POSEBNA IZDANJA

Urednik SIMON SIMONOVIĆ

Prevod sa japanskog SNEŽANA JANKOVIĆ

Redaktor prevoda HIROŠI JAMASAKI-VUKELIĆ

Ilustracije ECUKO KANAIDA

TANESI 2010

leži žena na leđima i tiho mi saopštava kako će sada umreti. Duga kosa rasuta joj je po jastuku i u nju položeno ovalno joj lice, mekog profila. Njeni tako beli obrazi bili su u dubini blago zasenčeni bojom tople krvi, i usne su joj, bez sumnje, bile rumene. Ničim ne odaje utisak da je na samrti. No, ona je tiho, ali jasno, rekla da umire. Tada i ja pomislih da će sigurno umreti. Nagoh se iznad nje i upitah: “Zaista? Zaista misliš da ćeš umreti?“ ,,Da, sigurno“- odgovori i širom otvori oči. Bile su to krupne, vlažne oči, uokvirene dugim trepavicama, i crne kao gar. Duboko u njenim crnim zenicama jasno lebdi moj lik.

Zagledan u sjaj tih tamnih očiju, prozirne dubi- ne, pitao sam se hoće li stvarno umreti. Nežno pri-

makavši usne jastuku, ponovo je upitah: „Nećeš, valjda, umreti? Je li sve u redu?“ Ona tada, očiju poluotvorenih, kao da se na njih spušta san, tiho po- novi: “Ali, umreću, tu nema pomoći“.

„Dobro, vidiš li moje lice?“ - ispitivao sam je na- peto, a ona se osmehnu: ,,Da li ga vidim? Ogleda se u mojim očima, zar ne?“ Ćutke sam se odmakao od jastuka. Skrštajući ruke, iznova sam se pitao hoće li zaista umreti.

Malo potom, ona ponovo progovori:„Kad umrem, sahrani me. Iskopaj mi raku velikom

bisernom školjkom. Obeleži moj grob krakom zvez- de, koji bude pao s neba. A onda čekaj pokraj moje humke. Doći ću da se ponovo vidimo.“

Pitao sam je kada će to biti.„Ti znaš, sunce izlazi. Pa zalazi, pa izlazi, pa po-

novo zalazi. Dok crveno sunce bude zalazilo s Isto- ka na Zapad, s Istoka na Zapad... hoćeš li moći da me čekaš?“

Ćutke sam klimnuo glavom. Žena malo podiže svoj tihi glas i odlučno reče:

„Čekaj me stotinu godina. Sto godina sedi pokraj mog groba i čekaj. Ja ću svakako doći da se ponovo vidimo“.

Odgovorio sam samo da ću čekati. U tom tre- nutku, moj lik, koji se jasno ogledao u njenim crnim

snio sam ovakav san.Sedim, prekrštenih ruku, kraj postelje, u kojoj

zenicama, zamuti se i rasprši. Kada je stao da se razliva, kao da se mirna voda pokrenula i razbila sli- ku koja se u njoj ogledala, njene oči su se već čvrs- to sklopile. Kroz duge trepavice na obraz joj je skliznula suza. Već je bila mrtva.

Ja sam onda izašao u baštu i bisernom školjkom iskopao raku. Bila je to velika i glatka školjka, oš- trih ivica. Kako sam zahvatao zemlju, tako se utroba školjke ljeskala na mesečini. Vonjao je zadah vlažne zemlje. Ubrzo je raka bila gotova. Položio sam že- nu unutra. Potom sam povrh nje nežno posuo meku zemlju. Sa svakim pokretom moje ruke, mesečina je bacala odsjaj na unutrašnjost školjke.

Potom sam doneo otpali krak zvezde i ovlaš ga postavio na humku. Bio je zaobljen. Pomislih da su mu u dugom padu sa neba otupele ivice i da je zato postao tako gladak. Obgrlio sam ga i podigao da bih ga postavio na humku i pri tom su se moje grudi i ruke malo zagrejale.

Seo sam na mahovinu. Pomišljajući kako ću od sada ovako čekati sto godina, prekrštenih ruku pos- matrao sam okrugli nadgrobni kamen. U međuvre- menu, sunce je izašlo na Istoku, kako je žena rekla. Veliko, crveno sunce. Zatim je, kako je i rekla, na kraju utonulo na Zapadu. Još je bilo crveno dok je, nezgrapno, zalazilo. Izbrojao sam: jedan.

6

Posle nekog vremena, jarko se sunce ponovo lagano izdiglo. Zatim je u tišini zašlo. Opet sam iz- brojao: dva.

Brojao sam tako dok više ni sam nisam znao ko- liko sam ga puta video. Brojao sam i brojao, ali se nije dalo izbrojati koliko je puta ono prešlo iznad moje glave. A stota godina još nije stigla. Na kraju, zagledan u okrugli kamen zarastao u mahovinu, po- sumnjao sam da me je žena možda prevarila.

Utom, ispod kamena, ukoso ka meni izniče jedna zelena stabljika. Za treptaj oka porasla je negde do visine mojih grudi, a onda stala. Sledećeg trenutka, jedan duguljasti pupoljak, lagano nagnutog vrata na vrhu zanjihane vitke stabljike, širom raskrili latice. Iz snežno belog ljiljana pred mojim nosem širio se miris koji mi je prožimao kosti. Sa nekih dalekih visina na cvet kanu krupna kap rose i on se zatetura pod sopstvenom težinom. Ispruživši vrat, celivao sam bele latice, pokapane studenom rosom. Dok sam se odmicao od ljiljana, nehotice pogledah u da- leko nebo, na kome je jedna zvezda, usamljena, tre- perila u svitanje.

Shvatio sam tek tada: „Stota godina već je stigla”.

snio sam ovakav san.Izašao sam iz svešteničke odaje i hodnikom se

vratio u svoju sobu, gde je prigušeno gorela lampa sa papimim abažurom. Spustio sam se jednim ko- lenom na jastuk na podu i podrezaoj oj fitilj, a njegov rascvetali vrh otpade na lakirano crveno postolje. Soba najednom postade svetlija.

Klizna vrata krasila je Busonova' slika. Na njoj su, čas bliže, čas dalje, čas u tamnoj, čas u svetloj nijansi, bile naslikane crne žalosne vrbe, i jedan promrzli ribar, naherenog slamnatog šešira, kako prolazi nasipom. U niši je visio svitak slike „Monđu2 prelazi more“. Iz tamnog ugarka nedogorelog šta- pića tamjana još uvek se širio miris. Bio je to ogro-

1 Čuveni slikar i haiku pesnik Josa Buson (1716-1783).

2 Svetac mudrosti u budizmu.

man hram, zaodenut grobnom tišinom i bez ijedne žive duše. Samo je, kad sam pogledao gore, okrugla senka papirne lampe poigravala na crnoj tavanici, kao da je živa.

Još uvek klečeći sa jednim kolenom uspravlje- nim, levom rukom sam zavrnuo jastuk, a desnu zavu- kao ispod: da, bio je tačno tamo gde sam i mislio. Odahnuo sam kad sam ga napipao, pa sam vratio jastuk kako je bio i seo na njega svom težinom.

Ti si samuraj. A samuraj treba da je kadar da do- živi prosvetljenje, rekao mi je sveštenik. Pošto tako dugo nisi bio u stanju da ga doživiš, onda, znači, samuraj nisi. Otpad si ljudski, rekao je. Ha, ha, srdiš se, govorio je kroz smeh. Ako ti je krivo, a ti donesi dokaz da si doživeo prosvetljenje, reče i okrenu se nabusito od mene. Kakav bezobrazluk!

Dok časovnik u niši susedne sobe ne otkuca sle- deći sat, pokazaću mu da sam kadar da doživim pro- svetljenje. A kad ga doživim, opet ću ga noćas poho- diti u njegovim odajama. Da mu uzmem glavu za svoje prosvetljenje! Ako ne doživim prosvetljenje,

neću moći da ga lišim života. Moram po svaku cenu da ga dosegnem! Ja sam samuraj!

Ako mi, pak, to ne pođe za rukom, oduzeću sebi život. Poniženi samuraj ne treba da živi. Umreću dostojanstveno.

9

Sa takvim mislima, moja ruka nehotice opet poseže ispod jastuka. Izvukao sam kratki mač u cr- venim koricama. Čvrsto stežući balčak, strgao sam korice, a hladno sečivo najednom sevnu u mračnoj sobi. Učini mi se kako mi nešto stravično klizi iz ruku. I kako se potom sve skuplja u vrhu sečiva, kako se u samo jednoj tački sažima sva moja žeđ za krvlju. Ugledavši to oštro sečivo, gde se bedno skupilo u glavu čiode, tih deset palaca mača nesreć- no skvrčenih u samom vrhu, istog trena mi se javila želja da ga zarijem u nečije grudi. Sva krv iz mog tela pokuljala je ka zglobu moje desne ruke, a balčak postade lepljiv od stezanja. Usne su mi drhtale.

Zabio sam mač natrag u korice i privukao ga sa svoje desne strane, a onda zauzeo punu zen pozu. Majstor zena Džao Džou propoveda ništavilo. Šta je ništavilo?! Prokleti sveštenik! - zaškrgutao sam zubima.

Stezao sam kutnjake takvom silinom, da mi je iz nozdrva divlje izbijao vreli dah. Slepoočnice mi se grče u bolu. Razrogačih oči dvaput šire nego obično.

Vidim okačeni svitak. Vidim papirnu lampu. Vi- dim asure na podu. Jasno vidim sveštenikovu ob- rijanu glavu. Čujem čak podrugljivo cerekanje iz njegovih krokodilskih usta. Bezobrazni pop! Pošto- poto moram da otfikarim tu ćelavu glavudžu! Do- živeću mu ja to prosvetljenje! Ništavilo, ništavilo,

10

mumlao sam u korenu jezika kao molitvu. Ništavilo, a svuda se osećao miris tamjana. Prokleti tamjan!

