Osnovni kanon u fantaziji je sledei: moete sami da stvarate zakone, ali zatim morate da ih se pridravate. Nauna fantastika ovo prefinjuje: moete sami da stvarate zakone, ali unutar izvesnih granica. Nauno fantastina pria ne sme da se oglui o ono to je nauka utvrdila, i, kao to je to ip Dilejni rekao, ne sme da porie ono za ta je poznato da je poznato. A ako to i ini, pisac mora biti svestan toga, i mora da brani slobodu koju je sebi dao. Ursula Legvin

Science Fiction edicija MONOLIT knjiga 2 Samostalno autorsko prevodilako izdanje ALEKSANDAR B. NEDELJKOVI MIODRAG MILOVANOVI KSENIJA JOVANOVI BOBAN KNEEVI Preveli ALEKSANDAR B. NEDELJKOVI KSENIJA JOVANOVI Saradnici ALEKSANDRA MILOJKOVI PREDRAG VUKOV1 ZORAN JAKI ELENA LAOK Recenzent ZORAN IVKOVI Lektor LJILJANA TODORI Korektor MIRJANA URAINOVI Tehniki urednik SLOBODAN BELANOVI Ilustracija na naslovnoj strani DOBROSAV BOB ZlVKOVI Fotografija na poslednjoj strani LJUBIA JOVANOVI tampa tamparija Foto slog Beograd Tira 1770 primeraka

SCIENCE FICTION

MONOLITknjiga druga Priredio BOBAN KNEEVI

Beograd, novembar 1984.

Naslovi originala: LORD OF LIGHT, Roger Zelazny, 1967. INCONSTANT MOON, Larry Niven, 1971. ENDER'S GAME, Orson Scott Card, 1977. FLOWERS FOR ALGERNON, Daniel Keyes, 1959. NINE LIVES, Ursula K. Le Guin, 1969. A BOY AND HIS DOG, Harlan Ellison, 1969. CATCH THAT ZEPPELIN! Fritz Leiber, 1975. LOVE IS THE PLAN, THE PLAN IS DEATH, James Tiptree Jr, 1973. GROTTO OF THE DANCING DEER, Clifford Simak, 1980. SHATTERDAY, Harlan Ellison, 1975. THE PEACEMAKER, Gardner Dozois, 1983. A LETTER FROM THE CLEARYS, Connie Willis, 1982. WHEN WE WENT TO SEE THE END OF THE WORLD, Robert Silverberg, 1972. KINGSMEAT, Orson Scott Card, 1977. TRAJETS ET ITINRAIRES DE L'OUBLI, Serge Brussolo, 1981. STARDANCE, Spider & Jeanne Robinson, 1977. RIDERS OF THE PURPLE WAGE, Philip Jose Farmer, 1967. THE PERSISTENCE OF VISION, John Varley, 1978. Copyright 1984. by Boban Kneevi

PredgovorNamera nam je da odmah na poetku predupredimo sve mogue nedoumice u vezi s ovom knjigom; naime, Monolit se bavi iskljuivo proznom naunom fantastikom. Nemamo nita protiv pesama, filmova, stripova ili muzike sa naunofantastinim (premda, ee fantastinim) sadrajem, ali elei da izbegnemo rasplinjavanje u i onako sloenim i razgranatim SF vodama, svoj rad ograniili smo na prie, novele i romane i to iskljuivo na ona dela koja nikada ranije nisu objavljena u celosti na srpskohrvatskom jeziku. Jo u prolom veku izale su kod nas knjige za koje je kasnije odreeno da potpadnu pod SF anr. Takvih dela bilo je neto vie izmeu dva rata, a blagi porast beleimo i tokom pedesetih godina. No, pravi "bum" naune fantastike u izdavatvu na srpskohrvatskom jezikom podruju zbio se 1976. godine. Tada se konano na naem tlu pojavio pravi SF asopis, u potpunosti posveen naunoj fantastici (Sirius), koji je odigrao kljunu ulogu u popularizaciji i razvoju SF anra kod nas.Istovremeno, nakon sedmogodinje pauze poinje drugi ivot edicije "Kentaur" u kojoj je zatim objavljeno niz izuzetnih ostvarenja. Takoe, asopis Galaksija kao svoje vanredno, godinje izdanje, pokree almanah za naunu fantastiku Andromeda, koji je, sa svoje strane, takoe vrlo znaajan za razvoj SF anra kod nas. I mada je nakon nekoliko godina dolo do izdavake krize, i to su se jedna po jedna SF edicija gasile ili poinjale bitno da gube na kvalitetu, nauna fantastika je, na naem tlu, konano dobila svoje stalne i mnogobrojne poklonike, osnivaju se prvi fandomi i pokreu prvi fanzini propratne aktivnosti bez kojih se ne moe zamisliti SF anr u bilo kojoj sredini. Kasnije generacije, u vremenima koja e doi i biti tea od naih za naunu fantastiku, beleie godinu 1984. kao novi veliki stepenik u jugoslovenskom SF izdavatvu. Sirius je proslavio svoj stoti broj, edicija "Kentaur" otisnula se u svoj trei ivot, pojavljuje se i biblioteka "Zvezdane staze" u izdanju "Narodne knjige", tu je i nekoliko samostalnih izdanja sa pet-est knjiga. Meu njima je i ovaj Monolit. Jugoslavija ponovo ima jedno obimno izdanje antologijskog karaktera, i poreenje sa prerano ugaslom Andromedom namee se samo po sebi. Meutim, postoje i neke sutinske razlike. Pre svega, Monolit je usredsreen gotovo iskljuivo na ameriku naunu fantastiku. Opravdanje za takvu ureivaku orijentaciju lei u injenici da preko devedeset pet odsto pisane naune fanastike nastaje na engleskom govornom

podruju. Primera radi, u protekloj godini, u SAD je izalo oko 1100 SF knjiga od kojih je polovina potpuno nova. Dodamo li tome nekoliko desetina raznoraznih asopisa i podatak da takvo stanje traje godinama, poneto ipak postaje jasno. Amerikanci nisu izmislili naunu fantastiku, ali su je prihvatili i prisvojili. Gotovo svi pravci, podanrovi i stilovi SF pripovedanja imaju koren u Americi. Izvan SAD beleimo tek sporadine primere uspenijeg SF stvaralatva i to pre svega u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Sovjetskom Savezu. U svemu tome, ne smemo zaboraviti da je Jugoslavija, to se tie SF izdavatva u zaostatku preko dvadeset godina, da kod nas nije objavljeno na desetine kapitalnih SF romana, bez ijeg se poznavanja ni u kom sluaju ne mogu sagledati prave vrednosti i dostignua SF anra, i da nam iz SAD svake godine pristiu stotine i hiljade novih naslova, pretei da postojei jaz izmeu nas procepe do samog dna, tako da se svaka veza potpuno izgubi. U jednoj takvoj situaciji, prilino je lako biti prireiva SF knjiga u Jugoslaviji. Broj kvalitetnih, kod nas neobjavljenih ostvarenja je vrlo velik, a uz postojei odnos jugoslovenske i svetske SF produkcije moe samo da se dalje poveava. Pri izboru dela za Monolit nismo se rukovodili nikakvom zakonitou, niti smo pokuavali da ravnomerno zastupimo sve podanrove naune fantastike. Iza svake prie koju smo odabrali stoje stotine drugih ne manje kvalitetnih koje bi takoe mogle dobiti svoje mesto u jednoj ovakvoj antologiji. Ipak, ne zaboravite, dok proitate ovu knjigu, u svetu e izai bar dvadeset ili ak pedeset novih SF knjiga. Neke od njih su sigurno bolje, ili zanimljivije ili lepe. Ova knjiga ne moe da odgovori na pitanje ta je nauna fantastika, niti vam moe otkriti sve njene osobenosti. Prihvatite Monolit samo kao jednu mrvicu narastajueg kolaa koji e nam zauvek ostati nedostupan. Boban Kneevi

Roder Zelazni

GOSPODAR SVETLOSTI1Pripovesti kau da se on, pedeset i tri godine nakon svog osloboenja, vratio sa Zlatnog oblaka, da jo jednom prihvati megdan sa nebom, da se suprotstavi Poretku ivota i bogovima koji su taj poredak uspostavili. Njegovi sledbenici itali su molitve za njegov povratak, iako je itanje takvih molitvi bilo greh. Ne bi trebalo da molitvama uznemiravaju onoga ko je preao u Nirvanu, bez obzira kakve su bile okolnosti njegovog odlaska. Pa ipak, nosioci afranskih odedi moljahu da On, maevalac, Manjusri, opet doe meu njih. Pria se da ih je Bodisatva uo... Onaj ije su elje priguene, onaj koji ne zavisi od korena, onaj iji panjak je praznina bez znaka, slobodna njegova staza je nesaznatljiva, poput ptijeg leta preko neba. Damapada (93) Njegovi sledbenici tvrdili su da se on zove Mahasematman i da je bog. On je radije odbacivao ono Maha- i ono -atman, te je sebe zvao Sem. Nikad nije tvrdio da je bog. Meutim, nikad nije rekao ni da nije bog. U onim okolnostima, nijedna od te dve tvrdnje nije mu mogla biti korisna. utanje je, pak, moglo. Zato se tajnovitost oko njega svijala. Bilo je to u sezoni kia... Bilo je to usred sezone velike vlage... U danima kia oni su otpoeli sa emitovanjem svojih molitava; nisu, meutim,

proputali kroz prste kanape za molitvu uvezane u vorie, niti su vrteli tokove za molitvu, nego su aktivirali veliku molitvenu mainu u manastiru posveenom Ratri, boginji noi. Molitve su emitovane kratkotalasno, kroz atmosferu i jo dalje: zalazile su u onaj zlatni oblak koji opasuje itavu planetu, koji nou izgleda kao bronzana duga, pokraj kojeg u podne sunce menja boju od crvene u oran; za taj zlatni oblak postoji i ime, a to ime je Most bogova. Neki od kaluera sumnjali su u pravovernost odailjanja molitve tom tehnikom, ali tu mainu konstruisao je i sada upotrebljavao Yama-Darma, otpadnik iz Nebeskog grada, koji je, pria se, pre mnogo vekova sagradio mone ognjene koije Gospodara ive, koije koje uz grmljavinu lete preko neba izbacujui i iza sebe ostavljajui mlazeve vatre. Smatralo se da je Yama, i posle svog pada u nemilost, najmoniji od svih vetaka, mada se nije sumnjalo da bi mu bogovi iz Grada dosudili pravu smrt, kada bi samo saznali za njegov molitvo-emitor. A to se toga tie, nije se sumnjalo da bi mu oni dosudili pravu smrt u svakom sluaju, i ne ekajui na tako zgodan izgovor kao to je molitvo-emitor, da su samo mogli da ga uhvate. Kako e on srediti ova pitanja sa Gospodarima Karme bio je njegov problem, ali se nije sumnjalo da e se on ve nekako snai, kad za to doe vreme. Bio je star upola koliko Nebeski grad, a ak i meu bogovima jedva da je bilo desetoro koji su pamtili dane osnivanja tog grada. Znalo se da tajnama univerzalne vatre Yama-Darma vlada bolje nego i sam gospodar Kubera. Ali sve su to bili sporedni Atributi Yama-Darme. Po drugoj je stvari on bio najpoznatiji, ali malo ko se usuivao da to pomene. Bio je visok, ali ne izuzetno visok; krupan, ali ne teak; njegovi su pokreti bili spori i fluidni. Oblaio se u crveno i nije mnogo priao. Pod njegovim nadzorom gigantski metalni lotos molitvene maine, postavljen na vrh manastirskog krova, rotirao je neumorno u svom leitu. Neka laka kiica padala je na zgradu, na metalni lotos, i na dunglu u podnoju planine. est dana se on molio snagom od mnogo kilovata, ali jaki umovi su onemoguavali prijem u nebu visokome. On je, ljut, tiho pominjao neke od danas najpoznatijih boginja plodnosti, naroito se zadravajui na njihovim najvanijim anatomskim Atributima. Kao odgovor, dovaljala se tutnjava groma. Mali majmun koji mu je pomagao zahehetao se. "Rezultat vaih molitvi i vaih psovki jednak je, gospodaru Yama", ree on. "Naime, jednak je nuli." "Sedamnaest inkarnacija ti je trebalo da doe do tog saznanja?" ree Yama. "Onda mi je stvarno jasno zato se i dalje maltretira u tom majmunskom telu."

