Narcisizam i tugovanje - Aleksandar Dimitrijević

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijević A. Narcizam i tugovanje

75

Istraživački rad

NARCIZAM I TUGOVANJE1

Aleksandar Dimitrijević

Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd

Apstrakt: Rad je posvećen konceptualnim, razvojnim i kliničkim razgraničenjima im-plicitno sadržanim u psihoanalitičkim shvatanjima narcizma i tugovanja. Ova shvatanja disku-tuju su u hronološkom rasponu od Frojdovih osnovnih radova na ove teme, preko Vinikotovih i Kohutovih načela, sve do savremenih relacionih i intersubjektivnih psihoanalitičkih teorija. Razlika između narcizma i tugovanja u ovom radu prati se na tri nivoa: 1) preko distinkcije između narcizma kao stanja stopljenosti s drugim koji predstavlja samo objekt želja i tugovanja kao stanja u kojem se priznaje da je drugi izdvojeni subjekt sa sopstvenom inici-jativom; posebno se ističu kliničke implikacije ove distinkcije, pre svega za transferna ispol-javanja u psihoterapijskom radu; 2) kroz razmatranje doživljaja subjektivnog vremena, gde je za osobe narcističke (ili pregenitalne, preedipalne) strukture tipično to da teško projektuju budućnost, odlažu zadovoljstvo i uviđaju razlike među generacijama, dok razvojno savršenije strukture pored kapaciteta za tugovanje pokazuju i kapacitet da vreme doživljavaju linearno, ne funkcionišu samo u “ovde i sada”, mogu da se suoče sa sopstvenom prolaznošću i smrtnošću; 3) putem poređenja reakcija na fenomen mentalne boli: tugovanje je njime de-finisano, a narcizam predstavlja jedan od načina na koji ga ljudi izbegavaju; povećanje ka-paciteta za podnošenje mentalne boli predstavlja jedan od pokazatelja razvojnog ili terapijskog napretka i stoji u osnovi kreativnih procesa.

Ključne reči: narcizam, tugovanje, intersubjektivnost, subjektivno vreme, mentalna bol

1 Tekst predstavlja rezultat rada na projektu “Psihološki problemi u kontekstu društvenih promena”, br. 149018 D, čiju realizaciju finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije.


76

Uvod Oba osnovna pojma iz naslova ovog rada po prvi put su izložena u

dva relativno kratka Frojdova teksta, njegovim poznatim uvođenjima u psi-hoanalizu pojmova narcizma, odnosno tugovanja i melanholije. Mada postoji mnogo razloga da verujemo da su pisani u razmaku od samo nekoliko me-seci, ovi tekstovi objavljeni su u razmaku od tri godine: prvi 1914 [1], pred sam početak Prvog svetskog rata, a drugi 1917 [2], u trenucima kada je rat harao i kada je Frojda već zahvatio i lični i antropološki pesimizam.

Koliko god, međutim, ovi tekstovi bili presudno važni, jedan napisan gotovo u isto vreme i objavljen “između” njih kao da predstavlja idealan sažetak i odličnu osnovu za dalje bavljenje temom. Mislim na Frojdov ne-uporedivo manje poznati tekst “O prolaznosti” [3], napisan po pozivu i ob-javljen 1915. u velikom zborniku “Geteova zemlja”, knjizi koja je trebalo da predstavlja deo proslave Geteove godišnjice i ukaže na to da je nemačka kultura suštinski vezana za njegov lik i delo, ali i da obodri naciju u ratu. Frojdov prilog ima otprilike hiljadu reči, vrlo je kratak i gotovo poetičan. Tekst govori o Frojdovoj šetnji, do koje po svemu sudeći nikada nije došlo, s mladim i već poznatim pesnikom i ćutljivom zajedničkom prijateljicom (de-taljan prikaz pretpostavke o tome da se zapravo radi o Rilkeu i Lu Salome može se naći u [4]; kvalitet te argumentacije diskutovao sam u drugom radu [5]. Tokom šetnje i razgovora Frojd sučeljava mišljenja s to dvoje ljudi, jer oni pate zbog prolaznosti svega lepog u prirodi i smatraju da prolaznost obesmišljava lepotu. Frojd je drugačijeg stanovišta i izgovara mnogo puta citiranu rečenicu po kojoj su prolazne stvari vredne upravo zbog toga što su retke. Kada bi trajale dugo, kada ne bi bile prolazne, njihova bi vrednosti za nas bila manja. Frojd zaključuje esej izvođenjem zaključaka o tome kako je problem njegovih sagovornika zapravo u nemogućnosti da tuguju za onim što prolazi, kako je užitak moguć samo ukoliko je moguće podneti svest o njegovoj prolaznosti.

Ovaj tekst implicitno sumira najvažnija pitanja o odnosu narcizma i tugovanja kojima se Frojd tada bavio: da li postoji više mogućih odnosa Ja-libida i objekt-libida; da li se oni razlikuju po kvalitetu; da li se isključuju? Frojdovo uverenje, ma koliko se mi danas od njega udaljavali kroz sasvim drugačije konceptualizacije narcizma i tugovanja, ispravno ukazuje na to da se radi o dva fundamentalno različita fenomena. Štaviše, razlika između njih je tolika da bi se moglo reći da oni određuju različite, u velikoj meri među-sobno isključive, razvojne periode, načine funkcionisanja ličnosti i psihopa-tološke obrasce. Da bih ilustrovao makar neke od tih razlika, prikazaću uticaj ovih fenomena na tri temeljne, gotovo egzistencijalne dileme:

1) Da li drugi ima sopstveni život? 2) Da li vreme teče? 3) Kako podneti mentalnu bol?


