МОНИКА ФИН

ЦЕНТРИСРПСКЕ КУЛТУРЕ

XVIII BEKAКијев-Будим-Венеција

Превела с италијанског Кристина Копрившек

АКАДЕМСКА КЊИГА НОВИ САД

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР............................................................................ 9

УВОД................ 13ПРВИ ДЕО

СРПСКИ XVIII BEK

1. Политичко-друштвене прилике Срба y Угарској......... 19

2. Српска култура XVIII века...............................................35

ДРУГИ ДЕОЦЕНТРИ СТВАРАЊА МОДЕРНЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

1. Кијев................................................................................... 471.1. Кијевско-могиљанска академија............................... 491.2. Кијевска академија и српска култура y XVIII веку.. 731.3. Кијевски школски модел међу Србима.................... 84

2. Будим..................................................................................952.1. Српске заједнице y Будиму, Пешти и Сентандреји

почетком XVIII века................................................... 962.2. Центри стварања српске културе y Будиму,

Пешти и Сентандреји................................................1132.3. Односи између српских заједница и високог

свештенства............................................................... 126

3. Венеција............................................................................ 1413.1. Срби y Венецији на почетку XVIII века....................1433.2. Српске књиге и Венеција.......................................... 1463.3. Венецијанска штампарија Димитрија и Пана

Теодосија.................................................................... 152ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА............................................. 175БИБЛИОГРАФИЈА...............................................................179ЗАХВАЛНИЦА................................................................... 213ИМЕНСКИ РЕГИСТАР...................................................... 215О АУТОРКИ........................................................................ 225

УВОД

У целокупној српској историји XVIII век ce углавном сматра веком транзиције y контексту коренитих промена које су ce y тој епохи десиле y свим кључним аспектима живота српског народа, од друштвеног и политичког до културног и уметничко-књижевног. Ова транзиција ce смешта између два пресудна догађаја те епохе, тј. Велике сеобе (1690) и терезијанских и јозефинских реформи се- дамдесетих и осамдесетих година XVIII века: заправо из- међу ове две тачке настаје и развија ce српска култура осамнаестог века коју обележавају најпре барокне, a затим просветитељске струје.

У погледу српске културе, tokom XVIII века приме- ћује ce суштински прелазак са поствизантијског културног модела - везаног за стару средњовековну традицију и цркве- нословенски елемент - на модерну културу европског ба- рока. Taj ce прелазак догодио посредством Кијева и Москве и тиме омогућио улазак српске културе и књижевности y најразвијеније токове западне културе: као последица тога, почетком XIX века и међу Србима ce раширио дух европ- ског романтизма који je y оно доба изражавао идеале који ће отворити пут покретима српског народног препорода.

Tokom читавог XVIII века српски народ je живео y тешким условима, потчињен с једне стране Хабзбуршкој монархији, с друге Османском царству. У тим незавидним приликама Срби су морали да ce боре за одбрану власти- те културе коју je дуго времена гушила страна доминаци- ја и која ce преображавала y различитим центрима ван географских граница Старе Србије. Циљ ове студије je

управо да дефинише улогу и значај политичко-култур- них центара Кијева, Будима и Венеције y процесу развоја српске културе XVIII века, y вези са преласком са постви- зантијског културног модела на западноевропски модел.

Углавном ce студије посвећене српској култури XVIII века концентришу на појединачне центре и/или истакнуте личности епохе. Moja студија пак представља покушај да ce то питање обради из шире перспективе и да ce реконструи- ше сплет културних утицаја потеклих из ова три центра и из за њих значајних установа, односно Могиљанске акаде- мије y Кијеву, Будимске епархије y Будиму и штампарије Димитрија и Пана Теодосија y Венецији.

Ова три центра међу собом повезује личност Диони- сија Новаковића, некадашњег ђака Кијевско-могиљанске академије, потом магистера y Новосадској богословској школи и српског епископа y Будиму, као и писца Епитома, једног од најраспрострањенијих текстова српске литера- туре XVIII века који je штампан y Венецији 1767. године. Новаковићево дело и живот, no много чему необичан и тек недавно поново откривен захваљујући пре свега проуча- вањима Владимира Вукашиновића, преплићу ce са путем којим je културни пољско-украјинско-руски модел, раз- вијен на Кијевској академији између XVII и XVIII века, стигао до угарских Срба и раширио ce y заједницама сме- штеним y различитим центрима Будимске епархије: y томе je била драгоцена управо посредничка улога Новаковића, који ce залагао за ширење кијевског академског духа кроз свој педагошки и књижевни рад.

Дакле, избор три горенаведена центра направљен je имајући y виду Новаковићеву личност. С друге стране, временски оквир проучаване епохе дат je на основу исто- ријско-културних догађаја који ce сматрају кључним за исто- рлју српског народа, односно Велике сеобе, која je обеле- жила почетак нове српске барокне културе на територији садашње Војводине, те отворила врата просветитељским идеалима који су ce затим конкретизовали y терезијанским и јозефинским реформама седамдесетих и осамдесетих

14_________________ ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA________

УНОД 15

година и које обележавају крајњу временску међу ове сту- дије.1

У погледу структуре, рад je подељен на два дела.Први део на сажет начин представља политичко-дру-

штвене и културне чиниоце y српском друштву XVIII ве- ка с циљем да ce поставе главне премисе. Други део je усредсређен на Кијев, Будим и Венецију y покушају да ce за сваки од ових центара расветли специфична улога коју су имали y развоју српске културе XVIII века.

Кијев, као крајњи исток српске културне географије y проучаваној епохи, представљао je tokom више од пола века модел на који су ce угарски Срби угледали са повере- њем и дивљењем y поновном стварању властите културе. Пољско-украјинско-руски културни модел, развијен на Могиљанској академији, латински y форми, a православан y суштини, достигао je свој врхунац y домену теологије. Раширио ce међу Србима y Угарској најпре захваљујући деловању украјинских учитеља који су дошли y данашњу Војводину двадесетих и тридесетих година XVIII века, a потом кроз искуства српских ђака образованих на Моги- љанској академији, пре свих Дионисија Новаковића.

Поглавље посвећено Будиму настоји да одреди, и на основу архивских докумената, друштвено уобличење и културну димензију српских заједница Будимске епархи- је, еманципованијих и самим тим природно спремнијих да прихвате и асимилирају иновативна учења и идеје Ди- онисија Новаковића који je постао њен епископ 1750. Из шире перспективе, ове заједнице су могле бити посматра- не као идеална публика којој су ce обраћали ондашњи срп- ски књижевници: овде je заправо настала прва интели- генција световног карактера која je врло брзо прихватила просветитељска начела.

Коначно, улога Венеције je неминовно везана за исто- рију српске књиге и штампарства. У поглављу посвећеном

1 У делу посвећеном Могиљанској академији y Кијеву разматрају ce и догађаји, процеси и личности везани за Пољско-литванску унију y XVI веку.

16 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

гРаду Светог Марка анализира ce активност штампарије Грка Димитрија Теодосија који je од 1758. tokom пола века штампао књиге на „илирском“ писму намењене Србима, међу којима Новаковићев Епитом. Осим као велики штам- парски центар y који су ce Срби увек враћали да би штам- пали своје књиге, Венеција je служила и као културни мост између балканских народа и Западне Европе.

Ha крају, што ce тиче Дионисија Новаковића, y првом плану налазе ce његов педагошки рад и покушаји да мо- дернизује српски школски систем према кијевском обра- СЦУ- У светлу тих елемената Дионисије Новаковић ce може сматрати највећим представником прве фазе српског про- светитељства, чисто свештеничког карактера.

Ауторска напомена

Из штампарских разлога усваја ce фонетска транскрипција старих наслова, према српској употреби, при чему ce елиминишу сви изнад на- писани знакови. Оригинални облик налази ce y Библиографији.

1. ПОЛИТИЧКО-ДРУШТВЕНЕ ПРИЛИКЕ СРБА У УГАРСКОЈ

Осамнаести век, и y Срба, „чудно“ je доба. Пребогат je збивањима, убрзаним корацима, вар- кама, привидима, и изненађењима. Зачас ce нека заседа y њему превиди, и још брже - заведе y стра- ну. Мора му ce, готово увек, прилазити издалека, и са „свезнањем“ y рукама, да би ce проникло y његове позадине, „разрокости", контексте, и ино- словљења, и неопходно je - врло често - појаве његове читати „између редова", да би ce тмур њи- хов разданио (Ерчић 1986: 40).

Да би ce боље разумеле прилике y којима ce налазио српски народ почетком XVIII века, треба ce најпре зауста- вити на политичким догађајима који су обележили крај XVII века и y које je српски народ био директно укључен.

Бечки р а т u Велика сеоба

Дуга опсада Беча, којом je y јулу 1683. почео велики Бечки рат, још један y низу сукоба између Турака и Хаб- збуршке монархије, завршио ce поразом Високе порте до- водећи до одлучујућег преокрета на ратној сцени југо- источне Европе. Јуначка одбрана аустријске престонице и победа војске Свете лиге y последњој бици били су за Аустријску монархију увод за поновно освајање угарских

20 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

територија и постепено слабљење турске доминације на Балкану.2 3

У савезничким редовима налазило ce и много српских војника чије je присуство било од суштинског значаја за ослобађање источног дела Балканског полуострва. У свим сукобима y којима ce против Турака борило за контролу над Балканским полуострвом, велике европске силе (Хаб- збуршка монархија, Млетачка република и од краја XVII века Руско царство) увек су гледале на Србе као на саве- знике који ће ce no потреби побунити и уздрмати унутра- шњу равнотежу Османског царства. Тако су ce пре великих војних кампања међу њима појавили дипломатски агенти великих сила, препуни лепих речи и обећања о слободи која су ce на крају непогрешиво показала празна и нереална. Са своје стране, Срби су веровали y та обећања, борили ce и гинули, дочекујући десетковани безбројне мировне споразуме, препуштени на милост турским властима, или y покушају да од њих побегну, приморани да напусте своје домове и крену пут непознатих земаља.

У време Бечког рата српски народ ce налазио између две ватре: већ вековима je подносио отомански јарам и сањао о независности, a ипак није намеравао да исувише отворено стане на страну католичких „Немаца“, y страху

2 У погледу ове теме историографија je обимна; уп. ИСН 2000, III/l: 491-508 (Срби y Великом р ат у 1683-1699: od пораза турске војске код Беча do nada Eeozpada 1683-1688) и Батаковић 2010: 116-117.

3 Једно од најчувенијих сведочења о опустошености српских земаља након миграција ка северу Балканског полуострва дугујемо Атанасију Даскалу Србину, који je око 1690. године саставио историографско-ме- моарски спис свог путовања. Он пише: „Би дакле, када допусти Бог Тур- цима и овладаше многим грчким крајевима. A потом ce устремише на српску земљу, и опираху им ce Срби све до 50 година, и тако божјим допуштењем изнемогоше. И победише Турци. И тада y та времена би разорена сва српска земља. И не оста десети део људи. A манастири ве- лики сви заплењени и разорени бише. A богатства црквена све разгра- бише Турци и Татари, као што сведочи летописац српски Георгије, архи- мандрит раванички“ (Батаковић 2010:115). Атанасијев текст, под називом О српским царевима u о р а т у цара турског са царем хришћанским u о пустошењу земље српске, био je намењен руској царици Софији, сестри цара Петра Великог (ИСН 2000, III/l: 548).

п о л и т и ч к о Д1> у ш т ш ;т ; и т л и к н о р к л y у га рско ј 21

од преласка из једне стране доминације под другу. Успеси Свете лиге, посебно ослобођење Београда 1688. под вођ- ством Максимилијана Емануела II Баварског, пробудило je y српском народу никада напуштени сан о ослобођењу од отоманске доминације и стварању нове независне кра- л.евине на слободној територији.

С друге стране, Аустријанцима je требала војна подр- шка српских трупа којима су признавали способност и гордост иако нису имали намеру да освојене територије ноделе. Штавише, да би задржао већу контролу над пра- вославним становништвом, тих година je бечки двор по- државао Тјорђа Бранковића (1645- Егер, 1711), племића пореклом из Трансилваније, самопрозваног последњег потомка славне средњовековне династије и, дакле, јединог легитимног српског деспота. У покушају да побуне Србе против Турака, аустријске власти су Бранковићу додели- ле титулу грофа наговарајући га да „свој народ“ подигне на оружје. Исход тог догађаја je добро познат: успех Бран- ковића, који je no вољи народа проглашен војводом 1691, пробудио je сумњу код аустријских власти које су нареди- ле да ce он заточи y Егеру где je остао до смрти (Чакић 1990: 66-74).4

Почетком 1690. Аустријанце je почела да напушта сре- ћа, a њихова војска je била приморана да ce повуче ка се- веру гоњена брзим напредовањем султанових трупа. У истом периоду je пећки патријарх, Арсеније III Црнојевић,5 закључио споразум са заповедником аустријске војске Ене- јом Силвијем Пиколоминијем: тај догађај обележава први корак спољне политике српског етнарха, примораног да y

4 Т)орђе Бранковић je y заточеништву написао Хронике (или Сла- вено-српске хронике), обимно историографско дело на преко 2 000 руко- писних листова због чега ce сматра претечом модерне српске историо- графије. О Бранковићу и његовом животу уп. Радонић 1919, Samarđžić 1986, Ређеп 1991 и 2004a. Прве томове Хроника недавно je објавила Срп- ска академија наука и уметности (Бранковић 2008).

5 О Арсенију III Црнојевићу истичу ce студије: Веселиновић 1949, Самарџић 1990, Слијепчевић 2002:339-349 и монографије које су прире- дили Чакић (1990) и Вуковић 1997.

22 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

тренутку велике кризе напусти мирнодопске позиције сво- јих претходника и сиђе на бојно поље y одбрану свог на- рода.6 7

У јануару 1690. примивши вест о Пиколоминијевој смрти и на таласу брзог напредовања Турака, Арсеније III Црнојевић одлучио je да своје сународнике поведе ка се- верним областима полуострва, y правцу Београда y који je стигао y пролеће исте године. У покушају да заустави ове сеобе, које су јужне границе оставиле опасно незашти- ћеним, цар Леополд I je y априлу 1690. потписао инвита- торију којом je позвао балканске народе да задрже своје положаје и придруже ce Аустријанцима y борби против неверника, обећавајући им, y случају пораза, могућност пресељења на угарску територију где ће нетакнутом задр- жати своју политичку и верску аутономију/

Арсеније III Црнојевић сазвао je тада сабор,8 који ce одржао y јуну 1690. y Београду и којем су присуствовали сви црквени и нецрквени великодостојници из јужних

6 Великом српском средњовековном краљевству био je својствен биполарни систем, зван „симфонија" (или ,,диархија“) y којој су држава и црква, на челу са кнежевима великих средњовековних династија с јед- не стране, и пећким патријарсима с друге, имале световну и духовну власт. Након коначног пада Српског краљевства под турску доминацију тај je модел претрпео неизбежне промене, иако опставши дуже него на пример Византија, Русија и Бугарска. У приликама политичке, друштве- не и конфесионалне претње, као и y недостатку правог политичког за- ступника, највиши врх православне цркве - најпре пећки патријарси, a затим карловачки митрополити - преузели су улогу „етнарха национа" сједињујући y својој личности како прерогативе верске тако и световне власти (Gil 2005: 76; Тимотијевић 1998).

7 Уп. ИСН 2000, III/l: 524-28 (Инвитаторија u одпуке народно-цр- квеног сабора y Београду, 6. априп -18. јун 1690)\ Костић 1951; Чакић 1990: 158-165; Батаковић 2010:117. Инвитаторија ce односила на Србе, Албан- це, Бугаре и Македонце и уопште на све становништво настањено јужно од Саве и Дунава.

8 Народно-црквени сабор je повремено имао улогу посредника из- међустановништва и органа управе (Morabito2001:84). Историчар Едгар Хеш (Edgar Hosch) прецизира да je сабор за подунавске и балканске Србе представљао важан посреднички стадијум на трновитом путу ка национу (Hosch 2005:146). Заиста, y првој половини XVIII века карловачки митро- полити су ce навелико њиме служили покушавајући да одбране права на вероисповест и грађанска права Срба (Грујић 1993: 107-121).

23

области Старе Србије. Том приликом je одлучено да ce »рихвати царев позив и да ce y Беч пошаље епископ Иса- ија Тјаковић (у народу познат као „мудри Исаија“), са за- дужењем да Аустријанцима преда српске захтеве: главна тачкаје билазадржавање аутономије и проширење јурис- дикције пећког патријарха на све Србе y Царству, те по- траживање истих права која су му била загарантована под отоманском влашћу (текст Исаије Тјаковића објављен je y: Радонић-Костић 20112: 294-296).

Аустријски владар je прихватио српске услове: спо- разуми закључени између Леополда I и патријарха Арсе- нија III Црнојевића озваничени суу такозваним привиле- гијама, актима која су потврђивала владареве концесије српској православној цркви y тренутку њеног уласка на аустријску територију, које je Дворска канцеларија обја- вила 21. августа 1690.9 Kao што ћемо видети, касније ће привилегије бити разлог сталним несугласицама између хабзбуршке власти и Срба, пре свега y погледу статуса ко- ји им je тим актима дат y оквиру Царства.

У међувремену су ce војне операције наставиле: y јесен 1690, кад je чак и Београд морао да ce преда Османлијама, Срби су одлучили да ce запуте ка јужним областима Хаб- збуршке монархије, гоњени надом да ће ce склонити од неизбежне турске одмазде. Велики део српског народа на- пустио je своје земље и преселио ce y јужну Угарску - да- нашњу Војводину - y којој су већ биле настањене мале сународничке заједнице.10 Према статистикама, Велика сеоба je на југ Угарске довела око 37 000 породица под вођ-

ПОЛИТИЧКО ЛРУШТ ШЈШ! IH'HlIMKIiCIMiA У УГАРСКО)

9 Привилегије су накнадно неколико пута потврђиване: за првим указом следили су укази од 11. децембра 1690, 20. августа 1691, 4. марта 1695. Последњи датира од 18. маја 1743, a потписала га je Марија Терезија. Интегрални текст привилегија недавно je објавила СДК Просвјета (Радо- нић-Костић 20112).

10 Миграције српског народа почеле су непосредно после Косовске битке и кретале су ce превасходно ка северу, заустављајући ce y Срему, иако je један део становништва наставио преко Дунава и Саве до тери- торија данашње Мађарске (Будим и Сентандреја). За преглед миграција y периоду који je претходио Великој сеоби уп. Медаковић-Давидов 1951 и С. Гавриловић 2010: 1-42.

24 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

ством патријарха Арсенија III Црнојевића: највећи део изгнаника путовао je пешке или на запрегама, носећи са собом иконе, књиге и свете мошти.11 Под ауторитетом пећ- ког патријарха Срби су y јужним областима Аустријске монархије успоставили communitas rasciana чије су цркве- но-културно и политичко-организационо језгро постали Сремски Карловци, права српска престоницауХУШ веку, седиште митрополије и центар који ће преузети улогу кул- турног посредника за све православне хришћане под Хаб- збуршком монархијом.

Срби y Угарској после Велике сеобе u односи са Бечом

Од самог доласка y јужне угарске земље Срби су мо- рали да помире властите потребе за материјалним опстан- ком са одбраном своје културне баштине од покушаја гер- манизације и присилног преобраћања y католичанство, односно унијаћења, које су спроводили како Аустријанци тако и локално мађарско становништво.12

У тренутку насељавања на територије Аустријске мо- нархије, ослањајући ce на привилегије које je уступио Лео- полд I, српска црква je затражила за себе исте повластице које je уживала под Турцима, гарантујући заузврат верност и војно ангажовање војника: радило ce о аутономији која ce осим на духовну и културну сферу протезала и на по-

11 Радило ce о масовном померању услед чега су матичне територи- је остале практично опустошене, како пише Атанасије Даскал Србин: „И тако кроз десет година, од тог љутог рата, многоплодна и изобилна и многородна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртвеници и олтари свети [...] Све ово y дане моје би о очи моје видете... И тако скончате и не оста ни десети део људи. Они који су остали избегоше од своје земље и оставише je пусту сву“ (Батаковић 2010:117). Библиогра- фија о Великој сеоби je обимна. Уп. посебно Поповић 1954; Самарцић 1990; Чакић 1990; Вуковић 1997; ИСН 2000, III/l: 530-42.

12 О борби Срба против унијатске пропаганде уп. Luzny et alii 1994; Naumow 1996: 11-43; Gil 1997; Naumow 2002: 9-28; Гавриловић 2010. Уп. такође документа која ce наводе y: Маријан 2005: 47, 63-71.

ИОЛИТИЧКОД1‘У un НКИН М тЛ И К К CI>BA У УГАРСКОЈ 25

литичку, административну и пореску област. Међутим, док су Срби y привилегијама видели потврду своје аутоно- мије, Аустријанци нису имали намеру да иду даље од при- знавања етничко-конфесионалног јединства православних поданика и верске и пореске аутономије њихове цркве. Захтеви Срба нису били y складу ни са организацијом хаб- збуршке државе, која ce све више окретала апсолутистич- ком централизму и, дакле, веома пазила да на сваки начин избегне да православци прерасту y чврсту и потенцијално опасну силу, нити са захтевима угарских административних органа (Дворском комором и локалним велепоседницима) са којима ce бечка влада од самог почетка нашла y замрше- ном сукобу интереса: пре турског освајања, територије које су заузели Срби припадале су заправо угарским велепо- седницима који су потраживали власништво над њима no праву наслеђивања, док je цар, no војном праву, сматрао да су новоосвојене територије patrimonium domus Austriae. Ako ce пажљиво посматра царска политика према српском народу y XVIII веку, види ce да je Хабзбуршка монархија тражила равнотежу између српских претензија на призна- вање њиховог положаја као „привилеговане мањине“ и зах- тева локалних (угарских, хрватских и румунских) дијета да ce Србима призна само обичан положај „толерисаног на- циона“, пошто je то значило њихово неизбежно покоравање (ИСН 2000, III/l: 552-554; С. Гавриловић 2010: 222-237).

Почетком XVIII века становништво српске нацио- налности било je распрострањено y широкој области из- међу Будима и Егера на северу, Саве на југу, хрватске оба- ле на западу и Трансилваније на истоку. У овој мешовитој области са снажим мађарско-немачким присуством, пра- вославни Срби били су y релативној већини y слободним краљевским градовима, Новом Саду и Сомбору, као и y појасу око Тисе (околина Бечеја), док су источно од реке, y Тамишком Банату, делили улогу православне већине са Румунима.13 Упркос бројчаној супериорности, тешкоће y

13 О српском насељавању y Угарску после Велике сеобе уп. С. Гаври- ловић 1990 и Јакшић-Јенеи 1981, који наводе велику количину архивских

26 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

задржавању привилегија и аутономије, и још веће слабље- ње наде y поновно освајање независности, нагнали су срп- ске етнархе да ce обрате Петру Великом y нади да ће до- бити подршку и заштиту које им аустријске власти нису гарантовале.

„Браћа no роду, језику u вери“: угарски Срби u руски цареви14

И пре Велике сеобе, y теснацу између Турака с једне стране и Аустријанаца с друге, патријарх Арсеније III Црно- јевић затражио je заштиту и подршку руских царева по- зивајући ce на заједничку веру и језик који су везивали два народа.15

Са своје стране, Русија je све више била непосредно укључена y „источно питање“ почевши од 1686. са уласком y Свету лигу.16 Руске власти су стално добијале обавеште-

докумената. О Србима y Угарској видети такође: Радонић 1909 и 1919; Палић 1995.

14 Историографија (српска, руска, али и не само њихова) навелико ce бавила политичко-културним односима Срба и Руса tokom XVIII века, посебно y петровској епохи: између осталих уп. Кочубинскии 1872; Петров 1876; Каптерев 1914; Боголвленскии 1946; Костић 1958; Мокутер 1965, 1968 и 1973; Достлн 1972; Веселиновић 1986; Gil 1992; Morabito 2001; Леши- ловскал 2006; Naumow 2008. О односима између представника српског високог свештенства и Русије tokom векова уп. Слијепчевић 2002,1:373-385.

15 У својим писмима Арсеније III Црнојевић наглашавао je тренутак слабости Османског царства и наговарао Русе да задају смртни ударац Турцима жалећи ce, између осталог, на притиске католичких Аустрија- наца које je сматрао горим од муслимана. Патријархова иницијатива на- жалост није имала добар исход: гласника послатог y Москву, Исаију Тја- ковића, Аустријанци су заробили на повратку и затворили оптужујући га да je одржавао везе са Русима. У писмима која je носио са собом Руси су изражавали спремност да ce наоружају раме уз раме са словенском сабраћом на Балкану и да марширају до Београда. За детаљан опис ових догађајауп. Димитријевић 1900; Боголвленскии 1946; Радонић 1950:395; Веселиновић 1986: 18-29.

16 Односе између великих сила и хришћанских народа Балканског полуострва y оквиру „источног питања" добро je објаснио Едгар Хеш који пише: „Од краја седамнаестог века све ce јасније уобличавала интер- национализација „источног питања“. Обавеза да ce пронађу заједничка решења за сложене ба лканске проблеме значи ла je за народе југоисточне Европе [...] освајање тек релативне слободе чије су уске границе дикти-

п о л и т и ч к о д г у ш т ш јш ; п р и л и к р с р н а у у га рс ко ј 27

ња о приликама српске сабраће захваљујући деловању својих дипломата стационираних y Константинопољу, по- себно православног патријарха Доситеја и руског конзула грофа Петра A. Толстоја (Боголвленскии 1946: 21-22). To­kom Карловачког конгреса (1699), првог y низу преговора који су прогресивно ослабили ширење отоманске моћи y Европи, Руси су тражили и добили да ce y текст мировног споразума унесе клаузула којом ће ce гарантовати апсо- лутна слобода свим људима „грчке“ вероисповести наста- њеним на територији под турском јурисдикцијом, чиме им je призната улога „гаранта“ права православних наро- да са Балкана (Castellan 1999: 228).

Почетком XVIII века српске власти су поново покре- нуле преговоре са Русима: први захтев српске стране да буду прихваћени као цареви поданици послат je 1704, за- тим поново упућен 1708 (Боголвленскии 1946). Истовре- мено, y перспективи скорашњег сукоба са Портом, руски агенти на Балкану добили су задужење да прикупе обаве- штења о спремности локалних православаца да узму оружје и боре ce за цара. Након што je султан објавио рат (1710), Петар Велики je упутио хришћанима са Балкана прокла- мацију y којој их je, ослањајући ce на заједништво no роду, језику и вери, позвао да ce боре за слободу на његовој страни.17

рали непосредни витални интереси моћних суседних држава (Венеције, Хабзбуршке монархије, Пољске, Русије) и блискоисточне политике [...] У епохи y којој je отоманска моћ била на заласку, растућу спремност бал- канских народа на оружани устанак против опресивног искоришћавања и тиранских интрига појединачних провинцијских властодржаца, ин- струментализовале су велике силе зарад бедних сукоба око сфера ути- цаја, могућих анексија и експанзионистичког егоизма [...] Тако су сукоби интереса и ривалство између великих сила допринели да ce унутрашње урушавање Османског царства одгоди до почетка деветнаестог века, помажући одржавање, на уштрб хришћанског становништва на Балкану, једног status quo који je постајао све неиздржљивији" (Hosch 2005:106-107).

17 За целокупни текст уп. Пипма u Бумаги императора П етра Ве- ликаго: 117-119, бр. 4304. Марта 3 (1711) - Грамотачерногорскому народу. Петар je планирао да пре Турака стигне на Дунав и да ce ту удружи са балканским добровољцима којих je, према изворима, било више од 28 000. Нажалост, трупе подршке никад нису стигле на одредиште и отомански противнапад je натерао Петра да ce повуче y околину реке Прут где je био опкољен и приморан на преговоре (јул 1711). За веома детаљну анализу

28 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIH BEKA

Ово „царево писмо“ имало je огроман одјек и допринело стварању правог мита о Петру Великом y којем су хришћа- ни са Балкана видели не само великог војсковођу, недавног победника y бици код Полтаве, већ и пре свега „цара осло- бодиоца“, протагонисту многих народних легенди.18

У наредним годинама, проруска осећања наставиће да узрокују комешања на Балкану: као одговор на ову си- туацију, Петар Велики je упутио Србима нову проклама- цију 1723. након које ce око њих хиљаду преселило на ру- ску територију. Ta иницијатива je изазвала снажно неодо- бравање аустријске владе која je на сваки начин покушала да спречи миграције и заустави руски утицај на словенску мањину y Царству. Упркос томе, царска дипломатија je наставила да на српску милицију гледа као на могућу „рад- ну снагу“ која би ce ангажовала y јужним областима Цар- ства под претњом Турака и Татара.

Још миграција: Друга сеоба u српска насеља y јужној Русији

Примирје постигнуто Карловачким миром трајало je шеснаест година, за чим je уследио нови сукоб завршен ослобођењем Београда (1717) и победом Аустријанаца, по- тврђеном Пожаревачким миром (јул 1718). Сада ce могло говорити о правој аустријској превласти на Балкану којој су ce Срби прилагодили не без тешкоћа: традиционалним дужностима којима су морали да ce повинују (порези, вој-

догађаја уп. Боголвленскии 1946, Karathanassis 1983, Санин 1986 и Л с i ц и- ловскал 2006: 41-51.

is Популарност Петра Великог међу Јужним Словенима била je ду- гог века због његових јуначких подухвата и мудре културне политике. Његовој ангажованости y борби против Османског царства посвећене су неке црногорске народне песме y који.ма ce Петар Велики описује као херој ослободилац, заштитник православаца y борби против Турака. Ако je народна традиција y његовој личности величала пре свега јуначки елемент, модерна српска књижевност je радије наглашавала значај њего- вих друштвених реформи (мисли ce на дела Јована Рајића, Захарије Ор- фелина и Доситеја Обрадовића). О култу Петра Великог код Јужних Сло- венауп. Mokuter 1965 и 1972; Костић 1958; Gil 1992 и Fin 2013.

ПОЛИТИЧКО ДРУП1 ГМН11 li ПРИЛИККСРНЛ y yi'Al’CKOJ 29

на служба), придружиле су ce и тежње унијатске пропа- ганде које je подржавао Беч. He изненађују, дакле, честе епизоде пребега српског живља преко границе да би ce вратили на територије под отоманском контролом (Бата- ковић 2010: 118).

Пожаревачки мир je ипак обезбедио примирје tokom више од двадесет година: Аустријанци су ce поново дигли на оружје против Турака тек 1737, овај пут на страни Ру- сије Ане Ивановне, захваљујући савезништву закљученом Бечким споразумом 1726. Тада je нови пећки патријарх, Арсеније IV Јовановић Шакабента, водио преговоре са аустријским властима поводом евентуалног учешћа српске милиције. Срби су ce борили и овај пут, али то није било довољно да обузда султанове трупе: цар Карло VI био je при- моран да затражи примирје потписано y Београду y сеп- тембру 1739, a Турци су опет запосели бастионе на Сави и Дунаву, дуж којих je поново текла граница Османског цар- ства. И овај пут су Срби, баш као и 1690. били приморани да беже ка северу, сада вођени Арсенијем IV y Другој сеоби.19

Четрдесетих година још један миграторни талас, овај пут ка јужним областима Руског царства, пратио je уки- дање једног дела Војне крајине (Militârgrenze), дуг и сложен систем настањивања y циљу одбране настао y областима опустошеним сукобима: ту су често упућивани српски изгнаници из Османског царства, који су y замену за вој- ну службу били ослобођени феудалних намета и уживали претежну аутономију.20 Специфична природа тих насео- бина и поготово привилегије y којима су уживали људи (претежно српско-православног порекла) насељени дуж границе, доводили су до честих сукоба између локалних мађарских власти и бечке владе. Попустивши под прити-

19 За више детаља уп. ИСН 2000, III/l: 564-72 (Борба за аутономна права u духовну самосталност 1690-1699) и IV/1: 50-61 (Od Карловачког do Пожаревачког мира 1699-1718) и 146-162 (Od Пожаревачког do БеограО- скогмира 1718-1739).

20 Архивску грађу y вези са Војном крајином сакупио je и објавио С. Гавриловић y Грађи за историју војне границе y XVIII веку, том 1-6, 1989-2011. Уп. такође: Роксандић 1997.

30 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

сцима угарског племства, крајем четрдесетих година Ма- рија Терезија je пристала на потпуну демилитаризацију Војне крајине, која ce завршила до 1751. упркос протести- ма српских граничара: укидањем система je y ствари од- лучено присилно пресељење становнишва и губитак свих бенефиција, што je обележило крај једне везе „којом je на- род српски привезан био за судбину аустријског дома“ (Витковић 1876: 116). Готово истовремено, именовање Јо- вана Хорвата за генерала војске Јелисавете Петровне од- јекнуло je међу српском милицијом која je незадовољна демилитаризацијом затражила и добила одобрење да еми- грира y земље Руског царства (ИСН 2000, IV/1: 233-250; Костић 20012: 29-44).

Беч je тада проживљавао тренутак дубоке кризе: осла- бљен ратом за аустријско наслеђе (1740-1748) морао je да балансира између војних потреба, претензија угарског племства и захтева Срба, који су и даље представљали ва- жан војни и политички фактор унутар Царства. Марија Терезија je, дакле, морала да испољи већу опрезност према Србима пазећи једним okom и на растуће руско присуство на Балкану. Упркос неодобравању централне владе, изме- ђу 1751. и 1752. око две хиљаде Срба (претежно службе- ничких и војних породица) преселило ce y јужне области Руског царства. Бечка влада je тада била приморана да подузме административне и дипломатске мере против пропаганде исељавања и емиграције. Миграторни талас je почео да слаби 1753. да би ce потом потпуно зауставио.

y Руском царству српски емигранти основали су два војна насеља, Нову Србију, на десној обали Дњепра, и Сла- веносрбију, на левој обали Дона, које су постојале као по- себни територијални и административни ентитети до 1764. не представљајући ипак никакав значајан чинилац за срп- ску историју: са етничког и културног гледишта, y ствари, оне су ce веома брзо y потпуности русификовале.21

21 О српском присуству y руским земљама tokom XVIII века уп. Грујић 19136, Бажова 1986, Рудјаков 1995 и 1997, Церовић 2002 и књигу коју je уредио С. Лалић Сеоба Срба y Руско царство половином 18. века

1олитичко дру in rni;i ih ni>mim<i;ci)iiA y угарској 31

Епоха Марије Терезије, Јосифа II u Катарине Велике

Од четрдесетих година осамнаестог века уведене су значајне промене y унутрашњу политику Хабзбуршке мо- нархије: суочена са забрињавајућим развојем политичких прилика y континенталној Европи, y којој je аустријска моћ слабила y корист све јаче Прусије, и приморана да ce одупре измењеним међународним односима, Марија Те- резија je приступила коренитој реформи Царства окрећу- ћи ce ка централизму и одлучујућим променама y адми- нистрацији, организацији војске и школском систему. Te реформе су ce природно односиле и на српску мањину y Царству, која je до тог тренутка уживала y привилегијама добијеним y замену за војне услуге, остајући ван закона феудалне Угарске и Хрватске. Године 1745. основана je Илирска дворска комисија, преименована 1747. y Илирску дворску депутацију, која je под директним руководством Марије Терезије била задужена да ce бави свим питањима која су ce тицала „илирске" (тј. српске) мањине и да обузда, колико je могуће, руски утицај на православце y Царству.22

Централна влада je 1770. донела Regulamentum privi- legiorum, законик који je требало да дефинише положај Срба y свим видовима (административном, црквеном, школ- ском, културном), замењујући све претходне указе и при- вилегије.23 Године 1779. заменила raje Declaratoria Illiricae

(2005). О војним насељима, Новој Србији и Славеносрбији, највалиднија je студија Мите Костића, први пут објављена y Београду 1923, коју je не- давно поново издала СКД Просвјета (2011).

22 Миленко Палић овако објашњава задатке поверене Илирској дворској депутацији (пун назив je био Hofdeputation in Transilvanicis, Banaticis et Illyricis): „Задатак ове установе je био да проучи српске при- вилегије, тадашњи положај угарских Срба и све споменуте молбе и жал- бе [...] предмет рада ових комисија - депутације je био и подробнији увид y црквено верски живот као и y просветно школске прилике, с обзиром да су српске школе y Угарској деловале y организацији српске православ- не цркве“ (Палић 1995:191). Њу je дуго година водио гроф Фрања Ксавер Колер фон Нађ-Мања (Franz Xaver Roller von Nagy-Mânya), no народности Мађар (уп. Костићеву монографију 2011: 38).

23 Иако je Србима признавао привилегије и обнављао обећање аустријске круне да ће их заштитити, Regulamentum je модификовао сло-

32 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

nationis чије су одредбе биле прилично оштре: осим дра- стичног ограничавања власти карловачког митрополита, нови едикт je мењао календар српских празника, прописи- вао смањење броја манастира и задирао y веома „осетљива* питања везана за вероисповест и традиционалне обичаје православних поданика.24 У суштини, Regolamentum и Decla- ratoria оснажили су контролу над верским и друштвеним животом Срба, укључујући цркву y редове једног центра- лизованог, бирократизованог и војног царства.

С гледишта спољне политике, y последњој трећини XVIII века Хабзбуршка монархија je још увек имала за циљ потчињавање западног дела Балканског полуострва. Од половине века, ослабљен дугогодишњим оружаним суко- бима рата за аустријско наслеђе (1740-1748) и Седмогоди- шњим ратом (1756-1763), бечки двор je морао да прихвати све више претеће продирање Русије y средиште Османског царства.

Величанствени успеси постигнути tokom руско-тур- ског рата 1768-1774. омогућили су Катарини II да диктира услове Кучуккаинарџијским миром (јул 1774): поред дру- гих уступака, царица je од султана добила право да урги- ра при Високој порти y корист православних хришћана из земаља које су ослободили Руси, добивши тиме предност коју су руски агенти на Балкану спретно искористили y пропагандне сврхе. Године 1778. Катарина je конципирала чувени „грчки пројекат“ којим je намеравала да коначно избаци Османлије из Европе и подели са Хабзбуршком монархијом ослобођене територије: под маском крсташког рата скривао ce дипломатски пакт између Катарине и Јо- сифа II, одлучних y томе да реше источно питање поделом територија и стварањем хришћанске балканске државе са престоницом y Истанбулу, као неке врсте руског другоро-

боду деловања српске православне цркве и њене јерархије, осим y погле- ду догматских питања (Палић 1995: 193).

24 О противљењима српског свештенства (посебно митрополита Вићентија Јовановића Видака) тим реформама видети: Палић 1995:193— 196 и Костић 2011: 104-118,138-152.

политичко друмтшпиприликк ci>i;a у углрској 33

ђснчета под Катарининим нећаком, Константином (Castel­lan 1999:233; Hôsch 2005: 111). Заједничка вера са православ- 11им народима на Балкану постала je тако политичко оружје y царичиним рукама, као што je некад била код њених прет- ходника: Катарина je могла да рачуна на расположивост православних Словена југоисточне Европе и да ce тако бит- iio приближи тежњама локалних националних средина које су бечки политичари, забринути за опстанак Хабзбур- шке монархије, били приморани да одбијају са све већом одлучношћу.

Бојазан од могућег самосталног деловања Русије и иораст моћи незгодног савезника зауставили су, међутим, спремност Аустријанаца да убрзају непосредни пад Осман- ског царства: y суштини, са становишта Хабзбурга, слаба ТуРска je као сусед била пожељнија од јаке Русије (Hôsch 2005: 112). Са своје стране Порта je одлучила да поново крене y рат: Русија није била спремна, a Аустрија je саче- кала годину дана пре него што ће ући y сукоб, тако да су ce операције захуктале тек од 1788. Наредне године je на- ступила Француска револуција која je y потпуности при- вукла пажњу свих европских владара: након повлачења Аустрије, која je са Портом потписала мир 1791, и Катари- на je одлучила да стави тачку на сукоб (мир y Јашију, 1792; уп. ИСН 2000, IV/1: 351-364).

2. СРПСКА КУЛТУРА XVIII BEKA

Прва половина XVIII века

Kao што смо видели, након Велике сеобе тежиште српске културне географије преместило ce на север: међу новим центрима, први који ce наметнуо својом како поли- тичком, тако културном важношћу била je Сентандреја, варош коју су основали српски досељеници и y њој поди- гли чувених седам православних цркава очуваних до на- ших дана. Затим, пошто су ce околности српске мањине на територији Хабзбуршке монархије барем делимично стабилизовале, православни Словени су ce вратили на југ да би ce настанили најпре y области око манастира Кру- шедол и коначно за стално y Сремским Карловцима, који су постали главно културно и политичко средиште угар- ских Срба.

Културни (и књижевни) процват који карактерише српски XVIII век уско je повезан са друштвеним проме- нама. Са Великом сеобом преселили су ce y Угарску нај- богатији слојеви српског становништва, односно високо свештенство, високи војни официри и велике угледне и трговачке породице.25 Посебно су ове последње врло брзо нашле начина да ce посвете профитабилним привредним делатностима: заједницеу Коморану, Будиму, Пешти, Сент-

25 О друштвеном саставу угарских Срба и односима између разли- читих друштвених слојева видети: Урошевић 1957: 56-67.

36 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУ PE XVIII BEKA

андреји, Острогону и Новом Саду одржавале су сталне везе са тржиштима централне Европе кроз динамичне трговачке размене. Разлике, a понекад и ривалитет између различитих друштвених класа (црквене и световне) као и између различитих националности, стимулисале су кул- турни и друштвени развој СрбауУгарској: нова грађанска класа била je с једне стране друштвена група унутар које ce формирала нова интелигенција, a са друге je предста- вљала читалачку публику којој су ce обраћали представ- ници нове књижевности.

Међутим, тај процес није био једноставан: колониза- цијом подунавских степа Срби су заправо наишли на кон- куренцијудругихскупина (Немаца, Француза, Италијана), којима су државна колонизацијска политика и локални одбори давали предност. За разлику од Војне крајине и Срема, Срби који су емигрирали на територију Краљеви- не Угарске сусретали су ce са бројним тешкоћама да би били прихваћени као грађани истих права, a мађарске власти су им често наметале дискриминишућа ограниче- ња (Hosch 2005: 144).

Срби су на нове територије стигли са својом специ- фичном културом која ce природно разликовала од кул- туре земље домаћина: та je култура обухватала наслеђе средњовековног периода и y том смислу била y потпуности сродна културама других народа који су гравитирали y орбити византијаске традиције. Са своје стране, српски досељеници намеравали су да очувају и наставе да негују своју културу одржавајући y животу властите традицио- налне моделе, мада их je свакодневица приморавала да ce пореде са земљом домаћином и отворе ка мање или више брзој асимилацији западних културних елемената.

