NEBESKE TAJNE tom II Emanuel Svedenborg

Prevod

Risto Rundo

Napomena redaktora:

Izostavljeni brojevi ne postoji ni u originalu

KNJIGA POSTANJA

Poglavlje Deseto

O Pradrevnoj Crkvi, koja se nazivala Čovek, ili Adam.

1114. Anđeli i duhovi, ili ljudi posle smrti, kada Gospod dozvoli, mogu da sretnu

sve one koje poznaju iz ovoga sveta, ili o kojima su čuli – svakoga koga žele –

mogu ih videti kao prisutne i s njima razgovarati. Što je začuđujuće, oni su

prisutni u trenutku; tako da nije samo moguće razgovarati sa prijateljima, koji

obično nađu jedan drugoga, već i sa onima koje su poštovali i cenili. Božanskom

milošću Gospodovom meni je dopušteno da razgovaram ne samo s onima, koje

sam poznavao kada su živeli u telu, već i s onima koji su poznati iz Reči; a tako

isto i s onima iz Pradrevne Crkve, koja se nazivala 'Čovek' ili 'Adam', i sa nekima

iz sledećih crkava, da bih znao da su imenima u prvim poglavljima Knjige

Postanja označene crkve; isto tako da bih upoznao karakter ljudi u tim crkvama

u to vreme. Ono što sledi je izveštaj o onome što mi je dato da saznam o

Pradrevnim Crkvama.

1115. Oni koji su pripadali Pradrevnoj Crkvi, koja se nazivala Čovek, ili Adam,

bili su nebeski ljudi, koji su bili visoko iznad glave, i koji su tamo živeli zajedno u

najvećoj sreći. Rekoše da drugi retko dolaze k njima, a neki od njih ponekad,

kako se izraziše, i 'iz svemira', i da su oni visoko iznad ne zato što su blagorodni,

već zato da bi upravljali onima koji su tamo. (prim.prev. nije jasno nad kim oni

upravljaju, kad su tamo svi nebeskoga karaktera. Verovatno se misli na one koji

dolaze 'iz svemira' a koji su nebeski ljudi, a koji upravljaju onima tamo u

svemiru, koji nisu nebeski).

1116. Pokazana su mi obitavališta onih koji su pripadali drugom i trećem

potomstvu ove Pradrevne Crkve. Ona su veličanstvena, pružajući se u veliku

daljinu, razlikujući se po lepim bojama svetlo crvene i blave boje. Jer anđeli

imaju veličanstvene nastanbe, koje se ne mogu opisati, a koje često vidim.

Njihovim očima, one su stvarne toliko da ništa ne može biti stvarnije. Ali

poreklo ovakvog stvarnog izgleda biće pokazano, Božanskom milošću

Gospodovom, u onome što sledi. Oni žive, takoreći, u auri blistavo bisernog, a

ponekad i dijamantnog svetla. Jer u drugom svetu postoje divotne aure,

neizrecivih raznolikosti. Mnogo greše oni koji ne veruju da ovakve stvari tamo

postoje, i to takve koje niko ne može da zamisli. One su uistinu predstave

(reprezentativi) kakve su ponekad proroci videli; a ove (predstave) su tako

stvarne onima koji su u drugom životu, da njima stvari koje su na svetu

izgledaju relativno nestvarne.

1117. Oni žive u najjačoj svetlosti. Svetlo ovoga sveta jedva se može uporediti

sa svetlom u kojemu oni žive. To mi je svetlo pokazano svetlošću plamena, koji

kao da se spustio pred moje oči; oni koji su pripadali Pradrevnoj Crkvi, rekoše

da je kod njih takva svetlost, i da je još jača.

1118. Izvesnim uticajem (influksom), koji ne mogu opisati, pokazana mi je

priroda njihovoga govora kada su živeli na svetu. Njihov govor nije bio

artikulisan, kao glasovni govor u naše vreme, već je bio nečujan, izvođen ne

spoljašnjim već unutrašnjim disanjem. Bilo mi je dopušteno da osetim kakvo je

bilo njihovo unutrašnje disanje – da je teklo od pupka prema srcu, i tako preko

usana, bez glasova, i da nije ulazilo u uho i nije diralo ono što se naziva

bubnom opnom spoljašnjim putem, već nekim putem unutar usta, u stvari kroz

prolaz koji se sada naziva Eustahijeva cev. Pa mi je pokazano i to da su se

takvim govorom mogla punije izraziti osećanja uma i ideje misli, nego što se

može izraziti artikulisanim zvukovima, ili glasovnim rečima, koji se zvukovi

upravljaju disanjem, ali spoljašnjim. Jer nema ničega u reči što se ne upravlja

prema disanju. Ali kod njih je to bilo mnogo savršenije, zato što je bilo preko

unutrašnjeg disanja; koje je, budući unutrašnje, ujedno i savršenije i više se

slaže sa samim idejama misli. (prim.prev. 'ideje misil' su slike ili predstave, koje

misao stvara spontano). Pored toga, one (ideje misli) se izražavaju slabašnim

pokretima usana, i odgovarajućim promenama na licu; pošto su bili nebeski

ljudi, što god su mislili sijalo je iz njihovih lica i očiju, koji su se menjali u skladu

sa mislima. Oni nisu bili u stanju da licem izraze ništa drugo osim ono što su je

bilo u skladu njihovim mislima. Pretvorstvo (pretvaranje, simulacija) je za njih

bio čudovišan zločin.

1119. Bilo mi jde pokazano uživo kako se unutrašnje disanje drevnih ljudi

beščujno ulivalo u neku vrst spoljašnjeg a tako i unutrašnjega govora, koji je

opažao unutrašnji čovek drugoga čoveka (čoveka koji je slušao). Rekoše da se

ovo disanje kod njih menjalao u zavisnosti od stanja njihove ljubavi i vere u

Gospoda. Razlog da nije moglo biti drugačije, rekoše, je bio u tome što su oni

bili povezani s nebom; jer su disali s anđelima u čijem su društvu bili. Anđeli

imaju disanje koje je saobrazno unutrašnjem disanju; a to disanje se menja. Jer

kada im se dogodi nešto što je suprotno ljubavi i veri u Gospoda, njihovo

disanje se smanjuje; a kada su u sreći ljubavi i vere, njihovo disanje je slobodno

i puno. Nešto je slično i sa svakim čovekom, a to je u skladu njegovim telesnim

ljubavima i njegovim načelima. Kada se bilo šta njima suprostavlja, disanje je

otežano; a kada im nešto ide u prilog, disanje je slobodno i puno. Ali o disanju

anđela će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti reči kasnije.

1120. Tako isto mi je pokazano da je unutrašnje disanje ljudi Pradrevne crkve,

koje je teklo od pupka prema grudima, u toku vremena, to jest kod njihovoga

potomstva, bilo promenjeno, i da se povuklo prema leđima i prema abdomenu

(trbuhu), a to znači naizvan i nadole; tako da na kraju, kod poslednjeg

potomstva te crkve, koja je postojala neposredno pred potop, malošta je bilo

ostalo od toga disanja; i kada na kraju od toga disanja nije bilo ostalo ništa, oni

su se sami od sebe ugušili; ali tada je kod nekih od njih počelo spoljašnje

disanje, s artikulisanim govorom, a to je disanje bilo u skladu sa stanjem

njihove ljubavi i vere; na kraju, kada više nije bilo ljubavi i vere, već samo

obmane, unutrašnje disanje je prestalo; a sa njim i neposredna veza s

anđelima, i opažanje. (prim.prev. U vezi sa pradrevnim ljudima, Swedenborg na

drugim mestima govori o organskoj povezanosti pluća i srca, što je bilo

uslovljeno vezom osećanja i misli, koje je kod njih bilo potpuno: sledeća Crkva,

nazvana Nojevskom, imala je razum i volju, odnosno ljubav i veru, odeljene,

gde je razum upravljao voljom, pa su stoga pluća i srce bilo odvojeni kao što su i

kod sadašnjih ljudi. Dodajmo da se čovek, po Swedenborgu, razvijao postupno,

što je pretstavljeno 'danima stvaranja sveta', gde se duhovni čovek pojavljuje u

'šestom' a nebeski u 'sednom' danu.)

1121. Sinovi Pradrevne Crkve obavestili me o njihovom opažanju, da je njihovo

opažanje bilo kao kod anđela s kojima su bili povezani, jer je njihov unutrašnji

čovek, ili duh, preko unutrašnjeg disanja, bio povezan s nebom; i da ljubav

prema Gospodu i prema bližnjemu idu zajedno s ovim; jer čovek je povezan s

anđelima preko svog vlastitog života, koji se sastoji od ovakve ljubavi. Rekoše

da je zakon bio upisan u njima, jer su voleli Gospoda i bližnjega, i pošto je bilo

ovako, sve ono što je zakon propisivao, bilo je u skladu s njihovim opažanjem, a

sve što je zakon zabranjivao, protivilo se tome opažanju. Oni nisu sumnjali u to

da su svi zakoni, kako ljudski tako i Božanski, zasnovani na ljubavi prema

Gospodu i na milosrđu prema bližnjemu, to jest da se svi zakoni odnose na njih.

Isto tako oni veruju da oni koji danas žive u svetu, a koji vole Gospoda

bližnjega, da je zakon upisan u njih, i da su priznati svuda na zemlji, kao i u

nebu.

1122. Dalje, obavešten sam da su ljudi Pradrene Crkve imali predivne snove,

kao i viđenja, i da im je pokazivano njihovo značenje. Otuda njihove rajske

predstave, i mnoge druge stvari. Zboga toga njima spoljašnja čula, koja su

zemaljska i svetovna, nisu značila ništa, niti su imali osećali bilo kakvo uživanje

u njima, nego su samo opažali šta ovakva opažanja označavaju i petstavljaju;

stoga, kada su gledali zemaljske predmete, oni o njima nisu razmišljali, već

samo o onome šta su ti predmeti označavali i pretstavljhali, a što je bilo za njih

čisto zadovoljstvo; jer su to bile stvari kao one u nebu, preko kojih su videli

Samoga Gospoda.

1123. Razgovarao sam s onima iz trećeg pokolenja Pradrevne Crkve, koji su mi

rekli da su u njihovo vreme, kada su živeli na svetu, očekivali Gospoda, koji bi

spasio ljudski rod, i da je kod njih bila uzrečica da će ženino seme zgaziti

zmijinju glavu. Rekoše da je od toga vremena njihovo najveće uživanje u

njihovom životu bilo da stvaraju potomstvo, tako da je njihovo najveće uživanje

bilo u tome da vole svog bračnog druga radi potomstva, koje su uživanje

nazivali najprijatnijim uživanjem i najprijatnijim zadovoljstvom, dodajući da je

opažanje ovih uživanja dolazilo od uticaja iz neba, jer je Gospod trebao da se

rodi.

1124. Našli su se blizu mene neki od potomaka (Pradevne Crkve), koji su živeli

pre potopa, ne oni koji su nestali, već su neki koji su bili malo bolji. Prvo su

uticali blago i skoro neprimetno, ali bilo mi je dato da znam da su iznutra bili zli,

i da su iznutra delovali protivno ljubavi. Iz njih je dolazila sfera mirisa kao od

mrtvaca, tako da su duhovi, koji su se tu našli, pobegli. Oni su zamišljali da su

tako lukavi da su mogli da skriju od svakoga svoje misli. S njima sam razgovarao

o Gospodu, da li su ga ili nisu očekivali, kao što su Ga iščekivali njihovi očevi.

Rekoše da su oni zamišljali Gospoda kao starca, svetog, sa sivom bradom, i da

su oni po Njemu postajali sveti, i nosili brade; da je otuda brada bila poštovana

kod njihovoga potomstva. Dodali su da su i sada u stanju da ga obožavaju, ali

od sebe samih. Ali tada dođe jedan anđeo, čije prisustvo ovi nisu mogli podneti.

1125. Bilo mi je dopušteno da razgovaram i s onima koji su pripadali crkvi

nazvanoj 'Enos', koja se pominje u Knjizi Postanja IV.26. Njihov uticaj je bio

blag, a razgovor čedan. Rekoše da su živeli u uzajamnoj ljubavi, i da su činili

prijateljske usluge onima koji bi im došli. Ali je bilo očito da je njihova ljubav

prema bližnjemu u stvari bila prijateljstvo (prijateljska ljubav). (prim. prev.

Prijateljska ljubav je osnovna, odnosno prirodna ljubav, a to je kada se čini

dobro drugome i očekuje dobro od istoga; to je mnogo manje duhovno dobro

nego pravo duhovno dobro, koje je ljubav bez očekivanja uzvrata.)

1126. Pokazana mi je uzana soba, čija su vrata bila otvorena, i video se visok

čovek, obučen u belo, blistavo belo. Pitao sam se ko je to, i bi mi rečeno da

čovek ovučen u belo pretstavlja one koji su nazvani 'Noje', a koji su bili prvi u

Drevnoj Crkvi, a to je bila crkva posle potopa; i da su ovako pretstavljeni jer da

ih je bilo malo.

1127. A bilo mi je dopušteno da razgovaram i s onima iz Drevne Crkve, ili crkve

polsle potopa, koji su nazvani 'Sem'. Oni su uticali blago preko glave u prsa

(grudi), prema srcu, ali ne i u srce. A kakvi su, moglo se znati po njihovom

uticaju.

1128. Pokazao se neki (duh) pokriven velom kao oblakom, oko čijeg lica je bilo

mnogo zvezda lutalica, koje označavaju obmane (neistine). Rečeno mi bi da su

takvi bili oni iz postomstva Drevne Crkve, koji su nestali, a osobito oni koji su

ustanovili žrtvovanja i rezane likove.

1129. O prepotopcima koji su nestali, biće reči na kraju ovoga poglavlja.

POGLAVLJE X.

1. A ovo su plemena sinova Nojevijeh, Sema, Hama i Jafeta, kojima se rodiše

sinovi poslije potopa.

2. Sinovi Jafetovi: Gamer i Magog i Madaj i Jovan i Tovel i Meseh i Tiras.

3. A sinovi Gamerovi: Ashanas i Rifit i Togarma.

4. A sinovi Jovanovi: Elisa i Tarsis, Kitim i Dodanim.

5. Od njih se razdijeliše ostrva narodna (naroda) na zemljama svojim, svako po

jeziku svojemu i po porodicama svojim, u narodima svojim.

6. A sinovi Hamovi: Hus i Mesrain, Fud i Hanan.

7. A sinovi Husovi: Sava i Evila i Savata i Regma i Savataka.

A sinovi Rigmini: Sava i Danan.

8. Hus rodi i Nevroda; a on prvi bi silan na zemlji,

9. Bješe dobar lovac pred Jehovom; za to se kaže: dobar lovac pred Jehovom

kao Nevrod.

10. A početak carstvu njegovu bješe Vavilon i Oreh i Arhad i Halani u zemlji

Senaru.

11. Iz te zemlje izađe Asur, i sazida Niniveju i Rovot grad i Halah,

12. I Dasom između Niniveje i Halaha; to je grad velik.

13. A Mesrain rodi Ludeje i Enemeje i Neftaleja,

14. I Patroseje i Hasmeje, odakle izađoše Filisteji i Gaftoreji.

15. I Hanan rodi Sidona, prvenca svojega, i Heta,

16. i Jevuseja i Amoreja i Gergeseja,

17. U Eveja i Arukeja i Aseneja,

18. Aradeja i Samareja i Amateja. A poslije se rasijaše plemena Hananejska.

19. I bjehu međe Hananejske od Sidona idući na Gerar pa do hjGaze, i idući na

Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Dasa.