77

1. Da li drugi ima sopstveni život? Razlika između pojmova narcizam i tugovanje ogleda se – još od

Frojdovih uzgrednih napomena, preko klajnijanske teorije, Vinikotovog i Kohutovog dela, do savremenog psihoanalitičkog intersubjektivizma – u tome da li neka osoba može dozvoliti da onaj s kim je u interakciji bude doživljen kao samostalan. Jednu od suštinskih karakteristika narcizma pred-stavlja – gotovo potpuno u skladu s Kohutovim opisima pojma selfobjekt – stopljenost, nemogućnost da se uvede razlikovanje u odnosu na drugog s kim je neko u kontaktu, odnosno pokušaj da se druga osoba, potencijalni drugi subjekt, prevede u status objekta čija je funkcija samo u tome da ispunjava želje i potrebe osobe koja je u prolaznom ili trajnom narcističnom stanju. U razmatranju razvojnih aspekata, Kohut [6] smatra da “malo dete ... investira druge ljude narcističkim kateksama i zatim ih doživljava narcistički, tj. kao selfobjekte. Očekivana kontrola nad takvim (selfobjekt) drugima je zatim bliža koncepciji kontrole koji odrasli očekuje da ima nad svojim telom i umom nego koncepciji kontrole koju očekuje da može imati nad drugima”.

Konceptualno, Kohut [7] smatra da je “narcizam definisan prirodom i kvalitetom nagonskog pokretača, a ne ciljem nagonske investicije… tj. da li je u pitanju sam subjekt ili drugi ljudi”. Ovaj stav uvodi ideju o samostalnoj razvojnoj liniji narcizma, koja se, kako je Kohut mnogo puta isticao, ne završava pojavom objektne ljubavi, već teče sopstvenim, potpuno izdvojenim tokom. Značaj ove teorijske izmene ogleda se, pre svega, u tome što ona omogućava shvatanje da i druge osobe mogu biti doživljene narcistički (kao objekti stopljenosti, nediferenciranosti), odnosno uvođenje pojma selfobjekt i potpuno nove oblike terapijskog rada.

Tugovanje se, nasuprot tome, zasniva na doživljaju da smo celoviti, da je neko drugačiji i razdvojen od nas, te da ne možemo imati omnipotentnu kontrolu nad postupcima ili osećanjima te osobe. (Nasuprot Melani Klajn, koja smatra da je sposobnost da se podnese tugovanje preduslov pojave separiranosti, celovitosti, a kasnije i simbolizacije i mišljenja, to jest da je rani razvoj kretanje od sadizma ka depresiji [videti 8, str. 139], stav koji ovde iznosim zasniva se na idejama da, prvo, razvoj ovih fenomena nije linearan već isprepleten i međuzavistan, i drugo, da i pored toga subjektivnost prethodi afektivitetu i ne zavisi samo od njega.) Tugovanje, dakle, uključuje razdvojenost od druge osobe i može uključiti doživljaj da je druga osoba subjekt za sebe, da ima sopstveni izvor inicijative i može da funkcioniše u skladu sa svojim, od nas odvojenim, željama i potrebama. Ono, takođe, uključuje i žaljenje zbog separiranosti, patnju za izgubljenom stopljenošću koju smo pre toga mogli imati.

Psihoanaliza tvrdi da je osoba koja tuguje – ili koja je, kako često kažemo, sposobna da tuguje – na razvojno višem stadijumu funkcionisanja u odnosu na osobu koja oseća gotovo neodoljivu potrebu da zadovolji svoje narcističke težnje. U nekim teorijskim modelima ova dva doživljaja shvataju se kao produkti dva odvojena, ili čak međusobno isključujuća, razvojna sta-


78

dijuma, pri čemu prevazilaženje ovog prvog, narcističkog, omogućava ulazak u onaj drugi, koji odlikuje kapacitet za tugovanje. Ovo je posebno istaknuto u razumevanju pojma “pozicije” koji je uvela Melani Klajn [9], mada ona ni-kad nije dosledno izvela vezu između paranoidne pozicije i odnosa s parci-jalnim objektima, odnosno depresivne pozicije i odnosa s celovitim objek-tima [8, str. 274].

Ova razlika ima, naravno, i veliki klinički značaj i trebalo bi je uvek isticati u bar tri aspekta. Prvo, dijagnostički je veoma važno utvrditi na koji od dva načina neka osoba funkcioniše – ili kojem je sklonija – zbog velikog značaja koji opasnost od fragmentacije može imati za osobe koje funkcionišu po narcističkim ili graničnim obrascima [za detalje videti 6]. Drugo, razlika je važna i prognostički, gde, očekivano, pred osobama s narcističkom struk-turom potencijalno stoje dublji i veći problemi, kao i manja verovatnoća da će ti problemi biti konačno razrešeni, ili makar izvesnost da će u njihovo razrešavanje morati da budu uključeni mnogo veći napori. Treće, psiho-terapijski aspekt ove razlike možda je i najviše istraživan, pošto je transferni aspekt ovih fenomena zapravo bio prvi razlog da se njima uopšte bavimo. Mislim da se značajna svojstva narcističkih (Kohut bi rekao selfobjektnih) transfera koja ukazuju na razlike u ovom domenu mogu sumirati na sledeći način: a) separiranost – narcistički transferi podrazumevaju da je osobi teško, a pokatkad i nemoguće, da ne doživljava terapeuta kao deo sebe i kao os-novni agens sopstvene regulacije; b) celovitost – narcistički transferi podra-zumevaju teškoće ili nemogućnost da se osoba oseća celovito i da tako doživi drugog, pa je posao terapeuta vrlo često u tome da im pomaže da dostignu doživljaj kohezivnosti; c) odgovornost – klinički je sasvim očigledno da nar-cistički transferi uključuju mali ili gotovo nikakav doživljaj odgovornosti za ponašanje prema terapeutu (on je, po doživljaju ovih pacijenta, tu pre svega da bi zadovoljio njihove potrebe, pa oni svako izneveravanje ovih potreba doživljavaju kao duboku povredu), kao i da se osećaj odgovornosti može javiti uz osećanja tuge i krivice; d) destrukcija – u narcističkim transferima lako može da dođe do osećanja izrazitog besa prema terapeutu, pre svega nakon osujećenja potrebe za stapanjem, a ovakva stanja mogu biti hronična i postati jedan od glavnih obrazaca u terapiji [10]; osim toga, razlog za nespo-sobnost da se dosegne tugovanje može biti u kvalitetu i stepenu destruktiv-nosti s kojima neko nije u stanju da se suoči (za diskusiju paranoidnih od-brana od depresivne anksioznosti videti [8, str. 147].