Tokom првих тридесет година од пресељења y Угарску, српско високо свештенство морало je не само да испуња- ва политичко-административне дужности, већ и да ce по- духвати напорног задатка културне еманципације станов- ништва како би га оспособило да ce суочи са развијенијом

CI’ IICKA КУЛТУРА XVIII I! Ii KA 37

културом свог домаћина.26 Дуготрајна потчињеност ото- манској доминацији зауставила je културну еволуцију Ср- ба који су само захваљујући цркви, a посебно манастири- ма, успели да сачувају средњовековну традицију. С обзи- ром на то да je образовање и даље било резервисано за малобројне најимућније изабранике, те дакле недоступно највећем делу народа, интелектуална елита je била искљу- чиво црквена, иако je образовање средњег и нижег све- штенства било генерално веома слабо.

Већ крајем XVII века, кад je постало јасно да ће Срби тешко моћи да ce врате y своје земље, патријарх Арсеније III Црнојевић обратио ce Леополду I тражећи одобрење да отвори школе и штампарију.27 Захтев je остао неуслишен: аустријска влада ce радије сама бавила образовањем које je, концентрисано унутар унијатских и језуитских завода, требало да допринесе враћању Срба под окриље римске цркве. Међутим, подозриви према свему што ce могло по- казати као католичка пропаганда, Срби су радије повера- вали своју децу парохијским школама, које су спонтано настале при њиховим црквама и које je водио non или игу- ман неког манастира. У недостатку правог школског систе- ма, нека деца су похађала и локалне протестантске школе које су ce пак могле ослонити на богату традицију и много ефикаснији организациони апарат (Morabito 2001: 93).

У немогућности да добије подршку Беча, почетком двадесетих година београдски митрополит Мојсије Пе- тровић обратио ce y тајности Петру Великом позивајући га на одбрану слободе вероисповести угарских Срба и тра- жећи подршку за свој пројекат оснивања словенске или

26 О теоријском политичко-верском програму српских етнарха, посебно патријарха Арсенија III Црнојевића, Арсенија IV Јовановића Шакабенте и карловачких митрополита, уп. Тимотијевић 1998 и Gil 2005.

27 Патријарх je такође тражио да ce младим Србима омогући да сту- дирају на католичким универзитетима y Царству: „Neque Typographias aut alias Scholas nos erigere, aut alias necessaria ad Ecclesiam spectantia constituere ullatenus impediamur, ac talis etiam, qui Scholas, aut Universitates romanas frequentare vellet, liber ad eosdem accessus frequentationis quousqui eidem placuerit, permittatur“. Захтеви cy поново упућени 1706, али нажалост са негативним исходом (Н. Гавриловић 1974: 13).

38 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

словенско-латинске школе y Београду или Карловцима. Kao што ћемо видети y наредном поглављу, с тешком муком коначно су пронађена два кандидата, браћа Петар и Мак- сим Суворов, који су стигли y Карловце 1726. и исте године отворили „славенску школу“, прву руску школу међу Срби- ма. Уз разне потешкоће, ова школа je радила до 1730.

Искуство руских школа наставило ce са митрополи- том Вићентијем Јовановићем, који je y Карловце довео гру- пу младих филозофа и теолога Кијевске академије: од 1733. до 1736. на челу са Пољаком Мануилом Козачинским та група je деловала y различитим центрима спроводећи ре- организацију српских школа према успешном кијевском моделу. Наслеђе ових школа пренело ce y „латинско-сла- венску школу“ y Новом Саду, гимназију којује 1731. осно- вао бачки епископ Висарион Павловић, a која je потом прерасла y Духовну академију (Грујић 1927; Стајић 1949). Отварање овихустанова које су, према Мирону Флашару, омогућиле „ да ослободе православну интелигенцију и пра- вославни клер да ce суочи и мери y равноправној распра- ви са католичким духовницима“ (Флашар 1997:78), значи- ло je за Србе напуштање традиционалног образовног мо- дела црквеног типа y корист модернијег модела ближег лаичким установама: та ће појава доживети свој врхунац са терезијанским реформама седамдесетих година.

Недостатак школских текстова био je други проблем који Срби y Угарској нису ни на који начин могли да пре- мосте пошто нису имали штампарије. Под турском влашћу манастирски скрипторијуми чували су и умножавали би- блиотечку баштину. Међутим, стигавши y Угарску, књиге понесене из отаџбине убрзо су ce показале као недовољне да одговоре на верске и образовне потребе. Бројни напори патријарха Арсенија III Црнојевића (1690. и 1706) и митро- полита Исаије Тјаковића (1708) и Мојсија Петровића (1721. и 1731) да добију право оснивања штампарије редовно су наилазили на одбијање аустријске владе која je позивала Србе да користе унијатску штампарију y Трнави, једином центру y Царству који je имао ћириличке знакове (Рајко-

CIMICKA КУЛТУРА XVIII BEKA 39

нић 1874: 125).28 Исто као што je затражио помоћ за отва- рање школе, митрополит Мојсије Петровић ce обратио 11етру Великом и за литургијске текстове и школске уџбе- нике. Kao што ћемо видети, као одговор на митрополито- ие молбе 1724. je из Русије стигло више од тристо књига, међу којима граматике, буквари и речници, текстови који he ce користити све до терезијанске реформе школског система 1770.

Потребе Срба y Угарској додатно су ce промениле након Друге сеобе и миграција православног живља ка јужним земљама Руског царства. Ти догађаји су заправо довели до великих промена y друштвеном саставу: са другом мигра- цијом y јужну Угарску стигли су представници великих српскихпородица (Рашковић, Витковић, Исаковић, Пишче- вић, Јовановић Шакабента), али пре свега неки од највећих интелектуалаца епохе, углавном црквени људи (Христофор Жефаровић, Константин из Студенице, митрополит Јован Георгијевић), који су такође осећали потребу да ce афир- мишу и изразе и путем писане речи (Чурчић 2006: 91).

Дакле, y првој половини века угарски Срби су били вечито заузети проналажењем начина да штампају своје књиге.29 У том смислу, најчешће су примењивали два ре- шења: штампање техником бакрореза y којој су изврсне резултате постигли Христофор Жефаровић и Захарија Орфелин, и ослањањем на штампарске центре „ван гра- ница“, превасходно Венецију (у којој су ce српске књиге штампале од прве половине XVI века), затим Трговиште, Блаж, Јаши и (пре свега) Римник y Румунији, и коначно

28 Најпотпунију монографију о овој теми дугујемо Николи Гаври- ловићу (Историја ћирилских штампарија y Хабзбуршкој монархији y XVIII веку, Нови Сад 1974). О покушајима угарских Срба да отворе штам- паријууп. такође: Грујић 19116, Стошић 1963, Веселиновић 1986иЧурчић 2006: 85-97.

29 Бројна најзначајнија дела XVIII века остала су y ствари y рукопису и тако ce ширила: то je случај са списима Гаврила Стефановића Венцло- вића, Хроникама Тјорђа Бранковића, већим делом песмарица, путописа и бројним позоришним и историографским, епистоларним и мемоарским текстовима. Ta појава ce односи и на преводе страних дела, посебно ки- јевске полемичке литературе (Павић 1970: 39-45).

40 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

Санкт Петербург, Москву и Кијев. Увоз књига из Русије ипак je наилазио на јак отпор бечке владе која je намеравала да ослаби темеље српске културе да би православни живаљ лакше привукла унији, односно католичанству (Morabito 2001: 106).30

Половином XVIII века митрополит Павле Ненадовић поново ce подухватио оснивања штампарије: y ствари, књи- ге нису служиле само црквама и школама, већ и приватним лицима, будући да ce већ почела развијати лаичка грађан- ска свест. У захтеву послатом аустријским властима y авгу- сту 1750, митрополит Ненадовић je затражио од Илирске дворске депутације да му дозволи отварање штампарије при Раковачком манастиру циљајући најпре на економске чиниоце: допуштајући Србима да отворе властиту штам- парију, ставила би ce заправо тачка на континуиран одлив капитала који je одлазио да пуни благајне страних штам- парија, пре свега руских.31 За разлику од претходних пута, захтеви су били делимично услишени: митрополиту je дозвољено да отвори штампарију y Осијеку, међутим та одлука je изазвала незадовољство карловачког круга. Беч je затим дао одобрење да ce седиште премести y Срем под условом да ce књиге пре штампе дају на увид цензорима Илирске дворске депутације. Пројекат ипак није остварен услед непостојања повољних друштвено-економских услова (Н. Гавриловић 1974: 53-104).

Терезијанске реформе седамдесетих година

Седамдесетих година Марија Терезија je покренула низ реформи с циљем да y централистичком духу транс- формише школски систем Царства. Општа супервизија

30 О деловању трговаца руским књигама међу Србима и уопште y областима Балканског полуострва уп. Костић 1912 и Н. Гавриловић 1974: 33-52 (посебно карта на стр. 32-33).

31 Године 1751. митрополит Ненадовићупутиојесвог егзархауБечу, Арсенија Радивојевића, да прикупи информације о потребном матери- јалу за отварање штампарије. Документа о том догађају могу ce консул- товати y АСАНУК-у, a објавио их je Радослав Грујић 19116.

Cl’ lICKA КУЛТУРЛ XVIII IIF.KA 41

тих реформи (Allgemeine Schulordnung- ASO), укључујући израду и одобравање текстова, била je поверена једној Про- светној комисији (Studienhofcommission) са седиштем y Бечу која ce ослањала на друге контролне органе на тери- торији (провинцијске комисије, директоре школа и ин- спекторе).32 Нови систем je примењен на православне шко- ле y Банату преко Специјалног статута из новембра 1776. који je штампан на немачком и славеносрпском и доста- вљен регионалним црквеним и цивилним властима према којима су начињени одређени уступци као одговор на спе- цифичне потребе и захтеве православаца. До краја 1778. све области које су настањивали Срби унутар Монархије имале су, дакле, сличне педагошке установе: на војној гра- ници je важио ASO, y Банату Специјални статут и, конач- но, y Угарској, Хрватској и Славонији Ratio educationis, закон којим je 1777. царица Марија Терезија решила питање хомо- логације свих основних школа на територији Хабзбуршке монархије (Кириловић 1929: 72).33

Наравно да српска црквена јерархија није с одобра- вањем примила те мере: оштећени оним што су сматрали узурпацијом властитог историјског права да воде вернике и бране их од латинске контаминације, српски епископи су ушли y отворен сукоб са школским директорима посла- тим из Беча, жалећи ce на то да je православни клер сведен на ниво мањинског и потчињеног партнера y општем на- црту новог просветног система. Посебно y областима Па- краца, Вршца и Карловаца, где су притисци католика били

32 Пун назив реформе коју je саставио августински опат Јохан И. Фелбигер (Johann Ignaz von Felbiger) je Allgemeine Schulordnungfür die deutsche Trivial, Haupt und Normalschulen der ôsterreichischen Monarchie (Adler 1974: 31).

33 У Специјалном статуту постојале cy одредбе према којима ce уче- ници нису смели подвргавати притисцима или кажњавању због своје вере. Сва деца, оба пола, између шест и тринаест година морала су да иду y школу, a y случају да није било могуће пронаћи одговарајуће српске свештенике који би подучавали, наставници су морали да знају словенски језик. Најпотпунија студија о овој теми je монографија коју je Мита Ко- стић посветио личности грофа Фрање Колера (Костић 2011, прво издање 1923). Уп. такође: Kosâry 1980.

42 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

изразито јаки услед мешовите природе становништва, срп- ски епископи су махом одбијали да подрже нове школе.

He само свештеници, већ и неки од најистакнутијих „културних аниматора" епохе „коментарисали" су садр- жаје терезијанске реформе: чувен je случај Захарије Орфе- лина који je послао царици свој коментар реформи из 1777. под називом Представка Марији Терезији. Предлози Орфе- лина, који je подржавао реформе бечког двора, те покуша- вао својим списом да образложи двору и царици мотиве народног незадовољства и узроке супротстављања новим одредбама, представљају један од првих опипљивих при- мера рационализма међу Србима на које ће ce, неколико година касније, надовезати Доситејева дела.34

Примена нове школске реформе била би незамисли- ва без типографије y којој би ce штампали јединствени и уједначени школски уџбеници за све школске установе y Царству. Илирска дворска депутација je, дакле, 8. децембра 1769. донела одлуку о отварању штампарије за штампање књига на грчком, илирском, српском, румунском и јермен- ском језику, на чијем je челу био Јозеф фон Курцбек (Joseph von Kurzbôck), који je већ био запослен y универзитетској штампарији y престоници: све књиге намењене православ- ним поданицима морале су да ce штампају искључиво y овој радионици и да добију митрополитово одобрење.35

Наставници су могли да користе искључиво текстове штампане y Курцбековој штампарији која je држала и мо- нопол над увозом књига из иностранства, што je било до-

34 Текст Орфелинове Представке открио je Алекса Ивић и први пут објавио 1964. y шестој књизи своје Архивске грађе о југословенским књи- жевним u културним радницима. Године 1972. Матица српска je поново издала Представку на савременом српском језику. За више информаци- ја уп. Георгијевић 1950, С. Костић 1973 и Вуксан 1995.

35 Српски митрополит имао je и дужност да именује цензора којег ће плаћати Беч. У мају 1772. за цензора и коректора књига на „илирском, московском, руском и словенском“ језику именован je Атанасије Дими- тријевић Секереш (Тјер, 1740 - 1794), парох капеле Светог Тјорђа y Бечу, који ће морати да забележи „све што ce y тим књигама налази, a да гово- ри против вере њене сабраће, или морала, државе, или и против Његове Висости владара“ (Ивић 1956: 55).

CI’IICKA КУЛТУГЛ XVIII в к к л 43

звољено само y изузетним случајевима. Privilegium priva- tivum, додељен аустријском штампару царским указом од 14. фебруара 1770, важио je двадесет година.36

Јасно je да су те мере, којима je координирала Марија Терезија, спроведене не толико да би ce изашло y сусрет српским потребама, колико да би ce зауставио масован увоз књига из Русије. Из докумената које je прикупио Алекса Ивић 1964. види ce како je бечки двор желео да прекине везе Срба са Русијом преко штампе и увођења реформи- саних текстова. Командантима српских војних дивизија, стационираним y Угарској, Славонији и Хрватској, чак су послата наређења да ce no сваку цену заустави увоз „руских" књига; упркос томе, трговина књигама ce наставила.

Иако je између 1771. и 1792. Курцбек објавио више од 150 дела намењених српској публици, Срби нису били по- себно задовољни радом бечке штампарије: не само да су ce веома плашили унијатске пропаганде, већ су сматрали да je квалитет књига штампаних y Бечу потпуно неодго- варајући.37 Занимљиво je приметити како ce незадовољ- ство ширило ван црквеног круга преносећи ce и на све- товну јавност, као и, што je још значајније, на српске писце тог доба који су често давали предност другим штампа- рима уместо Курцбеку.38

По Курцбековој смрти штампарија je продата Србину Стефану Новаковићу, некадашњем секретару карловачког митрополита, за 25 000 форинти (Рајковић 1874:128). Захва- љујући ургирању митрополита Стефана Стратимировића,

36 За исцрпнију студију о историји и продукцији куће Курцбек уп. Н. Гавриловић 1974: 127-201.

37 Притужбе Срба (на хартију сумњивог квалитета, недовољне ти- раже и посебно честе грешке) пренео je Тјорђе Рајковић y својој студији из 1874 (стр. 127). Изузетак су две књиге које je Орфелин приредио и штампао код Курцбека, тј. Вечни календар и Искусни подрумар, обе обја- вљене 1783.

38 Захарија Орфелин je изабрао Теодосија, док су Доситеј и Еману- ил Јанковић штампали превасходно y Л ајпцигу (први код Ј. Г. Брајткопфа [Johann G. Breitkopf], други код J. К. Тајбела [J. K. Teibel]). Изузетак je Јован Рајић коме je Курцбек објавио Катихизис мали (четири издања из 1776, 1784,1785. и 1792) ипоему Бој змаја са орлови (1791) (Чурчић2006:95-96).

44 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII BEKA

Новаковићу, првом Србинукоји je поседовао штампарију y XVIII веку, гарантована je привилегија y трајању од пет- наест година y замену за годишњу накнаду y износу од 400 форинти. Ова трансакција je наишла на велико одобрава- ње јавности: осим бројнихшколскихуџбеника, Новаковић je штампао дела највећих интелектуалаца епохе који су ce радо обраћали новом уреднику.39 Ипак, Новаковић je од- мах схватио да неће моћи да поднесе трошкове, тако да je осмишљен пројекат, који je затим пропао, да ce штампари- ја претвори y неку врсту акционарског друштва y које би био укључен и Глигорије Трлајић. Штампарија je коначно продата угарском примату 1796, премештена y Пешту и присаједињена градској универзитетској штампарији; y њој ће Срби - међу којима Лукијан Мушицки, Атанасије Стојковић, Сава Текелија и Вићентије Ракић - штампати до 1830. године (Н. Гавриловић 1974: 202-211).

*

Пошто смо поставили неопходне премисе, y наредном делу ћу ce усредсредити на улогу коју су Кијев, Будим и Венеција имали y процесу формирања модерне српске кул- туре, покушавајући истовремено да расветлим на који су начин ова три центра повезана, на мање или више непосре- дан начин, са личношћу Дионисија Новаковића.

39 Између осталих, Доситеј (Собраније, 1793), Јован Рајић (Истори- ja разних словенских народов, 1794-1795), Михаило Максимовић (Manu буквар за велику децу, 1792), Матија Рељковић (Сатир , 1793), као и часопис Славено-сербскија вједомости (1792-1794).

1. КИЈЕВ

Почнем зачињавати и сачињавати моје пла- не. Гди би ce могао један дијакон учити разве y Кијеву или y Москви? У ово време непрестано би ce код нас говорило о славној Великога Петра кће- ри, императрици Јелисавети. Ja, непрестано y уму и y срцу имајући Кијев, Москву и Росију, владе- тељницу тих страна непрестано чујући да ce по- миње, и образ њејзин на много места изображен видећи, натурално морао сам кадгод о том и са- њати. Видим једнон на сан росијску цесарицу на престолу, сву као y сунце обучену, која ми flâ из своје руке једну књигу отворену с разни језици, говорећи ми: „Учи се!“ (Обрадовић 2007,1: 71).

Културни контакти између Срба и Руса оставили су значајне последице и много пре XVIII века: присуство срп- ских и бугарских интелектуалаца y руским земљама од XIV века и преношење културних образаца Јужне Славије на Источну често ce сматра мотором културног буђења које je оживело руску цивилизацију након дуготрајне обамрло- сти претрпљене за време „татарског јарма“. T okom владавине Петра Беликог замењене су улоге y односима између два народа чије су политичке, друштвене и културне прилике y међувремену потпуно мутирале: почетком XVIII века, y ствари, Срби, који су некада међу Русима важили за учи- теље, постали су ученици.

Духовна академија y Кијеву била je y оно доба чувена y читавом источном свету као центар изврсности учења

48 ЦЕНТРИ СРГ1СКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

православне доктрине, теолошког размишљања и култур- не и књижевне делатности својих академика. Центар y којем су ce окупљали најученији теолози епохе, Кијев je представљао обавезан избор за сваког ко je тежио стица- њу највишег нивоа духовног образовања y православном свету и као такав веома брзо je почео да привлачи к себи и младе Србе жедне знања.

Уопште узевши, јасно ce истичу две фазе y односима који су tokom XVIII века повезивали угарске Србе са Кијев- ском академијом: прва фаза y којој су из Кијева y садашњу Војводину пристигли наставници који ће организовати прве српске школе; друга фаза када су углавном млади срп- ски ђаци одлазили y Кијев y намери да студирају на Ака- демији.

У овом поглављу расветлићемо улогу коју je Кијевска академија имала y процесу преображавања српске културе почевши од прве половине XVIII века, на основу чињеница и докумената који ce ипак односе на читав XVIII век. Први део поглавља резимира (у општим цртама) историју Мо- гиљанске академије y Кијеву, са посебним освртом на њен curriculum studiorum и на резултате постигнуте пре свега y пољу теолошког размишљања. Други део ce пак фокусира на однос између Кијевске академије и угарских Срба, ана- лизирајући најпре деловање украјинских учитеља присти- глих y области данашње Војводине двадесетих и тридесетих година XVIII века, као и присуство српских ђака y Кијеву tokom читавог XVIII века. Међу овима ce налази и Диони- сије Новаковић, први међу својим сународницима који je завршио студије на Могиљанској академији: као наставник, проповедник и коначно епископ Срба y Будиму, Новако- вић je потом пренео „кијевски академски дух“ примењујући га поготово на Богословској школи y Новом Саду и тиме јачајући мит о Кијеву који су многи сматрали „Атином сло-

„ aвенског православног света .

КИЈЕВ 49

1.1. Кијевско-могиљанска академија

Између двадесетих година XVII века и половине XVIII вска Украјина je доживела корениту обнову свог културног система која je, кренувши фактички из тих области, захва- гила потом добар део словенско-православног света.40 Kao y време средњовековне Кијевске Русије, такав развој дога- 1)аја десио ce пре свега захваљујући успону Кијева и афир- мацији „кијевске школе“.

Крајем XVI века украјинска православна црква могла je рачунати на тек незнатан број центара који су били y ста- њу да пруже одговарајуће основно образовање; такве окол- ности, заједно са назадношћу локалног свештенства и недо- статком значајније верске литературе, само су отежавале већ тешке прилике цркве која je покушавала да обузда брзо ширење католичанства. Након сабора y Бресту (1596) - који je заправо Украјину поделио на два опречна верска табора, католички и православни, омогућавајући ширење папске

40 Назив „Украјина", као и етноним „Украјинци“, употребљавају ce овде имајући y виду подручје „пољске Украјине“ од XVI до XVIII века. У том периоду - од Лублинске уније (1569) до осамдесетих година XVIII века - Рутенија/Малорусија/Украјина била je део Пољско-литванске држав- не заједнице (Korona Polska i Wielkie Ksiçstwo Litewskie, касније Rzeczpospo- lita Obojga Narodôw). Године 1667, потписивањем Андрусовског споразума којим ce завршио вишегодишњи сукоб између Русије и Пољске, Украји- на je била подељена на два велика региона: аутономни Козачки хетманат (тзв. Запорошка република), који je настао након устанка украјинских ко- зака 1649. источно од реке Дњепра - ушао je под власт Москве, док je на западним територијама владавину настављала Пољска. Козачки хетманат je укључивао и град Кијев до 1689, кад га преузима Московска држава. Почетком XVIII века Петар Велики je и даље смањивао аутономију хетман- ске државе, да би Запорошка република постепено губила своју слободу све до Друге деобе Пољске (1793), којом су украјинске територије десно од Дњепра такође коначно ушле y Руско царство. Сам назив Украјинци почиње да ce примењује тек од половине XIX века односећи ce на јужнору- ски и западноруски народ који je живео y пограничним крајевима Русије. У руским и другим православним, a такође и пољским изворима користи ce и назив Малоруси, док западни извори редовно употребљавају назив Рутени (лат. Rutheni). Римска курија je користила овај термин за словен- ске народе византијског обреда који су живели на територији Пољско-ли- тванске државне заједнице западно од Дњепра. Од краја XVIII века, и to ­kom скоро два века, назив „Рутени" ce употребљавао и за католике грчког обреда (односно унијате) који су живели на истим територијама.

50 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

власти до граница Руског царства - највећи део локалних угледника пригрлио je римокатоличко хришћанство, и то захваљујући супериорности пољске католичке културе над украјинском православном.41 Обичан народ je, ипак, био непријатељски расположен према Унији и, успешно одо- левајући, још чвршће ce држао православља захваљујући подршци појединих епископа и ктитора, али надасве раду братстава,42 удружења лаика и свештеника која су била на- велико распорострањена на територији и која су ce бавила и образовањем младих.43

Братске школе (братские школш) су y суштини пру- жале основно образовање хеленско-словенског типа, да- јући првенство настави грчког и православне доктрине.44 Међутим, почетком XVII века то опредељење je почело убрзано да ce мења попуштајући пред много ефикаснијим латинско-пољским моделом који су y украјинске земље донели језуити. Ред je почео да делује y овој области већ око 1580. и отворио je бројне колегијуме, који суубрзо по- стали чувени и моћни и чинили заправо једину постојећу алтернативу за оне који су желели да добију образовање вишег степена.45 Са своје стране братске школе су покуша-

41 О Брестовској унији и њеним последицама уп. tužny et alii 1994, Naumow 1996:11-43; Gil 1997, Naumow 2002:9-28.0 полемичкој књижев- ности насталој након Уније уп. Stradomski 2003.

42 Настала као спонтане организације крајем XV века, братства су испуњавала задатке различите врсте, друштвене и верске. Концесијом источних патријарха (ставропигија) често су ce налазила ван јурисдик- ције локалних епископа, y много случајева „симпатизера" Пољске и ка- толичанства. Kao последица тога, за кратко време братства су достигла финансијску и административну надмоћ чак и y односу на локалне цркве (уп. 1саевич 1966; Sydorenko 1977: 10-12).

43 Ha пример, 1592. братство je из Лавова добило од пољског влада- ра Сигисмунда III право да оснује scholapro tractandibus liberalibus artibus и да отвори штампарију, привилегија коју ће затим имати и братства y Вилњусу, Бресту, Мохилеву, Луцку и Кијеву (Lewitter 1948: 171).

44 Прву православну грчко-латинску школу основао je кнез Констан- тин Острошки 1580 (Харлампович 1898: 237-76; Okenfuss 1973: 109).

45 Први језуитски колегијум на пољској територији основан je 1564. За време владавине Стефана Баторија (Stefan Batory, 1575-1586) и Сигисмун- да III (1587-1632) Друштво je отворило школе y Јарославу, Лавову, Острогу, Кијеву, Луцку, Вилњусу и Познању (Митмров 1968: 33-41).

КИЈЕВ 51

иале да ce надмећу са језуитским колегијумима подража- иајући њихов ефикасан школски модел, не задирући ипак y православни карактер властитих завода: као доказ томе треба истаћи да су највећи део догматске и полемичке ли- тературе, између осталог доброг квалитативног нивоа, y украјинским областима стварале управо ове школе.46

Од 1615. иград Кијевјемогаодарачунанаједнутакву школу којује основало Богојављенско братство под патро- натом Сигисмунда III (Horak 1968: 124-125).47 Смештена y Кијевско-печерској лаври, школа je y свему и no свему била слична другим заводима тог типа и сигурно би поде- лила њихову судбину да 1630. није постала део пројекта Пе- тра Могиле, најзначајнијег јунака „културне револуције" на подручју пољске Украјине.

Петар Могила (Петро Могила, Petru Movila, 1574-1647) изабран je за архимандрита Кијевско-печерске лавре 1627. Задржавајући дубоку веру y духовне вредности правосла- вља, као интелектуалац признавао je културну супериор- ност Запада,48 дивећи ce организацији и озбиљности језу- ита који су y образовању видели средство за стварање „војске" изврсних теолога који ће бранити властиту веру. Могила je схватио да за надметање са језуитским колеги- јумима није било довољно основати обичну школу, већ ce

46 Што ce тиче правог доприноса братских школа развоју обазовног система y украјинским областимаи Руском царству уопште, М. Ј. Окен- фус (М. Ј. Okenfuss) подсећа да je важно имати на уму да су ce на врхунцу свог деловања братске школе налазиле на пољској територији далеко од „дефанзивне и ксенофобне" политике православне Москве. Навелико игнорисане од стране пољске владе, школе су одговарале час константи- нопољском патријарху, час кијевском митрополиту, час самом хетману, остајући y суштини аутономне (Okenfuss 1973: 110).

47 Богојављенско братство, основано 1615, добило je ставропигију од константинопољског патријарха 1620. и световну дозволу од Сиги- смунда III 1629 (Голубев 1901).

48 Због ове карактеристике био je посебно осетљив на ироничне оптужбе свог савременика (и противника) Мелетија Смотрицког који ce исмевао православцима због њихових, нажалост узалудних, покушаја да уздигну судбину властитог образовног система. Смотрицки je 1629. заиста и написао: „все ваши попмтки поднлтћ просвешение не удамтсл. Плохи бмли ваши школм прежде, a теперв стали епф хуже“.

52 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

морала створити установа која ће моћи да образује инте- лектуалце способне да сачувају свету доктрину. Требало je достићи ниво западних (односно пољских) завода y K o ­

je су млади људи често слати на студије. Због овога, школа коју je замислио Могила није требало да буде хеленско- словенска, већ латинско-пољска: модел за реформу и ме- тоде за њено спровођење преузетису заправо из једног језуитског колегијума који ce тада налазио y непосредној близини Кијева, као нека врста „католичког острва y пра- вославном мору“ на који ce Могила угледао y уобличавању администрације и дидактичког правца свог завода.49

Године 1632, пошто je добио благослов константино- пољског патријарха и сагласност краља Владислава IV, Могила, који je y међувремену постао кијевски митропо- лит, успео je да обједини y јединствену установу Богоја- вљенско братство и латинско-пољску школу коју je осно- вао: тако je настао Кијевско-могиљански колегијум (Col- legium Kijoviense Mohileanum), y ондашњим документима описан као „установа латинско-пољских наука“. Из коле- гијума ће ce затим изродити Кијевска академија, Атина словенско-православног света.50 Kao оснивач и први ректор завода, Могила je понео ексклузивно звање „великог брата“ које je y потпуности било страно тадашњим православним школама, a ипак изузетно значајно пошто ce могло упоре- дити са задужењем „генерала“ типичним за језуитске ака- демије (Sydorenko 1977: 85).

У колегијуму, који ce налазио y близини Кијевско-пе- черске лавре, настава je почела y јесен 1632. са око стотинак

49 Дуго ce расправљало о моделу који je Могила следио: неки сма- трају да je школа y Кијеву реформисана no угледу на језуитске академи- је попут оне y Вилњусу (Голубев 1901: 25), други радије истичу сличност са Краковским универзитетом. Украјински историчар Н. И. Петров из- дваја четири установе: Краковски и Париски универзитет, језуитске ака- демије (превасходно Вилњус), пијаристичке школе и коначно унијатске које су припадале базилијанском реду (Петров 1895).

50 Могилино дело наишло je на снажно противљење православних зилота, толико да су, према неким савременицима, Могила и његови би- ли y животној опасности. Школа je између осталог привукла антипатије самих језуита који су осећали да им je угрожен монопол над подучавањем латинског језика (Ševčenko 1984: 9-40).

КИЈЕВ 53

ученика (Голубев 1901). Да би обезбедио најбољи могући миво образовања, Могила je послао неке ученике старе ni коле да доврше студије y иностранству и позвао настав- нике из Лавова. Од самог почетка колегијум je имао на располагању и једну штампарију (Horak 1968: 125). Моги- л ина револуција je велику важност придавала латинском, који ће временом превладати над грчким, главним језиком старе школе Братства. Коначно, дидактика je следила ме- годе схоластике и углавном je владала строга дисциплина (Sydorenko 1977: 80).51

До сада изложени елементи наводе на један једини закључак: кијевска школа je уобличена као класичан језу- итски завод, y потпуности сличан многим другим y Евро- ни, један collegium који ce заснива на хуманистичко-кла- сичном курикулуму за будуће богослове (и оне који то неће бити). У наредним деценијама, модел Кијевско-мо- гиљанског колегијума проширио ce и на многе друге за- воде y украјинској области. Употреба латинског као на- ставног језика, заједно са пољским и словенским језиком, омогућавала je између осталог сталну размену ученика, ирофесора и текстова између Кијевско-могиљанског ко- легијума и других завода y Пољско-литванској краљевини (академије y Вилњусу, Лавову и Познању), као и са запад- ним универзитетима (Тибинген, Келн и Кенигзберг), на којима су кијевски студенти добијали звања доктора нау- ка да би ce затим вратили на alma mater као наставници или научници.52

51 Ради веће контроле студенти су били приморани да буду део братстава, или конгрегација, тзв. Sodales Minoris и Sodales Maioris, које je основао лично Могила (Sydorenko 1977: 97). Видећемо да ће тај обичај преузети и Дионисије Новаковић y организацији Богословске академи- је y Новом Саду.

52 Образовање y иностранству, које ce сматрало веома пожељним, практично никада није изашло из моде: доказ томе су Стефан Јаворски (Стефан Лворскии) и Теофан (Феофан) Прокопович, да наведемо два посебно чувена примера. У сваком случају, то ипак није представљало conditio sine qua non за постизање изврсности: Иван Гаљатовски (1оаникш Галлтовсћкии), на пример, постао je ректор и један од најученијих и нај- цењенијих богослова, мада ce школовао искључиво y Кијеву (Sydorenko 1977: 90-91).

54 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

После Могилине смрти прилике y Кијевском колеги- јуму привремено су ce погоршале да би од половине осам- десетих година XVII века кренуле набоље захваљујући пре свега подршци хетмана Ивана Мазепе.53 Карактер који je Могила утиснуо y завод остао je ипак непромењен добрим делом XVIII века. У част оснивача и његовог дела савре- меници су врло брзо школу почели да зову „Могиљански колегијум", назив који je остао y употреби до 26. септембра 1701. кад je указом Петра Великог кијевска aima mater по- дигнута de iure y ранг академије, прве y хришћанском пра- вославном свету.54 Међутим, колегијум je de facto постао академија y јануару 1694. кад je цар дозволио оспособља- вање за наставу филозофије и теологије (Horak 1968:128). Према С. Т. Голубеву (1901: 19), y оно време je број студе- ната премашивао две хиљаде.

*

Према моделу језуитских колегијума, животом унутар Кијевске академије управљао je разрађени систем прави- ла и обичаја.

Целокупно административно особље и наставнички корпус чинили су свештеници из свих слојева друштва. Опште управљање Академијом било je поверено ректору који je такође био игуман Кијевско-печерске лавре.55 Од

53 Мазепа ([1ван С. Мазепа] владао између 1687. и 1709) финансирао je изградњу Богојављенске цркве и новог аудиторијума, који ce управо називају „Мазепин корпус“ (Голубев 1901: 12).

54 Питање тачног датума добијања звања академије ипак je остало отворено: Могиљански колегијум je заправо добио пуна академска пра- ваи имунитет 1658,1694. и 1701 (Horak 1968:126; Sydorenko 1977:81). Појам „академија" ce, међутим, први пут појављује y указу 1701. иако изгледа да ce његова употреба раширила међу професорима и студентима већ 1699 (Голубев 1901: 8-9).

55 У Могилино време ректора je бирао лично митрополит. Касније je биран на изборима y којима су учествовали монаси, факултет и кон- зисторија Кијевске митрополије. У управи завода поред ректора налазио ce и префект, који je заправо био одговоран за функционисање школе и ког je ректор бирао међу најнадаренијим студентима, a митрополит га потврђивао (Голубев 1901: 14-15).

КИЈЕН 55

друге половине XVII века ректор je држао и часове теоло- гије (Петров 1895: 47-49; Sydorenko 1977: 86-89).

Факултет, y смислу групе професора, био je релативно малобројан, и сваки разред имао je само једног наставника: y Кијеву je заправо важио „ротирајући“ наставни принцип, организациони облик који je потицао са средњовековних y ii иверзитета y Паризу према ком je један наставник пра- тио један разред ученика tokom читавог школовања исто- иремено ce пењући y административној хијерархији инсти- тута. Ранг професора био je обично резервисан само за иаставнике филозофије и теологије, a понекад и за настав- иике реторике; наставници који су ce бавили нижим разре- дима звали су ce „даскали“ (Петров 1895:216-217; Sydorenko 1977: 90-91).

Студенти, Академијина жила куцавица, често ce опи- сују као група појединица веома ограничене слободе, под- вргнута строгој дисциплини и већим делом снажно обеле- жена сиромаштвом и лишавањем.56 Једна од јаких тачака y раду Академије налазила ce ипак y њеном „демократском“ карактеру: образовање je било бесплатно, a према спора- зумима закљученим са козачким хетманом, морало je бити гарантовано свима, без обзира на ранг или порекло, при чемује једини услов била православна вероисповест.57 Сто- га су y Кијев притицали не само изданци племства, већ и синови обичних људи, свештеници и лаици. Упркос не- оспорном средишњем положају теологије, Академија није била обична богословија: ученици су већма били лаици и напуштали су студије после завршене humaniora, често проналазећи запослење y јавној управи; само један од шест ученика похађао je наставу филозофије, a од њих je само

56 Према језуитском моделу, y ствари, ученици су били подвргнути с истему потпуне контроле који ce темељио на гвозденим прави лима и сло- женој унутрашњој хијерархији (Вишневскии 1896:187). Интерни кодекс понашања, који je сачинио митрополит Рафаил Заборовски (Рафаил Забо- ровскии), под називом Leges academicae docentibus ас studentibus observandae y целости je пренет, Петров 19046: 214-22.

57 Ти услови су потврђени указом који je Петар Велики потписао 11. јануара 1694 (Голубев 1901: 8).

56 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

половина ишла на часове теологије (Okenfuss 1973: 123; Хижнлк 1988:115). Коначно, кијевска школа je од самог осни- вања y редове својих ђака примала бројне младе људе из других земаља чији je број остао велик tokom читавог XVIII века варирајући између трећине и половине укупног броја ученика.58

Курикулум, који je кијевска школа усвојила од самог почетка, био je курикулум класичних граматичких школа средњовековне Европе, преузет и реорганизован већ tokom ренесансе, те уведен y источну Европу захваљујући пре свега језуитима који су га успешно применили y борби против реформације између краја XVI и почетка XVII ве- ка. Радило ce о једном систему који ce темељио на строгом вежбању ума логиком, филозофијом и класичним језици- ма, којем je била својствена широка употреба латинског, систематична примена схоластичког метода и томистичка теологија која je заузимала средишње место.59 Curriculum studiorum био je организован y пет разреда, три нижа (или граматичка) и два средња (или humaniora), поетике и рето- рике (уметности). Искључиво су академије могле да држе часове из виших дисциплина филозофије и теологије (науке).

У суштини, управо je овај модел одабрао Могила за своју школу, мада га je морао мењати да би га прилагодио потребама православне доктрине. Могилин рад ce наиз- глед темељио на парадоксу: настојао je да ревитализује и уздигне православље, које je одавно запало y фазу апатич-

58 3. И. Хижњак (3. И. Хижнлк) и B. К. Манкивски (В. К. Манмов- сбки и ) говоре о студентима из Белорусије, Молдавије, Влашке, Бугарске, Босне, Далмације, Црне Горе, Грчке и Србије (2003: 148). Осим тога, на- учници ce прилично слажу y погледу бројности: школске 1736/37, на при- мер, од 367 студената 127 субили странци; наредне године 1737/38. стра- наца je било 122 од укупно 494 ученика (Петров 1904a: 1-2; Прибићевић 1905: 248; Јовановић 1926: 19).

59 Језуитска педагогија je строго дефинисана y Ratio Studiorum-y коју je 1585. увео Клаудио Алварез (Claudio Alvarez), пети виши генерал Дру- штва Исусовог, y којој су духовни идеали комбиновани са чврстом васпит- ном методологијом.

КИЈКВ 57

ности и било жртва нових верских струја са Запада, уво- дсћи неке елементе својствене западној педагошкој тра- дицији. Такав избор делује двоструко парадоксалан ако знамо да je на Западу схоластика већ била превазиђена: кад je преко језуита из Пољске стигла y Кијев, већ je била изгубила много од своје свежине и непосредности, до те мере да су ce чак и интелектуална спекулација и истражи- вање свели заправо на неколицину сигурних базичних постулата. Па ипак, иако делимично пресахнуо, језуитски метод ce показао управо онакав какав je био потребан сло- венском православљу, још увек зависном од већ застареле византијске традиције.

Курикулум који je развио Могила, латински y форми a православан y суштини, уведен je y Кијев и поздравл>ен највећим почастима 1632. и представља без сумње најтрај- није наслеђе које je легендарни оснивач оставио својој школи: на дуже стазе, добробити од културне револуције коју je он покренуо није имао само Кијев, већ уопште чи- тава Slavia Orthodoxa.

*

Кијевска школа je нудила академске студије y трајању од дванаест година, подељене на осам нивоа или разреда. Ha првом нивоу (званом fara или analogia) училе су ce осно- ве црквенословенског, пољског и латинског језика. Други, трећи (gramatica) и четврти ниво (sintaxa) били су посве- ћени учењу латинског језика и катихизиса. Пети ниво ce називао poetica, шести retorica. До ове тачке за сваки ниво je била предвиђена само једна година наставе. Последња два разреда, filosofia и teologia, уведени y Кијев тек 1680, грајали су први две, други четири године и наравно били најзахтевнији. Овде представљени курикулум био je y упо- треби (не без варијација) до реформе која je уведена кроз Духовни регпамент (1721).60

60 Академија je имала и часове хорске музике, графичке уметности и геометријекојујеувеоТ. Прокопович 1709. Завишедетаљауп. Вишнев- скии 1903: 96-278 и Sydorenko 1977: 107-134.

58 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

Практична примена курикулума постизала ce путем три стандардне академске вежбе, односно предавања (lectio),61 расправе (disputatio)62 и понављања (repetitio),63 које су си- стематски извођене. Уопште, све активности y Академији смењивале су ce с крајњом регуларношћу: предавања су ce држала од 6 до 10 часова пре подне и од 13 до 17 часова после подне; четвртак je био дан за рекреативне активно- сти и друга „корисна занимања“, међу којима и позори- ште;64 субота je била дан за провере и расправе; и коначно недеља, дан за одмор и молитву. Taj систем je важио чита- ве школске године која je почињала 1. септембра и завр- шавала ce почетком јула (Петров 1895: 239-240; Голубев 1901: 21-22).

Усмене или писмене испите често су замењивале декламације и расправе, поготово последњих година. За разлику од осталих завода, Кијевска академија није изда- вала дипломе ограничавајући ce на признавање „ретор- ског“, „филозофског“ и „теолошког“ степена (Sydorenko 1977: 133-134).

*

61 Lectio je обично држао професор на основу занатски припремље- ног и пажљиво структурираног уџбеника који су ђаци често y целости преписивали.

62 Типична за школски метод, disputatio, била je усредсређена на теме филозофског или теолошког типа и могла je бити приватна и ли јавна: приватне расправе држале су ce y разреду сваке недеље, јавне два пута годишње y присуству публике. Често су ce резултати јавних расправа објављивали y форми тезе. Сучељавања су ce водила на латинском (Голубев 1901: 23).

63 Repetitio je такође могла бити јавна или приватна: y првом случа- ју највише ce ради ло о понављању научене грађе пред тутором; y другом случају ученици су пак морали да припреме проповеди y којима ће истаћи своје реторичке и литерарне вештине.

