Rane hrabrog Miluna

Novica Pei | 08. septembar 2013

Bugarska etvrta armija, uz zvuke himne "umi Marica" i gromko "Ura", zapoela je siloviti napad na srpske poloaje. U osvit zore razvila se ogorena borba u dolini Bregalnike i Zletovske reke

Do ponoi, 30. juna 1913. godine, na irem prostoru Osogovskih planina vladala je nema tiina. A onda, iznenada, dolina je prokljuala. Bugarska etvrta armija, uz zvuke himne "umi Marica" i gromko "Ura", zapoela je siloviti napad na srpske poloaje. U osvit zore razvila se ogorena borba u dolini Bregalnike i Zletovske reke. Drugi balkanski rat izmeu nekadanjih saveznica nenajavljeno je zapoeo.

Borbe su neprekidne, odasvud zvide meci, eksplozije riju suvu zemlju. Ratnici Drugog toplikog puka krajnjim naporom potiskuju bugarske snage. Vrstan strelac i jo bolji bomba Milunka Savi, jedra obanica sa padina Kopaonika, zavedena u ratne spiskove kao Milun Savi na elu je svog odeljenja. Hrabro juria i nepogreivo pogaa neprijateljski rov. Milun ili Milunka, njena tajna jo nije otkrivena. U svaki okraj ulazi smelo, ali uvek sa zebnjom da se njeno devojatvo ne otkrije jer, do tada, enama nije bilo mesta u ratnom stroju. Molila je Boga da ranjavanje ne narui njenu tajnu i da je ne vrate kui.

Ratna zbilja je ipak neumoljiva. Bugari, sreenom vatrom iz svih kalibara, estoko uzvraaju. U jednom naletu eksplozija bombe zamrai prostor. Milunka pade kao pokoena na izrovanu zemlju... Izvukli su je s bojita i odneli u poljsko previjalite.

Kada su joj raskopali koporan da previju ranu na grudima, ugledali su nestvaran prizor: pred njima je leala ena-ratnik.

- Dogodilo se ono ega sam se najvie bojala. Samo da me ne rane, mislila sam. Dobro, ako me ve rane - neka to bude u nogu. Ili u ruku. Moe, mislim, i u glavu... Samo neka ne bude u grudi. Otkrie da sam - ensko... Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi... Osvestila sam se u previjalitu.

- Boe, kad se toga setim: bolniar, stariji ovek, urno mi skida koporan da vidi gde sam ranjena. Ustuknuo je i stao kao gromom pogoen. Poeo je da doziva u pomo.

- Mislim, to je, tu je. Ne mogu vie da se krijem: nisam Milun, nego Milunka - seala se godinama kasnije Milunka Savi..

Hteli su odmah da je poalju kui, ali je zapretila da e otii u hajduke. Zadrali su je, jer s njom nije bilo ale. Rane su ubrzo zacelile i Milunka je ponovo bila u stroju svog puka. Nije se vie skrivala: svi su znali da je Milun u stvari Milunka Savi. Uvaavali su je i voleli.

Drugi balkanski rat, u junu 1913. godine, izbio je zbog nezadovoljstva balkanskih saveznika oko podele teritorije

Makedonije koju je htela da prigrabi Bugarska, podsticana od Austrougarske radi ostvarivanja svojih ciljeva na

balkanskom prostoru.

KAPLARKI - OBILI! Za ispoljeno ratno junatvo u Prvom balkanskom ratu i smelim i uspenim bombakim juriima u Bregalnikoj bici Milunka Savi proizvedena je u kaplarski in i odlikovana prvom medaljom za hrabrost "Milo Obili".

Kad su srpske ratne trube po drugi put pozvale svoje branioce na front, u Koprivnici, selu kod Joanike Banje u rakoj optini, Milunka (Milun) Savi, sa iskustvom ratnika Prvog balkanskog rata, nije asila, stala je u stroj Drugog toplikog peadijskog puka "Knjaz Mihailo".

Pred polazak, komandant bataljona, Jordan Milovanovi odrao je govor vojnicima:

- Pokaite se dostojni svojih predaka, Jug Bogdana, Toplice i Kosania, budite heroji kakvi beste na Bitolju. Put za Prokuplje, moji sokolovi, vodi preko Sofije. Za mnom, napred!

Vrhovna komanda izdala je Toplianima nareenje da osvoje kotu 650 na obroncima planine Rujan, strateki vano uzvienje na vrlo nepristupanom zemljitu. Ispred njih stajali su dobro utvreni bugarski vojnici na znatno povoljnijem, viem poloaju. Vojnici su uz pesmu krenuli za svojim komandantom. Pukovski svetenik proroki je primetio: - S pesmom u smrt idu. Ova vojska mora pobediti!

Mladii iz Toplice, 18. juna 1913. godine, kroz kurume i oganj izvrili su nareenje, na juri zauzeli kotu 650 i svojim herojstvom stekli pravo da jedini meu sto peadijskih i artiljerijskih pukova u srpskoj vojsci ponesu ime "Gvozdeni puk". U toku Bregalnike bitke puk je izgubio komandanta potpukovnika Vladimira Ristia, sve komandante bataljona i komandire eta kao i polovinu ljudstva. Iz pakla bitke Topliani su izali ovenani slavom prvih meu jednakima, najhrabriji meu herojima.

Ubrzo je rat zavren i Milunka se vratila u svoju Koprivnicu.

U kotlini Ibra, nedaleko od Kraljeva prema Raki, prua se prelepa dolina u kojoj je srpski vladar kralj Uro Prvi zasadio stabla jorgovana u znak ljubavi prema svojoj voljenoj, Francuskinji Elen Anuj, kasnije srpskoj kraljici Jeleni Anujskoj. Legenda kae da je pripitomio i ulepao sure litice doline i da bi buduu kraljicu podseale na njenu rodnu Provansu.

U nisku bisera doline jorgovana upletena su jo dva dragulja - Joanika Banja, smetena na obroncima Kopaonika u dolini reke Joanice i njene pritoke Samokovke, i srednjovekovni grad Magli, kamena tvrava na strmoj zapadnoj litici Stolova, 150 metara iznad nivoa reke. Postoji verovanje da je ime dobio po gustoj magli koja najvema u toku godine krije njegove temelje, to je bila dobra odbrana od naprijateljske najezde.

U tom prirodnom zelenilu padina Kopaonika nalazi se jo jedno vano ali manje poznato mesto vezano za srpsku istorijsku prolost. Re je o sada ve gotovo potpuno opustelom selu Koprivnici, nekada punom ivota gortaka koji su tu, u neprekidnoj borbi sa prirodom, iveli i umirali. To mesto, dobro znano onima koji se interesuju za srpsku istoriju, iznedrilo je najveu srpsku heroinu 20. veka - Milunku Savi.

Odmena mlaem bratu

Novica Pei | 09. septembar 2013.

U Joanikoj Banji postoje dve znamenitosti vezane za Milunku: u centru - memorijalni kompleks sa spomenikom u prirodnoj veliini i Crkva Uspenja Presvete Bogorodice u kojoj je krtena

U Joanikoj Banji postoje dve znamenitosti vezane za Milunku: u centru - memorijalni kompleks sa spomenikom u prirodnoj veliini i Crkva Uspenja Presvete Bogorodice u kojoj je krtena. U Koprivnici - nita! Doskora se tamo nije moglo automobilom sve dok Vojska Srbije, u okviru svoje obuke, nije raistila trasu i velikim mainama pokamenila put. Sada je to pristojan makadam kojim se stie do sela, ali ne i do Milunkine kue, koja se nalazi na vrletnoj kosi, pa odozdo izgleda kao orlovo gnezdo u visinama planinskog hrasta. Od kue gotovo da nije ostalo nita, zub vremena uinio je svoje, sve je polomljeno od krova do temelja, prozori bez stakla i naherena vrata kripe na planinskom vetru.

Na tom, odavno ugaslom ognjitu, roena je 28. juna 1892. godine Milunka Savi, najhrabrija ena-ratnik koja je, da bi je primili u ratni stroj, grudi utegla prtenim tkanicama, navukla klanjene akire, ogrnula muki koparan, zabacila torbu preko rame i krenula da brani otadbinu. etrdeset godina je prolo od smrti Milunke Savi i preko 120 godina od njenog roenja a nikome do sada nije palo na pamet da zatiti mesto gde je roena najvea srpska ratna dobrovoljka, ena sa devet ratnih rana i dvanaest najveih naih i stranih odlikovanja.

Detinstvo i devojatvo Milunka je provela po vrletima potkopaonikih planina. Na proplacima, po umarcima i livadama uvala je ovce, sa sestrama Savkom, Mionom i bratom Milanom, urila da sakupi letinu, zimi po dubokom snegu prtila staze do najblie prodavnice da kupi kune potreptine. ta je ta devojka u planinskoj zabiti mogla znati o potrebi odbrane zemlje od neprijatelja. Od koga je rodoljubljem zadojena. Verovatno od oca Radenka, polupismenog zemljoradnika,.

Voleo je on da raspravlja o politici i onome ta se u dravi deava, pa je u dugim zimskim veerima uz pucketanje vatre, decu poduavao da budu estiti i poteni ljudi i da vole svoj narod i Srbiju. Decu, koja su bujala kao stabljike deteline posle kie, vaspitavala je i nepismena majka Danica, na svoj nain pripijala ih uz sebe i uila ivotu. Posebno Milunku, koja je bila najstarija, vredna i vina svakom radu.

U miru i spokoju Milunka je izrasla u lepu, stasitu devojku, ali je udaja nije zanimala, matala je o neem mnogo vanijem. Posebno kada je od oca ula da je zemlja u opasnosti i da se turske snage gomilaju na granici od Ristovca do Javora i da se rat ne moe izmei. Otac je star, ne moe u rat, Milan mlad i boleljiv, razmiljala je Milunka, i donela neopozivu odluku: Hou u rat, da branim Srbiju. Te 1912. godine Milunka je ula u 20. godinu ivota.

PESMOM U - RATNIKE NA sve strane po gradovima i selima izlivalo se veliko narodno rodoljublje, mladii i stariji ljudi obueni u sveana odela pesmom i igrom su se po grupama kretali putevima Srbije da bi to pre stigli u svoje jedinice.

Prvi balkanski rat je bio na pomolu, objavljena je i mobilizacija.

Maloljudna Srbija (2.922.000 stanovnika) se odluno pripremala za osloboenje svog ivlja u okupiranim teritorijama pod turskom upravom. Ekonomski jo uvek slaba, ipak je mogla da ishrani i snabde opremom svoju vojsku (350.000 ljudi) jer je rat protiv Turaka, vekovnog ugnjetaa, eljno iekivan i oduevljeno prihvaen

Evo kako je Sotir Aranelovi u svojim Uspomenama, opisao raspoloenje masa: Mesec septembar poinje, i umesto da se po selima i graanstvu vode razgovori o pribavljanju letine, koju je donela 1912. godina, da trgovci vode rauna o trgovakim poslovima i da inovnitvo posle letnjih vruina pregne na intenzivniji rad... ono se samo vode razgovori o nastupajuem ratu, o pripremama za rat. Vojnici spremaju odela, oficiri uniforme, konjanici i komordije konje i kola, jednom reju, sve se dalo samo na spremu i svi misle na rat i o njemu, a skoro nikoga nisam mogao primetiti da je usled toga zamiljen, turoban, zlovoljan.

U Koprivnici Milunka Savi prikupljala je neophodne stvari, eljno iekujui dan kada e se pridruiti braniocima zemlje. Dobrovoljno, da zameni brata Milana, jer se poziv za mobilizaciju oekivao da stigne u svaku kuu koja ima muku glavu. Umesto brata u rat e ona, jaka je i snana, spremna na sve nedae. Odluka je donesena, ali kako je ostvariti kada u vojsku ne primaju ene. Smislila je: prijavie se kao mukarac.

- Idem u rat, a kako u u rat ako ne nauim da budem muko. Nije samo to: Milunka, obuci muke haljine, oiaj kosu, utegni grudi i eto, postala si muko, nego brale moj, moram vebati govor i dranje, jes dranje... Ja Milun Savi, stidljiv momak, biu stalno na oprezu, da ne izgovorim pravo ime kad me pitaju.

