У античкој збирци Завичајног музеја у Руми налазе се два врха бацачког оружја типа плумбата (plumbata) 1 који су откривени као случајни налази у атару села Жарковаца, седам километара североисточно од Руме (карта 1).

Димензије: укупна дужина – 16,2 цм, дужина усадног тулца – 4,7 цм, дужина пробојца – 4,7 цм, ширина пробојца 2,4 цм, укупна маса – 41 г (завичајни музеј, Рума, инв. бр. 711).2.Гвоздени врх плумбате (сл. 1б) краћег тела и ужег пробојца са два задња крилца. Преко усадног тулца изливен је оловни тег неправилног биконичног облика. Под јаким је слојем корозије. Димензије: укупна дужина – 11,7 цм, дужина пробојца – 3,3 цм, ширина пробојца – 1,5 цм, дужина тега – 4,7 цм, пречник тега – 2 цм, укупна маса – 84 г (Завичајни музеј, Рума, инв. бр. 708).

Опис и објашњење коришћења плумбата налазе се и у појединим античким изворима. Вегеције то оружје помиње под терминима plumbata, plumbatae mamillatae и mattiobarbuli2, и детаљно описује његову примену у рату. У поглављу које се односи на обуку у гађању плумбатама, он каже:

„Регруте треба обучити да користе плумбате, које називају и матиобарбули. У Илирику су биле две легије

1 На те експонате указао нам је Слободан Велимировић, кустос Завичајног музеја у Руми, који их је уступио и за публиковаење.2 Термин mattiobarbulus који се налази код Вегеција настао је вероватно грешком, при преписивању Епитоме у средњем веку. Претпоставља се да је префикс mattio у оригиналу гласио martio, од имена римског божанства рата Марса. Према том тумачењу, плумбате су имале назив martiobarbulus или Марсовa брадица који је вероватно настао у терминологији војничке свакодневице: J. Bennett, Plumbatae from Pitsunda (Pityus), Georgia, and some observations on their probable use, Journal of Roman Military Equipmen Studies 2, 1991, p. 59.

Плумбате из Срема

Мирослав Вујовић

Сл.1 – Плумбате из околине Жарковаца (Завичајани музеј, Рума)

Карта 1 – Места налаза плумбата на тлу СремаРеч је о гвозденим врховима са оловним теговима и пробојцима са два бочна трна или „крилца“ (сл. 1а, 1б).

Врхови су некада били причвршћени за дрвено тело, пречника око 10 мм помоћу усадног тулца, преко којег је изливен оловни тег – детаљ који је карактеристичан за плумбате, специфично бацачко оружје касноантичког периода.1.Гвоздени врх плумбате (сл. 1а) са троугаоним пробојцем са два задња крилца на дужем телу правоугаоног пресека и усадним тулцем,

делимично оштећеним при крају. На усадном тулцу приметни су трагови оловног оксида. Под јаким је слојем корозије.

Плумбате из Срема

са по 6000 војника које су називали матиобарбулима јер су вешто и успешно користили ове пројектиле. Зна се да су оне све битке довршавале врло окретно, до те мере да су Диоклецијан и Максимијан, дошавши на власт, сматрали да ове матиобарбуле треба због борбених заслуга назвати јупитеровцима и херкуловцима, претпоставивши их свим легијама.“ 3

Постоје различита тумачења у вези са идентификацијом легија матиобарбула које Вегеције помиње у наведеном поглављу као омиљене трупе царева прве тетрархије. Према Бенету, то би могле да буду легије 1. јовија (I Iovia Scythica) и 2. херкулија (II Herculia), које су биле стациониране на тлу Скитије минор, у логорима Новиодунум и Тресмис у данашњој Румунији.4 У погледу посаде Илирика, чини се, као много извесније да је реч о легијама које су боравиле непосредно на том подручју, и то првенствено o 6 херkулији и 5. јовији, које је основао Диоклецијан 296. године са седиштем у провинцији Другој Панонији (Pannonia Secunda).5 Легија 5. јовија која је прво била смештена у Бононији (Bonnonia), важној дунавској луци код данашњег Баноштора, убрзо је била размештена и у Бургенама (Burgenae) код Нових Бановаца (сл. 1). Касније, крајем 4. и почетком 5. века, војници те легије били су распоређени у три утврђења (Burgenae, Onagrinum, Bonnonia) из којих су бранили дунавску границу од Таурунума (Taurunum) до Бононије.6 Префект те легије, са посадом од око 1.500 до 2.000 војника, био је стациониран у Бургенама. У Онагринуму су крајем 4. века посаду чинили војници из обе те легије, дакле и 5. јовије и 6. херкулије, чије префекте Херкулије Нотиција Дигнитатум помиње у утврђењима Ауреус Монс (Aureo Monte) и Теутобургијум (Teutoburgium).7

Вегеције наглашава да су пројектили типа плумбата коришћени у пешадији, те да су војници – ма(р)тиобарбули, носили по пет тих пројектила заденутих са унутрашње стране штита.8 На основу тог описа, претпоставља се да је била реч о релативно кратком оружју, дужине до 50 центиметара.9 Извесно је да плумбате нису избациване из лука, већ су бацане руком или из праћке. Њиховом применом римски стратези су желели да надокнаде све израженију потребу за стрељачким јединицама у касноантичком периоду– ангажовање стрелаца изискивало је велике трошкове, будући да су то углавном били страни најамнички

