржац, који окрену точак власти против оних који беху нањеном врху и многе баци у пропаст; нашавши се на том точку,бојасмо се и сами, да се не би, још жешће окренут, бацио нанас, који се, не превише чврсто, држимо за његову ивицу119.

СХСIV. То беше разлог нашег заједничког преображења.Та нас страст доведе до бољег живота. И тако, окупивши сенекако сви заједно, као на дати знак, открисмо један другомескривене жеље, усагласисмо мишљења и склописмо чврст до-говор; при томе, због околности, одлучисмо да начин животамењамо не одједном, и не сви заједно, већ се свечано заклесмода ћемо да следимо пример онога ко то први уради.

СХСV. Први ступи на пут ка богу онај кога судбина узне-се изнад осталих. Са њему својственом чврстином духа, онучврсти своју вољу, мисли и жеље обрати богу и изнесе изми-шљену телесну слабост као разлог за своје преображење. Те-шким дисањем постепено привуче пажњу цара на своју болести замоли Константина да му дозволи преобраћење. Иако дадедозволу, растрзао се у души> веома незадовољан што ће уско-ро да остане без таквог човека.

у Пафлагонији, родио се крајем X или на самом почетку XI в. Јован Ксифи-лин потицао је из Трапезунта, рођен око 1010. г. Јован Мавропод је био учи-тељ, тачније „управник" приватне школе, која се налазила у његовој кући.Ученик те школе био је и Псел. Дошавши на двор захваљујући Пселу, нијехтео да прихвати титуле које су му нудили, већ је задржао начин живота да-леко од славе живота ученог човека. Јавља се у улози једног од организатораконстантинопољског „универзитета". Руководио је Филозофским факулте-том, чији је „ипат филозофа"био Псел. Многа сведочења говоре да је Мавро-под био племенит и бескомпромисан човек. После пада Ликуда, крајем 40- почетком 50. година, Мавропод је био принуђен да се прихвати митропо-литске катедре у Еухаити. То именовање он сам сматра изгнанством. Умроје после 1075. г. Јован Ксифилин, будући патријарх Јован VIII (1064-1075), био је заједно са Пселом у школи Мавропода тридесетих година XIв. Као и Мавропод, по препоруци Псела био је примљен на двор, примиоје високе титуле иподрома и ексактора, а затим постао номофилакс главнеправне школе у Константинопољу. У младим годинама Псел је био његовдруг и истомишљеник. Касније су се разишли због озбиљног идејног кон-фликта.

119 Псел има у виду оставку око 1050, „првог министра" КонстантинаМономаха, Константина Ликуда, који је био друг и покровитељ Псела, Ма-вропода и Ксифилина.

216

СХСVI. Због свега тога што се тада догађаше, нисам мо-гао ни да спавам, ни да слободно дишем, нити да у миру чекамсвој тренутак: налазећи се с другом, проливао сам потоке сузаи говорио му да се надам да ћу и сам, убрзо, да пођем за њим.А он, сачинивши нови предлог, као да је, чим је оденуо мона-шку одећу, одмах добио божанско исцељење, без одлагања сеупути на божанску гору Олимп120.

СХСVII. Следећи његов пример, ја се позвах на болест је-тре и срчану слабост; претварајући се да лудим, одавао сам из-глед некога ко размишља у себи о ономе што ће се догодити,и, при том, не пуштајући ни гласа, прстима сам показивао напострижење. До ушију цара брзо дође глас да хоћу да се пре-селим из овог света, да сам на самрти, да сам се душом оти-снуо на пучину невоља и да, долазећи себи маштам о бољем иузвишенијем животу. Цара растужише много више гласови омојој болести него пострижење, ридао је и дубоко уздисао,сматрајући да мој живот виси о концу, уплашен мишљу да ћеда остане без човека кога је жарко љубио због красноречиво-сти (зашто да скривам истину?).

СХСVII (бис) '. Ако ми је дозвољено да се мало похва-лим својом умешношћу, казаћу то да сам се јављао цару у ра-зним обличјима и, продужавајући високоумни живот, могаосам лако да му се прилагодим. Он се брзо засићивао оним штоби добио, очекивао би промене, из једне крајности бацао се удругу, или их је обе заједно спајао, због тога сам расуђивао ифилозофирао с Константином о праузроку, о свакојаком бла-гу, доброчинству и о души; објашњавао сам му који део душетежи телу, а који, попут плуте, пливајући на површини, самосе овлаш дотиче својих окова, попут змаја који лакокрило леб-ди у ваздуху сам од себе, а не задржава се ужетом. Приметив-ши да је тим и таквим расуђивањем исцрпен, узимао бих у ру-ку лиру беседника, њеним ритмом и складом речи очарао бихцара и подучавао га врлинама на други начин, уз помоћ речи ифигура у којима је заточена снага беседништва. Ораторствоније украшено само лажном убедљивошћу и способношћу дасе једном истом предмету дају различита тумачења - познајеоно и праву музу, уме да расуђује филозофски и цвета правомлепотом речи, покоравајући слушаоца. Оно рашчлањује судо-ве, не меша их у преплитању, већ их распоређује и постепеноих образлаже; његово умеће није замршено, није замагљено,

120 Први се удаљио из Константинопоља и преселио у један од мана-стира на Олимпу (у Битинији) Јован Ксифилин.

Задржана нумерација на основу издања Е. Реноа.

217

istorijaonline.com

прилагођено је предметима и стањима (ако се говори једно-ставно, ако се не користе периоди, ни градације). Ја сам све тообјашњавао цару и усађивао у њему љубав према беседни-штву. Видећи да већ и са том темом замарам Константина, по-ново бих отпочео о нечему другоме, тврдећи да сам, тобож, за-боравио све што сам знао, и да се, тобож, са мном догодилооно исто што и са Хермогеном: ватра се угасила због превели-ког жара122.

СХСVIII. Све је то цар добро памтио и никако није хтеода ми дозволи да се предам високоумљу и да променим начинживота: на почетку ме је искушавао писмима, слао ми знаме-ните људе и, како би ме присилио да променим мишљење,обећавао ми исцељење моје болести и још веће почасти. Ника-да нисам могао без суза да читам његова писма у којима ме јеназивао својим очима, леком своје душе, својом светлошћу исвојим животом, и молио ме да не зарањам у мрак, али ја самостајао глув на сва убеђивања, јер ме је неодољиво привлачиоонај ко је већ успео да одабере као судбину бољи живот123. Ка-да цар ништа не постиже љубазним убеђивањима, променилисичју кожу у лављу, наднесе над мене палицу и закле се даће ме одмах претворити у пепео заједно са мојим саветницимаи да ће срушити лавину невоља не само на мене једнога већ ина сву моју родбину.

СХСIХ. Ја сам те претње слушао тек као благи нагове-штај и, бацивши котву у луку цркве и скидајући покров с гла-ве, пођох из овоземаљског живота. Чувши о мом пострижењу,цар не поче да се свети, већ одмах промени ток мисли; радују-ћи се мојој срећи због ступања на стазу духовног живота, почеда ми улива снагу за преображај, да напада скупу и лепу оде-ћу, да хвали црни огртач и овенча ме победничким венцемзбог тога што нисам пристао ни на каква наговарања.

СС. Али, доста о мени. Нисам имао намеру да у овојисторији пишем о себи, мада ме на то терају уметнуте приче.Што се тиче тог одступања, повод томе беше непострјана при-рода цара, које смо се ми и бојали и због које смо променилигори живот за бољи, бурни и неспокојни за мирни.

122 Хермоген из Тарса - познати антички оратор из II в. Његовим та-лентом се одушевљавао император Марко Аурелије. У зрелом добу Хермо-ген није више испољавао свој таленат; чак је и изгубио разум.

123 Псел говори о Јовану Ксифилину. Из тог времена сачувана су писмаПсела Јовану, из којих може да се види да је Јован прекоревао друга за окле-вање и звао га код себе. Псел га је уверавао да стреми свештеном животу, а уисто време признавао да му је тешко да се одрекне световног живота и да на-пусти двор.

218

ССI. Лишен радости дружења са мном, остајући без на-сладе моје речите лире, Константин се поново предаде грубимзадовољствима. Усред луга који је обиловао свакојаким пло-довима нареди да се ископа дубоко језеро с уском, изједначе-ном с водом, обалом, и да се пробију канали за довод воде.Људи, не знајући за језеро усред луга, пожелели би, ништа незнајући, да уберу јабуку, или крушку, и... падали би у воду,пропали би до дна, затим израњали и, на велику радост само-дршца, почињали би да се праћакају на површини. Језеро небеше једина забава те врсте. Константин сагради поред уну-трашње високе ограде кућицу за забаву. Једног дана, једног одоних када се цар купао у топлом базену и све време час улазиоу воду, час излазио, у његов бок се изненада забоде стрела изваздуха. Удари га она слабо, али изли отров у његову утробу иуништи му плућну марамицу124.

ССII. Изгубивши сваку наду да ће да преживи, тек штопринесоше жртву, Константин лежаше у самртничким мука-ма; у мислима о власти он заобиђе Теодору, скривајући од њесвоје намере, у тајности је тражио за себе другог наследника.Ипак, ту мисао није могао да сакрије, Теодора прозре његовенамере и, без одлагања, заједно с првим људима из своје сви-те, седе на царску лађу и, као да бежи пред буром, уплови уцарски двор . Тамо доби подршку читаве царске гарде, јерпурпурне пелене126, благост душе и преживљене муке бехунеобориви наводи у њену корист. Глас о њеном доласку огор-чи цара и још више увећа његове патње. Немајући снагу да сеноси с болешћу, нити да било шта разумно смисли, он утону уполусан, затвори очи и мисли су његове негде блудиле, а језиксе заплитао. Затим он накратко дође себи, спозна у каквом сетешком положају налази и у тузи испусти душу.

ССIII. Тако заврши свој живот Константин Мономах.Владајући дванаест лета, заслужи славу, пре свега, управља-њем грађанским делима, а у исто време и својом природом да-де пример онима који стреме достојанственом животу. Ако сезатворе очи пред необузданошћу Константина, могао би да се

Само фигуративно Псел изражава ту једноставну мисао да се Кон-стантин прехладио и разболео - очигледно, упала плућа.

125 Скилица саопштава неке детаље тих догађаја. Пред саму смрт цара(Константин је умро 11. јануара 1045. г.) његови блиски су одлучили (међуњима и логотет Јован), да власт уруче намеснику Бугарске, Никифору Про-тевону. Он још није успео да стигне до Константинопоља, када су пристали-це Теодоре довели царицу у Велики двор (С к и л. 477).

126 Тј. чињеница да се Теодора родила као царска кћерка.

219

istorijaonline.com

назове најчовекољубивијим од свих људи; због тога се и причао њему, која се мења и преображава заједно с јунаком, чинипротивречном, Али је, ипак, састављена по законима истине, ане реторике, и као да се изједначава и саживљава са царем127.

127 Тако Псел завршава причу о Константину Мономаху - најинтере-сантнија и најпротивречнија од свих „Хроника". Описи тог императора нала-зе се и код Аталијата (А т а л . 51) и код Скилице (С к и л. 476). Независно одтога што су оцене та три историчара у многоме различите, у много чему се иподударају. Аталијат пише о његовој дарежљивости, о његовим подухвати-ма у изградњи и војним успесима. У исто време он примећује похлепу Кон-стантина и жестокост у сакупљању намета. Смрт Константина, по његовимречима, поданици су сматрали божанском казном. Скилица је хвалио Моно-маха за подизање цркава, али га је осуђивао за разврат и разметљивост, сма-трајући да је он крив за пропаст државе.

220

Самодржавна владавина царице Теодоре

I. После смрти Константина царство пређе у руке кћериКонстантина, Теодоре; сви су очекивали да ће она да уручивласт каквом племенитом и способоном мушкарцу; ипак, упр-кос свим мишљењима и очекивањима, Теодора узе самодр-жавно владање Ромејима у своје руке. Беше убеђена да не по-стоји заборавније биће од човека који уз туђу помоћ дође навласт, који најцрњу незахвалност показује, обично, својим до-брочинитељима, и, искусивши то на својој кожи, на основу ис-куства пређашњег цара, и на основу искуства сестре, она нијехтела никога да постави на царски престо, свиме је сама рас-полагапа, натоваривши на себе неподељену целину власти.Подржавали су је у тој одлуци и слуге, и домаћи, и сви људивешти у царским делима, зналци државног управљања1.

II. Због тога је царица отворено владала државом, држаласе мушки самостално, и није имала потребе ни за каквим за-стором. Сама је постављала чиновнике, са висине престола од-лучним гласом издавала наређења, износила своје мишљење,решавала тужбе, давала приговоре, некада по надахнућу, нека-да у писменом облику, некада опширно, некада кратко.

III. Занемарила је ромејски обичај да се код смене властиграђанским лицима и војничком саставу додељују нове титу-ле, при томе је убедила народ да не нарушава никакав закон,да ово није први пут да узима власт над Ромејима и да насле-ђује државу, коју од свога оца доби много раније, али због раз-лога, који нису од ње зависили, беше одстрањена са управља-ња, и тек је сада повратила своје достојанство2. Њена су се об-јашњења показала убедљивим и роптање, које се диже, брзоутихну.

IV. Никоме не беше по вољи што власт над Ромејском др-жавом оде из крепких мушких руку, а ако тако нису мислили,бар се чинило да тако мисле. Занемаримо ли то, можемо да ка-жемо да царовање Теодоре беше славно и величанствено, никоу то време није смео ни да помисли на власт, нити да се оглу-ши о царске заповести и наређења; годишња доба доносила суљудима изобиље, род беше богат, ниједан народ не нападашена нашу земљу, нико нам не објави рат, ни један део друштва

1 Скилица и Аталијат се једногласно жале да је Теодора поставила нависоке државне функције своје евнухе и да је преко њих управљала држа-вом.

Теодора има у виду заједничко владање са Зојом, прекинуто дола-ском на власт Константина Мономаха.

221

istorijaonline.com

не показиваше незадовољство, у свему се огледаше равноте-жа.

V. Народ јој је желео многа лета и дугачак живот; она,пак, упркос свом високом расту, уопште се не погрби, и, ако јетребало да се бави каквим делима, или да води дуге разговоре,није испољавала никакав замор; понекад се за то на времеприпремила, понекад је говорила спонтано, њена красноречи-вост јој је помагала да јасно изложи дело.

VI. И поред свега тога, без некога предузимљивог му-шкарца није се могло, без неког искусног у господарственимделима, вештог у састављању царских повеља. Никоме из свогокружења Теодора такву улогу није могла да повери; знала јекако се брзо мења карактер човека који постане предмет зави-сти својих другова: тражећи најдостојанственијег у савету, онапогреши у рачуници и повери управљање не ономе кога су већдуго одликовале ученост и красноречивост, већ човеку којизадоби велико уважавање једино, можда, способношћу да ћутии обара поглед, неспособан ни за преговоре, ни за било коједруге обавезе које треба да преузме државник - мушкарац. Та-квом човеку она повери најважнија дела. Цареви обично дајупредност свечано-важним људима, макар били и мање умеш-ни, над грађанском ћуди, макар и најобразованијих и најречи-тијих. Наиме, реч тог човека не беше тако лоша, а рука делашебоље од језика, и, мада се ни тамо, ни амо, изузетном умешно-шћу није одликовао, руком је делао боље и, захваљујући њој,био мудар. Ако би се подухватио да усмено објасни какву нау-ку, говорио би супротно од онога што би хтео да објасни - та-ко нејасна и ружна беше његова реч3.

VII. Тај човек, који у једном магновењу натовари на својагшећа бреме државног управљања, на многе је остављао мучанутисак; без, како сам већ рекао, икаквих овоземаљских врли-на, не беше ни лепе спољашњости, није умео како треба да во-ди беседу, показивао је увек, пред свима, своју неотесану при-роду, није могао да подноси никакво општење са људима, не-годовао је, гледајући попут звери на свакога ко не би одмахпочео од саме суштине ствари, већ би направио увод, због чеганико није ни хтео да му се обраћа, осим у крајњој нужди. Не-

3 Псел пише о протосинкелу Лаву Параспондилу (Стравоспондилу подругим изворима). Изданак знамените породице, Лав је започео државничкуслужбу још за време Михајла IV и био уздигнут од царице Теодоре захваљу-јући својим „бројним вештинама" (С к и л. 479) Михаило Аталијат, за разли-ку од Псела, сматра Лава разумним и искусним, човеком који је у државуувео чврст поредак (А т а л . 51).

222

посредност тог карактера ме је усхићивапа, али то сматрам вр-лином за вечност, а не за садашњост. Хладнокрвност и смире-ност расположења, како ја сматрам, су изнад свих сфера и из-над васионе, а што се тиче битисања у телесном омотачу, оноје више друштвено и због тога више одговара нашем време-ну, посебно осећајни део душе, који одговара телесном омо-тачу.

VIII. Када добро размислим, могу да разликујем три ста-ња душе. Прво - када душа живи сама по себи, одвојена од те-ла, чврста, несавитљива и неподложна никаквим слабостима.Остала два стања одређујем на основу способности којом онапостоји у исто време са телом. Ако више воли живот у среди-ни, узбуркан многим великим страстима, онда она пребива усамом центру круга, твори овоземаљског човека, сама по себисе она у том случају не јавља, у правом смислу речи, божан-ском и духовном, али исто тако не и подложна путеном и неизложена многим страстима. Ако је удаљена од средине и во-ди живот, тежећи страстима, родиће љубитеља наслада и жи-вотних радости4. Ако неко успе да збаци са себе телесни омо-тач и стигне до врха духовног живота, шта он има са овозе-маљским стварима? Јер Писмо каже: „Скидох са себе хитонсвој, како ћу га обући?"5 Нека се она тако попне на високу го-ру, окрене се од људи и пребива тамо с анђелима, како би јеозарио виши сјај. Али, како нико не може да се похвали та-квим савршенством природе, то нека се онај, коме је поверенодржавно дело - њиме бави, онако како је дозвољено господар-ственом мужу, а не да себе приказује неумољивим, јер не жи-ве сви тачно у складу са праволинијским правилима, због тога,ако се већ осуђује одбијање, треба да се одбије и све што гапрати6.

IX. Стога је он показивао пријатну разумност у делимакоја уопште нису разуму пријатна, скоро да је себе представиокао филозофа, што је у томе стварно и био. Ипак, да би се све-страно сагледао, треба да се каже и то да је у приватном живо-ту био сасвим другачији: живео је богато и на високој нози,имао је племенит и непоткупљив карактер. Ако би неко одоних који су били с њим за трпезом био весео и, говорећи ре-

4 У свом. размишљању о разним стањима душе, Псел у суштини следиПлатона (Федон, Држава).

5 Песма над песмама, V, 3.6 Смисао овога своди се на следеће. Државни службеник не може увек

да иде по правој линији, понекад мора да „скрене". Тај ко одбаци „скрета-ње", мора да се одрекне успеха који се јављају као резултат тих „скретања".

223

istorijaonline.com

чима поете, „руке своје пружа ка припремљеној храни"7, то бии он сам почињао халапљиво да једе, живо да разговара, по-стао би друштвенији и пријатнији, и ни у чему није заостајаоза гостима, а затим би се поново променио и вратио свомуобичајеном стању. Своју власт ни са ким није желео да дели.Сада, ипак, морам поново да проговорим о себи.

X. Моје окретање бољем животу зби се нешто мало пренего се Теодора зацари; пошто ја обукох божанску одећу предсаму смрт Мономаха, многи су гатали о мојим намерама итврдили да сам ја унапред знао шта ће све да се догоди, па самзбог тога журио да променим начин живота. Људи ми указујувећу част него што то ја заслужујем: они мисле да, ако сам из-учио геометрију, могу да измерим небо, ако се понешто разу-мем у небеску сферу, да морам да знам и успење, нагибе Зоди-јака, помрачења, пуне месеце, циклусе, епициклусе8, и сматра-ју да умем да проричем будућност, мада сам се ја окренуо одтих књига.

XI. Желећи да се упознам са хороскопима, бавио сам сезаиста тим будалаштинама (начин мог учења и различита пи-тања слушалаца обавезивали су ме да се обратим свим наука-ма9) и због тога не могу да се избавим од распитивања и до-садних гњављења. Јер, дужан сам да признам, причешћенсвим областима знања, ни једну, одбачену од богослова, наукунисам злоупотребио, и, мада знам за игру случаја и злу судби-ну, ипак не верујем да ток ствари у овоземаљском свету тобожзависи од положаја и распореда небеских тела. Нека пропаднуони који у темељ полажу духовни живот и приписују то упра-вљање неким новим боговима, па деле сав овоземљски животи све што стиже одозго додељују творцу10, а животе лишенеразума сматрају потомством звезда, стављају их испред свихделова тела, а тек затим уводе у њих разум живота". Нико оддобромислећих људи неће почети да прекорева човека, позна-ваоца астрологије, који не верује њеним тврдњама, а, у истовреме, колико је достојан сажаљења онај ко се заноси том та-

7 X о м е р, Одисеја, I, 149.8 Псел се користи терминологијом астрологије свог времена. Циклуси

су кружнице по којима се крећу светлећа небеска тела. Епициклуси су малекружнице по којима се крећу планете.

9 Настава у византијским школама одвијала се по принципу: питање -одговор. Ученици су постављали питања и слушали опширно изношење ма-терије. Неке од таквих лекција Псела сачуване су и до данас.

10 Утемељивач (демијург) код Платона - творац, стваралац света.11 Текст последње реченице није потпуно јасан. Преводје буквалан.

224

штом науком и који је, обративши се њој, заборавио наше уче-ње. Што се мене тиче, морам да кажем онако како јесте: од-вратност према њој усадило ми је не неко научно сазнање - уда-љила ме је од ње нека божанска сила; нисам ослушкивао ни си-логизме, нити било који други вид доказивања, већ оно што јебоље и просвећеније душе упутило на усвајање хеленске нау-ке, мене је утврдило и учврстило у вери у наше учење. МајкаРечи, њен безгрешно зачети син, његова страдања, трње око ње-гове главе, уже, исоп'2 и крст, на коме он рашири своје руке, -понос и хвала моје су, па и када се дела не слажу са речима13.

XIII. Враћам се уназад и све поново излажем по реду.Удаљих се од тог презреног живота нешто мало пре смрти ца-ра, али када на престо дође Теодора, одмах ме позваше цари-ци14, која ми, жалосна, исприча шта је претрпела од зета15, по-дели са мном своје скривене мисли и заповеди ми да сталнодолазим код ње и да од ње не скривам ништа од онога штоуспем да сазнам. То не беше први пут да се јављам Теодори -још за живота цара, ако би пожелела да напише тајно писмо,или да уради било шта у тајности, упућивала ме је у своје ми-сли и намере.

XIV. Када се, у складу с наредбом, појавих на двору, мојапојава побуди завист и, како они који ме претекоше, нису мо-гли да измисле никакав порок, почеше да ме нападају за мојмонашки изглед и особењачки начин живота16. Царица је па-жљиво слушали њихове речи, мада себи није дозвољавала даса њима ступа у онакве разговоре какве је водила са мном. Са-знавши то, почех ређе да посећујем двор, и тада се царица по-ново промени, поче да ми пребацује за нерад и да ме грди занемарност према њеним заповестима.

Мисли се на трску (у једном од јеванђеља спомиње се биљка - дрвоисоп) на којој су Исусу Христу принели спужву натопљену сирћетом.

Упркос свој противречности погледа на свет Псела, ова декларацијаизазива чуђење. Псел се овде одриче научног знања и хеленске науке, мадаје толико пута изразио своју приврженост истима.

Псел је примио монаштво нешто пре саме смрти императора Кон-стантина Мономаха, али је отишао у манастир тек после његове смрти. Какосе види из његове „Хронике", у манастиру на Олимпу боравио је кратко, ипоново се вратио на двор.

После 1050. г., када је умрла императорка Зоја и био уклоњен са вла-сти Константин Ликуд, а свим делима почео да управља логотет Јован, од-нос Константина Мономаха према Теодори отворено се погоршао. Људиблиски покојном цару нису хтели да предају управљање последњој „закон-ској" представници династије.

16 Судећи по писмима и неким другим делима Псела, противници суму замерали што, иако монах, тежи државним делима.

225

istorijaonline.com

XV. Као што се види, царица се својих одлука држала од-лучно, али је, са истом одлучношћу следила и изненадне пори-ве. Не ослањајући се превише на своју способност схватања, абојећи се да, на крају крајева, не трпе државна дела, она почеда верује више другима него себи. Према самодршцу, свомпретходнику, наставила је да се односи с поштовањем, чак ипосле његове смрти, памтила је његова добра дела и није хте-ла да занемари ни једну од његових одлука, али, ипак, својциљ није постигла и, упркос ономе што је он постигао, све бе-ше изгубљено. Разлог томе је то што човек, коме беше повере-но управљање државом, скоро сам о њему причао, никакве ви-соке дужности од претходника Теодоре .није добио, престолуније могао да приђе (а томе се био навикао за време пређа-шњих царева), због чега је нападао цара за живота, а послесмрти цара није могао да му опрости то понижење. Можда ца-рица и може да се оправда за то што се тако лоше односилапрема њему, али како ослободити Теодору од претеране исрамне непромишљености? Она није о себи мислила као о го-сту на овој земљи, и није се побринула за добро уређење дела;а како да се не прекоре и они око царице, који јој такву мисаоне усадише и који уобразише да ће она да буде у том живот-ном добу читав век; мислили су само на своју корист, нису по-желели никога да одену царском влашћу и нису припремилибољи исход.

XVI. Видевши какве људе узвисује на свети трон и, притом, како, ако тако може да се каже, превише прича о тим наи-меновањима, нисам могао да се уздржим, иза њених леђа из-разих незадовољство и осудих царицу заједно с онима којимасам могао да се поверим. Знајући за царичину богобојажљи-вост, чудио сам се њеним поступцима. Принудивши је да на-руши законе, љубав према самодржавној власти је принуди дапромени и богобојажљивост, да не сачува чак ни милосрђе усвојој души. Не знам да ли се Теодора врати пређашњим оби-чајима, а њен дотадашњи живот се показа као лицемерство,или се понашала тако намерно, како би била недоступна и ка-ко не би попустила пред људским сузама.

