ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

NOV - DEC 2019.

BROJ 24

Sva prava zadržana © 2015-2019 - Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo

kulture i informisanja

Pag

e2

Eckermann

Web časopis za književnost

God 4® br. 24 ® novembar – decembar

Izdavači

Forum za interkulturalni dijalog FID

401/13

Novi Pazar

.

Glavni urednik

Enes Halilović

Odgovorna urednica

Birsena Džanković

Uredništvo

Uroš Ristanović

Tijana Koprivica

Aleksandar Novaković

Danijela Jovanović

Milan Anđelković

Na koricama

„Big Time In The Jungle I“ Tijana Mitić

ISSN 2466-3220 (Online)

Časopis izlazi šest puta godišnje

Pag

e3

SADRŽAJ

ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1

NE POSTOJE SLUČAJNOSTI .............................................................................................................. 4

PISAC U AMERICI JE MARGINALIZOVAN ..................................................................................... 8

MALI VAVILON ................................................................................................................................ 13

JEDNOM ............................................................................................................................................. 25

PREOBRAŽENJE................................................................................................................................ 29

DA SE NE JAVIM UVEK ................................................................................................................... 31

KRAJNJI OBRAČUN.......................................................................................................................... 34

ANESTEZIJA ...................................................................................................................................... 38

FANTOMKOMANDO ........................................................................................................................ 42

DVE PRIČA ......................................................................................................................................... 52

JA SA CRVENIM TURBANOM ........................................................................................................ 55

HARMONIJA MELODIČNE POBUDE ............................................................................................. 57

ZELENI BETON NAŠIH GRADOVA ................................................................................................ 60

KRATKO ............................................................................................................................................. 63

O RUMENI BUŽAROVSKOJ ............................................................................................................. 66

O IGORU MAROJEVIĆU ................................................................................................................... 70

O ELVEDINU NEZIROVIĆU ............................................................................................................. 73

O NENADU MILOŠEVIĆU ................................................................................................................ 75

INTIMNA ISPOVEST MERLIN MONRO I DŽONA KENEDIJA .................................................... 77

NEMA ŽIVOTA NA MARSU .......................................................................................................... 101

ZLATNI OTPAD ............................................................................................................................... 132

IZGLEDAM, DAKLE NISAM ....................................................................................................... 138

MOŽDA SE SVET ZAVRŠAVA OVDE .......................................................................................... 140

ECKERMANN .................................................................................................................................. 141

Pag

e4

ECKERMANN PITA

Senka Marić

NE POSTOJE SLUČAJNOSTI

Senka Marić piše poeziju, prozu i esejistiku. Objavila je tri zbirke poezije: Odavde do

nigdje, To su samo riječi i Do smrti naredne, te roman Kintsugi tijela. Dobitnica je nekoliko

književnih nagrada, između kojih se ističu evropska nagrada Vitez/škinja poezije 2013., prva

nagrada Zija Dizdarević 2000., te 2019. godine nagrada Meša Selimović za najbolji roman

objavljen 2018. na teritoriji Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Urednica je

internetskog portala za književnost, kulturu i umjetnost strane.ba

Da li je nagrada „Meša Selimović“ ostvarenje sna?

Nagrada je velika čast, ali ne, sanjam o drugačijim stvarima.

Šta ste naučili kroz pisanje knjige „Kintsugi tijela“?

Da sam u stanju završiti roman.

Kada ste shvatili da želite biti pisac?

Ne znam još uvijek da li sam to shvatila.

Pag

e5

Kako ste se osjećali kada je objavljena Vaša prva knjiga?

Razotkriveno.

Prednosti i mane toga što ste pjesnikinja?

Mogu vječno da se igram i previše se igram.

Pišete li sa jasnim ciljem ili se samo prepustite pisanju?

I jedno i drugo.

Imate li neko posebno mjesto za pisanje?

Da, fotelja s kojom sam u savršenoj simbiozi.

Čitate li ponovo stvari koje ste napisali, vraćate li im se?

Da.

Kako se opuštate od pisanja, rada, stresa, umora?

Hodam.

Pag

e6

Šta mislite o kritičarima?

Da su potrebni.

Koji čitatelj su Vam najdraži?

Ne razmišljam o čitateljima.

Da niste pjesnikinja, šta biste bili?

Otvorila bih restoran u jednom selu na Pelješcu.

Koje je najčešće pitanje koje Vam postavljaju u razgovorima, intervjuima…?

Je li bilo teško napisati taj roman?

Da li je Senka koju javno poznajemo puno drugačija od onog kakvi ste zapravo?

Nadam se da jesam.

Kako izgleda jedan Vaš uobičajeni dan?

Pišem, čitam, kuham, hodam, treniram i previše mislim.

Pag

e7

Koja Vam je bila najfascinantnija slučajnost koja Vam se dogodila?

Ne postoje slučajnosti.

Bojite li se smrti?

Da.

A ljubavi?

Da.

Šta volite u Mostaru?

Ljeto.

Može li književnost podnijeti sve?

Može.

Šta trenutno čitate?

Srdić, Srebrena magla pada.

U kojoj se tradicionalnoj ličnosti prepoznajete?

Ne prepoznajem se.

Razgovarala Emina Selimović

Pag

e8

Džoi Gebel

PISAC U AMERICI JE

MARGINALIZOVAN

Džoi Gebel (Joey Goebel, Henderson, Kentaki, 1980) je američki pisac, autor četiri

romana koji su prevedeni na deset jezika (The Anomalies, 2003; Torture the Artist,

2004; Commonwealth, 2008. i I Against Osborne, 2013. koji je objavljen samo u Nemačkoj).

Njegove romane uglavnom smatraju satirom, dok ih on naziva “književnim komedijama.”

Najveću popularnost uživa u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Svirao je i pevao u pank-rok

grupi The Mullets, a potom i u grupi Novembrists sa kojom je objavio jedan album.

Ko su Vaši preci?

Nije potrebno ići u dalju prošlost da bi se otkrili evropski koreni moje porodice. Obojica

pradeda su bila rođena u Nemačkoj. Većina mojih predaka su bili farmeri. Ljudi se ponekad

pitaju da li je razlog moje popularnosti u Nemačkoj, moj DNK.

Opišite nam Vaše detinjstvo?

Voleo sam da zasmejavam ljude u školi. Bio je to neverovatan osećaj, naterati celo odeljenje

da se smeje. Imitirao sam mnoge, od Pivi Hermana do Ronalda Regana.[ Pee-wee Herman je

komični lik iz dve televizijske serije koje su se emitovale na američkoj televiziji tokom

osamdesetih godina. Prim. prev.] Takođe, kod kuće sam se uglavnom igrao sam tako što sam

izmišljao priče za svoje igračke-vojnike i transformerse, i uvek bih koristio drugačije glasove.

Sada shvatam zašto je tada moja mašta počela da biva važna – da bih bio manje usamljen.

Priče uz koje ste odrastali?

Pag

e9

Zapravo, u našoj kući su filmovi bili važniji. Moj otac je čitao prikaze filmova u novina i

potom bi me vodio u bioskop. Zanimljivo je što svi ti filmovi nisu bili za moj uzrast. Sećam

se da sam gledao Boju novca i Kišnog čoveka kao veoma mlad. Otac mi je samo rekao da

obratim pažnju na to kako je gluma u filmu dobra.

Kada ste u sebi prepoznali pisca?

Mislim negde oko svoje devetnaeste godine kada sam se zaista zaljubio u predmet Engleski

jezik i književnost na koledžu. Počeo sam da pišem scenarije, da razmišljam o tome da se

bavim pisanjem i, takođe, tada sam dobio prvi posao koji je podrazumevao pisanje, u pitanju

je bilo pisanje recenzija ploča za časopis u Indijani. Ploče mi se nisu sviđale ali sam uživao u

tome da pišem loše recenzije.

Ko vam je dao podršku na početku karijere?

Moja majka. Otac mi je umro kad sam imao šesnaest godina. Moja majka nikad nije dovodila

u pitanje moju odluku da se bavim pisanjem i i dalje mi je najveća podrška.

Kakav je odnos izdavača prema piscima?

Moje knjige čak više i ne štampaju u SAD. Neobično jeste, ali moji poslednji radovi su

objavljeni na nemačkom jeziku, a ne na engleskom. Moj američki izdavač je bankrotirao, ali,

rekao bih da je njihov odnos prema meni bio fer jer su mi u mojim dvadesetim godinama

ponudili mesečnu stipendiju kako bih mogao da pišem. Nezavisni izdavači ovde imaju običaj

to da rade češće nego veliki.

Da li je roman samo roba?

Zavisi od romana. Kad odem u Barns & Nobl [najveći lanac knjižara u SAD. Prim. prev.] u

Americi i vidim police ispunjenje knjigama za tinejdžere kojima je očigledno cilj da unovče

ono što je trenutno u modi (do nedavno su to bili osećajni vampiri, sada su knjige tipa Igre

prestola), ne mogu da ne pomislim – znam šta taj pisac zapravo hoće. Ipak, nemam pravo

Pag

e10

nikog da osuđujem. Čak je i komercijalnoj fikciji cilj da zabavi ljude i da im omogući da

pobegnu od realnosti.

Plašite li se da će osvanuti dan u kojem na celom svetu neće biti čitalaca?

Padalo mi je to na pamet. Informacije dolaze prebrzo i bojim se da će tehnologija jednoga

dana omogućiti ljudima da nekako u jednom trenutku skinu ceo sadržaj knjige i unesu ga u

svoj um. Ali, čak i ako takva stvar jednog dana postane moguće, uvek će postojati staromodni

tipovi koji će i dalje voleti čitavo iskustvo čitanja knjige.

Da li se muzikom odmarate od proze ili se prozom odmarate od muzike?

Da, muzika mi omogućava beg od pisanja. Nudi mi mogućnost da budem kreativan ali da ne

moram mnogo da mislim.

U vašem romanu „I Against Osborne“ protagonista Džejms vidi savremenu Ameriku

kao mesto regresije za razliku od „starih dobrih dana“. Kako vi vidite današnje

američko društvo i da li se ono razlikuje od evropskog?

Kako to da kažem a da bude pristojno?… Svakako ne mislim da je ovo vrhunsko doba za

Ameriku kada je u pitanju kultura. Mislim da se glupost, osrednjost pa čak i neznanje

nagrađuju u mojoj zemlji više nego ikada ranije. Što se tiče poređenja sa Evropom, moja

percepcija je tu malo iskrivljena, jer u Evropu odlazim samo onda kada to ima veze sa

književnošću. Ipak, čini mi se da Evropa i dalje ceni inteligenciju i originalnost – pre nego da

ih se plaši.

Da li Amerikanci generalno imaju sentimentalan odnos prema prošlosti?

Mislim da imaju. Moram da kažem da se čini da smo mi, Amerikanci, trenutno zaljubljeni u

osamdesete. Imam sina koji sagledava osamdesete kao što sam ja sagledavao pedesete dok

sam odrastao. Uglavnom je u pitanju opsesija popularnom kulturom – video-igre, filmovi i

TV serije.

Pag

e11

Da li je nešto poput Nove Renesanse iz vašeg romana “Torture the Artist” potrebno

današnjem društvu spektakla?

Da. Mislim, koliko je potrebno nastavaka filma Paklene ulice (Fast and Furious) pre nego što

stvorimo nešto originalno? Mislim da je to glavni problem kada je u

pitanju mejnstrim zabava; nema originalnosti. Sve se zasniva na starom materijalu koji od

samog početka nije valjao.

Omiljeni evropski pisci? Režiseri?

Moj omiljeni evropski pisac je Nemac, Benedikt Vels. Napisao je roman koji je odmah postao

klasik – Kraj samoće. Nažalost, nemam omiljenog evropskog filmskog režisera.

Kakav je status pisaca u SAD danas? Koliko se čuje piščev glas izvan literature? Ima li

političku težinu?

Kako se meni čini, pisac u SAD je danas uglavnom marginalizovan. Iz godine u godinu,

glasovi mislilaca bivaju sve više zagušeni galamdžijama koji ne mogu da napišu pristojnu

rečenicu čak ni na Tviteru.

Koliko savremeni američki čitalac poznaje literaturu izvan SAD?

Bojim se da je ne poznaje. Mislim, oni koji su studirali Englesku književnost će sasvim

sigurno znati za Kafku, Kamija i dr. Ali, gledano generalno, mi ovde imamo običaj da se

izolujemo. Znam da to nije zdravo.

Šta biste pitali Hemingveja?

Ha! Rekao bih mu, “Gospodine Hemingvej, sjajni ste… ali šta mi možete reći o vremenu

provedenom sa F. Skotom Ficdžeraldom.?”

Pag

e12

Smejete li se dok pišete romane?

Voleo bih. Nekad jesam. Moram priznati da radost koju sam nekad osećao kada nešto

napišem, sada se više ne javlja često. Da, humor je veoma važan u mojim radovima, ali,

generalno, pisanje romana je težak rad, češće će izazvati suze nego smeh. Ipak, posle duge

pauze nakon pisanja romana, nadam se da ću ponovo otkriti pisca u sebi koji je sposoban da

se smeje.

Vaša najveća želja?

Želeo bih da moj sin uspe u svemu onome u čemu ja nisam.

Zašto čovek treba da vidi Kentaki?

Ne bih mu savetovao da poseti Kentaki. Ali, ako bi insistirao, rekao bih mu da imamo dobar

roštilj i brze konje.

Poslednji savet koji ste dali Vašem sinu?

On želi da postane komičar što je bila i moja želja kad sam imao osam godina. Zato sam mu

prošle noći rekao, “Pusti da ti šala sama dođe.” Drugim rečima, nemoj siliti humor i nemoj

siliti kreativnost. Ne radi ništa samo da bi nešto radio. Sada shvatam da sam i ja trebao da

poslušam sopstveni savet.

Razgovarao Enes Halilović

Prevod Danijela Jovanović

Pag

e13

Duško Novaković

MALI VAVILON

–

–

Duško Novaković rođen je 1948. u Titogradu (današnja Podgorica). Otac mu je bio pilot

RAF-a, a majka Ksenija Cicvarić. Objavio petnaestak knjiga. Dobitnik najznačajnijih

domaćih nagrada za poeziju. Prevodi sa makedonskog jezika. Otac Pavla i Davida. Živi u

Beogradu.

.

.

Prva riječ koju ste izgovorili?

.

Nisam siguran koja bi to reč mogla da bude. Svakako da je to najpre bilo neko bezubo

mumlanje balavljenje i napinjanje ne bi li se iz mojih usta porodila reč mama. Ali u svesti mi

je ostala reč kakana, u smislu: Duško, kaži nešto! I ja bih, i sada potpuno uveren dato bilo

tako, izgovarao tu reč kao mantru, kao neki moj proto-simbol za sve što je prljavo, opasno i

zabranjeno za diranje. Ovogodišnji nobelovac Handke ima jednu odličnu pesmu o sećanju na

prvu upotrebu – spoznaju prvih reči, kao njihovu materijalizaciju, a Tolstoj se jednom setio

dečije frule koju je zakopao ispod jednog drveta u Jasnoj Poljani kad je imao svega dve

godine života. Кad sui on i njegov stariju rođak otišli da provere istinitost sećanja, doista su

našli frulu, poklon kojitoju dao otac za rođendan a bio je upisan u analima grofovije.

–

–

Vaše prve igračke?

Bile su neke konstrukcije, neke makete kula i oružja od drvenih otpadaka, ukradenih sa

periferijskih pilana ,od grana i grančica i čega li sve ne, uglavnom otpada, od stvari i predmet

koji su se mogle prenameniti uz pomoć mašte. Bosonogo detinjstvo drljalo je kolena i laktove,

cepalo odeću, a za nagradu dobijalo batine. I ja sam pripadao gomilama i gomilama krastave

dece, ošišane na nulu i nikad site, s ove strane Jadranskog mora i Gvozdene zavese iza koje su

se uveliko snimali bolni italijanski filmovi neorealizma, s našom sudbinom u glavnim

ulogama. Nostra bambini!

–

Vaše igre?

Pag

e14

I sad često poželim da se zaigram sa nekom od igara iz detinjstva. Što bi rekao Ivo Andrić

čovek se teško leči i oslobađa detinjstva, bez obzira što ono podrazumeva korišćenje uzda i

mamuza. U mom rečniku postoje dva pojma za ašik. Prvi označava ljubav, merak i sve što ide

uz ovaj pojam, a druga se odnosi na kosku-zglob iz zadnjeg dela životinje, krave, svinje,

konja…Кad se koska osuši i izglača, dovede na meru obuhvata prstima, a njen središni deo

produbi i napuni kalajem, dobijao se jedan starinski kliker, koji se nije mogao kotrljati. S

njime su se, iz polunagnutog stava, gađali ašici poređani, kao uspravljene domine na

određenom rastojanju. Što više oborenih ašika to više više novca za njihov otkup, ako hođeš

da nastaviš ašikanje. A uvek se nastavljalo, uprkos gubitku celih džepova ašika.

–

–

Кao dijete želeli ste da postanete…?

Кuvar. Zbog hrane. Odnosno kasapin, to jest mesar…

–

–

Prvo slovo koje ste naučili. Naravno, ako se sećate?

Verovatno veliko slovo A, dve uspravne kose linije spojene pri vrhu, a po sredini poprečene

trećom horizontalnom. Mada mi je najomiljenije slovo ćirilično Ж. Ne znam zbog čega.

Možda zbog puno gužve u njegovim linijama.

–

–

Šta Vas je rastuživalo u detinjstvu?

Smrt životinja. Bio sam i psetar i mačkar, i ptičar. Donosio sam ih kući, zajedno sa sestrom

Irenom. Кrio i hranio. O kako me i dan danas boli sećanje na njihov nestanak. Tamo gde smo

ih sahranjivali, podno naše kuće u delu koji zvao Vade,u Strumici, nikla je osnovna škola.Taj

Hegelov sindrom žalosti – plakao je nagnut pored umiruđeg konja – nije mi mimoišao ni

danas. Još sam u žalosti za bernandincem Ortegom-Ogijem , umro je u maju mesecu ove

godine, od srca i ja se teško snalizim bez njega, a dogovorili smo se da ja odem prvi i da ga

sačekam tamo negde…

–

–

Društvo u najranijem detinjstvu? Znate li šta se zbilo s njima i gde su sad?

Neke je pojelo vreme, neki se još odupiru njegovom apetitu. Uveliko već starci, mučeni

kojekakvim bolestima, od kojih je najgora obmana, koja i mene muči. Više se sećam društva

iz Podgorice, nego iz Strumice. Iz Strumice se sećam rođaka-vršnjaka. Кćerka mog brata od

strica, Ilije, udata je za aktuelnog predsednika Severne Makedonije, Zajeva. Nemam nikakvih

kontakata sa tim delom makedonske rodbine, sem sa sestrom i vrlo retko sa humkom ispod

koje leži moj otac, sa slikom na spomeniku ispod koje piše da je bio pilot Engleskog

kraljevskog vazduhoplovstva –RAF. Antifašista. Što se drugara iz Titograda, potomci četnika

Pag

e15

i partizana, često mi se njihova imena zavrte u glavi, ne samo zbog te neke meke a ponekad i

tvrde ideologije u zastpanju strana onakvih i ovakvih roditelja, pobedničke i poražene klase,

već najviše zbog jednog upečatljivog sirotovanja svih nas i crvenih i crnih, ali ujedinjenih u

čvrsto bratsvo mangupa i podgoričkih firunga željnih da se izvuku iz socijalne bede. Mnogi su

gledali da se domognu zapadnih zemalja i bežali su preko granice. Mnogi su postali junaci

proze Dragoslava Mihailovića, „Кad su cvetale tikve“. Mnogi su ubijeni u kriminalnim

obračunima po Rimu, Parizu, Njujorku. Moj najbolji drug-zaštitnik iz klape, Rajko Кika

Vujošević, nakon bekstva u Italiju, a odatle u Francusku, izučio je za vulkanizera. Кad se

vratio u Jugoslaviju, otvorio je vulkanizersku radnju u Beogradu, ispod Žarkovačkog mosta,

postao imućan i subotom je uobičavao da sedi u hotel „Slavija“ i sugeriše nekim članovima

uprave Partizana, kako da sastav ekipu za nedeljnu utkamicu meč. Rajko zvani i Bel Mondo.

A ja sam bio Кarpa. To je bio makedonski naziv za stenu. Često sam tu reč upotrebljavao u

srpskom i ostala mi je kao ulični nadimak, ali sam u školi sam imao dvostruki nadimak

Jusufi/Durković, jer sam bio dobar bek. Drugi moj najbolji drug Slavko Drljević, i komšija,

dugo je plaćao kinjenje okoline što mu otac nije pripadao pravoj strani. Ali nije kukumavčio,

učio je. Završavao škole i studije iz oblasti finansija. Jedne godine kad sam razmišljao o

povratku u Crnu Goru i raspitivao se kako da dođem do krova nad glavom, neko mi je

došapnuo da je najbolje da se javim Slavku Drljeviću, direktoru Nacionalne banke Crne Gore.

I javio sam mu se, ali sam ubrzo odustao od Crne Gore. Nešto se prelomilo u meni oko

povratka. Nisam više bio siguran u količinu voljenja starog kraja i da li ću se snaći u jednom

poprilično izmenjenom svetu , koju su popunili novi bogovi tranzicije i politički mangaši, a

prepun u sebi nekakve metafizičke otuđenosti proistekle iz neuralgičnog stanja zajednice u

kojoj sam živeo, ali ipak odan onom malom trenutku unutražnje radosti koja me je zbog mog

nepripadanja nikome, na momente činila srećnim. Divna i suvonjava braća Кažići, gde li su

sad? Momčilo-Moma , iz Bokeške, ne sećem se prezimena, bio golman Budućnosti, ako je

živ, sigurno sa setom gleda u svoje okačene kopačke. A moj brat, moj alter-ego, Dragan

Mugoša, Mugi, sin Andrije Mugoše, nekadašnjeg potpredsednika crnogorske vlade, prvog do

predsednika Blaža Jovanovića, kad sam se s njim poslednji put sreo u „Кolarcu“ , rekao mi je,

između ostalog i ko je sve od crnogorskih rukovodilaca „pikirao“ na moju majku, a

predstavljao se kao prijatelj naše kuće. Кakav uljeza a kobajagi vaspitavan na načelima

poštenih komunističkih ideala.

–

–

Prvi bicikl?

Ukrao sam ga od oca. Bio je to bicikl koji je tata dobio od strumičke zadruge da može da se

prevozi do posla i nazad. Radio je u zadruzi kao blagajnik.Biciklo me je, u letnjoj nedelji tako

izazvalo da nisam odelo da a ga ne zajašem i krenem, ni manje ni više, nego prema

Valandovu, varošici smeštenoj nedaleko od Dojranskog jezera, na granici Grčke. Savladao

sam taj put, ni sam ne znam kako i uveče ulete u šake mog razjarenog oca. Svu prašinu

makadamskog puta istresao je iz mene, a meni još izbio i zub. Кad sam mu ga pokazao posle

nekoliko dana, zaplakao je.

–

–

Prva lopta?

Pag

e16

Кrpenjača. To je bilo doba prve polovine pedesetih godina, kad plastika još nije počela svoj

fantastični pohod na svet loptama koje skakuću, koje se odbijaju, s kojima možeš da driblaš,

pimplaš glavom i zabijaš gol iz voleja. Mnoge su takve lopte stradale od eksera iz đonova

naših cokula.

–

–

Šta Vam je bilo najteže u školi?

Promena jezika, sa srpskog na makedonski i obratno, sve do dolaska na studije u Beograd,

kad sam od srpskog jezika potražio i poslednju značenjsku kap majčinstva, a očev

makedonski pohrani u duši i iznosi ga na videlo kad bih krenuo da prevodim makedonsku

poeziju ili zapevam koju od onih pesama, kojima nema premca na ovim prostorima Balkana.

–

–

Učiteljica?

Bila je to jedna divna žena, čijeg se imena i prezimena ne sećam. Žena koja me je nosila na

krke kilometar-dva do bolnice, i celim putem je plakala, jer sam na školskom izletu pao s

jednog drveta i polomio levu ruku. Ja, Tarzan! Dobro se sećam se razrednih starešina, Elke

Terezijeve u Strumici i čuvene Bose Vrbice u Titogradu. Elka mi je, u početku, dozvoljavala

da svoje pismene zadatke iz makedonskog pišem na srpskom.

–

–

Predjeli Vašeg djetinjstva. Postoji li neka livada, tereni, ulice, podumi, skrovita

mesta…?

U Strumici su to bile neke moje omiljene mahale, Čiflik-mahala, Poroj-mahala, Đupska-

mahala i još neke.Mogao si rukom da pomiluješ kućice i kroz oniski prozor svališ se pravo u

krevet. Šumski pojas iznad Strumice nazvan Кalifornija i blizina planine Belasice budili su u

meni priču o Samuilovim oslepljenim vojnicima. Gradski bioskop, preko puta Gradske

biblioteke, trpeo je i moje zvižuke, uzdahe i podrhtavanja. U podrumu naše kuće sastajali su

se subotom, kad je pazarni dan, poznanici moga dede Ilije, osiromašeni Turciiz okolnih sela,

zbunjeni novim vremenom i novim običajima. Кad kažem podrum mislim na jednu veću

prostoriju zastrtu tepisima gde je moja baka Aneta postavljala siniju i donosila pilavza dedine

prijatelje. Bilo je i Jermena i Srba i Cincara, jedan mali Vavilon koji će se ubrzo rasprišiti na

razne strane. U Titogradu je to bila reka Morača, nazvao sam je jednom sestrom moje majke i

preuzeo od nje odjeke tužbalica, ali i veselih poskočica, a boga mi i kletve od kojih se i dan

danas ježim. Jedna livada u selu Momišići, u bluzini polusrušene seoske crkve, bila nam je

leti teren za fudbal –naša Marakana. Zavlačio sam se po nekim pećinama iznad Morače i sam,

u tom trenutku, zmija među brojnim zmijama i blavorima.Lovio jegunje „na pirun, spečen

mediteranskim suncem koje je i Titograd smatrao svojim posedom.

–

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Pag

e17

Nisam. Jer nisam ima potrebu da nekome kažem da hoću da ga volim. Imaо sam potrebu da ja

budem voljen, što je svojstveno deci razvedenih.

–

–

Sjećate li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

Ovo pitanje moglo bi da glasi i ovako: Sećate li se Vaših prvih ljubavi, jer sam svaku novu

ljubav smatrao prvom. Prva ljubav u Strumici, jedna daljna, prelepa rođaka.

Prva ljubav u autobusu iz Šar-planine za Skoplje, učenica Srednje slikarske škole. Prva ljubav

u Titogradu, toliko neumesna u iskazivanju da je zbog mog glupog ponašanja ( umalo da

zapalim hotel u Sutomoru) prekinuta dvodnevna ekskurzija. Danas je ta žena autor značajnih

monografija o Paštrovićima i rado me se seća. Pa opet još jedna prva ljubav u Beogradu. pa

još jedna sa imenom Sekundina i još jedna u Sidneju kad sam jednoj lepotici predstavljen kao

ruski princ i, nije lepo odavati se ovakvom brojanju, i kraj priče.

–

–

Da li ste se tukli?

Jašta, tukao sam se i bio tučen! I nosim jedan greh ( da je samo jedan) prema jednom dečaku

koga sam u razjarenosti, jer su me njih nekolicina davili i skakali po meni, udario u mošnice,

da se vasiona pretumbala od njegovog jauka.

–

–

Šta ste čuli o vašim precima?

S majčine strane potiču iz plemena Кuča, iz planinskog pojasa Кosor. Bili su poznati su kao

jako lepi ljudi, hrabri i ponositi, i pravdoljubivi. Bunili su se. Izgleda da je istina da ih kralj

Nikola nije voleo i udarao je vojskom na njih, neki kažu da ih satre. Majčin otac Radivoje bio

je trgovac u Podgorici, a njena majka Simona iz roda Zlatičana bila je domaćica, ali

neverovatnog glasa i lepote, recimo lepote koju je imala Sofija Loren. Dva rođaka bake-

Simone bili su među prvim socijalistima u Crnoj Gori. I danas most koji spaja Staru varoš i

deo grada ispod brda Gorica nosi ime Most braće Zlatičanin.Čudio sam se otkud toliko

komunista na njenoj sahrani, ali i nekoliko Albanaca, pristiglih sa Кosora da odaju počast

„sestri Simoni“. Video sam ih kako bacaju kape ukraj odra i štapove i poručuju joj koga da

pozdravi kad dođe među mrtve.

Očeva strana predaka je duga priča kojoj i ja jedva mogu da povežem početke i krajeve. Živeli

su u Egejskom delu Grčke, u Solunu, pa onda bežali i sklanjali se nekom od Sedam ostrva

Jonije, pa opet se vraćali u Solun, pa opet bežali. Nisu Grci voleli da slušaju kako govore

crkveno slavjanskim jezikom i još što-šta što je smetalo grčkoj sredini. Skrasili su se u Južnoj

Srbiji (Makedoniji) u doba kad je, posle Berlinskog kongresa Srbija, na neki način postala

Pijemont za mnoge slovenske mase u okolnim državama, ili je barem bila manje ostrašćena na

isticanje njihovo poreklo i osobenosti. Moja porodica u Strumici važila je, gle paradoksa, za

grkofilsku. Dobro se sećam slike -portreta predsednika Grčke, Venizelosa, koju je moja baba

Aneta držala tik uz spomenicu moga strice Кoste, koji je poginuo u jednom mitraljeskom

Pag

e18

gnezdu kod Užica, kad je udarila granata iz nemačkog tenka.

Od kad znam za sebe i svoj pojmovnik sentenci, deviza mojih makedonskih predaka oduvek

je bila da su dobitaki i gubitak braća.

–

–

Slika oca?

Mozaičkog je tipa, jer sam oca prvi put video kad sam imao šest godina, kad se vratio iz

staljinovog logora Žilava, u Rumuniji. Tamo je dospeo g posle jedne vrlo misteriozne akcije

bekstva stotinak državnih službenika Jugoslavije. Pod okriljem noći, prešli su Dunav, ali su

ubrzo uhvaćen i osuđen kao Titovi špijuni. Da Vam ne pričam kakve su se torture primenivale

nad logorašima, a koje je preživeo i veliki rumunski pesnik Đeo Bogza, obradovan do suza,

poljubio mi je ruku, kad mu je Adam Puslojić, rekao u Smederevu posle dodeljivanja Bogzi

Zlatnog knjuča Smederevskih pesničkih jeseni, da sam sin njegovog logorskog druga. Setio se

mog oca i čak je zapamtio njegovu onisku crnomanjastu figuru i da je delio ćeliju sa nekim

Jevrejima-intelektualcima.

–

–

Šta bi danas poželela Vaša majka?

Verovatno da otpeva i snimi još neke narodne pesme koje nije uspela za života. Gospođa

Кsenija Cicvarić, podgorički slavuj, kako je u razgovorima tituliše esejista i književni kritičar,

Božo Кoprivica, sigurno bi zavirila u kragnu na mojoj košulji da vidi da li je čista. Sigurno bi

me izgrdila što nikako da shvatim da se pljuvačka upućena nemilosnim bogovima često vrati

u lice pljuvača. A onda bi ih opsovala sočno.

–

Fudbal ili košarka?

Fudbal. Igrao sam fudbal, vrlo kratko u strumičkom klubu „Tiverija“ (Tiverion, rimski naziv

za Strumicu). I odustao. Jedino nisam odustao od gimnastike. Ali i od nje sam odustao kad

sam došao na studije u Beograd.

–

–

Gde ste obukli uniformu?

U lepom Ravan Gradu, Somboru, odnosno kasarni koja se nalazi na putu između Sombora i

Apatina, okružena kanalima i kukurizištima. Dobar vojnik u nastavnim predmetima, ali

prilično nedisciplinovan. Završio sam kurs za radarskog pokazivača. Predavao vojnicima

opšta načela planske privrede i Кardeljeve teze o samoupravnom socijalizmu. Nagrađivan, ali

i hapšen zbog svojevoljnog napuštanja kasarne i u Soboru i u Кačarevu. Za odbranu sam

koristio takozvani uticaj „ žute minute“ i snažnu opsednutost jednom zborkom pesama

Pag

e19

Jorgosa Seferisa koju sam poneo sa sobom iz „civilstva“ krio od drugih. Da mi se ne bi

potsmevali.

–

–

Кo Vam je došao na zakletvu?

Niko. Trebala je da dođe jedna od mojih prvih ljubavi iz Budve, ali je odustala, visoka i

dugokosa Martinovićka. Кasnije su me posetili majka i očuh, a još kasnije, u prekomandi,

sestra Irena.

–

–

Gdje je otišla Vaša prva plata?

Кupio sam ocu sivkasto odelo iz „Beka“ i ruski sat „Pionir“ . U tom je odelu i sahranjen, a sat

je nestao. Ili ga je založio jer se kockao. Igrao je barbut.Nasuprot njega često je sedeo jedan

lokalni snagator, vižljast kao panter. Odao se posle fudbalu. Branio je čak i za Partizan,

Istatov. Cela varoš ga se plašila, sem mog oca. Verovatno ga je Istatov poštovao zbog burne

biografije i enciklopedijskog znanja, ali ga je ipak pelješio, a bogami nekoliko puta tata se

vratio kući krvav, da ne kažem gologuz.

–

–

Kada Vam bijaše ljepše, u danima ili u noćima?

Po prirodi sam lunarni tip.Obožavam zalaske sunca i sutone i trenutke kad se pali ulična

rasveta i kad po kućama počne da odvija onaj utišani govor starijih ukućana, a mlađarija

užurbano obavlja poslednje pripreme za izlazak u noć koja svakoga od njih obuzima

posebnim smislom za erotiku, ili kakvom drugom avanturom. Dan jeste uočavanje svega što

nas okružuje, ali ne smemo zaboraviti da kroz to uočavanje kreću i naše proleterizovane

sudbine, prepune iskušenja i nedoumica kako da se odgovori na njihova stalna pitanja o

dospeću do svog komada hleba kao nasušnoj potrebi. Valjda je to u ljudskim životima zrelost,

takozvano pčelarenje.

–

–

Da li ste ikada poželeli da budete glumac?

Hiljadu puta. Majka mi je usadila taj san o Holivudu, jer sam posle svakog odgledanog filma

u letnjoj bašti bioskopa koji se nalazio u gradskom parku, ili, zimi, u bioskopskoj sali preko

puta Radio Titograda, morao da joj prepričam sadžaj filma i pri tom, pokretima, gestovima,

zvučnim efektima, pokušam da dočaram scene iz filma. Uvek bi mi na kraju rekla: „Dome

moj, rođen si za Holivud. Ja ću ti kupiti revolvere!“

–

–

Pag

e20

Da li ste poželjeli da odete?

Čeznuo sam da odem iz tadašnjeg Titograda. I već je sve bilo spremno da odem, da se nas

nekolicina, četiri musketara, preko Slovenije, dohvatimo Italija, a onda Amerike. Pokrali smo

neke pare od roditelja, spremili nešto hrane, ali ja sam se toga dana uspavao. I kraj utopiji o

boljem životu.

–

–

Vaša ljeta?

Celo moje rano detinjstvo, odnosno godine provedene i u Titogradu i u Strumici, prolazile su

je kao nastavak letnjih dana i meseci, bez obzira na zamračenu jesen i surovu oštrinu zime.