Ovi fenomeni nalaze se i u centru najsavremenijih trendova u razvoju psihoanalitičke teorije: razmatranja uloge narcizma i kapaciteta za tugovanje u formiranju i funkcionisanju intersubjektivnosti [za detalje videti 11, 12]. Prvi pojam pomoću kojeg se intersubjektivnost definiše jeste “uzajamna regulacija”: u svakoj dijadi oba člana, verbalno ili neverbalno, utiču na po-našanje onog drugog. Te situacije odvijaju se manje ili više skladno, a značaj tog sklada je višestruk i odlično ga opisuju Vinikotov pojam “dovoljno dobro roditeljstvo” [13] i Kohutov pojam “optimalna frustracija” [14]. U svakoj


79

dijadi, međutim, dolazi do želje da se ponašanje drugog kontroliše u velikoj meri ili čak potpuno. Razvojno gledano, beba mora da nauči da se odrekne takvih pretenzija kad je majka u pitanju i da prestane da negoduje zato što majka ima svoj život. (Naravno, i majka mora da prihvati, podnese, pa čak i podstiče separaciju bebe, što se nekad odvija uz mnogo teškoća ili neus-pešno.) Ovo nas vodi drugom definišućem pojmu intersubjektivnosti – priznavanju. Po shvatanju najcitiranije autorke ove tradicije, Džesike Bendžamin (koje je u velikoj meri inspirisano Vinikotovim shvatanjem o “upotrebi” objekta - videti 15), u ovom tipu odnosa druga osoba se doživljava kao nezavisni izvor inicijative kojem se “dozvoljava” nepredvidl-jivost i od kojeg se očekuje priznanje sopstvene subjektivnosti [videti 16]. Ovaj momenat je izuzetno važan, pošto subjekt može da nastane samo u od-nosu s drugim subjektima i kroz njihovo priznanje. Drugi, dakle, može biti prihvaćen kao subjekt u meri u kojoj smo ’odtugovali’ to što smo ga izgubili kao objekt. Slika, međutim, ne može da ostane tako idilična. Intersubjektiv-nost nikad ne smenjuje objektne odnose u potpunosti, oni uvek postoje paralelno (isto važi i za doživljaj celovitosti i rasparčanosti sebe i objekata). Zbog toga nastaje paradoks koji je Bendžaminova [17] preuzela od Hegela. Naime, pored toga što nam je potreban kao subjekt koji priznaje našu subjek-tivnost, drugi nam je – uvek i istovremeno – potreban i kao neko koga možemo (da pokušamo) da potčinimo i stavimo u službu sopstvenog nar-cizma.

Razlika između narcizma i tugovanja ogleda se, dakle, pre svega u načinu na koji se uspostavljaju odnosi s drugima i izgrađuje refleksija o sopstvenoj celovitosti. U nastavku ću prikazati još dva aspekta te razlike, koji se mogu izdvojiti samo u svrhu preglednijeg izlaganja, a zapravo su neraskidivo povezani.

2. Da li vreme teče? Po Frojdovom određenju [18, str. 299], jedna od osnovnih odlika

nesvesnog jeste da za njega vreme ne postoji: “... Nesvesni mentalni procesi su ‘bezvremeni’. To pre svega znači da oni nisu vremenski uređeni, da ih vreme nikako ne menja i da ideja vremena ne može nikako da se primeni na njih” [videti takođe 19, 1]. Princip zadovoljstva, primarni proces, Ono – ne znaju za proticanje vremena, za odlaganje zadovoljstva, za razvojne promene. Oni im jedino mogu biti nametnuti i to kroz dugotrajan i strog proces socijalizacije.

Razvojni značaj koji usvajanje mogućnosti da se odlaže zadovoljstvo – a samim tim i mogućnosti da se na razvojno najprimitivniji način doživi razlika između sadašnjosti i budućnosti – ima za izgradnju strukture ličnosti, toliki je da je Frojd smatrao da je jedno preduslov za drugo, da struktura može da se gradi samo zahvaljujući tome što Ja putem poistovećenja vara Ono i krade mu energiju neophodnu za razvoj: “Ja pokušava simbol da učini


80

takvim da precizno predstavlja označitelja. Drugim rečima, poistovećenje omogućava sekundarnom procesu da zameni primarni proces” [20, str. 63].

U kliničkom radu, lako uočavamo suštinsku razliku u doživljaju vremena osoba koje povremeno ili stalno funkcionišu u narcističkom spektru, odnosno onih s razvojno složenijim sklopovima. Već je iz najjednostavnijih opisa očigledno da doživljaj vremena kao linearne kategorije i najranija dečja shvatanja budućnosti kao nečeg što izvesno dolazi i što može biti u određenoj vrsti uzročno-posledične veze s prošlošću i sadašnjošću predstavlja postig-nuće koje proističe ili teče paralelno s dosezanjem genitalnog načina funk-cionisanja. (Ovo svakako ne znači da je bilo koji od ova dva doživljaja uzrok onog drugog, kao ni da različiti aspekti kognitivnog i socijalnog razvoja nisu makar jednako važni za njihov razvoj.) I obratno, jednako se često govori o tome da osobe s pregenitalnim načinom funkcionisanja ne doživljavaju vreme kao linearnu kategoriju, retko mogu da se odvoje od sadašnjeg trenutka i neodložnog zadovoljenja želje ili potrebe (“hoću sad i hoću sve”), kao i da najčešće nemaju jasnu projekciju budućnosti ni toga kako bi mogli funkcionisati kroz nekoliko godina (“sutra ne postoji”).