"Nije tako", ree majmuni, ije ime bee Tak. "Moj pad, iako ne tako spektakularan kao va, uzrokovan je bar delimino i zlovoljom odreenih linosti, naroito..." "Dosta!" ree Yama, okreui mu lea. Taku je bilo jasno da je po svoj prilici dotakao bolno mesto. Trudei se da nae drugu temu za razgovor, otiao je do prozora, naskoio na iroki prozorski ram i pogledao u nebo. "Pojavila se jedna pukotina izmeu oblaka, zapadno", ree. Yama je priao, pratei smer Takovog pogleda, namrtio se i klimnuo glavom. "A-ha", ree on. "Ostani gde si i obavetavaj me." Pristupio je kontrolnoj tabli. Iznad njihovih glava lotos je u svom rotiranju zastao, a onda se usmerio ka malenoj bezoblanoj zoni. "Vrlo dobro", ree Yama. "Hvatamo neto." Njegova ruka je posegla do jednog izdvojenog kontrolnog panela, na kome je pritisnuo seriju prekidaa i podesio dva indikatora. Ispod njih, u zjapeim podrumima manastira, primljen je signal. Zapoete su druge pripreme: telo-domain dovedeno je u stanje spremnosti. "Oblaci se opet sklapaju!" povika Tak. "Sada to vie nema znaaja", ree Yama. "Naa ribica je progutala udicu. Evo njega: izlazi iz Nirvane, ulazi nam u lotos." Bilo je jo grmljavine, zatim se sruila kia koja je bubnjala po lotosu kao grad. Zmije plavih munja uvijale su se, itei, oko planinskih vrhova. Yama je zatvorio poslednje strujno kolo. "ta mislite, kako e mu se dopasti da opet nosi telo?" upita Tak. "Idi ljuti banane nogama!" Tak je to protumaio kao oslobaanje od dalje dunosti, pa je napustio prostoriju, ostavljajui Yamu da iskljui maineriju. Otiao je hodnikom, pa niz iroko stepenite. Kad je doao do odmorita na sredini stepenita, uo je glasove i um sandala: ti su mu se zvuci primicali iz jedne od susednih, pobonih dvorana. Bacivi se bez oklevanja na zid, on se pope uz njega, koristei kao rukohvate seriju izrezbarenih pantera i paralelni red izrezbarenih slonova. Popeo se na jednu gredu, zavukao se u jezerce senke, i ekao, nepomian. Kroz nadsvoeni ulaz uoe dvojica kaluera u tamnim odorama. "Onda zato ona nije u stanju da im raisti nebo?" ree prvi. Drugi, stariji i puniji, slee ramenima. "Nisam mudrac pa da mogu da odgovorim na takvo pitanje. Jasno je da je ona vrlo zabrinuta, inae im nikad ne bi odobrila da se ovde sklone, niti bi Yami dozvolila da ovo radi. Ali, ko e odrediti granice noi?"

"Ili raspoloenja ene", ree prvi. "uo sam da ak ni svetenici nisu znali da e ona doi." "Moe tako biti. U svakom sluaju, njen dolazak je dobar znak." "Tako se ini." Proli su kroz drugi nadsvoeni prolaz. Tak je sluao zvuke njihovog udaljavanja, sve dok nije preostala samo tiina. Ta "ona" o kojoj su svetenici govorili nije mogla biti nijedna druga do boginja Ratri lino. Nju je oboavao kaluerski red koji je dao utoite sledbenicima Velikedue (Mah-atme) Sema, prosvetljenoga. Sada je i sama Ratri pripadala onima koji su pali iz Nebeskog grada, onima koji nose kou smrtnog bia. Imala je, zaista, pravo da se ljuti zbog svega ovoga. Tak je uvideo koliko ona rizikuje dajui pribeite Semovim sledbenicima, a koliko tek prisustvujui lino, fiziki, ovom poduhvatu. Ako bi samo jedna re o tome dospela do pravih uiju, moglo bi se desiti da nju vie nikad ne prime na nebo. U Takovim uspomenama, Ratri je bila crnokosa lepotica srebrnih oiju; njene meseeve koije, nainjene od slonove kosti i hromiranih delova, vuku drepci crni i beli, a sa strane jau gardisti, takoe crni i beli; ona prolazi Bulevarom neba, u svojoj slavi lepa gotovo kao Sarasvati. Srce mu je poskoilo u tim dlakavim malim grudima. Mora opet da je vidi. Jedne noi, davno, u srenijim epohama i u lepoj telesnoj formi, on je plesao sa njom, na jednom balkonu, pod zvezdama. Trajalo je to samo nekoliko trenutaka, ali on je te trenutke zapamtio; a teko je i preteko biti majmun a imati takve uspomene. Siao je sa grede. Postojala je jedna visoka kula, koja se dizala iz severoistonog ugla manastira. U toj kuli nalazila se jedna soba. Prialo se da tu boravi boginja, kad nije na nebu. Sobu su istili, krevetninu menjali, palili tamjan i nudili dar, svakog dana. Vrata su po pravilu bila zakljuana. Postojali su, dabome, i prozori. Mogunost da se ovek uspentra kroz neki od tih prozora mora ostati teorijska. Tak dokaza da majmun moe. Prvo se popeo na krov manastira, a onda se verao uz kulu, grabei ovde jednu, tamo drugu klizavu ciglu, ovde izboinu, tamo neravninu, dok je nebo realo oko njega kao pas. Najzad se naao ispod samog spoljanjeg ruba prozorskog okvira. Kia je postojano lila po njemu. uo je ptiju pesmu iznutra. Video je da preko prozorskog okvira visi krajiak mokre plave marame. Uhvatio se za okvir, izvukao se uvis, dovoljno da zaviri unutra. Bila mu je okrenuta leima. Bila je omotana tamnoplavim sarijem. Sedela je na maloj klupi, u suprotnom kraju sobe. Popeo se na okvir i nakaljao se.

Okrenula se hitro. Preko glave joj je bio prebaen veo, tako da se crte lica nisu mogle razaznati. Osmotrila ga je kroz veo, a zatim ustala i prela preko sobe. Bilo mu je neprijatno: njena figura, nekad vitka, bila je sad puna u struku; njen hod, nekad nalik na njihanje rascvalih grana, bio je sad ljepkanje debele ene; njen ten postao je suvie taman; ak i kroz veo naslutio je da su joj nos i vilica previe istaknuti. Pognuo je glavu. "'I tako si nam dola, ti sa ijim dolaskom i mi domu svome stigosmo'", zapeva on. "'Tako ptice dou svome gnezdu na drvetu.'" Stajala je nepomino kao i ona njena statua dole, u glavnoj dvorani. "'Sauvaj nas i od vuice i od vuka, brani nas od lopova, o Noi, daj nam da s tvojom dobrotom no provedemo.'" Polako je ispruila ruku, poloila dlan na njegovu glavu. "Ima moj blagoslov, maleni", ree ona posle nekog vremena. "Naalost, to je sve to mogu da dam. Ne mogu ti nuditi zatitu niti lepotu, ja koja ni sama ta blaga nemam. Kako se zove?" "Tak", ree joj on. Dotakla je rukom elo. "Jednom sam znala nekog Taka", ree ona, "u jednoj davnoj epohi, na dalekom mestu..." "Ja sam taj Tak, gospoo." Sela je na prozorski okvir. Posle nekog vremena shvatio je da ona iza svog vela plae. "Ne plaite, boginjo. Tu je Tak. Sea se Taka, iz arhive? Taka Svetlokopljastog? On stoji spreman da te poslua..." "Tak..." ree ona. "O, Tak! Zar su i tebe! Nisam znala! Nikad mi nije reeno..." "Jo jedan obrtaj toka, gospoo, i ko zna? stvari mogu biti bolje no to su ikad bile." Njena plea se zatresoe. Posegao je ka njoj, pa povukao nazad svoju majmunsku ruku. Ona se okrenula i uhvatila ga za ruku. Progovorila je tek posle itavih venosti. "Neemo nikad biti vraeni na svoje mesto normalnim tokom dogaaja, niti e ikad biti rauni izravnati, Tak. Moramo sami sebi da prokrimo put." "ta ti to znai?" zapita on. "Sem?" Klimnula je glavom. "On je onaj pravi. On nam je jedina nada u borbi protiv Neba, dragi Tak. Ako uspemo njega da dozovemo, moda emo iveti ponovo."

"Znai zato si ovoliko rizikovala, zato si ula tigru u eljusti?" "A iz kog bih drugog razloga to inila? Kad nade nema, moramo je sami iskovati. Pa ako na novi bude laan, nita zato, ako samo uspemo da ga upotrebimo." "Laan? Ne veruje da je on bio Buda?" Nasmejala se kratko. "Sem je bio najvei arlatan koga pamte i ljudi i bogovi veeg nije bilo", ree ona. "On je takoe bio najuspeniji od svih koji su se ikad suprotstavili Trimurtiju. Ne gledaj me tako zapanjeno, arhivaru! Zna da je ukrao materijal za svoju doktrinu, ono o stazi i iskupljenju, itavu tu odedu, iz zabranjenih preistorijskih izvora! Bilo mu je to oruje, nita vie. Njegova glavna snaga leala je u njegovoj neiskrenosti. Kad bismo mogli njega da vratimo..." "Bio on svetac ili arlatan, gospoo, svejedno vratio se." "Ne ali se sa mnom, Tak." "Boginjo i gospoo, maloas sam bio u drutvu gospodara Yame. Ugasio je svoju molitvo-emitujuu mainu, mrtei se onom svojom grimasom uspeha." "Izgledi da taj poduhvat uspe bili su minimalni... Gospodar Agni je jednom prilikom rekao da se to ne moe izvesti." Tak ustade. "Boginjo Ratri", ree on, "ima li takvog, pa bio on bog ili ovek ili ma ta izmeu, koji zna o tim stvarima vie nego Yama?" "Odgovor na to pitanje ne znam, Tak, jer odgovora nema. Ali kako moe biti tako siguran da je Yama uhvatio nau ribicu?" "Siguran sam zato to je on Yama." "Onda me uhvati za ruku, Tak. Pratie me kao nekad. Idemo da vidimo usnulog Bodisatvu." Poveo ju je kroz vrata, pa niz stepenice, u donje prostorije. Peinu je ispunjavalo svetlo; nisu ga stvarale buktinje nego Yamini generatori. Na jednoj platformi nalazio se krevet, okruen zastorima sa tri strane. Veinu maina takoe su skrivali zastori i zavese. Kalueri u odedama boje afrana kretali su se tiho po velikoj prostoriji. Yama, majstor vetak, stajae uz krevet. Dok su Tak i boginja ulazili, nekoliko kaluera, pripremljenih tako da ih nita na svetu ne moe iznenaditi, uzviknue nehotino i kratko. Tak se okrete eni kraj koje je hodao i odmae se jedan korak. Dah mu je zastao. Nije vie to bila ona debeljuna mala matrona sa kojom je razgovarao. Opet je bila kao u Noi besmrtnica, o kojoj je pisano: "Boginja je ispunjavala jedan veliki prostor, itavom irinom i duinom, tako to je njena zranost odagnala mrak." Gledao je samo jedan momenat, a onda pokrio rukom oi. Jo je imala bar trag tog svog dalekog Aspekta.

"Boginjo..." poe Tak. "Idemo do spavaa", ree on. "Pomie se." Pristupie postelji. Zatim se dogodilo neto to e biti prikazano na mozaicima nebrojenih hodnika, urezano u zidove mnogih hramova, naslikano na plafonima brojnih palata: probudio se onaj koga su nazivali imenima mnogim, imenima Mahasematman, Kalkin, Manjusri, Sidarta, Tafagafa, Vezivalac demona, Maitreja, Prosvetljeni, Buda i Sem. Uz njegovu levu stranu stoji boginja No; uz njegovu desnu, Smrt; Tak, majmun, ui kraj uznoja kreveta, kao vena napomena o koegzistiranju animalnog i boanskog. Na sebi je imao jedno obino mrko telo osrednje visine i starosti; crte tog lica bejahu pravilne, obine; a kad je otvorio oi, videlo se da su crne. "Pozdravljen Budi, Gospodaru Svetlosti!" Ratri je rekla. mirnuo je. Njegove oi jo nisu nalazile fokus. U dvorani niko ni da makne. "Pozdravljen budi, Maha-sem-atman Budo!" ree Yama. Oi su zurile pravo napred, ne videi. "Zdravo, Sem", ree Tak. elo se malo namrekalo, oi su mirnule, pogled pade na Taka pa na ostale. "Gde ..." proaputa on. "U mom manastiru", odgovori Ratri. Bez utiska, posmatrao je njenu krasotu. Onda je zatvorio oi i stegao ih tako vrsto da su se na njihovim uglovima pojavile bore. Grimasa bola pretvorila je njegova usta u napeti luk u kome su stisnuti zubi stajali kao spremne strele. "Jesi li ti odista onaj koga pomenusmo?" zapita Yama. Odgovora nije bilo. "Jesi li ti onaj koji je na obalama Vedre poveo bitku sa armijama Neba i uspeo da ih zaustavi?" Usta se opustie. "Jesi li ti onaj koji je voleo boginju Smrti?" Oi zatreptae. Laki osmeh se pojavi na usnama, nestade. "On je", ree Yama, a onda, "Ko si ti, ovee?" "Ja? Ja nisam nita", odgovori ovek na postelji. "List u vrtlogu, moda. Perce u vetru..." "E, to ne bi dobro bilo", ree Yama, "jer u svetu ima toliko lia i perja, da uopte ne bi bilo u redu da se ja ovoliko dugo trudim samo da bih mu dodao jo jedan list ili perce. eleo sam oveka, onoga koji bi mogao da nastavi sa ratovanjem zbog njegovog odsustva prekinutim, oveka koji ima mo i koji je spreman da tu mo upotrebi da bi njome oponirao volji bogova. Pomiljah da ti si taj."