Najednom sam stegao pesnicu i udario po svojoj glavi što sam jače mogao. Snažno sam stiskao zu- be. Iz pazuha mi je izbijao znoj. Leđa su mi se udrvenila kao štap. Iznenada me probode bol u ko- lenima. Ma, i neka puknu, pomislio sam. Ali, boli. Nepodnošljivo. Ništavilo nikako da se pojavi. Čim pomislim: evo ga, rastrgne me bol. Obuzima me bes. Preplavljuje me jed. Ispunjava me neka užasna žal. Naviru mi suze. Osvaja me želja da se razbijemo neku džinovsku stenu, kako bi mi se meso i kosti smrskali u param-parčad!

Ipak, trpeo sam i nepomično sedeo. Trpeo sam, dok mi je neka gotovo nepodnošljiva tuga ispunja- vala grudi. Izdižući odozdo svaki mišić u čitavom mom telu, ta tuga se nestrpljivo nadima da kroz mo- je pore izbije napolje, ali mi je telo surovo zapeča- ćeno sa svih strana, da joj nema oduška.

U međuvremenu mi je u glavi postalo čudno. Lampa sa papirnim abažurom, i Busonova slika, i asure na podu, i polica u niši izgledali su mi kao da ih nema - a ima, ima - a nema. A ništavila - ni na pomolu. Sedeo sam tako, učini mi se, potpuno odsut- nog duha. Tada, iznenada, u susednoj sobi otkuca sat.

Trgoh se u čudu. Desnicom istog trena posegoh za mačem. Sat otkuca po drugi put.

snio sam ovakav san.- Uprtio sam na krkače šestogodišnje dete. Sasvim je sigumo da je to moje dete. Samo, začudo, slepo je i obrijane glave. Pitam ga kada je oslepelo, a ono odgovara - odavno. Glas mu je, bez sumnje, dečiji, ali govori kao da je odrastao čovek. I još kao da je sa mnom na ravnoj nozi.

Levo i desno, svud se prostiru zelena pirinčana polja. Staza je uska. Samo se povremeno nazim ob- risi čaplji u mraku.

„Zašli smo u pirinčana polja, je l' da?“ - reče dete na mojim plećima.

„Kako znaš?“ - uzvratih pitanjem, okrenuvši se pozadi.

„Таkо što čujem kričanje čaplji, eto kako“ - od- govorilo je.

12

I zaista, u tom času čaplje dvaput zakričaše.Jeste da je to moje dete, ali me malo podiđe jeza.

Sa njime na leđima, ne znam šta me sve može snaći. Gledajući da nema nekog mesta na kome bih mogao da ga ostavim, nazreo sam u mraku veliku šumu. „Е, tu ću...“, ni ne dovrših misao, a ono se pozadi zakikota.

„Šta ti je smešno?“Nije odgovorilo. Samo me je pitalo:„Oče, jesam li ti težak?“,,Nisi“- odgovorio sam.„Biću, biću, još malo“- odbrusi.Ćutke sam koračao u pravcu šume. Staza sred

pirinčanih polja vijugala je nepravilno i nikako da izađemo kako sam mislio. Nedugo zatim, put se ra- čvao. Zastao sam na samom raskršću da malo pre- dahnem.

„Ovde bi trebalo da stoji jedan kamen“ - reče dečak.

I zaista, jedan četvrtasti kamen, od osam palaca dužine i isto toliko širine, stajao je u visini mog stru- ka. Na njemu piše: „Levo Higakubo, desno Hota- hara“. I po ovoj pomrčini, jasno su se razaznavala crvena slova. Crvenela su se kao trbuh vodenjaka.

„Mi ćemo levo“ - naređuje dečak. Pogledah le- vo i primetih kako je ona šuma, visoko sa neba,

bacala senku mraka povrh naših glava. Malo sam oklevao.

„Nema potrebe da se misliš“ - ponovo se oglasio dečak. Nevoljno sam se zaputio ka šumi. Pitajući se u sebi kako to dete sve zna kad ništa ne vidi, na- stavljao sam pravim putem i, kad sam se primakao šumi, ono otpozadi reče:

„Mnogo je nezgodno kad si slep“.„Ја te zbog toga nosim, pa nema zašto da ti bude

nezgodno“.„Zahvalan sam ti što me nosiš, ali nije lepo što

me svi potcenjuju. Nije u redu da me čak i rođeni otac potcenjuje“.

Tu mi je već postalo mučno. Grabio sam ka šu- mi u želji da ga se što pre otresem.

„Još samo malo, pa će ti sve biti jasno. Da, da, bila je baš ovakva noć“- mrmljalo je dete na mojim leđima, kao da razgovara samo sa sobom.

„Šta to?“ - pitao sam napeto.„Znaš ti dobro šta“- odgovori ono s podsme-

hom. U tom trenutku učini mi se da stvarno i znam, ali ne razaznajem jasno. Samo, osećam da je bila ovakva noć. I da će mi se sve razjasniti ako budem još malo dalje išao. I da ne bi valjalo da dođem do te spoznaje, da zato treba odmah da se otarasim ovog deteta, dok još ništa ne znam, pa da odahnem. Ubrzavao sam korak što sam više mogao.

14

Od maločas pada kiša. Put je sve mračniji i mra- čniji. Koračam kao u bunilu. Ali, za moja pleća pri- ljubljen je ovaj dečačić, koji osvetljava svaki delić moje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, svetlucaju- ći kao ogledalo, kome ne promiče ni zrnce istine. I to je još moje dete. Pride, slepo. Nisam to više mo- gao da podnesem.

„Tu, tu, baš kod korena ovog kedra!“Jasno je odzvanjao dečiji glas, uprkos šumorenju

kiše. Nesvesno sam zastao. Već smo bili zagazili u šumu. Ono što se crnelo nedaleko od nas bilo je,

uistinu, stablo kedra, tačno kako je dečak i rekao. „Oče, bilo je to kod korena ovog kedra, zar ne?“ „Da, tako je“- omače mi se odgovor.

„Bilo je to 1808. godine, godine zmaja“.Tako je, 1808. godine, godine zmaja, mislio sam. „Tačno pre sto godina ti si me ubio“.Na te reči, svest o tome da sam pre sto godina,

1808, godine zmaja, u noći mračnoj kao ova, kod korena ovog kedra, usmrtio jednog slepca, iznena- da vaskrsnu u mom pamćenju. U času u kome sam spoznao da sam ubica, dete na mojim plećima na- jednom oteža, kao kamena statua Đizoa3.

3 Svetac u budizmu, zaštitnik dece, trudnica, odojčadi koja su umrla nerođena.

asred prostrane sobe sa zemljanim podom stoji neš- to nalik klupi, a okolo su poređane hoklice. Кluра se cakli crnim sjajem. U jednom uglu sedi starac sa četvorougaonim stočićem ispred sebe i pijucka sake4. Mezi nešto kao bareno povrće.

Starčevo lice je prilično rumeno od pića. I pored toga, ono nečim zrači i nigde mu se ne može uočiti nijedna bora. Starost mu odaje jedino bela brada, koju je pustio što je dužu mogao. Mada sam još bio dete, pitao sam se koliko li je godina ovom starcu. Utom gazdarica, donevši u vedrici vode sa izvora iza kuće i brišući ruke o kecelju, upita:

„Koliko ti je leta, stari?“ Starac proguta puna usta barenog povrća i ravnodušno odgovori:

4 Japansko alkoholno piće od pirinča.

„Zaboravio sam“. Žena je zadenula ruke za uzan pojas i stajala sa strane, zagledana u starčevo lice. On iskapi sake iz poveće činije, poput one za piri- nač, i ispusti dug dah kroz svoju belu bradu. Onda ga žena upita:

„А gde ti je kuća?“ Ne ispustivši dah do kraja, starac reče:

„U pupku“. Ruku i dalje zadenutih za pojas, žena nastavi da zapitkuje:

„А kuda si krenuo?“Starina ponovo iskapi topli sake iz poveće posu-

de, poput one za pirinač, i, ispustivši dug dah kao maločas, reče:

,,Onamo“.Žena će:„Pravo?“, a dugi dah se provuče kroz papirne

prozore, promače ispod žalosne vrbe i odleluja pra- vo ka obali reke.

Starac izađe napolje. I ja se zaputih za njim. Sa pojasa mu se klati omanja tikva. Sa ramena mu, do ispod pazuha, visi četvrtasta kutija. Na sebi ima svetlo plave dugačke čakšire od pamuka i halju bez rukava, iste boje. Samo su mu čarape žute. Deluju kao da su od kakve kože.

Starac dođe pravo pod žalosnu vrbu. Pod njom je bilo troje, četvoro dece. Smeškajući se, odmota sa

pojasa svetlo plavi peškir. Uvi ga kao uže. Zatim ga položi na zemlju. Onda oko peškira opisa veliki krug. Na kraju, iz kutije obešene o rame, izvadi ba- karnu sviralu, kakvu nose prodavci bombona.

„Gledajte, gledajte, sad će se peškir pretvoriti u zmiju!“ - ponavljao je.

Deca su napregnuto zurila u peškir. I ja sam ga netremice posmatrao.

„Gledajte, gledajte, samo što nije!“ - govorio je starac i, duvajući u sviralu, obilazio oko kruga. Nisam ispuštao peškir iz vida. Ali, on nikako da se pokrene.

Starac je uporno duvao u sviralu. I obilazio i obi- lazio oko kruga. Kao na vrhovima prstiju, kao da se prikrada, kao da zazire od peškira, kružio je i kru- žio. Nekad mi je delovao uplašeno. Nekad razdra- gano.