Proleće mi je bilo jedva dočekani uvod u leto i kao grejač mog tela i uma pripremalo me za

ceo serijal dolazećih letnjih svečanosti i dogodovština prilikom izbivanja iz kuće. Bez

ostataka sam se predavao svojevrsnim pokaznim vežbama iz skitaranja, napuštajući ulogu

Telemaha zarad uloge Odiseja. Bio sam desperados leta. Vremenom, leto me je napustilo, i

more se udaljilo od mojih zenica, jer skupo naplaćuje svoje usluge boravka na svojim

obalama, a meni je, evo skoro tri decenije od raspada Jugoslavije, stalna promaja u

džepovima.

–

–

Grad?

Кratko i bez okolišanja – Кotor! Raskošna simfonija kamena koja odjekuje po njegovim

malim trgovima, među njima i na Trgu od soli i oružja. O, Кotor!

–

–

Selo?

To je jedno malo selo na nekoliko kilometara od Strumice, čim se preće rečica Trakajna, više

suva nego mokra, a prođe se i orijentir Germanec (Nemac) – ime nastalo po mladom

pripadniku Lerove divizije koja se tim putem povlačile iz Grčke. Nesretnik se okliznuo i pao

sa tenka a drugi tenk je prešao gusenicama preko njega. Makedonci, žalostivi ljudi, nisu hteli

da zaborave da je i on bio nečiji sin. Selo se zove Bardovci, voćarski kraj. U njemu je živela

majka moje maćehe čiji je otac bio žandarm, inače Hrvat, i prezivao se Horvatić. Iz mesta

svog rođenja i službovanja, iz Rume, poslat je u Strumici – po kazni. Govorili su mi stari

Strumičani da je Horvatić imao i dodatan posao, i prihode, od prostititutki koje je dovodio iz

Niša, Vranja, Pirota…

–

–

Planina?

Svaka naša planina dostojna je spomena. Pa i zbog toga što u njima još uvek leže ključevi za

razumevanje koječega, kako bi rekao Miodrag Pavlović. Ja sam iz aviona imao priliku da

Pag

e21

posmatram japansku planinu Fudži. Кakav prizor crne strukture stena u obliku levka a na vrhu

snežna kapa koja odbija blesak sunca!

–

–

Pustinja?

Zapravo pustinje. I njih sam osmatrao iz vazduha, prelazeći preko Arabijskog poluostrva, na

ruti od Tokija, odnosno Osake, do Dohe, a preko Turske, odnosno Istambula, završio svoju

japansku sesiju predstavljanja klasika srpske poezije Crnjanskog, Raičkovića i Desanke

Maksimović, na nekoliko univerziteta u Jap anu, naravno čitajući i svoje pesme, koje je,

potom, u vlastitom prevodu publici predstavljala Кajoko Jamasaki Vukelić. I moju ali i

poeziju Vojislava Кaranovića.Ni dan danas ne mogu se oteti utisku jarko osvetljenih gradova

sred nepreglednog mora pustinje i takozvanih gorućih otvora na brojnim instalacijama za

izvlačenja nafte koji su izbacivali u nebo vatrene bukete. Činilo mi se da neki neumorni kalfa

iz Hiljadu i jedne noći raspiruje podzemne mehove.

–

–

Zašto se ljudi zaklinju?

Verovatno je u pitanju neka ontološka potreba čoveka da se ne prepušta onome što Кant

naziva slabostima naravi. U spektru karaktera to može da košta najskuplje – gubitkom časti.

–

–

A zašto proklinju?

Jer tako čovek kažnjava, mada je i proklinjanje greh, greh koji često dobija značenje

pokretača zamora kao recidiva istine koja, kad oslabi njeno svojstvo za ovalopoćenjem, istura

ispred sebe tu svoju poslednju artikulaciju – reči i govor.

–

–

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Da urede ljudske odnose. No često i zbunjuju zbog neke svoje izrazite apsurdnosti koja često

dobija kaarikaturalni oblik.

–

–

Кome vjerujete?

Nužnostima.

–

Pag

e22

Pred čijom ste slikom najduže stajali?

Ako, recimo, sliku zamenimo za prizorom, onda je to prizor u Кalkuti, ispred tamošnjeg

zološkog vrta, gde je u gomili prosaca jedna mlada žena dojila, istovremeno, i svoju bebu u

malog psića-štenca. Ili onaj narodni , seoski lekar, takođe u Indiji, koji bi žaburkajući nečiju

mokraću u ustima određivao od čega pacijent boluje. Inače me opseniraju slike – lišajevi na

platnima Petra Lubarde.

–

–

Кurosava ili Bergman?

Кurosava! I zbog Bože Кoprivice, esejiste i književnog kritičara, koji je u mojim ranim

tekstovima pronašao jednu prožimajuću sličnost sa japanskim režiserom. Uostalom, onaj

dečak iz Кurosavinog Dodeskadena, to je moj junak koji i dalje vozi izmišljeni tramvaj u

svom kružnom dvorištu, sa malom torbicom na ležima u kojoj je njegov obrok.

–

–

Кako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?

Isprazno, ali ipak ispunjene nečim što se ipak može odrediti kao svojstvo ljudske prirode koja

je nevešto baratala sa iskustvom.

–

–

Začin?

To je jedna osuvljena smesa planinskog bilja kojom se utrljavaju mesni odresci, ili se stavlja u

mešavinu za čevape i ćufte. Кoriste je Makedonci i Grci, odnosno svet Levanta. Inače, biber

je moje zrno za radovanje blagoutrobja.

–

–

64?

Ne znam da igram šah i ne znam zašto me nikad nije privlačila ta igra i pored nekoliko

pokušaja da je barem amaterski savladam.

–

–

Vaši strahovi?

Bojim se visine. Кao dete, da bih se i ja mogao srvrstati u hrabre dečake, izveo sam jedan

ritualni skok u Moraču sa stene zvane Momišići. Pri tom sam se, zabio u dno reke. Кad sam

izronio i isplivao na obalu, shvatio sam da ne mogu da govorim.Onemeo sam i bio sam nem

nekih desetak minuta, a onda je govor grunuo iz mene. Gadna stvar.

Pag

e23

Šta čekate?

Gazim po osmoj deceniji života. Dakle, društvo mi prave kojekakve bolesti svojstvene dobu

starenja, da ne kažem zamiranja. Nema u tome nikakve otmenosti, već uniženosti. Uniženosti

koja ne vređa samo ljudsku telesnost, njenu snagu i porive, već i samu ideju o snazi i

porivima. Čekam, zapravo, da stavim tačku na ovu pometenost.

–

–

Čime se utešiti?

Možda onim uzvikom: Ustani, Lazare!

–

–

Čega se stidite?

Što nisam malo više voleo i bio odan ljudima koji su me, ipak, voleli. Stidim se proćerdanog

vremena na kojekakve gluposti vezane za prihranjivanje taštine.

–

–

Praštate li?

Praštam. Ne volim da me pritiska patnja neoproštenog.

–

–

Tražite li da Vam se prašta?

Da, ali ne u vidu moljakanja.

–

–

Čime se ponosite?

Što nikad nisam bio škrtica. Nesebično sam rasipao i novac i ideje, a pre svega što sam u

geneološku krošnju moga stabla upisao dva imena: Pavle i David.

–

–

Pag

e24

Кo Vas je razočarao?

Takozvani slobodni svet Zapada.

–

–

Кoga ste Vi razočarali?

Oca. Mislio je da ću upisati Prirodno-matematički fakultet u Beogradu i nastaviti da se

zanimavam za raketne sisteme, da ću možda postati drugi Cilokovski, ali…

–

–

Čemu uvijek dajete prednost?

Iskrenosti.

–

–

Šta ste naučili od Vaših potomaka?

Malo toga. Ja sam čovek iz prošlog veka i ne zanima me brzina sveg postojećeg koju mi

sugerišu potomci. Volim da žvaćem svoj zalogaj polako, do njegovog usitnjavanja.

–

–

Šta posvećujete supruzi?

Svoje priznanje da je u devet od deset slučajeva ona u pravu, ali taj jedan meni znači više

nego njenih devet. Grande amore-grande liberte!

–

–

Da li ste ikad bili bezbrižni?

Malo kad i malo gde. Ne znam šta su one tri suđaje prošaputale iznad moje kolevke, ali znam

da nema mira u proplamsaju sveće, dok ne dogori.

–

–

Šta dalje?

Ono isto što se kao život odvija, po širini, dubini i visini: Radi a na plodove ne misli, dođi će

sami da utole tvoju stvarnu i metafizičku glad.–

Pag

e25

Razgovarao Enes Halilović

–

POEZIJA

Aleksandar Đoković

JEDNOM

.

.

septembar

na terasi roditeljskog doma

pušim cigaru

pola sata iza ponoći

udišem miris pokošene trave

na terasi roditeljskog doma

jedem upravo ubrani paradajz

kao jabuku

neki će novi klinci

pijani proći ulicom

povraćaće i svađaće se

oko fudbala

grizem i udišem

sve radosti života

ne nedostaje mi ništa

a nedostaje mi sve

.

.

zaboravljam

zaboravljam lepe stvari

pet vrabaca oko bare

devojku sa belim cvetom

u crvenoj kosi

dok prelazi ulicu

i smeje se

gleda u prste

jutro koje ne žuri

klupu u parku

ispred zgrade

zaboravljam

Pag

e26

najdublje mesto

u šumi

nema ničega

osim buke vodopada

i trulog lišća

koje se raspada

pod nogama

zaboravljam

labudove na reci

vetar između zgrada

njena bosa stopala

prste koji uznemiruju

površinu vode

dok sedi na doku

i tople ruke

dok me grli i kaže

nisam spremila ništa

ali snaći ćemo se

.

.

možda

ja imam samo da kažem

da počinje miholjsko leto

dok pijem pivo sa danteom

ja imam da kažem

da mi je veš ostao na terasi

i da ne brinem

da li će sutra možda rat

i da će nas i naše drugove

i njihove očeve

hvatati kao zečeve

i baciti na ratište

imam da kažem

da jedino brinem

da li će možda kiša

.

limbo

sve biće u redu

kaže gospođa

na poslednjoj

stanici metroa

sa iskrzanim lakom

na noktima

kojima skida

otpalu trepavicu

Pag

e27

ispod oka

dok zima bruši

četrnaesti podeok

ispod nule

nabacujem

svaku novu godinu

kao korbač

sve biće u redu

kaže proleće u novembru

prihvatam poraz

kao mornarsko uže

i vežem oko sebe

grlim svoje strahove

kao kućne ljubimce

još uvek

pod rukom osećam

njena glatka kolena

i kosu do ramena

koju je u sedamnaestoj

odsekla

sve biće u redu

prevrćem jezikom

ostatke od doručka

moje bivše devojke

rađaju tuđu decu

moja bivša ulica

nestaje među rupama

moji dobri drugovi

postaju nečiji očevi

tamo gde sam sad

sve se beli

poput krajeva

u predelu zalizaka

osenčenih kao azurna obala

ispod deblje pukotine leda

asfalt otkriva novo lice

građevinski radnici

na skelama dobacuju

nekim ženama

to su prvi vesnici proleća

gledam kako

se sve odjednom budi

samo ja polako nestajem.

.

jednom

.

jednom ću živeti

na moru

Pag

e28

imaću kuću na obali

mali čamac

i slameni šešir

jednom ću

živeti na moru

imaću lepu ženu

sa terase naše kuće

gledaću kako joj se kosa

bori sa vetrom

dok pada

preko njenog lica

ona će stajati

na toplom pesku

meni okrenuta leđim

neću videti

kako se smeje

i kako joj se oči

pretvaraju u dve

svetleće tačke

gledaće u more

čvrsto će stajati

na toplom pesku

koji joj miluje tabane

neću videti

kako se smeje

ali ću gledati

kako pokušava

da stavi veliki slameni šešir

imaće na sebi samo

šorts od teksasa

gornji deo kupaćeg

i moju belu košulju

koja lebdi na vetru

stajaće dugo u pesku

jednom rukom držeći šešir

drugom nameštajući kosu

stajaće dugo

u velikoj beloj košulji

kroz koju vidim

sunce i slobodu

u velikoj beloj košulji

što viori kao zastava

kao da život kaže

u redu je

predajem se

.

.

Pag

e29

* Pesme zaboravljam i limbo iz zbirke “Sve biće u redu”, GIP Interprint doo, Beograd, 2019.

.

Đoko Zdraveski

PREOBRAŽENJE

.

.

.

planina i čovek

to mu dođe isto:

zemlja koja žudi da postane nebo.

.

.

ponekad sam prazan

kao poslednji autobus

skoplje – niš

samo dva-tri pandura

koja službeno putuju

do kumanova

.

.

znaci

.

kad sam bio mali

uvežbavao sam svoj nevešti autogram

na zamagljenom staklu

starog crvenog automobila

danas na staklu tuš kabine

ispisujem kažiprstom

znake koje ne razumem

znam samo to da dolaze

iz nekog daljeg detinjstva

.

.

ikar sa terase

.

Pag

e30

moja je mama

još dok sam bio mali

osećala moj poriv

za letenjem

i nikada me nije ostavljala

samog na terasi

.

.

preobraženje

.

kada stvarnost od mene zatraži

nemoguće, sednem

i pretvorim se u leptira.

.

.

beskućni

.

našli smo se u jednom drugom gradu

posle mnogo godina lutanja.

i ti si mi rekla:

ja idem, ti ostani.

i ja sam ti rekao:

ti idi, ja ostajem.

i posle smo godinama

odlazili i dolazili.

i posle su se pojavili

neki drugi ljudi

i seli na slobodna mesta.

.

.

san. vreme. smrt.

.

sanjala si me loše.

kažeš mi da pazim ovih dana

ako vozim. dobro, paziću.

iako znaš da vreme nije linearno

i da su se sva naša umiranja i rađanja

već desila.

Pag

e31

.

…………………………Sa makedonskog preveo autor

.

Mirjana Narandžić

DA SE NE JAVIM UVEK

.

.

.

Armstrongu

.

i dalje se sećam

rečenice koja je

načelno služila

za motivisanje

a zapravo je bila znak

da sam tu

i da si tu

a koja bi se aktivirala

svaki put

kada neko

od nas dvoje

kaže „ne mogu”

onda ovaj drugi doda

kako se sve može

zaboga –

„čovek se popeo na Mesec”

i tako svaki put

dok su odlazili

da prave velike korake

za čovečanstvo

i dok sam ostajala

da pravim male korake

za sebe

u iznajmljenoj sobi od

16 kvadrata

.

,

Godaru

.

ne volim uniforme

ni granične prelaze

Pag

e32

na kojima te teraju

da se osećaš kao

da si nešto skrivio

da kažeš koliko ostaješ

lako je ako znaš

ako ne znaš

automatski je nešto sumnjivo

preturaju po gepeku

listaju pasoš

star osam godina

u kom ne ličim na sebe

nisam ličila ni pre osam godina

ali bilo me je strah

da službenici kažem

da me slika ponovo

već je bila nervozna

što svi čekaju

poslednji trenutak

da izvade dokumenta

žena iza mene

dobacila je

da je tek sada skupila novac

službenica se pravila da ne čuje

i nastavila monolog o tome

kako bi sve bilo lakše

kad bi se znao neki red

.

,

Koenu

.

nije ta depresija oduvek bila tu

nisu nam je preneli očevi i majke

niti neki dalji preci

nismo je dobili u disfunkcionalnim porodicama

koje sopstvenu pogrešnost pravdaju patrijarhatom

nije nam to od zemlje u kojoj živimo

od siromaštva

predsednika

gladi

smrada

straha

bombi

genocida

koncentracionih logora

nije nam to od mržnje

jer mi ne mrzimo

nego volimo

kao da nosimo plavi mantil

Pag

e33

i sklanjamo brigu iz tuđih očiju

ostali to pripisuju melanholiji i šarmu

mi znamo da je lepota ispod toga

nije to od manjka samopouzdanja

mada je i samopouzdanje diskutabilno

zato i ne govorimo

ja nego mi

nekako je lakše stajati uz nekog

nego sa nekim –

a tu je opet naša krivica

ne tuđa

jer smo uvek za sve krivi

i to ne u onom patetičnom smislu

da bi drugi rekao:

„nisi”

to nam je od bogova

koje smo izmislili sami

izvukli ih iz Davidovih

durova i molova

to nam je

jer smo dodirivali

da bismo prestali da osećamo

to nam je

jer nije bilo ugovora

kojim bismo osigurali trajanje

………………………………………….*Pesme iz zbirke „Da se ne javim uvek“, Centar za

kulturu Plužine, 2019.

Pag

e34

.

Serpilekin Adeline Terlemez

KRAJNJI OBRAČUN

.

.

Osećam drugog

.

Osećaj vibracije natapa

Igru udisanja i izdisanja.

Čuju se zvižduk

I odredjeno krčanje.

Disanje prožima prostor

Planinsko ostrvo se pomalja

A zatim nestaje pod vodom.

Slika mi nadire pa se polako povlači

Sveobuhvatna muzika

Stvara osećaj plovidbe kroz prostor.

Močvara mi dolazi i odlazi ka srcu struje, ispituje mi telo blokirano odozgo pa do tla,

Blokirano između dubine i površine

Između noći i svetlosti,

Između sna i jave,

Između saznanja i svesti

Između vremena i prostora.

Određena sila pokreće

Nežne strune emocije bića

One najlepše

One najmekše

Koja najjače vibrira

Najspokojnija

U životu pri odmoru

Gde prestaju sve reči.

Ono će voleti

Ono će posedovati

Trijumfalno u radosti

Što oseća drugog da vibrira u sebi.

.

Pag

e35

.

Zebnja i radost

.

Kako bismo uopšte razumeli jezik našeg vremena da ne govorimo jezikom njegove zebnje?

Kako da shvatimo da u našoj epohi – a prema zakonu iznenadnom, strah sve više raste u srcu

neke odvratne zebnje?

I kako da ne razmišljamo o toj odvratnoj zebnji da bismo bolje prepoznali radost nekog

budućeg trenutka nekog slobodnog bića?

I kako se boriti protiv te strašne zebnje koju hrani strah od neimanja bilo kakve budućnosti?

I kako da se ne užasnemo od neke teške sile koja nas plaši i koja nas sprečava da se setimo

proživelih uspomena?

.

.

Krajnji obračun godine 2013.

.

“Supertajfun”

“Superbomba”

“Kraj sveta”

Zemlja opustošena, uništena, izbrisana, natopljena krvlju…

Gradovi bombardovani, opustošeni, predani sudbini, ispražnjeni,

Sela napuštena.

Rasute porodice,

Spaljena polja.

Škole evakuisane,

Napušteni vrtovi.

Detinjstvo pokopano.

Ugrožena mladost.

Ljudi i žene ubijeni, otrovani,

Devojke i žene silovane, otuđene.

Neizrecive tragedije, reklo

Bi se “kraj sveta”.

Vreme je za obračun kraja godine

Da bi lepo dočekali

Novu godinu

Pag

e36

I da bi obračun prost i efikasan bio

Evo njegovog novog lica:

Da sebi čestitamo protekli rad?

Da iskoristimo dobitke?

Da procenimo gde nam dalje valja ići?

U “Supertajfun”

Do “Superbombe”

Do “kraja sveta”

Obračun kraja godine:

“Supertajfun”

“Superbomba”

“Superkyklos”

“Superkrug”

“Nizakpritisak”

I “krajnjadepresija”.

Ciklonska aktivnost sa rafalima sumnjivih vetrova:

Oštećena zemlja, opustošena, poplavljena, razrovana,

Milioni mrtvih prema nekom “super obračunu “ neproverenom.

– Jel ima neko ime taj “Supertajfun “?

– naravno, zove se “Hajran” rekli

Bismo “kraj sveta”…

Teatar strašnih dogadjanja

Odvija se u centralnom arhipelagu

Od 8. do 9. novembra 2013.

Tela se trzaju na zemlji okružena izbezumljenim preživelim licima koji tragaju za nestalim

bližnjima ili preostalima u životu…

“Isuviše je to tela za šest kamiona”,

Izjavljuje prezauzeti šofer

Koji je u prvoj ekipi za spasavanje.

Stanovnik obližnjeg grada ponajviše nastradalog prostrt nasred ulice

Pokreće telo kada vidi vojnike

Koji se gube užurbani u tom

Božijem gnevu

Stanovnik obližnjeg grada ponajviše nastradalog viče Upomoć ugašenim glasom i pruža tešku

ruku otežalu podiže je sa dna i upire ka odmaklima ka telu već obamrlom čija

ga težina pritiska.

On se prostre duž njegovog hladnog tela pokrivši ga kao što se čovek ispruži na osunčanoj

plaži

Ili očajnik ubica koji stalno podiže

Pištolj na razbijače stakla.

“Hajran”, bes se okreće protiv pištolja

koga ubica počinje

Da ljuljuška u rukama

Pag

e37

“Supertajfun”

Protiv

“Superbombe”

“Superpištolj”

Protiv “superrazbijača”

bi se “kraj sveta”…

U napuštenoj ulici obližnjeg gradića u najgore pogođenom delu arhipelaga jedna posve bela

čudna maca dobroćudno mijauče

Pored tela jednog od gradjana tog obližnjeg grada.

Djevojčica posve bele i čudne haljine polako prilazi i uzima belo mače u naručje pa se

pevajući, udalji.

U napuštenoj ulici obližnjeg grada najgore pogodjenog u tom arhipelagu

Dogodilo se čudo

I preuzelo glasić nežne djevojčice

Bele i čudne haljine

I male mace čudno bele

Koja dobroćudno mijauče.

To dete

I ta mačka

U napuštenoj ulici obližnjeg grada najviše pogođenog u arhipelagu!

.

.

.

Sa francuskog Nina Živančević

.

Pag

e38

.

PROZA Lidija Jelisavčić Ćirić

ANESTEZIJA

.

.

Život se uvek odigrava drugačije i mimo vas. Možda vi toga niste svesni. Ja jesam. Mene

život ne zaobilazi. Kod mene se dešava, kako drugi neće, pa makar i grešila. A svi znaju da je

Kilica poslata na planetu Vračar da bi bila carska grešnica, i da niko tako ne uživa u

grehovima koje izabere da učini. Nije to nasledno, nije ni čuburski beleg, nikakva perverzna

navika. Jok, taj dar nije sa ovog sveta. Tako mi se bar ispovedio moj monah Ilija.

Planovi ne postoje. Ako to niste znali onda vi ne znate ništa, ili znate sve.

Dugo me je lomila ona šizofrena temperatura 37.2. Mislila sam da je to o.k. kada je spodoba

poput mene u pitanju, medjutim, desilo se nešto sasvim drugo.

Prošlo je četrdeset dana od smrti njegovog oca. Meni je na groblju uvek zabavno, a znala sam

i za zabavu koju nosim u sebi.

Moj Blesavi i ja popismo lozu. Malo sam ručkala, a on me je nemo posmatrao. Još i jedem na

groblju, nezamislivo.

Supruga pokojnika, majka Blesavog, kuka bez suza, ždere pljesku od „Martina“ i kroz ono

malo naprslih staračkih zuba, okrete se ka unuku, i ko grom iz vedra neba progovori po

nišlijski: „Bogi sine, otkud ti te pantalone, ko ti ih kupio?“. A sve vreme gleda zajedljivo u

moje najnovije brušene Lee, sa masivnim metalnim dugmadima na zadnjim džepovima.

Ogorčena i pored proždrane pljeskavice s urnebes-salatom jer zna da mi ih je kupio njen

davno odebegli sin.

Setila sam se pokojnog ćaleta i slične scene na sahrani njegove majke, mada tamo nije bilo

roštilja, njegova ekipa je volela tečno posluženje. Dok su mu majku spuštali u zemlju, moj

uredno uradjeni tata se zgranuto obratio najstarijem unuku: „Sine Lazare, odakle ti tolika

stopala, ko dečiji grobovi.“

Počela sam da se kikoćem, praćena zblanutim i sablažnjivim pogledima. Ne jebem ja ni mesto

ni vreme kad smeh dodje po svoje. E, njemu se predajem bez ustezanja, hehe. Ne budite tužni

zbog toga, zar vam je malo što ste registrovani kao moji obožavaoci. Ako već drkate na mene

onda ne smete da budete nadrkani. Smeh je za mene svetinja. Širi vedrinu poput blistavog i

čistog neba.

Pag

e39

Dok sam prepričavala scenu s babine sahrane Blesavom, on je ispustio čašu. Loza se prolila

po nama. To je bio znak da ću ubiti jedno živo biće koje je drhtalo u meni. Znakovi su uvek

ispred mene, ali ih ne pratim. Tako je to kad ljudi ne piju, a drže čaše kao da nazdravljaju.

Došao je dan čedrdeset prvi. Pasle popodne,vreme da udjem u totalnu anesteziju.

Blesavi, ljubav mog života, kako se to kaže u nekim godinama, stiskao mi je ruku tako snažno

kao da želi da ga povedem negde. Taj grčeviti stisak je jasno govorio: „Beži odavde! To je

najbolje što umeš. Ti si žena koja želi isključivo da bude majka, i da podjebava muški rod.

Zar ti sad taj tvoj Bog ne govori da si prekršila pravila igre i da ovo nije fer, Medena?“

Očutali smo zajedno sve odgovore i sva pitanja. On je ipak samo mislio da me zauvek

poznaje. Ali zauvek nije dovoljno.

Pre nego što se desila anestezija, pre nego što sam se zapitala da li sam zaista spremna za to

putovanje, gledali smo zajedno ultrazvuk sa doktorom Pejčevim. Svakako ne iz razonode, a

još manje zbog utehe. Mesarski korpuletni ginekolog nam priča o svojoj super visokoj

tehnologiji. Toliko su mu moderni uredjaji da možemo da osluškujemo otkucaje bebinog srca.

Iz čekaonice se tiho čula pesma koju je doktor najpre otkrio Blesavom, a onda je Blesavi

preneo njeno zračenje na mene. Pesma je imala apsolutno prigodan naslov. „It’s not too late.“

I melodiju koja se savšeno uklapala u ta stanja kad shvatiš da nikad nije kasno da bude

prekasno. Nisam plakala. Nisam smela. Jer sam već odlučila da se ne usudim. Eto, i to sam

priznala. Ko će Kilicu bolje da istrača od nje same? Molim, ima li kandidata medju

isplaženim jezicima koji me neprestano okružuju, balave i palacaju? Možda i ima ali je taj

pregrizo jezik pa je neupotrebljiv za raspredanje legendi o sentimentalnoj kučki, kako me

Blesavi negde opisao, mada tvrdi da je mislio na svoju apljavu mamicu. Ko da mu poveruje

kad mi se njegova big mama jednom pohvalila kako je abortirala u četvrtom mesecu, i da je

uspela da nadmudri najboljeg ginekologa u tom rasplodnom Nišu. Toliko o uzrocima i

posledicama materinstva u eri patrijarhalne jebačine.

Ajde, bre, deco, da sad ne patetišem, ali ko još voli da bude ružan, trudan i debeo. Da mu se

pojave strije i celulit. Da bude u zarobljeništvu dan i noć. A i ta dečija ljubav do poslednjeg

dinara, jeza da te uvati.

Moj Mesec u Vodoliji je ipak mantrao nešto drugo. Uvek me oda, radi to na kvarno, iako voli

da izravnava račune. Ne razbacuje se on nekom uzvišenom pravdom, ne drži mi vakelu, ali

mu nekako uspeva da od mene napravi osetljivu biljku. Tako je to kad se trtiš u kosmičkoj

vertikali. Viša Sila ne deli sa tobom Višu Volju. I tako ti ostaneš zapetljan i čekaš da te neki

novi bol raspetlja.

Kako Ovan u mom Blesavom gura hitlerovski tretman, tako moj materijalni Bik rasporedjuje

stvari na svoje mesto. Borba se odigravala surovo, i u njemu i u meni. Kao kad Mate Parlov

trenira sa mojom mamom koja je i u penziji ostala njegov navijač-razbijač. Želeo je da ubedi i

sebe i mene da je vreme da se naše zajedništvo ovekoveči krunom od krvi i mesa.

E, pa nije Kili mutava, to vam je onaj muški fazon, kad žarko žele da zadrže nezadrživu ženu.

Vodio me je na sva sveta mesta njegovog grada, pili smo lekovitu vodu, obigravali crkve kao

kafane. Sve ono što on nikada ne bi ni pomislio da uradi, a ja radim non stop. Jel se to zove

iskušavanje sudbine?

Blesavi nijednog trenutka nije krio da je svestan kako je isključivo na meni ta neopoziva i

neoprostiva odluka.

Pag

e40

Pametna cura poput mene zna da je najlakše roditi dete. Mada je carski rez bolan koliko i ovi

bolovi koje ne umem da opišem, pa se sa njima zajebavam. Medjutim, ovog puta se moja

pamet skroz raspametila, i ponudila mi je na tacni još jednu zajebanu tajnu. Osećala sam,

duboko i još dublje od svake anestezije i svakog budjenja – ako ostavim bebu, ostaviću i

Blesavog, samo da svima pokažem da sve mogu sama. A gubitak Blesavog bi bio moj životni

poraz. Sa porazima ja znam šta radim, ali ovu pobedu ne dam.

Pre ulaska u salu, pogledala sam ga, sigurna u sebe.

„Blesavi moj, Indijanci su me naučili da je prilaganje žrtve ritual koji donosi nešto drugo za

šta se ljudi ceo život šibaju, a to je jedino što tebe i mene spaja, ljubav. Ako je ne sačuvamo,

znači da je nismo dostojni, ili ona nije dostojna nas. Nema nazad.“

Poljubio me je kao da pokušava da se oprosti sa tom malom nedužnom dušicom u meni, koja

je spojena sa njim. Nikada se nisu stvarno oprostili.

Lagala sam. Sebe. Njega. Vasionu. Boga. Sile. Zvevde i nebo. Kao da su se svi svetovi rušili

na mene, a ja mirno stajala čekajući kraj.

Ušla sam u salu. Moja kabanica za suze je uvek spremna, ali ovde me nije zaštitila…

Legla sam na udoban krevet, u sveže ispoliranoj sobi privatne klinike. Videla sam da se moje

suze pretvaraju u sitne kamenčiće i da iz tog kamenja vrišti bol. Anesteziolog je čuo njihov

vapaj.

„Jel imate dece?“

„Imam doktore, ceo život mi gamižu oko nogu, od njih nikada mira, ja da vam kažem“, za

trenutak sam se vratila sebi.

„Onda sigurno znate, šta želite sad?“

„Dragi ljubazni doktore, imate li vi dece?“ upitala sam ga, kao da sam želela da misli isto što i

ja.

„Ne, gospodjo, nisam imao to zadovoljstvo“

E, to je trenutak kada se ja budim iz svih anestezija. Pridigla sam se sa sve onom zelenom

iglom zaheftanom u mojoj veni i rekla.

„Znate šta, doco, vi ste bre srećan čovek. Deca? To su monstrumi. Rani kuče da te ujede, što

bi moja majka rekla. Vole vas kad imate. Kad nemate, pitaju ko vas je OVLASTIO da ih

radjate. Kad ste gladni, njima se obavezno kaki, kad se tuširate, moraju baš tad da udju u

kupatilo. Ako pevaš, što pevaš, ako ne pevaš, ti si namćor. Prema tome, gospodine doktore,

ko ih ima da su mu živa i zdrava, a ko ih nema, da ih ne poželi“. Tešila sam ga kao da smo

čekali da nas prozovu u savetovalištu za borbu protiv bele kuge za crne dane. A onda sam ga

zamolila da se vratimo u jedinu realnost kojoj verujem.

„A sad mi dajte onu drogu da malo prolazim kroz one hodnike i lavirinte u kojima redovno

srećem sve moje junake.“

Dok trne kroz mene hemijetina koja me spušta da potonem u slatki lažni bezdan, čujem

uvidjavnog docu kako sestri saopštava značajnu istinu: „Ala je ovo čudna žena, valjda će

delovati propisana doza.“

Pag

e41

Bila sam brža od svake doze, te nastavih doktoru još brbljivije da objašnjavam kako stoje

stvari u neabortiranom a vrlo jebenom svetu.

„Pogledajte ga molim vas doktore, dok sedi onako utučen u onoj čekaonici. Znate, ne boji se

on za mene. On se za sebe plaši. Taj ni cveće ne zna da zalije, a kamoli dete da gaji. Ja njega

gajim ko keva, iako vam garantujem da nije edipalac. Da se zumemo, Bog daje, Bog uzima.

On vam je samo za pisanje dobar. I da me voli. Deluje utučeno, dragi doktore, ali on voli te

filmske srceparajuće scene, a sa mnom mu je život film. Tragikomedija. A ponekad i vestern.

Voli on i dalje da se igra kauboja i Indijanaca. Revolveraš na mene, haha…“

Sanjala sam neko cveće. Cveće ne volim. Sanjala sam neke kuće. Kuću ne volim. Sanjala sam

vodu, i kako hodam po njoj.

Videla sam jednog plavog malog dečaka, nepoznatog junaka, kako ga neka svetina u uniformi

drži, ne daju mu da krene napred, a on prkosni odmetnik uzrasta dve i po godine. Okrenula

sam se, kao da ne želim da ga spasem. Pljunuo me je. Nije imao snage ni za šta drugo. Samo

sam sagla glavu i prošla. I još uvek prolazim pored njega. Mislim da ovo nije sram, ovo je

više od toga. Ne moraš da budeš duh da osudiš sebe na večno lutanje oko sopstvene senke.

Probudila sam se u našem malom potkrovlju na kraju grada. Blesavi je celu noć bio budan.

Prepričavao mi je sve one koje sam pokopavala u snu. Kako sam ih sahranjivala.

„Oni su ljubavi ionako loši. A loše društvo je kao loša navika. Treba je zakopati, ako ne u

grob, onda u stari život koji se briše. Spremi se, moramo na groblje“

Vraćam se odakle je sve i počelo.

Čučnula sam pored groba njegovog oca, baš kao onog dana kada sam ga sama ispratila na

onaj svet. Tada sam mu šapnula da sam ja „najveći Ćirić u nas“, i da ide s mirom.

A sada sam mu naglas rekla: „Znaš, Mikaš, nisam mogla da rodim većeg Ćirića od sebe.“ Kao

da sam njemu ostala nešto dužna, a ne sebi.

Prvi put u životu, još ovo da priznam, od sebe nisam očekivala ovakav kraj.

Pag

e42

.

Roland Orčik

FANTOMKOMANDO

.

.

.

(odlomak)

U to vreme sam mnogo skitao. Podizao sa trotoara rasute parčiće staklenih klikera,

sitne metalne novčiće, šrafove. Kada sam dosta toga nakupio, sagradio sam toteme. Moji

roditelji nisu bili srećni zbog te moje strasti, kradu ti prostor, znali su mnogo puta da mi

prebace. Uzalud sam na kraju popustio pred njihovim nagovaranjima i bacio svoju kolekciju,

kasnije sam opet nastavio da čeprkam po ulicama. Otkako sam se odselio, ostavio sam za

sobom i tu svoju maniju sakupljanja. Čini mi se da je u mom rodnom gradu bilo neke

određene sile koja me je nagonila da spasavam iz otpada sve to što drugi ne primećuju. Možda

je to bilo zbog velike količine podzemnog gasa, koji je ne jednom pretio da će eruptirati i

podići u vazduh celi kraj.

Na jednom od svojih sakupljačkih pohoda dangubio sam u susednoj ulici. U jednom

dubokom jarku pronašao sam zarđalu gvozdenu cev. Bila je velika kao moja ruka. Kada sam

je dodirnuo, ostavljala je utisak hladne, grube materije. Opor miris rđe štipao mi je nos.

