Mihailo uri

Mihailo uri

Nieova pozna zaostavtina

Mihailo Djuric NIETZSCHES SPTER NACHLA

Pogovor knjizi Fridrih Nie, Pozna zaostavtina (Beograd: Prosveta, u tampi).

[Filozofski godinjak, br. 10/1997, Beograd]

Izraz "pozna zaostavtina" ovde je slobodno upotrebljen kao oznaka za itavu skupinu Nieovih fragmentarnih zabeleaka iz perioda leto 1882 - januar 1889. godine, objavljenih u VII i VIII odeljku danas jedino merodavnog de Grojterovog izdanja Nieovih sabranih dela. Takva upotreba nije uobiajena, ak ni u profesionalnim krugovima, a kamoli u knjiarskoj reklami, pa predloeno reenje moe da zbuni i izazove nesporazume. Utoliko pre to se tim izrazom nisu posluili ni sami prireivai pomenutog nemakog izdanja (ni u naslovima odgovarajuih odeljaka, a ni inae), ve su pribegli isto kalendarskom oznaavanju pojedinih knjiga Nieove zaostavtine prema mesecima i godinama nastanka materijala sadranog u njima.[1] Ovde predloeno reenje moda nije najsrenije, ali je sigurno najprivlanije. Nije samo veoma jednostavno, nego i sasvim prikladno.[2] U najmanju ruku, to reenje je neophodno da bi se izbegla nepotrebna saplitanja, kao i da bi se olakalo sporazumevanje. Naravno, pod uslovom da se pri tom ne gubi iz vida prigodna namena tog izraza, to jest vie praktina nego teorijska vrednost predloene upotrebe.

Nevolja je jedino u tome to se uvoenjem izraza "pozna zaostavtina" kao sveobuhvatnog naslova ozbiljno dovodi u pitanje granica izmeu razliitih perioda u Nieovom stvaranju, pogotovo razlika izmeu zrelog i poznog perioda, koja je, inae, optepriznata i naelno sasvim prihvatljiva. Na taj nain se, naime, pod zajedniki naziv podvodi i deo Nieove zaostavtine iz perioda juli 1982 - zima 1883/84, odnosno prolee 1884 - leto 1885 - dakle, deo koji neosporno potie iz zrelog perioda - pa se tako naizgled neopravdano proiruje znaenje jednog izraza koji je u akademskom svetu povremeno u upotrebi samo za zaostavtinu iz poslednjih godina stvaranja, to jest iz perioda jesen 1885 - poetak 1889. godine. Ali, to i nije tako velika nevolja kao to se na prvi pogled ini. Ako je uopte neka nevolja. Prednost predloenog proirenja je upravo u tome to se tako otklanja opasnost vetakog podvajanja i grupisanja Nieovih zabeleaka i suzbija lakomislena praksa pedantnog oznaavanja pojedinih izdvojenih delova glomaznim i rogobatnim naslovima. Pored toga to se tako napreac izlazi u susret otvorenom izazovu samih prireivaa, koji su u tri obimne knjige VII odeljka ukljuili ne samo sav pripremni materijal za Zaratustru (kako za njegova etiri objavljena dela, tako i za dalje neobjavljene i nedovrene delove), nego i mnogobrojne zabeleke koje nisu ni u kakvoj blioj vezi sa Zaratustrom, ve predstavljaju samostalnu celinu vie apstraktno nego pesniki uoblienih misli koju je Nie delimino iskoristio tek u spisu S one strane dobra i zla (koji nesumnjivo pripada poznom periodu). A to neodlono upuuje na zakljuak da izmeu zrelog i poznog perioda Nieovog stvaranja ne zjapi nikakva provalija, ve postoji upadljivo blag prelaz.

U svakom sluaju, od predloenog proirenja ne treba mnogo zazirati. To je sve drugo pre nego proizvoljno i nategnuto reenje. Slobodna upotreba izraza "pozna zaostavtina" u naznaenom pravcu bezopasna je u svakom pogledu. Njeno prihvatanje nee izazvati nikakav krupan poremeaj, niti naneti bilo kakvu nepopravljivu tetu. ak ako bi se odnekud i pokazalo da je takva upotreba neumesna i neopravdana, nita se ne bi dogodilo. Vano je samo osloboditi se duboko uvreene predrasude da je kruta podela uvek najbolja, ako ne i jedino moguna podela. Nedovoljna odreenost ili, tanije, neobina vremenska rastegljivost tog izraza u proirenom znaenju ne bi trebalo da nas unapred odbije od njega, a najmanje da bude prepreka njegovom usvajanju. Jer ni ue znaenje izraza "pozna zaostavtina" - ukoliko se pod njim prvenstveno podrazumeva materijal koji sadre tri jednako obimne knjige VIII odeljka - takoe nije strogo i tano odreeno da bi iskljuivalo svaku sumnju i nedoumicu. Pored toga to su nejasni i teko uhvatljivi osnovni elementi tog izraza u sadrinskom pogledu, nejasna je, jo i vie, gornja vremenska granica njegove primene. Kao takva granica se neretko uzima 1884. godina pored 1885, a neki autori ak izriito dodaju i odgovarajue mesece unutar tih godina. Primera za to ima dovoljno u tekuim usputnim pominjanjima. Zato bi, onda, uopte smetalo to to se kod ireg znaenja vremenska granica samo jo vie pomera u prolost, dok tekoe sadrinskog odreenja ostaju u osnovi iste ili vrlo sline? Zato bi ono to je presudno vano u jednom sluaju bilo potpuno nevano u drugom? U pitanju je, oigledno, udesno prelivanje i preplitanje zrelog i poznog perioda Nieovog stvaranja, tako da se za itavu Nieovu poznu zaostavtinu s pravom moe rei kako predstavlja, u krajnjoj liniji, samo produbljeno pojmovno razvijanje i ralanjavanje (ili, ako se tako hoe, nastavljanje drugim sredstvima) Nieovog zrelog mislilakog i spisateljskog poduhvata, koji je dostigao vrhunac u Zaratustri.

Da ne bi bilo zabune, treba naglasiti da se izraz "pozna zaostavtina" u predloenom proirenom znaenju ne odnosi na celokupan Nieov spisateljski opus iz poslednjeg perioda stvaranja - pogotovo ne na njegovu obimnu prepisku - ve samo i jedino na nedovrene fragmentarne zabeleke iz naznaenog perioda, koje su prvi put u celini[3] objavljene u VII i VIII odeljku de Grojterovog izdanja. Za to ima dovoljno dobrih razloga. Po strani od ovog sveobuhvatnog naslova ostaju, dakle, Nieovi poslednji manji spisi Antihrist, Ecce homo, Dionisovi ditirambi i Nie contra Vagner, ije objavljivanje njihov autor, dodue, nije doekao, ali koje je za ivota nesumnjivo potpuno dovrio i briljivo pripremio za tampu. Nita ne mari to se tim spisima, inae, obino pridaje uoptena oznaka "iz zaostavtine". Jer, njima, doista, nita ne nedostaje, ni u sadrinskom ni u stilskom pogledu, niti im je potrebno bilo kakvo doterivanje i doraivanje da bi mogli ravnopravno stati uz njegove ostale spise. To uopte nisu manjkavi proizvodi (u smislu: nedostojni ranga njihovog autora), kakvi su, inae, gotovo po pravilu svi spisi takvog porekla i takve oznake. Iako su pomenuti spisi ugledali sveta tek posthumno, zapravo posle Nieovog zlehudog kraja, oni ine nerazdvojnu celinu sa spisima Sumrak idola i Sluaj Vagner, koje je Nie objavio u poslednjoj godini svesnog bitisanja, tako da nesumnjivo pripadaju onome to se moe nazvati njegovim verodostojnim autorskim delom. Utoliko nije nimalo udno to su se ubrzo posle Nieove smrti svi ti spisi nali zajedno u jednoj knjizi u mnogim manje ili vie nepotpunim izdanjima njegovih dela, pa su tako i danas dostupni u treoj knjizi VI odeljka najnovijeg kritikog izdanja, kojim se ovde sluimo.

to se tie samih Nieovih fragmentarnih zabeleaka iz perioda leto 1882 - januar 1889. godine - kojima jedino i pristaje i za koje ovde jedino vezujemo oznaku "pozna zaostavtina" - nema nikakve sumnje da je to izvanredno vaan i znaajan deo Nieove zaostale rukopisne grae, svih njegovih probnih, nedovrenih i nedoteranih, mimo njegove volje objavljenih tekstova. Ako nije i stvarno najvaniji i najznaajniji deo. Ne samo stoga to nepobitno svedoi o poslednjem velikom usponu Nieove misli, koji je u svemu na visini njegovih vrhunskih dotadanjih misaonih dostignua (iako nije krunisan novom velikom knjigom), nego i zato to obiluje mnogim strogim izvoenjima i obuhvatnim pojmovnim razjanjenjima kojima se jedva tek moe nai neka paralela u njegovom objavljenom delu. Naravno, time se nikako ne eli umanjiti vrednost i znaaj Nieove zaostavtine iz ranog perioda (ukljuujui tu i zaostavtinu iz poetka zrelog perioda), koja uostalom ni po obimu ne zaostaje mnogo za poznom zaostavtinom. Jer i taj deo Nieove zaostavtine sadri mnoga dragocena zapaanja i otkria koja nisu dovoljno razvijena i obraena u objavljenim spisima iz istog perioda (ili bar ne na isti nain i u istom smislu). Upravo tek u poreenju sa ranom zaostavtinom, koja je u svakom pogledu vredna i znaajna, dolazi do punog izraza izuzetna vrednost i znaajnost Nieove zaostavtine iz poznog perioda.