Malo potom, starac naglo prestade da svira. Onda otvori kutiju obešenu o rame, obazrivo uhvati peš- kir za vrat i ubaci ga unutra.

„Sad će se u kutiji pretvoriti u zmiju, samo što nije! Sad ćete videti! Sad ćete videti!“ - govorio je starac i zaputio se pravo.

Prošao je ispod žalosne vrbe i nastavio pravo us- kom stazom. Bilo mi je stalo da vidim tu zmiju i dugo sam ga sledio. Uzvikujući čas: „Sad će, samo što

17

nije!“, čas: „Postaće zmija!“ - nije zastajao ni za tren. Na kraju je stigao do obale reke, sve pevajući:

„Sad će, samo što nije, postaće zmija,Mora da bude što svirala svira.“

Kako nije bilo ni mosta, ni čamca, mislio sam da će se ovde odmoriti i pokazati mi tu zmiju iz kutije, no starac je, pljuskajući okolo, zakoračio u reku. Najpre je zagazio u vodu do kolena, da bi mu polako i krsta i prsa uronili u vodu. Ali, on je i dalje pevao:

„Biće duboko i noć će se sviti I pravo biće, da pravije ne može biti“,

i nastavljao da hoda pravo napred. Tako su mu i bra- da, i lice, i glava, i kapa potpuno nestali pod vo- dom.

Nadao sam se da će mi pokazati zmiju kad se po- javi na suprotnoj obali reke, pa sam stajao usred trske koja je šuštala i dugo, dugo čekao, sasvim sam. Ali, starac se nikada nije pojavio.

18

snio sam ovakav san.Dešava se to u prastaro doba, nadomak iskona,

kada su bogovi obitavali na zemlji. Ratovao sam, i loša sreća učini da bejah poražen, pa me zarobiše i postaviše ispred zapovednika neprijateljske vojske.

U to vreme svi muškarci su bili visoki. I svi su imali duge brade. Nosili su kožne pojaseve sa kojih su im visili mačevi, pravi kao toljage. Lukovi su im izgledali kao da su, u stvari, samo najobičnija, debela loza visterije. Nisu bili ni lakirani, niti uglan- cani. Delovali su izuzetno primitivno.

Uhvativši desnom rukom sredinu luka, neprija- teljski vojskovođa ga zabi u travu i sede na nešto što je podsećalo na izvrnuti ćup za sake. Pogledao sam mu lice i uočio da su mu leva i desna obrva gusto spojene iznad nosa. Naravno, u to vreme još nije bilo brijača.

Kao zarobljeniku, nije mi bilo dozvoljeno da se- dim ni na čemu. Spustio sam se na travu prekrštenih nogu. Na nogama sam imao velike čizme od slame. One su u to vreme bile veoma duboke. Kad stojiš, dođu ti do kolena. Pri vrhu čizama visilo je nešto neupletene slame, koja se, poput kićanki, u hodu slobodno njihala, a služila je kao ukras.

Gledajući me u lice preko logorske vatre, vojsko- vođa prozbori: „Život ili smrt?“. U to vreme je bio običaj da se svim zarobljenicima postavlja ovo pita- nje. Ako izabereš život, znači da se predaješ, a ako se opredeliš za smrt, znači da nećeš da se pokoriš neprijatelju. Odgovorio sam samo: smrt. Odgurnuv- ši u stranu luk zaboden u travu, vojskovođa isuče mač nalik na toljagu, koji je visio sa njegovog po- jasa. Vetar je savijao plamen logorske vatre u prav- cu sečiva. Otvorio sam desnu šaku kao javorov list i podigao je iznad očiju, sa dlanom okrenutim pre- ma vojskovođi. To je bio pokret koji je značio: sta- ni! Vojskovođa sa zvekom uvuče debeli mač natrag u kaniju.

Čak i u to iskonsko doba, postojala je ljubav. Re- kao sam da bih, pre nego što umrem, želeo da, makar na tren, vidim ženu za kojom čeznem.Vojskovo- đa reče da će čekati dok zora ne zarudi i ne oglasi se prvi petao. Ona mora da stigne ovde pre nego

19

što petao zakukuriče. Oglasi li se prvi pevac, a nje nema, umreću, a neću je videti.

Vojskovođa sedi zagledan u vatru. Ja je čekam na travi, prekrštenih nogu u velikim čizmama od slame. Noć polako odmiče.

Povremeno tišinu remeti zvuk dogorelog gra- nja, kako se urušava. Kako bi se granje urušilo, tako bi se plamenovi, kao pomahnitali, obrušavali na vojskovođu. Njegove oči cakle se pod crnim obrvama. Tada prilazi neko i baca naramak svežeg granja u vatru. Malo zatim, vatra počinje da pucke- ta. Bio je to prkosan zvuk, kao da odbija pomrčinu.

U to vreme žena je izvela belog ata, priveza- nog za hrast iza kuće. Pogladila ga je po grivi tri- put i hitro naskočila na njegova visoka leđa. Jaha- la ga je golog, bez sedla i bez uzengija. Svojim dugim, belim nogama podbola ga je u trbuh i on se dade u galop svom brzinom. Neko je, dodavši granja, potpirio vatru, koja je bledo osvetljavala nebo u daljini. At hrli kroz noćnu tminu ka toj svetlosti. Grabi, dok mu iz nozdrva kulja vreo dah, kao dva vatrena stuba. Žena ga, pak, i dalje, svojim vitkim nogama žustro podbada u trbuh. Konj juri takvom silinom, da topot njegovih kopita odjekuje u vazduhu. Njena kosa vijori se u mraku kao barjak. Međutim, nikako da stigne do logorske vatre.

U tom času, kraj mračnog puta gde se prst pred okom ne vidi, začu se kukurikanje. Žena se prope unazad i snažno zauzda dizgine koje je stezala obe- ma rukama. Prednja kopita konja zariše se u kame- nu liticu.

Petao ponovo zakukurika.Žena jauknu i naglo popusti zategnute dizgine.

Konj savi oba kolena. Zajedno sa jahačem prevrnu se pravo napred preko stene. Ispod litice zjapio je bezdan.

Tragovi konjskih kopita urezani su na steni i dan-danas. Poj petla oponašao je Nebeski Uhoda5. Dok je otiska konjskih kopita u steni, dotle je on moj krvnik.

5 Na japanskom Ama no Đaku, demonsko biće u japanskom folkloru.

uo sam da Unkei6 rezbari statue bogova čuvara Nio kod glavne kapije hrama Gokokuđi, pa sam se prošetao do tamo da vidim, kad se tu već okupila gomila znatiželjnika koji su stigli pre mene i živo komentarisali.

Na pet, šest hvata ispred kapije, uzdizao se veli- ki crveni bor, čije je stablo, rastući ukoso, skri- valo crep sa krova kapije i pružalo se u daleko nebesko plavetnilo. Zelenilo bora i skerletni lak kapije ogledali su se jedno u drugom, stvarajući veličanstven prizor. Povrh toga, položaj bora bio je izuzetan. Bio je naheren ukoso, tako da seče levi ugao kapije, tek malo, da ne zaklanja po- gled, a gore se širio i dopirao do krova, što je

6 Slavni skulptor Unkei (1151 - 1223), poznat po statuama Bude i drugih likova iz budizma.

22

delovalo nekako starinski. Kao da je iz vremena Kamakure7.

Međutim, svi iz gledališta pripadaju ovom vremenu, Meiđi8, baš kao i ja. Među njima je najviše vozača rikši. Dosadno im je da čekaju mušterije na ulici, pa im dođe na isto da stoje ispred hrama.

„Kako je veliki!“ - reče nelco.„Mnogo je to teži posao nego da rezbari ljudski

lik“ - uzvrati neko drugi.Utom jedan čovek reče: „Vidi, vidi, pravi boga

Nio. Zar ga još uvek prave? Gle ti to! A ja mislio da su svi Nio prastari“.

„Kako samo deluje snažno! Kako ono beše? Od vajkada se kaže: nema silnijeg stvora od bo- ga Nio. Kažu da bi nadmašio čak i carevića Ja- matodake9 - obrati mi se jedan od prisutnih. Zadnji deo kimona bio mu je zadignut i bio je gologlav. Izgledao je poprilično neotesano.

Unkei delje dletom i čekićem, ne mareći za žamor prisutnih. Ne osvrće se ni za tren. Stoji na skeli i neumorno rezbari lik boga Nio.

7 Period od 1185. do 1333. godine.

8 Period od 1868. do 1912. godine.

9 Legendarni junak, princ Jamato Takeru, koji je, navodno, živeo oko 110. godine p.n.e.

Na glavi je imao šeširić kakav nose dvorski ple- mići, a ogromne rukave nekakvog čudnog odela zavezao je na leđima. Izgleda užasno staromodno. U potpunom je neskladu sa bučnim gledalištem. Pi- tao sam se otkud to da je Unkei još uvek živ. Raz- mišljajući kako je to veoma čudno, stajao sam i po- smatrao ga.

Ali Unkei je neumorno deljao drvo, izgledom nekoga ko uopšte ne primećuje ništa čudno ni ne- obično. Mladić koji je posmatrao takvo umetnikovo držanje uzdignutog lica, okrete se ka meni i uzvik- nu, hvaleći ga:

„Kakav čovek, taj Unkei! U njegovim očima, mi smo niko i ništa. Kao da svojim držanjem poručuje da na ovom svetu nema velikana do boga Nio i nje- ga samog. Svaka mu čast!“

Te reči su mi zazvučale interesantno. Malo sam se okrenuo prema njemu, a on, istog trena, nastavi:

„Pogledaj samo kako barata dletom i čekićem! Dosegao je takvo majstorstvo da može da stvara božansku umetnost kad i kako mu se prohte!“

Unkei je upravo izrezbario jednu obrvu debljine palca, a zatim je, okrenuvši zupce dleta nadole, uko- so odozgo udario čekićem po njemu. Kako je dubio tvrdo drvo, tako je debela piljevina letela sa svakim udarcem njegovog čekića, a pred nama se ukazala

24

jedna strana ljutitog nosa boga Nio, sa raširenom nozdrvom. Zasecao je drvo bez oklevanja. Izgledao je kao da nema ni trunku sumnje u to što radi.

