www.BesplatniSeminarskiRadovi.com

NA DRINI UPRIJA

Sadraj: Uvod Viesmislenost mosta Ivo Andri Sadraj dela Prva epoha Druga epoha Trea epoha etvrta epoha Istorijski motivi Viegradski most Danak u krvi Mehmed-paa Sokolovi Aneksija Bosne i Hercegovine Antetat Franca Ferdinanda Socijalni tematski sloj Hriani pod turskom vlau Propadanje turske imperije Filozofski aspekti dela O slobodi, sudbini i moi Likovi Abidaga Radisav sa Unita Crni Arapin orkan Fata Avdagina Lotika Alihoda Literatura

Uvod

Na Drini uprija je roman koji je napisao Ivo Andri i za koji je dobio Nobelovu nagradu za knjievnost 1961. godine. Roman pripoveda o graenju mosta preko reke Drine u bosanskom gradu Viegradu. Graenje mosta naruio je Mehmed paa Sokolovi, uveni zvaninik Osmanlijskog carstva koji je bio roeni Srbin iz Rudog. Jo kao mali deak, Bajica, odveden je sa ostalom decom kao danak u krvi u Carigrad. Radnja romana traje otprilike etiri veka i skup je vie pria povezanih sa mostom na Drini, koji je taka okosnica i glavni simbol naracije. Sam most predstavlja na neki nain suprotnost ljudskoj sudbini koja je prolazna u odnosu na kamenu graevinu, koja je vena. Oko njega se razvijaju prie o istorijskim linostima i bezimenim likovima koji su plod pieve mate. Roman Na Drini uprija, ponekad nazivan i Viegradska hronika u uim krugovima ljubitelja Andrievog dela, karakteriu vremenski i hronoloki opisi ivota tadanje viegradske kasabe, po mnogim kritiarima pandan Travnikoj hronici i Omerpai Latasu, esto nazvanom sarajevska hronika. Sva tri romana pripovjedaju o turskim vremenima u Bosni i na neki nain bi se mogla povezati u trilogiju. U romanu Na Drini uprija Ivo Andri je hronoloki opisao svakodnevni ivot viegradske kasabe, koja se nalazi na obali reke Drine, gde su iveli zajedno i Turci i hriani. Glavni lik ovog romana jeste most koji kod Viegrada spaja dve obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom. U ovom romanu Andri je obuhvatio tri epohe:

Vreme turskog feudalnog doba; Vreme ratnih dogaaja na Balkanu (aneksija Bosne i Hercegovine); Godina 1914, bura novih vremena.

Viesmislenost mosta

Most u Andrievom delu prerasta u metaforu ija je vieznanost ili viesmislenost uoljiva: Most je objekat koji povezuje obale, kasabu sa predgraem, Bosnu i Srbiju, Istok i Zapad; Povezuje mesto porekla sa mestima vezirovog ivljenja; povezuje prolost i sadanjost, narataje i narode;

Simboj je trajanja koje prkosi umiranju; Izraz je oblikovane i materijalizovane lepote koja privlai svojim linijama i skladom; U sebi, sem estetskog smisla, nosi i etniki smisao, i jedno filozofsko shvatanje ivota sadrano u iskazu:"Svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi po dva puta; jednom kada ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadubina".

Ivo Andri Ivo Andri je bio srpski knjievnik i diplomata. Dobitnik je Nobelove nagrade za knjievnost kao dravljanin SFR Jugoslavije, 1961. godine, za roman Na Drini uprija (1945), kao i za celokupni dotadanji rad na istoriji jednog naroda. Posle raspada Jugoslavije, Andri se u Srbiji vodi iskljuivo kao srpski knjievnik. Bio je lan Srpske akademije nauka i umetnosti. Ivo Andri je roen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadanjoj Austro-Ugarskoj. Matine knjige kau da mu je otac bio Antun Andri, kolski posluitelj, a mati Katarina Andri (roena Peji) i da je krten po rimokatolikom obredu (Andri se, ipak, najvei deo svog ivota izjanjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Viegradu gde je zavrio osnovnu kolu. Andri 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovaku srednju kolu, a slovensku knjievnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beu, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju Razvoj duhovnog ivota u Bosni pod uticajem turske vladavine (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der trkischen Herrschaft) Andri je odbranio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine. U gimnazijskim danima Andri je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je naprednom nacionalistikom pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za osloboenje junoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine zapoeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveuilita u Zagrebu. kolovanje je nastavio u Beu, a potom u Krakovu gde ga zatie Prvi svetski rat. Po izbijanju rata vraa se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u ibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj e, kao politiki zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Meu zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, ponien do skota, Andri intenzivno pie pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondanje vlasti odreuju Andriu kuni pritvor u Ovarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andri je imao veoma uspenu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za inovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukuretu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri, pripovetke orkan i vabica, Mustafa Madar, Ljubav u kasabi itd.

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog ivota u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na epi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Drutvu naroda u enevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, ena koje nema. U periodu izmeu Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939.). Po izbijanju II svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora i vraa se u Beograd. Za vreme II svetskog rata ivi povueno u svom stanu u Beogradu (na Zelenom vencu, za koga je rekao da je najrunije mesto na svetu) ne dozvoljavajui bilo kakvo tampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme pie svoja najbolja dela koja e kasnije doiveti svetsku slavu. Godine 1954. postao je lan Komunistike partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza knjievnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom knjievnom jeziku. Te godine tampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Ivo Andri je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu. Andri je u knjievnost uao pesmama u prozi U sumrak i Blaga i dobra meseina objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je est Andrievih pesama u prozi (Lanjska pjesma, Strofe u noi, Tama, Potonulo, Jadni nemir i No crvenih zvijezda). Prvu knjigu stihova u prozi - Ex Ponto - Andri je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku Nemiri tampao je u Beogradu 1920. godine. Sve Andrieve lirske pesme koje za njegovog ivota nisu bile sabrane u knjigu objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom ta sanjam i ta mi se dogaa. Andrievo delo moemo podeliti u nekoliko tematsko-anrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeleavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andriev iskaz o svetu obojen je linim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delomino bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme itao (Kirkegor na primer). Miljenja kritike o umetnikim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritiar Nikola Mirkovi u njima gleda vrhunac Andrievog stvaralatva, hrvatski knjievni istoriar Tomislav Ladan, Andriev zemljak iz srednje Bosne, smatra da se radi o nevanim plaljivim adolescentskim nemirima koji odraavaju pievu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti.

Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeleena je Andrievim okretanjem pripovedakoj prozi i, na jezikom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu (to je u dosta radova stvorilo udnu meavinu u kojoj narator koristi srpski ekavski, a likovi - esto fratri - govore nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po optem priznanju, u veini pripovedaka Andri je naao sebe, pa je ta zrela faza spada u umetniki najproduktivnije, s veinom Andrievih najcenjenijih pria. Pisac nije bio sklon knjievnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasinoj tradiciji realizma 19. veka, plastinim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmea istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajvie na erotskom planu. Linosti su pripadnici sve etiri etniko-konfesionalne zajednice (Bonjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi - uglavnom prozvani po konfesionalnim, esto pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani inovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Trea faza obeleena je obimnijim delima, romanima Na Drini uprija, Travnika hronika, Gospoica i nedovrenim delom Omerpaa Latas, kao i najznaajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom Prokleta avlija. Uz izuzetak Gospoice, realistikog psiholokog romana smetenog u srpsku palanaku sredinu, radnja ostalih dela uglavnom je smetena u Bosnu, u njenu prolost ili u narativni spoj prolosti i sadanjosti. Ocena Andria kao romanopisca daleko je od jednoznane: po nekima je pisac, na zasadama franjevakih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upeatljiv svet Orijenta u Evropi; po drugima, Andri je autentini autor kraega daha, poput ehova, pa je najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odriu vrednost postignua u veim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andri je u svetu uglavnom poznat po svoja dva romana, Na Drini uprija i Travnika hronika (prvi je pisan tokom Drugog svetskog rata u Beogradu). Pievo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo doaranom atmosferom, upeatljivim opisima okoline i ponaanja, no ne i psiholokim poniranjem - veina je Andrievih likova (osim franjevaca) gonjena biolokim imperativima i determinizmom u ponaanju koji podsea na naturalistiku kolu 19. veka. Osim tih dela, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejistike proze, te verovatno najbolje delo kasne faze, zbirku aforistikih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdane), nesumnjivo jedno od Andrievih najvrednijih dela. Posle Andrieve smrti, prvo stidljivo, a onda i otvoreno (posebno u doba posle raspada Jugoslavije), poela su se pojavljivati i kritika osporavanja pievog opusa - to nije bilo