Ali, izmeu rane i pozne zaostavtine postoji velika razlika u pogledu njihove podobnosti i prihvatljivosti kao verodostojnih izvora za tumaenje i razumevanje Nieove filozofije, s obzirom na nejednak stepen valjanosti i pouzdanosti njihovih prvih objavljenih verzija. Dok je rana zaostavtina ugledala sveta relativno vrlo brzo posle Nieove smrti, i to uglavnom kao verna reprodukcija originala, bez naknadnog doterivanja i prekrajanja, u manje ili vie zateenom, sirovom, neobraenom stanju, dotle je pozna zaostavtina postala dostupna javnosti tek neto kasnije, i to ne u izvornom obliku, onako kako je sauvana u Nieovim sveskama, ve u skraenom, iskrivljenom i izvitoperenom vidu zahvaljujui drastinoj intervenciji njenih prvih prireivaa i izdavaa. Naravno, ovo prvenstveno vai za poznu zaostavtinu u uem smislu, koju su Nieov bliski prijatelj Peter Gast (P. Gast) i Nieova sestra Elizabet Ferster-Nie (E. E. Frster-Nietzsche) potpuno nestruno objavili u dve verzije pod naslovom "Volja za mo" i lano predstavili kao Nieovo poslednje autorsko ostvarenje.[4] Mimo svih pravila filolokog metoda i nasuprot osnovnim zahtevima naunog potenja, ti vajni prireivai i tobonji zatitnici Nieovog naslea postupili su s poznom zaostavtinom na krajnje neprimeren nain: nisu samo proizvoljno odabrali i ispremetali raspoloivi materijal, nego su ga po svom ukusu i nahoenju sredili i preistili, ne prezajui pri tom ni od sumnjivih dopisivanja i smiljenih krivotvorenja. Tako je stvorena jedna nakaradna, u najmanju ruku jednostrana slika o Nieovim poznim filozofskim tenjama i nastojanjima, koja je zadugo odluujue uticala na pravac tumaenja i nain prihvatanja njegove filozofije uopte.

Iz razumljivih razloga, ovde nije moguno izloiti itavu istoriju prvog izdavakog poduhvata u vezi s Nieovom poznom zaostavtinom. ak ni u najkraim crtama, a kamoli u svim pojedinostima. Koliko god da bi takvo izlaganje sigurno bilo zanimljivo i pouno. Kao to nije moguno upustiti se ni u podrobno opisivanje pojedinih faza ili stupnjeva u kasnijim traganjima za primerenijim izdavakim planom, poev od najstarijih kritikih pokuaja iz ranih tridesetih godina, pa sve do najnovijeg monumentalnog kritikog izdanja. Daleko bi nas odvelo ve i prosto nabrajanje svih tih pokuaja, a kamoli blie objanjavanje najkrupnijih greaka, propusta i promaaja pri tom poinjenih. Na sreu, opirnost ovde nije ni potrebna, a ne samo to je nemoguna. Dovoljno e biti da najpre malo potpunije osvetlimo pozadinu nastanka i neposredan odjek prvog izdanja pozne zaostavtine, a zatim i da ukratko podsetimo na dva karakteristina primera naivnog nasedanja slovu i naslovu tog izdanja ili, tanije, da oigledno pokaemo kakvim su iskuenjima podlegla dva istaknuta savremena istraivaa i tumaa Nieove filozofije sluei se nesmotreno i neoprezno tim prvim izdanjem.

Prvi prireivai pozne zaostavtine nisu sluajno upotrebili naslov "Volja za mo" za svoju zbirku odabranih fragmenata. Niti su nasumice tako uporno istrajavali na njemu. Uinili su to smiljeno i pristrasno, da ne kaemo bezobzirno i razmetljivo, rukovodei se oigledno vie potrebama i interesima ondanje nemake politike scene nego isto filozofskim razlozima. Naravno, oni nisu izmislili taj zvuni naslov, niti su trudom i naprezanjem doli do njega, ve su se samo spretno posluili njime, poto im je on glatko stajao na raspolaganju. Nali su ga, naime, u samim Nieovim zabelekama, i to ne negde zaturenog, na nekom zabaenom, skrivenom mestu, ve tako rei kao na dlanu, na brojnim upadljivim mestima, u okviru duih ili kraih razmatranja razliitih planova za rad na zamiljenoj knjizi pod tim imenom. Toliko im je bilo stalo do tog naslova, toliko ih je privukla i ohrabrila uestalost njegovog pominjanja u Nieovim zabelekama, da nisu ni pokuali da se suoe s Nieovim kolebanjima i nedoumicama u vezi s njim. Nisu ni primetili (ili bar nigde nisu javno priznali) da ga je Nie na kraju krajeva odluno odbacio, jer je odustao od rada na samoj knjizi. Nije im padalo ni na kraj pameti da nemaju nikakva prava da se poslue tim naslovom, te da je to to ine ista zloupotreba.

Nema nikakve sumnje da se Nie jedno vreme doista zanosio milju da napie knjigu pod naslovom "Volja za mo". Dugo se pripremao za rad na toj knjizi, i nemilice je rasipao snage na isprobavanje raznih planova u vezi s njom. Pripreme su poele vrlo rano, jo od leta 1880. godine (dakle, usred zrelog perioda stvaranja), kada je Nie poeo da gleda na ivot iz perspektive borbe izmeu jaeg i slabijeg, to jest s obzirom na mesto i ulogu "oseanja moi" u odravanju i uzdizanju ivota. To je dovoljno jasno nagoveteno kako u Jutarnjoj rumeni (poetak 1881),[5] tako i u zaostavtini iz istog perioda,[6] mada je tek u jednom aforizmu iz jeseni 1882. godine formula "volja za mo" najzad dobila odsudnu prednost nad uvenom openhauerovom (Schopenhauer) formulom "volja za ivotom".[7] A u drugom delu Zaratustre, u odeljku pod naslovom "O samoprevazilaenju", Nie je ak otiao korak dalje i ponudio veoma upeatljiv opis ivota kao pojave iji je najdublji poriv volja za vladanjem nad drugim.[8] Taj poznati opis je sigurno prva odluna potvrda Nieovog otkria novog tematskog podruja, kao i otvorenog ukazivanja na potrebu i mogunost njegovog dubljeg i obuhvatnijeg pojmovnog razjanjenja.

Planove za rad na knjizi pod naslovom "Volja za mo" Nie je poeo da pravi tek posle objavljivanja etvrtog dela Zaratustre poetkom 1885. godine. Pre toga je, kako izgleda, radije pomiljao na to da rad na novom delu zapone pod naslovom "Veno vraanje" (najpre s podnaslovom "Knjiga predskazanja", a zatim jednom sasvim neoekivano i s podnaslovom "Prevrednovanje svih vrednosti") ili "Podne i venost" (esto s podnaslovom "Filozofija venog vraanja"), ali i pod nekim drugim naslovima, kao npr. "Nova prosveenost", "Filozofi budunosti" ili "Dionis" (najee s podnaslovom "Pokuaj filozofiranja na boanski nain"). O tome ima jasnih tragova u zabelekama iz perioda poetak odn. leto/jesen 1884. i april/juni 1885. godine.[9] Naslov "Volja za mo" javlja se prvi put u zabelekama iz perioda avgust/septembar 1885, i to najpre s podnaslovom "Pokuaj novog tumaenja svekolikog zbivanja", a kasnije po pravilu s podnaslovom "Pokuaj prevrednovanja svih vrednosti" (samo jednom iznimno s podnaslovom "Predznaci filozofije budunosti").[10] Zanimljivo je da je Nie naao za potrebno da ve pri prvom pominjanju tog naslova naglasi kako je u pitanju "ne bezopasan naslov",[11] kao da je predoseao kakvu e sve zabunu i pometnju kasnije stvarno izazvati njegova nepromiljena upotreba. Mada je taj naslov odmah dobio povlaen poloaj, jer je Nie upadljivo mnogo drao do njega - to se vidi ve i po tome da je on najavio svoje novo delo pod tim naslovom na poslednjoj stranici omota knjige S one strane dobra i zla (leto 1886),[12] kao i u samom tekstu pretposlednjeg odeljka knjige Genealogija morala (leto 1887)[13] - ipak se u poznoj zaostavtini naporedo javljaju i neki drugi naslovi, kao npr. "Nova prosveenost", "Halkionska zastranjivanja" ili "Prirodna istorija slobodnog duha" (naravno, pored onih predvienih za upravo objavljene pomenute knjige), iz ega se s pravom moe zakljuiti da je Nie ve od poetka bio nesiguran i kolebljiv ne samo u pogledu naslova dela u nastajanju, nego i u pogledu mogunosti njegovog konanog tematskog odreenja i uoblienja.