Kada je Turska 24. septembra 1912. godine naredila mobilizaciju svojih 10 evropskih divizija, pa potom zarobila

transport artiljerije koja je kupljena u Francuskoj, a putovala preko Soluna za Srbiju i kada su turske vlasti odbile

ultimatum balkanskih saveznika od 13. oktobra iste godine, kucnuo je as da se krene u zavrne pripreme za rat.

General Radomir Putnik, naelnik srpskog Generaltaba, 30. septembra 1912. godine u 11 asova podneo je kralju Petru Prvom Karaoreviu na potpis Ukaz o mobilizaciji. Istoga dana u 12 asova i 13 minuta javnosti je objavljeno sledee saoptenje: Njegovo Velianstvo kralj Petar Prvi naredio je mobilizaciju prvog, drugog i treeg poziva Narodne vojske i Poslednje odbrane. Prvi dan mobilizacije je 30. septembar (3. oktobar po novom kalendaru).

Odmah zatim iz Ministarstva vojnog poletele su depee komandantima divizijskih oblasti a iz njih trupama i ustanovama, okrunim i sreskim naelstvima, kuriri su jurili na konjima, peke, zvonila su sva zvona crkava, pucale su sa brda prangije, buktale vatre, bubnjali doboi, svirale trube i gajde. Sve su to bili ugovoreni znaci da se narodu obznani kraljev poziv za mobilizaciju i rat za osloboenje Kosova i Metohije i drugih neosloboenih teritorija Srbije pod turskom vlau.

Odziv kao u svatove!

Novica Pei | 10. septembar 2013.

Srpski narod je sa oduevljenjem izvrio naredbu o mobilizaciji, polet i rodoljublje ogledalo se na sve strane

Srpski narod je sa oduevljenjem izvrio naredbu o mobilizaciji, polet i rodoljublje ogledalo se na sve strane. Celi svet je bio zadivljen manifestacijama omladine koja je stizala na zborita. Kraljev Ukaz o mobilizaciji i narodno oduevljenje ubrzo je odobrila i Narodna skuptina.

Zadivljeni raspoloenjem naroda za rat, strani dopisnici izvetavali su svet o jedinstvu i reenosti Srbije da konano raisti sa turskim vievekovnim ropstvom. Jedan od njih ovako je pisao u svojim novinama: Radnici-pealbari, koji su nedeljama iveli samo od hleba i luka, nisu ekali isplatu, ve su odmah poli na zborite... Drugi strani dopisnik javlja: Videi ovaj duboki patriotizam i svetu vatru koja je buknula u svaijoj dui, ja sam postao svestan neminovnosti pobede balkanskih saveznika.

Ranije pomenut Sotir Aranelovi u Uspomenama podvlai: Sva su tri poziva mobilisana, te nastaje radost i pozdravljanje, da se ni zamisliti ne moe da e sve ovo u rat, gde se ivoti gube, ve kao da se ide u svatove. Sve je klicalo: u rat, u rat...

Naoruanje srpske vojske bilo je prilino slabo i zastarelo. Operativna vojska naoruana je brzometnom pukom, dok je trei poziv imao staru jednometnu puku berdanku. Svi pukovi prvog i drugog poziva imali su po etiri mitraljeza i ukupno 544 topa. Vojnici su uglavnom imali oskudnu ratnu opremu, s malo atora i ebadi, a komora je imala preteno volovsku vuu to je usporavalo nastupanje divizija na bojitu. Stareinski kadar je kolovan na Nioj i Vioj vojnoj akademiji i na dvogodinjim generaltabnim pripremama.

Jedan broj viih oficira usavravao se u akademijama Rusije, Nemake i Francuske. Obveznici svih poziva, aci i studenti, imali su redovne godinje vebe u rukovanju naoruanjem. Pred sam rat pripreme su intenzivirane a veina penzionisanih oficira, ranije nepoeljnih, bila je reaktivirana. Iznenada i prevremeno penzionisani pukovnik ivojin Mii postavljen je za pomonika naelnika Generaltaba generala Radomira Putnika.

U knjizi Sa gvozdenim Drugim peadijskim pukom knjaza Mihaila u 1912. pukovnik Jovan Naumovi ovako je video mobilizaciju: Na licima vidi razdraganost, iz oiju ita ponos... ljudi sa Zaplanja, iz Jablanice, sa vrhova Kopaonika... ostavie sve: ralo, kola, ovce, goveda, vonjake, kukuruze, arenicu i uprtau na leima, nekoliko groeva i komad hleba, zbogom, pa hajd u komandu...

Komandant Drugog toplikog puka potpukovnik Vladimir Risti pozdravljajui redom bataljone, grmi: Junaci! Njegovo velianstvo kralj, na Vrhovni komandant, izvoleo je narediti mobilizaciju celokupne vojske. Radujem se to mi je sudbina dodelila da, ako Bog hoe, povedem vas u sveti boj! Vas Topliane - dine potomke Jug Bogdana; vas Kurumliane - Strahinjia Bana; vas sa gornje Toplice - Toplice Milana; vas Kosaniane - Kosani Ivana!...

PUKOVI - POPUNjENI! Ve prvog i drugog dana od objave mobilizacije pukovi su bili skoro popunjeni. Pored obveznika, na zborita su stizali i nepozvani, njih oko 20.000 nerasporeenih, koji su traili da budu u ratnim jedinicama. Od njih su formirani prekobrojni pukovi.

U optoj urbi i meteu da se to pre stigne na odredite, stasiti momak Milun Savi stigao je na kapiju jednog od mobilizacijskih zborita, mesta za prikupljanje dobrovoljaca za rat.

- Pomoz Bog, ljudi!

- Bog ti pomogao, sine!

- Dooh, da me upiete u etnike.

- Veli, da te upiemo - ponovi vojvoda ivko Gvozdi.

- Jest, vojvodo, da me upiete. Hou s vama da se borim.

Posle neophodne provere Milun Savi od oca Radenka i majke Danice upisan je u registar ratnika spremnih da krenu na bojite.

Izvori koji su nam dostupni tvrde da je ratujui u Prvom balkanskom ratu Milun Savi stigao ak do Skadra borei se protiv turske vojske.

Ovaj podatak navodi nas na zakljuak da je odred u ijem sastavu se borila Milunka (Milun) Savi bila u sastavu Tree srpske armije pod komandom generala Boidara Terzia, koja je imala ratni zadatak osloboenja Kosova i Metohije.

Moravska divizija drugog poziva pod komandom pukovnika Milana Nedia otpoela je nastupanje 22. oktobra rano ujutru obuhvatom sa istoka s ciljem da to pre zauzme dominantne take pravcem ator-Kr-Rimanite i time olaka umadijskoj diviziji prvog poziva nastupanje kroz Tenedolski tesnac i Drinskoj diviziji drugog poziva izbijanje na greben Prugovac. Ovaj manevar pomogao bi i napadu s fronta baterijama umadijskog artiljerijskog puka iz pravca Rimanita i pokreta pravcem selo Duz-Radoevci. Ovakvim rasporedom i uz frontalni napad Treeg puka turske snage donose odluku da napuste poloaje na levoj obali Sievake reke.

Oko 10 asova Moravska divizija drugog poziva rasporeena je na desnoj obali Sievake reke, na liniji Roga-But-Ke u oekivanju napada. Napadi su zapoeli oko podneva manevrom Drugog toplikog puka i za samo sat vremena celi turski poloaj na frontu Moravske divizije drugog poziva bio je stavljen pod jaku vatru s fronta i desnog krila.

Povlaenje turskih i iptarskih snaga sa ovih najvanijih poloaja Pritine uslovilo je povlaenje i jedinica koje su se suprotstavljale Treem puku pre nego to je ovaj i krenuo u napad. Pod zatitom vatre jedne baterije iz kasarne u gradu, u povlaenje ka Pritini, krenulo je i tursko desno krilo. Rasulo se nastavilo i kod drugih turskih snaga koje su uurbano odstupale ka Lipljanu i pritinskoj eleznikoj stanici.

Oko 16 asova povukli su se i poslednji turski delovi koji su branili prilaze Pritini, pa je Drugi bataljon Drugog toplikog puka uao u Pritinu a potom su uli i ostali delovi divizije. Tako je 22. oktobra 1912. godine Trea armija oslobodila Pritinu bez veih napora, jer je turski otpor u pojasu odbrane lako savladan a njihove jedinice su se povukle ka Uroevcu.

Vojvodo, hou puku!

Novica Pei | 11. septembar 2013.

Nakon pobeda u balkanskim ratovima mir je kratko trajao. Ekonomski i vojno istroena Srbija je 1914. godine bila primorana da ue u rat sa monom Austrougarskom carevinom koji je ubrzo prerastao u svetski rat.

Nakon pobeda u balkanskim ratovima mir je kratko trajao. Ekonomski i vojno istroena Srbija je 1914. godine bila primorana da ue u rat sa monom Austrougarskom carevinom koji je ubrzo prerastao u svetski rat. Mala Srbija stajala je na putu ogromnoj carevini na ispunjenju njenog decenijskog cilja - proboja na istok.

Srpski narod je tuom voljom ponovo stavljen pred svreni in: braniti zemlju svim snagama. Ratni zov dosegnuo je i do Koprivnice, do ve prekaljenog kaplara srpske vojske Milunke Savi, nosioca Medalje za hrabrost. Nije razmiljala, ponovo je uprtila ranac, obukla vojniko odelo i krenula najblioj komandi za ratni raspored.

Ne zna da objasni kako se nala pred generalom Stepom Stepanoviem. Zna samo da general nije hteo ni da je saslua:

- Kui! - rekao je. Nije imala priliku da mu kae da nee kui, da je kaplar, da je imala krvavo vatreno krtenje s Bugarima, da ima Medalju za hrabrost... Otila je u Kragujevac, pravo naelniku Vrhovne komande, vojvodi Radomiru Putniku.

- Gospodine vojvodo, ja sam kaplar srpske vojske i hou svoj ratni raspored! - rekla je odluno.

Iskusni ratnik, uviajui da pred sobom ima mladu ali odlunu devojku, blago ree:

- Dobro, budi bolniarka! teta da pogine tako mlada.

- Neu da budem bolniarka! Hou puku!

- Onda doi sutra, pa emo videti! - rekao je vojvoda, raunajui da e se mlada devojka predomisliti i otii kui.

KOMANDIR BOMBAA ETIRI godine je bila u mukom odelu i s pukom na gotovs. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u protivniki rov i da strpljivo saeka njihovo dejstvo kako bi sledea bila jo preciznija. Ratnik Milunka postavljena je za komandira jurinog bombakog odeljenja.

- Ostau ovde i ekati odluku! - rekla je nepomirljivo.

Na ratnom savetovanju, tog popodneva, vojvoda Radomir Putnik ree da mu se navrzla na glavu jedna devojka koja hoe da ratuje. Nee da ode kui, eka da uje njegovu odluku. Vojvoda nije pomenuo njeno ime.

Njena elja je izazvala smeh starijih komandanata i sigurno bi sve palo u vodu da se za re nije javio major Vojislav Tankosi:

- Ako je ta devojka Milunka Savi, onda bi je trebalo primiti u neku nau jedinicu. Ona se ve proslavila u ratu s Bugarima. Neustraiva je, brza, okretna, snalaljiva, lukava, kao vidra...

Sutradan je opet bila pred vojvodom Putnikom. Njen pogled je govorio vie od ma koje rei.

- Dobro, devojko, ako hoe da ratuje, javi se majoru Tankosiu. Nai e se puka i za tebe...

- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim

neizmernu zahvalnost - seala se Milunka mnogo godina kasnije.

Kratko vreme posle toga Milunka Savi nala se u redovima svog Drugog toplikog peadijskog puka Knjaz Mihailo, koji je bio u sastavu Drinske divizije.

U avgustu 1914, kada je poeo Prvi svetski rat, agresor nije pretpostavljao da e Solun postati znaajan centar vojnih operacija, i da e upravo na balkanskom ratitu, potpisivanjem solunskog primirja, otpoeti zavrni in toga rata, u kome e znaajnu ulogu odigrati srpska vojska.

Sam tok ratovanja pokazao je svu nerealnost predvianja da e rat kratko trajati, jer je na glavnim evropskim ratitima, umesto odluujuih pobeda, dolo do potpunog zastoja u operacijama, tako da su obe zaraene strane prele na pozicioni rat. Meutim, na balkanskom ratitu, na srpsko-austrougarskom frontu trijumfovala je srpska vojska u bitkama na Ceru, Drini i Kolubari. Meu stotinama znanih i neznanih junaka u toj pobednikoj 1914. godini ponovo su se istakli ratnici Drugog toplikog peadijskog puka Knjaz Mihailo, u ijem sastavu je smelo i neustraivo juriala Milunka Savi.