Jednako često korišćeni izraz “preedipalno” postaje još jasniji ako Frojdu tako važnu Sofoklovu tragediju posmatramo kao da joj je u centru tema doživljaja vremena. Čini mi se da je opravdano postaviti pitanje šta bi drugo Sfingina zagonetka mogla da znači nego ukazivanje na linearnost vre-mena. Sama zagonetka dovoljno je jednostavna da se ni na koji način ne razlikuje od onih koje se često postavljaju deci mlađeg školskog uzrasta, pa je teško poverovati da je Sfinga uspela da pogubi toliko ljudi postavljajući tako nezahtevan zadatak. Pre bi se moglo reći da je sama situacija neka vrsta metafore za prelazak iz preedipalnog načina funkcionisanja (njega može da simbolizuje i to što je Sfinga biće sastavljeno od delova nekoliko različitih životinjskih vrsta, dakle upravo onakvo kakva, prema psihoanalitičkim tu-mačenjima, mehanizmi primarnog procesa stvaraju u svetu naše fantazije), ka onome koji danas nazivamo edipalnim, koji između ostalog odlikuje svest o razlici među generacijama, o tome da čovek prolazi kroz različite razvojne stadijume, od rođenja – kada hoda na četiri noge, preko zrelog doba – kada hoda na dve i starosti – kada se kreće uz pomoć štapa. (Ovakvo čitanje može biti dodatno potkrepljeno time što u svim generacijama ove porodice imena “hodaju”: Labdak, po kome cela porodica nosi ime, znači hromi, Laj - nespretni, a Edip – onaj s oteklim stopalima, ili, pak, onaj na dve noge, dvonožni – videti [21, str. 51-52.] Važna odlika ‘nepreobraženog’ narcizma kao svojevrsne nesposob-nosti da se tuguje, dakle, jeste i nemogućnost da se vreme doživi kao lin-earno i da se prizna da ono ima ishodište i završetak. Na jednom kraju te nesposobnosti nalazi se nemoćni bes pred činjenicom da je svet postojao pre bilo koga od nas, ali, još važnije, i da je pre začeća bilo koga od nas roditel-jski par postojao u stanju koje, kakvo god da je bilo, nas nije ni na koji način uključivalo. Na njenom drugom kraju leži neminovna činjenica da će jednom


81

u budućnosti svet postojati i bez nas: problem naše konačnosti i susreta sa smrću i sopstvenom prolaznošću, koja kod nekih ljudi izaziva tako visoku anksioznost da oni ni na koji način za nju ne mogu da se pripreme, da o njoj misle i govore. A između ove dve tačke nalaze se različite manifestacije ovog fenomena: neprihvatanje bolesti, propadljivosti, potrebe da se zatraži pomoć; “žal za mlados”, neprihvatanje slabljenja i starenja, promiskuitet kao narcistička odbrana, manična odbrana ili poricanje nesepariranosti; neprebo-livi rastanci, uverenja da ćemo s nekim zauvek biti bliski, mitologizovana verovanja da zaljubljenost zaustavlja vreme (ovim motivom detaljno se bavio Deni de Ružmon [22] kroz analizu mitova o Tristanu i Don Žuanu).

Doživljaj sopstvene prolaznost i vremenska ograničenost izazivaju u nama veliku uznemirenost, a neki autori će čak reći da je to najjača i osnovna uznemirenost svakog čoveka. Klasična filozofska analiza o čoveku kao biću-ka-smrti nalazi se u Hajdegerovoj knjizi “Bitak i vreme” [23, str. 268-304], a prevazilaženje ove anksioznosti Kohut je smatrao tako važnim da ga je uključio među glavne oblike preobražaja narcizma [24, str. 45-47].

Uprkos ustaljenim shvatanjima o tome da je ovo tema koja postaje posebno važna u drugoj polovini života, mislim da ovaj oblik anksioznosti nikada nije tako prisutan kao u periodu adolescencije i da čak predstavlja jednu od njenih ključnih odlika. Adolescencija je najvažnija i najburnija raz-vojna kriza (ili mi na nju obraćamo više pažnje nego na ostale), a naša ob-jašnjenja razloga za njenu dinamiku protežu se od uticaja fizioloških promena i buđenja polne zrelosti koje donosi pubertet, preko promena u obrascima socijalnih odnosa, pa sve do uticaja pojave formalnih operacija i apstraktnog mišljenja. Ovom prilikom želim da podsetim na značaj nekih koncepata koji potiču iz teorije Rodžera Gulda, a odnose se upravo na promene u doživljaju vremena u adolescentnom uzrastu (celi prikaz dajem na osnovu 25). Guld, na osnovu intervjua izvedenih s pet stotina ispitanika, opisuje kako u adolescenciji dolazi do pucanja “vanvremenske kapsule”. On smatra da pre toga dete živi u jednodimenzionalnom vremenu i da tek u ado-lescenciji počinje u punom smislu reči da uviđa da postoji budućnost, ne više kao potpuno apstraktna kategorija, već kao vremenska dimenzija koja obuhvata i samu osobu koja misli, pa otud zahteva da se prave planovi i ulažu napori da bi budućnost nekako bila osmišljena i da bi se čovek kretao ka onom mestu koje mu je važnije i poželjnije.

Zajedno sa ovim dolaze, naravno, i promene u doživljaju vremena koje su nemoguće pre pojave formalnih operacija, pa samim tim i pitanje odnosa vremena i večnosti, pojačano interesovanje za kategoriju večnosti, ili onoga što je van vremena, i kao posledica toga velika interesovanja za re-ligiozne i religijske sadržaje: “za svakog pravog intelektualca adolescencija predstavlja, u prvom redu, metafizičko doba čiju će opasnu zavodljivost po-tonja refleksija odraslog teško zaboravljati” [26, str. 66-67].