Podigao sam cev visoko, kao mač, visoko prema suncu, zatim sam snažnim zamahom udario

njome o beton. Zrnca sećanja bacaju nove iskre, izranjaju zvuci: oštar, tup, zvonak.

U proleće su u našoj školi organizovali radne akcije. Prevozili smo ručnim kolicima

starudiju do odlagališta metalnog otpada koji smo često na srpskom zvali otpad.

Deponija se nalazila u blizini spomenika sakatog Hrista, odmah iza fabrike pilića.

Hristovo telo je bilo premazano srebrnom bojom, kao da ga nisu izlivali od lima nego od

plemenitog metala, zatim obešeno na betonski krst okrečen u belo. Kad god sam sa ortacima

iz razreda prolazio pokraj njega gurajući dobro natovarena kolica, dugo bih gledao u taj lik

koji je blistao u srebrnoj boji. Na prolećnom suncu sijalo je telo skamenjeno u boli.

Jedanput sam pomislio da ću oslepeti od mlaza svetlosti oko spomenika. Zažmurio

sam, oduvek se bojeći slepila, toga da neću više ništa videti osim konzervisane prošlosti. Iz

misli me trgnu jedan od ortaka iz razreda, Bezeg: šta kažeš na to da ga ukrademo, koliko bi za

njega dali? Pojma nemam, ali sigurno više nego za ovu starudiju koju sada vuglimo sa sobom,

odgovorio sam. Otkud ti sad to? Da li si možda već trgovao verskom bižuterijom? Nisam, ali

zamisli, za jednog Hrista bismo dobili sigurno više nego za zarđale cevi i istrošene komade

metala. Aha, pod uslovom da veruju u njega. Mislim da ne bi oni zbog Boga zavukli ruku

dublje u džep, nego zbog ljudskog obličja, jer ono je ipak privlačnije od zbrda-zdola

Pag

e43

pokupljenog smeća. Našu raspravu prekide radnik sa otpada kome smo tepali Odžak.

Objasnio nam je vodnjikavim glasom gde treba posle merenja da istovarimo otpad, a onda je

hitrim pokretom bacio dogoreli pikavac, zapalio drugu cigaretu i povukao se u svoju čatrlju,

ispred televizora.

Nakon što su izmerili našu gomilicu, prebacili smo je do jedne manje hrpe koja se

nalazila sasvim pozadi, u samom dnu odlagališta. Svuda okolo bile su planine smeća. Ovde

neki pohabani stalak od bicikla, zgužvani blatobrani, onde udubljeni obruči, bubnjevi od veš-

mašina, ekseri na sve strane, iskrivljeni točkovi od kolica, radijatorske cevi, delovi

automobila, stari neupotrebljivi breneri za svinje i mnoštvo nekih naprava koje nisam ni

prepoznao. Nakon što smo ispraznili kolica, podrobno sam osmotrio čega ima naokolo, po

nekim krševima sam čak i lupnuo. Posebno me je privukao komad gvožđa koji je podsećao na

serifno slovo „I“. Kada sam ga udario, odjeknuo je kao zvono. Bio je hladan na dodir, a zvuk

mu je bio fin. Nisam mnogo oklevao, stavio sam ga u prazna kolica. Nedaleko od I-gvožđa

ugledao sam jedan relativno čitav točak od kolica. Udario sam ga nekoliko puta tankim

cevima različitih veličina koje su bile tu u blizini: odzvanjali su tvrdi, igleni zvuci. I taj komad

dospe u kolica među ostale, zajedno sa cevima. Izabrao sam tri cevi, što je podrazumevalo tri

boje zvuka: dugačka cev rđaste boje imala je tup zvuk visoke frekvencije, tanja cev bez

korozije imala je dublji zvuk, dok je najmanja, pri krajevima pljosnato oblikovana i poprilično

oštećena, imala oštar zvuk. Htedoh još i gvozdene automobilske felne. Pregledao sam više

komada, udarao ih, ali su najčešće zvučale bezbojno. Uočio sam relativno dobro očuvan obruč

koji je imao nekoliko ogrebotina sa spoljašnje strane oko rupa. Udario sam ga na više mesta

šipkama koje su mi se našle pri ruci, jaukao je uznemirujuće.

Ortaci iz razreda su me ismevali, znali su da ću novac koji sam dobio za otpatke

potrošiti na gluposti I smeće. Njihov me podsmeh nije zanimao, jedva sam čekao da stignem

kući i da u šupi istovarim svoje predmete. Šupa na srpskom znači ostava, a mi smo tako

govorili zato što je, kao i reč otpad, zvučala bolje od mađarskog naziva. Srbi rade isto to sa

mađarskim rečima, dva naroda švercuju svojim rečeničkim blagom. Moja majka je Srpkinja,

sa njom razgovaram na srpskom i na nekom izmešanom jeziku, dok sa ocem koji je Mađar

govorim isključivo na mađarskom, mada nezavisno od toga i moj otac ostavu zove šupa.

Uprkos tome što ne živim više u rodnom gradu, ostala mi je dvostruka jezička usmerenost. A

sa mnom se odselio i onaj konflikt koji nastaje iz trenja ta dva jezika.

U šupi sam izvukao delove svoje zbrda-zdola sakupljene kolekcije. I-gvožđe sam

postavio ispred sebe, sa leve strane stavio obruč, sa desne točak od kolica, svaki nadohvat

ruke. Ispred I-gvožđa sam poređao tri cevi, prvo najdužu, zatim najmanju, na kraju srednju.

Kleknuo sam ispred njih i dugo ih posmatrao. Postepeno se formirao određeni sistem odnosa,

pokrenula se nekakva nevidljiva razmena materije. Navukao sam radničke rukavice, one koje

je moj otac koristio za poslove u bašti. Zgrabio sam najmanju cev, njome udario I-gvožđe i

šupu ispuni lep, zvonak ton. Sledio je obruč, bilo je dovoljno samo dodirnuti pomoću cevi

izbočene konture kruga oko najveće, srednje rupe, I zvuk mi je odmah zaparao uši. Tanki,

tačkasti zvuci točka od kolica unosili su nove boje u dosadašnje. Radosno sam prašio komade

gvožđa, a u šupu sam se povukao baš zato što sam slutio da bi moje roditelje izludela ta moja

kolonija instrumenata. Nisam im pokazao nijedan od predmeta, nego sam ih strpao u džak

koji sam posle sakrio u ugao šupe i prekrio ga pohabanim smeđim ćebetom. U mraku se ništa

od toga nije videlo. Izvlačio sam ih samo onda kad mi roditelji odu na posao i ostave me

samog kod kuće. Komadi gvožđa postadoše za mene isto što i erotika: uživao sam u njima u

tajnosti.

Katkad sam pojedine ortake iz škole upućivao u tajnu. Prvo bi radoznalo merkali

obline predmeta, pratili njihove zvukove, isprobavali ih, ali im je cela stvar vrlo brzo dosadila,

Pag

e44

za njih su sve to bile trice bez vrednosti. Izuzev Ose, koji se istog trenutka oduševio i počeo

da me nagovara da se pridružim njegovom bendu, u kom on svira gitaru, a njegov prijatelj

Papak bendžo. Već duže vreme sviruckaju zajedno. Sa njima je i njegov komšija, bubuljičavi

Skalpel, koji ima dobre bubnjeve, a probe održavaju u garaži njegovih roditelja. Obuze me

uzbuđenje i pristadoh bez razmišljanja. Garaža se, međutim, pokaza kao tesna, jedva smo u

nju stali. Kad bi se Osa tokom sviranja pokrenuo, znao je ponekad da me lupi gitarom po

glavi. Rešenje je bila prostranija šupa, tamo smo svi komotno stali. Zamolio sam komšije da

ne odaju mojim roditeljima šta se tu zbiva. Pored nas je stanovao pijandura Čomor, njega sam

sa nekoliko piva pridobio za saveznika, pa smo tako mogli da tandrčemo do mile volje dok su

moji roditelji radili.

Bend smo nazvali Koma, što je upućivalo na to da pojačavamo zvuke tela koje se

nalazi u stanju kliničke smrti, sve ono što ne može da se čuje golim uvetom. Osa je dodao još

i to da se glava komete zove koma, kod većih se iz nje formira bleštavi rep. Krajnji rezultat je

bio zvuk koji je bujao kao biljno tkivo.

Posle nekoliko meseci me u šupi omamio jedan čudan doživljaj. Nakon što sam

isprobao različite ritmove, neke primitivne strukture pesama, spustio sam cevi na tlo.

Minutima sam posmatrao taj spokoj kompozicije čelika oko sebe. Predmeti koji su ležali

pobacani uokolo gradili su različite oblike, formirali povezan sistem. Taj prizor me je načeo,

prikazujući mi višeslojni prostor. Obruč koji je ležao na podu učinio je horizontalu

relativnom, isto kao i oboreni točak. I-gvožđe je, međutim, predstavljalo samo srce

metamorfoze prostora, jer kad sam ga držao za koren, onda je izgledalo kao slovo „I“,

odnosno rimska jedinica, ali ako bih ga postavio na krake, onda je formiralo debelo slovo

„H“. No, upalo mi je u oči i to što je moglo da bude i dupli T-profil: bilo koji krak da sam mu

držao prema gore ili dole, uvek se prikazivalo kao slovo „T“, razlika je bila samo u tome što

je jedan od krakova na trupu bio veći od drugog. Obruč se manifestovao kao slovo „O“ ili kao

nula. Sva ta početna slova prizivala su promene, nebrojeno mnogo reči, bezbroj jezika. Dok

sam udarao u komade gvožđa, video sam i tonove:

T-H-I

I-H-T

O-T-H

I-O-I

O-T

H-H-H

O

Svirao sam svakodnevno na tim svojim instrumentima sa otpada, dok su mi roditelji

bili na poslu. I sve češće sam opažao da je gvožđe kao biljka, prepuna nagonskih i osećajnih

titraja. Da bi proizvelo zvuk, mora se udarati, čas fino, čas snažno, u zavisnosti od toga kakvo

se talasanje probija u njemu. Kada dodirujem gvožđe, čujem bol i žudnju meteorita,

Zemljinog jezgra. Elemente koji se skrivaju pod mojom kožom. Treba se podesiti na to,

uveravao sam ortake iz benda koji su mislili da sam skrenuo sa uma, da sam preterao sa svim

tim stvarima. Ako gvožđe ima osećanja, onda ga poljubi, povika Osa. Krni mu žvaku, kikotao

se Papak. Ali bubuljičavi Skalpel je saosećao sa mnom, jer on je isto to tvrdio za kožu. A vi

gurnite svoje budže među žice, uzvratili smo im združenim snagama. Malopomalo smo se

Pag

e45

izbrusili, muzika nas je privlačila kao magnet metalne opiljke. Verovali smo da nas ništa ne

može razdvojiti. Sve dok nije izbio rat.

Niko nije znao kada je tačno izbio. Bilo je onih koji su tvrdili da traje već godinu dana,

samo što vlada nije smela da obznani to javno jer se plašila panike koja bi nastala usled te

zbrke. Prema drugima se već bio I završio, ali su stranke upletene u sumnjivu trgovinu

oružjem smatrale da je bolje ako se pritaje. U novinama i na televiziji kolale su protivrečne

vesti. Jednom su nas plašili time da je Rusija poslala bombardere na našu zemlju. Istom tom

prilikom na naslovnoj strain nekih dnevnih novina moglo se pročitati: MONGOLIJA

OBJAVILA RAT! Dok su na drugom mestu pisali ovako: IRAK UBACUJE U BORBU

ATOMSKO NAORUŽANJE! Ili: AMERIKA U PLAMENU, KINA U RUŠEVINAMA! Na

radiju su istovremeno saopštavali sledeće: REPUBLIKA KONGO USMERILA

BALISTIČKE RAKETE PREMA NAŠEM GLAVNOM GRADU! Događalo se ponekad da

popodnevni film na televiziji prekinu potpuno neočekivanim vestima, prema jednoj se na

zapadnoj strani naše zemlje pojavila nepoznata vojska, uništila sve gradove i sela, nikog nisu

ostavili u životu. Ali sve te vesti imale su nešto zajedničko: napadnuti smo, moramo da se

branimo, da se pripremamo za odbranu. Dnevnici su bili puni sela koja gore, leševa

pobacanih po ulicama, izbeglica. Ali na naš grad niko nije udarao. Jedino smo po

astronomskim cenama i nezaustavljivoj inflaciji shvatali da nešto zaista nije u redu. Ustalio se

strah zbog nevidljive opasnosti koja je bila sve bliža i bliža.

Paranoja je funkcionisala poput ćelije zahvaćene rakom: širila se sve tvrdoglavije. Na

kraju gotovo da nismo ni smeli da izađemo iz kuća, ne samo zbog toga što smo zamišljali da

okolo ima snajperista, nego i zbog komšija koje su postale nepredvidive. Bilo je sve više

lažnih vesti: koga su skoro nasmrt pretukli, kod koga su provalili noću ili danju, koliko bandi

luta po gradu. Nakon nekog vremena postalo je očigledno da najveća opasnost nije vojska

koju viđamo u vestima kako nadire ka nama. Vlada je naredila opštu mobilizaciju, pa ipak

nisu svakog odveli, čak ni od rezervista. Komšije pored nas, na primer, dobile su poziv, jedan

od njih je čak i ponosno mahao plavom kovertom kada je vojna policija došla po njega. Ali

mog oca, koji je takođe bio rezervista, sistem je nekako preskočio. Onda je mobilizacija posle

nekog vremena potpuno obustavljena. One koji su otišli na odsluženje vojnog roka kao da je

zemlja progutala: nikakve vesti o njima nisu stizale, niko nije znao gde su. U našem gradu

polako je sve stalo, ogromna kapija fabrike cementa bila je zaključana, ispred crne drvene

kapije fabrike pilića nisu više stajali kamioni natovareni živinom, u tkaonici su utihle mašine,

pošte i škole su se ispraznile, opštinske institucije u centru grada zjapile prazne. Sve ulice su

opustele, retke putnike namernike dočekivale su spuštene roletne i zaključane kapije. S

vremenom više niko nije ni prolazio gradom.

I naša kuća je pretvorena u bunker, otac je prozore prekrio daskama, kapiju i ulazna

vrata je zabarikadirao. Podrum smo napunili hranom. Inače, oduvek smo se plašili atomskog

rata, vlada je još decenijama ranije propisala da svaki stanovnik treba da napuni svoje

podrume i skladišta dovoljnom količinom hrane i lekova, za slučaj katastrofe. Uličnu rasvetu

su s vremenom potpuno ukinuli, za struju su u početku samo uveli restrikcije, a posle su je

sasvim isključili, kao i plin i vodu. U svemu tome nije postojao nikakav sistem. Poštar se

isprva još i pojavljivao sa žutim čekom, ali ga nakon nekoliko meseci više nismo viđali.

Uzalud bi, međutim, i dolazio, budući da su poštu zatvorili, ne bi ni bilo gde da se uplate

komunalne dažbine. Nakupljeno smeće iz domaćinstva otac je bacao u drveni poljski klozet

koji se nalazio u stražnjem delu naše bašte. Taj čučavac su sagradili ljudi koji su živeli ovde

pre nas, od kojih smo kupili zemljište, i dok nismo nabavili šolju sa vodokotlićem u kupatilu

naše novoizgrađene kuće, mi smo takođe odlazili tamo da praznimo creva. Ali kada smo posle

toga viškove iz organizma počeli da ispuštamo u civilizovani kanalizacioni system nužnika,

Pag

e46

dani drvenog poljskog klozeta bili su odbrojani,postao je ruina koja je podsećala na neko

minulo doba. Nismo ni sanjali da bi jednog dana mogao da vaskrsne.

Majka je prljavo rublje i posuđe prala na ruke, otac je po vodu odlazio na arteški

bunar. Tvrdio je da pritom ljude jedva sreće, pa i tad se uzdržava od njih jer nije imao

poverenja ni u koga. Sa znatiželjom sam slušao njegove priče, nisam poverovao u to da u

gradu nema nikog, ali svaki put kada sam mu davao do znanja da bih i ja pošao po vodu, da

bih voleo malo da razgledam, grubo bi me odvratio govoreći da sam još balavac I da mi je

mesto kod kuće!

Dani su nam u suštini prolazili u stražarenju, po sistemu koji je utvrdio otac. Retko

smo se prali. U timokolnostima otkrio sam da uprkos sličnostima među nama postoje i oštre

razlike u zapasima. Očev je bio opor; ako bih duže boravio pored njega, lice bi mi se

neizbežno iskrivilo. Majčin je, međutim, bio kao prezrela lubenica, sladak i kiselkast

istovremeno. Variranja vlastitog zapaha sam doduše osećao, ali uopšte nisam znao da ga

odredim, a kada sam pitao roditelje za to, odgovorili su da u svakom slučaju nisam mlad kao

rosa. Nakon nekog vremena navikao sam se na mirise tela, toliko dobro da mi kasnije nisu

više bili neobični, štaviše, kao da mi se čulo mirisa izoštrilo, mogao sam da ih osetim iz veće

udaljenosti, a i roditelje sam znao da razlikujem po mirisu.

Mene u stvari nije rat uznemiravao, nego opšte ludilo. Mnogo me je više nerviralo to

što već mesecima nisam mogao da gvirnem u šupu, to što nisam mogao ni da dodirnem svoje

muzičke instrumente. Pred spavanje sam sanjario o tome kako bi bilo dobro dotaknuti ih opet,

udariti ih da zagrme gvožđa. Pokušavao sam da prizovem u sećanje nove muzičke melodije,

da variram stare. Ortake iz benda nisam video od početka ratnog stanja, nisam imao pojma šta

bi moglo biti sa njima. Razmišljao sam o tome da noću, dok mi roditelji spavaju, odem do

šupe i pogledam gvožđe.

U to vreme se u šupu naselila i namnožila porodicapacova.

Noću je obično stražario otac, u stvari se na stražarskom mestu prepuštao dubokom

snu, nikakva buka nije mogla da ga probudi. U takvoj situaciji je samo još falila kod ulaza

tabla sa natpisom „Dobro došli!“, svako je mogao da provali kod nas. Ali nisam mu to

spomenuo, nego sam jedne noći odlučio da iskoristim tu priliku i skoknem do šupe, te obiđem

svoje gvožđe.

Izašao sam u dvorište i udahnuo svež vazduh. Debele grane oraha klatile su se na

povetarcu kao ruke kakvog praistorijskog polipa. Korov se raširio, već se bio i na šupu popeo,

trebalo bi ga trebiti. Posmatrao sam sićušne tačke svetlosti na letnjem zvezdanom nebu,

zamišljao putanje dalekih planeta. Tada nebom prhnu zvezda padalica, kao da je neko

zagrebao nebeski svod oštrim komadom svetla.

Čim sam otvorio vrata od spremišta, zapahnu me oštar smrad. Zgrabih sekiru koja je

bila bačena kod vrata, džepnu lampu sa police za alate, i uzbuđeno krenuh prema ćošku.

Strgnuo sam ćebe sa džaka u kom je bilo gvožđe i sledio se: između cevi se bila zavukla

porodica pacova. U jednog od njih sam uperio lampu, direktno u oči, i taj odmah nasrnu na

mene, na šta sam ga instinktivno udario sekirom.

Izbezumljen, odjurio sam nazad u kuću. Čvrsto stežući sekiru u rukama, šćućurio sam

se kod ulaznih vrata blizu kuhinje. Na oštrici su se videle krvave mrlje. Ujutru me prenuo

očev glas. Odmah sam se usplahirio i sakrio sekiru u ostavi ispod police koja je bila puna tegli

od džema, zatim je pokrio krpom. Klisnuo sam kroz vrata, a otac me zevajući upitao:

Pag

e47

– Šta si tamo tražio?

Odgovorio sam ne gledajući u njega:

– Ustao sam nešto ranije, pa sam malo razgledao čega ima u ostavi.

Otac je usput, dok je kašljući promuklim glasom krenuo do toaleta, dobacio:

– Skoknuću do arteškog bunara po vodu.

Tu sam priliku odmah ugrabio i počeo da insistiram na tome da ovog puta i ja idem.

Dok je pišao, otac je pokušavao da me odgovori plašeći me brutalnim komšijama.

Žestoko smo se raspravljali.

– Ostaješ kod kuće i gotovo! – zaključio je spor.

Gledao sam oca iz kuhinje dok je stavljao prazne kante na tricikl i polako kretao

prema kapiji.

Vratio sam se u svoju sobu neprestano razmišljajući o tome kako grad sada izgleda, u

šta su mogla da se pretvore moja omiljena mesta, dvoglavi bunar, obala Tise, park, Žuta

kuća… Kada se otac nakon pola sata vratio sa kantama punim vode, sa zavišću sam gledao u

njega i pitao se šta li je mogao tamo napolju da vidi. Ali uzalud sam ga nukao da mi ispriča

koga je sreo i šta je video, nehajno je odmahnuo rukom rekavši da tamo nema ničega osim

praznih ulica. Nisam mu verovao. Odlučio sam da sutradan ustanem u zoru i išunjam se.

Ceo dan sam sedeo kao na iglama, neprestano gledao u sat, a usput planirao kuda ću

ići, koga ću sve potražiti. Majka je više puta oštro primetila da nisam prisutan, pitala se gde su

mi odlutale misli, a ja sam se pravdao nekom banalnom pričom iz detinjstva. Pošto je majka

obožavala da se žali, radila je to čak radi ubijanja dosade, počela je da govori o tome koliko je

bila lepša dok je bila mlada, tada joj leđa nisu bila pogrbljena kao sada, ponosno je njihala

svoj uzani struk, a sada ne može ni da pogleda svoje usukane butine i smežurane ruke. Kosu

je toliko često farbala da se već potpuno isušila, krajevi su stalno pucali, zato se ošišala na

kratko, a imala je baš lepe, duge, crne kike dok je bila mlada. Ja nisam smatrao da je ružna,

raspravljao sam se sa njom, jer to što je malo smršala i što se smežurala, to je normalno, to ide

s godinama. Bolje da razgovaramo o nečem drugom, uzdahnula je, te spomenula da me je kao

bebu stalno vodala po bolnicama jer sam neprestano imao proliv. Lekari nisu znali šta mi je,

bezbroj puta su me pregledali, a onda je bez ikakvih prethodnih naznaka proliv prestao, te više

nisam osam puta dnevno praznio creva. Majka je primetila da proliv dobijam samo ako sam

nervozan. Moraš da paziš na sebe, učila me je, možda bi trebalo i ti da odeš odavde kao Osa,

živci su ti pretanki za rat. Pobunio sam se i tvrdio da bih mogao da podnesem I mnogo grublje

situacije, ali majka se tvrdoglavo držala svog uverenja.

Konačno je pao mrak. Otac je hrkao na stražarskom mestu, majka u spavaćoj sobi.

Nisam mogao da zaspim ni na minut, plašio sam se da ću prespavati zoru.

Negde oko tri ili četiri sata, čim su se prve ptice oglasile, skočio sam sa kanabeta,

izvadio ranac i uzeo iz fioke suzavac koji sam nabavio na crno od bubuljičavog Skalpela još

pre rata. Klisnuo sam iz sobe, otac je kao i obično spavao na stražarskom mestu, te sam se

trudio da pravim što manje buke. Uzeo sam iz ostave sekiru koju sam prethodnog dana tamo

sakrio, stavio je u ranac.

Pag

e48

U bašti sam hodao tiho, trzao se na svaki šum, jer mogao je iz bilo kog budžaka da

iskoči neki pacov. Ali bilo je samo vrabaca i crnih kosova koji su leteli tamo-amo u sumraku.

Mrcine se verovatno još uvek skrivaju u šupi, pomislih, kasnije ću ih srediti. Napumpao sam

izduvane gume svog trkačkog bicikla, zatim sklonio u stranu bezbednosne barijere koje su

stajale ispred kapije. Nizak smeđi sto, koji smo nasledili od bake, bio je pritešnjen ispod

kvake, prvo sam njega izvukao, a potom gurnuo u stranu velike betonske ploče koje su bile

naslonjene na gvozdenu kapiju. Ako ne budem mogao da vratim barijere, prošlo mi je kroz

glavu, šta će onda obezbeđivati kapiju, ali nisam hteo da se vratim, da ne bih još na kraju

zaglavio kod kuće, radije ću skratiti izlet i vratiti se pre nego što mi se roditelji probude.

Na ulici su prozori svuda bili prekriveni daskama, kao da su kuće pale u komu, u

baštama i oko drveća bujao je korov. Nigde se nije čuo nikakav glas, samo zveket mog bicikla

na izlokanom betonskom putu.Taj put su nekada davno zajedno gradili stanovnici ulice, a i ja

sam bio među njima, više kao smetalo, dok su kloparale velike mešalice za beton. Betonski

put se potrošio za otprilike deceniju i po, potpuno se razmrvio. Nije to više ni bio put, nego

gomila sivog kamenog otpada.

Usput, na železničkoj stanici, video sam jednog majmuna kako sedi zguren pored

podignute rampe kao da čeka voz, ali uzalud, jer je i železnički saobraćaj prestao da

funkcioniše. Verovatno je pobegao iz zoološkog vrta, mada u tom slučaju možda u okolini

lutaju i lavovi i tigrovi, još će na kraju ispasti dobro što sam poneo sekiru. Na opustelim

trgovima u centru grada tumaralo je više životinja. Kod mermernog postolja crnog Spomenika

slobodi jurili su se psi. Krila kamene figure čoveka u prkosnoj herojskoj pozi bila su išarana

golubijim izmetom. Gradska uprava postavila je taj spomenik da gleda prema obali Tise zato

što su u Drugom svetskom ratu ruske oslobodilačke trupe pristizale sa suprotne obale reke, ali

sada to očigledno nikoga nije zanimalo. Ovce su žvakale ostatke ukrasnog bilja, guske i

kokoške kljucale u porti katoličke crkve, krave i konji preživali u bašti pravoslavne, mršave

krmače valjale se po blatu, a koza je bilo svuda na putevima i trotoarima.

Kroz prozor u prizemlju žute gradske kuće, koju su krasila dva tornja i barokna fasada,

iskočio je neki stariji tip u crnom odelu. Ispod desnog pazuha imao je veliki dosije, a ispod

levog stiskao jagnje koje je kmečalo. Kada me je ugledao, samo što se nije srušio od straha,

pa sam usporio bicikl. Tip se okrenuo i potrčao prema zgradi banke na kojoj su stakla bila

porazbijana. Usput je ispustio dosije, pa se sagnuo da ga podigne. Onda je opet nešto ispustio,

ali izdaleka nisam video šta je to bilo. I dosije i jagnje je nespretno premeštao iz ruke u ruku,

onda je dosije spustio na zemlju, posle je predmet koji je bio ispustio strpao u džep, pokupio

dosije i šepajući brzo nestao. Opusteli grad me je podsećao na nasukanu Nojevu barku na

kojoj su jedini preživeli bile životinje. A Noje je mogao da bude taj omatoreli, ćaknuti tip koji

trčkara tamo-amo po gradu noseći pod pazuhom dosije i jagnje.

Vodu arteškog bunara zvali smo žutom vodom, kružila je legenda da onaj ko proba tu

blago sumporastu vodu, osećaće njen ukus čak i u snu, i nikad ga se više neće osloboditi.

Skočio sam sa bicikla i počeo da srkućem vodu u velikim gutljajima, voleo sam njenu

svilenkastu gustinu, aromu, karakterističan slatkasti miris. Ranije su je koristili i u gradskim

lekovitim banjama, ali one su poslednjih decenija potpuno zanemarene. Mada nije samo

gradska lekovita banja počela da trune u zadnjih dvadeset godina, nego i mnogi drugi delovi

grada.

Pored bunara me je znatiželjno posmatrao kratkodlaki jazavičar, smeđi mešanac.

Nisam smeo da ga pozovem, bio sam u suštini oprezan sa životinjama koje su slobodno lutale.

Pogledao sam na ručni sat I video da se smucam već ceo sat, bilo je vreme da se vratim. U

povratku je kržljavac pošao za mnom, pratio me je sve do naše kuće. Nisam imao srca da ga

Pag

e49

oteram, pozvao sam ga, te se on ušunja odmah posle mene, a ja sam onda zaključao kapiju i

zabarikadirao je. Psu sam dao ime po jednom od svojih omiljenih stripjunaka, Snupiju. U

dvorištu sam mu dao vode, a iz kuhinje sam uzeo jednu staru konzervu govedine. Progutao ju

je za nekoliko sekundi. Onda se i meni otvorio apetit.

Snupi mi je stalno bio za petama, oprezno njušio zidove, predmete, po nekima se i

popišao, malo-pomalo počeo je da se prilagođava svom novom domu. Ali ispred šupe

ustukne. Telo mu se napregnulo, čak ni repom nije mahao. Počeo je da reži. Plašio sam se da

će pacovi rastrgnuti psa, zato sam gledao da ga držim podalje od vrata. Napašćemo ih

zajedno, kasnije ću izraditi ratni plan, bodrio sam ga.

Kada sam ušao u kuću, otac me je već čekao u sobi. Istog trena me izgrdi, jer šta ja to

zamišljam. Video me je kada sam se vratio iz grada, jer koliko god sam se trudio, betonske

ploče su ipak stvarale buku. Hteo je da me ošamari, lovio me po kući psujući, ali tada Snupi

besno zalaje u dvorištu. Otac razrogači oči, te odmah istrči u dvorište. Čudio se šta taj pas

traži ovde, ali pustio ga je da mu onjuši ruke i noge.

Ispričao sam mu kako smo se sreli i da sam mu dao ime Snupi. Otac počeše psa iza

ušiju, a onda krene nazad do kuće jer je majku probudila buka koju smo digli, pa je počela da

ga doziva. Otac se na kraju radovao psetu, biće dobar čuvar kuće, zatim mi je dao zadatak da

otkotrljam jedno prazno bure ispod oraha, stavim u njega neku deblju krpu, vode u neku

činiju, to će biti Snupijevo stražarsko mesto.

Izašao sam sa Snupijem u baštu, stali smo ispred ulaza u šupu. Pas je počeo opet da

reži, ali nisam ga pustio unutra, plašio sam se da će otac izaći ako čuje koškanje, pa će pronaći

i moje gvozdene cevi. Uzeo sam iz ranca sekiru i lepo, polako ušao u polumrak iz kog se širio

zapah mokraće. Veliko zarđalo bure stajalo je odmah pored vrata, nisam morao mnogo da se

bakćem oko njega. Ali sam se čak i tako naježio od prizora koji sam ugledao: od pacova kog

sam dotukao, ostalo je svega nekoliko kostiju, družina ga je prožderala. Zgađen, brzo

iskotrljah bure. Snupi me je već čekao kod vrata, veselo skakućući i lajući. Posmatrao je sa

velikim interesovanjem kako kotrljam bure u hlad ispod velikog oraha. Setih se da sam krpu

za njegov ležaj zaboravio u šupi. Tada preda mnom iskrsne slika pacova izjedenog do kostiju.

Plašio sam se ponovnog ulaska među te crkotine. Izvadio sam iz torbe suzavac, majicu

navukao preko nosa i oprezno otvorio vrata. Zatvorio sam oči i dobro raspršio sredstvo.

Pacovi su počeli da ciče i vriskaju i trčkaraju gore-dole, na kraju su izjurili iz šupe. Jeza me je

tresla dok su se njihova dlakava tela sudarala o moje noge. Kada sam otvorio oči, hemijsko

sredstvo raspršeno u prostoriji nemilosrdno ih je izjedalo. Otac poviče tad kroz prozor:

– Kakva je to galama?

– Tražim nešto u šupi. Odmah dolazim! – viknuo sam, te počeo da stvaram buku sa

alatima koji su mi se našli pri ruci, dajući tako znak da tamo stvarno imam neka posla. Onda

sam opet povukao majicu do nosa i žmirkajući bacio pogled u šupu, zajedno sa Snupijem koji

je bio spreman na borbu. Kružio sam okolo džepnom lampom. Pacovi su bili pobegli. Pobedio

sam, pomislih ponosno, uveče ću konačno moći opet da doprem do svoje gvožđurije. Posle

sam ušao u kuću, pravo u kupatilo da se operem, da me suze ne bi odale o onome što se

događalo napolju.

Za doručkom su roditelji sa nevericom slušali moju priču o odbeglim životinjama i o

ćaknutom, starom Noju, posebno je otac vrteo glavom jer ih odlazeći po vodu nije još nikada

video. Onda se povela reč o vojsci koje nema. Sve troje smo nalazili da je čudno što se u

gradu ne pojavljuju neprijateljske trupe, ali ni naše. Majka primeti da su mi oči pomalo

Pag

e50

crvene, ali sam joj rekao da se ne brine jer je sve u redu sa mnom, samo sam ih malo jače

protrljao.

Otac krenu, promuklo kašljući, do dnevne sobe da skicira na papiru raspored

stražarenja, ali nije mogao da pronađe olovku, pa je u besu psovao i proklinjao. Bio je preke,

naprasite naravi, svaka sitnica je znala da ga izvede iz takta. Koštunjavog tela, skakao je

tamoamo, usput promuklo kašljao, ali nikada nije pljuvao. Crne brčiće brižljivo je štucovao, u

svemu je bio manijački precizan. To sam i ja od njega manje-više nasledio, ali sam mrzeo tu

svoju osobinu koja se činila nepobedivom. Poštovao sam oca, ali sam želeo u mnogo čemu da

se razlikujem od njega. Želja za razlikovanjem bila je idealizam pubertetskog doba, pobuna

protiv vladavine gena.

Otac je odredio više stražarskih mesta, smenjivali smo se svakog sata. Stražarenje se u

stvari sastojalo od toga što smo gledali u veliko ništa, jer osim nekoliko vrabaca, gugutki i

ponešto mačaka i pasa lutalica nije bilo ničeg posebnog da se vidi. Baš me je čudilo gde su

bile životinje koje su pobegle iz zoološkog vrta. Verovatno su provalile u robne kuće,

pomislih, poharale skladišta, ili su otišle dalje u potrazi za hranom, možda se i povukle u

šume.

Toga dana nisam poklanjao posebnu pažnju onome što se nalazi izvan prozora

pokrivenih daskama, više sam sanjario o večeri koja se lagano približavala. Hteo sam da

budem siguran u svoja posla, pa sam u čaše svojih roditelja, koje su bile pune vode, sipao pre

počinka beli prah iz kutije sa lekovima – sredstvo za spavanje, i čekao kada će zahrkati.

Snupi me je u dvorištu dočekao mašući repom, dao sam mu malo vode i nešto ostataka

hrane, zatim sam ušao u šupu. Uzeo sam sa police džepnu lampu i uperio je direktno u pravcu

svog džaka. Ispred njega se nalazila gomilica pacovskih kostiju i komadići istrgane kože.

Verovatno su dokrajčili baš onog kog sam ja slučajno udario sekirom. Nikada neću razumeti

zašto životinje nemaju osećaj gađenja. Zgražavao sam se čak i od toga da golom rukom

dodirnem ostatke. Moj pas, koji se iznenada našao kod mojih nogu, odmah se bacio na ostatke

leša. Želudac mi se prevrtao dok sam ga gledao kako sa apetitom krcka koščice, povrh toga

pred noge mi je doneo i glavu pacova, spustio je dole kao kakav poklon. Čudno, ali članovi

pacovske porodice ostavili su mu glavu nedirnutu, oči su mu ostale otvorene i imao sam

utisak da gleda baš u mene, naprosto sam ga čuo kako me podsmešljivo pita šta je bilo,

slinavko, plašiš se leša, je l’ tako? Dođi, probaj moj

mozak, znaš i sam da je mozak izvor straha!