U Kolubarskoj bici, smelo i bez uzmicanja, juriala je i Milunka Savi. Iz sledeeg navoda se to moe zakljuiti.

Bojite vri... Kljua. Vojnici kao da su dobili krila: gone neprijatelja koji bei preko Drine ostavljajui svoje mrtve i ranjene... Sunce pripeklo, presijavaju se bajoneti... Milunka se za trenutak odlepi od svoje desetine, izbi na breuljak, pa odozgo baci dve bombe... Nastade tresak. Zemlja zadrhta...

U tom trenutku nalete grupa Austrijanaca.

- Predajte se! - grmnu Milunka.

- Predajte se!

Vojnici bez rei pobacae puke i digoe ruke uvis.

Odvela ih je komandantu puka i raportirala:

- Gospodine pukovnie, dvadeset zarobljenih vaba!

Istog asa okrenula se i odjurila napred da goni neprijatelja.

Za etiri meseca ratovanja u 1914. godini Milunka Savi se u sastavu Drugog gvozdenog toplikog puka Knjaz Mihailo borila u bici na Tekeriu kod Cera, u gonjenju ka Loznici, u bici na Drini, gde je strahovito potuen jedan austrijski puk. U Kolubarskoj bici posebno su teke borbe voene na Kolubari i Lelekim barama, Vra brdu i na Kremenici.

Kada su borbe utihnule a Srbija ponovo bila bez neprijateljskih vojnika, trupe su se na odmoritima oporavljale od napornih ratnih dejstava. Predah je iskorien za prebrojavanje stradalih, ranjenih i nestalih ali i za odavanje poasti i dodelu priznanja onima koji su se posebno istakli u najkritinijim trenucima borbi, kada su se donosile vane i smele odluke.

Drugi topliki gvozdeni puk je bio postrojen u karu. Stie i komandant puka Dimitrije Mili, sjaha s konja, stade ispred vojnika, pozdravi svoje borce uobiajenim vojnikim pozdravom i upita:

- Vojnici, ije grudi zasluuju da ponesu Karaorevu zvezdu s maevima?

Puk istog trena grmnu uglas:

- Kaplar Milunka Savi!

- Milunka Savi tri koraka napred! - odjeknu komanda.

Jedva se pokrenula. Tada je prvi put u ivotu osetila neki udan strah.

Stavili su joj na grudi prvu Karaorevu zvezdu s maevima.

Dame gvozdenog puka

Novica Pei | 12. septembar 2013.

Milunka Savi, hrabri bomba, ostae u sastavu Toplikog gvozdenog puka sve do kraja Prvog svetskog rata

Milunka Savi, Flora Sends

MILUNKA Savi, hrabri bomba, ostae u sastavu Toplikog gvozdenog puka sve do kraja Prvog svetskog rata, izuzev kratkog perioda u 1915. godini, kada je na izriit zahtev porunika Ignjata Kirhnera pridodata Sremskom dobrovoljakom odredu koji je dejstvovao u odbrani Beograda od drugog neprijateljskog napada. U odsudnim borbama Milunka je smelo

juriala ulicama glavnog srpskog grada i bombama precizno pogaala odabrani cilj, ali neprijatelj je bio znatno nadmoniji pa je povlaenje bilo neminovno. U tim borbama teko je ranjen komandant odreda porunik Ignjat Kirhner.

U tekim borbama u kojima je vojevala, Milunka Savi je nekoliko puta ranjavana ali njena mladost i jaka volja za ivotom i postizanjem cilja za koji se opredelila nadjaavali su patnje pa je do zaceljivanja rana bre dolazilo i ona bi se nakon oporavka ponovo vraala u vojniki stroj.

Posle velikih i slavnih pobeda srpske vojske u 1914. godini mir u Srbiji, naalost, kratko je trajao. Nastavljena je velika borba sa pegavim tifusom i zaraznim crevnim bolestima koje su kosile iznemogle i umorne ratnike i izgladnele seljake mase. Nemako-austrougarske armije, nakon proboja ruskog fronta kod Gorlica, u maju 1915, otpoele su veliku protivofanzivu na Istonom frontu, Falkenhajn je odmah poeo da priprema napad na Srbiju. Kako Nemaka i Austrougarska nisu mogle bez moguih ugroavanja drugih ratita odvajati dovoljno svojih snaga da bi brzo slomile srpsku vojsku, njegova je glavna briga bila da se, pre svega, obezbedi sadejstvo bugarske vojske.

Zato je Falkenhajn vrio pritisak na Be da se izae u susret teritorijalnim zahtevima bugarske vlade, obeavajui joj istoni deo Srbije i vardarsku Makedoniju, kao i delove teritorije Grke i Rumunije ukoliko se ove dve drave prikljue Antanti. Nemajui drugog izbora, Austrougarska se sloila. Poto je i Turska izjavila da je voljna da Bugarskoj za

saveznike usluge ustupi Mariku oblast, bugarska vlada je 6. septembra 1915, u seditu nemake vrhovne komande u Plesu, potpisala sporazum o pristupanju Centralnim silama.

Srpska vrhovna komanda cenei ukupnu situaciju na ratom zahvaenom podruju Srbije odluila je da Topliki gvozdeni puk iz Mladenovca, gde je bio stacioniran, uputi u Veles i stavi na raspolaganje trupama nove oblasti. Odatle je upuen u tip i stavljen pod komandu Bregalnike divizije, odakle kree u selo Doljane u pripremljene prostorije.

Pri komandi puka organizovana je bolnica za leenje ranjenika i bolesnika za suzbijanje malarinih oboljenja. Pored kaplara Milunke Savi, ovoj jedinici dobrovoljno i odluno pridruie se jo jedna ena - Engleskinja Flora Sends, bolniarka iz "Bolnice kotskih ena" koje su dale najvei organizovani doprinos u leenju ranjenika u Srbiji.

NAPAD NA SRBIJU PREMA odredbama sporazuma, Nemaka, Austro-Ugarska i Bugarska su se obavezale da trojni napad protiv Srbije pone 6. oktobra 1915, godine i da svaka od njih angauje po est peadijskih divizija i krupne snage drugih rodova oruja. Za komandanta grupe invazionih armija odreen je nemaki feldmaral Makenzen.

Zanimljivo je kako je ta hrabra Engleskinja pristupila Toplikom puku u Makedoniji.

U podnoju Babune vodile su se estoke borbe a u gradu je radila srpska bolnica. Flora je, meutim, elela da bude to blie frontu pa je sa zadovoljstvom prihvatila ponudu da stupi u ambulantu Drugog gvozdenog peadijskog puka "Knjaz Mihailo". Tu je upoznala komandanta, pukovnika Dimitrija Milia, koji je obavestio da puk uskoro kree u povlaenje preko Albanije i da ambulanta mora biti ostavljena a ranjenici i bolesnici otputeni. Smirenim glasom je zatim rekao Flori: "Bolje bi bilo da odete sada, dok se jo moe - jo uvek moete prei preko granice u Grku". Iznenaena predlogom, uzviknula je: "Ali ja elim da ostanem s Drugim pukom".

Komandant Mili kao da je oekivao takvu reakciju pa je smireno nastavio da joj objanjava ratne tegobe, kako bi je ubedio da promeni miljenje. Flora se, meutim, nije dala, bila je uporna da ostane i pomae u previjanju ranjenika tokom odstupanja. Kada se vie nije imalo kud, Mili se, zanet mislima, okrenuo Flori i dodao: "Pa, moda bismo mogli da vas uzmemo u vojsku". Mili je naglo ustao, skinuo sa svoje epolete oznaku "2", i prikaio je Flori na njen elegantni smei kaput. "Eto, sada ste redov u Drugom toplikom puku srpske Prve armije". Koraknuo je napred pa dodao: "Razume se, Vae stupanje u vojsku morae da potvrdi komandant divizije." Zastao je i dodao: "Ali to e se sigurno urediti".

Posle toga Flora je dobila kobilu Dijanu i posilnog omalenog i dobroudnog Dragutina, to su bile oficirske poasti. Vojnici su zvali novog lana svog puka i odmilja je prozvali "naa Engleskinja". Nekoliko dana kasnije Flora je s pukovnikom Miliem bila primljena kod komandanta divizije pukovnika Vasia. U kancelariji komandanta bio je i kapetan O'Grejdi iz Britanske vojne misije.

Jo jednom su oficiri Vasi, Mili i O'Grejdi pokuali da ubede Floru Sends da se vrati u Solun jer se to jo moglo, u suprotnom, ekaju je veliki napori i potpuna neizvesnost. Flora se ponovo nije dala, odluno je odbila povratak, elela je sa pukom preko Albanije. Pukovnik Vasi je ustao priao Flori i rekao: "Vrlo dobro - pukovnik Mili se o vama veoma pohvalno izraava i priao mi je koliko vas puk potuje, a vae prisustvo e, siguran sam, hrabriti vojnike poto predstavljate naeg saveznika Englesku Zahvaljujem vam i elim vam sreu." Usledile su estitke. Flora je izala radosna to je postala srpski vojnik.

Tako su se u Toplikom gvozdenom puku nale dve hrabre ene - ratnice: kaplar Milunka Savi i Engleskinja Flora Sends, koja e, takoe, ostati sve vreme u puku i biti proizvedena u narednika a kasnije i u vie inove.

Moravac pokraj mora

Novica Pei | 13. septembar 2013.

U tekim danima povlaenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Liila je na avet, ali nije klonula

Povlaenje preko Albanije

Trojni napad Centralnih sila na Srbiju otpoeo je kako je i planirano. Napadnuta od austrougarskih i nemakih armija sa severozapadnog fronta, koji se protezao od Viegrada na Drini do Golupca u erdapu, kao i od bugarskih armija du istone granice, od ua Timoka u Dunav do evelije na Vardaru, srpska vojska se nala u izuzetno tekom poloaju.

Poto Bugarska nije otpoela operacije istovremeno sa nemako-austrougarskim snagama, ve nedelju dana docnije, ef britanskog generaltaba, general Kiiner, savetovao je Srbima da uporno brane severni front i spree Nemce da otvore sebi put prema Turskoj, a da e saveznike snage, ije je iskrcavanje u Solunu u toku, zatititi bok srpske vojske prema Bugarskoj. On je apelovao na vojvodu Putnika da srpska vojska izdri bar 20 dana, obeavajui da e saveznici u najskorije vreme poslati u pomo dovoljno trupa da se sprei slom Srbije.

Oslanjajui se na ta obeanja, srpska vrhovna komanda je uskladila plan operacija sa nastojanjem da se dobije u vremenu i da se obezbede uslovi za razvoj saveznikih snaga i prelaenje u protivofanzivu. Poto je crnogorska Sandaka vojska delom svojih snaga pomagala odbranu pravaca Viegrad - Uice, a saveznici obeali da e zatititi desni bok i pozadinu srpske vojske prema Bugarskoj, Vrhovna komanda je znatnim delom svojih snaga sa istonog i zapadnog fronta ojaala odbranu severnog fronta.

Veto manevriui snagama po unutranjim operacijskim pravcima, srpska vojska je, povlaei se postepeno s poloaja na poloaj, izdrala u danononim krvavim borbama ne 20 dana ve puna dva meseca kako bi obezbedila vreme i prostor za pristizanje i razvoj najavljenih saveznikih pojaanja preko Soluna. Ti ogromni napori bili su uzaludni, saveznici nisu odrali obeanje.

Zbog toga je srpska vlada, u punoj saglasnosti sa Vrhovnom komandom na vanrednoj sednici u Rakoj, 4. novembra 1915. odluila da se bezuslovno mora ostati uz nae dosadanje saveznike, no i samu nezavisnost i opstanak zemlje. Poto proboj preko Kaanika, sredinom novembra, radi spajanja sa saveznikim snagama u junoj Makedoniji i bazom u

Solunu, nije uspeo, Vrhovna komanda je izdala naredbu o povlaenju celokupne vojske preko Albanije i Crne Gore na Jadransko primorje, gde je oekivano da e je prihvatiti saveznici. Vrhovna komanda se odluila na teko povlaenje zato to bi kapitulacija bila najgore reenje, jer se njome gubi drava, a nai saveznici bi nas sasvim napustili...

