Načini povezivanja sa Internetom: Posredstvom dobavljaca Internet usluga svaki korisnik računara može da se poveže sa Internetom privremeno (komutiranom telefonskom vezom) ili stalno (nekomutiranom iznajmljenom ili sopstvenom linijom). Osnovni načini povezivanja sa Internetom su sledeći: 1. Dial-up pristup Internetu je najrasprostranjeniji način povezivanja na Internet, a predstavlja privremeno povezivanje ličnog računara na Internet putem modema i telefonske linije. 2. Stalan pristup Internetu Ako je potrebno da više ljudi koristi Internet u toku celog radnog vremena ili duže, onda se iznajmljuje linija za stalni pristup Internetu. Iznajmljena linija omogućava stalnu, 24-satnu vezu sa Internetom. Da bi ostvarili stalnu vezu sa Internetom, potrebno je iznajmiti dodatnu liniju u pošti, registrovati se kod dobavljača Internet usluga i instalirati dodatnu hardversku opremu. 3. Povezivanje sa Internetom semipermanentnom (polutrajnom) vezom: Ovaj način predstavlja izuzetno pouzdano direktno povezivanje sa dobavljačem Internet usluga. Veza se uspostavlja na naš zahtev ili zahtev dobavljača (u slučaju da neki korisnik želi da pristupi našoj Internet prezentaciji). Posle izvesnog perioda neaktivnosti, veza se automatski prekida. Semipermanentna veza ne omogućava stalnu vezu sa Internetom, ali prilikom zahteva za povezivanje skretnica (ruter) automatski uspostavlja vezu sa serverom tako da imamo utisak da smo neprekidno povezani sa Internetom. Za ostvarivanje ovog načina povezivanje potrebna nam je iznajmljena ISDN linija, ISDN priključak, adapter i ruter. Dobavljaču mesečno plaćamo utrošeno vreme na Internetu, a pošti fiksnu naknadu za priključak. Preko semipermanentne veze se ne može obavljati telefonski razgovor. 4. ISDN (Integrated Services Digital Network digitalna mreža sa integrisanim uslugama) omogućava da na postojećoj telefonskoj liniji istovremeno primamo glasovne i digitalne podatke, a sve mnogo brže nego kad radimo sa analognim modemima. Jedna ISDN linija je otprilike duplo skuplja od telefonske linije, ali obezbeđuje istovremeni prenos govora, podataka i video informacija, mogućnosti kao što je poziv na čekanje, preusmeravanje i prenošenje poziva i pristup Internetu brzinom od 128 Kb/s. Sve te prednosti moguće je ostvariti ne uvodeći dodatne telefonske linije. ISDN priključak deli klasičnu telefonsku liniju u tri digitalna kanala, od kojih se dva koriste za pre nos podataka, a treći za uspostavljanje poziva, prekidanje poziva, prenos kontrolnih signala itd. Svaki od dva kanala za prenos podataka može se koristiti zasebno, za prenos međusobno nezavisnih podataka. 5. Satelitska veza Način povezivanja na Internet koji jednim delom koristi specijalizovanu satelitsku mrežu, a drugim zemaljsku. Satelit se koristi da bi ubrzao prenos podataka sa Interneta prema korisniku, jer je to smer prenosa koji preovlađuje. Sadržaji Weba satelitski se šalju brzinom od 400 kb/s, sto je 7 puta brže od modema brzine 56 kb/s, a skoro 3 puta brže od ISDN veze 128 kb/s. Za koriscenje ove usluge potrebno je, uz običan telefonski modem, nabaviti i satelitski modem, satelitsku antenu i sav neophodan softver koji je potreban kao dodatak računaru sa telefonskim modemom. Korisnik ove usluge se povezuje na Internet običnim telefonskim modemom. Zahtev za prenosom odredenih podataka sa Interneta na svoj računar korisnik prosleduje svom dobavljaču, a dobavljač zahtev prosleduje dalje mrežnom operativnom centru. Mrežni operativni centar šalje tražene podatke na satelit, sa kojih sadržaji stižu na korisnikovu satelitsku antenu i satelitski modem brzinom 400 kb/s. Za ovakav način korišćenja Interneta na našim prostorima koristi se satelit