Ako se iz ovog ugla osvrnemo na standardne opise adolescentne psi-hologije i psihopatologije, lako vidimo zašto adolescenti najviše žele da iz-


82

begnu depresivna osećanja. Postaje nam jasno da specifičnost depresivnosti u adolescenciji leži u tome da se kognitivni kapacitet za mišljenje o prolaznosti i smrtnosti pojavljuje u isto vreme kad i emocionalni kapacitet da se te misli povežu sa sopstvenom egzistencijom, da se o njima govori i da one postanu neposrednije prisutne u doživljajima sopstvene ličnosti. Onda se u te doživljaje, naravno, ulivaju najranije anksioznosti: ne samo ponovna prorada ranih separacija [27] kao doživljaja utapanja identiteta u drugom ili necelovi-tosti bez drugog (ili, u adolescenciji, drugih), već i kao najranije anksioznosti raspadanja i proganjanja.

Narcizam, s druge strane, svakako može biti ostatak prethodnih raz-vojnih faza, ali je u psihodinamskom smislu mnogo važnije to da je on i neka vrsta poricanja i odbrane od novootkrivenog doživljaja sopstvene prolaznosti, iz koga, možda, kao što Frojd dokazuje u prvom tekstu na ovu temu [2, str. 252], proističe i doživljaj lične bezvrednosti koji je prisutan u depresivnim stanjima. U tom je smislu adolescentni narcizam u jednakoj meri odbrana od depresivnosti kao i manične odbrane: “mogu sve”, suštinski je povezano sa “zauvek ću moći sve” i “vreme me ni ne dotiče”.

Da se poslužim ilustracijom iz drugog Frojdu izuzetno važnog tragičkog dela. U verovatno najvažnijem solilokviju svetske književnosti pojavljuju se i najvažnija pitanja svake adolescencije, uprkos tome što na početku petog čina otkrivamo da Hamlet ima trideset godina (V.i.151-153 i 165-166 (Šekspira navodim prema “Riverside” izdanju); detalj je dovoljno iznenađujući da mu Bredli posvećuje posebnu napomenu – videti 28, str. 344-346). Centar čuvenog “to be or not to be” odlomka (III.i.56-90) svakako je u stihovima koji otkrivaju razloge za tu dilemu (inače se on ne bi razlik-ovao od bilo kojeg solilokvija iz prvog čina). Jedan od njih je u tome što je otkrivena izvesnost konačnosti i smrtnosti (odnosno, izuzetno jako empati-jski doživljena tuđa smrt). A zajedno s otkrićem da postoji “the undiscover’d country, from whose bourn no traveller returns” (“tajne zemlje, s čijih međa još nijedan putnik vratio se nije” (prevod navodim prema verziji Simić-Pandurović), dolazi i doživljaj sopstvene beznačajnosti. Par trenutaka ranije, Hamlet kaže da je naša egzistencija puko “klupko života” – “when we have shuffled off this mortal coil” (“kad života ovo klupče odmotamo”). I, ko-načno, Hamletova kasnija transformacija (označena i u navedenom pomin-janju uzrasta) odvija se kroz niz susreta sa smrću: njegovim slanjem školskih drugova da budu pogubljeni u Engleskoj (V.ii.43-46); neočekivanom prisust-vovanju pevanju u grobu (V.i.65-68, 75-78, 98-101); otkrićem Jorikove lo-banje (V.i.190); svešću o tome da su i Aleksandar i Cezar pretvoreni u ilovaču (V.i.210-224); tučom u otvorenom grobu (V.i.263-273).

Drugu stranu ovog procesa opisuje Kohutovo učenje o “tragičkom čoveku”. Kohut [29, str. 206 i dalje] smatra da je osnovna odlika tragičkog čoveka to što, u velikoj meri nezavisno od dejstva svojih nagonskih pokre-tača i osećanja, teži ispunjenju svojih najosnovnijih ambicija i ideala. Umesto da čitav život posveti usaglašavanju principa zadovoljstva i realnosti, on se


83

upušta u mnogo rizičniji poduhvat, u ispoljavanje onoga najunutrašnijeg u sebi, što vodi do neminovnog susreta sa pretećom prazninom smrti, koja ljude obično parališe i tera ih da ustuknu. Međutim, tragički heroj - svejedno da li potiče iz najvažnijih mitova istorije čovečanstva, iz književnosti, ili iz svakodnevice - upravo se i odlikuje time što “smrt nije kazna za njegovo delo, već, u suštini, deo ispunjenja”. Nasuprot potpunom urušavanju psihot-ične i neuspešnim trzajima neurotične osobe, tragički čovek uspeva da prihvati neminovnost smrti i doživi je kao deo razvoja svog selfa: “Pred Ko-hutom smrt se ukazala kao činjenica života. Kao paradoksalni faktor jedne potencijalno više kohezivnosti selfa. Smrt je, zapravo (...) poslednji organi-zator psihe... Pred licem smrti ogleda se čovekov život. Pred tim istim licem, pred licem smrti, gradi se (ili pada) svaka moguća teleologija selfa” [30; videti takođe 31]. Smrt je – odnosno, smrtnost je - najvažniji test sigurnosti afektivnih veza i mentalizacija: da li je moguće nositi u sebi toliko pouzdane predstave da možemo da podnesemo i doživljaj trenutka u kojem neće biti objekata, trenutak potpune samoće [videti i 32].