TEKE MILUNKINE RANE U borbama koje je puk vodio u Makedoniji pred povlaenje preko Albanije, Milunka Savi je tee ranjena u glavu i grudi, sreom metak je promaio devojino srce pa joj ivot nije bio ugroen.

Povlaenje ostavlja priliku da se otadbina, uz savezniku pomo, ponovo oslobodi. Srpska vojska e, kae se dalje u toj naredbi, posle snabdevanja i reorganizacije ponovo predstavljati jednu injenicu, sa kojom e nai saveznici morati da raunaju, jer e drava sauvati svoje bie i nastaviti kontinuitet. Ona e i dalje postojati, iako na tuem zemljitu, dok god je tu vladalac, vlada i vojska, pa ma kolika njena jaina bila. Vreme je ubrzo pokazalo koliko su ta predvianja bila dalekovida...

Topliki gvozdeni puk je pod borbom poslednji zapoeo teko povlaenje preko Albanije. U stroju nalazila se i kaplar Milunka Savi, sa tekim ranama koje su zbog zime i tekih uslova sporo zaceljivale. Njeni hrabri drugovi zduno su joj pomagali da savlada novonastalu ratnu tekou.

... U tekim danima povlaenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Liila je na avet, ali nije klonula. im bi, uz put, videla neku Albanku, prilazila je, skidala ajkau, pokazivala grudi, da vide da je ena i traila hleba.

Ti asker, bre, govorile su joj Albanke i davale hleb. Delila je sa vojnicima poslednju koru. Nikad nije pokazivala da joj je teko. I druge je bodrila da istraju...

Za dva i po meseca (od sredine decembra 1915. do kraja februara 1916. godine) boravka na albanskom primorju, srpske

trupe su bile izloene gladovanju, nevremenu i najgrubljem ikaniranju. U svemu tome najnezahvalniju ulogu odigrale su italijanske vlasti. Francuska je dopremala znatne koliine hrane u Brindizi, ali su Italijani, koji su od saveznika bili zadueni za prevoz hrane u Albaniji, sabotirali njen prevoz u albanske luke. Italijanski komandanti su ak pretili orujem srpskim trupama ako preu reku kumbu, odakle je poinjala njihova zona u Albaniji. Usled produenih patnji broj nastradalih srpskih vojnika dostigao je stravinu cifru od 143.000 ljudi.

Ostaci srpske vojske najzad su prevezeni na Krf, i to izmeu 18. januara i 23. februara 1916. - izuzev 9.000 vojnika koji su prevezeni u Bizertu i 13.068 vojnika (sa 10.144 konja), koji su do 5. aprila ostali u oblasti Valone. Ukupno je spaseno

158.000 srpskih vojnika. Mnogi su, meutim, bili toliko iscrpljeni, da se nisu mogli oporaviti. Tako je za kratko vreme na Krfu i u Bizerti umrlo vie od 7.750 srpskih vojnika. Dogaalo se da je samo u toku jedne noi na Krfu umiralo po vie od 500 ljudi. Poto nije bilo mogue toliki broj leeva zakopati, najvei broj preminulih vojnika amcima je odvoen na ostrvo Vido, nedaleko od Krfa, gde su sputani u more, koje je postalo njihova kolektivna plava grobnica.

Preiveli vojnici polako su se oporavljali. Blagodarei ishrani i nezi, koju su im saveznici pruali, blagoj mediteranskoj klimi na Krfu i irokoj morskoj puini koja ih je titila od nasrtaja neprijatelja, njihovim oronulim telima ponovo je prostrujao ivot, a iz njihovih logora poela je da odjekuje pesma i kolo brzi Moravac. To su bili prvi znaci da je srpska vojska jo uvek iva i da nije kazala svoju poslednju re.

Bomba u tri rata!

Novica Pei | 14. septembar 2013.

U jednom prepadu zarobila 43, a u drugom 60 bugarskih vojnika. Na Vidu, usred umiranja, muzika, naa muzika. S Krfa je Milunka Savi otila u Bizertu, na oporavak, a onda pravo na bojite

POSLE albanske golgote ranjena Milunka Savi stigla je na ostrvo Krf. O tim strahotama priala je:

I na saveznikim laama se umiralo. I na Krfu. I na Vidu, tom ostrvu smrti. Umiralo se bez hleba. Posle se umiralo s hlebom... Jedan veselnik, koji danima nije video hleb, najzad je imao trebovanje za tain. Nije mogao ni da se raduje. Ipak,

uzeo je jo jedno trebovanje iz depa svog umrlog druga... Uzeo je, tako, dva hleba i nekako dobauljao do svoje postelje. Legao je i umro gladan izmeu dva hleba...

Na Vidu, usred umiranja - muzika! Boe! Ne sanjam, muzika stvarno svira. Naa muzika! Vesnik nade i radosti! Oslukujem: muzika svira nau narodnu himnu. Svira muzika, a vojnici apuu: Boe pravde, ti to spase od propasti dosad nas... uj i odsad nae glase, i odsad nam budi spas...

Nadola u meni snaga, uspravila sam se, gledam nebo, htela bih da viknem: hvala Ti, Boe, hvala Ti na ovom velianstvenom daru, na ovom prizoru... Srpsko pleme nije izginulo, ne da se Srbija, njena deca, evo, na ovom ostrvu smrti i u kolo se hvataju...

S Krfa je Milunka Savi otila u Bizertu, na oporavak, a onda pravo na bojite.

SVAA ZBOG PORAZA USPEH srpske vojske u bici kod Gornieva izazvao je, meutim, zabrinutost i trvenje izmeu nemakih i bugarskih tabova. Svaljujui krivicu za poraz bugarskih trupa na bugarsko komandovanje, Nemci su iznudili zamenu armijskih tabova, tako to je tab nemake 11. armije (general Vinkler) preuzeo komandu na bitoljskom frontu, a tab bugarske 1. armije (general Bojaijev) u dolini Vardara.

Bomba i jurinik Milunka Savi, sve vreme borbi na Solunskom frontu nalazila se u sastavu Toplikog gvozdenog puka. Rekonstrukcija njenog borbenog puta od 1916. do 1918. godine kada je probijen Solunski front dosta je komplikovana jer

nema pouzdanih podataka, sem raznih napisa posleratnih autora koji su opisivali vane detalje iz njenog ratnikog puta. I

u njenim posleratnim seanjima nema pouzdanih injenica za potpuno tanu tvrdnju kako su se odvijali dogaaji. Mi emo se posluiti zvaninom istorijskom istinom o borbama na Solunskom frontu u kojima je uestvovala i Milunka Savi.

Poto se operacijski plan generala Saraja, zbog ugroenosti oba krila irokog Solunskog fronta nije mogao realizovati, na sastanku saveznikih komandanata u Solunu, usvojen je nov plan prema kome je predviena defanziva na Strumi, demonstrativna ofanziva u dolini Vardara i protivofanziva na levom krilu, gde se nalazila srpska vojska. U tom cilju, front

srpske vojske je znatno skraen: Prva armija je prebaena sa desnog na levo krilo, gde je zapadni deo fronta posela Trea armija. U to vreme na mesto komandanta Prve armije ponovo je postavljen vojvoda ivojin Mii, dok je pukovnik Milo Vasi imenovan za komandanta Tree armije, koja je izmeu Prve i Druge armije obrazovala centar srpskog rasporeda.

Topliki gvozdeni puk u sastavu Moravske divizije rasporedio se na bezimenom visu severno od sela Gornieva. Oporavljena od ratnih rana Milunka Savi je ve bila u svom jurinom odeljenju.

Saveznika protivofanziva poela je 12. septembra 1918. godine. Posle otrih trodnevnih borbi, srpske trupe su probile bugarski front kod Gornieva i odbacile neprijatelja preko reke Brod, zaplenivi pri tome sedam poljskih baterija i velike koliine druge ratne opreme. Veliki uspeh srpske vojske nije bio iskorien zbog sporosti francusko-ruske armije, koja je mnogo zaostajala, tako da su se Srbi, kojima je usled toga stalno bio ugroen levi bok, morali zaustavljati ispred snane planinske grede Savika kosa - Starkov Grob - Kajmakalan, na kojoj su Bugari uspeli da ponovo stabilizuju svoj front, jer su tu ve imali pripremljene poloaje.

U svim borbama kod Gornieva u luku Crne reke i Kajmakalana uestvovala je i Milunka Savi. Naredbom komandanta armije unapreena u in peadijskog narednika i postavljena za komandira jurinog voda. Komandovala je jedinicom prekaljenih ratnika. Srpska vojska ponosila se Milunkom Savi.

U svim borbama Milunka Savi je bila neustraiva. Bezbrojni su njeni podvizi koji se granie sa neverovatnim. Znala je da iskoristi pravi trenutak za napad. Neprimetno bi dopuzila do neprijateljskih rovova i zemunica i sa nekoliko brzo i

precizno baenih runih bombi urakljila neprijateljske vojnike i prisilila ih na predaju. Na Solunskom frontu, u jednom prepadu, zarobila je etrdeset tri, a u drugom ezdeset bugarskih vojnika. Sve je sama radila: zarobljavala, razoruavala i sprovodila do taba puka. Neprijateljski vojnici bili su veoma iznenaeni kada su doznali da ih je ena zarobila. Jedan bugarski porunik je u tabu puka plakao kao malo dete: Ja sam aktivni oficir. Kada se rat zavri, mene vie nee primiti u vojsku ako doznaju da me je jedna ena zarobila.

Milunka Savi je o sebi i ratovanju, posle vie godina, priala: U tri rata bila sam bomba. Bila sam uvek tamo gde je trebalo unititi neprijateljsku osmatranicu, razoriti mitraljesko gnezdo, uhvatiti ivi jezik. Ja sam to nekako lako radila. Najvanije mi je bilo da dobro osmotrim teren. U ratu je najvanije da iznenadi neprijatelja. Ako to postigne, onda si svrio posao.

Meni je najvie pomagalo to to sam imala uroeni oseaj da bacim bombu tamo gde sam naumila, i to daleko, jer sam bila veoma snana. Svi su se tome udili. A ja, u stvari, nisam ni uila kako se baca bomba. Mi obani smo se igrali raznih igara. Jedna od najomiljenijih bila je gaanje u biljegu. Uzeli bismo neki predmet, kamen ili tap, zaboli ga u livadu i sa odreene daljine gaali kamenjem. Omiljena nam je zabava bila da brzo gaamo krlje i razne predmete koje je plahoviti Ibar nosio. Gotovo uvek sam pobeivala vrnjakinje. Eto odakle je moje vetina u bacanju bombi. A bila sam mlada i snana.

Smrt me nije htela

Novica Pei | 15. septembar 2013.

General Rai obrati mi se reima. Podnarednie, doli smo da pokae gospodi francuskim oficirima kako baca bombe. Pazi, nemoj da nas obruka!

Admiral Geprat

JEDNOM, dotra na poloaj ordonans i ree da se hitno javim komandantu puka, seala se Milunka. Idem i zebem, zato me zovu, da nisam neto pogreila? Kad tamo, samo to se nisam onesvestila - ministar vojni general Mihajlo Rai sa poveom grupom francuskih i naih oficira.

General Rai obrati mi se reima. Podnarednie, doli smo da pokae gospodi francuskim oficirima kako baca bombe. Pazi, nemoj da nas obruka!

Svi su gledali u mene. Da sam mogla, u zemlju bih propala. Postavie koso kao metu flau konjaka na etrdeset metara daljine. Uzeh bombu, a znoj lije sa mene, plaila sam se da ne omanem. Bacih bombu i flaa ode u paramparad!

Posle su oficiri merili - bomba je pala osam centimetara od flae.

General Rai zadovoljno se smejuljio i posmatrao francuske oficire, a oni kao mala deca skau, grle me i viu: Bravo seran!

Poklonie mi sanduk od 20 flaa vina, a ja ga uprtih na lea i odnesom svojim vojnicima na poloaj. Bili su nam Francuzi veliki drugari i vie od toga - prava braa. Engleze, Italijane, pa i Grke, nisu mnogo marili. Samo su se s nama Srbima druili. Mnogi nauie na jezik, nae pesme, ak i da igraju naa kola. Kad bi se posvaali izmeu sebe, psovali bi se srpskim psovkama.