Astra, čija su četiri transpordera rezervisana za protok podataka. Postoji i mogućnost da se sadržaji sa Interneta automatski primaju preko satelita i bez telefonskog povezivanja. Usluge ove vrste zovu se Turbo WebCast i Turbo NewsCast. 6. Kablovski Internet Ovo je najnoviji način povezivanja na Internet koji na našim prostorima tek treba da zaživi u celosti. Prednosti kabla u odnosu na ostale načine prenosa informacija su velike: kroz kabal se mogu poslati velike količine podataka bez opasnosti od lošeg prijema, interferencije, a nove tehnologije omogućuju i dvosmemi prenos. Svi korisnici koji već imaju uveden kablovski distributivni sistem (kablovsku televiziju) imaju mogućnost i uvodenja kablovskog Interneta. Za korišćenje kablovskog Intemeta potrebno je PTT-u platiti troškove priključenja, nabaviti kablovski modem i plaćati redovnu mesečnu pretplatu. Kablovski modem se najčešće iznajmljuje od operatera kablovskog distributivnog sistema, a cena iznajmljivanja kablovskog modema uključena je u redovnu mesečnu pretplatu. 7. Bežični Internet Takode spada u najsavremenije načine povezivanja sa Internetom. Bežično povezivanje sa Internetom radi po mrežnom standardu IEEE 802.11b i za prenos podataka koristi radio frekvenciju od 2,4 MHz koja je po svetskim standardima slobodna za javni saobraćaj. Za korišćenje bežičnog Intemeta na udaljenostima do 300 metara potrebna je sobna antena i odgovarajuća kartica za računar. Na većim udaljenostima, računarskom sistemu je potrebno dodati spoljašnje antene sa pojačalom i spostvenim napajanjem, a kod većih sistema koriste se ruteri sa različitim mrežnim priključcima. Prednosti ovog načina rada su velike: oprema za bežično povezivanje ne zahteva održavanje, nema mesečne pretplate za iznajmljivanje linija, usluge se obračunavaju prema pristupnoj brzini ili po prosečnom mesečnom protoku, pa se bežično povezivanje sa Internetom nameće kao relativno jeftino rešenje. Nedostatak bežičnog Interneta je slaba pouzdanost i stabilnost veze, što je izazvano veoma visokim stepenom šuma na javnim frekvencijama i lošim vremenskim uslovima. Takođe, još uvek je mali broj dobavljača koji nude ovu uslugu.

Internet servisi Internet servisi predstavljaju različite vrste usluga koje Internet nudi svojim korisnicima. Osnovne usluge koje pruza Internet su: 1. Elektronska pošta (e-mail) 2. World Wide Web (WWW) 3. Diskusione grupe (Usenet Newsgroups) 4. Protokol za prenos datoteka (FTP-File Transfer Protocol) 5. Daljinsko prijavljivanje na drugi računar (Telnet) 6. Konverzacija u realnom vremenu (IRC-Internet Relay Chat) 7. Napredni servisi koji se ostvaruju kroz odgovarajuće aplikacije: Internet Phone, Video Conferencing, Internet Radio &1V i s1.

Elektronska pošta Elektronska pošta je najstarija i najčešće korišćena Internet usluga. Da bismo mogli da koristimo elektronsku pošta, moramo da imamo elektronsku adresu (e-mail address). Adresu dobijamo automatski, otvaranjem naloga kod dobavljača. Adresa elektronske pošte u načelu se pojavljujeu sledećem obliku: korisnik@lnternet_oznaka računara, gde je korisnik korisničko ime na računaru (username) Internet_oznakaračunara adresa servera na koji stize pošta.

Primer1. Dobavljac Internet usluga je EUnet, korisnicko ime je Marko. Elektronska adresa: marko@EUnet.yu