XVII. Васељенског патријарха (тако се по закону зовевладика Константинопоља, а то беше Михајло, који заузе све-ти престо после божанског Алексеја)17 до ступања на престо

17 Реч је о константинопољском патријарху Михајлу I Керуларију, којије на свети престо дошао после Алексија Студита, 1043. г. Фанатик, суров исвојевољан, Михајло је долазио у конфликт скоро са свим императорима, завреме којих је трајао његов патријархат. Михајло Керуларије је био један од

226

она је поштовала и издвајала од осталих, али, када постадеправа царица, поче да га мрзи и презире. Разлог тог преокретабеше незадовољство патријарха управљањем жене у Ромејскојдржави. Он беше тиме узрујан и отворено је износио сву исти-ну. Могуће је да би царица и натерала патријарха да сиђе сатрона, да јој је у овоземаљском животу био дариван дуги низгодина.

XVIII. А разлог те гнусности, која превазилази сваку ме-ру, не беху анђели који јој преносе заповести свевишњега, већони који их изгледом подражавају, а у срцу се претварају;имам у виду наше назареје1 , који су се изједначавали с божан-ством, тачније - који се претварају због покорности закону,који, растављени од људске природе, живе усред нас, као некиполубогови; нехајни су они и према другим божанским уста-новама, душе не подучавају узвишеном, људске страсти несмирују, ни на једну узде не стављају, речима, као опоменом,не делују на друге, већ све то презиру као ништавно; једни одњих пророкују и саопштавају божију вољу, а други чак преко-раче утврђене границе, некога намене смрти, некоме обезбедегодине живота, дарују бесмртност дељивој природи19, и уста-новљују за нас природно кретање; у потврду својих речи онисе позивају на то што, слично древним Акарнанцима °, непре-кидно носе војничку опрему, дуго лебде по ваздуху, затим сеодједном спуштају, само да осете дим спаљених жртава. Јасам их често виђао и имао могућности да упознам те људе -вукли су царицу за нос, тобож ће она вечно да живи, због чегаона само што не погину, и само што све не изгуби.

XIX. Обећавали су јој дуг живот, бесконачност, а царицасе већ примицала судбоносном крају - кажем то, јер, заврша-вајући одређени јој животни рок, Теодора се већ приближава-ла крају. Страшна болест задеси царицу: одређене моћи се на-рушише, као исход тога беше губитак апетита, а пражњење се

главних криваца за раскол источне и западне цркве године 1054, такозванешизме. Псела су везивали са патријархом сложени односи. Пред њим је ис-пољавао љубазност, али у суштини Псел га није подносио.

18 Назарејима византијски аутори обично називају монахе. Антимона-шки испад не среће се случајно код Псела у контексту приче о догађајима завреме владавине Теодоре. За време свог кратког боравка на Олимпу, Псел јеимао непријатно искуство у односу са монасима.

Псел окривљује монахе да су сматрали да могу да предскажу дужи-ну људског живота, а то је нешто што људима није дато да знају. „Дељиваприрода" - људска.

20 О Акарнанцима (тј. становницима Акарнаније, области у средњојГрчкој), који су носили оружје и у време мира, прича и Тукидит.

227

istorijaonline.com

вршило кроз усну дупљу; затим болест, неочекивано брзо ра-ширивши се, скоро да је изврнула читаву њену утробу и оста-вила царици само последњи дах. Сви се (говорим о онима којису окруживали Теодору), изгубивши наду у њено оздрављење,замислише над судбином државе, и над својом сопственом та-кође, и прихватише се ковања свакојаких планова. Не пишем отоме по чувењу, и сам сам присуствовао њиховим саветовањи-ма, својим сам очима видео и својим сам ушима чуо како сеони коцкају са царством.

XX. Подневно сунце још не дође до зенита, када царицатихо уздахну, чинило се као да се припрема да умре, а они ко-ји беху поред престола, сакупише се, опколише свог вођу, раз-мишљајући кога да поставе на чело државе, а да то буде човекод поверења, који ће им бити одан, способан да сачува њиховусрећу. Онога кога претпоставише свима осталима, нећу садада описујем, дужан сам само да кажем да се нису преварили усвом избору, само што је том човеку било лакше да се потчи-њава и повинује, него да заповеда. Био је већ у одмаклом жи-вотном добу, време му је већ истекло, власи на његовој главибеху већ сасвим посребрене.

XXI. И тако, почеше да наговарају Теодору да га поставина престо, а царица се, без колебања, сагласи с њима, овенчага и прогласи га царем21. После тога она још само неко времеостаде на власти и, не проживевши до краја године, једногтренутка умре22, а царство, за кратко време пређе у руке Ми-хајла, о коме се сада спремам да причам, а имајући то каоциљ, дужан сам да направим кратко одступање.

21 По Аталијату и Скилици, Михајло VI Стратиотик или Старац, био једоведен на престо у веома одмаклом животном добу, био је човек који се ни-чим није издвајао: примитиван, неприлагодљив, једино способан за војничкадела. Интриганти који су окруживали Теодору, намерно су довели човека та-квог кова, како би на престолу имали некога ко ће послушно да испољавањихову вољу.

22 Ова реч означава на грчком и ч а с и г о д и ш њ е д о б а . „Не дожи-вевши до краја године једно годишње доба". Према једним изворима Теодо-ра је умрла у августу 1056. г, према другим 31. августа. Због овога је иза-бран термин ,један час", јер је година у Византији почињала 1. септембра.

228

МИХАЈЛО VIИСАК I КОМНЕН

П о ч е т а к царевања Михајла Старца, који јевладао једну годину

I. Обично, цареви који ступају на престо, сматрају да је заутврђивање власти довољно ако их прогласи грађански ста-леж. Они живе с њим бок уз бок, и због тога мисле да ће њего-ва наклоност да им обезбеди постојаност престола. Ето збогчега, овладавши скиптром, цареви, пре свега, показују себекао очи и уши грађанског становништва и ако ови вриште каобудале, скачу од узбуђења и наступају с брбљаријама, сматра-јући да су задобили божанску заштиту и да им никаква другасила није потребна. И мада царска власт почива на три стуба:народ, синклит и војска, они мало обраћају пажњу на послед-њи, али зато, не успевши да узму власт, обасипају милостимапрва два.

II. Што се тиче Михајла Старца, делио је унапређења свећом дарежљивошћу него што је то примерено. Цар је поди-гао свакога не на следећи степеник већ на још виши. Ако бинеко, шапућући цару на уво, молио за четврти, он би и то бла-гонаклоно саслушао. А ако неки други молител. не би оста-вљао цара на миру с друге стране, не би одбио ни пети. Украт-ко речено, дарежљивост Михајла доведе до праве збрке1.

Цара Михајла п о с е ћ у ј у војни к о м а н д а н т и

III. Оно што се збило постаде знано бојовницима инајодабранији и најзнаменитији међу њима стигоше уВизантију у нади да ће заслужити исте, ако не и веће,

' О пометњи која је настала после зацаривања Михајла VI пише и Ата-лијат (Атал., 53), по чијим је речима власт у граду била подељена међумноге људе. Псел ништа не саопштава о побуни коју је против новог цараорганизовао рођак Константина Монамаха, Теодосије.

229

istorijaonline.com

милости2. Заказаше им пријем код цара. Тог дана сам се и јаналазио поред самодршца. И племенити људи, прави јунаци,дођоше цару погнуте главе, изговорише један за другим позна-те поздраве и, по његовој заповести, остадоше да стоје. Михајлоје тада требало да разговара са сваким одвојено и да им се напочетку обрати царски и дарежљивим речима, а он их, уместотога, изгрди све у гомили, а затим изведе њиховог предводни-ка (на њиховом челу беше Исак Комнен)3 и онога после њега(то беше Кекавмен из Колоније)4, обасу га грдњама што умалоне изгуби Антиохију и сву војску, што не испољи војничку ве-штину, ни храброст, што сакупи новац од народа, а власт ис-користи не за славу, већ за корист. Од тог неочекиваног одно-са овај се скамени на месту, јер очекивао је милост, а добиоувреду. Другови покушаше да се заузму за њега, али цар и њи-ма запуши уста. Ако је човек и могао да пренебрегне остале,сам Исак требало је да буде удостојен вишим почастима и по-хвалама, али цар и њега остави без своје благонаклоности5.

У с т а н а к Комнена

IV. То беше први ударац нанесен бојовницима, он и по-служи као разлог њихове завере - сцена која се догоди узрујањихове душе и унесе прве побуњеничке замисли. С почеткаони нису ни мислили да посегну на царску власт, чинили сучак и неке покушаје да задобију наклоност самодршца. Алиони су тражили сено, а он им је давао сламу, а ако би се побу-нили, на крају крајева ни то им не би дао, прогнао је и од себеодвојио војсковође6. Они беху спремни одмах да ухвате цара илише га престола, апи их задржа Исак, рекавши да о томе тре-

2 Војни команданти јавили су се у Константинопољу за време пасхал-них дана 1057. г., за време којих су се одвијала царска давања и поклањања.

3 Исак Комнен - будући император Исак I Комнен (1057-1059), стрицоснивача династије Комнена, која се учврстила на престолу од 1081. Исак јесин знаменитог човека епохе - Василија II Манојла Комнена (Еротика).Имао је чин магистра и заповедао је источном војском империје, која се бо-рила с Турцима - Селџуцима. За време Теодоре био је лишен положаја. Биоје ожењен Катарином, кћерком бугарског цара Јована Владислава.

4 Каракалон Кекавмен, Јерменин по пореклу, византијски војсковођа,играо је значајну улогу у догођајима из 20-тих и 40-тих година XI в. На кра-ју владавине Константина Мономаха добио је чин магистра и био именованза челника Антиохије. Псел га је добро познавао.

5 По Скилици, цар се са молиоцима односи љубазно, али је њиховезахтеве одбијао (С к и л. 483).

6 Други пут су војсковође покушале да добију оно што траже прекоЛава Параспондила, али и овај је грубо одбио њихове захтеве.

230

ба прво добро да размисле. После тога организоваше заверу ипочеше да траже човека који би могао да стане и на чело вој-ске и на чело државе.

V. Исак је свакоме од њих уступао круну, тврдећи да сусви достојни власти, али, ипак, предност дадоше њему - јер сеКомнен издвајао међу њима не толико по роду, колико цар-ском спољашњошћу, пријатношћу своје природе и својом по-јавом којом је побуђивао уважавање оних који су га окружива-ли. Његов ће опис, ипак, да сачека своје место. Војсковође сеизмеђу себе договорише7, још једном, кратко, преговараху сацарем, и сви се вратише својим кућама. Живеху они на истоку,у земљи где излази сунце, не пуно удаљени један од другога,па су, лако, већ после неколико дана могли да се окупе на јед-ном месту и приступе остваривању плана8. Нису успели ни даорганизују заверу, а већ се око њих окупи велика војска, уз тои мноштво знаменитих људи, сви спремни да им пруже подр-шку. Када се пронесе глас да се код њих учврстио племенитивојсковођа, подржан од људи највишег рода, и да су имена за-вереника позната, нико више ни часа није часио, већ се свиупутише побуњеницима и, попут добрих тркача, трудили су седа обиђу један другога.

VI. Војнички сталеж је и раније хтео да узме власт надРомејском државом и да служи цару - бојовнику, али су бојов-ници своје жеље чували у тајности и само су их гајили у срци-ма, јер нису имали у виду никога ко би био достојан престола.Видећи да је Исак, за кога они ни у сну не би помислили да ћега видети у царској одећи, стао на чело побуњеника (а све бе-ше савршено огранизовано) и објавио гласно даље планове,они се наоружаше храброшћу, спремише за бој и, одбацившисваку сумњу, јавише се Комнену.

VII. Што се тиче самога Комнена, мада му то беше првипут да стане на чело завереника, радио је то више разумно, не-го дрско. Схватајући, пре свега, да је за војску највише од све-га потребно много новца, он је, за почетак, прекрио све путевекоји су водили у престоницу, установио на свакоме појачану

7 Завереници су се сакупили у храму Св. Софије и коначно договорилио устанку. Успели су да на своју страну задобију заповедника македонскевојске, Вријенија.

8 О фази припремања побуне Псел говори мање и уопштеније од дру-гих историчара. Вријеније је био ухваћен од императора и ослепљен. Остав-ши без заповедника, побуњеници су се разишли. Дошли су у Кастамон, уПафлагонији, где је живео Исак Комнен, покупили га са собом, упутили се уГунарију, где су дошли и остали побуњеници. Прогласили су Исака за импе-ратора 8. јуна године 1057.

231

istorijaonline.com

стражу и нико без његове дозволе, и без његовог пристанка,није могао да се креће ни тамо, ни амо. Издавши таква наређе-ња, он приступи сакупљању пореза, при чему је то радио не безреда, и не насумице, већ је установио посебне спискове, какоби, учврстивши се и коначно на престолу, имао тачан рачун по-реских прихода. Ето због чега може да се каже да је поступаопре разумно него дрско. Човек не може а да се не диви и дру-гом поступку Исака: сву гомилу народа која се ка њему сли онподели на делове: најплеменитије и оне код којих је ценио оба-зриву одважност и поуздану мужевност, одвоји од простих, увр-сти у пукове и одреде и одреди за бојовнике. Одабраних бојов-ника сакупи се огромна маса. А и осталих не беше много мање.

VIII. Нареди им да се построје по одредима, да се не ме-шају са другим бојовницима, да не нарушавају стројеве, а за-тим, чувајући ред, да се полако крећу напред и развију логор.Одреди свакоме издржавање, снабде их оним што је неопход-но за бој и даде им виша звања: онај ко беше виши по рангу,доби виши чин, онај ко беше нижи - мањи. Обезбедивши за-штиту своје личности рођацима и окруживши се њиховим пр-стеном, Исак без страха крену напред, и поново разви логор.Побуњеник је проводио бесане ноћи бавећи се државним про-блемима, још блиставије је организовао ствари дању и правимпутем је ишао циљу. Мада се у војсци обично све и свашта зби-ва, а бојовници су пре храбри него разумни људи, ни на кога одњих Исак не подиже мач, ни једног ко би скривио није кажња-вао на месту, уносио је страх једино својим погледом: његовенамрштене обрве деловале су страшније од било ког ударца.

IX. На тај начин, на челу војске постројене по свим вој-ничким правилима, Исак дође до престонице. Цар, који сачувавласт само над Византијом, и они који су на њега имали утицај,понашали су се као да се ништа није догодило: нису се супрот-стављали побуњеницима, нису полазили на њихове одреде инису покушавали да згроме војску узурпатора. Неки од људиоданих цару нису га остављали на миру, убеђивали су Михајлада не може без саветника, без пуно новца и без војске. И тако,он заједно с другима, људима племенита духа, који тада беху унемилости, позва код себе и мене, прогласи ме евојим посинкоми представи се као неко ко се каје за оно што је раније радио,што се понашао неразумно и што ме није волео свом душом.

Савети цару у вези са у с т а н к о мX. Не спомињући му прошлост, ја му одмах дадох три

савета. Знајући да је Михајло у неслози с великим хијерар-

232

хом и да се овај гневи на њега, ја пре свега њему усадих ми-сао да је потребно да заборави на све спорове и да с њим по-стигне сагласност, јер у овако тешким приликама сила патри-јарха расте, и он би могао да пружи подршку побуњеницима,у случају да цару не успе да га потпуно привуче на своју стра-ну. Као друго, посаветовах га да узурпатору пошаље изаслани-ка и да га убеди да распусти своју војску: нека му обећа свешто може, без опасности одмах да му се да, нека му другообећа за убудуће и да се, у исто време, покуша да се дејствујена побуњеничку војску и да се растури њен строј. Трећи, по-следњи савет, беше најважнији и најбитнији: да сакупи пуковеса Запада, да сакупи осталу снагу, да позове у помоћ савезни-ке из суседних варварских земаља, да учврсти војску туђинацакоја се налазила на служби у нашој земљи, да постави на њеночело племенитог војсковођу, да боље организује одреде и да сасвих страна заштити себе од хорде. Цар прихвати моје савете.

Слање војске п р о т и в ИсакаXI. Ипак, цар одбаци мој први савет (и то одреди цара на

неуспех) и поче да испуњава други и трећи. Али, ни други небеше остварен; западна војска, опремљена за бој, попуњенасвежим снагама савезника, подељена у одреде и поређана убојне редове, под пуним наоружањем иступи против источневојске. Противници развише логор на малом растојању једниод других, делио их је мали простор, али ни једна страна нијесе усуђивала прва да наступи, и поље у средини беше пусто °.Бројношћу је царска војска превазилазила непријатељску, алије у снази уступала, као и у машинама, и, што је најважније инајвише поражавајуће - строј побуњеника остаде неразрушив,њихова верност предводнику - непоколебљива, а за то временаша се војска смањивала и осипала, а мноштво наших бојов-ника свакодневно је прелазило на страну устаника. Што се ти-че онога који је командовао - немам због чега ни име да муспоменем - растрзао се час на једну, час на другу страну, али,како се мени чини, у суштини се приклонио једној.

XII. Због тога нас разбише и спреда и с леђа, а пораз бешеодлучен расположењем војсковођа још пре почетка боја.Ипак, одреди'' и наши бојовници, који остадоше код нас, ни-

9 Тј. патријарх Михајло Керуларије.10 Царска војска била је састављена углавном од Македонаца и била је

под командом једног од евнуха блиских царици Теодори, доместика ИстокаТеодора, кога Псел доле спомиње. Помоћник Теодора био је Арон, брат Ка-тарине, супруге Исака Комнена.

'' Мисли се на одреде савезника.

233

istorijaonline.com

шта нису знали о колебању заповедника, и тако ови, како го-вори поета, „мужеви Арејеви, гневом који горе"12, одлично на-оружани, с најбољим оружјем за појасом и у рукама, построји-ше се пред непријатељском војском, а затим, испустивши рат-ничке поклике и бацивши поводе, у незадрживом налетуустремише се у бој. Наша десна фаланга преврну њихову левуи отера далеко непријатеља.

XIII. Када њихова десна фаланга сазнаде шта се догоди-ло, бојовници који су тамо стајали нису чекали бојне крике инаступ непријатеља, већ су одмах пошли и растурили се изстраха да се, сада, победници не окрену против њих и, удах-нувши одважност у оне који су трчали, не навале на њих свимсвојим силама. И тако, десна фаланга непријатеља се такођедаде у бег и потпуна победа остаде нама13. У најзбијенијој ма-си, надвисујући све бегунце и прогоњене, као укопан, стајашеузурпатор. Неколико наших бојовника (беху то Тауроскити, небеше их више од четворице) приметише га и са две стране ба-цише на Комнена своја копља. Погодише га, ипак, у панцир ижелезо не дотакну његово тело. Тауроскити не успеше да сместа помере тог човека, јер га са супротне стране, истом та-квом силом, подупираху копљима и све време враћаху његовотело у ранији положај, не дозвољавајући му да изгуби равно-тежу и да се измакне из центра. Исак прихвати као добар знакто што се догоди: то што остаде непомичан, колико год да газасипаху ударцима са обе стране, и заповеди својој војсци даса удвострученом снагом нападне на нас, да започне бој, данатера противника на бег и да га гони што даље14.

XIV. Гласови о тешком исходу боја, један од другог ту-жнији, долазили су до нас и изазивали код цара пометњу иочајање. Брзо да сазове западну војску, која је претпрела такавпораз, није било могуће, да довуче свеже попуне и нове регру-

12 Цитат из X о м е р а (Илијада, III, 8).13 Бој се догодио 20. августа 1057. г., недалеко од Никеје, у месту зва-

ном Полемон или Аид. Тај бој је другачије описан код Скилице и Аталијата( С к и л . 494, А т а л . 55). Прво је леви бок императорске војске под коман-дом Арона напао десни бок побуњеничке војске. Комнен само што се нијесакрио у Никеју, али заповедник левог бока побуњеника, Катакалон, проме-нио је ток борбе, прешао у напад и чак се пробио у редове противника. Не знасе колико је у том делу Скилица поуздан, јер јавно подржава Катакалона.

14 Ова прича о Исаку Комнену има карактер легенде. У том братоуби-лачком боју који Аталијат пореди са „бакхантским безумљем" обе стране супретрпеле огромне губитке Псел оштро прекида причу о том боју, изоста-вљајући неколико епизода, па се као резултат тога, саопштење о победи по-буњеничке војске чини неприпремљеним.

234

те, такође није могао, а заповедник војних снага, евнух Тео-дор, онај исти кога царица Теодора најпре постави за проедра,а затим за војсковођу источне армије, одлучно одби да коман-дује, не из страха од другог боја, већ зато што пређе на другустрану и у тајности се договори с Комненом.

И з а с л а н с т в о Комнену

XV. Када прође неколико дана, цар ме замоли да склопиммир с Комненом, да саопштим побуњеницима његове скриве-не жеље, красноречивошћу и софистичком вештином да смек-шам душу непријатеља и да их приклоним цару. Чувши тумолбу, бех прво као громом погођен; нисам пристајао, говоре-ћи да се неђу добровољно прихватити тако опасног задатка,чији је исход тако очигледан да не оставља места за сумњу;након недавне победе, поносан на свој успех, Исак, разуме се,неће да се одрекне царске власти и неће пристати да је трампини за шта мање.

XVI. У одговор на моје речи Михајло климну главом и,позивајући се на наше пријатељство и блискост, рече: „Поста-рао си се да ми убедљиво одговориш, а да у невољи заштитишсвог друга и, како је богу угодно, господара, на то ниси ми-слио: А ја, откако дођох на власт, гајим према теби непроме-њена осећања, велику наклоност, разговарам са тобом, грлимте, по навици, и љубим сваки час, како и треба, кушајући медс твојих усана. Надах се да ћу и од тебе да добијем то исто, ати ми то не пружи; достојанствен човек ни непријатеља неоставља када је у невољи. Али, ту је шта је, завршићу одређе-ни ми пут, а ти се никада нећеш оправдати што си издао прија-тељство свог господара и друга."

XVII. Чувши све то, само што се нисам скаменио од за-препашћења, и више нисам знао како да останем при својој ра-нијој одлуци. И тако, променивши тон, рекох: „Царе! Оклева-јући с извршењем задатка, не бежим из твоје службе, изврши-ћу задатак полако, јер сам ја опрезан због последица, бојим седа не изазовем завист код многих." „Чега се ти бојиш - упитацар - због чега се не сложи да будеш изасланик?" „Човек, ко-ме ме ти шаљеш, одговорих ја, однесе победу и самоувереногледа на будућност; могу ли ја, у таквим условима, да рачунамна благонаклон пријем? Моје речи једва да могу да изазовубило какав утисак на њега; он ће се, пре свега, грубо односитипрема мени, подсмеваће се мом изасланству и послаће ме на-траг без ичега. А сви ће почети да ме клевећу како, тобож, ни-сам теби био веран и како сам њему улио уверење да не треба

235

istorijaonline.com

да верује ни Једној царској речи и да не прима никакве изасла-нике, јер, говори се да ће, ускоро, он сам да ступи на пре-сто15,16 . Али, ако ти хоћеш да испуним твоје наређење, поша-љи са мном још неког од чланова првог савета, како бисмо тезаједнички обавештавали о томе шта смо говорили ми, а штанам је он одговорио, да се тачно знају и наше речи и његовиодговори".

XVIII. Цар се са мном сагласи и рече ми: „Одабери когахоћеш из вишег савета". И тако ја позвах најдостојанственијеги најразумнкјег, који, уз то, по мом мишљењу, неће да сеуплаши тог путешествија17. Тај човек, заиста, од самог почеткабеше сагласан с тим да се пође у изасланство; сретосмо се насдвојица, разменисмо мишљења и изабрасмо још једног садруга,првог човека Ромејске државе, главу синклита, чији је ум мо-гао да се пореди с красноречивошћу, а красноречивост с умом;на почетку је он освајао као лава лепим речима самодршцаМономаха, а касније собом украшавао патријаршијску службуи, поставши света жртва Речи, сам је принесе као жртву Оцу18.

XIX. Човек, заиста одан ромејској ствари, није одуговла-чио с одговором, већ се придружи изасланству и поста његовучесник. Узесмо од цара посланице (тачније, сами их смисли-смо и састависмо) у којима се говори да ће Исак да добије це-зарски венац и да ће да буде под царском влашћу, и пођосмоКомнену. Већ после првог дела пута известисмо га о нашемприближавању и дадосмо му на знање да нећемо да ступимо сњим ни у какве преговоре ако нам се свечано не закуне да наснеће задржати по завршетку преговора, да нам неће нанетиникакву другу увреду, већ да ће, указујући нам одговарајућепочасти, да нас пусти да се вратимо натраг.

XX. Када се Исак сагласи с нашим захтевима, и сам дадеи нека друга обећања, седосмо на тријеру и, без одлагања, до-пловисмо до места на коме је био његов логор19. Дочекаше нас

15'16 Како је показао даљњи ток догађаја, Псел се није преварио у сво-јим претпоставкама. Пронели су се гласови да су се изасланици потајно сре-ли са побуњеницима и убеђивали их да не пристану ни на какве уговоре(Скил.496).

17 Реч је о проедру Теодору Алопу.18 Трећи учесник међу изасланицима био је будући патријарх, Кон-

стантин Ликуд. „Поставши света жртва речи" (тј. бога-речи) - односно, при-хватио је монаштво. „Принесе је (Реч) као жртву Оцу" - има се у виду „бес-крвна жртва" хришћанске литургије, када се као жртва богу-Оцу приноси„тело Христово".

19 Исак Комнен је у то време био улогорен у Никомидији. Изасланицису стигли код њега 25. августа.

236

са загрљајима и поздравима, и још не успесмо да видимо Иса-ка, а пред нама се протегну ланац састављен од првих људивојске, који нас називаху љубазним именима; љубећи нам ру-ке и лица, са сузама у очима, уверавали су нас да су до грласити братоубилачких покоља и побадања венаца на главе20.Опколише нас са свих страна и одведоше у шатор свог влада-ра. Двор његов беше под ведрим небом. Они сјахаше, запове-дише нам да сиђемо с коња и да чекамо, а после неког временадозволише нам да уђемо у шатор без пратње, јер сунце већ бе-ше зашло, а Исак није хтео да се у царској одаји сакупља мно-го народа.