Okrenuo sam se, sačekao dok Snupi okonča gozbu.

Kada je završio, neko vreme je još njuškao okolo, a onda se išunjao do svog bureta.

Povadio sam iz džaka muzičke predmete. Sve je bilo na svom mestu: cevi, I-gvožđe, obruč,

točak od kolica. Poređao sam ih preda se i počeo da ih njuškam, prijalo mi je što ponovo

osećam gorkasti miris čelika. Ali nisam smeo da udaram po gvožđu, bojao sam se da ne

probudim roditelje ili komšije. Ritmove i melodije izvodio sam u mašti, a pokrete koji su

upućivali na ton pantomimičarski. Veliki

utisak je na mene ostavljalo to što sam se uzdržavao da ispoljim snagu, cela je stvar izgledala

kao neki nemi pozorišni ritual. Tonovi kao da su se čuli u mojoj nutrini, u telu, jasno sam

razabirao nijanse zvukova koje su proizvodili raspakovani predmeti:

T-O-H

Pag

e51

O-O

H-I

H

Kadikad sam jedva uspevao da sprečim ruku da ne udari. Morao sam potpuno da

usporim pokrete kako bih znao da vladam njima. Neočekivano opazih jednu novu nijansu

zvuka:

A-A-A

Kretnja koju sam izveo sa posebnom pažnjom učinila je doživljaj još intenzivnijim.

Zamah nije nastao iz fizičkog naprezanja, nego iz usredsređene pažnje. U zvučnoj slici

pojavile su se nove nijanse:

B-O-A-O

T-I-I

H-A-A

I-O

A-A-B

Kada mi se prispavalo, spakovao sam instrumenteopet u džak. Pre nego što sam legao

u sobu da spavam, obuzela me je neka uznemirenost, koža je počela da me svrbi, a misli da

blude. Životinje u centru grada, moja trudna majka, žuta voda, pacovi koji proždiru svoje

kompanjone, moram nešto da učinim… Moram nešto da učinim, moram nešto da učinim!

Sa mađarskog Angela Pataki

Pag

e52

Aleksa Đukanović

DVE PRIČA

,

.

.

U biblioteci

.

Čovek je ono u šta veruje.

Anton P. Čehov

Dva čoveka, jedan pored drugoga, nalaze se u biblioteci. Prevrtaju, zagledaju i listaju požutele

i

prašnjave stranice ustajalih knjiga. Čovek sa šiljatom bradicom, iz poslednje, gornje stalaže,

prve i najveće police, izvuče podeblju zelenu knjgu tvrdog uveza, sa dve crne fleke na

prednjoj desnoj korici, verovatno od kafe. Poče da je polako lista, pazeći da se ionako loše

uvezeni listovi ne raspu . Na knjizi pisaše Pripovetke Antona Pavloviča Čehova.

Drugi, Mršavi čovek, sa naočarima baci pogled na knjigu koju je držao u ruci Čovek sa

šiljatom

bradicom. Primeti na licu Čoveka šiljate bradice suptilni osmeh. Onda reši da mu se obrati:

-Volite Čehova?

-A koga ne voli, dragi gospodine? Odvrati kao iz topa, Čovek šiljate bradice.

-Da, doista, nenadmašan je.

-Genij!

-Slažem se.

Potom se na nekoliko trenutaka ućutaše, obadva. Okrenuše leđa jedan drugom i ponovo

uroniše prelistavanje knjiga. Mršavi čovek opet prozbori:

-Čehov je svoju priču Kameleon napisao po mome životu.

Čovek sa šiljatom bradicom, očevidno čitao ovu pripovetku, pogleda u mršavog čoveka,

nasmešivši se,

Pag

e53

pomalo I diskretno. Mršavi čovek videvši čudan osmeh na licu Čoveka šiljate bradice, uozbilji

se i reče mu, pokušavši da mu pojasni:

-Moj je život sličan onom jadnom psetu kome svaka šuša gasi pikavce po njušci…

Čovek sa šiljatom bradicom, skloni kez sa lica, na tren se ućuta, umudri, te progovori:

-Čekajte malo, dragi gospodine, u toj priči nije napisano niti precizirano da je psa neko

opekao po

njušci, to je samo nagađanje, možda i netačno, krivo. Znate, taj pas i ne svršava baš loše, on

odlazi kod generalovog brata, što će reći u udobnost, u obilje hrane i topline, zašto ste takav

pesimist?

Mršavi čovek se ućuta, kao da mu nije pravo.

-Ali jeste tako. I meni se više sviđa da je tako! Progovori prasećim skičavim glasom.

Čovek sa šiljate bradice ga čudno odmeri, a potom se nakratko zamisli, pa ga u oči pogleda i

reče:

-Svakako. Bilo mi je drago.

Okrenu se i ode iza druge police. Mršavi čovek ostade zbunjen. Kao da mu se čitav svet

srušio. Docnije uze desetak podebljih knjiga, posvađa se sa bibliotekarom zbog količine

knjiga, i najposle potrpa ih u ranac i sve ih odnese, na bibliotekarovo huktanje i uzdisanje.

–

–

U pozorištu

–

Pozorište. Velika sala. Pred predstavu; zavesa je još spuštena, svetlo upaljeno. Gunđanje,

priča.

-Ah! Kakav znoj! Zašto ovi ljudi noge ne peru?!

Malo dalje, dečji glas:

-Pozorište… mama, kako je lepo ovde…

-Gde ćeš sa tim termosom, luđače jedan! Stavi ga tu među noge!

U drugom redu:

-Odrali su nas! Odrali! Dve hiljade za predstavu! Toliko nije ni u Moskovskom državnom

pozorištu!

Malo dalje:

-Maco, je li ovde blizu toalet?

Pag

e54

-Zašto? Već ti se prisralo… pa kući si, nesrećo!

-Šta ću, kada sam jeo ono žito…

U petom redu, osmo sedište. Čovek zavlači krišom ruku u unutrašnji džep kaputa, vadi čokanj

mučenice, poteže nekoliko gutljaja, a onda daje ženi do sebe; ona takođe poteže.

Malo dalje, čovek sa neobično crnim brkovima (reklo bi se farbanim) razgovara mobilnim

telefonom:

-Još nije počelo, a već me boli tur. Hemoroidi poiskakali kao klikeri, šta da ti

pričam…muka…

U loži jedna baba uporno kija. A, onda upono traži od razvodnika kapi za nos.

-Ne, gospođo, nemamo.

-Kako, molim?

-Gospođo, mi nismo apoteka. Ako vam nije dobro, izađite van.

-Ma nemojte!? Pa da neko od vas lezilebovića sedne na moje mesto i za moje rođene pare

gleda ono što sam ja platila! To ste smislili, je li! Jednu staru, nemoćnu i nezaštićenu ženu da

izvarate…

Razvodnici hukću.

-Puštaj film! Viče jedan grlati glas iz zadnjeg reda.

-Ćuti, bog te ne ubio! Ćuška ga laktom u rebra žena do njega.

Zavesa se podiže. Iza je veliki pano na kome krupnim slovima piše: “Molimo poštovanu

publiku da ne lepi žvake za sedišta i da se ponaša uljudno, što znači da molimo ljubaznu

publiku da se u toku predstave ne izuva, tj. Uprava pozorišta ne snosi odgovornost za vaše

izgubljene cipele, isto važi i za šešišre, šalove, torbe i tome sl. Hvala.”

Pag

e55

–

Laura Barna

JA SA CRVENIM TURBANOM

–

–

Briž, 1433.

„Ponekad pomislim da portreti velikih majstora postoje samo da bi se videlo kako su se nosila

gospoda, naročito najotmenije gospe. A autoportreti – da bi se kroz detalje pokazala sujeta

slikara. Crveni turban na tvojoj glavi je moj detalj!“

Vrhom četkice Jan van Ajk zadovoljno bocnu bisernobelu tačku u sopstveno oko. Vragolast

osmejak titrao je kao struna na njegovom duguljastom, aristokratskom licu osvetljenom

slabim plamsajem uljane lampe, a možda je i arhajski osmeh, skamenjen poodavno u nausnim

borama, čuvao od zaborava, kao što ljubomorno – ne shvatajući i zašto – čuva alhemijsku

recepturu za mešanje masnih boja. Ugrebao ju je na kožni pergament, istanjen do providnosti

– tačne razmere – savio ga učetvrt i udenuo u opasač od samurovine, a preko ramena prebacio

gusto tkani ogrtač od kamilje dlake. Ako je nosi na stomaku, izješće gorčinu iz želuca, znao je

ili je to načuo od mastrihtske veštice mone Ekerte. Da je kojim slučajem građanin Firence,

rado bi je svojim rukama preneo do raspaljene lomače nasred Pjace Sinjorije, i bez griže

savesti ili zazora osudio je na svetkovno spaljivanje kao bez dokaza dokazanog jeretika, te je

mirne duše gurnuo u plamen.

Firentinci i Mlečani takvu alhemijsku recepturu pripisuju svojim slikarima. Preteče Đota je

utanačili do u gram, ni manje ni više nego u dvanaestom veku, tvrde s ponosom.

„Lažu s ponosom!“, viknu ozlojeđeno i četkicom besno zapara dasku s bojama, zaustavivši se

na grumenu cinobera. Kažiprstom zagrabi debeo sloj i preteći ga zakovitla ka mokrom platnu.

Iz Flandrije je krenulo, to se mora obznaniti na sva zvona, da se zna jednom zauvek, odavde –

iz majstorske radionice Jan van Ajka, proneće se glas preko Alpa, stići će tamo gde treba – u

Toskanu, onda će ga preko Tirenskog mora tramontana širiti dalje Mediteranom. Glasovi se

pronose brže i od kuge.

Ali: o-dav-de!

Sujeta je najveći arhitekta svih vremena. Ona je u svoju, i samo svoju slavu podizala

spomenike, uređivala trgove, peristile, pjace i pjaceta, gradila kule – još od Vavilonske – pa i

svete hramove pod plaštanicom bogova i božica. Sujeta je i najveći draguljar i slikar svih

vremena, maestro i meser besmrtnosti svakog zlatnog doba. Akrobata i magičar koji se obnoć

preokrene u neku sasvim drugu stvarnost…

Pag

e56

„S njom nikad nisam načisto. Muška sujeta je kudikamo pogubnija od ženske jer je

potpomognuta fizičkom snagom pa i bahatošću“, dovrši svoju misao i naglim pokretom

rastrže opasač sa struka, te noktom zakači neravninu presavijenog pergamenta. S pažnjom ga

izvuče, i mahnito ga stade ispravljati, ravnati jagodicama prstiju i mekim oblinama dlanova,

pa ga tako sjajnog i uglačanog prekomernim dodirima prisloni na vrh platna, umećući ga u

najtamniju senku nabora crvenog turbana umotanog oko svoje glave. Kažiprstom umrljanim

cinoberom nežno pređe preko njega, utapkavajući ga kao da ga kani zariti u zemlju.

Blago ispupčenje učini mu se isuviše izazovnim, moglo bi zagolicati ljubopitljivost dokonog

posmatrača. I već ga gleda kako prstima ubada kobno mesto, i kako čeprka sve bezobzirnije

dok ne iščeprka sumnju. Greh li je imati tajnu?

„Nije, ako je tajna bezazlena“, opovrnu unoseći se nepristojno u svoje lice sa crvenim

turbanom.

A da li je tajna ikada bezazlena jer, da jeste, zašto bi se skrivala kad nije spremna proizvesti

zlo ili kakvu drugu nevolju? Dobro traži da bude obznanjeno. Zlo taji sadržinu kao blavor

noge. Ali, šta je tajna pred Božjim okom?

„Laž prikrivena od bližnjih a željna dosluha i poravnanja pred Svevidećim. Velika bi radost

bila videti svoju dušu posuvrnutu kao kozji kožuh, ali samo je Bogu dato da je gleda“,

nasmejaše se u isti mah.

Zar nije zlo jednako i ako je tajno i ako je javno? Čemu onda udvojeno laganje, i sebe i

drugih?

Zamočio je kažiprst u cinober, potom i u ilovaču karmina, njime je pomerao granice turbana,

čineći ustupke svetlosti, gradeći sloj po sloj sopstvene, kao krv crvene sujete, zalazio među

meke senke, drsko otvarao četvrtu dimenziju u slikarstvu.

Pag

e57

ESEJ Senad Avdović

HARMONIJA MELODIČNE POBUDE

.

.

.

Ljudi svašta mogu nazivati muzikom, svaki sklad ili nesklad frekvencija i zvukova, ritmova i

tempa. Svako umilno paranje bubne opne koja turbulentno deluje na mozak, što se kasnije

prenosi na osećaje, izaziva nadražaje mnogih vrsta: može prijatno uticati na čovekovo

raspoloženje, ili suprotno, može podstaći neraspoloženje i mrzovolju, te onda toliko smetati

ušima da osoba počinje gubiti kontinuitet svesti, izazivajući krnjenje zdravog rezonovanja i

prisebnosti. A opet, sa druge strane, to može ličiti i na vrli unutrašnji moždani diskurs, prijatni

oset koji opušta organizam a misli seli na određena mesta i čudotvorne lokacije, bilo

nestvarne, bilo davno proživljene trenutke na posebnom prostoru u prisustvu dragih ljudi koji

sada nanovo naviru iz sećanja, stvarajući prijatnu dozu nostalgičnosti.

U današnje vreme opšte kompjuterizacije i elektronizacije neizbežno će i muzika biti parče

ljudske delatnosti na koju će se odraziti takav univerzalni fenomen. Ovo je vreme kada

omladina poseduje poveliki višak energije koja zvrji i cirkuliše po telu neiskorišćeno, tražeći

luft kroz koji će moći da se izvuče iz tesnog telašca kakvog mladog čoveka. Tako, današnja

muzika (elektronski kontrapunkt) može poslužiti kao savršen agens za izduvavanje, za

potrošnju koja se puni sa drugih izvora a baca se u nepovrat kroz skakanje, znojenje, igranje i

plesanje. Nije to tako loše, jer je u pitanju svojevrstan kardio-trening. Žil Lipovecki („Doba

praznine“) veli: „Mi doživljavamo neverovatnu muzičku eksploziju: muzika non-stop, hit-

parada, postmoderno zavođenje je hi-fi. … bavimo se sportom, putujemo, radimo u ritmu

muzike, vozimo se u stereotehnici, muzika i ritam su za nekoliko decenija postali stalno

okruženje, masovna ljubav.“ Ono što može biti loše to je da će ta muzika malo šta u čoveku

izazvati osim nagona ka pražnjenju, ka akciji, ka pokretanju, ka onom stanju u kojem se

razum povinuje fizičkim porivima i upravo u tom trenutku postaje izlišan. A stanje u kome

razum postaje izlišan više nije svojstveno čoveku, koji je razumom i radom izgradio svet koji

ga okružuje. Sada se ta preterana potreba za muzikom može objasniti u domenu pozamašne

samoće u kojoj se svojom voljom i borbom našao moderni ili postmoderni čovek.

S druge strane, tekstovi pesama poprimaju sve više lascivni karakter, što je samo odraz

okruženja u kome obitavaju i kroz koji upravo prolaze današnje generacije. Sve je manje

poezije kroz muziku, sve se manje govori duhom onako iskreno i važno a sve više ono što

Pag

e58

mlad čovek ophrvan neobuzdanom, niskom strašću želi čuti i kroz video-spotove videti. Vrlo

je malo pozivanja na dublje mišljenje i osećanje, jer vibriraju samo površinske žice duše i

duha, a one ispod ostaju u stanju mirovanja toliko dugo da ogreznu u hrđi i postanu gorko

čvrste od patine vremena, te nikada ne zaigraju niti zatalasaju. Njihovo buđenje i

podmazivanje postaje nemoguće, jer više ne postoji put i procep kroz koji može proći talas i

frekvencija koja ih oživljava, koja ih pobuđuje na meko drhtanje koje dalje može proizvesti

nisku od lepih i uzvišenih emocija, što čoveka može u znatnoj meri obuzeti (otuda

diskutabilnost slušanja muzike u islamu). Zato je savremeni slušalac navođen tekstom da

doživi komični zahtev autora i tekstopisca, koji se umnogome oslanjaju na buku i decibele

negoli na kvalitet i visoku umetničku vrednost. Jedna od posledica takve interesne agitacije

mladih jesu i spotovi u kojima dominira kič, golotinja i otvoreni neukus, a koji se oslanjaju na

požudu, usplamtelost i nerealne težnje naivnog gledaoca i slušaoca. Tim putem se protura i

audio sadržaj u lakomu svest, te pesma postaje poznata i hit, na izvesno vreme. Zato, kada

nakon određenog perioda opet oslušne pesmu kojom je u jednom momentu bio fasciniran,

slušalac može osetiti i uvideti prevaru: sitno skrojen muzički model čija je jedina funkcija da

obuzme na kratko vreme, raspali čula jakim intenzitetom a zatim sve to nestane pred plimom

novih istorodnih numera. Takvo je današnje vreme i tako čovek pristupa maltene svemu: brzo,

instant, bez dublje analize sadržaja, naivno, nekritički. Dovoljno je da ispunjava hotimične

prohteve prosečnog slušaoca, koji je obuzet sobom, bez jasnih namera i nakana ka upitnom

uživanju, koji je previše često samo pratilac trendova i trenutnih aktuelnosti, bez skeptičnog

zapitkivanja i interesovanja o onima koji stoje iza i na kojekakav način trasiraju trendove. To

nisu pitanja teorije zavere, već samo jedno prosto pitanje koje implicira vrlo složen odgovor:

zašto je nešto trend, hit?

Šta je danas sa klasičnom muzikom? Šta je sa opijajućom orijentalnom muzikom? Ne tako

davno muzika je učestalije bila čisto instrumentalna sa svojim varijacijama pod palicom

vrhunskih kompozitora i autora. A kada bi i bila vokalna ili vokalno-instrumentalna, tekst bi

bio uglavnom duhovnog karaktera (motet, madrigal, opera…), ali uvek visoke estetske

vrednosti (šansona). Čovek prepušten instrumentalnoj muzici ostajao je sam sa sobom, bez

smernica i teksta koji ga upućuje na određeno razmišljanje i, samim tim, određeno osećanje.

Tako je svaki doživljavao momente i vrhove instrumenata onako kako je njegovo stanje svesti

dozvoljavalo i bilo podobno. To upravo tako deluje, kao da u čoveku postoje posebne odaje

sećanja koje samo određeni zvukovi i talasna prelamanja mogu otključati i osloboditi, koje

samo odabrane i tihim podrazumevanjem usvojene melodije mogu nanovo podići na nivo

pozitivne svesti, te zatim po ko zna koji put ih proživeti, osećati. Postoji jedna korelacija

između sećanja, dakle onoga što je proživljeno i parcijalno upamćeno, i pobude koja dolazi iz

nekih drugih izvora, nezavisnih od čovekove želje ili volje. Pobude koja u momentu aktivira

određena stanja unutar pojedinca čim se oglasi specifična melodija, ili se otvori kakav prizor

čije se vizuelne partikule preklapaju sa onim upamćenim te ih iznova aktiviraju putem bliske

asocijacije. U pitanju je biološki takt koji korespondira muzičkom, kroz negaciju vremena. To

je jedna vrsta sinestezije gde tipične melodije i prelazi izazivaju tipske slike iz memorije koje

odgovaraju upravo tom tipu arije. Veliku ulogu u toj aktivaciji igra čežnja, koja prostruji

čovekom kada se jave odgovarajući tonovi. A kako se svaki čovek uglavnom sa čežnjom seća

kakvih momenata iz prošlosti, melanholični tonovi upravo aktiviraju takve slike pohranjene u

nekoj sinaptičkoj kombinaciji. Ne samo na prošlost i ono u šta smo sigurni, već se sa čežnjom

može gledati i na određenu željenu budućnost koja sada odgovara tipičnoj apstrakciji i

umišljaju. Ljubav, jad, čežnja, zebnja, ideja, uspon, pad, želja, tuga i mnoga druga stanja su

uvek motivi muzičkih kompozicija i njihova estetska vrednost je proporcionalna jačini kojom

deluju na omalene svesti, sećanja ili perspektive ljudskih bića.

Pag

e59

Muzika ima moć pobude, dakle. Ona ume da obuzme, motiviše, uzbudi, pa čak u izvesnoj

meri i hipnotiše slušaoca, te je iz tih razloga odvajkada bila zloupotrebljavana u

manipulatorne svrhe. Ona zauzima bitno mesto u etosu svih naroda i civilizacija i kao takva je

bila predmet istraživanja, jer je očigledno i njeno vrlo važno mesto u gotovo svim

mitologijama. Prema Strosu („Mitologike“), jedna od zajedničkih karakteristika muzike i mita

je njihova mogućnost ukidanja vremena: „sve se odigrava kao da je i muzici i mitu vreme

potrebno jedino da bi ga osporili. U prvom i drugom slučaju reč je, zapravo, o mašinama za

ukidanje vremena.“ Čovekovo osećanje i očekivanje igra, kako u životu tako i u muzici vrlo

važnu komponentu u sveukupnom doživljaju, ma kakav on bio, ali i u samozavaravanju. To

Stros, opet, lepo obrazlaže u istom delu: „Muzičko uzbuđenje upravo potiče od toga što u

svakom trenutku kompozitor oduzima ili dodaje, više ili manje, od onoga što slušalac očekuje

na osnovu plana koji mu se čini da predoseća, ali koji nije u stanju da stvarno prozre jer je

podređen dvostrukoj periodičnosti: periodičnosti grudnog koša, koja odgovara njegovim

prirodnim osobinama, i periodičnosti skale koja odgovara njegovom obrazovanju.“

Muzika, kao i sam govor, pokušava nešto saopštiti, iskazati kakvo stanje koje se, pak, rečima

ne može obrazložiti u dovoljno jakoj meri. Reči su tvrde i krute, svaka se neodvojivo lepi za

određenu stvar koju reprezentuje, što opet ne ometa književne majstore da kreiraju rečenice

takve snage i senzitivnosti da se može reći da koketiraju sa muzikom čija je moć da upravo u

nekoliko minuta akumulira i uzavre fantastične naslage sećanja i osećanja.

Sećanje je, kao i raznolikost dubinskog osećaja svakog ponaosob (što opet zavisi od mnogo

činilaca), zapravo, osnova doživljaja harmonije.

–

Pag

e60

Goran Stanković

ZELENI BETON NAŠIH GRADOVA

–

–

Šarl Bodler kaže u „Pariskom splinu“ da se u „boravljenju po golemim gradovima, u

ukrštanju njihovih bezbrojnih odnosa, rađa taj ideal što nam ne daje mira“. Taj nedosežan

ideal je harmonija prirodnog i veštačkog, pastoralnog i urbanog, zelenog i betonskog.

Nedostižna harmonija, možda, ali pomirljiva u nadolazećem dobu veštačke inteligencije.

Istraživači britanskog Univerziteta u Vorviku (Warwick Business School) su opsežnom

onlajn anketom od velikog broja ispitanika dobili utiske o prirodnim i veštačkim pejzažima i

njihov stav o koristi takvih slika po duševno zdravlje i sreću. Koristeći onlajn video igricu

„Scenic-or-Not“, neku vrstu „anketarskog trojanca“, i uprkos predubeđenju da otkrivaju toplu

vodu, naučnici su na osnovu rezultata istraživanja prilagodili program nazvan „Mesta“

(„Places“, koristi se za prepoznavanje lica, u ovom istraživanju optimalizovan za geografske

karakteristike) da prepoznaje lepe pejzaže, prirodne ili veštačke, koje bi se čoveku dopale.

Nazovimo to procesom učenja veštačke inteligencije, povratnom spregom koja od čoveka

kroz kompjuterski program pravi salto nazad ka iskonskim ljudskim porivima.

Rezultati istraživanja su uglavnom prilično očekivani. Dopadaju nam se jezera, horizonti,

doline i snežne planine, kao i dvorci, crkve i vikendice. Nije neočekivano i da nam se ne

dopadaju bolnice, garaže i moteli. Ali neočekivani rezultati istraživanja govore da nam zeleni

prostori, bez drveća i različitih objekata, nisu lepi. Shodno tome, samo zelena boja okoliša

nije presudna po njegovu privlačnost, već i različite nijanse sive, plave i braon boje.

Što će reći da jeste lepota u oku posmatrača, ali je i okolina važna. Postoji nesumnjiva

korelacija između osećaja blagostanja i „živopisnosti“ okoliša. Lepota okolnih pejzaža

očigledno ima veći praktični značaj nego što smo mislili, od toga da olistale ulice čine da ljudi

žive duže i osećaju se srećnijim, do toga da smanjuju stopu kriminala, što vodi razumnoj

pomisli da prilikom izgradnje velikih građevinskih projekata, stambenih kompleksa,

privrednih objekata ili, pak, autoputeva, mora se uzeti u obzir i njihova lepota oblika i prijatna

obojenost.

Pre tridesetak godina Edvard Vilson (Edward Wilson), evolucioni biolog sa Harvarda,

postavio je tezu da ljudi najviše vole pejzaže koji ponavljaju odlike afričke savane u kojoj je

Homo sapiens evoluirao, dakle, blago zatalasano zemljište sa mešavinom drveća, grmlja i

otvorenih površina. Rezultati istraživanja Vorvikovih naučnika su ponovili ishodišta te ideje.

Pag

e61

Istraživači ove bihevioralne studije ističu da internet nudi nova rešenja za rešavanje složenih

arhitektonskih i urbanističkih problema, zasnovanih na analizi podataka dobijenih sa

globalnih pretraživača ili onlajn igrica i aplikacija, onih podataka koji uverljivo pokazuju

ponašanje ljudi u stvarnom životu. I uprkos tome što možda i nije očigledna korist od ovakvih

„toplovodnih“ istraživanja, ona omogućavaju da se kontinuirano i u velikim količinama

dobijaju podaci o stvarnosti sveta oko nas i, štaviše, uspešnije testira čovekova intuicija o

realnosti koja ga okružuje. Posebnu vrednost takva povratna sprega informacija i intuicije

dobija u arhitekturi, građevinarstvu i urbanizmu, kompleksnim oblastima raspetim između

izvornih ljudskih potreba, estetike i ogromnih količina novaca u opticaju.

Takav tehnologizovani put od realnog do digitalnog i nazad, sa druge strane, da produžimo tu

nit paradoksalnosti, ima paralelu u realnom, nimalo „kompjuterskom“ ponašanju dobrih

pejzažnih arhitekata i običnih seoskih domaćina, koji znaju da se putevi, prolazi i prelazi,

prečice, mostovi i mostići, rečju, sva komunikaciona infrastuktura gradi naknadno, posle

stambene ili privredne, i oblikuje na osnovu već „utabanih stazica“, koje ljudi spontano prave.

Blizu drveća živećemo duže i srećnije, jedna je pouka ovog istraživanja. Druga, podjednako

važna, da arhitektura i životna sredina predstavljaju presudne okolnosti za formiranje našeg

identiteta. A treća, skrivenija, potičući iz „digitalnog univerzuma“, kaže da u razmeni između

digitalnog i stvarnog niko nema prednost, obe strane moraju da uče jedna od druge.

Ljudi koji idu u šumu.

Pag

e62

Katedrala Svetog Pavla u Londonu.

Pag

e63

Danica Vukićević

KRATKO

–

–

O OZBILJNOM SHVATANJU SEBE

Ona je neporočna, ne pije, ne puši, ne jede meso, ne psuje, zna četiri jezika. Samouverena 24

sata. Pribrana i koncentrisana na sopstvenu dobrobit. Živi sama. U svakom trenutku zna šta

hoće. To izaziva divljenje iako joj se zapravo niko ne divi. Ona živi udobno. Ima stav

neranjivosti i dobro raspoložene sveznajuće osobe. Da budem iskrena, ne bih volela da budem

kao ona. A ona?

–

–

–

SRUŠENI MIT

Nisam se školovala za nastavnicu, nije mi padalo na pamet da bih mogla da radim u školi.

Igrom slučaja i sudbine koja mi se nasmejala u lice, postala sam profesorka u srednjoj školi. U

jednom trenutku predavala sam šest predmeta. Onda su me šutnuli jer su shvatili da ja i nisam

završila onaj odsek za nastavnicu, bila sam takoreći prekvalifikovana. Ponovo su me tu zvali i

ponovo šutnuli. Onda sam kratko radila u privatnoj školi koju sam napustila da bih se vratila u

onu školu odakle su me šutnuli. Onda su me zvali u drugu školu pa su me i odande šutnuli.

Nije da se žalim, čak se i ne čudim, ipak, nešto sam naučila radeći u školama, nastavnici su

uglavnom bezveznjaci, dosadni su i nemaju naročito mnogo znanja. Gotovo da nemaju šta da

daju deci, učenicima. Jedino što sam shvatila radeći po školama.

–

–

NOŽ JE LEP

Seče hleb, meso, sirovo i pečeno, voće i povrće. Iako falusoidan ima i nešto od gole lepote.

Kao kladivo, kugla, disk. Veslo, strela, mač.

–

–

ROĐACI

Prvo postoje, u detinjstvu. Ima ih poprilično, svih uzrasta i veličina. Dolaze u posete, na

ručkove, da prespavaju, s prijateljima, sami, iz inostranstva, leže u bolnici i odnose im se,

peškiri, pidžame. Ide se i na izlete, ponekad se fotografišemo. I rođaci vršnjaci s kojima deliš

Pag

e64

rane erotske igrokaze. Polako iščezavaju kako roditelji stare, i u doba državne krize praktično

ih nema što i nije neobično, potom se privikneš da ih nemaš, kao da ih nemaš, život se

usložnjava i nemaš više ni tetki, ni ujaka, ni stričeva, ni njihove dece i unučića. Krater je

prevelik.

–

–

ATLETIKA

Navijam za Keniju, uvek. Mislim na kenijski nacionalni dohodak i Dijamantsku ligu. Mogu

sebe da zamislim kako trčim oko jezera Turkana dok mi se grudi ritmično dižu i spuštaju,

bosonoga, ne plašim se škorpiona. Ako nema Kenijaca navijam za Etiopiju. Za te klasne oči i

krhka tela.

–

–

KOMŠIJA

Glava mu je kubistički portret, i sav je gurav, ali drži se nadmeno, poznih srednjih godina,

nikada se ne javlja iako se često zajedno vozimo liftom, godinama, takoreći smo na vrhu

čardaka. Jedne večeri on, i ja s prijateljicom, nađosmo se u liftu, jednostavno se ubacio usred

moje rečenice upućene prijateljici šaljivom i šarmantnom opaskom. Mislim da mu se ona

svidela.

–

–

KONTRADIKCIJA

Iz razgovora zaključujem da gaji mržnju prema Amerikancima. Zaključujem da gaji mržnju i

prema muslimanima. Ni jedne ni druge ne sreće u svom životu pa zaključujem da je

sledbenica rasprostranjene mržnje koja je i moda vremena. Potom iz razgovora čujem da

njena kćerka živi u Americi, s dečkom, Turčinom.

–

–

SIGURAN STO POSTO

U vešu, igrajući, uz muzičku posvetu za Niko, u mraku i vrelini kasnog popodneva, u

predsoblju tražim po plakaru šta da obučem, čuje se zvono na vratima… Pošto sam blizu vrata

provirim kroz špijunku i vidim glavu nepoznatog muškarca u kasnim tridesetim. Tako blizu,

nepoznato antipatično lice, ne pomeram se kako on ne bi čuo škriputanje koraka iznutra. Ne

dišući gledam, čekam da ode, čini mi se poznatim. Ali on sve nervoznije i sve duže zvoni, i

počinje da lupa na vrata. Prislanja uho uz vrata, osluškuje. Muzika iza mojih leđa trešti, tik

ispred mog lica on udara sve jače i sve nervoznije. Vidim da u ruci kojom ne lupa drži nešto,

papir. Možda je izvršitelj. Policija u civilu. Manijak koji će razvaliti vrata i ubiti me. Prestaje.

Odlazi. Gasim muziku. Instinktivno idem u kupatilo, da se sakrijem, Svedok. Ali ubrzo, sve se

ponavlja. On zvoni, lupa, zvoni. Prestaje. Ruke mi se tresu. Kasno uveče saznala sam da je to

Pag

e65

bio čovek koji stanuje iznad nas, neko mu je na vrata nalepio cedulju s pretnjama zbog

curenja iz njegovog erkondišna. Logično da je pomislio da smo to bili mi, ispod, i da smo mu

zalepili cedulju na vrata. Logično.

–

–

SOLO

Neki od najlepših provoda bili su kada ni sa kim ne progovorim ni reč jer nikoga nisam videla

jer sam ceo dan bila sama.

–

–

MADONA I PRINC

Na Madoninom tviteru fotografija: Princ u zelenim gaćicama i kičastoj bluzici na nastupu, s

omiljenom gitarom. Na otkrivenom delu malčice obešene stražnjice, dlake, kao da su urasle,

guščja koža. Ranije mu je već odala poštu zajedničkom fotografijom, umetniku koji je kao i ja

uvek imao pesama u rezervi.

–

–

DRŽAVNI TEROR

Promenila je frizuru, zračila novootkrivenim samopouzdanjem koje ju je očaralo. Na pitanja

novinara o problemu građana koji imaju stambeni kredit u levima odgovarala je kako bi to

trebalo da se rešava individualno između klijenta i banke. A klijent je bio u banci (ja) i tamo

su ga uz ponižavajuće nepoštovanje (Jutro u banci) gotovo oterali (mene). Ona vrlo dobro

zna kako funkcioniše dogovor klijenta i banke a ipak laže, s osmehom i novootkrivenim

samopouzdanjem.

–

Pag

e66

KRITIKA

Bojana Milosavljević

O RUMENI BUŽAROVSKOJ

–

–

Koliko smo (ne)spremni za Rumenu Bužarovsku?

(Rumena Bužarovska, Moj muž, Booka, Beograd, 2014,

Rumena Bužarovska, Nikuda ne idem, Booka, Beograd, 2019)

–

–

Pomalo u senci nakon zbirki priča Žvrljotine (2007) i Osmica (2010), Rumena Bužarovska

srpske, a i balkanske čitaoce osvojila je prodornom, duhovitom, nesvakidašnjom i nimalo

patetičnom prozom dveju poslednjih objavljenih zbirki – Moj muž (2014) i Nikuda ne

idem (2019), dobivši titulu „regionalne književne zvezde”. Njihov sadržaj je, na prvom mestu,

odraz Bužarovskinog feminizma, njene umetnosti i njenog političko-sociološkog aktivizma u

Skoplju. Prosečan stanovnik Balkana problematiku statusa i značenja braka, međusobnih

optuživanja, (ne)udatih žena, odnosa među venčanim i nevenčanim partnerima, nepremostivih

razlika među članovima porodice, depresije, ličnog nezadovoljstva, migracije, ljubomore,

prevare, fizičke neprivlačnosti, feminizma, LGBT populacije i dalje kategoriše kao

neprijateljske tabu teme o kojim ne treba ni pričati, ni pisati, a kamoli čitati. Tu modu „tišine”

najglasnije je, u poslednje vreme na ovim prostorima, prekinula Bužarovska, odlučivši da sve

mora biti u znaku preispitivanja i da se Šarena revolucija mora preneti i na polje književnosti

što radikalnije.