mogue tokom Andrievog ivota, kada je uivao status nedodirljivog dravnog pisca. Ti se prigovori mogu svesti na dve zamerke: nacionalno-politike i estetsko-knjievne. Po prvoj, gledano iz hrvatske vizure, Andri je ocenjen kao nacionalni renegat i protagonista velikosrpske ideologije u unitaristikom jugoslavenskom ruhu, tj. kao neka vrsta nacionalnog otpadnika. Iako je uvrtavan u razne antologije hrvatske knjievnosti, trenutni status u Hrvatskoj nije mu ba zavidan. Sline ocene dolaze i od bonjake strane (Muhsin Rizvi i drugi), uz dodatak da Andri u svojim delima prikazuje Bonjake muslimane kao Turke poluazijatske nasilnike, podsvesno muene kompleksom izdaje zbog prelaska na islamsku veru. To je miljenje potkrepljivano ne samo odlomcima iz pievih dela, nego i njegovim esejistikim i publicistikim radovima u kojima slavi Njegoa i istragu poturica. Drugi je prigovor ozbiljniji i dugorono vaniji i cilja na precenjenost Andria kao pisca, te na njegovu zastarelost i plonost njegovih karaktera. Iz vizure hrvatske knjievnosti, Andri se ne moe porediti s modernistikim pripovedaima (od Polia Kamova preko Krlee i Marinkovia do Slobodana Novaka), pa ak ni sa stilski bliskim, politiki kontroverznim Pavelievim doglavnikom Milom Budakom, s kojim kao pisac tradicionalistiki oblikovanih regionalnih epopeja i bioloki determinisanih snanih erotskih strasti ima dosta slinosti (koliko god se idoloki razlikovali). U srpskoj knjievnosti Andri je (gledano iz ideoloke vizure) stalno i napadno apostrofiran kao Srbin-katolik, ali je, s druge strane, srpska kritika neodluna koliko dobro se Andriev tematski prosede uklapa u maticu srpske knjievnosti (esto se Milo Crnjanski istie kao najznaajniji srpski pisac 20. veka, a postmodernistiki trendovi, od Kia do Pavia takoe nisu ili na ruku Andrievoj reputaciji). I, naposletku, bonjaka kritika smatra da je Andri pisac slabijeg zamaha i dosega od Mee Selimovia i jo nekih savremenih pisaca eksperimentalnog izraza. Moe se rei da Ivo Andri ostaje sporni klasik oko kojega se lome politika koplja. Ovaj autor sve vie postaje predmet politikih sporova a sve manje slui kao izvor inspiracije modernim piscima. Posle raspada Jugoslavije, Andri se u Srbiji vodi iskljuivo kao srpski knjievnik. Najznaajniji deo svog stvaralakog ivota, Andri je bio srpski pisac. Bio je lan Srpske akademije nauka i umetnosti. Za razliku od toga u Hrvatskoj ga smatraju srpskim i hrvatskim knjievnikom.. Dela:

Ex ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920.

Put Alije erzeleza, 1920. Most na epi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi 1931. panska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi 1934. Razgovor sa Gojom, esej 1936. Na Drini uprija, roman 1945. Deca, zbirka pripovedaka. Gospoica, roman 1945. Travnika hronika, roman 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Poitelju, Pria o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, novela 1954. Igra 1956. O prii i prianju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena ena koje nema, roman 1963. ta sanjam i ta mi se dogaa, lirske pesme koje su objavljene posthumno1977. Omerpaa Latas, nedovren roman, objavljen posthumno 1977. Na sunanoj strani, nedovren roman, objavljen posthumno

Sadraj dela Prva epoha Prva epoha je doba kada je izraen most. U doba Turaka, na mestu gde je most kasnije postavljen, na najuem delu Drine, putnike je prevozila skela koju je vozio uvek mrzovoljan, spor skeledija Jamak. Kada su jednog novembarskog dana Turci od raje uzimali danak u krvi javila se prva pomisao o nastanku mosta. U grupi deaka koje su odvodili, u deaku iz sela Sokolovia, javila se crna pruga. Pomislio je da bi se umesto teke, crne skele koja je prevozila putnike, na tom mestu mogao sagraditi most. Iako je promenio ime, veru, ivot, zaviaj, na crnu skelu nije zaboravio. Taj deak je postao vezir Mehmed paa Sokolovi. Kao monik on je 1566. godine naredio gradnju mosta na Drini na elu sa Abidagom, svojim glavnim poverenikom koji je bio nemilosrdan i veoma strog kada je u pitanju bio rad. Najstroije je kanjen Radisav sa Unita, jer je pokuao da sprei gradnju mosta. Narod je verovao da od te graevine nee nita ispasti. Neki od radnika su nou ruili ono to su preko dana sagradili. Kada je Abidaga saznao da radove ometaju sami radnici, a ne vila brodarica, naredio je Pljevljaku da ih uhvate, da ne bi on stradao. Uhvatili su Radisava kog su nakon surovog muenja nabili na kolac na najvioj taki jo nedovrenog mosta. To je bila prva ljudska rtva, ija je krv prolivena dok se gradio most. Umesto svirepog i pohlepnog Abidage dolazi Arifbeg pod ijom upravom gradnja poinje da napreduje. Meutim, nesree su se i dalje deavale, kao kad je pomonik majstora Antonija, crnac, nazvan Arapin, poginuo tako to je, pri postavljanju srednjeg stuba, isti stub pao na njega. Most je izgraen 1571. godine. Na kapiji mosta, sa leve strane, ne mermernoj ploi, napisan je tarih. U njemu je napisano ko je i kada podigao most na Drini kod Viegrada. Pored ove lepe graevine od istog kamena sagraen je han, karavan-seraj. O hanu se brinuo Dauthoda Muteveli i inio je sve da spase han i ouva ga u ivotu. Posle vezirove smrti novac je prestao da stie i han je propadao, polako su ga svi naputali, ali je jedino Dauthoda ostao, sve dok jednog dana nije pao s krova dok ga je popravljao i poginuo. U ovoj epohi opisane su i elementarne nepogode koje su pogodile stanovnike kasabe. To je bila velika poplava, kada se Drina 1799. godine izlila. Za kasabu je ona bila presudna, jer je uniteno sve to su kasablije nakupile za zimu koja je prethodila. Oko Sarajeva se pojavila kuga i kolera, i tada niko nije smeo da se kree ni ka Sarajevu ni iz Sarajeva. Poetkom XIX veka izbija Karaoreva buna, koja je stigla i u viegradske krajeve te most postaje veoma vaan jer je predstavljao sponu izmeu bosanskog paaluka i Srbije. Na kapiji je

napravljen drveni ardak, gde padaju rtve. Prve glave koje su nabijene na kolac bile su iice Jelisija iz ajnia i mladia Mileta sa Lijeske, a jednog jutra ispred ardaka je osvanula i glava popa Mihajla. Jedne veeri, poto je buna utihnula, ardak se zapalio. Pored raznih nepogoda koje su se dogodile i koje kasablije pamte tu je i jedna pria o Fati Avdaginoj, mladoj i lepoj devojci iz Veljeg Luga, koja nije prihvatala ni jednog udvaraa. Njen otac je prihvatio Nailbega iz Nezuka, sina Mustajbega. Fata je Nailbegu rekla, i sebi obeala, da Velji Lug u Nezuke nikad nee zai. Fata nije mogla da porekne oevu, ali ni svoju datu re. Na dan svog venanja kad su prelazili most, ona je na kapiji sila sa konja, popela se na ogradu mosta i skoila u Drinu. Tako je ispunila data obeanja. Druga epoha U drugoj epohi odigravaju se novi dogaaji koji su nametali drugi nain ivota viegradskoj kasabi. Turska vojska se povlai, da bi poetkom 1878. godine dola austrijska. Bosna prua otpor okupatorima. U Viegrad dolazi Karamanlija koji e pokuati da kasablije nagovori da krenu protiv Austrije. U kasabi najvei otpor mu prua Alihoda Muteveli. Andri ivopisnim detaljima opisuje proces menjanja naina ivota u kasabi. Godine 1900. popravljaju most, a stranci donose razne novine. U celoj kasabi, pa i na mostu, uvedeno je osvetljenje kao i redovno ienje. Meutim, stanovnici kasabe nisu blagonaklono gledali na te promene. Jedna od najveih promena koja je najvie smetala starijim graanima kasabe, bila je ta to su sada i ene mogle izai na kapiju. Stari obiaj je bio da na kapiji sede samo mukarci koji tamo razgovaraju o veoma bitnim stvarima. Uskoro poinju radovi na vodovodu i gradi se eleznika pruga koja ide niz Drinu, to dovodi do opadanja vanosti mosta. Most ne predstavlja vie sponu izmeu Istoka i Zapada. I ovu epohu obeleile su tragedije, kako kasablija tako i nekih stranaca. Jedna od njih je tragedija Milana Glasinanina koji je imao veliki porok kockanje. U kasabi su svi znali za njegove noi provedene u kockanju. Ali, jedna je privukla panju svima, i o njoj se dugo prialo. Te veeri Milan se kockao sa nekim strancem, na kapiji mosta. Niko ne zna ko je bio njegov protivnik. Mnogi su mislili da se te veeri kockao i sa samim avolom. Milan je izgubio sve to je imao; u toku igre je vie puta odlazio do kue po jo novca, a kad je njega nestalo uloio je sve ostalo to je imao. Milanu je bilo potrebno dosta vremena da se oporavi od gubitka, a posle toga vie se nikad nije kockao. Njegov porok je preao na Bukus Gaona, mladog Jevrejina koji je u kamenu kapije pronaao zlatnik. U kasabi se govorilo da je pronaao avolji dukat.