XXI. Уђосмо и Исак нас поздрави. Седео је на високојстолици (наоколо беше малобројна стража) и беше одевен ви-ше као војсковођа, него као цар. Уставши са столице, понудинас да седнемо и, чак не питајући нас за циљ доласка, краткообразложи разлоге који су га натерали да се прихвати власти.Затим попи с нама из једног пехара и посла нас у одаје, близуњеговог шатора. Изађосмо, не схватајући због чега је тај човектако шкрт на речима, па нас пита само о томе како смо допло-вили и да ли је море било мирно. Рекавши збогом разиђосмосе по одајама, али после кратког сна, ујутру, поново се саста-досмо и почесмо да размишљамо како је најбоље да прегова-рамо са Исаком. Одлучисмо да је најбоље да му се не обратиједан од нас, већ да заједнички постављамо питања и да зајед-нички саслушамо одговоре.

XXII. Док смо тако беседили, свану, и, изронивши иза хо-ризонта, светлећи круг сунца попе се на небо. Једва успе дапређе пола пута до зенита, када се јавише с позивом први љу-ди савета, који нас, као стража, опколише и поведоше свомчелнику. Али, овога пута нас поведоше до много већег шато-ра, који беше довољно велик и за ромејску, и за савезничкувојску. Око шатора стајаше мноштво бојовника, не беспосле-них, и не као гомила у нереду, већ једни са опасаним мачеви-ма, други са секирама, којима су замахивали, трећи држаху урукама копља; беху распоређени у круговима, једни иза дру-гих, на малом растојању једни од других. Нико није пуштао нигласа, већ, састављених ногу, укочени од страха, сви су напетогледали у онога ко је чувао улаз у шатор. А то беше челникодреда телохранитеља дуке21, Јован, човек не толико храбар,колико предузимљив и одлучан, који је умео красно да говори,

20 Побуњеници су на главе ставили венце као знак мира.21 Термином ,дука" (од 1а(,с1их) у Византији су се понекад називали за-

поведници одређених одреда, као и челници градова.

237

istorijaonline.com

а још лепше да ћути и мисли у себи, који је од предака својихнаследио племенитост и мужевност.

XXIII. Једва се приближисмо улазу, а Јован нам заповедида се зауставимо и изгуби се у царској одаји; убрзо изађе и,ништа не говорећи, само раствори улаз, желећи да нас поразинеобичним и неочекиваним призором. Све што тамо видесмобеше царски величанствено и уливаше стрепњу. Као прво, са-мо што нисмо оглувели од гласова масе која је ликовала. Ви-кали су бојовници не сви заједно, већ по реду: ред који завршихвалоспев, дао би знак другом реду да почне, овај следећем, икао резултат тога, све је изгледало нескладно и немилозвучно.Када последњи круг изговори свој хвалоспев, бојовници зави-каше још једном, и само што нас не заглушише громом својихгласова.

XXIV. Шум се постепено стишавао и ми могасмо даосмотримо шта се догађа унутар шатора (када растворише ул-аз ми не уђосмо одмах, остадосмо мало даље, чекајући посе-бан позив). Указа нам се следећа слика. Сам цар сеђаше надвоглавој фотељи22, високој, украшеној златом, ослањаше сеногама на клупицу, а раскошна одећа сијаше на њему. Поно-сно је подигао главу, истурио је груди, пурпур окршаја руме-нио се на његовим образима, а очи његове беху упрте у једнутачку и непокретне, сведочиле су о напрегнутом делању ми-сли; затим он подиже поглед и, као да је дошао са пучине,уплови у мирну луку. Бојовници у неколико кругова окружи-ваху Исака. Унутрашњи круг, најмалобројнији, беше саста-вљен од првих људи, племенитих потомака познатих родова,држањем тела нису одступали од древних хероја. Ти одабранибојовници беху живи пример свима који стајаху иза њих. Окоњих беше други круг - оруженосци првих; бојовници првихлинија (неки су попуњавали следеће одреде) и они бољи од за-поведника чета, стајаху у левој фаланги2 . Окруживаше ихкруг простих бојовника и слободњака24. Даље су се налазилесавезничке трупе, које дођоше код побуњеника из других зе-маља, Италици25 и Тауроскити, који су и својом спољашњо-шћу изазивали ужас. Очи и једних и других јарко су сијале.Ако су први и бојали очи и чупали трепавице, други су сачува-ли свој природни изглед и боју. Ако су први силовити, брзи и

22 Столица Исака била је украшена двема позлаћеним лављим главама.23 Текст није потпуно јасан, дајемо приближан превод.24 Није потпуно јасно шта је Псел мислио под „слободњак". Можда

мисли на бојовнике који нису били у саставу ни једног одреда.25 Италици - тј. Нормани.

238

незадрживи, други су снажни и свирепи. Први налет Италикаје незадржив, али се они брзо разгневе; Тауроскити нису толи-ко ватрени, али не жале свој живот и не обраћају никакву па-жњу на ране. Попуњаваху круг заштите26 и беху наоружанидугачким копљима и секирама са две оштрице. Секире су ста-вљали на плећа, а дршке копаља, истурене на обе стране, каода су образовале настрешницу међу редовима.

XXV. Тако стајаху они. Цар, међу њима, даде нам знак,руком и лаким климањем главе да му приђемо с леве стране.Пробисмо се између првог и другог круга бојовника и, када сеприближисмо Исаку, чусмо његово питање, које нам он јошјуче постави. Задовољан одговором, подигавши глас, он рече:„Нека један од вас, окренувши се и заузевши место међу њима(ту он показа на оне који стајаху са обе његове стране) уручимени писмо од онога који вас посла и саопшти оно што је за-поведио да се усмено саопшти".

XXVI. Тада свако од нас поче да уступа место другоме,мало смо се спорили око тога, и на крају крајева сапутници одмене затражише да иступим, тврдећи да сам ја способнији одњих у филозофирању, и да мени највише пристаје слободнареч, а обећали су ми да ће ми притећи у помоћ, ако моја речскрене с правог пута. И тако, утишавајући куцање срца, ја сту-пих у средину и, сакупивши снаге, предадох писмо, а када до-бих знак, почех и да говорим. Да не беше звукова који су мезбуњивали, не једном натеравши ме да ућутим, и не дозволив-ши ми да запамтим дугачку реч, ја бих, заиста, могао да изго-ворим своју беседу, да сакупим и повежем своје мисли, да ихизразим у ритмовима или наставим у бујици. Моји слушаоцине приметише да говорим обичним језиком, а у исто време ве-ома мудро и да, подражавајући скромност Лисија27, једностав-ну и невешту реч украшавам изоштреним мислима. Потруди-ћу се, ипак, да се држим онога што је главно, што још нијеизашло из мог сећања.

XXVII. Пре свега, потрудио сам се да, што је могуће бо-ље, изговорим увод. Говорио сам јасно и вешто. Не кривећиих ни због чега, почех од титуле цезара, од заједничке славо-појке, набројах затим остале милости и високе почасти, којимаих удострји цар. Они који стајаху око нас, слушали су ћутке иблагонаклоно се односили према мом иступању, али задњи ре-

26 Буквалан превод. Смисао је нејасан.27 Стил Лисије сматра се обрасцем јасног и једноставног изражавања.

Говорећи о себи, Псел не пропушта да цитира и ауторитет у посебним обла-стима реторике.

239

istorijaonline.com

дови почеше да вичу да они не желе да виде свог вођу друга-чије до у царском лику. Тешко да је већина њих то заиста ижелела - говорили су они то у складу с приликом, ласкајући, авелики део бојовника је и даље ћутао, али су их принудили даи они почну да вичу заједно с њима. Да не бисмо помислилида цар мисли другачије, исте те речи изговори и цар.

XXVIII. Али, ја себи не дозволих да ме збуне (јер имахразложне доказе, већ осетих снагу, и то не бих био ја да самустукнуо, ако сам већ ступио у расправу), прекинух причу исачеках да се маса утиша, а затим спокојно изложих предњима најважнији од мојих доказа, а при томе их ни речју непрекорих. Напоменух лествицу и уздизање, осудих прескакањепреко степеница, похвалих разумно кретање ка царској властии рекох: „Такав поредак: прво дело, а затим поглед на свет иживот, прво човек од дела, затим човек од посматрања28, анајбољи међу царевима долазили су из редова цезарскогдостојанства"29.

XXIX. Неко ми тада добаци да је то пут за часног човека,а да је Исак већ цар. На то ја одмах одговорих: „Царску властон, још увек, није примио, и када ви не бисте били толико гру-би, и када ми не бисте толико противречили, упутио бих ва-шем заузимању (бојао сам се да изговорим реч „отимању") небаш похвалне речи". „Ако се сада одрекнеш од царског звања,рекох ја, убудуће ћеш га добити на достојанственији начин".Када саопштих да је цар обећао да ће да га посини, они упита-ше како је могуће да се лиши власти царски син. „А зар нисутако - одговорих ја - поступали и бољи међу царевима са сво-јом рођеном децом?" и наведох тада као пример божанскогКонстантина, и још неке од самодржаца, који су прво уводилисвоје синове у чин цезара, а тек затим у царско достојанство30.Усмеривши, тако, своје расуђивање ка једном циљу, ја начи-них поређење које је тражило одређени увод: „Тако поступахуцареви са својим крвним изданцима, а Исак је усвојен..." и пу-стивши речи, оставих ритам недовршен.

XXX. Они схватише шта имах на уму и почеше да излажумногобројне разлога свог „наступања" (уздржавали су се од

28 Значење те реченице треба протумачити. „Посматрање" се у хри-шћанској спознаји ценило више од „дела". Цар је човек „посматрања", а це-зар је човек „дела".

29 Титула цезара је често била само начин да се после постане цар.30 Смисао реченице није потпуно јасан. Могуће да је у тексту изостало

негирање и побуњеници, следи, питају како је могуће да не лише власти„царског сина", тј. Исака. У последњем случају, јасан је пример с Константи-ном Великим. Овај је доделио својим синовима титулу цезара.

240

грубљих речи). Ја им нисам противречио, чак сам се претвараода сам с њима сагласан, и још, умножавајући њихове невоље,рекох: „Све ми је то познато, и сам се, неретко, растрзах усвом срцу, праведан је и ваш гнев и ваше очајање због оногашто претрпесте". На тај начин умирих њихове душе, а затимим нанесох ударац из потаје, рекавши да, ипак, све њихове не-воље нису разлог за побуну, која не може да се оправда ника-ко. Затим, обративши се цару, додадох: „Да претпоставимо даси цар и да се одликујеш суровом природом. А онда се појавинеки човек, први у синклиту или војном сталежу, који сакупиоко себе помоћнике, злонамерне, и да организују заверу про-тив твоје власти, а да као изговор за то наведе патње које јепретрпео, срамоту коју је поднео. Сматраш ли такав предлогзаснованим? „Када он одговори „не", ја продужих: „А ти се,ипак, никаквом срамоћењу не излажеш, осим што ниси добиооно што си тражио, а извор зла, које ти спомињеш у својим ре-чима, треба да се тражи било где, само не у царевању сада-шњег цара". Како Исак не проговори ни реч, и како беше вишеспреман да слуша речи истине, него да сам убеђује, предло-жих му: „Скини царску одећу, покажи разумност, укажи ува-жавање свом старом оцу и прими скиптар по закону".

XXXI. Када тим, и многим другим речима убедих Исака,из задњих редова допре бука која и сада понекад одзвања умојим ушима. У несугласици која се јави, једни ми приписива-ху једно, други - друго, једни - неодољиву красноречивост,други - језичку вештину, трећи - снагу здраворазумског за-кључивања. Ја не почех да одговарам на те речи, а цар, давшиим руком знак да заћуте, рече: „Овај човек не изговори ника-кве магијске заклетве и није се трудио да нас зачара, напротив,једноставним речима изложи суштину дела, па није потребнода се наш скуп узнемирава и меше у разговор. „То рече Исак,али неки људи из његовог окружења, желећи да помуте мојудушу, рекоше: „Царе, не дај да погине оратор, многи већ ису-каше мачеве, растргнуће га чим изађе". На то ја само приме-тих с осмехом: „Ја вам само донесох пријатну вест о царству ивласти, коју сами себи присвојисте, а ви, заузврат, сопственимрукама хоћете да ме растргнете. Неће ли то бити најбоља оп-тужба за вашу побуну, неђете ли тиме сами себе најбоље даокривите? А ти то рече само да мени затвориш уста, да ме на-тераш да се одрекнем сопствених речи, али ја другачије неумем ни да говорим, ни да мислим".

XXXII. После тога се цар подиже са столице и, обасипају-ћи ме похвалама, распусти скуп, бојовницима заповеди да сеудаље, а нас задржа поред себе и рече нам: „Зар мислите да се

241

istorijaonline.com

по својој вољи обукох у ову одећу и да не бих, да могу, побе-гао? Они ме на то натераше, а и сада, окруживши ме чврстимобручима, држе ме у својим рукама. Ако ви свечано обећатеда ћете да пренесете цару моје скривене намере, открићу вамтајну своје душе". Када се ми заклесмо да нећемо да открије-мо његове скривене мисли, он рече следеће: „Не тражим ја ово-га часа царску власт, задовољан сам и цезарском одећом, али,нека ми цар напише другу посланицу и обећа да никоме друго-ме неће оставити државу после своје смрти до мени, и да мојесаборце неће оставити без милости које их ја удостојих. Некаи мени додели предодређену царску власт, како бих могао посопственој вољи да једне удостојим скромних грађанских титу-ла, а друге да поставим на војничке дужности. Ја то тражим незбог себе, већ због својих људи. Ако ми да такво обећање, он-да ћу да се јавим цару и свом оцу, и указаћу му дужне почасти.Али, како мојим бојовницима није по вољи такав пристанак,даћу вам сада два писма: једно ћу да саставим онако како њи-ма одговара, и то ћемо писмо да објавимо, а друго, тајно, некасе чува у дубини ваших душа. Смирите масу још и овим: скини-те са власти онога ниског раста31, који и раније беше наш не-пријатељ, а и сада се понаша сумњиво. Данас ћете да обедујетекод мене, а сутра пођите и предајте цару поверену вам тајну".

XXXIII. Седосмо с њим за трпезом (бесмо, при томе, ус-хићени пријатношћу његове природе; Исак се беше спустио сцарске висине и опходио се према нама једноставно), а у зорусе опростисмо од њега и, узевши неприметно од њега и другописмо, у пратњи истог одреда стражара, спустисмо се до оба-ле. Море беше мирно, отиснусмо се од обале и упутисмо се уВизантију. Још за дана стигосмо у царско пристаниште, саоп-штисмо цару све како беше, о тајним намерама Исака и дадо-смо му оба писма. Михајло их је читао и читао, а речи Исако-ве, које му пренесосмо, терао нас да понављамо више пута. За-тим рече: „Треба прихватити све његове захтеве и ни једнуњегову жељу не оставити неиспуњену. Свечано ћемо да увен-чамо његову главу, и то не венцем, како приличи цезару, већкруном32. Нека он заједно са мном влада и поставља чиновни-ке, за њега ће да буде подигнут засебан царски шатор и бићему одређена царска свита, а нека његови саучесници слободнорасполажу свим што им је он даровао: новцем, имањем, висо-

31 Исак прави алузију на Лава Параспондила, који је био веома нискограста.

32 Цезарски венац, иако раскошно украшен, није могао да се пореди саимператорским, па се за њихово означавање понекад употребљавају разли-чити термини.

242

ким титулама, као да су све то добили из царске руке. Својаобећања потврђујем руком, устима и делом: саставићу пове-љу, својеручно ћу дати потврду33 и свечано ћу се заклети даникада нећу да погазим дато обећање. Као што вам он поверитајни глас, тако вам и ја поручујем да му саопштите у још ве-ћој тајности следеће: свечано се заклињем да неђе проћи мно-го времена и ја ћу поделити царску власт с њим, само да нађемдобар повод да га поставим на престо. Ако сада с тим и одуго-влачим, нека ме правилно схвати: бојим се народне масе исинклитског сталежа, не надам се превише да ће имати разу-мевање за моје намере. Одлажем ствари само да не бих иза-звао против себе побуну, и све ћу да средим на најбољи могу-ћи начин. Остало напишите у писму, а ове моје речи чувајте усвојим срцима. Не часите ни часа, брзо се њему вратите".

XXXIV. Кроз један сат се ми, сви заједно, морем отисну-смо цезару и уручисмо му царску посланицу. Овога пута зате-космо Исака како седи на престолу у не тако свечаној одећи,већ скромнијој и једноставнијој. Узевши посланицу, он запо-веди да се прочита гласно, да сви чују, и чинило се да је иза-звало опште одушевљење то што се бринуо више за своје сау-чеснике, него за себе. Исак и остали оддучише да прекину по-буну, а када му ми, када остадосмо с њим насамо, пренесосмои тајна обећања, њега обузе занос и он нареди одредима да серазиђу куђама, а да се врате када све буде добро организовано.Сазнавши да је одстрањен са власти човек коме дотада бехуповерене све државне бриге34, он још више поверова у искре-ност наших речи и узврати како и доликује једноставности ичистоти царске душе. Желећи да се преговори што брже завр-ше, заповеди нам да се већ сутра вратимо натраг и саопштимоцару да ће се сам, отвореног срца, јавити Михајлу, и спреми седа трећег дана, окружен малобројном стражом, изађе из лого-ра и да се спусти до обале наспрам царског двора. Прожет та-квим поверењем према цару, није чак тражио да му се дозволисвечани улазак у Византију, једино да му ми из града пођемо усусрет и да га, постављајући му се уз бок, уместо страже, од-ведемо цару. Тако нам пође за руком да срећно завршимо на-ше друго изасланство35. Бесмо неизрециво задовољни што

Мисли се на императорски потпис за који се користило пурпурномастило.

34 Тј. Лава Параспондила. Интересантно је да је, запавши у немилост,Лав тражио покровитељство од Псела, када се овај поново вратио на двор.

Скилица саопштава да само Катакалон Кекавмен није хтео да пове-РУЈе обећањима цара и тражио је да га на силу свргну (С к и л . 447).

243

istorijaonline.com

нам пође за руком да својим умом и беседништвом будемокорисни држави, па се спремасмо да следећег дана пођемо ку-ћи.

XXXV. Али, ипак, пре него што ноћ наступи, јавише сенекакви гласници, који окружише шатор и предадоше цезару,по њиховом мишљењу, добру вест о свргавању цара и тврдилису да је део синклита организовао заверу против Михајла, на-терао га да промени одећу и потражи спас у храму божанскемудрости. То не остави никакав утисак на цезара, а ни насмного не узнемири. Сматравши све то измишљотином, окре-нусмо се поново свом послу.

XXXVI. Не успеше први гласници ни да се удаље, а већстигоше други, затим почеше да пристижу неки људи, потвр-ђујући то саопштење. Тада се и ми узнемирисмо и, окупившисе, почесмо да се питамо колико има истине у тим речима.Онај ко беше у првом шатору потврди истинитост гласа и речеда је управо код њега дошао један слуга из града, човек којиулива поверење, и да га је тачно обавестио о свему. Показа седа су се у редове синклита убацили смутљивци и побуњеници,изазвали немир у граду, створили неред, претили пожарима идругим немирима свима који су хтели да остану по страни,продрли кроз свету ограду храма Божанске мудрости, дрзнулисе да уђу у олтар, да без муке приклоне на своју страну патри-јарха, да од њега начине свог вођу и да, подигавши громкиглас, сруче клетве и свемогуће увреде на главу цара, а Исакаславе као јединог достојног власти. „Ето, то виде мој слуга -рече он - а ако се и нешто друго догодило, ускоро ћемо и тода чујемо".

XXXVII. Сазнавши то, одлучисмо да одемо у шатор кодцезара, да сазнамо новости. Пођосмо тамо сви заједно и зате-космо га како диктира писмо цару. Нама се обрати са истимречима као и пре: гласине не оставише на њега никакав ути-сак. Када заједно с њим изађосмо из одаје - сунце још не бешезашло - јави се издалека некакав човек; дисао је тешко, а каданам се приближи, чини ми се намерно, стропошта се на земљу,чинило се да је изгубио дар говора. Затим, претварајући се дасе повратио, исприча о пресвлачењу цара и о припремама уграду, како је већ и царска лађа спремна за Исака, а носиоцибакљи већ чекају. Тврдио је да је био сведок тих догађаја и даје лично видео како се онај, ко је доскора био цар, претвори уобичног човека, огрне тамни огртач и промени сву своју оде-ћу. Он још не заврши с причом, а већ се појави други гласник,затим трећи, и сви су понављали једно те исто. После њих до-

244

ђе један учен и веома разуман човек, који нам до краја испри-ча ту тужну причу. Њему јединоме и поверова самодржац - за-поведи нам да останемо спокојни у одајама, а сам поче да вла-да36.

XXXVIII. Како ту ноћ проведоше моји другови не знам,али мени се чинило да је са мојим животом готово, спремаосам се да се понудим као жртва за клање. Знао сам колико мемноги мрзе и чекао сам најтежу казну. Нарочито сам се пла-шио самог владара, бојао сам се да се не сети мојих речи, да сене сети да га ја убедих да се не домогне царске власти, и да ћеда ме подвргне разним мучењима и казнама. И тако, док сусви наоколо спавали, ја једини чекао сам своје џелате и скакаоу страху од најмањег шума поред одаје, уображавајући да тоиде мој крвник. Када тако, мало по мало, прође већи део ноћии поче да свиће, мало се охрабрих, рачунајући да је да се умрена светлу дана мање зло него ноћу. Погледавши из своје одаје,видех распаљене ватре, а око царског шатора буктиње којесветле. Наоколо су сви галамили, свуда је владао метеж, јервећ беше дато наређење да се спреме и крену у престоницу.Сунце још није изашло на небу, а цар, изненада, пође из лого-ра; кренусмо и ми, не заједно с њим, већ иза њега, на маломрастојању.

XXXIX. Сматрао сам да ће ме, јашући неко време, Исакпозвати код себе и одлучно захтевати да му објасним мојуубедљиву красноречивост; као што сам и очекивао, он ме по-зва, али ни једном речју не спомену реторска писма, послани-це, супротстављања, одлуке, расуђивања, ни лажи, ни убедљи-ве доказе, већ ми повери тајне планове, подели своје бриге самном и упита ме за савет, како је најбоље да влада и на којиначин најлакше може да се изједначи са великим самодршцем.После тих речи ја одахнух, живнух духом и опширним обја-шњењем задобих уважавање Исака. Усхићен мојим речима,цар ме је засипао питањима, све време је запиткивао и био не-уморан, желећи праве и јасне одговоре на постављена питања.

Док је Псел са друговима био у логору побуњеника, Комнена, дога-ђаји у Константинопољу су се одвијали на следећи начин: Осетивши на чијојје страни сила, група знаменитих Константинопољаца одлучи да свргне Ми-хајла VI. Пре свега, задобили су подршку патријарха Михајла Керуларија(овај се претварао да на силу и под принудом то ради) и тражили од њега дасвргне старог цара и за императора прогласи Исака Комнена и да за побуње-нике прогласи оне који се с тим неће сложити. Михајло Стратиотик није сепротивио захтеву патријарха, добровољно је скинуо царску одећу и био под-стрижен у монаха ( А т а л . 56-67); ( С к и л . 499). Због тога је Псел оштрокритиковао Михајла Керуларија за „издају".

245

istorijaonline.com

Затим он позва и моје сапутнике и разговарао је с њима као дасу његови саучесници и његови људи одувек. Док смо тако раз-говарали, сунце изађе и обасу јарком светлошћу све наоколо.

XI,. Сви становници града пођоше њему у сусрет; једни,као богу, носили су Исаку упаљене светиљке, други су палилиароматичне биљке, свако му је, како је могао, угађао и сви суликовали и скакали од радости, као да је његово ступање упрестоницу било неко ново јављање свевишњега. Али како давам укратко опишем то чудо? Учествовао сам у многим цар-ским процесијама, присуствовао многим божанским светкови-нама, али никада до тада нисам видео сличан сјај. У светкови-ни је учествовао не само прост народ, не само синклити, не са-мо они који су живели од земљорадње и трговине, напустисвоје пребивалиште и онај који се посвети вишој филозофији,и онај који се попе на највиши врх, и онај који је пребивао упећини или проводио живот на ваздуху37 - сви се они спусти-ше са стена и напустише своја пребивалишта на ваздуху, оста-више више висине ради равнице и учинише од ступања цара уград право чудо.

ХLI. Ни тиме се Исак, човек немерљива ума, не понесе ине дозволи себи да га обузме сујета, већ посумња у замку суд-бине и, још не успевши да сабере мисли, неочекивано ми сеобрати речима: „Чини ми се, филозофе, варљивом ова неоче-кивана срећа, не знам хоће ли се ово добро завршити". „Мисаоје та филозофска, одговорих ја, али није увек добро начело дасе предвиђа оно најгоре, и не треба да се сматра да је оно штоје судбином предодређено, непроменљиво. Како ми је из му-дрих књига познато, човек који се ослободи несрећеног живо-та, милостивим молитвама ослобађа себе од предсказане суд-бине. Имам у виду хеленско учење, јер, у сагласности с нашимучењем, ништа није предодређено и предзначено, већ исходзависи од пређашњих дела. Ако престанеш да размишљаш каофилозоф, и ако се твоја душа погорди од сјаја, одмазда нећедуго да чека. А ако не, можеш да будеш спокојан - божанствоникада не завиди онима што нам само дарују и често многељуде води по правој стази славе38. Свој пут добрих дела от-

37 Мисли се на пустињаке који живе по пећинама, и на стубовима.38 Псел упоређује античке и хришћанске представе човекове судбине.

У сагласности са првим, животни пут човека одређен је унапред и човек нијеу стању да га измени. У складу са другим, човеку се даје оно што је заслу-жио. Међутим, хришћански теолози на разне начине тумаче ту проблемати-ку. Говорећи о варљивости среће, Исак Комнен има у виду представу рас-прострањену у антици о „зависти богова", који не доиуштају превеликиуспех и срећу смртника.

246

почни са мном и не кажњавај ме за дрске речи које ти, као иза-сланик, казах -испуњавао сам вољу цара, нисам хтео да пога-зим своју оданост њему, говорио сам то не из непријатељствапрема теби, већ због преданости њему".