Nije moguno tano utvrditi kada je Nie stvarno odustao od velikog zadatka koji je sebi postavio, kada je konano digao ruke od prvobitne zamisli novog dela. Ako je uopte umesno i opravdano zahtevati i oekivati tako neto. Moe biti da to i nije bila nikakva napreac doneta odluka, ve pre postupno iznuen korak. Ovo drugo je po svoj prilici verovatnije nego ono prvo. U svakom sluaju, Nie je sigurno esto prekidao rad na "Volji za mo", jer je duboko i bolno doivljavao svaku tekou ili prepreku na koje je nailazio. Neretko je, pak, svesno odlagao ili stavljao u drugi plan rad na njemu onda kada su mu se svom snagom nametali neki drugi neodloni zadaci. Jednom je to bila naglo iskrsla potreba da odmah dovri i izda dva polemika spisa kao neku vrstu komentara na Zaratustru, drugi put naknadno probuena ambicija da ponovo izda sve svoje ranije objavljene spise s novim predgovorima (ili ak i novim dodatnim delovima). Oba ta vanredna zadatka Nie je uspeno reio u relativno kratkom roku (tokom 1886. i 1887. godine), pri emu oigledno nije sasvim zapostavljao ni rad na glavnom delu.[14] Teko je rei da li je vei deo pripremnog materijala sastavio ve tada, ne prezajui ni od najveeg misaonog naprezanja, ili tek kasnije, poto je dobio priliku da se nesmetano vrati zapoetom poslu.

Ali, poetkom ili pred kraj 1888. godine dolazi do radikalnog zaokreta. Ne samo to otpada naslov "Volja za mo" i na njegovo mesto dolazi raniji podnaslov "Prevrednovanje svih vrednosti" kao glavni naslov, nego se, tavie, menja i osnovno tematsko opredeljenje samog dela i njegovo teite prenosi na drugu stranu. Nije moguno tano utvrditi kada se to stvarno dogodilo, jer postoji izvestan nesklad izmeu Nieovih pisama i njegove zaostavtine u tom pogledu. Sudei po pismima, Nie je ve u februaru 1888. godine bio naisto s tim da mu je prvobitni plan iskliznuo iz ruku, jer svoje delo u nastajanju on vie ne naziva "Volja za mo", ve samo i iskljuivo "Prevrednovanje svih vrednosti". Kao da bi ve unapred bilo jasno da je to delo oduvek nosilo ovaj drugi, a ne onaj prvi naslov. Sem ako se ne uzme da je Nie tako preutno obnovio i osnaio svoj poetni plan iz 1884. godine, kada je izraz "prevrednovanje svih vrednosti" prvi put naao mesto u njegovom reniku kao podnaslov za planiranu knjigu "Filozofija venog vraanja". To bi najpre bilo u skladu s Nieovim izriitim izjanjenjem u pismu Francu Overbeku (Overbeck) od 13. februara, gde kae da se grdno namuio s "optom koncepcijom" svog preimenovanog dela, ak da je to za njega bilo "najdue muenje koje je doiveo, stvarna bolest", ali da je upravo zavrio njegovu "prvu pisanu verziju".[15] Meutim, sudei po zaostavtini, do zaokreta je dolo znatno kasnije. Proizlazi da je poslednji nacrt plana za rad na "Volji za mo" Nie sastavio u leto 1888. godine, i to "poslednje nedelje meseca avgusta" (kako je sam briljivo zapisao).[16] I ne samo da je sastavio takav plan, ve ga je i neoekivano brzo primenio na raspoloivi materijal. Iako se taj plan dosta razlikuje od prvih planova iz 1886. i 1887. godine, kada je rad na "Volji za mo" ve bio u punom zamahu, Nie je upravo po tom planu naknadno oznaio i rasporedio izvestan deo zabeleaka nastalih prethodnih godina, oigledno pridajui jo uvek veliku vanost onom ranije postignutom. Nije lako prozreti smisao ovih Nieovih zakasnelih autorskih intervencija, iji su rezultati, inae, vidno pokazani u najnovijem kritikom izdanju pozne zaostavtine.[17] I da bi nedoumica bila potpuna, Nie je ve poetkom septembra iste godine, dakle, samo nekoliko dana posle upravo navedene zabeleke, sastavio jedan kratak nacrt plana za rad na "Prevrednovanju svih vrednosti", oigledno svesno rtvujui nekadanji naslov u korist podnaslova,[18] u kome je jedva moguno nai neku dodirnu taku s poslednjim nacrtom plana za "Volju za mo". Ni opti karakter dela, ni njegova osnovna poruka nisu vie isti, a ni predvieni sadraj pojedinih knjiga ne odgovara ranije najavljenim naslovima, bez obzira na to to je i ovde sauvana stara podela na etiri knjige. Razlike izmeu tih planova su tako velike da se doista pre moe govoriti o prekoraenju, ako ne i preinaenju starog okvira, nego o njegovom razvijanju ili proirenju.

Dodue, veliko je pitanje koliko je Nie uistinu ozbiljno drao do svih svojih autorskih planova da bi imalo smisla hvatati ga za re ili, tanije, koliko su svi ti Nieovi planovi stvarno bili tako strogo zamiljeni i postavljeni da bi uopte vredelo tragati za tanim datumom poetka ili prestanka njegovog rada na njima. Bilo bi ne manje smeno i ishitreno ono prvo, nego besplodno i uzaludno ovo drugo. Tokom itavog svog ivota, poev od najranijih dana pa sve do poslednjeg prisebnog asa, Nie je neprestano pravio raznorazne planove za rad na buduim knjigama. Neumorno je zapisivao naslove i podnaslove, navodio nazive pojedinih odeljaka i poglavlja, menjao, prekrajao i podeavao njihov raspored, sastav i obim. I to ne samo unapred, u svojoj mati, ve najee tokom samog procesa izvoenja. Tih planova je bilo toliko da im verovatno ni on sam nije znao broja. Pravo je udo kako se Nie uopte snalazio u svoj toj nepreglednoj masi mogunih planova, i kako mu je polo za rukom da bar neke od njih stvarno privede kraju. U tom pogledu nema nikakve bitne razlike izmeu ranog i poznog perioda njegovog stvaranja. Sa godinama je Nieov tempo u pravljenju tih planova moda samo dobijao na ubrzanju, da bi u poslednjoj godini pred slom postao doslovno mahnit, da ne kaemo ubistveno samoprodirui.

Otud ovde nita nije unapred jasno i po sebi razumljivo. Kao to moemo samo da se pitamo i domiljamo kada je Nie zapravo zapoeo rad na "Volji za mo", i pogotovo kada je konano odustao od njega, tako isto moemo samo da nagaamo zato je on to uinio. ak je ova druga tekoa moda jo i vea od one prve. Toliko je ovde sve mutno i zagonetno da se bukvalno ne vidi ni prst pred okom. Ne znamo ak ni da li su pri tom presudnu ulogu odigrali isto filozofski razlozi ili preovlaujue depresivno raspoloenje, to jest da li je do tog odustanka dolo zbog pojaane misaone sabranosti i najstroeg naprezanja pojma ili moda pre zbog nezadrivog duhovnog zamora, posustajanja i iscrpenosti.[19] Tu ne pomae mnogo ni dubinska psihologija, ni grafoloko vetaenje. Ali, nema razloga za preteranu zabrinutost, niti uopte treba lupati mnogo glavu oko svega toga. Jer s Nieovim kolebanjima i nedoslednostima nije lako izai na istinu ni kada su u pitanju kudikamo manje vane stvari. Nita kod njega nije jednoznano da bi se moglo svesti na prostu formulu, ve se sve raspada i rasipa u mnotvu znaenja. Treba samo odvano slediti isprekidanu liniju Nieovih uzastopnih grevitih pokuaja da od dela u nastajanju spase to se spasti moe, te usredsrediti se na krajnji ishod njegovog poslednjeg velikog mislilakog i spisateljskog poduhvata.

