MIEL UELBEK

Pokoravanje

bojana888

I

Graja ga dovede u Sen-Silpis; lanovi hora su se razilazili; crkva e svaki as

biti zatvorena. Trebalo je da pokuam da se molim, ree on sebi; bolje bi mi to

bilo, nego da sedim na stolici i sanjarim zabadava; ali, da se molim? Ne

oseam elju za tim; proganja me katolianstvo, vrti mi se u glavi od tamjana i

voska, vrzmam se naokolo, do suza dirnut katolikim molitvama, do sri ganut

katolikim psalmodijama i pesmama. Gadim se svog ivota, umorio sam se ve

od sebe, ali odavde dokle sam ja stigao pa do nekog drugog ivota - e, imalo bi

tu mnogo da se ide! Sem toga... sem toga... ako se i oseam uznemireno u tim

crkvicama, im iz njih izaem postajem neosetljiv ponovo, suv. U sutini, ree

on sebi ustajui, pa se zaputi iza nekoliko njih koji, pod budnim okom

crkvenjakovim, iahu prema vratima, u sutini, meni je srce skorelo, i dima se

nahvatalo na terevenkama, nisam ja vie nizata.

(-K. Uismans, Na putu)

Svih tih godina moje tune mladosti, Uismans mi je bio saputnik, verni

prijatelj; nijednom nisam posumnjao u njega, nijednom se ne naoh u iskuenju da

ga napustim, ni da se okrenem nekom drugom; a onda, jednog popodneva u mesecu

junu 2007, poto sam dugo ekao i dugo oklevao, moda i malo vie nego to je

prihvatljivo, konano pred komisijom Univerziteta Pariz IV - Sorbona odbranih

doktorsku disertaciju pod naslovom oris-Karl Uismans, ili izlazak iz tunela. Poev

od sutradan ujutro (ili moebiti poev ve od te veeri, ne mogu pouzdano da tvrdim,

jer to vee posle odbrane disertacije proveo sam sm, u vrlo alkoholisanom stanju),

shvatio sam da je jedan deo mog ivota okonan, i da je taj deo verovatno bio onaj

najbolji.

Tako to biva u ovim naim drutvima, jo zapadnim i socijaldemokratskim,

tako to biva sa svima koji zavre studije, s tim to veina njih toga nije svesna, bar ne

odmah, budui hipnotisana jal eljom za novcem, jal, moda, potroakom

udnjom, kako hoe to kod onih primitivnijih, onih kod kojih se razvila ea

zavisnost od pojedinih proizvoda (oni su manjina; kod veine, kod onih

promiljenijih i staloenijih, razvija se jednostavna opinjenost novcem, tim

neumornim Protejem), hipnotisana, dakle, i to jo vie, eljom da se dokae, da sebi

stvori poloaj u drutvu na kojem e joj zavideti u jednom svetu koji oni, puni nade,

zamiljaju kao svet u kojem vlada takmienje, oni, podjareni oboavaoci raznorodnih

ikona: sportista, modnih kreatora, internet portala, glumaca, manekenki.

Iz razliitih psiholokih razloga, u koje niti sam struan niti elim dublje da

zalazim, osetno se udaljavam od takve eme. Dana prvog aprila 1866, kada mu je bilo

osamnaest godina, oris-Karl Uismans zapoeo je karijeru u svojstvu inovnika este

klase pri Ministarstvu unutranjih dela i vera. Godine 1874. objavio je, o sopstvenom

troku, prvu zbirku pesama u prozi, Kutija sa zainima, o kojoj se vrlo malo pisalo

izuzmemo li jedan lanak, izrazito bratski nastrojen, Teodora de Banvila. Poeci

Uismansovi nisu, kako se vidi, ni po emu bili gromoglasni.

I tako je tekao njegov inovniki ivot, a uz njega i ivot uopte. Treeg

septembra 1893. dodeljena mu je Legija asti za zasluge u obavljanju javne funkcije.

Penzionisan je 1898, kada se - poto su Uismansu konano odobrili zahtev za odlazak

u penziju iz linih razloga - navrilo trideset godina otkako je stupio u slubu. U

meuvremenu je uspeo da napie knjige na osnovu kojih sam, posle vie od jednog

veka, tog oveka poeo da doivljavam kao prijatelja. Mnogo se stvari, i previe, moe

napisati o knjievnosti (a ja se, kao akademski graanin specijalizovan u toj oblasti,

smatram prvenstveno merodavnim da o tome govorim). U emu je knjievnost, kao

glavna umetnost Zapada koji gasne pred naim oima, toliko specifina - nije nimalo

teko odrediti. Kao i knjievnost, i muzika moe da izrazi jedan preokret,

emocionalni obrt, tugu ili sveproimajui zanos; kao i knjievnost, i slikarstvo moe

da nas zadivi, da nas navede da na svet pogledamo drugaijim oima. Ali jedino

knjievnost u vama budi to oseanje kontakta s drugim ljudskim duhom, sa tim

duhom u njegovoj sveukupnosti, sa svim njegovim slabostima i veliinom, njegovim

ogranienjima, niskostima, fiks-idejama, verovanjima; sa svime onim to taj duh

podbunjuje, zanima, uzbuuje ili odbija. Jedino vam knjievnost moe omoguiti da

stupite u kontakt s duhom pokojnika, i to na nain neposredniji, potpuniji i dublji

nego to biste to postigli vodei razgovor s prijateljem; koliko god neko prijateljstvo

bilo duboko i dugoveno, nikada se u jednom razgovoru neemo otvoriti tako

potpuno kao to to inimo pred praznim listom, obraajui se nepoznatom primaocu.

S druge strane, naravno, kada je o knjievnosti re, znaaj svakako imaju lepota stila i

muzikalnost reenica; dubina autorovog promiljanja i originalnost njegovih misli

takoe se ne mogu zanemariti; ali pisac je, pre svega, ljudsko bie prisutno u svojim

knjigama, i da li to ljudsko bie pie veoma dobro ili veoma slabo u krajnjoj liniji i

nije mnogo vano; sutina je u tome da ono pie i da je prisutno u svojim knjigama

(udo te su za jedno tako jednostavno stanje, na prvi pogled tako neuoljivo, a u zbilji

i te kako vidljivo, filozofi razliitih kola pokazali tako malo interesovanja; ljudska

bia, u naelu, za razliku od kakvoe, poseduju jednaku koliinu sebe - sva su bia, u

principu, manje-vie isto prisutna; stoga nije puki utisak, sa distance od nekoliko

vekova, da se, kako stranice odmiu, haba tivo diktirano vie duhom vremena negoli

istom individualnou; jer iza tog dela stoji jedno nesigurno bie, koje se s

vremenom pretvara u anonimnu utvaru). Isto tako, kad volimo neku knjigu, mi pre

svega volimo njenog autora, i oseamo potrebu da ga upoznamo, da sa njim

provodimo dane. A za tih sedam godina koliko sam radio na disertaciji, ja sam iveo

u Uismansovom drutvu, u njegovom maltene neprestanom prisustvu. Roen u Ulici

Sie, stanovao u ulicama Sevr i Mesje, Uismans je umro u Ulici Sen-Plasid, da bi ga

potom sahranili na groblju na Monparnasu. Gotovo itav svoj vek proveo je unutar

granica pariskog estog arondismana; isto vai i za njegov profesionalni ivot, to jest

neto vie od trideset godina provedenih u kancelarijama Ministarstva unutranjih

dela i vera. I ja sam u to vreme stanovao u estom arondismanu u Parizu, u jednoj

vlanoj i hladnoj, a pre svega izrazito mranoj sobi - prozori su gledali na majuno

dvoritance, jo malo pa kao neko rudarsko okno, tako da sam ve od jutra morao da

palim svetlo. Siromaan sam bio u to vreme, i da mi je tad zapalo da uestvujem u

nekom od onih ispitivanja javnog mnjenja koja malo-malo pa mere puls mladih,

bez ikakve sumnje bih svoje ivotne uslove opisao kao vrlo teke. Pa ipak, kad sam

odbranio tezu, i kad je svanuo novi dan (ili moda ve te iste veeri), prvo to mi je

palo na pamet bilo je da sam izgubio neto neprocenjivo, neto to vie nikada neu

nai - slobodu. Godinama su mi poslednji ostaci umirue socijaldemokratije

omoguavali (posredstvom stipendije, sistema popusta i socijalnih olakica,

osrednjih, ali po cenama pristupanih obroka u univerzitetskom restoranu) da sve

svoje dane posvetim aktivnosti koju sam sam odabrao: slobodnom intelektualnom

druenju s jednim prijateljem. Kao to je to, s punim pravom, primetio Andre Breton,

Uismansov humor predstavlja jedinstven primer velikodunog humora, koji itaoca

stavlja u poziciju da bude korak ispred samog pisca, pozivajui ga, zapravo, da se

unapred naruga piscu i tom preobilju alopojnih, grozomornih ili podsmeha

dostojnih opisa. Od te velikodunosti ja sam se okoristio bolje nego iko drugi, dok

sam nosio porcije remulade sa celerom iii pirea od bakalara na metalnim bolnikim

posluavnicima koje je univerzitetski restoran Bilije delio zlehudim korisnicima

(onima koji, oito, nisu imali kuda, koji su, bez sumnje, bili odbijeni u svim iole

pristojnim univerzitetskim restoranima, ali koji su ipak imali studentsku karticu za

menzu, jer to im niko nije mogao oduzeti), i sve vreme matao o Uismansovim

pridevima, otuan sir, straan prag, zamiljajui i njega kako uzima jedan od tih

metalnih posluavnika, poput zatvorskih, kakve on nikada nije ni video, i odmah bih

se osetio malo manje nesrenim, malo manje usamljenim u univerzitetskom

restoranu Bilije.

Ali svemu je tome doao kraj; svreno je, generalno, bilo s mojom mladou.

Sada sam (i to ubrzo, oigledno) morao da se suoim s procesom profesionalne

afirmacije. emu se ama ba ni najmanje nisam radovao.

Univerzitetske studije u oblasti knjievnosti, kao to znamo, ne vode praktino

niemu, izuzev u sluaju onih studenata koji su najobdareniji za to da i sami postanu

univerzitetski profesori u oblasti knjievnosti - tu smo, sve u svemu, suoeni sa

situacijom prilino kominom, gde sistem za jedini cilj ima svoju vlastitu

reprodukciju, uz procenat otpada od preko 95%. Samim tim, studije knjievnosti

nikom ne kode i mogu, tavie, da predstavljaju jednu, istina neveliku, prednost.

Jedna mlada devojka koja konkurie za radno mesto prodavaice kod Selina ili

Ermesa, po prirodi stvari bi, na prvom mestu, trebalo da vodi rauna o svom

spoljanjem izgledu; ali diploma ili master u oblasti savremene knjievnosti mogli bi

joj dobro doi kao svojevrstan kec iz rukava koji samome poslodavcu, mimo

praktine osposobljenosti kandidatkinje, jemi da ova raspolae izvesnom

intelektualnom agilnou zahvaljujui kojoj bi eventualno mogla da napreduje u

karijeri - pri emu se u vidu, pored ostalog, ima i injenica da je knjievnost, kao

takva, uvek podrazumevala odreenu pozitivnu konotaciju u sferi industrije luksuza.

to se mene tie, ja sam sebe video kao nekoga ko drutvu najobdarenijih

studenata istina pripada, ali kao marginalac. Napisao sam jednu dobru disertaciju,

toga sam bio svestan, i oekivao sam javnu pohvalu; pa ipak, prijatno su me

iznenadile jednoglasne estitke lanova komisije, a posebno mi je drago bilo kad sam

proitao obrazloenje komisije, koje je bilo odlino, sve u samim hvalospevima

takorei; imao sam, u tom smislu, dobre izglede da, ukoliko to budem eleo, dobijem

zvanje vieg predavaa. Moj ivot je, sve u svemu, po predvidivoj jednolinosti i

plitkosti, i nadalje liio na ivot koji je Uismans vodio nekih vek i po ranije. Prve

godine punoletstva proveo sam na univerzitetu; tu u verovatno provesti i poslednje,

i to moda na istom univerzitetu (to u stvarnosti i nee biti sluaj; zvanja sam stekao

na Univerzitetu Pariz IV - Sorbona, a postavljen sam za predavaa na Univerzitetu

Pariz III, neto manje prestinom, ali smetenom u Petom arondismanu, na svega

nekoliko stotina metara od mog starog fakulteta).