A BUGARI PSUJU ZALI smo u pozadini da pohvatamo make i pse. Za repove smo im vezivali prazne konzerve i posle pola noi, kada je najslai san, putali smo ih ka bugarskim rovovima uz paljbu plotuna. Zvee one konzerve u mraku, a Bugari mislei da je napad, do zore bi uplaeni besomuno pucali, a mi legli i spavamo. Ujutru, kada vide ta je, iz rovova nam psuju majku galiotsku.

Sa sobom sam stalno nosila etiri srpske bombe, Vasieve. Ona najbolje lei u ruci, etvrtasta je, i gde je baci, tu se ukopa u mestu i eksplodira. Na Solunskom frontu namuila sam se sa francuskom bombom. Ona je jajasta, pa gde je baci, tu ne eksplodira, ve se otkotrlja levo ili desno.

U jednom tekom okraju srea joj je okrenula lea, teko je ranjena. Ratni drugovi izvukli su je sa poloaja i otpremili u prvo previjalite. Rane su, meutim, bile veoma teke i pretile su da ugase ivot legendarne junakinje. Kao teki ranjenik Milunka je transportovana brodom na leenje u francusku vojnu bolnicu broj 101.

Jo u toku rata pronela se irom sveta ratnika slava ove srpske heroine. Celokupna evropska tampa, a naroito najpoznatiji francuski ilustrovani asopis Ilustrasion objavili su brojne i nadahnute priloge o Milunki Savi, nazvavi je srpskom Jovankom Orleankom.

Evo jednog njenog seanja u slobodnoj novinarskoj interpretaciji:

Kako su me ranjenu negovali u Bizerti! U mojoj sobi nije se moglo okrenuti od cvea, pomorandi i okolada, to su mi donosile francuske gospoe i oficiri. esto me je obilazio i francuski komandant, stari i sedi admiral Geprat.

- Jednoga dana doe francuski komandant, sedi admiral Geprat, sede pored moje bolesnike, pomilova me oinski i ree:

- Sine, ozdravi to pre, Francuska te moli..

- Bilo mi je stalo i do ivota i do bojita. Bojala sam se: nai e probiti front, krenue u Srbiju, slomie nemake i bugarske pukove, smrvie ih, a ja neu biti meu njima, neu moi da vidim tu pobedu, neu moi da doivim tu slavu... Uzimala sam lekove, traila da mi svaki as previjaju ranu, hranu sam prosto gutala ne bi li to pre stala na noge. Ali, i ovde, u dalekoj Africi, umiru ranjenici, manje ih je u bolnici a sve vie i vie u oblinjem groblju. I ovde nesrena Srbija ostavlja kosti svoje dece...

Doe i taj as - da krenemo ponovo na front. Ukrcasmo se na lau. Sa mnom su i pitomci podoficirske kole. Jo golobradi, nisu barut ni omirisali, ali jedva ekaju da se uhvate ukotac s neprijateljem. Kad su saznali da sam bila na Solunskom bojitu - traili su da im priam o svemu to sam doivela. I ja sam priala neumorno i posmatrala ih: goreli su od elje da to pre stignu i late se oruja...

Dok je laa mirno plovila, a mi priali - najednom smo osetili strahoviti udar. Brodska sirena je zavijala strano i meni se inilo da nestajemo u talasima, da brod tone... Istrali smo na palubu. Padali smo jedni preko drugih. Brod se iskrivio. Vie nije bilo sumnje - tonuli smo...

Boe, mislila sam, zar je mogue da ovako zavrim u dubinama Sredozemnog mora, da budem hrana ribama... Ne, ne, moram se izvui, hou da ivim, da se borim, hou na front... Viem, ali me niko ne uje, jer vojnici uskau u amce i iezavaju... Znam da me je neko zgrabio i ubacio u amac... Neki su skakali u more, plivali prema nevidljivoj obali, nestajali...

Videla sam kada je brod potonuo. Kao da se more otvorilo i progutalo ga... Nikad nisam saznala koliko je vojnika

nastradalo, koliko je onih mladia eljnih borbe, ostalo u dubinama mora. Smrt me nije htela...

...Uestvovala sam u mnogim bitkama, ali mi je najtee bilo u Gornievskoj bici, polovinom septembra 1916. Moj Drugi peadijski topliki puk, zbog junatva nazvan Gvozdenim, bio je kod sela Cerova blizu Gornieva. Bugari nas iznenadie. Prvo napadoe nae susede dunavce, njihove predstrae isekoe na komade, pa navalie na nas. Njihovi ih oficiri napadoe i poterae pitoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, pijani ljuljaju se u hodu i pevaju svoju himnu umi Marica krvava i urlaju Ure, ure!. Mi ih pustimo blie, pa osusmo brzom paljbom. Tu smo ih strano namlatili.

Bile su gomile leeva. Mnogo mi se saalilo. U jednom trenutku prestala sam da gaam, nisam mogla vie da pucam u pijane ljude, grehota je. Tu sam, moda duu ogreila, ali morala sam - bio je rat.

A niko da me zaprosi

Novica Pei | 16. septembar 2013.

MI smo pevali kad nam je bilo najtee. Zapevali samo kada su nas francuske lae prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo ivi leevi

Vojvoda Vuk Vojin Popovi

MI smo pevali kad nam je bilo najtee. Zapevali samo kada su nas francuske lae prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo ivi leevi. Francuski mornari i oficiri plakali su sluajui nas, i govorili su: Kakav divan narod!. Pevali smo kada smo umirali na ostrvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu. Kada bismo u rovovima zapevali,

Bugari bi prestali da pucaju. Zato smo mi narod koji nikada nee da propadne. Voleli su me srpski vojnici, potovali, a i bojali su me se. Moda me zbog toga niko od mojih ratnih drugova nije zaprosio. Verovatno su mislili da bi Milunka, onako opasna u borbi, bila bomba i u braku.

Poto su obe strane uoile veliki znaaj masiva Kajmakalana, od ijeg je dranja zavisila sudbina celog graninog fronta na zapad do Bitolja, u nastavku saveznike ofanzive razvile su se ogorene, izuzetno teke i krvave borbe na toj planini. Te borbe su trajale punih 19 dana. Na sam Kajmakalan napadala je Drinska divizija, a levo od nje, na Starkov grob, Dunavska divizija, ojaana Prvom timokom brigadom. Napredujui korak po korak uz vrletnu planinu, tokom trodnevnih estokih okraja, trupe Drinske divizije su u nonom juriu 18. septembra ovladale vrhom Kajmakalana.

Iste noi bugarske trupe su izvrile etiri protivnapada, ali su svaki put odbijene i to sa ogromnim gubicima. Oni su, meutim, dovukli nova pojaanja, ak sa fronta na Strumi, i nou 26. septembra preotele vrh Kajmakalana. etiri dana kasnije, 30. septembra, Drinska divizija je, ojaana delom snaga Dunavske divizije i Dobrovoljakim odredom, ponovo zauzela Kajmakalan, a Dunavska divizija Starkov grob. Time je bugarski front na monoj planinskoj barijeri probijen, te su Prva i Trea armija preuzele gonjenje neprijatelja ka Crnoj reci.

Za osvajanje strateki vanog poloaja na vrhu Kajmakalana borio se Dobrovoljaki odred potpukovnika Vojina Popovia - vojvode Vuka.

- Vukov odred bee sastavljen od najboljih vojnika. Sve sami cvetovi Srbije. Mladii snani, lepi, odvani, brzi kao munja, neujni u hodu, vini svakom oruju, najee onom otrom i hladnom, spremni na rtvu za dobro roda svog - priala je Milunka.

ta se zapravo zbilo tog kobnog 29. novembra 1916. godine. Najtei dan za ratnike Dobrovoljakog odreda od njegovog formiranja bio je na Grunitu, vanom taktikom potezu Kajmakalanskog visa, ve danima se vode estoke borbe. Ko ovlada tim delom ratita ima otvorena vrata za dalja strategijska napredovanja.

Na liticama planinskih gromada, pored kojih se zmijasto provlai Crna reka, naikani su rovovi srpskih dobrovoljaca predvoeni slavnim komandantom vojvodom Vukom. Nasuprot njih su jake utvrde bugarskih faista koji bi da slome napad hrabrih oslobodilaca. Baene bombe uzajamno se vraaju, uje se dozivanje, psovke i prepirke i jednih i drugih, ali niko ne poputa, kao da imaju nameru da na tom kru svi izginu.

Osvanuo je 29. novembar 1916. godine. Dan oblaan i s vremena na vreme maglovit. Bugari od ranog jutra napadaju. Dobrovoljci estoko uzvraaju. Oko 14 asova jedna Vukova eta u kojoj su se posebno isticali komandantov ordonans Luka Stankovi, i Dragutin Jovanovi - vojvoda Lune, naglo je popustila. Vuk je to uoio i da ojaa moral boraca hitro joj staje na elo. Vodi je u juri, podilazei pod samo stenje, na koje su bili naikani bugarski vojnici. Zlom sudbinom odnekud je doletelo pare granate i pogodilo vojvodu Vuka u desnu ruku. On se na to ne osvre ve munjevitom brzinom prebacuje puku u levu ruku i grabi napred. Krv curi, ali on odbija da se skloni i bude previjen.

MIRIS KRVI SVUDA se osea miris krvi. Na sve strane su isprevrtana ljudska telesa, razbacana krvava vojnika sprema i polomljeno vojniko oruje. Gruniki vis jo uvek odoleva, trai veu, moda i najveu rtvu do sada, da bi konano pao u ruke oslobodilaca. Ve nekoliko dana smenjuju se jurii i jednih i drugih. Nemilice se gine ali niko ne uzmie. Vukovi dobrovoljci kao besni risovi napadaju.

Vojvoda Vuk hita da ovlada poloajem po svaku cenu. U punom zamahu ka tom cilju, trajno ga zaustavlja hitac ispaljen sa visoke stene. Velikog vojvodu Vuka zrno pogaa ispod desnog pazuha, prolazi mu kroz srce i izlazi na suprotnu stranu. Vuk pada na ruke svojih saboraca, koji ga hitro izvlae u zaklon da ne bi pao u ruke neprijatelju.

Oajniki krik starog dobrovoljca, dugogodinjeg Vukovog ordonansa ika Luke: Jao, pogibe mi komandant, oglasio je celom odredu da je veliko rodoljubivo srce legendarnog vojvode prestalo da kuca, na veliku nesreu porobljene Srbije i na optu radost njenih neprijatelja. Mesto na kojem je poginuo vojvoda nad vojvodama zove se Crni kamen.

Borbe na masivu Kajmakalana bile su izuzetno teke, o emu najreitije govore veliki gubici na obema stranama. Ukupni srpski gubici dostigli su ogroman broj od 4.643 borca izbaena iz stroja. Samo je Drinska divizija izgubila 3.804 borca, od kojih je 747 poginulo. U tim borbama poginulo je 39 oficira, od kojih tri komandanta bataljona, a ranjeno 137 oficira,

meu kojima i dva komandanta puka. O bugarskim gubicima, koji su svakako bili vei, postoje samo posredna svedoanstva.

Bugarski general Nedev, piui o borbama na Kajmakalanu, istie da su bugarski vojnici, izloeni uraganskoj vatri srpske artiljerije, zapali u teku psihiku krizu. Oni su, pie Nedev, poeli masovno da gube razum, postali su

ravnoduni na smrt; nisu prepoznavali svoje komandante i drugove, ak su poeli nesvesno da bee natrag; do veeri na poloajima je ostalo mnotvo ubijenih i ranjenih. Opisujui prizor koji su zatekli srpski vojnici po izlasku na Kajmakalan, ore Lazarevi kae da se pred njima ukazalo bojno polje formalno prekriveno leevima.

Kaplar Savi, napred!

Novica Pei | 17. septembar 2013.

Uvek u prvim borbenim redovima Toplikog gvozdenog puka. Prestolonaslednik odlikovao Milunku na Sv. Jovana 1917.

Sa odlijima na grudima

Osvajanje Kajmakalana spada u znaajnije ratne podvige srpske vojske. Vest o tom uspehu preporoene srpske vojske, koja je tu ponovo stupila na zemljite svoje drave, odjeknula je irom celog sveta gotovo kao i pobede kod Kumanova, na Ceru i Kolubari.