Zbirka priča Moj muž obuhvata trinaest priča u kojima su glavne junakinje žene koje su

istovremeno i pripovedačice. Ove priče jesu i priče o tom „mom mužu”, ali su više priče o

društvenim i porodičnim (ne)prilikama, nasleđenim obrascima ponašanja, ženskoj borbi za

slobodu govora i izbora u svakoj sferi života, ali i ženskoj borbi za brak i porodicu,

političkim, psihološkim, seksualnim i pitanjima mentalne higijene, o maloj naciji i

nerazvijenoj državi, koja uporno neguje trivijalni zadrti i folklorni patrijarhat, podjednako

zastupljen kod muškaraca i kod žena, u svakoj sferi društva. Junakinje i situacije jesu mahom

stereotipne – nezadovoljna žena zarobljena u monotonom braku sa mužem koji ima osećaj

više vrednosti (Moj muž pesnik); mlada udovica nesvesna svoje tragedije, koja pokušava da

Pag

e67

nastavi život, odbijajući svaki vid pomoći (Supa); prevarena žena koja pokušava muža da

uhvati u prevari i time potvrdi svoju sumnju (Preljubnik); majka uplašena za svoje dete, koja

ne ume da prihvati činjenicu da sa njenim detetom nešto nije u redu (Geni); majka suočena sa

predrasudama žena koje nisu majke i koje su odabrale karijeru kao svoj životni prioritet

(Otac); žena koja zadire u tuđu privatnost i žena koja zahteva svoju privatnost (Osmi mart)…

To, međutim, nije mana zbirke. Naprotiv. Kroz reči tih naizgled jednostavno profilisanih žena

Bužarovska će provući značajne filozofske pasaže o svakodnevnim razmišljanjima žena o

životu i samoaktuelizaciji, problemu inferiornosti žene u odnosu na muškarca, problemu

majčinstva i ženskom statusu u muškom svetu. U kući svake od njih pažljivo je oslikan

sociološki-ekonomski kontekst koji umnogome određuje zaplet, ali i rasplet svih situacija.

Priča koja otvara zbirku – Moj muž pesnik – koja deluje obično, jednostavno i duhovito,

zapravo je pokazatelj nemoći žene da se, uprkos ličnom nezadovoljstvu, odupre društvenim

stegama. Ona živi u braku bez (one suštinske) komunikacije, ona nije sposobna da kaže

suprugu da nju njegove pesme ne privlače, da joj nisu zanimljive i da tu stranu njegove

ličnosti ona ne ceni, jer smatra da je minorna. Čini se, kako Bužarovska ističe u intervjuu za

nedeljnik Vreme, da mi najmanje razgovaramo sa ljudima koji su nam najbliži, da od njih

najviše krijemo. Ona veruje da je to posledica patrijarhalnog društva u kome je žena naučena

da laže i da skriva od najbližih šta zapravo duboko u sebi oseća. Na taj način i predstavlja

svoje junakinje u zbirci, pomerene i gurnute u stranu zarad „ostvarivanja” patrijarhalnog

ideala, koji se vrlo živo neguje čak i među njenim savremenicama. Ilustruje nedostatak

razgovora i proste razmene iskrenih reči među supružnicima, posledice koje nastaju zbog

toga. Žena u priči Moj muž pesnik radije bira sopstveno nezadovoljstvo, kako bi izbegla

„bespotrebnu raspravu”, umesto muževljevog mogućeg razočaranja.

Prisvojna zamenica „moj” u naslovu, kako i sama Bužarovska ističe u svojim intervjuima,

stoji kao evidentna ironija u odnosu na sam sadržaj zbirke, u kojoj priče jasno ilustruju da

nešto ne postaje „moje” samo zato što je predmet „moje” želje. Takav strah žene, oličen u

potrebi i nesvesnom pokušaju da nešto što je „njeno” ne pripada nikome drugom, najbolje je

oslikan u priči Preljubnik, u kojoj prevarena žena postepeno razlaže svoju sumnju da je

suprug vara. Ona nije patetična, naprotiv. Ona je potpuno svesna situacije u kojoj se nalazi.

Ono što njoj smeta nije činjenica da je suprug vara, već to što od njega ne dobija priznanje,

uprkos svojim verbalnim napadima. Kulminacionom tačkom se priča i završava – prevarena

žena stoji naspram supruga i njene ljubavnice, konačno ostvarivši ono što je želela. Međutim,

kulminaciju na koju Bužarovska želi da skrene pažnju dešava se nešto ranije, oličena u

kratkom monologu majke prevarene žene: „Priberi se… On ti je muž. Ti si ga izabrala, ti

treba da ga trpiš. Razvod ne dolazi u obzir. (Bužarovska 2014: 34)” Ovakva situacija, uz niz

situacija iz ostalih priča, posledica je vrlo upornog živog opstajanja rigidnih formi

patrijarhata, koji se pažljivo i perfidno neguje u našem društvu. Kako je poznato, a kako i

Bužarovskina proza svedoči, mesto žene u balkanskim društvima i dalje je neodređeno, dok je

njeno polje kretanja često uslovljeno spoljašnjim faktorima i tuđim željama. Autorka svojom

zbirkom želi da obelodani sve istine, sve poteškoće žena, sva sramotna razmišljanja, sve

prećutne osećaje gađenja i indifirentnosti prema svemu što je oko nje i što joj je nametnuto u

životu.

Psihologizacija svih ženskih likova izvedena je temeljno i precizno. Iako su to možda već

viđene žene, njihovi unutrašnji monolozi i njihovi dijalozi sa ostalim likovima u pričama

otkrivaju o njima ono najintimnije, intrigantne i opasne situacije u kojima se nalaze ili su se

nalazile i iskrena razmišljanja i premišljanja. Ove priče su, pre svega, kratke epizode o

svakodnevnim nedaćama žena, od onih najsitnijih do onih egzistencijalnih. Jezik kojim

Bužarovska piše toliko je hiperrealističan i živ da će čitalac na momente pomisliti da čita

sopstvene unutrašnje monologe. U jadanju svake od junakinja oseća se doza iskrenosti,

Pag

e68

očajanja ili potpune rezignacije. Priče nisu samo ženske ispovesti; u pojedinim trenucima stiče

se utisak da se te žene direktno obraćaju čitaocima, tražeći sagovornika, saputnika, nekoga ko

ih razume, ko saoseća i ko ih ne osuđuje. Iako su sve priče ispovesti, to nije sprečilo

Bužarovsku da menja pripovedni diskurs iz priče u priču. Zbirka Moj muž obuhvata govore

najrazličitijih žena – i onih obrazovanih, i onih materijalno situiranih, i onih siromašnih, i onih

u stabilnim, i onih u nestabilnim brakovima, i onih koje su majke, i onih koje ne žele da budu

majke, i onih koje su emotivno ili socijalno zapuštene, i onih koje su karijeristkinje, i onih

koje nisu, i onih koje neko čeka kod kuće, i onih koje su same na svetu i kao takve same sebi

dovoljne. Prvo lice jednine omogućilo je autorki da kritički predstavi ne samo žene, već i

identitete muškaraca kroz njihove profesije (pesnik, ginekolog, policajac, muzičar) i kroz oči

njihovih supruga, što je za ovaj prostor i uobičajeno, a žene kroz vezu sa muževima i

porodicom. Taj živi jezik junakinje čini prepoznatljivim; u centar njihove priče postavlja se

sukob između privatnog i javnog, očekivanog i realnog i odnos moći između žena i

muškaraca. Bužarovska je pažljiva u komponovanju zbirke i priča. U pričama postoji

kulminaciona tačka, ali ona ne donosi onu vrstu obrta i promene koju čitalac očekuje. Ti obrti

su nefunkcionalni, jer se većina priča završava isto kako je i počela – u istoj tački, uprkos

određenom, naizgled gradativnom, kretanju likova.

Za razliku od priča iz zbirke Moj muž, čije su glavne junakinje žene, u novoj zbirci Nikuda ne

idem to su i muškarci, ali i jedan dečak. U tim pričama Bužarovska se i dalje bavi istim

problemima, ali njima dodaje i jednu novu dimenziju – uzroke i posledice migracije velikog

broja Makedonaca, ekonomski i materijalno različito situiranih. Priče pogađaju svakog ko

dolazi sa ovih prostora, sa prostora bivše Jugoslavije i Balkana uopšte – i one koji su

emigrirali i one koji su ostali. Bužarovskina prizma likova i dešavanja u pričama je

regionalna, a ne nacionalna. To je možda jedan od osnovnih razloga što je brzo stekla veliki

broj obožavalaca na prostoru Balkana. Narodi sa ovih prostora imaju slične mentalitete, žive u

sličnom društvenom i državnom uređenju, odrastali su u istovetnim istorijsko-sociološkim

okolnostima. U žiži je sada odnos lokalnog i globalnog, sukob onih „koji su otišli” i onih

„koji su ostali”, „naših tamo” i stranaca ovde. Bužarovska je za VICE istakla jednu bolnu

istinu o životu današnjeg migranta, koja umnogome objašnjava njenu poslednju zbirku i njenu

tematiku, a to je da su odlasci i dolasci deo našeg svakodnevnog života, ali da to ne menja

činjenicu da ostavljaju trajne posledice po onoga ko odlazi i po onoga ko ostaje i koji biva

ostavljen. Takve posledice na prvo čitanje možda nisu očigledne kod pojedinih likova-

migranata, ali to ne znači da one izostaju. Nove priče prate likove koji se nalaze na „ničijoj

zemlji” – između drugačijeg i nepoznatog sveta, kom pokušavaju da se dodvore (što je često

praćeno njihovim kompleksom inferiornosti) i domovine Makedonije (Čiroki crvena). Ta

nemogućnost pomirenja dvaju suštinski različitih života reflektuje se i na međuljudske odnose

(Vaza). U priči Čiroki crvena Bužarovska prikazuje porodicu koja, iako odlazi u Ameriku,

zemlju snova naprednu u svim sferama, nije u mogućnosti da se odupre onom ruralnom,

prostom i primitivnom u sebi. Oni posmatraju LGBT populaciju kao nešto sramotno,

neprihvatljivo za patrijarhalni sistem vrednosti, koji oni žele da neguju ma gde se našli u

svetu. U ovoj priči i priči Sika problematizuju se pitanja karakteristična za ljude koji su

emigrirali iz svoje zemlje u potrazi za boljim poslom, okolinom, prosto životom – pitanje

odlaska i povratka, razdvajanja od porodice i prijatelja, kompleksa niže vrednosti u novoj

sredini, nezainteresovanosti za bivši život i teskobe zbog ponovnih susreta sa najbližima.

Priča Sika ilustruje teskobu mlade žene uzrokovanu mogućim ponovnim susretom sa ocem i

bratom, nakon niza godina razdvojenosti. U pitanju je jedna stereotipna slika – udajom za

stranca, mlada žena seli se iz Makedonije u Ameriku, gde otpočinje nov život i stvara

porodicu. Melanholija za „svojom zemljom” posebno je obuzima na pomisao na staru

simpatiju iz srednjoškolskih dana, sa kojom razmenjuje imejlove. Iz njegovih poruka i opisa

ona crpi sve ono najlepše što joj je obeležilo detinjstvo i odrastanje, čak i ono što nije

Pag

e69

postojalo. Sa druge strane, komunikacija koju ima sa ocem predstavlja joj naviku, dnevnu

obavezu koju nikada ne preskače, ali koja je opterećuje. Do susreta sa ocem dolazi zbog

njegove naprasne bolesti, koja sa sobom povlači niz realnih problema jednog migranta –

nedovoljno novca za povratak, ograničeno vreme putovanja, nelagodnost zbog ponovnog

susreta.

Lokalni identitet junaka stoji naspram ostatka sveta, kao nešto čemu se pojedinac ne može

odupreti; njegov specifičan maternji jezik, nepoznat drugima, predstavlja se kao nešto

egzotično i neshvatljivo strancima, a sramotno i teskobno onome ko se njim služi. Takva je

uvodna priča Vaza, u kojoj je pripovedač mlada udata žena, opsednuta odnosom svojih

prijatelja Engleza, koji su u njenim očima znatno napredniji, kulturniji, ekstravagantniji u

odnosu na nju i njenog supruga. Njen unutrašnji monolog teče jednostavno – nju muči

besparica, ona želi skupocene stvari jer smatra da će je to usrećiti i da će to, podsvesno,

pomoći da sa uma skrene svoju najveću brigu – to što ona i njen suprug Nino još uvek nemaju

dece. To je nešto o čemu ona, međutim, ne razgovara ni sa kim. Uprkos tome, njeno privatno

vrlo brzo postaje javno, što Bužarovska posebno želi da naglasi kao veliki problem današnjeg

društva. Okolina daje sebi za pravo da komentariše naglas da li imamo ili nemamo novca,

decu, zašto ih nemamo, zašto imamo samo jedno dete, da li smo imale abortus, zašto smo

imale kada tolike žene nemaju decu, a žarko ih žele, kako vaspitavamo svoju decu. Pored

novog konteksta u ovim pričama, Bužarovska zadržava teme iz onog osnovnog kruga svog

interesovanja iz prethodne zbirke – lično nezadovoljstvo koje eskalira tek u poređenju sa

drugima (Vaza), traumatična iskustva iz detinjstva koja umnogome određuju pojedince u

zrelom dobu, poput nevere roditelja (Tu sam, nikuda ne idem), nesposobnost majke,

nezadovoljne i depresivne žene, da dopre do svog deteta, prihvatajući nepodnošljiv način

života zbog izostanka snage da se bori (Osmi mart), (samo)spoznaja sopstvene sreće tek po

uočavanju tuđe nesreće i tuđeg nezadovostva (Meduza).

Bužarovska možda naizgled ne piše o heroinama, već o običnim ženama, ženama-žrtvama

svojih ili tuđih očekivanja, koje nisu ništa manje vredne ili zanimljive. Te žene jesu heroine,

zato što su se usudile da govore ono što svi mi mislimo, ono što nas muči, bilo to trivijalno ili

ne, ono što nas koči u svakodnevnom funkcionisanju. Čak i u pričama u kojima su muškarci

pripovedači, autorka želi da pokaže neke univerzalne istine koje pogađaju oba roda. Formom

kratke priče, koju kritika ističe kao njenu najveću vrednost, Bužarovska uspeva da kroz reči

svojih likova, jezikom običnih ljudi, objasni sve tabue i poteškoće balkanskog društva, a da

pritom ni najmanje ne patetiše i klišeizira, već ih sagleda iz jednog novog ugla – ulga

stvarnosti.

–

–

Izvori:

https://www.vice.com/rs/article/zmzvwy/rumena-buzarovska-za-vice-o-zenskom-pismu-

braku-i-bestseleru-moj-muz 20.9.2019

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1546683, preuzeto 20.9.2019.

Pag

e70

Stanka Rađenović Stanojević

O IGORU MAROJEVIĆU

–

–

Ne mogu više da živim među samoubicama

(Igor Marojević, Tuđine, Laguna, Beograd, 2018)

–

–

…..Što su i gdje su tuđine, ko je tuđin? Homo hominem lupus (aliena) est. Tuđin ili stranac,

eksplikacija je egzistencijalizam. U ovom slučaju za masu/mnoštvo – puki egzistencijalizam,

a za glavnog protagonistu – suština, ići dalje, više, dublje… Čemu bi trebalo da teži

egzistencija. Egzistencijalizam i otuđenje… U nekim situacijama čitamo da je glavnom

junaku bitno da ima dobar internet, još uvijek modem i dial-up konekciju, čak i kad nema

mobilni telefon koji priželjkuje. Zatvaranje u zonu dostupnog interneta je svojevrsno

otuđenje, a otuđenja su uzroci suicida. Na sreću i radost, glavni junak se sa tim i protiv toga

bori. Da li je čovjekovo pravo na ono što mu je dato neizborom, dakle pravo na život, uvijek

oprečno tome kakav život možemo izabrati? Radan, junakov otac, ubija se jer nije mogao

gledati tolike žive samoubice naokolo. Simona, ljubav glavnog junaka, Zalivom kao stanjem

svijesti i čestim depresijama koje takva palanačka sredina, ne samo meteorološkim uslovima i

geografskim položajem, može proizvesti – bila je zatočena, te je izvela savršeno samoubistvo,

računajući sa svima i sa svime. Simona je bibliotekarka koja istražuje i čita djela o suicidu (i

ne smatram da je tu išta problematično i nesvojstveno svakom čovjeku danas i oduvijek) i

pomaže, kao bibliotekar (da li samo tako) Ratomiru, glavnom junaku, u njegovoj potrazi za

motivima očevog samoubistva. Narator ističe: „učinilo mi se da je toliko lepa da mi ne može

biti jasno zašto se na ma koji način bavi samoubistvom”. Ljepota i samoubistvo,

suprotstavljeni i pomireni u suprotnostima, u ishodu. Nijedan samoubica, stvarni i potencijalni

se ne pita – šta u slučaju da preživim odluku?

Svojevrsni vrjednosni prevrat koji se dogodio devedesetih i ne posustaje u svom (na)opakom

„napredovanju” jeste sistem naglavačke okačenih vrijednosti – koji i dalje niže „medalje” kao

na onu gredu iz skloništa Marojevićevog romanesknog svijeta, gdje se redaju gusle, Njegoš,

razglednice, a bogami i pršuta; svi elementi tradicije uzeti đuture – u kojem dominiraju

nemoral, blud i nagonsko u želji da se ispolje svi nepostojeći, a sanjani kvaliteti. Groteskna je

slika Ratomirovog strica i imenjaka, kojeg na putu ka groblju, iako ima suprugu, pod ruku,

svaka sa svoje strane, drže Maša i Miona, dvije djevojke, saradnice, nametnuti prototip

idealne žene od 90-ih nadalje (A danas je još gore, čini se!), pri čemu je ova posljednja samo

figura, plastična lutka, ona beslovesna kojoj nije dodijeljena niti jedna riječ. Galeriju ovakvih

ženskih likova dopunjuje i Žana, žena koja je radila prelom tekstova za časopis Kraljica

Teuta sa kojim je glavni junak izvjesno vrijeme sarađivao, a jedina o kojoj, post festum, nije

ništa saznao, pa smo vijestima o njenoj sudbini i mi čitaoci ostali uskraćeni. Međutim, iako

nije preporučljivo učitavati u tekst ono što nam nije saopšteno, smrt se u takvoj atmosferi ipak

doima kao izvjestan ishod…

Pag

e71

Glavni junak je umnogome i uistinu upućen na majku. Takvu situaciju imamo i u Majčinoj

ruci. Iako nije u saglasju sa njenim opredjeljenjem i mišljenjem, glavni junak se uvijek u

prelomnim i najkritičnijim trenucima nakon kojih slijedi preokret na nju upravo poziva. Čini

se da je lik majke oreol svekolikog i bitisanja i stvaranja – pokretački duh, deus ex

machina…. Mogući ideal ženskog principa. Ostali ženski likovi su nesavršeni, neostvareni,

manje-više prosječni ili ispodprosječni, kao i svi ostali, uostalom, izuzev Bojane, sa kojom se

na kraju otvara put za koji ćemo, možda u nekom narednom djelu, otkriti da li je put ad astra!

Pomenula sam da je tema suicid; naime, očevo samoubistvo u sjenci crnogorskih izbora

(1997): „Tek nakon što je njihov kandidat u drugom krugu ponovio uspeh na nivou

hercegnovske opštine, ali je protivnik iznenadio krađom glasova i republičkom pobedom, rod

je počeo da se zgražava načinom na koji je Radan skončao, kao da je izborni poraz bio njegov

posthumni greh zbog kojeg ga kažnjavaju” – eksplicitno upućuje na suicid kao „najveći

grijeh” od koga svi zaziru u okruženju kojem su samoubice svakodnevica, prizemni ljudi,

hedoniste, nesvjesni ili namjerno nesvjesni ishoda. Takođe, narator članove redakcije Kraljica

Teuta doživljava kao samoubice među kojima „gotovo svi su se često krstili”. Samoubistvo

kao krst koji nose je kolektivno nesvjesno koje dominira devedesetim, ali i svim godinama

novog milenijuma, i biće tako, čini se, dok god je izbora u ambijentu toliko izvikane slobode i

demokratije, gdje demos (narod) odlazi ili je osuđen na (samo)ubistvo. No, šta je sa duhom

izvan ili iznad materije: „da li čovek koji svesno pokušava da se pridavi duhovnom bedom

čini samoubistvo?” Da li smo još živi? Gdje nam je dobro, i gdje je domovina!

Glavni junak, tridesetogodišnji Ratomir Jauković nabraja u dvjema situacijama poznata djela i

pisce koja za temu imaju suicid. Čini se da je Marojevićevo djelo najoptimističnij roman o

suicidu koji završava otvorenim putem/prolazom, da se iz jazbine/ skloništa, koje je čitav

uobičajen, svakidašnji svijet, počesto kafkijanskom atmosferom obojen i od iste sazdan –

izađe, izmakne, odmakne, ode i stigne makar u nigdine, u neizvjesno, koje najvažnije, ili za

prvu priliku, nisu više tuđine.

U našim tuđinama ima i prizemnih vrsta koje zaista preživljavaju pukim, dobro dresiranim

postojanjima koje isključuju moždane mase i svode se na nagone svake vrste. Jedan od takvh

nagona je slikan i u sljedećoj, naizgled komičnoj, a u stvari grotesknoj i sarkastičnoj slici

(koja nije usamljena na zidu ovog romanesknog tkanja): „Pih, kako sam se najeo raznija

kolača – žalio se Ranko. – Na kraju sam se ispovraćao i Ljudmila mi se mnogo naljutila.” U

tom nihilitetu, svaki na svoj način, plivaju i ostali članovi redakcije časopisa za koji je

protagonista Ratomir izvjesno vrijeme radio uz negodovanje šire hercegovačke, okoštale i

tvrdopatrijarhalne, plemenske zajednice na pragu novog milenijuma! „Ovo je sredina usmene

kulture, koja samim tim diktira pristup medijima i sama postaje medij” – uputiće Bogdan,

blizak stričev saradnik, njegovom sinovcu Ratomiru.

Nakon Ratomirovog podmetanje subverzivnog teksta u završnom feljtonu o kraljici Teuti

slijedi svojevrsna (imaginarna) hajka; mi uistinu ne znamo da li ga neko zaista goni; završni

članak je prošao, o novim brojevima Kraljice Teute ne znamo ništa, ali znamo o članovima

redakcije, gotovo svima sa kojima nas je pripovjedač upoznao i koji su bili uvedeni u priču i

značajni za razvoj priče. Kao u čeljustima kakve nemani, na jednoj strani su kancelarije

časopisa koje su u nekoliko navrata kamenovane zbog političkog opredjeljenja u toj i takvoj

sredini, a na drugoj, u trenutku kada pristiže ka majčinim, sigurnim Njegušima, susreće

pristalice suprotnih opredjeljenja, iz kojih takođe govori podsvjesno, kolektivno animalno,

pojačano i istaknuto nakon gozbe i pira. Ova „hajka” skupa sa sljedećom situacijom koja je

parodija i tiče se otvaranja skloništa za vrijeme NATO bombardovanja (sklonište je u

vlasništvu biznismena, strica Ratomira i imenjaka, slučajno ili ne – jedan rat mora završiti

kakvim-takvim, neizvjesnim mirom – Rat-o-mir!) predstavljaju dva uporišta u kojima dolazi

Pag

e72

do kulminacije ovog dramski napetog romanesknog teksta, dok u međuvremenima teče radnja

sa mnogim situacijama koje vode ka razrješenju napete i dinamične situacije/zapleta. Možemo

naslutiti da roman u svojoj strukturi ima dosta dramskog i dramatičnog, komponovan u tri

čina naslovljena sljedećim nazivima: Boka i Hercegovina, Beograd i Pod vedrim i mrgodnim

nebom.

Ko je Hegesija iz Kirenske škole i što su udruženja kao „Ptolomej prvi” kojima je cilj

podizanje svijesti i svojevrsno „odučavanje” od samoubistva shvaćenog u zajednici kao

najveći grijeh? Koliko savjeti, najčešće uvezeni kao praktični, za bolji, lakši i bezbrižniji,

život bez depresije, djeluju istinito, altruistično, a koliko pak organizacije sa misijom da prije

svega profitiraju, držeći i održavajući nemoćnu jedinku (u uslovima u kojima je dovedena u

nemoć) u mreži, ograničenu i sputanu! Neslobodnu, samim tim i nesamostalnu, ne-svoju,

tuđu! Istorija i tradicija su zaglibile u tranziciji i taj točak je sputan u okretanju, pa je suicid

pošast i ovog doba. Kakva je uloga društava i asocijacija, često sektaških reklo bi se, koje

oštro osuđuju suicid kao životni stav i odluku, bez ljubavi za bližnjeg koja je neophodna za

svaku promjenu! Nestalo je empatije. Ne pati se ni u jednini da bi se pročistilo; drugi se ne

sluša i ne čuje, ne vidi, ne osjeća sem na ekranima modernog doba izašlih iz

podzemlja/skloništa (nužnih/ ili nužnik-a)! Živimo među potencijalnim „samoubicama” čiji su

vidokruzi sloboda najčešće ograničeni monitorima raznih računala. Tuđinama smo potrebni,

kao hipnotisana gomila, jer tako se najlakše upravlja nama, tako smo precizna cifra, podatak,

kod i ništa mimo, ništa više. Stranci/ tuđinci! Tuđine su nam žig, rođenjem ugravirani kod da

se lakše čitamo i učitavamo u svim prostorima tuđinskim čiji smo stanovnici/zatočenici.

–

Pag

e73

Gordana Vlahović

O ELVEDINU NEZIROVIĆU

–

–

Treba li ubijanje da bude posao

(Elvedin Nezirović, Ništa lakše od umiranja, Laguna, Beograd, 2019)

–

–

Novi roman Elvedina Nezirovića Ništa lakše od umiranja razlikuje se od prethodnog (Boja

zemlje) po načinu pripovedanja, tematskom određenju, atmosferi i emotivnim iskazima. Nema

u njemu setnih emotivnih vibracija koje čine čitaoca gotovo sapatnikom mladog čoveka koji

odrasta i sazreva u uslovima nacionalnih i verskih krvavih sukoba Hercegovine. Nova je

knjiga tvrda, hladna, neumitno brutalna priča o zločincu koji ubija iz zadovoljstva, a tokom

egzekucija „osećao se apsolutnim gospodarom života i smrti”.

Кako u čoveku prevladava zlo? Šta utiče da Aker, iz malog mesta na severu Švedske postane

zlikovac? Je li to mutno poreklo (melez, tamne puti) zbog koga je bio šikaniran od druge

dece? Ili kontakti sa problematičnim tipovima u mladosti, agresivna literatura, prihvatanje

nacističke ideologije? (Dakle, odrastanje i sredina). Iz Legije stranaca dolazi u Herceg Bosnu

(od 1993. do 1995.), priključuje se HVO jedinicama koje čine neviđene pogrome na području

od Čapljine do Stoca nad muslimanskim življem. Desi se katkad da upadnu i u koje srpsko

selo. Aker je patološki tip ratnika koji uživa u zločinu. Prototip je mnogih koji su se ostrvili na

nevine, u vremenu pomućene svesti, nesuvislih razloga, mračnih zamisli visokih oficira, koje

takvi kao Aker sprovode. Ne biraju se toponimska odredišta: ubija se lako, umire se u

mukama: u selima, kućama, po sokacima, logorima, teskobnim magacinima. Zločincu je

svejedno, a žrtvi beznadežno.

Za Akera prestaje posao po sklapanju mira kad je san o Herceg Bosni propao. Upadi u srpska

sela ga ne zadovoljavaju. Кad biva greškom priveden i lišen slobode, izriče mu se minimalna

kazna jer delovi svedočenja bivaju izbrisani, a njegova odbrana je u rečima: „Izvršavao sam

samo jebena naređenja”. Ne kaže koliko je u tome uživao. Ironija pravde i zakona je da je u

Švedskoj oslobođen zbog nedostatka dokaza, a dobija kaznu tek kad ubija dva švedska

policajca u nekoj kriminalnoj akciji.

Nezirović dotiče i problem ponašanja zapadne diplomatije. U pismu Erika Lindmana

Miralemu Mikuliću napisano je: „Ne pitajte me, gospodine Mikuliću, je li bilo pravedno da

Evropa šuti dok se ljudi po tim logorima ubijaju, muče i izgladnjuju. Savremena diplomatija

je neka vrsta uspostavljanja kompromisa između onoga što se želi ili mora i onoga što se, u

datoj konstelaciji međunarodnih odnosa i geopolitičkih interesa, može postići. To je jedina

‘pravda’ koju diplomatija poznaje”. A ta ‘pravda’ dobro je znana kroz istoriju, bližu i dalju.

(Da li je Sartr znao za gulage? Jesu li Titovi saradnici znali za Goli otok? A može se vratiti

priča i na dalju istoriju, i ‘pravde’ će uvek biti, uz diplomatsko licemerje velikih i moćnih.)

Pag

e74

Кoliko je onda smisleno Lindmanovo pozivanje, u jednom kasnijem pismu, na francuskog

filozofa Deridu, koji smisao oprosta vidi u davanju oprosta zločincu koji ne traži da mu bude

oprošteno. Trebalo bi o oprostu možda upitati svedoke, na primer mladu Asju i čuti njen hod

po mukama: bežanje od srpskih granata u Mostar, vraćanje u selo koje zatim zauzima armija

BiH. Otac ne zna kud bi, na koju stranu, da bi na kraju zapao u logor, a porodica u tešku

patnju. HVO spaljuje selo, a Aker maltretira njenu majku. Može li biti oprosta? Ili samo

kajanja i griže savesti naratora što zlikovca nije ubio kad mu se pružila prilika?

Treba pomenuti (ne i manje važno) ukazivanje piščevo da nacizam nije mrtav, da njegovo zlo

poprima eksplicitna obeležja u mnogim (i najrazvijenijim) zemljama sveta. Nije samo

zlikovac Aker pripadao manjoj nacističkoj grupi tamo negde na severu Švedske. Кlice

nacizma prepoznaju se sve češće. (Još je Borislav Pekić u Besnilu kroz lik Libermana ukazao

na prerušavanje nacista i njihovo žilavo, zloćudno oglašavanje).

U razgovoru između Pastora i uhapšenika Akera, dolazi se do nečega što se verovatno moralo

reći. Pastor, naravno, govori o istini i iskrenosti kao putu do Boga. Aker oponira: „Ako zaista

postoji, zašto dopušta da stradaju nevini? Da djeca budu ubijena, žene silovane? Ako postoji i

dobar je, kao što kažete, je li onda svemoguć? Zašto ne zaustavi sva ta zla?” Pastor nalazi

mudar (ali neprecizan) odgovor citirajući Paskala: „U slučaju da vjerujete, a Bog ne postoji,

onda gubite, međutim, ni izbliza toliko koliko gubite ako se ispostavi da niste vjerovali, a Bog

postoji.” Ako se vera u Boga ne može aktivirati pritiskom na dugme, treba se zagledati u sebe

i odlučiti kakav se čovek želi biti. I zlo i dobro su u čoveku.

Elvedin Nezirović piše priču o zlu i zločinu, o krivici, o pravu i pravdi, o stradanju i strahu, o

nacizmu kao inkarnaciji zla, o Bogu i moći praštanja. Njagov lepi, arhaični grad Mostar i

dalje je podeljen, traume ratne i poratne prisutne, katkad potisnute, a po koji put otvorene

(makar i kroz knjigu). (Autorka ovih redova ubeđena je da je svakakvih Akera i druge boje

kože bivalo u neizglednom broju.) Šta će zalečiti mučne scene detinjstva Nezirovićevog

naratora, otuđenje od majke, dedinu smrt, ratna stradanja u Mostaru i okolo njega?

Asja, tople kože i sjajnih očiju. Njana patnja i njena lepota. I knjiga, tek napisana. Dovoljno,

da razgoni ružne snove. I ispuni osećanjem da ga nikad neće izneveriti. Želi u to da veruje.

Pag

e75

Selma Hasanović

O NENADU MILOŠEVIĆU

–

–

Sekvenca

(Nenad Milošević, Pesme iz limba, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2019)

–

–

Šta je sve voda ovde odnela i pesak prekrio / da svedoči nema skoro više nikoga, kaže u prvoj

pjesmi autor zbirke Pesme iz limba. Mrežu od koje su satkani stihovi čine porodični odnosi,

socijalne i političke prilike, sjećanja, snovi i uslovljenost vremenom u kojem pjesme nastaju.

Naslov zbirke Pesme iz limba, odaje namjeru autora da osvijetli sve što je potiskivano u

međuprostoru između straha od gladi i same gladi desetljećima na Balkanu, inflacijom

zamagljeno značenje suživota, kao i nedostatak društvenog angažovanja da život dobije svrhu.

Narativni oblik i pripovijedni ton zbirke predstavljaju sublimaciju postmodernističke poezije i

realističkog poimanja historije, ali je i čine čitljivom i razumljivom svim socijalnim

kategorijama.

Prema motivima pjesme se mogu podijeliti na nekoliko tematskih cjelina koje su nerijetko

antonimijski postavljene: prolazno–neprolazno, otac–majka, sjećanje–sadašnjost,

individualno–kolektivno. Doživljaj umjetnosti u ovoj zbirci nije podlegao tumačenjima novih

struja kratkoga vijeka, ostaje dosljedan zadatku koji je postavljen naslovom, jer autor piše o

onome što je doživio i što živi u njemu. U skoro svim pjesmama ističe se prolaznost života i

čovjek u njegovom centru, oko kojeg su stege nametnutih ubjeđenja, političkih pravaca,

iskrivljene religioznosti, prividnog ateizma, a kao neprolazna vrijednost u ovim pjesmama su

apostrofirane porodične vrijednosti u čijem centru je majka, zatim otac, prijateljski odnosi i

umjetnost. Dok je majka požrtvovana, borbena i dostojanstveno prikazana (Grobljanska 14),

lik oca zamagljuju poroci koji su ga uskraćivali lirskom subjektu (Povratak u Bežaniju).

Zatim vidimo nagovještaj čuvanja porodice kao najvažnije institucije gde je stihom: ako se

dovoljno vole, budu spasene, prikazana ljubav kao formula sretnog života i spasenja (Noću

bližnji traže podršku). Primjetno je preplitanje različitih vrsta umjetnosti kroz stihove koji

nam veoma vješto kazuju o muzici, filmovima, poeziji, slikarstvu. Pjesma Suvo

plakanje, otvara mnoštvo nedovršenih cikličnih priča o ljubavi, politici, procesima u prirodi,

revolucijama, rezolucijama, čiji odgovori se kriju iza ideologije koja se dugo nije dala

pobijediti.

Poezija odiše sentimentalnošću, evociranim uspomenama iz djetinjstva i mladosti, ali je

primjetno prisustvo životne radosti i poleta, pjesme su lišene duboke tuge i patetike, ne postoji

žal za prošlim vremenom, već radost što je sve to dio života. Dok se čitaju stihovi iz ove

zbirke u svijesti recipijenta se nižu slike seoba i povrataka, zaljubljenosti i rastanaka, ratova i

Pag

e76

primirja, porodičnih okupljanja nedjeljom, gdje dominira pomirenost sa sudbinom,

prihvatanje života bez idealizovanja, što zbirku izdvaja i čini specifičnom.

Jednostavnim jezikom je opisana svakodnevica običnog čovjeka, pa tako ova poezija i

oslikava rituale, radosti, slabosti, sklonosti gdje lirski subjekt živi na način koji je odabrao

njega, oslikava čovjeka sa kojim se mogu poistovjetiti dvije trećine stanovništva ove zemlje.