Ja, u stvari, nisam bio stvoren za prosvetnog radnika - petnaest godina

kasnije, sam tok moje karijere potvrdie da od poetka zapravo nisam bio za to.

Nekolika iskustva s mentorskim radom, u koji sam se uputao ne bih li svoj ivot

podigao na vii nivo, vrlo rano su me uvrstila u uverenju da je prenoenje znanja u

veini sluajeva nemogue, da su razlike izmeu ljudskih inteligencija ekstremne, i

da nita ne moe ni da otkloni, pa ak ni da ublai tu temeljnu nejednakost. Ono to

je moda jo samo dodatno pogoravalo stvari, ja nisam voleo mlade - ak ni u vreme

kada se i za mene moglo rei da pripadam njihovom taboru. inilo mi se da sama

ideja mladosti podrazumeva izvestan entuzijazam u pogledu ivota, ili moebiti

izvestan bunt, a sve to praeno jednim, najblae reeno, neodreenim oseanjem

nadmoi u odnosu na generaciju koju su ti mladi pozvani da zamene; ja tako neto

nikada ni izbliza nisam osetio. Pa ipak, u mladosti sam imao drugove - ili, precizniji

da budem, bilo je tu nekih kolega s kojima mi nije bilo nezamislivo da izmeu dva

predavanja odem na kafu ili na pivo. Imao sam, na prvom mestu, ljubavnice - ili,

kako smo to zvali u to vreme (moda se i sad tako kae) - enske, koje sam menjao

najmanje jednom godinje. Ti ljubavni odnosi odvijali su se po manje-vie

nepromenjivoj emi. U njih se stupalo poetkom jesenjeg semestra, za vreme

mentorskog rada, ili prilikom razmene beleaka sa predavanja, ili, opet, u nekoj od

onih brojnih prilika kada se ljudi drue, a koje su tako este u studentskom ivotu, i

iji nagli izostanak odmah po ulasku u profesionalni ivot veinu ljudskih bia baci u

samou koja je koliko zaprepaujua toliko i radikalna. Potom bi se ti odnosi

razvijali u toku cele godine, noi bismo provodili ili kod jednoga ili kod drugoga

(najee, u stvari, kod njih, zato to bi se ispostavilo da je taj sumrani, to e rei

nezdravi ambijent moje sobe neugodan za ljubavne sastanke), i tu su se odigravali i

seksualni aktovi (na zadovoljstvo koje je, kako ja elim da mislim, bilo obostrano). A

kad bismo se vratili s letnjeg raspusta, dakle na poetku nove kolske godine, tim

vezama bi doao kraj, skoro uvek na inicijativu tih devojaka. One bi svaki put

doivele neto preko leta, takav bi mi izgovor dale, najee bez priblinijeg

objanjenja; bilo je i onih koje su, bez sumnje, manje vodile rauna o mojim

oseanjima, pa bi konkretno rekle da su upoznale nekoga. Da, i ta onda? Pa i ja sam

neko. Njihova objanjenja, zasnovana na injeninom stanju, meni su se inila

nedovoljnim; one zaista jesu, to ja ne negiram, upoznale nekoga; ali to to su tom

susretu pridavale dovoljno veliku teinu da zbog njega prekinu nau vezu i upuste se

u tu, novu vezu - to ve nije bilo nita drugo nego primena modela ljubavnog

ponaanja koji je u isti mah i moan i sam po sebi razumljiv, i tim moniji to se vie

sam po sebi podrazumeva.

Po ljubavnom modelu koji je preovladavao u doba moje mladosti (a nita mi

ne daje povoda da pomislim kako su se stvari, u meuvremenu, bitno promenile), od

mladih ljudi se oekivalo da, posle jednog kratkog perioda seksualnog lutanja, koji

otprilike odgovara dobu to prethodi adolescenciji, ponu da ulaze u due ljubavne

veze, obeleene strogom monogamijom, kao i da se okrenu aktivnostima koje nisu

iskljuivo seksualne, ve i drutvene (izlasci, vikendi, letovanja). Ni ti odnosi jo sami

po sebi nisu znaili nita konano, ali ih je svakako trebalo smatrati nekom vrstom

egrtovanja, da mladi naue ta je to ljubavna veza, i nekom vrstom stairanja (koje

se u to vreme odigrava i na profesionalnom planu, kao uvod u stupanje u prvu

slubu). Ljubavne veze razliite duine trajanja (one jednogodinje su se, po mom

vienju stvari, mogle smatrati prihvatljivima), zatim ukupan broj tih veza (prosek od

deset do dvadeset nametao se kao razumna priblina vrednost) - smatralo se da kroz

sve to ovek treba da proe pre nego to e, poput nekakve apoteoze, dosegnuti tu

vrhovnu vezu, vezu koja e ovoga puta po karakteru biti brana i konana, koja e za

ishod imati raanje dece i zasnivanje porodice.

Savrena nitavnost ove eme prikazae mi se u svom pravom obliku tek

mnogo kasnije, zapravo tek nedavno, kada mi se ukazala prilika da u razmaku od

nekoliko nedelja sluajno upoznam prvo Oreliju, a potom Sandru (s tim to sam

ubeen da ni susreti s Kloe i Violen ne bi osetno uticali na moje zakljuke). Od asa

kad sam kroio u baskijski restoran u koji sam bio pozvao Oreliju na veeru, shvatio

sam da me eka jedno katastrofalno vee. Iako smo popili dve boce belog irolegija -

pio sam, zapravo, uglavnom ja - iz trenutka u trenutak bivalo mi je sve tee, a od

jednog momenta i neizvodljivo da odrim razuman nivo srdanosti u optenju. Iako

to ni samome sebi nisam mogao da objasnim, uinilo mi se najednom nekako

neotesanim i bezmalo nezamislivim da u tom razgovoru prizivam neke zajednike

uspomene. Oigledno je bilo da Orelija do toga asa nije uspela da ue u duu vezu,

da su sporadine avanture u njoj izazivale sve vee gaenje, i da je njen sentimentalni

ivot napredovao u pravcu konane i totalne propasti. No, ona je ipak pokuavala, ili

je, u najmanju ruku, jednom pokuala da ostvari vezu, ali bez uspeha - shvatio sam to

na osnovu raznih indicija - a gorina i jetkost s kojima je pominjala svoje muke

kolege (doli smo, ta ete, i do toga da priamo o njenoj profesiji - bila je, inae,

zaduena za komunikacije u jednom interprofesionalnom sindikatu vinara iz Bordoa,

i mnogo je putovala, naroito po Aziji, u svrhu promocije vrhunskih francuskih vina)

na surov su nain otkrivale da je u ivotu gadno nadrljala. Iznenadilo me je, stoga,

to me je ipak pozvala, trenutak pre nego to e izai iz taksija, da popijemo jo po

jedno; ova je, rekoh sebi, stvarno na izmaku snaga, i ve onog trenutka kad su se

vrata lifta zatvorila za nama ja sam znao da se nita nee dogoditi, da ne oseam

nikakvu elju ak ni da je vidim golu, da bih, tavie, to radije izbegao, ali svejedno,

do toga je ipak dolo, i meni je jedino ostalo da potvrdim ono to sam ve unapred

oseao: nije ona nadrljala samo na emocionalnom planu, nego je i njeno telo

pretrpelo nepopravljivu tetu, zadnjica i grudi behu ostale tek smrale, smanjene,

mlitave i oklembeene mesnate povrine, i nju vie niko nije, i niko je vie i nee

smatrati objektom poude.

Moj ruak sa Sandrom protekao je po manje ili vie istom ablonu, uz pokoju

varijaciju (restoran s plodovima mora, a ona - poslovna sekretarica u

multinacionalnoj farmaceutskoj kompaniji), dok je zavrnica bila, kad se podvue

crta, istovetna, s tim to je Sandra - malo punija i vedrija od Orelije - na mene

ostavila utisak neto manje poodmakle tronosti. Jeste tuga njena bila velika, jeste

bila neizleiva, i ja sam znao da e mi na kraju sve otkriti; kao i Orelija, ona je u

sutini bila jedna od onih ptica u mazutu, pri emu je Sandra uspela da sauva, ako

mogu tako da se izrazim, izraeniju sposobnost da mrda krilima. Kroz godinu ili dve

dii e ruke od svih branih ambicija, njena jo ne sasvim ugaena senzualnost

naterae je da potrai drutvo mladih mukaraca, postae ono to se u mojoj

mladosti zvalo kuguarka, i to e, oigledno, potrajati nekoliko godina, desetak u

najboljem sluaju, pre nego to je splanjavanje njene puti, ovoga puta bespovratno,

ne odvede u trajnu samou.

Mogao sam ja, kad mi je bilo dvadeset godina, u vreme kad mi se dizao bez

obzira na neposredan povod, a ponekad i bez ikakvog razloga, kad mi se dizao, na

neki nain, u prazno, i da se naem u iskuenju, da poelim da se upustim u vezu

takve vrste, vezu koja bi mi donela u isti mah vie zadovoljstva i materijalne koristi

od onih sa studentkinjama, i mislim da bih tada i bio u mogunosti sve da postignem,

ali sada, razume se, tako neto nije dolazilo u obzir, jer sad su moje erekcije,

kudikamo ree i neizvesnije, izriito zahtevale tela vrsta, gipka i bez mane.

to se mog sopstvenog seksualnog ivota tie, prve godine posle imenovanja

za vieg predavaa na Univerzitetu Pariz III - Sorbona nisu dovele do vidnog pomaka

napred. Nastavio sam, godinu za godinom, da spavam sa studentkinjama - a

injenica da sam im sada bio profesor nije tu bogzna ta promenila. Razlika u

godinama izmeu mene i mojih studentkinja bila je, bar u poetku, vrlo mala, a

obrisi prestupa poeli su da se pomaljaju tek kasnije, i to vie u sprezi s mojim

napredovanjem na univerzitetskoj lestvici, nego s mojim realnim, pa ni prividnim

fizikim starenjem. Netedimice sam se vajdio na toj temeljnoj neravnopravnosti

polova; dok kod mukarca proces starenja tek vrlo sporo utie na njegov erotski

potencijal, kod ena do propadanja dolazi sa zaprepaujuom brutalnou, u

periodu od nekoliko godina, katkad i svega nekoliko meseci. Jedina prava razlika u

odnosu na godine kad sam studirao bila je u tome to sam sada, u najveem broju

sluajeva, ja bio taj koji je poetkom nove kolske godine stavljao taku na vezu.

Nisam to nipoto inio iz nekakve kazanovtine, niti iz elje za neobuzdanim

raskalajem. Nasuprot mom kolegi Stivu, koji je zajedno sa mnom drao predavanja

iz knjievnosti XIX veka studentima prve i druge godine, ja i nisam ba neto urio

da, ve od prvog dana jesenjeg semestra, pratim pristizanje novih brucokinja (sa

svojim duksevima, konvers patikama i onim neodreenim kalifornijskim izgledom,

svaki put bi me podsetile na Tjerija Lermita u filmu Preplanuli, ono kad izlazi iz svoje

kue da bi prisustvovao dolasku nove ture turista). Iz odnosa s tim mladim

devojkama istupao sam prvenstveno pod uticajem izvesne obeshrabrenosti, izvesnog

umora; nisam se vie oseao realno u stanju da odravam jedan ljubavni odnos, a

pritom sam eleo da izbegnem svaku obmanu, svako razoaranje. Miljenje mi se

menjalo u toku jedne kolske godine, pod uticajem spoljanjih i izrazito anegdotskih

faktora - pod uticajem neke kratke suknje, sve u svemu.