ХLII. На те моје речи Исак, са очима пуним суза, одгово-ри ми: „Твој дрски језик љубих више тада него сада, када меславиш и величаш. Али, почећу тако како ме саветујеш: с то-бом! Начинићу те мојим најбољим другом. поставићу те надужност и даћу ти звање проедра синклита" 9. Док тако разго-варасмо, сунце достиже зенит и пред нама се указа залив какоме јахасмо. Појави се и царска лађа и Исак, засут цвећем ипраћен славоспевима, попе се на лађу и настави по мору својсвечани пут кроз Пропонтиду према царском двору40, и у вре-ме царских припрема налазио се непрекидно поред мене. Таконедељива власт пређе у руке Исака.

ХLIII. Цар Михајло Старац, после годину дана проведе-них на престолу, беше свргнут; недуго је живео животомобичног човека и ускоро се растаде од њега.

Царовање КомненаХLIV. Узевши царску власт, Комнен, човек од делања,

одмах преузе све у своје руке и, без оддагања, прихвати се др-жавних дела. У двор уђе увече, не успе ни прашину да стресеса себе, ни огртач да промени, да одреди за следећи дан уми-вање и, попут морнара који нађе спас у мирној луци, да обри-ше со са усана и одахне, одмах се прихвати војничких и гра-ђанских дела и проведе у послу остатак дана и читаву ноћ.

ХLV. У граду се тада сакупи велики број бојовника. Тобеху људи који су у свим опасностима били уз Исака, заједнос њим делили улог у игри живота, и цар се плашио да они уграду не направе неред и, рачунајући на његову попустљи-вост, не узнемире становнике. Због тога је он својом првомбригом сматрао то да њих дарује као што доличи и да их по-шаље кућама, да мало предахну, а затим да се поново сакупе ида пођу заједно у поход на варваре. За такав подухват, чинилосе, било би мало и месец дана, а Исак их у једном трену распу-сти и изведе из града. Опраштајући се, свакоме је споменуо ње-гове подвиге: једне је хвалио за храброст, друге за искуство

39 Проедар синклита (тј. представник сената) - веома почасна дужност,уведена још средином X в.

40 Исак Комнен је ступио у царски двор 3. септембра 1057. године. Данраније ту је већ стигао Катакалон Кекавмен.

247

istorijaonline.com

војсковође, треће за било шта, свакоме поласка и дарива га усагласности с његовим заслугама. И све је то изгледало каокад сунце, неочекивано засјавши у мрачном дану, одмах расте-ра маглу.

ХLVI. Када се град ослободи њиховог присуства, сви по-чеше да ласкају цару и да му проричу велику будућност. По-ставши сведоци догађаја о којима раније нису смели ни да са-њају, људи почеше да предвиђају и оно чему нису могли ни дасе надају. Добре наде уливао је и карактер цара. Свако ко би, свремена на време, видео Исака како седи на престолу и реша-ва проблеме, прима изасланике или саставља повеље противварвара, доживео би га као суровог и жестоког човека. Чинилоби му се невероватним да његова природа може да се смекша.Онај, пак, ко је имао прилику да види Исака када се одмара,или у време именовања чиновника, морао би да поверује у нео-чекиване и неспојиве ствари: једна иста струна звучала је часоштро, час мелодично. Посматрајући га у оба та стања - на-прегнутом и опуштеном - сматрао сам га двоструким човеком:опуштен, чинило ми се никад више неће отврднути, а затегнуткао струна - никада се неће опустити и ослободити се охолости.Понекад би био добар и приступачан, понекад се његово лицеизобличавало, очи би почеле да искре, а обрве, ако могу такода се изразим, облацима су покривале светионик његове душе.

ХLVII. Када су, пак, постављали престо, цара су са обестране окруживали синклити и он се, задржавајући на лицуКсенократов израз41, у потпуном муку предавао размишљањуи уливао застрашујући страх онима око њега. Неки из редовасинклита обамрли би на месту, као громом погођени, остајућиу пози у којој их је удар затекао; стајали би тако, укочени, безкапи крви, као да су без душе. Неко би неприметно покренуоногу, неко би јаче стегао рукама груди, неко би се нагињао на-пред и слично; обузети ужасом трудили су се да не нарушемук, напорима душе умиривали су своја тела. Када би царклимнуо главом првим редовима, разлегао би се кратки уздах,и многима би се променио израз лица42.

XLVIII. Исак не беше много речит, у опширна разматра-ња није волео да се упушта, али му мисли не беху нејасне. ЗаЛисију (мислим на оратора, сина Кефала) причају да је могао,када је то било потребно, да обузда красноречивост и да је ње-

41 Ксенократ - грчки филозоф IV в.п.н.е., био је познат по својој суро-вости.

42 Превод последње реченице је услован. Смисао текста није потпуноЈасан.

248

му, с његовим искуством, било довољно да спомене само оношто је главно, а слушаоци су сами домишљали остало. Таквабеше и реч Исакова - није се изливала као пљусак, више је би-ла налик киши која поји жедну природу и, проникавши ду-боко, побуђује разумевање нереченог. Никоме није уступао украсноречивости, али, као цар и владар, није хтео да од тогаправи повод за неумесну уображеност.

ХLIX. Због тога је красноречивост препуштао нама -про-стим људима, чија је судбина - частан живот, а за изражавањесвојих жеља сматрао је довољан поглед, покрет руке или кли-мања главом. Не превелики зналац закона, измисли за себе на-чин како да решава судске спорове: унапред није доносио ре-шења по делу, то је остављао судијама; за себе је одабрао бо-ље, претварао се као да је то предвидео раније, и приписујућирешење себи, доносио је завршну пресуду. Да се његов језикне би заплитао при проглашавању судских одлука, читали суих други, при чему је увек или нешто додавао, као неопходно,или изузимао, као сувишно.

L. Када је примао изасланике, није се увек исто односиопрема њима. Разговарао би с висине и пролио обиље речи, по-пут набујалог Нила у Египту, или узаврелог Еуфрата у Асири-ји. Даровао је мир онима који су тражили мир, претио ратомонима који би се дрзнули да наруше договор. Тако је разгова-рао с Парћанима и Египћанима, али, када су други народипредлагали да му уступе град, војничке одреде и саму отаџби-ну, а да се они настане у неким другим местима, он то не бидопустио, већ им је заповедао да живе по пређашњем, и чиниоје то не из зависти према Ромејској држави, која је ширила зе-мље, већ због тога што је знао колико за те нове, придобијене,треба новаца, и племенитих бојовника, и неопходних залиха, ишта све још не, што може да се окрене на губитак. Лично самслушао како кори за плашљивост многе варварске владаре, ка-ко их грди што не брину о својим владавинама и како их бо-дри када падну духом. И све је то радио због тога да би имаозаклон од налета силнијих народа43.

LI. Ипак, доста хвале Исаку. Ако је у њој садржана поуказа будућност, напори писаца нису узалудни. Да је тако, посте-пено и полако, исправљао положај у држави, очистио од ис-

43 Настављач Скилице даје Исаку Комнену следећу карактеристику(која се не јавља код Аталијата, чије дело он наводи): „Беше то цар чврстеприроде, добре душе, ватрене нарави, на руци спор, бистрог ума, искусан вој-сковођа, за непријатеље опасан, за своје добар, привржен наукама"( Н а с т а в љ а ч С к и л и ц е , 110).

249

istorijaonline.com

кварености грађанска дела и пресекао разрасло зло, а да је за-тим почео да примењује лекарства, овенчао би себе највишимпохвалама и не би потресао до темеља тело државе! Али, царје хтео да уради све одмах и да једним замахом одсече од ро-мејске државе болесно месо, које се увећавало током дугих го-дина; пожелео је да одједном одруби од чудовишно обезобли-ченог тела неподобне удове, заједно с главама које су вирилена наказним вратовима, заједно с великим бројем руку и немањим бројем ногу, да одреже упаљене и болесне изнутрице,натекле и умртвљене, надувене од воде или расточене од по-губне немоћи44. Он поче да уклања сувишно ткиво и даје телупријатан изглед: уништавао је оно што је требало да се уни-шти, пуштао да расте оно што је требало да расте; хтео је даисцели и његову утробу, да у тело удахне животворни дух;ипак, није завршио дело, није успео да остане доследан самомсеби до краја. Како се моје приповедање не би чинило преви-ше збрканим, изложићу све то по реду: прво - како је разраслотело државе, затим -како се Исак подухвати да одсеца његовеболесне удове, и, на крају - како не успе да постигне потпуниуспех. Испричаћу још и то како се цар одрече престола и с тимћу да завршим своје приповедање45.

LII. После смрти Василија Великог (говорим сада о синуРомановом - носио је бреме царства током три поколења)4 ,његовом млађем брату, другом сину Романовом, припаде ри-зница пуна, до врха, новца. Ствар је у томе што Василије, ца-рујући дуги низ година и живећи на овом свету дуже од оста-лих самодржаца, покори многе народе и пренесе благо из њи-хових ризница у сврју; трошио је много мање него што је до-бијао, па је тако, када је умро, оставио брату огромно богат-ство. Константин пак, добивши тек у дубокој старости дуго о-чекивани престо, не само што није ишао у походе и умножа-вао, добијено од брата, богатство, није чак ни размишљао какода сачува оно што већ има. Напротив, предао се насладама,одлучио да све потроши и опустоши и, да га ускоро није одне-ла смрт, успео би сам да уништи државу.

44 Свој однос према политици Исака Комнена Псел изражава развијају-ћи огромну метафору, засновану на поређењу државе с људским телом. Топоређење има исходиште у античкој литератури. Развијајући метафору пи-сац даје кратак сиже, већ изложених историјских догађаја.

45 Како се види из ове примедбе, Псел је хтео да заврши „Хронику" сапричом о царевању Исака Комнена.

46 Василије II био је син Романа II, праунук оснивача Македонске ди-настије Василија I. Василије II владао је 50 година.

250

LIII. Он први отпоче да изобличава и развејава тело држа-ве. Једне је поданике товио новцем, друге је до грла набио чи-новима и учинио њихове животе нездравим и погубним. КадаКонстантин умре, на престо дође његов зет Роман. Рачунајућида ће он први да царује, пошто порфирогена породица вишеније имала изданака, надао се да ће да постави чврсту основуза нови род. А како би грађански и војнички сталеж био спре-ман благонаклоно да прихвати наследнике његове крви, пожу-ри да их унапред дарежљиво обдари, и њих и остале - и такодопринесе да се развије немоћ и потпомогне натицање боле-сног тела, које он угоји до претеране тежине. Али, Роман про-маши и у једноме и у другоме: не заснива род и не остави по-сле себе ред у држави.

LIV. После његове смрти власт пређе у руке Михајла, ко-ји уништи немали број извора болести, али се, такође, не одва-жи да потпуно престане да кљука тело научено да гута погуб-не сокове и да се гоји од нездраве хране; мада не превише, ион допринесе његовом гојењу. Не би Михајло ни могао даостане жив да је потпуно одбацио обичаје пређашњих самодр-жаца. Али, да је дуже остао на власти, можда би се његови по-даници научили уживању у мудром животу, мада би њиховапрекомерно угојена тела на крају крајева једнако пропала одблагостања.

LV. Убрзо оде из овог живота и тај цар, и - ћутаћу о не-срећном царовању и још несрећнијој смрти његовог рођака -на врх власти попе се Константин Добротвор (многи су такозвали Мономаха). Он затече државу, опасно натоварену доивица лађе, како се једва диже на таласима. Мономах је нато-вари до врха и потопи, или, говорећи јасније и враћајући семом првом поређењу, додаде, одавно већ болесном телу, мно-го нових делова и удова, ули у његову утробу још више боле-сних сокова, лиши га природног стања, одврати од пријатног играђанског живота, разјари га и само што га не претвори у ди-вљу звер, а већину поданика у сторука и многоглава чудови-шта. Поставши царица после њега, Теодора, која је имала већеправо на престо, није још више разјарила ту звер, недавностворену, али јој је и она, неприметно, додала руке и ноге.

LVI. Наступи расплет и за Теодору, а узде управљања узеу своје руке Михајло Старац, али не изађе на крај с брзим тр-ком царских кола, повукоше га за собом коњи и цар, полудев-ши од крикова, поквари представу, напусти ред и стаде у стројпешадије. Требало је да чвршће држи узде и да их не пушта изруку, али он као да је хтео да се одрекне власти и да се вратипређашњем животу.

251

istorijaonline.com

LVII. Такво беше то прво време које претвори већи део љу-ди у животиње, толико угојене, да више није могло да се про-ђе без свих врста средстава за чишћење. Било је потребно дуголечење - имам у виду употребу ножа, мазање врућим мастимаи напитке за чишћење, и то време заиста дође када се на цар-ска кола попе Исак овенчан венцем. Причајући о њему, ја ћу,исто тако, да прибегнем провидној алегорији, због чега и пред-стављам његову појаву и прикључујем га синовима Асклепија47.

LVIII. Исак је давао предност мудром и осећао одврат-ност према нездравом и погубном животу, али је морао да сесусретне са нечим сасвим другим: са епидемијом и труљењем.Царски коњи, не осећајући узде, не повинујући са дизгинама,нагло полетеше, и Исак је морао да причека са одсецањем испаљивањем, није смео одмах да приближава усијано железоболесном органу, већ, користећи узде, да полако успори трккочија, како то раде вешти кочијаши, да промени коње, да ихтапше по боковима, да цокће језиком, а затим скочи у кола,отпуштајући узде, и да то ради тако вешто, као што је, у својевреме, укроћивао Букефала син Филипа48, Али је Исак хтео даодмах упути кочије на прави пут и да окрене природном начи-ну живота тело чија је природа изопачена, па пусти у покретужарено железо и нож, затегнутим уздама поче да заустављахаотични трк коња, али, пре него што доведе све у ред, не при-метивши то, и сам се исквари. Не осуђујем тог човека за напо-ре, само га прекоревам за време које одреди за своје намере.Прича о трећем раздобљу ће, ипак, да сачека, подробније ћу сезадржати на другом.

LIХ. Како то већ више пута рекох, пређашњи цареви сурасипали ризницу на своје прохтеве, а уплате у благајну кори-стили не за потребе војске, већ за доброчинства према грађан-ским лицима и на свечаности. Не само што су, желећи да импосле смрти приреде раскошне и свечане сахране, градили одфригијског и италског камена и прикониских плоча 9 гробни-це, поред којих су подизали куће, већ су подизали и цркве завеће свечаности, садили шуме, окруживали читаву територијувртовима и луговима50. Како је било потребно снабдевати за-

47 Тј. лекару (Асклепије - бог лечења код старих Грка).48 Син Филипа - Александар Македонски. Букефал - коњ Александров.49 Приконис (данашњи Мрамор) - острво у Мраморном мору, одакле

се у старим временима вадио мермер.50 Псел пише о подизању манастира, чиме су се свесрдно бавили многи

императори. У манастиру подигнутом од неког имперагора, обично се са-храњивало његово тело.

252

једнице аскета - аскитирије (такав назив су они измислили зате грађевине)51 - новцем и имањима, опустошили су царскуризницу и потрошили средства која су се уливала у благајну.Ти цареви не само што су давали значајна средства у аскити-рије (тако ћу ја да их називам), већ су расипали царско богат-ство, прво, на задовољства, друго, на украшавање нових зда-ња, треће, на потребе лењих људи, који нису имали обавезу дадржави враћају дуг, дозвољавајући им да живе у насладама ииспразности и да срамоте име доброчинитеља. Војска се у товреме смањивала и пропадала. А тај цар - први човек на вој-ничким списковима - нагађао је по многим знацима због чегапоче да пропада Ромејска држава, због чега моћ суседних на-рода расте, а наша опада, због чега нико не може да стави крајна варварске нападе и грабеже. Због свега тога, када се царскавласт нађе у његовим рукама, он, без одлагања, поче да иско-рењује изворе зла. И само би то, коначно, било достојно цар-ске душе, али његов напор да све уради одједном, не могу даоправдам. Испричаћу, ипак, његова дела.

LX. Не успе Исак да задобије власт, да стави на главуцарски венац и да се од побуњеника преобрати у цара, када сеприхвати да измене све одлуке Михајла Старца, узе назад да-ровања и уништи сво његово достојанство. Постепено залазе-ћи све даље и даље, прескочи и преко тог времена и немалополоми и поруши, а много шта и потпуно уништи. Тиме онизазва према себи мржњу народа и већег дела војних лица којелиши имовине. Чинећи то, ни у чему није одступао од својезамисли, већ као неко ко се од сложеног креће ка једностав-ном, пође даље, спута пределе царства52, непрестано све напа-дајући, све поквари. Идући тим путем, он дода списку својихжртава и жреце, однесе из храмова скоро сву њихову имовину,приложи је у благајну, а њима одреди само толико колико имбеше неопходно, и на тај начин оправда назив аскитирија. Чи-нио је он то тако као да вади песак са морске обале. Присту-пао је делу и завршавао га без икакаве буке, ја признајем даникада нисам видео човека који би то радио тако умно и могаотако спокојно да остварује сличне замисли.

LXI. На почетку таквим деловањем Исак многе узнемири,али се затим њихове душе успокојише, јер заједничко благо

Реч „аскитирија" је у то време значила манастир. Псел ту реч везујеза глагол који значи: „водити аскетски живот".

52 Реченица није потпуно јасна. Неки сматрају да то треба да се схватитако да је Исак променио одлуке не само Михајла VI већ и свих претходнихимператора.

253

istorijaonline.com

беше довољно оправдање у очима оних који су хулили на ца-ра. Све би то било задивљујуће да је цар, попут морнара којисе вратио са пловидбе, дозволио себи мали предах, али Исак, ине помишљајући да се склони у луку, или да се макар накрат-ко сакрије у залив, одмах се упусти у нову пловидбу, затим утрећу, па у четврту, најопаснију и најдужу, као да државна де-ла није подизао таласима, већ је чистио Аугијеве коњушнице.

LXII. Како сам већ неколико пута говорио, да тај цар засвоје подухвате одреди одговарајуће време, једно разруши од-мах а друго за неко време сачува и уништи касније, нешто од-сече, затим начини предах, па тек онда поче друго, на тај биначин, постепено и неприметно, истерао зло; он би, попут уте-мељивача код Платона 3, затекавши хаос, у свет уселио поре-дак, зауставио би расуло и нескладно кретање у кругу држав-них дела и учинио да држава доиста буде достојна поштовања.Бог је по вођи народа, Мојсију, створио свет за шест дана54.Исаку је била неподношљива и помисао да све не уради у јед-ном дану. Незадрживо је стремио свом циљу, нису могли да газауставе ни благи савети, ни страх пред будућношћу, ни мр-жња масе, нити било шта од онога што обично умири узлетелудушу и обузда узнесени ум. Да је нека узда могла да га укро-ти, он би постепено овладао читаву васељену, овенчао би себесвим победама, и ни један од пређашњих самодржаца не бимогао с њим да се мери. Али, неумереност, одсуство жеље да сепотчини заповестима разума, погубише његов благородни дух.

LXIII. На тај је начин Исак сејао пометњу и немир у др-жавним делима. Пожеле он, такође, да веже заједно источне изападне варваре. Дрхтали су они пред Исаком и, упознавшињегову нарав, почеше тада (први пут!) да се понашају друга-чије и да сами траже место да се склоне. Парћански султан55,спреман раније на свакојаке испаде, сада само што се није даоу бег, нигде се није утврђивао, нигде се није задржавао и, пре-творивши се на најчуднији начин у невидљивог човека, нико-

53 По Платону сав осећајни свет се јавља као творевина Демијурга, ко-ји је, попут архитекте, створио тај свет по слици и налик непроменљивимидејама.

54 Старозаветни патријарх Мојсије сматра се аутором Петокњижја. Укњизи Постања, која се налази у саставу Петокњижја, изложена је легенда остварању света.

55 Веран својој тенденцији, Псел назива Парћанином селџучког султа-на Тогрул-бека. Речи Псела о том султану су преувеличане: Турци-Селџуцису у то време били распрострањени на великој територији, њихови одреди сузаузели Мелитену и Севастију, а Тогрул-бек био је проглашен „царем Исто-ка и Запада".

254

ме се није показивао. А господар Египта56, који је и раније састрахом спомињао Исака, узносио га је у хвалоспевима иоплакивао промене његове судбине. Поглед и реч Исака има-ли су не мању снагу од његових руку, које разорише многеградове и разрушише моћне зидине.

LXIV. Исак је желео да зна све, без изузетка, али, кадасхвати да је то немогуће, нађе излаз: позва себи многе зналцеи постављајуђи им многа питања, као да се обмотава речима,терао их је да о непознатом говоре као о нечему што се самопо себи разуме. Често се на тај начин користио и мноме, а ка-да бих се ја понекад усудио да разоткријем његово лукавство,он би се постидео и поцрвенео, као да су га ухватили за руку:као горд човек није могао да поднесе прекоре, и не само онихкоји су у праву већ ни оних који су вешто чинили да нештобуде нејасно.

LXV. Тако и патријарха Михајла, који дозволи себи да сњим разговара слободно и одважно, он, обузет гневом, најпреуспе да у души сакрије злобу, а затим је неочекивано пусти и,као да ништа нарочито није урадио, отера патријарха из града,одредивши му место пребивалишта, где овај и оконча свој жи-вот. Дуга је то прича и овог трена нећу почети да о томе, какоон то уради, причам57. Свако ко би желео да суди о њиховомнепријатељству, морао би једнога да осуди за почетак, другогаза крај.... када га он као тежак терет свали са својих плећа.Умало да заборавим да саопштим ово. Човек кога посла цардонесе му добар глас о смрти патријарха и требало је да га, натај начин, ослободи убудуће од брига, али Исак, чувши то, бе-ше поражен у својој души, поче да рида (што му се није честодогађало), жалосно је оплакивао патријарха, кајао се за својепоступке и све време тражио милост од његове душе, како бисе искупио, тачније, обезбедио његову подршку, цар одмах да-

Тј. Мустансир. Види објашњење 14.57 Тако успут Псел саопштава о једном од најзначајнијих и најдрама-

тичнијих догађаја у Византији за време владавине Исака Комнена - свађа из-међу цара и патријарха и збацивање Михајла Керуларија. Конфискација цр-квене и манастирске имовине, коју је спровео император, претензије и не-примерени карактер патријарха, убрзо су довели до раздора између световнеи духовне власти. У новембру године 1057, искористивши одлазак Михајлаиз града, цар је наредио да се Керуларије ухвати и пошаље у изгнанство наострво Приконис. Патријарх није био спреман добровољно да се одрекнепрестола и цар је био приморан да организује суђење, до чега ипак, није до-шло, јер је патријарх умро, вероватно од срчаног удара. Улога Псела у опи-саним догађајима била је веома значајна. Није искључено да је био први са-ветник цара ( А т а л . 64). Њему је била додељена улога главног „прокурато-ра" на неодржаном процесу.

255

istorijaonline.com

рова патријарховог рођака правом да слободно говори у њего-вом присуству и уведе га у број блиских58. За представникасвечане службе именова, обуче и представи богу човека бес-прекорног и без премца у дотадашњем животу, а по ученостиравном првим мудрацима.

Избор К о н с т а н т и н а за п а т р и ј а р х а

LXVI. То беше знаменити Константин59, који још ранијеспасе државу од многих бура и кога силно љубљаху многи ца-реви. Сви се размакоше пред њим, сви му уступише првенствои, на крају крајева, он беше оденут у патријаршијску власт,коју украси у мери својих снага, додавши свештеничком жи-воту племенити и грађански дух. Неки сматрају да се врлинасастоји у томе да се не прилагодиш околностима, да се неублажава слобода речи и да се не покушава да се укроте непо-корне природе. Због тога они и по највећој бури улазе у море,супротстављају се свим ветровима и једни од њих тону на пу-чини таласа, а други се у ужасу враћају назад. Али променаживотних начела Константину је давала и строгост и гипкост.Бавећи се делима, није се прилагођавао ни беседницима, нифилозофима, није се одавао красноречивости, као први, нитисе претварао као други, већ се односио увек једнако и због то-га био подобан како за овај, тако и за онај живот. Ако га по-сматрамо као човека - грађанина, у очи падају његове врлинеслужбеника вере, ако, пак, приђемо њему, са страхом и трепе-том, као патријарху, не може да се не примети, упркос његовојнепопустљивој нарави, пријатна озбиљност и бљесак грађан-ског достојанства. Успео је у оба вида живота: тамо беше бо-јовник и грађанин, овде - величина и предусретљивост. Ја сами раније мотрио на његов живот и, предвиђајући му будућност,претсказао му патријархат, и сада, после његовог утврђивањана свети престо, видим у њему човека отмене природе °.

LXVII. Поштујући ум покојног именовањем достојног чо-века, цар на почетку умири источне варваре (и то му не зададепревише мука), а затим, са читавом војском иступи против за-

58 Исак који „се покајао", заповедио је да се тело патријарха донесе упрестоницу и сахрани у манастиру који је подигао Михајло. Под рођацимапатријарха пре свега се мисли на Константина и Никифора, који су се налазиу прогонству заједно са својим стрицем. Обојица су били ученици Псела ион је дуго био са њима у преписци.

59 Мисли се на Константина Ликуда.60 Из овога може да се закључи да је овај део „Хронике" писан пре

смрти Константина Ликуда, тј. пре 1063. године.

256

падних, који су се у стара времена звали Миси, а садашње имесу добили касније6 . Пребивали су у земљама које се од Ромеј-ске државе одвајају Истром62, али су неочекивано сишли сасвојих места и прешли на нашу обалу. Разлог томе беху Ге-ти6 , који су се с њима граничили, разарали и пљачкали њихо-ву земљу, и принудили их да се селе. Због тога су они, као покопну, прешли преко замрзнутог Истра на нашу обалу и с чи-тавим народом навалили на нашу границу; од тога доба нисумогли да принуде себе да живе у миру и да оставе спокојнимсвоје суседе64.