Neposredne posledice koje su se ispoljavale na frontu bile su velike. Bugari su napustili ceo granini front od Kajmakalana na zapad, ukljuujui i deo fronta ispred Konelija, mada nisu bili prisiljeni od francusko-ruske grupe koja je nastupala u tom pravcu, i povukli se na poloaje u luku Crne reke i u visini severne grke granice. Meutim, njihovo gonjenje koje su s velikim poletom otpoele srpska Prva i Trea armija, prestalo je na Crnoj reci, jer je i tom prilikom izostalo energino dejstvo francusko-ruskih trupa, poto je general Saraj odbio da uputi pojaanje srpskim trupama neophodno za nastavljanje ofanzive.

Bugarima su u meuvremenu pristigla znatna nemaka pojaanja, neprijatelj je uspeo da, povezujui svoje poloaje na Crnoj reci sa glavnom odbrambenom linijom na Nide-planini (Sokol i Dobro Polje), obezbedi solidnu vrstinu svoje odbrane.

ZATIJE PRED BURU Nakon velikih napora i gubitaka u viemesenim borbama tokom 1916. godine, nastalo je zatije. Poto su snage na Solunskom frontu bile uglavnom izjednaene, to se poetkom 1917. godine prelo se na pozicijski rat.

U borbama koje je Drugi topliki gvozdeni puk vodio na ovim prostorima posebno se istakla jurina grupa kojom je komandovala narednik srpske vojske - bomba Milunka Savi.

Za ispoljeno junatvo odlikovana je po drugi put zlatnim vojnikim Ordenom Karaoreve zvezde. Na grudi hrabre ratnice Orden je okaio lino komandant Srpske vojske prestolonaslednik Aleksandar Karaorevi.

Ratni zapis o tome ostavio je njen saborac, kapetan druge klase Miladin I. Vasovi iz Gajtana:

Danas je 17. januar 1917. godine, praznik Sveti Jovan, dan oblaan, navue se od neko doba magla, kroz maglu posipa sneg, suvie je hladno. Zove me vodnik i saoptava da e danas doi Prestolonaslednik, zato se vojnici iaju i briju, spremamo se, u 9 asova ceo se puk postroji i tako do 11 asova. U ovo vreme dolazi Prestolonaslednik Aleksandar Karaorevi, vrhovni komandant srpske vojske sa nekoliko oficira i naelnik taba Vrhovne komande i jo jedan eneral, ne znam kako se zove. Prestolonaslednik Aleksandar je govorio samo ove rei celom puku, poto je nazvao Boga svima, stao je na sredinu fronta i s konja govorio:

Junaci! Doao sam da vas vidim, moji hrabri i slavni heroji koji ste ceo svet zadivili borbom. Uvek verni svojoj Otadbini i svome kralju. Ja vas pozdravljam reima: da ivi junaki Drugi topliki puk! Svi u jednom viknusmo - iveo, iveo, iveo! Tri puta. Zatim je pozvao podnarednika Milunku Savi i dugo sa njom razgovarao, i tom prilikom okaio joj o grudi zlatni vojniki orden Karaoreve zvezde. Jo je pitao nekoliko vojnika i razgovarao sa njima. Posle tih razgovora i odlikovanja proli smo paradnim marem pored oficira i Prestolonaslednika Aleksandra i pozdravljali iste. Zatim smo puteni voljno.

Borbe u luku Crne reke, posle zastoja, nastavljene su 5. oktobra 1916. godine.

Teke borbe voene su na planinskom terenu sa bezbrojnim kamenitim visovima i strmim ukama, koje je trebalo danonono napadati i otimati od upornih bugarskih vojnika kojima su stalno pristizala svea pojaanja.

Napredujui stopu po stopu ka severu, srpske trupe su 17. i 18. novembra nakon mesec dana borbi, ovladale najvanijim objektima u luku Crne reke - kotama 1.212, 1.378 i prevojem kota 1.050 - Makovo. Padom tih poloaja uzdrmana je odbrana bugarsko-nemakih snaga na bitoljskom frontu. O tome su u nemakom zvaninom izvetaju kae: Kada su najzad izgubljene kote 1.212 i 1.378, Bitolj smo bez odlaganja morali napustiti; 11. armija je dobila zapovest da se povue na liniju Prespansko jezero - Pelister, du visova, severno od linije Bitolj - Repite, pa je, shodno tome, linija fronta zapadno od Crne reke povijena unazad.

Saveznike trupe ule su u naputeni Bitolj 19. novembra. Prema miljenju nemakih tabova, bugarsko-nemake snage su se u vreme bitke za Bitolj nalazile pred slomom. Meutim, one su uspele da se odre na novoj odbrambenoj liniji zato to saveznici nisu poslali krupnija pojaanja srpskoj vojsci, koja je u toku viemesenih napredovanja i gubitaka iscrpla svoju ofanzivnu snagu, ali je pokazala visoke ratnike kvalitete.

U svim iscrpljujuim borbama uestvovala je i Milunka Savi. Uvek u prvim redovima istila je teren sa svojim bombaima nepogreivo pogaajui cilj. U dnevnim izvetajima komandanta Toplikog gvozdenog puka vioj komandi Milunkino ime spominjano je samo po uspesima. U jednom prepadu zarobila je 43 neprijateljska vojnika u drugom 60 bugarskih ratnika... Jednog dana u puk je stigla vest da e smotru vojnika izvriti lino ministar vojni general Boidar Terzi. U predahu izmeu bitaka rastrali su se komandiri da pripreme vojnike za paradni stroj.

Pred uparaeni stroj boraca stigao je na konju ministar vojni eneral Boidar Terzi, nazvao vojnicima Boga, sjahao, primio raport i stao pred stroj:

- Kaplar Milunka Savi, dva koraka napred!

Uzbuena, zaneta mislima, izala je iz stroja u stavu mirno, sa suzama u oima primila je zlatnu Obilia medalju za hrabrost.

- Dajem ti ovo visoko odlikovanje za hrabro dranje u poslednjim juriima. estitam, kaplare.

- Hvala gospodine enerale. Starau se - vidno uzbuena odgovorila je Milunka Savi.

Odajui najvee priznanje srpskoj vojsci za ostvarene uspehe u toku ofanzive, Saraj je u svojoj dnevnoj zapovesti napisao da su srpski vojnici prvi naterali neprijatelja u bekstvo i da su njihovi uporni napori omoguili zauzee Bitolja, to je predstavljalo najvei uspeh saveznike ofanzive 1916. godine.

Heroini legija asti

Novica Pei | 18. septembar 2013.

Komandant saveznikih trupa, francuski general Moris Saraj pred postrojenim pukom okaio je Milunki orden francuske Legije asti

Milunka sa saborcima

MILUNKU Savi, dobrovoljku - podnarednika Prve ete, Treeg bataljona Drugog gvozdenog peadijskog toplikog puka Knjaz Mihailo, visoko su cenili srpski i savezniki komandanti. Za ratne zasluge odlikovana je najviim srpskim i saveznikim ratnim ordenima za hrabrost na bojnom polju.

Komandant saveznikih trupa, francuski general Moris Saraj pred postrojenim pukom okaio joj je orden francuske Legije asti. Za junatva u borbama na Solunskom frontu i juriu za osloboenje Srbije dobila je i druga najvia odlikovanja.

Milunka Savi je jedina ena dobitnik francuskog ordena Ratni krst sa zlatnom palmom, a prilikom uruenja tog odlikovanja pred njom su u znak pozdrava sputene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Lijea, Verdena i Marne. Polovinom 1918. godine Vrhovna komanda saveznikih armija naredila je da se pohvala junatvu srpskog narednika Milunke Savi proita pred strojem u stavu mirno svih jedinica Antante. Takva poast nije ukazana nijednom oficiru i generalu.

Odlikovanje joj je uruio komandant Solunskog fronta, general Fran dEpere.

MILUNKINA ODLIJA MILUNKA Savi nosilac je dva ordena Karaoreve zvezde s maevima, zlatne i srebrne Medalje za hrabrost Milo Obili, Spomenice rata 1913, Albanske spomenice, Spomenice rata za osloboenje i ujedinjenje od 1914. do 1918, dva ordena francuske Legije asti, britanskog odlikovanja Ordena Svetog Majkla, ruskog Krsta Svetog ora Pobedonosca. Jedina je ena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom - Ratnim krstom sa zlatnom palmom, koji se dodeljuje iskljuivo visokim oficirima.

Po osloboenju Bitolja, kad je otpoeo rovovski rat, dobrovoljno je ula u Moravsku jurinu etu, s najboljim i najhrabrijim ratnicima koje je imala Moravska divizija. O njenim junakim podvizima prialo se u svim saveznikim armijama, pisano je i u stranim zemljama, a posle rata s njom su se dopisivali francuski komandanti Emil Pol Emabl

Geprat (1856-1939) i Luj Feliks Mari Fransoa Frane dEpere (1856-1942). Iako je postala linost kojoj se svi dive, ona je ostajala skromna, kakva je uvek bila. Zbog svojih ratnih zasluga nazvana je srpska Jovanka Orleanka.

Prema optem planu generala Frane dEperea, bilo je predvieno da srpske trupe prve zaponu proboj Solunskog fronta, napadom 15. septembra 1918. godine. U naredbi Vrhovne komande za ofanzivu, proitane u svim jedinicama 13. septembra uvee, izmeu ostalog, se kae:

Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu proeti idejom: od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenaenja od strane neprijatelja, jer se njome postie rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u naim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez poinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. Naredba se zavrava reima: Junaci, napred u otadbinu. Mada je put u otadbinu vodio kroz bodljikave ice, kroz elinu zavesu kuruma i betonska utvrenja neprijatelja, naredba vojvode Miia, na koju se ekalo pune tri godine u tuini, izazvala je oduevljenje kod svih vojnika i oficira.

U ranim jutarnjim asovima 14. septembra poela je snana artiljerijska kanonada po neprijateljskim poloajima, koja je trajala puna 22 asa. Topovska rika i zagluujue eksplozije granata, koje su razarale bugarske prepreke, zaklone i sklonita, stvarale su utisak kao da se planine ljuljaju.

Posle mone artiljerijske pripreme, divizija prvog eelona Druge srpske armije krenule su u napad 15. septembra, u 5.30. Solunski front je probijen i narednim danima uspeh srpskih trupa i saveznika se irio kao nadolazea plima. Osloboena je Srbija i njen glavni grad Beograd.

Milunka Savi, dobrovoljac i bomba jurinog odeljenja Drugog toplikog gvozdenog puka Knjaz Mihailo, pobedonosno je ula u svoju otadbinu - Srbiju. U tekim i iscrpljujuim bojevima od 1912. do 1918. godine zadobila je i prebolela devet tekih rana, to u ratu, to posle rata na grudima joj je zasijalo dvanaest srpskih i stranih odlikovanja, muko vojniko odelo nosila je punih sedam godina. Iscrpljena i umorna ali srena i radosna prihvatila je u miru prvu vojnu slubu u Sarajevu, gde je 1919. godine demobilisana u inu narednika srpske vojske.

Posle rata, u Sarajevu, dok je bila na slubi u vojsci, venala se s Veljkom Gligoreviem (? - 1948), tada inovnikom Hipotekarne banke. Odmah potom nadeljena je dobrovoljakom kompetencijom povrine pet hektara (osam katastarskih jutara i 1.100 kvadratnih hvati obradive zemlje i potkunicom od 800 kvadratnih hvati) na novoosnovanoj dobrovoljakoj koloniji Marijin majur, kasnije nazvanoj Stepanovievo. Tamo je, uz pomo svojih ratnih drugova, takoe srpskih dobrovoljaca, izgradila vrlo lepu kuu, koju je nedugo zatim prepustila sestri Slavki i preselila se u Beograd.

Malo je onih koji danas znaju da je Milunka Savi jedno vreme ivela u Stepanovievu, uz svoje saborce, obraujui skromno pare zemlje mukotrpno kao i oni, dobijeno za ratne zasluge. Ona je bila ne samo ena ratnik ve i ena zemljoradnik, pri emu je zbog oskudice, umesto konjske imala zapregu od dve krave...

Slobodan Dui, poznati aforistiar, metanin Stepanovieva, pamti da je u siromatvu ivela dostojanstveno, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, dok je bila u selu.

S njom je tada bila jo jedna ena, njena sestra Slavka (imala je dva sina - Relju i Toplicu, koji su bili aci stepanovake osnovne kole). Nedugo potom Milunka se odselila u Beograd. U njenoj biografiji se ni ne pominje ovaj krai period ivota proveden uz svoje saborce u Stepanovievu, a to bi svakako trebalo ispraviti.

Lekcija oca Radenka

Novica Pei | 19. septembar 2013.