64 Kao y језуитским школама, y ствари, и y Кијеву je курикулум пред- виђао сценску поставку позоришних текстова које су писали наставници поетике и реторике y сарадњи са својим студентима. Драме су најчешће биле на црквенословенском (и понекад на пољском), са комичним међу- играма на народном језику. Ликови су ce базирали превасходно на жи- тијима, апокрифној грађи и одломцима из Светог писма (уп. Lewin 1981, 1984,1985).

к и ј | ;в 59

11рви разред, под називом/ага или analogia, трајао je годину дана и подразумевао je учење основа латинске лек- i ике уз коришћење вишејезичног фразеолошког речника.65

После разреда analogia следила су три граматичка раз- реда, под називом infima, media (или gramatica) и suprema (или sintaxa) који су такође трајали no годину дана. Ha иредавањима су наставници (,,даскали“) користили уџбе- IIик De Institutione Grammatica Libri Tres португалског је- зуита Емануела Алвареза (Emmanuel Alvarez, 1526-1582). ’ I екст којим су ce служили језуити y Пољској постао je једин- ствени текст и y Кијеву до 1721. када je наредбом Светог синода напуштен. Учење Алваруса (како су га звали ђаци) било je употпуњено другим уџбеницима вежби. Превођење, na пољском и латинском, сматрало ce кључним, a обрађи- вали су ce историјски и географски текстови на латинском језику (Вишневскии 1903: 89-176). У лектири je велика па- жња посвећивана грчким писцима, посебно византијској матристици и хронистици, што je било y потпуности су- протно језуитској педагогији. Учење je било делимично успорено услед недостатка књига: једино ученици прве године нисупоседовали своју копију Алваруса и могли су, дакле, да ce служе искључиво белешкама са предавања. Ипак, успех je био изузетан, толики да су ce до треће или четврте године сва предавања, расправе и вежбе водили искључиво на латинском.

Осим латинског, остали језици на Академији били су грчки, црквенословенски и пољски, уз променљиву срећу и примене y различитим епохама.66

При оснивању школе грчки, лингва франка украјин- ских братстава, ушао je no праву y кијевски курикулум: ако ce латински, који je сматран језиком модерне мисли, кори-

65 Ниво који ce тражио од студената на првој години je варирао: док су y Могилино време уписани ђаци били лишени чак и најминималнијих лингвистичких вештина, већ од друге половине XVII века тражена су основна знања из граматике и аритметике, поред минималног познава- ња Алварезовог уџбеника латинског (Вишневскии 1903: 102-103).

66 Од 1738. учили су ce и хебрејски и немачки, иако као изборни пред- мети (Sydorenko 1977: 107-134).

60 ЦКНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII BEKA

стио за званичну преписку (језик adforum), грчки je и даље остао језик верских обреда (језик ad chorum). Упркос томе, учење грчког je ипак брзо пало y заборав (Horak 1968:128).

Црквенословенски, y локалној редакцији, учио ce y првим разредима на основу Граматике М. Смотрицког (1619) уз помоћ Лексикона Лаврентија Зизанија (Лаврентш I. Зизанш) (Вилњус 1596). Учење црквенословенског јези- ка било je основно пошто ce он користио y настави веро- науке. Најпре je стандардни текст био Могилин катихизис, Собрание короткоп науки об артикулах вери православних кафолических христиан, познат и као „Кратки катихизис1 (1645). Године 1665. замењен je разрађенијом верзијом на народном украјинском коју je наводно написао нови ректор Кијевске академије, Варлаам Јасински (Варлаам Лсинсбкии), и која je затим преведена на латински и уврштена y пое- тичку расправу Fons Castalius (1702); (уп. Петров 1895:223).

Трећи употребни језик на Академији био je пољски, којим ce обично служило за писање и објављивање: y ства- ри, био je то омиљени језик украјинске полемичке књи- жевности. Тек y XVIII веку употреба црквенословенског и украјинског истиснула je пољски који ce учио до 1778 (Lužny 1984: 132-133).

Употреба латинског и пољског y настави je, међутим, наилазила на сталне критике православних зилота, језу- ита и унијата. Ономе ко би га упитао „на что латинское и полБское училшце заводите, чего y нас дотуду не бмвало и спасалисБ*, Могила je одговарао да као што je за литур- гију и веру неопходно познавање грчког и црквенословен- ског, тако су за политичко деловање неопходни пољски и латински чије ће учење омогућити православцима да ce бране од противничких напада y верским расправама.67

67 У речима Могилиних опонената одзвањају речи полемисте Ивана Вишенског (1ван Вишенсвкии), који je крајем XVI века писао о московском назадњаштву: „чи не лепше тобе изучити часословец, псалтвфи, охтоих, апостол и Евангелие, и иншими церкви своиственнмми, и бмти простмм богоугодником и ж и зн б вешнуи получити, нежели послгнути Аристотелл и Платона и философом мудрмм c r в ж и зн и сеи звати, и в геену от’ити?“ (Lewitter 1948: 417).

K H J l ' H 61

*

Два средња разреда (humaniora) поетике и реторике 11 редстављала су најкреативнији део курикулума Акаде- мије и били су комплементарни: ученик који ce прибли- жавао поетици био je већ довољно припремљен на тешко- lie латинског да би ce одважио на писање елегантне прозе и стихова, док ce разред реторике усредсређивао на умет- пост елегантне и елоквенте комуникације. У оба разреда остављано je много простора за практичне вежбе: писање ei i играма, ода, елегија и панегирика y разреду поетике, те расправа међу ученицима y разреду реторике, за чију су ce припрему напамет учили читави одломци из текстова аитичких писаца који су ce затим рецитовали y разреду или пред публиком. Предавања су држана искључиво на лагинском, док су ce на вежбама смењивали латински, пољ- ски, црквенословенски и украјински народни језик.

Иако je била усмерена на припрему „бранитеља пра- нославља“, настава поетике и реторике y Кијеву развила je нове идеје које су обновиле литерарни систем покренув- N i и, како ce говорило, праву „културну револуцију“: дакле, Академија није била само школа, већ права лабораторија књижевне теорије чије су ce расправе најпре рашириле y y крајинским земљама, a потом y великом делу словенско-ви- зантијске области (Sydorenko 1977: 125; Lewin 1980: 264).

X-

Студије поетике трајале су годину дана и биле подеље- I ie на два дела. У првој серији предавања обрађивао ce општи појам „поетике" уз тачно одређивање садржаја, главних карактеристика и инструмената (de subsidiispoeseos), аутен- тичан „арсенал“ слика и израза из класичне митологије и античких писаца. Други део je задирао y суштину материје: иредавања су ce бавила теоријом жанрова (епика, коме- дија, трагикомедија, елегични или буколички епиграми), са посебном пажњом посвећеном поетским формама мо- ралне или верске садржине (Sydorenko 1977: 115).

62 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

Попут свих осталих дисциплина и поетика ce преда- вала на основу уџбеника самих професора, који су писани веома истанчаним латинским језиком: y Кијеву je крајем XIX века бројне такве уџбенике пронашао научник Н. И. Петров који je показао њихову дубоку везу са западним изворима, поготово са уџбеницима пољских језуита, y по- гледу унутрашње организације, садржаја и сврхе.68 Са сво- је стране, језуити су преузели теорије античких учитеља, посебно Аристотела, Хорација, Вергилија и Овидија. Ари- стотелова Поетика и Хорацијево Песничко умеће, проуча- вани управо на основу језуитских расправа, постали су во- дећи текстови на Могиљанској академији, као и латинске расправе М. Тј. Виде (Marco Gerolamo Vida), Ј. Понтаноа (Jacopo Pontano) и J. Ц. Скалиђера (Julius Caesar Scaliger). Посебно cy били цењени и пољски аутори, поготово Јан и Пјотр Кохановски (Jan Kochanowski, Piotr Kochanowski)69 и Самуел Л. Твардовски (Samuel L. Twardowski),70 док су за практичне вежбе као примери често коришћене поеме на латинском Мациеја К. Сарбијевског (Maciej K. Sarbiewski),71

68 Књига Ja. М. Стратија (Л. М. Стратш), В. Д. Литвинова и В. A. Ан- друшког Описание курсов философииириторики профессоров Киево-Мо- гиллнскоп академии (1982) описује наставуреторике и филозофијеу Кијеву y XVII и XVIII веку на основу текстова који ce чувају y архиву Централне библиотеке украјинске Академије наука. Поред њих ту су и студије T. В. Буланине (1984) која je, на основу докумената нађених y архивима y Москви и Санкт Петербургу, анализирала додатни корпус расправа кијевског по- рекла (теолошких, филозофских, реторичких и поетичких, y рукопису и штампаних), пронађених далеко од Alma mater. Сликуупотпуњују мо- нографије В. М. Ничик (1983) и В. П. Масљука (В. П. Маслкж, 1983), при чему je ова последња посвећена утицају тих уџбеника на развој украјинске барокне књижевности.

69 Кијевљани су Јана Кохановског сматрали песничким узором и његова дела су често коришћена као илустрација различитих типова сти- ховних структура: на њих ce позивало y свакој дискусији о креативној пое- зији, читао ce његов псалтир и рецитовале његове кратке песме и риме (тзв. fraszkiy, уп. Lužny 1984: 131 и Lewin 1988.

70 Дела Самуела Твардовског читала cy ce и цитирала не само због својих литерарних врлина, већ и због моралне вредности и актуелних тема, попут, на пример, пољско-козачког рата (tužny 1984: 132).

71 Кијевски професори служили cy ce делима Мациеја Сарбијевског за илустровање жанрова као што су ода, епска песма и епиграм, као и за анализу стилских проблема (tužny 1984: 127, 132).

КИЈКВ 63

„пољског Хорација“, проповеди Пјотра Скарге (Piotr Skarga) и дела пољске историографије.72 Веома ретко ce прибегавало 11 римерима на црквенословенском или на локалном језику.

Разнолике и понекад опречне „увезене" поетике сто- 11 и ле су ce на крају y једну изванредну и фасцинантну син- тезу класичних, ренесансних, барокних и неокласичних теорија опремљених хиљадама цитата. У суштини, кијев- ски професори су конципирали карактеристике и задатке поезије угледајући ce на начела ренесансе и њене касно- класичне корене: y складу са тим начелима, сматрали су да je поезија, уз поштовање тачно дефинисаних правила композиције, морала не само да освоји читаоца, већ да му истовремено пружи обрасце етичког понашања. Истраја- ва, дакле, дидактичка улога књижевности чији задатак није само docere већ и delectare y складу са хорацијевским правилом unire utile dulci.

У поетској пракси осећала ce снажна лимитираност сложеним и уређеним језуитским схоластицизмом који je придавао велики значај елеганцији и вербалности и као гакав временом постао мање спонтан и оригиналан: ки- јевски песници бавили су ce језичким финесама и играма речи тежећи више концептуализму него сентиментализму (tužny 1966b). Највише практиковани родови били су акростих и „радознали" стих, y једној разноликости фор- ме која je ишла од „једноставних" квадрата или пирамида до апстрактнијих арабески (ЧижевсБкии 1956: 255-273).

Суштинске промене десиле су ce након 1705. када je настава поетике поверена Теофану Прокоповичу, изван- редном песнику и теоретичару, публицисти, верском вођи и државнику:73 према пољском научнику Ришарду Лужном

72 Да би нагласио улогу Пољске као посредника y преношењу запад- не културе y Русију, 1966. године je пољски научник Р. Лужни (R. tužny) иреузео уџбенике поетике које je евидентирао Н. И. Петров и из њих из- вукао и анализирао све текстове пољског порекла концентришући ce на радове Л. Барановича, С. Полоцког (Симеон Полоцћкии) и Т. Прокоповича (Lužny 1966b).

73 О Теофану Прокоповичу као професору Кијевске академије уп. Stupperich 1941.

64 ЦЕНТРИ СРГ1СКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

та година обележава почетак XVIII века за историју Ака- демије (1984: 129). Прокоповичев уџбеник поетике, под насловом De artepoetica libri III (1705, објављен 1786),74 раз- ликује ce од осталих текстова насталих y Кијеву no ино- вативном приступу којим аутор скицира своју естетску позицију постављајући ce као критичар како традиције тако и „савремених“ писаца.75 Прокопович ce ослањао на стандардну теоријску грађу (теорије М. Тј. Виде, Ј. Понта- ноа и пре свих Ј. Ц. Скалиђера), али и укључивао многе делове из савремених дела међу којима и из властитих спи- са на латинском, пољском и народном језику. Прокопови- чев уџбеник постао je саставни део кијевске традиције: његови следбеници преузели су његову методологију, бри- љантан критички приступ текстовима76 и ставове о савре- меној литератури.77 Од двадесетих година XVIII века, од- носно од кад су и његови стихови ушли y кијевске уџбенике поетике као примери практичних вежби, Прокопович je и câM постао класик (tužny 1966a: 52).

A ko je предмет поетике, као што смо видели, да забави и подучи, сврха реторике састоји ce y томе да убеди слушао- ца. Дакле, реторика je сличнија науци, пре него уметности, будући да ce не темељи на подражавању, већ на логици, аргументацији и демонстрацији.

У Кијеву je настава реторике била подељена на тео- ријски и аналитички аспект градива. Теоријски део на- ставе био je структуриран према класичном распореду

74 За дубљу анализу Прокоповичевог уџбеника погледати студије: Eužny 1966a и 1984, и Ferrazzi 1992. За целокупан текступ. Ф. Прокопович, Сочиненил (1961), који je уредио Игор П. Ерјомин (Игорв П. Еремин).

75 У пољској хомилетици и барокној поезији, навелико присутној y Украјини, критиковао je, на пример, сувише извештачен стил (Lužny 1984: 130).

76 Прокопович je, на пример, канонизовао изучавање Тасовог Осло- бођеног Јерусалима, поеме којуje он приближавао Бнејиди, y преводу Пјо- тра Кохановског (Eužny 1966a: 49).

77 Према Прокоповичу „уживање и сазнајни раст чине неопходни циљ поетског стварања“ (Ferrazzi 1992: 128): песник пева о историјским личностима не да би пружио просте појмове попут историчара, већ да би образовао кроз причу о чињеницама (Lužny 1966a; 1984).

КИЈНН 65

ередњовековнихуџбеника: inventio (изображение), dispo­sa io (располежение), elocutio (вћфажение), memoria (вос- иоминание) и pronuntiatio (произношение). У аналитичком дслу прибегавало ce пак бројним примерима из дела мај- стора реторике: омиљени класични модели били су Ци- цсрон, Квинтилијан и Аристотел.78

И y погледу уџбеника реторике кијевски професори угледали су ce на језуите ограничавајући ce углавном на резимирање њихових дела. Тако прилагођени текстови, који су до нас дошли углавном y рукописном облику, оса- времењивани су и проширивани увођењем реторичких теорија из ренесансне и барокне епохе: такво прерађива- ње посебно je очигледно y одељцима посвећеним употре- би тропа y којима наилазимо на кабалистичке амблеме и песме, магичне квадрате и ребусе, загонетке и анаграме, елементе који откривају хуманистички карактер датих рукописа који нису били осмишљавани само за црквене сврхе (Грдинић 1985: 202).

Међу малобројним оригиналним уџбеницима наста- лим на Академији треба ce присетити уџбеника Ивана Гаљатовског и Теофана Прокоповича. Први, под насловом Наука, або способзложеннл казаннл, био je кратак прируч- ник реторичких формула написаних на народном језику и допуњен збирком хомилија, Кточ разум етл (1659). У Прокоповичевој расправи De arte rhetorica libri X осећа ce пак покушај аутора да ce ослободи језуитског обрасца да би ce вратио типичнијим православним формама, y скла- ду са византијском традицијом Јована Дамаскина (tužny 1966b: 72-76).

И y настави реторике Кијевљани су довели схоласти- цизам до крајњих граница: проповеди Стефана Јаворског, на пример, биле су мета бројних критика за извештаченост од стране његових следбеника, иако су са формалне тачке гледишта биле беспрекорне. Међутим, мало њих ce могло надметати y високопарности и изразито помпезном стилу Прокоповичевих беседа (уп. Морозов 1880; Šerech 1954).

78 Уп. Петров 1895:225-226; Вишневскии 1903:86; Грдинић 1985:202.

66 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII BEKA

Уопште узевши, између XVII и XVIII века Академија није изнедрила световне беседнике достојне помена: y епохи љутих доктриналних сукоба, реторички разред je служио као вежбаоница за будуће полемичаре због чега су y рето- ричкој уметности изврсност показивали искључиво цркве- ни људи и то посебно Лазар Баранович, Антониј Радиви- ловски (Антонш Радивилова>кии), Симеон Полоцки и Димитриј Туптало-Ростовски (Димитрш Туптало-Ростов- сбкии), поред наравно већ наведених И. Гаљатовског, С. Јаворског и Т. Прокоповича.

Треба нагласити да распрострањеност реторичких уџбеника Кијевљана није остала ограничена само на Укра- јину, већ je временом обухватила много шире географско подручје које ce протезало до централне Европе и Јужне Славије: y ствари, од педесетих година XIX века пронађено je на територији Пољске, Русије и Украјине око шездесет реторичких уџбеника насталих y кијевској школи и кори- шћених ван Академије који обухватају и рукописе откри- вене на српској територији, пристигле y садашњу Војводи- ну захваљујући украјинским учитељима који су радили y „славенској школи" y Сремским Карловцима између два- десетих и тридесетих година XVIII века (Грдинић 1985:203).79

*

Виши академски разреди филозофије и теологије, зва- нично уведени 1680, чинили су врхунац кијевског кури- кулума.

Студије филозофије на Могиљанској академији траја- ле су три године: на првој години проучавале су ce логика и дијалектика, на другој физика, a на трећој метафизика.

79 Рукописи ce чувају y Библиотеци Матице српске, Народној би- блиотеци Србије, Аустријској националној библиотеци и библиотеци Универзитета y Нотингему. Осим ових, ту су и Реторика Јована Рајића, састављена према кијевском моделу и штампана 1861, поред других ру- кописа на украјинском језику који ce тренутно чувају y Народној библи- отеци Србије (Грдинић 1985:203). Уп. такође: Пратриђе 1972 и Павић 1979. Рајићев уцбеник je недавно доживео критичко издање које je уредио Н. Ристовић (Рајић 2013).

КИЈР.В 67

Лристотел je представљао неприкосновени ауторитет y програмима Академије, a постојала je посебна склоност ка његовим логичким и психолошким списима науштрб молитичкихи научних (Петров 1895: 577; Голубев 1901:25). Анализа уџбеника из филозофије, којима су ce служили украјински професори, показала je да су ce лекције темељи- ле готово искључиво на секундарним изворима, односно коментарима текстова филозофа, међу којима ce налазе ту- мачења Томе Аквинског, Авероеса, Авицене, Јована Дунса Скота (Johannes Duns Scotus) и Вилијама Окамског (William of Ockham). Осим логике и физика (или филозофија при- роде) проучавала ce на основу Аристотелове Физике, којој су ce придруживали елементи космографије, астрономи- је, космологије, психологије и астрологије. Будући да ce за- снива пре на разуму него на откровењу, метафизика je пак привлачила знатну сумњу кијевских православаца, тради- ционално блиских византијској мистици, за које су откро- вење и постојање Бога били чисти чин вере. У XVIII веку Декарт (René Descartes) je прогресивно заузео Аристотелово место као линија водиљау настави филозофије. Проценив- ши мисао француског филозофа сувише радикалном, Све- ти синод je 1752. наметнуо филозофски систем Немца Кри- стијана Волфа (Christian Wolff, 1679-1774), који ce темељио на логици, космологији и природној теологији (Вишневскии 1903: 175-268; Sydorenko 1977: 127).

Што ce тиче уџбеника којима су ce служили профе- сори филозофије, до нас je стигао обиман корпус рукопи- сних расправа који датира из периода 1639-1642. y којем ce реконструише историја филозофске мисли од постсред- њовековне епохе до просветитељства. У њему je много простора посвећено делима класичне антике (Аристотел, Платон, Птоломеј, Епикур, Демокрит) и хришћанским ми- слиоцима (Ориген, Августин, Тома Аквински), све до нај- модернијих - Коперника, Декарта, Парацелзијуса и Гали- леја. И из анализе ових текстова очигледно je y којој су мери метафизика и логика чиниле средишње језгро сту- дија филозофије y Кијеву (Грдинић 1985).

68 ЦВНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII ИККЛ

У суштини, кијевски професори су били добри y син- тетисању њима стране филозофске традиције, превасход- но католичке матрице, успевајући да пруже својим сту- дентима логичан, систематичан и уређен модел мишљења који ће им омогућити да уроне y бурну и подстицајну за- падну интелектуалну климу. Ha Кијевској академији фи- лозофија je остала само увод y теологију и могуће je да су управо због тога и дела најоригиналнијих мислилаца, по- пут С. Јаворског на пример (аутора трактата Agonium phi- losophicum, 1690), одавала ригидно догматско опредељење. Ни сам Т. Прокопович није умео да покаже посебну ори- гиналност y овом окружењу, иако ce (делимично) удаљио од Аристотела да би ce приближио Беконовим (Francis Bacon) и Декартовим теоријама. Једино je Григориј Сковорода (Григорш Сковорода), звани „украјински Сократ", најна- преднији мислилац образован на Академији, успео да фор- мулише оригиналан филозофски систем.

Кијевски курикулум завршавао ce студијама теоло- гије, најважније науке, која ce бавила систематским про- учавањем доктрине уз помоћ разума просветљеног вером (fides quaerens intellectum). Проучавање те дисциплине и рађање кијевске духовне школе показали су ce неопходним за интелектуално сазревање најпре украјинске, a затим и руске православне цркве (Cracraft 1984: 78).

Према језуитском моделу, y Кијеву су студије теоло- гије трајале четири године и заснивале ce превасходно на томистичкој теологији.80 Избор Кијевљана, ревносних бранитеља православног интегритета, да пригрле идеје Doctor- a Angelicus-a чини ce оправданим ако ce узме y об- зир ситуација y којој ce налазила источна црква y XVII веку: није их ка доктрини Суме гурнуло само сиромаштво касне византијске теологије - које je одредило „кризу ру- ског византизма y XV и XVI веку“, да парафразирамо речи Георгија Флоровског (Флоровски 1997:13-43) - и очигледан недостатак ефикасног теолошког модела, већ превасходно

80 Први течај теологије држао je Могила између 1642. и 1646.

КИЈЕН 69

ropyha потреба да ce суоче са одличним резултатима које je католичанство постигло y украјинским земљама. Инте- лектуална енергија кијевских теолога, стављена на тешку мробу кроз исцрпљујуће догматске полемике y којима су морали да ce сучеле са схоластичком традицијом Запада, извукла je, дакле, нову снагу из сусрета са „докторима ка- толичке науке“: кијевски професори могли су да критику- ју или исправљају Тому Аквинског и његове следбенике исговремено ce дивећи његовој рационалној чистоти, ве- личанственој методологији и интелектуалној моћи (Sydo- renko 1977: 130).

У извесној мери, y једном подручју традиционалног сукоба између католичанства и православља, дух Кијевске академије je тако успео да створи једно конфесионално окружење које je било мање непопустљиво, a више отво- рено ка дијалогу. Темељни концептуални систем који je омогућавао такво сучељење ослањао ce на идеју да je „ла- тинска" наука ипак полазила од „грчке“: тиме je грчко-ви- зантијска традиција ипак била потврђена и служила као оправдање за отварање према другачијем културном уни- верзуму (tužny 1966; Стратш и др. 1982).

Опште карактеристике студија теологије y Кијеву из- међу 1689. и 1751. могу ce резимирати на следећи начин: на методолошком нивоу истиче ce снажан схоластички карактер који ce огледа y употребном језику (латински), y пракси (базираној пре свега на disputatio) и y садржајима; што ce тиче пак циљева примећује ce сталан (али не увек и успео) труд да ce очува, (ре)дефинише или потврди специ- фичност православне доктрине; коначно, y погледу садржа- ја очигледна je тежња наставника да уз мало варијација прате рад својих претходника, пре свега од 1720. године.81

Наслови уџбеника који су коришћени за предавања потврђују да je основа кијевских студија била схоластич-

81 Између 1689. и 1751. наставу теологије наизменично je држало 16 различитих наставника, сви бивши кијевски студенти који су такође студирали на најпрестижнијим европским школама (Вилњус, Познањ, Краков, Париз и Рим); уп. Cracraft 1984.

70 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

ка теологија.82 Привилеговани модели били су велики учи- тељи католичког догматизма античког и средњовековног доба, попут Алберта Великог, Јована Дунса Скота, Робер- та Белармина (Roberto Bellarmino) и Франциска Суареза (Francisco Suarez), поред већ поменутог Томе Аквинског.83 Разумљиво je да ce поготово y првим годинама много освр- тало на пољску теолошку школу, поготово на Praelectiones Phïlosophicae е Praelectiones Theologicae језуите Томаша Мло- ђановског (Tomasz Mlodzianowski, 1622-1686) (Cracraft 1984: 75). И y овом случају изузетак je Т. Прокопович, који ce слу- жио и протестантским текстовима (нпр. лутерана Јохана Ф. Будеуса [Johann F. Buddeus]) y писању својих расправа (Голубев 1901).

Ha нивоу садржаја кијевски теолози су привилегова- ли спекулативне и полемичке аспекте дисциплине (theo- logia controversa) често цитирајући учитеље модерне поле- мистике (Петров 1895: 575-576). Кијевске студије теологи- је прилагођавале су ce y ствари потребама источне цркве, која je већ била интелектуално неспремна y односу на реформацију, те ce доиста нашла y још једном тешком тре- нутку кад je Украјина подељена надвоје, са православци- ма и католицима (или протестантима) на опречним стра- нама. Почевши дакле од списа Симеона Полоцког (Венец eepbi кафолическин) до прослављеног К ам е т eepu Јавор- ског (Москва 1728), највећи део радова насталих y Кијеву састојао ce од често критичких коментара католичих те- олога.84 Да би своје аргументе подржали, кијевски теоло- зи су често тражили „помоћ" y делима модерних аутора,

82 Неки примери: Tractatus theologiae scholasticae et controversae, Theologia teoretica de Deo uno et trimo, commentariis et disputationibus scholasticis illustrata, Theologia scholastica ... de sacramentis (Cracraft 1984: 74).

83 Учестало прибегавање западним делима унело je неке „аномали- је“ y кијевску теологију, као на пример превасходно позивање на оце западне цркве уместо на оце источне цркве, или на догађаје из историје католичке цркве пре него из православне (Cracraft 1984: 76).

84 Верски фактор ce често сукобљавао и са националним: чак и y уџбеницима из теологије примећује ce већа свест аутора који ce одређу- ју не само као православци већ као „Роксолани" да би ce разликовали од Пољака/ „Сармата” (Cracraft 1984: 79).

КИЈЕИ 71

чак и друте вероисповести: Т. Прокопович, на пример, који je био професор теологије између 1710/11. и 1716, на- мадао je „Латине" користећи ce бројним аргументима из 11 ротестантске теологије, док ce Јаворски често описује као иајближи позицијама римокатолика.85

Колико год je значај теологије кијевске матрице са историјско-културног гледишта неоспоран, треба приме- тити да, као и y филозофији, и y теолошкој сфери кијевски 11 рофесори нису успели да формулишу оригиналан систем. 11онекад до крајности гурнута воља да ce путем разума осве- тли хришћанска догма довела je коначно до екстремизаци- јс схоластицизма (theologia scholastica),86 чиме je деловање кијевских интелектуалаца било изложено бројним крити- кама, посебно од стране руске православне школе између краја XIX и почетка XX века. Георгиј Флоровски (Георгии И. Флоровскии), на пример, овако дефинише карактер ки- јсвске школе:

Формирала ce школска традиција, никла школа, али ce није формирао духовни и стваралачки покрет. Форми- рала ce опонашајућа и провинцијална сколастика, управо „школско богословље", theologia scholastica. To je означа- вало неки нови степен религиозно-културне спознаје [...] Видокруг кијевских ерудита био je доста широк, веза са Европом je била врло оживљена и до Кијева су лако дола- зиле вијести о новим покретима и трагањима. Па ипак, цио тај покрет био je осуђен на пропаст. To je била псеудо- морфоза религиозне спознаје, псеудоморфоза православне мисли (Флоровски 1997: 72).

Ипак нема сумње да je Кијевска академија заслужна за увођење „академске теологије“ y словенски православ- IIи свет: y извесној мери може ce рећи да су украјински и

85 CâM Прокопович, између осталог, написао je y Духовном регла- менту да наставник теологије може да тражи подршку y текстовима „друге вере“ све док не показује „поверење“ y њихове идеје (Верховскии 1916, 2: 55).

86 Једини изузетак y том смислу представља Могилино дело Пра- нославное исповедание вери, настало као покушај организовања учења јована Дамаскина y један шири теолошки систем.

72 ЦЕНТРИ СРЛСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

руски православци научили да размишљају, теолошки и академски, y Кијеву. У општијем смислу, рођење правог „академског духа“ било je значајно не само за историју Ки- јева или Украјине, већ и за Русију и за све народе који су долазили y додир са кијевском културом:

La scholastique de Kiev forgea une pensée claire et disci­pline. Elle obligeât à définir et à justifier. Elle ne rejetatit pas en bloc tout ce qui venait de l’Occident et ne prenait pas devant la science occidentale une attitude d’effroi ou de dédain. Elle incitait les théologiens orthodoxes à utiliser pour leur compte tout ce que la pensée occidentale pouvait avoir de meilleur. C’était en définitive la naissance de l’ésprit académique (Kniazeff 1974: 13-14).87

Дуго времена je Кијевска академија била не само је- дини центар високог образовања за источне православне иароде који je био y стању да ce надмеће са европским стан- дардима, већ и истраживачко-научна и уметничка лабо- раторија која je могла да посредује између западне култу- ре и традиционалног културног система источне матрице. Према С. Т. Голубеву, заслуга Академије лежи y томе што je y свести људи пробудила љубав ка култури смањујући предрасуде и затвореност према спољном свету и показу- јући тако пут напретка (Голубев 1901: 27). Није случајно Петар Велики, иако ce не слажући са многим начелима културе настале y Кијеву, управо одатле црпео елементе за модернизацију свог Царства и реорганизацију Словен- ско-грчко-латинске академије y Москви позивајући к себи бројне наставнике и ученике Могиљанске академије.88 Ши- рење кијевског модела на руским територијама система-

87 [Кијевска схоластика je исклесала чисту мисао и дисциплину. Обавезивала je на дефинисање и аргументовање. Није y целости одбаци- вала све што je долазило са Запада и није имала страх и презрив став према западној науци. Подстицала je православне теологе да y своју ко- рист употребе оно најбоље из западне мисли. To je дефинитивно пред- стављало буђење академског духа].

88 „Словенско-грчко-латинска академијау Москви", пише С. Смир- нов (Сергеи К. Смирнов), „имала je професоре превасходно из Кијева који СУ радили no кијевским уџбеницима и увели y живот московске Акаде-

КИЈКВ 73

тизовано je кроз одредбе Духовног регламента који je пред- виђао отварање сличних завода y свим руским диоцезама (Верховскии 1916; Okenfuss 1973:121). Kao последица тога, до половине XVIII века царство Романових могло je да рачуна на мрежу завода и школа сличне структуре попут Могиљанске академије.89

1.2. Кијевска академија и српска култура y XVIII веку

Kao што смо видели, y првих тридесет година након пресељења y Угарску српско високо свештенство настоја- ло je да народу пружи неопходне инструменте за одржање културног идентитета и конфесионалне кохезије како би ce избегала опасност од етничке и верске асимилације: y том смислу, једини начин да ce одупру систему католичких школа био je да ce српској младежи омогући да прими од- говарајуће стриктно православно образовање. Преко сво- јих најистакнутијих представника, тј. карловачких митро- полита, српско свештенство je деловало према двема смер- ницама: с једне стране припремило je терен за отварање нових школа ступајући y контакт са руском сабраћом и молећи их да међу Србе пошаљу образоване учитеље; с друге je најспособнију младеж слало да студира на Моги- љанској академији y Кијеву с обећањем да ће ce након за- вршених студија млади теолози вратити y отаџбину да предају y новим српским заводима.

• Украјински учитељи и руске књиге међу Србима двадесетих и тридесетих година XVIII века

Долазак украјинских учитеља међу угарске Србе дугује ce пре свега иницијативи митрополита Мојсија Петровића

мије парадигме које су ce y Кијеву одавно примењивале; једном речју, они су из Кијева увезли дух и склоност" (уп. Буланина 1986: 123).

89 И православна црква je пуним рукама захватала из кијевске шко- ле: од 127 епископа које je московски Свети синод именовао између 1700. и 1762. њих 70 били су Украјинци или Белоруси (уп. Харлампович 1914).

74 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII НЕКА

који ce, одлучан да отвори словенску (или словенско-латин- ску) школу y Београду и Карловцима, обратио 1718. године Петру Великом са јасним захтевом да га подржи y области културе: тражио je средства за изградњу цркве и оснивање школе поред дванаест збирки литургијских књига и два про- фесора стручна y настави латинског и словенског језика.90 Мојсија je превасходно забрињавала католичка пропаган- да која je претила његовим сународницима који нису били y стању да бране своју слободу вероисповести.

Не добивши одговор, митрополит je други пут писао цару (20. октобра 1721) са молбом да буде „други Мојсије" и да ослободи Србе од „Египта незнања" (Morabito 2001: 96-97). Ово друго писмо je одмах имало одјека: новац, исти- на, није послат, али што ce тиче књига, Мојсије je добио и више него што je очекивао. Из Русије je 1724. стигло 70 при- мерака граматике Мелетија Смотрицког (у издању из 1721), 10 примерака тројезичног лексикона Фјодора Поликарпо- ва (Федор П. Поликарпов) и 300 буквара Теофана Прокопо- вича, текстови који ће ce употребљавати све до терезијанске реформе 1770.91

Много деликатније питање које je требало решити било je питање учитеља и тек уз велике потешкоће конач- но су пронађена два кандидата, браћа Петар и Максим Суворов. Овај последњи je радио као преводилац при Све- том синоду, савршено знао грчки, латински и немачки и већ имао предавачко искуство из Прага. Стигао je y Карловце 1726. и исте године основао „славенску школу“, прву руску школу међу Србима која je уз разне тешкоће радила до смрти митрополита Мојсија (1730). Школа ce звала Покро- во-богородичина пошто je y њој школска година почињала

90 У свом допису Мојсије je писао да су српске књиге „отели и спа- лили Турци“, да су им римски учитељи досађивали, варали невине и оне који нису били део православног народа да би их натерали да следе њихо- ваучења и постану синови римске цркве (Руварац 1898:147; Грујић 1911a: 101-102; Morabito 2001: 95-99).

91 Прокоповичев буквар и Смотрицковљева граматика поново су штампани y Римнику, буквар 1726,1727. и 1734, a граматика 1755 (уп. Ки- риловић 1955 и Чурчић 2006: 89).

КИЈЕВ 75

I. октобра, y складу са руско-украјинским обичајем (Грујић 1927: 365).

Треба нагласити да су митрополитово дипломатско деловање и прави идентитет Суворова држани y најстро- жој тајности: Суворов je званично био представљен као Мојсијев „лични сарадник", задужен за одржавање зва- ничних односа са руским Синодом.92 Митрополит je био na опрезу како према аустријској влади, која није гледала с одобравањем на руски утицај на Србе, тако и према јед- ном делу српског високог свештенства који му није био наклоњен: Мојсијева културна политика, замишљена као реформа која je требало да исповедање вере код Срба до- веде до своје изворне чистоте на основу проверене компе- гентности и чврстог веровања као и увозом исправних лингвистичких и црквених модела из Русије, наишла je y ствари на противљење доброг дела српског свештенства које ce сматрало угроженим новим московским правосла- вљем.93 Осим тога, познато je да je митрополит поседовао y својој библиотеци примерак петровског Духовног регла- м ен та показавши y више наврата да ce слаже са његовим начелима (Грујић 1914: 113-117).

Документа из тог доба показују дубоку посвећеност Мојсија Петровића проблему школа.94 У једном прогласу од 18. [29] октобра 1727. митрополит објављује другим срп- ским великодостојницима своју жељу да оснује средње школе y Карловцима, Београду и уопште y свим парохијама

92 Занимљиво je нагласити да ни Петар Велики није открио одре- диште мисије замишљајући вероватно да ce нико не би понудо да ce упу- ти y земље y којима су живели Срби сматрајући их „дивљима", a при томе још и на граници са Турским царством (Радојчић 1913: 669-670).

93 У писмима Светом синоду Суворов износи оптужбе против Мој- сија за „латинофилство“ и „унијатизам": ради ce, како пише Розана Мора- бито (Rosanna Morabito), о чувеним и распрострањеним општим местима y источнословенским крајевима везаним за сукобе између схватања запад- ног културног модела, донетог y Московску кнежевину путем рутенског (тј. украјинског), и традиоционалне словенске православне визије грчког порекла (Morabito 2001: 101—102).

94 Хронолошки последњи јесте митрополитов тестамент y ком он поново инсистира на важности образовања (Руварац 1898:187).

76 ц к н т т СРПСК1-: културк x v ii i вккл

митрополије, представљајући између осталог и curriculum studiorum који je câM саставио: y првој години словенски језик (према руском говору) и мало грчког и латинског; y другој години граматика (рускословенски, латински и грч- ки); коначно y трећој години детаљно проучавање грама- тике поред елемената реторике, логике и теологије (Грујић 1908: 101).

По смрти митрополита Мојсија судбина школа пре- шла je y руке његовог наследника, Вићентија Јовановића, који je одмахудаљио Суворова.95 Нови митрополит je отво- рио пут другој фази деловања рускихучитеља међу угарским Србима обраћајући ce директно кијевском архиепископу, Рафаилу Заборовском, и молећи га да пошаље учитеље који су y стању да подучавају српску децу латинском и словен- ском језику и беседништву према наставном систему усво- јеном y Кијеву (Петров 1904: 5; Грујић 1911a: 115-117). Ha захтев je одговорила група младих филозофа и теолога са Кијевске академије који су стигли y Карловце 1733. Између 1733. и 1736. та група, коју je предводио Мануил Козачин- ски, радила je y неколико центара (Карловци, Београд, Оси- јек, Вуковар, као и y неколико малих села на северу Хрватске) реорганизујући српске школе према успешном кијевском моделу.96

Украјински учитељи углавном су радили y три разли- чита типа српских завода: основна „славенска школа“ (нижа

95 Неслагање између Суворова и Вићентија представља слабо осве- тљену тачку српске културне историје: неки аутори наглашавају негативан суд који je Вићентије изразио y погледу Суворовљевог рада и образовања (Грујић 1908), други пак пре наводе разлоге дипломатског карактера (Ку- лаковскии 1904).

96 Уп. Хижннк-Маш>к1всмсии 2003:149. У групи су били такође Петар Падуновски (Петро ПадуновсБкии), Трофим Климовски (Трохим Климов- с бк и и ), Георгије Шумљак и Јован Мјенацки; мало после њих дошли су и Тимотеј Левандовски (Тимофш Левандовсвкии), Јован Ластовицки и Петар Михајловски (задржавам овде српски облик имена као код Грујића 1908: 142). Име Мануила Козачинског (1699-1755), студента филозофије на Мо- гиљанској академији, a затим професора, ушло je y историју српске књи- жевности као име аутора драме Трагедокомедија о Урошу V, изведене 1733. y школи y Карловцима, a која ce сматрала најзанимљивијим делом српског школског позоришта y XVIII веку (уп. Павић 1970:265-270 и Ерчић 1980).

K H JI iH 77

и ниша, ,,граматичка“) и две средње, „славенско-латинска" (|'и м назија y трајању од шест година) и „клирикална шко- ла“, односно богословија, y којој су деца учила основе пра- вославне доктрине и морала („догматм вЂрм нашее, и закон (>ожш“), литургију и свете тајне (Грујић 1911a: 111; Денић 2003:28). После веронауке, главни предмет je био латински језик, али су ce такође учили грчки (два часа недељно) и историја (Јовановић 2007:75). Упркос добрим резултатима иаставници су затражили одобрење да напусте дужност и вратили ce y Русију већ 1738. након смрти Вићентија Јо- вановића.97 С дидактичког гледишта, наслеђе ове школе пре- узела je „латинско-славенска школа“ y Новом Саду, гимна- зија коју je 1731. основао бачки епископ Висарион Павловић, a која je потом подигнута на степен духовне академије.

Најзначајније наслеђе које су украјински учитељи оставили Србима сигурно представљају усвајање цркве- нословенског језика руске редакције и руске школске књиге.

Kao што je познато, са лингвистичког гледишта XVIII век представља тренутак транзиције за српску културу, растрзану између традиционалног, словенско-православ- ног елемента и жеље за афирмацијом властитог националног идентитета.98 Књижевни језик којим су ce y својим делима

97 Остала je тада само основна школа која je радила још дванаест година (дакле до 1749) под вођством ђакона Петра Рајковића. Половином XVIII века почело je ново доба y историји карловачких установа: нови митрополит, Павле Ненадовић, добро je познавао стање школског систе- ма - y периоду 1732-1733. обишао je све епархије no налогу Вићентија Јовановића да установи ниво образованости свештеника - na je одмах створио тзв. „клирикални фонд“ за оснивање нових школа и наредних година ce више пута обраћао својим сународницима с циљем да их упо- зори на значај школовања деце. Трудећи ce готово пуних двадесет годи- на да развије не само занемарену карловачку школу него и да повећа број основних и средњих школа уопште, митрополит Ненадовић je добио веома добре резултате, нарочито y време кад je Јован Рајић био ректор „Архиепископско-митрополитског гимназијума“. За више детаља о де- ловању митрополита Ненадовића на ширењу образовања уп. Кири ловић 1956 и Јовановић 2007: 76-78.

98 За више детаља no питању књижевног језика погледати студије: A. Белић 2006, A. Младеновић 1989, R. Morabito 2001 и Н. И. Толстои 2004. наведене y библиографији. Розана Морабито, поготово, предлаже интересантно тумачење односа између различитих изражајних нивоа

78 (кн т р и c i 'iic K H КУЛТУ1Ч-: x v ii i пг.кл

служили највећи писци епохе представља плод једног кул- турног процеса који je трајао вековима, услед чега je на срп- ској територији језик културе одувек био црквенословенски y српској редакцији (српскословенски), a затим прогресив- но и y руској редакцији (рускословенски), која ce сматрала „чистом“ формом „славенског", језика класичне традиције православних Словена. Отварање славенско-латинске шко- ле y Карловцима и рад украјинских учитеља само су убр- зали време y том правцу: рускословенски, који je усвајан готово систематично од петровске епохе и који су младим Србима предавали најпре Суворов, a потом Козачински и други, постао je убрзо језик којим ce служила локална елита y свим сферама друштвеног живота, тј. администра- тивном, бирократском и уметничко-књижевном. Са митро- политима Вићентијем Јовановићем и Павлом Ненадовићем рускословенски je издигнут на степен новог званичног језика српске цркве, уз пратњу латинског, y једној присил- ној двојезичности.