LXVIII. Мада Миси нису телом снажни, а духом одва-жни, теже је с њима се сукобљавати и ратовати, него са билокојим другим народом. Не носе панцире, не штите главе шле-мовима, у рукама не држе штитове, ни дугуљасте, какви су попричи код Аргивљана65, ни округле, нису наоружани чак нимачевима, имају само копља и то је једино њихово оружје. Неделе војску на одреде, у боју се не придржавају никакве војненауке, не признају ни фронт, ни леви ни десни бок, не подижулогоре, не окружују их рововима, већ, збивши се у гомилу,силни по свом презирању смрти, громким бојевим поклицимабацају се на непријатеља. Ако непријатељ одступа, бацају сена њега као млат, гоне га и беспоштедно га истребљују, али,ако се непријатељ поређа да одбије напад и не растури се подварварским налетом, одмах се окрећу и траже спас у бекству.При томе, одступају у хаосу и расеју се куд који: једни се ба-цају у реку, пливају или тону у вртлозима, други се сакривајуод оних који их гоне и нестају у густим шумама, трећи сми-шљају било шта. Расејавши се тако, они се одасвуд непримет-но сакупе на једно место, ко са гора, ко из клисуре, ко из река.Ако, када их мучи жеђ, наиђу на реку или извор, бацају се наводу и жељно пију великим гутљајима, а ако воде нема, силазе скоња, мачевима им разрежу жиле, пуштају из животиња крв ипију је уместо воде, утољавајући на тај начин жеђ. Затим расе-ку на комаде тело најугојенијег коња, сакупе било какво гориво,запале ватру, овлаш подгревају на њој комаде коњетине, жде-ру их заједно с крвљу и прљавштином и, окрепивши се на тај

Мисима Псел назива Печенеге.Истар - стари назив за Дунав.

63 Као и у претходном случају, писац користи античко име за означава-ње народа: Гети - овде Узи (Турци).

64 Псел спомиње догађаје из 1046-1047, када су Печенези, под коман-дом Тураха, прешавши по леду Дунав, први продрли у византијску империју.

65 Аргивљани - становници Аргоса у Грчкој. Хомер тако често називаГрке уопште.

257

istorijaonline.com

начин, крену у прво згодно уточиште и седе тамо, као змај у пе-ћини, а као зидине служе им стрме литице и дубоке провалије.

LXIX. Сви људи тог племена су опасни и искварени. До-говори о пријатељству за њих ништа не значе и, чак и кад сенад жртвом заклињу, не држе своју реч, јер никакво божан-ство, а да не говоримо о боговима, не поштују: по њиховоммишљењу све пролази само од себе и смрт је за њих крај сва-ком бивствовању. Због тога они с лакоћом склапају мир, али,када желе да ратују, одмах погазе договор. Ако их победиш,они ће се поново дочепати твог пријатељства, а ако у сукобуони однесу победу, једне заробљенике убијају, друге одводена свечану распродају, за богате траже високе износе, а ако тоне добију, убијају и њих.

LХХ. Ето такав народ постави себи за циљ да отера из Ро-мејске државе цар Исак и крену на непријатеља с великом си-лом. Код Миса се јавише унутрашње несугласице и њихово серасположење мењапо, али цар, немајући превише поверења уњих, поведе своју војску против њиховог најјачег племена, не-победивог и неодољивог, и, приближивши се, посеја ужас кодпротивника. Непријатељ се уплаши самог Исака и његове вој-ске, на цара, као на громовника, нису се усуђивали чак ни дапогледају, а када би видели чврсто збијене редове његових бо-јовника, разбежали би се. Само су у појединачним групама на-падали на нас и с громким урлицима устремљивали се на нашенепоколебљиве бојовнике. Али, нису могли да нас савладајупомоћу заседа, нити да се сретну с нама на отвореном пољу, избог тога одредише сукоб за трећи дан, а сами се, још истовече, оставивши своје шаторе и неспособне за бекство - стар-це и малу децу, расејаше по тешко доступним местима. Ускладу с договором, цар наступи на челу, постројене у бојнимредовима, војске, али ни једног варварина нигде нико није мо-гао да види; цар одустаде од потере, пре свега из страха одскривених заседа, а и због тога што је непријатељ отишао јошпрекјуче. Исак разруши њихове шаторе, узе као плен све штотамо нађе и врати се назад као победник6 . На повратку га сре-ћа није пратила, страшна бура сруши се на његову војску, иИсак тада изгуби многе своје бојовнике67, али упркос томе, упрестоницу уђе украшен победничким венцем.

66 Исак Комнен је дошао до Триадиције (Софије), где је примио иза-сланике Угре, са којима је склопио мировни уговор. После тога је цар пошаона Печенеге. И ови су пожурили да се помире и само се једно њихово племена челу са Селтом супротставило Византинцима. Селт је претрпео пораз.

67 Када се Исак враћао из похода, његову је војску код Ловеча задесилабура (24. септембра 1059) у којој само што није погинуо и сам император.

258

LXXI. Колико сам могао да просудим (а добро сам позна-вао његову душу), то беше разлог што урођена природа Исакадоби нове особине: цар постаде суровији и поче на све да гле-да с висине. Своју родбину није одвајао од осталих људи, чакје и његов брат68 морао да сјаше већ на удаљеном улазу у двори да се јавља цару - брату, како му је било наређено, никаконе свечаније него осталима. Поседујући дивну природу, каквуне сретох ни код кога више, брат је спокојно подносио ту про-мену, није гунђао на те новотарије, већ се с поштовањем ја-вљао цару када би га овај позвао, а углавном се склањао настрану, дајући тако другима пример како треба да се мењавладање.

LXXII. Том променом цара завршава се други период. Одтог тренутка почиње трећи. Цар се страсно предавао лову, во-лео је опасности везане за њега и био сјајан ловац. Исак је ла-ко скакао на коња, узвицима и хајкањем терао пса да појурикао ношен крилима, стизао је зеца и дешавало се, да га, у трку,ухвати голим рукама, а ни копље није бацао поред циља. Јошсе више Исак забављао у лову на ждралове, није губио перна-ти плен на небу и обарао је птице чак и с највећих висина. За-довољство се тада спајало с чудом. Чудо је било у томе што јетакву огромну птицу, сакривену иза облака, стизала много ма-ња. Задовољство је пружала патња ждрала: падао је у пред-смртном плесу, час главом доле, а час се уздизао трбухом го-ре.

LXXIII. Наслађујући се и једним и другим ловом и не же-лећи да исцрпе своја ограничена задовољства, цар је понекадишао да лови на просторе где ништа није сметало ни трку, нилету. Као уточиште служио му је царски летњиковац поредграда69, на обали мора, с којим би био задовољан сваки љуби-тељ лова, осим цара. Уставши рано ујутру, ловио би до касноувече. На једном би забадао копље у медведе и вепрове, не-престано држећи руку подигнуту, због чега га и удари у бокструја хладног ваздуха. У тренутку када се то догоди, цар неосети ударац, али га већ следећег дана обузе јака грозница °.

68 Реч је о млађем брату Исака I, Јовану Комнену, оцу будућег импера-тора Алексеја I Комнена. Јован је добио од Исака титулу куропалата и биоименован за великог доместика.

69 У близини Онратополиса, на азијској обали Пропонтиде.70 У историји Настављача Скилице садржана је фантастична прича о

околностима смрти Исака. У време лова цар је пошао за вепром, који се, до-шавши до обале мора, сакрио у таласима. Исак је био побеђен „сијањем му-ња" и, на месту мртав, свалио се с коња. ( Н а с т а в љ а ч С к и л и ц е . 108).

259

istorijaonline.com

Болест цара

LXXIV. Када, не слутећи ништа, пођох да посетим цара ида му укажем дужно поштовање, Исак ме прими лежећи.Окруживала га је бројна стража, међу њима беше и најбољиод послужитеља Асклепија. Цар ме поздрави, љубазно погле-да и, пружајући руку да му се измери пулс, рече: „Дошао си управи тренутак" (Исаку беше познато да сам био упућен у ве-штину исцељивања). Ја схватих да се ради о болести, апи, нежелећи одмах да изразим свој суд, обративши се лекару, упи-тах га: „Шта ти мислиш, је ли то грозница?" На то он громкимгласом, да може да га чује и цар, одговори: „Једнодневна, алинеће бити ништа чудно ако не прође у једном дану - таква јењена врста, мада то противречи њеном имену". „Не могу да сесложим с твојим мишљењем, рекох ја, пулс артерије говорими да је тродневни период, али, нека се твој додонски суд по-каже исправним, а мој троножац слаже, можда ће заиста и даслаже, јер ми недостаје вештина предсказивања"71.

LXXV. Наступи трећи дан, болест се непрекидно проду-жаваше преко предвиђеног рока и њено је трајање сведочило оискуству лекара и мојој обмани. Цару су спремали лаку храну,али не би успео ни да се дотакне припремљеног, а грозница бипламеном захватила његову утробу. За Катона причају да је завреме грознице, или какве друге невоље, остајао да лежи не-покретан у једној пози, све док се не би завршио напад и докне би прошла болест. Исак се, напротив, све време врпољио имењао положај тела, тешко дисао и, због властите природе,није могао да нађе мира. Али, чим би дошао себи, одмах би сесетио повратка у двор.

LXXVI. И тада се Исак попе на палубу царске тријере иупути се у Влахерну72, стигавши у двор, одмах се осети бољеи, радујући се оздрављењу, поче живо да разговара и да се ша-ли, више него што то беше уобичајено за њега. Задржа нас домрака, причајући нам о старим временима и о мудрим изрека-ма цара Василија, сина Романовог.

71 Период од три дана је, по искуству древних лекара, карактеристичанза маларију. Напад се понављао после једног дана. Тако је Псел мислио да јето маларија, коју у Византији нису умели да лече и која се сматрала тешкимобољењем, а дворски лекар да се ради о обичној грозници. Додонска чаша итроножац су у датом контексту синоними за пророке. У Додону, у храмуЗевса у Епиру, жреци су предсказивали будућност на основу звука бакарнечаше. У Делфима, на златном троношцу седела је пророчица - Питија.

72 Влахерна —област у северозападном делу града, уз градске зидине.Тамо се налаио Влахернски двор, који почетком XI в. постаје главна царскарезиденција.

260

LXXVII. По заласку сунца он нас отпусти и пође да спа-ва. Изађох из двора весело расположен, пун слатких нада уњегово оздрављење. Рано ујутру поново се упутих у двор, алиме већ код улаза преплаши неки човек, саопштивши ми да ца-ра боли бок, да тешко дише и да с напором узима у себе ва-здух. Узнемирен том вешћу, тихо уђох у одају у којој је он ле-жао и стадох, сав пометен. Исак ми одмах пружи руку и као даму у очима прочитах питање да није превише болестан и да мусе не ближи смртни час. Не успех прстима да дохватим њего-ву шаку, када први од лекара (није потребно именовати га) ре-че: „Не мораш да испитујеш артерију, њен пулс ми је познат,испрекидан је и неравномеран. Један пут ударе јако по прсту,други пут слабо, први удар одговара трећем, други четвртом итако даље - поређани су као зупци на железној пили".

LXXVIII. Не обраћајући пажњу на те речи, ја испитах по-крете артерије и не нађох ништа по чему његов пулс подсећана пилу. Беше тром и подсећаше на корак човека, не слабог,већ готово окованог у ланце који спутавају његово кретање.Болест се тада беше баш распламсала и то је изазвало заблуду,многи су чак сумњали да ће цар да преживи.

LXXIX. У двору настаде пометња, а око ложе самодршцасакупише се царица (право чудо међу женама, ненадмашнеучености, немерљиве племенитости), њихова кћер, лепа као ињени царски родитељи, недавно подстрижена, али је сачувалалепоту и после подстрижења, са косом огњеном, попут ћили-бара, својим обличјем надмашивала је оба родитеља, а поредженс - брат и рођак самодршца73. Изговарали су речи опро-штаја, проливали сузе растанка и наговарали Исака неодло-жно да се упути у Велики двор и да неопходна упуства, каконе би лишио своју родбину, која подели с њим његове патње,благодати царског живота. Он се већ спреми да тамо иде, кадасе, као поручен, јави хијерарх храма Божанске мудрости74, дада Исаку добре савете и ојача његов дух својим речима.

LXХХ. Решивши да пође у Велики двор, цар не изгубиприсутну у њему мужевност, изађе из одаја, не ослањајући сени на кога, налик високом и крошњатом чемпресу75, који сељуља под налетима ветра: у ходу се повијао и ишао не придр-жавајући се ни за шта, кретао се без туђе помоћи. Тако се попеи на коња, а како заврши то путовање не знам, јер похитах да

73 Псел набраја чланове породице Исака Комнена: жену, кћерку Мари-ју, брата Јована и рођака (сина сестре Исака), Теодора Докиана.

74 Патријарх Константин Ликуд.75 Псел употребљава хомеровске епитете.

261

istorijaonline.com

другим путем стигнем у двор пре њега. То ми, ипак, не пође заруком, затекох цара веома узнемиреног и очајног, окруженогрођацима који су ридали и били спремни да се, заједно с њим,растану од живота. Почињала би плач царица, мајку је следи-ла ћерка, која је испуштала још жалосније јецаје.

LXXXI. Тако они туговаху. Цар, пак, размисливши о пред-стојећем пресељењу у бољи живот, пожели да се подстриже.Царица, не знајући да је та жеља поникла у самом Исаку, криви-ла је за све то нас, а када виде мене, промрмља: „Да те замолимнешто, помози нам својим саветом, филозофе: ружно нам се за-хвали, смисливши да окренеш самодршца монашком животу".

LХХХII. Ја јој се заклех да нешто тако ни у мислима небих пожелео, а затим упитах и онога који лежаше, одакле се уњему јави та мисао. На то он одговори (преносим његове ре-чи); „Она ми, по женском обичају, не да да испуним своју до-бру намеру, већ је спремна да за то окриви било кога, само немене". „Веруј ми - рече царица - ако оздравиш (а то је моја за-ветна и страсна жеља), узећу на своја леђа све твоје грехе, аако не... сама ћу да будем заступник за све твоје грехе пред су-дијама и пред Богом. Твоји ће поступци бити некажњени, амене нека прождру црви, нека ме покрије мрачна тмина и са-горе пламени језици. Зар ти није жао да нас оставиш самохра-не? Имаш ли срца да напустиш двор и од мене начиниш не-срећну удовицу, од кћери тужну сиротицу? А ни то није све,јер нас чека још страшнија судбина. Руке које не знају за ми-лост отераће нас у далеко изгнанство, а можда и тежи усуд данам припреме, и не знајући за сажаљење, крвник ће да гледана твоје најдраже. Будеш ли живео у свом новом обличју, илибудеш почивао у миру наш живот ће бити гори од смрти".

LХХХIII. Тако је беседила царица, али није успела даубеди Исака. На крају крајева, очајнички покушавајући да ганатера да промени мишљење, она рече: „Одреди, барем, за на-следника своје власти умног и оданог човека, како би прематеби за твог живота сачувао поштовање, а мени био уместо си-на". Те речи окрепише цара, он одмах заповеди да доведу Кон-стантина Дуку, славног изданка знаменитог рода, који се самуздигну до знаменитих Дука - имам у виду Андроника и Кон-стантина, чији су ум и храброст не једном описани у историј-ским делима, па и њихов наследник могао је да се поноси ни-мало мањим76.

76 Псел везује род Дука за историјске личности с почетка X в., које супослужиле као прототипови јунака познате византијске поеме о ДиогенуАкриту. Права веза Константина X с тим Дукама је сумњива.

262

LХХХIV. Само би то било довољно за његову славу.Ипак, када се већ прихватих да пишем о Константину, нећу сеогрешити о истину ако га назовем Ахилом. Као и древни јунаккоји имаше знамените претке, деду Еака, по миту - сина Зев-совог, оца Пелеја, кога хеленска дела која га славе називајумужем морске богиње Тетиде, затим он својим делима пота-мни славу својих предака, тако да, не само што су преци чини-ли част Ахилу већ су се и сами њиме прославили; тако и Кон-стантин Дука, кога моје приповедање већ уздиже на престо,беше знаменит по свом роду, али још више по својој природии сопственом избору.

LXXXV. Али, причекаћу засад са рписивањем његовевладавине. Царском својом природом и славним родом он јошу приватном животу могаше да се бори и с најбољим од царе-ва, али најважније од свега беше Констатину да води присто-јан живот, да не досађује суседима, ни пред ким да се не узди-же и смирено да се покорава царевима. Није хтео да људи о ње-му суде по његовом сјају, па се, због тога, заклањао облацима.

LXXVI. Не говорим о овоме туђим речима, сам се у тоуверих својим умом и својим осећањима. Нека се он сам поно-си бројним и прекрасним подвизима, за мене је и то доста штоме је такав човек, каквим се чинио и каквим беше Константин,да ли због тога што је сматрао да је мој ум већи него код оста-лих, или очаран мојом природом, у сваком случају, не гледају-ћи на друге, издвојио и љубио тако нежно, да није могао да жи-ви без мојих речи, моје душе и поверавао ми је све своје тајне.

LXXXVII. Хтео је да се затвори у себе, одлучно је прези-рао високе титуле и чинове и због тога се облачио немарно иживео сеоски једноставно. Неугледна одећа чак више чини дазаблиста лепота жене и сија иза облака још заслепљујуће, јед-ноставна одећа је њихов највећи украс. Тако и неугледна оде-ћа Константина није скривала, већ терала да још јаче блистањегова племенитост. Име његово беше свима на устима, свиму прорицаху престо, једни, при томе, изричући пророчанствопопут пророка, други бирајући и изговарајући речи достојнењега. И он поче да се боји не оних који га мрзе, већ својихпристалица, и на сваки начин им је онемогућавао приступ се-би, а беху све то војничка лица, одважна, која се ни пред чимнису заустављала.

LХХХVIII. Константин беше толико обазрив и уман да,када бојовници изабраше цара и дадоше предност Комнену, аовај, владајући влашћу изабраних, поче да уступа престо ње-му, ни у мислима, ни на делу, не прихвати предлог сачињен

263

istorijaonline.com

под таквим околностима. Окупљени се не би никада међу со-бом договорили, да се он сам не умеша и не постиже сагла-сност захваљујући свом утицају. Војска тада као да стајаше надва ленгера: већем и мањем, или, тачније: мањем и већем, јер,ако и јесу за цара изабрали Исака, Константину обећаше да ћеда буде следећи, после царске титуле цезара. Тиме су, не ма-ње, знаменити род и добра душа Константина привукли општунаклоност77. Како би изазвали још веће одушевљење тим чове-ком, причају да, када је Исак од побуњеника постао цар ипопео се на престо, Константин се одрекао и друге по значењутитуле, мада је с пуним правом могао да тражи и прву, таквабеше неупоредива природа тог човека. Свему што рекох, дода-ћу још и ово: тада се то не догоди, догоди се сада; беше то бо-жија воља да се не из задњег дворишта побуне, већ из свечанесале законске власти Константин попне на престо.

Долазак Дуке код Комнена, његово бирање иуверавања рођака (Исакових)

LХХХIХ. Комнен је, чини се, био готов да испусти душу,када му доведоше Константина, који уђе код цара са стидљи-вим црвенилом на лицу и збуњеним изразом, заустави се и, пообичају, сакри руке испод одеће. Средивши своје мисли, царму рече: „Овде стоје (показа руком на своју родбину) мојиблиски: брат, рођак, љубљена жена и царица и, тако да кажем,кћерка јединица, али се моје срце више приви теби, твоја на-рав покори моју природу; теби поверавам и своје царство, исве своје најближе, и чиним то не против њихове воље, већ поњиховој жаркој жељи. Та необична одлука роди се у мени несада, и не натера ме на то болест, већ још онда када ме изабра-ше за цара, видех да си бољи од мене и да си прикладнији запресто; поредећи те са другима, још тада се уверих да си одсвих достојнији царске власти. Са мном је све готово, животсе мој у мени већ гаси, убудуће ћеш ти да владаш и мудро рас-полажеш државним делима. Одавно си предодређен за власт,зграби је сада у своје руке78. Као непроценљиво благо повера-вам ти своју жену и своју ћерку и заповедам ти да се стараш обрату и рођацима".

77 Псел се сећа времена када је побуњеничка војска прогласила ИсакаКомнена за императора. Константин Дука је заиста био његов саборац, алидруги извори не спомињу ништа о намерама бојовника да њега изаберу зацара.

78 Исак Комнен се одрекао власти у децембру 1059. г. Подстригао се умонаха Студијског манастира, где је и умро 31. маја године 1060.

264

ХС. Код тих речи зачуше се јауци и ридање, они који суга окруживали певали су славопојке, а онај, коме беше преда-та царска власт, као да га уводе у тајну крштења, или га посве-ћују У необичне божанске обреде, богобојажљиво и смиреностајао је поред самодршца. Такво беше његово ступање навласт, а оно што је затим следило не може да се опише једно-ставно: нешто је испало добро, а нешто је пошло наопако.

ХСI. Ако сам му у нечему помогао, прећутаћу, не желимда се хвалим таквим стварима; цару је, ионако, познато, и тодобро, како сам ја савладавао све тешкоће и доприносио срећ-ном одвијању дела. Тако сам волео Константина и тако сам мубио одан да, када га задеси бура, сам узех кормило и оно штоје требало попустих, нешто затегнух и право уплових с лађому царску луку.

ХСII. Касније ћу да причам о томе каква беше његовавладавина, какве су природе била његова дела, какав је духунео у своје управљање, од чега је почео и до чега дошао, којибеше циљ његове владавине, у чему је имао несумњив успех,шта је сам постигао, шта је код њега достојно дивљења, а штаније, како је управљао грађанским делима, како се опходио својском и тако даље.

265

istorijaonline.com

КОНСТАНТИН X ДУКА

Ромејски цар К о н с т а н т и н Дука влада нап р е с т о л у седам година

I. Скраћујући сада, како је унапред одређено, приповеда-ње и бринући о његовом сразмеру, ја ћу касније детаљно даопишем овог самодршца, говорићу о његовом роду, приват-ном животу, о ономе што је волео, а шта презирао пре негошто се зацари и после. О ком би то цару требало да причам де-таљније, ако не о овоме, кога сам хвалио у приватном животуи дивио му се у царском обличју, од кога ни корак не одсту-пих; када Константин седе на престо, заузех поред њега нај-значајније место, бех сабеседник цара, бех с њим за истом тр-пезом и уживах његову милост.

II. Ступивши на престо овај божански цар сматраше сво-јом првом дужношћу да успостави праведност и добар закон,да искорени користољубље и да уведе умереност и правосуђе.Дарежљиво обдарен од природе, беше способан да испуницарске обавезе и са тужбама се сналазио не као новајлија уграђанским делима, већ као искусан судија. С филозофијом иреториком није био лоше упознат, изговарајући речи, беседећиили састављајући писма, није заостајао за филозофима и ора-торима. Бригом, пак, о војничким делима, превазишао је све.

III. Видећи у каквом се бедном положају налази држава, икако је државна благајна празна, поче умерено да располажедржавним средствима, није трошио новац расипнички, нијежњео, ако тако може да се каже, оно што није сам посејао, ни-је купио летину коју сам није узгајао, већ је прво бацао семе уземљу и користио се само плодом руку својих и, као резултаттога, ако не у потпуности, а оно бар до пола, напуни царскуризницу. Племенит као нико други, надвисујући све остале ца-реве, он, не једном, успешно заврши тешке војне и овенча гла-ву победничким венцима.

IV. Беше на престолу неких седам лета, и изнурен боле-шћу, умре, дајући повод онима који желе да се такмиче у опи-

267

istorijaonline.com

сивању његових врлина. Умео је да савлада свој гнев, ништаније чинио на брзу руку, увек се повиновао разуму, никога ни-је погубио ни за најтежи преступ, никоме није одсекао руку,ни ногу, задовољавао се претњама, па и то је скоро заборавио,јер је над противницима чешће проливао сузе, него што се сњима расправљао.

V. Пошто описах Константина у општим цртама, сада ћуда причам о њему детаљно, како и обећах том великом, до-стојном дивљења, самодршцу.

VI. Род његових прадедова беше знаменит, богат, од онихкоје опевавају историчари. Свима су на уснама имена знаме-нитих Андроника, Константина и Порфирија, његових рођакапо мушкој и женској линији; не мање су знаменити и његовиближи рођаци. Као што је потомак Еака и Пелеја - Ахил, сијаојаче и од једнога и од другога, тако и овај самодржац, имајућиу роду толико знаменитих образаца, не само што их је подр-ажавао, већ, када би с њима ступио у надметање, превазишаоби их све и заблистао би свим својим врлинама. Од ране мла-дости достојан престола, тако се мудро владао да није заслу-жио ни један прекор, ни један подсмех. Држао се даље од пи-јачних гужви и лажног сјаја и већи део времена проводио населу, радећи на очевом поседу. Оженивши се женом славногрода и необичне лепоте (беше то кћерка оног истог Констан-тина кога доведе на свет област Даласа1, а у читавој васељенипрослави Рим2), он украси свој живот чедношћу. А када му смртоднесе супругу, не желећи да да повод оговарањима и злона-мерним клеветама, доведе у свој дом другу жену, и она бешезнаменитог рода, племенитог духа и лепа3, која му и пре и по-сле његовог ступања на престо рађаше мушку и женску децу.Прворођени беше Михајло, који од цара наследи царску власти подели је с братом. Он беше први међу свима и о њему ће,после приче о владавини Констатина, да буде реч у мом делу4.

VII. Дошавши до овог места у мом приповедању, хтеобих да изнесем и причу о самом деби и да себе прикључимвредностима цара. У то време ја блистах у беседништву и бехпознатији по вештини са речима,-него по знаменитом роду.Константин беше страствени љубитељ беседништва, и то бе-

1 Далас (Далаш) се налази на Еуфрату.2 Мисли се на Нови Рим, тј. Константинопољ.3 Реч је о Јевдокији Макремволитиси, кћерки Јована Макремволита,

ожењеног сестром Михајла Керуларија.4 Будући император Михајло VII Парапинак.