A onda je i to prestalo. Krajem septembra oprostio sam se od Mirijam, a sada

je ve bila sredina aprila, kolska godina bliila se kraju, a ja njoj jo nisam bio

pronaao zamenu. Dobio sam zvanje profesora univerziteta, moja akademska

karijera time je, na izvestan nain, bila zaokruena, ali ne mislim da se izmeu toga

dvoga moe povui neka paralela. Naprotiv, Oreliju sam sreo nedugo poto sam se

rastao od Mirijam, a posle Orelije i Sandru, i postojala je tu neka uznemirujua, a i

neprijatna, i neugodna veza. Jer sada, kad se priseam tih dana, ne mogu a da ne

kaem: bili smo mi mnogo prisniji nego to smo toga i sami bili svesni, moje bive i

ja, u tim sporadinim seksualnim odnosima kojima nije bilo sueno da prerastu u

duge veze, ve su se zavravali ostavljajui nas u slinom stanju, liene iluzija. Za

razliku od njih, ja nikome nisam mogao da otvorim duu, jer razgovori o intimnom

ivotu nedopustiva su tema u mukom drutvu; muki e priati 0 politici, o

knjievnosti, o finansijskim tritima ili o sportu, ve u zavisnosti od svoje prirode; o

ljubavnom ivotu e utati, do poslednjeg daha.

Jesam li ja tako, starei, postao rtva neke vrste andropauze? S tim se ve

moglo izai na kraj, i ja odluih, isto da mi srce bude na mestu, da veeri provodim

na Jupornu, koji je prethodnih godina izrastao u porno sajt od ugleda. Rezultat je, u

prvo vreme, bio vie nego umirujui. Juporn je izlazio u susret fantaziji normalnih

mukaraca, okupljenih sa svih strana planete, a ja sam bio - videlo se to ve u prvih

nekoliko minuta - ovek koga je krasila apsolutna normalnost. Nije to, istina, bilo

odmah tako oigledno, budui da sam veliki deo svog ivota posvetio prouavanju

pisca koji je neretko smatran nekom vrstom dekadenta, oko ije seksualnosti je,

uostalom, ostalo dosta toga nerazjanjenog. Prva iskustva vratila su mi spokoj. Ti

filmovi, koliko fenomenalni (snimala ih je ekipa iz Los Anelesa, i to kompletna,

rasvetljiva, scenografi i kamermani) toliko i bedni, ali svakako vintage (nemaki

amateri), zasnivali su se na nekoliko istovetnih i dopadljivih scenarija. U jednom od

najzastupljenijih, mukarac (mlad?, star?, obe verzije su postojale) pustio bi penis da

blesavo visi iz gaa ili kratkih pantalonica. Dve mlade ene, nekad ove nekad one

rase, nameraile bi se na ovu nedolinost, nikako ne odustajui od nauma da organ

oslobode njegovog privremenog zaklona. Netedimice bi ga saletele besomuno ga

drakajui, a sve to u duhu kolegijalnosti i enskog sauesnitva. Penis bi prelazio iz

usta u usta, jezici su se ukrtali kao laste u letu, lako zabrinute u tmurnim junim

nebesima Sene i Marne, dok se pripremaju da napuste Evropu i krenu u svoje zimsko

hodoae. Onaj mukarac, potpuno poraen tim uznesenjem, izgovarao je samo

blede rei; kod Francuza zastraujue blede (U, jebote!, U, jebote, svravam!, to

se, manje-vie, i moe oekivati od naroda kraljeubica), a kudikamo lepe i ee kod

Amerikanaca (O, boe!, O, Isuse Hriste!), osetno zahtevnijih, kod kojih je sve to

liilo na naredbu da se nipoto ne smetnu s uma darovi Boji (felacija, peeno pile);

ono, kako bilo da bilo, dok mi se dizao, i meni je, za ekranom iMaca od pedeset pet

centimetara, sve bilo dobro da bolje ne moe biti.

Otkako sam stekao zvanje profesora, smanjen broj predavanja omoguio mi je

da sve svoje dunosti na univerzitetu sabijem u jedan dan - sredu. Prvo sam, od osam

do deset sati, studentima druge godine drao predavanje o knjievnosti XIX veka - u

isto vreme, Stiv je u susednom amfiteatru predavanje iz iste oblasti drao prvoj

godini. Od jedanaest do jedan ekalo me je predavanje za master 2, o dekadentnim

pesnicima i simbolistima. Potom sam, od tri do est po podne, vodio seminar na

kome sam odgovarao na pitanja doktoranada.

Voleo sam da sednem u metro malo pre sedam sati, ne bih li sebi stvorio

kratkotrajnu iluziju da pripadam onoj Francuskoj koja ustaje rano, onoj zemlji

radnika i zanatlija, ali u tome sam bio bezmalo usamljen, jer bih na kraju to

predavanje od osam sati odrao pred maltene pustom salom, okruen zbijenom

grupom Kineskinja, ozbiljnih i hladnih, koje su neto malo govorile meu sobom, a

nikada ni sa kim drugim. im bi dole, popalile bi svoje smartfone, da snime ceo tok

predavanja, to ih nije spreavalo da u isto vreme hvataju beleke u velike sveske

21x29,7 centimetara sa spiralom. Nikada me ne bi prekidale, nikada nijedno pitanje

ne bi postavile, i ta dva sata protekla bi tako da na kraju ne bih imao utisak da je

nastava uopte poela. Po zavretku predavanja, naao bih se sa Stivom, koga je

odslualo bilo otprilike isto toliko studenata - s tim to u njegovom sluaju nisu bile

Kineskinje, nego grupa pokrivenih Magrebljanki, koje su, meutim, bile isto tako

ozbiljne, isto tako nepristupane. Zvao me je gotovo svaki dan da idem s njim na pie

- najee na aj od nane, u parisku veliku damiju, koja se nalazila nekoliko ulica od

faksa. Nisam voleo ni aj od nane ni parisku veliku damiju, ni Stiva nisam bogzna

kako voleo, ali bih mu ipak pravio drutvo. I bio mi je, cenim, zahvalan to sam iao s

njim, zato to generalno nije uivao potovanje meu kolegama, tavie, mogao se

ovek upitati kako se uopte izborio za mesto vieg predavaa a da nita ivo nije

objavio, ni u jednom vanijem asopisu, pa ak ni u drugorazrednom, osim one

praznjikave disertacije o Rembou, a to je lana tema kakve nema, kako mi je

objasnila Mari-Fransoaz Taner, takoe naa koleginica, inae priznata

specijalistkinja za Balzaka; po njenim reima, o Rembou je napisano hiljade i hiljade

disertacija na raznim univerzitetima po Francuskoj, frankofonim zemljama i drugde,

Rembo je, verovatno najrabljenija tema doktorskih disertacija u svetu, izuzev moda

Flobera, tako da je dovoljno iskopati dve-tri stare disertacije, odbranjene na nekim

univerzitetima u unutranjosti, i uzeti malo od ove, malo od one, niko to, uostalom, i

ne moe posle da proverava ta je odakle uzeto, niko nema ni sredstava, pa ni elje da

se uputa u iitavanje stotina hiljada stranica koje su o njemu napisali studenti bez

imena i prezimena. Stiv je za svoju vie nego uspenu univerzitetsku karijeru - opet

po reima Mari-Fransoaz - mogao da zahvali tome to pase macu majke Deluz. I

moda je tako i bilo, ma koliko se ovek iznenadio kad to uje. Onako pleata, kratke

sede kose zaeljane uvis i nastavnim planom neumoljivo utemeljenim na gender

studies, antal Deluz, rektorka univerziteta Pariz III - Sorbona, meni je bar liila na

stoprocentnu lezbejku u sirovom stanju, ali ko zna, moda sam i greio u proceni,

moda je ona prema mukarcima samo oseala gnev koji se ispoljavao kroz

dominatorske fantazije, a moda je nju prisiljavanje finoga Stiva, s njegovim lepim i

bezazlenim licem, kosom srednje duine, kovrdavom i nenom na dodir, da klekne

meu njene jake butine dovodilo do nekih dotad neznanih ekstaza. Bilo kako bilo,

nisam toga prepodneva, u dvoritu ajdinice pri velikoj damiji u Parizu, mogao da

se oslobodim tih slika dok sam ga gledao kako cevi odurne nargile s aromom jabuke.

Kao i obino, Stiv je priao o izboru novih profesora i razvoju njihovih karijera

unutar univerzitetske hijerarhije, i ne verujem da je ikada uopte naeo bilo koju

drugu temu. Toga prepodneva bio je zaokupljen izborom u zvanje vieg predavaa

jednog dvadesetpetogodinjeg tipa, autora disertacije o Leonu Bloau, koji je, po

njemu, imao odnose s identitetskim pokretom. Pripalio sam cigaretu da dobijem na

vremenu, sve vreme se pitajui ta li mu sve ovo znai. U istom tom trenutku palo mi

je na pamet da se u njemu to budi ovek levice, a onda sam uspeo da se urazumim:

taj leviar to se krije u Stivu bio je duboko usnuo, i iz tog sna nee ga trgnuti nikakav

dogaaj manjeg znaaja; da bi se to desilo, moralo bi da doe do politike smene u

strukturama koje rukovode visokim kolstvom u Francuskoj. Moda je to, nastavio je

Stiv, bio znak, to to je Amar Rezki, poznat po radovima o antisemitski raspoloenim

piscima s poetka XX veka, postavljen za profesora. A opet, insistirao je on,

konferencija na kojoj su se okupili rektori univerziteta nedavno je dovedena u vezu s

operacijom bojkota razmene s izraelskim istraivaima, koju je svojevremeno bila

inicirala grupa engleskih univerziteta.

Iskoristivi trenutak kad se on usredsredio na nargile, koje su neto slabo

vukle, diskretno sam pogledao na sat i zakljuio da je tek pola jedanaest, to e rei

da u teko moi da se izvuem odavde pozivajui se na to da mi ubrzo poinje drugo

predavanje, ali tada mi na pamet pade kako da razgovor skrenem u drugom pravcu, a

da pritom izbegnem vee rizike; ve nekoliko sedmica, naime, prialo se o projektu

starom najmanje etiri-pet godina, a u vezi s izgradnjom svojevrsne replike Sorbone

u Dubaiju (ili u Bahreinu, ili Kataru, stalno sam ih brkao). Mogunost realizacije

slinog poduhvata razmatrana je i s Oksfordom, budui da je sam dugi istorijat naih

dvaju univerziteta oito bio privlaan nekoj tamo petromonarhiji. U takvoj

perspektivi, koja je svakako obeavala realne finansijske mogunosti jednom mladom

viem predavau, moda je on sada razmiljao o tome da pree u tabor koji zauzima

anticionistike pozicije? I ta li je mislio, da bih ja mogao imati bilo kakvog interesa

da zauzmem isti stav?

Uputio sam Stivu jedan okrutno upitni pogled - nije tog deka krasila neto

naroito velika inteligencija, lako je bilo destabilizovati ga, i moj pogled je brzo

delovao na njega.

- Kao strunjak za Bloaa - stade on da zamuckuje - ti svakako zna tota o toj

antisemitskoj struji, o tom pokretu identiteta...

Ja na to uzdahnuh, iscrpljen ve; Bloa nije bio antisemita, a ja nisam ni blizu

nekakvog strunjaka za Bloaa. Dolazio sam, razume se, u situacije da govorim o

njemu dok sam se bavio Uismansom, a i da poredim njihovu upotrebu jezika, to je

bila jedna od tema jedinog mog dosad objavljenog rada, Vrtoglavice neologizama -

bez sumnje vrhunca mojih intelektualnih, ovozemaljskih napora, koji su, u svakom

sluaju, naili na odline kritike u Poetici i Romantizmu, i kojima verovatno i

dugujem izbor u zvanje profesora. Doista, veliki broj stranih rei koje pronalazimo

kod Uismansa nisu neologizmi, ve retke rei ustupljene specifinom vokabularu

pojedinih zanatskih esnafa, ili pak nekim regionalnim argonima. Uismans je, takva

je bila moja teza, ostao do kraja naturalista, vodei rauna o tome da ugradi stvarni,

narodni govor u svoje delo, moe biti da je on, tavie, u izvesnom smislu ostao onaj

mladi socijalista koji je svojevremeno prisustvovao veerima u Medanu kod Zole, i da

sve vei prezir koji je gajio prema levici ipak nikada nije uspeo da izbrie prvobitan

njegov otpor prema kapitalizmu, novcu i svemu onome to je moglo da lii na

graanske vrednosti, jer on je bio jedinstveni primerak hrianskog naturaliste, dok

je Bloa, s druge strane, neprestano udeo za komercijalnim i drutvenim uspehom, te

je i svoje neologizme neumorno traio samo zato da bi se izdvojio, da bi se nametnuo

kao nekakvo duhovno svetlo na meti progonitelja, nepristupaan svetu, to ga je i

navelo da se opredeli za mistiko-elitistiku poziciju u knjievnoj sredini svoga

vremena, da potom nikako ne bi prestajao da se iuava svom neuspehu i

ravnoduju, moda i sasvim legitimnom uostalom, na koje su njegove kletve nailazile.