Разумљиво je да je рускословенски, необично близак књижевном руском те епохе (односно црквенословенском руске редакције), временом упио све знатнији број локал- них домаћих елемената. Из прогресивне „србизације“ ру- скословенског - која ce најпре тицала изговора (и то по- себно после повратка украјинских учитеља y домовину), дакле лексике, и коначно морфологије, y једном процесу који je y потпуности био сличан оном који je довео до на- станка различитих редакција црквенословенског - настао je славеносрпски, како су га називали српски писци те епохе," који лингвисти често описују као „мешовити“ или 99

списатељског система базираног на критеријумима пре функционалног него генетског типа.

99 Израз je јасан: термин „славеносрпскизадржава назив који упо- требљава црквенословенски („славенски језик“) позивајући ce на при- падност великој породици православне Славије и тражећи за себе исти положај као и други словенски народи. Термин „српски“пак изражава специфичност и жељу за афирмацијом властитог националног иденти- тета који je управо y то доба тежио да ce потврди. О пореклу термина „сла- веносрпски“ уп. Младеновић 1989: 94-100 и Morabito 2001: 25-28.

КИЈНВ 79

„хибридни" језик.100 У многим случајевима сами аутори су мешали, често чак y истом тексту или делу, народни језик са „ученим“, тј. рускословенски и славеносрпски, y једној комбинацији „узуса писмености" на које ce није гле- дало као на опречне системе већ пре као на различите ре- гистре истог језика (Morabito 2009).

Што ce пак књига тиче, осим већ наведених текстова Смотрицког, Поликарпова и Прокоповича, које су укра- јински учитељи систематски користили, a српски студенти навелико копирали, 1732. године успостављена je искљу- чива употреба руских или кијевских издања литургијских текстова који су од Московског сабора 1655. једини сма- трани валидним. Присуство руских књига међу Србима имало je, дакле, позамашну традицију: источнословенске књиге су већ под турском доминацијом биле веома рас- прострањене, потом ce од тридесетих година руски модел толико брзо ширио да je успео да захвати целокупан срп- ски културни живот барем до школске реформе Марије Терезије.

Убпште узевши, та русификација српске културе од- говарала je на потребу да ce учврсте традиционални, право- славни и црквенословенски темељи, те да ce они супротста- ве вредносном систему аустријског, западног и католичког друштва: образовање и верски живот Срба били су стога организовани према руском обрасцу y циљу успоставља- ња једног ефикасног културног система који ће Србима омогућити да ce одупру притисцима развијеније средине. Ослањање на књигу и тиме на руску културну традицију, y окружењу y којем je верски и национални идентитет био под сталном претњом, представљало je такође покушај да ce очува постојање заједничке црквенословенске баштине која je потицала из поствизантијске традиције.

Изненађујуће je да je петровска књижевност, богата потребама за обновом и надахнута реформаторским на-

100 Морабито радије говори о „начину писања“ или „узусу писмено- сти“ (Morabito 2001:13, фуснота 15). О славеносрпском уп. и Младеновић 1989: 75-93 и Толстои 2004: 53-62.

80 ЦКНТРИ CI’ IICKIi К У Л Т У l'H X V III ВККА

челима која су понекад ишла против традиционалног цркве- ног монопола над културом, имала највећи утицај на угар- ске Србе. У том смислу, посебно je био ефикасан пример књижевности кијевске матрице: Срби су препознали ши- року културну вредност украјинско-руских књига, погото- во духовног и морално-дидактичког карактера, наставља- јући да прате тај модел до краја XVIII века. Дела кијевске полемичке књижевности, посебно она антикатоличке са- држине, била су позната српској публици већ од краја XVII века, иако хетерогеност текстова нађених y библиотекама данашње Војводине наводи на помисао да су Срби y ствар- ности били слабо пријемчиви за доктриналне полемике унутар руске православне цркве: y суштини, читали су и Прокоповича и Јаворског, и наставили да ce служе тексто- вима петровске епохе чак и кад су они y Русији, након смрти Петра Великог, постали предмет љутих полемика. Уз пре- стиж традиције и под патронатом црквених ауторитета, ова дела (посебно Прокоповичеви списи), понекад блискија протестантским схватањима него православљу и натопљена „просветитељским“ захтевима петровске епохе, отворила су пут западном утицију на српску културу (Бошков 1973).

• Српски студенти на Кијевској академији

Отварање школских завода није била једина мера ко- ју je српско високо свештенство подузело да би оснажило културни идентитет народа наспрам католичке пропаган- де. Од двадесетих година XVIII века међу угарским Срби- ма раширио ce обичај да ce најистакнутији млади ученици шаљу y Кијев да би тамо похађали студије на Могиљанској академији: намера те иницијативе била je да ce обезбеди формирање образованог наставног корпуса који ће no по- вратку y отаџбину применити ефикасни кијевски модел y српским школама.

Још од доба Петра Могиле Кијевска академија je при- мала y редове својих студената не само младе синове Руског царства, већ и бројне духовне аспиранте из других земаља.101

101 Уп. фусноту 58.

КИЈПВ 81

() том обичају сведочи следећи одломак из панегирика посвећеног легендараном оснивачу школе написан школ- ске 1714/15. године:

„dine во TdOdiVh oifrtipe, довродтел ero биветт» везсллертнд соуши, и идма во оустр» не токлло зд бивоушихЋ и оућдши^сга, но и otti ини^Тј CTpdN'h приходгаших^ Bddro^BddN всегдд носитсга и поћитлтисга вт> послдниУе вреллене не престднетт»"(Петров 1904: 3)

Страни ученици су уписивани као заграничнип, појам који није обележавао толико етничку различитост, коли- ко порекло из земаља ван Руског царства: радило ce пре- васходно о младима из руских заједница y западној Укра- јини, Белорусији и Литванији, територијама које су тада припадале пољско-литванској круни, дакле студентима руско-православног порекла који су град Кијев сматрали првом референтном тачком духовног и културног живо- та. Након завршетка највиших студија, највећи део њих враћао ce y своје земље; неки су пак радије остајали y цар- ским земљама, понекад након добијања оцена улазили y манастир, или остајали као богослови на Академији.

Међу „страним“ студентима Кијевске академије било je и младих који нису били руског порекла, иако су били православне вере: y проучаваном периоду, бројни су били Грци, Румуни и поготово Срби. Документа из Кијевског архива која ce односе на период од 1721. до 1762. показују да ce y то време међу 31 заграничнип студентом уписаним на Академију, налазио један Грк, два Румуна и чак 28 Срба.102 Радило ce највише о бившим ученицима Суворова и Ко- зачинског који су допринели ширењу славе Кијева међу Србима (Скерлић 1966a: 85-104). Из Кијева су ce млади српски богослови враћали обогаћени литерарним, педа- гошким, организационим знањима, са новим ставом пре- ма науци и знању, спремни да допринесу ширењу образо-

102 Присуство српских студената на Академији потврђено je од првих деценија века (Димитријевић 1922: 273, 274, 276).

82 ЦЕНТРИСРМСКЕКУЛТУРЕ XVIII НЕКЛ

вања и стварању националне и верске свести код својих сународника. Многи од њих су потом преузели важне ду- жности y срцу српске православне цркве, борили ce за одбрану верске слободе народа и понекад ce афирмисали као истакнути представници нове српске књижевности.

Списак имена српских студената на Кијевској акаде- мији осим Н. И. Петрова (1904) дају и В. Прибићевић (1905),С. М. Димитријевић (1922) и М. Јовановић (1926), који je имао прилику да прегледа и документа из архива Светог синода y Санкт Петербургу везана за читав XVIII век. Te студије показују да je tokom XVIII века барем 65 српских студената похађало високе руске школе (верске, лаичке и војне), a међу њима су бар 46 били ђаци Кијевске академије.

Изостављајући комплетну листу имена, за коју упу- ћујем управо на ове три горенаведене студије, чини ми ce ипак корисним да ce зауставим на неким од ових српских ђака који су као епископи, наставници или књижевници дали вредан допринос развоју српске националне културе (и не само) одржавајући y животу модел школа и руског образовања XVIII века.

Арсеније Стојков и Стеван Станисављев, на пример, били су монаси (први y Хопову, други y Лепавини) и бивши Суворовљеви ученици који су дошли y Кијев 1731. „ради бољег ученија“ (Јовановић 1926: 20). Након тога су ce суд- бине двојице студената раздвојиле: Стојков ce вратио y отаџбинуу децембру 1735, док je Станисављев, енергичан и веома образован, након што je провео три године y Ки- јеву студирајући превасходно латински, 1734. тражио да ce за стално пресели y Москву, званично да би научио грчки ■ језик при Николајевском манастиру. Млади Станисављев je заправо намеравао да похађа студије на Словенско-грч- ко-латинској академији, с обзиром на то да ce „навикнут највише на словенски“ често жалио на украјински акценат и пољски језик који су ce користили y Кијеву. Касније je постао ректор школе московског манастира Спаски, ког су између осталог његова руска сабраћа изузетно ценила (Јовановић 1926:21). Необичноје дајерускиСинод сумњао

КИЈШ) 83

да су обојица студената аустријски шпијуни: сиротог Стој- кова су пре повратка y домовину подвргли истрази пошто су му сва документа одузета и послата y Петроград.

Још један истакнути пример je Макарије Петровић (Темишвар 1734 - ? 1766). После завршеног образовања на Могиљанској академији, млади Макарије, талентован и одлучан, прешао je 1753. на Московску академију где je мродубио студије реторике, филозофије и теологије. Био je један од ученика бачког епископа Висариона Павловића који га je подржавао tokom целокупних студија y Русији. 11осле успешно завршене Московске академије, Макарије je на њој предавао реторику до 1758. да би затим постао званични проповедник. Историјаруске књижевности пам- ти Макарија пре свега као теолога, беседника и филозофа: његове проповеди, које су савременици сматрали модели- ма беседништва, сакупљене суу три збирке и штампане y Москви после 1786 (Јовановић 1926: 26). Његово најуспе- шније дело je ипак Систем филозофије u богословље, од ког je објављена само друга књига (Петроград 1785. и Москва 1790) на руском и латинском.103

О еклектичком карактеру кијевског курикулума све- дочи личност Симеона Јовановића Балтића, монаха y Хо- пову, који je стигао y Кијев 1762. да би учио уметност ико- нописања. Пошто je три године похађао школу иконограф- ске уметности y Кијеву, Балтић ce вратио y отаџбину и радио искључиво при манастиру Гомирје, где je имао ве- лики утицај на своје савременике уметнике дајући им но- во надахнуће, толико да ce говори о „гомирској иконопи- сној школи“. Балтић je аутор већег броја икона и иконо- стаса који су урађени према моделу руске иконографије оног доба (Јовановић 1926: 28).

Најчувенији бивши кијевски ђак српског порекла сва- како je Јован Рајић (Карловци 1726 - Ковиљ 1811) који je,

103 Дело ce истиче no реду и устројености излагања, јасноћи објашње- ња и богатству примера. Године 1798. изашла су, опет y Москви, друга два Макаријева дела, под називом Опис живота кнеза Михаила Јаросла- вича и Житије Арсенија епископа. Остала његова богословска дела оста- ла су пак y рукопису.

84 цкптри c i’iiCKi; култури x v iii huka

према Скерлићу, на Могиљанској академији добио „крила да к Олимпу летит може, за отјати мраку сербско племе“ (Скерлић 1966a: 143). Рајић je стигао y Кијев 1753. са, за ону епоху, већ завидним образовањем: био je ученик Козачин- ског y Карловцима и похађао језуитску гимназију y Комо- рану и евангелистичку y Шопрону. Определивши ce за бо- гословски позив, млади Рајић je одлучио да употпуни сво- је студије на Могиљанској академији где су му учитељи били неки од најистакнутијих богослова оног доба. Утицај руско-украјинског културног модела имао je средишњу уло- гуу Рајићевом теолошком, педагошком, књижевном и исто- риографском делу: посебно je очигледна блискост делу Т. Прокоповича (ког je Рајић сматрао својим „духовним учи- тељем“), С. Јаворског, Л. Барановича и руских песника те епохе. У Кијев ce Јован Рајић и касније враћао са циљем да сакупи грађу за своју Историју разних сповенских народов.т

1.3. Кијевски школски модел међу Србима

Ако je Јован Рајић најпознатији међу бившим српским ђацима Кијевске академије, Дионисије Новаковић, ког je Димитрије Руварац назвао „првим ученим српским бого- словским књижевником" (Руварац 1924a: 216), први je пак студент српског порекла који je завршио цео циклус студија на Могиљанској академији са оценом „ученија изрјаднаго" (Петров 19046,1/2: 38).

Биографију Дионисија Новаковића je са великом па- жњом и прецизношћу недавно реконструисао отац Вла- димир Вукашиновић на чије студије (наведене y библио- графији) упућујем за више детаља. Ограничићу ce да овде изнесем основне информације, фокусирајући ce превас- ходно на Новаковићев педагошки рад и његову примену кијевског школског модела међу угарским Србима.

Пореклом (чини ce) из Далмације, Дионисије Нова- ковић (1705-1767) завршио je основну школу и матурирао 104

104 Уп. Руварац 1901, Радојчић 19526, Денић 1996, Фрајнд 1997, Попов 2002 и Вукашиновић 2010a: 31—128.

КИЈИН 85

y манастиру Пресвете Богородице y Савини, y близини Херцег Новог. Потом ce преселио y Карловце и, с обзиром na своја знања и способности, ушао међу штићенике Мој- сија Петровића који je одлучио да га пошаље да заврши студије латинског и богословије на Могиљанској акаде- мији.105 У Кијевује Дионисије провео једанаест година, од 1726. до 1737,106 марљиво радећи на постизању највишег степена теолошког знања.107 Враћајући ce y отаџбину, Ди- онисије je са собом понео неколико текстова које je копи- рао y Кијеву и које je В. Вукашиновић исправно назвао „белешке из Кијева“: ради ce о уџбеницима из логике, ре- горике и физике, написаним углавном на латинском јези- ку (али који садрже и одломке на црквенословенском и пољском) који су ce користили на Академији тридесетих година XVIII века, a који су дуго чувани y библиотеци ма- настира Гргетег.108

Дошавши y Нови Сад између краја 1737. и почетка 1738. Новаковић je одмах почео да предаје y локалној „ла- гинско-славенској школи“, познатој и као „Духовни коле- гиј за младе богослове" (Маринковић 1968:224). Отворена

105 Млади српски ђаци који су полазили на Академију били су при- морани да ce закуну на верност митрополиту обавезујући ce да ће ce вратити y отаџбину no завршетку студија (Руварац 1930: 466—467). Ка- сније ће и Новаковић, као будимски епископ, слати своје свештенике да ce образују y Кијеву.

106 Дионисије ће похађати наставу теологије на Академији код Ам- вросија Дубњевича ([Амвросш Дубневич] професора од 1729. до 1733), Илариона Негребецког ([Иларион Негребецвкии] који raje наследио из- међу 1733. и 1735) и коначно Платона Левиског (Платон Левицкии) и Јеро- нима Миткевича, који су ce наизменично смењивали школске 1735/36. и 1736/37. године (Вукашиновић 2010a: 134).

107 Толико учење угрозило je његово физичко здравље, како ce мо- же прочитати y аутобиографској белешци унетој y предговор катихизма Пропедија: „Видјех бо и познах љубимци, јако вси хотјели би, без труда, чрез једино љето, или мало њечто мњеје и бољеје, постигнути тоје всјех, что аз за тридесјате љете, с кровами чела мојего потом чужих царствах, и далеких странах с немалим здравија мојего ушчербом постизах, и im­ite постизају, и гоњу непресјекомоју претјажких трудов, во многом неу- годији провождаја сјетовнија дни, упорностију“ (Руварац 1890: 236).

108 Уп. Sallaville 1928; Петковић 1951: 82-83; Денић 1988: 221; Вука- шиновић 2010a: 169-170.

8 6 ЦКНТРИ CPMCKF. КУЛТУРИ XVIII внкл

8. септембра 1731. на Малу Госпојину и дакле прекрштена као Рождество-богородичина, школа je основана на ини- цијативу бачког епископа Висариона Павловића (Грујић 1927: 365). С обзиром на изузетан ниво наставе, завод je оставио дубоке трагове y културној историји Срба сада- шње Војводине имајући можда и већу улогу од основних школа y Карловцима.109 Сматрана једним од највећих цен- тара ширења руске схоластичке књижевности међу Срби- ма y Угарској (Чурчић 2006:32), Рождество-богородичина школа y Новом Саду имала je међу својим професорима и Захарију Орфелина (у периоду од 1747. до 1758),110 Јована Рајића (шездесетих година) и Василија Крижановског (Ва- силии Крмжановскии), педагога и интелектуалцаукрајин- ског порекла чије деловање y много чему подсећа на де- ловање Дионисија Новаковића.111 Део заслуга за одличне

109 Новосадска школа била je једина међу српским школама XVIII века која je преживела нестанак свог оснивача радећи до почетка осамде- сетих година века (Грујић 1927: 366).

110 Мирјана Бошков сматра да je управо y Новосадској школи Орфе- лин дошао y додир са Новаковићевим теоријама везаним за васпитање, са идејама које ће дубоко утицати на младог српског интелектуалца: „У време Орфелинова учитељевања y Новом Саду Дионисије Новаковић ту више није, али би било сасвим невероватно да y атмосфери школе, y циљевима које je она пред собом имала, na чак и y практичном извођењу наставе није остало ништа од оног критичког односа према неукости средине који ce y случају Дионисија Новаковића остваривао y ретко срећном споју про- светилачког ентузијазма и учености високог степена, особини која га je упућивала на сталан студијски напор и књижевни рад [...] Орфелин je, до- иста, y тој средини морао примити снажне просветилачке подстицаје и трајну љубав према књизи, руској књизи свакако. Ha свежим траговима боравка Дионисија Новаковића y Новом Саду, уколико не већ тада и на основу личног контакта са њим, долазио je Орфелин до сазнања о унутра- шњим борбама унутар цркве, оним борбама које нису биле засноване на теолошким разликама него на личним суревњивостима [...] Прва критичка усмеравања морао je Орфелин добити већ y Новом Саду где je, свакако, имао Духовни Регламент y рукама и пример ученог и према средини врло кри- тички настројеног Дионисија Новаковића пред собом“ (Бошков 1974:31).

1110 Василију Крижановском не знамо много. Његово име ce први пут појављује y Славенско-сербском магазину y вези са делом Т. Прокопо- Ђ т& Краткал сказанин (Орфелин 1768:94-95). Властимир Ерчић сматра да je Крижановски био ученик М. Козачинскогу Кијеву до 1745. да би ce после тога преселио y Нови Сад (Ерчић 1980:165). Лаза Чурчић претпо- ставља, коначно, да je câM Дионисије Новаковић желео Крижановског y

K H J l i l ) 87

резултаге свакако припада епископу Висариону Павло- вибу који je био истински spiritus movens свих активности везаних за школу и чија je склоност ка западној култури прилично чувена: осветљена je његова блискост са покре- том немачког пијетизма као и односи сарадње који су по- везивали гимназију y Новом Саду са универзитетом y Халеу, где су ученици српског епископа често слати на усаврша- вање на студије богословије.112

Дионисије Новаковић постао je ректор завода 1743. 1'одине, наследивши на том месту лутеранца словачког по- рекла Матеја Јеленека (Грујић 1927: 365); до тог тренутка Дионисије je предавао филозофију y гимназији, која je y међувремену издигнута на ниво духовне академије (1741). Kao ректор, и дакле професор теологије (према увреженом обичају y Кијеву, a пре тога на језуитским академијама), Новаковић je био „необично реван и савјестан радник, те настојао да своме народу омили науку и докаже њезину важност за прогрес човјечанства11 (Грујић 1928). Заражен украјинско-руском културом, Дионисије je настојао да мо- дернизује школски систем Новосадске школе и да рефор- мише наставу према кијевском моделу: на Могиљанску академију je гледао као на установу преко које je западна култура дошла y Русију, суштински, ако не и y потпуности, „прочишћена" од римокатоличких тежњи, и намеравао да створи исту ситуацију и y малом Новом Саду да би ce та знања могла раширити и међу угарским Србима.113 Ново- садска школа je, дакле, реорганизована према академским стандардима који су до тад били непознати српском наро-

наставном корпусу „латинско-славенске школе“, и да су обојица напустили Нови Сад 1747 (Чурчић 2002: 28).

112 У Халеу je студирао, на пример, Софроније Кириловић (? - 1786), дугогодишњи блиски сарадник Дионисија Новаковића. О присуству срп- ских студената y Халеу (Лајпцигу и Гетингену) tokom XVIII века уп. Костић 2010: 153-171 иИванић 2012.

113 Лаза Чурчић, који je заслужан за објављивање једне од првих мо- нографских студија о Дионисију Новаковићу (Чурчић 1963), сматра да je овај био нека врста „шпијуна" (адут) којег су послали Руси образлажући тако његову устрајност y настојању да обнови школе, културу и српски језик на основу украјинско-руског модела (Чурчић 1988: 144).

8 8 Ц Ш П '1'И CIMICKF. К У Л Т У1Ч' X V III ш;кл

ду: те новине ce односе пре свега на curriculum studiorum који je проширен увођењем нове студијске грађе и обно- вљен новим наставним методама на основу модернијих педагошкихтеорија (Маринковић 1968:224; Вукашиновић 2010a: 138).

Основна особина Дионисијевог курикулума било je средишње место које je заузимао латински, тада званични језик Краљевине Угарске и привилеговани језик културе и науке: y првим годинама студија духовни аспиранти би научили да читају, пишу и преводе на латински и са њега, да би затим прешли на састављање текстова различитог типа, захваљујући изучавању поетике и реторике.

Угледајући ce на кијевски модел, Дионисије je поделио студенте и професоре y две групе, на Congregatio minor и Congregatio maior, и организовао саму гимназију на два ни- воа, тј. нижа (менша) латинска школа и виша гимназија: прва ce обично називала латинском граматиком, a друга реторичком школом (или просто риториком), y складу са главним дисциплинама. Ученици менше школе били су организовани y разреде Буквараца или Читалаца (или Legentes), Д онати ста, Грам ати ста и Синтаксиста, док су y вишој гимназији звани Пиити (или Поетици) и Ри- тори (Грујић 1927: 368).

И y овом смислу сличности између Могиљанске ака- демије и Новосадске школе су очигледне: Букварци су учи- ли да читају латински на основу Алваруса, уџбеника пор- тугалског језуите Емануела Алвареза, јединог текста на Кијевској академији до 1721 (Вишневскии 1903: 112-113). Како y Кијеву тако и y Новом Саду изучавање Алваруса било je употпуњено другим уџбеницима вежби и често вишејезичним речницима. Примерци Алваруса из којих су српски студенти учили стизали су углавном из Русије: први буквар за учење латинског језика намењен Србима уредио je y ствари Захарија Орфелин, a штампан je y Вене- цији y кући Теодосија тек 1766. године (уп. Орфелин 1766).

Донатисти су ce пак служили славном Ars grammatic- ом Елија Доната (Aelius Donatus), римског граматичара који je

КИЈЕВ 89

живео y IV веку н. е., y верзији немачког богослова и лин- гвисте Јоханеса Ренијуса (Johannes Rhenius).114 И y овом слу- чају уџбеници су већма долазили из Русије, где ce Донатус већ користио y московској школи Немца Ј. Е. Глика (Johann Ernst Glück) (Белокуров 1907:13).115 У Новом Саду су Рени- јусовог Донашуса користили и Грам ати сти и Синтакси- сти. Ha оба нивоа практиковало ce, између осталог, прево- ђење са латинског на славеносрпски no моделу Coïloquia Scholastica Јоахима Лангеа (Joachim Lange) (Грујић 1927:368). Српски ђаци су имали на располагању штампану верзију на славеносрпском оба дела тек од 1767, године y којој je y Венецији објављена књига Первие начатки латинскаго јазика (Орфелин 1767) коју je уредио Захарија Орфелин и која je садржала управо Донатус Ј. Ренијуса, Латински лек- сикон Кристофа Целаријуса (Christoph Cellarius) и Coïloquia Scholastica Ј. Лангеа.116

Што ce тиче ученика више гимназије, односно Пое- ти ка и Ритора постоји, нажалост, много мање података. Знамо да су ce први бавили изучавањем прозодије, метри- ке и свих категорија које су ce обично проучавале y уџбе- ницима традиционалне поетике (број и подела слогова, типологија стихова, тропи и реторске фигуре), али није нам познат референтни уџбеник (Грујић 1927:369). Међу- тим, може ce претпоставити, барем y годинама y којима je био активан при „латинско-славенској школи“, да су кори-

114 Ренијусов Donatus latino-germanicus објављен je y Лајпцигу 1611, a до 1662. доживео je још 18 реиздања. Издавачки живот Ренијусовог Донатуса добро je приказан у: Ising 1970: 295-306.

115 Није ce увек радило о штампаним примерцима, пошто y оно доба још увек није постојало право руско издање Ренијусовог Донатуса (Keipert 1990: 128).

116 Орфелин je црпео, y ствари, из неколико уџбеника, пре свега руских, да би створио „своју верзију" латинске граматике: користио је- уџбенике Краткал латинскал граматика (Москва 1762) Целаријуса за дефиниције и Первиа основанил латинскаго лзика (Санкт Петербург 1765) анонимног аутора за општу структуру дела. Критика je посветила релативно слабу пажњу овом делу: за сад већ давнашњим (али још увек веома валидним) студијама Т. Остојића (1924) и Д. Руварца (1924) усле- дили су само доприноси Хелмута Кајперта (Helmut Keipert) (1990). Уп. и Fin 2012.

90 центрисрпскекултурр: xviii beka

шћени и неки уџбеници које je Новаковић преписао tokom свог боравка y Кијеву, његове „белешке из Кијева1.

Углавном, новосадски студенти одлично су владали писаним и усменим латинским језиком, често чак много боље него што су ce тиме могли похвалити, на пример, ондашњи посланици угарске дијете (Вуковић 1996:88). Ta знања представљала су огроман потенцијал и често су ста- вљана y службу заједнице с јасном тежњом да латински добије практичну примену, уместо да служи само за чита- ње и анализу класичара, што je био предмет разреда Пое- тике.117 Ова тенденција односила ce и на наставну грађу која ce предавала y школи: y заводу су ce држали часови аритметике и географије, од суштинске важности за једно друштвено окружење које je почивало на трговачким и комерцијалним делатностима.118 Новаковић ће и y будућ- ности бранити и истраживати ову посебну физиономију школског курикулума кад ce буде укључио y организацију школских завода Срба y Будиму, Пешти и Сентандреји.

Теологија je као дисциплина ипак имала врховнууло- гу y curriculum studiorum-y. Осим традиционалне наставе догматике, хомилетике, реторике, литургије и етике, Ди- онисије Новаковић je y програм Новосадске школе увео и семинар вежби из беседништва за који je лично био за- дужен.119 Управо y том периоду Новаковић je постао на- дасве познат no својим беседама које je држао и ван заво- да често путујући no разним парохијама и читајући своје списе и y селима садашње Хрватске и Славоније, али и y Будиму и Пешти.120 Најчувенија и најзначајнија од ових

117 Ha пример, регистри свих цркава под новосадском јурисдикци- јом y периоду 1749-1753. y целости су написани на латинском језику (Грујић 1927: 366).

118 Аритметика ce учила на свим школским нивоима; што ce тиче пак географије посебна пажња посвећивана je централним и источним обла- стима Европе, поготово Аустрији и Угарској (Грујић 1927: 367, 371).

119 Он ce бавио и разредима филозофије и теологије, вероватно услед недостатка квалификованог особља. Често je један наставник покривао све дисциплине, што показују распореди часова објављени у: Грујић 1927:372.

120 Неке беседе састављене y овом периоду нашао je Димитрије Ру- варац: написане су на „славенском" језику, y научном стилу, „те их није

K И11; B 91

проповеди je Слово o похвалах u ползе наук свободних, ко- ју je Дионисије написао и прочитао y Петроварадинском шанцу највероватније y јануару 1739. y присуству највиших достојанственика новосадског региона, поводом почетка школске године Рождество-богородичине школе.

Критика je овај текст често дефинисала као његов про- грамски манифест: овом lectio magistralis млади професор je настојао заправо да свом аудиторијуму понуди нови васпитни образац усредсређен на „studium liberalium litte- rarum“ који би омогућио модернизацију школског система на основу кијевског модела, уколико би ce применио y срп- ским школама. Анализа садржаја Слова о похвалах u ползе наук свободних - као епитома мисли Дионисија Новаковића y својству представника „првог српског просветитељства" (за шта упућујем на следећу публикацију) - од суштинске je важности за схватање његовог теолошког и просветног програма: његова визија образовања, културе и друштва наћи ће ce y делима која ће написати наредних година, пре свега y предговору Епитома и катихизма Пропедија, осим што ће ce и конкретно манифестовати y његовом раду као професора, проповедника и високог црквеног достојан- ственика. Поред тога, и y случају Слова о похвалах u пол- зе наук свободних јасно ce види Дионисијево настојање да створи чврсту везу са омиљеним културним моделом, Мо- гиљанском академијом, y којој je провео десет срећних година „ради изученија наук свободних и собранија пло- дов прехвалнија премудрости“ оставши толико снажно импресиониран да je из свег срца желео да y будућности тај образовни модел пренесе и на своје сународнике („желал, да би когда либо и между сродними мње отечеством, јази- ком и вјероју сојузними, удостоен било вјешчати“; за текст уп. Руварац 1924a: 197).

могао народ ни разумети. Он [Дионисије] je y својим беседама хтео да покаже своју ученост и начитаност" (Руварац 1924a: 216). Према Руварцу, текстови беседа садржани су уједном старом рукописном зборнику који обухвата беседеоца Стевана Урошевића, шидског пароха (Руварац 1924a: 196). Рукопис ce налазио y Патријаршијској библиотеци y Сремским Кар- ловцима, a потом je вероватно премештен y Београд.

92 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРП XVIII BEKA

Осим писања беседа и проповеди, y годинама прове- деним y Новом Саду Новаковић je морао да ce бави и са- стављањем уџбеника неопходних за учење различитих дисциплина које су ce предавале на Академији: с обзиром на хроничан недостатак штампарија од којег je y то време још увек патио српски народ, књиге текстова су ce дикти- рале или преписивале, и управо je на основу тих рукопи- са, y недостатку других докумената, могуће реконструи- сати Дионисијево присуство y Новосадској школи. Знамо дакле да je 1741. завршио своје најпознатије дело, литургиј- ски приручник Епитом, и да je y јуну наредне године завр- шио превод са латинског неколико молитви Светог Авгу- стина Хипонског; једна белешка на рукопису Compendiosa logica vulgo dialectica студента Арсенија Теофановића сведо- чи да je 1742. „eloquentissimo Domino Pâtre Dionisyo Nova- covics“ био „Literaris et Philosophiae Profesor" и „orthodoxi catechismi explicatione degnissimo", положај на ком je остао (чини ce) барем до маја 1745; године 1744. написао je пак катихизис Пропедија благочестија, док je y погледу фило- зофије уџбеник Историја натуралнаја философов остао делимично незавршен.

Веран идеји Петра Великог и Теофана Прокоповича из Духовногрегламента no којој je „академија без библи- отеке академија без душе“, Новаковић ce ангажовао, y оној мери y којој му je то омогућавала финансијска ситуација школе, да испуни библиотеку (коју je и основао) новим текстовима, поготово руским, лично пишући поруџбине.121 И y овим списковима наслова очитује ce солидно Диони- сијево образовање, који je успео да набави велики део тек- стова из којих je учио y Кијеву да би их искористио y обра- зовању младих српских богослова.

Не изненађује, између осталог, постојање наслова ко- ји излазе ван оквира стриктно верске литературе, попут историографског дела Самуила Пуфендорфа (Samuel von Pufendorf) Введение, e гисторијик европеискум (Санкт Пе-

121 Пронађени су заиста спискови поруџбина књига које je написао Новаковић (Костић 1952: 83-84).

КИЈКН 93

тербург 1718),122 или руско издање расправа Полидора Вер- гилија Урбинског (Polidoro Virgilio da Urbino) Degli inventori delle cose libri otto (Москва 1720); na и Книга Систима или Состонние мухаммеданскш религии коју je написао молдав- ски војвода Димитрије Кантемир (Dimitrie Cantemir) и чије je прво издање објављено y Санкт Петербургу 1722, те ко- начно примерак школске расправе Псеудо-Дионисија Арео- пагита De coelesti hierarchia y преводу ca грчког којом ce, легитимно ce може сматрати, српски теолог служио y више наврата (Маринковић 1968: 224).

Значајан део curriculum studiorum-a школе био je ре- зервисан, наравно, за проучавање веронауке. Неки од ка- тихизиса које су користили професори y школи настали су управо тих година: међу њима ce истиче већ наведена Пропедија Дионисија Новаковића (Руварац 1890; Миро- сављевић 1903:183-184) и катихизис Василија Крижанов- скотКраткое вери православнил исповедание... вопросами u ответам и разделеное.123 Често су ce користили и страни текстови, међу којима Краткоее христлнское учение, y упо- треби на Новосадској школи од половине педесетих годи- на и вероватно базирано на делу Теофана Прокоповича Краткал сказанил (Миросављевић 1903: 300-302), као и чувени Православное исповедание верм Петра Могиле, ко- ји ce превасходно могао наћи y бакрорезном издању За- харије Орфелина Ортодоксос омологија, односно Право- славно исповедање католичанске u апостолске Источне Цркве (Орфелин, 1758).

Упркос снажном убеђењу и великој упорности ca ко- јом je прилазио послу, 1747. године Новаковића су склони- ли ca положаја, чини ce зато што je обзнанио низак култур- ни ниво српског клера y неколико писама једном руском

122 Оригинални назив Пуфендорфовог дела je Einleitungzu der Historié der vornehmsten Reiche und Staaten, so itzigerZeit in Europa sich befinden, први пут објављено y Франкфурту 1684. Руски превод, који je приредио Гаврил Ф. Бужински (Гаврил Ф. Бужинскии), доживео je реиздање 1723. и 1767/77. опет y Санкт Петербургу.

123 О катихизму Василија Крижановског, садржаном y Стридоновом зборнику, уп. Руварац 1890: 238-240 и Миросављевић 1903: 184-186.

94 ЦЕНТРИ CBIICKE КУЛТУ PE XVIII НЕКЛ

достојанственику ког je вероватно упознао tokom боравка y Кијеву.124 У својој преписци Дионисије тврди да je одлу- чио да напусти положај на Новосадској школи пошто ce осећао „прогоњеним“ злом и увредама епископа Висарио- на Павловића и представника нижег свештенства који су му завидели на његовом „кијевском“ образовању и љубави коју су према њему показивали ђаци. Упркос добрим наме- рама, Новаковић je осетио потребу да ce побуни и устремио ce на епископе који су no њему редовно кршили божији закон губећи кредибилитет и излажући православну веру нападима католика (Јакшић 1899: 227-228).125

Удаљивши ce из Новог Сада, Новаковић ce преселио y Будим захваљујући занимању које je за њега показала активна грађанска српска заједница која га je желела за проповедника. Kao што ћемо видети y следећем поглављу, чак и упркос нападима једног дела српског високог свештен- ства које je наставило да му ce противи, однос између Дио- нисија и будимских Срба показао ce дуготрајним: 1750. једногласно je изабран за епископа Будима и Пеште након што су га и друге српске заједнице из северне Хрватске и Трансилваније тражиле за вођу. И на овом новом положа- ју, Новаковић ће бити преносилац „кијевског академског духа“ и пољско-украјинско-руског културног модела који ce захваљујући његовом посредовању раширио и на центре Будимске епархије.

124 Ta теза, коју je изнео Боривоје Маринковић (1968:226), темељи ce на неким документима која je Милутин Јакшић описао y чувеној моногра- фији посвећеној Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (Јакшић 1899).

125 Владимир Вукашиновић преузима оно што je Јакшић написао y вези са тешким односима између Дионисија и епископа Висариона Павло- вића, додајући још неке податке заслужне за „прекид" њихових односа крајем четрдесетих година (Вукашиновић 2010a: 140-141).

2. БУДИМ

У Пешти и Будиму, где су Срби већ од XVIII века живели својим устаљеним животом, борили су ce свесни омладинци више народа за уздизање своје литературе, за развитак своје културе и тиме и за подизање и учвршћивање националне свести. Овде je владала повољна атмосфера за културни и национални рад и Срби су ce самосвесно ко- ристили овим могућностима (Пот 1991: 119).

Видели смо како су догађаји Велике сеобе нагнали већи део српског народа да ce пресели северно од Саве и Дунава, те да ce настани на територијима историјске Угар- ске, које су аустријске трупе ослободиле након готово ве- ка и no отоманске доминације. У опису последица овог масовног пресељења до сада смо ce превасходно усредсре- дили на област садаш њ е Војводине пратећи догађаје y Сремским Карловцима и Новом Саду, престоницама срп- ске културне историје XVIII века: деловање школских за- вода, насталих y две варош и између двадесетих и триде- сетих година XVIII века, омогућило je усвајање и ширење пољско-украјинско-руског културног модела кијевске ма- трице међу Србима кроз процес прилагођавања који je био могућ захваљујући и посредовању Дионисија Новаковића.

У овом поглављу анализираћемо ж ивот српских зајед- ница Будимске епархије, најсеверније епископске катедре српске православне цркве, која je y XVIII веку чинилаједно од најзначајнијих седишта унутар јурисдикције Карловачке

96 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII BEKA

митрополије.126 Посебно ћемо покушати да анализирамо друш твено обличје и културну димензију српских зајед- ница y Табану/Будиму, Пешти и Сентандреји: имућније (већи део породица ce бавио трговачким делатностима) и дакле еманципованије и модерније породице y односу на оне y Карловцима и Новом Саду, биле су природно склоне да приме и асимилирају начела и иновативне идеје које су долазиле из Кијева и које им je нудио Дионисије Новако- вић поставш и будимски епископ 1749. године. Документа која ce чувају y архиву Будимске епархије (АСПЕБ) сведоче y том смислу о великој ж ивотности локалног српског ста- новништва, стално ангажованог y одбрани својих обичаја и свог културног идентитета како од мађарских и католич- ких притисака, тако и од злоупотребе моћи српског високог свештенства.

Н ајпре ћемо видети како су ce српски досељеници, пристигли на ову територију, организовали поредећи исто- рију „рацвароши" Табана/Будима, Пеште и Сентандреје. Велики део потом ћемо посветити културном врењу које je анимирало ове заједнице, и које je пронаш ло величан- ствен израз y организацији бројних школских завода на- мењених искључиво Србима као и y сакралној архитек- тури , саврш еном прим еру словенског барокног стила. Коначно, анализираћемо однос будимских Срба са цркве- ном влашћу, заустављајући ce на деловању Дионисија Но- ваковаћа y улози епископа.

2.1. Српске заједнице y Будиму, Пешти и Сентандреји почетком XVIII века

Присуство српског живљ а на мађарској територији доста претходи Великој сеоби: већ након битке на Косову, y ствари, скупине словенског живља (превасходно Срба, али и Бугара) упутиле су ce ка севернијим територијама

126 Kao сведочанство значаја Будимске епархије, основане 1557, y историји српске културе XVIII века, могу ce набројати четири будимска епископа који су постали митрополити y истом веку (Вујичић 1997: 9).

и у д и м 97

Балканског полуострва преко Дунава, стижући све до гра- дова Острогон, Комаром и Тјер где су стале под заш титу мађарских владара (Фоит 1977: 3; Вујичић 1997: 3). Године 1427, након смрти деспота Стефана Лазаревића, и Београд je прешао под контролуугарског владара Сигисмунда Лук- сембуршког (1368-1437): 127 велика победа угарске војске против Турака 1456. под вођством Јаноша Хуњадија (Janos Hunyadi), легендарног Јанка Сибињанина из српских народ- них песама, обележила je почетак периода релативне ста- билности за Београд који ће остати y чврстим мађарским рукама до 1521. године.

Поред горенаведених центара, мале српске заједнице образовале су ce tokom XVI века и y варош има Будим, Пе- шта и Сентандреја.128 Ж ивот Срба избеглиху Угарску, „хри- шћана старе вере“ како их je звало локално становништво, односно „хришћана грчког вероисповедања“, или „хришћа- на несаједињених" (Вујичић 1997:10) дешавао ce пре свега „у оквирим а српско-православних опш тина“ (Пот 1991: 117). Ипак, као поданици мађарских владараучествовали су y ратовима против Турака који су око 150 година заузи- мали област између Будима и Острогона, остављајући je на крају готово опостушеном. Потчињени, дакле, делимично хришћанима, делимично Турцима, Срби су служили с једне стране крсту, с друге полумесецу.

Н акон ш то je угарска војска ослободила О строгон 1593. године, y ову област пристигло je око 8 000 Срба који су ce придружили својим сународницима већ настањеним y Угарској. Век касније, битке великог Бечког рата (1683­1699) поново су донеле смрт и уништење y ове крајеве при-

127 Деспот Стефан Лазаревић био je један од најближих људи Сиги- смунда Луксембуршког: припадао je заправо Витешком реду Змаја, „ личној гарди“ угарског владара (Вујичић 1997:7; Бикар 2003:18). Попут Сигисмун- да и Матија Корвин (Mâtyâs Hunyadi) je имао много Срба међу својим нај- ужим сарадницима, посебно међу војним официрима и y редовима зло- гласне „црне милиције" (fekete sereg).

128 Тим миграцијама допринело je и присуство Тјурђа Бранковића y овим крајевима, власника бројне земље и једне луксузне палате y „vicus Italianicorum" на будимској тврђави (Вујичић 1997: 7).

98 ЦЕНТРИ CP11CKK КУЛТУРИ XVIII ВККА

моравајући преполовљено, осиромашено локално станов- ниш тво, лишено свих средстава, да ce упути негде другде. Судећи према хроникама из тог доба, грациозна Сентан- дреја, на пример, представљала je крајем XVII века неку врсту аветињске варош и (Бикар 1997: 296).