Suoen s mnogobrojnim tekoama oko pojmovnog odreenja volje za mo, koje su rasle s produbljivanjem prvih uvida, ali i duboko uznemiren zbog pretee opasnosti da taj pojam bude shvaen i prihvaen kao neko novo metafiziko naelo,[20] Nie oigledno nije mogao da trajno ostane pri prvobitnom planu i naslovu dela na kome je 1885. godine poeo da tako predano radi. Nije mogao da se zadovolji ni prostom zamenom starog podnaslova novim, a ni da samo delimino prepravi poetnu zamisao. Utoliko pre to mu je vremenom sve vie postajalo jasno da misao volje za mo moe da poslui kao plodna perspektiva tumaenja svekolikog zbivanja samo pod uslovom da se udrui i vrsto povee s milju venog vraanja (koja je, uostalom, ve od poetka stajala u istoj liniji njegovog interesovanja s onom prvom, ako nije bila i u sreditu). Da bi odgovorio preuzetom zadatku, Nie je, dakle, morao da potrai neko radikalnije reenje. I brzo ga je naao, moda ak i bre nego to je tome bio dorastao. Hrabro je prekoraio polazni okvir i odluno preimenovao svoje delo u nastajanju. Nije odustao od namere da na irokom planu razvije svoju "filozofsku heterodoksiju" (kako je sam prkosno nazvao svoja tadanja prevratnika zalaganja i nastojanja u filozofiji),[21] ali je tu nameru znatno preusmerio i donekle preinaio. To je bio sudbonosan korak. Odmah se pokazalo da nije moguno ostati ni pri tako izmenjenom planu i naslovu, jer ta promena neodlono vodi daljim krupnim pomeranjima i preokretanjima. Nie je postao krajnje nepoverljiv prema svakoj tenji koja podsea na celovit zahvat i sistematsku obradu, pa je napustio i samu ideju sveobuhvatnog dela pod naslovom "Prevrednovanje svih vrednosti". Umesto da istraje na zapoetom poduhvatu, ograniio se na mnogo skromniji zadatak skraenog izlaganja i obrazlaganja svog sopstvenog antihrianskog samorazumevanja. U tom smislu, latio se odreenih konkretnih tema i sastavio est manjih spisa, na izgled preteno polemikog i napadno izazovnog karaktera (sudei ve po njihovim naslovima), ali dalekosenog filozofskog znaaja (to se tek u poslednje vreme jasnije uvia),[22] ime je jo pre sloma svojevoljno zakljuio svoju mislilaku i spisateljsku karijeru.

Teko da bi se za Nieove pozne spise - samo za neke od njih, ili za sve zajedno - moglo rei da u bilo kom pogledu predstavljaju ispunjenje itavog njegovog programa za rad na delu "Prevrednovanje svih vrednosti", izloenog u pomenutom nacrtu iz avgusta 1888. godine. Jo manje ispunjenje bilo kojeg od tolikih prethodnih programa za rad na delu "Volja za mo" koji se s onim nacrtom jedva tek delimino dodiruju i prepliu. Iako je sam Nie jednom izriito naglasio da njegov spis Antihrist, koji je prvobitno bio najavljen kao prva knjiga preimenovanog dela,[23] sadri ni manje ni vie nego sve njegove najdublje i najvanije uvide iz poznog perioda, tako da se moe smatrati kao potpuna zamena za to delo u celini,[24] ipak, pre e biti da je to samo jedna od uobiajenih Nieovih preteranih i zaotrenih uzgrednih napomena nego ozbiljno promiljena realistina procena. Ali, bilo bi isto tako teko porei da su Nieovi pozni spisi njegov poslednji istinski autorski proizvod, jer je on u njih ukljuio sve ono do ega je u punoj svesti uistinu drao, iza ega je stajao kao autor, to je smatrao svojim vrednim i vanim dostignuem, to je priznavao za svoju duhovnu svojinu i osnaio svojim autorskim peatom. Ostatak neupotrebljenog, neiskorienog, u korpi za otpatke ostavljenog materijala - koji je u kraoj ili duoj verziji posle njegove smrti objavljen pod naslovom "Volja za mo" i koji, zapravo, ini ono to ovde nazivamo Nieovom poznom zaostavtinom - ne pripada, dakle, Nieovom priznatom autorskom ostvarenju u strogom smislu rei, ve predstavlja samo sluajno sauvani[25] deo njegovih radnih tekstova, probnih rukopisa ili sirove grae za delo koje nikada nije bilo ni u mislima do kraja uoblieno, a kamoli stvarno sastavljeno i napisano.

Tek, injenica je da ne postoji nikakvo Nieovo delo pod naslovom "Volja za mo". Ni u nedovrenom obliku, a kamoli dovrenom. Naprosto nema nikakvog Nieovog spisateljskog proizvoda pod tim imenom. Pria o nekom njegovom toboe "glavnom proznom filozofskom delu" (dodue, tek posthumno izdatom), ista je izmiljotina. Trebalo je da ta pria, koju je spretno pronela Nieova slavoljubiva i koristoljubiva sestra,[26] poslui kao poziv i ponuda, ako ne i kao mamac i preporuka lakovernim itaocima Nieovog Zaratustre da je njihov omiljeni autor, eto, ostavio za sobom i jedan u potpunosti odgovarajui prozni privesak tom svom pesnikom remek-delu. U stvari, naslov "Volja za mo" oznaava samo kratkotrajan i neuspeo Nieov spisateljski pokuaj, mada je sama misao volje za mo dugo i snano opsedala njegov filozofski vidokrug. Nema nikakvog smisla i opravdanja da se Nieove fragmentarne zabeleke iz poznog perioda stvaranja buno reklamiraju kao manje ili vie uspeno uoblieni sastavni delovi nekog unapred postavljenog radnog programa. Pogotovo je neopravdano i nedoputeno da se te zabeleke na bilo koji nain doteruju i podeavaju kako bi se stvorio to povoljniji utisak u pogledu stepena njihove spisateljske doraenosti i uglaenosti. U obliku u kome ih je Nie ostavio, sirovom i nesreenom u svakom pogledu, te zabeleke su takve da ni izdaleka ne otkrivaju kakvu bi knjigu njihov autor mogao da stvori od njih da mu je do toga bilo stalo. Ne samo to njihov smisaoni sklop ostaje neproziran, delom zbog njihove raznorodnosti, delom, pak, zbog njihove nedoreenosti, nego i njihova moguna sapripadnost nekoj pretpostavljenoj idealnoj celini ostaje da visi u vazduhu.

Uprkos svim slabostima i nedostacima prvog izdanja Nieove pozne zaostavtine pod naslovom "Volja za mo" - kojih sami prireivai oigledno nisu bili svesni, jer su odmah posle objavljivanja prvog kraeg izbora na brzu ruku pripremili drugu proirenu verziju, ne prezajui ni od daljih neodgovornih prepravki i prekrajanja Nieovog teksta[27] - nema sumnje da je neposredan odjek tog izdanja bio izvanredno velik. Pre svega u literarnim krugovima, naroito onim zaokupljenim pitanjima dnevne politike i pogleda na svet, ali dakako i meu filozofski obrazovanim itaocima. U najmanju ruku, uspeh tog izdanja je premaio sva oekivanja Nieove sestre, koja je pod okriljem Nieovog arhiva u Vajmaru[28] bila njegov stvarni pokreta i nosilac. Ali, mnogo vie od silne buke i reklame koju je Nieova sestra digla oko "Volje za mo", dobrom prijemu tog izdanja u iroj javnosti daleko je najvie doprineo Alfred Bojmler (A. Baeumler), jedan od najreitijih i najupornijih nacistikih ideologa, koji se poetkom tridesetih godina nametnuo kao vatreni pristalica i revnostan prireiva i tuma Nieovog dela.[29] Svojim prigodnim uznoenjem Niea kao prevashodno "germanskog" mislioca i pretee Hitlera, on je obeleio jednu alosnu fazu povrne senzacionalistike recepcije Nieovog dela u nacistikoj Nemakoj, iji je dalji odjek u drugim demokratskim zemljama irom sveta dugo ometao i spreavao primereniji pristup dubljim slojevima Nieove filozofije.