Bio je to, zapisao je Uismans, jedan nesrean ovek, ija je gordost uistinu avolska,

a mrnja - nesamerljiva. Od samoga poetka, meni je Bloa liio na prototip loeg

katolika, kod koga su vera i polet dobijali krila tek onda kad mu se ukae prilika da se

prema svojim sagovornicima odnosi kao prema prokletima. Ja sam pak u vreme dok

sam pisao disertaciju bio u kontaktu s raznim katoliko-rojalistikim krugovima na

levici koji su oboavali Bloaa i Bernanosa, prikazujui mi as ovo as ono rukom

ispisano pismo, pre nego to e mi priznati da nemaju nita, ali apsolutno nita da mi

ponude, nikakav dokument koji lako ne bih mogao da pronaem i sam u arhivama

kojima i inae ima pristup celokupna univerzitetska javnost.

- Ti si, izvesno, na tragu neega... Proitaj ponovo Drimona - rekoh ja ipak

Stivu, vie da ugodim oveku, i on me pogleda posluno i naivno, kao dete koje gleda

da uari. Na ulazu u salu za predavanja - bio sam naumio da toga dana govorim o

anu Lorenu - bila su se ispreila tri tipa, svi tu negde oko dvadeset godina, dvojica

Arapa i jedan crnac; naoruani nisu bili, i izgledali su prilino mirno, nije bilo nieg

preteeg u njihovom dranju; pa ipak, ometali su druge da uu u salu, i bio sam

duan neto da preduzmem. Stao sam pred njih - njima je, svakako, bilo predoeno

da izbegavaju provokacije, da se s potovanjem odnose prema nastavnom osoblju na

fakultetu, ili sam se barem ja nadao da je tako.

- Ja sam profesor na ovom univerzitetu, moram sada da drim predavanje -

rekoh im tonom odlunim, obraajui se svima, kao grupi. Odgovorio mi je crnac, sa

irokim osmehom na licu:

- Nema problema, gospodine, mi ba doli da vidimo sestre... - uzvrati on, pa

umirujuim pokretom ruke pokaza na amfiteatar. to se sestara tie, bile su tu samo

dve devojke poreklom Magrebljanke, koje su sedele jedna pored druge, u gornjem

levom delu amfiteatra, odevene u crne burke, oiju zatienih prozranim velom, i

vie nego nepristupane, dakle, tako je meni izgledalo.

- E pa, dobro, videli ste ih... - zakljuih ja prostosrdano. - A sad moete poi -

istrajah.

- Nema problema, gospodine - odgovori mi on, sad sa jo irim osmehom na

licu, pa se okrenu i ode, a za njim i druga dvojica, koji ni jednu jedinu re nisu

prozborili. Tek to je tri koraka nainio, crnac se okrenu prema meni.

- Mir neka je s vama, gospodine... - ree mi tada, blago se naklonivi.

Dobro sam proao..., rekoh sebi zatvarajui vrata sale. Ovoga puta sam

dobro proao. Nisam ni znao ta sam u stvari mogao oekivati, ali kolale su glasine o

napadima na prosvetne radnike u Miluzu, u Strazburu, u Eks-Marseju i Sen-Deniju, s

tim to ja nikada nisam sreo nekog napadnutog kolegu ili koleginicu i, u dubini due,

nisam u te prie zapravo ni verovao; od Stiva sam, tavie, uo da je postignut

sporazum izmeu pokreta mladih selefija i univerzitetskih vlasti, i po Stivu se rezultat

najbolje ogledao u tome to ve pune dve godine nisi mogao da vidi protuve i dilere

kako se muvaju oko kole. Da li je u sklopu tog sporazuma bila i stavka kojom se

pristup faksu zabranjuje jevrejskim organizacijama? O tome se tek tu i tamo ukalo,

i teko je bilo proveriti informaciju, ali injenica je bila da Savez jevrejskih studenata

Francuske, od poetka jesenjeg semestra prethodne godine, nije vie bio zastupljen ni

u jednom jedinom univerzitetskom kampu u pariskoj regiji, dok je omladinska

sekcija Muslimanskog bratstva bila prisutna gotovo svugde.

Izlazei s predavanja - ta je to kod ana Lorena, tog ogavnog pedera, koji je

sam sebe nazivao enfilantropom,1 moglo da bude zanimljivo dvema devicama u

burkama; jesu li njihovi oevi upoznati s tanim sadrajem njihovih studija?

(knjievnost je ovde bila pogodna za rtvenog jarca) - naleteo sam na Mari-Fransoaz,

koja onda nabaci ideju da ruamo zajedno. Taj dan e mi, izgleda, protei u znaku

druenja.

Draga mi je bila ta zabavna matora napast, ija je e za abrovima bila

jednostavno neutoljiva; njen dugi profesorski sta, kao i mesto u raznim

savetodavnim odborima, davali su tim njenim traevima posebnu teinu i znaenje

spram onih koji bi mogli dopreti do uiju beznaajnog Stiva. Mari-Fransoaz se

opredelila za jedan marokanski restoran u Ulici Mon - bie mi to, u isti mah, i jedan

halal dan.2

Majka Deluz - krenula je Mari-Fransoaz u napad im nam je konobar doneo

jela - sedi kao pilot na izbacivom seditu. Nacionalni univerzitetski savet, koji se

sastaje poetkom juna, vrlo verovatno e smeniti majku Deluz i na njeno mesto

postaviti Robera Rediea.

Bacio sam ovlaan pogled na tain3 s jagnjetinom i artiokama, pre nego to

u, za svaki sluaj, iznenaeno podii obrve. Da, znam - ree ona na to - moe to da

izgleda preterano, ali ovo vie nije samo ono ja tebi ti meni, ovde ve imam neke

izrazito razgovetne odjeke.

Otiao sam do toaleta da neprimetno proverim ta ima novo na smartfonu,

svakake stvari mogu se sad nai na internetu, posle samo dva minuta potrage doznao

sam da se Rober Redie proslavio po propalestinskim stavovima, i da je on jedan od

1 Filantrop je ovekoljubac, ali s prefiksom en na francuskom ova kovanica dobija novo znaenje, u svetluglagola enfiler, to znai puniti, trpati (u). (Prim. prev.)

2 Halal, kod nas najee upotrebljavan u izrazu alal ti vera, znai ono to vera doputa, ono to je veromdozvoljeno. (Prim. prev.)

3 Specijalitet marokanske kuhinje. (Prim. prev.)

glavnih zagovornika bojkota izraelskih akademaca; briljivo sam oprao ruke pre nego

to u se vratiti svojoj koleginici.

U meuvremenu mi se i tain malo ohladio bio, to je ba teta.

- A nee saekati izbore da bi to zavrili? - upitah ja posle prvog zalogaja; to mi

se uinilo kao valjano pitanje.

- Izbore? emu izbori? ta bi to moglo da promeni? - Moje pitanje, oigledno,

i nije bilo ba tako valjano.

- Pa dobro sad, ne znam, kroz tri nedelje su predsedniki izbori...

- Zna i sam da je to gotova stvar, bie isto kao 2017, Nacionalni front e ui u

drugi krug, a levica e opet pobediti, ne vidim, zaista, zbog ega bi CNU4 prireivao

sebi takvu pizdariju da eka izbore.

- Treba u vidu imati i rezultat Muslimanskog bratstva, a ne zna se kakav e taj

rezultat biti. Ako preu simbolini prag od dvadeset odsto, to bi moglo da se odrazi

na odnos snaga... - Ovaj iskaz, naravno, nije imao blage veze sa ivotom, devedeset

devet odsto glasova za Muslimansko bratstvo prelie se Socijalistikoj partiji, ne

moe tu nikakve bitne promene da bude to se konanog rezultata tie, ali rei odnos

snaga uvek umeju da se nametnu u razgovoru, taj to tako govori itao je Klauzevica

ili Sun Cua, a i onaj simbolini prag mi se prilino dopao; u svakom sluaju, Mari-

Fransoaz je sad klimala glavom kao da sam ja izrekao neku misao, i dugo je vagala

sve mogue posledice eventualnog ulaska Muslimanskog bratstva u vladu na

formiranje struktura koje upravljaju univerzitetima; njena kombinatorska

inteligencija bila je u punom zamahu, nita vie nisam ni sluao, oima sam pratio

sled hipoteza na njenom markantnom, ostarelom licu; treba se zanimati za neto u

ivotu, rekoh sebi, pitajui se za ta li bih to ja sam mogao da se zainteresujem sada,

ako se ispostavi da sam s ljubavnim ivotom zaista zavrio; mogao bih, moda, da

upiem kurs iz enologije, ili da ponem da sakupljam makete aviona.

Popodnevni mentorski rad bio je iscrpljujui, doktorandi su, svi redom, bili

iscrpljujui, oni su ve bili pomalo zagrizli, ali meni ni do kakve grinje nije bilo,

4 Fr.: Conseil national des universits - Nacionalni univerzitetski savet. (Prim. prev.)

samo sam pokuavao da smislim koje u indijsko jelo te veeri zagrejati u

mikrotalasnoj (Chicken Biryani? Chicken Tikka Masala? Chicken Rogan Josh?) dok

budem pratio politiku debatu na kanalu Frans 2.

Te veeri gostovala je kandidatkinja Nacionalnog fronta, ona je iskazala svoju

ljubav prema Francuskoj (ali kojoj Francuskoj?, oponirali su joj, ne insistirajui,

istina, previe na tome, komentatori s levog centra), ja sam se pitao da li je moj ivot

stvarno okonan, nije to, ipak, jo bilo sasvim izvesno, dobar deo veeri razmiljao

sam o tome da nazovem Mirijam, imao sam utisak da mi jo nije bila nala zamenu, u

vie navrata sreli smo se na faksu, i ona bi mi uvek uputila pogled za koji bi se moglo

rei da je intenzivan, ali ona je, kad malo bolje pogledam, oduvek i imala taj

intenzivan pogled, ak i kad bi trebalo odabrati regenerator za kosu, moda je i bolje

da ne talasam, pametnije bi mi moda bilo da se ukljuim u politiki ivot, militanti

raznih formacija proivljavaju u ovo izborno vreme vrlo intenzivne trenutke, dok ja,

nema spora, venem ovde.

Sreni su oni koji su zadovoljni ivotom, oni koji se zabavljaju, oni koji su

zadovoljni, tim reima je Mopasan zapoeo lanak koji je o romanu Nasuprot

objavio u asopisu il Blas. Knjievna istorija je, generalno gledano, bila surova

prema naturalistikoj koli, Uismans je dobio pohvale zato to se otresao jarma,

Mopasanov lanak je, kako god okrene, dublji i razboritiji od onoga koji je Bloa u

isto to vreme objavio u Crnoj maki. ak i Zolini prigovori, kad ih ponovo proita,

izgledaju prilino razumni; istina je da je Esent, psiholoki, ostao isti od prve do

poslednje stranice romana, da se nita ne deava i da, tavie, ne bi ni moglo da se

desi u knjizi, da radnja, u izvesnom smislu, ne postoji; nita manje nije istina ni da

Uismans ni u kojem sluaju ne bi mogao da napie nastavak romana Nasuprot, i da

je to remek-delo zapravo jedan orsokak; ali nije li takav sluaj sa svim remek-

delima? Uismans nije mogao, posle takve jedne knjige, da ostane naturalista, i to mu

je Zola pre svega i zamerio, dok je Mopasan, kao prvenstveno umetnik, ovu knjigu

gledao najpre kao remek-delo. Izloio sam ove ideje u jednom kratkom tekstu koji je

osvanuo u urnal de diznevjemist,5 to mi je bilo zaokupilo panju nekoliko dana, i to

na nain kudikamo bolji od onoga to je nudila predizborna kampanja, premda me ni

u najmanjoj meri nije odvratila od misli o Mirijam.