М асовни долазак српског света y Будим после Велике сеобе нагнао je Угарску дворску комору да донесе одлуке о распоређивању досељеника: око 6 000 пуштено je y разли- чите округе y којима су већ становали њихови сународници (Табан/Будим, Пешта, острво Чепел), док je осталих 14 000 дислоцирано y различите центре y околним областима - Сентандреју, Острогон (који je већ имао своју „Ratzenstatt‘7 Српску варош), Егер, Комаром (са својом „Raizsche Kirche“), Ђер, Збег, Калаз, Помаз, Чобанац - који су били ненаста- њени након недавног сукоба.129

М еђу горенаведеним, Будим, Пеш та и Сентандреја представљају најважнија средишта српског присуства на мађарској територији tokom XVIII века. Српске заједнице које су настале и развијале ce y овом окружењ у биле су заправо најимућније и најутицајније y XVIII и XIX веку: велика добробит за њих долазила je од непосредног кон- такта са средњоевропском културом чија су начела допри- нела буђењу српске националне свести и увођењ у овог народа y престиж ни ред великих европских нација (Пот 1991:116). To мишљење важ и како за Србе y Табану/Буди- му и Пешти тако и за оне y Сентандреји и y осталим угар- ским варош им а који су, како пиш е Душ ан Ј. П оповић, „живели међу М ађарима, y њиховој престоници, a најбли- же Бечу, први од Срба научили мађарски и немачки, први на својој кожи осетили начине, господствујушчих, a међу

129 Уп. Бикар 1997: 297. Распоређивање српског живља довело je до сукоба између локалних мађарских власти и централне владе y Бечу. Већ y децембру 1689, дакле пре доласка српских изгнаника, Угарска дворска комора je спровела попис y селима будимске и пештанске области које су недавно отргнуте од турске доминације. У неким од тих села (Ерчин, Адоњ, Пентеле, Перкхатх, Фелдвар и Ерд) српско присуство je забележено већ пре 1689. Документа везана за попис y целости наведена су у: Јакшић-Јенеи 1981: 91-95,6р. 1.

ВУДИМ 99

Србима били свакако најкултурнији и најимучнији, и први су успели да постану грађани" (Поповић 1952: 376).

*

У Будиму су ce Срби настанили y ,,Râcvâros/Ratzenstatt“ или „Српску варош“,130 српску варош ицу која ce налазила y четврти Табан, смештену на брегу између брда Гелерт и тврђаве на Дунаву.131 Село je постојало већ одавно, са својим кривудавим уличицама, скривеним двориштима и лепом православном црквом посвећеном Светом Димитрију, и било je седиште Будимске епархије за време турске доми- нације. У једној студији о српским заједницама y Будиму и Пешти, Стојан Вујичић преноси опис Табана немачког сли- кара Рудолфа Алта (Rudolf von Alt, 1812-1905) који je посма- трајући српску варошицу са супротне обале Дунава написао:

Посматрајући са пештанске обале... призор Будима je веома живописан. Гелертово брдо ce стрмо издиже, огле- дајући ce својим голим теменом y таласима Дунава. Ha уској ивици обале, коју запљускују таласи, нижу ce убоге куће, сачињавајући јужни део Будима. Насупрот Гелерто- вом брду издиже ce Град са краљевском палатом, која ce - овенчана зеленим крошњама - гордо суочава са збијеним кућама Рацке (Српске) вароши, које попуњавају ону доли- ну, која као неко огромно речно корито раздваја ова два брда. Између кућа издиже ce као неко турско минаре, вит- ки звоник српске цркве, чији ce китњасти торањ ослика- вауреци (Вујичић 1997:14).

130 Попут Будима, и Острогон, Комаром, Сегедин и уопште највећи део угарских градова имали су y оно доба Ratzenstatt, иначе лепо пред- стављен и y штампи и на неким бакрорезима из XVIII века који ce могу видети у: Давидов 20016: 28-31.

131 Топоним Табан je из времена турске окупације и претпоставља ce да долази од термина „табак“, штавилац коже. Реч, вероватно арапског или персијског порекла, ушла je y мађарски језик y свом српском облику. Kao што ћемо видети, штављење коже je била једна од најраспрострање- нијих делатности међу српским досељеницима, најзаступљенија, између осталог, y близини тврђаве y Табану на обали Дунава. Топоним ce поја- вљује и на старим печатима Српског друштва y Будиму, изрезбареним деведесетих година XVII века, на којима ce управо налазе написи: „печат будимске вароши Табани" и „печат будимскија долнија вароши Табани греческаго исповједанија" (Вујичић 1997: 14).

100 ЦЕМТРИСРПСКККУЛТУ Pli XVIII H H K A

Према историографији, српска заједница y Будиму мо- рала je бити бројна и економски јака од времена турске до- минације, ако je истина да су већ тада могли располагати са три православне цркве. Документа из тог доба показују да je након ослобођења града и Велике сеобе, Српска варош убрзано расла: Будим je 1707-1708. бројао око 500 српских породица које су имале 88 приватних делатности (углавном комерцијалних и трговачких) и биле специјализоване y 20 различитих занатских производњи (Вујичић 1997: 4).

У Пешти,132 опасаној средњовековним зидинама, Ср- би су ce груписали око православне цркве Светог Тјорђа, недалеко од Београдске капије и јуж них бастиона на Ду- наву, y данашњем петом дистрикту: улица уз цркву, која je од православног храма ишла директно на обалу Дунава, добила je крајем XVIII века назив Szerb utca који je задр- ж ала до данас (Вујичић 1997: 3, 21).

Српски изгнаници, који су ce преселили y Угарску per modum pacti (Витковић 1870:139), односно на основу спо- разума закључених са Леополдом I и потврђених y приви- легијама, добили су право на држављ анство 1696. Српске заједнице Табана/Будима и Пеште представљао je y срцу ма- ђарског градског већа један сенатор, или „ратсхер" (ratsher).133 Обема заједницама je било дозвољено самоуправљање, пу- тем избора градског већа (магистрата, или „танача") којим je руководио председник (,,биров“) (Бикар 2003:60; Маријан 2005: 80).

Срби из Табана/Будима и Пеште активно су учество- вали y великим историјским догађајима који су задесили Угарску y првој половини XVIII века: напаћене ратовима

132 Према Федори Бикар, „Пешта je словенска реч, значи „пећ“ no кречарама које су ce налазиле на пештанској, левој обали Дунава. Краљ Бела IV je после татарске најезде преселио становништво Пеште y Будим. Од тада ce Будим на немачком језику зове Ofen, тј. пећ“ (Бикар 2003: 14, фуснота 14).

133 Међу најистакнутијим носиоцима ове функције сетимо ce Јова- на Мушкатировића (1743-1809), једног од првих Срба који je завршио студије на Универзитету y Пешти и једног од првих адвоката y српској историји (Пот 1991: 117).

и еиидемијама, y двема заједницама ce смањио број станов- II ика који су већ почетком XIX века почели да ce померају ка југу, коначно слободни да ce врате y своје земље.

Поред Табана/Будима и Пеште, tokom XVIII века била je посебно активна варошица Сентандреја,134 смештена из- међу брда и десне обале Дунава, коју je један од њених нај- знаменитијих синова, Јаков Игњатовић, описао као „светил- n ик српства y XVIII веку“: y неку руку, доиста, Сентандреја je за српске досељенике имала важнију културну улогу него Табан/Будим и Пешта, будући да je била седиште српске Будимске епархије.135

Сентандреја je одувек уживала привилегован положај y мађарском краљевству због своје специфичне географске позиције: главни трг ce y ствари налази на раскрсници путева који повезују Острогон (дугогодишњу престоницу краљевства и седиште катедреугарског примата), Вишеград (где ce налазио летњ иковац локалног епископа) и Будим и Пешту, чија je економска моћ била y сталном порасту.136 Ha нивоу управе, грађанство Сентандреје je зависило од пештанске ж упаније, a њоме je управљ ао гроф И ш тван (Стеван) Зичи (Istvân [Stevan] Zichy), капетан града Tjepa,

134 Српски досељеници су варош најпре називали Сент Андраш, потом Сент Андрија и коначно Сентандреја (Давидов 2011:37). Латински облик топонима, Sanctus Andréas, први пут je забележен на једној дипло- ми коју je 1146. потписао угарски владар Геза (Géza) II (Doka 1981: 9). Дуго ce веровало да град дугује своје име оближњем манастиру Светог Андри- је, подигнутом y XI веку y близини Вишеграда no жељи владара Андрије I. Скорија истраживања везују топоним за судбину градске католичке цркве из XIII века посвећене Светом Андрији до 1725, након чега je срушена и поново изграђена на иницијативу локалних католичких угледника про- менивши заштитника y Светог Јована (Бикар 2003: 11-13).

135 Прву монографију о историји Сентандреје написао je Павле Со- фрић 1903; након њега сакупљањем и проучавањем обимне архивске грађе бавили су ce и српски и мађарски историчари. Међу њима поменимо сту- дије Пала Фоита (Pâl Voit) (1977), Федоре Бикар (1997 и 2003), али пре све- га Динка Давидова (1973; 1990; 20016; 2005 и 2011), и у сарадњи са Дејаном Медаковићем (1982).

136 „Ту, на Главном тргу, састају ce три главна пута: онај са југа, који води из Будима, онај према северу, к Вишеграду и онај који води y запад- ном правцу, окомито на линију Дунава" (Фоит 1977: 5).

102 ЦЕНТ1»И CIMICKR КУЛТУРН XVIII IIF.KA

који je ове територије добио као феуд од цара Леополда I 1685-1686.

За разлику од других центара y које су упућивани српски досељеници, крајем XVII века Сентандреја je била практично ненасељена и једино одредиш те које je пред- ложила Угарска дворска комора y којој није било забеле- жено присуство српске заједнице (Гавриловић 1990: доку- мента бр. 22 и 33).

Дакле, стратешки положај с трговачке тачке гледишта и велика расположивост слободног простора, поред изузет- не лепоте окружења, привукли су српске досељенике y Сент- андреју: ондашња документа сведоче о томе како ce почетком деведесетихгодинаХУП векауградуналазило 12 ОООСрба, мала заједница чије су харизматичне вође били патријарх Арсеније III Црнојевић, који je ту сместио своје привремено седиште, и београдски кнез И ван М илутиновић (Бикар 1997:297).137 Са њима су ce y Угарску преселиле и неке кључ- не личности српске интелектуалне елите оног времена, „нај- просвећенији део народа“, као што je написао Јован Скерлић, које ће активно доприносити културном препороду српског народа y овом туђем окружењу: међу њима ce истичу Хри- стофор Ж еф аровић и монаси Рачанске школе.

Срби, пореклом из разних градова и области (Београд, Чипровац, Хопово, Пожаревац, али и Далмација и Босна), организовали су своја насеља y седам квартова (или махала) смештених око исто толико цркава чија имена, која су још увекуупотреби, управо одражавају изворно порекло досе- љеника (Фоит 1977:4). Цркве су најпре саграђене од дрвета, a потом замењене каменим грађевинама y којима ce мешају елементи барока, рококоа и неокласицизма. CâM патријарх Арсеније III бодрио je становниш тво да их започну гра- дити како би ce што боље одбранили од унијаћењ а.138

137 Арсеније III Црнојевић није био стално настањен y Сентандреји, иако ce често y њу враћао no завршетку безбројних путовања која су га водила y Будим, Коморан, Беч, Славонију и Хрватску, и y манастире Гра- бовац и Лепавина; уп. Веселиновић 1949.

138 У отвореној полемици са католицима, Арсеније III Црнојевић упутио je писмо угарском примату Леополду Колонићу, који му je јако

1»УДИМ 103

Занимљиво je приметити да je на тих седам међусоб- iio независних парохија, где je свака им ала м алу групу свеш теника и пасторални савет, постојало исто толико тривијалних школа које су често отваране y близини или унутар цркве с циљем да ce младеж васпита да брани и иегује културну баш тину заједнице и, ако je могуће, под- стакне њен развитак и добростањ е. Како je то написао 11етар Римски, „(Срби су) седам црквеј саздали, и при сва- кој церкви малу ш колу тривијалну воздвигли, гди дотле јуност no мож ности обучавалсја, докље височајшим по- вељенијем нормалне школе no всјуду y краљевству неуре- диле се“ (Римски 1868: 12).

Што ce тиче кућа, досељеници су заузели већ посто- јеће које je становниш тво напустило бежећи од Турака, прилагођавајући их без превеликих претензија властитим потребама. Патријархов дом, такође импровизован, био je пак саграђен y близини једне мале, већ постојеће цркве од камена посвећене Светом "ђорђу (Бикар 2003: 38-38; Давидов 2011: 44-45). М ошти цара Лазара, које су y Сен- тандреју донели раванички монаси, биле су смештене y једну малу цркву од камена y ту сврху подигнуту на обали Дунава и посвећену Светом Луки.139 У њој су ce сместили и монаси из Раче који су, иако поневши са собом велики број рукописа и ш тампаних књига, убрзо били примора- ни да реорганизују властиту преписивачку радионицу и школу како би одговорили на потребе локалних право- славних заједница.140

Дакле, почетком XVIII века Сентандреја je бројала око хиљаду убогих домова од дрвета, малу камену цркву и шест

пребацивао што ce супротстављао унијаћењу, претећи да ће српске пра- вославне цркве изградити на рушевинама католичких (Гавриловић 1990: 356-359; бр. 287, 288).

139 Раванички монаси напустили су Сентандреју 1699. после потпи- сивања Карловачког мира упутивши ce y манастир Врдник/Нова Равани- ца. Од 1798. један спомен-крст обележава место на ком je некад постојала мала црква (Фоит 1977: 22; Бикар 2003: 144).

140 О активности Рачана y Сентандреји и њиховој производњи ви- дети: Павић 1970: 24-25; Бикар 2003: 181-183; Давидов 2011: 55-60.

104 ЦЕНТРИ CPI1CKIÎ КУЛТУ1>Н XVIII ВЕКЛ

цркава такође од дрвета: ако М ађари нису с одобравањем гледали на окупацију словенског живља, ни Срби (барем првих година након Велике сеобе) нису намеравали да ce за стално преселе y Угарску, гоњени надом да ће ce што пре моћи вратити y отаџбину.

Поред православних Срба, варош je примила и групе „католичких Срба“ из Далмације које су ce сместиле пре- васходно на брду („М агарећи брег“), изградивш и чету ку- ћерака типично медитеранског изгледа које попут бројних ластавичијих гнезда шарају падину. Ha врху брега настани- ли су ce пре свега табаци, односно ш тавиоци коже (Фоит 1977: 29). Иако су им неповољни услови били заједнички, католици и православци нису ж ивели y великој слози, ба- рем не y прво време након миграције: честе су биле свађе између „Римљана“ и „Расцијана", или „шизматика" како су звали православне Србе, a сукоби су ce често заврш авали интервенцијом локалних власти, тј. Будимског магистра- та и Угарске дворске коморе (Бикар 2003: 60-63). Тензија и нетолеранција, својствне односима између две заједни- це, провејавају и y документима из оног доба. Поготово су биле честе оптужбе за насиље и угњетавање против светов- них власти (кнежеви И ван М илутиновић код православа- ца и Јован Ђуремарић Код католика) и црквених: често je câM патријарх Арсеније III писао Угарској дворској комори да пријави случајеве непоштовања обичаја и вероиспове- дања свог народа, y потпуној супротности са споразумима установљеним привилегијама (Гавриловић-Јакш ић 1987: бр. 489-492).141

Из првог „пописа“ одржаног y Сентандреји 1696. са- знајемо да су српску заједницу y варош и (Rasciani oppido Sanct André) y то доба чиниле 1453 породице, са укупним бројем од 6 000 људи, дакле половином од 12 000 који су дошли после Велике сеобе. Било je то релативно старо ста-

141 У једном писму из 1692. католички Срби су самог патријарха оптужили за шпијунажу. Kao последица ових оптужби, угарске власти су затражиле од Аустријске дворске коморе да позове патријарха y Беч и да га тамо задржи до краја сукоба (Гавриловић-Јакшић 1987:109, бр. 117).

ИУДИМ 105

повниш тво (младих je била једна четвртина од укупног броја), већински српско, али ипак изузетно мултиетничко, како показује забелешка дворског службеника задуженог да истражи ко говори „Ražen aus griechen, bulgarien, Môrsien, bosnien ia auch aus Ermenien" (Јакш ић-Јенеи 1981: 141).142 Углавном, статистички подаци сведоче о томе да je српска православна популација доживела нагли пад tokom првих двадесет година након Велике сеобе и да je од тада била y мањини: tokom XVIII века све више je расло присуство Не- маца, који су били y већини до почетка XX века,143 затим Угара, Словака и на последњем месту Срба (Бикар 1997:299).

М еђу узроцим а овог брзог опадањ а српске попула- ције, које треба траж ити најпре y теш ким политичким и друш твеним условима заједница које су ce сукобљавале са М ађарима, треба поменути и озбиљан пожар који je за- десио варош y лето 1696, те преполовио број кућа уништа- вајући чак и резиденцију патријарха Арсенија III Црноје- вића.144 Српски етнарх обратио ce тада Угарској дворској канцеларији тражећи да му ce додели привремени смештај y Пешти, или да му ce одобри изградња једне „domuncula" изван варош ких зидина, y близини извора Светог Илије: тамо су пеш тански Срби подигли неку врсту малог спо- мен-светилиш та које je постало мета ходочашћа y време празновањ а овог свеца (2. август).145

142 ]/[сте ГОдине службеници Угарске дворске коморе завршили су и попис српског становништва y Табану/Будиму и Пешти. Оба документа пренета су у: Јакшић-Јенеи 1981: 112-141, под називом „Beschreibung der Ofnerisch[en] Razenstadt oder Taban Gênants" и „Beschreibung Szent Andree in Pester Comitat". Подаци који ce односе на српске становнике y Пешти (православне и католичке) могу ce пронаби у: Гавриловиб 2005:370-377, бр. 424-426.

143 Године 1910. састав становништва ce мења y корист Мађара (2971 душа), Немаца и Словака, са Србима који су и даље на последњем месту са 631 особом. Године 1920. број Срба ce смањује на 466, a 1930. их има 236, док их je 1938. само 189 (Бикар 1997: 299).

144 После пожара, патријарх je замолио Угарску дворску комору да ослободи грађане Сентандреје плаћања годишњег пореза, с обзиром на губиткекоје јепретрпело српско грађанство (Јакшић-Јенеи 1982:95-111, бр. 2, документи датирани 22. 4. 1697. и 7. 9. 1697).

145 Заправо су пештански Срби спојили култ овог места са празни- ком Светог Илије: према народном предању, приликом боравка царице

106 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII BEKA

М али центар међутим није изгубио своју карактери- стичну атмосферу, где je доминантни елемент био српски. Економски и културно јака и отворена утицијима западне културе, поготово y XVIII веку, српска заједница y Сент- андреји ce ревносно ангажовала y очувању свог национал- ног идентитета настојећи истовремено да подржи сународ- нике који су остали под турском доминацијом: временом надвладана конкуренцијом развијенијих општина Табана/ Будима и Пеште, Сентандреја и данас представља живо све- дочанство српског присуства на овим територијама.

*

У једној студији из 1981. историчари Иван Јакш ић и Карољ Јенеи сакупили су и објавили серију писама патри- јарха Арсенија III Црнојевића и других чланова српских заједница Табана/Будима, Пеште и Сентандреје tokom пр- ве деценије после пресељења y Угарску (1692-1703), доку- мента из којих ce јасно види ангажовањ е српског патри- јарха да својим сународницима обезбеди извесну друштве- ну и правну стабилност која ce могла постићи једино пу- тем признавањ а права на држављанство и потврђивањем слободе вероисповести, као што je установљено привиле- гијама на које ce веома често заборављало (уп. Јакшић-Је- неи 1982: 95-111, бр. 2 - посебно документа од 16. 4. и 17. 5. 1695).146

У овим писмима очигледне су тешкоће са којима су ce српски досељеници сусретали y односима са домаћим друш твом, које je на њ их гледало као на масу странаца

Марије Терезије y граду 1751. она језаповедила дасе водау палату доно- си искључиво са извора Светог Илије за коју ce сматрало да je лековита (Вујичић 1997: 23).

146 Да би добили држављанство, Срби су често били приморани на компромисе са угарским властима. У том смислу занимљив je документ који ce чува y Будимпештанском архиву датиран y Будиму, 17. јануара 1707, y којем трговац Лазар Георгијевић потврђује да je добио држављан- ство пошто je платио таксу од 25 форинти и обећао да ће ce одрећи право- славне вере (Гавриловић 2005: 103, бр. 238). У вези са тим уп. и документе у: Маријан 2005: 79-84.

ВУДИМ 107

пристиглих да упропасте постојећу равнотеж у и угрозе скономију, и које je, дакле, настојало да их спречи y раду и да их изолује. Осећајући ce лишени властитих поседа и угрожени y обављању традиционалних ком ерцијалних делатности, Мађари су стално захтевали да ce постави гра- ница слободи деловања српских досељеника, чак путем већег опорезивања.147

Још један документ, који наводи Гаврило Витковић и нажалост без датума (иако сигурно не датира пре 1722), помаже нам да боље схватимо положај Срба који су бора- вили ,,in iferiori suburbio Tabana dicto". У овом захтеву, на- писаном на латинском и упућеном бечком двору, Срби из Табана/Будима позивају ce на привилегије које им je уступио Леополд I подсећајући да су ce борили за аустријску ствар често гинући на бојном пољу („Sanguinis etiam nost(r)i in Seruitio Majestatis Vestrae Sacramentissimae Domus Austriacae profusione, purpurassem us") и како je упркос томе 1722. за- једница наишла на „dissensiones et disconvenientiae“ код ло- калног магистрата. У контексту записника, који су написа- ли комесари „Caméra Hungarica", Срби из Табана/Будима су коначно добили статус грађана плативши годишњу так- су од 1500 ф оринти м ађарским властима („1500 flor. Rh. nos Soli Graeci in m edium aliorum Civium contribuim us“). Између осталог морали cy подносити и друге намете y слу- чају непогода, сиромаштине или потребе за мобилизацијом („Civilia onera aequaliter Suportavimus, Calamitates, miserias, et om nia m ilitaria Servitia Subivimus“; Витковић 1873, IV: 363-367, br. 112).

Kao што je већ речено, ca административне тачке гле- дишта и y Табану/Будиму и Пешти (a тиме и y другим угар- ским градовима) Срби су добили могућност самоуправља- ња преко властитог магистрата (,,танач“) који су чинили

147 У једном документу од 29. децембра 1696, на пример, пештанска жупанија „подстиче“ Угарску дворску комору да од градске управе наплати годишњи порез који дугују Срби из Сентандреје y складу ca споразумима потписаним 1687 (Јакшић-Јенеи 1982: бр. 2). О тешкоћама ca којима cy ce Срби сусретали y овом првом периоду уп. и Маријан 2005: 41.

108 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII DEKA

саветници бирани на годишњем нивоу, a који je предводио председник (,,биров“). М агистрат je требало да ce бави оп- ш тинском адм инистрацијом , пош тује царске законе и одрж ава ред y градским финансијама, поред тога ш то je изврш авао цивилну правдуунутар заједнице. Осим тога, заједнице Табана/Будима и Пеште представљао je y срцу (угарског) градског већа један сенатор, или ratsher, који je бранио права заједнице y случају њиховог кршења од стране угарских власти (Пот 1991:117).148 И y овом случају, бројна документа нађена y архивима Будима и Пеште сведоче о честим случајевима угњ етавањ а, превасходно y вези са наплаћивањем десетка који ce стално повећавао, a понекад изнуђивао силом, и готово увек користио y личне сврхе (Бикар 1997: 298).

Нешто другачија била je ситуација Срба из Сентандре- је, чије je држављанство зависило од пештанске жупаније и племићке породице Зичи из Т)ера, која je добила ове те- риторије као феуд од хабзбуршке краљевске куће. Односи између грађана и гроф ова Зичи били су уређени специ- јалним споразумом закљученим y јануару 1700, којим су ce Срби из Сентандреје обавезивали да плате годиш њи порез од 1 000 форинти и да поштују вољу локалног госпо- дара, добијајући заузврат релативну адм инистративну аутономију и слободно располагање земљиштем, шумама, обрадивим пољима и паш њацима, крчмом и дереглијама за прелазак преко реке. Такав однос je уз разне модифи- кације трајао до 1767, када су, услед неиспуњавања обаве- за самих Зичијевих, територије враћене под круну.149

148 Године 1766, на пример, Угарска дворска комора наметнула je уво- ђење „урбара" (регистра имовине) за који je од грађана Сентандреје било тражено да плате годишњу таксу од 8 000 форинти. Српска заједница снажно ce успротивила овој одлуци подсећајући да они нису кметови већ слобод- ни грађани и побунивши ce против председника Дворске коморе, грофа Грашалковића, ради укидања „урбара". Спор ce завршио закључивањем споразума са самом Маријом Терезијом, потписаног 2. септембра 1772, којим je Србима наложено да плате 6000 форинти годишње најамнине Угарској дворској комори (Бикар 2003: 57-59).

149 Наследник Иштвана Зичија, Петар (Petar Zichy), подигао je го- дишњу таксу на 2 000 форинти уз које je требало доставити и 200 буради

ИУДИМ 109

11опут заједница Табана/Будима и Пеште и заједница Сентандреје добила je могућност самоуправљања: и овде ce заправо магистрат, или „биров“, бавио градском адми- иистрацијом, a ипак ce y почетку није радило о одбору, већ о „правом кнезу, или варошком поглавару и председ- иику“ (Маријан 2005: 80). Поред тога, пошто су заједницу чинили православци и католици, након доласка y Угарску изабрана су два председника, И ван М илутиновић за прве и Јован Тјуремарић за друге (Бикар 2003:60). У покушају да стави тачку на сталне притуж бе и некоректно понашање обе стране, 1738. угарски дворски суд наметнуо je увођење магистрата (,,танача“) y форми савета, који je сачињавало 12 чланова од којих девет православних („рацких") и три католичка.150

Српска интелигенција y Табану/Будиму, Пешти и Сент- андреји, задужена за управљање заједницама, ипак je успе- вала да води мудру и смотрену политику: традиционално верна царској круни, остала je неутрална чак и према ло- калним мађарским властима, настојећи да не повреди част и национално осећање домаћег народа.

Такав став био je посебно јасан и поштован tokom по- буне Фрање II Ракоција (Ferenc II Râkôczi), која ce десила y Угарској између 1703. и 1711. Ракоци je покушао да укључи

вина и 12 фунти кафе (1710). Миклош Зичи (Miklôs Zichy) je 1738. подигао таксу на 3 000 форинти и 50 фунти кафе. Ти захтеви сведоче о богатству сентандрејске заједнице. Последњи представник породице Зичи, Елиза- бета Берењи (Elizaveta Berenyj), удовица грофа Миклоша, изгубила je сва права на територије између Будима и Вишеграда услед неиспуњавања обавеза према круни, ослобађајући тако и грађане Сентандреје од својих намета. О односима између сентандрејских Срба и породице Зичи уп. Бикар 2003: 41-42.

150 Три године je „биров“ морао бити православац, a једну годину католик. Магистрат je морао да ce понаша према православцима и като- лицима не фаворизујући ниједне, да регулише тржиште без протекцио- низма и да убира порезе. Међутим, постојале су сталне свађе унутар ма- гистрата, попут међусобних оптужби за корупцију и жалби на претерано опорезивање. Марија Терезија je 1779. увела пропис којим je магистрат, y међувремену проширен на 24 члана, морао бити сачињен од једнаког броја православаца и католика. Коначно, 1786. године Јосиф II je унео додатне промене, уводећи избор саветника на годишњем нивоу (Бикар 1997:298).

110 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРК XVIII BEKA

Србе пославши Арсенију III Црнојевићу три писма y којима их je подстицао да ce уједине са побуњеницима обећавају- ћи привилегије и бенефиције y случају победе, и претећи суровим одмаздама y случају одбијања. Одлучан y томе да остане веран аустријској ствари, патријарх je наведену преписку предао властима. H a крају су ce Срби борили против побуњеника и због тога били ош тро нападани од стране мађарског становништва. Између 1705. и 1707. варош Сентандреја доиста je тешко пропатила од последица буне, од тренутка кад ce нашла на путу који je повезивао Будим и Острогон, на сталној мети напада царских трупа које су пролазећи остављале за собом пустош и сиромаштво.151 На- редних година Срби из Табана/Будима често су ce пози- вали на верност показану приликом Ракоцијеве буне (,,et praestitimus sub toto decursu rebellionis Rakocziane Sanguinem etiam nostrum fudimus"; Витковић 1873: 363-367, бр. 112).

*

Привреда Срба y Будиму, Пешти и Сентандреји била je од самог почетка превасходно устројена око занатских и трговачких делатности и виноградарства, које je тради- ционално било веома распрострањено y региону и које ce временом показало плодоносним и за угарске Србе.152

Убрзо након доласкауугарске земље српске занатли- је су основале цехове и еснафе ради одбране властитих производа од мађарске и немачке конкуренције кроз уво- ђење протекционистичких правила која су уређивала ло- калну трговину. Цехови, којима je била својствена јасно

151 О Ракоцијевој буни уп. Палић 1995: 112-116, ИСН 2000, IV/1: 78-88; Бикар 2003:43-49; Давидов 2011: 53-55. Ракоцијева преписка може ce прочитати у: Маријан 2005: 25-28.

152 О овоме постоје бројна документа која ce чувају како y архивима y Будиму и Пешти, тако и y архиву Сремских Карловаца, где су често сла- ти угарски производи. Тако знамо да су на преласку из XVIII y XIX век Срби из Сентандреје производили 40 000 буради вина годишње и да су производњу вина и ракије подржавале и власти: на пример 1701. уведена je клаузула према којој je свако ко засади виноград био ослобођен било каквих финансијских обавеза y периоду од шест година (Бикар 1997:299).

ИУДИМ 111

дефинисана унутраш њ а хијерархија,153 уж ивали су тако- l)e суш тинску аутономију: осим што су бранили интересе чланова, уређивали су интерни ж ивот на основу статута, прилично строгих правила која су ce односила и на пона- шање које je требало усвојити према црквеним властима и y друштву. Прве цехове су основали 1695. године обућа- ри и јорганџије, a потом табаци (1697), ћурчије (1700), кро- јачи (1708), сапунџије (1715), колари, ковачи (1758) и ше- ширџије (1771).154

Попут занатлија ни српски (ни грчки) трговци нису губили време након пресељења y Угарску прионувш и од- мах на рад. Они су чинили имућнију и важ нију друштве- ну групу међу Србима y Будиму, који су имали подршку како патријарха Арсенија III Црнојевића, тако и централ- не власти y Бечу, од које су добили привилегије y јулу 1698. y складу са услугама које су гарантовали tokom недавних сукоба.155 Како пише Павле Софрић:

Досељеници y (пређе) изложене згодне прилике, a још под заштитом града Будима, одмах прионуше око свог обичног рада. Зато нам сведочи привилегија овдашњих српских трговаца, која je датирана 13. јула 1698. год. дакле no готову одмах после сеобе. A осигурани својим правним односима према држави и спахији, и потпомогнути још занатском и пољском привредом, дођоше до доминантне улоге y Угарској (Софрић 1903: 51).

Српски трговци су највише били упослени y тргови- ни ракијом, пивом, ж итарицама, брашном, овцама, посу- ђем и другим рукотворинама, које су често излагали на великим сезонским ваш арима који су ce одржавали y Пе-

153 За више детаља о прописима који су уређивали уписивање нових чланова уп. Витковић 1873: 76-78, бр. 44-46).

154 Постоје бројна документа из оног доба која ce односе на цех шта- вилаца коже, свакако најбогатији и најмоћнији, чији je први статут потпи- сао патријарх Арсеније III Црнојевић, a потврдио Леополд I I 1698. Године 1761. цеховске привилегије су униформисане, a њихови статути модерни- зовани tokom XIX века. Цехови су званично угашени 1872 (Бикар 1997:300).

155 Већ 1690, на пример, сентандрејски трговци тражили су и доби-ли од Угарске дворске коморе трговинске одштете да би надокнадили велике губитке претрпљен^ (Бикар 1997: 300).

112 ЦЕНТРИ CPIICKK КУЛТУРНХУШ внкл

ш ти y марту, јуну, августу и новембру. Вашари су били пра- ви догађаји, не само трговачки, већ и друштвени, који су привлачили многе Србе чак и из отаџбине (Pôth 1982:14).156

Трговачке куће y Сентандреји основале су 1698. свој еснаф под именом Српско привилегијално сентандрејско трговачко друштво. Симбол еснафа je чинио стилизовани амблем, настао из комбинације три различита елемента, односно крста, броја четири и сидра постављ ених једно преко другог: крст je представљао православну веру, број четири je означавао стопу зараде трговца, и коначно, си- дро, симбол наде, подсећао je да je Дунав главни превозни пут (Давидов 2011: 49). Знак еснафа je био истакнут на неколико места y вароши, почевши од централног трга где je и данас видљив споменик са натписом „Свјатиј сеј крест воздвиж е себсркоје привилег, содружество купеческоје Свјатоандрејскоје 1763“ (Фоит 1977: 8).

Еснаф сентандрејских трговаца био je изузетно богат и моћан: према статистикама, 1728. године бројао je 15 активних чланова који су добављали ш тофове и вунене тканине чак и колегама из оближ њ е Пеште. Из јуж них области увозиле су ce штављене коже, вуна и зачини, док су из Аустрије и Бохемије стизали текстилни материјали и индустријски производи. Трговина ce одвијала пре све- га коришћењем дунавских вода: према документима, 1790. сентандрејска трговачка флота бројала je 17 бродова и 13 лађа (Бикар 1997: 301).

Tokom XVIII века трговачке породице чиниле су ва- рош ку елиту како y Табану/Будиму тако и y Пешти и Сент- андреји, и биле највећи покретачи културног и архитектон- ског развоја подржавајући оснивањ е школа и културних друштава као и изградњу бројних цркава y барокном стилу (Видак 1962: 30; Бикар 1997: 301-302).157

156 За детаљније информације y вези са делатношћу српских трго- ваца на угарској територији y XVIII веку ви дети документе сакупљене у: Гавриловић-Јакшић-Пецињачки 1985, Гавриловић 1990, Храбак 1997 и Гавриловић 2005.

157 У Сентандреји су, на пример, трговачке породице себи изградиле прве грађевине од камена, подигнуте око главног трга и које су замениле

ПУДИМ 113

2.2. Центри стварања српске културе y Будиму, Пешти и Сентандреји

Од доласка y Угарску, Срби су ce побринули да својој деци обезбеде могућност школовања, барем основног сте- пена. Видели смо како су ce око патријарха Арсенија III I (рнојевића (a затим око будимског епископа) окупили учени људи, углавном свештена лица, која су ce ревносно бринула о својим верницима настојећи да одбране зајед- мицу од напада католика и да задрже јединство и отвара- њем малих тривијалних школа при парохијским цркава- ма. To начело не важ и само за српске заједнице y Табану/ Вудиму, Пешти и Сентандреји, већ ce ш ири на све угарске варошице које су настањивали православни Словени.

Почетком XVIII века становници Сентандреје, y до- говору са заједницима y Табану/Будиму, затраж или су од будимског епископа Вићентија Поповића (1700-1713) да под- несе сабору захтев за средства за оснивање школа и штам- парије: досељеници су за своју децу желели српске школе, „штоб и наш народ једанажди чрез своја почал, a не чрез инајауста говорити“ (Софрић 190: 65). Према Лазару Тер- зину (1944: 268), „има јасних трагова да je српских школа y Сентандреји било већ 1689. године", дакле пре Велике сео- бе, податак који потврђује и Андрија Огњановић који твр- ди да je 1690. поред сваке цркве била и једна „мала српска школа“ (Огњ ановић 1958: 88). И y Пешти je радила једна српска школа већ од краја XVII века, вероватно y близини цркве Светог Тјорђа; y последњој четвртини XVIII века за- вод je имао y просеку 30 ученика (Пот 1991: 117).158

Н аводим y наставку одломак Гаврила Витковића,159 који добро описује упорност, далековидост, али пре свега

сиромашне и нестабилне дрвене кућице направљене после Велике сеобе. О цивилној архитектури y Сентандреји уп. Бикар 2003:137-142 и Давидов 2011:49-52.

158 Према Димитрију Кириловићу, и y Коморану je постојала једна српска школавећуХУП веку: билајето парохијскашколакоју суфинан- сирале локалне занатлије и трговци (Кириловић 1929: 4-5).

159 Овде треба нагласити важност и поузданост истраживања Га- врила Витковића, који je од 1870. сакупио значајну количину докумената

114 Hi н гри српсжн Ky;ri'yiMi xvm ннкл

свест са којом су ce Срби из Табана/Будима, Пеште и Сент- андреје ангажовали y одбрани властитог културног наслеђа:

Будимски Срби [...] јасно показују, на ком су ступњу образовања стајали. Јер народ, који хоће да подиже школе, који зактева штампарију, који иште, да му ce да одвојен териториум, на ком ће своју народну индивидуалност раз- вити и политичну самосталност утемељити, који зактева да му ce народна права и y туђинству поштују, који тражи, да га народни саветници код ћесарева двора заступају, на- род, који осећа да je угњетен и тражи начина, којим би ce ослободио од таква притиска; тај народ je свестан, јер само свестан народ може осећати потребу и чежњу за просветом и политичком самосталношћу (Витковић 1870: 155-156).

Школе {scholae triviales) y близини парохија биле су очиглед- но српско-православног типа, a што ce тиче организације и понуђене дидактике подсећале су на основне школе које су надживеле турску доминацију: y њима ce учило писање и читање на српском језику, као и основни теолошки кон- цепти. Пошто ce радило о верским школама за припрему будућих свештеника, велика пажња ce посвећивала певању (Грујић 1908: 3). У парохијским школама Табана/Будима, Пеште и Сентандреје, као и y другим центрима раш трка- ним дуж тока Дунава, и стога укљученим y трговачке делат- ности, предавали су ce и основни појмови рачуна и арит- метике, често и на захтев самих родитеља (Видак 1962: 34).

Наставници, звани „мештри“ или „магистери“, били су превасходно свештеници; уз њ их je често радио један световни учитељ, који je осим дидактичког рада морао да присуствује литургијама и да ce брине о парохијском хору

(архивских хартија, рукописа, историјских и уметничких предмета) to­kom својих боравака за рачун Српског ученог друштва и Матице српске y некадашњим српским насеобинама на територијима Краљевине Угар- ске (садашњи Срем, Барања и централна Мађарска). Витковић je прику- пио невероватну количину грађе, међу којом много рукописа и старих књига, који су готово сви похрањени y фонду „старе ћириличке штам- пане књиге“ y САНУ y Београду. Резиме резултата његових истраживања објављен je y броју 113 Летописа МС за годину 1879-1871, док су докумен- таиздата између 1871. и 1876. y Гласнику СУД уз кратакуводни коментар (уп. Давидов-Медаковић 1951).

1ЈУДИМ 115

(Поповић 1952: 259).160 Школе су биле доступне свој деци без обзира на друш твени сталеж, уз претходно плаћањ е годишње школарине која ce израчунавала на основу no- родичних прихода; тих такси били су ослобођени најсиро- машнији ученици и деца без родитеља (Видак 1962).161

Документа из тог доба казују да ce српско становни- штво, преко својих верских и световних представника, бринуло о свему ономе што ce тицало унутраш њ е орга- низације завода, од проналажењ а простора и запошљава- ња учитеља, до исплаћивањ а њихових плата, пошто није постојала никаква подршка централне власти.162 Kao што ћемо видети, 1764. установљен je посебан фонд за отвара- ње школе за заједницу y Сентандреји y којој су ce учили латински и мађарски: ту иницијативу дугујемо Диониси- ју Новаковићу, тадашњем будимском епископу.

160 Један документ од 12. јула 1744. излаже правила понашања и оба- везе којих ce „магистер“ y заједници Табана/Будима морао придржавати. Учитељ je морао да чита и поје y цркви, да изражава поштовање према градском магистрату, да буде увек тачан на часовима и да обезбеди да никад ниједно дете не буде само. Осим тога, морао je да покаже равноправ- ност y свом понашању према деци, и „како богатои тако и сиромашкои д-бци равно учениа давати". Коначно, подстицан je да физички не кажња- ва децу y близини или унутар цркве, и да ce побрине да су ова увек чиста и уредна. Школу су, осим тога, надгледала два супервизора која je бирао магистрат, и који су ишли y контролу два пута недељно (Витковић 1872: 332-333, бр. 146).

161 У једној од својих бројних студија, Гаврило Витковић наводи списак ђака српске школе y Будиму за 1730. годину, који je попунио све- штеник и наставник школе Калиник. Из документа ce закључује да je школа бројала 71 ђака који je плаћао годишњу школарину, која je варирала од најмање једне до највише шест форинти. У документу ce такође може прочитати да je васпитач морао да помаже учитељу y одржавању реда y школским просторијама, као и да звони звонима приликом празника и сахрана (Витковић 1872:88-90, бр. 32). Међу центрима који су припадали Будимској епархији, Сентандреја je највише плаћала своје учител.е који су примали 150 форинти годишње, наспрам 100 које су добијали y Табану/ Будиму, 50 y Пешти, 24 y Коморану и Српском Ковину (Бикар 2003:198).

162 Тридесетих година XVIII века будимски епископ Василије за- кључио je споразум са надзорником градилишта "ђорђем Мајерхофером (Georg Meierhofer) како би овај саградио школу са четири учионице и две кухиње (14. јул 1735; Видак 1962: 30). Слично томе, један документ од 14. јуна 1763. потврђује да je Будимски магистрат именовао учитеља и њего- вог асистента y парохијској школи (Витковић 1873: 206-207, бр. 92).

116 ЦЕНТРИ C14ICKK КУЛТУ PF, XVIII нккл

Иако српске тривијалне школе нису могле да ce по- реде са немачким и угарским заводима тог доба,163 чини ce да су постигнути резултати били више него за похвалу: неки историографи немачког говорног подручја потврђу- ју заиста високу оцену дату српским заводима, стављајући школе y Сентандреји, Табану/Будиму и Пешти на прва ме- ста међу грчко-православним заводима који су деловали y XVIII веку (Видак 1962: 35).164 У року од неколико деце- нија ове тривијалне школе прерасле су y заводе вишег сте- пена y којима су организација и настава били поверени руским учитељима: y Сремским Карловцима je основана „латинско-славенска' школа Максима Суворова, a и y шко- лама y Табану/Будиму, Пешти и Сентандреји радили су руски учитељи и користили су ce уџбеници и буквари на рускословенском, које су често сами наставници доносили са собом (Видак 1962: 34; Бикар 2003: 198).