Zavičajne slike čine majku koja ispraća kćer u školu, dok dvojicu sinova drži u jednoj ruci i,

kao uvijek kada su sjećanja u pitanju, opis snage majke govori više o slabosti djeteta, nego o

važnosti upamćenog trenutka. Ne stavlja pjesnik slučajno kao inicijalnu pjesmu Povratak u

bežaniju, gdje vrijeme vidimo kroz kružno kretanje simbola života, smjenom generacija na

istome mjestu. Bežanija u ovom slučaju predstavlja bijeg, mjesto, ali i povratak, pa lirski

subjekt citira učiteljicu svoje kćeri koja kaže: Rođena sam, živim i umreću u selu

Bežanija. Život jedne porodice koja predstavlja kolektivnu sliku naroda rođenjem osujećenog

na bijeg čija putanja je kružnog oblika i povratak na početnu tačku kretanja je neminovan.

Zbirka se završava pjesmom Dva proleća i to je ujedno najoptimističnija i najrazigranija

pjesma u cijeloj zbirci. Samo čovjek pun nade može imati proljeće u sebi i proljeće oko sebe i

Milošević se vanredno poigrava leksikom, pa su otuda njegove pjesničke slike autentične i

pune metafore. On govori o očekivanjima od godišnjeg doba kroz duhovno stanje uzdignuto

na nivo bestjelesnog zanosa, intimne emocije i doživljaja.

Poseban status ima pjesma Limb, u kojoj lirski subjekt crta putanju od ironije do parodije i od

sentimentalnosti do nostalgičnosti, kako bi aluzije iz početnih pjesama zatvorile motivacijski

krug. U ovoj pjesmi Milošević uvodi još jednu dimenziju, koja bi se samo uslovno mogla

nazvati socijalnom. Ona se, zapravo, sastoji u povezivanju religijskih elemenata kroz različite

epohe sa velikom vremenskom distancom, pri čemu je narativni ton pjesme lišen svake želje

za izrugivanjem. U toj historijskoj panorami lirski subjekt otvorenog uma i širokog srca

priznaje kolektivnu krivicu i izgovara neprikosnovenu molitvu Srce, otvori se, veličaj me / i

ne zatvaraj se više.

Zbirka Pesme iz limba je složena, ali bez kompliciranih odnosa unutar samih pjesama, što

tumača dovodi do suštine i pronalaska istinske vrijednosti. Mikrokosmos pjesničkog svijeta

konstruisan jezikom politikologa, oblikuje se iz jedne racionalne perspektive sa fokusom na

svakodnevicu savremenog čovjeka. Pjesme čine čvrstu strukturu bez proizvoljnih elemenata

bez pretjerane ozbiljnosti, lascivnosti, sa skromnom dozom humora. Nekad, sa veoma malo

riječi oblikuje atmosferu nijemog prihvatanja sudbine (Žudnje, pustinja), gdje miješanjem

perspektiva sa tragikom savremenog doba lirski subjekt priznaje imaginarnost kao dio

postupka: Ti ljudi, taj par, žive samo u ovoj pesmi. Ove pjesme svjedoče o tome da se i

postmodernisti mogu baviti egzistencijalnim pitanjima, odnosom prošlosti i budućnosti, a da

pritom čuvaju granice semantike što je postignuto pjesnikovom odmjerenošću i probranom

leksikom. Informisanost i komponenta objektivnog doživljaja svijeta odražavaju se na

savremenost lirskog subjekta koji skoro ni u jednoj pjesmi nema optužujući ton. Lirski

dijalozi sa prošlošću i kulturom (Suvo plakanje), izgrađeni su ukrštanjem individulne emocije

i nacionalnog naslijeđa.

Tumačeći poeziju Nenada Miloševića, ona nam može izgledati mnogo više optimistična nego

što zapravo jeste. Takav utisak se stiče prvenstveno zbog odsustva pesimističnih etiketa i

dostojanstvenog prihvatanja svih životnih struja kao i istrajnog gajenja nade u jedno ljepše

sutra.

–

Pag

e77

DRAMA

Nikola Fišeković

INTIMNA ISPOVEST MERLIN MONRO I

DŽONA KENEDIJA

.

.

.

SCENE: 1

SOUND: UDALJENI ZVUCI SAOBRAĆAJA. NERAZUMLJIV RAZGOVOR LJUDI U

PROLAZU KOJI SE PRETVARA U TIŠINU. ZVUK POTPETICA KOJE

SE PRIBLIŽAVAJU.

JELENA

Evo me, izgleda da uvek kasnim. (ZADIHANO)

Izvinite.

JOVAN

Ne kasnite, ja sam poranio.

JELENA

Doneli ste cveće. Ja nisam.

JOVAN

Nisam mogao da odolim da ne kupim od devojčice koja je sa kofom cveća stajala sa strane.

JELENA

Nisam je ni primetila, žurila sam. I opet sam se izgubila.

JOVAN

Izgubili ste se?

JELENA

Pag

e78

Da, isto kao i pre mesec dana kada sam krenula ovamo. Vrtela sam se od aleje do aleje skoro

sat vremena i nisam uspela da nađem. Bilo je jako toplo, peti avgust, dok sam stigla bila sam

sva mokra, a cveće se skroz sparušilo.

JOVAN

Ne dolazite često ovde?

JELENA

Ne, ali nekada sam dolazila baš često. Pomislite da znate put napamet, a onda se ispostavi da

ste u lavirintu… Groblja se menjaju brže nego gradovi… Inače, imam dobru orijentaciju, ali

kad sam ovde… prosto sve postane lavirint. Vi očigledno nemate takav problem.

JOVAN

Dali ste mi precizne podatke, a malo niže ima i jedna tabla na kojoj je sve precizno označeno.

JELENA

Nisam ni nju primetila… Je l vam se sviđa?… mislim mesto… Glupo pitanje. Šta ovde ima da

se sviđa…

JOVAN

Pa, prilično je mirno, što mi i odgovara.

JELENA

Duhoviti ste.

JOVAN

To je, dakle, to?

JELENA

Da.

JOVAN

Berberović?!

JELENA

Nešto vam ne odgovara?

JOVAN

Zvuči mi poznato.

JELENA

Stara porodica, bili su popularniji pre rata… Pored su Konstatinovići, njima su posle rata

oduzeli sve osim ovog.

JOVAN

Gospodski kraj.

Pag

e79

JELENA

Izgleda. Kupujete li za sebe? Uf , oprostite. Stvarno sam pogubljena danas… Nisam toliko

dugo… Ovde me sve zbunjuje.

SOUND: KRESANJA UPALJAČA I PALJENJA CIGARETE.

JELENA

Kad sam bila mala baka me je često dovodila ovde. Tada sam bila spokojna. Volela sam da

trčkaram okolo. Znala sam svako ćoše napamet.

JOVAN

A sada se lako izgubite.

JELENA

Baš je lep septembar ove godine. Prošle su paklene vrućine, a vreme je i dalje lepo. Uskoro će

sve ove

(MORE)

JELENA (cont’d)

staze pokriti lišće. Kako je samo drveće izraslo, a neka stara su posekli izgleda. Tamo, tamo je

bio jedan veliki stari kesten. Obožavala sam da skupljam kestenje ispod njega…

JOVAN

Kolika je cena?

JELENA

Molim? A, da. Trideset hiljada evra. Rekli su mi da je toliko ovde realno. Upravnik mi je

rekao da će mi javiti ako se neko bude interesovao. Nisam očekivala da će se neko ovako brzo

pojaviti. Nije vam pomenuo cenu?

JOVAN

Nije, mislim, nisam ni pitao.

JELENA

Da, obično je tako u žurbi.

JOVAN

Ne žuri mi se.

JELENA

Oprostite, samo izlećem sa glupostima.

JOVAN

Ne, bili ste u pravu. Zainteresovan sam zbog sebe. A kao što možete da vidite još mi se ne

žuri.

Pag

e80

JELENA

Za vas? Sad mi je lakše. Mislila sam da ću doći u nezgodnu situaciju sa nekim kome je teško,

a ne umem da se ponašam u takvim situacijama.

JOVAN

Je l vam dobro? Sedite na ovu klupu. Blizu je česma mogu da vam donesem vodu.

JELENA

Ne, ne hvala, vrlo ste ljubazni.

JOVAN

Jeste li sigurno dobro?

JELENA

Da, da sve je u redu. Samo… ne znam šta mi je…

JOVAN

Uspomene možda? Ovakva mesta mogu da probude najdublja osećanja, da se setimo najlepših

događaja i da nas opet ophrva tuga.

JELENA

Možda ste u pravu. Sve mi se izmešalo. sada shvatam da je ovo jedno od mesta mog života.

Ha, ha, svašta govorim, ovo mesto života. Pomislićete da sam luda. Stanite da nađem ključ…

U stvari, želite li da vidite kako je unutra? Jel vas još zanima?

JOVAN

Da, da, naravno, samo polako.

SOUND: ŠUŠKANJA STVARI U TAŠNI.

JELENA

Čega sve nema u ovoj tašni… Evo ga, zakačio se za četku.

JOVAN

Dajte ga meni, ja ću.

JELENA

Samo pazite. Teško se otključava, brava je stara.

SOUND: BRAVA KOJA SE OTKLJUČAVA I ŠKRIPA TEŠKIH

GVOZDENIH VRATA.

JOVAN

Evo , uspeo sam, nije bilo teško.

JELENA

Pag

e81

Ja bih se mučila sigurno.

JOVAN

Je l‘ smem da uđem?

JELENA

Uđite, uđite. Ja ću samo još malo da sedim. Već mi je bolje.

JOVAN (EHO)

Zaista stara porodica. I velika. Sve je ukusno, otmeno i kvalitetno unutra… Jovan, Ana, Petar,

Jovan, Milica, Jelena… Prihvatam vašu cenu!

SOUND: ZATVARANJA VRATA.

JOVAN

Dobro ste? Je l sve u redu? Da li ste odustali od prodaje?

JELENA

Sve je uredu. Sve. Nisam odustala.

JOVAN

Jovan, izgleda da se uklapam ovde.

JELENA

Molim?

JOVAN

Jovan, vaše najčešće porodično ime isto je kao moje.

JELENA

A, da, da zvuči neverovatno.

JOVAN

Vaš pradeda koji je ovo podigao, pa njegov unuk, pa… Svi su bili dugovečni osim… Opet,

naravno, Jovan i Jelena… Rođeni 60. i 61. godine.

JELENA

A umrli 83.

JOVAN

Baš mladi.

JELENA

Saobraćajna nesreća.

JOVAN

Pag

e82

Jeste li dobro? Jesam li rekao nešto neumesno?

JELENA

Ne, niste, vi ste vrlo pažljivi, a ja samo pričam gluposti… Znate, mislim da sam ovde naučila

da čitam.

JOVAN

Ovde ste naučili da čitate?

JELENA

Stvarno. Kao što sam rekla, baka me je četso dovodila ovde dok sam bila mala. Teško je

podnela dedinu smrt, smrt deda Jovana, naravno. Ostajale smo ovde po celo pre podne. Dok je

ona sređivala grobnicu, a znala je da to radi satima, gotovo fetišistički, ja sam se igrala okolo.

Kad sam počela da učim slova trudila sam se da ih prepoznajem na spomenicima, da čitam

imena, prezimena… epitafe.

JOVAN

Nisam čuo interesantniju priču od ove kako je neko naučio da čita.

JELENA

A najviše su me privlačile slike mladih devojaka sa onih starih grobova, još pre rata. Njihove

izbledele

(MORE)

JELENA (cont’d)

fotografije na spomenicima koje više niko nije ni obilazio. Razmišljala sam o njihovim

životima, zamišljala sam ih kao začarane princeze… ma, izmišljala sam čitave filmove…

Pomislićete da sam morbidna.

JOVAN

Naprotiv, uživam da vas slušam. Ja sam se uvek plašio groblja,mislio sam da je to nešto

strašno. A, evo danas se baš osećam prijatno sa vama.

JELENA

Bila sam valjda maštovita kao svako dete, a baka me je, očigledno dovodila na groblje češće

nego što je trebalo. Sećam se da se otac bunio, a onda smo počele da mu prećutkujemo.

JOVAN

Krili ste od oca da dolazite na groblje?

JELENA

Da, to je bila naša mala tajna. Ja sam išla do grobova svojih drugarica i ostavljala im po

cvetić. A kada sam jednom zatekla baku kako priča sa dedom, objasnila mi je da mrtvi mogu

da nas čuju. Onda sam i ja počela da pričam sa mojim drugaricama… Stvarno ćete pomisliti

da sam uvrnuta.

Pag

e83

JOVAN

Sigurno ste bili veoma usamljeni?

JELENA

Na neki način ste u pravu. Nisam se baš najbolje uklapala među svoje vršnjake. Stalno su me

nešto zadirkivali…

JOVAN

I ovde ste našli bolje društvo.

JELENA

Najviše sam volela jednu Mariju Kosanović. Imala je šesnaest godina kada je umrla. Tu je u

blizini njen grob. Bila je toliko lepa da sam želela da budem kao ona kad porastem.

JOVAN

I jeste veoma lepi.

JELENA

Hvala, ali nikada nisam bila lepa kao ona.

JOVAN

JELENA

Vi ste, dakle, ovde proveli dosta vremena.

JOVAN

Da sve dok je baka bila živa, a i posle. Nekih pet, šest meseci pre bakine smrti, imala sam

jedanaest godina, kada sam stigla do Marijinog groba iznenadila sam se. Pred grobom je

stajala jedna devojčica mojih godina koja je toliko ličila na Mariju pa sam je odmah pitala da

li joj je rođaka. Rekla mi je da nije i da je prvi put vidi. E onda sam joj rekla da ću joj sve

ispričati o Mariji. Ostale smo dugo, jer mi je trebalo dosta vremena da je ubedim da je Marija

začarana princeza i da će se jednog dana probuditi. Kada je baka krenula pozvala me je i ja

sam se oprostila od mojih drugarica, mrtve Marije i žive Jelene.

Zvala se isto kao i vi.

JELENA

Da, zvala se isto Jelena. Bila je baš lepa.

JOVAN

Jeste li je opet videli?

JELENA

Na izlazu groblja smo se opet srele. Mislila sam da je i ona isto sa bakom, a ona je u stvari

bila sa majkom, dosta starijom ženom. Ispostavilo se da živimo u istom kraju i nastavile smo

put zajedno. Tražila je da joj još pričam o začaranoj Mariji. Tako je u moj život ušla i živa

Jelena.

Pag

e84

JOVAN

Nastavile ste da se družite?

JELENA

Postale smo nerazdvojne… Sve do njene smrti.

JOVAN

Žao mi je. Žao mi je što ste je izgubili. Opet ste se potresli…

JELENA

Ne, ne sve je u redu. Ja umem da se družim i sa mrtvima kao što ste mogli da primetite…

Stvarno je lepo ovde, znala sam i kad sam odrasla da ponekad dođem i da se prošetam ovim

grobljem. Eno tamo je i grob pesnika Drainca. Jelena i ja smo često išle i do njegovog groba.

„Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo I već sam od toga kao mesec žut…

JOVAN

…Pa se opet neobjašnjivo sretnemo Da zajedno produžimo put“

JELENA

(ODUŠEVLJENO )

Znate tu pesmu?

JOVAN

“Naša ljubav“

JELENA

Da. “Naša ljubav“… Ne znam ništa o vama?… Izvinite, izvinite. Ne želim da budem

nepristojna.

JOVAN

Ne izvinjavajte se.

JELENA

Zašto kupujete grob?

JOVAN

Nisam ni ja vas pitao zašto ga prodajete.

JELENA

Eto, baš umem da postavim pitanje… Neću više da vas zadržavam. Možemo da krenemo.

Hoćete li da zaključate, molim vas?

JOVAN

Nećete da uđete ni na kratko?

Pag

e85

JELENA

Ne.

SOUND: ZAKLJUČAVANJA BRAVE.

JOVAN

I dalje ste sigurni da želite da prodate grobno mesto u vašoj porodičnoj grobnici?

JELENA

Sigurna sam… Volela bih da odem do groba Marije Kosanović… Samo da razmislim… Ne

nije na onu stranu, o bože, nekad sam znala žmureći da ga nađem.

JOVAN

Mogu da vam pomognem, ako nemate ništa protiv?

SCENE: 2

SOUND: MUŠKI KORACI I ŽENSKE POTPETICE. KRESANJE UPALJAČA I PALJENJE

CIGARETE.

JELENA

Opet smo kod mog, pardon vašeg groba, samo idemo u krug…Stanite samo da još jednom

razmislim… Taj grob je blizu groba Jeleninih roditelja, a to je… Zaboga, ne mogu ničega da

se setim, a išla sam često sa Jelenom. Imale smo devetnaest godina kada joj je i majka umrla.

JOVAN

Roditelji su joj bili dosta stariji od nje?

JELENA

Da. Zapravo, to nisu bili njeni biološki roditelji. Usvojili su je dok su živeli u Americi. A kad

joj se otac razboleo vratili su se u Beograd. Želeo je ovde da umre. Tako je Jelena stigla u

Beograd.

JOVAN

A je li bila u kontaktu sa biološkim roditeljima?

JELENA

Patila je što ih nikada nije upoznala. Ali… to je posebna priča.

JOVAN

Osećam da je toliko posebna da želim da je čujem.

JELENA

To je veoma intimna priča između Jelene i mene.

JOVAN

Mislio sam da je intimna priča njenih pravih roditelja.

Pag

e86

JELENA

I jeste! I njihova i naša!

JOVAN

Želeo bih da mi je ispričate.

JELENA

Možda je suviše intimno, gospodine Jovane. Prodajem vam svoj grob, zar vam nije dosta

moje intime, gospodine?

JOVAN

Izvinite, nisam hteo da vas naljutim.

JELENA

Budite iskreni i nećete me ljutiti. Samo iskreni.

JOVAN

Ne razumem. Izvinite još jednom ako sam vas ičim uvredio, nije mi bila namera. Lepo

pričate, ja sam vas slušao. Interesantne su vam priče. Ali mi nije jasno zašto se ljutite.

Oprostite ako sam bio znatiželjan.

JELENA

Previše znatiželjni! Vi niste ovde prvi put. I ne pokušavajte da me uverite da nije tako. Sreli

smo se na ovom groblju pre više od mesec dana, tačnije petog avgusta.

JOVAN

Ali…

JELENA

Molim vas ne prekidajte me! Godinama nisam dolazila na ovo groblje. Bila sam uzbuđena.

Tumarala sam. U jednom trenutku smo se sreli, ne znam tačno gde, već mi se vrtelo u glavi.

Nisam mogla da pronađem grobnicu. I posle sat vremena tumaranja ušla sam u zgradu uprave

da potržim pomoć. Išla sam od vrata do vrata, nije bilo nigde nikog. Stigla sam do kraja

hodnika u nadi da će mi neko otvoriti vrata. Pogledala sam kroz prozor hodnika i videla vas

kako prilazite zgradi. Zastali ste. Lepo sam mogla da vas vidim i tada sam bila sigurna da sam

vas prepoznala. Onda je naišao direktor groblja koji mi je pomogao i pozvao jednog momka

da me odvede do grobnice. Mislili ste da ste bili vešti, ali sam znala da me pratite. kada sam

stigla do grobnice bili ste sigurni ko sam, a ja sam kada sam videla sveže cveće na grobu

znala da ste to definitivno vi. Videla sam i kada ste otišli. Krili ste se iza onih grobova tamo. I

opet sam vas videla na kapiji kada ste izlazili iz upravne zgrade. Nije vam dugo trebalo da me

pozovete. Nešto više od mesec dana.

SOUND: KORACI I GLASOVI LJUDI KOJI PROLAZE.

JOVAN

Kako vi mene znate? Šta vi znate o meni?

Pag

e87

JELENA

Sve! A vi o meni izgleda ne znate ništa. Je l vam dobro? Hoćete li da vam donesem vodu?

JOVAN

Dobro mi je. Iznenadili ste me. Mislio sam…

JELENA

Mislili ste da ništa ne znam.

JOVAN

Ja i dalje ne znam na šta mislite tačno.

JELENA

Mislim na vas i Jelenu.

JOVAN

Na mene i Jelenu.

JELENA

Ne pretvarajte se više! Na vašu vezu, Jovane.

JOVAN

Da, mislio sam da za to nikada nećete saznati.

JELENA

Znala sam od prvog dana. Pred nama nije bilo tajni.

JOVAN

Ni to da ste vi…

JELENA

Ni to nije bila tajna. Prave ljubavi nemaju tajne.

JOVAN

Izvinite, nisam hteo da vas uvredim.

JELENA

Ne vređate me. Drago mi je što ste ovde, što razgovaram sa vama.Samo ne želim više da se

pretvaramo.

SOUND: SLABA GRMLJAVINA IZ DALJINE.

JOVAN

Pag

e88

Čudno. Osećam neko neopisivo olakšanje. Iako sam izbegavao u suštini sam želeo da

razgovaram sa vama. često ste mi dolazili u misli, a nisam ni pretposavljao da znate da

postojim… Jelena vas je jako volela.

JELENA

I vas je puno volela.

JOVAN

Ali nikada kao vas… Vi ste se ovde na groblju i upoznale…

JELENA

A ja vam sad prodajem sa grobom i našu intimu. Ovde smo imale i našu prvu ispovest.

JOVAN

Ispovest?

JELENA

Bilo je jesenje vreme. Uzela sam ključ od grobnice i pokazala ga Jeleni krišom da moji ne

vide. Izmislila je razlog da izađemo, brzo i vešto, kako je samo ona to umela i krenule smo ka

groblju. Duvala je jaka košava. Na pola puta nas je uhvatila kiša. Utrčale smo u grobnicu polu

mokre i počele da skidamo mokru odeću. Da li ti je to pričala?

JOVAN

Nije nikada.

JELENA

Da li želiš da nastavim?

JOVAN

Ti tako lepo pričaš. Pričaj mi o njoj… o vama…

JELENA

Ostale smo u donjem vešu. Gledale smo u njene male grudi i smejuljile se. Hoćeš li da ga

skinem, pitala je. Klimnula sam glavom, nisam mogla da govorim. Uzela sam njen grudnjak i

obukla ga na sebe. ćutale smo i gledajući se skinule gaćice. Pružila mi je svoje.

Obukla sam ih i osetila nešto kao nikada do tad. Erekcija mi nikada nije bila jača. Počela je da

me ljubi i ja sam doživela orgazam. Njene gaćice na meni bile su skroz natopljene spermom.

JOVAN

Neverovatno, tu iza tih vrata?

JELENA

Da.

JOVAN

Pag

e89

Tu si otkrila sebe, svoju seksualnost.

JELENA

Bila sam zbunjena, ali srećna.

JOVAN

Zaista si prava prelepa žena.

SOUND: VETAR KOJI NOSI LIŠĆE.

JELENA

Kako si me prepoznao?

JOVAN

Oči. Da oči. Ni vreme, ni šminka, ni duga kosa ne mogu da sakriju tvoje oči. Ko ih jednom

vidi mora zauvek da ih zapamti.

JELENA

Hvala ti.

JOVAN

Koliko godina ste imale tada?

JELENA

Trinaest. To je bila naša sveta tajna. Od tog dana smo se uvek držale za ruke

JOVAN

Mnogo te je volela.

JELENA

Nije imala nikog osim mene. Nije imala ni porodicu. Bila sam joj sve.

JOVAN

A hoćeš li se opet naljutiti ako pitam za njene prave roditelje.

JELENA

Naravno da neću. Zaslužuješ i to da znaš. To je najlepša ljubavna priča svih vremena. I tužna!

Bio je peti avgust…

JOVAN

Jelenin rođendan.

JELENA

Tako je. Te godine je Jelena punila petnaest godina. Ja sam poranila i probudila je da joj prva

čestitam rođendan. Doručkovale smo sa njenom mamom i krenule u šetnju. Jelena je bila jako

tužna. Nikada je nisam videla takvu. Rekla mi je da se pita da li njena prava majka uopšte zna

Pag

e90

da joj je danas rođendan i kakva je to osoba koja je mogla da da na usvajanje tek rođenu bebu.

Izgledala je veoma loše. Uplašila sam se da možda neću uspeti da je razveselim, ali mi je u

trenutku sinula ideja. Tog jutra sam čula na radiju da je na današnji dan 1962. godne sobarica

pronašla mrtvu Merilin Monro u svom apartmanu.

JOVAN

Stani, stani. Kakve veze ima smrt Merilin Monro sa našom Jelenom?

JELENA

To me je i ona pitala, a stvar je tako jednostavna. To se dogodilo na Jelenin prvi rođendan.

JOVAN

Merilin Monro se ubila na Jelenin prvi rođendan, ali i dalje ne shvatam.

JELENA

Godinu dana ranije Merilin Monro je rodila Jelenu u tajnosti na nekoj privatnoj klinici, a tajne

službe su je otele i dale na usvajanje da se ne bi saznalo da Džon Kenedi ima vanbračno dete.

I zato se Merilin Monro petog avgusta na rođendan svoje bebe za koju nije znala gde je

otrovala lekovima, jer to nije mogla da podnese. Jelena je bila jedini živi dokaz te velike

ljubavi.

JOVAN

Sve si to u trenutku smislila. Jesi li uspela da je oraspoložiš?

JELENA

Nemoj da se smeješ. Samo da si je video. Potrčala je niz ulicu i drala se iz sveg glasa : Ja sam

Merlinkina

ćerka! Ja sam Merlinkina ćerka! Onaj neverovatan osmeh koji je imala vratio se na njeno lice.

čini mi se da nikada nismo bile srećnije.

JOVAN

Ti si zaista neverovatna!

JELENA

Celog dana smo pevale imitirajući Merilin : Hepi brdej tu ju, hepi brdej tu ju… Rekla je

da joj je to najlepši rođendan, jer je dobila majku. Ali smo se dogovorile da ni o tome ne

pričamo nikome, da ne čuju tajne službe.

JOVAN

Vaša veza je bila puna tajni.

JELENA

Sada ti ih pričam jer si i ti bio deo njih. Obećaj da ih nećeš odati.

JOVAN

Odneću ih u grob sa sobom.

Pag

e91

JELENA

Bila je u pravu kada je govorila o tebi da si duhovit.

SOUND: GRMLJAVINA, MALO JAČA NEGO PRETHODNA.

JOVAN

Nedostaje li ti Jelena?

JELENA

To sada nije bitno.

JOVAN

Bio sam ljubomoran na tebe. Uvek. Sada sam zbunjen kada mi kažeš da si znala za nas od

samog početka.

JELENA

Ja nisam bila ljubomorna na tebe. Bila sam ljubomorna na nju, a da toga tada nisam ni bila

svesna. Znala sam da nećemo još dugo moći da budemo zajedno.

JOVAN

Zašto tako misliš?

JELENA

Trebao joj je pravi muškarac, a ne neko ko se uzbuđivao tek kada se obuče kao žena i kada

mu ona prepričava šta je radila sa ljubavnikom.

JOVAN

Zaboga, sve ti je opisivala?

JELENA

Svaki detalj. Mislim i da je domaštavala priču da bi me još više uzbudila.

JOVAN

Bila je neverovatna, nije ništa morala da izmišlja.

JELENA

Ja sam mislila da ću izludeti. Rano smo se venčali. Sa dvadeset godina. Ona je tebe upoznala

godinu dana kasnije. Lako si je osvojio… Vaš prvi seks u kabinetu.

JOVAN

Ne mogu da verujem šta mi govoriš. To je nešto najuzbudljivije što mi se dogodilo.

JELENA

I meni.

JOVAN

Pag

e92

I tebi?!

JELENA

Te noći kada mi je prepričavala seks sa tobom, toliko sam se uživela u priču da sam sutradan

mislila da sam stvarno spavala sa tobom. Nikad pre toga nismo imale tako uzbudljivu noć

JOVAN

Nisam ni slutio koje igre sam bio deo.

JELENA

Igra, trebalo je da to bude samo igra.

SOUND:ZVUK JAČEG VETRA, ŠUŠTANJE LIŠĆA.

JOVAN

Prelazilo je sve granice. Moj brak je bio u sve većoj krizi. Lomio sam se. Sumnnjao sam da li

me i malo voli.

JELENA

Svi smo se lomili, kako kažeš. Bila sam svesna svoje sebičnosti. čuvala sam Jelenu za sebe, a

nisam joj nudila ništa. Nisam ni umela ni imala hrabrosti da izađem iz svoje kože…

JOVAN

Bila si tako mlada… Šta si mogla?

JELENA

Mogla sam da budem manje zla prema njoj. Manje zavidna. Nije više bila moje Merlinče. Ti

si bio ljubomoran na mene, a ja na nju. Postala mi je nepodnošljiva, ali sam je trpela samo

zbog tebe (zaplače). Samo tako sam mogla da budem tvoja ljubavnica.

JOVAN

JELENA

Nemoj da plačeš. Sedi.

JOVAN

Ne mogu da verujem da si me zagrlio. Ne mogu da verujem da si tu…Sećaš li se večeri pred

naš odlazak na put?

Naravno da se sećam.

JELENA

Ostala je dugo. Mnogo duže nego inače.

JOVAN

Žena mi je bila na letovanju pa smo mogli da ne mislimo na vreme.

JELENA

Pag

e93

Mislila sam da prolazi večnost u iščekivanju. Svakakve slutnje su mi prolazile kroz misli.

JOVAN

Imala si neki predosećaj?

JELENA

Nešto se desilo, a ja ne znam šta. Prvi put je odbila da se igra sa mnom vraćajući se od tebe.

Prvi put sam pokazala ljubomoru. Prvi put sam pokazala svoju slabost. činimi se da je prvi put

bila jača od mene… Rekla je samo da ćemo sve nadoknaditi na moru i otišla da spava.

JOVAN

JELENA

Jelena je vozila?

JOVAN

Samo što smo se zamenile. Ja sam spavala. Rekli su mi da je izgubila kontrolu i prešla na

drugu stranu.

Direktan sudar sa kamionom.

Jelena je poginula na licu mesta, a prognoze o tvom stanju su bile najcrnje.

JELENA

Sam bog zna kako sam preživela.

JOVAN

Raspitivao sam se o tvom stanju svakodnevno. Dolazio sam i na kliniku. Razgovarao sa

svojim prijateljima, lekarima, koji su radili na klinici.

JELENA

Ne mogu da verujem. Obilazio si me.

JOVAN

Nadao sam se, molio se. Nadao se ako ti preživiš da će nastaviti da živi i deo Jelene.

JELENA

Jesi li bio na sahrani?

JOVAN

Da.

JELENA

Nikada nikog nisam pitala da mi priča kako je bilo. Jelena i ja smo volele groblje, ali ne i

sahrane. Kad god bi naišla povorka bežale bismo na drugi kraj groblja.

JOVAN

Pag

e94

Bilo je puno ljudi i tišina. Da, tišina, najveći utisak tog dana na mene je ostavila ta tišina koju

nikada pre i nikada posle nisam doživeo.

JELENA

I ja sam tada bila u nekoj čudnoj tišini.

JOVAN

Tri meseca u komi je veliki period.

JELENA

A ja više volim da kažem da sam bila u svojim filmovima.

JOVAN

Bio sam presrećan kada sam te video posle nesreće. Bila si sama ovde na groblju.

JELENA

To je bio moj prvi izlazak posle oporavka, tog puta te nisam primetila.

JOVAN

Ali su svi primetili tebe. Ostala si dugo u grobnici. Razmišljao sam da li da ti priđem. Bio mi

je potreban neko ko je bio blizak sa Jelenom. A onda si se pojavila. O, kad se setim, mislio

sam da sam poludeo. Mislio sam da je Jelena ustala iz groba. Ti u svoj toj njenoj garderobi.

Bio sam paralisan, hteo sam da potrčim za tobom, ali nisam imao snage.

SCENE: 3

SOUND: VETAR POSTAJE SVE JAČI.

JELENA

Kada sam se probudila iz kome neverovatno brzo sam se oporavila. Znala sam da je Jelena

mrtva i pre nego što su mi rekli. Plašili su se da će to uticati na moj oporavak. Što se mene

tiče Jelena nije umrla. Odlučila sam da ubijem Jovana. Radovala sam se novom životu.

Zato sam brzo i ustala iz kreveta… Nov život… Novi početak…Znam da zvuči suludo… ali

konačno olakšanje.

JOVAN

Tada si odlučila da se promeniš?

JELENA

Da se ponovo rodim. Tako sam to nazvala…

JOVAN

Sigurno ti nije bilo lako?

JELENA

Pag

e95

Nije mi bilo teško. Nikada se nisam osećala bolje. Ali bilo je teško svima oko mene. Moji

roditelji, čak i lekari tražili su opravdanje u saobraćajnoj nesreći, u povredama glave.

Spremniji su bili da prihvate da sam poludela nego da promenim pol.

JOVAN

I ja sam ostao bez odgovora. Ono što sam načuo bilo je otprilike to što si mi i sama rekla…

Teško oštećenje mozga. A onda si nestala.

JELENA

Nisam nameravala da ostatak života provedem u ludnici. Prodala sam stan u kome smo živele

i kupila kartu u jednom pravcu. Njujork je postao moj rodni grad. Onog dana kada si me video

bila sam prvi i poslednji put na Jeleninom grobu sve do pre mesec dana kada smo se sreli.

Tada sam i postavila ovu pločicu sa Jovanovim imenom i datumom smrti. Ti zgleda dolaziš

mnogo češće?

JOVAN

Ne baš toliko često, ali postoji nešto kao ritual. Mesto gde pokušavam da nađem spokoj.

JELENA

Imaš i svoj ključ?

JOVAN

Dala mi je tvoja majka kad sam je poslednji put sreo. Bila je slaba i otac ti je već bio umro.

JELENA

Razgovarali ste?

JOVAN

Da, ali nije znala ko sam. Izgledalo je kao da sam u prolazu.

JELENA

O čemu ste razgovarali?

JOVAN

O onima koje smo izgubili. Izmislila je čitavu priču o svom sinu koji je stradao… Razumeo

sam … jer sam i sam lagao.

JELENA

Jednom sam joj se javila telefonom. Rekla mi je da bi joj bilo lakše da sam onog dana

poginula… Nisam je više zvala… Predaješ li još uvek?

JOVAN

Imam još nekoliko godina do penzije. Šta si ti radila sve ove godine?

JELENA

Bilo je dobrih i loših dana, ali život je dobio smisao…Nikad me niko nije čudno ni pogledao.

Pag

e96

JOVAN

Zaista nikada ne bih rekao da si se rodila kao…

SOUND: JAČA GRMLJAVINA.

JELENA

Kao muškarac. Reci slobodno. Stvarno je sve bilo “kao“. Sada su moj moje telo i moj mozak

jedno… I krpice više nisu problem.

JOVAN

Krpice?

JELENA

Ovde sam studirala kostimografiju, to znaš. Uspela sam da se priključim jednoj pozorišnoj

trupi u Njujorku… I dalje dizajniram.

JOVAN

To se i vidi na tebi.

JELENA

Hvala ti… Mnogo smo putovali, sa trupom sam obišla celu Ameriku. Jednom smo išli na

turneju po Kaliforniji. Prolazili smo kroz Los Anđeles. Svi su predlagali šta trba da se vidi,

koji studio… bioskop. A ja, znaš li gde sam otišla?

JOVAN

Ne znam, reci?

JELENA

Vestvud vilidy memorijal park!

JOVAN

Na groblje?