20. To su sinovi Hamovi po porodicama svojim i po jezicima svojim, u zemljama

svojim i u narodima svojim.

21. I Semu rodiše se sinovi, najstarijem bratu Jefetovu, ocu svijen sinova

Everovijevih.

22. Sinovi Semovi bjehu: Elam i Asur i Arfaksad i Lud i Aram.

23. A sinovi Aramovi: Uz i Ul i Gater i Mas.

24 .A Arfaksad rodi Salu, a Sala rodi Evera.

25. A Everu se rodiše dva sina: jednm bješe ime Falek, jer se u njegovo vrijeme

razdijeli zemlja, a bratu njegovu ime Jektan.

26. A Jektan rodi Elmodada i Saleta i Sarmota i Jaraha,

27. I Odora i Evilu i Deklu, i

28. I Evala i Avimaila i Savu,

29. I Ufira i Evilu i Jovana,

30. I življahu od Mase, kako se ide na Safir do gora istočnijeh.

31. I to su sinovi Semovi po porodicama svojim i po jezicima svojim, u zemljama

svojim i u narodima svojim.

32. To su porodice sinova Nojevijeh po plemenima svojim, u narodima svojim; i

od njih se razdijeliše narodi po zemlji poslije potopa.

SADRŽAJ

1130. Predmet o kome se govori u celom ovom poglavlju je Drevna Crkva, i

njeno širenje (stih 1).

1131. 'Sinovi Jafetovi' su oni kod kojih je bogoštovanje izvanjsko (stih 2). Oni

kod kojih je bogoštovanje još udaljenije od unutrašnjeg (bogoštovanja) su

'sinovi Gomera i Jovana' (stihovi 3,4). A oni čije je bogoštovanje bilo još

udaljenije od unutrašnjeg, su 'ostrva naroda' (stih 5).

1132. 'Sinovi Hamovi' su oni koji su držali do znanja, činjenica i obreda (stih 6).

A oni koji su držali do duhovnih stvari su ' sinovi Husa' : a oni koji su imali znanja

o nebeskim stvarima su 'sinovi Regmini (sinovi Rame) (stih 7).

1133. 'Nimrod' su oni kod kojih je postojalo spoljašnje bogoštovanje u kojemu

je iznutra bili zlo i obmana (stihovi 8,9). Zla u takvom bogoštovanju (stih 10).

Obmane u njemu (stih 11,12).

1134. O onima koji oblikuju za sebe nove vrste bogoštovanja iz doslovnog

značenja (Reči) umovanjem (stihovi 13,14); o onima koji upoznaju verska

znanja samo preko doslovnog značenja pojedinih reči (stih 14).

1135. O izvanjskom bogoštovanja bez unutrašnjega, koje je 'Hanan', i o

ograncima toga bogoštovanja (stihovi 15 do 18); i o njihovim širenjima (stihovi

19,20).

1136. O unutrašnjem bogoštovanju, koje je Sem, i o njegovom trajanju sve do

druge Drevne Crkve (stih 21). O unutrašnjem bogoštovanju i njegovim

ograncima, koji potiču od ljubavi prema bližnjem, i koji su izdanci mudrosti,

inteligencije, i znanja, kao i dubljih znanja, koja se označavaju 'narodima'

(stihovi 22 do 24).

1137. O izvesnoj crkvi koja se pojavila u Siriji, a koju je ustanovio Ever, koja se

zvala druga Drevna Crkva, čije se unutrašnje bogoštovanje nazivalo 'Felek', a

spoljašnje 'Jaktan' (stih 25). Njeni obredi su 'narodi', čija su imena data u

stihovima 26 do 29. Prostiranje ove crkve (stih 30).

1138. Da su postojale različite vrste bogoštovanja u Drevnoj Crkvi, u skladu s

genijem (unutrašnjim karakterom) svakog pojedinog naroda (stihovi 31, 32).

UNUTRAŠNJI SMISAO

1139. Već je bilo rečeno da u Reči postoje četiri stila. PRVI, u Pradrevnoj Crkvi,

od prvog poglavnja Knjige Postanja do ovoga poglavlja. DRUGI je istorijski stil,

kao što je u sledećim Mojsijevim knjigama, kao i u ostalim istoirijskim knjigama.

TREĆI je proročki stil. ČETVRTI je između proročkog stila i običnoga govora. O

ovim stilovima pogledaj br. 66.

1140. Pradrevni stil je u ovome poglavlju i u sledećem sve do Evera; međutim,

ovde je jedan stil koji je između izmišljene istorije i istinske istorije. Jer se

Nojem i njegovim sinovima Semom, Hamolm, i Jafetom označava samo Drevna

crkva s obzirom na njeno bogoštovanje – naime, Semom je označeno

unutrašnje bogoštovanje; 'Jafetom' saobrazno spoljašnje bogoštovanje; a

'Hamom' izopačeno unutrašnje bogoštovanje; 'Hananom' spoljašnje odvojeno

od unutrašnjeg bogoštovanja. Ove osobe nisu nikada postojale; već su

postojale vrste bogoštovanja koje su ovako nazvane, jer se sve druge vrste

(bogoštovanja), sa svim pojedinostima, mogu svesti na ove kao na osnovne.

'Noje' označava Drevnu Crkvu uopšte, kao roditeljku, koja obuhvata sve. Ali se

pod imenima u ovome poglavljau, s izuzetkom Evera i njegovog potomstva,

misli se na mnogo naroda; jer je bilo mnogo naroda koji su sačinjavali Drevnu

Crkvu; koja se širila nadaleko oko Hananske zemlje.

1141. Svi oni koji se nazivaju 'sinovi Jafetovi' bili su u bogoštovlju, koje je bilo

spoljašnje, ali koje je bilo saobrazno unutrašnjem, a to znači da su živeli u

prostodušnosti, u prijateljstvu, i uzajamnoj ljubavi. Njima nisu bili poznati nauci

(doktrine), već samo obredi. Oni koji se nazivaju 'sinovima Hamovim' imali su

bogoštovanje koje je bilo izopačeno unutrašnje bogoštovanje. A oni koji su

nazvani ' sinovima Hananovim' imali su bogoštovanje koje je bilo spoljašnje

odvojeno od unujtrašnjeg . Oni koji su nazvani 'Sem', oni su bili unutrašnji ljudi,

molili su se Gospodu i voleli bliožnjega; čija je crkva bila vrlo slična Hrišćanskoj

Crkvi.

1142. U ovome poglavlju se ne kaže kakvi su bili ovi ljudi, jer su data samo

njihova imena, ali (kakvi su bili) vidi se iz propočkih spisa, gde se imana ovih

naroda pominju, uvek s istim značenjem, iako ponekad u pravom (genuinom), a

ponekad u obrnutom smislu.

1143. Iako su ovo imena naroda koji su sačinjavali Drevnu Crkvu, ipak u

unutrašnjem smislu ova imena označavaju nešto stvarno, naime, razne vrste

bogoštovanja. U nebu se ništa ne zna o imenima, zemljama, narodima, i slično;

anđeli nemaju nikakvu ideju (predstavu) o ovakvim stvarima, nego o onim

stvarima koje su njima označene. Reč Gospodova živi zahvaljujući unutrašnjem

smislu. To je duša, čije je telo spoljašnje značenje. To je kao sa čovekom kad

umre njegovo telo, kada njegova duša ne zna više ništa o onome što pripada

njegovome (zemaljskom) telu, tako kad se on nađe među anđelima, on ne zna

Reč u njenon doslovnom smislu, već samo zna dušu (toga smisla, odnosno

Reči). Takav je bio čovek Pradrevne Crkve, koji kada bi živeo danas i kad bi čitao

Reč, ne obi obraćao pažnju na smisao slova, već bi to bilo kao da ga ne vidi,

nego vidi samo unutrašnji smisao odvojen od slova; bilo bi, kao da slovo ni ne

postoji. Na taj način on bi bio (prisutan) u životu odnosnu u duši Reči. Isto je

svuda u Reči, čak i u istorijskim delovima, koji su istorijski prikazi, ali u kojima i

svaka i najmanja reč sadrži, u unutrašnjem slislu, tajne koje se nikada ne

pokazuju onima, koji vezuju svoj um samo s istorijskim iskazima. Tako, u ovome

poglavlju imenima u doslovnom ili istorijskom smislu označavaju narode, koji

su sačinjavali Drevnu Crkvu, dok su u unutrašnjem smislu označeni nauci

(doktrine) (prim.prev. pod 'doktrinama' ili 'naucima' se misli na razna

tumačenja i osnovna učenja pojedinih crkava, po kojima su se te crkve

razlikovale).

1144. Stih 1. A ovo su plemena sinova Nojevijeh, Sema, Hama, i Jafeta, kojima

se rodiše sinovi poslije potopa. 'Ovo su plemena sinova Nojevijeh', označava

grananje nauka i raznolikosti bogoštovanja Drevne Crkve, koje je 'Noje'

uopšteno; 'Sem, Ham, i Jafet' označavaju kao i pre – 'Sem' unutrašnje

bogoštovanje, 'Ham' izopačeno unutrašnje bogoštovanje, a 'Jafet' spoljašnje,

koje je saobrazno unutrašnjem bogoštovanju; 'i sinovi koji se njima rodiše',

označava stvari nauka koje proizlaze iz (toga bogoštovanja); 'poslije potopa',

znači od onog vremena kada se pojavila ova crkva.

1145. 'Ovo su plemena sinova Nojevijeh'. Da ova (plemena) označavaju

grananje nauka i razne vrste bogoštovanja Drevne Crkve, koja se u opštem

naziva 'Nojem', jasno je iz značenja 'plemena' ili 'rađanja' (o čemu gore). U

spoljašnjem ili doslovnom smislu, 'plemena' ili 'rađanja', kao što je poznato, su

pokolenja jedna za drugim; ali u unutrašnjem smislu sve se odnosi na nebeske i

duhovne stvari, to jeste, na ljubav prema bližnjem i na veru. Tako, ovde

'plemena' su oni koji su pripadali toj crkvi, stoga naucima, kao što će biti bolje

pokazano u onome što sledi.

1146. Sem, Ham, i Jafet. Da ovi označavaju kao i pre – 'Sem' istinito unutrašnje

bogoštovanje, 'Ham' unutrašnje ali izopačeno bogoštovanje, a 'Jafet' spoljašnje

bogoštovanje saobrazno unutrašnjem, ovo je očito iz onoga što je rečeno o

njima; ne samo da Sem, Ham, i Jafet označavaju te vrste bogoštovanja, već i to

na šta se misli pod istinskim unutrašnjim bogoštovanjem, ili Semom; šta

izokrenutim unutrašnjim bogoštovanjem, ili Hamom; a šta spoljašnjim

bogoštovanjem koje je saobrazno unutrašnjem,ili Jafetu. Stoga se o njima ne

treba dalje govoriti.

1147. I njima se rodiše sinovi. Da ovo označava stvari nauka koje proizlaze

odatle, jasno je iz značenja 'sinova' u unutrašnjem smislu, a što su istine vere, a

isto tako i obmane, kao i nauci koji iz njih potiču; kojima su označe kako istiniti

tako i lažni nauci tih crkava. (Da 'sinovi' imaju ovakvo značenje može se videti

gore, br. 264, 489, 491, 535).

1148. Poslije potopa. Da ovo znači od vremena kada se ustanovila ova crkva,

jasno je iz onoga što je bilo rečeno u prethodnim poglavljima; jer potopom je

opisan kraj Pradrevne Crkve, kao i početak Drevne Crkve. Mora se pomenuti da

se crkva pre potopa zvala Pradrevna Crkva, a crkva posle potopa. Drevna Crkva.

1149. Stih 2. Sinovi Jafetovi: Gomer, i Magog, i Madaj, i Javan, i Toval, i Meseh, i

Tiras. 'Sinovi Jafetovi' označavaju one koji su bili u spoljašnjem bogoštovanju,

koje je bilo saobrazno unutrašnjem. 'Gomer, Magog, Madaj, Javan, Tuval,

Meseh, i Tiras bili su mnogi narodi, kod kojih je postojalo ovakvo bogoštovanje,

pod čim se u unutrašnjem smislu razumeju razni nauci (doktrine), kojima su bili

saobrazni obredi, koje su vršili pobožno.

1150. Sinovi Jafetovi. Da ovi označavaju one kod kojih je spoljašnje

bogoštovanje odgovaralo unutrašnjem, bilo je već pokazano. Za spoljašnje se

kaže da odgovara unutrašnjem onda kada u bogoštovanju postoji ono što je za

to suštinsko. A suština je obožavanje Gospoda srcem; a što nije nikako moguće

bez samilosti ili ljubavi prema bližnjemu. U samilosti ili u ljubavi prema

bližnjem Gospod je prisutan, i tada se On može obožavati srcem. Na taj način,

obožavanje dolazi od Gospoda, jer Gospod daje svu moć i sve biće (omne posse

et omne esse) obožavanju. Otuda, onakva kakva je ljubav ka bližnjemu, takvo je

i obožavanje ili bogoštovanje. Celo bogoštovanje je obožavanje (adoratio), jer u

svakom bogoštovanju i obožavanju mora da bude Gospod. Sinovi Jafetovi, ili

narodi i nacije nazvane 'sinovi Jafetovi', a oni su živeli u uzajamnoj ljubavi, u

prijateljstvu, pristojnosti, i u prostodušnosti; pa je stoga Gospod bio prisutan u

njihovom bogoštovanju. Jer kada je Gospod prisutan u spoljašnjem

bogoštovanju, tada u spolljašnjem postoji unutrašnje bogoštovanje, to jest,

onda je spoljašnje saobrazno unutrašnjem bogoštovanju. Tada je bilo vrlo

mnogo naroda. A ima i u sadašnje vrema takvih (ljudi) kod kojih postoji samo

spoljašnje bogoštovanje, i koji ne znaju šta je unutrašnje bogoštovanje, to jest

koji ni ne misle o ovim stvarima. Međutim, ako ovi ljudi priznaju Gospoda i vole

bližnjega, Gospod je u njihovom bogoštovanju, i oni su sinovi Jafetovi; ali ako

poriču Gospoda i vole samo sebe, i ne brinu se za bližnjega, a osobito ako gaje

mržnju prema njemu, njihovo bogoštovanje je izvanjsko odvojeno od

unutrašnjeg, i tada su oni sinovi Hanana, ili Hananiti.

1151. Gomer, Magog, Madaj, Teseh, i Tiras. Da su ovo bili mnogi narodi kod

kojih je bilo ustanovljeno ovakvo bogoštovanje, kojega su se oni predano držali,

očito je iz Reči, gde se ovi narodi često pominju,gde oni ponekad označavaju

izvanjsko bogoštovanje, koje se saobrazno unutarnjem, a ponekad suprotno

(unutarnjem). Razlog da označavaju ponekad suprotno je u tome što se sve

crkve , gde god da su, menjaju tokom vremena, čak do suprotnog (prim. prev.