„Neverovatno je kako uspeva da izrezbari obrve i nos tačno po svojoj zamisli, kada barata dletom tako opušteno“ - rekoh gotovo sam za sebe, pone- sen isuviše snažnim utiskom. Tada onaj mladić reče:

„Ма ne, ne pravi on dletom obrve i nos. On samo otkriva, pomoću dleta i čekića, obrve i nos koji su takvi sakriveni u drvetu. To ti je isto kao da vadiš kamenje iz zemlje, ne možeš nikako da pogrešiš.“

Tada mi prvi put pade na pamet da je skulptura upravo to. I, ako je tako, nema ko ne bi bio kadar da postigne isto. Odjednom me obuze želja da i ja napravim boga čuvara, pa prekidoh posmatranje i smesta se zaputih kući.

Izvadih dleto i metalni čekić iz kutije za alat, pa pođoh iza kuće, gde sam imao gomilu naslaganih drva, pogodnih za rezbarenje, koje mi je pilar pri- premio za potpalu od jednog hrasta, oborenog u ne- davnoj oluji.

Probrao sam najveću cepanicu i počeo silovito da je deljem, ali, na moju žalost, Nio se nije ukazi- vao. Nisam imao sreće, pa nisam naišao na boga ni u sledećoj cepanici. Nije ga bilo ni u trećoj. Deljao sam sve cepanice koje sam imao, ali ni u jednoj od

njih ne beše boga Nio. I na posletku mi sinu: kako i da bude boga Nio u savremenim cepanicama? Tek tada mi je donekle postalo jasno kako to da Unkei živi sve do danas.

lazim se na nekom ogromnom brodu.Taj brod, iz dana u dan, iz noći u noć, plovi u da-

ljinu, neprestano bljujući crni dim i režući morske talase. Buka je nepodnošljiva. Ali, ne znam kuda brod plovi. Samo se sa dna talasa promalja sunce, crveno, kao užarene mašice za vatru. Uspinje se tač- no do vrha visokog jarbola i, taman kad pomisliš da će tu i ostati da lebdi neko vreme, ono, pre nego što i primetiš, prestigne ogromni parnjak i otplovi da- lje. Na kraju, cvrčeći kao i mašice, ponovo uroni u bezdan talasa. Svaki put kad potone, azurni talasi u .daljini kao da proključaju, poprimajući tamno crvenu boju. Brod, uz strašno brujanje, juri za suncem. Me- đutim, nikako ne uspeva da ga sustigne.

Jednom sam zaustavio nekog mornara i pitao ga: „Da li ovaj brod plovi na Zapad?“

Mornar me je, začuđen, neko vreme odmeravao, a zatim uzvratio pitanjem:

„Zašto?“„Zato što mi izgleda kao da juri za suncem na

zalasku.“On se samo glasno nasmejao i udaljio.

„Suncu što plovi ka Zapadu,Počinak je na Istoku,

Istina li je to?Suncu što rađa se na Istoku,

Kolevka je na Zapadu,Istina li je i to?

Mi živimo na valima,Na kormilu mi snevamo,Dok plovimo, plovimo!“

- odjekivala je pesma. Izašao sam na pramac i spa- zio kako grupa mornara vuče debelo sidreno uže.

Obuzela me je nepodnošljiva usamljenost. Ne- mam predstavu kada ću se dokopati kopna. Ne mo- gu da doznam ni kuda plovimo. Jedina izvesnost je da bljujemo crni dim i da sečemo talase. A talasi su bili nepregledni. Bezgranično plavi. Povremeno bi bivali ljubičasti. Samo su se uz bokove broda uvek penušali, postajući snežno beli. Bio sam strahovito

26

usamljen. Pomislio sam da je bolje da se bacim u more, nego da ostanem na tom brodu.

Tu je bilo još mnogo putnika. Rekao bih da su većina njih bili stranci. Svi su se, opet, razlikovali u licu. Jednom, kada je nebo bilo oblačno a brod se ljuljao, jedna žena je, naslonjena na ogradu, gorko plakala. Brisala je oči belom maramicom. Na sebi je imala šarenu pamučnu haljinu. Tek kada sam nju ugledao, primetio sam da nisam usamljen u svojoj tuzi.

Jedne večeri, dok sam na doku sam posmatrao zvezde, prišao mi je neki stranac i pitao me da li se razumem u astronomiju. Ophrvan besmislom, ja sam se u tom trenutku nosio mišlju o smrti. Zašto bih znao išta o astronomiji? Oćutao sam. Onda mi je on ispričao priču o sedam zvezda u vrhu Sazvež- đa bika. Zatim je još rekao da su i zvezde i more stvoreni od Boga. Na kraju me je pitao da li verujem u Boga. Zureći u nebo, nisam ništa odgovorio.

Jednom, kada sam ušao u salon, mlada žena, u raskošnoj toaleti, svirala je klavir meni okrenuta le- đima. Pored nje stoji visok, lep muškarac i peva. Njegova usta mi se učiniše neverovatno velikim. To dvoje deluje potpuno nezainteresovano za bilo šta, osim za sebe. Kao da su zaboravili čak i da su na brodu.

Sve je za mene izgubilo smisao. Konačno, odlu- čio sam da svršim sa svojim životom. Tako sam se jedne noći, kada u okolini nije bilo nikoga, odlučno bacio u more. Međutim... onog časa kada su se mo- ja stopala odvojila od palube, prekinuvši tako sva- ku sponu sa brodom, odjednom zažalih za svojim životom. Iz dna duše pokajah se zbog svog postup- ka. No, već je bilo kasno. Hteo ja to ili ne, jedini moj put vodio je ka morskom dnu. Međutim, to je, izgleda, bio tako visok brod, da, iako ga je moje te- lo napustilo, moja stopala još nikako nisu doticala vodu. No, kako usput nije bilo ničeg za šta bih se uhvatio i zadržao, neumitno sam padao sve bliže i bliže vodi. Grčio sam noge koliko god sam mogao, ali je voda bivala sve bliže. Bila je crna.

U međuvremenu, brod se udaljavao, bljujući, kao i uvek, crni dim. Tek tada sam shvatio da mi je, ipak, bilo bolje na njemu, iako nisam znao kuda plovi. Od te spoznaje koristi nije bilo, jer sam, ispunjen beskonačnim kajanjem i strahom, nečujno tonuo ka crnim valima.

lazim u berbernicu, a trojica-četvorica muškaraca i belim kimonima koji su se nalazili unutra uglas uzviknuše: „Dobar dan, izvolite!“

Zastavši nasred prostorije, osvrnuo sam se okolo i primetio da je bila četvorougaonog oblika. Dva zida su imala prozore, a na preostala dva bila su okačena ogledala. Prebrojao sam ih i bilo ih je šest.

Dođoh do jednog od tih ogledala i spustih se na stolicu ispred njega. Sedište podamnom se ulegnu, uz jedno „plop“. Bila je to veoma udobna stolica. Moje lice izgledalo je lepo u ogledalu. Iza mog lika video se prozor. A ukoso se ogledao drveni ram bla- gajne. Nikoga nije bilo iza tog rama. Lepo sam mogao da vidim torza ljudi koji su napolju pro- lazili kraj prozora.

Šotaro prolazi u društvu neke žene. Ne znam kad ga je nabavio, ali ima panama šešir na glavi. Nije mi jasno ni ko mu je ova žena. Baš čudno. Oboje de- luju vrlo uobraženo. Dok sam se upinjao da bolje pogledam lice njegove pratilje, već su nestali.

Prošao je prodavac sira od soje, najavljujući se zvukom trube. Truba mu je prislonjena na usne, pa su mu obrazi naduveni kao da su ga izujedale pčele. Ostali su tako natečeni sve dok nije prošao, te me je to naprosto zabrinulo. Pomislih kako će čitavog života biti naduven, kao da ga je napao roj pčela.

Evo gejše. Još uvek nije bila našminkana. Frizu- ra joj je u korenu bila labava, pa joj je glava nekako izgledala neuredno. I lice joj je pospano. Imala je tako nezdravu boju lica, da ti je skoro bude žao. Ne- kome se naklonila i učtivo se predstavila, ali se lik njenog sagovornika nije pomaljao u ogledalu.

U tom trenutku, otpozadi mi priđe krupan čovek u belom kimonu i, držeći u rukama makaze i češalj, poče da zagleda moju kosu. Uvrnuo sam svoje tan- ke brčiće i pitao ga šta misli, hoće li ispasti nešto od njih. Čovek u belom me, bez reči, blago potapša po glavi češljem boje ćilibara.

„Naravno, hteo bih i kosu da sredim, ali, šta mis- liš o mojim brkovima, hoće li biti nešto od njih?“- pitao sam ga.

On, i dalje ništa ne odgovarajući, zazvecka ma- kazama.

U nameri da u ogledalu ispratim svaki mogući odraz, širom sam otvorio oči, ali, kako su crne vla- si letele sa svakim zvukom makaza, uplaših se i za- žmurih. Tada čovek u belom reče:

„Jeste li spazili prodavca zlatnih ribica ispred radnje, gospodine? “

Rekoh da nisam. On više ne progovori ni reč, nego nastavi da zvecka makazama. Odjednom ne- ko uzviknu: „Čuvaj!“ Prenuh se i otvorih oči, a is- pod rukava čoveka u belom ugledah točak bicikla. Ukaza se i osovina rikše. Ali, čovek u belom mi u tom trenutku obema rukama pritisnu glavu i žustro je okrenu u stranu. Bicikl i rikša potpuno nestadoše iz vidokruga. Makaze zveckaju.