JELENA

Rekla sam da hoću da odnesem cveće na grob majke moje prijateljice. Tog dana sam shvatila

da Jelene, one Jelene više nema. Osećanje koje sam potiskivala isplivalo je posle petnaest

godina. Plakala sam pred grobom Merilin Monro kao da mi je umro neko ko mi je bio sve na

svetu. Do tog trenutka ni jednu suzu nisam pustila za Jelenom… Groblje, to je naše mesto…

Zamišljala sam da je tu sa mnom. Da čitamo natpise, da zajedno tražimo grobove Trumana

Kapotija, Dina Martina, Roja Orbisona, Natali Vud…

JOVAN

Zašto prodaješ grob?

JELENA

Pag

e97

Došla sam u Beograd pre dva meseca. Mama je umrla zimus.

JOVAN

Da. Znam.

JELENA

Zvao me je advokat. Zadržala sam se duže nego što sam planirala… Možda je lakše sada kada

su svi mrtvi biti u Beogradu. Možda je tako lakše da se susretnem sa svim sećanjima koje sam

ostavila pre mnogo godina. Sada sam jača. Sada mogu da podnesem…Jednog dana sam

sedela u Maderi i pila kafu. Bilo je veoma sparno. Čitajući novine naletela sam na jedan

omanji članak s naslovom „Grob pored Merlinkinog na prodaju“. Izvesna gospođa je stavila

na aukciju grob svog muža koji je sahranjen iznad Merilin Monro sa početnom cenom petsto

hiljada dolara i to baš petog avgusta, na godišnjicu njene smrti. Do tog trenutka nisam ni bila

svesna koji je datum. Nisam mogla da popijem kafu do kraja. Nisam mogla više da izdržim…

krenula sam ka groblju. Bila sam spremna da se suočim sa tim, da opet odem na Novo

groblje… ali ne i tebe da sretnem. Kada sam te prepoznala i kada sam shvatila da me pratiš

nisam želela da te izgubim. Direktoru groblja sam rekla da želim da prodam grob, jer sam

znala da ćeš se raspitivati o meni.

JOVAN

Bila si u pravu. Da si uspela odmah da nađeš grobnicu zatekla bi me ovde. Bio sam celo pre

podne. čistio sam grobnicu, nameštao cveće, razmišljao o Jeleni. Da je živa imala bi 48

godina. Pokušavao sam da je zamislim… pokušao sam da se setim kako je izgovarala sve te

nežne… lepe reči.

JELENA

Nemoj da izmišljaš molim te! Zašto su svi patetični na groblju. Ovo je deo sveta kao i svaki

drugi… Kako ti je veliki kurac!… Pojebi me na brzaka!… To ti je govorila… To nije ni

nežno ni lepo. To te je uzbuđivalo… to te je palilo da je tucaš.

JOVAN

Zar je moguće…

JELENA

Moguće je… Ja sam joj govorila šta da ti priča… Jednom sam došla sa njom na tvoje

predavanje. Tada sam te prvi put videla i rekla joj: Hoću sa njim da se kresneš.

JOVAN

Što mi to govoriš… Nemoj … Pusti me.

SOUND: SLABA KIŠA KOJA POČINJE DA PADA. JELENA

Zato što je bilo tako! Sam si hteo. Nisi morao da me pratiš. Nisi morao da me zoveš… Nisi

morao da dolaziš danas… Voleo si njenu plavu haljinu. I ja sam je najviše volela. Nosila je tu

haljinu kada ti je prvi put došla u kabinet. I ja sam je ovde obukla onog dana kada nisam znala

da me gledaš. Ja u mojoj haljini… to je bila moja haljina… Naterala sam Jelenu da je obuče…

Znala sam da će ti se dopasti!

JOVAN

Pag

e98

Ovo je previše!

JELENA

Ja sam ti pisala porukice koje ti je ostavljala ispod vrata kabineta.

JOVAN

To je nemoguće… umišljaš! Sačuvao sam ih.

SOUND: ZVUK OTVARANJA TAŠNE I OLOVKE KOJA PIŠE PO PAPIRU.

JELENA:

Evo, uzmi ovaj papir i uporedi rukopis kad odeš kući… Izvini, ali izgleda da si ovo sam

hteo… Počinje kiša… moram da idem.

JOVAN

Stani… Stani molim te. Ne možeš opet tek tako da nestaneš.

JELENA

Šta te još interesuje?

JOVAN

Gde ćeš ti… Mislim, neko kao ti sigurno razmišlja gde

će biti sahranjen. Gde će biti tvoj grob?

JELENA

Veliki deo živita sam provela na groblju, dosta mi ga je… Znaš… Razmišljala sam o tome…

Postoje firme koje od ugljenika iz pepela posle kremacije prave dijamant. Izlažu ugljenik

visokom pritisku i temperaturi i prave dijamant za nekoliko hiljada dolara… Nije loše?

JOVAN

(NASMEŠI SE)

Diamonds are a girl’s best friend.

JELENA

(GLASNO ZAPEVA)

„The french are glad to die for love…“

JOVAN

JELENA

Lepo pevaš.

JOVAN

Pag

e99

Jelena nikada nije stigla da mi ispriča kako ste proveli noć pre našeg putovanja. Bio sam sam

kod kuće. Spremio sam večeru. Vino, sveće, muzika. Jedva sam čekao trenutak kada će se

Jelena pojaviti. I ja sam želeo seks te noći isto koliko i ti.

JELENA

Bila je u onoj plavoj haljini koju sam ja sašila.

JOVAN

Ne. Došla je u farmerkama i običnoj crnoj majici.

JELENA

Jesi li siguran? Ja sam je obukla i našminkala.

JOVAN

Sećam se odlično. To je bio poslednji put kada sam je video. Kada sam je dodirnuo…

pokušao da je dodirnem… Nije mi dopustila. Nije ni primetila postavljen sto, sveće… Sve je

ignorisala. Hteo sam da joj kažem da sam napustio ženu. Nije htela da me sluša. Bila je skroz

odsutna. Prišao sam da je zagrlim.

Odgurnula me je. Bila je to neka druga osoba. Udario sam joj šamar… Ni sam ne znam kako

sam to mogao da

(MORE)

JOVAN (cont’d)

uradim… ni suzu nije pustila… Okrenula se i otišla… Nije bila kod mene ni petnaest minuta.

Kako sam mogao da znam. Kako sam mogao da znam koliko je mučimo, koliko joj je teško sa

nama zajedno…Kako sam mogao da znam…Lepa si čak i kada plačeš.

SOUND: KIŠA I VETAR KOJI POSTAJU SVE JAČI. ZVUK OBARANJA VAZA SA CVE

ĆEM.

JELENA

Jovane…

JOVAN

Ne plači Jelena, Jelena

JELENA

Jovane…

JOVAN

Počinje kiša… Bićeš skroz mokra…

JELENA

Prija mi… Hoću da pokisnem…

JOVAN

Pag

e10

0

Hajde da se sakrijemo unutra, smrznućeš se.

SOUND: ZVUK OTKLJUČAVANJA BRAVE. DOBOVANJE KIŠE POSTAJE SVE JAČE.

.

Pag

e10

1

Una Vizek

NEMA ŽIVOTA NA MARSU

.

.

Ovo je jedna klasična, tragična priča o dvoje kretena. Dvoje ranosrednjovječnih kolega,

stabilnih i čvrstih, odgovornih i pametnih, obiteljskih ljudi. Kojima je malo dosadno. I lagano

već stare. I već dugo, dugo sjede tako zajedno u uredu. Jedno deset godina. Ona sjedi malo

naprijed. On malo iza nje. Nekako dijagonalno. Kako već to biva kad imate deset godina

radnog staža, stalno vam je dosadno. A kad vam je dosadno svašta vam pada napamet. Stvari

koje vam ne bi trebale padati na pamet.Stvari koje bi mogle upropastiti sve. Kao, na primjer –

ljubav.

.

.

GODINA: 2015.

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 1 ili 2

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 1 ili 2

NAPOMENA VEZANA ZA LIKOVE: U drami postoje muški i ženski lik i svaki od njih

ima svoju unutarnju osobu. Te unutarnje osobe mogu glumiti zasebni ili isti glumci, ovisno o

redateljskoj viziji.

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana.

.

.

Likovi:

On – vanjski svijet

Ona – vanjski svijet

Ona(na) – unutarnji svijet

On(an) – unutarnji svijet

Ovo je jedna klasična, tragična priča o dvoje kretena. Dvoje ranosrednjovječnih kolega,

stabilnih i čvrstih, odgovornih i pametnih, obiteljskih ljudi. Kojima je malo dosadno. I lagano

već stare. I već dugo, dugo sjede tako zajedno u uredu. Jedno deset godina. Ona sjedi malo

naprijed. On malo iza nje. Nekako dijagonalno. Kako već to biva kad imate deset godina

radnog staža, stalno vam je dosadno. A kad vam je dosadno svašta vam pada napamet. U

Pag

e10

2

glavi se čuda događaju, dok su vani samo spisi, klamerica i pokoja pčela. Kao da postojite u

dva paralelna svijeta.

Da li će te svjetove u vašoj glavi igrati dva ili četiri glumca, potpuno vam prepuštam na volju.

Ali ja ih volim zamišljati kao četiri potpuno odvojene osobe, u dva odvojena prostora. Ili

spojena, oh, kvragu, ne znam. Upotrijebite maštu. Aha i da – iz čisto praktičnih razloga, da bi

bilo lakše pratiti, unutarnje ćemo ljude nazvati Onan i Onana.

Onan: Stvar je u tvojoj kosi. Kako ti pada na to rame koje je otkriveno, a opet

nije. Tom komadu gole kože, koji kao da je slučajno provirio. A znamo da nije. I ti i ja znamo

da nije.

Onana: Stvar je u tom pogledu na moje rame koji ne vidim, ali osjećam ili

mislim da osjećam ili se nadam da osjećam ili brijem da osjećam.

Onan: Stvar je u tom pokretu, u tom laganom pokretu. Jebote, kao da je iz

filma. Je li zna ona što radi? Je li to slučajno ili namjerno? Je li to za mene? Jel’ ona to misli

na mene?

Onana: Jel’ me gleda? Gleda li me? Zašto ne osjećam pogled? Trebala bih osjetiti

toplinu, vrućinu. Zašto ne osjećam kako me pali pogledom?!

On: Jel se ti to samozadovoljavaš?

Ona: Glupe su ti fore.

On: Pa šta radiš?

Ona: Šta radim?! Čitam.

On: Jesi li svjesna ti što radiš?

Ona: Joj, daj me ne davi.

Onan: Zacrvenila se. Neugodno joj je. Znala je što radi.

Onana: Sranje, sranje, što sam točno radila? Tko zna kako to izgleda? Pretjerujem.

Stvarno pretjerujem.

Onan: Sviđa mi se kad se zacrveni. Ona to za mene. Misli na mene.

Onana: Al’ gledao je. Ipak je gledao.

On: Čuj.

Ona: Što je?

On: Jel imaš klamericu?

Ona: Imam.

Pag

e10

3

On: Posudiš?

Ona: Evo ti.

On: Hvala.

Onana: Pa ima on svoju klamericu. Vidjela sam je jučer. Isuse, ovo je k’o osnovna

škola.

On: Evo izvoli.

Ona: Hvala.

On: Molim.

Šute. Rade.

Onana: I što sad, sad ćemo šutiti tako?

Ona: Čuj.

On: Ha?

Ona: Daj mi posudi klamericu.

On: Evo ti.

Ona: Hvala, imam svoju.

On: Što me onda pitaš?!

Ona: Niš, niš. (smije se)

On: Aha! A, ovaj, nisam je mogao naći prije. Ali evo tebi sad moja. Hoćeš?

Ona: Hvala, ko da jesi.

Onan: Ali nisam, a bi, o kako bi.

Ona: Molim?

On: Ništa, ništa.

Pag

e10

4

Ona: Čuj, daj reci, jesi skužio ti onaj spis od jučer?

On: Koji?

Ona: Onaj s jučerašnjeg sastanka.

On: Jesam.

Ona: Daj mi objasni nešto.

On: Što?

Prilazi mu Ona. Mrtva hladna. Od straha. Da ne primjeti kako joj srce lupa. Ali to ju naravno

neće spriječiti da mu priđe blizu. Jako blizu. Nepotrebno blizu.

Ona: Evo, gle tu na ovoj stranici kaže jedno, a tu drugo.

On: Gdje?

Ona: Evo tu. Gle, tu kaže ovo, a tu skroz drukčije.

On: Aha.

Ona: Što aha?

On: Ma to ti se uopće ne odnosi na istu stvar.

Ona: Aha.

On: Vidiš…

Onana: Vidim, vidim ja tebe. Jel vidiš ti mene? Odmaknuo se. Jesam li preblizu?

Možda sam se oznojila pa smrdim. Bolje da se maknem.

Onan: Zašto se sad maknula? Tko zna kakav mi je dah.

On: Jel’ imaš žvaku?

Ona: Ne, sorry.

On: Ma OK. Gle poslat ću ti na mail referencu iz koje možeš sve vidjet.

Ona: Aha. OK. Tenks.

Onana: Kako me otpilio. Samo da se maknem. Kvragu.

Onan: Morat ću kupiti žvake.

Pag

e10

5

Onana: Dosadno mi je. A kad mi je dosadno uvijek se napalim. To počne tu negdje, na

potiljku, i onda kao da lagano putuje niz kičmu, napreduje polako, ali nezaustavljivo dok ne

dođe do dna. Do izvora. I onda više ništa nije bitno – samo – da li me gleda. Gleda li me sad?

Ako pogledam i vidim da me gleda znači da ga imam.

Ne gleda.

Sranje.

30. Brojat ću do 30. Ako se tad okrenem i vidim da me gleda znači da ga imam ali se

pravi da ga nemam.

Ne gleda.

Sranje.

OK.

Brojat ću do 60. Ako me tad NE gleda…

Onan: Odjednom kao da joj neki impuls prođe kroz tijelo. I kičma joj nekako

oživi, postane meka, vijugava i topla. Čini mi se ponekad da se cijela pretvori u zmiju.

Onana: Jebote, gleda. Sad je trebao – ne gledat!

Onan: Jebote, vidjela me. Šta misliš, može li mi čitati misli? Može li se to nekako

isčitati iz očiju?

Uostalom, zašto se ona okreće tako često? Nemoj me zezat da provjerava da li ju gledam. Baš

da vidim koliko će se puta okrenuti u pet minuta. Čisto iz fore.

Onana: Ok. Onda ćemo ovako. Štopat ću pet minuta. Ako u me u pet minuta pozove

onda je lud za mnom.

Onan: Nije se okrenula niti jednom. Ma brijem. Moram raditi, imam posla. Nemam

vremena buljit’ u tu njenu vijugavu kičmu. Uostalom ima velike uši. Niti nije tako zgodna.

Onana: Nije me pozvao. Idiot. Ma, idem raditi, nemam vremena brojati minute.

Uostalom niti nije tako zgodan.

Onan: Nema ni neka usta posebno lijepa. I kvrgav joj je nos. Au, sranje, zašto je

morala sad još i dići noge na stol?

Onana: Tko ga jebe. Uopće me ne zanima. Uostalom, brojati do 30?! Jel to primjereno

nekom od 40?

Onan: Jel ona to zbog mene digla noge? I otkud joj pravo da dolazi u tako kratkim

hlačama na posao? Baš je to neukusno.

Pitam se – kakvog su joj okusa koljena?

Pag

e10

6

Onana: Nevjerojatna je ta povezanost dosadnih spisa i libida. Možda bih mogla

patentirati svoje dokumente kao afrodizijak?

Onan: Opet se dira. Pa dobro, jel ona normalna?

Onana: Opet ne gleda. Ma baš me briga, idem na kavu.

Onan: Kud će sad?

Onana: Da ga pozovem? Neću. Ma, zašto ne, pa frendovi smo, sto puta smo bili na

kavi.

Ona: Idem na kavu. Hoćeš?

On: Može, donesi mi jednu s mlijekom.

Onana: Koji kreten.

Ona: A ne ideš sa mnom dolje?

On: Ma imam sastanak sad.

Ona: Aha. S mlijekom znači? Hladnim, ne?

On: S hladnim. Da.

Onana: Kreten.

Ona se vraća. On sjedi za kompjuterom sa slušalicama na ušima. Na sastanku je.

Telefonskom. Ona mu stavlja kavu na stol.

Ona: Izvolite, kolega.

On: Hvala. (Kaže on i obdari ju najljepšim smiješkom kojeg je mogao iščupati.)

Onana: A fakat se lijepo smiješi. To mi je možda i najdraže, taj smiješak. Ili pogled.

Možda je stvar u pogledu? Jebote, koji mi je kurac, pa znam čovjeka već deset godina. Što mi

je došlo odjednom?

To je zbog onog razgovora neki dan. Kad sam ga čula kako s Markom priča o onoj Jeleni s

drugog kata. Opaki komad, svi se pale na nju. A on je rekao da mu uopće nije nešto, da ima

puno zanimljivijih cura, naprimjer – ja. Otkad sam se vratila s porodiljnog da sam se jako

proljepšala.

Istina – naveo je i neke druge cure…

Pag

e10

7

Onan: Zanima me, da li ona uopće sluti da me zanima.

On: Da, da, oprostite nisam čuo što ste zadnje rekli. Da veza je loša. Aha, u vezi,

izračuna. No da…

Onana: Stalno je na tim konferencijama. Nikad ne mogu pričati s njim. Da bar imam

neko ogledalo, da vidim da li me gleda. Sutra ću donijeti ogledalo. Ma, koji je meni kurac?

Kakvo ogledalo?! Pa ja sam udana, jebote. I on je oženjen. Kakvo crno ogledalo? Samo mi je

dosadno. Moram počet čitati ove spise, jer inače stvarno neću stići ništa napraviti. Ako to ne

pročitam za pola sata, totalno sam u problemima.

U taj tren.

On: Hoćeš na ručak?

Ona: Može!

Onan: Opet mi je stavila noge pod nos.

Onana: Uf, opet se gubim. Skoncentriraj se, skoncentriraj se, skoncentriraj se.

Onan u svojoj glavi prilazi Onaninim bosim nogama na stolu i polako, vrlo polako, vrlo

nježno, oprezno i fino prelazi rukom po donjem dijelu istih, od bedra do stopala, pa

natrag. Trebamo li uopće podsjećati da je ljeto, a njene su hlače pomalo prekratke za posao

kojim se bavi.

Ona: Čuj.

Onan skoči kao oparen.

On: Opa.

Ona: Molim.

On: Niš, niš. Što si htjela?

Ona: Ma samo klamericu.

On: Imaš svoju.

Ona: A što nije kod tebe?

On: Ne.

Pag

e10

8

Onana: Kreten.

On: Jel pereš ti te noge ikad?

Ona: Molim?

On: Tabani su ti crni.

Ona: Ma joj, zaboravim se pa krenem bosa do printera… Ko da sam na moru…Baš

sam se opustila.

On: I meni se čini da si se malo previše opustila.

Masaže donjeg dijela vrata, pretvorila se u igranje kosom. Dugom, teškom, zavodljivom

kosom.

On: Imaš li ti češalj doma?

Ona. Kako to misliš?

On: Pa kad se stalno češljaš rukama.

Ona: A što ti buljiš u mene?

On: Ne buljim samo vidim.

Ona: Radi svoj posao i pusti me na miru.

Onana: Nemoj me pustit na miru, nemoj me pustit na miru, nemoj me pustit na miru,

nemoj me pustit na miru…

Onana: Pustio me na miru.

Onan: Što je meni? Zašto sam se toliko napalio? Kao da nikad nisam vidio ženske

noge. Moja žena ima bolje noge od nje. Ili tu negdje. Malo gore možda, ali ne puno.

Onana: Dosadno mi je, valjda. Samo to. Ali, svejedno – čudno. Kako se prijatelj

odjednom pretvori u predmet požude? Mislim uvijek mi je bio zgodan, ali ipak… Jer ovo je

samo požuda, zar ne? Da nije, onda ne bih stalno spominjala kako sam napaljena. Pričala bih

o tome kako je on dobar čovjek, ili kako je zabavan, kako me uvijek nasmije. A istina je –

stvarno me često nasmije.

Onan: To je normalno. Normalno je da muški pomisle na seks kad vide gole ženske

noge. Mi smo takvi. Mi muškarci. Ako one imaju problema s tim, nek ne dižu noge na

stolove.

Onana: I zašto sada? Zašto sada, nakon deset godina? Samo zbog onog što je rekao

Marku?! Možda starim. Možda je to kriza srednjih godina.

Pag

e10

9

Onan: Zašto sada? Jer sam te sanjao noćas. Bili smo na nekom izletu. S ljudima iz

firme valjda, ne sjećam se dobro. Samo znam da si imala te kratke hlače, i sjedili smo za

stolom i ti si mi sjela u krilo, a ja sam te pitao – Jesi li škakljiva?

Ona: Molim?

On: Jesi li škakljiva?

Ona: Kakvo je to pitanje sad?

On: Ma bezveze. Zanima me

Ona: Molim te nemoj me više dekoncentrirati.

On: Dekoncentriram te?

Ona: Da, sa svojim glupim pitanjima.

On: Dobro, zašto uvijek moraš biti tako gruba?

Ona: Oprosti, ali dekoncentriraš me stalno, uopće ne mogu raditi.

On: Pa, dobro, pitam te jedno pitanje svakih sat vremena.

Ona: Nisam tako mislila.

On: Kako si mislila?

Ona: Dekoncentriraš me svojim prisustvom.

Onana: Evo, rekla sam.

Onan: Isus ti mater, što sad? Jel ona to sad rekla što ja mislim da je rekla? Zašto žene

moraju uvijek sve izreći naglas?

On: Kako to misliš?

Onana: Jel on to mene zajebava, ili stvarno nije skužio?

Ona: Mislim – toliko si naporan da me samo tvoje prisustvo smeta.

Pauza.

On: Aha – shvaćam.

Pag

e11

0

Onana: Shvaćaš? Shvaćaš li stvarno? I zašto šutiš onda? Zašto šutiš ako si shvatio? Zato

jer te ne zanimam. Nisam te nikad niti zanimala. Pa naravno, znamo se deset godina, i da ti se

sviđam već bi se nešto desilo. Kako sam glupa, sve sam umislila.

On: Ja ne mislim da si ti naporna. Ja mislim da si super cura. Odlična frendica.

Ona: Odlična frendica…

On: Da. I oprosti, ako sam ti naporan.

Onana: Shvatio je. Shvatio je i otkantao me. Kakva sramota. Nisam se ovako osjećala

od srednje škole. Isuse, u mojim godinama se tako osramotiti. Uostalom, bolje, bolje da sam

to učinila. Sad bar znam kako stojimo, sad ću moći raditi. Neću stalno vrtjeti filmove u glavi.

Pauza.

Sramota je super, sramota je kul. To je točno šamarčina koja mi je trebala.

Pauza.

Užas. Da me muž vidi, propala bih u zemlju. Sigurna sam da bi mu bio manji bed da ga

prevarim, nego da se ovako blamiram pred nekim drugorazrednim likom. Prostirem ko

otirač… Ko podivljala napaljena flundra. Oprosti, oprosti, mužu najdraži, oprosti mi što te

sramotim…

Ona: I ja sam gospođa za tebe. A ne cura.

On: Pa oprostite, gospođo, ako sam vam naporan.

Onana: Joj, daj ne seri. Samo zašuti. Zašuti i nestani.

Ona: Ma zaboravi, samo sam se šalila.

On: Baš je krasno jutro.

Ona: Predivno.

On: Jesi dobro?

Ona: Sjajno.

Onana: Bila bih još bolje da te nikad više u životu ne moram vidjeti. Ili da ti naprimjer

mogu mislima raznijeti glavu. Kao u onom filmu. Kad bi došla policija ja bih se pravila da

sam u šoku. „Ja, ja… nemam pojma – samo je sjedio ovdje – i odjednom – BUM!“

Pag

e11

1

On: Hoćeš da ti donesem kavu?

Ona: Ne, hvala.

Onana: Marš u tri pičke materine i ti i sažaljenje.

Onan: Možda sam joj trebao reći. Nekako je tužna. A reći što? Da ju volim? To nema

veze s istinom. Samo ima dobre noge. Svatko bi poželio te noge. To je normalno. To je

muški. Zašto ih diže na stol ako neće da ih gledam? Ali, hoće da ih gledam u tome i je

problem. Zašto se žene uvijek moraju zaljubiti? Nemam se ja što zaljubljivati u tuđe noge.

Imam Ženu. Ženu koju volim. Majku svoje djece. Možda nema takve noge, ali kakve veze

ljubav ima s nogama? Nikakve.

Onana: Neću više nositi kratke hlače.

Onan: Ali, lijepa je tako potonula i ozbiljna i tužna. Možda da joj odem po sok.

On: Hoćeš sok?

Ona: Ne, hvala.

Onana: Marš u tri pizde materine, ti i tvoje sažaljenje.

On: E posudiš klamericu? Potrgala mi se.

Ona: Evo ti.

On: Sutra dolazi Roberto.

Ona: Baldini?

On: Da. Idemo na večeru kasnije. Hoćeš s nama?

Ona: Ne mogu sutra.

On: Bilo nam je super u Rimu. Sjećaš se?

Ona: Ma bezveze. Meni Rim nije nešto.

On: Pa da, kad si se napila na onoj večeri.

Ona: Ne spominji mi Rim.

Onan: Jel’ se to ona na mene ljuti? Zašto bi se ljutila? Pa nisam ništa loše napravio.

Spasio sam nas. Zamisli da sam rekao – i ti se meni sviđaš? Šta bi onda bilo? Zamisli, molim

Pag

e11

2

te, da je znala da mi se sviđa, tad, na tom službenom putu. Imala je tu crvenu haljinu. Bila je

toliko lijepa. Srećom da je bilo još drugih ljudi oko nas, jer malo mi je falilo. Stajala je ispred

mene. Isto ovako leđima okrenuta. Golih leđa i smijala se i u jednom je trenu podignula kosu,

taman kao da me zove da ju poljubim u rame, u leđa, u vrat. I pogledala me sa smiješkom tad,

makar je mislila da ju ne volim, makar sam joj lagao. I rekao sam joj tad:

Onan: „Ti znaš što ja mislim o tebi.“

Priznao sam joj tad. Ali ne baš precizno. To je istina. „Ti znaš što ja mislim o tebi“ – može se

svakako shvatiti.

Onaana: Ja sam to tad shvatila – kao – mislim da si kul ali uopće mi niti najmanje nisi

zgodna. Ali smo si super, ne?

Onan: Zašto si to tako shvatila?

Onana: A kako drugačije? Zašto bi me inače nazvao „super prijateljicom“? Zato jer sam

ti ružna.

Onan: Ti nisi…Uostalom, zašto me prekidaš. Pričao sam o tom putovanju.

Onana: Na kojem nije bilo ništa.

Onan: Pa da. A da sam ti rekao? Da sam ti rekao malo konkretnije?

Onana: Ne znam. Ne znam što bi bilo. Ali zašto ti pretpostavljaš, zašto ti misliš, da bih

ti se ja odmah podala. Pala ničice i raščerečila noge i vrištala „Uzmi me, uzmi me, uzmi me!“

Onan: Zar ne bi?

Ona. Nisi mi vratio klamericu.

On: Ah oprosti.

On: Čuj.

Ona: Šta klamericu opet? Evo ti.

On: Hvala. Obećajem, sutra ću nabaviti novu.

Onan: Ljuti se na mene. A bezveze. Kupit ću tu klamericu. Nisam ništa kriv. Spasio

sam nas.

On: Hoćeš na kavu?

Ona: Ne hvala. Imam posla.

Pag

e11

3

Onana: Zar nije dovoljno da moram sjediti pokraj tebe nakon svega. Nemoj me tjerati

da se moram još i družiti s tobom. Bili smo na službenom putu. I ništa. Mislim, znala sam da

ti se ne sviđam, dao si mi to do znanja prije. Onda. Onaj put. Ali mislila sam, možda – ako me

vidiš u crvenoj haljini. Ipak sam se ponadala. Ne znam zašto mi je to uopće bilo važno, nisi

mi se ni sviđao više. Valjda jednostavno jer mrzim gubiti. Ali – opet sam izgubila. I što sad?

Uopće mi se ne da piti kave s tobom. I kupi si jebenu klamericu.

Onan: Više ne nosi kratke hlače. Nikad.

Ona: Gdje mi je klamerica?

On: Na stolu.

Ona: Gdje na stolu?

On: (Odlazeći.) Tu ispod ovog papira.

Onana: (Čita) „Hvala na klamerici. Oprosti ako si je tražila, a nisi mogla naći. Dužan

sam ti kavu. Pusa, susjed.“

Pusa?! Kakva sad pusa?!

On: Evo donio sam ti kavu.

Ona: Hvala nisi trebao. Mislim, ako je to zbog klamerice.

On: Nije. To je zbog smiješka.

Ona: Kojeg?

On: Ovog. Dugo nisam vidio da se smiješiš.

Ona: Budalo. Ja bih se i smijala, da si ti duhovit. A što ćeš, kad si dosadan.

On: Što ćeš.

Onan: (Pronađe klamericu na stolu. Čita).

„Sretan rođendan, dragi

prijatelju.

Poklanjam ti mali znak pažnje da ti pomogne u daljem neradu.

Pusa, susjeda

P.S. Ukrala sam je iz uredskog skladišta, tako da se nemoj baš hvaliti poklonom“

Mali znak pažnje! To mi se sviđa.

Samo – ja ne bih klamericu, ja bih radije neki drugi znak. Malo konkretniji.

Pag

e11

4

Ona: Sretan ti rođendan, susjede!

On: Ukrala si je iz skladišta?

Ona: Ovako još više vrijedi. Riskirala sam život za tebe.

Onan: Riskirala je život za mene! To je dobar znak. A i obukla je kratke hlače. To je

još bolji znak.

Onana: Gleda li me? Baš me briga, neću se okrenuti. Osim, ako mi nešto, recimo, ne

padne na pod.

Gleda me! Gleda me!

Onan: Opet se okreće. Ali noge. Nisu na stolu. To mi fali.

Onana: Volim kad me gleda. Možda mi se ipak to sviđa najviše?

Moj odraz u njegovim očima.

Onan: Daj stavi više te noge na stol.

Onana: Ma boli me kurac, stavit ću noge na stol. Pa nek gleda. Ima šta gledat.

Onan: Eto konačno. Sad sam miran.

Onana: Nemiran je. Haha.

Onana: Čekaj malo. Što je ovo? Kakve su ovo gluposti? Zašto sad odjednom? Zašto se

prije pravio blesav? Ne razumijem ništa.

Onan: Zašto sada? A bio sam tako dobro. Bio sam u kontroli. Otkud čovjeku ta

potreba da draži, izaziva zvijer dok se ova ne probudi, ne razjari, ne poludi, ne uništi sve oko

sebe. Zašto moram uništiti svoj život? Zbog tih jebenih nogu? Jer stvar je samo u nogama, zar

ne?

Onana: Nema to veze sa ljubavlju. Ne budi glupa. Ne budi naivna. Oduvijek te volio, ali

prije se, kao, mogao kontrolirati a sad više jednostavno ne može? Možeš misliti. Ne, samo si

ti glupača prestala trčat za njim pa mu fali. Fali mu rajca. Fali mu uzbuđenja. Da ga sad pitaš

– Što je ovo? – pravio bi se glup. Misliš da ne bi?

Onan: Zašto sad? Bio sam dobro. Mjesec dana. Ili je dva već prošlo? Bio sam sasvim

dobro.

Onana: Zašto sad? Sanjao me noćas. Bili smo na sindikalnom izletu. Na nekoj rijeci.

Punoj slapova i brzaca. Ležali smo na travi. Bilo je podne. Užasno vruće. Ja sam imala onaj

svoj crveni badić, potfutrani, u kojem mi dojke izgledaju bajno. Ležali smo jedno kraj

drugoga. Znoj se cijedio sa nas. Voda je hučala. Sunce je peklo. Pčele su zujale. A mi smo

Pag

e11

5

gorjeli jedno pored drugog. Nismo se usudili pomaknuti. Trava među nama se naježila.

Gledali smo pčelu kako iznad nas izvodi salto mortale. Onda je on rekao:

Onan: Pakao. Ovo je pakao.

Onana: Ali gorjeti je tako lijepo.

Onan: Idemo se kupati.

Onana: Hoćeš li skočiti prijelom za mene?

Onan: Skočit ću trostruki salto.

Onana: I skočio je trostruki salto. A ja sam skočila prijelom. Tako znam da je bio san,

jer ja ne znam skakati prijelom. A znam da je bio njegov san, jer da je bio moj, sigurno bih ga

se sjećala.

Onan: Ona je izronila. Onako predivna, kao iz Pipi reklame. I rekla – Ulovi me ako

možeš!

Onana: Slapovi su me odnijeli. On se bacio onako divan, kao Tarzan. Da me spasi. Jer,

za ime boga, mogla sam se utopiti. Sa slapovima se nije za šaliti.

Onan: U jednom trenu je nestala. I ja sam se stvarno preplašio. Možda se utopila. Sa

slapovima se nije za šaliti.

Onana: Čekala sam ga u rukavcu, ispod lijana.

Onan: Čekala me u Plavoj laguni.

Onana: Onako sva preplanula, s pletenicama kao Bo Derek.

Onan: I rekla je:

Onana: Probudi se. Probudi se. Danas ti voziš djecu.

Ona: Što ti je? Nekako si umoran danas.

On: Nisam se naspavao. Danas sam ja vozio djecu.

Ona: Hoćeš na kavu?

On: Može.

Onan: Možda ne bismo trebali spavati uopće. Onda ne bismo imali glupe snove.

Onana: Meni to ništa ne bi pomoglo. Ja sanjam budna. Kada mi je dosadno, kada

trebam čitati glupe spise.

Onan: Kuda ćeš sad?

Onana: Na kupanje.

Onan: Opet? Pa gdje smo?

Pag

e11

6

Onana: Na službenom putu. Ljeto je.

Onan: Uvijek je ljeto.

Onana: Da nije ljeto, ja se ne bih mogla kupati po noći.

Onan: Nisam ponio kupaće.

Onana: Nisam ni ja.

Onan: Nisam ponio ni kondome.

Onana: Nije važno, ovo je samo san.

On: Idemo na ručak?

Ona: Može!

Onan: Evo ti ručnik.

Onana: Ponio si ručnik?!

Onan: Ovo je samo san.

On: Jel mi možeš pomoći oko ovog spisa.

Ona: Mogu.

On: Pa, hoćeš li?

Ona: Hoću. Dođi ovamo.

On: Gdje?

Ona: Tu. (Pokaže mu točno mjesto gdje da stane. Blizu. Vrlo blizu. Nepotrebno

blizu.)

On: Tu?

Ona: U čemu je problem?

On: Tu. (Pokaže na spis.)

Ona: Tu?

On stoji iznad nje i bulji u njen dekolte, ona navodno čita dokument, dok, ustvari, pokušava

vratnim dlačicama osjetiti bulji li on u njen dekolte. Tišina se može rezati nožem. Može se čuti

muha kako zuji, ali se ne čuje muha, nego pčela. Baš kao sa sindikalnog izleta. Kakva

slučajnost.

On: Je li to pčela?

Pag

e11

7

Ona: Je.

On: Kakva slučajnost.

Oboje gledaju pčelu kako leti i ne usude se pomaknuti ni milimetar. Znoj se cijedi sa njih.

Pčela izvodi salto mortale.

Ona: Vruće je.

On: Pakleno je vruće.