"Ja sam", ree on mirnuvi ponovo, "Sem. Ja sam Sem. Jednom... davno... To je stvarno bilo, zar ne? Ja se jesam borio? Mnogo puta..." "Bio si Velika-Dua-Sem, Buda. Pamti li?" "Moda sam bio..." Kao da je neka lagana vatra poela da svetluca u njegovim oima. "Da", ree potom. "Da, bio sam. Najponizniji meu ponosnima, najponosniji meu poniznima. Borio sam se. Neko vreme sam osvetljavao ljudima Put. Pa opet vodio bitke, opet pouavao, oprobavao politiku, magiju, otrov... Vodio sam jednu veliku bitku, tako stranu da je i samo sunce sakrilo svoje lice od tog pokolja bitku ljudi, bogova, ivotinja, demona, duhova zemlje, vazduha, vode i vatre, sa slizardima i konjima, sa maevima i koijama..." "I izgubio", ree Yama. "Da, izgubio sam, zar ne? Ali smo ih dobro razvalili, zar ne? Ti, boe smrti, ti si vozio moje koije. Svega se sad priseam. Zarobie nas, i odredie da nam gospodari Karme sude. Ti im pobee voljnom smru, putevima crnog toka. Ja to ne mogah." "Tako je. Tvoja prolost bila je izloena njihovim pogledima. Sudili su ti." Yama osmotri kaluere koji su sada sedeli na podu, glava pognutih, i produi tie. "Da su te osudili na pravu smrt, to bi od tebe nainilo velikomuenika za veru. Da su te pustili da hoda svetom, ma u kojoj formi, to bi otvorilo vrata tvom povratku. Zato, kao to si ti ukrao svoje versko uenje od jednog drugaijeg Gautame Bude, iz drugog vremena i sa drugog mesta, tako su oni ukrali zavretak prie o ivotu tog Gautame meu ljudima: objavili su da zasluuje Nirvanu. Projektovali su tvoj atman, duu, ne u neko drugo telo, nego u veliki namagnetisani oblak koji opasuje ovu planetu. Od tada je minulo ve vie od pola stolea. Zvanino, ti si sada utelovljenje Vinua ije su pouke neki od njegovih vatrenijih sledbenika tumaili pogreno. Lino, fiziki, nastavio si da egzistira samo u formi samo-odravajuih talasnih duina, koje sam ja uspeo da uhvatim." Sem je zaklopio oi. "I ti si se usudio da me vrati?" "Tako je." "Sve vreme bio sam svestan svog stanja." "Slutio sam da je tako." Njegove se oi otvorie; gorele su gnevom. "Usudio si se da me odvue od toga?" "Da." Sem je sagnuo glavu. "U pravu su, Yama-Darma, oni koji te nazivaju bogom smrti. Oduzeo si mi vrhunske domete egzistencije. Uzeo si neto to nadmauje svaku

ljudsku spoznaju i svaku lepotu smrtnicima dostupnu, i razbio si to neto o mrani kamen svoje volje. to nisi mogao da me ostavi u moru bivstvovanja, u kome sam bio?" "Zato to je jednom svetu trebala tvoja poniznost, tvoja pobonost, tvoje veliko uenje, i tvoje makijavelistiko intrigarenje." "Yama, star sam", ree on. "Star sam koliko je staro i ljudsko prisustvo na ovoj planeti. Zna, bio sam jedan od Prvih. Jedan od prvih koji su doli ovamo, da grade, da se nastane. Svi ostali Prvi sada su ili mrtvi, ili su bogovi deo ex machini... I ja sam imao priliku da budem bog, ali nisam je iskoristio. Mnogo puta mi se pruala ta mogunost. Nikad nisam eleo da budem bog, Yama, nikad to nisam stvarno poeleo. Tek kasnije, tek kad sam video ta ovi rade, poeo sam da prikupljam za sebe mo, koliko sam najvie mogao. Meutim, bejae prekasno. Bejahu prejaki. Sada elim samo da spavam snom vekova, da opet spoznam Veliki mir, veito blaenstvo, da sluam pesme koje zvezde pevaju na obalama velikog mora." Ratri se nagnula napred i pogledala ga u oi. "Potreban si nam,Sem", ree ona. "Znam, znam", odgovori on. "To je samo jo jedno ponavljanje vene anegdote: ako ima konja koji pristaje da te nosi, ibaj ga jo jednu milju." Ali kad je to rekao, ona se nasmeila i poljubila ga u elo. Tak se vinu u vazduh i poe da odskakuje po krevetu. "Evo, oveanstvo se raduje", primeti Buda. Yama mu dodade odoru, a Ratri mu namesti papue na noge. Ne moe se ovek brzo oporaviti od mira koji nadilazi razumevanje. Sem je spavao. Spavajui, sanjao je; sanjajui, uzvikivao je, ponekad plakao. Nije imao apetita; ali mu je Yama naao telo vrsto i savreno zdravo, sposobno da izdri psihofiziku promenu izazvanu otrenjivanjem od boanske opijenosti. Sedeo bi, ponekad, po itav sat, nepomian, zurei u oblutak, u semenku, u list. Tada nije bilo mogue uspostaviti razgovor s njim. Yami se inilo da je to opasno, pa se konsultovao sa Takom i sa Ratri. "Nije dobro da se on sada na ovakav nain povue iz sveta", rekao je. "Razgovarao sam sa njim, ali bilo je to kao da priam sa vetrom. Ne moe da ponovo stekne ono to je iza njega, ali pokuava, i zato gubi snagu." "Moda pogreno tumai njegove napore", ree Tak. ta hoe rei?" "Vidi li kada zagleda onu semenku koju je stavio pred sebe? Vidi li one borice na uglovima njegovih oiju?" "Da? Pa ta?" "mirka. Da li mu je vid slab?"

"Nije." "Onda zato suava oi?" "Da bolje proui semenku." "Prouavanje nije onaj pravi Put o kome je nekad zborio. Pa ipak prouava. Ne na nain meditacije; ne trai u objektu ono to bi dovelo do osloboenja subjekta. Ne." "Nego ta ini?" "Suprotno." "Suprotno?" "Prouava taj objekat i njegove puteve postojanja, u naporu da vee sebe. Trai u njemu opravdanje za svoj ivot. Pokuava jo jednom da se vrsto obmota supstancom Maje, iluzije sveta." "Mislim da si u pravu, Tak!" ree Ratri. "Kako da mu pomognemo u tome?" "To ne bih znao sigurno da kaem, gospodarice." Yama klimnu glavom. Njegova je crna kosa sijala u traci sunanog sjaja koji je padao na uzani trem. "Uperio si prst na neto to je meni izmicalo", priznade on. "Nije se jo u potpunosti vratio, mada ima na sebi telo, hoda ljudskim nogama, pria kao mi. Njegove misli jo nisu u predelima ljudskog uma." "Pa ta onda da inimo?" ponovi Ratri. "Treba ga voditi na duge etnje kroz prirodu", ree Yama. "Davati mu najfiniju hranu, delikatesnu. Poezijom i muzikom pobuivati duu njegovu. Dati mu da pije estoka pia, kakvih u manastiru nema. Oblaiti ga u svilu blistavih boja. Nai mu kurtizanu ili tri. Uroniti ga ponovo u ivot. Jedino tako moe se osloboditi lanaca boanskih . Ba sam glup to se toga nisam ranije setio..." "Pa, nisi, boe smrti", ree Tak. "Nisi ba glup." Crni plamen sevnu u Yaminim oima, a onda se on osmehnu. "Pa, vratio si mi ravnom merom, maleni", priznade on, "za ove moje primedbe koje, moda nepromiljeno, pustih da dopru do tvojih kosmatih uiju. Izvinjavam se, stvoremajmune. ovek si ti uistinu, i to ovek koji dobro opaa, ovek pun duha." Tak mu se naklonio. Ratri se kratko nasmeja. "Moda smo predugo bili bogovi, pa nam nedostaje pravi ugao gledanja; zato nam ti reci, pametni Tak, kako da pristupimo ovom poslu rehumanizacije Sema, da bismo najpotpunije ostvarili svoje ciljeve?" Tak se opet poklonio njemu, zatim njoj. "Onako kako je Yama rekao", izjavi on. "Danas ga, gospodarice, povedite u etnju kroz bregove u podnoju planine. Sutra e ga gospodar Yama odvesti sve do ivice

ume. Sledeeg dana u ga ja odvesti meu drvee i trave, meu puzavice i cvee. Pa emo videti. Videemo." "Neka bude tako", ree Yama, i bi tako. Tokom sledeih nedelja Sem je menjao svoj stav prema tim etnjama: prvo ih je iekivao sa blagim zadovoljstvom, zatim sa umerenim entuzijazmom, i najzad sa plamteim oduevljenjem. Stekao je naviku da odlazi sam, bez pratnje, i da se zadrava sve due: prvo je provodio u etnji po nekoliko prepodnevnih sati; onda je poeo da izlazi i popodne; kasnije je ostajao po itav dan, a jednom prilikom ak dan i no. Krajem tree nedelje Yama i Ratri su razgovarali o tim etnjama. Bili su na tremu zgrade. Tek to je svanulo. "Jedna stvar mi se ne dopada", ree Yama. "Ne moemo da mu se nametnemo kao pratnja, jer bi ga to uvredilo, on sada to ne eli. Ali tamo napolju prete opasnosti, naroito za nanovoroene kao to je on. Radije bih da znamo gde on provodi svoje sate." "ta god da tamo radi, to mu pomae da se oporavi", ree Ratri gutajui slatki kolai i uzmahujui mesnatom rukom. "Manje se povlai u sebe. Vie pria, ak i se i ali. Pije vino koje mu donosimo. Apetit mu se vraa." "Ipak, ako naleti na agenta poslatog od strane Trimurtija, moe se dogoditi konano zlo." Ratri je vakala polako. "Nije, meutim, verovatno da bi se takav agent etao po ovoj zemlji, u ovim vremenima", ree ona. "ivotinje e u Semu videti dete i nee mu initi zlo. Ljudi e ga smatrati za svetog pustinjaka. Demoni ga se boje odavno, te ga zato potuju." Ali Yama odmahnu glavom. "Gospoo, nije to tako jednostavno. Ja sam glavninu svoje mainerije razmontirao i sakrio stotinama milja odavde, ali veliki utroak energije do koga je dolo nije mogao ostati neprimeen. Pre ili kasnije ovo mesto e biti poseeno. Upotrebljavao sam zastore i aparate za zbunjivanje tueg osmatranja, pa ipak se ovaj predeo morao pojaviti na izvesnim ekranima upadljivo kao da Univerzalna vatra plee po mapi. Moramo uskoro krenuti odavde. Bilo bi mi drae da ekam dok se na tienik ne oporavi u potpunosti, ali..." "Zar nisu mogle i neke prirodne sile proizvesti iste energetske efekte kao tvoje delanje?" "Mogle su. Takve energije se u ovim predelima pojavljuju, pa sam ba zato izabrao da nam ovde bude baza; zato je mogue da sve proe bez posledica. Ali sumnjam da e tako biti. Moji pijuni u selima zasad ne javljaju ni o kakvim neuobiajenim aktivnostima. Ali na dan Semovog povratka neto je prelo preko

neba, jurei na prednjem rubu oluje: neki kau da su to bile ognjene koije i da su krenule u lov preko neba i preko zemlje. Nisu prole ni blizu nas, pa ipak, ne mogu verovati da ne postoji neka veza." "Ipak, koije se nisu vratile." "Koliko je meni poznato, nisu. Ali bojim se..." "Ako je tako, krenimo odmah. Tvoja predoseanja veoma cenim. Moniji si nego iko drugi meu palima. Meni je teko ak i da se prikazujem u prijatnom liku due od nekoliko minuta..." "Moi koje imam", ree Yama dolivajui jo aja u njenu olju, "netaknute su zato to ne spadaju u isti red kao tvoje." Nasmeio joj se tada, pokazujui dva podjednaka reda dugih, sjajnih zuba. Ovaj osmeh dopro je do ruba jednog oiljka koji se razaznavao na njegovom levom obrazu i protezao sve do ugla njegovog levog oka. Osmeh je zavrio jednim namigivanjem. "Veliki deo moje moi sastoji se od znanja", nastavi on, "a to mi ni gospodari Karme nisu mogli oduzeti. Za razliku od toga, mo veine bogova zasniva se na fiziolokim prilagoavanjima, koje oni delimino gube svaki put kad se inkarniraju u novo telo. Njihov um, koji nekako pamti fizioloku promenu posle nekog vremena pone, u izvesnoj meri, da menja telo, pa ma kakvo da je bilo, i najzad stvara novu homeostazu, to otvara put ponovnom sticanju onih moi. Moja se mo, meutim, vraa brzo, i evo, sada njome u potpunosti raspolaem. Ali ak i da to nije sluaj, mogao bih da upotrebim, kao oruje, svoje znanje koje je takoe jedan oblik moi." Ratri je otpila malo aja. "Kakav god joj bio izvor, ako tvoja mo kae da idemo, onda ii moramo. Jo koliko se moemo zadravati ovde?" Yama je otvorio duvankesu; priajui, sipao je duvan u cigaret-papir, zamotao, napravio sebi cigaretu. Primetila je da njegovi tamni, hitri prsti imaju, kao i uvek, neto u svome kretanju to je podsealo na pokrete oveka koji svira po muzikom instrumentu. "Rekao bih da se ovde smemo zadrati najvie jo sedam dana, moda deset. Do tada moramo da ga odviknemo od tih etnji po prirodi." Klimnula je glavom. "Kuda emo onda?" "U neko malo juno kraljevstvo, moda, gde emo moi da dolazimo i odlazimo a da nas niko ne uznemirava." Pripalio je cigaretu, udahnuo dim. "Imam bolju ideju", ree ona. "Znaj da sam ja, pod svojim smrtnim imenom, gospodarica Kamine palate u Kajpuru." "Je l' to kua bluda, gospoo?" Namrtila se. "Tom reju je esto opisuju neki vulgarni i prosti zato me nemoj