Са своје стране, српско грађанство je с одобравањем прихватило ту промену y тежњама: један документ од 7. јула 1747. показује да ce присуство руских учитеља међу Србима y овим заједницама протеже до краја четрдесетих година XVIII века, кад je пак и група око Козачинског на- пустила Сремске Карловце. У наведеном писму грађани Сентандреје обавештавају будимског епископа да су ода- брали учитеља међу три кандидата пристигла из Москве: изабраник je показао добро познавањ е латинског, немач- ког и словенског језика, и већ je предавао y српској зајед- ници y Пешти. И y Сентандреји, дакле, као и y Сремским Карловцима и Новом Саду, учио ce латински. Ж ељни да

163 У својој студији о српским школама y Сентандреји, Живко Видак пише о тривијалним школама: „Школе при црквама нису биле школе y данашњем смислу речи, него малене, тесне одаје при црквама, „намешче- ној препростој, мајушној школици“ при Саборној, Пожаревачкој, Грчкој или Благовештенској, Преображенској и Хоповачкој цркви“ (Видак 1962: 30). Школа y близини Пожаревачке цркве, поготово, описана je као „три- вијална школица без икаквих педагогических правил" (Римски 1868:12). О школама y Сентандреји уп. и Бикар 2003: 198-208.

164 Kao потврду тога, верска заједница Табана/Будима увела je 1746. школски правилник y потпуности y складу са педагошким теоријама које су у о н о доба биле y моди y остатку Европе (Пот 1991: 117).

и у д и м 117

снојој деци обезбеде одговарајуће образовање („нашимЂ чедикшт» велми потребна наука“), чланови локалне српске заједнице показали су ce спрем ним да из своје благајне плате учитељеву накнаду (Витковић 1873: 81-82, бр. 51).

Постоји и трећи тип школа које су основали Срби y угарским заједницама, односно „граматикалне школе", y којима су ce, осим програма тривијалних школа, предавали управо словенска граматика, географија, немачки и латин- ски. У Сентандреји ce учио и мађарски језик и то од прве половине XVIII века (Видак 1962: 31).165

У сва три горенаведена типа школе, деца су учила да читају из литургијско-верских текстова (такозваних „србу- ља“), пошто су прави буквари још увек били ретки; затим су „србуље" замењене руским литургијским књ игама.166 Дечица су, осим тога, морала да присуствују свим верским обредима, и да осим главних молитви, символа вере, десет заповести и других догми из веронауке знају и химне из различитих литургија (Видак 1962: 35).

До 1787. школе y Угарској су биле под контролом цркве- них власти, док ce централна влада образовањем бавила само делимично (Деспотовић 1888:31; Видак 1962:30). Нове јозефинске реформе предвиђале су увођење строгих пра- вила y корист германизације свих школских завода y Цар- ству: стога je градски савет Сентандреје, на заседању 25. августа 1787, одлучио да ce оснује заједничка школа за све народе који ж иве y варош и, школа „где српска јуност са римокатоличком заједно скопчати и учити ce имат“ (Римски

165 Што ce тиче географије, на пример, занимљиво je сведочанство једног савременика које Живко Видак преноси y својој студији: „Учило ce за моћи ползу славенске писменице и земљеописанија y содружеском животу представити. Овакве ce науке преде y вишим само школама чути могле, a сад наши ученици знају до удивленија сви најасненија чинити, не само на ландкарти положеније свога отачества указати, него красоте, производе, с коима кои предјел изобилствује, точно из главе определети" (Видак 1962: 35).

166 Према основном програму, званом „наустица", увођење y чита- ње je било веома споро: деца су најпре учила 50 знакова алфабета, вежба- јући појединачна слова и no неколико година, те ce тек од треће године прелазило на праве текстове (Деспотовић 1888: 46).

118 ц кн три cpiicKi; к у л т у р н x v i i i buka

1868:13). Ta одлука je наишла на оштро противљење локал- не српске заједнице: од 1787. до новембра 1792, када су до- били одобрење да саграде нову школу, Срби су ce борили да спрече хомологацију и уништавање властитог национал- ног идентитета (Видак 1962: 30; Бикар 2003: 198-199).

Добивши дозволу за изградњу нове школске зграде, сентандрејски Срби су ce окупили y јануару 1793. y епи- скопском двору са циљем да установе фонд за изградњу „училиш ча јуности славјано-сербског y короналнаго и привилегијалнаго мјеста Свјато-Андреи“. Ha том заседању прикупљено je више од 11 000 форинти, од којих je 7 000 потрошено на радове (Бикар 2003:200). Школа je изграђе- на y близини грчке цркве, недалеко од главног трга.

Сентандрејци су место „католичке и грчке“ школе с немачким наставним језиком основали српску православ- ну школу, и тада су одмах и допринели сношењу трошко- ва школе (Фоит 1977: 13).

Настава je почела 1796: y прву годинује било уписано 110 ђака, y другу 31 и y трећу 19 (Видак 1962:32). Због добрих учитеља и управитељ а, али пре свега захваљујући анга- жовању градске заједнице која je финансијски увек пома- гала школу, сентандрејски завод je један од најбољих међу заводима које су отворили угарски Срби (Бикар 1997:303).

Осим васпитању младих, Срби су посебну пажњу по- свећивали одбрани свог конфесионалног идентитета. На- име, заједница je ж ивела готово изоловано y односу на остатак света, љубоморна на своје обичаје, верске празни- ке и матерњи језик, једини који ce користио y пословању.

Kao што je речено y уводу овог поглавља, српске зајед- нице настале y Угарској након Велике сеобе организовале су властита насеља око верских места, цркава, чија су име- на често одраж авала изворно порекло досељеника. CâM патријарх Арсеније III подстицао je становниш тво да по- диже ове храмове да би ce боље одбранило од унијаћењ а

и у д и м 119

и сукобл^авања са локалним католичким становништвом. У XVIII веку „српске цркве суум н оги м знатним местима y Мађарској богато, no спољашњости на подобије католич- ких подигнуте. Међу њима најславније су будимска и пе- ш танска' (Вујичић 1997: 29). Да видимо укратко историју ова два верска места.

Прва српска православна црква y Табану/Будиму из- грађена je између XV и XVI века. Након Велике сеобе, 1697. локална српска заједница je y близини Дунава саградила нови храм посвећен Великомученику Димитрију Солун- ском: радило ce о једноставном каменом здању које je осве- тио патријарх Арсеније III Црнојевић. У августу 1698. за- једница y Табану/Будиму добила je ставропигију, односно право да слободно бира своје свеш тенике, повластицу коју су потписали и будимски митрополит и локални епи- скоп (Вујичић 1997: 34).

Између 1742. и 1751. Срби из Табана/Будима дали су да ce сагради нова црква, овај пут посвећена Светом Трој- ству: пројектовањ е здањ а je било поверено y оно време чувеном аустријском архитекти А ндреасу М ајерхоферу (Andréas Meierhofer),167 који je пројектовао монументалну барокну цркву која je будимском епископу служила као саборна и надвисивала видик српске варош и све до 1949. Иконостас y цркви je урадио уметник Василије Остојић, потписавши уговор 1764: изабрао ra je Дионисије Новако- вић, тада будимски епископ, који га je вероватно упознао y Новом Саду, те je могао да ce диви његовим радовима y манастиру Раковац.168 Стил Остојића, који je учио уметност y атељеу руског мајстора Јова Васиљевича (Иов Василевич),

167 Међу најчувенијим делима Андреаса Мајерхофера (1690-1771), пореклом из Салцбурга, налазе ce Благовештенска црква y Сентандреји, палата Петерфи y Пешти и замак Геделеу (Вујичић 1997: 28).

168 Према Динку Давидову, Василије Остојић (?—1791) био je један од најнадаренијих и највиђенијих уметника своје генерације. Иконограф je већ направио неке иконе за варош Стари Сланкамен, осим других ико- ностаса за различите цркве y Срему, међу којима и за цркву манастира y Раковцу која je неоспорно његово ремек-дело. Аутор je и иконостаса глав- не цркве y манастиру Грабовац (1768) (Давидов 2005: 35).

120 цшпти српскккултурнхуш ш:кл

једног од највећих представника руско-украјинског баро- ка, одлично je одговарао укусу епископа Дионисија, бившег студента Могиљанске академије y Кијеву: према једној клау- зули из уговора иконе су морале бити урађене „у стилу сло- венског барока“ (Давидов 2011: 103).

Српска православна црква y Пешти, саграђена изме- ђу 1688. и 1752. и посвећена Великомученику Георгију, на- лази ce и дан-данас y старом делу града и представља један од боље очуваних примерака барокне архитектуре мађар- ске престонице.169 И y овом случају црква je подигнута на остацима претходног храма из средњег века, који je тако- ђе био посвећен Светом Тјорђу и који je претрпео знатна оштећења за време турске окупације. И зградњ а главног здања завршена je 1698: цркву je осветио патријарх Арсе- није III y присуству будимског м итрополита Јефтимија Поповића, босанског и хрватског митрополита Атанасија Љ убојевића и епископа Исаије Тјаковића. Радови су ко- начно завршени тек 1752, кад je црква добила свој данашњи изглед (Вујичић 1997: 25-31).170

Попут цркве y Табану/Будиму, и црква Светог Тјорђа y Пешти одговара начелима стила словенског барока, како због спољашње архитектуре, тако и због унутраш њ е ор- ганизације простора: на (северном) левом боку средишње лађе, на пример, појављује ce трећи трон за Девицу Марију, елемент руско-украјинског порекла уведен y српско-право- славну верску архитектуру tokom XVIII века и посебно рас- прострањ ен y верским грађевинама које су Срби градили на територији Аустријске монархије.

Овде треба направити дигресију о необичној распро- страњености култа безгрешног зачећа Девице Марије међу

169 Подела између две заједнице задржала ce и након уједињења квартова Будима, Пеште, Старог Будима (Ô-Buda) и Маргитиног острва (Margisziget) ујединствени град Будимпешту. Српске заједнице формал- но су ce ујединиле након Другог светског рата (Вујичић 1997: 10-11).

170 Иконостас цркве Светог Тјорђа урадио je 1760. Стефан Тенецки, бивши ђак Могиљанске академије и једно од најрепрезентативнијих име- на иконографског стила „словенски барок“. У цркви ce, између осталог, чува и један бакрорез Христофора Жефаровића на којем je представљен Христов гроб (Вујичић 1997: 31-33).

и уд и м 121

Србима y XVIII веку, верског феномена који je настао на Мошљанској академији y Кијеву крајем XVII века и одатле ce раширио no другим словенско-православним крајевима захваљујући непосредном искуству бивших ђака кијевског завода (Вукашиновић 2010a: 156). Што ce тиче српске обла- сти, чини ce да ce трећи трон појавио y првим деценијама XVIII века: пример je трон y цркви манастира Винча, ура- ђен 1727 (Тимотијевић 1996a: 63).

Попут других карактеристичних елемената М арији- ног култа, претходно непознатих православној варијанти истог, и култ безгрешног зачећа Девице М арије je y Кијев ушао латинско-пољским посредством. Украјинска црква je позитивно прим ила ову новину која ce брзо раш ирила како y практиковању вере, тако и y теолошким расправа- ма кијевских професора, често посвећеним „Светој Мајци Божијој, која je зачела без греха“. Томе сведоче латински рукописи Дионисија Н оваковића који обухватају грађу са наставе коју je похађао y Кијеву, и његово Слово в ден за- чатил Пресвлтал Богородици u Приснодјеви Марии о no- хвалах u ползе Наук свободних које je, као што смо видели y другом поглављу, написано и прочитано на Богословској школи y Новом Саду поводом почетка школске 1739. го- дине. Kao бивши кијевски ђак Дионисије je јамачно био део братства оданог Девичином безгрешном зачећу, које je 1689. основао Иоасаф Кроковски (Иоасаф Кроковсћкии), први професор теологије на Могиљанској академији. М аријан- ском братству, насталом no моделу белоруске конгрегације православне омладине одане истом култу, припадали су најмлађи студенти, односно они уписани y ниже разреде; студенти филозофије и теологије (,,стари“) били су пак ода- ни благовештењу Пресвете Богородице. У Кијеву je култ без- грешног зачећа ушао и y казивање Ad maiorem Dei gloriam накрајучасова (Sallaville 1928:186-187): побожни исказ по- свећен Девици М арији налази ce, још једном, y латинским рукописима младог Дионисија Новаковића.

Занимљиво je приметити да je са усвајањем пољско- -украјинско-руског културног обрасца то начело постало

122 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII BEKA

део и српског духовног ж ивота захваљујући непосредном искуству бивших ученика Академије, пре свих Диониси- ја. Према Бодину Вуксану, српска теологија прилично je пасивно прихватила теорије о безгрешном зачећу Девице М арије јер су оне на неки начин биле „наметнуте“ аутори- тетом духовног украјинско-руског модела. Визуелно пред- стављање овог концепта, као ш то je на пример увођење трећег трона y српске православне цркве, не треба, дакле, сматрати као пуко формално подражавање страног моде- ла, већ пре као знак потребе да један већ прихваћен и јасно дефинисан духовни концепт добије и своју материјалну реализацију (Вуксан 2001: 70).

Коначно, нема сумње да je српски декоративни стил, до тог тренутка чисто традиоционалан и везан за постви- зантијски образац, био под снаж ним утицајем украјин- ско-руског барока од ког je примио неке новине.171 Трећи трон, присутан и данас y цркви Светог Тјорђа y Пешти, представља управо један од елемената који повезују ово свето место са украјинско-руском културом и може ce сре- сти и y другим црквам а y тој области, на првом месту y Саборној цркви y Сентандреји, једној од седам цркава Ko­je украш авају малу варош на Дунаву.172

Одиста, није могуће писати о Сентандреји и локалној српској заједници a да ce не спомене чувених седам пра- вославних цркава које својим барокним куполама надви- сују пејзаж угарске варош и како визуелно тако и духовно, и које чине, како би рекао Јаков Игњатовић, „споменике духа и живота“ њених грађана (Давидов 2005:46). Све сент- андрејске цркве подигнуте су tokom XVIII века да би ce храмови од дрвета заменили чврш ћим здањима од камена. Чињ еница да су ce y једном толико оскудном периоду по- трош ила толика средства на верску архитектуру сведочи

171 За више детаља о ликовној уметности српског барока уп. Меда- ковић 1971; Давидов 1973 и 1978; Медаковић 1988; Тимотијевић 2003; Сто- шић 2006.

172 За друге примере видети: Тимотијевић 1996a: 63-65 и Тимотијевић19966.

НУДИМ 123

о снажној побожности локалне заједнице, и y ширем сми- слу, о великој одлучности да ce одбрани властити идентитет и православна вера (Бикар 2003: 143). Како пише Ж ивко Видак, „Њихово [Сентандрејаца] материјално благостање и верска ревност учинили су то да они изграде од тврдог материјала толики број цркава, колико y оно време није имала ниједна српска варош, више но што има Нови Сад, Карловци, Земун, Панчево и Београд“ (Видак 1962: 30).

Након дефинитивног пресељења на ове територије, двадесетих година XVIII века сентандрејски Срби су орга- низовали прикупљање неопходних средстава за изградњу главне цркве која je подигнута на месту где ce некад нала- зила малена црква патријарха Арсенија III.173 Ta црква je названа Саборна црква, али и „Успенска", пошто je посве- ћена Успењу Девице Марије, или „Београдска“, вероватно да би подсећала на порекло досељеника који су становали y овој варошкој четврти.174 Први ктитор био je епископ Ва- силије Димитријевић (1729-1748), који je дао да ce изгради колосални звоник (или torân) који и данас надвисује Сент- андреју, подигнут између 1732. и 1734. И зградњ а цркве почела je пак тек половином XVIII века и упослила три генерације Срба: трансепт je подигнут између 1756. и 1764, a 16. јануара исте године епископ Дионисије Новаковић, који je учествовао y пројектовању и организовању радова, коначно je осветио Саборну цркву (Давидов 2005: 28-31). Радови на изради иконостаса почели су пак 1777, a заврше- ни су 1781. И данас ce y АСПЕБ-у чува уговор који су потпи- сали уметник задужен за дело, Василије Остојић, и ктитор Будимске епархије са сагласнош ћу тадаш њ ег епископа

173 Tokom радова на рестаурацији 1997. откривена je плоча која je била део оригиналног пода камене црквице подигнуте 1690; према исто- риографији, радило ce о храму са једном лађом исте ширине као y дана- шњој Саборној цркви, али много краћем (Давидов 2005: 30).

174 У АСПЕБ-у ce чува први инвентар Саборне цркве y ком су реги- строване бројне књиге и драгоцени предмети коришћени приликом бо- гослужења, и које су досељеници вероватно донели tokom Велике сеобе. Међу књигама ce појављује много рукописа из Рачанске школе чији су ce монаси преселили y Сентандреју (Давидов 2005: 31).

124 ЦЕНТРИСРПСКЕКУЛТУРИ XVIII BEKA

Софронија Кириловића (одредбе споразума од 11. марта 1777. наведене суу: Давидов 1973: 112-114).

Kao што смо већ рекли, no образовању, стилу и умет- ничком укусу Остојић je припадао школи српског барока верној украјинско-руском моделу на који ce и y овом слу- чају угледао y стварању иконостаса. У том смислу, посебно су занимљиве композиције на библијске теме које je српски иконограф израдио за украсе двају дрвених певница: нај- вероватније je да су композиције надахнуте илустрација- ма дела Лазара Барановича Меч духовни чији je примерак поседовала сентандрејска библиотека. Још je вероватније да je при томе избор моралних тема за декорацију сугери- сао епископ С оф роније К ириловић, који je попут свог претходника Д ионисија Н оваковића био веома близак украјинско-руском културном обрасцу (Давидов 20056: 43). Према мађарском историчару Палу Фоиту:

Унутрашњост Саборне цркве и њен уређај je најса- вршенији израз особености православне литургије, a ујед- но представља срећан сусрет касновизантијске уметности коју карактерише строгост форми и европске рококо умет- ности која ce испољава y слободним линијама и живахним формама. Углавном ова разноликост no садржини и фор- ми, односно њихова смела синтеза представљају највећу привлачну снагу, уметнички квалитет и вредност српске православне уметности y Мађарској (Фоит 1977: 23).

Успенска црква представља један од најбољих примера српског барокног стила истичући ce no богатству и лепоти међу храмовима подигнутим tokom XVIII века на терито- рији јурисдикције Карловачке митрополије, вечни симбол побожности српске грађанске заједнице и опипљиви траг златног века локалне историје, XVIII века, века просвеће- ности.175 Како пиш у Динко Давидов и Дејан М едаковић:

175 Саборна црква има и улогу пантеона за високе српске достојан- ственике Будимске епархије: y њој ce налазе, између осталих, и посмртни остаци еписко1м Михаила Милошевића, Василија Димитријевића, Ди- онисија Новаковића, Мојсија Путника и Дионисија Поповића. У њој су сахрањени и разни представници угледних градских породица, као што су Радивојевићи, Маргаритовићи, Авакумовићи и Ловчански (Давидов

| ;у д и м 125

Од њеног колосалног звоника, који доминира Сент- андрејом, преко портанских капија на којима ce разлистало ковано гвожђе y стилу рококоа, и каменоклесарских мону- менталних портала на јужној и северној фасади, до иконо- стаса, врсног дела дуборезбарске и сликарске вештине, као и оних крупнијих делова црквеног мобилијара и богослу- жбених утвари, складног изгледа и фине израде - ова црква брижно бди над највишим достигнућима сентандрејске ликовне баштине. - И српске уметности y целини, y веку просвећености (Давидов-Медаковић 1982: 120-121).

Нису мање лепе и занимљ иве ни осталих шест црка- ва које ce уздиж у на територији мале варош и северно од Будимпеште. Црква посвећена арханђелу М ихаилу, звана Пожаревачка јер je саграђена захваљујући ангажовању до- сељеника пореклом управо из српске варош и Пожаревац, подигнута je између 1759. и 1763. a осветио ју je 27. октобра исте године Дионисије Новаковић, као што ce може про- читати на дрвеној плочи постављеној y предворју која ка- же: „По други пут, како га сада видимо, сазидан je овај храм 1759. године, a епископ Дионисије Новаковић га осве- тио 1763“ (Фоит 1977: 14).

Преображенска (или Табачка) црква, саграђена на вр- ху брда које доминира сентандрејским пределом између 1741. и 1746. на иницијативу богатог варошког еснафа шта- вилаца коже, може ce похвалити величанственим иконо- стасом, радом украјинских мајстора (Давидов 2005:70-87). Благовештанска црква, звана такође грчка, подигнута из- међу 1752. и 1754, има пак иконостас који je дело мајстора Михајла Ж ивковића, пореклом из Будима, који ra je изра- дио почетком XIX века (Давидов 2005:48-58).176 Коначно, Чипровачка или Петропавловска црква (али првобитно посвећена Светом Николи), мања no величини y односу на претходне, саграђена je 1753, дакле и она y време епи- скопа Дионисија Новаковића (Давидов 2011: 162).

2001: 72). Георгије Ловчански je био, на пример, извршилац тестамента Дионисија Новаковића.

176 О Михајлу Живковићу уп. монографију Косте Вуковића коју je објавила Матица српска 1997.

126 цкнтри ci'iicKi; к у л т у р к х у ш buka

У закључку овог дела, можемо рећи да специфичан ка- рактер сакралне архитектуре Табана/Будима, Пеште и Сент- андреје одсликава велику верску посвећеност српских досељеника и њихово настојање да наставе да живе према властитим обичајима. Ипак, и y овом амбијенту неретко ce наилази на инородне елементе, превасходно украјин- ско-руског порекла, који суутицали не само науметности и архитектуру ових градова, већ уопште на културу Срба који су ж ивели y XVIII веку и касније.

2.3. Односи између српских заједница и високог свештенства

Српске заједнице Будимске епархије биле су, дакле, много активније и еманципованије y односу на сународ- нике који су остали y јуж ним областима Хабзбуршке мо- нархије и на територијам а под турском влашћу. Такав темперамент нагнао je српске досељенике да ce неуморно боре за поштовање властитих обичаја и православне вере, често ce супротстављајући чак и својим свеш теницима и великодостојницима које су оптуж ивали за угњетавање и неспособност.

Половином четрдесетих година будимски Срби били су актери процеса против двојице свеш теника, Гаврила М ихаиловића и Константина Белушевића; спор je започео већ y јулу претходне године и потрајао неколико година (Вукашиновић 2010a: 141). Фитиљ je запалило понашање Симеона Христијана, проповедника и учитеља y школском заводу y Табану/Будиму, оптуженог да je другим еписко- патима и сеоским заједницима слао прогласе против па- тријарха Арсенија IV Јовановића Ш акабенте и будимског епископа Василија Димитријевића. У једном писму епи- скопу Василију будимски Срби су стали y одбрану Хри- стијана отворено ce ж алећи на рад двојице свеш теника Гаврила и Константина: њих двојица су оптуж ивани за искориш ћавање (од милостиња, прилога за венчања и са- хране сакупили су око 4 000 форинти), претње, прогањање,

ВУДИМ 127

прекомерно конзумирање алкохола и чак физичко насиље над неким грађанима, али пре свега за лењост због које су службу држали само недељом, док je народ траж ио да ce служба држи сваки дан.177 Будимски Срби су захтевали да ce Гаврило и Константин преместе и да ce грађаним а flâ право да одаберу нове свештенике на основу ставропигије којује заједници дао патријарх Арсеније III Црнојевић (Вит- ковић 1873: 71-76, бр. 43, писмо од 5. јуна 1746).

У читаву ствар je упркос својој вољи био увучен и Дионисије Новаковић. Након што je удаљен са Новосадске богословске школе због својих идеја које су оцењене као „сувише новаторске", Дионисије ce повукао y м анастир Ораховицу, где je примио позив српске заједнице из Бу- дима да ce прикључи прославама организованим поводом празника Успења Богородице. Дионисије ce с радош ћу одазвао на позив и дошао y Будим. А ктивна варош ка срп- ска заједница циљала je заправо на то да га задржи као про- поведника и да га укључи y оснивањ е славено-латинске школе која je отворена (вероватно) tokom зиме 1746.

Kao Христијанов пријатељ и присталица, и овом при- ликом je Дионисије био приморан да ce брани од напада једног дела свештенства, према његовим речима решеног да га протера из Угарске, које га je оптуж ило за новатор- ство поистовећујући га чак са калвинистима (Вукашино- вић 2007: 21).178 Становниш тво Будима je стало y његову одбрану наглашавајући даје „Професор“ (тако Новаковића називају y ондашњим документима - АСАНУК, МПА, ли- стови 348,481) стигао y Будим уз сагласност епископа Ди- митријевића, доносећи заједници велику добробит својим

177 Уп. Витковић 1873: 88-89, док. бр. 55.178 Дионисије пише о овим догађајима y писмима која je Милутин

Јакшић пренео y једној својој студији 1899. и о чему ћемо детаљније го- ворити y некој наредној студији. У њима он препричава како je локална заједница настојала да створи боље животне услове и да ce развије, упр- кос чврстом противљењу епископа Василија Димитријевића. У погледу оптужби да je близак калвинизму, према Милутину Јакшићу оне ce ду- гују Дионисијевој навици да проповеда и ван светог храма или ван бо- гослужења (Јакшић 1899: 225).

128 ЦЕНТРИ СРПСКККУЛТУРР. XVIII BUKA

наставничким радом. Дионисију су ce супротстављ али само свештеници који, вођени озлојеђеношћу због губитка звања проповедника и решеношћу да отерају противника, нису поштовали школу и часове и настојали су да га дискре- дитују код епископа оптужујући га да y својим пропове- дима не именује друге српске достојанственике (Витковић 1873: 74-75, бр. 43).

Tokom истраживањ а периода од 1737 (године која обе- лежава повратак Дионисија Новаковића y отаџбину након боравка y Кијеву) до 1767 (године његове смрти) y АСА- НУК-у, наиш ла сам на предмет који садржи део докуме- ната о горенаведеном процесу и који ce чувају y ф онду М ПА (1747, бр. 171). У суш тини, ради ce о једном писму епископа Василија Димитријевића (датираном y Сентан- дреји, 10. новембра 1747) написаном као одговор на захтев патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте да га обаве- сте о спору. Уз писмо су приложене копије неких докумена- та кључних за разумевање догађаја, тј. „копија меморијала" двојице свеш теника (литера A), решење Василија Дими- тријевића (литера Б), налог јеромонаху Дионисију Нова- ковићу (литера В) и један предлог свештеника (литера Г).

У свом писму епископ Василије Димитријевић под- влачи да Дионисије Новаковић није хтео да прими његову заповед и да прекине свој проповеднички рад („AïwHÏcïe нетдклдо мдше писднГе и ^дповедк нивдчто зд/мбнид ,̂ нити уотелт, прУиллити“), иако су му поруку свеш теници три пута уру- чивали (епизода ce наводи делимично и у: Јакш ић 1899: 223). Дионисије je описан као харизматични вођа народне побуне: „тврдогддви живддв Е$дил\д“ je y ствари црпео снагу и силину из његових идеја које епископ Димитријевић де- финише као „нердзворитб и стрдне“, и из његовог „дивљег“ говорења („но с в о а инострднндА и нерУс̂ дндА уллишлетд и д и в л а

т о л к о в д т д ^потревл/мотт, и ндти(л\) Севе укреплАк>тт1“).М еморијал двојице свеш теника, Гаврила М ихаило-

вића и К онстантина Белуш евића (датиран y Будиму, 3. септембра 1747) подељен je на седам тачака и садржи при- тужбе двојице црквених отаца на српску заједницу y Бу-

ПУДИМ 129

ди му и јеромонаха Дионисија Новаковића, на чије пропо- иеди и трајање богослужења ce жале:179

Гднтј AïwHicïe Јероллонд(х), едн\у Своек» проповедпо, д д p8rw здбгиллт! 46KANKf\\Ts нд Лггбргпо зддрждвд, Н6К0ГДД ПО ДВД СдТЛ, Д A\Til Л|ОДИ ВБреЛЛбНбНШ црковнок> Слбжвок», и ж итћитлли попечбнлли, Cerw рд(ди) изволите a/vathbhw поСллотрети, нд нишет^ посл^днкмо нш$, kakvvbh naavb Свил\д ao^oahaw, д ме дд едни пок», д avbi дд плдче(л\).

1’ешење епископа Димитиријевића (датирано y Сентандре- ји, 2. септембра 1747) сачињено je y седам тачака. У шестој тачки ce именује Дионисије Новаковић о ком ce може про- читати:

flipvv дотичетсе рд(ди) проповеди вд црквтаи, вбдетсе здповеддти Aïwhhcïio JepvvMOHA^^, и проповедткЗ, no wii8ct6 дд проповед^ чиниттј. fl л\ежд£ ти(л\) 4tw изволитж после проповеди Пплфори бзилллти, tw no еди(н) w вХдд шстднетт! Лм>де(л\) Пндфор^ ддвдти

У налогу који je епископ Димитријевић упутио Диониси- ју Новаковићу (датиран y Сентандреји, 5. септембра 1747) Новаковић ce обавештава о одлуци конзисторије да суспен- дује његово задужење проповедника до нове заповеди. До- звољено му je ипак да држи богослужење иако само y ва- рош ици Табан:

Чтнш Јероллоил(х) AïwnncVn, Go силл вдллт! w nacti при- кдзбетсд, проповедЋ вд цркви w тев^, длбтл1влтт1 no wnScT'k. Ол$жви вждствеше, д ne прежде, и tw caa\w 8 тдвднш, до ддлшб Злповеди КонзисторГд врховндги», вд коемЋ влк>ди севе дднбвбдеттЈ коллб кдмен^ претикдтд, и Ооглдзнш,

твод проповедт!, кж\оже слишд(х) лцЈе тдкш естЋ.

179 Јакшић y овом случају додаје и друге податке који нису садржа- ни y документима које сам пронашла: износећи на пример жалбе двоји- це свештеника y вези са честим бдењима која je организовао Дионисије, Јакшић наводи као пример празник Успења Богородице, којом приликом je протојереј започео бдење y осам увече, a завршио га y поноћ (Јакшић 1899: 226). Ти подаци ce наводе и у: Вукашиновић 2010a: 141.

130 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII BEKA

Коначно, y свом „предложенију" епископу Димитријеви- ћу (датираном y Будиму, 27. октобра 1747) свештеници Га- врило М ихаиловић и Константин Белушевић потврђују да су обавестили „бирова“ варошице Табан о решењу које je потписао епископ, са, нажалост, слабим успехом. П иш у Гаврило и Константин:

Сдде nanobo после инкви^ицГе CVe посл-ћдовдло естт«, дл виров-ћ Сдтдндчници, Ger© 14 r©7 текбцјдго М цл, СсврдшЛ10Д6 у вдрошки ДОЛЛТј , И ИЛЛТј WCTpO ^дповедГш, длновцд Y црквб HA ТДС CLpfc'HHHKOAVTs Н6ДДК», ИДД СцЈбННИКД Y доллт» не^овб подб ш С ц ј д т и , ни колдчд w GTOrtMi ре^лти no Gaaah длрежб.

Оптужбе против заједнице и њених руководилаца наста- вљају ce на страници и no. Опет двојица свештеника наши- роко пиш у о неподопштинама „бирова“ који ће y варош и успоставити реж им терора терајући вернике да ce обра- ћају искључиво њему за венчања и сахране (које двојица свештеника немају намеру да служе y таквој атмосфери) и претећи да ће затворити противнике. У писму ce појављу- је и име Дионисија Новаковића, споменуто y два наврата: y првом случају читамо:

Нопдки преуспевдк>(т) х & к д ш л а и горшлл зд-киши Бировт», и тднд(ч) вд^лове Овоеи шветшдшд и wxpoMouie в wctaçaxti Свои(х), СоединодлисленткоСм) Свои(лл) ЈероллондхоллЋ ДГуАшисГелм». Еллсти пдтрГдршискои и Ко̂ ист©р'|8лл8 дховнол\8 NenoEHN$iOTC6, Јдкоже wnh, ta k © и AÏWNHCÏe новдковиф Здпов^дт» vĐ Е :П : иписллен^ прек© na? СцТбниковт» елл$ послднн^к», мевлсхоте пр!л\ити, и три пбтт» елл8 пислл© n©- шено, никлко иевдсхот^ прГллити, иити покд^дти G boio СЗвординлцио влдсти ВДШОИ Лрх'Г6р1ИСКОИ.

У једној другој тачки двојица свештеника пиш у да je „учи- тељ Дионисије" назвао црквене оце „вуковима y овчијој кожи“, податак који преносе и Јакшић (1899:221) и Вукаши- новић (2010a: 141). У документу ce доиста чита:

ИУДИМ 131

Нддћселлиже Сил\и Јеро(л\)омд(х) ДТижисУе чтови вдлало Gbosio проповедио дл (Орлжлетт» h^t» w тлковлтл нллућрешл то 6ЦЈ6 млпроповкди дрФСз^овеже и(лл) длетт! и G bmC )̂ пдстиреи axobnt»i(}() кусбжддвдетт! пбвлично нд дллвон^ иосреде цркве, говорећи, кдко Слдлшнта пдстирГе G$ttï еолци во мдеждлхт» wb4h(x ), котори Стддо Хрггово нецЈддецЈб нижб haiiStt ! ОпсенГд приводитв ни ндСтдвда10Т'|1

У својој реконструкцији догађаја, М илутин Јакшић износи сличне информације, пиш ући да je Дионисије оптужен да y својим придикама посвећује превелику пажњу страним пословима y односу на локалне, да радије цитира руске цареве него чланове аустријске царске породице, односно руски Синод него будимску конзисторију.180 Коначно, „про- фесор“ je уистину јавно изјавио да не признаје Арсенија IV као патријарха вређајући га отворено приликом једног друштвеног догађаја („за трпезом“) (Јакш ић 1899: 225).

По свом обичају, Јакш ић није навео ниједан податак о извору који je цитирао; сасвим je могуће да je он ове по- датке могао преузети из грађе коју je седамдесетих година XIX века објавио Гаврило Витковић. Витковић доиста на- води документ датиран 12. септембра 1747. y ком сентан- дрејска конзисторија, y личности епископа Василија Ди- митријевића, прекорева Дионисија:

С ов1м ђ тебе јеромонаху Дшшаго Новаковићу при- казуемЂ понеже да некое HOBie обичае ваноситисш от те- бе почелке, то естЂ елико синодб росиски, толико ихв вел. Елисавету царицу московскуго, на службахв бож1ихл> ваз- гласно и публично почелси споминати, такожде и прави- ло церковное обнчно свечера оправлшти, ештеже и блаж. господина naTpiapxa нашего безчастити, и ругати no тра- пезахв и пред лнздми мирскими поносити, и порицати, кое то све весма намв и обмчаемв нашимв противно еств, ибо ми сваки решпектв високо славнои потенц!и москов- скои одаемЂ и синоду ихђ росискому, a долж ностђ нашу кодђ васе светлеишаго дома аустрискаго творити непре-

142.

180 Уп. и Миросављевић 1903:180, фуснота 19 и Вукашиновић 2010a:

132 ЦЕНТРИСРПСКЕКУЛТУРК XVIII ННКА

стаемг, и како верни вазали, и унтертони нашу всемило- стив-беишу цезарицу и кралицу Mapiio Tepe3iro, обичаи им-бмЂ на божихЂ службахЂ кодђ свштаго олтара молаб- ствовати и публично и вазгласно возносити. Зато и тебе no сему водити ce долж ностђ тв о ш била, и от сваке кон- фуз1е и помешателства, кодђ свештенства и лгодеи уводи- ти ce, a не противо творити, и поуштавати, ибо ти како проповедникл. слова бож1ш себе вменмешЂ бити, но cim знамешнх нису проповедническа, но више безделническа, и прочанх доволно дивим ce, да си ce могалЂ y cim пустити, и прочаш ауторитатЂ простирати, и свештеникомЂ тамо- ш ни м ђ парохомЂ заповедати. За кош таковаш т в о т усу- ж денат и противнат творешт, како диоцезални и д'ћис- твителни епископЂ несматрае что ти чужде страни че- лов-èk Далмац1ант>, но за нинш подђ моего горисдшаџего духовного обретаеши ce, и тебе како духовнои персони остро подђ великое наказаше повелеваемЂ, да имашт> от свега тога, a6ie себе задержати, и нашему конзисториуму духовному зд1з без умедлешш на отвЂтђ предстати (Вит- ковић 1873a: 89-90, бр. 56).

Још један документ y рукопису, чуван y АСАНУК-у (фонд МПА, лист без броја, датиран 10. 11.1747) и написан на не- мачком језику, сведочи да су и аустријске власти биле упо- знате са овим спором: ради ce y ствари о некој врсти сажет- ка писма које je Василије Димитријевић послао патријарху Арсенију IV Јовановићу Ш акабенти, y ком ce спомиње и Дионисије Н оваковић. Царица М арија Терезија je указом од 18. децембра 1747. наредила судским властима да приме и саслушају представнике будимске општине који су дошли y Беч да изложе случај двојице свештеника (Витковић 1873: 82-84, бр. 52).

Спор je потрајао још неко време: случај je најпре дат Будимском магистрату, који je стао на страну народа и обратио ce патријарху Арсенију IV Јовановићу Ш акабен- ти са захтевом за премеш тењ е и замену с в е ш т е н и ^ Га- врила и Константина, претећи да ће случај извести пред суд (Витковић 1873: 82-91, бр. 52-57). Да би решио питање, патријарх Арсеније IV Јовановић Ш акабента задуж ио je

133

Исаију Антоновића, арадског епископа, да за његов рачун спроведе истрагу y Сентандреји чврсто инсистирајући на i !Отреби да ce на то питање стави тачка, и позивајући епи- скопа Димитиријевића да ce спреми за процес и наложи својим свештеницима да ce придржавају својих дужности („а свештеником всбм остро повелЂти, да вб мирЂ зваш е свое и службу црковнмм до толЂ no закону отправлкдатт>“), како не би давали повода за даље жалбе градског већа и Будимског магистрата (Витковић 1873: 88-89, бр. 55).

T o kom процеса, који ce водио између августа и сеп- тембра 1747,181 Дионисија je Исаија А нтоновић испитао о неким писмима која je овај послао једном кијевском при- јатељу и y којима je критиковао свештенике угарског епи- скопског седишта. Дионисије je потврдио да je писао јед- ном пријатељу y Русији и да ce том приликом пожалио на стањ е српске православне цркве, али просто само као одговор своје савести. Kao некадашњи кијевски ђак жалио ce превасходно на ситуацију y школама, пиш ући како су деца, услед потребе за учењем језика који ce користе y Цар- ству, приморана да похађају калвинистичке или лутеран- ске школе, пошто ce пастири народа супротстављају учи- тељу Симеону Христијану, ког, према Дионисијевим ре- чима, српска заједница изузетно цени. T okom испитивања Дионисије je такође негирао да je увео било какве посебне новине y богослужење (Јакшић 1899: 226-230).

Спор око Новаковића наставио ce и после смрти па- тријарха А рсенија IV Јовановића Ш акабенте (1748) сти- гавш и, како je и најављено, пред бечки суд. И епископ Василије Димитријевић je преминуо 7. децембра 1748. Већ 12. децембра Срби из Будима и Сентандреје потписали су документ упућен Синоду y ком су Дионисија Новаковића представили као свог јединог кандидата за епископску катедру. Не без теш коћа, Дионисије je именован за епи- скопа Будима и Пеште y октобру 1750.

п у д и м

181 Владимир Вукашиновић износи као могући датум 26. август 1747 (Вукашиновић 2010: 139).

134 ЦЕНТРИ CPIICKH КУЛТУРЕ XVIII BEKA

Наследио je, дакле, на том месту Василија Димитри- јевића који je био на челу Будимске епархије између 1728. и 1748. и чији односи са становницима Будима и Пеште никада нису били једноставни (о чему сведоче разна до- кумента која ce чувају y мађарским и српским архивима). Описан као „човек себичан, самовољан, и који je сваки час проклињ ао свесне општине, које ce не дадоше терорисати од таквог црквеног поглавара" (Витковић 1876: 87), епи- скопа Василија je патријарх Арсеније IV Јовановић Ш ака- бента често позивао да ce доведе y ред, na му и заповедио да престане са прогањањем народа.

Крајем седамдесетих година српска заједница y Бу- диму поново je била укључена y једну полемику са високим црквеним круговима, тачније са митрополитом Вићенти- јем Јовановићем Видаком, због брисањ а неких српских светаца из календара као последица реформи које je увела централна власт. Будимска заједница je показала снажан отпор тим променама, како ce може прочитати y једном писму послатом митрополиту y новембру 1779:

Мм убо ето писменно всему св'6ту на знаше даемЂ, да едно словце y нашЂ свмхтми законЂ и B ïp y на ново уне- сти не пуштаемЂ, нити пакв едно словце отт> вЂрм и за- кона нашего откинути допуштаемт,. Но отђ слова до сло- ва све онако, како год что смо примили отђ пророКв и апостолЂ, вселенскихЂ седмихћ саборовв, и отт, прочихт> свш тм хђ и богоноснмхт, и умл. Христо†имуштихв оце- в ђ , хоштемЂ держати и хранити и до втораго Христова пришествшЈ, ц£ло и непоколебимо (Витковић 1873: 389, бр. 126).

Од митрополита, оптуженог да je заборавио на седам кон- цила и девет српских сабора који су успоставили догме пра- вославне цркве, тражено je да ce заузме код бечког двора и да пренесе ствари према обичају. Како ce може прочитати y заврш ници писма, Срби нису намеравали да прихвате промене, решени да бране своју вероисповест до смрти:

мм ужасно боећи ce онмхв страшнихв громовт» вм- ше наведенихЂ, мм себе ни на лево ни на десно наклонити

НУДИМ 135

не попуштаваемЂ, но y овои истои нашои в-брм и закону, y коме смо ce родили, крестили, Христа и Бога познали, т1>ла же и крове иекупителш нашего причастити cm спо- добили, и причаштати стнепрестано будемв, вт> тои истои свштои церкви и испов^дашго нашемг отт> рода вђ родт> и до послћднеише капл^ крови наше во вЂки жити и уми- рати будемо (Витковић 1873: 390, бр. 126).