3. Kako podneti mentalnu bol? U jednoj knjizi intervjua, Julija Kristeva [33] govori o tome da je

svako pitanje, ma koliko intelektualno moglo biti formulisano, zapravo odraz boli. Dozvoliti drugom nezavisno postojanje – uvesti razlikovanje, separaciju, neizvesnu i nesaznatu drugost – znači, dakle, uvesti vreme, to jest sopstvenu konačnost, i uvesti bol. I o tome je u ovom tekstu sve vreme i reč: o bolnim iskustvima gubitka, pokušajima da se ona izbegnu i poreknu, zre-losti kao sposobnosti da se život podnosi i u njemu uživa uprkos tome što svaki njegov trenutak znači gubitak, slabljenje, približavanje smrti. Kao što je slučaj i s mnogim drugim mentalnim funkcijama, bol može biti jasno razvojno locirana. Naime, jasno je da se mentalna bol po-javljuje u tačno određenoj razvojnoj fazi. Ni frustriranost usled ograničenja ili neispunjenja želje, ni preplavljujuća strepnja usled nedovoljno izgrađene strukture ličnosti, ni osećanje krivice nisu bol. Sve i ako se mentalna bol veže za ono što se u klajnijanskom diskursu naziva depresivna pozicija, važno je da ne budemo zavedeni nazivom – bol depresivnosti ovde predstavlja posle-dicu pojave doživljaja da smo celoviti. Nije bol kad se bojimo da ćemo se raspasti ili kad nam je nešto uskraćeno, kao što bol nije ni osećanje krivice, mada svi ti doživljaji nalikuju boli. Bol je kad imamo doživljaj da smo ce-loviti, da između nas i takođe celovitih drugih postoji relativno čvrsta i postojana granica, te kad, samim tim, znamo ili naslućujemo da smo sami. Ne samo da se bol uvek javlja s celovitošću, nego se svaka celovitost javlja s bolom. Ti su fenomeni praktično nerazdvojivi. Terapijski rad nam to jasno pokazuje: svako napredovanje ka celovitosti mora biti plaćeno bolom; i obratno, što veća odvažnost u suočavanju s bolom, tim brže napredovanje ka celovitosti. Kao što, s druge strane, narcističke fenomene, iz ove perspektive, možemo definisati kao posledicu nesposobnosti da se podnosi bol. Za neke je


84

osobe tako sve – adikcije, fizička bol, nasilje, psihotična stanja – bolje od mentalne boli koju donosi separiranost. Kao što fizička bol ima svoju jasnu funkciju, ima je i mentalna. Ona nije, kao kod fizičke, u raspoznavanju ugrožavajućih stimulusa, već u tome što nas pokreće na jasnu akciju. Nošenje s bolom, Frojdov “rad tuge”, pred-stavlja osnovni podsticaj za rane oblike poistovećenja, koji po definiciji zahtevaju separiranost [za detalje videti 34]. Tek kad nešto izgubimo, kad nas nešto zaboli, pojavljuje se razlog da tražimo pomoć, a pošto sad prizna-jemo postojanje celovitog drugog (sveta, ne-Ja) imamo i gde da je tražimo. Tako struktura ličnosti nastaje kroz pokušaje da u sebi izgradimo ono što počinje da nam nedostaje, kroz poistovećenje s izgubljenim objektom, na temelju boli koju osećamo usled gubitka. Ovde se začinju naši selfovi. Dva osnovna sačinitelja naših identiteta – pamćenje i formiranje narativa – prois-tiču iz iskustava boli i poistovećenja. Prva pamćenja sebe kao izdvojene ce-line povezana su s naizmeničnošću pozitivnih i negativnih iskustava i zahte-vaju pouzdanu brigu koja se povremeno prekida. U slučaju bilo kojeg ek-strema, beba naprosto nema šta da upamti: ili nema “pukotina” koje bi omo-gućile prevođenje iskustva u koliko-toliko diskretne jedinice, ili je ambis tako dubok da mu se dno ne vidi. Međutim, upamćivanje sebe, fizičkih i so-cijalnih objekata kao celovitih i razdvojenih entiteta ne može se posmatrati kao da je naprosto proizvod kognitivnog razvoja ili uravnoteženog roditeljstva. Svaki narativ, pa i svaka svest o sebi, počiva na devijaciji [videti 35]: nemo-guće je ispričati priču osim kroz odstupanja od uobičajenog, kroz ukazivanje na retko, neočekivano, zabranjeno; nemoguće je upamtiti bilo šta osim kroz referiranje na različitost; nemoguće je steći iskustvo osim kroz bol. Tako i roditelji počinju bebi da pripisuju postojanje dispozicije za određeni tip rea-govanja pričajući njoj i o njoj u terminima istrajnih odstupanja od uobičajenog. Ova činjenica vodi nas do potencijalno razvojno najsavršenijeg (“najzdravijeg”) načina da se suočimo s bolom. Nije, naime, stvar samo u tome da je narativ moguć i potreban samo tamo gde ima bola, već je on u isto vreme i pokušaj da se bol integriše i učini podnošljivom. Nije psihološka suština kreativnosti u pokušaju da se prolaznost prevaziđe tako što se “ostavi nešto iza sebe” (ili u sublimaciji nagonskih impulsa, ili u reparaciji oštećenih objekata) koliko u potrebi da se traumatični rani gubitak uz pomoć talenta prihvati, proradi i ‘odtuguje’. Brojne savremene psihoanalitičke studije geni-jalno kreativnih umetnika pokazuju da su svi oni odrastali u porodicama koje su pretrpele gubitak, najčešće smrt deteta, neposredno pre njihovog rođenja, da su odrastali kao deca koja roditeljima predstavljaju zamenu za izgubljeno dete (engleski termin je “replacement child”) i u celom svom stvaralaštvu se vraćali na takve motive. Navešću samo nekoliko dobro istraženih primera. Jedan od starije braće Judžina O'Nila umro je nedugo pre no što se kasniji nobelovac rodio; lik kojim on u svojoj najutobiografskijoj drami predstavlja sebe nosi ime preminulog brata (o ovome sam detaljno pisao u drugom radu [36]; najbolju O'Nilovu biografiju napisao je psihoanalitičar - videti 37]. Gustav Maler


85

odrastao je u porodici s četrnaestoro dece od koje je više od polovine umrlo u detinjstvu, a jedan od njegove braće u zrelom dobu izvršio je samoubistvo; ciklus pesama Kindertotenlieder napisan je pre, a ne, kako se često pogrešno misli, posle smrti Malerove starije kćerke [38]. Rilkea je majka oblačila i vaspitavala kao devojčicu, pošto je pre no što se on rodio umrla njegova sestra Sofija [39]; ovaj motiv predstavlja važan deo romana Zapisi Maltea Lauridsa Brigea, koji se često smatra prvim modernim romanom svetske književnosti.