istim dahom nazivati i gospoom. Mirie to na jednu prastaru alu. To je mesto odmora, svetosti, uivanja, i mesto iz kog dolazi dobar deo mojih prihoda. Rekla bih da bi to bilo zgodno mesto da svoga tienika krijemo dok se oporavlja i dok pravimo svoje planove." Yama se pljesnuo po butini. "Jest! Jest! Ko bi se setio da trai Budu u kurvarnici? Dobro! Odlino! U Kajpur, dakle, draga boginjo u Kajpur, i u palatu ljubavi!" Ustala je i udarila sandalom po kamenim podnim ploama. "Ne doputam da se tako govori o mojoj ustanovi!" Oborio je pogled; estoko se potrudio, pa je uspeo da ukloni i podsmeljivu grimasu sa svog lica. Ustao je i naklonio se. "Izvinjavam se, draga Ratri. Saznanje je bilo tako iznenadno..." Zagrcnuo se i skrenuo pogled. Kad je opet preneo pogled na nju, bio je sav uozbiljen, dostojanstven. Nastavio je. "... tako iznenadno, da me je prividni nesklad zaprepastio. Sad, meutim, uviam mudrost tog plana. To je odlina fasada za skrivanje naih aktivnosti, odlian izvor prihoda za tebe, i, to je jo vanije, izvor informacija, onih poverljivih, koje moemo izvlaiti iz trgovaca, ratnika i svetenika. Takva institucija neophodno je potrebna drutvu. Tebi ta institucija daje drutveni status i mogunost da uestvuje u graanskim poslovima. Jedno od najstarijih zanimanja na svetu je biti bog. Logino je, dakle, da se bogovi koji su pali sa neba sklone u okrilje jedne tradicije priblino jednako stare. Pozdravljam te. Zahvaljujem ti se za tvoju mudrost i dalekovidost. Ne elim da klevetam posao svojih dobroinitelja i sauesnika u zaveri. U stvari, prilino se radujem odlasku tamo." Osmehnula se i sela. "Prihvatam tvoju dobro nauljenu izvinjanciju, o sine zmije. U svakom sluaju, suvie je naporno dugo se ljutiti na tebe. Sipaj mi jo aja, molim." Lekarili su, Ratri otpijajui aj, Yama puei. Iz daljine se primicao front oluje, koji je ve navukao zavesu preko polovine pejzaa. Njima je, meutim, jo sijalo sunce. Svei povetarac zatitra tremom. "Video si prsten, onaj gvozdeni prsten na njegovoj ruci?" ree Ratri grickajui kolai. "Jesam." "Zna li odakle mu?" "Ne znam." "Ni ja. Ali mislim da bi trebalo da saznamo." "Tako je." "Kako to da izvedemo?" "Poverio sam taj zadatak Taku, koji je mnogo bolje prilagoen kretanju kroz

umu nego mi. U ovom trenutku, Tak ga prati." Klimnula je glavom. "Dobro." "uh", ree Yama, "da bogovi i sada imaju obiaj da navraaju u uglednije Kamine kue irom zemlje, najee prerueni, ali ponekad, meutim, u svojoj punoj moi. Je li to tano?" "Da. Nema ni godina dana kako je u Kajpur svratio gospodar Indra. A pre oko tri godine dolazio je lani Krina. Od svih koji na nebu borave, Krina Neumorni pravi najvea uda i pokore meu osobljem. Mesec dana je taj pravio dumbus. Mnogo je nametaja polomljeno, i mnogo posla je bilo za lekare. Taj nam je maltene ispraznio i vinski podrum i ostavu sa hranom. Ali je zato jedne noi tako lepo svirao u svoje svirale, da bi ta muzika bila dovoljan razlog da se starome Krini oprosti gotovo sve. Samo, to to smo te noi uli ipak nije ona prava magija. Samo jedan pravi Krina postoji crnomanjast, kosmat, oiju crvenih, plamteih. Ovaj je plesao po stolovima, pravei nevien kr, a muzika pratnja mu je bila nedovoljno dobra." "I za sav taj rusvaj ime je platio ne valjda samo jednom pesmom?" Nasmejala se. "Ma, hajde, Yama. Nas dvoje ne treba jedno drugom da postavljamo retorika pitanja." Frknuo je kroz nos, izduvavajui ujedno tim putem dim. Gledajui uvis, kroz prozor, Ratri ree: "Sad e se zastor navui preko Surje, sunca, a Indra e ubiti zmaja. Kia samo to nije poela." Talas sivila preli se preko manastira. Povetarac je ojaao. Otpoe ples vode po zidovima. Kia je, kao zavesa od zrnevlja, zastrla otvoreni deo njihovog trema. U nju su zurili. Yama dosu jo aja. Ratri pojede jo jedan kolai. Tak se probijao kroz umu. Iao je sa drveta na drvo, od grane do grane, osmatrajui pri tom stazu ispod sebe. Krzno mu bejae vlano zato to su se na njega sruivali, sa lia koje je svojim prolaskom remetio, itavi mali pljuskovi. Iza njegovih lea, na zapadu, gomilali su se oblaci, ali je zato na istoku sjalo sunce ranog jutra; uma, na koju je padalo zlatno i crveno svetio, nudila je oku izobilje boja. Sa obe strane staze uzdizala se kao zid trava, na koju se nastavljao gusti granja, puzavica, lia. Ptice, skrivene duboko u zelenilo, pevale su svuda oko Taka. Uz muziku ptica insekti su zujali, a ponekad je poneko bie zarealo ili zalajalo. I vetar je povremeno uznemiravao lie. U dubini ispod Taka staza je naglo skrenula i izbila na proplanak. Tak sie na zemlju i nastavi peke. Stigavi na drugu stranu proplanka, opet se uspentra uz drvee.Uoio je da staza sada ide paralelno sa planinskim lancem, i da se, tavie, tom lancu vraa. Zaula se udaljena grmljavina, a posle nekog vremena podigao se novi, hladniji povetarac. Tak se odbacivao njihanjem od grane

do grane, proleui pri tom kroz vlane pauine, plaei ptice koje su izletale kao blistave, razvritane pernate eksplozije u svim pravcima. Staza se nastavljala ka planinama, skretala sve vie, kao da e uskoro nainiti krunicu i vratiti se na svoj poetak. Ponekad se ukrtala sa drugom takvom stazom od tvrdo nabijene ute zemlje, ponekad se delila u dve staze, ili se u nju iskosa ulivala slina staza. U takvim sluajevima Tak je silazio na stazu i prouavao tragove na tlu. Da, Sem je skrenuo ovamo; zastao je kraj ove barice da se napije vode, ovde gde bujaju ruiaste peurke vie od visokog oveka, dovoljno iroke da nekolicini ljudi daju utoite od kie; evo, ovde je zastao da pritegne kai sandale. Tamo se naslonio na drvo, u kome, po svemu sudei, stanuje jedna umska vila... Odmicao je Tak, kreui se, po sopstvenoj proceni, oko pola sata iza svoje lovine to je lovini doputalo da stigne gde hoe i da se prepusti bilo kojoj aktivnosti. Uskoro je iao pravo prema planinama, oko ijih vrhova je poigravao pravi oreol munja. Nova grmljavina se dovalja. Staza je produavala u bregove pod planinom, dizala se; uma ovde bejae proreena, pa se Tak kretao etvoronoke kroz visoku travu. Postojano ga je staza iznosila na sve veu visinu; stenovitih izboina bilo je sve vie. Svejedno, Sem je ovuda proao, pa je zato Tak istrajavao. Oblaci koji su se uporno valjali na istok zaklonie uskoro od Takovog pogleda orbitalni Most bogova, ija je boja tad podseala na cvetni polen. Razsevae se munje, kojima je, ovoga puta bez velikog vremenskog razmaka, sledio zvuk grmljavine. Ovde, na otvorenom prostoru, vetar je jaao, povijajui trave pred sobom. Naglo postade mnogo hladnije. Tak oseti prve kapi kie i pojuri u zaklon, koji mu bejae blizu: du staze se protezala jedna kamena izboina, uzana ali tako nagnuta da je pruala sklonite od kie. Pod nju se Tak sklonio, ali se nije zaustavljao. Vode nagrnue iz nebesa a boje nestadoe iz sveta sa poslednjim komadiem plavetnila na nebu. itavo more uskovitlane svetlosti pojavi se nad njim. Odatle potekoe triput struje koje u silovitim naletima doinue do zemlje, zapljuskujui jednu stenu koja se kao kakav ogromni onjak uzdizala mrko u vetar, jedva etvrt milje ispred Taka. Kad se Takov vidik opet razbistrio, on ugleda neto iju je prirodu sad shvatao. inilo se da je svaka munja ostavila po jedan svoj deo da stoji neprekidno u sivom vazduhu, da tu pulsira plamenom, bez obzira na vodu koja je lila iz neba. Onda Tak zau smeh ili to bejae avetinjska zvuna halucinacija, izazvana malopreanjom grmljavinom? Ne, ipak je bio smeh... gigantski, neljudski! Uskoro ga zameni urlik gneva. Sevnu nova munja, praena tutnjavom. Jo jedan plameni levak, etvrti, njihao se sada nedaleko od kamenog onjaka. Nekih pet

minuta Tak se nije ni makao. Onda se sve ponovi prvo urlik, onda oinue jo tri britke munje, i prte zvuk groma u neposrednoj blizini. Sedam vatrenih stubova stajalo je sada nad tlom. Sme li se on primai, sme li pokuati da trkaranjem zaobie te udovine stvari i osmotri, kao mali pijun, ta se deava sa suprotne strane kamenog iljka? A ako se odvai, i ako je, kao to je slutio, Sem na neki nain umean u sve ovo, kakva e korist biti od Takovog prisustva, ako situacijom nije u stanju da ovlada ni Prosvetljeni? Odgovor nije znao, ali oseti da njegovo telo kree u akciju: odmicao je kroz mokru travu, zguren, grabio u levo, daleko u levo. Kad je ve prevalio pola puta ponovilo se, i sad je deset dinovskih plamenih stvari lebdelo nad tlom, izvijajui se u visine. Bile su ute, zlatne i crvene, vazduh kao da ih je pokuavao polako odneti: otplovile bi, pa se vratile, otplovile, pa se opet vratile, kao da su u tlo pustile korenje. uao je, mokar, tresao se od straha, proverio svoju zalihu hrabrosti i zakljuio da je spala, uistinu, na minimum. Ipak se zaputio dalje, dok nije dospeo do take naporedne sa udnom kamenom izboinom, i proao mimo nje. Obreo se na polju gde leae mnogo razasutih stena. Zahvalan to ima bar taj zaklon, i to ga nee moi lako videti oni koji su dole kod kamenog onjaka, prikradao se napred, eljan da bolje osmotri. Sad je video da je taj kameni onjak delimino upalj. U podnoju njegovom, naime, nalazila se plitka, suva peina. Tu su kleala dva oveka. Da li to sveti ljudi itaju molitve? Tak je i na to pomislio, ali mu se to nije inilo verovatnim. Onda se ponovilo. Po stenama zaigra najstranije sevanje koje je Tak u ivotu video, ali ne samo na tren, ne samo u jedan mah. inilo se kao da neka zver plamenog jezika uporno lie stene, reei. Trajalo je oko etvrt minuta. Kad je otvorio oi, Tak je nabrojao blizu dvadeset plamteih kula. Jedan od onih svetaca nagnuo se napred i uinio pokret rukom.Drugi se nasmejao. Taj zvuk je dopro do Taka, a potom i rei: "Tako mi zmijskih oiju! Sad ja!" "U koliko emo sada?" zapita drugi, i Tak prepoznade glas Sema Velike-Due. "Duplo ili nita!" zaurla prvi, naginjui se napred, pa nazad, i inei isti gest kao Sem maloas. To je odmah ponovio, i pritom zapevao: "Eno ide Ni-na iz Srinagi-na!" "Sveta sedmica", ree Sem tie. Drugi zaurla. Pretpostavljajui ta e doi posle tog urlika, Tak zamuri i pokri akama ui. Nije se prevario. Kad prestade sevanje i komeanje, Tak ugleda ispred i ispod sebe scenu avetinjski

osvetljenu. Nije se trudio da broji. Videlo se da etrdeset plamenih stvorova sada lebdi u blizini, bacajui svoj udesni sjaj: broj im se udvostruio. Ritual se nastavio. Na levoj ruci Budinoj gvozdeni prsten svetlucao je bledim, zelenkastim svetlom. Tak je uo jo jednom rei "Duplo ili nita", a zatim opet Budine rei: "Sveta sedmica". Ovoga puta je bilo tako da mu se inilo da e se planina prolomiti ispod njega. Kad je otvorio oi pomislio je da sav taj sjaj mora biti po-slika, urezana u njegovu retinu i kroz zatvorene kapke, maloas. Meutim, varao se. Prava armija munja komeala se poljem. Njihov sjaj ubadao ga je pravo u mozak. Zaklonio je oi akama tako da je mogao da vidi samo onu dvojicu. "ta e sad, Raltariki?" zapita Sem. Oko njegove leve ruke poigravalo je blistavo smaragdno svetio. "Ja u jo jednom na duplo ili nita, Sidarta." Kia je za tren popustila, pa je Tak, u jakom sjaju elektro-armije, video da onaj sa imenom Raltariki ima glavu vodenog bufala i etiri ruke. Zadrhta. Pokrio je ui i oi i stisnuo zube, i ekao. Nedugo potom, opet se dogodilo. Urlalo je i sevalo, i to je trajalo, trajalo, dok najzad nije izgubio svest. Kad je doao sebi, izmeu njega i kamenog onjaka sa peinom postojalo je samo sivilo i blaga kia. U peini, samo jedna figura, bez rogova, bez dodatnog para ruku. Tak se nije pomakao. ekao je. "Ovo je", ree Yama pruajui mu konzervu sa sprejom, "odbija demona. Preporuujem ti da se ubudue, kad namerava mnogo da se udalji od manastira, temeljito isprska ovim. Mislio sam da Rakae ne dolaze u ove predele. Samo zato ti nisam jo ranije dao ovo sredstvo." Tak je prihvatio konzervu sa sprejom i stavio je na sto ispred sebe. Sedeli su u Yaminim odajama, gde su do maloas i uinali. Yama se zavalio u svoju fotelju. U levoj ruci je drao au Budinog vina, u desnoj poluprazno bokale. "Znai taj Raltariki je stvarno demon?" ree Tak. "Da i ne", ree Yama. "Ako pod izrazom 'demon' podrazumeva natprirodno, zlo stvorenje obdareno velikim moima, dugim ivotom i sposobnou da se pojavi u takorei ma kom telesnom obliku, onda demoni ne postoje. Takva definicija demona najire je prihvaena, ali jedan njen deo ne odgovara istini." "O? A koji bi to deo bio?" "Nije natprirodno." "Ali sve ono ostalo o demonu je tano?"