Malo potom, čovek u belom mi priđe sa strane i poče da mi podseca kosu iznad uha. Kako mi vlasi kose više nisu letele ispred lica, odahnuo sam i otvorio oči. „Kolači od prosa, kolači, kolači“ - začu se glas odmah tu, pored. Neko je u tom ritmu tukao malim drvenim tučkom po avanu, meljući proso za kolače. Nisam sreo prodavca takvih kolača još od detinjstva, pa sam baš poželeo da ga vidim. Ali, on se nikako ne pomalja u ogledalu. Samo odjekuju udarci tučka.

30

Napregoh vid i zagledah se u ugao ogledala. Ta- da spazih da, odjednom, iza rama kod blagajne, se- di neka žena. Bila je to krupna žena, tamnije puti i debelih obrva. Kose začešljane kao list ginko drve- ta, u kimonu sa crnim okovratnikom obučenom na golo, kleči jednim kolenom na podu i broji novča- nice. Novčanice su, rekao bih, od po deset jena. Spuštenih dugih trepavica i stisnutih tankih usana predano prebrojava novčanice i to radi izuzetnom brzinom. A čini se da novčanicama nema kraja. Može ih biti najviše sto na njenom kolenu, no, ma koliko ih brojala, uvek ih ostaje isto.

Zurio sam zbunjeno u njeno lice i novčanice od po deset jena. Tada čovek u belom, tik uz moje uho, glasno progovori: „Izvolite na pranje.“ Iskoristivši zgodan momenat, okrenuh se ka blagajni čim sam ustao sa stolice. Ali, iza rama nije bilo ničega - ni žene, ni novčanica.

Platio sam i izašao iz radnje, kad levo od ulaza spazih pet ovalnih vedrica, poređanih jednu do dru- ge, prepunih svakojakih zlatnih ribica - crvenih i pegavih, mršavih i punačkih. A iza njih sedeo je prodavac. Pogleda uprtog u zlatne ribice ispred se- be, lica oslonjenog na šaku, sedeo je nepomično. Potpuno nesvestan ulične živosti i buke. Stajao sam malo i gledao ga. No, za sve to vreme dok sam ga posmatrao, prodavac zlatnih ribica nije ni okom trepnuo.

ini se kao da su na pomolu neka burna vremena. Kao da će svaki čas izbiti rat. Osećam da neosedla- ni konji, izgnani iz zapaljenih štala, danonoćno po- mahnitalo galopiraju oko kuće svoga gospodara i da, noć i dan, za njima, gurajući jedni druge, jure sluge. Uprkos tome, u toj kući vlada duboki muk.

U njoj je mlada majka sa trogodišnjim detetom. Otac je nekud otišao. Bila je mrkla noć, bez mese- čine, kada je odlazio. Još u postelji navukao je san- dale od slame, na glavu natukao crnu kapuljaču i izašao na stražnji izlaz. Na njegovom odlasku, iz svetiljke sa papirnim abažurom u majčinim rukama curio je tanak mlaz svetlosti u mrkli mrak, osvetlja- vajući stari čempres ispred žive ograde.

Otac se od tada nije vratio. Majka svakoga da- na pita svoje trogodišnje čedo: „Gde ti je otac?“.

З2

Ono ne kaže ništa. Posle nekog vremena, počelo je da odgovara: „Tamo“. Kad bi ga majka pitala: „Kа- da će se vratiti?“, ono bi ponovo odgovaralo: „Ta- mo“ i prsnulo bi u smeh. Onda bi se i majka nasme- jala. Zatim ga je učila da kaže: „Vratiće se uskoro“, ponavljajući mu to bezbroj puta. Ali, dete je za- pamtilo samo „uskoro“. Ponekad se dešavalo da na pitanje: „Gde ti je otac?“ odgovara: „Uskoro“.

Kada padne noć i sve se utiša, majka popravi ši- roki pojas na svom kimonu, zadene za njega kratki mač, priveže uskim pojasom dete na leđa i nečujno izađe kroz sporednu kapiju. Uvek je nosila sandale. Ponekad bi joj dete, slušajući zvuk njenih sandala, usnilo na leđima.

Kad kreneš da se spuštaš zapadno stambenom četvrti, gde se zemljani zidovi nadovezuju u nizu, i siđeš niz blagu nizbrdicu, doći ćeš do jednog velikog ginko drveta. I kad kod njega skreneš des- no, videćeš, na nekih stotinak metara u dubini, ka- mene dveri šintoističkog svetilišta. Stazom, oivi- čenom pirinčanim poljima s jedne, a niskim bambu- som s druge strane, stićićeš do kamenih dveri, a kad kroz njih prođeš, naićićeš na mračni drvored kedrova. Posle tridesetak metara hoda po kamenim pločama, naći ćeš se podno stepenica drevnog sve- tilišta.

Iznad kutije za novčane priloge, koja je, isprana od zuba vremena, poprimila sivu boju, visi kono- pac velikog zvona, a pored zvona se, kad pogledaš po dnevnoj svetlosti, vidi okačena uramljena ploča sa ispisana tri znaka - haći-man-gu10. Zanimljivo je da je prvi znak, haći, ispisan u takvom stilu da podseća na dva goluba, okrenuta jedan prema dru- gom. Pored ove, ima raznih drugih pločica. U većini njih su mete sa imenima gospodarevih vazala koji su ih strelom pogodili u središta. Poneko od njih je priložio i svoj dugački mač.

10 Svetilište posvećeno bogu rata Haćimanu.

Kad god majka kroči kroz dveri hrama, jedna so- va zahuči sa vrha kedra. Majčine tanke sandale čuju se kao prštanje kiše. Pred ulazom u hram prštanje utihne i majka najpre povuče konopac zvona, da bi odmah zatim čučnula i pljesnula rukama. Obično bi u tom trenutku sova najednom zamukla. I majka bi se u potpunosti predala molitvi za očevo zdravlje. Ona je bila nadasve uverena da njena molitva nad molitvama, upućena bogu rata Haćimanu, mora ne- izostavno biti uslišena, jer joj je muž bio samuraj.

Dete se često budi na zvon zvona i, pošto svud uokolo vidi samo mrak, dešava se da brizne u plač na majčinim plećima. Tada bi majka, sa molitvom na usnama, pokušavala da ga umiri drmusanjem le- đa. Dešava se da joj to uspe i da dete prestane da plače. A dešava se i da se rasplače sve jače i jače. Kako god da bude, majka ne ustaje tako brzo.

Pošto ovlaš izgovori molitve za zdravlje svog supruga, majka razveže uzani pojas, pusti dete sa leđa, okrene ga napred i, držeći ga obema rukama, penje se stepenicama hrama. Prislanjajući svoj obraz uz obraz deteta, šapuće: „Budi dobar, još me samo malo sačekaj“. Onda razvije uski pojas i jednim nje- govim krajem priveže dete, a drugi zaveže za ogra- du hrama. Zatim siđe niz stepenice i počne da izvo- di obred: onih tridesetak metara popločanih kame-

34

nom prelazi sto puta, ponavljajući jednu te istu želju.Dete, vezano za ogradu hrama, u mrklom mra-

ku, puzi po širokom tremu, koliko mu dužina poja- sa dozvoljava. Kada to čini, to je za majku veoma laka noć. Ali, kada ne prestaje da plače, majka se zabrine. Prelazi razdaljinu koju obred nalaže što brže može. Gubi dah. Kada ništa ne pomaže, preki- ne obred i popne se uz stepenice da umiri dete. A zatim sve počne ispočetka.

Otac, za koga je majka iz noći u noć brinula i kome su bile namenjene sve njene misli u besanim noćima, odavno je bio mrtav, jer ga je ubio neki sa- muraj bez gospodara.

Ovu tužnu priču ispričala mi je mati, u snu.

en je došao da mi kaže da se Šotaro iznenada vratio kući, sedme noći otkako ga je odvela ona žena, da je odjednom pao u groznicu i da je od tada prikovan za postelju.

Šotaro je najnaočitiji mladić u našem kraju i ve- oma je dobar i pošten. Ima samo jednu razbibrigu. Predveče sedne ispred voćare, sa svojim panama šeširom na glavi, i zagleda lica žena u prolazu. I beskonačno je zadivljen njima. Osim te, nema dru- gih osobina po kojima bi se izdvajao.

Kad nema mnogo prolaznica, on bi, umesto na ulicu, gledao u voće. A tu ima raznog voća. Bresk- ve, jabuke, mušmule, banane, naslagane su lepo u korpama, poređanim u dva reda i spremnim da se odmah nose na poklon. „Kako su lepe!“ - divi se Šotaro, posmatrajući korpe. Kad bi se bavio trgo-

35

vinom, to bi bila isključivo voćara, kaže. Premda tako priča, on zapravo uživa u dokonom životu, sa svojim panama šeširom na glavi.

Ponekad, pak, ocenjuje letnje pomorandže, hva- leći njihovu lepu boju. Međutim, on nikada nije iz- dvojio ni pare da kupi neku voćku. Naravno, ne bi ni pojeo nijednu besplatno. Samo se divi boji vo- ćaka.

Jednog predvečerja, neka žena iznenada zastade ispred prodavnice. Izgledala je kao da je otmenog soja i bila je raskošno odevena. Boja njenog kimo- na neizmerno se svidela Šotarou. Pored toga, zadi- vilo ga je njeno lice. Skinuvši svoj omiljeni pana- ma šešir, učtivo ju je pozdravio, a ona prstom upre u najveću korpu sa voćem i reče: „Dajte mi ovo“, pa

V Ч/

se Šotaro spremno maši korpe da joj je doda. Žena je malo podiže i požali se da je mnogo teška.