Bol stvaralaštva, vidimo iz ove analize, zapravo predstavlja bol po-kušaja da se završi tugovanje za nekom traumatično izgubljenom izuzetno važnom osobom, a psihoanaliza bi mogla da kaže da je umetnost autoanalitički rad. Postoji, međutim, i trend potpuno suprotan ovome. Speci-fično je za savremenu kulturu to što se ona zasniva na nesposobnosti da se tuguje i pokušajima da se tugovanje izbegne: tako naše doba odlikuju pan-demijske razmere narkomanije, tabletomanije, upotrebe energetskih napitaka, anestetika; odsustvo rituala vezanih za bolest i smrt; insistiranje da se komu-nikacija (putem mobilnih telefona ili interneta) mora uspostaviti bez od-laganja, ali ne i da ona uključuje empatiju, razumevanje ili razmenu osećanja i stavova; insistiranje na brzini razmene informacija, stavu “hoću sad i hoću sve”. Istraživanja pokazuju da visok procenat adolescenata kao osnovni životni cilj ima zabavu, lak posao koji donosi mnogo novca i neopterećenost problemima, kao i da oni ne žele da razmišljaju o svojoj budućnosti. Jedno istraživanje izvedeno na beogradskim gimnazijalcima i studentima, donelo je dva izuzetno važna rezultata: prvo, svega 3.5% ispitanika može da navede svoj životni san, ako je ovaj određen kao da je za njegovo ostvarivanje pot-rebno 4-5 godina, i spremno da se zarad njegovog ostvarenja nečega odre-kne; i drugo, praktično nema razlike između ispitanika uzrasta 18 i 22 godine [40]. Čini se kao da odrasta čitava jedna generacija koja ne poseduje ka-pacitete za formiranje projekcije budućnosti i odlaganje zadovoljstva.

Najzlokobniji rezultat takve situacije jeste svojevrsno odricanje od sopstvene subjektivnosti, pošto, kako Gadamer jasno pokazuje, “samo bol stvara unutrašnjost” [41, str. 75]. U brilijantnoj studiji “Bolest i kultura u postmodernom dobu”, Dejvid Moris [42] poredi savremene doživljaje i pris-tupe bolesti sa stanjem u Diznijevim parkovima na Floridi i u Francuskoj. Na ovim mestima, kako Moris objašnjava, nikada se niko nije razboleo, nije ostario, nikada niko ne umire, nikada se novi likovi ne rađaju, najveći broj likova nema roditelje, već samo ujake i ujne ili tetke i teče. Ovakvu sliku Moris prepoznaje u čitavoj Zapadnoj kulturi kojom vladaju modeli večne mladosti i vitkosti, doživljaj da je ne samo moguće, već i neophodno pobediti sve bolesti, vreme i bol. Ovakva strategija trebalo bi da nas dovede do doživljaja da ćemo uspeti da vreme zaustavimo u sadašnjosti, da onemogu-ćimo njegov protok i izbegnemo suočavanje s tim da postoje starenje, bol koji će doneti trenutak smrti, gubici voljenih osoba i naša sopstvena smrt. A ako se (ili kad se) od svega toga udaljimo, u namajedva da ostaje išta od živ-ota, išta što bismo mogli nazvati svojim.


86

NARCISSISM AND MOURNING

Aleksandar Dimitrijevic

Department of Psychology, Faculty of Philosophy in Belgrade

Abstract: This paper reviews conceptual, developmental, and clinical distinctions im-plicitly present in the psychoanalytic notions of narcissism and mourning. Those notions are discussed in the chronological range spanning from Freud’s basic papers on those topics, to Winnicott’s and Kohut’s principles, to contemporary relational and intersubjective psychoana-lytic theories. The text is organized so as to follow differences between narcissism and mourn-ing on three levels: 1) through distinction between narcissism as a state of merging with the other who represents merely an object of desire, and mourning as a state of recognition of the other as a separate subject with independent agency and initiative; 2) through studying the sense of subjective time, where persons with narcissistic (pregenital, preoedipal) structures typically have problems in projecting their own future, delaying gratification, and gaining in-sight into differences between generations, while developmentally more mature personality types, besides the capacity to mourn, show capacities to experience time as linear, to function outside “here and now,” and to face personal transience and mortality; 3) through comparison of reactions to phenomenon of mental pain: this experience defines mourning, whereas narcis-sism is one of the ways to evade it; furthermore, improvement in the capacity to bear mental pain is one of the indicators of developmental or clinical improvement and forms a basis for creative processes.

Key words: narcissism, mourning, intersubjectivity, subjective time, mental pain


87

References 1. Freud S. On Narcissism. An Introduction. Standard Edition

1914;67-103. 2. Freud S. Mourning and Melancholia. Standard Edition 1917;237-58. 3. Freud S. On Transience. Standard Edition 1915;14:303-07. 4. Von Unwerth, M. Freud’s Requiem. Mourning, Memory, and the

Invisible History of a Summer Walk, New York, Riverhead Books; 2005.

5. Dimitrijevic A. Freud's Requiem. Mourning, Memory, and the In-visible History of a Summer Walk by Matthew von Unwerth. American Imago 2006;63(4):513-19.

6. Kohut H. Četiri osnovna pojma psihologije selfa. U Psihoanaliza između krivice i tragizma, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; 1999;289-304.