"Da." "Onda ne vidim ta nas briga da li su demoni natprirodni ili nisu, ako su i bez toga zli, veoma moni i dugoveni, i sposobni da po volji menjaju svoj oblik." "Razlika je, meutim, poprilina. To je razlike izmeu onoga to ne znamo i onoga to se znati ne moe, izmeu nauke i fantazije. Bitna razlika. etiri strane kompasa jesu logika, znanje, mudrost i nepoznato. Neki su skloni da se samo klanjaju ovom etvrtom. Drugi nadiru prema njemu. Klanjati mu se znai izgubiti ostala tri iz vida. Ja ponekad prihvatam nepoznatost, ali nikad nesaznatljivost. ovek koji se nepoznatome klanja ili je svetac ili je budala. Meni nisu potrebni ni sveci ni budale." Tak je slegnuo ramenima i otpio malo vina. "Ali to se tie demona..." "Saznatljivi su. Mnogo sam godina eksperimentisao sa njima. Ja bejah jedan od one velike etvorke koja je prodrla u Pakleno grotlo, posle Tarakinog bekstva od gospodara Agnija kod Palamaidsa. Moda ti je to poznato. Nisi li ti arhivar Tak?" "To sam bio." "Zar nisi, dakle, itao o naim prvim zabeleenim kontaktima sa Rakaama?" "itao sam izvetaje o danima njihovog vezivanja..." "Onda zna da su oni nastanjivali ovu planetu, na kojoj su i nastali, mnogo pre nego to je sa Urata, koji sad vie ne postoji, stigao ovek." "Da." "Oni su stvorenja sainjena od energije a ne od materije. Njihove sopstvene pripovesti kau da su oni nekad imali tela i stanovali u gradovima. Meutim, njihova traganja za besmrtnou individue odvela ih stazama drugaijim od onih koje je ljudski rod odabrao za sebe. Otkrili su nain da se transformiu u stabilna, veoma dugovena energetska polja. Napustili su svoja tela i odluili da ive veno, pretvoreni u vrtloge energije. Ali ne odlikuju se demoni samo istim intelektom. Sa sobom su poneli svaki svoj kompletan ego; a poto su od materije roeni, veno eznu za telom. Iako mogu privremeno da nabace na sebe privid tela, ne mogu bez neije pomoi da se stvarno vrate u neko telo. Bezbroj vekova oni su plovili besciljno po ovom svetu. Dolazak oveka probudio ih je iz te umalosti. U elji da ljudima uine boravak nepodnoljivim, uzeli su na sebe oblike iz ljudskih komara. Zato je bilo neophodno potui ih i vezati. Strpali smo ih duboko pod planinski lanac Ratnagari. Nismo bili u stanju da ih sve unitimo. Nismo mogli ni da dopustimo da nastave sa svojim pokuajima da zaposednu nae inkarnacijske maine i zatim tela ljudi. Zato smo ih pohvatali i zarobili u velike magnetske boce." "Ali je Sem mnoge oslobodio, da bi mu pomogli da ostvari svoje elje", ree Tak. "Jest. Nainio je i odrao jedan komarski pakt, tako da neki od njih i sada lutaju svetom. Ako ijednog oveka potuju, to je Sidarta. Jedan veliki porok zajedniki je

njima i svim ljudima." "A to je?..." "Mnogo vole da se kockaju... Spremni su da se opklade u bilo ta: ne potuju nita sem svojih kockarskih dugova. U tome se sastoji njihovo oseanje asti. Kockarski dug moraju potovati, jer bi inae izgubili poverenje ostalih igraa, pa prema tome i neto to im je, moda, jedino zadovoljstvo. Poto su veoma moni, ak i vladaoci su skloni da se kockaju sa njima, u nadi da e pobediti i da e im demoni onda sluiti. Na taj nain su neki ljudski vladari izgubili svoje kraljevine." "Ako je Sem zaista, kao to kae, igrao sa Raltarikijem neku od tih starinskih igara", ree Tak, "u ta su se mogli kockati?" Yama ispi svoju au i napuni je ponovo. "Sem je budala. Ne, nije budala kockar je. Razlika izmeu ta dva pojma ipak postoji. Rakae imaju pod svojom vlau izvestan broj energetskih bia nie vrste. Sem sada raspolae gardom sainjenom od plamenih elementala: osvojio ih je u igri sa Raltarikijem, a kontrolie ih pomou tog svog gvozdenog prstena. To su bia liena uma, a smrtonosna. Plameni elemental ima priblino istu snagu kao jedna prirodna munja." I Tak je dovrio svoju au vina. "Ali koji je mogao biti Semov ulog pri ulasku u igru?" Yama je uzdahnuo. "Sem se kockao u sav moj trud, u sve nae poluvekovne napore." "Misli u svoje sadanje telo?" Yama je klimnuo glavom. "Najprimamljivija stvar koja se jednom demonu moe ponuditi jeste telo, ljudsko telo." "Pa zato bi Sem toliko rizikovao?" Yama je zurio u Taka ne videi ga. "Verovatno nije naao drugi nain da probudi u sebi volju za ivotom, koja bi mu dala snage da prione na svoj zadatak. Zato je doveo sebe u opasnost: svako kotrljanje kockica odluivalo je o njegovom ivotu i smrti." Tak je sebi nasuo jo jednu au vina koju je iskapio naduak. "E, to za mene spada u oblast nesaznatljivog", ree. Yama odmahnu glavom. "Ipak se radi samo o neem nepoznatom. Sem nije ba svetac, a nije ni budala." Posle kraeg utanja Yama dodade, "Ali nije ni daleko od ta dva." Te noi naprskao je anti-demonski aerosol svuda oko manastira. Sledeeg jutra jedan ovek malenog rasta priao je manastiru i seo na zemlju blizu ulaza. Pred sebe je stavio prosjaku iniju za novie. Na sebi je imao samo jednu veoma iznoenu tuniku od grube mrke tkanine, koja mu je dosezala do nonih

lanaka. Crni povez pokrivao mu je levo oko. Ostaci njegove kose bejahu crni i vrlo dugi. Otar nos, malena vilica, i visoke ravne oi davale su njegovom licu lisiji izgled. Koa mu je bila zategnuta, i videlo se da je pretrpela mnogo, i kie i sunca. Oko mu je bilo zeleno, i inilo se da njime nikad ne trepe. Sedeo je tu dvadesetak minuta, a onda ga je jedan od Semovih kaluera primetio i prijavio jednom pripadniku Ratrinog kaluerskog reda u tamnim odedama. Taj kaluer, opet, pronae jednog svetenika i prijavi mu injenicu o poseti. Svetenik, pun elje da impresionira boginju vrlinama njenih sledbenika, odmah naredi da prosjaka uvedu i nahrane, da mu ponude novu odedu i eliju u kojoj e moi da spava dokle god zaeli da boravi u ovom manastiru. Postupajui utivo, ali u maniru Bramina, prosjak je prihvatio hranu ne htevi da jede nita sem hleba i voa. Takoe, prihvatio je tamnu odedu monakog reda boginje Ratri, a svoju silno prljavu tuniku je odbacio. Onda je otiao da pogleda eliju i istu prostirku za spavanje koja je tamo stavljena za njega. "Zahvaljujem ti, svetenie vredni", ree prosjak. Glas mu je bio bogat, zvuan, i sve u svemu nekako vei od njega samog. "Zahvaljujem ti, i molim se tvojoj boginji da ti se osmehne to si bio u njeno ime tako ljubazan i plemenit." Na to se osmehnuo svetenik; jo se nadao da e ba sad hodnikom naii boginja Ratri, te da e videti kako je on, u njeno ime, ljubazan i plemenit. Ona, meutim, nije naila. Malo ko iz njenog reda je nju stvarno video, ak i one noi kad je upotrebila svoju mo i kad je hodala meu njima prelepa; jer, Semovom buenju prisustvovali su samo kalueri u odedama afranove boje, i samo su oni tano znali ta se dogaa. Ratri se po manastiru kretala uglavnom onda kada su njeni sledbenici bili na molitvi, ili uvee kad su se ve povukli na spavanje. Spavala je preteno danju. Kad bi se i pojavila pred njihovim oima, bila je sva ogrnuta i umotana. Svoje elje i svoja nareenja saoptavala je direktno Gandiiju, stareini njenog monakog reda. Gandii je imao, u ovom svom inkarnacionom ciklusu, ve devedet i tri godine, i bio je poluslep. Sledstveno tome, i njeni i afranski kalueri pitali su se kako ona izgleda, i trudili se da zaslue njenu naklonost. Prialo se da njen blagoslov obezbeuje oveku da pri sledeoj inkarnaciji dobije braminsko telo. Za to nije mario jedino Gandii, koji je za sebe odabrao put prave smrti. Poto ona nikako da proe tim hodnikom gde su njih dvojica stajali, svetenik je otezao razgovor. "Zovem se Balarma", rekao je. "Mogu li te zamoliti da mi kae ime svoje, prijatelju dobri, i moda kuda si se zaputio?" "Ja sam Aram", ree prosjak. "Aram koji je uzeo na sebe desetogodinji zavet

siromatva, i sedmogodinji zavet utanja. Sreom, tih sedam godina je prolo, pa zato sad mogu da govorim, da zahvalim dobroiniteljima svojim, i na njihova pitanja da odgovaram. Krenuo sam u planine, peinu sebi da naem u kojoj u meditirati i moliti se. Mogao bih, meutim, prihvatiti vae gostoprimstvo i zadrati se ovde nekoliko dana, pre nego to put svoj nastavim." "Nama e uistinu biti ast", ree Balarma, "ako jedan sveti ovek nae za shodno da svojim prisustvom donese ovom manastiru nove blagoslove. Bie nam dobrodoao. Ako postoji ita to bi ti pomoglo u tvojim stremljenjima, a to ti mi moemo pruiti, samo kai." Aram ga je posmatrao svojim netrepuim zelenim okom i rekao: "Kaluer koji me je primetio prvi, nije na sebi imao odedu vaeg reda." To rekavi dotakao je mrku odedu koja je sad bila na njemu. "ini mi se da je umesto ove boje, moje jadno oko videlo sasvim drugu boju." "Da", ree Balarma. "Ovde meu nama sklonite su nali i sledbenici Bude. Ovde e se oni neko vreme odmarati od svojih lutanja." "To je stvarno interesantno", ree Aram, "jer ja bih eleo da razgovaram sa njima i eventualno da bolje upoznam njihov Put." "Ako izabere da ostane meu nama malo due, trebalo bi da za takve razgovore dobije mnogo mogunosti, ini mi se." "Onda u tako uiniti. Koliko dugo e oni ostati ovde?" "Ne znam." Aram je klimnuo glavom. "Kad u moi da razgovaram sa njima?" "Za veeras je predvien jedan sat kad e svi kalueri sedeti zajedno, i kad e svaki moi da govori ta god eli, izuzimajui one koji su se zarekli na utanje." "Vreme do tada proveu u molitvama svojim", ree Aram. "Hvala ti." Obojica se gotovo neprimetno naklonie. Aram ue u svoju odaju. Te veeri Aram je prisustvovao kaluerskom asu druenja. Pripadnici oba monaka reda izmeali su se i priali slobodno. Sem lino nije prisustvovao, a ni Tak. Yama takvim stvarima nikad nije prisustvovao fiziki. Aram sede za dugi trpezarijski sto, i to naspram nekolicine Budinih monaha. Neko vreme je sa njima priao, diskutovao o doktrini i o praksi, o kastama i verama, o vremenskim prilikama i dnevnim poslovima. "Ba je udno", ree najzad, "to ste vi iz toga reda potegli ovako daleko na jugozapad, tako iznenada." "Mi smo lutajui red", odgovori monah kome je Aram ovo rekao. "Sledimo vetar. Idemo za svojim srcima." "U zemlji gde tlo nalikuje ri i to usred sezone munja? Moda e se ovde dogoditi