Kasabu je pogodilo i samoubistvo mladog Gregora Feduna, Rusa koji je bio u odredu frajkora i straario je na mostu. Na njega je veliki uticaj imalo prolee koje je polako stizalo u kasabu i oko nje. Zbog prolea rasejan i pogoen nevinom lepotom turske devojice, Fedun je preko mosta propustio i Jakova ekrliju, hajduka na koga su svi straari upozoreni. Fedun je bio svestan svoje greke i zbog sramote se ubio. I pored ovih nesrea kasaba se razvijala. Podignut je Konak, prvi hotel - Calerov hotel, koji je ubrzo zamenjen nazivom Lotikin hotel. Lotika je vodila hotel koji je bio simbol novog stila ivota. Ko nije bio prihvaen u ovom hotelu kao gost, zbog loeg ponaanja, mogao je da ode u Zarijevu mehanu, gde su mogli da se ale na raun orkanovih nesrenih ljubavi. Jedne veeri svi iz mehane su se naalili i na mostu. orkan, da bi dokazao da nije kukavica, pijan, popeo se na ogradu mosta, i, iako je bio led, preao ceo most. Posle dvadesetak godina od okupacije na kapiji je zakaen sluben proglas o atentatu carice Jelisavete. Ova vest najvie je pogodila Pjetra Sola jedinog Italijana u kasabi, jer je cariin atentator bio Italijan. Trea epoha Trea epoha obuhvata period od doba aneksije Bosne i Hercegovine (1906-1908) do Balkanskih ratova (1912-1913). Andri ovde opisuje dogaaje iji je bio savremenik. U ovom periodu osnivaju se razne verske i nacionalne stranke i organizacije, u kojima su najbrojniji bili mladi studenti, koji su preko leta dolazili u kasabu. U mladiima koji su se okupljali na mostu Andri oivljava svoju generaciju i teme koje su interesovale njegove kolske drugove. Pojavljuje se itav niz likova studenata i omladinaca, koji za vreme letnjih noi na mostu razgovaraju o politici i napretku. Meu mnotvom likova izdvajaju se Stikovi, Galus, Herak i Nikola Glasinanin. Oni predstavljaju Andrievu generaciju vatreni i borbeni, ali zaneseni apstraktnim, jer veruju da nita nije nemogue. U kasabu stie vojska koja u sredinjem stubu mosta postavlja minu. Kafedija na kapiji je nabavio gramofon i tako zabavlja sve prolaznike i one koji se zadravaju na kapiji. Za kasabu je znaajno otvaranje dve banke srpske i muslimanske. Pomerena je turska granica, elezniki saobraaj je opao, a u kasabu dolaze Maar Terdik i njegova ena Julka. Lotikin hotel poinje da gubi na vanosti, ali Lotika, iako je umorna, nije obeshrabrena. Ona se posle svakog gubitka pribere i nastavi dalje. Tokom niza godina jedini se na sve promene nije navikao Alihoda, koji razmilja o starim vremenima i ne moe ili ne eli da veruje u stvarnost i realnost nastalog trenutka. Zbog toga predvia mranu sudbinu kasabi i njenim stanovnicima.

etvrta epoha etvrta epoha opisuje poslednju godinu hronike, 1914. godinu, koja je za kasabu i most bila presudna. Izvren je atentat na Franca Ferdinanda i kako se mislilo da su Srbi zasluni za atentat, mnogi od Srba e morati da idu preko granice u Srbiju. Za kasablije to leto je bilo izuzetno, jer je sve ilo na njihovu ruku. ljiva je rodila, polja ita su bogat plod dala, ak se uvelo i elektrino osvetljenje. Ali, na samom poetku tog leta pojavila se epidemija trbunog tifusa na Uvcu, od koje je nastradao i kasablijski doktor Bala. Lotika je morala da napusti kasabu i hotel. Ona je, kao i uvek, zbrinula prvo porodicu, i tek kada je ostala sama nju je prvi put sva snaga odjednom izdala, i prolomio se njen jauk, pla koji niko nikada do tada nije uo. Kasabu su svi morali da napuste zbog straha da e biti poruena. Jedino je Alihoda bio u svom duanu kada ga je neto podiglo u vazduh. Razmiljao je i hodao sve tee i tee, dok ga je srce polako, ali sigurno, izdavalo. Umro je hroniar i svedok svih vanijih dogaaja u maloj varoi. Most je preseen na pola. Kapija je bila na svom mestu, ali nije bilo sedmog stuba. Alihoda nije verovao da se u novim vremenima moe izgraditi neto trajno, verovao je u ruilaku snagu novog sveta, u mitsku snagu vremena i mitsku snagu zemlje koja ne podnosi neto to je tue.

Istorijski motivi Roman Na Drini uprija obuhvata period od etiri veka. To je period od 1516.godine, kada je glavi desetogodinjeg deaka, a budueg velikog vezira Mehmed-pae Sokolovia, sinula ideja o izgradnji mosta na Drini, do 1914. Tvorac ovoga mosta Mehmed-paa Sokolovi, roen je, prema romanu 1506. godine. Gradnja mosta je poela 1556. i trajala pet godina, to znai da je most zavren 1571. Period od 1516. godine, kada zapoinje radnja romana, pa do 1914.godine, kada se radnja romana zavrava, obuhvata mnogo istorijskih dogaaja, ljudskih sudbina i dramatinih situacija. U tom vremenskom rasponu izdvajaju se dva istoriska perioda turski i austrijski. Otprilike jedna treina romana prvih osam poglavlja, obuhvata turski, a dve trecine, ostalih esnaest poglavlja, austrijski period. Turski period je istorijski i vremenski mnogo iri i traje od 1516. do 1878. godine. On se moe podeliti na dva dela:prvi, od 1516. do 1571. godine vreme ideje o izgradnji mosta i same gradnje mosta, i drugi, od 1571. do 1878. godine vreme surove turske vladavine. Taj period je u romanu znatno suen i pisac u njemu saima vreme saima istoriju i ljudske sudbine. To je period zgusnutog premoavanja vekova. Austrijski period traje od 1878. do 1914. godine. On je, dakle, vremenski krai, ali po istorijskim zbivanjima i ljudskim sudbinama mnogo bogatiji. Odgovor na pitanje zato je austrijski period dui, razueniji i bogatiji nalazimo u pievoj nameni i elji da napie roman o novoj istoriji, o svojoj generaciji i mostu, a ne samo o turskom periodu. Roman obuhvata i dva velika drutvena toka: feudalni (turski) period, od I do VIII poglavlja i buroasko-kapitalistiki period, od IX do XXIV poglavlja. Viegradski most Viegrad lei na reci Drini, u prostranoj kotlini, na breuljkastim padinama koje se blago uzdiu u planine visoke preko 1000 metara. Viegradska kotlina je jedna od retkih proirenja u toku reke Drine koji se sastoji delomino od visokih klisura i planina. Na mjestu gdje se planine koje ine uski i duboki kanjon Drine razdvajaju u prostranu kotlinu, stoji kameni 500 godina star most s 11 lukova irokog raspona, poznatijeg svima kao "na Drini uprija". Viegradsi most je dug oko 250 metara i irok oko 10 metara osim na sredini gdje je proiren s dve terase, sa svake strane po jedna. Taj deo mosta zove se kapija. Iduci iz arije, na

levoj terasi se uzdie stub na kome je ugraena ploa s natpisom stihotvorca Badija iz godine 1571. (kada je izgradnja mosta zavrena) o onome tko je izgradio most i godinu kada je izgraen. Nasuprot ovom stubu s desne strane nalazi se terasa koja se zove Sofa. Sofa je uzdignuta s dvije stepenice i ograena kamenom ogradom kao i cijela duina mosta.

Danak u krvi Danak u krvi je uveo sultan Murat II 1420. godine usled brzog rasta potreba za vojno sposobnim mukarcima, kao i lojalnim administrativnim radnicima u Osmanskom carstvu koje se razvijalo munjevitom brzinom. Sistem je smiljen tako da se ne stvori nasledna aristokratija koja bi mogla da ugrozi poloaj sultana i njegove porodice, dakle samo nemuslimani su mogli da budu sakupljeni. Ako bi se sakupljeni po zavretku svoje slube, oenili i imali decu, njihova deca bi bila muslimani i samim tim ni ona, ni njihovi potomci, ne bi mogli biti sakupljeni. Danak u krvi je bio u kontradikciji sa muslimanskim zakonom, erijatom, koji je jasno davao instrukcije muslimanskom vladaru da mora da se brine o svojim hrianskim podanicima. Ali, potrebe carstva kao i plemenske tradicije naterale su vladare da pribegnu ovoj praksi. U poetku uspostavljanja danka u krvi, mnogi muslimanski uenjaci su digli glas protiv toga Od 15. do 17. veka bilo je sakupljeno izmeu 200 .000 i 300.000 deaka u ime danka u krvi. Danak se sakupljao u balkanskim hrianskim zemljama koje su bile pod turskom vlau. Otprilike svake etiri godine, deaci izmeu 8 i 10 godina starosti bili su odvoeni od svojih porodica. Iako su uglavnom to bili mlai deaci, ponekad bi odvodili i mladie do 20 godina starosti. Odvoen je izmeu svakog desetog i etrnaestog deaka u odreenoj zajednici. Sakupljanje danka je obavljao vii janiaraski oficir (koji je takoe bio isto tako odveden) zajedno sa svojim vojnicima i sekretarem. Deaci koji su sakupljani zvali su se kul, gilman ili oglan. Deljeni su u dve grupe. Oni koji su bili u odlinoj fizikoj formi, slati su u sultanovu palatu, a ostali su slati turskim porodicama oko Anadolije i Rumelije (danas otprilike teritorija Rumunije). Obuka je trajala od 3 do 7 godina tokom koje su se deaci uili turskom i otomanskom nainu ivota.