Kako uopste radi elektronska pošta? Zadavanjem komande za slanje pošte, pismo sa našeg računara šalje se na računar-server za pošta našeg dobavljača Internet usluga. Server dobavljača, na osnovu adrese primaoca, šalje pismo do adresiranog servera na kome primalac ima otvoren nalog i e-adresu. Kada je pismo preneto na taj server, kopija pisma na serveru našeg dobavljaša se briše, a preneto pismo ostaje na serveru primaoca sve dok primalac ne prenese pismo na svoj računar. Tada se briše i kopija pisma na serveru primaoca. Ovaj poštapak funkcioniše jer se otvaranjem naloga i elektronskom adresom automatski dobija i elektronsko poštansko sanduce (mailbox) na serveru dobavljača. Ovo sanduče je kod većine dobavljača veliko 2 - 10MB, što znači da je strogo odredeno koliko veliku poštu možemo da šaljemo i primamo. Pošta se na Internetu prenosi protokolom SMTP (Simple Mail Transport Protocol). Za skladistenje i čitanje pošte, koristi se protokol POP3 (Post Office Protocol). POP3 protokol je dobar za upotrebu i kada nismo na vezi, jer obezbeđuje mesto za čuvanje poruka koje su stigle u međuvremenu, kako bi korisnik mogao da ih preuzme kasnije kada se poveže na mrežu. Po preuzimanju se brišu sa servera. IMAP4 protokol (Internet Message Access Protocol - Protokol za slanje i primanje poruka preko Interneta) daje nam više mogućnosti za manipulisanje i organizovanje pristigle pošte: sami određujemo koje ćemo poruke preuzeti, koje arhivirati na serveru, odnosno kako ćemo organizovati poštansko sanduče. Da bismo koristili elektronsku poštu, neophodno je da imamo program koji omogućava slanje, primanje, prosleđivanje, snimanje i sortiranje poruka. Najpopularniji programi su Outlook Express, Pegasus Mail. Jedan broj korisnika Interneta koristi čitace Weba (Internet Explorer). Posebna mogućnost koja nam se nudi vezana za elektronsku pošta jeste besplatan e-mail (free-mail). To je najjednostavnija i definitivno najjeftinija opcija, jer je za njenu realizaciju potrebno samo da imamo pristup nekom računarskom sistemu koji je povezan na Internet i ima Web čitač, a uopšte ne moramo da otvaramo nalog za pristup Internetu kod dobavljača Internet usluga. Najpoznatije free-mail usluge mogu se koristiti na portalima MailCity, Microsoft Hotmail, Net@ddress, Yahoo!Mail, itd.

Diskusione grupe Diskusione grupe (Usenet Newsgroups) su elektronske oglasne table na kojima se razmenjuju javne poruke, odnosno elektronski članci. Broj diskusionih grupa (tzv. news grupe) se meri desetinama hiljada, a svaka grupa je konferencija ili forum na odredenu temu. Neke kategorije diskusionih grupa su:

compo* humanities. * misc. * (diskusije o računarima, hardveru i softveru) (diskusije o umetnosti) news. * ree. * sci.* soe.* talk. * (novosti o Usenetu: liste, administracija i obaveštenja)

(rekreacione teme: sport, zanati, hrana, diskusije o medijima, nauci i tehnologiji) (diskusije o specijalnim temama i kulturi, rasprave o raznim temama)

Ispod ovih primarnih osam kategorija postoji dalja podela diskusionih grupa i one se vrlo brižljivo kontrolišu od strane zajednice Useneta. Daleko najveća diskusiona gupa, koja ne spada ni u jednu primarnu kategoriju i nije pod strogom kontrolom, jeste grupa alt. * - diskusiona grupa sa alternativnim, pa čak i krajnje bizarnim temama. Svaki korisnik Interneta može se priključiti diskusiji na bilo koju temu. Korisnici News grupa pristupaju news serverima kroz koje šalju svoje poruke. Serveri međusobno razmenjuju članke, tako da članak poslat sa jednog server a za kratko vreme dolazi do velikog broja korisnika. Poželjno je pre aktivnog uključivanja u bilo koju diskusiju pročitati listu FAQ (Frequently Asked Questions), listu često postavljanih pitanja koju sastavljaju članovi diskusione grupe. Pretraživač specijalizovan za skladištenje i pretrazivanje Usenet konfereneija jeste Google Groups (ranije poznat kao DejaNews) čija je adresa www.groups.google.com. Preko Google Groupsa moguće je pregledati strukturu Usenet grupa, čitati članke, ali i poslati članak u neku diskusionu grupu. Arhiva Google Groupsa obuhvata na hiljade poruka od 1995. godine do danas. Čitači Weba mogu da čitaju i šalju poruke u diskusione grupe, ali postoje i namenski programi za to. Najpoznatiji su News, NewsWateher i ForteAgent.

FTP - File Transfer Protocol FTP ili protokol za prenos fajlova omogucava povezivanje sa serverima širom sveta (koji takođe koriste protokol FTP) i putem njih pristup najraznovrsnijim programima i informacijama. Koristeći FTP možemo da prenesemo fajlove sa našeg računara na server, ali se fajlovi češće preuzimaju nego što se šalju. Korišćenjem FTP-a možemo da dobijemo programe, elektronske knjige, slike, zvučne zapise i mnoge druge fajlove. FTP je jednostavan za korišćenje i svodi se na pritisak mišem na željeni fajl. Prilikom prenosa fajlova, često se koriste dva termina: download i upload. Download predstavlja prenos fajlova sa određenog mrežnog servera na naš računar, a upload proces prenosa fajlova sa našeg računara na određeni mrežni server. Neki programi koje je moguće preneti sa Inteneta su freeware, a neki shareware. Freeware softver je softver koji se može besplatno koristiti u nekomercijalne svrhe. Za komercijalne svrhe freeware softver je potrebno otkupiti. Shareware softver se može besplatno skinuti sa Interneta, ali se plaća registracija ako se nastavi njegovo korišćenje i posle probnog perioda.