neka boanska pojava, to bi doprinelo proirenju vidika duha moga, ako bih ja tom inu mogao prisustvovati?" "itav univerzum je boanska pojava", odgovori kaluer. "Sve stvari se menjaju, pa ipak sve stvari ostaju. Posle noi doe dan... a ipak je svaki dan drugaiji. A opet je svaki od njih samo jedan dan. Mnogo tota u ovome svetu je samo iluzija, no ipak, oblici te iluzije u skladu su sa odreenim obrascima koji su deo boanske realnosti." "Dobro, dobro", ree Aram. "O putevima iluzije i putevima stvarnosti ja vrlo mnogo znam, ali traio sam odreeniju informaciju, naime, da li se u ovim krajevima pojavio neki novi propovednik, ili se moda vratio neki stari, ili se moda obznanilo neto boanske vrste, neto od ega bi moja dua mogla da ima koristi. Govorei to, prosjak mahnu rukom: po stolu ispred njega puzila je jedna crvena buba. Bila je velika kao nokat na palcu. Prosjak je baci na pod i naini pokret kao da e je svojom sandalom zgaziti. "Molim te, brate, ne ini toj bubi naao", ree kaluer. "Ali tih buba ima na sve strane, a gospodari Karme su jasno rekli da ovek ne moe biti inkarniran kao insekt, prema tome ubiti insekta je, sa inkarnacionog stanovita, beznaajno. "Svejedno", ree kaluer, "sav ivot je jedno, pa se zato svi u ovom manastiru pridravaju doktrine ahimsa i ne unitavaju nita ivo." "Ipak", ree Aram, "Patanjali je rekao da je vano ko je kakvu nameru imao a ne ta je uinio. Elem, ako ja ovog insekta ubijem sa ljubavlju a ne sa zlom voljom, bie kao da ga nisam ni ubio. Priznajem da nije bilo tako, da je bilo zle volje; stoga, iako ga nisam ubio, sav teret krivice lei na meni ba kao i da jesam, zato to sam imao zlu nameru. Zato bih mogao, prema principima ahimse, da nagazim tu bubu ovoga asa, i da ne budem kriv nita vie nego to ve jesam. Poto sam va gost, meutim, ja naravno potujem vae obiaje i ne gazim bubu." To ree, pa skloni sandalu od insekta, koji je stajao nepokretno, crvenkastih antena pomno ispruenih. "On je uistinu uen", ree jedan iz reda boginje noi. Aram se nasmeio. "Hvala ti, ali nije tako", ree. "Samo ponizni traga za istinom sam,ali u prolosti sam imao tu ast da ujem razgovore uenih. Eh, da mi je da tu ast imam ponovo! Kad bi se samo naao negde ovde, u blizini, neki veliki propovednik, neko pun znanja, onda bih, to mi verujte, vrlo rado preao bos preko ugljevlja i ara, samo da sednem kraj njega, ujem njegove rei, sledim njegov primer. Ako..." Zastade tada, zato to se sve oi iznenada okrenue ka vratima koja bejahu iza njegovih lea. On glavu ne okrete, ali posee rukom i tresnu insekta koji mu se bio primakao. Iz polomljenog hitina na leima insekta izviri tada vrak jednog malog

kristala, kao i dve iice. Zatim se okrenuo, prelazei svojim zelenim okom preko redova kaluera koji su sedeli, i koji su se nalazili izmeu njega i tih vrata. Ugleda Yamu. Yama je bio obuen od glave do pete u crveno: crvene jahake akire, izme, koulja, dijagonalna earpa, ogrta, rukavice, sve crveno, a oko glave omotan turban boje krvi. 'Ako'?" ree Yama. "Poeo si neto sa 'ako'? Ako neki mudrac ili avatar boji moe da se vidi ovde, ti bi se sa njim upoznao? To si rekao, strane?" Prosjak ustade od stola i pokloni se. "Ja sam Aram", ree, "traga i putnik, drug svih koji tragaju za prosvetiteljem." Yama taj pozdrav nije uzvratio. "Zato svoje ime izgovara unatrake, gospodaru iluzije, kad su ga sve tvoje rei i svi tvoji postupci ve glasno objavili kako treba?" Prosjak je slegnuo ramenima. "Ne razumem ta govorite." Trenutak potom osmeh se pojavi na njegovim usnama, i on dodade: "Ja sam onaj koji traga za Putem i za pravednou." "Teko mi je da u to poverujem, iz razloga to sam najmanje hiljadu godina posmatrao tvoja izdajstva." "Govorite o ivotnom veku bogova." "Na alost, da. Nainio si ozbiljnu greku, Mara." "A koja bi to greka bila?" "Zamilja da ti mora biti doputeno da odavde izae iv." "Priznajem da oekujem da e tako biti." "Ako ne uzmemo u obzir mnoge nesrene sluajeve koji se mogu dogoditi usamljenom putniku u ovim divljim predelima." "Bio sam ja usamljeni putnik mnogo godina. Nesree se uvek deavaju nekom drugom." "Moda zamilja da u sluaju unitenja tvoga tela ovde, tvoj atman moe biti daljinskim putem prenet u neko telo koje spremno eka negde. Neko je izgleda deifrovao moje beleke, tako da je taj trik sada izvodljiv." Prosjakove obrve se pomakoe za pola santimetra nie i blie. "Nije ti poznato da ovu graevinu sada okruuju sile koje onemoguavaju takav transfer." Prosjak je stupio na sredinu prostorije. "Yama", ree on, "budala si ako misli da baci svoje jadne snage, snage paloga, u bitku protiv snaga velikoga Sanjara." "Moda je tako, gospodaru Mara", ree Yama, "ali na ovu sam priliku predugo ekao da bih je sada odlagao. Pamti li moje obeanje u Kinsetu? Ako eli da produi lanac svog postojanja, morae da proe kroz ova vrata, jedina vrata ove

sobe a ja ih zapreavam. Nita izvan ove sobe ne moe ti sada pomoi." Mara podie ruku, i rodie se stvari. Sve je gorelo. Plamenovi su izbijali iz kamenih zidova, iz stolova, iz kaluerskih odedi. Dim je kuljao i kovitlao se po prostoriji. Yama je stajao u srcu poara, ali se ni pomakao nije. "Je l' ti to najee to moe da izvede?"zapita on. "Tvoji plamenovi su svuda, ali nita ne gori." Mara pljesnu rukama, i plamenovi iezoe. Umesto njih se uzdie, glave na visini gotovo dvostruko veoj od visine oveka, mehanokobra. Rairila je svoju srebrnu kukuljicu i zategla se u poloaj za napad, u obliku latinskog slova S. Yama je mehanokobru ignorisao. Njegov mrani pogled ubadao je kao rilce insekta. Nije se odvajao od Marinog jedinog oka. Ba kad je mehanokobra poletela napred da ga ugrize, Yama zakorai napred. Mehanokobra izblede i nestade. Mara uzmae jedan korak. Stajali su tako dok protekoe moda tri otkucaja srca, a onda Yama stupi jo dva koraka napred, a Mara dva nazad. Na elima obojice pojavie se krupne kapi znoja. Sad je prosjak bio nekako vii, kose je imao vie i bila mu je jaa; bio je puniji u struku, a plea su mu bila ira. U njegovim pokretima primeivala se tena gipkost koje ranije nije bilo. Uzmakao je jo jedan korak. "Da, Mara, postoji bog smrti", ree Yama kroz stisnute zube. "Svejedno da li sam pao ili ne, iz mojih oiju vreba prava smrt. Morae da se suoi sa njima. Kad uzmakne do zida, dalje moi nee. Osea snagu kako naputa tvoje telo. Osea hladnou u svojim akama i stopalima." Mara je iskezio zube. Vrat mu je debeo kao u bika. Njegovi bicepsi imaju obim kao butine normalnog oveka. Njegova prsa su bure snage, njegove noge su mone kao najvea stabla u umi. "Hladnoa?" zapita on opruajui ruke. "Ovim rukama mogu dina slomiti, Yama. ta si ti? Samo izgnani bog, u smrtnom mesu. Tvoje mrtenje moe dohakati bolesnima i starima. Tvoj pogled moe da smrzne neku glupu ivotinju, ili nekog iz onih niih vrsta ljudi. Ja sam visoko iznad tebe stojim nad tobom kao zvezda nad dnom okeana." Yamine ruke u crvenim rukavicama poletee kao dve kobre i zgrabie ga za grlo. "Onda oprobaj tu snagu kojoj se toliko ruga, Mara. Nabacio si na sebe privid snage. Upotrebi ga! Pobedi me stvarno, a ne samo na reima!"

Yamine ake su se stezale oko Marinog grla, iji se obrazi i elo nabrekoe, zacrvenee se. Njegovo oko kao da je htelo da iskoi: veliki zeleni reflektor-traga koji prelee tamo-amo preko sveta. Yama sad vide pred sobom samog sebe, vide svoje ruke u crvenim rukavicama kako pokuavaju da odmaknu druge iste takve ruke sa grla, grabei ih oko zglobova. "Pada u oajanje, Mara, ivot te naputa. Nije Yama dete pa da se uplai od ogledala koje mu podmee, i da se ne usudi da ga razbije.Baci svoju poslednju kartu ili jednostavno umri kao ovek: u krajnjoj liniji, to je svejedno." Nova promena nastade, linije opet potekoe. Ovoga puta Yama se pokolebao, izgubio snagu. Preko njegovih ruku padala je njena kosa boje bronze. Njene blede oi upuivale su mu nemu molbu. Oko njenog grla bila je pritegnuta ogrlica od malih lobanja nainjenih od slonove kosti. Ta slonovaa je bila samo malo blea od njene puti. Njen sari je bio boje krvi. Njene ruke leale su na njegovima, gotovo ih milujui... "Boginjo!" zaita Yama. "Nee valjda ubiti Kali?... Durgu?..." guila se ona. "Opet grei. Mara", proaputa on. "Zar nisi znao da svaki ovek ubija ono to voli?" Sa tim reima, on uvrte akama. Zau se zvuk pucanja kostiju. "Budi proklet deset puta", ree Yama najzad. "Nee se ponovo roditi." Njegove ruke pustie protivnika. Na podu, pred njegovim nogama, leao je visok ovek, divno graen. Glava mu je legla sasvim na desno rame. Njegovo oko zatvorilo se poslednji put. Yama je gurnuo taj le vrhom svoje izme i prevalio ga. "Napravite lomau i spalite ovo telo", rekao je kaluerima, ne okreui se prema njima. "Ne tedite sa ceremonijama. Danas je umro jedan od najviih." Onda je sklonio svoj pogled sa onog to su njegove ruke poinile, okrenuo se na peti, i napustio dvoranu. Te noi munje su beale preko neba, a kine kapi udarale kao kurumi sa neba. Njih etvoro sedeli su u odaji u visokoj kuli koja se uzdizala iz severoistonog ugla manastira. Yama je hodao tamo-amo po prostoriji; svaki put kad bi doao do prozora, zastao bi. Ostali su ga gledali i sluali. "Sumnjaju", ree im on. "ali nisu sigurni. Nee da opustoe manastir svoje koleginice, boginje, i time pokau da postoji rascep meu bogovima, sem ako ba moraju, ako su sigurni. Poto nisu bili sigurni, preduzeli su da ispitaju stvar. To znai da imamo jo vremena."

Klimnuli su glavama. "Jedan Bramin koji se odrekao sveta da bi naao svoju duu proao je ovuda, dogodila mu se nesrea, pa je umro pravom smru. Njegovo telo je spaljeno, a pepeo njegov prosut u reku koja vodi ka moru. Eto ta se dogodilo... Lutajui kalueri Prosvetljenoga bili su u to vreme u poseti ovom manastiru. Ubrzo posle toga dogaaja oni su otili. Ko zna kuda su se zaputili?" Tak je ustao i uspravio se koliko je u tom telu najbolje mogao. "Gospodaru Yama", ree on, "ta se verzija dogaaja moe odrati sedam dana, moda mesec dana, moda ak i due, ali e se raspasti im je u svoje ake uzme neki od gospodara Karme, im neko od onih koji su prisustvovali ubistvu zae u dvorane Karme, zatrai novo telo, i podvrgne se sudu. Pod ovim okolnostima, rekao bih, nekima od njih e biti odreeno da vrlo rano dou po novo telo, ba radi ovoga. ta onda?" Yama je svio sebi jednu cigaretu, paljivo i precizno. "Mora se udesiti da ono to sam rekao bude istina." "Ali kako bi se to moglo postii? Kad gospodari Karme podvrgnu ovekov mozak karmikom preispitivanju, svi dogaaji kojima je on u svom poslednjem telesnom ivotu prisustvovao pokau se jasno kao na otvorenom svitku pergamenta. Karmika maina vidi sve, pa zato i sudija vidi sve." "To je tano", ree Yama. "Ali zar nisi nikad uo, arhivisto, da postoji i palimpsest, pergament koji je jednom ranije upotrebljen, oien, a zatim ponovo upotrebljen?" "Naravno, ali um nije pergament." "Nije?" nasmei se Yama. "Dobro, pa ti si se prvi posluio tom metaforom. A ta je istina, uostalom? Istina je ono to istinom nainimo." Pripalio je cigaretu. "Ovi kalueri prisustvovali su stranom i udesnom dogaaju", nastavi on. "Bili su prisutni kad sam se pokazao u svom Aspektu i upotrebio svoj Atribut. Videli su Maru kako ini isto ovde, u ovom manastiru, gde smo oiveli princip ahimse. Svesni su da bog moe takve stvari da ini bez karmike krivice, ali ipak je ok bio veliki a utisak vrlo ivopisan. Konano spaljivanje tek predstoji. Pre tog spaljivanja, pria koju sam vam ispriao mora biti urezana u njihove svesti kao istinita." "Kako?" ree Ratri. "Ve ove noi, i to odmah sad", ree Yama, "dok slike tog dogaaja jo plamte u njihovim svestima, dok su njihove misli uzburkane, novu istinu emo skovati i postaviti na mesto... Sem, dovoljno si se odmarao. Ovo je sad tvoj posao. Odri im propoved. Mora da izazove u njima ona uzviena oseanja, da pospei one vie