Mora da je ona bila jedna zanosna gotik mala, u ne tako davno vreme dok je

5 Fr.: Journal des dix-neuvimistes - List poklonika XIX veka. (Prim. prev.)

bila adolescentkinja, pre nego to e izrasti u mladu devojku prilino otmenu, crne

kose podiane na pa, izrazito bele koe, tamnih oiju; otmena, ali naprosto seksi; i,

pre svega, kod nje su nagovetaji diskretnog erotizma uvek bili vie otvoreni nego

uzdrani. Kod mukaraca, ljubav nije nita drugo nego zahvalnost za prireeni

uitak, a meni niko nikada nije priutio toliko zadovoljstva koliko Mirijam. Ona je

umela da stee piku kako hoe (nekad bi to bilo sasvim lagano, skroz usporeno,

neodoljivo pritiskanje, a onda bi to, opet, prelo u kratke, ive, nestane trzaje); s

beskrajnom gracioznou vrckala je dupetom pre nego to mi ga ponudi. to se

felacija njenih tie, nita slino u ivotu nisam spoznao, svakom je pristupala kao da

joj je prvi i kao da e joj, u isti mah, biti i poslednji u ivotu. Svaki od tih felacija bio je

sasvim dovoljan da ivot jednog mukarca uini vrednim ivljenja.

Na kraju sam je pozvao, poto sam prethodno jo nekoliko dana oklevao;

dogovorili smo se da se vidimo ve iste veeri.

Nekadanjim enskama i dalje govorimo ti, takav je obiaj, ali zato vie ne

moemo da se poljubimo nego se samo cokimo. Mirijam je nosila kratku crnu suknju,

isto tako crne hulahopke, ja sam je pozvao kod mene kui, nije mi se bogzna kako ilo

u restoran, ona je bacila znatieljan pogled na sobu pre nego to e sesti ukraj

kanabeta. Suknja joj je bila stvarno kratka, a ona se bila naminkala, pitao sam je da

li bi popila neto, burbon jedan, ako ima, rekla je.

- Neto si ovde promenio... - ree ona progutavi gutljaj - ali nikako ne vidim

ta to.

- Zavese. - Bio sam namestio debele zavese, okernarandaste, u nekom

otprilike etno-fazonu. Kupio sam i prekriva u istim tonovima, koji sam prebacio

preko kanabeta.

Ona se okrenu, pa kleknu na kanabe, da bolje zagleda zavese.

- Lepe su - zakljui najzad - vrlo lepe, tavie. Ali dobro, ti si oduvek imao

ukusa. Za jednog mao tipa, u svakom sluaju - ublai ona pohvalu, pa sede na

kanabe i okrenu se licem prema meni.

- Ne smeta ti kad kaem da si mao?

- Ne znam, moda i jesam, pa i morao bih, u stvari, da budem neka vrsta mao

tipa, ili tu negde; ja, zapravo, nikada nisam bio ubeen da je pametno to to ene

mogu da glasaju, to mogu da upisuju iste fakultete koje i mukarci, da se bave istim

profesijama, i tako dalje. Sad, navikli smo se ve svi na to, ali da li je to, u sutini,

dobra ideja?

Ona zakilji, iznenadile su je ove moje rei, i nekoliko sekundi imao sam utisak

da i ona sebi, ali zaista, postavlja to pitanje, i onda ga postavih i ja sebi, naas, pre

nego to u shvatiti da odgovor, u stvari, nemam, kao, uostalom, ni na bilo koje

drugo.

- Ti si, jelda, za povratak patrijarhata?

- Nisam ja ni za ta, ti to dobro zna, ali patrijarhat je, ako nita vie od toga,

barem opravdao svoje postojanje, hou rei, kao drutveni sistem on je opstajao

takav kakav je bio, i ivele su tako porodice s decom, koje su taj sistem obnavljale, i to

naveliko, ukratko - ilo je nekako; ovde sad nema dovoljno dece, to znai da je stvar

propala.

- Da, teoretski gledano, ti jesi mao, u to nema nikakve sumnje. Ali zato ima

prefinjen knjievni ukus: Malarme, Uismans, to te neizostavno udaljava od onog

sirovog mao tipa. Dodala bih tome i tvoj enski, abnormalan senzibilitet za

materijale od kojih se pravi nametaj. S druge strane, oblai se apadrapa, i uvek

tako. Neka vrsta grand mao lika, to bi jo i moglo donekle da dri vodu; ali ti ne

voli ZZ Top, oduvek ti je drai bio Nik Drejk. Reju, ti si jedna paradoksalna linost.

Sipao sam sebi jo burbona pre nego to u joj odgovoriti. Agresija je esto

samo fasada iza koje se krije elja za zavoenjem, proitao sam to kod Borisa

Sirilnika, a Boris Sirilnik je teak, to vam je jedan od onih tipova s kojima nema

zezanja, to se psihologije tie, tip zna znanje, neka vrsta Konrada Lorenca za ljudski

rod, na to mu izae. ekajui moj odgovor, ona je malo rairila butine, bio je to ve

govor tela, ipak je ovo stvarnost i mi u njoj.

- Nema u tome nikakvog paradoksa, nego ti primenjuje ovde psihologiju iz

enskih asopisa, koja je, u stvari, samo jedna tipologija potroaa: buruj-boem s

razvijenom ekolokom sveu, razmetljiva burujka, gej-frendli klaberka, satanik-

treber, tehno-zen, uostalom, svake nedelje smisle neto novo. Ja na prvu loptu ne

odgovaram nijednom od potroakih profila na tom repertoaru, i to je sve.

- Mogli bismo da... Poto se veeras viamo ponovo posle mnogo vremena,

moda bismo mogli bar da pokuamo jedno drugom da kaemo neke lepe stvari, ako

se slae sa mnom? - Ovoga puta glas ju je na mahove izdavao, to je meni ilo na

ivce.

- Jesi li gladna? - upitah je da rasteram nelagodu i, ne, ona nije bila gladna, ali

tako redovno biva pa na kraju uvek pojedemo neto.

- Hoe sui? - upitah ponovo, i ona to, naravno, prihvati, jer ljudi uvek

prihvate kad ih ponudi suijem, i najzahtevniji gastronomi, i ene koje najvie brinu

o liniji, postoji taj neki univerzalni konsenzus u vezi s tom amorfnom kombinacijom

sirove ribe i belog pirina, imao sam kod sebe flajer jednog dostavljaa suija, i

mnogo je dosadan taj flajer bio za itanje, ta emo, vasabi le maki ili rolnice od

lososa, meni nita nije bilo jasno, a i nije mi bilo do razjanjavanja, opredelio sam se

za meoviti meni B3 i pozvao telefonom da poruim, moda je, kad podvue crtu,

bolje bilo da smo otili u restoran, a kad sam spustio slualicu, pustio sam Nika

Drejka. Usledila je neto dua tiina, koju sam naruio ja, prilino glupavo, upitavi

je kako joj ide na faksu. Pogledala me je prekorno pre nego to e mi odgovoriti da joj

ne ide loe, da razmilja o master studijama u oblasti izdavatva. S olakanjem sam

mogao da se prealtujem na temu opte prakse, koja joj je, uostalom, davala za pravo

u pogledu izbora profesije: dok se francuska ekonomija i dalje punom parom

raspadala, izdavatvo se dobro dralo, i sve vie, ak, vajdilo u datim okolnostima,

toliko da je to bilo pravo udo kad pomisli samo da ljudima, u svem tom beznau,

preostaje jedino da itaju.

- A tebi neto kao da i ne ide ba najbolje. Ali dobro, ti si na mene uvek

ostavljao takav utisak... - ree ona bez trunke zlovolje, s izvesnom tugom ak. ta sam

mogao na to da joj uzvratim, teko je bilo parirati.

- Zar ti izgledam toliko deprimirano? - upitah je poto smo opet malo utali.

- Ne, ne deprimirano, ali u izvesnom smislu to je neto jo gore, uvek je kod

tebe postojala ta neka nenormalna iskrenost, ta nesposobnost za kompromis bez

kojeg ljudi, kad se sve sabere, ne bi mogli da ive. Recimo, na primer, da si u pravu

to se patrijarhata tie, da je to jedini odrivi obrazac. Nema veze to ja studiram, to

sam se navikla da sebe smatram individuom, linou koju krasi sposobnost da

razmilja i donosi odluke isto kao mukarac... I, ta sa mnom biva? Sad sam za

bacanje?

Pravi odgovor glasio bi verovatno: Da, ali ja sam samo utao, nisam moda

ni bio ba toliko iskren, ako emo pravo. Onaj sui nikako nije stizao. Sipao sam sebi

jo jedan burbon, to mi je bio ve trei. Nik Drejk je i dalje pevao o istim mladim

devojkama, starovremskim princezama. A ja ipak nisam imao elje da joj napravim

dete, ni da uestvujem u kunim poslovima, ni da kupim kengur-nosiljku. Nisam

eleo ni da je tucam, u stvari jesam malo eleo, ali sam isto tako eleo pomalo i da

umrem, nisam vie ni sam ba bio naisto, poeo sam ve da oseam neku muninu,

ta je s tim rapid suijem, majku mu? Trebalo je, u tom trenutku, da zatraim od nje

da mi popui, to bi nama, kao paru, pruilo drugu ansu, ali ja sam dozvolio da se

nelagoda dobro ugnezdi meu nama, i da raste, iz sekunde u sekundu.

- Dobro, moda bi bolje bilo da ja sada krenem... - ree ona posle utanja koje

je potrajalo najmanje tri minuta. Nik Drejk je upravo bio zavrio sa svojim

jadikovkama, trebalo je da preemo na Nirvanine erupcije, a ja iskljuih muziku pre

nego to u rei:

- Ako ba hoe...

- ao mi je, stvarno mi je ao to si ovakav, Fransoa - ree mi ona kod ulaznih

vrata, a ve je bila mantil obukla - volela bih neto da preduzmem, ali ne vidim vie

ni sama ta bi to moglo biti, ti nisi hteo da mi prui priliku. - I opet se cokismo, i ja

vie nisam bio siguran da emo ovaj jaz ikada vie moi da prevaziemo.

Sui je stigao nekoliko minuta posle njenog odlaska. Bilo ga je mnogo.

II

Poto je Mirijam otila, ostao sam sm vie od nedelju dana; prvi put otkako

sam dobio zvanje profesora nisam bio sposoban da odrim predavanja u sredu.

Intelektualni vrhunci mog dotadanjeg ivota bili su pisanje doktorske disertacije i

objavljivanje knjige; od svega toga bilo je prolo ve vie od deset godina.

Intelektualni vrhunci? Ili samo vrhunci? U to doba oseao sam se opravdanim. Sve

to sam otada napravio bili su kratki tekstovi za urnal de diznevjemist i, katkad tek,

znatno ee, za Knjievni magazin, kad bi se neki aktuelni dogaaj poklopio s

mojom uom specijalnou. Tekstovi su mi bili jasni, britki, briljantni; bili su,

generalno, hvaljeni, a urednici su voleli i to to potujem rokove i nikad ne kasnim.

Ali da li je to bilo dovoljno da bi jedan ivot bio opravdan? Sav ivotinjski svet, kao i

ogromna veina ljudi ivi a da nikada ne oseti ni najmanju potrebu za tom

opravdanou. Oni ive zato to ive, i to je sve, tako oni i razmiljaju; a onda,

pretpostavljam, i umiru zato to umiru, i u toj je taki, u njihovim oima, i kraj cele

analize. Ako ni zbog ega drugog, a ono kao strunjak za Uismansa, smatrao sam se

obaveznim da postignem bar malice vie od toga.

Kad me doktorandi pitaju kojim je redom najbolje pristupati delima pisca

kojem su odluili da posvete disertaciju, uvek im odgovorim da se dre hronolokog

reda. Ne zbog toga to ivot piev ima ikakav stvarni znaaj; stvar je pre u tome to

sled njegovih knjiga prati neku vrstu intelektualne biografije, i poseduje svoju

sopstvenu logiku. U sluaju oris-Karla Uismansa, naroito je bio naglaen problem

koji se tie romana Nasuprot. Kako ovek, poto je napisao delo tako mone

originalnosti, delo koje e ostati jedinstveno u svetskoj knjievnosti, uopte moe da

nastavi da pie?