Nakon tog prvog perioda obuke, deaci su dobijali ime acemi oglanlar to na turskom znai strani deaci, iako su ve poprimili osmanski nain ivota, i slati su u prestonicu, da rade u nekom od sultanovih brodogradilita ili vrtova. Neki od acemi oglanlara su sluili u samoj palati. Ovde su zapoinjali dugo kolovanje koje je obino trajalo i do 14 godina. Ovaj sistem kolovanja, koji se zvao dvorska kola, odrao se do sredine 19. veka i bio je izvorite mnogih viih oficira, administrativnih radnika i voa Otomanskog carstva. U toku kolovanja, mladii nisu smeli ni pod kojim uslovima da napuste dvor ili da stupe u kontakt sa bilo kim iz spoljanjeg sveta. Obuka je bila raznovsna, od napornih fizikih vebi do teoretskih predavanja. Jezici su takoe bili veoma vani: deaci su morali da naue turski, persijski i arapski. Pisanju se takoe poklanjala velika panja, i obuavani su da postanu strunjaci u raznim vrstama arapske kaligrafije (u to vreme turski je bio pisan arapskim znacima). Ostali vani predmeti su bili knjievnost, teologija (Kuran i hadie), i zakonodavstvo (arija o erijat, kako se zvao na turskom). Kada bi deaci napunili 20 godina, bili bi rasporeeni u janiarske vojne jedinice. Ovo se definisalo kao oslobaenje, ali ta sloboda janiara se sastojala u tome da vie nisu mogli da budu prodati ili poklonjeni[1]. Veina mukaraca nije ostajala na dvoru. Neki su dobijali zemlju i postajali spahije, i inili su deo konjice. Najvii in koji su mogli da dobiju bio je in oficira. Oni koji su ostajali na dvoru, imali su vee anse da naprave neku karijeru. Neki od njih su bili postavljeni sa sandakbegove, upravitelje malih provincija koje su se nazivale sandaci, i mogli su da se uzdignu do beglerbega, upravitelja jedne od 31 vee provincije na koje je carstvo bilo podeljeno. Najvii inovi, koje su samo malobrojni dostigli, bili su inovi vezira i velikog vezira. U doba Mehmeda Osvajaa (14441481), pokrteni hriani sakupljeni dankom u krvi su se postavljali ak i na najvia administrativna mesta u drutvu. Svi veliki veziri Mehmeda osvajaa bili su pokrteni hrianski deaci oteti od svojih porodica kao deo danka u krvi. Od poetka 17. veka, sistem danka u krvi je poeo polako da se gubi. Kako su samo janiari, koji su praktino bili robovi, mogli da dou do najviih poloaja u Osmanskom carstvu, a njihovi sinovi nisu mogli da nastave tradiciju svojih oeva jer su bili muslimani,

promenu su morali da unesu oni sami, tako da je bilo dozvoljeno i muslimanima da dou na administrativne poloaje slinim putem kako se to radilo u veini drugih zemalja tog vremena. Meutim, ropstvo je i dalje opstajalo. Uprkos promenama, sistem se nije razvio u pravcu stvaranja porodica u kojima se tradicionalno prenosilo zanimanje sa oca na sina. Jedini izuzetak je bila porodica Kopruli (tur. Kprl) koja je dala znatan broj velikih vezira krajem 17. i poetkom 18. veka. Krajem 17. veka, sistem danka u krvi je prestao da se koristi. Mehmed-paa Sokolovi Mehmed Sokolovi (tur. Sokollu Mehmet Paa, oko 1505 11. oktobar 1579), u narodu poznatiji kao "Mehmed-paa Sokolovi", je bio Veliki vezir (predsednik vlade) u Osmanskom carstvu.Poreklom Srbin iz Hercegovine roen u selu Sokolovii blizu gradia Rudo. Kao deak kolovao se u manastiru Mileeva. U "Danku u krvi" odveden u janjiare kada mu je bilo oko 15 godina. kolovan u Jedrenskom saraju gde ostaje 13 godina. Uestvovao je u Mohakoj bici 1526. i opsadi Bea 1529. Izmeu 1533. i 1535. uestvuje u ratu protiv Persije i opsadi Bagdada. 1545. godine postaje zapovednih Osmanske flote a 1551. biva unapreen u rumelijskog beglerbega. Iste godine kree u pohod na Habzburku monarhiju a ve sledee osvaja Temivar. Pod njegovim uticajem 1557. izdat je berat kojim se dozvoljava obnova Peke patrijarije, i na patrijarijski presto postavljen Makarije Sokolovi,moda njegov roak. Sultan Sulejman I Velianstveni ga proglaava za Velikog vezira Porte 28. juna 1565. Godine 1566. sa sultanom kree u novi pohod u Ugarsku. Opsedaju utvreni grad Siget meutim u noi izmeu 5. i 6. septembra 1566, samo dan pre osvajanja grada, sultan Sulejman I iznenada umire. Plaei se da e njegova smrt negativno uticati na moral vojske Sokolovi je prikriva sve do 24. septembra kada je u Beogradu proglaen naslednik, Selim II. Novi sultan se pokazao kao prilino nesposoban vladar i doslovno je sve poslove u carstvu preputao Sokoloviu, kao velikom veziru, tako da je ovaj imao praktino neogranienu mo u carstvu. Po njegovom nareenju 1571. godine je izgraen most preko Drine u Viegradu (opisan u delu Na Drini uprija", Ive Andria ovenanom Nobelovom nagradom). Selim II umire 12. decembra 1574. i na prestol dolazi njegov sin Murat III koji se jo manje interesovao za voenje dravnih poslova ali za razliku od oca nije imao velikog poverenja u Sokolovia ija mo polako poinje da opada iako je ostao

na svom poloaju Velikog vezira. Uvee u Carigradu 11. oktobra 1579. Sokolovia u atentatu ubija izvesni sumanuti dervi. Dok je bio na mestu velikog vezira pomogao je da jedan od admirala turske flote postane Piali Mehmed Paa, koji je srpskog porekla, roen u Srbiji u okolini Beograda 1530. godine. Aneksija Bosne i Hercegovine Aneksija Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj (u stranoj literaturi poznata i kao Bosanska kriza) izvrena je proglasom cara Franca Jozefa 7. oktobra 1908. godine. Kao neposredan povod posluila joj Mladoturska revolucija, izvedena u ljeto 1908. Beki dvor se pitao hoe li novi reim u Turskoj imati posljedica i u ovim oblastima. Tim aktom, izvedenim bez prethodnog sporazuma sa velikim silama, koje su joj na Berlinskom kongresu dale mandat za okupaciju Bosne i Xercegovine, Austro-Ugarska je izvrila oiglednu povredu meunarodnih ugovora i izazvala ive proteste u Evropi, utoliko vie to se u isto vrijeme, i u sporazumu sa njom, Bugarska proglasila za nezavisnu. Predstavnici pravoslavnih i muslimanskih narodnih organizacija dali su onda u Budimpeti (11. oktobra) izjavu da je aneksija izvrena bez pitanja i protiv volje stanovnitva i uputili su posebnu delegaciju u evropske prestonice da tu izjavu stavi do znanja velikim silama. U Srbiji je aneksija izazvala veliko uzbuenje, jer se osjealo da se Austrija time uvruje na Balkanu, da duboko pogaa nacionalnu budunost srpstva i da eli da presijee sve nade u budunost velike samostalne srpske drave. Srbi su se rijeili na krupne rtve; protestovali su u svim prestonicama, stvorili Narodnu odbranu sa ciljem da smiri partijske strasti i prikupi dobrovoljce za eventualne borbe, i obrazovali (24. februara 1909) koncentracionu vladu pod predsednitvom Stojana Novakovia. Pod pritiskom opteg neraspoloenja u Evropi, u elji da sporu oduzme evropski karakter, Austrija je sa Turskom sklopila sporazum (26. februara), platila joj odtetu od 2,5 miliona i poela pripreme da silom ugui srpske proteste, prije no to doe do konferencije velikih sila, koju je predlagala Rusija. Rusko posredovanje sprijeila Njemaka prijetnjom u Petrogradu, zbog ega je Srbija morala da se pokori, ali posredovanjem Engleske osloboena isuvie poniavajue izjave koju je traila beka vlada. Umjesto nje (31. marta 1909) dala drugu izjavu da: nova situacija stvorena u Bosni i Hercegovini ne zadire u Srbijina prava. Austro-Ugarska tom izjavom dobila zadovoljenje i smatrala se pobjednicom, ali ustvari izgubila. Aneksijom Bosne i Hercegovine srpsko pitanje dobilo je evropski karakter, jer je u cijelom svijetu ostao utisak da je Austro-Ugarska izvela nezakoniti akt i da mu je kao pravu

argumentaciju dala samo silu. Pored Srbije bila je uvrijeena i Rusija. Za Srbiju ovaj udar bio je od koristi: upozorio je na blisku opasnost, stavio krupna nacionalna pitanja iznad partijskih, izveo koncentraciju narodnih snaga i izazvao jaanje nacionalizma i nacionalne solidarnosti.