Sem što je bio besposlen, Šotaro je bio i veoma dobrodušan, pa se odmah ponudi ženi da joj odnese korpu do kuće, i zajedno sa njom izađe iz radnje. Od tada se nije vratio.

Takvo nemarno ponašanje bilo je previše čak i za nekoga kao što je Šotaro. Zabrinuti da mu se nije nešto loše desilo, njegovi rođaci i prijatelji digoše uzbunu, a on, sedme večeri, iznenada banu kući. Svi su se skupili, zasipajući ga pitanjem: „Šotaro, gde

Зб

si dosad bio?“, a on im reče da je išao vozom u pla- nine.

Sigurno je da se tim vozom vozio veoma dugo. On tvrdi da je, sišavši s voza, dospeo na neku li- vadu. Bila je to ogronma livada, na kojoj, dokle pogled seže, nije raslo ništa sem zelene trave. Ho- dao je zajedno sa onom ženom po toj travi, kad se najednom nađoše na ivici ponora, a žena mu tada naredi da skoči. Šotaro je pogledao niz liticu i mo- gao je da joj vidi samo zidove sa strane, ali nikako i dno. Ponovo učtivo skinuvši svoj panama šešir, iznova i iznova je odbijao da skoči. Tada mu žena zapreti da će ga, ne bude li bez predomišljanja sko- čio, olizati svinje i pitala ga da li je spreman na to. Ako ima nešto što Šotaro nije podnosio, to su bile svinje i zavijanje Kumoemona". Međutim, po- mislivši da nema izbora kad je život u pitanju, upor- no je odbijao da skoči. Istog časa tu se stvori jedna svinja grokćući. Kud će, šta će, Šotaro je raspali po njušci tankim štapom od palminog drveta, koji je nosio sa sobom. Svinja groknu, prevrnu se i nestade u ponoru. Taman je Šotaro odahnuo, kad se ponovo jedno krme primače uz njega da ga onjuši svojom ogromnom njuškom. Nemajući izbora, on opet po- diže štap. Svinja groknu i ponovo se naglavce

11 Kumoemon Toćuken (1873-1916), popularni pevač narodnih balada.

strmeknu u bezdan. Utom se pojavi još jedna. Tada Šotaro pogleda u daljinu i spazi da iz daleka, s kra- ja zelene livade, nadire krdo nebrojenih svinja, njih desetine hiljada, i da, grokćući, galopiraju pravo ka njemu, na litici. Šotaro se potpuno zbuni. Međutim, nije mu ništa drugo preostalo nego da svaku svinju koja se približavala uredno mlati po njušci štapom od palminog drveta. Za veliko čudo, čim bi štap dotakao krmeću njušku, krme bi se prevrnulo i su- novratilo na dno ponora. Šotaro pogleda dole, a svi- nje se, u koloni, strmoglavljuju u provaliju bez dna. Kad je video koliko je svinja gurnuo u ambis, Šota- ro se uplašio. Ali, krmad i dalje nadiru. Kao crni ob- lak kome su iznikle noge, nadolaze svom silinom, tabajući travu i neumorno grokćući.

Sakupivši svu snagu koja mu je preostala, Šotaro nastavi da ih tuče po njuškama sedam dana i šest noći. Međutim, snaga mu se polako iscrpi, ruke mu omlitaviše kao pihtije i svinje ga na kraju olizaše. On se onda sruši na vrhu litice.

Ken mi je dovde ispričao priču o Šotarou, vaj- kajući se da zato nije dobro da previše zagledaš že- ne. Potpuno sam se slagao sa njim. No, Ken dodade i da bi voleo da dobije Šotaroov panama šešir.

Šotarou najverovatnije spasa nema. Sva je prilika da će panama šešir pripasti Kenu.

38

acume Soseki (Natsume Soseki, 1867-1916), autor Deset noći, deset snova, jeste jedan od najuticajni-

jih romanopisaca, ali i mislilaca na prelazu iz XIX u XX vek. Ovim piscem, mogli bismo reći, roman kao žanr dobio je svoje mesto i značaj u japanskoj modernoj književnosti. U doba ubrzane evropeiza- cije društva, Soseki je utemeljio poetiku pripoveda- nja, sjedinjujući zapadna i isotočna književna iskus- tva, u traganju za smislom čovekove egzistencije u modernom društvu. Rodio se 1867. godine, koja oz- načava veliku prekretnicu u japanskoj istoriji: kraj Edo perioda i Tokugava šogunata (1600-1867), kada je poslednji šogun vratio vlast carskoj porodici; po- četak Meiđi perioda (1868-1912) tokom kojega nas- taje monarhistički sistem po uzoru na evropske dr- žave. Nakon završetka samoizolacije, koja je trajala

više od dva veka tokom vladavine samuraja, za- padna civilizacija je iz temelja promenila život Ja- panaca. Novo centralističko uređenje države, nagla industrijalizacija, uvođenje modernih saobraćajnih sredstava, sredstava informisanja, novi obrazovni sistem. Život Japanaca se postepeno menjao od is- hrane, stanovanja, pa sve do odevanja.

Nagla promena spoljnog sveta, međutim, polju- ljala je i unutarnji svet modernog Japanca, donose- ći mu neretko bolove i nemire. Tradicionalni japan- ski sistem vrednosti, koji naglašava slogu u zajed- nici, koji često zahteva žrtvovanje pojedinca u ime kolektiva, doveden je u pitanje, u susretu sa evrop- skim individualizmom. Duhovna agonija japanskog čoveka koji se našao, ili bolje reći, čiji se duh izgu- bio, između Istoka i Zapada jeste jedna od osnovnih tema kojima se bavio Soseki, vrhunski proučavalac engleske književnosti, ali i izvanredni znalac japan- ske i kineske književnosti i filozofije. Njegovi ro- mani kao što su Zatim (Sorekara, 1909), Kapija (Mon, 1910) i Duša (Kokoro, 1914), kroz tragičnu ljubavnu priču u doba modernizacije Japana, ras- vetljavaju egoizam i licemerstvo, koji se duboko kriju u čovekovoj duši.

Dok su naturalisti, njegovi savremenici, pisali takozvane „lične romane“ koji mimetički opisuju

39

svakodnevne male događaje bez misaone dubine, Soseki je uneo filozofsku dimenziju u poetiku pri- povedanja. Za razliku od naturalista, čiji su knji- ževni postupci veoma jednostavni, on precizno gra- di sižejnu strukturu romana koristeći se složenim književnim postupcima, kao što su pomeranje tačke gledišta, uvođenje lajtmotiva i dr. On veruje u sna- gu imaginarnostii i moć fiktivnosti, za postizanje više istine o stvarnosti. Ne zanima ga dokumenta- ran opis privatnog života iz svoga okruženja, već traganje za odgovorima na etička pitanja tadašnjih Japanaca, koji su tek počeli da otkrivaju duhovne tekovine Zapada. Šta je ego? Šta je individua? Ko sam ja? Da li je moguća ljubav u savremenom druš- tvu u kome je naglašen individualizam? Šta je smisao našeg života? Odakle dolazimo? Kuda idemo? Pita- nja kojima se bavio naš pisac nisu vezana samo za japanskog čoveka modernog doba, već preleze pre- ko svoga prostora i vremena. Sećamo li se početka Bretonovog nadrealističkog romana Nađa (1928), koji počinje sa rečenicom: Ko sam ja? Mogli bis- mo reći da su to i pitanja današnjce, postavljena svima nama koji se pitamo kuda ide savremeni in- dividualizam, kuda ide zapadna civilizacija koja da- nas vlada čitavom zemaljskom kuglom.

Deset noći, deset snova, iako je po obimu male- no, jedno je od najvažnijih dela našeg pisca. Obja-

40

vljivano je od jula do avgusta 1908. godine, u nas- tavcima, u uglednom dnevnom listu Asahi šimbun čiji je Soseki bio glavni i odgovorni urednik za kulturu. U tom periodu, pored Deset noći, deset sno- va, Soseki je objavio još dva dela sličnog obima, takođe u nastavcima u istora listu: Zeba (Buncho, jun 1906) i zbirka eseja Mali komadi, večni dani (Eijitsu shohin, januar - feburar 1907). Zeba je pri- ča o ptici: hronološki prati sve događaje od njenog dolaska u piščevu kuću do iznenadne smrti. Soseki beleži kako svoju ljubav prema nemoćnoj zebi tako i tugu zbog njenog gubitka. Kroz delo Zeba oseća se lirizam, što se postiže primenom pesničkog pos- tupka haikai poezije skice (shasei), modernim mi- metičkim opisom spoljnog sveta, kojim se izražava unutarnji svet. Mali komadi, večni dani sadrži dva- deset pet eseja: zapažanja iz svakodnevice; sećanja na studijski boravak u Londonu (1900-1902). Kao što se lako primećuje, Deset noći, deset snova dos- ta se razlikuje od pomenutih dela, ne samo zbog složenosti pripovednih postupaka, već poetike ta- janstvenosti, koja nas, recimo, podseća na E. A. Poa. Dok se ostala dva dela uglavnom bave realnim prostrom i vremenom, Deset noć, deset snova uk- ljučuje i imaginarni prostor i vreme. Istaknuti knji- ževni kritičar Ito Sei (1905-1969) tumači da je de-

lo o „psihi izvornog greha našeg postojanja“. Mno- gi proučavaoci zaključuju da se radi o teško razum- ljivom, višeznačenjskom, ali i vrhunskom delu, u kome se krije ključ za otkrivanje misli i poetike Sosekijevog celokupnog opusa. Tajanstvenost, mis- tičnost i zagonetnost, koji pomalo podsećaju na ze- novski razgovor, jesu suština Deset noći, deset sno- va. Priče su obavijene tamnom maglom strahova, sablasnosti, čežnje i tuge. Svakako, najlepše je pri- hvatiti tajnu kao tajnu, kao kada se sluša muzika, ili kada se gleda slika. Ali, ne bi bilo izlišno da ovde kažemo par reči o ovom neobičnom nizu snova iz Japana, gde su se ukrštali Istok i Zapad.