Da bi podrao i opravdao izdavanje Nieove prozne zaostavtine u obliku knjige pod naslovom "Volja za mo", Bojmler se, naime, potrudio da objasni kako je to izdanje sasvim u skladu s njegovim shvatanjem i razumevanjem Nieove filozofije. ak je odluno proglasio "Volju za mo" za Nieovo "glavno filozofsko delo", budui vrsto uveren da su "svi naelni rezultati Nieovog miljenja sjedinjeni u toj knjizi". Pri tom se Bojmler uopte nije osvrtao na mnogobrojna filoloka pitanja koja se postavljaju u vezi sa izdavanjem Nieove pozne zaostavtine, ve je prihvatio uinak prvih prireivaa kao sasvim zadovoljavajui. Otiao je tako daleko da je njihovo izdanje bez ikakvog ustruavanja proglasio za prvorazredan "istorijski dokument" koji e ostati "neophodan" ak i onda "kada jednom budu odgonetnuti i objavljeni svi Nieovi rukopisi".[30] Upadljivo precenjujui zasluge Petera Gasta, Nieovog bliskog, ali filozofski potpuno neobrazovanog prijatelja, koji se jo i vie od Nieove sestre trudio da Nieovim poznim zabelekama da izgled relativno zaokrugljene celine, Bojmler je kategoriki utvrdio da je "Volja za mo" ni manje ni vie nego Nieovo najzrelije, najpotpunije delo, jer navodno sadri itav "sistem"[31] njegove filozofije. Na taj nain se ovaj nadobudni pokrovitelj knjige "Volja za mo" nije samo teko ogreio o ono to bismo uslovno mogli nazvati idejnim koordinatama Nieovog poznog filozofiranja, gde je unapred iskljuena svaka mogunost izvoenja svih sudova i zakljuaka iz jednog jedinstvenog sredita, nego se i otvoreno suprotstavio Nieovom podrugljivom ograivanju od sistematskih pretenzija tradicionalne filozofije,[32] to jest njenog polaganja prava na sveobuhvatno i apsolutno utemeljeno znanje, kao i Nieovom izriitom odbacivanju svake pomisli na to da je njemu samom uopte stalo do toga da stvori neki nov filozofski sistem.[33]

Zahvaljujui Bojmlerovom neumornom zalaganju i delovanju, pogotovo njegovoj neverovatnoj sposobnosti i umenosti prilagoavanja izmenjenim zahtevima vremena posle sloma nacistike Nemake, prvo izdanje Nieove pozne zaostavtine u obliku knjige pod naslovom "Volja za mo" odralo se u ivotu tako rei sve do dananjeg dana. I to ne samo u knjiarskim izlozima, nego i u svakodnevnoj nauno-istraivakoj upotrebi. Utoliko razmere uticaja tog izdanja nikako ne treba potcenjivati. Ono je daleko nadivelo ne samo svoje prve prireivae nego i samog Bojmlera. Bez obzira na to to su sumnje u pogledu filoloke valjanosti tog izdanja iznete vrlo rano, zapravo ve u kritikim napomenama Ota Vajsa (O. Weiss) pridodatim drugoj (konanoj) verziji istog, i to je u meuvremenu znatan broj savesnih istraivaa nepobitno obelodanio mnoge njegove slabosti i nedostatke, ipak se pretampavanje tobonje Nieove knjige pod ozloglaenim naslovom nastavlja nesmanjenim tempom (dodue, obino s nekim sitnijim preutnim ispravkama). Pored toga to se ponegde uporno nastavlja i sa starom praksom navoenja (pa ak i prevoenja) tobonjeg Nieovog dela prema tom izdanju. Ima ak i ne sasvim usamljenih glasova (naravno, razliito naglaenih) da bi jedno novo kritiko izdanje "Volje za mo" bilo veoma poeljno.[34] Ili bar da tu knjigu nikako ne treba zaboraviti, preutati ili prenebregnuti, jer je njena istorijska uloga kao knjige koja je neposredno naglo pobudila filozofsko interesovanje za Niea i posredno snano podstakla produbljeno prouavanje i tumaenje njegove filozofije u svakom sluaju nesumnjiva i neosporna.

Nije ovde mesto da se zae u dalje razmatranje prelomnog karaktera i sudbine prvog izdanja Nieove pozne zaostavtine. Niti je moguno nairoko objanjavati ta je to uistinu prelomno i sudbonosno u "knjizi" pod izazovnim naslovom "Volja za mo", niti je potrebno potanko odmeravati veliinu i razmere uticaja koji je ona stvarno izvrila tokom tolikih godina. Koliko god da bi moda bilo vredno pokuati tako neto. Ali, ovde sigurno nee biti suvino podsetiti na to da vetaki stvorena Nieova tobonja knjiga nije uticala samo u "negativnom" smislu - naime, utoliko to je posredovala i rairila jednu jednostranu sliku o Nieu koja nesreno promauje i prikriva sutinsku novost njegovog miljenja - nego isto tako i u "pozitivnom" smislu - naime, utoliko to je skrenula panju na jednog dotle jedva poznatog ili bar nedovoljno priznatog filozofskog genija i izazvala burnu reakciju u akademskim filozofskim krugovima, koja je postepeno dovela do prvih ozbiljnih kritikih suoavanja i raspravljanja s Nieovim shvatanjima. Moe biti da bi do pojaanog interesovanja za Niea i isticanja zahteva za primerenijim pristupom njegovoj filozofiji dolo i nezavisno od knjige "Volja za mo" - pogotovo posle pojave lehtinog (Schlechta) izdanja bez reklamnog naslova i redaktorskih intervencija, to je pomenutu potrebu uinilo jo akutnijom - ali, injenica je da je upravo ta knjiga odigrala vanu ulogu u tom procesu kao njegov, dodue, vie posredan nego neposredan zamajac.

Bilo kako bilo, tek, pomenuti "pozitivan" uticaj knjige "Volja za mo" na pripremu i razvoj istraivanja Nieove filozofije nikako nije za potcenjivanje. Taj uticaj je najverovatnije uistinu tek utro put ozbiljnom preuzimanju samog istraivakog zadatka. Naravno, najpre u Nemakoj, a tek kasnije i drugde.[35] Nita ne mari to u toj ozloglaenoj knjizi greaka ima gotovo na svakom koraku, kako onih krupnih, naelne prirode, tako i onih sitnih, isto injenikih. Veliko je pitanje ta bi se dogodilo s filozofom Nieom da je ta knjiga onda izostala. Moda bi on zauvek ostao samo nenadmaan pesnik Zaratustre? Ovako su stvari sigurno krenule drugim tokom. I pored svih nedoslednosti, neurednosti i netanosti prvog izdanja pozne zaostavtine, ipak je upravo zahvaljujui najvie njemu (kao i uopte prvom izdanju Nieovih sabranih dela), Nieovo ime najzad vrsto vezano za filozofiju kao njen nerazdvojan pratilac, maltene kao sinonim za samu stvar filozofskog miljenja. A to izvesno nije ni mali ni beznaajan dobitak. Podstrek koji je doao od onog prvog, bez sumnje diletantskog, po mnogo emu problematinog izdanja sigurno nije bio nita manji (ako nije bio i vei i presudniji) od podsticaja koji je istraivanje Nieove filozofije dobilo od najnovijeg monumentalnog kritikog izdanja njegovih sabranih dela.

To to danas raspolaemo kudikamo istijim i pouzdanijim prepisima Nieovih fragmentarnih zabeleaka od onih koje su sainili prvi prireivai, jer je zapravo itava njegova pozna zaostavtina uzorno odgonetnuta i objavljena u nepatvorenom obliku (ili je bar skoro tako), nikako ne znai da je knjiga "Volja za mo" izgubila svaku vrednost, te da je postala potpuno bespredmetna. Ni govora o tome da bismo je mogli mirno baciti na smetlite ili, pak, sveano pohraniti u nekom nazovifilozofskom muzeju votanih figura. Iz napred reenog nikako ne sledi da se te knjige moemo lako otarasiti, kada ve nikako ne moemo da je uinimo nepostojeom. U stvari, temeljno upoznavanje s njom je u punom smislu rei trajna istraivaka obaveza. Kako filologa i istoriara knjievnosti, tako i filozofa i istoriara filozofije. Ne samo radi podseanja na nekadanja lutanja i zablude u vezi sa izdavanjem Nieove pozne zaostavtine, nego i radi breg otklanjanja mnogih nesporazuma u vezi s tumaenjem Nieove filozofije izazvanih posredstvom tog prvog izdanja. Moe se bez preterivanja rei da je knjiga "Volja za mo" i danas potrebna kao pomono sredstvo, moda ak potrebnija nego ikad. Dodue, ne u onom smislu u kome je Bojmler svojevremeno tvrdio za nju da e takva zauvek ostati. kao da bi ta "knjiga" u bilo kom pogledu mogla biti merilo i zaloga uspeha svih kasnijih izdavakih poduhvata. Ona je zapravo neophodna jedino u istraivake svrhe, kao pozadina za isticanje u odnosu prema kojoj se sasvim jasno vidi kako u pojedinim sluajevima ak i sitne netanosti u tekstu mogu dovesti do krupnih promaaja u tumaenju.

Primera radi, pomenimo ovde samo dva karakteristina sluaja naivnog oslanjanja i pozivanja na prvo izdanje (naravno, iz vremena kada je Nieovo delo jedino preko njega bilo dostupno),[36] kojima doista ne treba mnogo komentara. Oba ta sluaja su tako rei kolski primeri zaplitanja filozofskog miljenja u nepotrebne tekoe zbog ozbiljnih filolokih propusta kojih u tom izdanju ima tuta i tma. Njihova pouka je tako oigledna da je dovoljno samo ukazati na njih, pa da odmah sve bude jasno. U pitanju je iznenaujua lakovernost dvojice znaajnih tumaa Nieove filozofije, koji su naprosto poli od toga da su prvi prireivai bar savesno odgonetnuli Nieove beleke (kada ve nisu u svemu potovali njihov sastav i redosled), te da pred sobom imaju originalan Nieov tekst. U prvom sluaju rtva je bio Martin Hajdeger (M. Heidegger), sigurno jedan od najveih, ako ne i najvei Nieov sledbenik i nastavlja u naem vremenu, u drugom rtva je bio il Delez (G. Deleuze), autor jednog od moda najboljih francuskih priloga prouavanju Nieove filozofije. Uprkos svoj njihovoj naglaenoj kritinosti prema prvom izdanju Nieove zaostavtine - ovo pogotovo vai za Hajdegera - ipak su njih dvojica ponegde olako previdela da je izvor kojim se slue krajnje nepouzdan, te da treba biti budan na svakom koraku.