Prvi odgovor koji e vam, naravno, pasti na pamet glasi: veoma, veoma teko.

To se, uostalom, i vidi na primeru samog Uismansa. Nasukani, koji ide iza Nasuprot,

knjiga je koja e vas razoarati, a i nije moglo biti drugaije, a ako opti utisak i jeste

nepovoljan, ako se osea stagnacija, pa i lagano opadanje, to ipak ne znai da neete

uivati u itanju, i to iskljuivo zato to se autor vodio tom genijalnom idejom: da u

knjizi koja je bila osuena na to da razoara ispria pripovest o jednom razoaranju. I

tako je koherentnost izmeu teme i naina na koji je tema obraena urodila izvesnim

estetskim skladom, reju - dosauje se malo, ali nastavi da ita, i pritom i te kako

dobro osea da nisu nasukani samo likovi iz romana za vreme njihovog emernog

boravka na selu, ve i Uismans sam. Stie se, maltene, utisak da on pokuava da se

vrati naturalizmu (prljavom seoskom naturalizmu, gde se ispostavlja da su seljaci jo

podliji i pohlepniji od Pariana), samo da nije onirikih zapisa koji - svaki as

prekidajui narativ - ine taj pokuaj neubedljivim, a tivom takvim da se ni u koji

fah ne moe svrstati.

Ono to e, naposletku, omoguiti Uismansu da ve narednim svojim

romanom izae iz orsokaka zapravo je jedna jednostavna, dokazana formula: uzeti

centralnu linost, autorovog glasnogovornika, iji emo razvoj posle pratiti u itavom

nizu knjiga. Sve sam ja to jasno izneo u svojoj disertaciji; tekoe su me skolile

kasnije, poto je sredinja taka u Dirtalovoj evoluciji (a s Dirtalovom, i u evoluciji

samog Uismansa), od romana Tamo dole, gde se ve na prvim stranicama oprata od

naturalizma, preko dela Na putu i Katedrala, pa sve do Posveenika - stavljena na

prelazak u rimokatoliku veru.

Samo se po sebi razume da jednom ateisti nije lako da govori o itavom nizu

knjiga kojima je glavna tema versko preobraenje; isto bi tako nekome ko nikada nije

bio zaljubljen, kome je oseanje zaljubljenosti potpuno nepoznato, teko bilo da se

zainteresuje za roman posveen ovakvoj vrsti strasti. U odsustvu pravog

emocionalnog srastanja s tekstom, oseanje koje se malo-pomalo namee ateisti

suoenom s Dirtalovim duhovnim avanturama, s njegovim naizmeninim

povlaenjima i izlivima ljupkosti koji ine potku poslednja tri Uismansova romana,

bilo je, naalost, ista dosada.

I dok sam tako razmiljao (upravo sam se bio probudio, i pio kafu, ekajui da

svane dan), na pamet mi pade jedna krajnje neugodna zamisao: ba kao to je

Nasuprot bio vrhunac knjievnog ivota Uismansovog, Mirijam je, izvan svake

sumnje, predstavljala vrhunac mog ljubavnog ivota. Kako u prebroditi gubitak

ljubavnice? Najverovatniji odgovor: neu ga prebroditi.

U iekivanju smrti, ostao mi je urnal de diznevjemist, naredni sastanak

redakcije trebalo je da se odri kroz neto manje od nedelju dana. Bila je tu i ta

predizborna kampanja. Mnoge mukarce zanimaju politika i rat, ali ja sam slabo

cenio te izvore razonode, bio sam politian koliko i toalet-papir, i to je bez sumnje

bila teta. Istina je da su, kad sam ja bio mlad, izbori bili krajnje nezanimljivi; pa

ipak, i u osrednjoj politikoj ponudi bila su mogua iznenaenja. Jedan kandidat

levog centra, recimo, biran je u jednom ili dva mandata, ve u zavisnosti od njegove

line harizme, da bi mu potom trei mandat bio uskraen iz nejasnih razloga; tada bi

se stanovnitvo zasitilo tog kandidata i, uopte, levog centra, u prvi plan bi izbio

fenomen demokratske smene, i birai bi na vlast doveli kandidata desnog centra, koji

e takoe, u zavisnosti ve od toga kakva mu je narav, ostati jedan ili dva mandata.

Zanimljivo, zapadne zemlje bile su izrazito ponosne na ovaj izborni sistem, koji je u

sutini bio samo podela vlasti izmeu dve suparnike bande, a ponekad bi stvari

otile toliko daleko da se povedu i ratovi kako bi se taj sistem nametnuo zemljama

koje prema njemu ne iskazuju jednako oduevljenje.

Stvari su u meuvremenu postale neto interesantnije usled napredovanja

ekstremne desnice, koje je ponovo pokrenulo ve zaboravljene rasprave o faizmu

koje su izazivale jezu; ali tek su 2017. stvari poele zaista da se pomeraju, u drugom

krugu predsednikih izbora. Svetska tampa je, zblanuta, prisustvovala tom

sramnom, ali aritmetiki neizbenom spektaklu, reizboru predsednika leviara u

zemlji koja je bila sve otvorenija prema desnici. U periodu od nekoliko sedmica posle

glasanja, zemljom je vladala neka udna atmosfera ugnjetavanja. Kao neko beznae

koje gui oveka, beznae radikalno, ali tu i tamo proarano pokojim buntovnim

bleskom. Mnogi su se u tim danima opredelili za odlazak u izgnanstvo. Mesec dana

posle objavljivanja rezultata drugog kruga glasanja, Muhamed Ben Abes najavio je

formiranje Muslimanskog bratstva. Prvi pokuaj islama da zauzme mesto na

politikoj sceni, Partija muslimana Francuske, propao je brzo zbog neugodnog

antisemitizma njenog voe, koji je, tavie, bio odgovoran za uspostavljanje vrstih

veza s ekstremnom desnicom. Izvukavi pouke iz ovog poraza, Muslimansko bratstvo

je vodilo rauna o tome da sauva umerenu poziciju, tako da su i palestinsku stvar

podravali iskljuivo umereno, odravajui srdane odnose s verskim jevrejskim

vlastima. Po uzoru na muslimanske partije u arapskim zemljama - ovaj model je,

uostalom, u Francuskoj ve primenila Komunistika partija - i politiko delovanje u

onom pravom smislu rei bilo je preneto na gustu mreu omladinskih pokreta,

kulturnih ustanova i dobrotvornih udruenja. U zemlji u kojoj je siromatvo

narodnih masa, iz godine u godinu, neminovno raslo, ova mrena politika urodila je

plodom, omoguujui Muslimanskom bratstvu da krug svojih pristalica proiri i

izvan strogo verskih okvira, i uspeh je bio uistinu blistav: prema poslednjim

ispitivanjima javnog mnjenja, za ovu partiju, od ijeg je osnivanja bilo prolo samo

pet godina, glasalo bi 21% glasaa, to znai da ona u stopu prati Socijalistiku partiju

sa 23% glasova. Tradicionalna desnica ne bi mogla da osvoji vie od 14%, dok je

Nacionalni front, s 32% glasova, ostao ubedljivo prva politika stranka u Francuskoj.

Ve nekoliko godina je David Piadas vaio za ikonu; ne samo to je uao u

vrlo zatvoren krug politikih novinara (Kota, Elkaba, Dijamel i njih jo nekoliko),

instancu koja je, kroz istoriju medija, smatrana dovoljno visokim nivoom za praenje

debate predsednikih kandidata izmeu dva izborna kruga, ve je sve svoje

prethodnike uspeo da nadmai svojom utivom postojanou, svojom staloenou,

umeem da ne obraa panju na uvrede, da preusmeri sukobljavanja koja bi poela

da se otimaju kontroli, da im vrati privid dostojanstvenog i demokratskog

sueljavanja. Kandidatkinja Nacionalnog fronta, kao i kandidat Muslimanskog

bratstva, zajedniki su ga prihvatili kao svojevrsnog arbitra u njihovom razgovoru,

koji je, izvesno, bio oekivan s vie interesovanja nego bilo koji njihov susret uoi

prvog kruga izbora, zato to e, ukoliko kandidat Muslimanskog bratstva, ija je

popularnost, sudei po istraivanjima javnog mnjenja, istrajno rasla od asa kad se

ukljuio u kampanju, uspe da osvoji vie glasova od svog protivkandidata iz

Socijalistike partije, izbori rasplet dobiti u dotad nevienom drugom krugu, sa

sasvim neizvesnim ishodom. Simpatizeri levice, uprkos u vie navrata ponovljenim

apelima objavljivanim u njihovoj dnevnoj i periodinoj tampi, koji su sve vie

dobijali pretei ton, i dalje su bili uzdrani spram mogunosti da svoje glasove daju

jednom kandidatu muslimanu; inilo se, s druge strane, da su simpatizeri desnice,

inae sve brojniji, uprkos izriitim izjavama desniarskih voa, spremni da prekorae

granicu i u drugom krugu glasaju za kandidatkinju nacionalne opcije. Toj

kandidatkinji je, dakle, zapalo da odigra jednu veoma vanu ulogu - najvaniju ulogu

njenog ivota, bez trunke sumnje.

Duel predsednikih kandidata zakazan je bio za sredu, to meni ni najmanje

nije ilo naruku; prethodnog dana bio sam kupio itav asortiman indijskih jela za

podgrevanje u mikrotalasnoj, kao i tri buteljke obinog crvenog vina. Anticiklonske

vazdune mase bile su nalegle na prostor od Maarske do Poljske, ne dozvoljavajui

atmosferskoj depresiji sa sreditem nad Britanskim ostrvima da se pomera ka jugu; u

celoj kontinentalnoj Evropi danima je trajalo neobino hladno i suvo vreme. Uza sve

to, doktorandi su mi zasrali dan svojim dokonim pitanjima, tipa zbog ega manje

vani pesnici (Moreas/Korbijer/itd.) imaju status manje vanih, i zbog ega ih to ne

moemo smatrati ravnopravnim s onim vanim pesnicima (Bodler/Rembo/Malarme,

da ubrzam stvari; onda skaemo naovamo, do Bretona). Daleko od toga da oni nisu

iskazali interesovanje za ovu temu, to se videlo po pitanjima dvojice doktoranada,

mravih i opakih, od kojih je jedan eleo disertaciju da posveti Krou, a drugi

Korbijeru, a opet, nisu hteli ni tek tako da se opeku, odmah sam to primetio, jer samo

su ekali ta u im rei, ne kao profesor, nego kao predstavnik institucije. Gledajui

nekako da izvrdam, preporuio sam im Laforga, kao srednje reenje.

I u toku samog predsednikog duela nisu me mimoila sranja, naroito zbog

mikrotalasne koja je otila u majinu, poela je da radi na neki nov nain (da se

okree punom brzinom, isputajui neki gotovo podzvuni ton, a da hranu pritom

uopte ne zagreje), tako da sam na kraju indijsku hranu morao da prespem u tiganj, i

usput propustio svu silu razmenjenih argumenata. Ali po onome to sam uspeo da

vidim, situacija se razvijala u jednoj gotovo prekomerno korektnoj atmosferi, dvoje

kandidata za najvii poloaj netedimice su se astili znacima potovanja, as jedno,

as drugo je iskazivalo neizmernu ljubav prema Francuskoj, ostavljajui utisak da se,

manje-vie, oko svih pitanja slau. U istom trenutku, meutim, u Monfermeju su

izbijali sukobi izmeu militanata s krajnje desnice i jedne grupe mladih Afrikanaca,

koji su tvrdili da ne pripadaju nijednoj politikoj organizaciji - sporadinih

incidenata je na teritoriji te optine bilo tokom cele protekle nedelje, a neposredan

povod bio je skrnavljenje jedne damije. Internet sajt jedne od identitetskih opcija

prethodnog dana je izvestio da su sukobi bili veoma nasilni, i da ima nekoliko mrtvih

- ali ministar unutranjih poslova odmah je demantovao tu informaciju. Kao to su to

uvek inili, predsednica Nacionalnog fronta i predsednik Muslimanskog bratstva,

svako za sebe, izdali su saoptenje u kojem izraavaju energinu osudu ovih

kriminalnih akata. Dve godine behu prole otkako su mediji objavili nekoliko

okantnih reportaa, kad su izbili prvi oruani sukobi, ali o tome se govorilo sve ree,

i cela ta situacija kao da je nekako banalizovana. Godinama ve, pa i decenijama,

Mond, kao i mahom svi listovi levog centra, dakle - sve novine, redovno su pobijale

tvrdnje raznih Kasandri, koje su predviale izbijanje graanskog rata izmeu

muslimanskih doseljenika i autohtonog stanovnitva Zapadne Evrope. Kako mi je

objasnio kolega koji predaje grku knjievnost, ova upotreba mita o Kasandri bila je,

u sutini, ba zanimljiva. U grkoj mitologiji Kasandra je predstavljena, pre svega,

kao veoma lepa devojka, slina Afroditi zlatnoj, pie Homer. Zaljubivi se u nju,

Apolon joj daje dar proricanja, s tim da ona zauzvrat bude malo nevaljala s njim.