Atentat na Franca Ferdinanta Franc Ferdinand (. Franz Ferdinand von sterreich-Este; 18. 186328. 1914.), najstariji sin Karla Ludviga i Marije Anuncijate od NapuljaSicilije, roen je u Gracu. Njegov stric bio je Franc Jozef I. Ferdinand je 1878. godine otiao u vojsku u Gornju Austriju. Kada je prestolonaslednik Rudolf umro 1889. godine, Ferdinand postaje naslednik trona. 1900. godine oenio je Sofi Hotek (od 1909. Sofija Hoenloe). Kako ta veza nije bila zakonita, njegova deca nisu imala pravo nasledstva krune. Porodica je sa troje dece ivela u dvorcu Belvedere. Od 1906. godine Franc Ferdinand je poeo da se bavi politikom. Poeo je sa pravljenjem planova da promeni Austriju i Maarsku kada preuzme vlast. Hteo je da rekonstruie monarhiju po tadanjem nacionalnom rasporedu i time utvrdi sredite monarhije. U spoljnoj politici, Ferdinand je bio za jaku saradnju sa Nemakom, Rusijom i mirnu politiku prema Balkanu. Bio je pristalica antisrpske politike austrijskog dvora, to je izazivalo ogorenje i podozrenje meu Srbima u Austro-Ugarskoj, pogotovu u Bosni, gde je obespravljenost Srba bila najvea. 28. juna 1914. godine, na Vidovdan, u Sarajevu se odravala vojna veba, koju je Franc Ferdinand eleo da poseti. Za posetu Sarajevu je odreen srpski praznik Vidovdan, da bi se potlaeno srpsko stanovnitvo Austrije to vie ponizilo. On je sa suprugom doao u posetu Bosni iako mu je dato do znanja da u Sarajevu moe da doe do pobune. Tokom obilaska grada u otvorenom automobilu, na Vidovdan, 28. juna 1914. godine pripadnici revolucionarnog pokreta Mlada Bosna su izvrili atentat u kojem su ubijeni Franc Ferdinand i njegova supruga. Prvobitni plan nije uspeo pa je atentat izvrio maloletni Gavrilo Princip. To je bio povod za vojnu intervenciju koja se uzima za poetak Prvog svetskog rata.

Sosijalni tematski sloj Hriani pod turskom vlau Andri nam je kroz umetnika sredsta pokazao teak ivot srpskog i uopte hrianskog sveta pod osmanlijskom vlau, istakao je brutalnost i varvarsku prirodu aziteljske upravljake logike koja je uzimala i odnosila ne samo materijalna dobara nego i neto vie ono to je krv ovekove krvi: decu, muku, zdravu (Danak u krvi). Od njih otrugnutih od roditeljskog zagrljaja, od prave vere, jezika i tradicije, pravili su horde osvajae, surove i bezobzirne janiare i tlaitelje, najee onog naroda iz koga su ponikli. Jedini posao raje, obespravljenog sveta, je da kuluari. Zbog toga javljali su se esti otpori, traak nade, ali oni su imali sudbinu slinu Radisavu. I upravo takvim bezljudskim ponaanjem, osmanlije su uspevale da odre vlast, sve dok Dahije nisu poeli da se meaju u veru, i onda, poto nisu posluali svoga velikoga vou cara Murata, desilo se ono to se deava svakom zlu. Zidanjem mosta, Mehmed paa je imao na umu radi dobroiteljstva u dva pravca: podie sebi zadubinu tamo odakle i potie daje ansu svome narodu iz kraja da zarade

Poto je vezir ovaj posao poverio Abidagi, gramzivom i nepredvidljivom oveku, situacija se izmenila. Narod je kuluario za dabe, ak su i hleba morali sami da pronau. Nisu mogli da obrauju svoja polja koja ih hrane, itarice, jer su ceo dan provodili na gradilitu. Kada bi se vratili sa posla onako znojavi i malaksali izvalili bi se da spavaju na prvo mesto koje im padne pod rukom.

Propadanje turske imperije Sa devetim poglavljem poinje austrijski deo istorije. Austrijanci ulaze u kasabu i nalaze Alihodu prikovanog za hrastovu gredu na mostu. Turci su meusobno podeljeni na one koji prihvataju stanje stvari, koji se mire s novonastalom situacijom, i one koji bi eleli da prue oruani otpor. Simbolina je scena u kojoj je Alihoda ugledao veliki krst na vojnikovoj levoj miici. Taj krst je doiveo kao simbol propasti turske imperije, kao pobedu hriana u Bosni: Kroz suze hoda je, kao u neobinom snu, gledao na vojnikovoj levoj miici belu, iroku traku i na njoj velik i pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide takva gadna i

strana snovienja. Taj krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno privienje, zaklanjao ceo svet. Alihodin dramatian doivljaj krsta koji dominira njegovim vidikom, istorijski govorei, iskaz je njegove mrnje prema hrianima. Istoriar bi mrnju dve etnike-verske grupe opisao sasvim drugaije, naunim konstacijama i dokazima, a Andri je ti uinio pomou simbola krsta. Taj krst je Alihodiono tragino saznanje o pobedi jaeg i nadmonijeg.

Filozofski aspekti dela O slobodi, sudbini i moi Osnovni elementi Andrieve vizije ivota svode se na pitanja o ovekovoj sudbini, na problem i iskuenje moi i na viziju slobode. ovek u svom trajanju stalno nastoji da osvoji vei ivotni prostor od onog koji ima, eli da uvea svoju mo ili da svojim umom pomeri granice svoje slobode. ivot je svetlost nad kojom stalno vreba mrak. Mrak nekad poklopi svetlost i tada kasablije polako ue da ne ale za onim to je prolo, to je i glavni motiv romana: ivot je neshvatljivo udo, jer se neprestano troi i osipa, a ipak traje i stoji vrsto kao most na Drini. Sudbina mosta vezuje se za viegradsku kasabu, kao to se i sudbina kasablija vezuje za most. Andri preko nekoliko likova opisuje susret sa smru. Kod nekih je smrt oblik osloboenja od nekih neprihvatljivih ogranienja koja oveku namee ivot. Alihodin ivot zavrava se kada je neunitiv i nepromenljiv most poruen. Njegov kraj je prirodan i tu se smrt opisuje kao krajnja granica i patnja od koje ne moemo pobei. Za razliku od njega, drugi likovi su imali nasilne krajeve: muenje Radisava, ubijanje nevinih, Jelisija i Mila, veanje Vaje Lianina. ovek se u ovom romanu susree i sa prirodom koja ima sudbinsku mo nad njim. Veliki povodanj, iako su kasablije oekivale poplavu, sve je iznenadio i da nije bilo konja Suljage Osmanagia, koji je bio u dosluhu sa prirodom, ne bi bilo spaeno nita, jer je on pre nego to se Drina potpuno izlila probudio sve kasablije. rtva prirodne volje bio je Kosta Baranac koji je najmanje vodio rauna o prirodnom zakonu, jer je eleo da proiri svoj ivotni prostor. U ovekov ivot se sudbinski mea i istorija, u obliku politike vlasti, koja u kritinim trenucima pokazuje svoju sudbinsku mo mrkog zida. Svoju mo vlast pokazuje za vreme Karaorevog ustanka, tokom austrijske vlasti i u Prvom svetskom ratu. Vlast je umeana u nasilne smrti likova. Ali, vlast se uvek poziva na neke vie ciljeve. Abidaga se poziva na Boga i naredbe velikog vezira, na oglasima koji su kaeni na kapiji vladar dodaje da je tako zakljueno na Veu naroda. Tragina sudbina mladog vojnika Feduna se ogleda u injenici da je naiao na gnev ugroene vlasti. Postoje i granice koje ovek sam sebi postavlja. To su moralne i kulturne norme, razliiti oblici i navike. U ivotu ovek ovakve granice stalno sam sebi postavlja. rtve tih normi u romanu su Fata i emsibeg. emsibeg jer nije mogao da se prilagodi novim vremenima, a Fata je bila rtva unutranjeg sukoba izmeu sopstvenih elja i oseaja dunosti i poslunosti prema ocu ije je reenje ona videla samo u sopstvenoj smrti.