Nema sumnje da je Hajdegerov previd tei i ozbiljniji od Delezovog (kao to je i njegovo zastranjivanje izazvano tim previdom dalekosenije), jer je mesto na koje se on poziva - a to je zabeleka pod brojem 617 u vetaki sastavljenoj knjizi pod naslovom "Volja za mo"[37] - izriito oznaeno kao problematino u ve pomenutom kritikom dodatku samoj toj "knjizi". Dotino mesto nosi natpis "Rekapitulacija" i sadri tri stava od kojih Hajdeger navodi samo prvi i trei. Prvi stav glasi: "Postajanju utisnuti karakter bia - to je najvii stupanj volje za mo", a trei: "Da se sve vraa, to je najvee pribliavanje sveta postajanja svetu bia: - vrhunac posmatranja".[38] U svom tumaenju ovog mesta Hajdeger zanemaruje Nieovo upozorenje na kraju treeg stava: "Vrhunac posmatranja" i usredsreuje se na natpis: "Rekapitulacija". Veruje da taj natpis nedvosmisleno potvruje da ovo mesto sadri "saet pregled"[39] Nieove filozofije, to jest da re "rekapitulacija" ovde znai: "Sabiranje onog sutinskog [Nieove] filozofije u nekoliko stavova".[40] Naravno, Hajdeger pridaje veu vanost natpisu "Rekapitulacija" nego upozorenju "Vrhunac posmatranja", jer mu se ini da je tako naao najbolju potvrdu za svoju osnovnu tezu da misao volje za mo i misao venog vraanja ine nerazluivo jedinstvo, to jest da je volja za mo za Niea sutinski i po svojoj najdubljoj mogunosti veno vraanje.[41] Nevolja je, meutim, u tome to natpis "Rekapitulacija" izvorno ne pripada Nieovom tekstu (kao to je jasno istaknuto ve u izdanju od 1911. godine). Taj natpis ne potie od Niea, nije ispisan njegovom rukom, ve ga je, prema Vajsovom svedoenju, samovoljno "dometnuo" Peter Gast,[42] oigledno pogreno shvatajui svoj zadatak prireivaa. Prema tome, Hajdeger nije morao da eka na de Grojterovo kritiko izdanje da bi otkrio kako je u konkretnom sluaju neosnovano svako pozivanje na tobonju Nieovu re. Trebalo je da samo temeljnije proui proirenu (konanu) verziju prvog izdanja.

Delezov sluaj je neto drukiji od Hajdegerovog. Ovde doista nije bilo nikakve pomoi na osnovu samog prvog izdanja, pa je propust donekle razumljiviji. U pitanju je greka u samom tekstu (po svemu sudei, pre namerna nego sluajna) za kojom se Delez slepo poveo, a koja je ispravljena tek u najnovijem kritikom izdanju. U svom opirnom tumaenju Nieovog shvatanja volje za mo kao toboe "diferencijalnog" elementa nasuprot sili, Delez se poziva na zabeleku pod brojem 619 u pomenutoj "knjizi" u kojoj Nie pominje mogunost "dopune" fizikalistikog pojma sile pomou pojma volje za mo.[43] Naglaava da je Nie uinio odvaan korak kada je volju za mo shvatio kao "neto unutranje" i kada je utvrdio da se "pojmu 'sila' ", koji je trijumfovao u fizici, "mora pripisati unutranja volja, koju oznaava[m] kao 'volju za mo' ".[44] Naknadno se, meutim, ispostavilo da je ovde takoe posredi Gastovo dopisivanje, a ne izvorna Nieova formulacija. Na navedenom mestu - koje je Delez brzopleto proglasio za "jedan od najvanijih Nieovih tekstova"[45] - u originalu ne stoji "unutranja volja", ve "unutranji svet",[46] to znai da zakljuak o nekom Nieovom tobonjem suprotstavljanju volje za mo osnovnom pojmu nauke o prirodi nema nikakvog oslonca u verodostojnom obliku ove zabeleke (uostalom, kao ni u ostalim delovima pozne zaostavtine).

Ovo kratko podseanje na dva poznata primera nategnutog tumaenja Nieovih osnovnih filozofskih uvida pod neposrednim uticajem prvog izdanja njegove pozne zaostavtine, nikako ne treba shvatiti kao zlurad nekrolog samom tom izdanju. Jo manje kao nadmeno omalovaavanje i ismevanje zadivljujuih poduhvata jednog sigurno najdubljeg, i drugog svakako najosobenijeg tumaa Nieove filozofije. To bi trebalo da je dovoljno jasno ve na osnovu ranije izreenih ocena. Inae bi ve i samo pominjanje "knjige" pod naslovom "Volja za mo", a pogotovo ukazivanje na potrebu podrobnog preispitivanja njenih uticaja u prethodnom periodu bilo ista farsa. Navedeni primeri treba samo da oigledno predstave filoloku nepouzdanost tog izdanja, njegovu posredniku ulogu u podravanju i irenju raznih nesporazuma i nedoumica, kao i mnogih krivih i pogrenih predstava u vezi s Nieovom filozofijom, te da tako upozore na opasnosti kojima se izlau oni koji se i danas (iz bilo kojih razloga) s poverenjem obraaju tom izdanju i slue se njime kao verodostojnim izvorom. Dodue, pri tom treba biti naisto s tim da se ni svi Hajdegerovi, kao ni svi Delezovi promaaji u tumaenju Nieove filozofije ne mogu objasniti samo njihovom nedovoljnom budnou prilikom pozivanja i oslanjanja na "Volju za mo". Bar to se tie Hajdegera, ima dovoljno razloga da se veruje kako on ne bi bitno drugaije priao tumaenju dveju Nieovih sredinjih misli, pa ni bitno drugaije odredio njihov meusobni odnos ak i da nije bio toliko zaveden i zaslepljen tom neodgovorno dopisanom reju "rekapitulacija".[47]

U svakom sluaju, oba primera jasno pokazuju da se istraivanje i prouavanje Nieove filozofije danas nalazi u neuporedivo povoljnijem poloaju nego pre jeseni 1967. godine, kada je poelo da izlazi veliko de Grojterovo kritiko izdanje Nieovih sabranih dela, ije dovrenje njegovi vredni prireivai oro Koli (G. Colli) i Macino Montinari (M. Montinari) na alost nisu doekali. Zasluge tog najnovijeg izdanja su viestruke, kako u struno-filolokom, tako i u kritiko-dokumentarnom pogledu. Njegove su zasluge pogotovo velike za stvarno upoznavanje Nieove pozne zaostavtine, jer est obimnih knjiga VII i VIII odeljka omoguuju doista neposredan uvid u majstorsku radionicu Nieovog filozofiranja. Posle nekoliko neuspelih pokuaja da se otklone slabosti i nedostaci prvog izdanja, te da se celokupno Nieovo delo (ili bar njegovi pojedini delovi) izda na primereniji, to jest savesniji i objektivniji nain - koje je ve 1933. godine zapoeo Hans Joahim Mete (H. J. Mette), prireiva nedovrenog "istorijsko-kritikog" izdanja, takoe pod okriljem Nieovog arhiva u Vajmaru, ali izriito se ograujui od Nieove sestre, a od kojih je jedino lehtin pokuaj privukao veu panju, pa se njegovo izdanje iz 1954-56. godine jedno vreme ak uspeno takmiilo s onim starim kako u knjiarskoj prodaji, tako i u nauno-istraivakoj upotrebi - moe se bez uzdravanja rei da je tek s Koli-Montinarijevim izdanjem doista postignuto ono to se odavno prieljkivalo i na emu se tako dugo predano radilo. Ili bar da je prethodan, pripremni rad na izdavanju Nieovog dela tako uspeno obavljen, ako ne i da se stiglo negde sasvim blizu postavljenog cilja. Zahvaljujui tom izdanju danas raspolaemo ne samo preienim tekstovima svih Nieovih za ivota objavljenih spisa, nego i verodostojnim tekstovima celokupne Nieove rukopisne zaostavtine, kao i njegove obimne prepiske. To izdanje oznaava prekretnicu u itavom dosadanjem vie nego pet decenija dugom nastojanju da se Nieovo delo u punom smislu rei uini dostupnim iroj javnosti. Na taj nain je najzad obezbeena pouzdana podloga svim buduim pokuajima istraivanja i tumaenja Nieove filozofije, a dati su i prvi putokazi i otvorene nove mogunosti kritikog razraunavanja sa starim zabludama i predrasudama o motivima i ciljevima te filozofije.