Suprotno od onoga što su bile u početku). Da narodi čije se ime ovde pominje

označavaju izvanjsko bogoštovanje, pa stoga i njihove nauke i obrede, može se

zaključiti iz Reči na drugim mestima, osobito kod Proroka. Tako se o Magogu,

Mesehu, Tuvalu, Gomeru, piše kod Jezikilja: Sine čovječiji, okreni svoje lice

prema Gogu u zemlji Magogu, knezu i glavi u Mesehu, i Tuvalu, i prorokuj na

njih; I reci: Ovako veli Gospod Jehova: evo me na tebe, Gože, kneže i glavo

Mesehu i Tuvalu. I vratiću te natrag, i metnuti ti žvale u čeljusti, i izvešću tebe i

svu vojsku tvoju, i konje i konjike, sve dobro odjevene, zbor veliki sa štitovima i

štitićima, sve koji mačem mašu, s njima Persijance, Etiopljane, i Puteje, sve sa

štitovima i pod šlemovima, i Gomera i sve čete njegove, dom sa sjevernoga

krajai sve čete njegove, mnoge narode s tobom. I poslije mnogo vremena bićeš

pohođen, a pošljednjih godina doći ćeš u zemlju izbavljenu od mača i sabranu iz

mnoghih naroda, u gore Izrailjeve, koje bijehu jednako puste. ( XXXVIII. 2-6,8.)

Ovo celo poglavlje govori o crkvi, koja se izopačila, i kod koje je celo

bogoštovanje postalo izvanjsko, samo u obredima; pošto se ljubav ka

bližnjemu, koja je ovde označena sa 'gore Izrailjeve', bilka ugasila. Ovde 'Gog, i

zemlja Magog knez i glava Mesehu i Tuvalu', je bogoštovanje samo izvana.

Svako može videti da se ovde ne r adi o Gogu i Magogu, jer Gospodova Reč ne

govori o svetskim stvarima, nego pohranjuje unutar njih Božanske stvari. Kod

istoga (proroka): Ti, dakle, sine čovječji, prorokuj protiv Goga, i reci: ovako veli

Gospod Jehova: evo me na te, Gože, kneže i glavo Mesehu i Tuvalu. I vratiću te

natrag i vodiću te, i izvešću te iz sjevernijeh krajeva i dovešću te na gore

Izrailjeve.Na gorama Izrailjevim ćeš pasti ti i sve čete tvoje i narodi koji budu s

tobom.(XXXIX.1,2,4). Ovo celo poglavlje razmatra izvanjsko bogoštovanje

odvojeno od unutarnjeg, koje se ovde naziva Magogom, Mesehom, i Tuvalom,

koji isto tako označavaju i nauke koje su primili a koje su posle potvrdili

doslovnim smislom Reči, i na taj način su izokrenuli istinu i uništili unutrašnje

bogoštovanje. Jer, kao što je rečeno, ovi narodi mogu da označavaju i suprotne

stvari. Kod Jovana: I kad se svrši hiljada godina, pustiće se sotona iz tamnice

svoje, i izići će da vara narode po sva četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih

skupi na boj, kojijeh je broj kao pijesak morski. I izidoše na širinu zemlje, i

opkoliše oko svetijeh, i grad ljubazni (XX.7-9). Gde Gog i Magog imaju slično

značenje. To jest, imaju izvanjsko bogoštovanje odvojeno od unutarnjeg, a ono

je odvojeno od ljubavi ka Gospodu i ljubavi ka bližnjemu, a što je u stvari

idolopoklonstvo (idolatrija), koja je opkoljava oko svetih, i grad ljubazni. O

Mesehu i Tuvalu kaže se kod Jezekilja: Ovdje je Meseh i Tuval i sve mnoštvo

njihovo, i grobovi su mu oko njega, svi su neobrezani pobijeni mačem, koji

zadavahu strah zemlji živijeh. (XXXII.26). Predmet je ovde Egipat, odnosno same

reči (scientifica) pomoću kojih ljudi žele da istražuju duhovne stvari. 'Meseh i

Tuval' označavaju ono što što se odnosi na nauk (doctrinalia) i na obrede, a što

se naziva 'neobrezanim', kad nema ljubavi. Ovde su oni pobijeni mačem, i oni

su oni koji drže u strahu grad zemlju živih (prim.prev. zemlja živih je, očito,

crkva u kojoj su ljudi živi duhovno jer su u ljubavi prema Gospodu i prema

bližnjemu). O Javanu se kaže kod Joila: I sinove Judine i sknove Jerusalimske

predadoste sinovima Grčkim da biste ih otjerali daleko od međe njihove. (III.6).

'Sinovi Judini' i 'sinovi Jerusalimski' označavaju nebeske stvari vere, a 'sinovi

Jerusalimski', duhovne stvari vere, a to znači unutarnje stvari; a 'sinovi

Javanovi', bogoštovanje izvanjsko odvojeno od unutarnjeg. Pošto je ovo

bogoštovanje toliko udaljeno od unutarnjeg, kaže se da 'su ih tjerali daleko od

međe njihove'. Javan i Tuval označavaju samo istinito spoljašnje bogoštovanje,

kod Isaije: I ja znam djela njihova i misli njihove, i doći će vrijeme, te će sabrati

sve narode i jezike, i doći će i vidjeće slavu moju. I postaviću znak za njih, i

poslaću između njih koji se spasu k narodima i Tarsis, u Ful i u Lud, koji natežu

luk, u Tuval i u Javan i na daljna ostrva, koja ne čuše glasa o meni niti vidješe

slave moje, i javljaće slavu moju po narodima. (LXVI.18,19). Ovde se govori o

carstvu Gospodovom i o Njegovom dolasku. 'Tuval i Javan' označavaju one koji

su u izvanjskom bogoštovanju, a koji treba da budu poučeni o unutarnjim

stvarima.

1152. Stihovi 3,4. I sinovi Gomerovi, Ashanas i Rifat i Togarma. A sinovi

Javanovi: Elisa i Tarsis, Kitim i Dodanim. 'Sinovima Gomerovim' označavaju se

oni koji su imali izvanjsko bogoštovanje, ali koje je poticalo do onoga

bogoštovanja, koje je postojalo kod naroda Gomera. 'Ashanas i Rifat, i

Togarma' su bili mnogi narodi, kod koji je postojalo takvo bogoštovanje, a čime

su označene stvari nauka (doctrinalia) i stvari obreda, koje su izvedene iz

izvanjskog bogoštovanja kod Gomera; 'sinovima Javanovim' označavaju se

ostali kod kojih je postojalo izvanjsko bogoštovanje, a koje je poticalo od onoga

koje je preovladavalo kod naroda Javana; 'Elisa, Tarsis, Kitim i Dodanim' ' su bili

mnogi narodi, kod kojih je postojalo ovakvo bogošovanje, a kojima su označene

i stvari nauka i obreda, koje su poticale od izvanjskog bogoštovanja, koje je

preovlavalo kod Javana.

1153. I sinovi Gomerovi. Da su ovim označeni oni koji su imali izvanjsko

bogoštovanje, koje je poteklo od onoga koje je postojalo kod naroda Gomera,

to sledi iz onoga što je pokazano ranije o značenju 'sinova'; kao i iz toga što je

Gomera bio jedan od onih naroda kod kojih je postojalo takvo izvanjsko

bogoštovanje, koje je bilo saobrazno unutarnjem. Bilo je sedam naroda, koji su

imenovani u prethodnom stihu, a koji su imali takvo bogoštovanje. Ovde su

opet sedam naroda, koji se nazivaju 'sinovi Gomerovi' i 'Javanovi'; ali kakve su

bile posebne razlike među njima, ne može se kazati, jer se oni ovde samo

pominju. Ali kod Proroka, gde se o ovakvom bogoštovanju posebno govori, te

se razlike mogu uočiti. Uopšte rečeno, sve različitosti u izvanjskom, kao i u

unutarnjem bogoštovanju, su u skladu s obožavanjem Gospoda; a obožavanje

je u skladu s ljubavlju prema Gospodu i ljubavlju prema bližnjemu. Jer Gospod

je prisutan u ljubavi, te stoga i u bogoštovanju; stoga su raznolikosti

bogoštovanja među narodima bile ove prirode. Da bi se još jasnije objasnila

razlika u bogoštovanjima, i kakvo je ono bilo kod raznih naroda Drevne crkve,

neka se zna da se svako istinsko bogoštovanje sasoji u obožavanju Gospoda, u

obožavanju u poniznosti; a poniznost je čovekovo priznavanje da u njemu

samome nema ništa živo, i ništa dobro, nego da je sve mrtvo, i da je kao lešina,

a u priznavanju da je se što živi i što je dobro od Gospoda. Što više čovek ovo

priznaje, ne ustima, nego srcem, to je više u poniznosti; i to je više u

obožavanju, to jest, u istinskom bogoštovanju, i to je više u ljubavi i milosrđu, a

to znači da je više u sreći. Jedno je u drugome, i tako povezano da su

neodvojivi. Iz ovoga je očito kakve su prirode bile razlike u bogoštovanju. Te se

razlike ovde nazivaju 'sinovi Gomerovi i Javanovi', a to su oni kod koji je

postojalo izvanjsko bogoštovanje koje odgovara unutarnjem, ali malo udaljenije

nego ono o kojem se govori u prethodnom stihu. Zboga toga se i nazivaju

'sinovima'. Ova pokolenja koja slede i koja se granaju, ovde idu od unutarnjeg

prema izvanjskom (bogoštovanju). Što čovek postaje više čulan, to je njegovo

bogoštovanje više izvanjsko, pa stoga i udaljenije od istinskog bogoštovanja

Gospoda, jer prima više od sveta, od tela i od zemlje, a manje od duha; pa je

stoga udaljenije. Ovi koji se nazivaju ' sinovima Gomerovim i Javanovim', pošto

su čulniji, učinili su da njihovo bogoštovanje bude još više samo u spoljašnjem

nego što je o bilo kod njihovih roditelja i srodnika. Stoga oni ovde čine drugu

klasu.

1154. Ashenas, Rifat, i Togarma. Da su ovo bili mnogi narodi kod kojih je bilo

ovakvo bogoštovanje, i da su oni označavali stvari nauka i obreda, koje da su

poticale iz izvanjskog bogoštovanja kod Gomera, očito je iz Proroka, gde se isti

narodi pominju, i gde se svuda misli na stvari nauka i obreda – kao što je

obično, u svakom slučaju, ponekad u pravom smislu, a ponekad u obrnutom

smislu. 'Ashanas', kod Jeremije: Podignite zastavu u zemlji, zatrubite u trebe

među narodima, pripravite narode za nj, sazovite na nj carstvo Araratsko,

Minijsko i Ashanasko; postavite vojvodu suprot njemu, dovedite konje kako

skakavce bodljikaste. (LI.27.) Ovde je predmet razaranje Vavela. Gde 'Ashanas'

označava njegovo idolopokloničko bogoštovanje, ili izvanjsko bogoštovanje

odvojeno od unutarnjeg, koje razara Vavel. Posebno, on (Ashanas) označava

lažne nauke, pa je stoga pomenut u obratnom smislu. 'Togarma', kod Jezekilja:

Javan, Tubal i Meseh bijahu tvoji trgovci; s dušama ljudskim i sa sudima

mjedenijem dolažahu na sajme tvoje. A koji su od doma Togarmina, s konjima i

konjicima i mazgama dolažahu na sajme tvoje. (XXVII.13,14). Ovo je rečeno o

Tiru, kojim su označeni oni koji imaju znanje o nebeskim i duhovnim

stvarima.'Javan, Tubal, i Meseh' označavaju, kao i pre, razne reprezentativne ili

saobrazne obrede; 'Dom Togarmin' isto tako. Izvanjski obredi ovih potonjih

odnose se na nebeske stvari; a oni prethodni, ili 'dom Togarmin', na duhovne

stvari, što je jasno iz značenja stvari kojima su trgovali. Ovde su u pravom

smislu. Kod istog (Proroka): Gomera i sve čete njegove, dom Togarmin sa

sjevernoga kraja i sve čete njegove, mnoge narode s tobom.(XXXVIII.6).

Označavajući izokrenute nauke, koji su tako isto označeni 'sjevernim krajem'.

Ovde se imena ovih naroda koriste u obrnutom smislu.

1155. I sinovi Javanovi. Da se ovima označavaju i drugi kod kojih je bilo

izvanjsko bogoštovanje, koje je poticalo od bogoštovanja koje je prevladavalo

kod naroda Javana, to se može videti kod Proroka, gde se oni imenuju u vezi sa

određenim stvarima, koje opet označavaju isto. Razlog da se pominju samo

sinovi Gomerovi i Javanovi a ne ostali koji se pominju u drugom stihu – gde ih

ima sedam – je u tome što se sinovi jednih odnose na klasu duhovnih stvari dok

se sinovi drugih odnose na klasu nebeskih stvari. Očito je da se sinovi Gavanovi

odnose na duhovne stvari, iz odlomaka kod Proroka koji su gore navedeni; i da

se sinovi Javanovi odnose na nebeske stvari, što će se pokazati u onome što

sledi. Klasa duhovnih razlikuje se od klase nebeskih stvari po tome što se prve

odnose na istine vere dok se druge odnose na dobra vere, a koja su dela ljubavi

prema bližnjemu. Iako su ove razlike nepoznate na svetu, one se vrlo jasno

razaznaju u nebu, ne samo po opštim nego i po posebnim različitostima; jer u

nebu se i najmanja razlika uočava savršenim redom. Na svetu se samo zna da

postoje razna bogoštovanja, i da se ona izvana razlikuje jedan od drugoga. I ne

zna se ništa više od toga. Ali u nebu se različitosti, koje su bezbrojne, pokazuju

uživo, i to baš onakve kakve su iznutra.

1156. Elisa, i Tarsis, Kitim, i Dodanim. Da su ovo bili mnogi narodi kod kojih je

postojalo ovakvo bogoštovanje, i da oni označavaju razne nauke i obrede, koji

su potekli od spoljašnjeg bogoštovanja kod Javana, može se videti iz sledećih

odlomaka kod Proroka. O 'Elisi' se piše kod Jezekilja: Tanko platno Misirsko

izmetano razapinjao si da su ti jedra, porfirom i skrletom s ostrva Eliskih

pokrivao si se. (XXVII.7) Ovde se radi o Tarsisu, kojim se označavaju oni koji

poseduju nebeska i duhovna bogatstva, ili znanja; 'tanko platno Misirsko

izmetano' označava same reči. I tako. Oni pretstavljaju i obrede koji

pretstavljaju nebeske stvari; 'porfira i skrlet s Eliskih ostrva', obrede saobrazne

unutrašnjem bogoštovanju, koje n a taj način predstavlja nebeske stvari. Ovde

se reči koriste u pravom smislu. O 'Tarsisu' kod Isaije: I postaviću znak na njih, i

poslaću između njih koji se spasu k narodima u Tarsis, u Ful, i u Lud,oji natežu

luk i u Javan i na daljna ostrva. (LXVI.19). Kod istoga: Breme Tiru. Ridajte lađe

Tarsiske, jer je raskopan, da nema kuće niti ko dolazi. I zemlje Kitimske javi mi

se. Ridajte, lađe Tarsiske jer je raskopan grad vaš. (XXVIII.1,14). I dalje o Tarsisu

kod Isa. LX.9; Jer. X.9; Jez. XXVII.12; Ps. XLVIII.7 – gde se označavaju obredi, to

jest nauci. O 'Kitimu' kod Jeremije: Jer prođite ostrva Kitimska i vidite, i pošljite

u Kidar, i razgledajte dobro. (II.10). A kod Isaije: I veli: ne ćeš se više veseliti,

osramoćena djevojko, kćeri Sidonska. Ustani i idi u Kitim, ni ondje ne ćeš imati

mira. (XXIII.12). Gde 'Kitim' označava obrede. A kod Jezekilja: Od hrastova

Vasanskim gradiše ti vesla, sjedišta ti gradiše od slonove kosti i od šimšira s

ostrva Kitejskih. (XXVII.6). Ovde se kaže o Tiru: 'sedišta broda sa Kitijskih ostrva'

označava spoljašnje bogoštovanje – dakle obrede – koji se odnose na klasu

nebeskih stvari. Kod Mojsija: Lađe će dolaziti s obale Kitimske. I one će mučiti

Asur, i biće breme Everu. (Brojavi XXIV.24). Gde 'Kitim' označava spoljašnje

bogoštovanje, ili obrede. Ovde je očito da su ovim imenima označene u

unutrašnjem smislu prave stvari, koje stoje u njihovom vlastitom redu i vezi.