Mo je kod Andria pokuaj ovekovog nasilja nad sudbinom, koje zavrava nasiljem nad samim sobom. Mo odvaja oveka od sveta i sebe tako to mu obeava veu slobodu. Da bi doao do moi ovek dolazi do iskuenja, uvek se kocka sa onim to ima i to mu je dato. Ovaj oblik Andri opisuje u poroku Milana Glasinanina, koji je, kao i veina monika, stranac u kasabi. Kockarska strast je kao neka opsena koja mami svojom nepoznatom, nadzemaljskom lepotom. Milan gubi, ali igra sve dok ne izgubi i duu. Isti sluaj je i sa Abidaginim pomonikom Pljevljakom. Pljevljak je na monitvo prisiljen, jer mu ona ne pripada, ni ne osea nikakvo iskuenje prema njoj. Kada je pronaao krivca i video ta ga je ekalo, on je kao opijen moi, bio presrean to je iv, toliko da u ludilu gubi duu. Mehmed-paa takoe ima sudbinu monika. Ali, u trenutku kada mu se no zarije u grudi nestaje sva mo koja je oko njega kruila. Veliko civilizacijsko iskuenje moi predstavlja austrijsko doba. Austrijanci menjaju celokupan oblik kasabe, mislei da imaju punu mo nad celom Bosnom. Ovo iskuenje se zavrava ratom. Lotika je takoe pala u iskuenje moi novac joj je postao opsesija. Ona ga uva, i svima pomae kada je potrebno, kako roacima tako i kasablijama. Sledei oblik moi je ovekovo uzdizanje nad ivotom, koji preko smrti vodi u slobodu. To je mo rtve, koju Andri predstavlja kao jedini oblik ljudske moi, koji vodi ka duhovnom uzvisivanju po cenu linog stradanja i propasti. Radisav se kocka sa svojim ivotom da bi spreio ono to se deavalo. U njegovom stradanju se javlja jedinstven oblik duhovne moi. Njegova patnja i stradanje se uzdiu iznad njega stvarajui mu herojski oreol muenika koji dobija tek kasnije, preko naroda. Mrki zid je granica koju ovek ne moe da pree. U prethodno navedenim vidovima Andri nam otkriva ovekovo iskuenje moi, kojim ovek pokuava da nasilnim putem doe do to vee slobode. Kao to je reeno, svaki oblik slobode se plaa veom ili manjom rtvom. Svojom vizijom ivota Andri je obuhvatio i vidove ovekovog postojanja koji dolaze iz njegovog utopijskog sna. Oblici slobode se pojavljuju u ovekovoj mati, bez volje za moi ili krenja prirodnih zakona, a za Andria mata je jedini prirodno dat prostor u kojoj ovek ima bezgraninu slobodu gde moe da oblikuje svet po svojoj volji. Slobodu mate kod orkana dok koraa ogradom mosta Andri prikazuje kao slobodu igre, koja oveku daje snagu. Isto tako, sa slobodom mate se sreemo u diskusijama mladih generacija na mostu. Drugaiji oblik su prie iz mate legende. Ali, ovaj oblik slobode nije vean, jer se pre ili kasnije mora suoiti sa stvarnou. Neke prie nisu legende, ali se uobliavaju matom tako to tokom prianja kasablije sebi daju slobodu da u njih dodaju neke elemente koje e ih malo

odvojiti od stvarnosti i teke istine koja ih je zatekla. Legende i prie se grade kao to se grade mostovi. Sloboda mate prerasta u graditeljsku slobodu.

Likovi Abidaga Abidag se prvi put pojavljuje kao krupan ovek, nezdravog crvenog lica i zelenih oiju, u bogatoj carigradskoj nonji, sa kratkom riom bradom i brkovima udno uzvijenim na maarski nain i tada se na skupu ispod Mejdana predstavio kao bezobziran, nemilosradan i strog preko mere ovek. Kada je dola i trea jesen, a narod (raja) i dalje kuluio na gradnji mosta, sa utiskom okrutnog Abidage da graevinski poslovi slabo napreduju, poeo je traiti krivce. Takav utisak su nosili i oni koji su iz dana u dan vukli kamen i ostali materijal po kii, ezi i snegu. I ukoliko su radovi slabije napredovali, teror Abidage bivao je sve vei. Pretnja, uvrede, bi i razni oblici muenja i izabljivanja postali su jedini oblici Abidaginog komuniciranja sa rajom koja je gradila most. Novac koji mu je vezir poverio za plaanje raje koja je sirova snaga, uzimao je za sebe, nedajui raji ni hleba ni dukata. Vezir je imao nameru da zidanjem svoje zadubine, narod zaradi, a ispostavilo se da je jedini koji je zaradio bio upravo Abidaga, to ga je na kraju kotalo glave. Zato ga Andri slika kao svirepog oveka i tiranina. Njegov bes brzo poraste, on postaje brutalan i beskrupulozan, bezduan i cinian. S nipodatavanjem gleda na ljudsku muku i stradanje. Nemilosrdno kanjava kuluare koristei se surovim sredstvima prinude. On je dvostruko oznaen strahom: pre svega, strahom kojim potivanja narod na poslunost, a potom intimno-psiholokim strahom da ne izgubi poverenje monijih od sebe. Njegova sudbina pokazuje da svako zlo razara samo sebe i da mora biti kanjeno. Radisav sa Unita Jedan od potlaenih koji e pokuati da se Abidaginom teroru suprostavi i stavi u odbranu ljudskog dostojanstva i afirmisati hajduko u sebi bio je Radisav sa Unita. Pripoveda o njemu e rei da je "onizak ovek mrka lica i nemirnih oiju, dobro pognut u pasu", da je iao "klatei glavom ramenima levo-desno, kao da seje brano". Bio je "malen , potuljen i uurban". On je doao na ideju da se pokrene pobuna i organizuje otpor protiv turske tiranije na gradilitu, i to tako to e se nou ruiti ono to je danju podignuto, naravno, uz priu da to ini vila brodarica. I poeo je da rui, a kad je uhvaen, iako tako mali i neugledan, sve je outao i svaku muku junaki izdrio i vrele verige preko grudnog koa, i otkidanje nokata usijanim

kletima, i nabijanje na kolac: "ovek je bio nabijen na kolac kao jagnje na raanj, samo to mu vrh nije izlazio kroz usta nego na lea i to nije jae ozledio ni utrobu ni srce ni plua". Tako nabijenog na kolac uspravili su ga, podigli visoko iznad glava okupljenog naroda i ostavili da polako umire. Bio je "izdignut za itava dva arina, uspravan, ispren(...), isturen u prostoru neprirodno ukoen i prav". Radisav, tako "prav i odvojen", isticao se na kocu i svima je u tim trenucima izgledao dalek i nedostian. On, do jue obian, neugledan i ni od koga zapaen i mnogo potovan, odjednom je postao centar tuih pogleda i znatielje, predmet divljenja, ali i nekog straha, simbol prkosa i otpora, ali i stranba opomena ta se sme, a ta ne. U takvom poloaju, nabij na kolac i visoko podignut iznad njihovih glava, bio je iznad svih njih jer se nekako "izdvojio i uzvisio" i vie "inije ni liio na ljudsko telo koje raste i raspada se koliko na visoko uzdignut, gvrd i neprolazan kip koji e tu ostati zauvek..." Tako je zapoeo njegov put u mitske visine, u priu i pamenja, u savremeno trajanje. On je sada onaj kome "ne moe vie niko nita"; on je onaj koji je sve druge nadvisio svojim podvinitvom i tako se "posvetio", a to je privilegija samo retkih i odabranih. Crni Arapin U etvrtom poglavlja romana je smrt mladog radnika, crnog Arapina. Na nerazumljiv nain, kako kae pisac, konopci su tokom izgradnje mosta popustili i kameni blok je pao tano gde treba, ali je usmrtio majstorovog pomonika crnog Arapina. On je prva rtva koja je ugraena u srednji stub mosta. Poto se to dogodilo "udnim sluajem", njegova se volja shvata kao volja viih sila koje trae rtvu da bi most postojao. Oko crnog Arapina se potom raspreda legenda; veruje se da u srednjem stubu, gde je poginuo, ima velika mrana dvorana u kojoj on ivi. Kome se on javi, mora da umre. Deca stalno zaviruju u taj mrani otvor "kao u ponor koji i strai i privlai." Legenda o crnom Arapinu snano je uzbuivala deju matu. Deca su vie verovala u tu legendu, u neto nestvarno i nevidljivo, nego u istinu da u Arapinovu "sobu" ulaze radnici preko drvenih skela. Fantastino tkanje legendi raspaljivalo je matu kasabalija i podsticalo njihovu potrebu za neobinoiu i udesima. Pretvaranje stvarnosti u legendu uvek je motivisano nekim nesvikadanjim dogaajem orkan