+

+ +

Srpski prevod Nieove pozne zaostavtine sainjen je, naravno, prema de Grojterovom izdanju, jer je to danas jedino merodavan (tampani) izvornik. Tako se jedan od najspornijih delova Nieovog filozofskog naslea, koji je izazvao neuporedivo vie ustrih polemika nego bilo koji drugi njegov deo, pojavljuje na naem jeziku prvi put u verodostojnom obliku. Prethodno je jedan deo Nieove pozne zaostavtine izdavan kod nas u dva maha. Najpre prema prvom nemakom izdanju pod naslovom "Volja za mo" (Beograd: Kosmos, 1939), drugi put prema lehtinom izdanju, mada ne i pod njegovim neutralnim, ve pod starim ozloglaenim naslovom (Beograd: Prosveta, 1972). Pored nedostataka njihovih izvornika, oba ova naa prevoda obiluju i mnogim drugim propustima i grekama, pa nisu mogla biti od velike pomoi prilikom pripremanja novog prevoda. Delovi koji su pozajmljeni iz drugog domaeg izdanja obino nisu preuzeti doslovno, ve su najee pretrpeli manje ili vee izmene. To je bilo neophodno ve zbog toga to se jedino tako mogla obezbediti terminoloka ujednaenost sa novoprevedenim delovima.

Iz razumljivih razloga, Nieova pozna zaostavtina objavljuje se ovde u skraenom obliku. Skraivanju se pribeglo da bi se olakalo snalaenje u tom ogromnom materijalu, a ne da bi se bilo ta prikrilo ili zaturilo. Pogotovo ne zato da bi se nametnuo neki odreeni ugao gledanja na Nieovu filozofiju. S obzirom na to na pozna zaostavtina predstavlja meavinu zabeleaka Nieovih vlastitih pogleda i njegovih izvoda iz tuih knjiga (neretko u slobodnoj obradi), izostavljeno je najpre sve ono to spada u ovu drugu grupu (mada je pri tom moda poneto i promaklo to niko do sada nije oznaio kao Nieovu pozajmicu). Izostavljene su, dalje, sve one Nieove fragmentarne zabeleke koje sadre samo razne varijante istog misaonog sadraja (pogotovo njihovi poetni, nii stupnjevi) ili predstavljaju samo manje ili vie slobodno ponavljanje nekih poznatih stavova koji su dobili konaan oblik u kasnije objavljenim spisima. Najzad, izostavljeni su svi Nieovi turi, krnji, nepotpuni zapisi (razbacani po njegovim sveskama) koji sadre samo grub nacrt nekog radnog programa ili tek nagoveteno izvoenje nekog misaonog toka, ali bez jasnijeg opredeljenja ili veeg domaaja ili teine. Tako je znatno dobijeno na saetosti i preglednosti, mada je, na alost, izgubljeno dosta toga to bi u isto literarnom i istorijsko-filolokom pogledu moglo biti i te kako dobro upotrebljeno. Opravdanje za ovo skraivanje ne treba traiti daleko. U pitanju je sve drugo pre nego proizvoljan, nepromiljen i hirovit izbor. Budui da domae izdanje Nieovih sabranih dela nije namenjeno samo filozofski obrazovanim itaocima, ve takoe i iroj italakoj publici, trebalo je i u ovom sluaju prirediti bar koliko-toliko itljivu knjigu. Jer za one koji bi hteli da se ozbiljno pozabave Nieovom filozofijom, de Grojterovo izdanje ostaje neophodna i nezamenljiva lektira. Utoliko je skraivanje ovde doista bilo ne samo neizbean, nego i najprirodniji moguan korak.

Inae, prevedeni Nieov tekst verno prati nemaki izvornik prema prepisu njegovih poslednjih prireivaa. Uinjeno je sve kako bi se to je moguno vie sauvala slika Nieovog izvornog teksta. Jedino je Nieova kolebljivost u pravopisu, pre svega njegova krajnja nemarnost u interpunkciji morala biti rtvovana zahtevima i potrebama naeg jezika. Naelno su svi izabrani fragmenti prevedeni u celini, a retka isputanja oznaena su kratkim crtama u uglastim zagradama. Od prireivaa nemakog izdanja preuzet je isti nain oznaavanja i neophodnih umetaka kojima se objanjava ili popunjava praznina u nekoj odreenoj Nieovoj zabeleci. A to znai da su u uglastim zagradama kratkim crtama oznaene isputene ili neitke rei u Nieovom rukopisu, odnosno da su u takve iste zagrade stavljena dopisana odgovarajua slova koja na pojedinim mestima nedostaju u rukopisu. Nikakvih drugih spoljnih zahvata nema ni u nemakom izvorniku ni u naem prevodu. U skladu s ve ustaljenim obiajem, svaki izabrani fragmenat oznaen je odgovarajuim brojevima prema hronolokom redosledu i mestu koje zauzima u Nieovom rukopisu (ukljuujui tu i podatak o odeljku, knjizi i stranici nemakog izdanja), ime je znatno olakano poreenje.

1 Upor. Nietzsche-Werke. Kritische Gesamtausgabe, ed. Giorgio Colli und Mazzino Montinari (Berlin/New York: W. de Gruyter, 1967 ff.), VII/1-3, VIII/1-3.

2 Ako nita drugo, naslov "Pozna zaostavtina" je sigurno neuporedivo prikladniji od naslova "Neobjavljeno iz vremena prevrednovanja", koji su prireivai prvog izdanja Nieovih sabranih dela upotrebili za deo zaostavtine iz perioda 1882/83-1888, poto su iz nje izdvojili zabeleke od kojih su sastavili Nieovo toboe poslednje "glavno prozno filozofsko delo". Ovaj drugi naslov nije samo predugaak nego je i prekomotan, budui da se u Nieovim zabelekama izraz "prevrednovanje svih vrednosti" prvi put javlja tek 1884. godine. Upor. objanjenje Nieove sestre u predgovoru knjizi: Unverffentliches aus der Umwerthungszeit (1882/83-1888), Nietzsche's Werke XIII (Leipzig: A. Krner, 1903), str. VII-XII. Prihvatljiviji je naslov "Iz zaostavtine osamdesetih godina", bar kao privremena potapalica, koji je upotrebio Karl lehta (K. Schlechta) u treem tomu svog izdanja Nieovih sabranih dela (Aus dem Nachla der Achtzigerjahre), odluno ustajui protiv naslova "Volja za mo". Upor. Friedrich Nietzche, Werke in drei Bnden, ed. K. Schlechta (Mnchen: C. Hanser, 1954-56).

3 Naravno, to ne treba uzeti doslovno. Prigovor da su i novi prireivai izostavili neke delove raspoloivog materijala istakao je najpre Hermann Josef Schmidt, "Nietzsches Werke - ein kritischer Zwischenbericht", Philosophische Rundschau 24/1 (1977), str. 65-66. A sumnju da su prireivai tano odgonetnuli ba svaku Nieovu re izrazio je ve Walter Kaufmann, Nietzsche. Philosopher, Psychologist, Antichrist (Princeton, N. J.: Princeton University Press, 41974), str. 455.

4 Upor. Wolfgang Mller-Lauter, "Das Buch Der Wille zur Macht in Heideggers Nietzsche-Interpretationen. Mit einem Blick auf die derzeitige Prsentation der Kompilation", Information Philosophie 22/5 (Dezember 1994), str. 80-92. Postoji i opirnija verzija ovog teksta pod naslovom "Der Wille zur Macht als Buch der 'Krisis' philosophischer Nietzsche-Interpretation", Nietzsche-Studien 24/1995, str. 223-260.

5 M 348: KGW V 1, str. 332.

6 N 1880/81: KGW V 1, 4 (170), 4 (176), 4 (179), 4 (184), 4 (301), str. 474-477, 504-505.

7 N 1882-1883/84: KGW VII 1, 5 (1), str. 191.

8 Za II, Von der Selbst-Ueberwindung: KGW VI 1, str. 142-145.

9 Upor. N 1882/1883-84: KGW VII 1, 24 (4), str. 687; N 1884: KGW VII 2, 26 (259), 26 (465), 27 (79), str. 216, 263, 272, 294; N 1884/85: KGW VII 3, 34 (182), str. 203.

10 N 1885/87: KGW VIII 1, 1 (35), 3 (4), 5 (75), str. 15, 171, 222.

11 N 1884/85: KGW VII 3, 40 (50), str. 385.

12 Vid. pismo Georgu Naumanu (G. Naumann) od 19. jula 1886:KGB III 3, str. 210-211. Navod prema izdanju: Nietzsche-Briefwechsel. Kritische Gesamtausgabe, ed. Giorgio Colli und Mazzino Montinari (Berlin/New York: W. de Gruyter, 1975 ff.).