1157. Stih 5. Od njih se razdijeliše ostrva naroda na zemljama svojim, svako po

jeziku svojemu i po porodicam svojim, u narodima svojim. 'Od njih se razdeliše

ostrva naroda', označava da su se kod ovih naroda pojavila raznolika

bogoštovanja; 'ostrva' znače pojedine oblasti, to jeste posebne vrste

bogoštovanja, koja su bila još udaljenija od unutrašnjeg bogoštovanja; 'zemlje'

su opšte svari (toga bogoštovanja); 'svako po jeziku svojemu i po porodicama

svojim, u narodima svojim', znači da je sve ovo bilo u skladu s urođenim

osobinama (genijem) od svakog (od ovih naroda); 'po jeziku svojem', znači

prema mišljenju svakog; 'po porodicama njihovim', znači u skladu s njihovom

(moralnom) ispravnošću; 'u narodima svojim', znači u odnosu na i jedno i drugo

uopšte.

1158. Od njih se razdijeliše ostrva naroda na zemljama svojim. Da ovo označava

raznolikosti bogoštovanja kod mnogih naroda, koja su potekla od ovih, da su

'ostrva' pojedine oblasti pa stoga i posebne vrste bogoštovanja koja su bila još

udaljenija, i da su 'zemlje' njihove opšte stvarti, to se vidi iz značenja 'ostrva' u

Reči. Do sada se raspravljalo o onima koji su imali spoljašnje bogoštovanje

saobrazno unutrašnjem. Sedam sinoiva Jafetovim označavaju one koji su se

više približili istinskom unutrašnjem bogoštovanju; 'sedam sinova Gomerovih i

u isto vreme Javanovih', one koji su bili udaljeniji od unutrašnjeg bogoštovanja.

'Ostrava naroda' označavaju one koji su još više udaljeni, a posebno one koji su

živeli u uzajamnoj ljubavi, ali u neznanju, ne znajući bilo šta o Gospodu, o

naucima crkvene vere, i o unutrašnjem bogoštovanju; ali kod kojih je još uvek

postojalo vanjsko bogoštovanje, kojega su se predano držali. Ovakvi se nazivaju

'ostrvima' u Reči, a kojima se, u unutrašnjem smislu, označavaju oni koji su u

bogoštovanju koje je još udaljenije (od unutrašnjeg bogoštovanja). Oni koji su u

unutrašnjem smislu Reči, kao što su to anđeli, ne znaju ništa o ostrvima, jer oni

nemaju nikakvu predstavu o ovakvim stvarima, ali umesto toga, oni opažaju to

udaljeno bogoštovanje, kao što je ono kod naroda koji su izvan crkve.

(prim.prev. Anđeli vide ostrva u duhovnom svetu. Ali kad čovek čita u Reči o

ostrvima, oni ne vide ostrva nego opažaju ono što je njima predstavljeno užIvo,

a to je u slikama, bojama itd, što se naziva i predstavama ili reprezentativima).

Isto tako, pod 'ostrvima' oni opažaju one stvari u samoj crkvi koje su donekle

udaljene od ljubavi prema nbližnjemu, kao što su prijateljstva i učtivosti.

Prijateljstvo nije ljubav prema bližnjem, a učtivost još manje. Ovo su stepeni

(duhovnosti) ispod ljubavi prema bližnjemu; a što više primaju od ljubavi prema

bližnjemu, to su iskreniji (prijateljstvo i učtivost). Da se ovo označava 'ostrvima',

može se videti iz sledećih odlomaka iz Rerči. Kod Isaije: Umuknite preda mnom,

ostrva; i narodi neka se potkrijepe, neka pristupe, i tada neka reku: hajdemo da

se sudimo. Vidješe ostrva i uplašiše se, krajevi zemaljski zadrhtaše, približiše se i

dođoše. (XLI.1,5). Ovde 'ostrva' označavaju pravedne narode izvan crkve koji su

živeli po svojoj religiji održavajući izvanjsko bogoštovanje. Najdalje granice

crkve nazivaju se 'kraj zemlje'. Kod istoga: Neće mu dosaditi, niti će se umoriti,

dokle ne postavi sud na zemlji, i ostrva će čekati nauku njegovu. Neka daju

slavu Gospodu. I hvalu njegovu neka javljaju po ostrvima. Pjevajte Gospodu

pjesmu novu, hvaku njegovu od kraja zemlje, koji se plavite po moru i sve što je

u njemu, ostrva i koji živite na njima. (XLII.4,10,12). I ovde 'ostrva' označavaju

narode izvan crkve, koji žive u neznanju, jednostavnosti, i poštenju. Kod istoga:

Poslušajete me, ostrva, i pazite, narodi daljni. (XLIX.1). označava one narode

koji su udaljeniji od bogoštovanja Gospoda, i od verskih znanja, stgoga se i kaže

'daljni'. Opet: Mene će ostrva čekati, i uzdati se u mišicu moju. (LI.5). Koje

označava isto. Zato što žive 'u poštenju', 'oni će Mene čekati iuzdati se u mišicu

Moju'. Kod jeremije: Čujet riječ Jehovinu, o narodi, i javljajte to po ostrvima

(XXXI.10). što označava isto: A kod Sofonije: Strašan će biti Jehova, jer će

istrijebiti sve bogove zemjesta, sva ostrva naroda. (II.11) 'Ostrva naroda'

označavaju narode koji su udaljeniji od verskih znanja. Kod Davida: Jehova

caruje; nek se raduje zemlja! Nek se vesele ostrva mnoga. Oblak je i mrak oko

njega; blagost i pravda podnožje prijestolu njegovu. (XCVII.1,2). Ovo označava

isto. Njihovo neznanje je ovde pretstavljeno ' oblakom i mrakom', ali stoga što

su u prostoti (srca), oni su 'oko Njega'. Za to što su 'ostrvima' označene stvari

koje su udaljenije, stoga se Tarsis, Ful, Lud, Tuval, i Javan –kojima se

označavaju raznolika bogoštovanja – nazivaju 'ostrva'. (Isa. LXVI.19). Isto tako

Kitim (Jer. II.10; Jez. XXVII.6). Nasuprot 'ostrvima' ili 'gorama', 'ostrva'

označavaju isto tako verske istine, da su u moru, tako ona označavaju stvari

nauka, koje su obredi.

1159. Svako po jeziku svojemu i po porodicama svojim, u narodima svojim. Da

ovo znači da su ova (bogoštovanja) bila u skladu s njihovim urođenim

osobinama (geniju); 'po jeziku svojem', prema njihovom mišljenju; 'po

porodicama njihovim', prema njihovom poštenju (pravednosti); 'u narodima

svojim', da se to odnosi i na jedno i na drugo, može se videti iz značenja 'jezika'.

'porodice', i 'naroda' , u Reči; o čemu će po Božanskoj Gospodovoj milosti, biti

reči u sledećem. Da 'jezik' Ili 'govor', u unutrašnjem smislu, označava mišljenje,

a to znači načela i ubeđenja, to je stoga što postoji saobraznost jezika s

intelektualnim delom čoveka, ili s njegovom misli, kao što efekat dolazi od

uzroka. Nije takav samo uticaj (influks) čovekove misli u njegovo telo pri

govoru, već i uticaj neba, o kojemu će nešto biti rečeno iz iskustva, po

Gospodovoj Božanskoj milosti, na drugome mestu. Da 'porodice' u unutrašnjem

smislu označavaju poštenje (pravednost), a isto tako i milosrđe i ljubav prema

bližnjemu, dolazi iz toga što u nebima sve ono što se odnosi na uzajamnu ljubav

slično je odnosu krvnim srodstvima i brakovima, to jest porodicama (vidi br.

685). Stoga se u Reči stvari koje se odnose na ljubav i milosrđe predstavljaju

'domovima' i 'porodicama', a što nije ovde nužno potvrđivati. (Da je takvo

značenje 'doma', može se videti u br. 710). Da 'narodi' označavaju i jedno i

drugo, u opštem, jasno je iz značenja naroda,ili naroda (plural), u Reči. U

dobrom smislu 'narodi' označavaju stvari u novoj volji i razumu, stoga dobra

ljubavi i istine vere; ali u obratnom smislu oni označavaju zla i obmane (laži); a

slično tako i 'domovi', 'porodivce', i 'jezici', kao što se može potvrditi mnogim

odlomcima iz Reči. Razlog je u tome što se Pradrevna Crkva odlikovala time što

su u njoj postojali domovi (kuće), porodice, i narodi. Bračni par, s njihovom

decom, i njihovim slugama i sluškinjama, sačinjavali su jedan dom (kuću),

izvestan broj domova, koji nisu bili udaljeni jedni od drugih, sačinjavali su

porodicu; a jedan broj porodica, narod. Otuda su 'narodi' označavali porodice

kao skupine. Tako isto je i u nebu; samo što su tamo srodstva prema ljuvabi i

veri ka Gospodu (vidi br. 685). Iz ovoga dolazi značenje 'naroda' u unutrašnjem

smislu, što je opšti izraz koji obuhvata kako volju tako i razum, ili što je isto,

ljubav i veru; ali u odnosu na porodice i domove koji ih sačinjavaju. (Vidi što je

ranije rečeno o ovome predmetu, br. 470,471,483). Iz ovoga se vidi da 'narodi'

pretstavljaju obe stvari (ljubav i veru) u opštem, i da 'svaki prema svom jeziku,

po porodicama svojim, u narodima svojim', označava da je sve to bilo u skladu s

urođenim osobinama (geniju) svakoga čoveka, porodice, i naroda, čije je

bogoštovanje poticalo od Drevne Crkve.

1160. Stih 6. A sinovi Hamovi: Hus i Mesraim, Fud i Hanan. 'Hamom' je

označena, kao i pre, vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu; 'sinovima

Hamovim', ono što pripada ovoj odvojenoj veri; 'Kuš, Mizraim, Fut, i Hanan', su

bili mnogo naroda, koji u unutrašnjem smislu označavaju saznanja, znanja, i

različita bogoštovanja koja prate veru odvojenu od ljubavi ka bližnjemu.

1161. Da se 'Hamom' označava vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu, jasno je

iz onoga što je već rečeno o Hamu u prethodnom poglavlju.

1162. Da se 'sinovima Hamovim' označava ono što pripada ovoj odvojenoj veri,

sledi iz ovoga. Da bi se znalo šta je označeno 'Hamom', i 'sinovima Hamovim',

mora se prvo znati šta je vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu. Vera dovojena

od ljubavi ka bližnjemu nije vera. Gde nema vere, nema ni bogoštovanja, ni

unutrašnjeg ni spoljašnjeg. Ako i postoji neko bogoštovanje, onda je ono

izopačeno, pa se stoga 'Hamom' označava unutrašnje izopačeno bogoštovanje.

Greše oni koji nazivaju sama znanja o nebeskim i duhovnikm stvartima verom.

Jer ponekad sami najgori ljudi imaju ovo znanje više nego ostali – kao oni što

žive u neprestanoj mržnji i osvetoljubivosti, i u preljubama, i koji su stoga

pakleni (ljudi), a koji posle života u telu postaju đavoli. Iz ovoga se može videti

da znanje nije vera. Nego vera je priznavanje onoga što pripada veri; a

priznavanje ne znači izvanjsko već unutarnje, a to izvodi sam Gospod kroz

čovekovu ljubav prema bližnjem. I ovo priznavanje nije priznavanje usnama,

nego životom. Iz svačijega života se može videti kakvo je njegovo priznavanje.

Svi oni koji se nazivaju 'sinovima Hamovim' imaju znanja o veri, ali nemaju

ljubavi prema bližnjemu. Da li znaju o unutrašnjim znanjima Reči, i o raznim

misterijama, ili znanje o doslovnom značenju Reči, ili znanje o drugim istinama,

ma koje da je njihovo ime, preko kojega se o njima razmatra, ili znanja o

obredima izvanjskog bogoštovanja, ali ako nemaju ljubavi ka bližnjemu, oni su

'sinovi Hamovi'. Da su ovi koji se nazivaju 'sinovima Hamovim' takvoga

karaktera, očito je po narodima o kojima se sada govori.

1163. Da su 'Kuš, Mizraim, Fud i Hanan' bili mnogi narodi, pod kojima se u

unutrašnjem smislu označavaju saznanja, znanja, i obredi koji prate veru

odvojenu od ljubavi ka bližnjemu, može se videti iz Reči, gde se ovi narodi često

pominju; jer oni (narodi) označavaju takve stvari; a to znači da 'Kuš' ili 'Etiopija',

označavaju unutarnja saznanja Reči, pomoću kojih ovakvi ljudi potvrđuju lažna

načela; 'Mizraimom ili Egiptom', razna znanja ili same reči, pomoću kojih ljudi

pokušavaju da istražuju misterije vere, i da pomoću njih potvrđuju lažna načela;

'Fud ili Libija', znanja iz doslovnog značenja Reči, pomoću kojih potvrđuju lažna

načela; a 'Hananom ili Hananitima', obrede ili stvari izvanjskog bogoštovanja

odvojenog od unutarnjeg. Svi ovi, kada su odvojeni od ljubavi ka bližnjemu,

nazivaju se 'Hamovim sinovima'. Isti narodi tako isto označavaju jednostavna

znanja i saznanja; 'Kušom', unutarnja saznanja Reči; 'Egiptom', same reči

(scientifica); 'Fudom', saznanja iz doslovnog smisla Reči. To je razlog zašto se

uzimaju – kao što se može videti u onome što sledi – kako u lošem tako i u

dobrom smislu.

1164. Da se 'Kušom' ili 'Etiopijom' označavaju unutarnja saznanja iz Reči,

pomoću kojih ovakvi ljudi potvrđuju lažna načela, može se videti kod Jeremije:

Misir se diže kao potok i njegove se vode kolebaju kao rijeke; i veli: idem,

pokriću zemlju, zatrću grad i one koji žive u njemu. Izlazite, konji, bjesnite, kola: i

neka izađu junaci, Husi i Fudi, koji nose štitove, i Ludeji, koji nose i natežu luk.