Telnet Telnet je jedna od najstarijih aplikacija na Internetu i njeni koreni se protežu unazad sve do ranih sedamdesetih godina. Pomoću Telneta možemo da se prijavimo na neki udaljeni računar-server i da pristupamo informacijama kao da se nalazimo u istoj prostoriji u kojoj je i računar sa kojim uspostavljamo vezu.

IRC- Internet Relay Chat IRC, ili štafetno ćaskanje preko Interneta, jedan je od najpopularnijih servis a na Internetu. IRC protokol, koji je napisao Jarkko Oikarinen iz Finske, omogućava direktnu i interaktivnu komunikaciju korisnika Interneta. IRC predstavlja višekorisnički razgovor u kojem se sagovornici sastaju na kanalima (tzv. sobama) od kojih svaki pokriva određenu (ili sasvim neodređenu) oblast. IRC serveri i stotine različitih kanala postoje u svim krajevima sveta. Najpoznatiji softver za korišćenje IRC-a je mIRC. On omogućava ne samo razgovor izmedu korisnika, već i uzajamno slanje fajlova, informacije o stanju na mrezi i serveru, a podržava i rad na više kanala istovremeno.

Napredni servisi: Internetphone, Video Conferencing, Internet Radio & Tv... Jedna od atraktivnijih mogućnosti Interneta je komunikacija korisnika uživo, prenosom audio i video signala. Za audio komunikaciju neophodno je nabaviti računarski mikrofon, slušalice i zvučnu kartu koja podržava full duplex, tj. opciju primanja i slanja audio signala u isto vreme. Pozeljan je i što brži modem (bar 33600 bps) jer kvalitet veze raste proporcionalno brzini. Najpoznatiji programi koji podržavaju ovakav rad su MS Neet Meeting i InternetPhone. Video komunikacija (video conferencing) predstavlja razgovor uz pomoć mikrofona i web kamere, što znači da se sagovornici medusobno vide i čuju. Najrasprostranjeniji program za ovu svrhu je MS NetMeeting koji je sastavni deo web čitaca Internet Explorer. Za kvalitet veze važe svi uslovi kao i kod audio prenosa signala, gde brzina veze ima još veći značaj. Na kvalitet prenosa u velikoj meri utiče i osvetljenje prostorije, kvalitet standardnih telefonskih linija, kao i kvalitet web kamere. 1.3. World Wide Web World Wide Web, ili "svetom razapeta mreža", jedan je od najpopularnijih servisa koji pruža Internet. Na ideju World Wide Weba (skraceno: Weba) došlo se 1989. godine u CERN-u (evropskoj laboratoriji za fiziku atomskih čestica) u Ženevi. Grupa naučnika koju je predvodio Tim Berners-Lee htela je da napravi jedan distribuirani i hipertekstualni sistem za prenos podataka između članova grupe koji su se nalazili u različitim krajevima sveta. Distribuiranost označava da su podaci rasporedeni na više različitih mesta (računara), a hipertekstualni da se dodatne informacije o željenoj temi mogu dobiti jednostavnim izborom istaknutih mesta (klikom miša na istaknutu reč, frazu ili sliku). Krajem 1990. godine napravljen je prvi program za Web koji je mogao da prenese hipertekstualne dokumente, da bi 1995. godine Web doživeo pravu ekspanziju u svetu. Krstarenje (ili surfovanje) po Webu danas predstavlja jednu od najomiljenijih aktivnosti na Internetu. Precizno rečeno, World Wide Web predstavlja jedan multimedijalni servis, odnosno informacioni sistem koji se bazira na hipertekstu i predstavlja način prezentacije informacija u kome selektovana reč teksta omogućava proširenje teksta, odnosno služi kao povezivač (link) na neki drugi dokument. Tekst je moguće povezati sa grafičkim prezentacijama, slikama, animacijama, filmom, muzikom i govorom. Tehnički, Web se sastoji od međusobno povezanih dokumenata i objekata pohranjenih na Web serverima. Web čine bezbrojne lokacije na kojima se nalaze prezentacije i sadržaji koje su postavile firme, pojedinci, obrazovne ustanove, organizacije itd. Karakteristika Weba jeste hipertekst sa multimedijalnim sadržajima, a jezik kojim se opisuju dokumenti na Webu (uključuju i strukturno formatiranje i hiperlinkove) jeste HTML (Hyper Text Markup Language). Dokumenti snimljeni u HTML formatu imaju ekstenzije .html ili .htm i mogu se otvoriti svakim programom za obradu teksta. Hiperlink je deo dokumenta (obično je to podvučeni tekst ili slika) koji vodi do drugih dokumenata, drugih delova istog dokumenta ili do drugih odredišta na Webu. To su zapravo URL adrese ugrađene u dokument. Otvaranje drugog povezanog dokumenta ostvaruje se običnim klikom miša na hiperlink, odnosno odgovarajuću URL adresu. HTML dokument na Webu naziva se web strana (Web Page). Polazna web strana naziva se matična strana (Home Page). Web sajt (Site) je lokacija na Internetu koja se često nalazi na jednom ili više servera, a predstavlja skup međusobno povezanih web strana koje zajedno čine logičku celinu. Programi koji omogućavaju kretanje i prikazivanje sadržaja Weba zovu se čitaci (browsers). Najpoznatiji web čitači su Internet Explorer, Netscape, Opera, Mozilla, RapidBrowser itd.