orkan, vanbrani sin viegradske ciganke i nekog vojnika Anadolca, po svom poreklu i ivo tu jedan je od ljudih sa dna kazablijskog ivota, od onih to "sede tako i piju, i pijui ekajui da im u svesti najposle plane ona arobna svetlost kojom pie obasljava onaj koji mu se potpuno predaju". On je jedan od onih kojih "ive od svirke, ale i rakije" i iji je "prvi ivot u noi" od onih koji "svirepi mogu da izvrgavaju podsmeku ili tuku bojaljivi da psuju, draljivi da daruju..." Od svi tih noobdija, orkan je najvie bio predmet zadirkivanja, neukusnih ala i podsmeha. Ukratko, bio je stvoren za razonodu kasablija koji se ni jednog trenutka nisu nosili na njegovu duu, niti se trudili da saznaju koliko je u njemu enja za lepotama ovoga sveta, ali istinite patnje to je usamljen i od drugih neprihvaen. Salko orkan je, kao i svaki ovek, imao svoje slabosti, a to je utopiljska ljubav prema vabici koju je jednom video u cirkusu dok je jednom igrala na ici. Ona je odavno otila iz kasabe, ali je ostalo seanje na njenu lepotu i batine dobijene zbog ljubaznosti u nju; ostala je orkanova enja za njenom pojavom, za skladnim pokretima i opojnom igrom na ici. orkan je postajao predmet zadirkivanja posebno kada bi popio koju rakiju. Prve tri godine je patio za vabicom, a onda je dola Paa, bela, edna jedinica "koja se previja kao dozrela loza preko avlijskog zida". Zadirkivanje je ilo i u drugom pravcu: da mu je otac neki bogati oficir iz Anadolije, te da mu je kao jednom nasledniku ostavio silno bogastvo koje eka na njega tamo u dalekoj Brusiji. Ovaj nesrean itragian kasablijski junak Ive Andia, informiran u odnosu na ostali kafanski svet, u trenutku pijanstva i unutranje ponesnosti, jedne februarske noi pred svitanje, praen podsmesima i omaloavanje pijanog sveta, popeo se na zaleenu i klizavu ogradu i poeo da hoda po njoj. Prvo je koraao bojaljivo, zatim ubrzano i na kraju neubuzdano, samouvereno. Bio je to sada ples nad ponorom, po ivici koja deli ivot i smrt. Njegovi pokreti, ritmiki ve ujednasavani i skladnijji, bili su u stvari oponaanje one igre vabice u cirkusu. Do tog trenutka niko i nita, orkan se "svojim opasnim poloajem (...) odjednom izdvojio i sada je kao neko dinovsko udovite visoko iznad njih". U svakodnevnom ivotu teak i trom, od jednom je "postao lak i vet". I ne samo "vet" nego i "uzvien, iznad svih". On u tom poloaju, ponosan svojom igrom i zanesen njome kao u nekom snu, vidi se kako ide na "daleko neostvarljivo putovanje o kome mu svake veeri mu mehani govore, sa grubim zadirkivanjem i podsmehom, i na koje je sad, evo, najposle krenuo". Svi koji su ga pratili, dotle hrabri i usvemu superiorniji od njega, od jednom su postali plaljivi, mali i zadivljeni orkanovom hrabrou dok je izvodio svoju ivotnu i smrtonusnu igru uz njihovo glasno: Aferim, orkane, pile od sokola! Aferim, gazio!

orka je bio prvi a takvi su vrlo retki koji "hoda onuda koda je zabranjeno i kuda niko ne ide". orkanov sluaj pokazuje da samo oni koji preu takav put mogu da raunaju na priu o sebi, samo takvi ulaze u legendu i postaju mit svakodnevnice i nadilkaze svoje vreme. Ali, sve je to trajalo dok je orkan bio na onoj visini koja ga je odvajala od drugih i inila velikim. Meutim silazak sa mosta na put, tvrdi neravan, samoubilano predstavljan povratak u svakodnevnicu, u staroj ve poznato; povratak u surovu i grubu stvarnost, bahatu i svenigirajuu. orkan je jedan od najtraginijih, ali i najpotenijih likova u romanu Ive Andria, koji posvedouje da je i u nepriznatim i "suvinim ljudima, ponekad, mnogo vie lepote i skrivenog smisla za lepotu, samo je treba zapaziti i vrednovati na prvi in". Fata Avdagina Ivo Andri ima tu mo stvaraoca da legende kazuje kao prie iz stvarnosti, a obine ljudske sudbine i prie iz ivota die na nivo nesvakidanjih i mitskih pria. Jedna od takvih pria koja od enske lepote stvara mit jeste i pria o Fati Avdaginoj, ija je sudbina deo istorije mosta. Fata je bila ker jedinica starog Avdage Osmanagia, uglednog trgovca koji je imao jo pet oenjenih sinova i najveu kuu u Veljem Lugu. Imao je veliku magazu i kasabu i veliki ugled. Fata je bila izuzetne lepote, o njoj su i pesme pevane. Kao i sve retke i neobine enske lepote, i ona je nekoliko godina bila "cilj svih elja i nedostini uzrok". Ali, u odnosu na druge, posedovala je i "vetinu govora" dodatnu lepotu, i nedostatka hrabrosti kod mnogih da se priblie toj lepoti ili da je neko zaite. U Fatu se zagledao Nailbeg iz Nezuka, drugog zaseoka, sin jedinac Mustajbega Hamzia. Skupio je hrabrost, i zaljubljen, dao joj do znanja da moe biti nevesta Mustajbega. Fata je smelo i nesmotreno, pred svima, izgovorila rei koje e biti fatalne po nju: - Hoe, kad Velji Lug u Nezuke sie! Bilo je to njeno ne; ono e je, kasnije, dovesti u sukob sa Avdaginim neporecivim da (Avdaga ju je, i ne pitajui je, obeao Mustajbegu za snahu). Fata, "lepa, ohola i mudra", nemajui snage da pokrene oevo da, prihvati udaju kao tuu volju, a ne svoj izbor. Ako bi prihvatila oevu odluku kao neopoziv in, morala bi u Nezuke; a to znai da bi "Velji Lug siao u Nezuke" i ona porekla sebe, svoju re, svoj ponos, i time pruila drugima povod za ogovaranje, izrugivanje i veliku sramotu sa kojom ne bi mogla iveti. Ipak, da bi udovoljila oevoj volji, ona se priprema za svadbu ("svadbeni vez"), iako zna da nikad nee stii u Nezuke. Ivo Andri majstorski i umetniki vrlo uspeno slika njene nemire i psiholoko ponaanje u toploj i zvezdanoj noi,

kada, opijena lepotom none atmosfere stoji pored prozora i u svim delovima svoga tela osea svoje fiziko postojanje, kada se u njoj razliva devojaka snaga i "dozrela lepota tela". U tim trenucima, oslonjena grudima na "drveni demir na prozoru", ona "osea kako ceo breuljak, sa svim to je na njemu, sa kuom, zgradama, njivama, die, toplo, duboko, jednomerno, i die se i sputa zajedno sa svetlim nebom i nonim pronstranstvom". U toj noi i u istoj situaciji Fata osea kao da je celo njeno bie intengrisano sa svetom i kosmikim pronstranstvom. Tada je ona daleko od dnevnih obaveza i briga, od oevog da i vlastitog ne. Verovatno i u takvoj jednoj noi, ako ne ba i tada, doneta je odluka da se sve mora zavriti na granici izmeu njenog ne i oevog da, tj. Izmeu Veljeg Luga i Nezuka tano tamo gde je most, odnosno na samom mostu. Njena misao "sve se ee zaustavlja na kapiji (...), ispod koje hui zelena, brza i duboka reka". I na dan svadbe, kad su svatovi prelazili preko uprije, ba na tom zamiljenom mestu, ona je potvrdila svoje ne skoila je u nabujalu Drinu. Lepota Fate Avdagine je mitska lepota ene, fatalna lepota na kakvu nailazimo u narodnim pesmama i predanjima koja, kad se uzdigne do "opasnih visina" postaje nedostina i kobna za druge, ali i samorazorna, uvek sa traginim ishodom. Lotika Jedan od najstudionije razvijenih likova u romanu Na Drini uprija svakako je Lotika. Po pregnuima i samoportvovanju koje je odlikuje mnogo podsea na junakinju gospa Nolu iz istoimene pripovetke Isidore Sekuli. Pre nego to e zapoeti slikati njen portret i karakter, Andri nam daje podatke o istorijskom i drutvenom trenutku u kome se ona javlja. Bile su to decenije austrougarske vladadavine (negde oko 1885. godine), kada je sve postojalo nekako sreno, bogatije i smirenije, kada se ilo "putem usavravanja i napredka". Hroniar kae: "Sve to je svirepo i grabeljivo u njoj (misli se na novu vlast, prim. ..), bilo je prekriveno dostojanstvom, sjajem i osvetalim formamam". Odjednom su se pojavili neki novi inovnici, neka tua imena, novi izrazi i nov stil odevanja; poele su drugaija ophoenja sve je postalo nekako "ire i zranije, raznovrsnije i bogatije". Otvaraju se radnje, kantine, pa i nov hotel jo jedan znak opteg prosperiteta ("stao je da krui novac u dotle nevienim koliinama"). Hotel je otvorio "Jevrejin Caler, koji je imao boleljivu enu i dve devojice". Meutim, dua toga hotela bila je njegova mlada svastika Lotika, po kojoj je hotel bio popularan i zbog koje je nazvan "Lotikin hotel". Tu se okupljao obian svet (u velikoj sali), ali i inovnici, oficiri i "bogatiji domai svet" (u maloj sali). U hotelu se "pilo i kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni

ragovori i svravali poslovi, i dobro jelo i isto spavalo". A nad svim tim bdema i o svemu tome brinula, na uenje svih, Lotika, a ne vlasnik Caler. Lotika je bila "strasita, puna, zagasitobole koe, crne kose i arkih oiju". Znala ja da govori "slatko, smelo, duhovito, otro, laskavo, umirue" sve u zavisnosti od situacije i sagovornika. Bavila se tim nezahvalnim i napornim poslom i bila stvorena za taj posao. O njoj kae i to da je bila "neumorna, veta, ena hladnih ula, brze pameti i mukog srca". Uz to, imala je tu vetinu ponaanja da se "igrala sa razularenim ljudima". Ona je "zaluivala", "varala", "uzimala", ali je "proskaje i bolesnike darivale", "pomagala posrnule bogate porodice, siroad i udovice". Sve u svemu, bila je "mudra ovena ena koja ne misli na sebe i koja, grabeljiva i nesebina, lepa i zavidljiva a edna i hladna, vodi jedan palanaki hotel..." Kao i gospa Nola, sve je radila i drala u svojim rukama: "...U asovima ukradene slobode, itala (je) berzanske izvetaje i prouavala prospekte, sreivala svoje raune, odgavarala na pisma banaka, donosila odluke, davala naloge, rasporeivala uloenim novac i slala nove ulole(...) Upravljala je sudbinom celog tuceta jevrejskih porodica, ulazila u njihove ivote do u najsitnije pojedinosti...Upuivala decu na kole ili zanate, slala bolesne na leenje". I u svemu tome ona je nalazila "svoje jedino pravo zadovoljstvo" i puni smisao svoga ivota, bez obzira na sve napore i satiranja njene energije, koja e je neminovno odvesti u klonue, umor i slom. A lotikin slom je doao posle tridesete godene intenzivnog rada i napora da hotel sauva, odri i mnoge usrei. Umor u njoj doao je u isto vreme kad i drutvene promene, kada su poele i osipanja mnogih vrednosti koje su bile dovedene do prosperiteta. Dola su "nova vremena i una navala novih ideja i nov nain ivota..." Bilo je to vreme "aneksione krize". Hotel je slabo radio, a ona je morala da se brine o Mini, starijoj sestri kerki, usedelici, zatim o njenom desetogodinjem umnom zaostaom i sakatom bratu; morala je da se nosi sa dugovima koji su bivali sve vei i sa propalim investicijama. Oni pak koje je pomagala nesebino otili su u svet i potonuli u vlastiti egoizam: bili su zaokupljeni svojim zaradama, poloajima, sitnim radostima ili tekuim problemima. Na nju vie niko nije ni mislio ili se, u krajnjem sluaju, sve zavravalo na pismu u pozdravima. Prva bombardovanja je zatiu u Viegradu, to je bio znak da Prvi svetski rat poinje i da nee zaobii ni kasubu Viegrad. Ona, sa ostatkom porodice (zet, nesposoban za bilo kakvu akciju, njegova starija ker, nepokretan sin), ostavlja hotel i prelazi na levu obalu, u neku naputenu tursku kuu, ekajui da se odatle nekako prebaci do Rogatice a zatim u Sarajevo. U tom ekanju doivljava nervni slom. Bio je to slom tela, ali i slom ivota ispunjenog ambicijama, neprekidnim radom, naporima i bdenjima. Ostavljena i zaboravljena od cvih, Lotika gubi bitku sa vremenom i ivotom.

Alihoda Postoje graditelji, ali i uvari velikih graevina. Graditelji su Mehmed-paa Sokolovi u svom romanu i veliki vezir Jusuf u pripoveci Most na epi, a od uvara Alihoda Mutevi. On je, kao i bog Vinu iz indijske mitologije, mitski simbol uvara. Mehmed-paa Sokolovi nestaje "ali se raa Alihoda, uvar stvorenog". On "ne gradi most, ali bdi nad njim", traje sa njim i umire sa njim. Kao lik, Alihoda javljka se jo u 9. glavi romana, u kojoj se govori o dolasku Austrije u Bosnu. Dat je kao "mlad ovek, iv, nasmejan i punokrvan", on je o svim stvarima uvek imao svoje miljenje. Vodio je duan koji mu je stao od oca. Od samog poetka se eksponira kao protivnik svega to je novo, ali i trezven; protiv je otpora Osmana Karamanlije jer bi takva oruana pobubana bila bezuspena ne moe onome ko je jak i silan. Osman nareuje da bude kanjen: na mostu da bude "prikovan desnim uhom za jednu drvenu gredu koja se nalazila na kapiji". Meutim, njega nije toliko muio fiziki bol koji je dolazio od povreenog uha koliko onaj unutranji "olovni bol u grudima koji je ljuti i tei nekako ikakav ljudski bol koji se moe zamisliti", a koji je stvarala "ona beda, iroka hartija vapskog proglasa" istaknuta na mostu. Ona je svojom belinom presekla most na polovinu "kao bezglasna eksplozija i da tu zjapi provalija" koju on osea kao vlastito polienje i poinje da je u sebi intenzivno nosi, sa bolnim utiskom da je most "odjednom poruen na sredini". Povremeno na obian jezik to bi trebalo da znai da su niti svakodnevnice ovim pokidane, da pravog i mirnog ivota vie nema i da zapoinje nova neizvesnost sa dolaskom novog. Alihoda se kao lik javlja i u 16. poglavlju, takoe kao protivnik svega to je novo i to, po svojoj prirodi, remeti staro i unitava deo steenih navika i lagodnosti ivljenja: "On je jedan od retkih varokih muslimana koji nije prihvatio nita od novina i promena koje su stranci doneli, ni u nonji, ni u shvatanjima, ni u govoru, ni u nainu trgovine i poslovanja", ostajui uvek svoj, trajno vezavi svoju sudbinu za most, kao da se toj potrebi da se bude uvek isti i stalan uio od trajanja samog mosta. Novo ga je zamaralo i odvodilo u ogorenje. Beao je od sveta i zatvarao se u duan, krio u skriveni sobiak za koju je govorio da je tabut. Tu se krio kao Diogen u svom buretu. Odatle je oslukivao "um ivota u ariji, konjski bat, viku prodavaa" i posmatrao ljude u hodu koji su za njega ve pokojni i "koji se jo nisu smirili". Kada je na tom mestu, on zaboravlja na svoje brige, ne zabrinjavajui svakodnevnicu i sve uase koji idu sa njo, usredsreen na misao o prolaznosti i nestalnosti svega to je ljudsko jer se stalno neto rui, obnavlja ili gradi. Roman se upravo zavrava smru Alihode "na uzbrdici koja vodi na Mejdan", tu je "izdisao u kratkim trzajima". A pre toga, vidimo ga u diogenovskoj

zatvorenosti i bekstvu od sveta, u njenom tabutu (sobiku), gde, pred smrt, osea "onu slast samoe, mira i zaborava koja od tesnog, mranog pranog sobika stvara nepregledne rajske vrtove sa zelenim obalama i nevidljivim vodama blagog uma". Ali ba u takom oputanju u snatrenju (matanju, sanjarenju), duan i sam most pogaaju prve granate koje su dakle do znanja da je zapoeo Prvi svetski rat, odnosno novo ruenje i satiranje svega to je lepo i to ini ukras ovoga sveta. Eksplozija je prekinula njegove misli, prekinula je i most: ostao je "bez jednog stuba, a izmeu dva grupo prelomljena luka zja praznina", prekinula je i njegov ivot koji se bio identifikovao sa trajanjem mosta, jer se to se dogaalo u Alihodinom ivotu i sve to je on bio u ivotu, bilo je vezano za most. Ali, pre svoga kraja, nije mogao da shvati i da se naudi kako je mogue da oni isti koji su upriju istili, doterivali je i odravali, sada rue "kao da je stena u planini a ne zadubina, hair i lepota". Pre nego to e umreti, ispunila ga je i misao, ohrabrujua, optimistika i spasonosna za svet i oveka: "...Ako se ovde rui, negde se gradi(...). Sve moe biti. Ali jedno ne moe: ne moe biti da e posve i zauvek nestati velikih i umnih i drutvenih ljudi koji e za bolju ljubav podizati trajne graevine, da bi zemlja bila lepa i ovek na njoj iveo lake i bolje..." Hteo je rei: svet ne moe i ne sme ostati bez graditelja velikih i vrednih graevina, ali i njihovih uvara, jer bi time presahla boanska ljubav i svet bi bio pretvoren u duhovnu pustinju. Eto malo svetlosti za svet koji satire postojee, ali i gardi novo. I nade u trajanje "ranjenog" mosta, u obnovu njegove lepote

Literatura

-

Ivo Andri Na Drini uprija Vladimir orovic - Istorija srpskog naroda www.wikipedia.org www.rastko.rs www.visegrad24.info www.ivoandric.org.yu www.osmanli700.gen.tr www.4dw.net aslav orevi,Mr Predrag Lui Knjievnost i srpski jezik

www.BesplatniSeminarskiRadovi.com