7. Kohut H. The Analysis of the Self, Madison, CT, International Universities Press; 1971.

8. Hinshelwood RD. A Dictionary of Kleinian Thought, London, Free Association Books; 1989.

9. Kristeva J. Melanie Klein, New York, Columbia University Press; 2001.

10. Kohut H. Razmišljanja o narcizmu i narcističkom besu. U Psiho-analiza između krivice i tragizma, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; 1999;51-80.

11. Dimitrijević A. Psihoanalitička shvatanja (inter)subjektivnosti: koncepti mentalizacije i afektivnog vezivanja, U Hanak N, Dimitrijević A. (ur): Afektivno vezivanje. Teorija, istraživanja, psihoterapija, Beograd, FASPER; 2007;241-59.

12. Dimitrijević A. Istorijski koreni i konceptualni okviri relacione psihoanalize, U Erić Lj. (ur.) Psihodinamička psihijatrija, Beo-grad, Službeni glasnik, 2008, navesti strane str. ??? ??.

13. Winnicot DW. Ego Distortion in Terms of True and False Self. U The Maturational Process and the Facilitating Environment. Stud-ies in the Theory of Emotional Development, London – New York, Karnac; 1965;140-52.

14. Kohut H, Seitz F. Models and Theories in Psychoanalysis. U Orn-stein PH (ur.) The Search for the Self. Selected Writings of Heinz Kohut, 1950-1978, Vol. 1, International Universities Press, 337-74.

15. Winnicot DW. Use of Object and Relating through Identification. U Playing and Reality, Harmondsworth, Penguin Books, 1971;86-94.

16. Bendžamin Dž. Prva veza. U Mirić J, Dimitrijević A. (ur.) Afek-tivno vezivanje. Eksperimentalni i klinički pristupi, Beograd, Cen-tar za primenjenu psihologiju, 251-86. (god.)

17. Benjamin J. The Bonds of Love: Psychoanalysis, Feminism, & the Problem of Domination, New York, Pantheon; 1988.


88

18. Freud S. Beyond the Pleasure Principle. Standard Edition, 1920;1-63. 19. Freud S. The Unconscious. Standard Edition, 1915;159-203. 20. Hol K. i Lindzi G. Frojdova klasična psihoanalitička teorija. U

Teorije ličnosti, Beograd, Nolit, 1983;53-88. 21. Vernan ŽP. Hromi tiranin: Od Edipa do Perijandra. U Vernan ŽP i

Vidal-Nake P. Mit i tragedija u antičkoj Grčkoj, tom 2, Sremski Karlovci – Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1995;51-90.

22. De Ružmon D. Mitovi o ljubavi, Beograd, Književne novine; 1985.

23. Hajdegger M. Bitak i vrijeme, Zagreb, Naprijed; 1985. 24. Kohut H. Oblici i preobražaji narcizma. U Psihoanaliza između

krivice i tragizma, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sred-stva, 1999;27-49.

25. Vlajković J. Teorija i praksa mentalne higijene, Beograd, Društvo psihologa Srbije; 1990.

26. Inhelder B, Pijaže Ž. Mišljenje u adolescenata. U Intelekutalni razvoj deteta, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstavna sredstva, 1996;61-75.

27. Blos P. Adolescent Passage. Developmental Issues, New York, In-ternational University Press; 1979.

28. Bradley AC. Shakespearean Tragedy, The Macmillan Press, 1978. 29. Kohut H. O hrabrosti. U Psihoanaliza između krivice i tragizma,

Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999;171-206. 30. Jevremović P. Psihoanaliza između krivice i tragizma Hajnca Ko-

huta. U H. Kohut Psihoanaliza između krivice i tragizma. Beo-grad: Zavod za Udžbenike i Nastavna Sredstva, 1996;333-59.

31. Jevremović P. Duša i smrt. U Psihoanaliza i ontologija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1998;15-23.

32. Winnicott DW. The Capacity to Be Alone. U The Maturational Proc-ess and the Facilitating Environment. Studies in the Theory of Emo-tional Development, London – New York, Karnac, 1965;29-36.

33. Kristeva J. Interviews. Guberman RM (ur.), New York, Columbia University Press; 1996.

34. Dimitrijević A. Začeci razvoja selfa u najranijem razvoju: psi-hodinamski pristup. Magistarski rad. Odeljenje za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2003.

35. Mitchell DT. & Snyder SL. Narrative Prosthesis. Disability and the Dependencies of Discourse, Ann Arbor, MI, The University of Michigan Press; 2000.

36. Dimitrijevic A. Autobiographical writing as a form of psychother-apy: The case of Eugene O'Neill. Tekst izložen na koferenciji “Auto/Biography and Mediation”, Majnc, Nemačka, 26-29. 7. 2006.

37. Black SA, Eugene O’Neill. Beyond Mourning and Tragedy, New Haven, CT, Yale University Press; 1999.


89

38. Feder S. Gustav Mahler. A Life in Crisis, New Haven – London, Yale University Press; 2004.

39. Kleinbard D. The Beginning of Terror: A Psychological Study of Rainer Maria Rilke’s Life and Work, New York, New York Uni-versity Press; 1993.

40. Mladenović J. Vizija sopstvene budućnosti mladih i spremnost da se ona ostvari – koncept “sna” Danijela Levinsona. Diplomski rad, Odeljenje za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2007.

41. Gadamer HG. The Enigma of Health, Stanford, CA, Stanford University Press; 1996.

42. Moris D. Bolest i kultura u postmodernom dobu, Beograd, Clio; 2008.

__________________________

Doc. Dr Aleksandar DIMITRIJEVIĆ, Odeljenje za psihologiju, Filozof-ski fakultet, Beograd

Assoc. Prof. Aleksandar DIMITRIJEVIC, Ph.D., Department of Psy-chology, Faculty of Philosophy in Belgrade

E-mail: [email protected]

Documents

Narcisizam i tugovanje - Aleksandar Dimitrijević