Kasandra prihvata dar, ali ne eli da se poda bogu koji joj, razbesnevi se, pljune

pravo u usta, tako da niko ne razume ta ona govori, niti poveruje u bilo ta to ona

kae. Kasandra prorie da e, redom, Paris oteti Jelenu, da e izbiti Trojanski rat, i

upozorava svoje zemljake Trojance na helensku smicalicu (uvenog trojanskog

konja), pomou koje e Grci osvojiti grad. Kasandru e ubiti Klitemnestra, to je ova

unapred bila predvidela, kao to je predvidela i smrt Agamemnona, koji u njeno

predskazanje nije hteo da poveruje. Sve u svemu, Kasandra je simbol pesimistinih

predvianja koja se neprekidno ostvaruju, dok novinari levog centra, s obzirom na

injenino stanje, istrajavaju u trojanskom slepilu. Takva jedna zaslepljenost,

istorijski gledano, uopte nije nova; mogla se sresti i kod intelektualaca, politiara i

novinara iz tridesetih godina XX veka, kada su svi uglas iznosili uverenje da e se

Hitler na kraju prizvati razumu. Ljudima koji su iveli i napredovali u datom

drutvenom sistemu verovatno je i nemogue da situaciju sagledavaju iz ugla onih

koji, budui da se od tog sistema niemu ne mogu nadati, o njegovom unitenju

razmiljaju bez nekog posebnog straha.

Ali, istinu govorei, nekoliko prethodnih meseci odnos medija prema levom

centru jeste se bio promenio; nasilje po predgraima, meuetniki sukobi, o svemu

tome uopte se nije prialo, problem je, jednostavno, guran pod tepih, pa su ak i

Kasandre prestali da opovrgavaju, tako da su na kraju i one same uutale. Ljudi kao

da su, generalno, ve bili umorni od te teme; u sredini u kojoj sam se ja kretao do tog

zamora dolo je jo ranije nego drugde; bie ono to mora biti, eto na ta bi se

moglo svesti opte raspoloenje. Dolazei, sutradan, na koktel koji svaka tri meseca

organizuje urnal de diznevjemist, unapred sam znao da e sukobi u Monfermeju

biti tema tek pokojeg komentara, nita zanimljiviji od poslednjih politikih debata

voenih uoi prvog kruga predsednikih izbora, a daleko manje interesantni od

najnovije dodele univerzitetskih zvanja. Vee je bilo uprilieno u Ulici aptal, u

Muzeju romantinog ivota, ije su prostorije iznajmljene za tu priliku.

Oduvek sam voleo Plas Sen-or, njegove delikatne fasade u stilu bel epoka,

pa sam i sad zastao na nekoliko trenutaka ispred Gavarnijeve biste pre nego to u

poi Ulicom Notr Dam de Loret i, potom, skrenuti u Ulicu aptal. Kroz kapiju na

broju esnaest ulazilo se u kratku poploanu aleju, okruenu drveem, koja je vodila

pravo ka muzeju.

Temperatura vazduha bila je prijatna, i dvostruka vrata behu irom otvorena

prema dvoritu; uzeo sam au ampanja pre nego to u se proetati izmeu stabala

lipe, i ubrzo ugledao Alis, ona je radila kao vii predava na Univerzitetu Lion III,

specijalizovala se za Nervala, njena haljina od lake tkanine sa ivim cvetnim

motivima bila je upravo ono to nazivamo koktel-haljinom, pri emu je meni,

iskreno, uvek nekako izmicalo u emu je zapravo razlika izmeu koktel-haljine i

veernje haljine, ali sam u jedno bio siguran, a to je da e Alis u svakoj situaciji nositi

prikladnu haljinu, i da e se, uopte gledano, ponaati na prikladan nain; vrlo je

ugodno bilo u njenom drutvu, tako da ni na tren nisam oklevao, nego je pozdravih

iako je upravo razgovarala s nekim mladim tipom okastog lica, koe izrazito bele,

koji je nosio plavi blejzer i, ispod njega, majicu s amblemom Pari Sen-ermena, a na

nogama imao patike jarkocrvene boje, sve u svemu bio odeven bizarno, ali vrlo

elegantno; predstavio mi se kao Godfroa Lemperer.6

- Ja sam jedan od vaih novih kolega... - ree on okreui se prema meni, i ja

primetih da je uzeo viski bez leda - upravo sam primljen na Pariz III.

- Da, uo sam za va izbor u zvanje, vi ste strunjak za Bloaa, zar ne?

- Fransoa je oduvek mrzeo Bloaa - umea se Alis leerno - a s obzirom na to da

je strunjak za Uismansa, on, oigledno, i pripada drugom taboru.

Lemperer se okrenu prema meni s iznenaujue srdanim osmehom, pa brzo

ree:

- Znam ja za vas, naravno. Divim se, neopisivo, vaem radu o Uismansu. -

Zautao je naas, traei rei, neprekidno me gledajui prodorno, i bilo je u tom

6 Prezime Lempereur, stvarno ili izmiljeno, neminovno asocira na re lempereur, to znai car, imperator.(Prim. prev.)

pogledu zaista neeg toliko intenzivnog da rekoh sebi kako tip mora da je naminkan,

ako nita drugo, bar je trepavice izvukao maskarom, i imao sam u tom trenutku

utisak da e mi saoptiti neto vano. Alis nas je posmatrala s naklonou i blagim

podsmehom, kako ene obino i prate razgovor izmeu mukaraca, tu udnu rabotu

koja uvek kao da balansira izmeu pederastije i dvoboja. Vrlo jak nalet vetra

uskomea utom kronje lipa iznad naih glava. U tom trenutku zauh iz daljine, kao

kroz maglu, neki potmuo zvuk koji je liio na eksploziju.

- udno je to - najzad e Lemperer - kako ostajemo bliski s autorima kojima

smo se posvetili u ranoj mladosti. Pomislio bi ovek da e, posle vek ili dva, strasti

utihnuti, da emo, kao akademski graani, primiti neku vrstu objektivnog pogleda na

knjievnost, i tome slino. A eto, uopte nije tako. Uismans, Zola, Barbe, Bloa, svi ti

ljudi su se meu sobom poznavali, bili su u odnosima koje su krasili prijateljstvo ili

mrnja, saraivali su, svaali se, i povest o njihovim meuljudskim odnosima

zapravo je povest francuske knjievnosti; a mi, sa distance od preko jednog veka, mi

sada reprodukujemo te iste odnose, ostajemo verni onom piscu koji je nama najdrai,

i pripravni smo da, zbog njega, volimo jedni druge, da se svaamo, da se borimo

jedni protiv drugih objavljujui lanke suprotstavljenih stavova.

- U pravu ste, ali i dobro je to je tako. To, u najmanju ruku, dokazuje da je

knjievnost jedna ozbiljna stvar.

- Niko se nikada ne bi ljutio na sirotog Nervala... - uskoi Alis, ali Lemperer je

nije ni uo, cenim, jer i dalje me je gledao s istim intenzitetom, kao da ga je njegova

sopstvena pria progutala.

- Vi ste oduvek bili ozbiljan ovek - produi on - proitao sam sve vae tekstove

u urnalu. Sa mnom ba i nije takav sluaj. Ja sam bio opinjen Bloaom kad mi je

bilo dvadeset godina, opinjen njegovom beskompromisnou, njegovom silovitou,

virtuoznou u preziru i uvredi; ali sve je to, u velikoj meri, bio i jedan modni

fenomen. Bloa mi je sluio kao nepobedivo oruje protiv XIX veka sa svom njegovom

osrednjou, s njegovom angaovanom glupou, ljigavim njegovim

humanitarizmom; protiv Sartra, protiv Kamija, protiv svih tih lutana-rezervista;

protiv svih tih formalista koje mori munina, takoe, protiv novog romana, svih

njegovih apsurdnosti i nedoslednosti. Dobro, sad mi je dvadeset pet godina; ni sad ne

volim ni Sartra ni Kamija ni bilo ta to lii na novi roman; ali i Bloaova virtuoznost

mi je postala muna, i moram da priznam da duhovna, sveta dimenzija kojom on

ispira grlo meni vie gotovo nita ne znai. Sada, recimo, vie uivam u ponovnom

itanju Mopasana ili Flobera - pa ak i Zole, bar neke stranice. I, naravno, vrlo

zanimljivog Uismansa...

Ima ovaj neki arm intelektualca desniara, i to prilino zavodljiv, rekoh ja

sebi, i taj arm e mu obezbediti jedan bar donekle poseban status na faksu. Ljude

moete pustiti da priaju nairoko, oni e uvek biti zainteresovani za svoju sopstvenu

priu, ali treba, ipak, uskoiti s vremena na vreme, rei neto, minimalno. Bacio sam

pogled u pravcu Alis, bez ikakvih iluzija, znao sam da nju ovo uopte ne zanima, taj

period, jer ona je bila ekstremni Frhromantik.7 Malo je nedostajalo da priupitam

Lemperera: Jeste li vi vie katolik, ili vie faista, ili ste meavina toga dvoga?, ali

sam se nekako presabrao; izgubio sam, tu sad ve nije bilo zbora, svaki kontakt s

intelektualcima s desnice, uopte vie nisam znao kako da uspostavim. Iz daljine do

nas najednom dopre neki zvuk - neko praskanje, koje je potrajalo.

- ta mislite, ta li je ovo? - upita Alis. - Reklo bi se kao da neko puca... -

dodade ona kolebljivo. Svi smo zautali, i ja toga asa primetih da je u dvoritu

utihnuo svaki razgovor, i da svi gledaju u lie to uti na vetru i oslukuju diskretne

korake po ljunku; vie zvanica je naputalo salu gde je odravan koktel i laganim

korakom se pribliavalo drveu, u iekivanju. Dvoje predavaa s Univerziteta u

Monpeljeu prooe tako pored mene, bili su ukljuili smartfone, i udno ih nekako

drali, tako da ekran bude u horizontali, kao ralje da nose.

- Nema nita... - proaputao je jedan teskobno - jo priaju o G20.

Ako ovi misle da e informativni programi da pokrivaju dogaaje, u grdnoj su

zabludi, rekoh sebi, ni ove dananje, kao to jue nisu izvetavali iz Monfermeja;

nali smo se u totalnom medijskom mraku.

- Ovo je prvi put da se puca po Parizu - primeti Lemperer neutralnim tonom.

U istom trenutku opet se zaula pucnjava, ovoga puta vrlo razgovetno, i inilo se da

se puca tu negde, blizu, a onda je odjeknula jo jedna eksplozija, mnogo jaa. Sve

zvanice se istog asa okrenue u tom pravcu. Stub dima dizao se ka nebu iznad

zgrada; bie da je puklo tamo negde, blizu Plas de Klii.

- Dobro, mislim da e se naa mala sedeljka zavriti pre nego to smo mislili...

- ree Alis oputeno. Mnoge zvanice pokuavale su u tim trenucima da telefoniraju;

7 Rani romantiar, ili poklonik ranog romantizma. (Prim. prev.)

nekoliko njih krenulo je prema izlazu, ali polako, zastajkujui, kao da time ele da

pokau da i dalje vladaju sobom, da ni najmanje nisu podlegli panici.

- Moemo razgovor da nastavimo kod mene, ako elite - predloi Lemperer. -

Stanujem u Ulici kardinala Mersijea, to vam je ovde, u komiluku.