268

ше први разлог нашег дружења и наше блискости. Често смо,пошто бисмо ступили у расправу, испитивали један другога ибили усхићени, ја њиме, он мноме, и тако се зближили да смопочели да се посећујемо и да се наслађујемо дражима прија-тељства. Наше дружење потпомагало је и нешто друго. Кадами беше двадесет и пет година и када ми моја ученост отворидвери двора, поставши секретар код цара (а беше то Констан-тин, заиста глава рода Мономаха), беше ми потребно и достој-није обличје и богатији дом. Цар ме ни тада не заобиђе и у за-мену за мој дом даде ми, добро плативши, кућу Константина,и тако постадосмо још ближи. Увек сам без страха био поредњега, изливао славоспеве, описивао цару тог човека и у чемусве му не бех од користи. Шта даље? Овај цар умре, а (нећупоново да наводим све догађаје) царска власт пређе у рукеМихајла Старца, за чије време се дела покварише, бојовникеузнемири то што ризикују своје животе и са оружјем у рукамаштите државу, а при подели чинова и дужности предност има-ју синклити, који се, уопште, не излажу никаквим опасности-ма. Повод њиховом безумљу даде и цар, који распали гнев бо-јовника. И тако, у зидинама града се договорише да подигнуустанак, напустише неодложно Византију, како је о томе оп-ширно испричано у причи о Комнену5.

VIII. Војска се приклони тада на страну тог цара и затра-жи да он узме у своје руке царску власт, Константин се томе,ипак, достојно супротстави: одступи и уступи место ИсакуКомнену, тако се с њим тада поигра господ, како би га каснијепопео на престо законским путем. Затим (нећу два пута да де-таљно причам о једном те истом) престолом завлада Комнен,који не испуни већину обећања датих Константину, али се оваји овога пута показа правим филозофом и не озлоједи цара.Разболевши се и нашавши се на самртничком одру, Исак сесети својих договора са Константином, затражи и савет од ме-не (нико од, живих у моје време царева, није ме толико волеои издвајао као он) и, не расправљајући се са својом родбином,свим срцем приклони се Дуки.

IX. Испричаћу укратко како се и због чега то догоди. Бе-ше подне, цар је имао један од најтежих напада болести и, осе-ћајући да му се смрт приближила, позва код себе Константина,преда му на речима царску власт и свечано му повери бригу освојим најближима: жени, кћерки, брату и осталој родбини,ипак му царско обличје не даде, задовољи се само обећањима.

' Погледати под Исак I Комнен.

269

istorijaonline.com

X. Шта даље? Осетивши се нешто мало боље, цар поми-сли да му се здравље враћа и поче да сумња у исправност свогпоступка. Овај пак, кога узвисише на престо, осећао је у товреме велику пометњу и није знао шта да чини. Бојао се не то-лико да ће му пропасти сви планови, колико су га плашиле не-воље и подозрења који би могли затим да следе. Како да по-ступи? Не слушајући више никога, Константин се користиосамо мојим саветима и, споменуо сам већ нашу стару дружбу,без колебања би делао онако како бих га посаветовао, или ка-ко бих то и ја сам урадио. Не обманух твоје пријатељство, чи-ста и божанска душо (говорим сада као да ме он слуша), ти исам знаш како се с тобом сродих, како сам те бодрио, надах-њивао, тешио у очајању, како сам осећао да ћу, ако то буде ну-жно, све тешкоће да поделим с тобом. Познато ти је и то даприклоних на твоју страну патријарха и учиних све што захте-ваше време и смисао пријатељства.

XI. Завршићу своју причу. Болест цара узе маха. Нико ви-ше није гајио наду у његов живот, али се нико није ни усуђи-вао да украси Константина царским обличјима. И само ја једи-ни проговорих отворено и, када се сви сложише са мојим до-бронамерним саветима, поставише Константина на царски пре-сто и обуше му пурпурне сандале. Затим дође и остало: скупзнаменитих, представљање самодршцу, одговарајуће царскепочасти, клањање и све што бива за време проглашавања цара.

XII. Видевши да ја први отварам церемонију, Константинсе диже са престола, са очима пуним суза свечано ме загрли и,не знајући како да ми се захвали, обећа ми милости које тешкода је могао да оствари; мада је већину обећања и испунио.

XIII. Догоди се то увече, а после неког времена Исак, из-губивши сваку наду за престо и за живот, постриже се и оденумонашку одећу; усред ноћи се болест мало примири, он дођесеби и, схвативши у каквом се положају налази, одрече се све-га, а када виде пред собом новог цара, потврди да је све то поњеговој вољи, напусти одмах двор и упути се лађом у Студиј-ски манастир.

XIV. Тамо се, како већ рекох. Исак борио са смрћу, а но-ви владар седе на царски престо, још са навученим завесама(једино ја бех поред цара, десно од њега) држећи руке над гла-вом, проливајући сузе, изговарао је захвалне молитве - својпрви свети дар господу. Затим размакну завесе6, позва сенат и

Дворана у којој се налазио престо византијских царева била је одвоје-на покретним завесама, иза којих су позивали чиновнике који су били одре-ђени за пријем.

270

оне који су се ту задесили из редова бојовника, сакупи чинов-нике из управе и судова и изговори речи у којима је, како је иприличило таквом скупу, говорио о правди, милосрђу и про-цвату државе, посвећујући део речи праведности, а део мило-срђу и царском карактеру. Он и мени заповеди да кажем не-што што приличи таквом тренутку, а после тога распустискуп7.

XV. Константин поче да у дело спроводи оно што је речи-ма обећао, и при томе себи постави два циља: доброчинитељ-ство и правду. Никога није пуштао од себе празних руку, нивеликаше, ни оне одмах после њих, ни оне који су још ниже,чак ни занатлије8. За њих успостави чиновничку лествицу, иако су раније грађански сталеж и синклит били разједињени,он поруши зид који их је раздвајао, споји разбијено, преобратираскол у јединство.

XVI. Видевши како се већина људи помирила с неправ-дом, како су једни присвојили све за себе, а други трпе насиљеод њих, Константин се са кротким погледом (по речима цара ипророка) прихвати правосудних дела и беше суров с онима ко-ји вређају, а благ са онима које вређају. Обе стране, тужилац ибранилац, беху представљене на суду, свако имаше ни мањани већа права од друге стране, важила су иста мерила, па сутако све тајне одмах излазиле на видело, испитао би се начинделовања свакога и доказала би се кривица. Пре свега, добишетада приступ на двор и беху свечано проглашени закони, бехураскинути непоштени уговори, а све што би установио или на-писао цар, постало би закон, или нешто још преведније од за-кона,9. А сељаци, који раније никада нису ни виђали цара, нисуод њега одвајали очи и добијали су свој удео од његових ми-лосрдних речи и још милосрднијих дела.

XVII. Тако поступаше Константин. Бринуо је и о порези-ма. Како ја, ипак, не пишем хвалоспев, већ историју, дужансам да га прекорим што се о будућим подухватима саветоваосамо са мном и са самим собом, због чега понекад није имао

7 Та свечана реч Константина Дуке детаљно је изложена код Аталија-та. ( А т а л . 70).

8 По речима Аталијата ( А т а л . 71) Константин Дука је „указао част",тј. примио на дужности и доделио титуле многим људима „како из редовасинклита, тако и са улице", а при томе је оставио на истом положају људекоји су били гоњени за време Исака Комнена.

9 Неуобичајено и прекомерно интересовање Константина за судска де-ла примећује и Аталијат. Због тога је император занемаривао своје другеобавезе, што је и био разлог пропасти Ромејске државе ( А т а л . 76).

271

istorijaonline.com

успеха. Његова намера беше да проблеме с народима не реша-ва војнама, већ даровима и другим милостима. и радио је то сдва цшва: да не троши много новца на војску1 и да се сам на-слађује мирним животом.

XVIII. У својој неурачунљивости није водио рачуна о то-ме да је, што је наша војска слабија, снага непријатеља већа ида нас они све више притискају. Таква ружна навика, као штоје жеља да човек све сам решава и не слуша ничије савете, нетреба да буде својствена ни једном цару, још мање самољубљенеких самодржаца и улагивачка уверавања да они могу све са-ми, јер то цареве хвата на удицу и заводи их с правог пута:они с подозрењем гледају на свакога ко се усуди да говори уиме општег добра, а нежно љубе и постављају за своје повере-нике ласкавце. Наиме, то нанесе ударац Ромејској држави, до-веде је до пропасти, мада ја, не једном, покушах да излечимцара од те болести. Он је, и даље, остајао неумољив и непоко-лебљив. Али, оставимо сада то и погледајмо његово милосрђеи његов ум, мада смо већ одали дужно поштовање његовојправедности. Сада ћу да се присетим свега онога што сам ра-није пропустио и да све то испричам.

XIX. Када стави на главу царски венац, обећа богу да ни-какве телесне муке неће да изриче и у потпуности испуни сво-је обећање, јер се уздржавао не само од мучења већ и од гру-бих речи, и само би понекад, глумећи суровост, претио казна-ма, којима никога није подвргао. Разматрао је дела према при-ликама, тражио за све одговарајућу меру и чак се у неједнако-сти бринуо о једнакости.

XX. Какав беше Константин у свом дому? Љубазно се од-носио с децом, са задовољством се с њима играо, смешкао имсе, слушао њихова чаврљања, често се с њима такмичио и натај начин пружао им добро васпитање и челичење. До ступањана престо родила су му се три сина и две кћери: средњи од де-чака, непревазиђене лепоте, умре одмах пошто се Константинзацари, млађу кћер, прекрасног лица и добре душе, верили су,а старију, по имену Врлина, дадоше богу за невесту - она јежива и сада и нека живи још дуги низ година".

10 Аталијат, а после њега и Настављач Скилице, не једном примећује„тврдичлук" Константина Дуке, поготово његову неспремност да троши но-вац на војску, чиме се, по њиховом мишљењу, објашњавају многе невољеВизантије.

1' Константин и Јевдокија су имали осморо деце: четири дечака и чети-ри девојчице. По другим изворима најстарија ћерка се звала Ана. Псел је на-зива Арета.

272

XXI. Пошто се Константин зацари, сунце још не успе даобиђе свој годишњи круг, а роди му се син, који одмах бешеуведен у царско достојанство. Два друга сина, рођена пре негошто се зацари: неупоредиви Михајло и, следећи за њим, Ан-дроник12, остадоше само приватна лица. Прође неко време иКонстантин украси царским венцем и старијег, најдостојнијег,имам у виду божанственог Михајла. Спремајући се да га узви-си на престо, Константин на племенити начин испита сина дали одговара за царску власт; упита га из чега се састоји основадржавног поретка. Михајло се добро разумео у то питање идаде одговор који беше у пуној сагласности са законом. Царто прими као знак да је његова душа предодређена за блиставоцаровање и приреди му, истог часа, царску свечаност.

XXII. Шта даље? Неко је сковао заверу против цара, заве-реници су намеравали да лише Константина власти и да поста-ве другог човека да влада. У томе су учествовали не само не-знаменити људи, непознатог рода већ и сви познати и сви зна-менити. По договору, једни завереници подигоше побуну намору, други на копну, али, у тренутку највеће опасности: боготкри њихово дело и осујети њихове зле намере. Да цар не за-поведи: да им се одрубе главе? Одсеку руке? Унаказе тела?Ништа! Неке нареди да подстрижу, друге посла у прогонствои једва дође себи, спасавши се страшне невоље, а већ позвамене код свог огњишта и заповеди ми да са њим поделим тр-пезу; затим престаде да једе и рече ми, са очима пуним суза:„Како бих хтео, о мој филозофе, да и прогнани могу да се на-слађују овом храном, нећу више да једем док су они у нево-љи

XXIII. Када западни Миси и Трибали, договоривши се,склопише савез и талас невоља се обруши на Ромејску држа-ву, цар прво иступи против њих и врати се у двор само затошто се за њега закачих обема рукама. Ипак, сакупи невеликувојску и посла је против непријатеља и бог објави тада чудо,

Детаљну карактеристику Андроника видети у одељку о Михајлу VII.Номинално поседујући царску власт, Андроник се никада није бавио држав-ничким делима и ничим се није истакао.

Завера о којој прича Псел, догодила се у првим годинама владавинеКонстантина. У то време, док се цар за време ускршњих празника налазио уМанганском манастиру, део завереника је подигао побуну у граду. Устаницису се надали да ће уплашени цар да пожури да се морем врати у град. За цар-ску лађу био је задужен други део побуњеника. Њихова дужност је била дапотопе цара. Али, игром случаја, цар се налазио на другом броду и на тај јеначин избегао смрт. Побуна у граду је била угушена, а цар се заиста милос-тиво понео према побуњеницима ( А т а л . 75).

273

istorijaonline.com

не мање задивљујуће од Мојсијевог; варварима, када пред со-бом видеше огромну војску, задрхташе душе и они почеше дабеже, расејавши се куд који, многи од њих падоше као жртвеод мача оних који су их гонили. Мртве оставивши као хрануптицама, расејаше се бегунци на све стране14. Да сам одлучиода пишем хвалоспев, а не историјски преглед, само би ми овобило довољно да напишем хвалу, али нека се поток мојих речиусмери у друго речно корито.

XXIV. Ако би у нечему Константин и могао да се поредиса другим царевима, то свакако не би била вера у бога и по-себно велика тајна спасоносног отеловљења бога - Реч, која јеизнад сваке речи, духовне и изречене, једноставне и веште.Сваки пут када бих му ја протумачио савршене за нас тајне, онје ликовао у души, од радости је дрхтао читавим телом и лиопоток суза. Проникавши у Свето писмо до највећих дубина, онсхвати не само оно што је видљиво очима већ и оно што је са-кривено и божанско, и, кад год би му државна дела дозволилада буде у доколици, време је проводио са књигама15.

XXV. Ни на кога толико није рачунао као на мене и биоби огорчен и узнемирен ако му се два - три пута дневно небих јавио. Поставио ме је изнад свих и хтео је да ме сакупљакао нектар. Када га једном обавестих о смрти неког грађанина,приметих на његовом лицу радост и, зачуђен, питах га о раз-лозима те радости. „Ствар је у томе, одговори ми цар, да су гамноги оптуживали. Супротстављао сам им се, јер сам се бојаода ће они који га окривљују да изазову, упркос мојој вољи, умени гнев према том човеку. А сада, када је он умро, умреће иоптужбе оних који су хулили на њега, јер заједно са животомодлази и мржња"16.

XXVI. Свога брата Јована узнесе у достојанство цезара инастави да га и после тога жарко љуби, да дели с њим царскебриге, јер овог су човека красили ум, величина душе и прому-ћурност . Због тога му, разболевши се од тешке болести, још

14 Пре свега Псел мисли на догађаје из 1064. г., када су Узи, пре-пливавши Дунав, стигли до предела империје. Константин Дука је пошао нанепријатеље, али је убрзо сазнао за пропаст непријатељске војске коју је иза-звала епидемија.

15 Реч је о једној од главних мистерија хришћанске митологије: отело-вљење бога у човеку, у лику Бога - Сина - Исуса Христа.

16 Наше схватање текста потпуно се разликује. Последњу реплику из-говара Псел, а не цар.

17 Цезар Јован Дука - једна од најмаркантнијих фигура византијскеисторије крајем XI в. Учени великаш, страсни ловац, човек који је ценио ин-

274

много пре смрти, Константин повери своју децу да о њимабрине као отац и дозволи му да му помаже онај кога он самудостоји патријаршијског престола, човека пуног врлина, до-стојног светог престола18.

XXVII. Он тада и оздрави, али ускоро зло поче поново дапритиска његово тело, цару се ближио крај. Уручи сва делаЈевдокији, није могао тада да се сети никог разумнијег и за де-цу бољег васпитача од ње (детаљније ћу о њој касније да при-чам). Повери јој децу и, завршавајући дела онако како је већиспричано, проживе још неко кратко време и умре, једва напу-нивши шездесет година19.

XXVIII. Ја не познајем другог цара који је проживео такославан живот и имао тако славан крај. Само се једном сусреоса завером и само је једном био у бури, све остало време царе-вао је у благостању и оставио свету царске синове, потпуноналик оцу, и телом и душом исте као он.

XXIX. Причао сам много о његовим делима, споменућусада шта је говорио док је био на власти. О онима који су оњему измишљали пакости, обично је говорио да их неће ли-шити ни чинова, ни имања, већ да ће почети према њима да сеодноси не као према слободним људима, већ као према робо-вима. „Слободу им не отех ја, већ закони који их лишише гра-ђанства". Безрезервно предан наукама, говорио је да би вишеволео да буде прослављен по њима него по царској власти.Човек племенита духа, рекао је једном некоме ко је тврдио даће у боју да заклони својим телом његово тело: „Ћути, ако хо-ћеш, задај ми ударац када будем падао". А човеку који је про-учавао законе како би чинио неправду, рече: „Уништише насти закони". Али, доста сада о том цару.

телектуални рад, цезар који се трудио да увек игра активну политичку улогу.Био је интиман друг Псела.

18 Мисли се на Јована Ксифилина. У другим својим делима Псел неједном тврди да је Константин Дука поставио Јована Ксифилина на патри-јаршијски престо по његовој препоруци.

19 Император Константин Дука умро је у мају 1067. г.

275

istorijaonline.com

ЈЕВДОКИЈА. РОМАН IV

Царица Јевдокија и њени синови Михајло иК о н с т а н т и н

I. Дошавши на власт по заповести царског мужа, царицаЈевдокија никоме другоме не повери власт, не изабра за својусуд домаћи живот и не уступи дело било ком великашу, већсвима сама управљаше и све узе у своје руке, при чему је, напочетку, владала скромно, не допуштајући никакву раскош ниу одећи ни у изласцима. Искусна и вешта жена, беше способнада се стара о свим делима: да поставља на дужности, да реша-ва грађанске проблеме, да сакупља порезе, а када би то прили-ке захтевале, умела је да говори царски - такав се велики умкрио у царици. Седела је међу синовима, а они су дрхтали одстраха и поштовања према мајци.

II. Нећу почети да се усхићујем тиме како је њу дубокопоштовао Константин; он беше још дете које ништа не зна оделима, и ништа не значи хвалити њега за то страхопоштова-ње, али то што се њој потчињавао и све јој препуштао Михај-ло, који одавно више не беше дете, већ зрео човек, несравњи-вог ума, који то не једном и показа - за то не могу да нађемсличан пример и не могу како треба да га прославим. Видеосам ја често како је Михајло могао да говори пред мајком, алије ћутао, као да не може, био је способан за све, али се царскихдела клонио.

III. Мајка, пак, када је дошла на власт, не само што се ни-је окренула од сина већ га је и сама обучавала, а касније је по-чела да му поверава именовања на дужности и проучавање суд-ских претреса. Често је долазила код сина, љубила га, обаси-пала похвалама и молила се да живи - њој на радост. Јевдокијаје усавршавала његову природу и припремала га за царске оба-везе. Поверавала је она Михајла и мени на бригу, заповедајућими да подучавам и упућујем како приличи њеног сина. На цар-ском престолу седео је заједно с Константином и, као човеккоји је бескрајно великодушан, није сам свиме располагао, већ

277

istorijaonline.com

је неретко делио царске бриге с братом. Тако то беше, и такоби било до краја, да неки демон не наруши ток догађаја.

IV. Дошавши до овог места, хоћу да кажем следеће: нијеми познато да је било која друга жена испољила тако чеданначин живота, какав је у пређашњем начину живота показалацарица Јевдокија. Нећу да кажем да је она касније изгубила тучедност, али је од те чистоте одступила и није до краја сачува-ла своју природну чедност нетакнутом. У њену би одбранумогло да се каже да, ако се у нечему променила, то није збогтога што се предавала забавама и телесним задовољствима,већ што је њу мучио непрестани страх за синове; бојала се даони, будући без заштите, не буду лишени царства. И није у ра-дости протицао њен царски живот. Навешћу за то убедљив до-каз. Писац ових редова беше по духовном сродству брат ње-ном оцу, због тога ме је она поштовала као бога и ценила ви-ше од осталих. Тако се догоди да будем с њом заједно у божи-јем храму, да видим како је истински привржена богу и сва узСвевишњег, бех дирнут и почех жарко да се молим господу дајој сачува царство до краја њених дана. Али, обративши се ме-ни, она. осуди моје речи и моју молитву прими као срамоћење.„Није ми потребно да тако дуго царујем, рече ми она, ја не же-лим да умрем на престолу". Од тих речи тако устрептах, дасам је од тада сматрао вишим бићем.

V. Али, променљива је људска природа, посебно ако за топостоје озбиљни спољашњи разлози. Ако и тврда беше приро-да царице, и душа њена племенита, брзи потоци накривишекулу њене чедности и гурнуше је у ложницу другог мужа.Многи су то знали и већ сплеткарили о томе, али мене царицани речју не обавести о својим намерама, ћутала је због стида, аније ни желела да слуша речи против тог човека, ако је чак ихтела да ме упути у своје намере. Због тога се и јави мени је-дан од оних који је њу подучавао у злу и поче да ме наговарада слободно искажем пред њом своје мишљење и да је посаве-тујем да на чело царства постави неког племенитог цара. Томчовеку одговорих нешто у смислу да нећу ништа да јој гово-рим, а ако бих јој шта и рекао, не бих је убеђивао, јер ништадобро из тога не може да произађе.

VI. Тако су се о томе договарали и на томе радили, и ца-рици беше одређен будући муж и цар, и, по договору, он требаданас да ступи у град, а за сутра му је већ припремљен царскипресто. Увече ме царица позва и, оставши са мном насамо, ли-јући сузе, рече ми: „Ти и не слутиш у каквом су лошем стањудржавна дела, војне пламте једна за другом, Исток пустоше

278

варварски одреди1, како да не буде невоље?" Ништа не сумња-јући и не знајући да будући цар већ стоји на прагу двора, јаодговорих: „Проблем је велики, потребна су саветовања и раз-мишљања, али, како се каже, јутро је паметније од вечери". Нато она одговори с осмехом; „Ни на шта више не треба да семисли, све је већ решено и смишљено, царског венца је удо-стојен и за престо предодређен Роман, син Диогена"2.

VII. Те ме речи поразише и, потпуно пометен, ја одгово-рих: „Сутра ћу бити твој помоћник". „Не сутра, помози ми са-да" - одговори царица. Тада је ја упитах: „Да ли је обавештентвој син и цар, предодређен за једновлашће?" На то она рече:„Ни о чему он ништа не зна. Али, добро што си ми напоменуоза сина, хајде да пођемо заједно код њега и све му испричамо.Спава горе у једној од царских одаја за починак".

VIII. Попесмо се. Не знам шта беше царици на души, алија бех сав збуњен и некаква узнемиреност обузе читаво мојетело. Седе царица на ложу свог сина и рече му: „Устани царе,најпрекраснији од моје деце, прими уместо оца поочима, којиће теби да буде не владар, већ потчињени, јер га на то у пове-љи обавеза твоја мајка". Михајло се истог часа подиже, погле-да у мене, не знам шта је тог тренутка мислио, и заједно с мај-ком изађе из одаје у којој је спавао и, видевши цара, не помутисе у души, не промени се у лицу, већ загрли Романа и подариму и царство и свој благослов.

IX. Затим прзваше и цезара3, који и тада показа свој вели-ки ум. Указа дужно поштовање царском рођаку, проговори сњим неколико речи, а затим се прикључи хвалоспевима цар-ског пара, само што није певао свадбене песме, и само што сеније мртав напио, пијући из свадбених чаша. На тај начин Ро-мејско царство пређе у руке Романа4.

' За време владавине Константина Дуке и Јевдокије, империја је претр-пела силовип; напад од стране Турака-Селџука. Селџуци су продрли у Јер-менију, заузели Ани и започели напад на Малу Азију. Године 1067. нанелису пораз византијској војсци око Мелитине и опустошили Цезареју. У по-вратку опљачкали су Киликију. Сви покушаји константинопољског владарада се супротстави новом непријатељу, показали су се безуспешним.

2 Примивши царску власт, Јевдокија се, на захтев синклита и синода,заклела да се неће поново удавати. Текст те заклетве сачуван је и публико-ван. Ипак, људи који су хтели да на челу државе имају „моћног цара" убеди-ли су патријарха да ослободи царицу од заклетве.

3 Тј. Јована Дуку.4 Роман Диоген био је проглашен за императора 1. јануара године

1068. Радост цезара Јована, без сумње, била је лажна: царска власт је отишлаиз руку Дуке. И заиста, цезар је ускоро, по тврђењу Аталијата (Атал . 101),постао пре побуњеник, него помоћник цара.

279

istorijaonline.com

Владавина Романа Диогена

X. Тај цар, говорим о Роману, сину Диогена, потицао јеиз древног и богатог рода (није сада реч о оцу, који за времецара Романа Аргира беше увучен у побуну, баци се с литице ипогину)5. Роману се догађало да покаже и праву природу, аличешће, лукав и надувен, није се чудио побуњеничким намера-ма, и ако их је раније сакривао, за време царице Јевдокије, ко-ју управо описах, показа своје скривене намере. Романа одмахухватише, и његова дрскост не би остала некажњена, да га чо-векољубље Јевдокије не ослободи те оптужбе и неправедноосуди само царицу6. Сматрала је она да ће, ако на престо по-стави онога кога није погубила, већ спасила, за себе да сачувасву власт и да Роман неће ни да помисли на нешто што је про-тивно њеној вољи. Смислила је све то тако, али свој циљ нијеостварила. Кратко време изражаваше покорност, а затим, од-једном, показа сву своју природу: што се више она трудила дањиме управља и да држи владара као лава у кавезу, то је онсилније мрзео узду и непријатељскије гледао на руку која једржи. Прво је само раздражено мрмљао кроз зубе, а затим по-че отворено да изражава непријатељство.

XI. Према мени беше понизан; још као приватно лице бе-ше предат мени као роб и имаше од мене велику корист, а ка-да дође на престо то не заборави, чак је и устајао када бих сеја приближио и волео ме више од својих најближих. Ово самоузгред рекох. Роман је хтео да влада самодржавно и да сам од-лучује о својим делима, али, никаквим племенитим подухва-том не обележивши своје управљање, чекао је погодан трену-так. Имајући то на уму, а исто тако желећи да избави државу,нареди поход против Персијанаца7.

5 Отац Романа, Константин Диоген, оженио се рођаком Романа III, Ар-гиром. Отпочео је своју каријеру још за време Василија II, заузимао је висо-ко место на северу Балканског полуострва, носио титулу патриција. Године1031. био је оптужен за заверу и предан суду. Не дочекавши суђење, Кон-стантин се бацио са зидина Влахернског двора и погинуо.