Adresiranje no Webu URL (Uniform Resource Locator) adresa je standardni oblik adrese za bilo koji fajl, objekat ili resurs na Internetu. URL adresu možeda pročita bilo koji čitac Weba. URL adrese obično počinju oznakom http: / / , a završavaju ili sa znakom / koja prikazuje da treba otvoriti standardno izabran fajl u datom folderu, ili sa imenom HTML dokumenta na koji ukazuje adresa. Na primer: http : // www.altavista.digital.com/ http : // www.neic.usgs.gov/neis/eqlists/10maps_world.html Prvi deo URL adrese (skraćenica ispred dve tačke) označava način pristupa dokumentu i tu može da stoji: http Hyper Text Transfer Protocol - protokol za prenos informacija na Webu file, ftp File Transfer Protocol - protokol za prenos datoteka news Newsgroups - pristup diskusionim grupama telnet metod pristupa udaljenom računaru na takav način da naš računar postaje terminal na tom udaljenom računaru. Šta se nalazi iza dve tačke zavisi od načina pristupa, a u slučaju http pristupa, tu su dve kose crte koje ukazuju na direktorijum. Iza toga sledi www, skraćenica od World Wide Web, a nakon toga naziv računara ili html dokumenta, te ime domena. Domen je deo hijerarhije imenovanja u mreži. Svaki računar i dokument na Intemetu može biti identifikovan (i adresiran) preko imena domena koje se sintaksno predstavlja skupom imena koja su razdvojena tačkom. Primeri nekih adresa na Webu: www.politika.co.yu www.fest.org.yu www.kcs.ac.yu www.animal.discovery.com Prvi deo URL odrese (oznoke http://) se prilikom pisanja vrlo često izostovlja, jer web čitači mogu do prepoznaju o kokvom načinu pristupa se radi, dovoljno je napisati www.politiko.co.yu. Domeni mogu da budu sledeći: co, com poslovni ili komercijalni domen, označava poslovnu organizaciju ili komercijalnu instituciju, edu domen za obrazovne ustanove (skole, fakultete, koledže itd.), org domen za posebne organizacije, net dobavljači Internet usluga i firme koje se bave održavanjem mreže, gov vladine ustanove i institucije, mil vojne ustanove. Takode, postoje i državni domeni koji se pišu na kraju web adrese. Svaka država obavezno mora da ima svoju oznaku na Internetu, jedino se u slučaju adresa iz SAD oznaka zemlje ne navodi (npr. uk - Velika Britanija, ca - Kanada, de -Nemačka, it - Italija, yu - Srbija, ...) Organizacija koja upravlja sistemom imenovanja domena na Internetu je ICANN (Internet Corporation for Assigned Names and Numbers, www.icann.org). Novembra 2000. godine ICANN odobrio jos nekoliko novih domena: biz biznis info opsta upotreba name domen za pojedince pro domen za profesionalce museum muzeji coop poslovni kooperanti aero avio-industrija