Још један документ, y прилогу овог писма и упућен господи „Вицешпан и Беркасов" (вероватно дворским службеници- ма) износи жалбе будимске заједнице на рад митрополи- га Вићентија Јовановића Видака и епископа Соф ронија Кириловића, оптужених да су ce огрешили о божмји закон уносећи новине y традиционално богослужење (Витковић 1873: 391-397, бр. 127). Taj документ je врло занимљ ив јер износи бројне проблеме везане за конфесионалну праксу угарских Срба: на првом месту питањ е текста новог кати- хизма, или „малог катихизиса“ (вероватно Рајићевог) који je према будимским Србима био превише измењен („све е оставио оне главнЂише пунктове, кои и в1>ру и законв нашЂ утверждаваготЂ, и о нима ничто не спомин1>“) и ти- ме непримерен православној младежи чији je идентитет доводио y опасност. Спомиње ce и проблем школа, односно присилне хомологације којој су били подвргнути млади српски ђаци, приморани да похађају немачке школе и уче немачки језик y опасности да забораве матерњи. Друго питањ е односи ce пак на смањење броја манастира, што су будимски Срби готово сматрали катастрофом, пошто „од Гргетега, Старо Хопово, Стари тзакт>, Мала Реметица, Петковача, Ћивша обЂда, и прочиш манастири старинскш no другихв мЂстахв епархЈалнихЂ, гдЂ су до сад служили и п о т л и и славили и м т бож1е свеш теници“ неће остати ни трага. Посебно занимљив одломак односи ce на забрану набавке књига од других православних народа: будимска заједница, свикнута (и приморана) да купује литургијске књиге од руске сабраће, противи ce и овом предлогу:

книги намв ce наше од нахиихЂ единов-ћрних-в куповати забраннпотЂ, a ми смо наше книге и до садт> преко толико

136 ЦННТРИ CPIICKK КУЛТУРМ XVIII Ш!КЛ

година од нашихЂ единовЂрнихв, од куда смо годт> могли прежде добити, куповали, a и с нима ce служили, a свагда y непоколебимои и ненарушимои вћрности y овоме царству пребивали (Витковић 1873: 395, бр. 127).

Књиге руске провенијенције биле су драгоцено оруђе y од- брани православног конфесионалног идентитета, посебно након пресељењауугарске земље. У том смислу, занимљив документ из октобра 1767. сведочи да je, no захтеву Срба, царица Катарина II поклонила неколико литургијских тек- стова за чију je испоруку био задужен руски конзул y Бечу, кнез Дмитриј М. Голицин (Дмитрии М. Голицмн). Догађај ce спомиње и y једном писму Павла Јулинца од 2. октобра 1767, упућеном „бирову“ српске заједнице y Будиму. По- казујућп да je веома добро обавештен о питању (толико да зна које су књиге послате), Јулинац подстиче магистрат да покаже захвалност према дворском секретару који je веро- ватно посредовао код царице за рачун Срба. Писац савету- је такође да епископ будимски пошаље поклон, гест који би донео безбројне добробити заједници. И заиста, можда управо као одговор на савет Павла Јулинца y децембру 1767. будимска заједница je послала писмо захвалности руском конзулу y Бечу: y њему ce спомињу како 33 књиге које су Срби примили, тако и 80 дуката које шаљу конзулату као израз захвалности и који долазе из благајне Будимске епар- хије (за документе уп. Витковић 1873:290-292, бр. 102-104).

Према одредбама бечког суда, од седамдесетих годи- на Срби су били приморани да купују бечка унијатска из- дања и да своју децу васпитавају no лажи, „на неоплакану наш у ж алоств и совЂсти и наше смуштеше". Проблем ce није тицао само књига: централна влада je заправо забра- њивала школама не само да имају „учителше од свое вЂре од свога закона и од свога ш зика“, него и да их доводе из Русије („не смемо из Pode к ђ себЂ приводити ни прима- ти“). Taj податак сведочи о томе да je крајем седамдесетих година навика тражења рускихучитеља још увек била жи- ва y овом крају, y великој супротности са оним што je већ постало традиција школа y Карловцима и Новом Саду где

1ЈУДИМ 137

су руски „даскали" предавали само двадесетих и тридесе- тих година XVIII века. Заврш етак горенаведеног писма y овом случају оставља мало простора за преговоре: будим- ски Срби наглашавају да и митрополит и епископ морају да забораве сваку наду y прихватање наведених новина:

A ko ли су ово наше владике и митрополитв таино y Карловци сђ цесаро кралевскимЂ комисарами сашили и уредили, мислечи, да хоштемв и ми сђ нима y какавг. другш законч. превучи c e ... того нити они нити други ткогодђ од насЂ, макарт> тко онт> 6и л ђ , да ce не нада (Витковић 1873: 396, бр. 127).

Осим y односу према црквеним властима, будимска зајед- ница ce показала веома активном и y саборима који су ce повремено одржавали y Сремским Карловцима, предста- вљајући врло јасне захтеве чија je сврха увек била призна- вање њихових друш твених и конфесионалних права. Ти захтеви ce нису односили само на правна и друш твена питања, већ и на стриктно културне теме: Срби су пред- лагали „да ce потруди сваки епископ y својој јерархији no варош има и селима школе подизати, и no једног пропо- ведника имати при себи“ (Витковић 1876:166), или да ce y замену младим Србима обезбеди могућност да ce крећу и студирају y иностранству како би ce затим вратили y отаџ- бину и помогли сународницима („из општенародне касе да имадутсја најменше no два ђака во инија краљевини и земљах непрестано содеражавати, и трош ак на њих упо- требљавати, чтоб и наш народ јединожди чрез своја почал a не чрез инија уста говорити“, Витковић 1876: 160).

Ha сабору 1760. будимски Срби су траж или да ce y изборном процесу епископа и свеш теника поведе виш е рачуна о образованости кандидата, који би морали бити y стању да допринесу друш твеном и културном развоју заједница и одбрани својих верника од напада католика и унијата (Витковић 1876: 157).182

182 Насупрот томе, изузетно су честе примедбе о злоупотреби ви- соког свештенства које je често оптуживано да живи на сувише луксузан начин: y вези са тим, Гаврило Витковић примећује да ce из тестаментских

138 ЦКНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII ВИКЛ

*

Ha основу до сада реченог и како између осталог све- доче документа из тог доба, Срби, који су масовно присти- гли y област садашње Будимпеште на таласу Велике сеобе, ревносно су настојали да y земљ ама тог региона створе свој нови дом: најпре су изградили цркве и школе y Буди- му и Пешти, a потом су (XIX век) основали властите но- вине, часописе и штампарије. Осим тога, управо y Будиму светлост je угледала М атица српска.

Из успеха који су постигли неки представници ло- калне српске заједнице можемо, дакле, закљ учити да je културни ниво био висок или барем виш и y односу на ниво њихових сународника који су остали y јуж ним обла- стима Балканског полуострва. Већ од краја XVIII века, на пример, било je много српских студената уписаних на Уни- верзитет y Пешти: међу њима ce налазе Сава Текелија, Јован М уш катировић, Глигорије Трлајић, Лукијан М уш ицки, Димитрије Давидовић, Георгије Магарашевић (први уредник Летописа МС) и Јован Стерија Поповић. И међу сентандреј- ским Србима многи су уш ли y историју српске културе: међу свештеним лицима сетимо ce Вићентија Јовановића, Висариона Павловића, Арсенија Радивојевића и Синесија Ж ивковића, док су ce међу световним истицали Јован Ава- кумовић и Јаков Игњатовић.

Осамдесетих година XVIII века будимска заједница je са одобравањем прихватила реформе Јосифа II које ка- рактеришу већа толеранција y друштвеном смислу и окре- нутост ка већем напретку y економском. Срби су ce такође радовали антитурској политици коју je аустријски владар водио на Балкану, покренути надом да коначно виде ото- манске узурпаторе истеране са полуострва. „Просвећене“ реформе Јосифа II имале су бројне присталице пре свега y грађанском сталеж у Будима и Пеште, који ce из једне ш ире перспективе може посматрати као идеална публика

докумената, која je пронашао y архивима y Будиму и Пешти, може видети да су Срби из тих крајева радије остављали заоставштину својим светов- ним сународницима него цркви (Витковић 1876:162).

1ЈУДИМ 139

којој cy ce обраћали ондашњи српски интелектуалци, већма склони идејама просвећености. Често ce једино православна црква, заједно са непросвећеним слојевима становништва, опирала јозефинским реформама (Pôth 1982: 26-27).

Подсетимо ce коначно да je од 1796. Будим постао се- диште једне српске штампарије, придружене универзитет- ској штампарији y Пешти, која je добила privilegium privativum за штампање књига на ћириличком писму унутар Хабзбур- шке монархије. Пештанска штампарија je преузела наслеђе бечке радње која je најпре припадала Курцбеку, a потом Сте- фану Новаковићу. Три деценије cy ce y Пешти ш тампала издања за српску публику, књиге, алманаси, календари као и прве новине и први часописи y српској књижевној исто- рији. У Пешти су своја дела ш тампали Лукијан М ушицки, Атанасије Стојковић, Сава Текелија и Вићентије Ракић (Сто- шић 1963:182-83). Рад штампарије био je значајан за шире- ње српске културе y тренутку y ком je на таласу европских народних покрета јачала народна свест, a жеља за самостал- ном националном културом расла (Pôth 1982: 19).

3. ВЕНЕЦИЈА

Ha крају, треба истине ради подвући да су Млечани, без обзира на мотиве којима су ce руко- водили о омогућавању развоја нашег штампар- ства, објективно нама помогли, прво, да станемо y ред оних народа код којихје штампарска вешти- на прокрчила себи пут већ деведесетих година XV века; друго, да y условима робовања под Тур- цима, штампањем књига сачувамо нашу народ- ност и да развијемо писменост, духовну и световну културу (Плавшић 1959: 220).

У XVIII веку, највећи центри српске културе налази- ли су ce још увек ван географских граница Старе Србије. A ko je на идеалној мапи културне географије српског на- рода крајњи исток чинио далеки Кијев, y то доба главни културни модел угарских Срба, Венеција je дуго предста- вљала најзападнију границу: била je, заправо, место y које су ce између XV и XIX века Срби увек враћали да би штам- пали своје књиге.

Врхунци историје српске књиге y Венецији везани су за делатност војводе Божидара Вуковића Подгоричанина и Теодора и Тјурђа Љубавића y XVI веку и за грчку породи- цу Теодосије y XVIII веку: објављујући књиге на „илирском" писму Вуковићи, Љубавићи и Теодосијеви начинили су од Венеције средишно место књижарске продукције на- мењене Србима, улога коју je град Светог Марка задржао

142 Ц1-Ч 1РИ c p i [ с к i; к y л l 'y |>кXVin ш ; к a

и након отварања нових штампарских центара y Бечу и Будиму од шездесетих година XVIII века na надаље.

Ово поглавље je, дакле, посвећено значају Венеције као штампарског центра y процесу поновног стварања српске националне културе, започетог након Велике сео- бе. Да бисмо остали унутар предодређених временских оквира, излагање ће ce усредсредити превасходно на де- ловање штампарије Теодосије и то y годинама док je њоме управљао њен чувени оснивач Димитрије (1755-1782).

У првом делу поглавља даћемо координате неопход- не за позиционирање искуства штампарије Теодосије y Венецији XVIII века. Најпре ћемо ce фокусирати на при- лике y којима je живела српска заједница y Венецији, a потом и објаснити одређене специфичности млетачког издаваштва. Други део поглавља биће, напротив, посвећен искључиво штампарији Теодосије и њеној продукцији, са сталним освртом на документа из оне епохе која ce чувају y Државном архивуу Венецији (ASV). Историографија, по- готово српска, дуго времена je прихватала претпоставку no којој je влада Млетачке републике следила посебне по- литичке циљеве отварањем ове радње: према овим теори- јама, књиге које je штампао и дистрибуирао Теодосије y земље Балканског полуострва требало je да потпомогну, y складу са папском политиком, унијатизацију Срба из Дал- мације, као и да умање политички утицај Русије, главног партнера y књижарској трговини за православне народе y региону. Видећемо, међутим, да архивска документа по- казују да je мотив ове концесије био изразито економске природе. Много простора природно ће бити дато продук- цији штампарије, са посебним освртом на период y ком je Захарија Орфелин сарађивао са Теодосијем (1764-1770). У закључку поглавља покушаћемо тачније да одредимо уло- гу коју je штампарија имала y формирању и ширењу српске културе y другој половини XVIII века.

ННМИЦИЈА 143

3.1. Срби y Венецији на почетку XVIII века

Својом политиком толеранције, млетачка власт оду- век je помагала стварање вишенационалног друштва: стран- ци различитог порекла и занимања налазили су, заправо, y Венецији идеално место да ce настане и напредују. Међу странцима, присутним y Венецији од X века, најбројнији су били досељеници са Балканског полуострва, највише Грци, али и Далматинци и Албанци, којима су ce почевши од XIV века придружили бројни Јужни Словени, Хрвати и Срби.

Попут других најзначајнијих етничко-лингвистичких мањина y Венецији, и досељеници са Балкана временом су својим активностима дали правни оквир организујући ce y различита удружења: занатска удружења, школе и братства, заснована на заједничкој професији или географ- ском пореклу, обезбеђивала су овим мањинама формално присуство y млетачком друштву и омогућавала очување њиховог културног идентитета (Pelusi 2005: 61-62).

Године 1442. Албанци су први створили своје удру- жење са Школом Сан Северо и Сан Гало. Затим je 1451. настала Словенска школа (Scuola degli Schiavoni) Светог Дорђа и Трифуна која je већ тада представљала бројну дал- матинску колонију, нараслу услед појачаног прилива до- сељеника након што je Далмација доспела под домина- цију Млетачке републике. Коначно, 1498. Веће десеторице (Consiglio dei Died) ратификовало je успостављање Грчке школе, с обзиром на то да су Грци присутни y Венецији још од XI века.

Грчко братство настало je са циљем да ce заштите си- ромашни сународници и да ce добије могућност испо- ведања сопствене вере y миру и према традиционалним византијским обредима.183 У ту школу су no правилу са јед- наким правом примани и Срби, због њихове припадности

183 За статистичке податке y вези са активношћу Срба y оквиру Грч- ког братства видети: Mavroidi 1983.

144 цкитри ciMicKH култу|>|; xvin ш:кл

истој православној цркви, a њено седиште ce налазило y цркви Светог Ђорђа (San Giorgio dei Greci).184

Осећање пријатељства и наклоности, које je повези- вало два народа, потицало je пре свега од политичих при- лика заједничких обема земљама. Суживот две нације под истом установом служио je, између осталог, и интересима Млетачке републике, која je на тај начин могла да контро- лише истовремено и Грке и Србе, уместо да управља два- ма раздвојеним балканско-православним језгрима унутар града. Треба такође рећи да, за разлику од Далматинаца, број Срба y Венецији вероватно није био толико велик (или je барем био недовол>ан) да би ce могло оправдати установљење њихове посебне школе.

Срби ce појављују y регистрима Грчке школе од њеног оснивања.185 У првој половини XVI века има 23 српска чла- на, 11 мушкараца и 12 жена, чија je активносту политичком и привредном животу била „динамична и одлучна" (Ма- vroidi 1983: 516). У том смислу, прави пример je случај Ди- онизија дела Векије (Dionixio, Dionisio della Vecchia), запра- во војводе Божидара Вуковића Подгоричанина, поборника изузетних новина y економском управљању братством, и као што je познато, творца иницијативе y пољу издаваштва која je умногоме допринела историји српске културе. Изу- зетно активни Дела Векија (презиме које je Вуковић узео након венчања са једном млетачком племкињом) био je, на пример, прави поборник аукцијске продаје покретне имо- вине школе ради прикупљања неопходних средстава за из- градњу цркве Светог Тјорђа (Mavroidi 1983: 526-527).

Између XVIII и XIX века српских чланова je било 37. Они су углавном долазили са далматинске обале, из обла-

184 Млетачка република je 1577/78. дозволила намештење грчког архи- епископа који je зависио директно од православног патријарха y Констан- тинопољу (Mavroidi 1983: 513). О грчком присуству y Венецији видети одличан зборник радова под називом I Greci a Venezia, који cy приредили M. Ф. Тијеполо (Maria Francesca Tiepolo) и Е. Тонети (Eurigio Tonetti) (2002).

185 A ko период 1563-1724. оскудева y изворима, за период од 1724. до 1866. постоји богатство података захваљујући и раду Ксантопулу-Ки- риакуа (Xanthopoulou-Kyriakou) (1978).

ННМНЦИЈЛ 145

сти која je била под млетачком доминацијом до 1797; ме- ђутим, било je и доста уписа са назнаком „Србин из Зете“. После пада Млетачке републике крајем XVIII века, нови историјски чиниоци утицали су на смањивање и опадање Грчког братства, опадање које je, с друге стране, подстакло улазак чланова словенског порекла. Коначно, 1863. донета je одлука да ce Србима уступи и право да буду бирани y Сабор, што je до тада била искључиво повластица Грка (Mavroidi 1983: 515-519).

Према документима из те епохе, српски чланови су уобичајено скрупулозно поштовали своје економске оба- везе према братству (односно плаћали годишњу чланари- ну, такозвану „луминарију ) иако ce y својим прилозима нису могли надметати са Грцима, који су ce највећим делом бавили трговачким делатностима и чије су економске при- лике свакако биле имућније (Mavroidi 1983:525). С обзиром на не тако занемарљиве финансијске прилике Срба који су припадали школи, као и на заједничко порекло, прет- поставља ce да су Срби били део малог броја властелинских породица које су ce из политичких разлога иселиле из Срби- је (или Црне Горе и Херцеговине) y Венецију. Ипак, недо- стају подробнији подаци о словенској браћи: на пример, y регистрима школе не спомињу ce српска презимена, осим управо презимена Дела Векија-Вуковић. Ta празнина би могла бити последица недовољног формирања презимена, односно потребе исељеника да усвоје мере опреза из „по- литичких" разлога, или коначно (и највероватније) једно- ставно последица вулгаризације њихових имена од стране Млечана којима je било тешко да их изговарају. Напослет- ку, што ce тиче делатности којима су ce бавили Срби, врло je вероватно да ce њихово често одсуствовање из лагуне дугује путовањима везаним за трговачке активности. Према архивским подацима, y XVIII и XIX веку Срби, припад- ници Грчке школе, били су превасходно трговци и војници, али je било и племића, односно земљопоседника (Mavroidi 1983: 529).

146 ЦЕНТРИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ XVIII BEKA

3.2. Српске књиге и Венеција

Захваљујући и постојању оваквих структурираних облика удруживања, која су имала значајну улогу y дру- штвено-културном уједињавању, било je природно да ce y Венецији развије штампарство, намењено како досеље- ницима који су y њој живели, тако и њиховим сународни- цима који су остали y отаџбини. Показаће ce да je та про- дукција од суштинске важности пре свега за оне регионе y којима су могућности развоја y том сектору биле сужене због политичких и културних чинилаца, као и због не увек повољних економских динамика.

Док je y Европи нова технологија уносила револуци- ју y читаву сферу комуникације, Венеција ce са својим штампаријама понудила као природан „културни мост“ према територијама Балканског полуострва које су биле суочене са чврстим баријерама y развитку, интеграцији, усвајању културних подстицаја и импулса, који јесу кли- јали, али никада нису процветали остваривши свој пот- пуни потенцијал (Pelusi 2005: 78).

У том смислу, српски народ свакако није изузетак. У историји српске књижевности и културе налазимо више- струке и прилично чврсте везе са деловањем млетачких штампарија, везе које датирају од самих почетака штам- парства y граду Светог Марка и протежу ce непрекидно вековима. Без страха од претеривања може ce рећи да су домет и ефекти тих односа били такви да би без њих и срп- ска књижевност и култура имали другачији ток и били умногоме сиромашнији: књиге објављене y Венецији из- међу XV и XIX века садрже можда најбољи део читаве књижевности те епохе, a утицале су на општу духовну и мисаону климу која je карактерисала српску културну историју често преузимајући улогу покретача.186

186 Велики део библиографије о овој теми сакупио je Вилхелм Шмиц (Wilhelm Schmitz) y књизи Südslawischer Buchdruck in Venedig (16-18 Jahr- hunderi), објављеној y Гисену 1977. Уп. такође: Јевгениј Л. Немировски (Evgenij L. Nemirovskij), Gesamtkatalog der Frühdrucke in kyrillischer Schrift, Баден-Баден, 1996-2007, tom 2, 4 и 6.

147

Како je то тачно истакао Мирослав Пантић, tokom XVI и XVII века, само je y Венецији објављено више од две стотине српских и хрватских књига (Пантић 1992:53). Вене- ција je такође била место из ког су ce ка словенским земљама упућивала оруђа, технологије и умећа која су преносила читаво искуство неопходно за штампарску продукцију високог квалитета (Pelusi 2005: 71).

To не значи да je словенским народима на Балкану штампарство било непознато. Ha балканским територи- јама под отоманском влашћу оснивање штампарија сва- како je било тешко, али не и неоствариво: између XV и XVI века никле су y ствари и на словенској територији прве штампарске радионице, чија je сврха била пре свега да удовоље потребама свештенства.

Прву штампарију са ћириличким словима (другу уоп- ште, након оне која je основана y Кракову 1491) основао je на Цетињу зетски господар Тјурђе Црнојевић са опремом коју je (чини ce) допремио баш из Венеције. Да би одгово- рио на већ тадахронично „умаљеније светих књига“ (Сто- јановић 1902,1: бр. 381), између 1493. и 1496. године Црно- јевић je штампао литургијска дела за православна бого- служења, међу којима и чувени Октоих првогласник цр- нојевићки (1494), прву књигу штампану ћириличким сло- вима y књижевној историји Јужних Словена.187

Затим, почетком XVI века, браћа Тјурађ и Теодор Љу- бавић такође су ce бавила „светије књиги литургије" (Сто- јановић 1902,1: бр. 458): научивши штампарски занат y Венецији отворили су штампарију при цркви Св. Ђорђа y Сопотници, y близини Горажда, да би ce потом премести-

187 Осим Октоиха првогласника, штампарија je објавила и један Октоих петогласник (1494), један Псалтир (1495), један Молитвеник {Требник, 1495/1496) и једно Четворојеванђеље (1495/1496), укупно дакле пет инкунабула, иако ce претпоставља постојање и шесте књиге. Најком- плетнију библиографију о цетињској штампарији уредио je Боривоје Маринковић y првом тому збирке Библиографија о нашем ћирилском штампарству, штампаријама u KwmaM aXV,XVIuXVIIстолећа (1988). Уп. такође Пет векова српског штампарства 1994, Nemirovskij 1997. и http: //eng.digital.nb.rs/collection/cetinjska-stamparija.

нн111:ци|л

148 ЦЕНТРИ CPIICKH КУЛТУ l'F. XVIII ItFKA

ли y Трговиште. Између 1519. и 1523. године браћа Љубавић објавила су један Литургијар (или Спужабник, јул 1519), један Псалтир (октобар 1521) и један Молитвеник (Треб- ник, октобар 1523).188

Kao што ce може наслутити из до сада наведених на- слова, y овим центрима објављивале су ce искључиво литур- гијске књиге веома ограниченог тиража. Обе штампарије су нажалост биле кратког века услед непостојања политич- ких и духовних установа које би биле y стању да их подрже. У тим условима задатак очувања и умножавања књижевне баштине свео ce на манастирске скрипторијуме, чија je ти- пично средњовековна пракса преписивања књига омогући- ла не само да ce српска култура сачува, већ и да ce пренесе. Манастири нису били само преписивачки центри: међу штампаријама које су настале на територији Балканског по- луострва између XV и XVII века треба y ствари споменути и штампарске радионице настале унутар зидина манастира Рујно, Грачаница, Милешева и Мркшина црква.189

Почевши од XVI века и бројне млетачке штампарије посветиле су ce штампању књига за православне Србе: нови текстови на глагољици, и то не само литургијски, појавили су ce заправо y Венецији XVI века y издању штам- парија Биндони и Пазини (Bindoni е Pasini), као и y издању Андрее Торезана (Andrea Torresan). Овима ce затим при- дружује и бриљантно искуство Божидара Вуковића (1466­1539), пореклом из Подгорице, али који je y Венецији имао обичај да ce зове, као што смо видели, Дионизије дела Ве- кија (Mavroidi 1983; Пантић 1992: 59).190

188 За библиографију видети: Маринковић 1991: 37-94 и U em векова српског штампарства 1994. Уп. и зборник радова Горажданска штампа- рија 1519-1523, објављен 2008. y издању НБС y сарадњи са Филозофским факултетом Универзитета y Источном Сарајеву, ком ce може приступити и онлајн на адреси: http: //eng.digital.nb.rs/document/IN-gorazde-OO.

189 За библиографију видети: Маринковић 1991: 95-219. Штампари- ја манастира Мркшина црква (или Мркшина глава) штампала je 1566. један Цветни триод, фактички последње дело штампано на српској те- риторијидо 1831 (Маринковић 1992: 115-171).

190 Судећи no забелешкама пронађеним y његовим књигама, Вуко- вић je рођен после 1465. и припадао je лози Тјурића, пореклом (изгледа) из

НИМИЦИЈЛ 149

Стигавши y лагуну са братом Николом, након што je Цетиње пало под отоманску власт (1496), Вуковић ce окре- нуо трговини и убрзо ce истакнуо унутар Грчког братства. С обзиром на недостатак штампарија y његовој земљи, одлучио je да уложи сопствени капитал y штампарску де- латност отворивши радионицу са ћириличким словима. Према ономе што câM штампар тврди y предговорима де- ла која je објавио, на то га je подстакла жеља да буде од користи, покушавајући да надомести пропадање и сиро- маштво, које јеуто време било својствено српској право- славној цркви (Чурчић 2006: 85- 86).

Вуковићева радња, основана 1519, коју je затим насле- дио син Вићенцо (1546) била je активна готово четрдесет година и објавила je неке од најзначајнијих литургијских и побожних књига на црквенословенском y издањима која су no лепоти и квалитету остала непревазиђена.191 Књиге штампане y штампарији Вуковића дистрибуиране су не само српским црквама, већ no читавој источно-словенској области, све до обала Балтичког мора.

Поред Вуковића, tokom XVII века су и Италијани Рам- пацето (Rampazzetto), Пецана (Pezzana) и Тјинами (Ginammi) штампали књиге за словенске народе са Балкана.192 Изда- вачка кућа Рјинами, посебно, настала je на остацима штам-

Старчева на Скадарском језеру. Вуковић je од породице наследио позама- шна имања y подгоричкој области која су након пресељења y Млетачку републику остала сестри на управљање.

191 За време управљања Божидара Вуковића деловање штампарије може ce поделитиудве фазе. Првој фази (1519-1520) припадајуједан Ли- тургијар (Служабник, чије je штампање завршено 7. јула 1519. године) и један Псалтир, објављен y два дела између 1519. и 1520. Након паузе дуге петнаест година штампарија je поново почела са радом 1536. објавивши пет дела y кратком временском року (1536-1540) - Зборник (1536), Моли- твеник (1536), Октоих петогласник (1537), Минеј (1538) и Молитвеник (1539. или 1540). Ради ce углавном о реиздањима дела на црквенословен- ском која су би ла y широкој употреби међу православним свештенством y балканском региону. За библиографију уп. Маринковић 1989a, Nemirov- skij 2001, 4 и 2003: 6.

192 За библиографију о штампарији Тјованија Антонија Рампацета видети: Маринковић 19896: 187-205; за издавачку кућу Тјинами видети: Маринковић 19896: 205-234 и Napoli 1990.

150 ц в н т р и с т с к к к у л т у г а х у ш hf.k a

парије коју je 1569. године основао Которанин Јеролим Загуровић, a коју je крајем XVI века преузео Бартоломео Алберти-Тјинами (Bartolomeo Alberti Ginammi).193 Радња je наставила са штампањем књига на ћириличком писму задржавајући готово неоспорно првенство на источном тржишту чак и под руководством његовог наследика, сина Марка (Marco Ginammi). Између 1638. и 1657. радионица Ђинами штампала je y ствари бар 24 издања на српском језику међу којима и један скупоцени Псалтир (1638), ре- продукцију оног који je 1569. штампао Јеролим Загуровић. Стога не изненађује што ce још половином XIX века браћа Бјазеђо (Biaseggio), штампари из Басана, сећају Марка Тји- намија као „илирског Марка Тјинамија, штампара из Вене- ције“ (Napoli 1990: 36).

Ha преласку из XVII y XVIII век штампање књига за српску публику y млетачким штампаријама доживело je делимичан прекид који ce дугује активности полиглотске штампарије Конгрегације за ширење вере, са седиштем y Риму, којој je поверено објављивање реформисаних ли- тургијских књига за православне народе са далматинске обале (Pelusi 2005: 71).

Венеција поново преузима вођство y књижарској про- дукцији за јужнословенске народе од друге половине XVIII века. Република je тада нудила услове који су омогућили да ce попуни вишевековни јаз који je на целом Балкану по- гађао штампарски занат и комерцијализацију књижевних производа: након гашења српских штампарија насталих између XV и XVI века y различитим центрима Балканског полуострва, српска књижевност je заправо остала без мо- гућности ширења сопствених дела, угушена једним окру- жењем y којем ce на најобичнију књижевну делатност гле- дало са подозревањем са обе стране турско-аустријске границе.

Ha прагу XVIII века, после крупних промена које je донела Велика сеоба, појавила ce код Срба прека потреба

193 За библиографију о штампарији Јеролима Загуровића видети: Маринковић 19896: 123-163.

Ш'.1М'.ЦИ|Л 151

за одговарајућом штампаријом која ће одговорити на вер- ске и просветне потребе: као што смо видели, свештена елита ce за то залагала од првих година пресељења српског становништва на територију данашње Војводине, али су покушаји Арсенија III Црнојевића, Исаије Тјаковића и Мој- сија Петровића да добију одобрење од аустријских власти остали узалудни.194 Одлучан да ослаби темеље српске кул- туре да би православно становништво лакше привукао унији, аустријски двор je заправо сматрао отварање штам- парије „ohnnôttig alss überflüssig“ (Рајковић 1874: 125), да- кле бескорисним и сувишним, и саветовао православну елиту да користи унијатску штампарију y Трнави, једину радионицу y монархији која je поседовала ћириличке зна- кове.195 Лишени сопствених средстава, чак и y првој поло- вини XVIII века Срби су наставили, дакле, да ce ослањају на стране штампарије, превасходно на православне центре y Петрограду, Москви и Кијеву, чијем ce утицају бечка власт упорно противила (Morabito 2001: 106).196 Књиге за угарске Србе штампале су ce y овом периоду и y манасти- ру Раковац, као и y центрима Трговиште, Блаж, Јаши и Римник y Румунији.197 У том контексту појавила ce ве- нецијанска штампарија Димитрија Теодосија, отворена

194 Уп. Рајковић 1874, Радонић 1911 и Веселиновић 1986.195 Штампарија y Трнави добила je привилегију за штампање књига

на ћириличком писму 1681. на иницијативу тадашњег угарског примата, кардинала Леополда Колонића (Чурчић 1988: 5-31).

196 О увозу руских књига y Угарску видети: Костић 1912 и Н. Гаври- ловић 1974: 33-52.

197 Епископска штампарија y Римнику основана je 1705. на иници- јативу локалног епископа Антима Ивернулуа (Antim Ivireanul) с циљем да објављује текстове на ћириличком писму превасходно за румунске цркве. Године 1718. та област je постала део Хабзбуршке монархије, a Римник епископско седиште митрополије y Сремским Карловцима; тиме je било сасвим природно да ce српски високи достојанственици окрену влашкој штампарији за штампање текстова на славеносрпском за школске заводе y Сремским Карловцима и Новом Саду. Kao што je већ речено y претход- ном поглављу, y Римнику су штампана три реиздања Буквара Т. Прокопо- вича (1726,1727. и 1734), поред бројних граматика и наравно литургијских текстова. Међу овима треба посебно споменути издање Србњака из 1761. О римничкој штампарији видети: Стошић 1963, зборник Штампаријау Римнику (1976) и Чурчић 1998: 63-75.

152 ц н н т р и ciMicKi; к у л т у рк x v i n ш;кл

половином XVIII века, y тренутку кад je млетачко издава- штво поново оживело.

3.3. Венецијанска штампарија Димитрија и Пана Теодосија

Да би ce што боље разумело искуство штампарске куће Теодосије, ваља ce претходно зауставити на историји онда- шњег венецијанског издаваштва.

Од XV века Венеција je била град y којем je штампар- ство доживело апсолутно највећи развој захваљујући ње- ном богатству, стратешком гео-економском положају, кул- турној отворености као и политичкој аутономији. Након успона y XV веку, млетачко штампарство je y XVI веку запало y дубоку кризу, y суштини због све оштрије стране конкуренције и притисака контрареформације. Ta стагна- ција y производњи наставила ce и y XVII веку: како наво- ди Марио Инфелизе (Mario Infelise), аутор једне моногра- фије о млетачком издаваштву XVIII века, Тридесетогоди- шњи рат, куга тридесетих година и свеукупно пропадање млетачке индустрије и трговине додатно су ослабили пре- остале старе штампарске радионице остављајући брисан простор великим француским и фламанским кућама.198

Негативни тренд срећом ce преокренуо y последњим деценијама XVII века када je млетачка штампарска инду- стрија коначно дошла до даха, a штампарске пресе посте- пено почеле да раде. Ипак, променило ce и међународно окружење y којем je она требало да функционише: Европа je била подељена надвоје, a оштра граница делила je север и југ континента одвајајући средњу и северну, протестант- ску Европу, од јужне Европе, латинске и католичке, те je значај латинског језика био мањи, као што су и италијан- ска култура и књижевност изазивале мање одушевљења. Дакле, Млечани су ce од краја XVII века готово искључи-

198 Монографија Марија Инфелизеа (Infelise 1999) представља не- заобилазан текст за проучавање ове области. Ha њу ce y више наврата позивамо y овој студији.

ИИННЦИЈЛ 153

во усредсредили на јужну Европу, штампајући књиге ре- лигиозног и литургијског карактера за којима je постојала потражња y читавом шпанском свету и y целој католичкој и православној Европи.199 Документа из те епохе сведоче да je и câM врх Цеха венецијанских штампара признавао да je највећа добит стизала од књига религиозног карак- тера, штампаних на хартији средњег квалитета и прода- ваних пре свега y Италији, Шпанији и Немачкој, поред издања врхунске вредности (често литургијских дела) K o ­

ja су била тражена y читавој католичкој и православној Европи (ASV, Arti, b. 164, ins. VII, 10 settembre 1730). Tokom XVIII века венецијански примат y овом типу производње постао je апсолутан, док су Реформатори гарантовали без- условну заштиту онима који су ce бавили литургијским књигама, y циљу заштите венецијанског монопола против конкуренције иностраних и копнених штампарија (Zorzi 1998: 802; Infelise 1999: 17).

Препород штампарске делатности и потражња за књигама, која je обележила прве деценије XVIII века, до- вели су до тога да ce занимање за издаваштво пробуди и код финансијера који нису имали везе са штампарским еснафом, али су сматрали књигудиверсификованим обли- ком финансијског улагања.200 Испоставило ce да je на дужи рок допринос ових „капиталиста" био од пресудне важно- сти, пошто je омогућио оснивање нових штампарија и по- кретање амбициозних издавачких пројеката: видећемо,

199 У погледу верског карактера, само међу верским књигама науч- ници разликују - збирке проповеди или беседа, катихизисе, житија све- таца, теолошке расправе, црквену историју или канонско право, често објављиване y више томова - и литургијске књиге, такозване „Црвене и Црне“ - највише мисне књиге и бревијаре, објављиване y разним форма- тима на латинском, грчком ћириличком и јерменском писму - чија je углавном висока цена била последица дуге и сложене израде (Infelise 1999: 14-15; Zorzi 1998: 801-802).

200 Иако није једноставно реконструисати животе „капиталиста" y ондашњим документима (еснафска правила нису дозвољавала учешће на састанцима субјектима који нису припадали цеху), ипак знамо да су ови финансијери често били припадници млетачке властеле, односно да су били богати страни трговци који су радили y Венецији и чије ce иску- ство y трговини показало драгоцено и y издаваштву (Infelise 1999: 55).

154 ц к н т р и ci'iicKii култу|>1-: xvin иккл

на пример, како je и богатство Димитрија Теодосија веза- но за личност једног богатог млетачког трговца, маркиза Пана Маруција (Pano Maruzzi).

У суштини, већи капитали и повољнија међународна клима довели су до великог препорода почетком XVIII века: млетачка књига, јака због квалитета својих издања (реномираних због лепоте слова, хартије и тачности; Zorzi 1998: 807), одговарајуће цене и добре комерцијалне дистри- буције, поново je освојила италијанска и страна тржишта.

Још један елемент који je утицао на то да Венеција по- стане омиљена, пре свега странцима, јесте не претерано пажљива цензура. Иако je no прописима сваки штампар морао да flâ дело које je намеравао да објави на две различи- те ревизије - тј. оцу инквизитору из Римске инквизиције и ревизору којег би именовали Реформатори Универзитета y Падови - временом je ова пракса довела до растерећива- ња процедуре услед чега ce издавање дозвола за штампање често сводило на неку врсту формалног чина.201 Текстови дозвола за штампање и привилегија, које су издавали Ре- форматори Универзитета y Падови,202 чувају ce y великом броју y књигама Венецијанског државног архива. Ta доку- мента посебно су драгоцена пошто омогућавају праћење

201 Полазиште за проучавање венецијанске цензуре XVIII века су ипак странице Марина Беренга (Marino Berengo) о овој теми из 1956. Активност Црквене инквизиције y Венецији била je уређена споразумом између Ре- публике и Свете столице из 1596. према ком ce црквена цензура могла спроводити само y верским питањима и под чврстом контролом магистра- туре Tre Savi all’Eresia (Три мудраца против јереси), y Венецији, и јавних представника y осталом делу државе (Infelise 1999: 99). Te одредбе су по- тврђене одлуком Реформатора од 25. јануара 1726. којом су сакупљени и преуређени важећи прописи y области цензуре.

202 У Венецији je главна надлежност за књижарски сектор поверена Реформаторима Универзитета y Падови, магистратури основаној 1528. са циљем да надгледа реорганизацију Падованског универзитета након затварања no завршетку рата Камбрејске лиге, чије су ce надлежности врло брзо прошириле на читав сектор културе и образовања (академије, школе, јавне библиотеке) обухвативши од 1545. и штампу. Магистратура Реформатора, коју су чинила три члана бирана y Сенат са двогодишњим мандатом, представљала je апанажу за једну веома уску групу најутицај- нијих партиција: није случајно да су од једанаест дуждева y XVIII веку шесторица били и реформатори (Del Negro 1985: 53-55).

ш:ш;ци|л 155

издавачке делагности y Венецији из века y век, од увођења штампе до пада Млетачке републике. Kao што нам опет показују, на пример, истраживања Мирослава Пантића, понекад ce само на основу ових докумената може одреди- ти када су штампане неке српске књиге, чији примерци не садрже никакав податак о томе.

Посебан осврт заслужују штампарске дозволе са „ла- жним датумом“ (falsa data) или „страним датумом“, као другим обликом дозвола за штампање распрострањеним и y бројним другим италијанским државама, a које су би- ле y употреби y Венецији чини ce већ y XVI веку.203 Чисто да бисмо добили идеју о обиму текстова штампаних y Ве- нецији на овај начин, треба рећи да су дела са „лажним датумом“ чинила око 30-40% укупно штампаних књига tokom XVIII века.204

Често су искључиво комерцијални разлози наводили Реформаторе да дају предност том систему, првенствено y случају издања за извоз. Посебно успешна страна издања имитирана су дакле y свему, пошто ce, рачунајући на Ma­ne трошкове најорганизованије млетачке штампарије, на- дало да ће ce оригинална издања моћи без тешкоћа пла- сирати на тржишту. Тим пре je „лажни датум издаван млетачким штампарима који су штампали на страном језику и писму: на пример, на почетку своје активности (1762-1765) Димитрије Теодосије je такође објавио дваде- сетак наслова са датумом y којем ce наводе Москва и Петро-

203 Историја методе „лажног датума" лепо je резимирана y једном извештају грофа Гаспара Гоција ([Gasparo Gozzi], Венеција, 1713 - Падова, 1786), тадашњег надзорника штампе, из марта 1765. „Лажни датум“ кори- стио ce са извесном учесталошћу већ пре 1562. и до 1681. Ушавши поново y употребу 1729. почео ce користити ограничено од 1766. иако никада није y потпуности нестао (уп. Infelise 1999: 127, tabella 1; Bravetti е Granzotto 2008: 22-23).

204 За статистичке податке y вези са тим видети: Infelise 2008. Дозво- ле о делима штампаним под „лажним датумом“ чувају ce y ASV-y, фонд Riformatori dello Studio di Padova: mandati per terminazioni in data forestiera", ff. 335-339 (dal 1740 al 1795); „Registri ordinari dei mandati di stampa“, Ri­formatori, ff. 340-44. Регесте документације која ce тиче дозвола за штам- пање са „лажним датумом" које су издавали Реформатори од 1739. до 1795. објављене су у: Bravetti-Granzotto (2008).

156 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII НЕКА

град, како би их боље пласирао на словенском истоку (ASV Riformatori f. 337, terminazioni 15 aprile, 26 aprile, 30 luglio 1762; 6 agosto, 2 ottobre 1764; 12 giugno, 16 ottobre 1765).

Млетачка књижарска продукција одувек je била y значајној мери намењена за продају ван државе: како на- води Марио Инфелизе, половином XVIII века готово 80% продукције било je намењено за извоз (Infelise 1999: 220, 236). Млечани су тада постали најзначајнији добављачи књига y јужној и средоземној Европи, од Лисабона до Кон- стантинопоља. И не само то: оснажили су своју надмоћ чак и на истоку под турском доминацијом трудећи ce да допру и до малтене непознатог словенског света, где je пи- сменост била готово свуда слаба, односно ограничена нај- више на православно свештенство, a штампарска опрема скоро непостојећа.

Због свега тога, источна Европа je постала тржиште погодно за широку експлоатацију, a међу великим европ- ским издавачким центрима Венеција je имала извесне предности: као традиционално место y којем ce сусрећу запад и исток, лагуна je носила y себи интелектуалну и фи- нансијску снагу која je била y стању да отвори та далека тржишта, с обзиром на то да ce могла ослонити на грчке и словенске поданике који су били y могућности да преузму улогу посредника млетачког издаваштва на Истоку. Под- стицању те активности служила je, између осталог, и чиње- ница да су штампарије на „источним“ језицима (грчком,205 арапском, јерменском, хебрејском и словенском) уживале привилеговане услове: с обзиром на тешкоћу слагања сло-

205 Међу штампаријама на „источним“ језицима, посебан успех има- ле су штампарије на грчком језику које су y Венецији присутне од краја XV века. Управо je y Венецији штампана прва књига на грчком писму, јед- на верзија Бротемате Емануела Кризолораса (Manuil [Immanuil] Chrysoloras), објављена 1471. код издавача Адама де Амбергауа (Adam de Ambergau) (Pelusi 2005:62). Након почетног периода обележеног спором али сталном експанзијом (око 80% укупно штампаних књига на грчком до XVIII века било je објављено y Венецији), венецијанска продукција грчких књига доживела je посебан успех с краја XVII и почетка XVIII века, захваљујући пре свега грчким издавачима Гликису (Glykis), Сароу (Saro) и Теодосију те италијанском Бортолију (Bortoli) (Infelise 1999: 262-264).