6 Роман Диоген, први пут ожењен кћерком Алусиана, био је постављенза време владавине Константина X Дуке за челника Сардике и добио је одњега титулу вестарха. Тек после смрти овог императора почео је да органи-зује побуну, али био је ухваћен и послан у престоницу. На лепотана Романасажалила се Јевдокија, која га је, уместо у прогонство, послала у његову до-мовину, у Кападокију. Из Кападокије су га поново позвали у Константино-пол> да му дају престо и руку царице. Аталијат се односио према Роману смного више симпатија од Псела, и у складу с тим описује лепоту и мужев-ност новог цара. ( А т а л . 99).

7 Персима, Псел, као и други византијски аутори, назива Турке.

280

XII. Следећи своју навику да добронамерно саветујем ца-реве, трудио сам се да одвратим Романа, говорио сам му дапрво треба да размисли о војсци, да састави спискове, позовесаветнике и, тек када све буде готово, започне поход. Али оникоји су ми противречили (изузев неколицине њих) и овога супута све покварили. Зло се пробуди и цар, од главе до пете убојовничкој опреми, крену из двора, са штитом у левој руци, акопљем „чврсто скованим и састављеним, двадесет два лакатадугачким"8 у десној, решен да одбије напад непријатеља и дага удари право у груди. Сви су око њега викали, ликовали ипљескали, а само сам ја набирао обрве, одгонетајући, коликоје то било могуће, шта нас чека у будућности9.

XIII. И тако, на челу читаве војске, цар пође на непријате-ља, не знајући ни где иде, ни шта ради. Дуго је лутао, ступао уједно место, пребивао у другом, скитао по Сирији и Персији, иако му нешто и пође за руком, то беше да распореди своју вој-ску по високим брдима, а затим да је поново спусти, да је водипо уским друмовима и да, тако вешто маневришући, изгубимноштво својих људи. Али, то му није сметало да се врати каопобедник мада ни медијски, ни персијски трофеј са собом недонесе, хвалио се једино тиме што је пошао у поход противнепријатеља10.

XIV. Беше то први повод његове надувености. Од тог вре-мена отуђи се од царице, презре знамените људе, одбаци саве-те д (неизлечиве ли болести царева!) сам је себи служио и каосаветник и као учитељ. Кунем се пред богом кога филозофијауважава, да сам се, проникавши у његове погубне замисли,бринуо за царицу и бојао се да ће државна дела да крену нао-пако; због тога сам одвраћао Романа од његових намера, под-сећао сам га на договоре и, кад год је за то била згодна прили-ка, уливао му страх, говорећи му да расплет може да буде су-

8 Псел цитира Хомера (Илијада, XV, 673). У овом контексту цитат имаироничан ефекат.

9 Могуће да је Псел заиста био против овог подухвата. Ипак је онаутор „Опроштајних речи" које су сачуване и до наших дана, а које су биленамењене за изговарање од Контастинопољаца пред одлазак Романа у поход.Како је и приличило, Псел у њима хвали цара.

10 Роман Диоген је предузео тај поход два месеца после доласка навласт, тј., почетком марта 1068. г. Његову су војску, углавном, сачињавалинајамници, лоше наоружани. Михаило Аталијат, који је и сам учествовао уовом походу, не гледа на то толико песимистички: Роман је однео неколикопобеда, освојио на јуриш неколико градова у Сирији, нанео пораз одредуСелџука у Кападокији. Међутим, у суштини, Псел је у праву: ништа осимдемонстрације силе овај поход није значио за империју. Роман се вратио по„највећој зими" године 1068/69.

281

istorijaonline.com

протан од очекивања. Како је и царица, трпећи стално увреде,осећала гнев и намишљала зло у свом срцу на Романа, ја самсе растрзао између њих двоје: са Јевдокијом причао о Роману,а са Романом о Јевдокији.

XV. Прође неко време. Још с почетка пролећа цара поче-ше да муче мисли о непријатељима, а постигнута победа вишему се није чинила тако извесном. Почеше припреме за другувојну, и, изоставићу појединости, у том боју учествовах и јалично. Роман ме натера да га пратим, нисам могао да га одби-јем. Како желим да скратим причу, нећу сада да објашњавамзбог чега он мене коначно потчини себи (причаћу о томе касни-је, када будем описивао те догађаје), али нисам могао да се из-вучем, убеди ме да је неопходно да идем с њим, и покорио самсе томе не желећи да изазовем подозрење да имам зле намерепрема цару и бојећи се, уопште, да му не пође све наопако".

XVI. Признајући ми надмоћ над њим (говорим о наука-ма), Роман је мислио да се боље од мене разуме у војна дела,али, видевши да се ја добро разумем и у војну тактику, у рас-поређивање одреда и бојевих стројева, у то како се граде ма-шине и освајају градови и да, уопште, имам војничко иску-ство, мада беше тиме и усхићен, поче да ми завиди и да ми сесупротставља. Ово говорим само зато што свако ко је учество-вао у том походу може да потврди да у мојим речима немапреувеличавања.

XVII. И тако отпоче нова војна, не боља од претходне,вредела је исто, исти је имала успех, и, мада изгубисмо хиља-ду својих бојовника, а заробисмо не више од два - три непри-јатељска, ипак пораз не претрпесмо и галаму против варвараподигоше очајни . Хвалисања и разметања после тога бешејош више, јер је два пута повео своју војску у поход, а да ни одкога савет није тражио. А уствари, скренуо је с правог путазбог злонамерних саветника.

XVIII. Са царицом се Роман односио као са заробљени-цом, био би задовољан да је могао да је истера из двора; цеза-ра је држао на оку и не једном био спреман да га ухвати и по-губи, али би се увек предомислио и не би остварио замисао,

" Полазећи у други поход, Роман је пошао из Константинопоља „недочекваши ускршње празнике" 1069. Упркос обећању, Псел не прича збогчега га је Ромаи Диоген принудио да пође с њим. Могуће је да цар није хтеода на двору остави опасног и непожељног дворанина. Уосталом, Псел је савојском стигао само до Цезареје, одакле се вратио у Константинопољ.

12 За време другог похода Роман Диоген је дошао с војском до Месо-потамије, нигде није однео победу и крајем 1069. г. вратио се у престоницу.

282

јер узе од њега и његових синова заклетву на верност. Али, ка-ко није имао згодан изговор да испуни своје намере, он поно-во, по трећи пут, и последњи, пође у поход против варвара,јер, како поче пролеће и они почеше да пљачкају Ромејску др-жаву и у огромним гомилама да нападају на нас13. Пође поно-во из престонице Роман, водећи са собом много већу војскунего раније, савезничку и своју.

XIX. Роман поново поступи онако како је поступао у гра-ђанским и војним делима: ни за чије мишљење се не заинтере-сова, већ одмах изађе из града и заједно с војском упути се уЦезарију14. Тамо се, ипак, заустави и, одустајући од даљњегпохода, даде повода, и себи и другима, да се мисли на повра-так15. Али, не могавши да прими ту срамоту на своју главу, он,уместо да склопи мир с непријатељима и да их натера да пре-стану са свакодневним нападима, да ли из очајања, или збогсмелости, веће него што је потребно, без размишљања кренуна непријатеља. А ови, сазнавши за његов полазак, решише дага увуку што дубље и да га притисну у замку; с тим циљемони пођоше на коњима нама у сусрет, а затим, као да беже, бо-јовници се враћаху натраг; неколико пута поновише тај мане-вар и на тај начин успеше да заробе неколико наших војсково-ђа.

XX. Заборавих да споменем: Роману је промакло да сецар Персијанаца, или Курда16, налази с војском, што беше јаковажно за успех иехода. Није веровао људима који су својимочима видели цара, да склопи мир с њима није хтео, сматраоје да ће једним ударцем да се обрачуна с непријатељем. Та не-зналица у војним делима подели снаге, део задржа код себе,део посла у друго место и уместо да истури читаву армију, по-строји само мање од половине17.

13 Још 1070. г. Селџуци су предузели нови поход на Сирију и Јермени-ју и кренули на Алеп.

14 Роман Диоген је пошао у трећи поход у рану јесен, године 1071.15 Псел, пре свега има у виду војни савет, о коме прича Никифор Ври-

јеније (В р и е н и ј е, 35). На савету се расправљало о томе да ли војсци требадозволити да иде даље или да остане на месту и одбија налете Селџука. Ми-шљења учесника су се разилазила, али на крају крајева, Роман је, по саветуласкаваца, решио да иде даље.

16 Псел мисли на султана Селџука, Алп-Арслана.17 Оптужбе на рачун неспособности Романа Диогена за војна дела иза-

зване су завишћу коју је писац осећао према императору. Али је, Роман, заи-ста, одвојио један одред под командом Јосифа Тарханиота, који је када је на-ишао неочекивано на Селџуке, почео да бежи. Побегао је у Мелитину.( В р и е н и ј е , 37).

283

istorijaonline.com

XXI. То, што се касније догоди, нисам у стању да хвалим,а да кудим не могу. Цар преузе на себе сву одговорност. У то-ме се и састоји противречност. Јер, ако се на Романа гледа каона неустрашивог човека и одважног борца, онда је то владањеза похвалу. Ако се, пак, има на уму да би, по правилима војненауке, било боље да је Роман као војсковођа стајао даље и да-вао бојовницима неопходна наређења, уместо да излаже непо-требно опасностима свој живот, онда тај цар заслужује жесто-ко подсмевање. Што се мене тиче, ја сам више уз оне који гахвале, него уз оне који га куде.

XXII. И тако, наоружан од главе до пете, Роман исука мачна непријатеља. Слушао сам од многих да је тог дана убиомноштво непријатеља, а остале натерао у бег. Али, тада оникоји нападаху препознаше у њему цара, окружише га као зидса свих страна и када Роман, рањен, паде с коња ухватише ца-ра Ромеја и као плен га поведоше у противнички логор. Њего-ва се војска расеја, мањи део нађе спас у бекству, а већи бешезаробљен или паде од мача18.

XXIII. Нека сада сачека прича о царским заробљеницимаи о томе како су с Романом поступали његови непријатељи.После неког времена јави се један од бегунаца у престоницу,доносећи глас о невољи која нас задеси; за њим стиже и други,за другим и трећи. Ништа одређено нису саопштавали, говори-ли су само о несрећи. Једни су говорили да је цар умро, другитврдили да је само заробљен, трећи - да су га видели рањеног,како пада на земљу, четврти како га свезаног, сами су томе би-ли сведоци, воде у непријатељски логор. Све то беше изнесенона савет у престоници и царица је питала шта треба да се чи-ни. Донесе се одлука да се на Романа, био он заробљен илимртав, не обраћа никаква пажња, а да власт у своје руке узмецарица са својим синовима.

XXIV. При томе су једни желели да сва власт припаднењеном сину и чеду, а да њој не припадне ни део, други су же-лели да дају сву власт њој. Што се мене тиче, нисам одобраваони једно ни друго и (нећу да лажем) сматрао сам да треба давладају заједно: он да исказује послушност сина према оној

18 Псел лукаво говори о боју између Византинанца и Селџука на челуса Алп Арсланом код Манцикерта (19. августа 1071. г.). Наводи различитихаутора о току боја се не слажу. Осим византијских, о овом сукобу сачуванису и записи арапских и јерменских историчара. Роман Диоген је био жртваиздаје. Део војске којом је командовао Андроник Дука (син цезара Јована),дао се у бег, што је изазвало пораз читаве армије. Пораз Византинаца кодМанцикерта отворио је Селџуцима пут у Малу Азију, што је довело импери-ју до катастрофе.

284

које га је родила, а она да води државне послове заједно сасвојим чедом. Таква одлука беше по вољи и цару Михајлу, ко-ји се залагао за то исто. Али, они који су хтели да искористевласт за своје личне интересе, подстрекивали су њу на једно-државно управљање, а њега подбадали на непослушност пре-ма мајци.

XXV. Не знам како да искажем одушевљење Михајлом.Само се са мном саветовао о државним делима и хтео је, ако јето угодно и мајци, да се склони од власти и да пред њом нитиуважава, нити понижава. Ја сам их често затицао заједно, он седо тог степена бојао да противречи мајци, да је чак црвенео избуњивао се када је требало да је погледа у очи. Међутим, пренего што беше донета одлука, у престоницу, по заповести ца-рице, стиже цезар19, који се сагласи с мојим мишљењем и изја-сни се и сам за заједничку владавину царске породице.

XXVI. Тај талас се још не повуче, а истог дана, с хуком,сручи се на нас други. Предводник непријатељске војске, ви-девши заробљеног цара Ромеја, не понесе се тим успехом, бе-ше само збуњен том срећом; односио се према победи с та-квом мудрошћу, какву од њега нико не би ни очекивао. Утешизаробљеника, подели с њим трпезу, удостоји га почастима, од-реди му стражу, ослободи окова оне за које он то затражи,ослободи све заробљене за које га овај замоли, на крају осло-боди и њега самога, и, закључивши нечастан уговор и узевшизаклетву, с бљештавом свитом посла га у домовину °. И то бе-ше почетак зла и основни разлог многих несрећа. Добившионо чему се није надао, Роман помисли да може без муке даповрати Ромејско царство и да сам буде гласник среће која до-лази после несреће; својеручно написа царици писмо у коме јеобавести о свему што се догодило с њим.

XXVII. На двору се подиже галама и наста пометња - јед-ни су се томе чудили, други нису могли да поверују у такавпреокрет догађаја. Царица исто тако беше изгубљена и нијезнала шта да ради. Међу тим очајницима у недоумици бех ија; када почеше да ме питају за савет, нарочито је у томе на-

19 Цезара Јована Дуку Роман је послао из престонице да живи на има-њу у Битинији. Из тог периода сачувало се једно писмо у коме писац тешиЈована пишући му да царица гаји према њему симпатије.

У складу са договором између Алп-Арслана и Романа Диогена, Ро-ман је Селџуцима препустио велику територију (Манцикерт, Антиохију идр.) и обавезао се да султану исплаћује данак. Заузврат, Селџуци су обећалида неће узнемиравати границу империје. Роман Диоген се такође сложио дада своју кћер за сина Алп-Арслана (по другим изворима: сина за кћерку сул-тана).

285

istorijaonline.com

стојао мој драги цар21, коме тај савет и беше најпотребнији:како да се спасемо Романа, да га у царство не пуштамо, да по-шаљемо свуда указ о његовом одстрањивању са власти? Ра-зложним људима мој се савет учини разумним, али други пре-судише другачије.

XXVIII. Тако су се ствари одвијале и цар Михајло, бојећисе за своју судбину, страхујући од сурове природе Диогена,донесе одлуку која му се чинила безопасном и, претпоста-вљам, веома разумном. Отргну се од своје мајке, поче да делу-је самостално и, користећи се својим братучедима - имам увиду синове цезара2 , доби подршку дворске страже (племе тосачињено је од штитоноша који у рукама држе тешке гвозденесекире са две оштрице). И тако, одједном, ти бојовници удари-ше по штитовима, повикаше свом снагом из својих грла, зазве-чаше секирама и јавише се цару да га заштите од опасности:окружише га и, не дотичући га ни прстом, одведоше на горњиспрат двора23.

XXIX. Тако поступише ти људи. Они пак, који беху узцарицу (међу њима и ја), не могавши да схвате шта се догађа,слеђени од ужаса, очекиваху невољу која се приближавала. Дасе задржи царица не беше могуђе. Обмотавши велом главу,она се даде у бег, побеже у скривену пећину и сакри се у ту ја-му24, а ја остадох да стојим код улаза, не знајући ни шта ће самном да буде, ни где да се денем. Ипак, када се осети безбед-ним, цар се, пре свега, забрину за мене и разасла на све странедвора људе да ме траже и да ме нађу. Нађоше ме, узеше у сво-је руке и, као срећан налаз и непроцењив дар, предадоше, ли-кујући, самодршцу. Видевши ме, он, као да се избави из буре,одахну са олакшањем и заповеди ми да се сместим како најбо-ље умем.

XXX. Ја се прихватих државних дела: чим се сместих, по-чех да доводим ствари у ред, како бих оградио престоницу од

21 Тј. Михајло VII, за време чијег је владања писан овај део „Хронике".22 Синови цезара Јована: старији - Андроник, млађи - Константин.23 Михајло VII Дука (Парапинак) био је проглашен за јединог владара

24. октобра 1071. г.24 Са неколико реченица допуњава ову епизоду Никифор Вријеније,

мада се његова прича у целини ослања на „Хронику" Псела. У време када субојовници Андроника и Константина Дуке одвели Михајла у горње одаједвора, људи цезара Јована послали су на починак Јевдокију која се, упла-шивши се, сакрила у „тајну просторију, која је личила на пећину" (тако Ври-јеније схвата „скривену пећину" код Псела!), полумртва од страха. Сам це-зарје дошао царици и умирио је. (Вриј е н и ј е, 45)

286

налета валова, а други за то време размишљаху како да посту-пе с мајком господара. Изоставићу детаље и казаћу само то дабеше одлучено да се удаљи из града и пресели на обалу мора,тамо где она сама подиже храм Богородице. Тако и беше, мадацар, чедо њено (добро сам ја то знао и бог ми је сведок да томогу тачно и гласно да потврдим), није хтео да прогна мајку,попустио је пред навалом прилика, које не беху по његовој во-љи2 .

XXXI. Затим, како се обично ради и говори у таквим при-ликама, сви почеше да оптужују царицу и да сплеткаре противње, оптужбе полетеше на њу као киша стрела; донесоше идругу одлуку: да је обуку у монашку одећу, што беше и учи-њено. То је укратко све о царици.

XXXII. Диоген пак, не задовољавајући се само тиме штосе ослободи из заробљеништва, беше сада спреман на све, са-мо да завлада престолом, и већ крену према њему огромна ма-са бојовника са свих страна. Прелазећи из места у место и ненаилазећи ни на какво супротстављање, он се осећао потпунобезбедним, присвајао је државни новац и, на крају крајева,стиже са читавом војском у прослављени на свим језицимаград.

XXXIII. Цар одмах повери војску млађем сину цезара26

(беше тај човек брз на руци, оштрином ума непревазиђен, мо-гао је, као нико други, да проникне у суштину ствари и да сва-коме све објасни). И тако, приближивши се граду у коме се бе-ше сместио Диоген, он прво заустави своју војску, а затим по-че да изазива чарке с непријатељем, стварао је забуне и свимсредствима се трудио или да ухвати Романа, или да га истераиз града. А овоме не преостаде ништа друго до да одлучи даизађе из града и да са свом војском, у бојевом поретку, кренена противника. Одреди се сретоше, мноштво бојовника паде ис једне и с друге стране. Наш војсковођа, попут крилатог јаха-ча, потера коња на противника, као кула се свали на неприја-тељски строј, притисну га и расече на мноштво делова. Некиод непријатеља беху у том боју убијени, други заробљени, исамо се неки спасоше бекством - међу њима и Диоген27, којипотера у галоп свог коња. Тај догађај ули у нас трачак наде28.

25 .Императорку су отерали у Пиперудски манастир на обали Босфора.26 Тј. Константину.27 Одавде почиње текст новопронађеног Пселовог рукописа, који се

подудара с „Хроником". У преводу је узето и то у обзир.28 По Аталијату, Роман Диоген се зауставио у утврђењу Докеја у Јер-

менији, где му је у помоћ стигао одред под командом Теодора Алиата. Кон-

287

istorijaonline.com

XXXIV. За Диогена беше то почетак краја. Заједно с не-колико бојовника сакри се он у неко утврђење29, где би га од-мах и ухватили, да се не деси нешто непредвиђено. Роману сејави неки човек родом из Јерменије, човек великог ума, а нашосведочени непријатељ. Док Роман још беше цар, он доби одњега неку високу дужност30 и сада реши да му се одужи у не-срећи. Доведе са собом мноштво бојовника, ули одважност уДиогена, обећа му много тога и не дозволи му да се сукоби снашом војском, већ га поведе у Киликију, заштити га од на-ших напада киликијским долинама, опреми за Романа бојов-нике, даде им новац, а њега обуче у царску одежду. Тај опасничовек прво наоружа Романа, а затим стаде да чека повољантренутак да се сукоби с нашом војском.

XXXV. Ми поново почесмо да размишљамо шта нам ва-ља да чинимо. Једнима беше по вољи да се с Диогеном склопимир, да му се уступи усуд власти и да се ми стим помиримо,другима беше по вољи да се ратује и да се коначно прекинењегово дрско полагање права на престо за убудуће. Прво по-кушаше да то остваре мирним путем и послаше му од цара пи-сма болећива и милостива. Роман се, пак, увреди милосрђемкоје се испољава према човеку који ни у чему није крив и из-несе своје захтеве, при чему се од права на престо не одрече,скромним уделом у власти није хтео да се задовољи, већ у од-говорима исказа још веће супротстављање него у мислима.

XXXVI. Цар одустаде од покушаја, покори се нужности,предаде војску старијем сину цезара - Андронику (човек нео-бичног раста, племените природе, предусретљиве и добре ду-ше), повери му сву војску источних земаља и посла га противДиогена3 . Андроник прво сједини у једну целину и ујединиједом мишљу сву војску, при томе беше дружељубив и одно-сио се према сваком баш онако како треба, а као други циљпостави себи за задатак да се потајно од Диогена приближизидинама Киликије, да кривудавим путељцима и непроходнимстазама пређе преко њених гора и неочекивано да се појавипред непријатељем. Поступише тако и, у складу са замислима,кренуше уском и стрмом стазом. Цар је, пак, патио од поми-

стантин је напао на војску Романа када је она изашла из утврђења како би сесакрила у Киликију, одакле је био родом свргнути цар. ( А т а л , 169).

29 Утврђење се звало Тирпоеја (на југозападу од Цезареје).30 Хачатур (тако се звао неочекивани спасилац Романа Диогена) био је

постављен од цара за катепана Антиохије.31 У вези с овим походом Псел је упутио Андронику виспрено и ласка-

во писмо у коме га назива „спасиоцем Ромејске империје".

288

сли да ће наша војска да ухвати Романа и да ће он или да будеубијен у боју, или унакажен као заробљеник.

XXXVII. Лично сам сведок како је цар често проливао су-зе за Диогеном и како је био спреман да га избави из невоље,чак по цену сопствене безбедности, јер, како је говорио, с тимга човеком вежу везе пријатељства и уговора, који он не желида погази. И тако, светим људима мирољубивих душа поверион да пренесу Роману пријатељске речи и уручи им писмо засвог непријатеља, у коме беху многа обећања, која би требалода приволе на покорност чак и срце од камена32.

XXXVIII. Али, још пре него што доби писмо, Роман запо-че војну, при чему он сам остаде у утврђењу, које пре тога зау-зе са својим бојовницима33, а Јерменину Хачатуру, о коме самвећ причао, предаде под команду скоро сву војску и, како сетада чинило, посла га у бој у прави час. Водећи са собом пе-шадију и коњанике, Хачатур успе да заузме добру позицију ипостроји у бојне редове бојовнике (они пре свега беху одва-жни у души, а снажни телом).

XXXIX. У строју против Хачатура беше и сам Андроник.Али, пре него што збише редове и отпочеше бој, Франк Кри-сип34 (пишем ово на дан његове смрти), онај исти Крисип којипрво беше непријатељ Ромеја, а'затим се промени и заволе насонолико колико нас је раније мрзео, стаде поред Адроника и,уливајући одважност војсковођи, и сам од њега скупи хра-брост, када виде постројену непријатељску војску, осети у се-би неку снагу и, упозоривши Андроника да ће да удари свомснагом, појури, повлачећи за собом своје људе, продре у густередове непријатеља, прекину њихов строј, а када се, послекратког супротстављања, непријатељ окрену натраг, са неко-лико бојовника пође за бегунцима, многе уби, а многе зароби.

32 Не превише детаљно прича о томе Вријеније. Михајло је предложиоопроштај Роману. Свргнути цар, ипак, схватио је тај предлог као увреду, јерније могао да прихвати да је он крив и није се одрицао претензија на царскипресто. Интересантно је да изасланике (људи „свети и мирољубивих душа" -код Псела) Вријеније назива „глупацима" ( В р и ј е н и ј е , 48).

33 Мисли се на утврђење Адана.34 Франк Криспин - познат у западним изворима као Роберт Крепин,

норманс(си војсковођа. Војевао је у Шпанији против Арапа, у Италији, затимје ступио у службу у Византији. За време Романа Диогена био је окривљенза организовање побуне и прогнан. Михајло Дука вратио је Крепина из про-гонства. Тачан датум његове смрти није известан, апи га 1075. већ није биломеђу живима (В р и ј е н и ј е, 59). Та примедба Псела дозвољава да се одредивреме извршавања другог дела „Хронике" (ако, напокон, писац нема у видугодишњицу смрти Крепина).

289

istorijaonline.com

XL. Војска Диогена беше разбијена и расејана, а Андро-ник се као победник, заједно с Крисипом, врати у шатор, спре-мљен за њега. Ускоро се војсковођи јави један од коњаника,водећи са собом неког заробљеника. Беше то Јерменин Хача-тур. Хачатур исприча да је за време бега пао с коња у некакавјарак и да се сакрио у честар. Приметио га је један од оних ко-ји су га гонили, бацио се на њега да га убије, али када је видеоњегове сузе, само му је скинуо одећу и оставио га голог исподжбуна; затим га је, голог, видео неки други бојовник, бацио сеи он на њега да га убије, али Хачатур му је рекао: „Ако ми по-штедиш живот и изведеш ме пред свог војсковођу (он га је на-звао по имену), дароваћу ти пуну шаку новца". Препознавшига, Андроник прими то као своју другу срећу, украси га и обу-че достојно, као племенитог војсковођу и држао га је под стра-жом, без окова.

ХLI. Не могавши да се узда у шаку бојовника који муостадоше, Диоген поче да рачуна на савезнике, који су моралида дођу ускоро из Персије 5. Бодрио је своје људе и уливао имнаду, али паде као жртва управо онога коме се поверио и комеје уручио кључеве од утврђења. Договоривши се с нашим вој-сковођом и добивши од њега уверавање да не постоји никакваопасност, они отворише врата, пустише наше бојовнике и чаких поведоше до куће у којој се налазио Диоген. И, о жалосноги тужног призора, потпуно очајан, везаних руку попут роба,стајаше Роман, дозвољавајући да с њим раде шта желе. Запо-ведише му да одмах одене монашку одећу. Роман се обуче уцрно и, скинувши покров с главе, даде првоме ко је хтео да муодреже косу. Они, који беху тамо, брзо завршише над њим об-ред преображења, изведоше га из утврђења и ликујући, преда-доше га Андронику. А овај, не испољавајући у односу на његаникакву надменост, побрину се за судбину Романа, пружи муруку, уведе га у свој шатор и подели с њим богату трпезу.