LAN i WAN mreže Informaciona mreža je kombinacija dva ili više hosta koji su povezani pomoću linkova. Fizička mreža je hardver koji čini mrežu. Logička mreža je apstraktna organizacija koja pokriva celu ili deo jedne ili više fizičkih mreža. Internet mreža je najbolji primer efikasne logičke mreže. Interfejsi različitih programa prevode operacije logičke mreže u operacije fizičke mreže. Računarska mreža se sastoji od računara, kablova i ostalih uređaja kao što su svičevi i ruteri, koji čine infrastrukturu mreže. Neki od uređaja kao što su mrežne kartice služe kao veza između računara i mreže. Ruteri i svičevi služe za kontrolu mrežnog saobraćaja. Mogu da se koriste različite tehnologije za prenos podataka s jednog mesta na drugo: kablovima, radio talasima i mikrotalasni prenos. Veza između bilo koja dva računara, koji dele svoje resurse, može da se nazove računarskom mrežom. Postoje dve vrste računarskih mreža. To su LAN (Local Area Network) i WAN (World Area Network). LAN LAN mreža je skup računara koji su povezani u jednu mrežu na relativno malom prostoru, obično putem kablovske šeme. Ova mreža može da broji dva i više računara koji su povezani na određen način. Neki periferni uredaji, kao sto su stampači, modemi i slično, takođe se ubrajaju u ovu mrežu. LAN povezuje računare, radne stanice i servere da bi omogućio korisnicima da komuniciraju i dele resurse kao što su podaci na hard diskovima i štampači. LAN mreža je obično postavljena u kancelariji, kući ili poslovnoj organizaciji. Uređaji koji su povezani u LAN mogu da budu na istom spratu ili unutar iste zgrade. Pošto LAN mreža povezuje računare koji su na relativno malom rastojanju, problem povezivanja korporacijskih ispostava koje se nalaze na raznim geografskim lokacijama rešava se pomoću WAN mreža.

Slika 4.1

WAN WAN je mreža koja omogućuje da se premoste udaljenosti izmedu zgrada, gradova pa čak i država. WAN je LAN koji je povezan pomoću širokopojasnih mrežnih servisa telekomunikacionih mreža i obično koriste tehnologije kao što je standardna telefonska linija. WAN mreža predstavlja skup više povezanih LAN mreža, koje se nalaze na različitim geografskim lokacijama. Postoji više različitih tehnologija koje omogućavaju prenos podataka sa jednog mesta na drugo.

Slika 4.2

Pojam klijent i server Klijent Klijent je računarski sistem koji pristupa servisu na drugom računaru (serveru) preko neke vrste telekomunikacione mreže. Klijent-server model koristi se na Internetu, kao i u zatvorenim mrežama tzv. Intranetu (unutrašnja ili zatvorena mreža kojoj nije moguće pristupiti bez odgovarajuće dozvole). Koristeći internet protokole, korisnici se preko Interneta povezuju sa drugim rafunarima. Na primer, web pretraživači su klijentski programi koji se povezuju sa mrežnim serverima na Internetu koji im šalju instrukcije za učitavanje internet stranica. Veliki broj ljudi koristi e-mail klijente za razmenu i čitanje elektronske pošte. U poslednje vreme velike klijentske aplikacije prebacuju se na stranu servera sa ciljem da web pretraživač postane univerzalni klijent. Primeri su web mail, internet radio, internet televizija. Server Server je računarski sistem koji pruža usluge drugim računarskim sistemima - klijentima. Komunikacija između servera i klijenta odvija se preko računarske mreže. Naziv server najčešće se odnosi na ceo računarski sistem, ali se ponekada koristi i samo za hardver ili softver takvog sistema. Klijent i server zajedno obrazuju klijentserver mrežnu arhitekturu. Serverski hardver Server se sastoji od standardnih hardverskih komponenti koje se ugrađuju u obične desktop računare u slučaju da programi (aplikacije) koji se izvršavaju na serveru nisu složeni, odnosno, hardverski zahtevni. Serveri koji opslužuju složene i zahtevne programe zahtevaju specijalizovan hardver koji je optimizovan za upotrebu u serverima. Poseban hardver podrazumeva i hard diskove visokih performansi, prvenstveno brzine i pouzdanosti. Procesorska brzina nije od kljuene vainosti za servere posto se vedna servera bavi uzlazno/izlaznim (I/O - input/output) operacijama i ne koristi grafički korisnički interfejs (CUI - graphic user interface).