(XLVI.8,9). 'Egipat' označava one koji ne veruju ništa osim ono što razumeju iz

samih reči, tako da sve povezuju sa sumnjom, poricanjem, i obmanom, što je

'ići, pokriti zemlju, zatrti grad'. 'Kuš' ovde označava univerzalnija i više

unutarnja saznanja iz Reči, pomoću kojih ljudi potvrđuju lažna načela. 'Fud'

označava saznanja iz doslovnog smisla Reči, koja su zasnovana samo na onome

što izgleda (telesnim) čulima. Kod Jezikilja:

I mač će doći na Misir, i strah će biti u Etiopskoj, kad stanu padati pobijeni u

Misiru, kad se zarobi mnoštvo njegovo i raskopaju se temelji njegovi. Etiopljani,

i Puteji, i Ludeji, i sva mješavina u Huveji i sinovi zemalja među kojima je vjera,

pašće s njima od mača. (XXX.4,5). Niko ne bi znao šta ove stvari znače osim iz

unutarnjeg smisla; i ako imena ne bi označavala aktuene (delujuće) stvari, one

ne bi imale skoro nikakvog začenja. Ali ovde se 'Egiptom' označavaju znanja,

pomoću koji ljudi žele da uđu u misterije vere. 'Kuš i Put' nazivaju se 'temelji

njegovi', jer označavaju saznanja iz Reči. Kod istoga: U onaj će dan izaći

poslanici od mene na lađama da uplaše Etiopsku bezbrižnu, i biće među njima

strah velik kao dana Misirskoga; jer evo, ide. (XXX.9). 'Kuš' označava ova

saznanja iz Reči, koja potvrđuju obmane koje se izlegu iz samih reči (scientifica).

Kod istoga: Za to evo me na tebe i na rijeke tvoje, i obratiću zemlju Misirsku u

pustoš i samu pustinju, od kule Sinske do međe Etiopske. (XXIX.10). Ovde

'Egipat' označava same reči; a 'Kuš' saznavanja unutarnjih stvari iz Reči, koje su

međe (granice) saznanja. Kod Isaije: Tako će odvesti car Asirski u ropstvo

Misirce, i Etiopljane u sužanjstvo, djecu i starce, gole i bose i golijeh zadnjica, na

sramotu Misircima. I prepašće se i posramiće se od Etiopske, uzdanice svoije, i

od Misira, ponosa svojega. (XX.4,5). 'Kuš' ovde označava saznanja iz Reči, koja

su obmane stečene preko samih reči koje se potvrde (prim.prev. potvrde u

njihovom doslovnom značenju); 'Asur' je mudrovanje (razglabanje) koje vodi u

'sužanjstvo'. Kod Nauma: Jačina mu bješe Huska zemlja i Misir i narodi bez

broja, Futeji i Liveji bjehu ti pomoćnici. (III.9). Ovo se kaže o opustošenoj crkvi, a

ovde na sličan način 'Egipat' označava same reči, a 'Kuš' znanja. 'Kuš i Egipat'

ovde označavaju na jednostravan način saznanja i znanja, koja su istine, korisne

onima koji su u veri koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu; tako, ovde se oni koriste

u dobrom smislu. Kod Isaije: Ovako veli Jehova: trud Misirski i trgovina Etiopska

i Savaca ljudi visoka rasta doći će k tebi i biti tvoja; za tobom će pristati, u

okovima će ići, i tebi će se klanjati, tebi će se moliti govoreći: doista, Bog je u

tebi, i nema drugoga Boga. (XLV.14). 'Trud Misirski' znači znanje; 'trgovina E

tiopska i Savaca ljudi', saznanja duhovnih stvari koje su od koristi onima koji

priznaju Gospoda, jer svo znanje i saznanje je za njih. Kod Danila: I osvojiće

blago u zlatu i u srebru i sve zaklade Misirske; i Livijanci i Etiopci ići će za njima.

(XI.43). 'Put i Kuš' označavaju ovde saznanja iz Reči; a 'Egipat', same reči. Kod

Sofonije: Ispreko rijeka Huskih koji se meni mole, rasijani moji, donijeće mi

dare.( III.19). označavajući one koji koji nemaju znanja, to jest Neznabošce. Kod

Davida: Doći će vlastela iz Misira, Etiopija će pružiti ruke svoje k Bogu.

(LXVIII.31)- Egipat ovde označava znanja, a 'Kuš' saznanja. Kod istoga: Među

one koji me znaju, brojiću Misir i Vavilon. Gle i Filisteji i Tir s Etiopskom ondje su

se rodili. (LXXXVII.4). 'Kuš' označava saznanja iz Reči; stoga se kaže 'ondje su se

rodili'. Stoga što 'Kuš' označava unutrašnja znanja Reči i inteligenciju koja potiče

iz toga, kaže se da je druga reka, koja je izlazila iz Edenskoga vrta, okružavala

celu zemlju Kuš (o čemu vidi br. 117).

1165. Da 'Mizraim' ili 'Egipat' u Reči označava znanja (ili same reči) pomoću

kojih ljudi žele da istražuju tajne vere, da bi njima potvrdili lažna načela, koja su

se na taj način začela, a to isto tako označava jednostavna znanja, kakva su

korisna, to je jasno ne samo iz odlomaka koji su već navedeni, nego i iz drugih,

koja, kada bi se naveli, ispunili bi stranice. (vidi Isa.XIX.1 do kraja; XXX.1-3; Jer.

II.18,36: XLII.14 do kraja; XXX.1 do kraja; Zak. X.10,11; Ps. LXXX.8 i sledeći)

1166. Da se 'Putom' ili 'Libijom' u Reči označavaju znanja iz doslovnog smisla

pomoći kojih se isto tako mogu potvrditi lažna načela, ali isto tako i jednostavna

saznanja, jasno je iz odlomaka koji su gore navedeni, gde se govori o 'Kušu'.

Zato što se njime na sličan način potvrđuju saznanja koja su unutarnjija, 'Put' i

'Kuš' se pominju zajedno u Reči, što se može videti iz navedenih odlomaka (Jer.

XLVI.8,9; Jez.XXX.4,5; Naum III.9;Dan.XI.43).

1167. Da se 'Hananom' ili 'Hananejcima' , kada se pominju u Reči, označavaju

obredi, to jest, stvari spoljašnjeg bogoštovanja odvojenog od unutrašnjeg, očito

je iz mnogih odlomaka, osobito iz onih u istorijskim delovima (Reči). Zato što su

Hananejci bili takvoga karaktera kada su Jakovljevi sinovi ušli u zemlju, bilo je

dopušteno da budu iskorenjeni. Ali u unutrašnjem smislu Reči, nazivaju se

'Hananejcim' svi oni kod kojih je spoljašnje bogoštovanje odvojeno od

unutrašnjega. A pošto su Jevreji i Izraelićani bili više od drugih ovakve prirode,

oni su označeni 'Hananejcima' u proročkom delu Reči. Kao što se može videti iz

ova dva odlomka: Prolivaše krv pravu, krv sinova svojih i kćeri svojih, koje

prinošahu na žrtvu idolima Hananejskim, i oskrvni se zemlja krvnijem djelima.

Oskrvniše sebe djelima svojim, i činiše preljubu postupanjem svojim. (CVI.38,39)

'Prolivanje krvi sinova i kćeri', ovde označava u unutrašnjem smislu da su

iskorenili sve istine vere i dobra ljubavi ka bližnjemu; 'žrtvovanje sinova i kćeri

Hahanejskim idolima' znači obesvetiti (profanisati) ono što pripada veri i ljubavi

izvanjskim bogoštovanjem koje je odvojeno od unutarnjeg, a to je

idolopoklonstvo (idolatrija). Tako su se opoganili svojim delima, i predali se

preljubi u svoijim delima. Kod Jezekilja: I reci: ovako veli Jehova Gospod

Jerusalimu: postanjem i rodom ti si iz zemlje Hananske, otac ti bješe Amorejac a

mati Hetejka. XVI.3. Ovde se jasno kaže da je (Jerusalim) iz zemlje Hanana. (Da

'Hanan' označava izvanjsko bogoštovanje odvojeno od unutarnjeg, može se

videti gore, br. 1078,1094).

1168. Stih 7. A sinovi Husovi: Sava i Evila i Savata i Regma i Savataka. A sinovi

Regmini: Sava i Dadan. 'Sinovima Husovim' označavaju se oni kod kojih nema

unutrašnjeg bogoštovanja, ali koji imaju znanja o veri, od kojih oni prave svoju

religiju. 'Sava i Evila i Savata i Regma i Savataka' su mnogi narodi koji su imali

ovakva znanja. Njima (ovim narodima) su u unutrašnjem smislu označena ta

znanja. Na isti način su 'sinovima Regme' označeni oni kod kojih nije bilo

unutrašnjeg bogoštovanja, ali su imali poznavanja vere, koja su sačinjavala

njihovu religiju. 'Sava i Dedan' su narodi koji su imali ova znanja. Istima su u

unutrašnjem smislu označena ta sama znanja; ali s tom razlikom, da su

'sinovima Husa' označena poznavanja duhovnih stvari, dok su 'sinovima

Regme' označena poznavanja nebeskih stvari.

1169. Da su 'sinovima Husa' označeni oni koji kod kojih nije bilo unutrašnjeg

bogoštovanja, nego da su imali poznavanja vere, od kojih su napravili svoju

religiju, jasno je iz 'Husa', čiji su bili sinovi, a kojima se označavaju unutrašnja

poznavanja duhovnih stvari, kao što je gore pokazano, kao i iz Reči gde se

pominju ovi narodi.

1170. Da su 'Sava, Evila, Savata, Regma i Savataka' mnogi narodi koji su imali

ovakva znanja, i da su njima u unutrašnjem smislu označena ta znanja, može se

videti iz odlomaka u Reči, koji će biti dole navedeni.

1171. Da su 'sinovima Regme' na sličan način označeni oni kod kojih nije bilo

unutrašnjeg bogoštovanja, nego su bila poznavanja vere od kojih su sačinili

svoju religiju; i da su 'Sava i Dedan' narodi koji su imali ova znanja; i da su njima

u unutrašnjem smislu označena ta ista znanja, jasno je iz sledećih odlomaka kod

proroka. O Savi, Evili, Savati i Regmi, iz odlomaka kod Davida: Carevi Tarsiski i

ostrvljani donijeće dare, carevi Savski i Šavski daće danak. Klanjaće mu se svi

carevi, svi narodi biće mu pokorni. (LXX.10,11) Ovo je rečeno o Gospodu,

Njegovom carstvu, i nebeskoj crkvi. Svako može da vidi da su 'darovima' i

'poklonima' označena razne vrste bogoštovanja, ali kakva su bila ta

bogpoštovanja i njihov kvalitet, ne može se znati ako se ne razume na šta se

misli pod 'Tarsis i ostrva', a šta je pretstavljeno sa 'Sava i Ševa'. Već je bilo

pokazano da su sa 'Taršiš i ostrva' pretstavljene vanjske vrste bogoštovanja koje

su saobrazne unutrašnjem. Iz ovoga sledi da 'Sava i Ševa' označavaju unutrašnje

vrste bogoštovanja, naima 'Sava' Nebeske stvari bogoštovbanja, a sa 'Ševa'

duhovne stvari bogoštovanja. Kod Isaije: Daću u otkup za te Egipat, Etiopsku i

Savu umjesto tebe. (XLIII.3) 'Kuš i Sava' označavaju ovde duhovne stvari vere.

Kod istog (proroka): Trud Egipatski i Savaca visokoga rasta doći će k tebi i biti

tvoj. (XL.14) 'Trud Egipatski' označava znanje. A otkup (trgovina) Kuša i Savaca'

su saznavanja duhovnih stvari, koje su korisne onima koji veruju u Gospoda.

Kod istoga: Mnoštvo kamila prekriće te, dromedari iz Medijana i Efe; svi iz Save

doći će, i zlato i kad donijeće,i slavu vJehovinu javljaće. Sva stada Naajotska

(Arabije) skupiće se k tebi. I ovnovi Navajotski biće ti na potrebu. (LX.6,7) Pod

'Savom' se ovde misli na nebeske stvari i duhovne koje iz ovih proističu, a to je

'zlato i kad'; te se objašnjava da je to 'slava ili pohvale Jehovine', to jest, da su

oni (te pohvale) unutrašnje bogoštovanje. Kod Jezikilja: Trgovci Savski i Remski

trgovaće s tobom; dolažahu na sajme tvoje sa svakojakim mirisima i dragim

kamenjem i zlatom. Haran, Asur, i Helmad trgovahu s tobom. (XXVII.22,23). Ovo

se kaže za Tir. Šta je označeno 'Savom i Remom' očito je iz njihove trgovine, za

koju se kaže da su bili začini, drago kamenje, i zlato. 'Začini' u unutrašnjem

smislu znače ljubav ka bližnjemu; 'drago kamenje' is vera koja dolazi od ljubavi

ka bližnjemu, a 'zlato' je ljubav ka Gospodu, a sve su ovo nebeske stvari koje su

označene 'Savom'. U stvari, saznavanja ovih stvari su 'Sava' (pa se stoga

nazivaju 'trgovina'), kojima se napajaju ljudi koji pripadaju crkvi; jer niko ne

može postati čovek crkve be saznanja. Slične stvari su bile pretstavljene

caricom Savskom, koja je došla Solomunu i donela mu začine, zlato, i drago

kamenje (Prva o Carevima X. 1-3); kao i mudracima s istoka koji su došli Isusu

kada se rodio, koji su pali na kolena i poklonli Mu se, a zatim, otvorivši bisage,

dadoše Mu darove, zlato i tamjan i miro (Mateja II.1,11), čime je označeno

dobro – nebesko, duhovno, i prirodno. Kod Jeremije: Što će mi tamjan, što

dolazi iz Save, i dobri cimet iz daleke zemlje? Žrtve vaše paljenice nisu mi

ugodne. (VI.20). I ovde je jasno da su 'Savom' označena saznavanja i

obožavanja, koja su 'tamjan' i 'cimet', ali u ovom slučaju, to su označena

saznavanja o obožavanja u kojima nema ljubavi ka bližnjemu, pa se stoga kaže

'nisu mi ugodne'.

1172. Da su 'Dedanom' označena saznanja nižih nebeskih stvari, koje su u

obredima (ritualima), očito je iz sledećih odlomaka u Reči. Kod Jezikilja: Sinovi

Dedanovi bijahu trgovci tvoji, mnoga trgovina bijaše u tvojim rukama; kosti

slonove i drvo ebanovo donošahu ti u promjenu. (XXVII.15) 'Kosti slonove i

eboni' u unutrašnjem smislu su spoljašnja dobra, koja su bogoštovanje, ili

obredi. Kod istoga: Dedan trgovaše s tobom skupocjenim prostirkama za kola.

Arapi i svi knezovi Cedarski trgovahu s tobom; s jaganjcima i ovnovima i jarcima

dolažahu na sajme tvoje. (XXVII.20,21.) Ovde na sličan način 'prostirke za kola'

su spoljašnja dobra, ili dobra obreda. Kod Jeremije: Iščilje li mudrost njihova?

Bježite, obratite pleći, zavrite se duboko, stanovnici Dedanski, jer ću pustiti na

Ezava pogibao njegovu u vrijeme kada ću ga pohoditi. (XLIX.7,8.) Ovde

'stanovnici Dedanski' označavaju obrede u kojima nema unutrašnjeg

bogoštovanja ili klanjanja Gospodu iz srca, za koje se kaže 'obratite pleći i

zavrite se duboko'. Iz ovih odlomaka sada je jasno da su poznavanja duhovnih

stvari označena 'sinovima Husa', a znanja o nebeskim stvarima 'sinovima

Remne'.