Duan Mirkovi, metanin Stepanovieva, pamti da je u kui Milunke Savi u Stepanovievu dugo vremena ivela njena sestra Slavka kod koje su esto boravila Milunkina deca

Milunka Savi

DUAN Mirkovi, metanin Stepanovieva, pamti da je u kui Milunke Savi u Stepanovievu dugo vremena ivela njena sestra Slavka kod koje su esto boravila Milunkina deca, naroito za vreme kolskih raspusta. Milunka je dolazila Slavki u goste i obino bi se vraala u Beograd sa neto jaja i drugih poljoprivrednih proizvoda u korpi.

Seam se jednog, za mene, neobinog dogaaja, od pre Drugog svetskog rata, koji se desio u vozu. Naime, ja sam uio srednju kolu u Novom Sadu gde sam putovao vozom svaki dan. Jednom prilikom se Milunka vraala za Beograd. Ona je kao nosilac Karaoreve zvezde, imala pravo na besplatnu vonju eleznicom. Tako je i tom prilikom ula u drugu klasu, kojom je u ono vreme putovala samo gospoda. Ja sam uao u susedni vagon tree klase. Pored mene se naao kondukter. Videvi da je jedna skromno obuena ena ula u viu klasu, kondukter proguna:

Kud je ona baba zalutala. Hitro poe da je vrati u treu klasu. Ja sam utao i posmatrao kroz prozor ta e se desiti. Kad je kondukter doao do Milunke i zatraio joj isprave, valjda da je kazni, ona mu je pokazala legitimaciju. Najednom se kondukter ukipi u stavu mirno i vojniki salutira Milunki.

Milunkin suprug Veljko, u Beogradu je dobio posao u poti, ali je ubrzo zapostavio porodicu i kasnije preminuo. Milunka, poto je bila bez kole, samouka, zaposlila se kao spremaica u Ministarstvu inostranih dela.

MOJA BAKA MILUNKA O TOME kakva je bila Milunka Savi svedoio je njen unuk Dejan Stankov, sin Milene, Milunkine roene erke. Roen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kui na Vodovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio vozie i vukao ih po ilimu. Bila je divna, topla i nena. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojice iz nae familije - Vinju, Zorku i Milku, ali i jo tridesetak druge dece - kae Dejan Stankov.

Iz braka s Veljkom Gligoreviem Milunka je rodila ker Milenu (1924) udatu za Vojislava Stankova, roenog u Srpskoj Crnji; njihov sin Dejan (1955), biohemiar, oenjen je Milenom (1951) roenom Jeliki, profesorom na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu; iz toga braka roeni su Milo (1982) farmaceut, i Mladen (1987).

Milunka je odgajila i tri usvojenice: Milku (koju je prve posleratne godine nala zaboravljenu na eleznikoj stanici u Stalau), Radmilu Vinju (1921-2004, svoju sestru od ujaka, roenu u poznim ujakovim i ujninim godinama) i Zorku (uzetu iz nekog sirotita na dalmatinskoj obali, za koju se ubrzo ustanovilo da je preleala meningitis i da je zbog toga, u izvesnoj meri, ostala hendikepirana); iza prve ostao je sin Slobodan, iza druge ki Slobodanka, stomatolog, i sin ore Ninkov, diplomirani pravnik, zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova, dok se trea nije udavala.

Ova hrabra i plemenita ena ikolovala je iz svoje kue jo trideset dvoje dece, to svojih roaka, to sa strane; dobar deo njih stekao je fakultetske diplome, a jedan ak dve. Mogla je to finansijski izdrati, jer je imala, kau njeni potomci, velike prinadlenosti: platu, invalidninu i zavidna francuska primanja uz dve Legije asti, a u slobodnom vremenu, uglavnom nou, ila je vojnike injele; u tom poslu pomagala su joj i deca. Njenima blinjim posebno je bilo zanimljivo kad je iz Bugarske (posle Drugog svetskog rata) stigao u Beograd, radi kolovanja, mladi po imenu Bebel Minkov, sin jednog od visokih komandanata bugarske vojske poraene u Velikom ratu, s oevom preporukom da se javi Milunki (koju je poznavao samo po priama iz rata) i zamoli da mu se nae pri ruci u prvim danima, dok sebi ne nae stan. Mladi je ostao da kod nje stanuje, a neto kasnije oenio se Radmilom Vinjom.

Milunka Savi se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevia iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi.

Zaljubila se u pet godina mlaeg momka, venali su se i naredne godine dobili erku Milenu. Brak je potom ugaen, jer se Veljko odselio u Banjaluku. kolovala je erku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeu Ivan Milutinovi. Tu je upoznala inenjera Vojislava Stankova i udala se za njega. Baba je ostala da ivi u svojoj kui na Vodovcu, a mi smo bili na Dorolu - pria Milunkin unuk Dejan Stankov. Dejan je esto od bake sluao ratne prie, ali, priznaje, kao deak ih nije razumeo.

- Priala mi je da je od oca Radenka nauila da se bori za ivot, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuu je doao neki Bugarin, bivi zarobljenik. Sprijateljili su se i oenila ga je jednom svojom erkom - pria Dejan Stankov.

Iznosi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karaorevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s poetka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja - Aribalda Rajsa, admirala Geprata, generala Frana dEperea.

I pored svetske slave, objanjava unuk, Milunka Savi posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajui status. Radila je kao valja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i kao istaica u Beogradu. Osam godina kasnije je unapreena - postala je istaica kancelarije nekog direktora. Od zlobnih inovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad nadniara.

...Imala je penziju, kuu... Mene je vodila u Niku Banju. itav razred aka je vodila kod Pelivana na kolae. Putovala je sa saborcima u Grku i Francusku u srpskoj narodnoj nonji i sa ordenjem na grudima - pria unuk Dejan.

Heroina nije podobna

Novica Pei | 20. septembar 2013.

U emisiji Kvadratura kruga unuk ore Minkov (od usvojene kerke) istakao je da im je baka Milunka priala o tome kako je otila u rat

Milunka Savi

U emisiji Kvadratura kruga unuk ore Minkov (od usvojene kerke) istakao je da im je baka Milunka priala o tome kako je otila u rat: Oiala je kosu, vezala grudi pojasom, obukla muko odelo i otila da ratuje. Dve godine je bila u vojnom stroju kao muko a da to niko ne primeti, to je jedinstven sluaj u svetu.

Drugi unuk od usvojene kerke Miroslav Savi, u pomenutoj emisiji, ispriao je kako im je baka priala o zarobljavanju Bugara u nekoj od bitaka na Solunskom frontu: ...Neprimetno je, sa dve odrafljene bombe ula u bugarski logor gde je bilo 43 vojnika i naredila da se predaju jer su opkoljeni, da pou sa njom u logor.

Miroslav dalje naglaava da Milunka uestvuje u proboju Solunskog fronta i meu prvima ulazi u Srbiju kao hrabar bomba. Francuski general Frae dEpere skida svoju Legiju asti i poklanja je Milunki.

Na svoju inauguraciju francuski predsednik De Gol je iz Srbije od svih saboraca pozvao jedino Milunku Savi.

Unuk Minkov naglaava da joj je francuska vlada nudila da, kao vitez Legije asti, ivi u Francuskoj, dobije penziju i stan. Milunka to odbija, jer je ona srpska majka i ne eli da ide iz Srbije.

Novinar Politike Kosta Dimitrijevi pie:

Milunka Savi najslavnija ena - srpski borac u balkanskim i Prvom svetskom ratu sa porodicom stanovala je u Skadarskoj ulici br 33, do uvene kafane Tri eira. ivela je sa svoje tri erke izdravajui ih od malih dravnih prihoda i zarade od pranja stotine prozora i stepenica u jednom velikom beogradskom nadletvu, a u slobodnim asovima, to je bilo samo nou, drala je preslicu i prela deci arape.

Prede vunu Milunka Savi, narednik srpske vojske sa odlijima Karaoreve zvezde, francuske Legije asti, Albanske spomenice, u Skadarskoj ulici 33, usred Beograda. U kuhinji jo gori gasna lampa jer su joj elektriku ukinuli. Vaniji je hleb od svetlosti i Milunka je morala da je rtvuje.

Umesto da ode u sanatorijum ili odmaralite za oporavak Milunka je posle osloboenja morala da misli na zaradu. Petnaest godina je radila najtee i najprljavije poslove. Milunka Savi sama izdrava svoju decu. Prima 900 dinara meseno.

- Kada dam za stan, ostane mi 480 dinara za nas etvoro. Samo hleba deca mi pojedu za 250 dinara. Ostane mi 230 dinara za namirnice, odelo, takse, deije knjige, cipele. Lepo kaem, da se poludi, nita vie.

Tako glasi hronika iz siromanih skadarlijskih dana Milunke Savi, kojoj je, oduevljen njenim junatvom, orden Karaoreve zvezde s maevima lino uruio vrhovni komandant srpske vojske regent Aleksandar Karaorevi, dok su joj dve Legije asti i francuski Krst sa zlatnom palmom predali general Saraj i maral - vojvoda Frane dEpere.

Nakon kraeg vremena kupila je skromnu kuu na Vodovcu gde je organizovala svoje domainstvo, posvetivi se gajenju dece i radei kao spremaica u Ministarstvu inostranih poslova.

Aprila 1971. godine Milunku Savi posetila je novinarka Ljiljana Banianin, napisala reportau o njoj, koja tada nije objavljena, jer je prema shvatanjima vlasti bila nacionalistika, veliala je srpskog heroja.

MOJI RATNI DRUGOVI - Dolaze Francuzi u Beograd, dolaze moji ratni drugovi, generali, oficiri, vojnici, pa kau: Zar za Milunku nije nita moglo bolje da se nae, zar ena - junak jo da se bori, i to za hleb? Nekada za vreme ratova bila sam zdrava i jaka kao kurjak. Vojvoda Putnik mislio je da sam krenula za nekim momkom u rat. Meutim, docnije su svi videli da se ne radi ni o kakvom momku nego da me je jedino patriotizam na to odluio.

Obuena u dva debela dempera, duge vunene arape, vunene dokolenice i povrh svega umotana u zimsko ebe - tako nas je doekala Milunka Savi, nekadanja ena bomba, najhrabrija ena ratnik u Prvom svetskom ratu, etiri puta ranjena, nosilac Karaoreve zvezde s maevima, dve Legije asti, Francuskog ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja. Sva odea na njoj ve davno je izgubila boju od dugog noenja i pranja.

Zatekli smo je u dvoritu ispred njene kue u Osmoj novoj 25, na Vodovcu, ba u trenutku kada se digla i krenula za prolenim suncem - kako se sunce pomera tako i ona ide za njim, ali ne skida debele dempere. Iako joj je osamdeset godina, kree se odseno, a kad nas je pozdravila, rukom je zamahnula kao vojnik kad hoe da otpozdravi.

To dvorite od jedva desetak kvadratnih metara, jedini je svet Milunke Savi - iz njega ve dve godine ona nikuda ne izlazi.

- Da mogu, ila bih nekud, bilo gde, al sam nemona pa ne smem da krenem, a nema ko da me vodi - kae Milunka Savi.

Kada nas je uvela u kuu, odmah je iznela svesku u kojoj je pisalo: U sluaju da se neto dogodi Milunki Savi, odmah javite Mileni Stankov, Milki Tomi i Vinji Minkov na ove adrese ...

- To su moje erke - kae Milunka.

Na drugom komadu hartije pie: Ako nekome trebaju podaci o Milunki Savi, obratite se njenim drugovima iz rata Tomi Vojnoviu i Aci Petroviu...

- Jedino me oni jo nisu zaboravili - kae Milunka Savi - Drugi ne znaju ni da sam iva. Ranije su bivi ratnici dolazili da me vide, ali su ve gotovo svi poumirali.

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj je Milunka Savi kao mladi vojnik sa raspletenom kosom, na drugoj u uniformi sa ordenjem. Zatim su tu jo dve slike sa vojnih sveanosti i u jednom ramu nekoliko porodinih fotografija. Na zidu se vide tragovi odnetih ramova.

- Dolazili su grdni ljudi da me vide pa kad pou, ponesu i slike.

- Evo, mama, ovo si ti a ovo su tvoji drugovi vojnici - skide Zora onu sliku sa vojnih sveanosti.

- Daj da vidim, nisam se dugo gledala. Da ste doli pre est godina, bili su oni jo ivi. Zoro, a gde mi je ona slika sa zastavom?