ХLII. Све је до сада моја прича ишла по правом царскомпуту (говорим богословским језиком)36. Али, од овога местаона успорава свој ход и не жели више да прича о догађајимакоји није ни требало да се догоде, већ (дозвољавам себи даупотребим исте речи) који су морали да се догоде. Није треба-ло - по богобојажљивости и одвратности према сваком злу, атребало је - по моћи дела и према приликама. Људи4блиски и

35 Роман Диоген се није толико ослањао на своје савезнике - Селџуке,већ се трудио да на своју страну привуче и Крепина (В р и ј е н и ј е, 54).

36 Израз „Царски пут" среће се у Библији, користе га ранохришћанскиписци, на пример Еузебије.

290

одани цару, бојећи се да Диоген поново не учини нешто нео-чекивано и не оптерети цара новим бригама, потајно од његасамога, послаше тада писмо обученом у власт с наредбом даископа очи Роману.

ХLIII. О свему томе цар ништа није знао и, бог ми је све-док да пишем не ласкаву, већ онакву каква заиста јесте - пра-ву историју, пролио је после више суза него што сам Романисплака пред казном. Па и тада када обавестише цара да је Ди-оген заробљен, он не поче да скаче од радости и ни на којидруги начин није изражавао радост пред онима који су гаокруживали, и, да се није бојао оговарања људи, туга његоване би знала за границу. Диогену ископаше очи и затворише гау манастир, који он сам основа на острву Проти37, где краткопроживе и умре, а на царском престолу није седео више од че-тири лета38. Сву власт узе у своје руке Михајло.

37 Острво Проти - једно од Принчевских острва, традиционално местоза прогонство у Византији, налази се поред азијске обале Мраморног мора.

38 Роман Диоген био је ослепљен у Котији. Џелат се показао веома не-вешт, па је морао четири пута да забада ужарено железо у очи цара. Пселприча о тој епизоди са нескривеном збуњеношћу и при томе се на све могу-ће начине труди да одбрани Михајла VII. Супротно од њега, Аталијат употпуности сваљује кривицу на цара Михајла ( А т а л . 175). Псел, који, безсумње, има део одговорности за жестину казне, сматрао је потребним да по-шаље ослепљеном монарху утешну посланицу у којој му је обећавао царствонебеско.

291

istorijaonline.com

МИХАЈЛО VII

I. Приступајући причи о самодршцу Михајлу Дуки или,тачније, спремајући се да га како приличи, сажето опишем уопштим цртама, ја, пре свега, молим своје слушаоце да случа-јно не помисле да моје речи превазилазе његову природу и де-ла. Не, речи су моје њега недостојне. Гледајући Михајла -увек сам му се дивио, слушајући његове речи - дивио сам мусе још више. То исто осећам и сада када пише о њему. Не могуда се натерам да се не одушевљавам Михајлом, и тражим дамоје речи не изазову неповерење и подозрење да су лажне са-мо зато што то пишем за његова живота. Јер, с тим циљем ја исастављам ову историју, желећи да људи знају да на овом све-ту постоји нарав истинског божанског склада, која превазила-зи познату нам људску природу.

II. Не знам о којој његовој врлини прво да почнем да при-чам. Почећу, ипак, од тога да нико од његових поданика, биоон безначајан човек или, напротив, честит и добар, није оста-јао без његове пажње и није чуо од њега ружну реч; он никаданикога не увреди пред другима, никоме, чак ни ухваћенима уружним делима, не окрену леђа. Када се неко бестидно пона-шао према цару, цар је више волео да се помири с његовом бе-стидношћу, него да га прекори пред свима. Још више од тога,када би ухватио на делу оне који су ишли њему са злим наме-рама, посебно из редова телохранитеља, које сам себи изабра,није их грдио и није их застрашивао. Чак и оне које је хватаокако краду из царских ковчега пуштао је без озлојеђености ипрекора. Обдарен непревазиђеним умом и стекавши искуствоу државним делима, којима се непрестано бавио, он прекрасноучи све пореске дажбине, плате и трошкове1, куда и коликоиде из државне благајне и одакле се поново у њу слива. Знаоје како се израђују статири, каква треба да буде њихова праватежина, каква претерана, каква недовољна, знао је како се по-

' „Плате и трошкове". Имају се у виду новчане исплате и исплате у на-тури, које је у великим количинама исплаћивала византијска благајна.

293

istorijaonline.com

ступа са одабраним камењем, колико племенитог метала садр-жи злато код сваке провере2. И да не набрајам све појединач-но, казаћу само ово: у свему Михајло беше савршен, у разго-вору с било којим зналцем показиваше надмоћност у свимобластима, отимајући славу ученима.

III. Када тек поче да му пробија брада и образе да му пре-крива паперје, својим умом није заостајао ни за једним зрелиммушкарцем. Није се одавао задовољствима, није био роб трбу-ха, одбацивао је бестидна пијанчења, а од љубавних насладабио толико далеко да о већини, посебно оних које нису осве-ћене законом, ништа није знао. Михајло беше толико чедан да,уколико би у његовом присуству са чијих усана излетела ру-жна реч, или би се, једноставно, љубав назвала правим име-ном, на његовом би се лицу одмах појавило руменило.

IV. Можда ће неко пожелети да сазна шта је [код дечакацарско, а] код цара детињасто и шта му причињава радост?Књига из свих наука, разне мудре речи, кратки искази, збор-ници изрека, лепота савета, разноврсно украшавање речи, ме-њање стилова, нове речи, песнички поредак речи, а још вишестраст према филозофији, достизање начела, алегоријска ту-мачења [и свака друга наука]. Не знам да ли је постојао другитако уман цар као што је био Михајло и да ли је ико други мо-гао тако да схвата бит сваког дела. Претпоставља се да се то,обично, поседује одвојено: једни - царске речи и дела, други -филозофију, трећи - реторику, четврти су за музиканте, небе-ски свод интересује астрологе, цртање фигура геометре, сило-гизми су област филозофа, тајне природе - природњака, једноје за једне, друго за друге, и тако се људи деле по својим зани-мањима. Али, у Михајлу се све споји заједно: прикључен је фи-лозофима, рекао је своју реч о зеугми и емфази3 - као оратор,о преламању и нестајању светлости - као оптичар, када би сеупустио у алегорије4, премашио би самог писца кога је изабраоза учитеља и чије се име непрестано изговара међу људима5.

2 Период владавине Михајла VII је време значајног губљења вредностизлата.

3 3 е у г м а и емфаза - појмови средњовековне граматике и реторике.Зеугма - потчињавање једном члану реченице неколико других, од којих сесамо један граматички слаже с њим. Емфаза - посебно наглашавање некемисли.

4 Алегоријско тумачење (нормално, у хришћанском духу) античкихмитова, живописних представа, било је најмилије занимање византијскихфилозофа и оратора. Неколико таквих алегорија потиче из пера Псела.

5 Константин X Дука поставио је Псела за учитеља наследника престо-ла Михајла. Као резултат те делатности писца, јавља се одређен број дела

294

Јамбовима се није забављао, већ је стихове творио и у њихуносио смисао, иако му се ритам није лако предавао6. Украт-ко, постаде он за наше животе многолико биће и беше великељубави достојан.

V. Изгледом својим подсећао је на човека у годинама иличио на учитеља или наставника: поглед његов беше увекусредсређен, обрве не охоле, нису се надвисивале над очима инису одавале подозривог човека, расле су слободно и какотреба. Његов корак не беше ни свечан, ни важан, али не нилењ и незграпан, већ од оних које би похвалио музикант којије упућен у то како се подижу и како састављају ноте, његовглас - складан и милозвучан, није кључао као поток речима,али није био ни глух, једва чујан.

VI. Има доста речи и дела која терају да се затвориш у се-бе или, напротив, које позлеђују људску душу, али ни једна одњих не разјари њега и не натера га да се затвори; радосно сесмејао, жалосно плакао, ретко би се разгневио, био увек спре-ман за добра дела, изучавању закона није посвећивао многовремена, али за време суђења одмах би их све набројио, извла-чећи их не из књига, већ из дубине срца. Лако је црвенео и ни-је допуштао никакве бестидности. Вешто је бацао лопту покругу, али је поштовао само један небески круг, јер је знао даје кружно кретање дела налик игри са коцкама, попут геоме-тријског тела које Платон предаје земљи7.

Лов му је причињавао радост, али, био је задовољан самокада птица успе да одлети неповређена, а када би је онај ко јеследи стигао, растрзала би му се душа и он је одвраћао поглед.

VII. Царски сјај не брине Михајла и он жели да његовуглаву не краси венац, већ да је красе врлине. Нису све речи ко-је су му шаптали на уво допирале до његовог срца, жалосневести нису ни продирале у његову унутрашњост, а у души јечувао само пријатне. Као узор служио му је отац, мада је твр-дио да му у свему уступа. Казаћу, ипак, и оно најважније, че-му нема снаге да се дивим: лоше крену Михајлу и на Истоку ина Западу (почетак свих недаћа изазвали су његови претход-

посвећених разним наукама: историји, филозофији, богословији, филологијии других, непосредно упућених Михајлу.

6 Наиме, за „стварање јамбова", чиме се дворски филозоф бавио зајед-но с младим царем пред, чини се, неизбежни крах империје, оптужују ПселаМихајло Аталијат и Настављач Скилице.

7 Псел мисли на представе Платона изложене у дијалогу „Тимеј", покојим се земљи као једном од четири елемента („родова") битисања припи-сује облик куба.

295

istorijaonline.com

ници)8, било ко други, чак и најокорелији стоик, препустио бисе на његовом месту притиску невоља и помирио би се сазлом. Шта затим? Попуцаше шавови државе, обруши се њенкров, пропадоше темељи. Али чврстина његове душе и непо-колебљива нарав издржаше тај напор и, ако и нисмо присталиу луку, пловимо и још нисмо одлутали на отворено море.

VIII. Такав је он са свима, а што се тиче његовог односапрема писцу, то не може ни са чим да се упореди, нити изјед-начи. Ни према коме од браће, ни према људима високог рода,ни према светима и божанственим људима није испољавао то-лико поверења као према мени. О томе како ме је даривао, до-дајући једном поклону други, бивајући све дарежљивији и да-режљивији, спајајући с једним племенитим делом друго и свевише увеличавајући своју милост, Михајло је и могао да се по-реди с другима, али, што се тиче урођених особина његове на-рави, природе његове душе, што се тиче тога како би засијао ииспунио се весељем и радошћу када бих се ја појавио, како меје узносио изнад свих мудраца, не само оних које је знао већ ионих о којима је само чуо, у томе ни са ким није могао да сепореди. Нека ме не погоди стрела прекора ни зависти!

IX. Како желим да скратим своју исповест, не могу даприповедам о много чему другоме: о његовој љубави премажени, о томе какву му децу рађаше, о његовој љубави премаоба брата, изузетним људима, које је, ипак, он превазилазио.Нећу славити знаменити род царице, богатством и древношћубеше изнад било ког другог царског рода, задовољићу се тимеда кажем да је била неупоредиве нарави и немерљиве лепоте.А ако, како се у трагедијама каже, ћутање краси жене9, онда јето био један од њених најлепших украса, јер нико осим њеногмужа не слушаше звуке њеног гласа; и без украса, које је ста-вљала само када мора, беше најлепша10.

X. А какав беше тај самодржац према браћи? Ни у мисли-ма се није њима обраћао као поданицима, које без престанкапозива на ред, већ је са сваким од њих делио царске бриге и

8 Време Михајла VII било је доба тешке спољнополитичке кризе импе-рије. Пораз код Манцикерта године 1071, практично је отворио путСелџуцима у Малу Азију. Исте године Нормани су заузели Бари - последњевизантијско упориште у Италији, и отпочели напад на Балкан. Истовременосу се осилили напади на Византију са стране Печенега и Угра.

9 С о ф о к л е , Ајакс, 293.10 Жена Михајла VII - Марија или Марфа (по византијским изворима

Аланска) - кћерка грузијског цара Баграта IV, будућа супруга императораНикифора Вотанијата, који је дошао на престо после Михајла VII. О њенојлепоти са дивљењем пишу и други историчари.

296

препуштао им самовлашће у владању. Споменућу и његовогстрица - цезара. Цар му беше привржен, усхићивао се њего-вим разумним саветима и искуством у сваком подухвату. Лич-но се бавио грађанским управљањем, а њему је препуштао свевојне бриге.

XI. Свему реченом, додаћу још и ово. Сазнавши да сеспремам да причам о њему у својој историји, цар ми заповедида не почињем с причом док ми он сам не изложи главне осо-бине своје нарави, и ускоро ми секретар достави његове запи-се. Док их нисам чуо, замишљао сам да ће његово дело да са-држи нешто још неречено и величанствено. Али он је себе са-мог тако унизио, тако лоше себе представио, тако опањкаосвоју душу, да ни железна душа не може да се не задиви вели-чином његове кроткости. Само то, о божански цару, може дазамени сва твоја остала доброчинства и све особине.

К о н с т а н т и н , син цара Михајла Дукеп

XII. Сина цара Михајла Дуке - дечака Константина -ви-дех како узима храну на рукама дојиље, са царским венцемоко главе. Нећу да описујем ни његове речи, ни поступке (јерјош не успе ништа ни да каже, ни да уради), описаћу само ње-гову спољашњост и нарав, а преко њих, колико је то могуће, иурођену му душу. Не видех такву овоземаљску лепоту! Њего-во лице беше преточено у савршени круг, очи огромне, азурноплаве, препуне спокојства; обрве, извучене у праву линију,прекинуте код удубљења изнад носа, лагано се спуштаху кодслепог ока; нос, с великим ноздрвама, горе овлаш испупчен,подсећаше на орловски; златне, попут сунца, власи бујаху нањеговој глави; усне танке, једна другој подешене. А сам дечакбеше жив, са слатким погледом, слађим од погледа анђела, адуша се у њему сијаше, не понижена, не узвишена, већ кротка,пробуђена божијим додиром.

XIII. За Хераклита причају да је умотао одојче Ајакса Те-ламонида, када га је угледао, у лављу кожу12. Не једном, при-

" Син Михајла VII Дуке, Константин, родио се године 1074. У младо-сти је био верен са кћерком команданта сицилијских Нормана, Роберта Гви-скара, Јеленом. Када је Никифор III Вотанијат дошао на власт, осујетио јесклапање тог брака. Касније су га верили са Аном, кћерком цара Алексеја IКомнена, будућом знаменитом списатељицом, Аном Комнен. Константин јеумро не дочекавши пунолетство. Ана Комнен је два пута свечано опевалалепоту младог Константина.

12 Ајакс Теламонид - један је од најодважнијих јунака грчке митологи-је, који се борио код Троје.

297

istorijaonline.com

вијајући Константина на груди, молио сам се да му моје речибуду од користи. Стежући га у загрљај, пожелео бих да дожи-вим ту радост да, када за то стаса, прими власт од свог оца.После заузимање Троје, Нестор из Пилоса подучаваше Непто-ломеа, сина Ахилова, шта да ради да израсте у достојног му-шкарца13, и ја бих волео тако да подучавам Константина (мо-жда ће, када одрасте у момка, тај цар да прочита моје дело): даузме за пример свог оца и да себе пореди с њим. Буди, дете,налик родитељу и нећеш лош бити14. А ако се мој живот про-дужи, посветићу теби и неке друге речи, када ми сам за то дашповода својим делом. А ако не, доста ти је и ово, већ речено, адругим ћеш људима да даш материјал да пишу о теби.

Андроник, брат цара Михајла Дуке

XIV. Тај цар, тек изашао из младалачког доба, одпикова-ше се необичном пријатношћу, сјајном реториком, али, не из-бегаваше ни дубље ствари. Даје ми храну за размишљање,расуђујући о антиподима и одричући им постојање, уколико,кажу, не могу да висе с главом доле. Имаше снажне руке, а немање беше префињен, вешт и искусан цртач15, опуштене бешеприроде и не беше лукав, свима доступан. Имаше благородненавике, беше вешт јахач, као страстан ловац никада не испу-сти зеца и само што не полете са ждраловима у небо. Не бешебаш вешт оратор, али чак и омашкама у изражавању умео је дада неку чар.

Његов браш - К о н с т а н т и н 1 6

XV. Тај цар беше не баш бистрог ума, већ удубљен у са-мога себе и изгледом налик на правог учитеља. Увек бодар,беше спреман да говори кад год би му се за то указала прили-ка. Не уступаше лако у споровима, његови су искази ишли је-дан за другим и трудио се да убеди противника, али, на крајукрајева, све би окренуо на шалу, речи су му његове причиња-вале пријатну радост. Његов ум беше ум седог старца, душа -

13 Нестор - „мудри старац" Хомеровог епа. Неоптолем - млађи синАхила. Прича о упутствима које је Нестор давао Неоптолему садржана је уПлатоновом „Хипији Великом".

14 Цитат из Софокла („Ајакс", 56).15 Ово је приближан превод.16 Константин, млађи брат Михајла VII (родио се 1060), још се у раној

младости показао као добар војник. Погинуо је 1081. г. у боју с Норманимакод Дирахија.

298

постојана, постављеног циља не одрицаше се лако. Беше од-мерено дарежљив, рука његова не отвараше се широко, али сени у песницу не стезаше; на коња је скакао лако. Тај човек бе-ше драгоцен дар за своју мајку и своју браћу.

Цезар Јован ДукаXVI. Шта да кажем за тог човека, а да реч моја дочара

красоту његове природе и племенитост његове душе? Много-лик беше тај мушкарац, прекрасан украс наших живота, саста-вљен од две противречности: умом беше изнад свих које икадвидех или упознах, а у исто време поседоваше такву кроткостдуше, да беше налик млазу не превише течног уља. Што се ти-че његове војне наобразбе, на памет ми долазе древни, просла-вљени цезари и све победе које су извојевали, све то што суучинили Хадријан, Трајан и њима слични. Не беше испод њиху тој науци, коју овлада не сам од себе и не случајно, већ је из-учи код старешина за тактику, вештину вођења војске и осва-јања градова; користио је упутства која написаху Елијан, Апо-лодор и други17. Можда је цезар - красни војсковођа - уступаоу вођењу грађанских дела, правосуђа или државне благајне?Ни у ком случају! Као бријач камену за оштрење (то је посло-вица) стремио је он свему што је добро. Да се није лако препу-штао гневу? Не, такође, можда само на изглед. Злопамтило?По том питању цезар беше диван човек, јединствен. Брз на је-зику, дозвољавао је себи слободу у разговору с братом и рођа-цима? Ништа ни од тога! За све нас беше пример обазривости,увек у свему имаше меру, а беше неуздржан и неумерен самоу савлађивању озбиљних ствари шалом.

XVII. Ловио је разну дивљач; узбуђивао га је узлет птицаи бег грабљивица, ловио је с псима и следио пегавог јелена,безмерно је љубио лов на јелене и, мада сам му не једном тобранио, лов остаде његова највећа забава. Тако је и делио својживот: између књига и лова, тачније речено, то беше његованајмилија забава у доколици, када не би био заузет делима:дужностима војсковође и свим што би тражиле прилике. Знаоје да ли треба да се склопи мир или да се иде у бој на неприја-теља, знао је смисао одреда, бојевог поретка и поделу строје-ва, знао је где да построји војску, како да збије позадину аучини тањом кару, какав је празан клин, развијен строј, шта је

17 Елијан (крај I и почетак II в.), познати аутор трактата и упутстава завојна дела. Аполодор из Дамаска - познати римски архитекта и инжењер спочетка II в. аутор „Полиоркетике" - упутства за опсаду градова.

299

istorijaonline.com

сабијање, шта опсада, бој на коњима, одреди пешадинаца, исве то у зависности од прилике, места и снаге непријатеља.Али, нема смисла набрајати! Цезар у свему беше изнад осталихљуди (изузев свог брата и рођака, два непревазиђена цара).

Писмо цара Ф о к и 1 8

XVIII. У писму цар прво спомену тешко изгнанство, вре-ме које, далеко од својих, у беди и очајању, проведе Фока, ње-гов прљави плашт и подерану одећу; затим написа како се, поњеговом наређењу, Фока врати, с каквим га великим почасти-ма дочекаше на двору, каквом неописивом радошћу сретоше,каквим га, како се прича, сатрапским добрим делима обасуше,како му он без одлагања препусти све оно што беше највише инајдрагоценије у Ромејској држави, како га награди титуламаи војним чиновима, уздигну изнад свих и обдари богатствомдостојним његовог достојанства19. „Ко - продужи он - добиикада од мене положај виши од твог? Ко још беше назван дру-гом цара, његовим умом и оком? Ко још могаше, ако пожели,да ме наговори на било шта? С ким ја делих највеће бриге?Зар само теби не откривах и оно што тајих од брата и материсвоје? Ко поставља на дужности и смењује с њих? Зар ти то неосигура наклоност маса, зар тиме не порасте твоја моћ? Нећуда говорим о томе шта због тебе учиних за твог оца, брата идругу родбину, како их, због тебе, из мирног и обичног живо-та узнесох на високе чинове, колико богатства задобише свиони, одрасли у беди, а сада обучени у високу власт, грађанскуи војничку20. На њихове преступе, тајне и јавне, гледах крозпрсте. А знао сам шта све раде и прелазио преко свега због те-бе, надах се да ћеш ти, једини осим божанске благонаклоно-сти, да будеш моја утеха у невољи. Зато те и изабрах, зато тисе и приближих, како би твоја чврста рука руководила мојепоступке, рачунајући да сам у теби нашао савезника и сабор-

18 У складу са мишљењима многих истраживача под Фоком се овдемисли на будућег императора Никифора Вотанијата, који потиче од Фока(Атал.220).

19 После прве побуне против Јована I Цимискија Варда Фока је биоподстрижен у монаха и послат у прогонство, на острву Хиос. Василије II гаје вратио у Константинопољ када се војска побуњеног Варде Склира при-ближила престоници. Људи блиоки цару тражили су достојног противникапобуњенику. Варди Фоки, по повратку из изгнанства, Василије је подариобогатство, почасну титулу магистра и поставио га за доместика схола.

20 Брат Василија II - његов формални ко-владар, Константин VIII, мај-ка - Теофана, која је, по Скилици, била враћена из прогонства када су њенисинови дошли на власт.

300

ца; да ћу с твојом помоћи да стишам буру, сањах! А сада? О,погубног ли надања, о, узалудног ли уздања! Какве незахвал-ности! Тражећи драгуљ, нађох угаљ! Надања нису узалуднасамо ако се у њих не разочарамо. А сами себи чинимо горе,мислећи да ћемо ватру да угасимо уљем21.

XIX. Речи ће ове, ако су праведне, јасно да те изобличе,постаде ми туга уместо утехе, непријатељ уместо савезника,неко ко ме упропасти уместо да ми помогне. Тврдим да си селатио оружја да би ме казнио као да си од мене претрпео нај-тежу осуду и највеће зло, па се свим силама трудиш да ме оте-раш са прекрасног царског огњишта и да га присвојиш за се-бе! Не, магистре, не - немој ни да помислиш на то! Нека поги-ну они који измишљају гласове и разносе их - ти ниткови сејуплеву22 и, из чисте зависти, препричавају свакојаке будала-штине, на њихове будалаштине и бесмислице не треба да сеобраћа пажња. Ти туђини, како се мени чини, желе само једно:раскол нашег јединства, рушење наше добровољне слоге. И дане ликује непријатељ над нама, поново каже он, ако се ти се-тиш тог, противног богу и неупоредивог по одвратности, дела.Немој да исказујеш тако велику незахвалност и неправду - јернемају због чега да те прекоре твоји доброчинитељи; не дозво-ли да ти се име прокуне и да служиш као срамни пример!"

XX. Приметивши да је Фока призвао бога за сведока сво-јих страшних клетви, цар се сети да вечито будна промисаобожанска непрестано обилази васељену и неуморним окоммотри на овоземаљска дела и да људе награђује после смрти:промисао свакоме да оно што је заслужио, у њену мрежу пада-ју они који иду кривим путем, она окреће у сопствену супрот-ност игру случаја. „Ако стрепиш од божијег суда, ако чекашњегов приговор на твоја дела, размисли добро о пролазностиземаљских дела. Нека добар савет претходи делу, расуђивање- замисли, нека мисао иде испред намере, јер дело нанесе ште-ту свакоме ко лоше пресуди".

21 „Гасити пожар уљем" - тј. против једног побуњеника, Варде Склира,послати другог побуњеника (Варду Фоку).

22 Алузија на причу из Јеванђеља по Матији (Мат. 13, 25): „...дође ње-гов непријатељ и посеја плеву међу житом, и оде."

301

istorijaonline.com

МИХАИЛ ПСЕЛ

ХРОНИКА

ИздавачЦИД

Подгорица, Обала Рибнице 4А1Тел.: 081/623-938, 623-939

За издавачаЖарко Радоњић

Технички уредникДарко Манојловић

Лектура и коректураДаринка Ђукић

Компјутерски слогМилан Радиновић

ШтампаВОША ШТАМПАРИЈА

Београд, Генерал Жданова 406

2000.

istorijaonline.com

СIР - Каталогизација у публикацијиЦентрална народна библиотека РепубликеЦрне Горе „Ћурђе Црнојевић", Цетиње

949, 502

ПСЕЛ, Михаил

Хроника / Михаил Псел ; превод са рускога КорнелијаНикчевић. - Подгорица : ЦИД, 2000 (Београд : Војна штампа-рија). - 303 стр. : 24 ст. - (Библиотека Медиевалиа)

Превод дјела: Хронографија / Михаил Пселл. — Тираж 500. -Предговор / Војислав Д. Никчевић: стр. 7-67.

ISBN 86-495-0110-9

l. Никчевић, Корнелија

П.к.: a) Византија - Историја

istorijaonline.com