1173. Sihovi 8, 9. Hus rodi i Nemroda; a on prvi bi silan na zemlji; bješe dobar

lovac pred Jehovom, za to se kaže, dobar lovac pred Jehovom kao Nemrod. Kao i

pre, i ovde se 'Husom' označavaju unutrašnja saznanja duhovnih i nebeskih

stvari; 'Nemrodom' su označeni oni koji su unutrašnje zamenili spoljašnjim

bogoštovanjem; tako se 'Nemrodom' označava takvo spoljašnje bogoštovanje.

'Hus rodi Nemroda', znači da su oni koji su imali znanja o unutrašnjim stvarima

ustanovili ovako bogoštovanje. On je bio 'silan na zemlji', znači da je takva

religija preovladavala u crkvi; 'zemlja' znači crkvu, kao i pre. 'Bješe dobar lovac

pred Jehovom', znači da je mnoge ubedio; 'za to se kaže, dobar (silan) lovac

pred Jehovom kao Nemrod', znači da je takav izraz postao poslovičan zato što

je bilo tako mnogo onih koje je on bio ubedio; i dalje, ovo znači da ovakav oblik

religije lako osvaja umove ljudi.

1174. Da 'Nemrod' označava one koji su unutrašnje pretvorili u spoljašnje

bogoštovanje, i da 'Nemrod' označava takvo spoljašnje bogoštovanje, može da

se vidi iz onoga što sledi. Ovde treba kazati, unapred, šta je to pretvoriti

unutrašnje u spoljašnje bogoštovanje. Rečeno je i pokazano gore da unutrašnje

bogoštovanje, koje je iz ljubavi i milosrđa, da je to samo bogoštovanje; i da

spoljašnje bez unutrašnjeg bogoštovanja nije bogoštovanje. Zameniti

unutrašnje spoljašnjim bogoštovanjem jeste učiniti spoljašnje bogopštovanje

bitnim, radije nego unutrašnje, koje je obratno onome prvome; kao kad bi se

reklo da unutrašnje bez spoljašnjeg nije bogoštovanje, a istina je da spoljašnje

bez unutrašnjeg bogoštovanja nije bogoštovanje. Takva je religija onih koji

razdvajaju veru od ljubavi ka bližnjemu, u tome što oni postavljaju stvari koje

pripadaju veri ispred onih koje pripadaju ljubavi ka bližnjem, ili koji postavljaju

znanja o veri ispred znanja o životu , tako da stavljaju formu ispred suštine.

Svako spoljašnje bogoštovanje je forma unutrašnjeg bogoštovanja, jer je

unutrašnje suština; nastojati da se bogoštovanje sastoji od onoga što što je

formalno, bez onoga što je suštinsko, to je nastojati da se unutrašnje pretvori u

spoljašnje bogoštovanje. Kao na primer, smatrati da ako neko živi negde gde

nema crkve, beseda, ili sakramenata, gde nema sveštenstva, da se takav ne

može spasiti, ili da ne može da ima bogoštovanje (prim. prev. da se klanja Bogu

u samom sebi).

1175. Da bi ovaj predmet bio još jasniji, uzmimo kao još jedan primer, činiti da

je suštinsko u bogoštovanju pohađati crkve, moliti se, držati praznike, i mnoge

druge stvari koje su spoljašnje i ceremonijalne, a onda, govoreći o veri, ubedite

sebe u to da su ove stvari dovoljne – a koje su sve formalne stvari

bogoštovanja. Sasvim je istinito da oni koji čine da se bogoštovanje sastoji od

ljubav i ljubavi prema bližnjemu, postupaju na isti način, to jest, da oni

posećuju crkve, idu na sakramente, mole se, održavaju praznike, i slično, i to

vrlo ozbiljno i vredno; ali oni ne čine da se suštinsko bogoštovanja sastoji u

ovim stvarima. U spoljašnjem bogoštovanju ovih ljudi ima ono što je sveto i što

je živo, jer u tome postoji unutrašnje bogoštovanje; ali u spoljašnjem

bogoštovanju onih koji su gore pomenuti, nema onoga što je sveto i živo. Jer

samo suštinsko je ono što osvećuje i oživljava formalno ili ceremonijalno

/bogoštovanje/; ali vera odvojena od ljubavi prema bližnje ne može da osveti i

oživi bogoštovanje, jer je otsutna životna suština. Takvo se bogoštovanje

naziva Nimrodom; i ono je rođeno od poznavanje koja se nazivaju Kušem, jer

ovi su rođeni od vere odvojene od ljubavi prema bližnjemu, koja se naziva

Hamom. Od Hama, ili vere odvojene od ljubavi prema bližnjemu, drugačije se

bogoštovanje ni ne može roditi. Ovo su stvari označene Nimrodom.

1176. Hus rodi Nemroda. Da ovo znači da su oni, koji su imali znanja o

unutrašnjim stvarima, ustanovili ovakvo bogoštovanje, očito je iz onoga što je

do sad rečeno. Poznavanja unutrašnjih stvari je ono što oni nazivaju stvarima

nauka (doktrine), a što oni razlikuju od obreda (rituala). Na primer, njihova

glavna doktrina je da sama vera spasava; no oni na znaju da su ljubav ka

Gospodu i ljubav ka bližnjemu sama vera; i da poznavanja koja oni nazivaju

verom postoje samo za to da preko njih ljudi mogu primiti ljubav ka Gospodu i

ljubav ka bližnjemu; i da je to vera koja spasava. Oni koji čine da se vera sastoji

samo iz znanja, to su oni koji rađaju i ustanovljavaju takvo bogoštovanje.

1177. A on prvi bi silan na zemlji. Da ovo znači da je takva religija preovladavala

u crkvi, može da se vidi iz onoga što sada sledi. Da je 'zemlja' crkva, bilo je već

pokazano (br. 620,636,662 i na drugim mestima).

1178. Bješe dobar (silan) lovac pred Gospodom. Da ovo znači da je on mnoge

ubedio, jasno je po tome što se to događa kada se vera odvoji od ljubavi ka

bližnjemu, a isto tako i po tome što se označava 'lovcem' u Reči. Vera odvojena

od ljubavi ka bližnjemu je takva da se u to ljudi mogu lako ubediti. Veći deo

čovečanstva ne zna šta su unutrašnje stvari, nego znaju samo šta su spoljašnje

stvari, i većina ljudi ostaju u onome što primaju preko čula (vanjskih čula), i

preko uživanja i preko požuda, imajući u vidu samo sebe i svet, te stoga njih

lako osvaja ovakva religija. Iz značenja 'lova': u Reči 'lov' (lovljenje) označava u

opštem ubeđinje, a u posebnom značenju, to je zarobljavanje ljudskih umova

(duša) tako što se povlađuje njihovim čulnim naklonostima, uživanjima, i

požudama. Pri tome se koriste stvari doktrine (nauka), koje oni objašnjavaju

kako odovara njihovoj naravi i želji drugih, uvek imajući u vidu podizanje ugleda

samima sebi i želeći da se obogate – tako ubeđujući druge. To je jasno iz

Jezikilja: Teško onima koji šiju uzglavlja pod sve laktove i grade pokrivala na

glavu svakoga raste da love dušu. Lovite duše mojega naroda, a svoje li ćete

duše sačuvati? I skrvnite me kod naroda mojega za grč ječma i za zalogaj hljeba

ubijajući duše koje ne bi trebalo da umru, i čuvajući u životu duše koje ne treba

da žive, lažući narodu mojemu, koji sluša laž. Evo me na vaša uzglavlja, na koja

lovite duše da vam dolijeću, i poderaću ih ispod lakata vaših, i pustiću duše koje

lovite da vam dolijeću. I poderaću pokrivala vaša i izbaviću narod svoj iz vaših

ruku, i ne će više biti u vašim rukama da vam budu lov, i poznaćete da sam ja

Jehova. (XIII.18-21). Ovde je objašnjeno šta se označava 'lovljenjem', da je to

zarobljavanje ubeđivanjem, a preko znanja koja oni izvrću sebi u korist, a uz to

prilagođavajući ih naravima drugih ljudi. Kod Miheja: Nesta pobožnoga sa

zemlje i nema pravoga među ljudima, svi vrebajui krv, svaki lovi brata svojega

mrežom. Da čine zlo objema rukama što više mogu, ište knez; i sudija je sudio za

platu, i ko je velik govori opačinu duše svoje, i spleću je. (VII.2,3). I ovde se

objašnjava šta je označeno 'lovljenjem'. Da je to vrebanje radi sebe samoga, ili

to je nazivati istinitim ono što je lažno, izgovarati izopačenosti, i iskrivljavati, i

na taj način ubeđivati. Kod Davida: Čovjek jezičan ne će se utvrditi na zemlji,

nepravednoga će zloća uvaliti u pogibao. (CXL.11). I ovde se govori o lošim

ljudima koji ubeđuju koristeći obmane, koji misle zlo, i koji smelo govore kako

bi obmanuli; 'jezik' označava obmanu.

1179. Za to se kaže: dobar lovac (strijelac) pred Jehovom kao Nemrod. Da ovo

znači da pošto je toliko mnogo njih bilo ubeđeno, da su ove reči postale izreka;

i da ovo označava da ovakva religija lako osvaja ljudske umove, može da se vidi

iz onoga što je već rečeno, kao i iz samog smisla reči. Štoviše, pošto su u drevna

vremena davana imana stvarima koje su se događale, to su ovo ime dali takvom

bogoštovanju, govoreći da je 'Nemrod' – to jest ovo bogoštovanja – bio dobar

(silan) lovac', to jest da ono (ovakvo bogoštovanje) lako osvaja ljudske umove.

Kaže se 'pred Jehovom', stoga što su oni kod kojih je bilo ovakvo bogoštovanje,

nazivali odvojenu veru ' Jehovom', ili 'čovekom pred Jehovom', kao što je očito

iz onoga što je pre rečeno (br. 340) o Kainu, kojim je na sličan način označena

vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu. Ali razlika između 'Kaina' i 'Hama' je u

tome što je prvi bio u nebeskoj crkvi koja je imala opažanje (percepciju), a drugi

u duhovnoj crkvi koja nije imala opažanje, te je stoga prvi bio gadniji od

drugoga. U drevno vreme njih su nazivali 'silni' (hrabri), kao kod Isaije: Jer ovako

reče Jehova: za godinu, kao što je godina najamnička, nestaće sve slave

Cedarske. I što ostane hrabijeh strijelaca (lovaca) sinova Cedarskih, biće malo.

(XXI.16,17). Kod Osije: Oraste pobožnost, žeste bezakonje, jedoste plod od laži,

jer si se pouzdao u svoj put, u mnoštvo svojih junaka. (X.13) I na drugim

mestima. Oni su sebe nazivali 'ljudima' i 'junacima', od vere (za to što su imali

veru), jer postoji jedan izraz u izvornom jeziku koji izražava ideju moći a u isto

vreme i čoveka, kojim se u Reči opisuje vera, i to u oba smisla.

1180. Stih 10. A početak carstva njegova bješe Vavilon i Arah i Ahad i Halana u

zemlji Senaru. 'Početak carstva njegova', znači da je ovakvo bogoštovanje

počelo; 'Vavilon i Arah i Ahad i Halana, u zemlji Senaru', označava da su

postolaja ovakva bogoštovanje u tome regionu; u isto vreme, oni označavaju

ovakve vrste bogoštovanja, gde spoljašnje izgleda sveto, ali je unutrašnje

profano .

1181. Početak carstva njegova. Da ovo znači da je ovakvo bogoštovanje počelo,

jasno je iz značenja 'Vavilona u zemlji Senaru', o čemu se govori u nastavku.

1182. Vavilon i Arah i Ahad i Halan u zemlji Senaru. Da ovo znači da su ovakve

vrste bogoštovanja postojale u tome regionu, i da se ovima označavaju takve

vrste bogoštovanja, gde spoljašnje izgleda sveto dok je unutrašnje profano,

očito je iz značenja 'Vavilona' i 'zemlje Senara'. O Vavilonu se često govori u

Reči, i svuda se njime označava ovakvo bogoštovanje, a to je da spoljašnje

izgleda sveto dok je unutrašnje profano. Kako se u sledećem poglavlju govori u

Vavilonu, videće se da se Vavilonom označavaju ovakve stvari, i da u početku

ovakvo bogoštovanje nije bilo tako profano kao što je to bilo kasnije. Jer je

bogoštovanje upravo onakvo kakav je čovek iznutra; što je on neviniji, to je

nevinije njegovo spoljašnje bogoštovanje; a kako on iznutra postaje nečist, tako

i njegovo vanjsko bogoštovanje postaje nečisto; i što je njegovo unutrašnje biće

profanije, to je njegovo spoljašnje bogoštovanje profanije. Jednom rečju, što

ima više ljubavi prema sebi i prema svetu kod čoveka koji je u ovakvom

spoljašnjem bogoštovanju, to ima manje života i svetosti u njegovom

bogoštovanju; i što ima više mržnje prema bližđnjem u njegovoj ljubavi prema

sebi i svetu, to ima više profanosti (obesvećenosti) u njegovom bogoštovanju;

što ima više zlobe u njegovom bogoštovanju, to ima više profanosti u

njegovom bogoštovanju; što je više obmane u njegovom zlobi, to je više

profanosti u njegovom bogoštovanju. Te ljubavi i ta zla su u unutrašnjosti

spoljašnjeg bogoštovanja koje je označeno 'Vavilonom', o kome se govori u

sledećem poglavlju.

1183. Šta je označeno u pojedinostima Erehom, Ahadom, i Halanom u zemlji

Senaru' ne može se potpuno objasniti, jer se oni ne spominju u drugim

delovima Reči, s izuzetkom Halana (vidi Amos VI.2), gde postoje vrste ovakvog

bogoštovanja. Ali što se tiče zemlje Senara u kojoj su postojale ovakve vrste

bogoštovanje, da to znači da u tome spoljašnjem bogoštovbanju ima

profanosti, to je označeno u Reči u sledećem poglavlju (XI.2), a isto tako kod

Zaharije (V.11); a posebno kod Danila, gde se nalaze ove reči: I Gospod mu dade

u ruku Joakima cara Judina i dio sudova doma Božijega, i odnese ih u zemlju

Senar u dom boga svojega, i metnu sudove u riznicu boiga svojega. (I.2). I ovime

se označava da su svete stvari bile profanisane (obesvećene): 'sudovi doma

Božijeg', su svete stvari; 'dom boga Vavilonskoga, u zemlji Senaru', su

obesvećene stvari, u koje su unesene svete stvari. Iako su ovo istorijski

događaji, oni sadrže tajne, kao što je to slučaj sa svim istorijskim činjenicama

Reči. Isto je dalje očito iz obesvećivanja istih sudova (Danilo V.3-5). Da njima

nisu bile pretstavljene svete stvari, ovi se događaji ne bi bili odigrali.