ш;ш ;ц и јл 157

ва на тим језицима, избор особља био je слободан, као и регулисање плата, a изнад свега, постојала je могућност да ce одреди цена књига, која je морала водити рачуна о тро- шковима превоза и курсној разлици између валута.

У другој половини XVIII века задржавање венецијан- ске трговине на Истоку било je, пре свега, заслуга Епирца Димитрија Теодосија: Теодосијеје 1755. отворио још једну штампарску радњу која je имала кључну улогу за српску културу као једина штампарија тог доба која je била y ста- њу да штампа и y којој су ce штампале књиге на ћирилич- ком писму за српску публику.

• Штампарија Теодосије (1755-1824)206

Димитрије Теодосије био je пореклом из Јањине и по- тицао из породице трговаца.207 Епир je напустио још y мла- дости, a стигавши y Венецију увек ce кретао y кругу најзна- чајнијих грчких трговачких породица, поготово y друштву Маруцијевих и Гликисових. Младић je био врло привржен имућном трговцу Пану Маруцију, такође пореклом из Јањи- не који ce давно настанио y Венецији, једној ауторитатив- ној и веома активној личности, чија ће ce помоћ касније показати од суштинске важности за Димитријеву штампар- ску делатност.

Теодосије je научио штампарски занат службујући y Гликисовој радионици, где je убрзо постао директор и ко- ју je на крају одлучио да преузме задржавајући ипак њено изворно име (самог себе je описивао као „вишегодишњег

206 Најкомплетнију монографију о Теодосијевој штампарији напи- сао je Георгиос С. Плумидес (Georgios S. Ploumides). Књига, написана на грчком језику, носи наслов To Venetikon typographeion tou Dëmetriou kai tou Panou Theodosiou 1755-1824 и објављена je 1969. У њој истичемо посебно богату библиографију, засновану пре свега на грађи из венецијанских архива. Осим што са прецизношћу износи историју штампарије и њених издања, Плумидес отвара питања која су до тада билау потпуности непо- зната дајући на пример комплетне спискове радника запослених y радио- ници и претплатника Теодосијевих издања, поред драгоцених података о обрту средстава штампарије.

207 Родослов породице Теодосије изложен je y: Ploumides 1969:14-33.

158 ц к м т р и c i ’iicKi; к у л ту рн x v i n ш;кл

власника грчке штампарије y име Николе Гликиса“, Rifor- matori, f. 26, с. 25r).208 Почетком педесетих година Теодо- сије je ипак одлучио да отвори и своју штампарију и да ce усредсреди на трговину књигама на ћириличком и глаго- љичком писму за јадрански басен.

Према утврђеном поступку, y августу 1754. Теодоси- је je упутуо Реформаторима Универзитета y Падови мол- бу да буде уписан y Цех књижара и штампара и понудио ce да оснује штампарију са „илирским" словима, тражећи двадесетогодишњу привилегију штампања уз ослобођење од било каквих намета. У прилог свом захтеву Теодосије je навео да књижарска трговина Млетачке републике није y стању да покрије тржиште штампе на „илирском", превас- ходно литургијских књига no грчком обреду, које су ce уво- зиле из Велике московске кнежевине уз огроман трошак.209

Упркос одлучном противљењу врха еснафа, који ce обра- тио властима тврдећи да су књиге на „илирском, односно словенском“ језику, y Венецији, већ штампале штампари- је Пецана, Зане (Zanè), Оки (Occhi), Орландини (Orlandini) и друге,210 Сенат Републике одобрио je најпре упис, a затим и привилегију које je Теодосије тражио, позитивно оценив- ши успостављање „новог промета књигама за које, као нови производ, трговина има интереса, и који доноси средства поданицима за веће пословање те повећава приход књи- жарској професији“.211

208 Штампарија Николе Гликиса настала je 1670. на остацима славне куће Албрици (Albrizzi). Гликис, породица трговаца пореклом из Јањине y Епиру, имала je значајне трговачке везе y разним местима, са базом y Софији и Константинопољу, поред Венедије и Јањине, и читаву листу страних клијената из Будимпеште, Букурешта, Јашија и Москве, као и из грчких колонија y Бечу, Трсту и Ливорну. Након смрти оснивача Николе, крајем XVII века, кућа Гликис доживела je период стагнације да би затим поново процветала 1742. са преко 300 наслова одштампаних до 1788. го- дине. Најкомплетнију монографију о Гликисовој штампарији уредио je Георгиос Велудис (Georgios Veloudis, Dasgriechische Druck- und Verlagshaus Glikisin Venedig, 1670-1854; Wiesbaden 1974).

209 Уп. ASV, Riformatori, f. 26, c. 24r.210 ASV, Riformatori, f. 26, cc. 27r-28r.211 ASV, Senato Terra, f. 2213, c. 332 r/v; ASV, Senato Terra, f. 2229, c. 639.

ИКПНЦИЈЛ 159

Kao што смо већ наговестили на почетку поглавља, српска историографија je дуго времена прихватала прет- поставку no којој je власт Млетачке републике следила посебне политичке циљеве са отварањем штампарије Те- одосије: према тим теоријама, књиге које je он штампао и дистрибуирао y земљама Балканског полуострва требало je да помогну, y договору са римском куријом, унијатиза- цији Срба из Далмације, као и да умање политички утицај Русије, главног партнера y књижарској трговини за пра- вославно становништво региона.212

Први који je подржавао ову тезу био je Јован Томић, аутор једне од првих монографских студија посвећених де- латности издавачке куће Теодосије, која je објављена 1929. године.213 Томићев став je јасан од првог пасуса чланка y којем отворено говори о „политичком смеру" који ce желео постићи Теодосијевом штампаријом (Томић 1929: 29). По- властицу дату Теодосију он дефинише као „акат јавног ка- рактера" који има чисто трговачки привид да би ce сакрила њена права политичка и верска природа (Томић 1929: 48): научник умањује значење пасуса дозвола y којима ce нагла- шава да ће ново предузеће донети више запослења подани- цима и профита штампарији и венецијанској трговини.

Други кључни чинилац Томићеве тврдње je историј- ски. Половином XVIII века територије Далмације под вла- шћу Млетачке републике добрим делом су заправо наста- њивали православци који су често били предмет верске пропаганде од стране далматинског католичког клера.214

212 Конфесионална полемика, која je између XVII и XIX века супрот- ставила православне Србе и католички клер y области Triplex Confinium-a - део северне Далмације око ког су ce дуго борили Млетачка република, Османско царство и Хабзбуршка монархија - била je предмет бројних историографских студија: радови Никодима Милаша (1901), Мила Бого- вића (1982), Марка Јачова (1984), Драга Роксандића (1991) и Еђидија Иве- тића (Egidio Ivetić, 2009a), да споменимо само неке од њих, y значајној мери су омогућили реконструкцију сложеног историјско-културног мо- заика овог региона, иако су понекад пружали веома различита тумачења.

213 Јован Томић, „Кад je и с којим смером основана словенска штам- парија ДимитријаТеодосијауМлецима?“,у: Глас СКА, 133 (1929), стр. 29-73.

214 Према Томићу, први резултати y том смислу су дошли након успеха Млетачке републике y Морејском рату (1684-1699) и наставили ce

160 ЦЕНТРИ CPIICKi; КУЛТУРН XVIII BEKA

Према Томићу, искорењивање православља y Далмацији било je одувек, између осталог, жеља папске столице, чији су ce изасланици ипак суочавали са отпором локалних властелина и снажном руском пропагандом на Балкану; та пропаганда je материјално била подржавана и систе- матским увозом литургијских текстова, што млетачке вла- сти нису спречавале. Захваљујући требницима и минеји- ма из Москве и Кијева, далматински Срби су несметано исповедали своју веру истрајавајући y својој опозицији против папства и католичке цркве. He изненађује дакле што су y црквама на далматинској обали y оно доба одје- кивале похвале царици Јелисавети Петровној и москов- ском Светом синоду (Милаш 20043: 374). Ова тиха али упорна конфесионална пропаганда, која je напредовала захваљујући подршци московског двора и посредовању црногорских владика, свакако није била непозната като- личким властима које су венецијанску владу оптуживале за апатију y решавању тог питања. Да би ce „шизматици" (читај православци) преобратили y католичанство било je, дакле, неопходно располагати не само проповедници- ма, већ пре свега, верским текстовима на локалном језику.

Тим поводом, Томић цитира један документ који je својеручно написао папа Бенедикт XIV y септембру 1754. године, којим ce од владе Млетачке републике тражи по- моћ y управљању далматинским православцима. У том документу папа препоручује да ce конфискују сви литур- гијски, догматски текстови и катихизиси увезени y Дал- мацију из Москве, и да ce замене сличним текстовима „очишћеним“ од „шизматичких" садржаја, који ће бити одштампани y Падованском католичком семинару под надзором кардинала Рецоника (Carlo Rezzonico).215 Томић

за време мандата генералног провидура Пјетра Валијерија (Pietro Valieri) који je православне свештенике из Далмације ставио под јурисдикцију католичких бискупа (Томић 1929: 49).

215 У таквим условима деловао je Мате Караман (1700-1771), задар- ски надбискуп од 1745. до 1771, који je, заједно са својим претходником Вицком Змајевићем (од око 1712. до 1745), био знатно ангажован на зау- стављању деловања православне цркве и потврђивању предности като-

НИМКЦИЈЛ 161

такође објашњава и Теодосијеву употребу „лажног датума“ која je оправдање налазилаувек y политичким разлозима (Томић 1929: 57-59).

Заиста, изгледа као да ce све подударило, чак и вре- менски, са Теодосијевом молбом. Ипак, постоји један еле- мент који не треба пренебрегнути, a то je млетачки дух: зашто би Венеција, y суштини, требало да ce покори зах- тевима папства и да тако потчини свој суверенитет на далматинским територијама на којима су, између осталог, православци чинили већину становништва?

Томићево истраживање створило je чувен преседан y историографији тог типа. Ha њега ce y неколико наврата, на пример, позива Лазар Плавшић, који je такође дао да ce наслути да je Теодосијев рад имао и политичке импли- кације. Плавшић je са своје стране циљао на ривалитет који je y XVIII веку постојао између Хабзбуршке монар- хије, Венеције и Русије око превласти над Балканом, где су руски цареви покушавали да одрже живим сопствени утицај постављајући ce за бранитеље православља, a по- државали су то редовним слањем литургијских књига y Црну Гору, одакле су оне дистрибуиране no целом полу- острву, до српских центара y Далмацији (Плавшић 1959: 203).

личког клера y Далмацији. По речима Никодима Милаша, Змајевић и Караман су урадили све што je било могуће „да би искорјенили из Далма- ције православну вјеру" (Милаш 20043: 329). Према Томићу, Караман je намеравао да y Венецији оснује типографију која ће штампати текстове на „илирском" писму за читаву далматинску област, где су половином XVIII века све православне цркве и манастири располагали једино тексто- вима руске провенијенције. Томић, дакле, повезује Караманове пројекте са Теодосијем, подсећајући на преговоре које су 1777. водили Караман, Конгрегација за ширење вере, папа Бенедикт XIV и млетачка влада око оснивања штампарије са ћириличким словима, подухват који je иначе пропао (Томић 1929: 57). Једину монографију о Караману написао je М. Јапунџић (Japundžić 1961). Активност задарског надбискупа су такође истраживали Миле Боговић (Bogović 19932: 112-145), Барбара Ломађистро (Lomagistro 1996,1998 и 1999), Розана Морабито (Morabito 2001:283-290) и Еђидио Иветић (Ivetić 2009). За писма која je Караман слао Конгрегацији за ширење вере уп. Gentilizza 1913 и збирке архивских докумената које je приредио М. Јачов, наведене y библиографији.

162 ЦЕНТРИ СРПСКЕКУЛТУРН XVIII BEKA

Kao што je познато, 1961. године Мирослав Пантић je показао, и то на основу венецијанских архивских докуме- ната, да су разлози за концесију која je дата Теодосију би- ли чисто економске природе.216 Дубоке намере млетачке владе изражене су јасно y оцени коју су Реформатори дали након прве Теодосијеве молбе (август 1754) која je упућена Сенату Републике: она садржи стварне мотиве који су еко- номске и комерцијалне природе, нема помена о наводној католичкој пропаганди на Балкану, a још мање о антиру- ским тенденцијама (Пантић 1960: 211).

Доиста, одувек je код Млечана превладавала логика газдовања, a притисак y Далмацији донео би Венецији са- мо невоље. Млетачка влада, далеко од тога да програмски подржи римске планове о унијатизацији, позивала ce, да- кле, на толеранцију и привилеговала je поштовање кул- турних различитости y односима са својим поданицима, y корист доброг функционисања државе.217 He треба забо- равити ни дугу и оштру борбу између Млетачке републи- ке и римске курије око питања цензуре, која ce закључила избором Млечана да својим цензорима пруже потпуну аутономију y одлучивању потврђујући и тиме традицио- налну независност Венеције y питањима штампарства.

Што ce тиче наводне потребе за борбом против руске надмоћи на Балкану путем књига које je објављивала кућа Теодосије, испоставља ce да je и она неоснована с обзиром на то да je Венеција, стално супротстављена аустријској политици y региону, барем до седамдесетих година XVIII века, видела y Русији једину силу која je била y стању да подигне словенске народе против Турака и да паралише Хабзбурге. Међутим, добар део млетачке аристократије био je носилац распрострањеног русофилства о којем сведочи пораст броја дела посвећених руским монарсима која су објављена управо y Венецији tokom XVIII века: међу њима

216 Пантић, „Штампар старих српских књига Димитрије Теодосије", у: Прилози, 6р. 24 /3-4 (1961), Београд, стр. 206-235.

217 О млетачкој политици y Д алмацији уп. Pederin 1990, Paladini 2002 и Ivetić 2009a.

I l l ' l l НЦИЈА 163

Орфелиново Житије Петра Великаго, које je објавио баш Теодосије 1772, представља, наравно, један од најбољих примера.

Отварањем Теодосијеве штампарије циљало ce, дакле, на подстицање оживљавања млетачке штампарске инду- стрије, која je, као што смо видели, tokom XVII века дожи- вела велик пад, na je и пракса куће Теодосије да прибегава „лажном датуму" наводећи као место штампања Москву или Петроград била навелико распрострањена y Венеци- ји, и то y договору са владом. Треба, међутим, истакнути да су резултати које je добио Томић, a које je Пантић оце- нио као недовољне, били нажалост такви због оскудне архивске грађе коју je прегледао: Томић je једноставно ограничио свој рад на период 1754-1758, занемарујући на- редне године за које пак постоји прегршт одлично очува- них докумената.

Остало je ипак да ce појасни разлог који je навео Те-одосија, занатлију од око педесет година и са тридесет го-дина искуства, да ce посвети штампању књига на једномјезику који вероватно није разумевао. Мирослав Пантићпретпоставља да су му од почетка били блиски „саветни-

« • • ци српске националности, што ce чини још вероватниЈимако ce узме y обзир чињеница да je листа књига које jeобјавила кућа Теодосије y првим годинама своје активно-сти y потпуности одговарала на потребе српске цркве(Пантић 1960: 210). Ту претпоставку je, између осталог,узела y обзир и скорашња критика.218

218 Лаза Чурчић претпоставља да je само неко ко je познавао српске књиге и могуће потребе књижарског тржишта, као и цене руских књига и, дакле, и могућу зараду која ce могла остварити, могао да подстакне Теодосија дасеупустиуједан такав подухват. Будући неоспорно дауоно време није постојало много таквих личности међу Србима, готово je при- родно помислити на Захарију Орфелина. У епохи y којој политичке при- лике не би дозволиле успостављање директних контаката између Карло- вачке митрополије, којој je била неопходна штампарија, и Теодосија, Орфелин je био тај који je педесетих година XVIII века радио код карло- вачког митрополита и имао контакте са венецијанским штампаром; и то не неопходно без знања српске свештеничке јерархије (Лаза Чурчић, лична преписка).

164 ЦР.НТРИ CPIICKK КУЛТУРР. X V III U li K A

Али да ce вратимо на активност штампарије. Према по- дацима које имамо, радионица ce налазила y улици Calle del Pestrin, y данашњој четврти Кастело (Castello). To je била четврт грчких штампарија, y близини цркве Светог Тјорђа и седишта братства. Штампарија ce сигурно налазила на последњем спратуједне од зградауулици Calle del Pestrin, као што je то био обичај код штампара тог доба (Ploumides 1969: карта на стр. 67).

Теодосију je било дозвољено да штампа на глагољици и на ћириличком („илирском") писму: то je y ствари руска гражданска ћирилица, коју je y првој деценији XVIII века увео цар Петар Први ради штампања текстова превасход- но световног карактера.219 Историографија ce углавном слаже око тешкоћа које je Теодосије имао да би набавио управо „илирска“ слова, која ce нису могла наћи y Венеци- ји XVIII века. Павле Соларић, сарадник Теодосијевих на преласку из XVIII y XIX век, написао je y свом предговору y „каталогу" штампарије, Поминак књижески,220 да су ћи- риличка слова стигла из Москве, док су глагољичка уве- зена из Рима (Соларић 2003:54). Судећи no документима из те епохе (ASV Riformatori, f. 29, сс. 200-203), „илирска" сло- ва су ипак каснила, a било je још теже пронаћи ревизора који би био y стању да оцени складност књига за језике на којима ce штампало y радњи. Коначно, 14. децембра 1755. именован je свештеник Николо Гросета (Nicollo Grosseta).221

Из свих ових разлога Теодосије je почео да штампа на грчком језику објављујући прву књигу 1755, и наставља- јући тако делатност којује наследио од Гликисових. Затим

219 Први српски аутор који je штампао на гражданској азбуци, им- плицитно изјављујући припадност Срба и Руса истом културном и лин- гвистичком систему, био je Захарија Орфелин. Након њега на грађанској азбуци штампали су и Доситеј, Емануил Јанковић, Лукијан Мушицки и Сава Мркаљ.

220 Књига, датирана y Веницији 1810, даје наслове књига на ћири- личком и/или глагољичком писму које je штампала Теодосијева штам- парија од почетка свог рада (1759) до 1810, употпуњена ценама y венеци- јанским лирама. За више детаља уп. фототипско издање Поминак књи- жески, које je приредио Лазар Чурчић (Соларић 2003).

221 ASV, Riformatori, f. 31, с. 100 (20. 12. 1762).

ш;ш:ци)А 165

ће ce штампање књига на грчком језику наставити пара- лелно са штампањем оних на словенском.

Теодосијеви почеци свакако нису били мучни попут почетака многих његових колега: према једном извештају о члановима цеха из 1759. године, Теодосије je поседовао „велика средства", што ce није променило барем до краја седамдесетих година (Infelise 1999:265). Огромни капитал којим je Теодосије могао да располаже долазио je из бла- гајне маркиза Пана Маруција, изузетно значајне личности y Венецији y XVIII веку не само због свог огромног имет- ка, већ због своје политичке улоге и ангажовања да y Ита- лији подржава разлоге и интересе Катарине II која га je акредитовала као дипломатског представника y Републи- ци „и при других италијанских областјах“ 1768. године (Venturi 1979, III: 5). Већ половином шездесетих година кућа Теодосије располагала je, дакле, са две активне штам- парске пресе и потраживала je толико дозвола за штампа- ње колико суупућивали и Ремондини (Remondini) из Баса- на, и нешто мало мање него Баљони (Baglioni), тада највећи штампар Републике (Infelise 1999: 143, табела 1). Радња je no техничкој опреми, нивоу особља и квалитету рада била на истом степену као штампарије за италијански језик са добрим обртом средстава, посебно y иностранству, и по- замашним бројем претплатника.222

Да пређемо коначно на праву делатност куће Теодо- сије.223 Према Соларићевом „каталогу“ штампарије Поми- нак књижески први текст на „илирском“ језику који je штам- пао Теодосије био je „катихизис“ Краткоје толкованије законнаго десјатословија, део чувенијег „буквара“ Перво- је ученије отроком Теофана Прокоповича, које je венеци- јански штампар објавио са датумом „Москва 1759, месец новембар“ (Соларић 2003: 75—76).224 Ипак није вероватно да je дело заиста штампано те године, ако, као што изгледа,

222 Сви ови подаци могу ce пронаћи y књизи Георгиоса С. Плумидеса.223 За каталог српских књига штампаних код Теодосија видети: Сто-

шић 1963: 198-200 и Михаиловић 1964.224 Уп. Бошков 1977.

166 ЦЕИТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII DEKA

Теодосије није могао да располаже ћириличким словима пре 1761. године. Вероватније je онда, бар према Пантићу, да су прве књиге изашле из штампарских преса куће Тео- досије y јесен 1761. године.225 Пантић наводи управо три дела, један Молитвослов (Соларић 2003:76) и један Требник (Соларић 2003:80-81), оба објављена под „лажним датумом“ 1731, и поему Горестни ппач славнија иногда Сербији, штам- пану, ако je судећи према импресуму, y новембру 1761. го- дине (Соларић 2003: 55).226

Од самог почетка кућа Теодосије je објавила знатну количину светих и литургијских књига намењених раз- личитим областима Источне Славије (Далмација, Босна, Србија, Бугарска, Трансилванија, Молдавија и Велика мо- сковска кнежевина) добијајући дозволе за штампање под „лажним датумом“ Москве или Петрограда и доживљава- јући толики успех да je било неопходно поновно штампање. Овим ce придружују и текстови световне природе.

A ko je тешко, као што ce види, са сигурношћу одре- дити када je објављено прво дело на „илирском" језику, даљој продукцији куће Теодосије може ce доста лако ући y траг захваљујући обимној архивској грађи. Знамо са ре- лативном прецизношћу за које су наслове тражене дозво- ле, који су од њих заиста штампани, каква je била продаја на тржишту и ко je сарађивао са радњом.227

У приказу продукције Теодосијеве штампарије по- требно je ипак обратити пажњу на неке специфичности

225 Ову претпоставку подржава једно Теодосијево писмо из марта 1762. упућено Реформаторима y ком их обавештава да je коначно почео са штампањем на „илирском“ писму (Пантић 1961: 219)

226 Горестни плач славнија иногда Сербији je дело револуционарног садржаја и према критици један од најбољих написа српског XVIII века (Павић 1966: 240). Упркос анонимном карактеру издања, карловачком кругу није било тешко да схвати да je аутор Захарија Орфелин. Алузије на апатију српског високог свештенства, које ce no њему сувише бави одбра- ном властитих привилегија на уштрб простог народа, и негативан суд о раду хабзбуршке власти и Високе порте, доводе (највероватније) до њего- вог удаљавања из митрополитове канцеларије y којој je тада био запослен.

227 Плумидес даје комплетну листу радника запослених y штампа- рији Теодосије (Ploumides 1969: 65, табела 1).

ш;ш;ци|л 167

венецијанског система: бројна неслагања датума стварног објављивања књига са оним назначеним на насловној стра- ни не представљају, на пример, случајеве „лажних датума", већ ce често могу приписати венецијанској навици (званој ,,moreveneto“) no којој ce 1. март сматрао почетком године. Пример тога су неке књиге изашле из преса куће Теодо- сије почетком 1764, али са датумом 1763. y складу са до- зволама које су дали Реформатори: према ,,moreveneto“, доиста, период од 1. јануара до 1. марта 1764. потпадао je под 1763. годину.228

Шездесетих година XVIII века Димитрије Теодосије je започео сарадњу на даљину са Захаријем Орфелином,229 који ce тада почео бавити малтене само књижевношћу и штампом, показујући изврсност пре свега y техници ба- крореза.230 Теодосијева штампарија објавила je тада три написа српског аутора, тј. већ цитирани Горестни плач славнија иногда Сербији (1761) и његову варијанту на „народ- ном језику“, под насловом Плач Сербији (без датума, али

228 Теодосије je од Реформатора тражио дозволу за следеће наслове: „Grammatica Italiana Moscovita“, „Dizionario Italiano, Moscovito, Francese, Latino“, „Testamenta Vecchio", „Officiatura di tutto Гаппо, detti Minei, o sia Mesi“, „Catechismo storico-eccclesiastico", „Dottrina Cristiana", „Dottrina dei sette sacramenti", „Ode di Leone il Savio",„Salterio, o sia Abbecedario grande" и „Detto piccolo". Дозволе cy дате одлуком од 6. априла 1764 (Пантић 1961:224).

229 Захарија Орфелин (Вуковар, 1726 - Нови Сад 1785) био je самоук, како сам тврди, a једино су књиге биле његови учитељи: „Читање књига било ми je једина академија и највећа наука" (Орфелин 1970:24). Ta тврдња ce подудара са кратком биографијом коју даје мађарски историчар Елек (Алексис) Хорањи (Elek [Alexis] Horâny) y: Memoria Hungarorum (1776, II: 705-706) y којој читамо: „Vir hic hire optimo autodidaktos dici potest, propterea quod, cum domi obre angustam publica collegia frequentare, nequiverit, proprio tamen marte, vastam cum variarum scientiarum, turn lingua rum šibi comparavit cognicionem". Лаза Чурчић радије претпоставља да je овај похађао основну школу y Вуковару, коју cy y оно доба водили украјински учитељи (Чурчић 2002: 103). Пре пресељења y Венецију, Орфелин je радио као магистер y славенској школи y Новом Саду (1749-1757), a затим као канцелар Карло- вачког митрополита Павла Ненадовића (1756-1764).

230 Орфелин je y Сремске Карловце донео једну машину за штампа- ње техником бакрореза купљену y Венецији и започео штампање књига превасходно верског карактера. За списак дела која je објавио између 1758. и 1779. уп. Стошић 1963.

168 ИЕ1т > и а * м с к 1; к у л т у p u x v i i i нкка

вероватно 1762. године), na и кратки напис Мелодија к про- лећу (1764).

У мају 1764. Орфелин je коначно стигао y Венецију,231 те je одмах ушао y службу y штампарији Теодосије поста- јући y сваком смислу најближи и најдрагоценији сарадник грчког штампара. Неоспорно je y којој ce мери y читавој продукцији тих година веома снажно осећа присуство Ор- фелина, који je био приређивач и веома често и аутор књига штампаних између 1764. и 1770. Међу њима вреди цити- рати историографска ремек-дела Павла Јулинца Краткоје введеније в историју происхожденија славено-сербскаго народа (1765), затим уџбенике Новаја сербскаја аритметика Василија Дамјановића и Первие начатки латинскаго јазика из 1767. године, и, коначно, Епитом Дионисија Новаковића, први литургијски приручник y историји српске књижев- ности који je Теодосије објавио без датума, иако ce y импре- суму појављује 1741. као датум „састављања“.232 За годину објављивања Епитома, јединог Новаковићевог дела које je дато y штампу, обично ce узима 1767. на основу инфор- мација које je Орфелин изнео y Славено-сербском магазину (1768).233

Поставши поданик Републике, 1768. године Орфелин je званично именован за коректора и ревизора књига на „илирском" писму ванредним указом Реформатора од 12. марта (ASV, Riformatori f. 36, с. 727).234 За самог Орфелина

231 Орфелин je записао на два тома италијанског и латинског речника „Заха. Орфелин y Венеции 1764. маја 14“ (Чурчић 19726: 8).

232 Теодосије je тражио дозволу за Епитом представљајући га (на италијанском) Kao„Breve spiegazione dell’officio, della messa, del Tempio, degli Apparamenti Sacerdotali“, и добио jy je одлуком Реформатора од 6. августа 1764. Исти документ садржи и дозволу за малу поему под називом „Versi in lode della primavera", односно Орфелинову Мелодија к пролећу (ASV, Riformatori, ff. 337, 6 agosto 1764).

233 Ипак je могуће да je Епитом штампан већ tokom 1765. пошто je дозвола дата већ y августу 1764.

234 Орфелинову кандидатурује подржао архиепископ Филаделфије, Грегорије, поглавар венецијанске православне заједнице. У архиепископо- вој препоруци од 20. марта 1768 (sic!) може ce прочитати да je: „Zaccaria Orfelini di nascita Serviana, di Rito Greco, Oriundo di Peter-Varadin, abitante in questa Ser.ma Dominante con la propria consorte e Famiglia, è persona di

Ш.ПИЦИЈЛ 169

венецијански период je био изразито плодан и срећан, јер je код Теодосија имао могућност да штампа своја најзна- чајнија дела. Решен да еманципује српски народ својом издавачком и популизаторском активношћу, Орфелин je интензивно радио на ширењу образовања објављујући школске уџбенике поред многих других текстова религиј- ског, али и световног садржаја. Иако je делио опредељеност српске цркве y односу на руску културу, циљао je на све већу секуларизацију садржаја књижевности, подстицан снажним занимањем за културну еманципацију народа, насупрот заосталости клера. Према Тихомиру Остојићу „српски први књижевник коме то име с правом припада“ (Остојић 1923: 78), Орфелин ce може, дакле, сматрати јед- ним од првих претеча великог културног преокрета који ће довести до укључивања српске културе y европску па- нораму.

У време док je радио код Димитрија Теодосија, писац je одржавао сталну везу са малим Сремским Карловцима, где су неки трговци били задужени за дистрибуцију при- мерака издања венецијанске радње: заиста, иако нам није позната реална распрострањеност међу Србима дела која je Теодосије штампао, знамо да су књиге слате и y Нови Сад, где су их продавали трговци Теодор Димитријевић и Тјорђе Ракић (Форишковић 1969: 254, 258).

Међу најзначајнијим Орфелиновим делима штампа- ним y Венецији налазе ce два наслова која су од пресудног значаја за историју српске књижевности XVIII века. Први je наравно Славено-сербски магазин (1768) који ce no струк- тури и садржају с пуним правом може уврстити y ред европ- ских књижевних часописа енциклопедијског карактера те епохе: наиме, y потпуности y складу са енглеским, фран-

buoni et onesti costumi, e ben istruito della Lingua Illirica, e delle Lettere pur Illiriche, intelligente anche del linguaggio Italiano" [Захарија Орфелини срп- ског порекла, грчке вероисповести, родом из Петер-Варадина, житељ y овој Млетачкој републици са својом пратњом и породицом, особа добрих и часних навика, врло образован y погледу илирског језика и илирске ли- тературе, интелигентан и на италијанском језику] (ASV, Riformatori, £ 36, с. 729).

170 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРН XVIII BEKA

цуским, италијанским и руским моделима тога доба, Орфе- линов Магазин je садржавао текстове хетерогене природе и имао простор за рецензије нових објављених књига (Fin 2014). Посебну пажњу одувек привлачи предговор овом малом делу, прави програмски манифест y којем je Орфе- лин изложио своју просветитељску мисао y погледу обра- зовања и књижевности уопште.235

Други наслов који свакако заслужује да га поменемо јесте Житије Петра Великаго (1772), прва монографија о Петру I написана на словенском језику, дело изузетног зна- чаја због свог обима и богатства употребљене докумен- тарне грађе, и прва књига српске традиције „која je, што ce садржаја тиче, рађена научним методом“ (Медаковић 1954: 256).23бОрфелинова монографија je била добро ди- стрибуирана и y Русији, толико да ce оправдало издање „на руском језику“ објављено на Академији наука y Санкт Петербургу 1774. године.237 Без сумње једна од најзначај- нијих књига српског XVIII века, tokom више од двесто година од њеног објављивања Орфелиново Житије Петра Великаго отворило je бројна питања, везана поготово за различита издања и њихова одредишта, a која су тек не- давно разрешена (барем делимично) захваљујући неким документима пронађеним y руским архивима.238

Веома ретко илустровано издање Житија Петра Ве- ликаго више пута je споменуто као „најлепша књига срп- ског XVIII века“ и представља опипљив доказ графичког

235 Верзију Предговора на модерном српском језику дао je Боривој Чалић (2005). О Орфелиновом Магазину уп. такође: Бошков 1975 и 1979.

236 Реформаторска канцеларија je потписала дозволу за штампање „Житија Петра Великог на илирском језику" 27. септембра 1770; уп. ASV, Riformatori f. 342 (1769-1778).

237 О рецепцији Орфелиновог Житија Петра Великаго y Русији уп. Бошков 1976. У погледу лингвистичког прилагођавања које су урадили Руси, Иван Мокутер сматра да je дело већ било практично написано на руском, уз изузетак понеких србизама (Мокутер 1965: 359). Што ce тиче продаје монографије, треба нагласити да je она запела после 1755, године y којој je бечка цензура забранила њено ширење због садржаја који je оцењен као превише „русофилски" (Георгијевић 1952: 21).

238 У погледу издавачких питања везаних за монографију уп. Чур- чић 2002, Дружинин 2000 и Чалић 2010.

mil (ИЦИјл 171

умећа куће Теодосије и самог Орфелина.239 Међутим, из- гледа да су управо скупе илустрације, које je Орфелин на крају израдио y техници бакрореза, биле разлог сукоба између Теодосија и његовог сарадника. Одлучан да објави своје дело онако како raje замислио, то јест са илустраци- јама, Орфелин ce знатно задужио код Теодосија и био због тога приморан да напусти штампарију односећи са собом незнатан број комплета дела које je штампар ипак завршио и објавио.240 Непуне две и no године након што je имено- ван за ревизора, Орфелин je, дакле, напустио лагуну и венецијанску радњу, коју je y међувремену званично пре- узео Димитријев нећак, Пано Теодосије. Након Орфелино- вог одласка, y септембру 1770. године, функција ревизора штампарије Теодосије прешла je y руке Грка Спиридона Руђерија (Spiridon Ruggeri).

Истовремено, хабзбуршка влада била je заузета спро- вођењем нове школске реформе (Allgemeine Schulordnung), чија ће примена бити незамислива без штампарија које би биле y стању да направе једнаке уџбенике за све монархиј- ске установе. Илирска дворска депутација je 8. децембра 1769. донела одлуку о отварању бечке штампарије Јозефа фон Курцбека којем je уступљен двадесетогодишњи мо- нопол на штампу, трговину и увоз књига на ћириличком писму на територији Хабзбуршке монархије. Са више од 150 дела објављених између 1771. и 1792. Курцбек je постао главни конкурент куће Теодосије, чија je активност, већ

239 Реч je о једном прилично ретком издању за чије ce постојање дуго времена није ни знало. Први који ra спомиње je Димитрије Руварац y једној студији из 1887. До данас једино Библиотека Матице српске по- седује један илустровани комплет који je изворно Орфелин поклонио пријатељу Петру Стефановићу (Дражић-Додеровић-Мијовић 1992: 87). За комплетан списак до данас познатих примерака уп. Грбић 2000. Још један комплет, који садржи многе илустрације и носи грбове Светог рим- ског царства и Краљевине Угарске недавно ce појавио y каталогу чувене аукцијске куће Сатби.

240 Илустрације као и потписана насловна страна и посвета унети су заправо касније y малобројне примерке које je Орфелин понео са собом из Венеције y Нови Сад, a тако уређене комплете je повезао ех novo (Фо- ришковић 1969; Чалић 2010). За више детаља о илустрацијама трећег из- дања уп. Fin 2011.

172 ЦЕНТРИ CPIICKE КУЛТУРЕ XVIII BEKA

знатно смањена почетком седамдесетих година,241 почела још брже да опада са аустријском окупацијом Венеције након Кампоформијског мира потписаног y октобру 1797. године.

Димитрије Теодосије je преминуо y Венецији y марту 1782, кад je његова штампарија већ увелико прешла y струч- не руке нећака Пана.242 Између 1761. и 1776 (последња годи- на y којој налазимо његово име y импресуму), Димитрије Теодосије je објавио око педесет „сервијанских“ књига. Пано Теодосије je ипак наставио да штампа књиге на српском до 1824. године, чак и после окупације Венеције, иако je y то доба монопол за територије Хабзбуршке монархије већ био прешао y руке универзитетске штампарије y Пешти.

*

Венецијанска штампарија Теодосијевих била je до- брим делом XVIII века једина која je штампала књиге за српску публику; као таква она je имала кључну улогу за развој српске културе. Kao одговор на трговачке интересе њеног власника, Теодосијева штампарија ce није ограни- чавала само на објављивање литургијских књига, већ je издавала и световна дела: први српски просветитељи - пре свега Захарија Орфелин, Доситеј Обрадовић и Павле Сола- рић - ослањали су ce с поверењем на венецијанску радњу, сигурни да ће тако моћи да допринесу ширењу световне културе међу својим сународницима.

241 Наиме, већ 1765. година представља прекретницу y продукцији куће Теодосије: судећи no архивским изворима (али и историјским 6и- блиографијама), после овог датума наруџбине су почеле да буду мање бројне, a венецијанска радња je y просеку штампала само неколико књи- га на „српском“ језику годишње.

242 У мају 1769. Пано Теодосије добио je дозволу да ce упише y цех како би научио занат и подигао радњу након Димитријеве смрти, будући да би ce, како признају Реформатори, „све изгубило кад иза себе не би оставио особу стручну за тај посао и промет и познату комитентима, док y књижарском и штампарском занату нема никог ко би то знао обављати“ (ASV, Riformatori, f. 36, с. 319). Прва књига која носи Паново име y импре- суму je Псалтир из 1790 (Стошић 1963: 180).

»ИМИЦИЈА 173

У том смислу, предност коју су српски интелектуалци давали лагуни није била нимало неоснована: за разлику од бечког двора, који ce трудио да угуши културно буђење српског народа, чак и уз помоћ цензуре, Венеција je захва- љујући цензорском систему, који није био превише строг, и пре свега штампарима који су обраћали доста пажње на нове културне интересе, заправо одувек омогућавала сло- бодније кружење идеја. У светлу оног што je речено, речи Лазара Плавшића (цитиране на почетку овог поглавља) добро описују допринос који je млетачко штампарство дало историји српске културе и књижевности tokom векова.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

У контексту великих друштвено-историјских дога- ђаја y које je био укључен y периоду од 1690. до 1780, српски народ je био приморан да ce бори за одбрану властитог културног идентитета, посебно no питању своје вероиспо- вести. Таква ситуација захтевала je свеобухватну промену y српској култури која je до тог тренутка била чврсто ве- зана за начела поствизантијске традиције и која je, дакле, y барокној епохи отворила врата европској култури. Овај дуг и не увек једноставан прелазак био je могућ захваљу- јући посредовању неких центара изван географских гра- ница Старе Србије, која je y то доба била подељена између турске и аустријске окупације. У таквом контексту изузе- тан допринос дали су Кијев, Будим и Венеција, од којих je сваки имао посебну улогу y процесу стварања модерне српске културе. Kao линију водиљу између ова три центра налазимо личност Дионисија Новаковића, бившег ђака Могиљанске академије, који je као „магистер“ y Новом Са- ду, a потом будимски епископ, био културни посредник и ширио међу угарским Србима модел пољско-украјин- ско-руске матрице.

Kao што сам рекла y уводу, овим радом намеравала сам да ову епоху и за њу везане појаве обрадим из једне шире перспективе, као и да реконструишем сложени сплет културних утицаја три горенаведена центра. Свест о томе да су резултати добијени овом студијом далеко од конач- них, наводи ме да je предложим као прелиминарни рад који ће подстакнути даља истраживања.

176 ц |;н '1т и с 1>11скг: к у л т у 1>1; xvni кикл

Kao што смо видели, Кијев, a посебно Могиљанска академија, представљао je више од пола века културни образац на који су ce угарски Срби угледали y преобра- жавању властите културе: захваљујући посредовању најпре украјинских учитеља који су деловали међу Србима два- десетих и тридесетих година XVIII века, a потом српских ђака образованих на Кијевској академији, пољско-укра- јинско-руски културни модел ce раширио међуугарским Србима. Мада je већи део докумената о српском присуству на Академији познат научној заједници, не може ce пре- небрегнути да кијевски архиви још увек чувају грађу која би могла бити значајна за реконструкцију српских веза са украјинским градом tokom XVIII века.

Код српских заједница y Табану/Будиму, Пешти и Сентандреји, y оно доба имућнијим и еманципованијим центрима y односу на Сремске Карловце и Нови Сад, ви- дели смо велику животност, константну иницијативу и упорну марљивост којом су оне умеле да бране властито кул- турно наслеђе, карактеристике које, између осталог, пока- зују њихову већу предиспозицију да прихвате и асимили- рају начела и иновативне идеје које долазе споља: управо je овде рођена прва српска интелигенција световног карак- тера која je врло брзо створила своја просветитељска на- чела. Обимна количина архивских докумената о локалним српским заједницама, које су објавили српски и мађарски научници, представља y том смислу драгоцену баштину која заслужује да буде дубље проучена.

У поглављу посвећеном Венецији остављен je шири простор питању српске књиге и штампе, посебно кроз пра- ћење рада типографије Грка Димитрија Теодосија y којој су ce штампале књиге на „илирском" писму за српску пу- блику. Са шире тачке гледишта, са својим штампаријама и либералном политиком, Венеција je деловала као посред- ник између балканских народа и европског Запада, укљу- чујући и Србе y најшире културне покрете епохе који су ce дешавали y „старој Европи“. Било би одиста занимљиво продубити истраживања о српској градској заједници, коју

ЗАКЉУЧИА РАЗМАТРАЊА 177

смо видели да je двоструким нитима везана за Грчко брат- ство Светог Ђорђа: архиви Грчке школе могли би y том смислу да пруже интересантне одговоре.

Коначно, што ce тиче Дионисија Новаковића, лично- сти која je предуго била готово заборављена, али која je y последње време привукла пажњу и српских научника, упућујем на неку наредну студију, y скоријем издању, y којој ће ce наћи додатна грађа из моје докторске тезе. Осим што сам реконструисала Дионисијеву биографију и њего- во деловање на основу докумената који ce чувају y архи- вима Сремских Карловаца и Сентандреје, настојала сам да y први план ставим његову педагошку активност и по- кушаје да модернизује српски школски систем према ки- јевском моделу, покушавајући да до детаља анализирам програм који je предложио, чак и y погледу коришћених текстова. У представљању књижевног дела Дионисија Но- ваковића, које je углавном остало y рукописном облику, сматрала сам корисним да пружим топографију рукописа који су данас познати научној заједници (додајући неке нове податке) и предлог за анализу текста Слово о похвалах u ползе Наук свободних, који сведочи о томе да би ce Дио- нисије Новаковић могао с правом дефинисати као највећи представник прве фазе српског просветитељства, чисто црквеног карактера.