одреди. Међутим, обуком редовних римских снага у тој вештини нису постигнути одговарајући резултати упркос Вегецијевом залагању да се вежба у гађању луком и стрелом уврсти у редовни тренинг регрута.10

Један од античких извора у којем се наводи примена плумбата јесте и дело De Rebus Bellicis анонимног писца. Он даје веома интересатан опис тог оружја (сл.2) из којег се сазнаје да су плумбате, слично стрелама, имале стабилизаторе.11 Постављени на задњем крају дрвеног тела, стабилизатори су омогућавали правилан и предвидљив лет пројектила, и тиме сигурнији погодак.

Сл.2 – Приказ плумбата (Anonimus: XI.1)Експериментална примена плумбата показала је да

су оне заиста морале да имају неку врсту стабилизатора – од дрвета, коже или перја– којима им је побољшаван домет.12 Ако је бацан из руке, домет плумбата је износио и до 70 метара, а уз употребу праћке био је и знатно већи.13 Оловним тегом на гвозденом врху омогућавано је боље балансирање пројектила и повећавани су домет и јачина поготка, што је дејство плумбата на бојном пољу готово изједначавало са дејством стрелаца.

Вегеције извештава да су римски војници користили плумбате како у нападу, тако и у дефанзивне сврхе – бацали су пројектиле на непријатељеве трупе које је требало десетковати или успорити пре директног сукоба.14 Анонимни писац, међутим, сведочи да је то оружје коришћено и са мање удаљености.15 Захваљујући оловном тегу, плумбате су постизале висину и преко 10 метара, и падале готово вертикалном путањом, што је омогућавало да погађају противнике заклоњене иза палисаде или штита.16

И поред чињенице да су се плумбате јавиле у касноантичком периоду, употреба пројектила с таквим карактеристикама није потпуна новина у античкој војној историји. Њихово порекло вероватно треба повезати са оружјем типа цестрос или цестрофендон

3 Vegetius, I, XVII.4 J. Bennett, исто; стр. 59.5 Ritterling, Legio, RE XII, 1924.6 С. Душанић, „Римска војска у Источном Срему“, Зборник Филозофског факултета у Београду, X–1, Београд, 1968, стр. 91 и 92.7 Nott. Dign.Occ.XXXII, pp. 44–48.8 Vegetius: I, 17, II,.16; III,. 14.9 J.Eagle, Testing plumbatae, in: C. van Driel-Murray (ed.), Roman Military Equipment: the Sources of Evidence. Proceedings of the Fifth Roman Military Equipment Conference, BAR International Series 476, Oxford, 1989, pp. 247–253.; D. Sim, Experiments to examine the manufacturing techniques used to make plumbatae, The Arbeia Journal IV, 1995, pp. 13–19.10 Vegetius: I, 15.11 Anonimus: XI, 1.12 J. Eagle 1989 247-253; W.B. Giffiths, Experiments with plumbatae, The Arbeia Journal IV, 1995, pp. 4–9; P. Southern, K.R. Dixon, The Late Roman Army, London, 1996, p. 115. 13 Ј. Bennett, исто; стр. 62.14 Vegetius: I, 17.15 Anonimus: XI, 1.16 J.Eagle, исто., стр. 250. и 251.

СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ

(cestros, cestrofendon) које се јавило у доба хеленизма. То оружје је било кратки пројектил с масивним гвозденим врхом, насађеним на дрвено тело подједнаке дужине.17 На задњој страни тела налазили су се стабилизатори у виду кратких дрвених плочица (сл.3). Примену цестроса описали су Тит Ливије и Полибије.18

Сл.3 – Реконструкција оружја типа цестрос (према W.B. Giffiths)Они сведоче да је у току Трећег македонског рата,

171. године п.н.е., војска краља Персеја успешно користила те пројектиле у сукобу са Римљанима. Изглед цестроса, његова употреба и дејство били су веома слични изгледу, употреби и дејству плумбата. Полибије пише да су македонски војници цестрос избацивали из праћки посебне конструкције, и да су ране нанесене тим оружјем биле веома озбиљне.19

Две плумбате из музеја у Руми нису једини налази

са територије Срема. Један примерак је откривен још почетком 20. века у околини Руме, односно, како наводи В. Хофилер, „у румским Петровцима“ или „на градини Петровачкој“.20 То указује да тај налаз потиче из околине данашњих Доњих Петроваца код Руме (карта 1), односно са подручја античкe Басијанe, важног римског и касноантичког утврђеног насеља у залеђу дунавске границе. На тлу Србије појединачни примерци плумбата откривени су и у околини Виминацијума, Гамзиграду и Пиротском граду, и углавном су датовани у 4. и 5. век.21 На простору Илирика врхови плумбата нађени су још у Купи код Сиска и на неколико локалитета у Словенији, има их и на знатно широј територији: од Британије на западу, преко рајнског и дунавског лимеса, до Пелопонеза, па чак и у Грузији. 22

Наведени налази плумбата на подручју Срема, уз примерке који су већ констатовани на тлу Србије, сигурно нису усамљена појава у Подунављу. Будућим истраживањима музејских и других збирки могла би да се употпуне наша сазнања о заступљености плумбата на овој територији и потврде Вегецијеви наводи о њиховој распрострањеној употреби у Илирику.