13 GM III 27: KGW VI 2, str. 426-427.

14 Blie o tome, vid. Mazzino Montanari, "Nietzsches Nachla von 1885 bis 1888 oder Textkritik und Wille zur Macht", Nietzsche lesen (Berlin/New York, 1982), str. 92-119. Uz izlaganje dalje u tekstu, vid. i poglavlje "Izvori Nieove filozofije" u mojoj knjizi Putevi ka Nieu (Beograd: Srpska knjievna zadruga, 1992), str. 7-33.

15 Nacrt pisma Francu Overbeku od 13. februara 1888: KGB III 5, str. 250. Slino i u pismu Hajnrihu Kezelicu (H. Kselitz) (= Peter Gast) istog datuma: KGB III 5, str. 252.

16 N 1888/89: KGW VIII 3, 18 (17), str. 337.

17 N 1885/87: KGW VIII 1, str. 252, napomena prireivaa uz Nieov nacrt plana iz avgusta 1888. godine.

18 N 1888/89: KGW VIII 3, 19 (8), str. 347.

19 Na osobenu dinamiku strukturu Nieove "mahnite strasti uma" ukazuje Christoph Trcke, Der tolle Mensch. Nietzsche und der Wahnsinn der Vernunft (Frankfurt/M: Fischer, 1989), str. 64-65, 124-125, 168-169, 172-176. Drukije Jrgen Habermas, Der philosophische Diskurs der Moderne (Frankfurt/M: Suhrkamp, 1985), 1985), str. 145-153. Upor. takoe Karl Jaspers, Nietzsche, Einfhrung in das Verstndnis seines Philosophierens (Berlin: W. de Gruyter, 21947), str. 91-110.

20 Upor. N 1887/88: KGW VIII 2, 9 (188), str. 114: "Knjige za razmiljanje, - one pripadaju onima kojima miljenje ini zadovoljstvo, nita vie... Dananji Nemci nisu vie mislioci: neto drugo im ini zadovoljstvo i nelagodu. Volja za mo kao naelo te(ko) bi im bila razumljiva." O tome kako je Nieova sestra zloupotrebila ovo mesto u jednom pismu koje je toboe dobila od svog brata, vid. napomenu prireivaa na str. 475 iste knjige.

21 Pismo Hajnrihu Kezelicu od 12. septembra 1888. (KGB III 5, str. 417.) Upor. i pismo Francu Overbeku od 19. septembra 1888. (Isto, str. 434.)

22 Na primeru spisa Antihrist i Ecce homo to je uverljivo pokazao Werner Stegmaier, "Nietzsches Kritik der Vernunft seines Lebens. Zur Deutung von 'Der Antichrist' und 'Ecce homo' ", Nietzsche-Studien 21/1992, str. 163-183, naroito str. 175-178.

23 N 1888/89: KGW VIII 3, 19 (8), str. 347.

24 Upor. pismo Meti fon Salis (Salis) od 7. septembra 1888. (KGB III 5, str. 410-411), pismo Paulu Dojsenu (P. Deussen) od 26. novembra 1888. (KGB III 5, str. 491-493) i nacrt pisma Georgu Brandesu (G. Brandes) s poetka decembra 1888. (KGB III 5, str. 500-502).

25 Blii podaci o tome kako je Nieov ugostitelj u Sils Mariji spasao Nieove rukopise, iako mu je ovaj izriito naredio da ih uniti, mogu se nai u knjizi: Carl Albrecht Bernoulli, Franz Overbeck und Friedrich Nietzsche/Eine Freundschaft II (Jena: E. Diedrichs, 1908),str. 301-302. Upor. R. J. Hollingdale, Nietzsche. The Man and His Philosophy (London: Routledge and Kegan Paul, 1965), str. 298.

26 Vid. gore nap. 2.

27 Upor. Richard Roos, "Les derniers crits de Nietzsche et leur publication", Revue philosophique 2/1956, str. 262-287.

28 O njegovom osnivanju i delatnosti, vid. Karl-Heinz Hahn, "Das Nietzsche-Archiv", Nietzsche-Studien (Gedenkband fr Mazzino Montinari), 18/1989, str. 1-19.

29 Blie o tome, vid. Mazzino Montinari, "Nietzsche zwischen Alfred Baeumler und Georg Lukcs", Nietzsche lesen, str. 170-189.

30 Svi navodi iz Bojmlerovog "Pogovora" depnom izdanju "Volje za mo" od 1930. godine (koje je pretampavano bezbroj puta) prema novijem izdanju: Friedrich Nietzsche, Der Wille zur Macht. Versuch einer Umwertung aller Werte (Stuttgart: A. Krner, 1964), str. 699, 702.

31 Isto, str. 699.

32 N 1884/85: KGW VII 3, 40 (9), str. 364.

33 N 1887/88: KGW VIII 2, 10 (146), str. 204.

34 Za to se razlono zalae i Volfgang Miler-Lauter (W. Mller-Lauter) u ve pomenutom lanku u: Information Philosophie 22/5 (1994) i Nietzsche-Studien 24/1995.

35 Kratak pregled prvih, jo nedovoljno filozofski osmiljenih pokuaja tumaenja Nieovih najvanijih krilatica, moe se nai u knjizi: Karl Lwith, Nietzsches Philosophie der ewigen Wiederkehr des Gleichen (11935) (Stuttgart: W. Kohlhammer, 21956), str. 199-225.

36 Na to je prvi ukazao Miler-Lauter, na nav. mestima.

37 Na ovu Nieovu zabeleku Hajdeger se poziva vie puta. Upor. Martin Heidegger, Nietzsche: Der Wille zur Macht als Kunst, Freiburger Vorlesung WS 1936/37, ed. Bernd Heimbchel, GA 43 (Frankfurt/M: V. Klostermann, 1985), str. 21-22; Martin Heidegger, Nietzsches metaphysische Grundstellung im abendlndischen Denken, Freiburger Vorlesung SS 1937, ed. Marion Heinz, GA 44 (Frankfurt/M: V. Klostermann, 1986), str. 228-229. Upor. takoe Martin Heidegger, Nietzsches Lehre vom Willen zur Macht als Erkenntnis, Freiburger Vorlesung SS 1939, ed. Eberhard Hanser, GA 47 (Frankfurt/M: V. Klostermann, 1989), str. 271.

38 N 1885/87: KGW VIII 1, 7 (54), str. 320.

39 Martin Heidegger, GA 43, str. 21.

40 Martin Heidegger, GA 44, str. 228.

41 Isto, str. 229.

42 Der Wille zur Macht, Zweite, vllig neugestaltete und vermehrte Auflage, Nietzsche's Werke XVI (Leipzig: A. Krner, 1911), str. 508.

43 Gilles Deleuze, Nietzsche et la philosophie (Paris: Presses Universitaires de France, 1962), str. 56-57.

44 Delezov navod prema knjizi: Der Wille zur Macht, str. 104.

45 Gilles Deleuze, nav. delo, str. 56. Na nepromiljenost ove Delezove ocene ukazao je Miler-Lauter u jednom ranijem radu: Wolfgang Mller-Lauter, "Nietzsches Lehre vom Willen zur Macht", Nietzsche-Studien 3/1974, str. 35, nap. 120.

46 N 1884/85: KGW VII 3, 36 (31), str. 287.

47 Upor. npr. Martin Heidegger, GA 44, str. 161-175.

Mihailo DjuricNIETZSCHES SPTER NACHLA

Dieser Termin wird hier vorgeschlagen als zutreffender Titel fr die smtliche Masse fragmentarischer Nachlaaufzeichnungen aus Nietzsches letzter Schaffensperiode (Sommer 1882 - Januar 1889), welche in Abteilungen VII und VIII der von Colli und Montinari bearbeiteten kritischen Gesamtausgabe von Nietzsches Werken verffentlicht sind. Gewichtige Argumente gegen den Gebrauch des Titels "Der Wille zur Macht", den die ersten Herausgeber des spten Nachlasses eingefhrt haben, und der gelegentlich noch immer umluft, werden vorgelegt.

Es entbehrt jeder Grundlage, die handschriftlich zurckgebliebene Notizen Nietzsches, die er selbst nicht autorisiert hat, als mehr oder weniger geglckte Bestandteile eines vermeintlich streng entworfenen Arbeitsprogramms zu reklamieren. Besonders ist es unstatthaft und ungerechtfertigt, diese Aufzeichnungen in irgendwelcher verbesserter oder zurechtgemachter Form zu edieren, um den gnstigeren Eindruck von deren philosophischer Reife und literarischer Fertigkeit hervorzurufen. Als rohes und ungeordnetes Material, freilich von faszinierendem Ideenreichtum, sind diese Aufzeichnungen durchaus ungeeignet, auch nur die groben Umrissen eines angeblich letzten Hauptwerkes des Philosophen fest ins Auge zu fassen. Nicht nur, da der gedankliche Gefge dieser Aufzeichnungen undurchsichtig bleibt - teils wegen deren Verschiedenartigkeit, teils wegen deren Mehrdeutigkeit - sondern auch die mgliche Zusammengehrigkeit dieser Aufzeichnungen zu irgendeinem idealen Ganzen bleibt in der Schwebe.