Deset noći, deset snova sadrži deset priča u obliku snova koje je „ја“ sanjalo. „Ја“ je sam pri- povedač: sve priče se pripovedaju iz njegove tač- ke gledišta. „Ја“ je nekad sam glavni lik, nekad skriven posmatrač, nekad slušalac priče. U ovome delu spoljni svet se posmatra kroz dubinski sloj unutarnjeg sveta, kroz pripovedačev svet snova. Snovi, u kojima se dešavaju natprirodni i fantastični događaji, pozivaju čitaoce na put u svet koji se bes- krajno širi iza reči, u svet gde je dubinska, skoro nepojmljiva istina. Prva, druga, treća i peta priča počinju sa rečenicom: „Usnuo sam ovakav san.“, koja nas uvodi u svet sna, udaljavajući nas od stvar-

nosti. Delo ima prstenastu strukturu: svaka priča ima samostalni sižejni tok. Vreme, prostor i likovi se razlikuju od priče do priče. Izuzeci su osma i deseta priča, u kojima se javljaju muški lik po ime- nu Šotaro i tajanstvena žena. Deset tekstova spajaju zajedničke teme: smrt, život i ljubav. Ili, smisao, odnosno uzaludnost života. Jeza, ili zebnja, oseća se kroz delo u celini: boje su pretežno tamne, a svet- lost prigušena.

Prva je priča ljubavna, reklo bi se, metafizička bajka. Ona je izrazito lirska, jedna od najsvedenijih. Prostor nije određen, a uključuje se vreme od sto- tine godina posle smrti junakinje. Mesečina je. Že- na leži na leđima, na samrti. Smirena, prihvata svo- ju skoru smrt koju naslućuje. Posle njene smrti, po njenoj molbi „ја“ sedi mirno na mahovini, sto godina. Kada se rascvetao snežnobeli ljiljan, „ја“ ga je celivao. Na nebu je treperila jedna zvezda. Žena se vaskrsnula u obliku ljiljana, ili možda u obliku zvezde. Njihov ponovni susret omogućila je jedino smrt muškog lika „ја“, posle sto godina nje- govog sedenja i ćutanja, što nas pomalo podseća na zen budističkog monaha. Jedino fizički nestanak is- tinski spaja dvoje, čineći ljubav večnom, kao nekom vrstom prosvetljenja.

Druga je, mogli bismo reći, zen priča. Priča o ništavilu, po budističkom shvatanju. Smeštena je

41

u Edo periodu, negde u XVIII veku. Noć je. Kao prostor javlja se zen budistički manastir. Kao likovi se pojavljuju „ја“ kao samuraj koji želi da doživi prosvetljenje, i budistički sveštenik koji mu ne po- kazuje ni najmanju naklonost. „Ја“ uporno sedi da bi doživeo prosvetljenje, ali i uz snažnu želju da ubije sveštenika, jer mu je rekao da „ја“ ne može bi- ti ni samuraj kada nije do sada doživeo prosvetlje- nje. Opisana je strašna fizička napetost izazvana unutarnjim sukobom glavnog junaka. Na kraju, oči- ma glavnog lika spoljni svet počinje da se ljulja iz- među vidljivog i nevidljivog, između postojanog i nepostojanog. Priča nam nudi pesničku sliku čove- kovog postojanja, ispunjenog protivrečnošću.

Treća je priča smeštena u Meiđi periodu, u noć- noj šumi. Jedina je priča u koja je konkretno datira- na: 1808. godina, tačno sto godina pre objavljiva- nja ovoga dela. Dakle, uključeno je poslednje vreme Edo perioda, kada su zemljom vladali nemir, glad, krađa, ubistva i haos zbog raspadanja dotadašnjeg poretka Tokugava šogunata. „Ја“ na plećima nosi svoje slepo dete. Dete ima dečji glas, ali govor od- raslog. „Ја“ shvata da je ubica, kada mu dete kaže da je „ја“ usmrtilo njega. Dete na njegovim plećima najednom oteža, kao kamena statua Đizo. Ovim se priča pretvara u priču o detetu koje je ubilo rodite-

42

lja: „ја“ je u stvari dete svog „slepog“ sina. Meiđi period („ja“) nastaje žrtvovanjem Edo perioda (sle- pog deteta), nasilnim brisanjem prošlosti.

Četvrta je priča, smeštena u nekom gradu, naj- verovatnije iz Meiđi perioda. Dan je. „Ја“ je dete, posmatrač. Glavni lik je starac, veoma zagonetan. Kao sporedni likovi, javljaju se neka žena i deca. Starac, sa kutijom u kojoj je peškir , obećava da će ga pretvoriti u zmiju: zgazivši u reku, nestaje u vodi. Obala reke, po japanskom narodnom verovanju, simbolizuje svet posle smrti. On se ne nije pojavio na suprotoj obali. Iščeznuo je u reci.

Peta je priča o ljubavi i smrti, smeštena u presta- ro doba, vreme bogova. Dešava se na nekom ratištu, i prati događaj od noći do svitanja. Poražen „ја“ bi- va zarobljen i izvenen pred neprijateljskog vojsko- vođu. Iako je želelo da vidi svoju dragu pre smrti, Nebeski Uhod, oponašajući poj petla, onemogućio je njihov poslednji susret. Uprkos tragičnom ishodu, oseća se čvrsta duhovna veza dvoje zaljubljenih, u ratnom okruženju.

Šesta priča se odnosi na Meiđi period, koji se imaginarno ukršta sa prošlim vremenom: Unkei (1151-1223) iz Kamakura perioda, vajar, čuveni po statuama u budističkim hramovima, javlja se kao živ u modernom periodu. Dan je. Naš pisac uvodi

nove teme: odnos između prošlosti i sadašnjosti; odnos između umetnosti i sveta, prirode. Prema mladiću, umetnik Unkei „samo otkriva pomoću dleta i čekića, obrve i nos koji su takvi sakriveni u drvetu“. „Ја“ proba, ali bez uspeha. Šta je smisao stvaralaštva, značaj umetnosti, šta je oponašanje? Pisac traga za odgovorom.

Sedma priča je, mogli bismo reći, ključ za ra- zumevanje ovoga dela u celini, jer pisac se bavi odnosom između Istoka i Zapada. Jedina je priča, koja se dešava ni na Istoku ni na Zapadu, već na vo- di: na ogromnom brodu koji danima putuje morem. Smeštena je u Meiđi periodu. Najverovatnije, tu se odražava piščevo lično iskustvo iz vremena sutudij- skog boravka u Londonu (1900-1902). Središnji deo priče se događa noću, kada je zašlo sunce, kao užarene mašice za vatru. Tu se prvi put pojavljuju stranci, Evropljani. Problematizuje se susret duha Zapada i Istoka, na brodu što plovi okeanom koji spaja Istok i Zapad. „Ја“ ništa ne odgovora, kada ga stranac pita da li on veruje u Boga. Kada „ја“ pri- meti ženu koja gorko plače, shvata da nije usamljen u svojoj tuzi. To je, možda, Japanka u evropskoj ha- ljini, koja ne nosi kimono. Zbunjena u haljinji, koja nije još njena. Ili Evropljanka koja ne nalazi nikog bliskog na brodu. Samoća glavnog lika dolazi do

vrhunca, kada je video dvoje koji uživaju u muzici, nezainteresovani za bilo šta, osim za sebe. „Ја“ se odlučuje za samoubitstvo. Kada se pokajao, bilo je kasno: padao je prema crnoj vodi.

Osma je priča takođe iz Meiđi perioda, smeštena u berbernicu u nekom gradu. Dan je. Soseki se veš- to koristi svojim stalnim motivom ogledala, kojim menja tačku gledišta, aktivirajući kinematografski postupak. „Ја“ nije učesnik događaja, već je pos- matrač dešavanja na ulici, koje se odražava u og- ledalu. Pripovedač „ја“ u opisu pominje i ono što nedostaje. Slika nije celina, već je uokvirena ogle- dalom. Prvo, pojavljuje se Sotaro sa nekom ženom, za koju „ја“ ne zna. Prodavac sira od soje, obične japanske hrane, od duvanja trube za oglašavanje ima naduvene obraze. Nema slike same hrane. Gejša, koja još nije našminkana, nekoga pozdravlja: ne vidi se njen sagovornik. Zatim, sudar bicikla i rikše: ne vide se vozači. Čuje se glas prodavca kolača, a on se ne vidi. Na kraju, u ogledalu se javlja krupna žena koja broji novčanice. Kada se „ја“ okrenuo da je vidi, više nije bilo ni nje, ni novčanica. Od ovoga trenutka pripovedač „ја“ prestaje da opisuje „odraz“ u ogledalu, već „stvamost“: kada „ја“ izađe na ulicu posle šišanja, nailazi na prodavca zlatnih riba, koji sedi nepomično, nesvestan ulične živosti i buke, koje

43

je „ја“ do tada pomno opisao. Prodavac, kao da je nezainteresovan za prodaju, samo posmatra zlatne ribice. Vešto kontrastirajući dva sveta: odraz i stvar- nost, Soseki relativizuje vidljivo i nevidljivo; posto- jano i nepostojano. U ogledalu se nižu motivi iz gradskog života, gradi se negativna slika sveta: me- hanički pokret bez naročitog osećanja, često posred- stvom novca; izopačeni obrazi 'kao da su izujedale pčele', pospano lice; neuredna frizura; udes... Dok su odrazi u ogledalu bez jasnih boja, stvama slika na ulici je puna živih boja zlatnih ribica. Slika je natop- ljena tišinom, nepomičnošću prodavca, time se, na kraju, ponovo problematizuje ništavilo, kao meta- fizička pojava. Ništavilo, koje se širi iza vidljivog sveta, što smirenošću ispunjava suštinu našeg biva- nja.