1184. Stih 11,12. Iz te zemlje izađe Asur, i sazida Ninivu, i Robot grad i Halu. I

Rezen između Ninive i Hale; to je gradi velik. 'Iz te zemlje izađe Asur', znači da

su oni, koji su bili u izvanjskom bogoštovanju, da su počeli da umuju o

unutrašnjim stvarima bogoštovanja; 'Asur' označava umovanje (rezonovanje); 'i

sazida Ninivu, i Robot grad i Halu', znači su na taj način oblikovali doktrine vere

za sebe; 'Ninivom' su označene obmane tih doktrina; 'Robotom i Halom',

označeno je isto samo drugog porekla; 'Rezen između Ninive i Hale', označava

da su tako isto oblikovali za sebe dotrine o životu. 'Rezenom' su označene

obmane u doktrinama koje su odale proizašle; 'Niniva' je obmana koja potiče

od umovanja; 'Hala' je obmana koja potiče od požude; 'između Ninive i Hale', je

obmana iz obe, 'to je veliki grad ', označava doktrine, koje da su se proširile i

preovladale.

1185. Iz te zemlje izađe Asur. Da ovo znači da su oni, koji su bili u takvom

spoljnom bogoštovanju, počeli da umuju o unutrašnjim stvarima bogoštovanja,

može da se vidi iz značenja 'Asura' u Reči, naime da je to umovanje (o čemu

ćemo govoriti uskoro). Postoji dvostruko značenje u ovim rečima, naime, da je

Asur izašao iz te zemlje, i da je Nemrod izašao iz te zemlje u Asur, ili Asiriju. Ovo

je ovako izraženo stoga što ove reči označavaju i jedno i drugo, naime

umovanje i o duhovnim i o nebeskim stvarima iz takvoga bogoštovanja – a to je

da je Asur izašao iz zemlje Senara; i da ovakvo bogoštovanje vodi u umovanje o

duhovnim i nebeskim stvarima – a to je pretstavljeno Nemrodom koji je izašao

iz te zemlje u Asur, ili Asiriju.

1186. Da 'Asdur' označava umovanje, jasno je iz značenja Asura ili Assirije u

Reči, gde se time neprekidno izražava ono što pripada razumu, u oba smisla;

naime, izražavaju se i racionalne stvari i umovanja. Razumom i racionalnim

(razumnim) stvarima označava se ono što je istinito, a umovanjem i

umovanjima pretstavljene su lažne stvari. Stoga što 'Asur' označava razum i

umovanje, to se on to često povezuje s 'Egiptom', koji pretstavlja reči-znanja

(scientifica); jer razum i umovanje dolazi od reči-znanja. Da 'Asur' označava

umovanje, jasno je iz Isaije: Teško Asiru, šibi gnjeva mojega, ako i jest palica u

ruci njegovoj moja jarost. Jer reče: krjepošću ruke svoje i mudrošću svojom, jer

sam razuman. (X.5,7,13). Ovde 'Adsur' označava umovanje, za koje se kaže da

nije ispravno ni kao razmišljanje ni kao razmatranje (meditiranje);jer kaže se,

'mudrošću svojom, jer da je razuman'. Kod Jezikilja: Bijahu dvije žene, kćeri

jedne matere. One se kurvahu u Egiptu, i ondje im pipahu grudi. A imena im

bijahu, starijoj Ola a sestri joj Oliba; one postaše moje, i rodiše sinove i kćeri. I

Ola kad bijaše moja, kurvaše se, i upaljivaše se za svojim milosnicima, Asircima

susjedima. Koji nošahu porfiru, i bijahu knezovi i vlastelji, sve lijepi mladići,

vitezovi koji jahahu na konjima. I Vavilonjani dolažahu k njoj na postelju

ljubavnu, i skrvnjahu je kurvarstvom svojim; i po što bi se oskrvnila s njikma,

odvraćala se duša njezina od njih. (XXIII. 2,3,5,6,17). Ovde 'Egipat' označava

reči-znanja; 'Asur', umovanje; a 'Vavilonjani', obmane od požuda. Kurvala si se

sa sinovima Egipatskim, susjedima svoijim velika tijela, i umnožila si kurvarstvio

svoje da bi me razgnjevila. Kurvala si se sa sinovima Asirskim, jer se ne mogaše

nasititi, I umnožila si kurvarstvo svoje u zemlji Hananskoj dori do Haldejske, i ni

tako se nijesi nasitila. (XVI.26,28,29). Gde Egipat označava reči-znanja; 'Asirija',

umovanje. Umovanja o duhovnim i nebeskim stvarima nazivaju se 'kurvanjem',

kako ovde tako i na drugim mestima u Reči. Da se ovde ne govori o kurvanju s

Egipćanima i s Asircima, to može svako da vidi. Kod Jeremije: A sada što će ti

put Egipatski da piješ vode Seorske? Što li će ti put Asirski da piješ vode iz rijeke?

Za što trčkaš mijenjajući svoj put? Posramićeš se od Egipćana kako si se

posramio od Asirca. (II.18,36). I ovde slično 'Egipat' označava reči-znanja; a

'Asir' umovanje. Kod istoga: Izrael je razagnano stado, lavovi su ga otjeraliu,

prvo ga je Asur raskinuo, a onda mu je car Vavilonski slomio kosti (prim. prev.

Ovo je moj prevod, jer ovo mjesto nisam našao tamo gde je označeno, to jest

kod Jeremije I.17,18). Ovde 'Asur' označava umovanje o duhovnim stvarima.

Kod Miheja: I biće mir kad Asirac dođe u našu zemlju, i kad stupi u dvore naše.

Tada ćemo podignuti na nj sedam pastira i sedam knezova iz naroda. I oni će

opasti zemlji Asirsku mačem i zemlju Nemrodovu na vratima njegovijem, i on će

nas izbaviti od Asirca kad dođe u našu zemlju i kad stupi na među našu. (V.5,6).

Ovde se govori o Izraelu, ili o duhovnoj crkvi, o kojoj se kaže da će 'Asur u nju

ne će ući', to jest, da ne će ući mudrovanje; 'zemlja Nemrodova' označava

ovakvo bogoštovanje koje je označeno Nemrodom, u kojem je unutrašnje

sastavljeno od zla i obmane. Da 'Asur' u Reči označava razum, koji je u čoveku

crkve, po kojemu on razaznaje šta je istina i dobro, očito je kod Ozeja: Sa

strahom će dotrčati iz Egipta kao ptica, i kao golub iz zemlje Asirske. (XI.11).

'Egipat' ovde označava znanje čoveka crkve; a 'Asur', njegov razum. Da 'ptica'

označava intelektualne reči-znanja, a 'golub' razumsko dobro, pokazano je pre.

Kod Isaije: U to vrijeme će biti put iz Egipta u Asirsku, i Asirac će ići u Egipat, i

Egipćanin u Asirsku, i služiće Jehovi nad vojskama Egipćani s Asircima. U to će

vrijeme Izrael biti treći s Egipćanima i Asircima, i biće blagoslov posred zemlje.

Jer će ih blagosloviti Jehova nad vojskama govoreći: da je blagosloven moj

narod Egipatski i Asirski, djelo ruku mojih, i našljedstvo moje, Izrael. (XIX,23-25).

Ovde se radi o duhovnoj crkvi, koja je 'Izrael', čiji razum je 'Asur', a znanje

'Egipat'. Ovo troje sačinjavaju intelektualne stvari kod čoveka duhovne crkve,

koje idu jedna za drugom ovim redom. Asur se imenuje i na drugim mestima,

kada znači Razumsko (Racionalno), bilo istinito ili lažno, kao kod Isaije XX.1 pa

do kraja; XXIII.13e; XXVII.13; XXX.31; XXXI.8; XXXVI and XXXVII; LII.4; Jezek.

XXVII.23,24; XXXI.3 do krajas; XXXII.22; Mijeha VII.12; Sofonije II.13; Zakarija

X.11; Psalam LXXXIII.8) 'Asur' označava umovanje kod Ozeja (V.13; VII.11; XII.1;

XIV.3) i kod Zaharije 8X.109, gde se govori o Efraimu, kojim je označno

Intelektualno (u crkvi) , ali ovde izokrenuto.

1187. I sazida Ninivu i Robot grad i Halu. Da ovo označava da su na taj način

oblikovali doktrine o veri za sebe, jasno je iz značenja Ninive, i Robota, i Hale (o

kojima ćemo govoriti ubrzo), kao i iz značenja 'grada' u Reči, da je to doktrina,

bilo istinita ili lažna (kao što je ranije pokazano, br. 402).

1188. Da su obmane u doktrini (prim.prev. u nauku ili u tumačenju Reči)

označene 'Ninivom', a obmane iz drugog izvora 'Robotom i Halom', jasno je iz

značenja 'Ninive u Reči, o čemu će uskoro biti govora. Obmane ove vrste imaju

tri izvora. Prvi je u obmanama čula koja su u mraku neprosvetljenog

razumevanja, i u neznanju; otuda dolaze obmane koje su 'Niniva'. Drugi izvor

jetako isto u čulima gde preovlađuju nečiste želje, da se bude nov i da se

predvodi: ove se obmane označavaju 'Robotom'. Treći izvor je u volji pa stoga i

u požudama, kada su ljudi spremni da nešto priznaju kao istinito samo ako to

prija njihovim požudama; otuda su obmane koje se nazivaju 'Hala'. Sve ove

obmane potiču od 'Asura', ili od umovanja o dobrima i istinama vere. Da

'Niniva' označava obmane (koje potiču) od obmana čula koja su u mraku

neprosvezljenog razumevanja i u neznanju, jasno je iz značenja 'Ninive' kod

Jone, koji je bio poslat u Ninivu, kojem gradu je bilo oprošteno to što su ljudi (u

Ninivi) bili takvi, o čemu se u pojedinostima vidi kod Jone (gde se govori) o

Ninivi, a o čemu će po Božanskoj Milost Gospodovoj bitti reči na drugome

mestu. Te pojedinosti su istorijskog karaktera ali i pored toga su proročanske

poruke, u kojima su sadržane i koje pretstavljaju ovakve tajne, kao što je to

slučaj i s ostlim istorijskim delovima Reči. Tako isto kod Isaije, gde se kaže da je

Asirski kralj ostao u Ninivi. I da kada se poklonio u domu (hramu) Nezroha boga

svojega, njegovi sinovi ga mačem posekoše (Isaija, XXXVII.27,38). Iako su ovo

istgorijske stvari, one sadrže i pretstavljaju slične tajne; a ovde se 'Ninivom'

označava spoljašnje bogoštovanje u kome su obmane; i pošto je ovo bilo

idolopokloničko, njega su posekli mačem njegovi sinovi. 'Sinovi' su obmane,

kao što je ranije pokazano; 'mač' je kazna za obmane, kao što je to svuda u

Reči. I kod Sofonije: Jehova će digniti ruku svoju na sjever, i zatrće Asirsku, i

Ninivu će opustiti da bude suha kao pustinja. I u njoj će ležati stada. Svakojako

zvjerje između naroda, i gem i ćuk noćivaće na dovratnicima njezinijem; glasom

će pjevati na prozorima, pustoš će biti na pragovima, jer će se poskidati

cekrovina. (II.13,14) Ovde je opisana Niniva, ali u proročkom stilu, kao i same

obmane koje su označene 'Ninivim'. Ove obmane, zato što im se klanjaju,

nazivaju se 'sjever, svakojako zvjerje, gem (kormorant) i ćuk, koji će

noćivaćivati u dovratnicima', te se kaže da su kao 'glas koji pjava na prozorima,

i kao 'skidanjem cedrovine', koja pretstavlja intelektualnu istinu. Ove se

obmane opisuju svim ovim izrazima.

1189. Obmane koje potiču iz požuda označenih 'Halom' ne mogu se potvrditi

iz proročkih nego iz istirijskih delova Reči, naime da je Asirski kralj odveo

Izrailjeve sinove u Asur, ili Asiriju, te ih nastanio u Hali i u Haboru, pored reke

Gozana, i u gradovima u Mediji (II o Carevima XVII.6; XVII.11). Istorijske

činjenice ovde označavaju upravo to, jer – kao što je već rečeno – svi istorijski

delovi Reči označavaju i pretstavljaju (nešto duhovno). Tako ovde 'Izrailj'

označava izopačenu duhovnu crkvu; 'Asur' označava umovanje; a 'Hala' takvu

obmanu.

1190. I Rezen izmeđui Ninive i Hale. Da ovo znači da su oni sami za sebe

oblikovali doktrine o životu; i da se lažne doktrine toga porekla označavaju

'Rezenom', može da se vidi iz onoga što je pokazano o Ninivi i Hali; kao i na taj

način što će se povezati ono što je rečeno u prethodnom stihu o obmanama u

doktrinama, s ovim što je rečeno o obmanama o životu. Jer takav je stil u Reči,

osobito je takav proročki stil, gde kada se govori o stvarima razuma, govori se u

isto vreme i o stvarima volje. U prethodnom stihu govori se o onome što je u

razumu, ili o obmanama u doktrini; a ovde o obmanama o životu, što je

označeno 'Rezenom'. Pošto se više Rezen ne pominje u Reči, ovo se ne može

jače potvrditi, osim po tome što je Rezen sagrađen između Ninive i Hale, to jest,

između umovanja i obmana koje potiču od požuda, što stvara obmane o životu,

kao i iz toga što se naziva 'velikim gradom', jer (ta obmana) potiče i iz razuma i

iz volje.

1191. To je grad velik. Da ovo označava stvari u doktrini, i da su se ove širile i

da su preovladale, jasno je iz značenja 'grada', a to istinite stvarii u doktrini (kao

što je bilo pokazano u br. 402). I to se naziva 'grad velik', pošto sve obmane

doktrine i bogoštovanja koje potiče od nje, iz toga nastaju i postaju obmane o

životu (prim.prev. obmane o tome kako treba živeti).

1192. Predmet o kome se govori gore u stihu 10 bio je zla u bogošrtovanju,

koja su označena 'Vavilonom, Arahom, Ahadom i Halanom u zemlji Senaru':

ovde se govori u ova dva stiha o obmanama (neistinama) u bogoštovanju, a što

je označeno 'Ninivom, Redhobom, i Halom, i Rezenom'. 8tu se govori o

obmanama koje pripadaju načelima koja su izmudrovana; i o zlima koja potiču

od ljubavi prema svetu i prema sebi.

1193. Sihovi 13,14. Mezraim rodi Ludeja i Sananeje i Labeje i Neftueje, i

Fetruzeje, i Hazlueje, odakle izađoše Filisteji i Kaftoreji. Mezraim rodi Ludeja i

Sananeja i Labeje i Neftueje, označava mnoge narode, koji označavaju mnoge

vrste obreda; 'Mezraim' je znanje; 'Ludim, sananej, i Labej i Nefteuej', su mnogi

obrede, koji su samo reči-znanja (scientifica); 'Fetrusej, i Hazluej' su imana

mnogih naroda, kojima se označavaju doktrinarnew stvari obreda koje ima

slično poreklo, a koji su bili same reči-znanja; 'odakle izadoše Filisteji', znači

narod toga porekla, kojim se označava poznavanje znanja o veri i ljubavi ka

bližnjemu. Da su 'izašli', znači da su kod njih saznanja bila samo reči-znanja.

1194. Mizraim rodi Ludeja, Sananeja, Labeja, Neftueja, Fetruzeja. Da ovi

onačavaju tako mnogo naroda, a da ovi označavaju toliko obreda, može se

videti iz onoga štgo je pokazano o Mizraimu ili Egiptu (kod stiha 6 ovoga

poglavlja), naimely, da 'Egipat' označava znanje ili reči-znanja. Oni za koje se

kaže su od ovih rođeni, to mogu da budu samo obredi, i to obredi spoljašnjeg

bogoštovanja. Jer Gospodova Reč, u svojim grudima i u dubini, to jeste u

njenom unutrašnjem smislu, govori samo o Njegovom carstvu, a to je o crkvi;

tako da su obredi ono što što je rođeno iz reči-znanja kroz mudrovanja.