Serverski softver Osnovna razlika izmedu softvera za servere i desktop računare je u softveru. Operativni sistemi koji se koriste na serverima su specijalno dizajnirani za servere. Programi koji se koriste na serverima su posebno razvijani za serverske operativne sisteme i potrebe servera. Operativni sistemi servera Na serverima se najviše koriste Linux, Solaris i FreeBSD operativni sistemi koji su razvijeni po uzoru na operativni sistem Unix. Karakteristike operativnih sistema za servere su:

• . Nepostojanje razvijenog grafičkog interfejsa, • . Mogućnost rekonfigurisanja softvera i hardvera bez zaustavljanja sistema, • . Fleksibilnost mrežnog povezivanja, • . Bezbednost

Serverski programi Serverski programi rade u pozadini i ne očekuju ulazne podatke od korisnika niti ispisuje informacije na ekranu. Ovo je posledica toga što serveri komuniciraju samo sa klijent-računarima preko računarske mreže. Serveri na Internetu Skoro cela Internet struktura bazira se na klijent-server modelu. Milioni spojenih servera čine Internet i rade neprekidno opslužujući zahteve korisnika. Internet serveri pružaju usluge kao što su Web, e-mail, transfer podataka, chat i mnoge druge. Primeri servera

• . Mail server - Upravlja slanjem i primanjem elektronske pošte • . Instant messaging server - Omogucuje slanje i primanje poruka • . Web server - Omogueuje hostovanje web prezentacija kojima pristupate preko Interneta • . FTP server - Upravlja slanjem i preuzimanjem fajlova preko FTP protokola • . News server - Obezbeduje najnovije vesti iz velikog broja različitih izvora • . Game server - Hostuje razlicite igre koje može istovremeno da igra veliki broj igrača, • . Sound server, • . Peer-to-peer - Omogućuje deljenje velikog broja fajlova korisnicima širom sveta, • . Print server - Omogueuje svim klijentima u mreii da upravljaju poslovima stampanja.

Internet, Intranet i Extranet Intranet. Intranet je računarska mreža koja je ograničena na jednu organizaciju. Bez obzira na to, Intranet koristi TCP/IP protokole, HTTP, FTP i druge mrežne protokole i programe koji se obično koriste na Intemetu.

Slika4.3

Extranet Extranet je mreža koja je ograničena na jednu organizaciju, ali koja takode obično ima ograničene konekcije sa drugim mrežama i organizacijama od poverenja (na primer, klijentima kompanije može da se obezbedi pristup nekom delu intraneta i na taj način kreira extranet). Tehnički, extranet takode može da bude kategorizovan kao MAN, WAN ili druga vrsta mreže, mada, po definiciji, extranet ne možeda se sastoji od jednog LAN-a zato što extranet mora da ima barem jednu konekciju sa spoljasnjom mrežom. Intranet i extranet mogu, ali ne moraju, da imaju konekciju sa Internetom. Ako konekcija sa Internetom postoji, Intranet i Extranet su normalno zastićeni od pristupa sa Interneta koji nemaju odgovarajuće dozvole za pristup. Sam Internet nije osmišljen da bude deo intraneta ili extraneta, mada Internet možeda služi kao portal za pristup delovima extraneta. Internet Za razliku od intraneta i extraneta, Internet je globalna računarska mreža koja daleko prevazilazi okvire ne samo pojedinačnih organizacija, već i drzava. Sam pojam Internet znači mreža unutar mreže ili interkonekcija izmedu više računara. Strukturno postoje male mreže širom sveta koje se međusobno vezuju i time čine strukturu Interneta. Internet se sve više naziva globalnom mrežom informacija (velika internacionalno globalna baza podataka). Broj računara na Internetu se trenutno procenjuje na oko 150.000.000. Količina informacija koju ti serveri poseduju je ogromna i teško je proceniti i prikazati realno kolika je ona zaista.

Telefonska mreža u računarstvu Razvoj telekomunikacija Razvoj telekomunikacija u XX veku odvijao se tako sto je za svaki servis građena posebna infrastruktura. Tako je nastala (javna) mreža za telefonski servis, telegrafski servis i servis za prenos podataka. Komunikacija najvećm delom je išla preko bakarnih žica. Tako je do kraja 2001. godine u svetu bilo instalirano oko milijardu telefonskih linija. Uzimajući u obzir ogromna ulaganja u takvu lokalnu infrastrukturu i narasle potrebe korisnika za novim servisima (video na zahtev, video konferencije, rad od kuće, telemedicina, učenje na daljinu, interaktivne mrežne igre, onlajn radio i TV, mrežna kupovina), bilo je logično očekivati razvoj telekomunikacionih usluga u pravcu korišćenja postojeće infrastrukture. Prvi korak je bila ISDN tehnologija, ali se sredinom poslednje dekade XX veka, sa ekspanzijom Intemeta, javila potreba za nečim što bi omogućilo velike protoke podataka ka krajnjem korisniku usluge. Tome zahtevu je odgovorila nova xDSL tehnologija. Ona omogućava da se po postojećoj