Deveta, priča o ljubavi i smrti, govori ponovo o poslednjim godinama Edo perioda. Glavni lik je mla- da žena koja ima trogodišnje dete. Noćna je priča. Iz noći u noć, žena se predavala molitvi za zdravlje svoga muža, ne znajući da je već davno ubijen. „Ја“ se tek pri kraju javlja, kao slušalac pripovedanja svoje majke, time priča dobija okvir: priča u snu. Po svedenosti, po snazi emocije, čini se da je ravna pr- voj priči.

Deseta se priča ponovo vraća u Meiđi period: nastavak je osme. Dan je. ,,Ja“ je neutralni pripovedač,

44

koji prenosi ono što mu je govorio Ken. Šotaro, uz pretnje žene, bio je primoran da mlati desetine hiljada svinja tankim štapom. Izgleda da mu nema spasa: umire. Ovde Soseki uvodi nove teme: zlo; uzaludnost života modernog čoveka.

Kao što smo videli, Deset noći, deset snova nam pripoveda deset priča o smrti i ljubavi, među kojima prva i deveta zauzimaju tematksi centralno mesto: pripovedaju tragičnu sudbinu dvoje dragih, koje smrt rastavlja. Osma i deseta priča o Šotarou depatetizu- ju delo u celini.

Soseki u delo svesno uvodi dva perioda koja či- ne jasan konstrast: Edo period, vreme vladavine rat- nika (druga; deveta) i pre njega (peta); Meiđi period, vreme modernizacije (četvrta; sedma; osma; deseta). U trećoj i šestoj priči ukrštaju se dva perioda na imaginaran način, dok prva priča, izvan realnog vre- menskog okvira, spajajući sva vremena, daje celini univerzalnost.

Jasan kontrast primećuje se i u karakterizacji li- kova, koji nose određene osobine kao odraz dva raz- ličita vremena. Oni iz Edo perioda ili pre njega jesu jake ličnosti, koje imaju aktivnan odnos prema životu ali i prema smrti, kao što su žena iz pete priče koja hita ka svom dragom, ili mlada majka iz devete priče koja se moli Bogu rata za muževljevo zdravlje. Kod njih, između čina i osećanja ne postoji jaz.

Likovi koji žive Meiđi period, međutim, često ne vide jasan cilj svoga čina: deluju bez dubokog ose- ćanja, ili odlučne volje. Kolebljivi, neodlučni, pasiv- ni su prema životu. Neki njihovi pokreti su brzi, mehanički, kao što se vidi kod berbemice, ili žene koja broji novac iz osme priče. Kao što smo primetili kod glavnog lika iz sedme priče, njih prate strah, samoća i nemir koji proizlaze iz samog čovekovog postojanja: oni ne vide smisao života i smrti, kao „ја“ iz sedme priče koji se bacio na more. Najbolji je primer, svakako, Šotaro, jedini lik imenovan po ličnom imenu, zajedno sa Kenom, iz osme i desete priče: iako je najšarmantniji u kraju, dobar i pošten, on je slabić: pasivan prema svemu. Njega će nekud odvesti zagonetna žena, koja će ga mučiti. Šotaro je oličenje novog tipa čoveka iz Meiđi perioda. Odeven je na evropski način, prijatnog izgleda, ali je dokon: motiv panama šešira na glavi, kao i štapa od palmi- nog drveta, simbolizuju Zapad kao i u Sosekijevim drugim delima. On je nezaposlen: kao što uživa samo u gledanju voćke koje sam nikada ne kupuje i gleda žene u prolazu, s kojima ne ulazi u ozbiljnu vezu. Že- na, koja ga zavodi, nosi kimono, oličenje japanske tradicije. Ona je lepa, privlačna. Ali je zla: bez jas- nog razloga mučiće ga, do smrti. Sušta je suprotnost onim ženskim likovima iz prve, četvrte i devete, ko- ji su iskreni, dobronamemi, spremni za žrtvovanje

za svoga dragog. Šotaro umire od udaranja bezbroj- nih svinja, što nas podseća na osmu glavu Jevanđe- lja po Mateju. Učinio je to, ne iz svoje slobodne volje ili želje, već je primoran pretnjom tajanstvene žene. Mehanički pokret, bez duhovnog, emocionalnog zna- čenja, kao u Čaplinovom filmu Moderna vremena (Modern Times), otuđuje Šotaroa, uništava ne samo njegovo duhovno biće, već i njegovo telesno pos- tojanje, jer postaje deo mehanizma. Žena u kimonu (japanska tradicija) i evropski odeven čovek ne mogu da grade iskren odnos. Između njih dvoje nema za- nosa, strasti. Ne rađa se ljubav.

Strah, duhovne nemire i lutanja modemog čove- ka Soseki izražava svojim opsesivnim motivima sa- obraćajnih sredstava. U pričama koje se tiču prošlo- sti pre Edo perioda, likovi idu peške ili jašu konja, dok u pričama iz Meiđi perioda koriste modema ev- ropska prevozna sredstva, koja ljudima omogućava- ju da idu brže i dalje. Motivi saobraćajnih sredstava, međutim, vezani su za negativni opis sveta. Motiv bicikla označava opasnost: sudara se sa rikšom. Za brod iz sedme priče ne zna se kuda tačno plovi. Voz iz desete priče odveo je Šotaroa na neku ogromnu livadu, gde se nalazi ivica ponora, što nagoveštava smrt. Svi ti motivi obavijeni su gustom maglom ne- izvesnoti, samoće, tuge i praznine, bez radosti ili ži- vosti.

45

Ali Soseki ne osporava Zapad, koji je Japancima preneo tekovine civilizacije. Ne idealizuje ni duh Is- toka ili nasleđe iz prošlosti. U sedmoj priči, mornar peva ovako:

„Suncu što plovi ka Zapadu,Počinak je Istok. Istina li je to?

Kolevka je na Zapadu, Istina li je to?Mi živimo na valovima,Na kormilu mi snevamo,Dok plovimo, plovimo.“

Soseki relativizuje Zapad i Istok, kao što se vidi iz momareve pesme. Svi smo, bez obzira na poreklo, na istom ogromnom brodu, čija je plovidba bez od- redišta. Odakle dolazimo? Kuda idemo? Ko smo? U četvrtoj priči starac i žena razmenjuju reči, nalik na zen razgovor, pun zagonetki. Kada žena upita: „А gde ti je kuća?“, starac reče: „U pupku.“ Njegova kuća je u pupku, koji je bio vezan za matericu, pravi iskonski zavičaj ljudskog bića.

Istražujući duhovnu agoniju koju su doživeli Ja- panci za vreme nagle evropeizacije, na prelasku iz- među Edo i Meiđi perioda, Soseki rasvetljava tamu samog čovekovog postojanja. I ukazuje na suštinu bivanja svega postojećeg, koja se krije iza svesnog, koja se jasno vidi jedino u snovima. Na stvarnost,

koju jedino možemo jasno da vidimo kada svesno, čvrsto zatvorimo oči.

Sada, kada je prošlo više od stotina godina od na- stanka Deset noći, deset snova, vreme teče sve bržei brže. Ljudi različitih nacionalnosti, poreklom iz različitih kultura, sastaju se i susreću svuda na sve- tu. Brzi, mehanički pokreti postali su sastavni deo savremenog života. Primećujemo ih svuda oko nas: u samoposluzi, u fabrici, na aerodromu... Čak i u školi i bolnici. Kompjuter, o kome nije ni sanjao So- seki, učinio je život veoma praktičnim i efikasnim. Ali pitamo se dalje: kuda ide naš brod? Danas, za vreme naglašenog pragmatizma i individualizma, gde je mesto za ljudsku uzajamnost, gde je naša du- hovnost?

Gde, onda, pisac vidi spas? U poslednjoj priči, Ken želi da nasledi panama šešir, Sosekijev omiljen motiv koji simbolizuje Evropu. Šešir krasi i štiti ljudsko lice i glavu. Šotaro umire ostavljajući ga. Ka- ko će Ken nositi panama šešir, evropski duh i mud- rost? To ćete sami videti u snu, jedanaeste noći.

Beograd,14. septembar 2010.

Kajoko Jamasaki

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

821.521-32821.521.09 СосекиН.

СОСЕКИ, Нацуме, 1867-1916 Deset noći, deset snova / Nacume Soseki;

[ilustracije Ecuko Kanaida ; prevod sa japanskog Snežana Janković], - Beograd : Tanesi, 2010 (Beograd : Politika a.d.). - 48 str. : ilustr. ; 20 х 26 cm. - (Biblioteka Posebna izdanja / [Tenesi])Str. 39-46: Deset noći, deset snova/ Kajoko Jamasaki.

ISBN 978-86-81567-29-6

a) Сосеки, Нацуме (1867-1916)COBISS.SR-ID 178486284

Nacume Soseki DESET NOĆI, DESET SNOVA

*TANESI

Beograd, Radovana Simića Cige 15 www.tanesi.co.rs

tanesi. books@gmail. com *

Za izdavača NENAD SIMONOVIĆ

*Likovno-grafički urednik NENAD SIMONOVIĆ

*Štampa

Politika a.d., Beograd