odlike duha, koje ine oveka podatnim boanskome uplitanju. Onda emo Ratri i ja ujediniti svoje snage, pa e se roditi nova istina." Sem se pomakao, oborio pogled. "Ne znam da li u moi. Davno bee..." "Ko je jednom bio Buda, uvek je Buda, Sem. Oetkaj prainu sa svojih starih parabola. Ima petnaest minuta za pripremu." Sem je ispruio ruku. "Daj mi malo duvana i jednu hartijicu." Primio je paketi i umotao sebi jednu cigaretu. "Da pripalim... hvala." Uvukao je dim duboko, izduvao ga, zakaljao se. "Ve mi je dozlogrdilo da ih laem", ree on. "Nita drugo nisam ni radio, rekao bih." "Kakvo laganje?" ree Yama. "Ko ti je traio da ih lae o ma emu? Citiraj im Propoved sa planine, ako eli. Ili Popul Voh, ili Ilijadu. Svejedno mi je ta im govori. Samo ih malo angauj i malo umiri. To je sve to traim." "A onda ta?" "Onda? Onda u se potruditi da spasem njih... i nas!" Sem polagano klimnu glavom. "Kad se to sagleda iz tog ugla... ali, malo sam izaao iz forme za tu vrstu posla. Traim dvadeset minuta. Iakau ve poneku istinu i poneto pobono, ali daj mi dvadeset minuta." "Dobro, onda neka bude dvadeset minuta. Posle toga posla, pakujemo se. Sutra kreemo za Kajpur." "Tako brzo?" ree Tak. Yama odreno odmahnu glavom. "Tako kasno", ree on. Trpezarijski stolovi su pomaknuti unazad, do zidova. Kalueri su posedali po podu. Buba vie nije bilo. Napolju kia nije prestajala. Sem-Velika-Dua, Prosvetljeni, ue i sede pred njih. Ratri je ula obuena kao budistiki svetenik, zaogrnuta velom. Ona i Yama otili su u zadnji deo sobe i seli na pod. I Tak je bio tu negde, i sluao. Sem je nekoliko minuta sedeo zatvorenih oiju. Onda je rekao tiho: "Imam mnogo imena, a nijedno od njih nije vano." Otvorio je oi samo malo, ali nije pomicao glavu. Nije gledao ni u ta odreeno. "Imena nisu vana", ree. "Govoriti znai imenovati, ali ni govor nije vaan. Dogodi se stvar koja se nikad ranije nije dogodila. Gledajui je, ovek gleda realnost. Ne moe ostalima da saopti ta je video. Ostali, meutim, ele da znaju, pa ga pitaju, kau, 'Kakva bejae ta stvar koju ti vide?' Zato on pokuava da im kae. Moda je video prvu vatru na svetu. I kae im, 'Crvena je kao mak, ali kroz nju poigravaju druge boje. Nema oblik, nego tee svuda, kao voda. Topla je kao sunce leta, ali jo toplija. Neko vreme ona egzistira na komadu drveta, a onda drveta nema, kao da ga je

neto pojelo; umesto drveta ostaje neto crno to se moe sipati kao pesak. Kad drveta vie nema, nestane i ta pojava o kojoj vam zborih.' Zato sluaoci moraju pomisliti da je stvarnost neto nalik na cvet maka, nalik na vodu, nalik na sunce, nalik na neko bie koje jede i izbacuje ostatke hrane. Oni misle da je stvarnost nalik na sve ono na ta je, po reima oveka koji je stvarnost znao, stvarnost liila. Ali oni vatru nisu videli. Ne mogu je stvarno znati. Samo mogu uti o njoj. Ali vatra se opet pojavi u svetu, jo mnogo puta. Jo mnogo ljudi vidi vatru. Posle nekog vremena vatra postane najobinija stvar, kao trava, kao oblaci, kao vazduh koga oni diu. Oni uvide da vatra, makar da je slina cvetu maka, ipak nije cvet maka, da jeste vodi nalik, ali nije voda, da lii na sunce, ali nije sunce, da je poput onoga to jede i izbacuje nesvarene ostatke, ali ipak da se razlikuje od svake pojedine od tih stvari i od svih njih zajedno. Zato gledaju tu novu stvar i naine novu re kojom e je zvati. Nazovu je vatrom." "Ako naiu na oveka koji vatru jo nije video, i ako mu priaju o vatri, on ne zna na ta oni misle. Zato sad oni moraju njemu da objanjavaju ono to je nekad bilo njima objanjavano. Dok to ine, iz sopstvenog iskustva znaju da ono to mu govore nije cela istina, nego samo deo istine. Znaju da taj ovek iz njihovih rei nee nikad spoznati realnost, pa makar oni upotrebili i sve rei sveta. On mora ili da pogleda vatru, omirie je, ogreje ruke na njoj, zuri u njeno srce, ili da ostane zauvek u neznanju. Zato re 'vatra' nije vana, rei 'zemlja' i 'vazduh' i 'voda' nisu vane, re 'ja' nije vana. Nijedna re nije vana. Ali ovek zaboravlja stvarnost i pamti samo rei. to je vie rei upamtio, to ga pametnijim smatraju njegovi drugovi. On gleda velike transformacije sveta, ali ih ne vidi onako kako su bile sagledane od prvog oveka koji se suoio sa stvarnou. Imena stvari dolaze na njegove usne, on se smei, osea ukus njihov, i zamilja da ih zna zato to ih imenuje. I dalje se deavaju stvari koje se nikad ranije nisu desile. I jo su udo. Veliki plamtei svet ui na grani sveta, tu tee, tu izbacuje iz sebe pepeo sveta, nije nijedna od stvari koje spomenuh, ali i jeste zbir svih tih stvari, i to, to Bezimeno, to je realnost." "Traim od vas, zato, da zaboravite imena svoja, da zaboravite rei koje izgovaram, im ih izgovorim. Radije traite to Bezimeno u sebi, to to nadolazi dok mu se obraam. Ono ne opaa moje rei, ve realnost u meni, iji je deo. To je atman, koji uje mene a ne moje rei. Sve ostalo je nestvarno. Definisati znai izgubiti. Bezimeno je sutina svih stvari. Bezimeno je nesaznatljivo, monije ak i od samog Brame. Stvari prolaze, ali sutina ostaje. Vi sedite, dakle, usred jednog sna." "Snovi bivstva su san u formama. Forme prolaze, nestaju, ali bivstvo ostaje, i sanja nove snove. ovek tim snovima daje imena i zamilja da je uhvatio bivstvo samo, a ne zna da samo priziva privide. Ovi kamenovi, ovi zidovi, ova tela koja vidi

oko sebe, samo su cvetovi, voda, sunce. Samo snovi Bezimenog, eto ta su. Ako ti se svia moe rei da su vatra." "Ponekad, moda, pojavi se sanjar koji je svestan da sanja. On moda kontrolie deli supstance sna, u stanju je da tom supstancom raspolae po svojoj volji, ili moda uspeva da se ponekad delimino probudi, dospevajui tako do poveane samospoznaje. Ako izabere put samospoznaje, njegova slava e biti velika, kroz sve vekove on e sijati kao zvezda. Ali ako se, meutim, opredeli za stazu Tantri, gde se spajaju Samsara i Nirvana, gde se svet shvata ali se istovremeno u njemu ivi, on e biti jedan od monih meu sanjarima. Mo svoju on moe upotrebiti za zlo ili za dobro, prema naim pojmovima, mada su i ta dva termina takoe liena znaenja, izvan imenovanja Samsare." "iveti u Samsari, meutim, znai biti podloan uticaju monih sanjara. Ako oni mo koriste za dobro, nastaju zlatna vremena. Ako je koriste za zlo, nastaju mrana vremena. San se moe preobratiti u komar." "Zapisano je da iveti znai patiti. To je tako, kau mudraci, zato to ovek mora prvo da odradi optereenja svoje Karme, svoga mesa, tela, pre no to dostigne prosvetljenje. Iz tog razloga, kau mudraci, kakva je korist oveku da se bori, u jednom snu, protiv onoga to mu je dosueno, to je staza kojom mora ii da bi dospeo do osloboenja? U svetlosti veitih istina, kau mudraci, patnja je kao nita; u terminima Samsare, kau mudraci, ona vodi dobru. Pa zato onda ovek da se bori protiv onih monika koji svoju mo koriste za zlo?" Zastao je za tren, uzdigavi glavu. "Ove je noi gospodar iluzija boravio meu vama: Mara, monik meu sanjarima, Mara koji je svoju mo upotrebio za zlo. Naleteo je na drugog monika, koji ume da upotrebi supostancu sna na drugi nain. Na Darmu je naiao, Darmu koji moe sanjara da izbaci iz sna. Borili su se, i gospodara Mare vie nema. Zbog ega se borio bog smrti sa iluzionistom? Kae da su njihovi putevi boanski i stoga neshvatljivi. To nije odgovor." "Odgovor, opravdanje, isti su za ljude i za bogove. Dobro i zlo, vele mudraci, ne znae nita, zato to spadaju u Samsaru. Sloite se sa mudracima, koji su poduavali na narod jo od najdavnije zapamene prolosti. Da, ali kad se sloi sa mudracima, razmotri i jednu pojavu o kojoj mudraci ne govore. Ta pojava zove se 'lepota'. To je samo re, ali pogledaj iza te rei, baci svoju misao putevima Bezimenog. ta je put Bezimenog? Put je to sna. Zbog ega Bezimeno sanja? To ne zna niko ko ivi u Samsari. Zato radije zapitaj ta Bezimeno sanja." "Bezimeno, iji smo deo mi svi, sanja formu. Koji je najvii atribut ijednoj formi dostupan? Lepota. Bezimeno je, dakle, umetnik. Problem, dakle, nije u oblasti dileme

dobro-zlo, nego u estetskoj oblasti. Boriti se protiv onih koji su meu sanjarima moni a koji svoju mo koriste za zlo ili za runou ne znai boriti se za ono o emu su nas mudraci pouili da je besmisleno u terminima Samsare ili Nirvane, ve znai boriti se da san bude sanjan, simetrino, ritmino, sa poentom i kontrapunktom, izbalansirano, tako da postane lep kao umetniko delo. O ovome mudraci nisu kazali nita. Ova istina tako je jednostavna da su je mudraci, oigledno, prevideli. Iz tog razloga, zbog estetike ove situacije, prinuen sam da vam istinu otkrivam, da vam na nju skreem panju. Borbom protiv sanjara koji sanjaju runou, bili oni ljudi ili bogovi, ne moemo a da ne ispunjavamo ujedno i volju Bezimenog. U toj borbi bie i patnje, ime ovek ujedno olakava svoj karmiki teret, to bi mu se, dodue, desilo i kad bi jednostavno trpeo rugobnost; ali ova patnja doprinosi viem cilju, a u svetlosti veitih vrednosti o kojima mudraci tako esto govore." "Stoga, kaem vam, estetika onoga to ste veeras gledali jeste estetika vieg reda. Moete me zapitati, onda, 'Kako u znati ta je lepo a ta runo, bez ega ne mogu krenuti u borbu za lepo?' Na to pitanje, kaem ja, mora odgovoriti svako sam. To da biste postigli, prvo zaboravite sve to sam vam rekao, jer nita nisam rekao. Razmiljajte sada o Bezimenom." Podigao je desnu ruku, pognuo glavu. Yama ustade, Ratri ustade, Tak se pojavi na jednom stolu. Sve etvoro izaoe zajedno. Znali su da je mainerija Karme potuena, bar privremeno. Kolona je ila peice kroz isprelamanu briljantnost jutra, ispod Mosta bogova. Visoki listovi paprati, jo mokri od none kie, blistali su sa obe strane staze. Vrhovi drvea i vrhovi dalekih planina, sagledani kroz isparenja koja su se uzdizala, kao da su se pomalo talasali. Nebo isto, bez ijednog oblaka. U lakim povetarcima jutra jo se nasluivao trag noanje hladnoe. Dungla je pucketala, zujala, cvrkutala, a ti su zvuci bili kaluerima pratnja. Preko vrhova drvea jo su mogli videti deo manastira iz koga su krenuli; jedan dugi, izuvijani trag dima dizao se iz manastira put nebesa. Sluge boginje Ratri nosili su njenu nosiljku u sredini kolone. Ispred i iza njih bili su njeni kalueri, drugi sluge, i malena garda sainjena od njenih ratnika. Sem i Yama hodali su blizu ela kolone. Tak se neujno i nevidljivo kretao iznad njih, kroz grane i lie. "Lomaa jo gori", ree Yama. "Da." "Spaljuju lutalicu koji je umro od sranog napada za vreme svog boravka meu njima." "Uistinu, to ine."

"Predavanje ti je bilo, ako uzmemo u obzir da si improvizovao, prilino uspelo." "Hvala." "Da li stvarno veruje u ono to propoveda?" Sem se nasmejao. "Kad se radi o mojim sopstvenim reima, vrlo sam lakoveran. Verujem u sve to kaem, mada znam da sam laov." Yama je frknuo. "Batine Trimurtija i dalje padaju po pleima ljudi. Niriti poinje da se pokree u svom mranom leglu: uznemirava plovidbu junim morima. Da li planira da posveti jo jedan ljudski vek metafizici, da bi naao novo opravdanje za borbu protiv svojih neprijatelja? Tvoje su rei prole noi nagovestile da si se opet posvetio razmiljanju zato a ne kako." "Ne", ree Sem, "samo sam hteo da isprobam novu strategiju kod te publike. Teko je podstai na pobunu ljude kojima je sve dobro. U njihovoj svesti nema mesta za zlo, iako ga neprestano trpe. Nije isto miljenje roba koji je razapet na sto sa ekrkom za istezanje kime i koji zamilja da e, ako sve pretrpi spokojno, biti ponovo roen, moda u telu debelog trgovca, i oveka koji ima samo ovaj jedan ivot da ivi. Onaj prvi moe da podnese sve, jer on zna da ukoliko vei bol pretrpi sada, utoliko e vea zadovoljstva dobiti kasnije. Ako taj ne eli da poveruje u dobro i zlo, moda moemo udesiti da mu lepota i runoa poslue podjednako dobro. Izmenjene su samo etikete." "Znai, to ti je nova ideoloka 'linija'?" zapita Yama. "Jeste", ree Sem. Yamina ruka ue u jedan nevidljivi prorez na njegovome ogrtau, i pojavi se opet, ali sad sa bodeom. On podie bode kao za pozdrav. "Za lepotu!" ree on. "Dole runo!" Talas tiine preli se preko dungle. Svi zvuci ivota oko njih prestadoe. Vraajui jednom rukom bode u skrivenu kaniju, Yama podie drugu ruku. "Stoj!" povika. Gledao je u nebo, mirkajui zbog sunca, glave nagnute na desno rame. "Bei sa staze! U bunje!" povika on. Svi pojurie. I kalueri u afranskim odedama nestadoe munjevito sa staze. Boginjinu nosiljku odnese pod drvee. Ona se pojavi pokraj Yame. "ta je bilo?" zapita ga. "Sluaj!" Onda je dolo; dojahalo je sa neba, noeno plimom prodornog zvuka. Sevnulo je preko vrhunaca planinskih, preletalo manastir, raznelo stub dima u nevidljivost. Eksplozije zvuka najavljivale su njegov dolazak; vazduh se tresao dok se probijalo kroz vazduh i svetlost.