infrastrukturi pruži krajnjem korisniku kako pristup fiksnoj telefonskoj mreži i uslugama koje ona pruža, tako i pristup Internetu sa velikim brzinama protoka (teoretski 8.192 Mbit/s). U tehnologiji DSL-a postoji nekoliko podvrsta, medutim, ona koja se danas najčešće koristi je takozvana asimetrična digitalna pretplatnička linija (ADSL-Asymetric Digital Subscriber Line). PSTN PSTN je svetska kolekcija medusobno povezanih, glasovno orijentisanih mreža javne telefonije, kako komercijalne tako i one čiji su vlasnici vlade. Danas je ona gotovo potpuno digitalizovana, osim zadnjeg linka od centralne (lokalne) telefonske kancelarije do korisnika. Poslednjih godina pojavljuju se digitalni servisi i za krajnje korisnike kao sto su DSL, ISDN, kablovski modem. Danas PSTN obuhvata kako fiksnu tako i mobilnu telefoniju.

Slika4.5 PSTN obezbeduje vea deo internetove infrastrukture za prenos podataka na velike daljine. Posto provajderi internet servisa plaćaju provajderima prenosa podataka na daljinu za pristup njihovoj infrastrukturi i dele resurse velikom broju korisnika kroz razmenu paketa, internet korisnici plaćaju za upotrebu njihovih sistema samo svom Internet provajderu (ISP). ISDN ISDN (Integrated Services Digital Network) je skup standarda za digitalni prenos glasa i podataka preko običnih telefonskih bakarnih zica, što rezultira boljim kvalitetom i većom brzinom nego što je dostupno sa PSTN sistemom. U video konferenciranju, ISDN obezbeđuje istovremeno prenos glasa, videa i teksta između desktop sistema za video konferenciranje pojedinaca i grupe.

Slika4.6

Elementi ISDN-a Pojam Integrated Services u ISDN-u se odnosi na moguenost da ISDN isporučuje minimum dve istovremene konekcije u bilo kojoj kombinaciji podataka, glasa, video i faksa preko jedne linije. Na liniju može da bude prikačeno više uređaja i da budu upotrebljeni po potrebi. To znači da ISDN linija može da se pobrine za sve komunikacione potrebe korisnika sa mnogo većom brzinom prenosa bez potrebe za kupovinom više analognih telefonskih linija. ISDN prenosi podatke digitalno, što za rezultat daje dobar kvalitet prenosa. Pojam Networkinija. ADSL ADSL (Asymetric Digital Subscriber Line) je asimetrična korisnička linija u smislu brzine prenosa podataka. To znači da se podaci brže prenose prilikom daunloda (ka korisniku), nego prilikom aplouda podataka od korisnika ka mreži. Prenos se vrši preko telefonske bakarne žice pretplatnika. Količina razmenjenih podataka za korisnike na mreži je asimetrična (video na zahtev, pristup Intemetu, multimedijalni pristup, kupovina od kuće itd.) gde mnogo više informacija korisnik "preuzima" sa mreže nego što ih "šalje". Telefonskim servisima se upravlja na nivou komutacionog čvora kao i sa ostalim "tradicionalnim" pretplatnicima.

Slika 4.7

Vrste podataka i načini prenosa podataka Podaci u računarima, podaci koje međusobno razmenjuju računari i podaci na Internetu se prenose u formi elektronskih signala. Postoje dve vrste elektronskih signala: analogni i digitalni. Slično tome, podaci takode mogu da budu analogni ili digitalni. Na osnovu toga, podaci i njihov prenos mogu da budu sledeći:

• Analogni podatak, analogni prenos - na primer, prenos glasovnih signala preko telef. linije. • Analogni podatak, digitalni prenos - na primer, prenos glasovnog signala digitalizovanog

pomoću PCM, delta modulacije ili adaptivne delta modulacije. • Digitalni podatak, analogni prenos - na primer komunikacija pomoću modema. • Digitalni podatak, digitalni prenos -vedna komunikacija danasnjice spada u ovu vrstu.

Režimi prenosa digitalnih podataka Oigitalni podaci mogu da se prenose na više načina:

• . Putem paralelne i serijske komunikacije • . Putem sinhronizovane, iso-sinhronizovane i asinhronizovane komunikacije • . Pomoću simplex, half-duplex i full-duplex komunikacije.