- Ja sutra drim predavanje u Lionu, hvatam te-e-ve8 u est sati - ree Alis -

mislim da u ipak da se vratim kui.

- Sigurna si?

- Da, udno je to, ali uopte se ne bojim.

Gledao sam je, pitajui se ima li smisla da insistiram, ali, nekim udom, ni ja

se uopte nisam bojao, bio sam, bez nekog posebnog razloga, ubeen da se sukobi

nee iriti dalje od Bulevara Klii.

Alisin tvingo bio je parkiran na uglu Ulice Blan.

- Nisam siguran da ti je to ba pametno, to to radi - rekoh joj poto sam je

poljubio u obraz - ali dobro, pozovi me kad stigne.

Ona klimnu glavom pre nego to e poi.

- Izvanredna ena... - ree Lemperer. Klimnuh glavom, razmiljajui u tom

asu o tome kako ja, u sutini, i ne znam bogzna ta o Alis. Uz univerzitetske poasti i

razvoj karijere, mi kolege smo meu sobom razgovarali jo jedino o raznim

indiskretnim detaljima u vezi za seksualnim ivotom, i gotovo ni o emu vie; to se

Alis tie, nikada nisam uo ni najblei nagovetaj u tom pogledu. Bila je inteligentna,

elegantna, lepa - koliko li je godina mogla imati? Moda tu negde, otprilike, kao ja,

izmeu etrdeset i etrdeset pet godina - a po svemu sudei, bila je sama. Bilo je,

ipak, malo prerano da oko toga ita pokuavam, rekoh sebi pre nego to u se setiti

da sam, zapravo, prethodnog dana razmiljao u tom pravcu.

- Izvanredna! - potvrdih ja, nastojei da odagnam tu misao iz glave.

Pucnjava je u meuvremenu prestala. Zaputivi se Ulicom Bali, koja je bila

pusta u tom trenutku, prebacili smo se tano u epohu u kojoj su iveli nai omiljeni

8 Fr.: Train Grande Vitesse (TGV), voz Francuske eleznice koji razvija izrazito velike brzine. (Prim. prev.)

pisci, to ja i natuknuh Lempereru; gotovo sve ove zgrade, izvanredno sauvane,

poticale su iz vremena Drugog carstva ili s poetka Tree republike.

- Istina je, ak su i Malarmeova itanja utorkom odravana sasvim blizu ovog

mesta, u Ulici Rom... - odgovori on. - A vi, gde vi ivite?

- Na Aveniji de oazi. Iz sedamdesetih godina XX veka. Ne tako upeatljiv

period na knjievnom planu, bez sumnje.

- Je l to ono to zovu ajnataun?

- Tano tako. Ja ivim usred Kineske etvrti.

- Jednoga dana to bi moglo da se ispostavi kao inteligentan izbor - ree on

sanjarski, posle dueg razmiljanja. Upravo u tom trenutku, stigosmo do ugla Ulice

Klii. Ja stadoh, zaprepaen. Stotinak metara na sever od mesta gde smo stajali,

vatra je besnela na Plas de Klii; raspoznavale su se karoserije automobila, kao i

jedan autobus, sve ugljenisano; statua marala Monsea, impozantna i crna, izdvajala

se nasred tog zgarita. Nikog ivog na vidiku nije bilo. Vladala je tiina, koju je

naruavalo jedino zavijanje neke sirene.

- Znate priu o karijeri marala Monsea?

- Pojma nemam.

- Ratovao je za Napoleona. Proslavio se branei barikade na Kliiju od ruskih

zavojevaa osamsto etrnaeste. Ako e se ve etniki sukobi proiriti i unutar

gradskih granica Pariza - nastavi Lemperer istim tonom - kineska zajednica ostae

izvan njih. ajnataun bi tako mogao postati jedna od malobrojnih savreno

bezbednih pariskih etvrti.

- Mislite da je mogue da se tako neto desi?

Slegnuo je ramenima ne odgovorivi na pitanje. U tom trenutku, sav zapanjen,

ugledao sam dvojicu pripadnika jedinice za razbijanje demonstracija, s automatima

preko ramena, u uniformama ojaanim kevlarom, koji su mirno silazili Ulicom Klii u

pravcu stanice Sen-Lazar. ivo su razgovarali, a nas nisu udostojili ni jednog jedinog

pogleda.

- Oni se... - toliko sam bio smeten da nikako re nisam mogao da prevalim

preko usana - oni se ponaaju kao da se apsolutno nita ne deava.

- Da... - zastao je bio i Lemperer, zamiljeno se ekajui po bradi. - Vidite,

teko je u ovom trenutku rei ta jeste, ili nije, mogue. Onaj ko bi sad stao da vas

uverava u suprotno bio bi ili glupak ili laov; niko, po mom miljenju, ne moe znati

ta e se deavati u nedeljama koje dolaze. Dobro... - produi on poto se opet

nakratko bio zamislio - sad smo sasvim blizu mene. Nadam se da e sve biti u redu s

vaom prijateljicom...

Ulica kardinala Mersijea, tiha i pusta, zavravala se kao orsokak, izlazei na

fontanu okruenu kolonadama. Sa svake strane, masivni tremovi, i na njima kamere

za video-nadzor, gledali su ka dvoritima u kojima je raslo drvee. Lemperer

kaiprstom pritisnu aluminijumsku ploicu, verovatno ureaj za biometrijsku

identifikaciju; istog asa podie se metalni zastor pred nama. U dnu dvorita ugledah,

delimino sakrivenu iza platana, jednu vilu, raskonu i otmenu, tipini primer

arhitekture iz doba Drugog carstva. Pitao sam se: nee sigurno biti da na ovakvom

mestu moe da stanuje od onoga to prima kao vii predava; a odakle mu, onda?

Ne znam zbog ega sam do toga asa bio zamiljao kako moj mladi kolega ivi

u nekom minimalistikom, proienom, preteno belom ambijentu. Nametaj je,

naime, bio u savrenom skladu sa stilom cele graevine; sve tapacirano svilom i

barunom, salon pun udobnih stolica i fotelja, postolja ukraena intarzijama i

sedefom; zatim, jedna izrazito velika slika u pompeznom maniru, verovatno

Bugeroov original, suvereno je dominirala nad kitnjasto ukraenim kaminom. Seo

sam na otoman prekriven zelenim ripsom, pa se posluio krukovaom kojom me je

domain ponudio.

- Moemo da probamo da saznamo ta se deava, ako ste za... - predloio mi je

on dok mi je sipao pie.

- Ne, ionako znam da nieg nee biti u informativnom programu. Na Si-En-

Enu moda i bude, ako imate kablovsku.

- Pokuavao sam ja ovih dana; nita ne daju na Si-En-Enu, ni na Jutjubu nieg

nema, ali to sam i oekivao. Na Rutjubu puste pokoju sliku, ono to ljudi mobilnima

usnime; ali to je samo kad sluajno naletite, a i tu biva da ne daju nita.

- Nikako mi nije jasno zbog ega su odluili da zavedu totalnu cenzuru; nije mi

jasno ta vlasti, u stvari, hoe.

- E, to je, po mom miljenju, jasna stvar: oni se mnogo boje da Nacionalni

front ne pobedi na izborima. A svaka slika nasilja po gradovima samo bi donela nove

glasove Nacionalnom frontu. To sad ekstremna desnica, zapravo, pokuava da

podigne tenzije. Oigledno, i ovi tipovi po predgraima reaguju kao iz topa; ali, ako

malo bolje pogledate, kad god se ovih poslednjih meseci negde napravi haos, ispadne

da je sve poelo od neke antimuslimanske provokacije: ili oskrnave damiju, ili enu

pod pretnjom nateraju da skine nikab,9 ili tako neto, u tom stilu.

- I vi mislite da Nacionalni front stoji iza toga?

- Ne. Ne, ne smeju oni sebi to da dozvole. Ne radi se to tako. Recimo... Recimo

da postoji neka veza.

Iskapio je au, sipao nam obojici ponovo, pa uutao. Bugero je na onoj slici

iznad kamina naslikao pet ena u vrtu - neke odevene u bele tunike, druge jo malo

pa gole - kako stoje oko nagog deteta kovrdave kose. Jedna od onih golih ena

sakrila je dojke rukama; druga to nije mogla, drala je buket poljskog cvea. Lepe je

grudi imala ta ena, a draperiju je umetnik savreno naslikao. Delo je bilo neto malo

vie od sto godina staro, i meni se to uinilo davno; ovek, jednostavno, ostane bez

rei - takva je prva reakcija na ovaj nedokuivi predmet. Lagano, postepeno, moemo

pokuati da uemo u kou jednog graanina iz XIX veka, jednog od onih uglednika u

redengotima za kakve je ova slika i napravljena; moemo, kao i oni, u naznakama da

prepoznamo erotsko uzbuenje pred tom grkom nagotom; ali muan je i teak bio

taj vremeplov. Mopasan, Zola, pa ak i Uismans nudili su daleko neposredniji pristup

toj epohi. Verovatno je trebalo o tome da ponem da priam, o toj udnovatoj moi

knjievnosti, pa ipak sam odluio da nastavim razgovor o politici, jer eleo sam da

saznam neto vie, a inilo se da on zna vie, ili je makar takav utisak ostavljao.

- Upoznati ste sa delovanjem identitetskih pokreta, pretpostavljam? - Ton mi

je bio besprekoran, ton zainteresovanog svetskog oveka, znatieljnog tavie,

dobronamerno neutralnog uz blagu primesu otmenosti. On mi se nasmeio iskreno,

bez zadrke.

- Da, znam da se proneo glas po faksu... Pripadao sam ja, istina, jednom

identitetskom pokretu, ima tome nekoliko godina, upravo u vreme dok sam

pripremao disertaciju. Bili su to katolici, mahom monarhisti, nostalgiari,

romantiari, u sutini - alkoholiari, takoe, u veini sluajeva. Ali sve se to onda

potpuno promenilo, izgubio sam kontakt s njima, i mislim da, kad bih sad otiao na

sastanak, nita vie tamo ne bih mogao da prepoznam.

Metodino sam zautao; kad metodino zautite i gledate ljude pravo u oi,

9 Tkanina, najee crne boje, kojom pojedine pripadnice muhamedanske vere pokrivaju lica. (Prim. prev.)

tako da im se uini kao da upijate svaku njihovu re - ljudi govore. Vole oni kad ih

neko slua, i svi islednici to znaju; svi islednici, svi pisci, svi pijuni.

- Vidite... - ponovo e on - Identitetski blok je u realnosti bio sve samo ne blok,

bio je podeljen na vie frakcija koje su se meu sobom slabo razumevale i slagale: na

katolike, na solidariste bliske Treem putu, na rojaliste, neopagane, tvrdokorne

sekulariste pristigle s ekstremne levice... Sve se, meutim, promenilo u trenutku kad

su stvoreni Evropski starosedeoci. Njima su kao nadahnue posluili Starosedeoci

Republike, s tim to su nastupili kao njihova suta suprotnost, i uspeli da poalju

poruku jasnu i ujediniteljsku: mi smo starosedeoci Evrope, prvi koji su se naselili na

ovom tlu, i neemo pristati na muslimansku kolonizaciju; ne prihvatamo, isto tako,

ni amerike firme, kao to ne prihvatamo ni to da nau oevinu krme kapitalistiki

skorojevii pristigli iz Indije, Kine, i tome slino. Oni citiraju Deronima, Koiza, Bika

Koji Sedi, i ine to prilino veto; pritom im je sajt na internetu u grafikom smislu

vrlo inovativan, s privlanim animacijama, dobrom muzikom, to je privuklo jednu

novu publiku, publiku koju ine mlai.

- Stvarno mislite da oni ele da zaponu graanski rat?

- U to nema nikakve sumnje. Sad u da vam pokaem jedan tekst na netu...

On ustade, pa ode u susednu prostoriju. Otkako smo uli u njegov salon, ona

pucnjava kao da je utihnula - ipak nisam, bio siguran da li se ovde kod njega ita

uopte i ulo, slepa ulica je bila izrazito tiha.

Uto se i on vratio i doneo mi desetak listova spojenih spajalicom, natampanih

sitnim slovima; naslov dokumenta bio je, pak, sasvim razgove