- Ne znam, mama, odneo ju je onaj oficir to je dolazio.

- A moje ordenje?

- I to su ti odneli. Dolazio jedan ovek pa kae: Daj, baba, ja u ih sve lepo oistiti i urediti. I vie se nije pojavljivao.

U paklu banjikog logora

Novica Pei | 21. septembar 2013.

ivot sa skromnom penzijom u kui bez ulice na Vodovcu. Ne, ne gladujemo, ali se ponekad i to desi

Milunka sa kerima

U MALOJ ostavi na polici nalaze se turija i dve banane. Tu je i gomila starih, pocepanih kaputa.

- Imam pet kaputa, sad sam ih spremila za pranje - objanjava Milunka. - Imam dosta i haljina, samo su sve ostarile.

Pritom otvara jedini orman i pokazuje dve-tri izbledele haljine i opranu posteljinu.

Milunka Savi meseno dobija 34.710 dinara penzije, 17.000 invalidnine i 1.000 dinara kao nosilac Karaoreve zvezde. Bolesna ki je dobijala novanu socijalnu pomo, ali joj je pre nekoliko godina ta pomo ukinuta.

- Nama dvema stigne. Negde pretekne, a negde ne dostigne. Nikad za jelo nisam mnogo marila, ali bi moglo da bude

bolje. Stigne nam za krompir i pasulj, a kad neko doe, uvek nam donese neto, bilo jabuke ili kafu. Glavno da nismo gladne. Pomagale su mi erke, ali one imaju decu, a para malo. Pre neki dan dolazio mi je zet, pa pita: "Treba li ta da ti pomognem?" A ja kaem, "Evo, okrei mi sobu". I sad smo razmestile stvari, ali ne znam kad e da doe.

poret u predsoblju je hladan. Ne loi se, jer Milunka i Zorka uglavnom jedu suvu hranu. "Jabuke i hleb, ili ljive i hleb", kae Milunka. Za te tri odaje u oronuloj kui i drveni klozet u dvoritu Milunka plaa 52.000 dinara godinje. Ispred kue nema ulice, ve je samo ugaena staza. Predvieno je da tuda proe moderan put, a onda e se i Milunkina kua ruiti. Dvorite je zasaeno cveem i uredno okopano. Zorka stalno neto isti i pere.

- Poruili su neki ljudi da e doi pa moram da uredim kuu - kae Zorka. - Pogledaj, mama, kako sam lepo oprala sve krpare. Sad ti je sve isto.

Milunka i Zorka ive sasvim odvojeno od sveta: bez novina, jer Milunka ne vidi da ita, a Zorka je nepismena.

Za teak ivot Milunke Savi, ene-junaka iz Prvog svetskog rata, socijalni radnici optine Vodovac saznali su od novinara koji su je, nakon Drugog svetskog rata, obilazili i preko tampe napisima pokrenuli inicijativu za pomo.

"Nismo znali u kakvim uslovima ivi Milunka Savi, 83-godinja starica, nosilac Karaoreve zvezde, dveju Legija asti i mnogih drugih odlikovanja iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Hrabra ena, o kojoj su napisane mnoge stranice, nije nam se obraala za pomo od 1968. godine. Sada kad ujemo da joj nije lako, preduzeemo sve da joj olakamo starake dane" - obeali su, tada, u beogradskoj Skuptini optine Vodovac na ijoj teritoriji ivi ena - junak.

- Ostarela Milunka staratelj je svojoj kerki, koja je i sama zala u godine. Njih dve ive zajedno. Oigledno potrebna im je naa pomo - naglasio je dr Sava Terzi, psiholog Centra za socijalni rad.

ZASLUNI GRAANIN SKUPTINA grada Beograda je Milunki Savi, kao zaslunom graaninu Beograda iz Prvog svetskog rata, dodelila jednosobni komforni stan u Ulici brae Jerkovi br. 61. Kljuevi nametenog stana su predati Milunki Savi 3. 5. 1970. godine na skromnoj sveanosti, kojoj su prisustvovali i predstavnici Skuptine grada Beograda.

Nedeljka Gruiki, direktor Centra, kae:

- udi me da nam o ovom niko nije nita javljao. U Domu zdravlja u Krivolakoj ulici postoji patronana sluba. Oko 25 sestara obilaze teren, pomau u ovakvim i slinim sluajevima. Ostareloj junak-eni vie panje trebalo bi da posvete borake organizacije i mesne zajednice.

Mada je doekala teku starost, Milunka Savi je ponosna. Nije traila pomo, ak ni od suseda.

- esto razgovaramo sa staricom. Ona nikad ne govori o svojim nedaama. A mi nita ne preduzimamo, jer je esto poseuju njene tri kerke, koje stanuju u Beogradu.

To je rekla Milunka okovi. Ona je jedna od susetki Milunke Savi, kojoj valja olakati starake dane ne samo zbog ratnih podviga od pre pola veka, ne samo zbog silnog ordenja, ne samo zbog toga, mada je njen ivot najlepi primer rodoljublja, humanosti, hrabrosti, skromnosti ...

Milunka Savi u svom malenom domu esto je govorila novinarima koji su je najee poseivali:

- Zaboravila sam mnogo dogaaja. Pokuajte da shvatite oveka koji je zaboravio svoj ivot. Ostala sam i bez mnogih svedodbi o vojevanju. Dolazili su, istina, u poetku razni ljudi k meni. Vodili me na sveanosti, prikazivali kao udo. Onda su me ostavljali samu. Namernici su odnosili ono to im se svialo, svedodbe i odlija ...

U Drugom svetskom ratu:

- Prokazali su me neki prokletnici Nemcima, prokazali su me da volim i pomaem partizane ...

Deset meseci provela je u banjikom logoru. Opet je izdrala nevolje.

- Sada kao da me ljudi zaboravljaju. Jer, eto, goste retko imam.

Starica je ivela sa kerkom Zorkom, koja je bila stopostotni invalid. Milunka je bila Zorkin staratelj, a i samoj je trebao neko da bdi nad njom.

- Ruku na srce, pomau mi deca, koliko mogu, mada imaju svoje porodice, i nedae. A vlast je, to me najvie boli, sasvim digla ruke od mene. Kao da sam ve umrla, kao da me nema. Nedavno sam nazebla, est nedelja sam bolovala, a optinska vlast me nije posetila ... Recite, deco, jesam li to zasluila? - jadala se Milunka.

Starica, ipak, nije bila ljuta:

- Imam penziju od 1.160 dinara. To mi je i previe. ta e mi pare, nije sve u novcu. Ne, nemojte, ipak napisati da gladujem, to se samo ponekad desi. Sluajno je tako danas, pa nemam ime da vas posluim, oprostite...

U tom trenutku izborano lice se osmehivalo na izvinjavajui i pomalo tuan nain, tuan jer su uvele oi bile pune suza.

Milunka Savi, nakon apela javnosti, i na inicijativu gradonaelnika Branka Peia, potomka ratnog dobrovoljca, dobila je od Gradske skuptine komforan stan u Ulici Brae Jerkovia 61.

Vlast ogreila duu

Novica Pei | 22. septembar 2013.

Za srpsku Jovanku Orleanku nije bilo mesta u Aleji velikana. Jedini spomenik Milunki Savi u Joanikoj Banji

Spomenik u Joanikoj Banji

NASELJE brae Jerkovi dobilo je novog znamenitog stanovnika: poznatu linost - srpsku heroinu, Milunku Savi, bombaa Prvog svetskog rata, nosioca dva odlikovanja Legije asti, Karaoreve zvezde sa maevima, Albanske spomenice i jo nekoliko drugih.

Za primerom Skuptine povela su se i trgovinska preduzea. Novi dom joj je celi stan opremio nametajem. Elektrotehna je dala poret i bojler, Obodin iz Cetinja - svoj milioniti friider, Beoteks - posteljinu, Robna kua Beograd obuu i odeu, Beogradska trnica - posue, Centroprom - namirnice, a Srpska knjievna zadruga slike (reprodukcije).

U ast useljenja u novi stan domaica je priredila malu sveanost, kojoj su, pored rodbine i prijatelja, prisustvovali i predstavnici Gradske skuptine i tampe.

Dobrovoljka Milunka Savi, srpska heroina, ena sa najveim brojem srpskih i stranih ratnih odlikovanja, otila je na veni poinak 5. oktobra 1973. godine. Preminula je u svom stanu, onako kako je i tokom posleratnog perioda ivela - radei.

- Tog oktobarskog jutra zatekao sam baku zaspalu na stolici, tako mi je izgledalo. Runi rad joj je ispao iz ruku. Naalost, baka je preminula - ispriao je unuk ore Minkov.

PORED KRALJA PETRA UDRUENJE ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i potovalaca u Beogradu, koje vie od 100 godina uva od zaborava uinak ratnih dobrovoljaca u oslobodilakim ratovima Srbije do 1918. godine, ratnu dobrovoljku Milunku Savi proglasilo je za svog poasnog lana. Njena slika se u spomen-sobi Udruenja nalazi na istaknutom mestu, pored kralja Petra Prvog Karaorevia, osnivaa Udruenja i potpukovnika Vojina Popovia - vojvode Vuka.

- Milunka Savi nije sahranjena u Aleji velikana, ve u porodinoj grobnici, na Novom groblju u Beogradu. Na veni poinak nije ispraena uz dravne i vojne poasti, iako je to zasluila. Sahranila je porodica - naglaava Milunkin unuk Dejan Stankov.

Po njegovoj prii, porodica je 5. oktobra 1973. godine obavestila Skuptinu grada Beograda da je Milunka Savi preminula i dobila odgovor da saekaju sa sahranom koji dan. ekali su nekoliko dana, a potom su je o svom troku sahranili. Iz Skuptine grada Beograda nikada im se vie niko nije javio.

- Moja baka Milunka, kao i majka Milena Stankov, sahranjene su, zapravo, na ratnikoj parceli broj 101. To je naa porodina grobnica, u kojoj je baka sahranjena 1973. godine, a moja majka 1987. Prilikom sahrane bake Milunke govorili su visoki oficiri JNA i predstavnici Drutva za negovanje spomenika i tradicija oslobodilakih ratova - objanjava dalje unuk Dejan.

Svedoei u emisiji na RTS vojni istoriar Milovan Prelevi, koji je govorio na sahrani, rekao je da je sramota da je srpska heroina sahranjena u privatnoj grobnici, pored ograde na kraju Novog groblja u Beogradu.

Na nadgrobnoj ploi pie: Milunka Savi Gligorevi, nosilac Karaoreve zvezde 1890-1973. Ki Milena Stankov 1924-1987. Potovaoci su na crni mermer poloili zeleni venac sa porukom: S potovanjem i ljubavlju Milunki Savi - potomci 1912-1920. Novi Beograd

Kako u srpskoj istoriji nema boljeg primera nacionalnog herojstva od Milunke Savi, Institut za istoriju pokrenuo je inicijativu da se Milunka Savi sahrani u Aleji velikana, ali je sve to ostalo samo na ideji, jer gradska vlast ima prea posla.

- Prvi put od Novosti ujem za tu ideju. Nama se niko iz RTS i Skuptine grada nije obraao, niti je traio nae miljenje. Mi kao direktni naslednici Milunke Savi prihvatamo ovu inicijativu. A verujem da tako misle i Milunkini roaci iz Kraljeva i aka - rekao nam je vidno iznenaen Dejan Stankov.

Na njenoj kui na Vodovcu, danas Ulici Milunke Savi, postavljana je spomen-ploa.

U Joanikoj Banji, na inicijativu mnogih poklonika njenog ratnikog dela i prilozima dobrotvora, podignut joj je spomenik u prirodnoj veliini. I to je sve.

Srbija se nije na pravi nain oduila eni - ratnikoj legendi Milunki Savi. U Titovoj Jugoslaviji veliati Milunkino delo bilo je nemogue, jer bi to remetilo meunacionalne odnose, ali ta nas u ovom vremenu sputava da Milunkino delo ne verifikujemo na pravi nain. Milunkina kua u zaseoku Koprivnici stoji zaputena, zarasla u korov. Zato nije obnovljena, da postane mesto gde e se mladi saznavati istorijsku istinu i nadahnjivati se rodoljubljem. U Stepanovievu, u kui gde je jedno vreme boravila srpska Jovanka Orleanka, nikakvog znaka o tome. U selu malo ko zna da je tu Milunka ivela.

KRAJ