Onan: Žedan sam, a ova kapljica znoja što ti teče niz vrat djeluje baš privlačno. Kao

da bi mi mogla utažiti žeđ. Misliš li da bi bilo pretjerano da te samo malo liznem, ovako

odjednom iz čista mira…

Onana: Tvoj dah na mom vratu. Tako si blizu. Ali predaleko. I milimetar razmaka među

nama je predaleko. Dođi bliže. Dođi, ne boj se.

Ona: Strašno se teško skoncentrirati.

On: Misli mi stalno bježe.

Onan: Trebalo bi ih nekako pričvrstiti. Štrikom ili Lancima. Zakucati za mozak

čavlima. Ne, jaja, jaja bi trebalo zakucati. Ili prekinuti si kičmu negdje ispod pupka. Spriječiti

zlo da nadire. Mozak bi bolje bilo oprati. Solnom kiselinom.

Onana: Daj ne dramatiziraj.

Onan: Ne mogu ja ovo više. Previše mi je.

Onana: Vruće je. Svima je previše.

Onan: Cijela utroba mi gori.

Onana: Samo se trebaš rashladiti. Ajmo na kupanje.

Onan: Gdje smo sad?

Onana: Na Maldivima.

Onan: Mi nemamo podružnicu na Maldivima.

Onana: Sada imamo.

Onan: Da imamo podružnicu na Maldivima morao bih voditi i ženu.

Pag

e11

8

Onana: Reci ženi da odjebe. Neka ide drugi put.

Onan: Ne mogu reći ženi da odjebe. Ne želim reći ženi da odjebe. Ja volim svoju ženu.

Onana: Volim i ja svog muža pa ga ne vodim okolo. Ne vodi ni on mene.

Onan: Mene bi moja žena vodila. Ona mene voli.

Onana: Hoćeš reći da mene muž ne voli?

Onan: Ne mogu ja ovo. Ja ovo ne želim. Previše mi je.

Onana: Dođi se kupati. To je samo kupanje. Samo skočiš. Hop.

Onan: Bojim se skakati.

Onana: A trostruki salto?

Onan: To je bio samo san.

Onana: Sve je ovo samo san.

Onan: Tvoj san.

Onana: Kako to misliš?

Onan: Da sam ga ja sanjao, sjetio bih se.

On još uvijek stoji kraj njenog dekoltea.

Ona: Baš je danas morala riknuti klima.

On: Ni klima ne bi pomogla.

Onana: Imaš pravo – ni klima, ni kupanje.

Onan: Ništa ne može pomoći. Samo solna kiselina. Dva deci. Na eks.

Onana: Možda da odemo u svemir? Tamo je hladno. Možda bi tamo bilo bolje. Stavi

kacigu.

Onan: Kud ćemo sad?

Onana: Na Mars. Otvaramo podružnicu na Marsu.

Onan: U svemiru, istina, nije vruće.

Onana: Niti najmanje.

Onan: I do Marsa se dugo putuje.

Onana: Godinama.

Pag

e11

9

Onan: Ne može se očekivati od dvoje ljudi…

Onana: Samih u svemiru…

Onan: Da se suzdržavaju.

Onana: To je posebna prilika.

Onan: Ne podliježe normalnim zakonima.

Onana: Ne podliježe normalnim pravilima.

Onan: Volio bih te jebati u bestežinskom stanju. Stvarno bih to volio.

Ona: Ajmo!

On se prene.

On: Kamo?

Ona: Na sok. Žedna sam.

On: Idi ti. Ja ne mogu sada. Imam previše posla.

Odlazi na mjesto.

Onana: Da idem? Pa ne mogu sama na Mars.

Pauza.

Onana: Imaš pravo. To je sve glupo. Kakav Mars, za ime boga? Jesam li ja potpuno

poludjela? Ja sam udana. Volim svog muža. Samo mi je vruće. Dosadno mi je.

Onan: To je sve zbog monotonije. Dosade. Normalno da ljudi ponekad požele poletjeti

na Mars. Ali to nije moguće. Nije moguće. Ako kreneš na Mars, nikada se više nećeš vratiti.

Onana: Do Marsa se putuje godinama.

Onan: Ako kreneš tim putem, nikada više nećeš vidjeti obitelj.

Onana: Djecu.

Onan: Nikoga do koga ti je stalo.

Onana: Je li ti stalo do mene?

Onan: Znaš da je.

Pauza.

Pag

e12

0

On: Ja ne bih nikada prevario ženu.

Ona: Molim?

On: Evo baš čitam o Predsjedniku Uprave. Moj prijatelj, iz škole. Uhvatili ga s

kolegicom i morao je dati otkaz.

Ona: Zašto je morao dati otkaz? Kakve to veze ima?

On: Poznajem mu i ženu. Predivna osoba. Ne znam što mu je to trebalo.

Ona: A što mu je trebalo?! Zato jer može. Zato jer je Predsjednik Uprave.

On: Ja ne nikada bih prevario ženu.

Ona: To si već rekao.

On: Stvarno to mislim. Volim ju.

Ona: Čisto sumnjam da prevara tvog prijatelja ima ikakve veze s ljubavlju.

On: Ali povrijedio je ženu. Sad je to javna stvar. Svi znaju.

Ona: Znači da ne znaju bilo bi O.K.?

On: Ne bi. Zato ja nikad ne bih prevario svoju ženu. Ja bih znao.

Ona: A ti misliš da bih ja namjerno povrijedila svog muža?

On: Nisam to rekao.

Ona: A što ako se zaljubiš?

On: Mogu se zaljubiti. To se može svakom desiti. Ali to nije ljubav.

Ona: Je li ti se sad desilo?

On: Molim?

Ona: Zašto mi to sve govoriš? Zašto me gledaš i potpisuješ se pusama? Je li ti se to

sad desilo? Jesi li se zaljubio?

On: Zar ti moram sve reći? Zar ne vidiš i sama?

Ona: Vidim. I što ćemo sad?

On: Ništa.

Ona: Čekati da prođe?

On: A što ti bi ti?

Ona: Isto ništa, naravno. Ali glupo mi se praviti da se ništa ne događa.

On: Ja se ne pravim. Samo ne želim ništa.

Ona: Ništa.

Pag

e12

1

Onana: Zašto si tako isključiv? Zar se nikada ne zapitaš, da li je moguće…

Onan: Nije moguće…

Onana: …voljeti dvije osobe?

Onan: Čovjek se treba odlučiti.

Onana: Srce nije ladica. Pretinac. Pa da kažeš –

Onan: …ima mjesta samo za jednu osobu.

Onana: Svatko može imati svoje mjesto.

Onan: Samo je jedan dom.

Onana: Možda bismo mogli imati neki ljetni dom? Kao vikendicu.

Onan: Samo je jedan dom.

Onana: Recimo na Marsu. Pa kad nam dosadi obitelj, ili nam bude vruće – zaletimo se

na Mars.

Onan: Mars je nedostižan.

Onana: Možemo na verandi piti limunadu i kartati šnaps.

Onan: Kartanje?! O čemu ti pričaš?!

Onana: A tek pogled! Prekrasni pustinjski vrtovi.

Onan: Nema života na Marsu.

Onana: Samo bi navratili ponekad.

Onan: S Marsa nema povratka.

Onana: Subotom, ili prvi vikend u mjesecu.

Onan: To je nerealno.

Onana: Ja bih ponijela limunadu i sendviče. A karte bi nas već čekale tamo. Na verandi.

Onan: Ne trebaju nam karte za karanje.

Onana: Možda, ako bi putovali brzinom svjetlosti, mogli bi se vratiti već u nedjelju.

Onan: I da putujemo brzinom svjetlosti, ta nedjelja bi na Zemlji bila 100 godina

kasnije.

Onana: Gluposti. To je samo tehnički problem. Samo treba malo zakrenuti prostor-

vrijeme.

Onan: To je suludo.

Onana: Da ti je stvarno stalo riješio bi to.

Pag

e12

2

Onan: To je suludo.

To je suludo.

To je suludo.

To je suludo!

Ne želim to rješavati. Ne želim razmišljati o tome. Ne želim razmišljati o tebi. Previše

si…Previše si mi. Kad počnem razmišljati o tebi, ne mogu prestati.

Kad počnem razmišljati o tebi osjećam da ju izdajem. Ženu.Tu žena koja je skoro umrla zbog

mene. Tri litre krvi je izgubila dok je rađala moju kćer. Znaš li ti uopće koliko čovjek može

krvi izgubiti da ne umre? Nisam ni ja znao do tog dana. Umirao sam od straha, u bolnici,

sjećam se da su stolice bile plave, i da je kutu čekaonice bila mrlja od vode. Kiša je padala taj

dan, a krov je prokišnjavao. Ja sam se išao žaliti. Kako može u rodilištu prokišnjavati krov?!

Gdje se rađaju djeca. Gdje umiru žene. Ne može prokišnjavati krov. Jednostavno ne može. Ja

sam se išao žaliti. Kakav bi ja čovjek bio da se nisam išao žaliti. Kakav bi ja čovjek bio da

izdam…

Ona: Nešto si rekao?

On: Ha?!

Ona: Oprosti, nešto si rekao? Nisam čula.

On: Ne, ne, ništa. Učinilo ti se.

Ona: Mora da sam poludjela, čujem tvoj glas u glavi, haha.

On: Haha…

Onana: To što nećemo prevariti Muža i Ženu ništa ne znači. Pa možemo se družiti, zar

ne? Možemo putovati.

Zamisli kako bi to bilo klamati u bestežinskom stanju?

(Onana pokazuje kako bi klamerica letjela svemirskim brodom.)

Oooo, osjećam se ko da lebdim. Ooooo…

Onan: Pazi, klamerica!

Onana: Ne mogu je uloviti pomozi mi!

Onana glumi leteću klamericu. Onan lovi klamericu u bestežinskom stanju. Oboje se prave da

lebde.

Onana: Pazi slijećemo. Stiže gravitacija.

Pag

e12

3

Bum. Padnu jedan na drugog.

Onan: Imam ju!

Onana: Imaš me.

Pogledaju se duboko u oči.

Onana: Ipak si krenuo sa mnom na Mars.

Onan: Nisam.

Onana: Nisi?

Onan: To je samo san.

Onana: Čiji san?

Onan: Tvoj. Ja ne sanjam takve gluposti.

Tišina.

Ona: I što sad? Samo ćemo šutjeti tako?

On: Ja ne šutim, ja radim.

Ona: Ali ne pričaš.

On: Ne mogu pričati i raditi.

Ona: Ja ne mogu raditi ako ne pričamo.

On: O čemu? Čemu razgovor?

Onan: Zar ne razumiješ, luda ženo, da ćemo time samo pogoršati stvari? Što možemo

jedno drugome reći? Da se volimo? Da je ovo ljubav? Da ćemo ostaviti muževe i žene i otići

živjeti na Mars?

Onana: Ma, nećemo živjeti tamo. Samo ćemo svratiti ponekad. Na partiju šnapsa.

Ona: Pa recimo možemo pričati o tome zašto si mi tek sada rekao?

On: Što sam ti rekao?

Ona: Priznao.

Pag

e12

4

On: Zato jer si me sada pitala.

Ona: A onda ? Kada sam ti rekla da me dekoncentriraš? Zašto tada nisi ništa

rekao?

On: Nisi me ništa pitala.

Ona: Ali znao si što želim reći?

On: Naravno.

Ona: I nisi ništa rekao?

On: Ne.

Ona: A očito niti sada ne želiš pričati.

On: Tako je.

Tišina.

Ona: I ti možeš samo tako sjediti tu pokraj mene?

On: Očito.

Ona: Ne osjećaš li vrućinu?

On: Osjećam.

Onana: Ne osjećaš li vrućinu koja obuzima, oduzima, ogoljuje, odvaljuje, razvaljuje,

rastače, razara, rastavlja na sastavne dijelove?! Ne osjećaš li?!

Onan: Osjećam.

Ona: Ne bismo li ipak mogli barem popiti limunadu?

On: Ne.

Ona: I što da radimo?

On: Ništa. Čekat ćemo.

Ona: Što?

On: Da prođe.

Ona: A što ako nikada ne prođe?

On: Proći će.

Pag

e12

5

Onana: Ne gleda me.

Prošlo ga je.

Kad će mene proći?

Zašto mene ne prolazi?

Onan: Proći će. Proći će me.

Onana: Ne gleda me.

Prošlo ga je.

Kad će mene proći?

Zašto mene ne prolazi?

Onan: Proći će.

Onana: Ne gleda me.

Prošlo ga je.

Kad će mene proći?

Zašto mene ne prolazi?

Onan: Proći će me.

Onana: Ne gleda me. Ne gleda me. Ne gleda me, više me uopće ne gleda.

Onana prilazi Onanu, stane ispred njega i zabulji se u njegove oči. Panično traži svoj odraz u

njegovim očima.

Onana: Nema me! Gdje sam?! Gdje sam?!

On: Imaš nove hlače?

Onana: Sad me vidiš, je li? Ne mogu vjerovati da si tako plitak.

Onan: Stavila si noge na stol?! Što misliš s tim postići? Luđakinjo. Makar, krasne su

to noge.

Ona: Da, samo mi se čini da su malo prekratke.

On: Meni se čine u redu.

Pag

e12

6

Onana: Naravno da ti se čine u redu, pederu napaljeni.

Onan: Naravno da su prekratke, droljo glupa. Jesam ti rekao da neću prevariti ženu.

Onana: Tko te pitao da prevariš ženu? Ha? Tko ti je uopće nešto i nudio, idiote.

Onan: Zašto si obukla te hlače, droljo?

Onana: Zato jer se više ne razgovaraš sa mnom. Zato jer više ne želiš na kavu. Zato jer

me više ne gledaš, ne zoveš, ne posuđuješ klamerice. Rođendan mi je bio jučer. Kretenu. I nisi

htio na limunadu.

Pauza.

Ona: Jel’ imaš još uvijek onu čestitku što sam ti poklonila za rođendan? Ono

pisamce? Zgodno je bilo.

On: Imam.

Ona: Jel’ ga pročitaš koji put?

On: Zašto bih ga čitao?! Jel ti čitaš stare rođendanske čestitke?

Ona: To nije rođendanska čestitka.

On: Nego?

Ona: Ne pravi se glup. Jel pročitaš koji put pisamce?

On: Ne. Ne znam gdje je.

Ona: A kako onda znaš da ga još imaš?

On: Pa ne znam. Možda ga niti nemam.

Ona: Vrati mi ga ako ga nađeš.

On: Zašto?

Ona: Zato da me podsjeti da neću ništa dobiti za rođendan.

On: Rođendan ti je?

Ona: Nije važno.

Onan: Nisam znao da ti je rođendan. Kupio bih ti nešto. Barem kutiju klamerica.

Ljutiš se na mene. Nisam znao da ti je rođendan. Nemoj se ljutiti na mene. Spasio sam nas.

Zamisli da idemo na ručak stalno. Zamisli da pijemo limunade. Zamisli u što bi se to moglo

pretvoriti. Zamisli da si priznamo što ovo stvarno jest…

Onana: Da, rođendan mi je bio. Jučer! Kretenu jedan. Niti ne znaš kad mi je rođendan.

I boli te kurac, zar ne?! Tebe je prošlo. Ti se sad lijepo hladiš. Ti ne misliš na mene. Nemaš

Pag

e12

7

vremena. Nemaš mi vremena reći ništa lijepo, uopće išta reći. Zar si mislio da će se sve riješiti

ako kažeš – ništa. Ako kažeš – ja neću prevariti svoju ženu? Zar ti stvarno možeš sve

zaboraviti u sekundi? Sve te snove? Zar se stvarno možeš kontrolirati? Jer ja ne mogu. Ja

budna sanjam, slapove i Maldive i svemirske brodove i pčele i limunadu. Tone limunade. Jer

meni je još uvijek vruće. Kao da sam izgubila kontrole nad letjelicom i sad letim prema

Suncu. Ja se osjećam kao da letim prema Suncu i nema mi više spasa.

Onan: Vruće? Misliš da meni nije vruće? Misliš da meni nije teško? Ali se

kontroliram. Neki dan, onda kad ti se pčela zapetljala u kosu. Pa si vrištala, i panično trčala

uokolo. Kad sam te smirio, izvadio pčelu, kad sam ti držao glavu u rukama. Jedva sam se

kontrolirao. Jedva sam se iskontrolirao da ne zgnječim tu tvoju malenu predivnu glavu. Da ti

ne zdrobim lubanju golim rukama i pretvorim ju u krvavu kašu.

Ali nisam. Ja se mogu kontrolirati.

Onana: Ja ne mogu, ne mogu. Letjela sam preblizu Suncu i zajebala se. Uhvatila me

Sunčeva gravitacija i ne pušta me. Izgubila sam kontrolu nad letjelicom. Potpuno sam izgubila

kontrolu. Izgorjet ću! Spasi me! Zemljo, spasi me!

Izgubljena zove Zemlju! Zemlja javi se!

Onan: Zemlja ovdje. Čujemo vas. Čujemo vas ali vam ne možemo pomoći. Čujemo

vas ali vam ne želimo pomoći. Imamo mi svojih problema. Žao nam je. Letite ravno prema

Suncu i nema vam spasa.

Onana: Zemlja! Zemlja, javi se! Upomoć! Zemlja! Gubim vezu!

Onan: Preblizu ste Suncu. Previše je smetnji. Gubimo vezu!

Onana: Zemljo! Zemljo! (zamre joj glas).

Onan: Tišina.

On: Zar baš tako? Tišina?

Ona: Tišina.

On: To je okrutno.

Ona: To je potrebno.

On: Oglušit ću.

Ona: Ja ne mogu više ovako. Žao mi je. Ovo je jednostavno previše za mene.

On: Ali, ja ne radim ništa.

Ona: A ujedno i premalo. Ne mogu raditi, ne mogu spavati, ne mogu disati,

ne mogu živjeti ovako. Kao da je sve u redu a nije. Pozdravljamo se a ne razgovaramo.

Nasmiješimo se, a nikad se ne smijemo. Da bar možemo popričati, popiti limunadu.

On: Zašto se ljutiš? Sve sam ti rekao. Ja ne želim prevariti svoju ženu.

Ona: Ja sam samo htjela popiti limunadu.

Pag

e12

8

On: To je isto.

Ona: Kako je to isto? Kako je to za ime boga isto?! Zašto sam ja drolja ako hoću

popiti jebenu limunadu? Ako hoću odigrati partiju šnapsa?

On: Ne možemo se kartati na poslu.

Ona: I šta, samo ćemo sjediti ovako?

On: Da.

Ona: Na ovoj vrućini?!

On: Ali zima je. Pada snijeg.

Ona: Ja se kuham. Rastapam se.

On: Meni je O.K.

Ona: Tebi je O.K.?

On: Da. Sasvim.

Ona: I ne želiš mi ništa više reći?

On: A što da ti kažem?

Ona ništa ne kaže.

On: Tišina.

Tišina. Duga, duga tišina.

Onana: Tiho je.

Hladno je.

Onan: Zima je.

Onana: Na Marsu su zime užasne.

Onan: Niti na Zemlji nisu bolje.

Onana: Na Zemlji barem pada snijeg.

Onan: Bijelo je.

Onana: I taj dan je padao snijeg. Trebao si nešto reći, taj dan.

Onan: Što sam ti mogao reći?

Onana: Mogao si, naprimjer, reći:

Pag

e12

9

Ako je ovo kraj, ako više nikada nećemo pričati, ja ću umrijeti, umrijeti tu na ovom snijegu,

srce će mi se iz grudi iščupati samo, i tu će eksplodirati, tu pred tobom, i sve će biti crveno i ti

i tvoja nova jakna i snijeg, o, kako će crven biti snijeg, i ja ću tu pasti, tu, gdje stojim, i krvarit

ću iz svih žila, ali polako, jer nemam više srce, i ti ćeš gledati u moje širom otvorene oči, oči

koje optužuju, a ja, ja ću ti ipak oprostiti, i stajat ćeš tamo, prestravljena, sva poprskana krvlju

po tom tvom prelijepom licu, sa vriskom zaleđenim u duši, i tada će početi padati snijeg,

polako, tiho, i sve će biti prelijepo i romantično, i patetično, i pretjerano, i čut će se sirene u

daljini, sirene hitne pomoći koja dolazi po mene, ali oko nas će biti tišina, i snijeg koji pada

polako, usporeno, bijelo na bijelom, i bijelo na crvenom, i crveno i bijelo i tišina, i konačno,

po prvi put, mi ćemo se iskreno pogledati u oči, i te oči će pričati o ljubavi, o beskonačnoj,

bezvremenskoj ljubavi, i onda ću ja umrijeti na tvojim rukama, a ti ćeš plakati bez glasa,

vrištat ćeš u sebi, i ništa nećeš moći učiniti, i znat ćeš da si kriva, znat ćeš da si ti sve kriva.

Eto, naprimjer, to si mogao reći. To.

A ne – Što želiš da kažem?

To želim da kažeš. To želim da jebeno napraviš. Da tu padneš mrtav pred mene sa iščupanim

srcem, i da sve bude crveno i bijelo i strašno i predivno i da ja budem kriva. Kriva za sve to.

To želim da kažeš. To želim da učiniš. To je najmanje što možeš učiniti. Najmanje.

Onan: Ti si potpuno poludjela.

Onana: Ja sam popuno poludjela.

Tišina. Duga, duga tišina.

Ona: Jel imaš klamericu? Potrgala mi se.

On: Izvoli.

Ona: Hvala.

On: Idemo na kavu?

Ona: Nemam vremena.

On: Kasnije možda.

Ona: Kasnije. Sad imam posla.

On: Hoćeš keks?

Ona: Ne, hvala.

On: Vidiš kako je lijepo sad kad ponovo razgovaramo.

Pag

e13

0

Ona: Da.

On: Predivno je.

Ona: Predivno.

On: Ni pretoplo. Ni prehladno.

Ona: Taman.

Ona: Vidi, opet pčela.

On ubije pčelu klamericom.

On: Eto, sad nam više neće smetati.

Ona: Baš je predivno, sad kad ponovno razgovaramo.

On: Predivno.

Pauza

Šteta što nećemo više sjediti zajedno. Glupa reorganizacija.

Ona: Baš šteta.

On: Ali, nazvat ću te koji put. Da idemo na kavu.

Ona: Hoćeš li?

On: Hoću. Znaš da hoću.

Ona ga pogleda pogledom istovremeno punim nade i bijesa i očaja, zausti da nešto kaže, a

onda odustane. On skuplja stvari u kutiju i odlazi. Onan krene za njim, ali onda zastane.

Onan: Ja sam umro taj dan.

Onana: O, kako bih voljela da mi to kažeš.

Onan: Evo govorim ti. Umro sam tamo, na tom snijegu.

Onana: Nisi.

Onan: Kako znaš?

Pag

e13

1

Onana: Bila sam tamo.

Onan: Umro sam, samo sam se pravio živ.

Onana: Rekao si – Meni je O.K.

Onan: Lagao sam.

Onana: Sad lažeš.

Onan: Ne lažem.

Onana: Ostavi me na miru. Ti nisi stvaran. Ti nisi stvarno On.

Onan: Pogledaj me.

Onana: Ostavi me na miru.Ti si samo plod moje mašte, a ja sam potpuno poludjela.

Opet haluciniram. Opet zamišljam pčele, i slapove i limunade i Mars. Evo, dovoljno je da mi

kažeš nazvat ću te i ja razgovaram s tobom. Čujem što želim čuti.

Onan: Pogledaj, još uvijek si tu. U mojim očima.

Onana: To je samo odraz na viziru.

Onan: Skinut ću kacigu.

Onana: Nećeš moći disati.

Onan: Moći ćeš mi pogledati u oči.

Onana: Ugušit ćeš se.

Onan: Moći ću te poljubiti.

Onana: Na Marsu nema kisika.

Onan: Konačno ćemo se moći poljubiti.

Onana: Ugušit ćemo se oboje. Nema nam spasa.

Onan: Nema veze.

Nije bitno.

To je ionako samo san.

KRAJ

Pag

e13

2

ZA ANTOLOGIJU

Ana Ristović

ZLATNI OTPAD

.

.

–

–

.

JUTARNJA PASTORALA

.

Тrećina zgnječene pljeskavice na travnjaku

ispred privatnog Fakulteta za menadžment

kao jutarnja svežina mozga

i ulica – poprište bitke

iz koje ostadoše samo pica-kartoni,

komadići šunke,

masna hartija, čaše jogurta i kečap

krvavo razmazan o travke.

Čini se: ništa nije ostalo od nas

i nakon nas ništa neće nići

samo beskrajna, neutoljiva glad

širiće se stazama i pustolinama

koje će dobre, menadžerske ruke

moći da načine prizorištima sreće

nalik brošurama Jehovinih svedoka.

Mozak-pljeskavica

dremaće u travi

i niko neće znati

da je to poslednji mozak

jer ličiće na deset sa lukom

i mirisaće na paljevinu.

–

–

Pag

e13

3

MUZEJ NEISTORIJE SVETA

.

Odvedite me

u muzej neistorije sveta.

Tamo gde nisu izložene

lepe kolekcije onog što je

jedna nacija opljačkala od druge

nazivajući to

nasleđem civilizacije i epohe.

Tamo gde u tišini belih hodnika

ne čuješ udaljeni zveket oružja

kojim se svetlo ime časti

zaslužuje u budućim udžbenicima.

Tamo gde se prošlost ne gravira

zlatnim slovima ni u šta osim

u individualno pamćenje

za koje postoje sasvim skromni

lični razlozi.

Tamo gde je svima jasno da je

nasrtljivo vreme uvek na izdisaju

i da ono što je upamćeno na jednom mestu

nije jednako upamćeno i na drugom

kao i to da smo svi, baš svi

od samog početka bili na gubitku

i džaba srebrni escajg i svilene čarape.

Džaba ti, svete,

sve tvoje istorijske ličnosti ostadoše

u sasvim neistorijskom trenu:

pri otkrivanju prvih sedih

i sasvim svakodnevnih slabosti –

i nijedna bitka, nijedan poraz ni trijumf

ne mogu me ubediti

da se ta muzejska knjiga

može čitati drugačije.

–

–

VISIŠ

.

Život bi mogao biti

pamučna bela košulja

tek opeglana, okačena na vešalicu

koja ne prestaje da se leluja.

Pag

e13

4

Ona koju zgužvaš u šaci

pa je pustiš, ne očekujući

da će to ostaviti ikakvog traga –

i, traga ni nema.

Mogao bi biti lagani pokret ruke

kojim je stavljaš u orman,

među ostale stvari:

ono što misliš

da ti podrazumljivo

pripada.

Ali ono što jeste nije košulja

već orman pun do pucanja

u kojem je donji veš izmešan sa

večernjim koktel-haljinama i odelima,

trenerkama, majicama,

rasparenim čarapama

i posteljinom

u kojoj si rođen i

u kojoj ćeš skončati.

A na onoj vešalici

visi ništa drugo do ti,

uglavnom naopako,

samo te mrzi

da malo bolje pogledaš

u orman.

–

–

ČESTICA GLUPOSTI

.

Ti si lepa, skoro neprimetna,

a vazda i svuda prisutna

čestica gluposti.

Nastanjuješ se (uglavnom) nepozvana.

Udobno ti je koliko u manžetnama svesti

toliko i u postavi kaputa i u

donjem vešu svake pameti i besvesti

kao i među mudrim citatima

u salonskom ćaskanju

u političkim raspravama

i u brbljanju sa

tobom takođe zaraženim prijateljima.

A prijatelj si finih kako-treba porodica

koje znaju kako, šta i čemu je

Pag

e13

5

gde mesto, moliću lepo,

stegnutih kravata, peglanih sukanja,

stisnutih kolena, ubrusa na krilima,

kao i onih razmotanih

pa iznova zgužvanih

izbljuvanih i izgaženih

po belosvetskim ulicama.

Voliš uspeh, to je istina:

na njega se lepiš kao biljna vaš.

Ali čak i kada te spale,

rasipaš se u vazduhu punim sjajem

kao vatromet

a onda te spaljenu udahnu mnogi

zadivljenim, punim plućima.

–

–

ZLATNI OTPAD

.

Noćas će pasti

na hiljade zvezda padalica

prosuće se nad nama zlatna kiša

jednom u četrdeset godina

A znaš li

da je ono što vidiš kao lepotu

i čemu se diviš sad na vedrom nebu

u stvari

samo meteorski otpad

perutanje kože

ljuštenje materice

svrab pod prstima

opadanje kose

Nešto od tog

zlatnog otpada

donelo je i

život na Zemlju

nekada

–

–

Pag

e13

6

TELO

.

Pre dvadeset godina sve ljude na ulici

zamišljala bih kao gole

skidala bih im odeću kao od šale, i smeškala bih se tome

kako hodaju nesvesni onoga što vidim ja:

obilje blještavih tela u njihovom nesavršenstvu i slavi.

Danas, dok hodam ulicama, ne vidim više naga

tela, već njihove unutrašnje organe:

srce onog čoveka zagledanog u male oglase za stan

drhti skupljeno na veličinu bebine pesnice,

creva onog tamo, umornog, na klupi u parku,

ko mornarska užad u teškoj vreći,

kosti one žene što sporo prelazi ulicu,

već sasvim nalik krhim sviralama,

vene one mlade prodavačice u radnji

sa preskupom odećom u koju ne svraća niko,

te munje na prolećnom nebu, pred grmljavinu,

pluća, bubrege, jetru, slezinu, krv i lifmu,

nečije unutrašnje uho u kojem odavno nema odjeka,

materice na čijim zidovima dremaju senke

još nerođene dece, spermu što napinje reaktore

do pucanja, ali se vraća u svoj nemi bezdan testisa

između dve trafike, i onog čoveka

koji odlazi na pijacu da kupi nešto zeleniša

vidim: mozak njegov i glavica kupusa gledaju se

danas, sasvim koketno.

Pre dvadeset godina telo koje vidiš je

moglo da ima samo kožu

nakon dvadeset godina ima samo organe,

tako valjda, i sam putuješ nekuda

unutra

***

Na obali Bodenskoj jezera

na raskrsnici Nemačke Austrije i Švajcarske

u pauzi između dve podgrejane

pozitivnosti i odmerene sreće

protežu noge životni treneri.

Patkice treniraju protezanje perja.

Lišće tera svoje. Vinova loza proteže grozd.

Život tera boje. Plastične šolje sa nes-kafom

podrhtavaju u rukama trenera

šćućurene ispod povučena dva-tri dima.

Genetski modifikovani Alpi

poprimaju oblik krave koja nije Milka i,

dok švajcarski očekuju da ih pomuze neko iz

Pag

e13

7

Austrije, austrijski čekaju da to učini neko iz

susedne Nemačke. Potom zamuču i Alpi u Italiji

Francuskoj i Maroku a genetski modifikovane

krave protrče poljem skokom zeca i snagom

pume. Krave što mirišu na fišburgere i mafine

a kad treba i na ananas-jagode i štedro

piške po nestvarno zelenim obroncima

u lepe kapljice upakovanu

sveopštu sreću

–

–

OČAJNA RAZGLEDNICA

.

Na mene neće nalepiti markicu,

neće me poslati poštom,

Air mail otpada sa mene

kao moguće inostranstvo sa pasoša

koji putuje

samo u božju mater.

Jer ne nudim pejzaž

ni uokviren zalazak sunca

ni veštačke ruže u očekivanoj v(l)azi.

Prikazujem malo, gotovo ništa.

I nudim samo

predugačak, isuviše komplikovan,

i zahtevan tekst

na poleđini

razglednice, koju niko

ne bi stavio u svoj džep.

Jer toliko reči nositi sa sobom

isto je što i nositi kamenje

od koga se ne gradi ni kuća

ni nečiji spomenik.

Vreme upotrebe

svešće me bar

na dobru reciklažu.

–

–

Izbor sačinila Danijela Jovanović

Pag

e13

8

– Nenad Šaponja

IZGLEDAM, DAKLE NISAM .

.

.

Obasjava me poza:

Onoga što nije

Prolazim pored ogledala

koja mogu da jedu biće.

Trudim se

da ih ne primetim.

Trudim se

da ne primetim sebe u drugom.

.

.

Najmanji sadržalac ničeg

I tako,

razmenio sam sebe za ništa,

rastvorio sam ništa u sebi.

Razmatram čaroliju dvojnosti,

zamenu mesta u kojem nisam.

Branim se od polovične okrutnosti dana

u kojem bih da jesam,

dana u kojem sam drugi sa drugim,

u kojem sam najmanji sadržalac ničeg.

.

.

Pokaži gde si bio:

i više te neće biti

na tom mestu

Imam li prava i moći

da pojačam svoje prisustvo

Pag

e13

9

u ovom svetu, u ovom biću,

a da ne pomerim razmere opakog?

.

.

Svakog dana,

sa ljudožderima

igram školice

Gde si bio,

dok si smatrao da jesi?

Bio sam ceo i sasvim,

bio sam zarez i navod,

u prisustvu,

u prostoru

u kome se ne razaznaju

ni govor ni šapat.

I dok vreme tuđe

izjedaše moje,

priča o jagnjetu

sklapala mi je svaki dan.

.

.

Moraš da osetiš blizinu:

inače te nema

Svaki put

kada me preseče privid

potražim sebe usred reči.

Nisam nigde,

iako osećam da jesam.

.

Pag

e14

0

Džoj Hardžo

MOŽDA SE SVET ZAVRŠAVA OVDE

.

Možda se svet završava ovde

.

.

Svet počinje za kuhinjskim stolom. Bez obzira na sve, moramo da jedemo da bi živeli.

Zemaljski darovi se donose, pripremaju, a zatim postavljaju na sto. Tako je bilo od stvaranja

sveta, i nastaviće se tako.

Teramo kokoške i pse dalje od njega. Bebe ostavljaju tragove prvih zuba na njegovim

ćoškovima. Gule kolena ispod njega.

Tu učimo decu šta znači biti čovek. Pravimo muškarce i žene od njih.

Za stolom ogovaramo, sećamo se neprijatelja i prizivamo duhove ljubavnika.

Naši snovi piju kafu s nama za stolom dok nam grle decu. Smeju nam se, zajedno s nama, dok

nisko padamo i dok se ponovo uzdižemo.

Ovaj sto je bio kuća na kiši, sunocobran na suncu.

Ratovi su počinjali i završavali se za ovim stolom. To je mesto za skrivanje u senci užasa.

Mesto gde se slave užasne pobede.

Rađali smo decu na tom stolu, i pripremali svoje roditelje za pokop na njemu.

Za njim pevamo sa radošću, s tugom. Patimo i kajemo se. Zahvaljujemo se.

Možda će se svet završiti za kuhinjskim stolom, dok se smejemo i plačemo i uzimamo

poslednji slatki zalogaj.

.

.

Ovog jutra se molim za svoje neprijatelje

.

.

Koga da nazovem svojim neprijateljem?

Neprijatelj mora biti vredan sukoba.

Okrećem se u smeru sunca i nastavljam da hodam.

Srce postavlja pitanje, ne moj besni um.

Srce je mlađi rođak sunca.

Vidi i zna sve.

Čuje škrgut čak i dok sluša blagosiljanje.

Vrata uma bi trebalo da se otvaraju samo iz srca.

Neprijatelj koji prođe kroz njih, rizikuje da postane prijatelj.

…………………………..Izbor i prevod: Danijela Jovanović

Pag

e14

1

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

NOV – DEC 2019.

BROJ 24

Autorka fotografije: Tijana Mitić

Sva prava zadržana © 2015 - 2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Pag

e14

2