17 На основу дужине од два кубита коју наводи Полибије, претпостављено је да би дужина цестроса могла да износи око 15 цeнтиметара. W.B. Giffiths, The sling and its place in the Roman imperial army, C. van Driel-Murray (ed.), Roman Military Equipment: the Sources of Evidence. Proceedings of the Fifth Roman Military Equipment Conference, BAR International Series 476, Oxford, 1989, p. 260, fig. 3. 18 Polybius, XXVII,.11; Livy, XLII, 65, стр. 9. и 10.19 Праћке за цестрос, за разлику од оних за избацивање зрна, имале су неједнаке кракове и поред лежишта и омчу кроз коју је провлачен врх пројектила. Начин гађања из праћке, према Полибију, није се битно разликовао од начина на који су избацивана камена, оловна или керамичка зрна: Polybius XXVII, 11.20 V. Hoffiler, „Oprema rimskog vojnika u prvo doba carstva I“, Vijesnik Hrvatskoga arheološkog društva n.s. XI, Zagreb, 1911, str. 174, nap. 1.21 Уметничка обрада неплеменитих метала (каталог изложбе), Београд, 1985, стр. 32, кат. бр. 35; D. Pejić, Arheološko blago Ponišavlja, Pirot, 1983; М. Живић, Felix Romuliana / 50 година одгонетања, Зајечар, 2003, кат. бр. 299–302.22 V. Hoffiler, исто, стр. 174; I.Radman-Livaja, Militaria Sisciensia–Nalazi rimske vojne opreme iz Siska u fundusu Arheološkog muzeja u Zagrebu, Zagreb, 2004, str. 31-31, kat. br. 31–35; J. Horvat, Nauportus (Vrhnika), Ljubljana, 1990, str. 306, kat. št. 700, kat. 36; R. Degen, Plumbatae Wurfgeschosse der Spätantike, Helvetia Archaeologica 23/1992–1, р. 141; Feugère, Les armes des Romains, Paris, 1993, р 235, 237 (Vindonissa, Vrhnika); M. Bishop, J. C. N. Coulston, Roman Military Equipment , 1993, fig. 115/12, р. 16 (Worxeter, Carnuntum); D. Marchant, Roman weapons in Great Britain, a case study: spearheds, problems in dating and typology, Journal of Roman Military Equipment Studies 1, 1990, рр. 2–3, fig. 1, 2 (Caernarvon).

PLUMBATA FROM SREMMiroslav Vujovic

In the antique collection of the Regional Museum in the town of Ruma there are two heads of missile weapons of the plumbata type, which were chance finds in the village of Zarkovac in northwest Serbia (Map no.1). These are iron heads of the missiles having plumb weights (Fig.1a, 6) on the sockets that clearly points to the plumbata, a particular missile weapon of the late antique. In the accounts given by Vegetius and Anonimus we find the descriptions and usage of this weapon which they mention as plumbata, plumbatae, mamillatae and mattiobarbuli and go into details as to their usage in war (Vegetius: I, 17, II, 16, III, 14; Anonimus: XI.1.). Vegetius even quotes that due to the successful usage of the plumbata the two legions from Illyricum were promoted to the elite troops (Ioviani, Herculani) of the emperors Diocletian and Maximian. The minds as to identification of these legions are however different. According to J. Bennet these might be I Iovia Scythica and II Herculia legions stationed in the Scythia Minor in present Romania.

However, it seems more likely these were the legions located in the territory of Illyricum, primarily Legio VI Herculia and Legio V founded by Diocletian in 296 with the centre in the province of Pannonia Secunda.

The Legio V was initially located in Bonnonia, a very important port on the Danube River and later transferred to Burgenae, the seat of the prefect of the Legion (Map no. 1). Subsequently, at the end of the fourth and the beginning of the 5th century, soldiers of both legions were disposed in the three fortresses (Burgenae, Onagrinum, Bonnonia).

Vegetius emphasises that plumbata was used by infantry and every foot soldier carried five projectiles placed on the inner side of his shield. Apparently, the plumbata did not employ the bow but was hand-thrown or slung. Using these weapons the Roman strategists endeavoured to compensate more and more increasing need for the rather expensive archers during the late antique. Plumbatas from Srem are not isolate finds in the Danube basin. An example of the plumbata was also discovered near the town of Ruma at the beginning of the 20th century, in the region of ancient Basiana. In Serbia, some individual pieces of these weapons dated from the 4th to 5th centuries are recorded in neighbouring area of Viminacium, Gamzigrad and Pirot.

Future researches into the museums’ and other collections in Serbia will undoubtedly complete our knowledge of the usage of plumbata and confirm Vegetius’ accounts about widespread use of these weapons in Illyricum.

Плумбате из Срема