Bio je to veliki povijeni tau-krst, iza koga je ostajao plameni trag. "Razara je krenuo u lov", ree Yama. "Ognjene koije!", povika jedan od plaenika, ratnika, pravei znak rukom. "To iva prolazi", ree jedan kaluer, oiju rairenih od straha. "Razoritelj..." "Da sam tada znao da u ga sagraditi tako solidno", ree Yama, "mogao sam hotimice da utiem na njegov ivotni vek. Eto, ponekad zaalim zbog sopstvene genijalnosti." Prolo je ispod Mosta bogova, nainilo jedan zaokret iznad dungle, pa suknulo ka jugu. Urlik se postepeno stiavao, dok se udaljavalo u tome pravcu. Onda zavlada tiina. Jedna ptica procvrkuta prva, tanano, samo za kratko. Druga joj ptiica odgovori. Zatim se nastavie svi zvuci dungle, a putnici se vratie na stazu. "Taj e se vratiti", ree Yama. Pokazalo se da je istinu zborio. Jo dvaput tog dana morali su da naputaju stazu zbog nailaska ognjenih koija. Prilikom poslednjeg patroliranja razara je neko vreme kruio iznad manastira, osmatrajui, moda, pogrebnu ceremoniju koja se tamo nastavljala. Onda razara odlete preko planina i nestade. Te noi ulogorili su se pod zvezdama; sledee noi, takoe. Trei dan vide ih na reci Divi, kraj lukog gradia Kune. U Kuni su nali prevoz kakav im je odgovarao. Iste veeri krenuli su barkom niz Divu, na jug, do ua Dive u monu reku Vedru, niz koju nastavie sve dok ih barka ne donese do dokova grada Kajpura, njihovog odredita. Dok su plovili niz reku, Sem je oslukivao zvuke reke. Stajao je na mrkoj palubi, odmarajui ruke na ogradi. Zurio je preko voda, gledao kako blistavi dan zalazi, i kako zvezde izlaze, jedna drugu potiskujui. Tad se no obratila njemu lino, glasom svoje boginje Ratri, izbliza. "Ve si prolazio ovim putem, Tafagafa." "Mnogo puta", odgovori on. "Diva je divna pod zvezdama. Gledaj kako se talasa, kako zapljuskuje." "Uistinu." "Krenuli smo u Kajpur, u Kaminu palatu. ta e raditi kad stignemo?" "Proveu neko vreme u meditaciji, boginjo." "O emu e meditirati?" "O svojim prolim ivotima i o grekama koje sam u svakom od tih ivota inio. Moram da preispitam svoju sopstvenu taktiku, ali i protivniku." "Yama misli da te je Zlatni oblak izmenio." "Moda i jeste." "Da te je omekao, da te je oslabio. Uvek si pozirao kao nekakav mistik, ali sada

si. po Yaminom miljenju, stvarno i postao mistik to znai propast za tebe, to znai propast za nas." Odmahnuo je glavom odreno, okrenuo se. Nije mogao da je vidi. Stajala je tu, nevidljiva a moda je i otila? Progovorio je tiho i bez naglasaka, povezanim sporim govorom. "Ja u otrgnuti ove zvezde sa nebesa, i baciu ih bogovima u lice, ako bude potrebno. Govoriu svetogre u svakom hramu irom ove zemlje. Ako bude potrebno uzimau ivote kao to ribar uzima ribu, mreom. Popeu se ponovo u Nebeski grad, pa makar svaki korak bio po plamenu ili po golom mau, i makar put uvali tigrovi. Jednog e dana bogovi pogledati sa neba i videti me na njihovom stepenitu, kako dolazim donosei im poklon koga se najvie boje. Tog e dana otpoeti nova Juga... Ali prvo moram neko vreme da meditiram", zavri on. Opet se okrenuo vodama, zurio preko njih. Jedna zvezda padalica pregorela je svoj put preko nebesa. Brodi je klizio dalje. No je uzdahnula oko njega. Sem je gledao pravo pred sebe i priseao se prolih dogaaja.

2Doao jednom jedan ne-naroito-znaajan rada iz ne-naroito-znaajne kneevine, svojom pratnjom okruen, u Mahartu, grad kog nazivaju Kapijom juga i Prestonicom zore, da tu kupi sebi novo telo. Bilo je to u danima kad se nit sudbine jo mogla iupati i iz slivnika kraj trotoara, kad su se bogovi drali manje formalno, kad su demoni jo bili vezani, a Nebeski grad povremeno otvarao za pristup ljudi. Ovo je pria o tome kako je taj princ prevario jednorukoga primaoca priloga, montiranoga ispred hrama, i kako je zbog te svoje drskosti navukao na sebe gnev Neba... Malo se bia ponovo rodi meu ljudima; vie ih se ponovo rodi meu drugima Anguittara-nikaya (1,35) Princ je u prestonicu zore ujahao tek sredinom popodneva. Jahao je belu kobilu. Proao je dugom avenijom Surjom. Njegovih stotinu pratilaca jahali su zbijeno iza njega, njegov savetnik Strejk jahao je levo od njega, njegova je kriva sablja mirovala, za pojas zadenuta, a deo njegovog blaga bio je u vreama koje su nosili njegovi tovarni konji. Vrelina se sruivala na turbane ovih ljudi, slivala se mimo njih, odbijala se od povrine druma i opet se uzdizala. Jedne koije prooe polako mimo njih, idui u suprotnom smeru; voza je mirkao uvis, da vidi kakvu to zastavu nosi barjaktar ispred zbijenoga odreda. Jedna ih je kurtizana paljivo gledala, stojei na ulazu u svoju zgradicu. opor pasa meanaca potrkivao je za kopitima konja, lajui. Princ bejae visok, sa brkovima boje dima. Njegove ruke bile su tamne kao kala, a na njima su se poznavale mnogobrojne starake vene, koje su, krute, iskakale iz ravni koe. Ipak se drao uspravno, a njegove oi bejahu kao oi neke prastare ptiurine: iskriave i jasne. Ispred njih okupljala se gomila eljna da posmatra prolazak ovog odreda. Konje su sad jahali samo oni koji su imali dovoljno para da ih kupe, a takvih je bilo malo. Ljudi su se veinom opredeljivali da jau slizarde stvorenja sa krljutima, sa vratom nalik na zmijski, mnotvom zuba, nejasnim poreklom, kratkim ivotnim vekom i opakom udi. A to se konja tie, oni su, iz nekog razloga, u poslednjih nekoliko generacija sve ee bivali sterilni. Princ je, praen pogledima posmatraa, ujahao jo dublje u prestonicu zore.

Skrenuli su sa avenije sunca u jednu uu ulicu. Jahali su sada pored niskih magacina, pored velikih prodavnica velikih trgovaca, pored banaka, hramova, krmi, javnih kua. Nisu se zaustavljali. Najzad, na samom kraju poslovne etvrti grada, dooe do raskonog svratita koje je drao Hokana, najsavreniji gostioniar, kako je sam sebe predstavljao. Pred kapijom zauzdae svoje konje. U susret im je izaao Hokana lino, obuen jednostavno, korpulentan kao to je sad bilo u modi, nasmeen; ekao je da lino uvede belu kobilu u dvorite. "Dobro doao, gospodaru Sidarta!" povika on veoma glasno, da bi svi unaokolo uli kakvog gosta ima. "Dobro doao u ovo mesto slavuja puno, u mirisne vrtove i mermerne sale ove skromne ustanove! Dobrodolicu elim i tvojim jahaima, koji su uz tebe prejahali veliki put, i sad nesumnjivo ele fina osveenja i dostojanstveni odmor, kao i ti. Unutra ete se uveriti da imamo sve po vaoj volji, siguran sam, ba kao to se uveriste i mnogo puta ranije kad dolaaste u dvore ove, u drutvu prineva i drugih plemenitih posetilaca, suvie brojnih da bi ih sad nabrajao, kao to na primer bejahu..." "Dobar dan i tebi, Hokana!" povika princ; dan je bio vreo a govori ovoga gostioniara uvek su pretili da teku kao reke, veito. "Uimo brzo u tvoje svratite, koje, pored drugih dobrih osobina suvie brojnih da bi ih ja sad nabrajao, ima i tu dobru osobinu da je u njemu svee." Hokana je ivo klimnuo glavom, prihvatio kobilu za ular i poveo je kroz kapiju, u dvorite; tu je pridrao sedlo da princ sjae, prepustio konje brizi svojih talskih momaka, i poslao jednog malog deaka napolje, da oisti ulicu na mestu gde su toliki konji, ispred kapije, do maloas ekali. U svratitu su se ljudi okupali: stajali su u mermernom kupatilu, a sluge su sipale vodu preko njihovih plea. Onda su se namazali uljem, to je bio obiaj kaste ratnika, obukli sveu odeu, i preli u dvoranu za ruavanje. Gozba je trajala itavo popodne, tako da ratnici najzad zaboravie koliko je raznih jela bilo: nisu ih mogli prebrojati. Princ je sedeo u elu dugog, niskog stola za ruavanje. Princu sa desne strane troje plesaa izvodilo je zamrene plesne obrasce, sudarajui majuna cimbala, kontrainele, koja su imali na prstima svojih ruku, pokazujui licima u svakom momentu igre odgovarajua oseanja, dok je etvoro muziara pod velovima sviralo tradicionalnu muziku predvienu za takve sate. Preko stola bila je rairena bogato izvezena tapiserija plave, braon, ute, crvene i zelene boje, koja je prikazivala seriju scena iz lova i bitaka: jahai na slizardima i na konjima napadaju, koristei koplja i strele, pernatog pandu, vatropetla i dijamantmahunastu komandnu biljku, a ta bia juriaju na njih; zeleni majmuni se rvu u vrhovima drvea; ptica Garuda je uhvatila kandama jednog nebeskog demona pa ga

napada kljunom i krajevima svojih krila; iz dubine mora na obalu ispuzava armija rogatih riba koje stiskaju u svojim lankovitim, razuenim perajima klinove od ruiastog korala, a njihov dublji prodor na kopno spreava red ljudi u kratkim tunikama, sa lemovima na glavama, naoruanih kopljima i buktinjama. Princ je jeo samo malo. Poigravao se svojom hranom, sluao muziku, ponekad se smejao alama jednog od svojih ljudi. Otpijao je erbet. Prstenje na njegovoj ruci zveckalo je o au. Pored njega se pojavio Hokana. "Je li sve u redu, gospodaru?" "Da, dobri Hokana, sve je u redu." "Ne jede kao drugi. Moda ti se jelo ne dopada?" "Nije stvar u hrani, koja je odlina, niti u nainu kako je pripremljena, jer pripremljena je besprekorno, cenjeni Hokana. Radi se o mom apetitu, koji u poslednje vreme nije ba naroit." "A-ha!" ree Hokana tonom znalca. "Imam pravu stvar, ba pravu stvar! Samo ovek kao ti moe je stvarno ceniti. Dugo je mirovala na jednoj izdvojenoj polici u mome podrumu. Dobri Krina ju je nekako sauvao kroz sve vekove. Od njega sam to dobio pre mnogo godina, jednom prilikom kad je doao u moje svratite i kad nije bio nezadovoljan uslugom. Doneu ti." Poklonio se i izaao iz dvorane kreui se unatrake. Kad se vratio, u rukama njegovim bejae jedna boca. Princ je prepoznao bocu po obliku, jo pre no to je mogao da proita natpis na papirnoj etiketi zalepljenoj za bocu. "Burgonjac!" uzviknu on. "Upravo tako" ree Hokana. "Ova flaa doneta je pravo sa planete Urata, davno." Krmar je omirisao vino i nasmeio se. Zatim je sipao malu koliinu u krukastu au i stavio je pred svog gosta. Princ je au podigao, udahnuo buke tog vina. Polako je otpio jedan mali gutljaj. Njegove oi se sklopie. U trpezariji svi su se utiali, u znak potovanja prema njegovom zadovoljstvu. Spustio je au, a Hokana je u nju opet sipao vino koje se dobija od groa pinot noir, koje na ovoj planeti ne moe da uspeva. Princ ovoga puta nije dotakao au. Umesto toga, okrenuo se Hokani i rekao, "Ko je u ovoj kui najstariji muziar?" "Evo, ovaj Mankara", ree gostioniar pokazujui na jednog sedokosog oveka koji se odmarao uz sto za poslugu, u uglu. "Ne fiziki star, nego po godinama star", ree princ. "A, to bi onda bio Dele", ree Hokana, "ako ga uopte moemo ubrajati u

muziare. Kae da je nekad bio muziar." "Dele?" "Jedan talski momak." "A, tako... Poalji po njega." Hokana pljesnu rukama i naredi slugi koji se odmah pojavio da ode u tale, da se pobrine da se spoljanost tog mladog konjuara dovede u red, a onda da ga izvede pred goste. "Zamolio bih da ne gubite vreme perui ga i presvlaei, nego da ga jednostavno dovedete ovamo", ree princ. Zavalio se unazad i ekao, oiju sklopljenih. Kad je talski momak stao pred njega, princ upita: "Reci mi, Dele, kakvu muziku svira?" "Onu koja vie ne prija sluhu Bramina", odgovori deak. "Koji instrument bejae tvoj?" "Klavir." "Moe li da svira