1195. 'Mezraim' ili 'Egipat' je znanje, što je pokazano u stihu 6 ovoga

poglavlja. 'Ludeji, Sananeji, Labeji, Nefteji i Fetruzeji' su mnogi obredi koji su

samo reči-znanja, kojima se istražuju duhovne i nebeske stvari pomoću

mudrovanja, i tako se izmišlja bogoštovanje za sebe. Obredi kod ovakvog

bogoštovanja, pošto potiču od mudrovanja i reči-znanja, nazivaju se obredi-reči

znanja (ritualia scientifica), gde nije bilo ničega duhovnog i nebeskog, jer je sve

dolazilo od njih samih. Otuda potiče Egipatski idoli, kao i njihova magija. A

pošto su njihoivi obredi imali ovo poreklo, oni su odbacivali,i gadili se i mrzeli

obrede Drevne crkve¸ što je očito iz onoga što je rečeno u Postanju XLIII.32;

XLVI.34, Izlazak VIII.22); zato što su ovo značenja, to se kaže da ih je rodio

Mezraim ili Egipat, a to je reči-znanja; a pošto su njihove reči-znanja bile

raznorodne, to su i obredi, koli su potekli otuda različiti. Ove se raznovrsnosti

označavaju uglavnom mnogim narodima. Da se ovo podrazumeva pod

'Ludimom ili Liđanima', pokazuje se kod Jeremije: Egipat se diže kao potok i

njegove se vode kolebaju kao rijeke; i veli: idem, pokriću zemlju, i satrću grad i

one koji žive u njemu. Izlazite, konji i bjesnite, kola; i neka izađu junaci,

Etiopljani i Libijci, koji nose štitove, i Lidijci koji nose i natežu luk. (XLV.8,9) Reke

Egipta su ovde raznovrsne reči-znanja koja su obmanjiva; 'idem, pokriću zemlju'

je ući u stvari koje pripadaju crkvi ili veri preko reči-znanja; 'satrti grad' je

razoriti istine; 'Kuš i Fut' su saznanja,a 'Lidijci' su obredi zasnovani na rečima-

znanjima o kojima se gore govori; 'koji nose štitove, i natežu luk' je razum.

1196. Da su 'Petrusi i Haslusi' imena naroda, i da označavaju doktrinarne stvari

u obredima sličnoig porekla, a koje je bilo u rečima-znanjima, jasno je iz onoga

što je već rečeno; kao i iz toga što oni slede jedni druge ovim redom. O

Petrusima vidi kod isaije XI.11,12; Jerek. XXIX.13-14; Jer. XLIV.1,15.

1197. Odakle izađoše Filisteji. Da ovo označava narod i da je ovim narodom

označeno znanje o veri i o ljubavi ka bližnjemju, jasno je iz Reči, gde se često

pominju Filistejci. U Drevnoj Crkvisvi nazivani su Filistejcima svi oni koji su

mnogo govorili o veri, i izjavljivali da je spasenje u samoj veri, a čiji život nije bio

po njihovoj veri. Stoga su se oni nazivali 'neobrezanima', što znači da su bili

lišeni ljubavi ka bližnjemu. Da su nazivani 'neobrezanim, može se videti u 1

Samuilova XIV.6; XVII.26,36; XXXI.4;2 Samuilova I.20. i drugde. Jer su bili takvi,

dogodilo se da su stvari vere postajale samo stvari memorije; jer poznavanja

duhovnih i nebeskih stvari pa i misterija vere postaju samo stvari memorije

kada čovek vešt u ovim stvarima nema ljubavi ka bližnjemu. Stvari u memoriji

su mrtve ukoliko čovek koji ima savest ne živi po njoj. A kada tako živi, tada

stvari u memoriji postaju stvari života; i samo tada one su mu od koristi i

donose mu spasenje posle života u telu. Znanja i saznanja nisu ništa čoveku u

drugom životu, čak i da zna sve tajne koje su ikada otkrivene, ukoliko ova

znanja ne utiču na njegov život. Takvi su oni koji su gore opisani svuda a

označeni kao 'Filistejci' kod proroka u Reči, kao i u istorijski delovima (Reči), kao

na primer kada Avraham boravi u zemlji Filisteja, i kada je sklopa savez s

Avimelehom, kraljem Filistejaca (Postanje XX.1 do kraja; XXI.22 do kraja;

XXVI.1-34). Pošto su ovde verska znanja pretstavljena Filistejcima, stoga je

Avraham, koji pretstavlja nebeske stvari vere, među njima boravio, i stupio u

savez s njima, a tako istzo i Isak, kojim su pretstavljene duhovne stvari vere; ali

ne i Jakov, zato što su njima bile pretstavljene spoljašnje stvari vere.

Da'Filistejci' pretstavljaju opšte poznavanje verskih stvari, a osobito onih koje

govore o spasenjeu kroz samu veru, i koje postaju samo stvari u njihovoj

memoriji, može da se vidi kod Isaije: Nemoj se radovati zemljo Filistejska sva

kolika, što se slomi prut onoga koji te je bio; jer će iz korjena zmijinjega niknuti

zmija vasilinska, i plod će joj biti zmaj ognjeni krilati. (XIV.29). Ovde 'korijen

zmijinji' označava reči-znanja; 'zmija vasilinska', zlo jer dolaze od obmana; a

'plod zmaja ognjenoga', su njihova dela, koja se nazivaju 'leteća ognjena zmija',

jer ona potiču od požuda. Kod Joila: I šta hoćete vi sa mnom, Tire i Sidone, i svi

kraljevi Filistinski (Palestinski)? Hoćete li da mi platite ili hoćete li da mi vratite?

Odmah ću vam bez oklijevanja platiti platu vašu na vašu glavu. Jer uzeste srebro

moje i zlato moje, i najljepše zaklade moje unesoste u svoje crkve (hramove). I

sinove Judine i sinove Jerusalimske prodadoste sinovima Grčkim (Javanitskim)

da biste ih otjerali daleko od međe njihove. III.4-6. Ovde je jasno na šta se misli

pod Filistejcima, i pod 'Filistijom' (prim.prev, u Daničičevom prevodu 'Filistija' je

Palestina. Naime, reč 'Palestina' dolazi od reči Filistija, narod i teritorija koja se

graničila sa Izraelom i Judejom), i pod 'međama njihovijem'. Ovde 'srebro i

zlato' su duhovne i nebeske stvari vere; a 'najljepše zaklade moje' su znanja o

njima. Da su ih 'uneli u njihove crkve ili hramove', označava da su ih posedovali

i to razglašavali; da su 'prodavali sinove Judine i sinove Jerusalimske', znači da

nisu imali ni ljubavi i vere; 'Juda' u Reči je nebesko od vere, a 'Jerusalim' je

duhovno od vere koja otuda potiče a koje (nebesko i duhovno vere) je bilo i

''otjerano daleko od međe njihove'. Tako isto na drugim mestima kod Proroka,

kao kod Jer. XXV.20; XLVII.1 do kraja; Jez.XVI.27,57; XXV.15,16;Amos I.8;

Obadija 19; Sofonije II.5; Psalam LXXXIII.7;LXXXVII.4. A o Kapadočanima u

Zakoni Ponovljeni II.23; Jer. XLVII.4; Amos IX.7.

1198. Da 'izađoše' znači su kod njih znanja bile samo reči-znanja (scientifica),

jasno je iz onoga što je već rečeno. Za njih se ne kaže da su bili 'rođeni' od onih

iz Egipta, već da su 'izašli' od njih, jer oni nisu od onih koji razmišljaju po

prirodnim rečim-znanjima o duhovnim i nebeskim stvarima, pa da tako oblikuju

sami za sebe doktrine (učenja, nauke) - kao što su bili oni o kojima je ranije bilo

reči – već su oni bili od onih koji nauče znanja od drugih, pa ih nauče i sačuvaju

u memoriji, kao što bi učili i pamtili sve druge stvari, a za koje oni ne mare osim

da bi postigli počasti, ili iz nekog tome sličnog razloga. Ovo znanje o verskim

saznanjima nema ništa zajedničko sa znanjima o prirodnim stvarima; pa se

stoga i kaže ne da su bili 'rođeni' već da su 'izašli' od njih. Pošto je takav

karakter 'Filistejaca', oni izvrću verska znanja umovanjem o njimam, pa tako

oblikuju za seve lažna učenja; stoga su oni među onima koji se teško mogu

roditi iznova i primiti ljubav ka bližnjemu, kako stoga što su neobrezani u srcu,

tako i zbog toga što polaze o lažnih načela; stoga (njihov) život koji se rukovodi

ovim načelima samo sprečava i zaustavlja njihov (duhovni) preporod.

1199. I Hanan rodi Sidona, prvenca svojega, i Heta. Kao i pre, 'Hanan' označava

spoljašnje bogoštovanje u kojemu nema ničega unutrašnjeg. 'Sidon' označava

spoljašnje poznavanje duhovnih stvari: pa stoga što su one prve stvari

spoljašnjeg bogoštovanja, to se kaže da je 'Sidon' 'prvenac Hananov'; 'Het'

označava spoljašnje poznavanje nebeskih stvari.

1200. Da 'Hanan' označava spoljašnje bogoštovanje u kojem nema ničega

unutrašnjeg, bilo je pokazano tamo gde se govorilo o Hananu. Spoljašnje

bogoštovanje, koje se naziva 'Hananom', takvo je kao što je bilo ono kod

jevreja, i pre i posle Gospodovoig dolaska. Kod njih postoji spoljašnje

bogoštovanje kojega se strogo pridržavaju, a u takvom su neznanju o onome

što je unutrašnje da misle da žive samo telom. Žive u potpunom neznanju o

duši, o veri, o Gospodu, o duhovnom i nebeskom životu, i o životu posle smrti.

Tako su u vreme Gospoda odricali da postoji uskrsnuće – kao što se vidi kod

Mateja XXII. 22-33; Marka XII.18-28; Luke XX.27-41. Kada je čovek takav da ne

veruje da će živeti posle smrti, on ne veruje da postoji bilo šta unutrašnje koje

je duhovno i nebesko; a takvi su oni koji žive u samim požudama, jer žive samo

telesnim i svetskim životom: osobito oni koji su ogrezli u tvrdičluku. I pored

toga, kod njih postoji bogoštovanje, posećuju sinagoge, ili njihove crkve, i

održavaju obrede, neke vrlo strogo; ali pošto ne veruju da postoiji život posle

smrti, njihovo bogoštovanje je nužno spoljašnje u kome nema ničega

unutrašnjega, te je kao što je školjka bez semena (srži) ili kao stablo bez ploda i

bez lišća. Na takvo spoljašnje bogoštovanje se misli pod 'Hananom'. Druge vrste

spoljašnjeg bogoštovanja, koja se gore razmatraju, bila su oblici bogoštovanja u

kojima je bilo unutrašnjih stvari.

1201. Da 'Sidon' označava vanjska znanja o duhovnim stvarima, jasno je po

tome što se naziva 'Hananovim prvorođencem'; jer prvoroženac u svakoj crkvi

je u unutrašnjem smislu vera (n352,367). Ali ovde, gde nema vere, jer nema

unutrašnjih stvari, postoje samo vanjska znanja o duhovnim stvarima koja su

umesto vere; a to znači znanja kakva su bila kod Jevreja, koja su samo znanja o

obredima spoljašnjeg bogoštovanja, kao i o doktrinama (naucima) koje se

odnose na to bogoštovanje. Da je ovo značenje 'Sidona', jasno je i po tome što

su Tir i Sidon bili na krajnjoj granici Filistije, i što su bili pored mora; stoga se

'Tirom' označavaju unutrašnje znanje, a 'Sidonom' spoljašnje znanje duhovnih

stvari – a što je vidljivo i iz Reči. Kod Jeremije: Od onoga dana kad će doći da

istrijebi ave Filisteje i zatre Tir i Sidon i sve ostale pomoćnike, jer će Jehova

istrijebiti Filisteje. Ostatak ostrva Kaftora.( XLVII.4) Ovde 'Filistejci' označavaju

znanja o veri i o ljubavi ka bližnjem; 'Tir' označava unutrašnja znanja, a 'Sidon'

znanja o duhovnim stvarima. Kod Joila: I šta hoćete vi sa mnom, Tire i Sidone, i

svi kraljevi Filistejski? Jer uzeste srebro moje i zlato moje, i najljepše zaklade

moje unesoste u crkve (hramove) svoje. (III.4,5). Ovde 'Tir i Sidon' očigledno

označavaju znanja, i nazivaju se 'međama Filistije', 'srebro i zlato', i 'najljepše

zaklade', su znanja. Kod Jezekilja: Ondje su svi knezoivi sjeverni i svi Sidonci, koji

sidoše s pobijenima sa strahom svojim, stideći se sile svoje. Jer zadadoh strah

zemlji živijeh, i Faraon će i sve mnoštvo njegovo ležati među neobrezanima s

onima koji su pobijeni mačem. (XXII.30,32). Ovde 'Sidonci' označavaju spoljašnja

znanja, koja su samo reči-znanja kad su bez unutrašnjih stvari, stoga se i

pominju u vezi s Faraonom, ili Egiptom, kojima su označene reči-znanja

(scientifica). Kod Sofonije: I Emat će zahvatiti, i Tir i Sidon, ako i jesu veoma

mudri. (IX.2). Ovde se govori o Damaskusu (Emat); 'Tir i Sidon' označavaju

znanja. Kod Jezikilja: Stanovnici Sidonski i Aradski bijahu ti veslari; mudraci tvoji,

Tire, što bijahui u tebi, bijahu ti krmari. (XXVII.8) Ovde 'Tir' označava unutrašnja

znanja; stoga se njegovi mudri ljudi nazivaju 'krmari'; a 'Sidon' označava

spoljašnje znanja, pa se stoga njegovi žitelji nazivaju 'veslari'; jer takav je odnos

između unutrašnjih znanja i spoljašnjih. Kod Isaije: Umuknite koji živite na

ostrvu, koje trgovci Sidonski pomorci puniše. I dohodi im bijahu po velikim

vodama sjeme Seorsko, žetva s rijeke, i bješe trg narodima. Sidi se , Sidone, jer

govori more, sila morska veli: ne mučim se porođajem, ne rađam, ne odgajam

momaka, ne podižem djevojaka. (XXIII.2-4.) 'Sidon' ovde označava spoljašnja

znanja, koja se, pošto u njima nema ništa unutrašnje, nazivaju 'sjeme Seorsko,

žetva s rijeke, trg narodima', a tako isto i 'more' i 'sila morska', kaže se da 'se ne

muči i ne rađa' – što se ne bi moglo shvatiti u doslovnom smislu, ali je savršeno

jasno u unutrašnjem smislu; kao što je to i sa drugim odlomcima kod Proroka.

Zato što 'Sidon' označava spoljašnja znanja, laže se da je on 'trn oko Izrailja', to

jest, oko duhovne crkve (Jezekilj XXVIII.24,26); jer su spoljašnja znanja kao trn

okolo.

1202. Da se Sidon naziva 'Hananovim oprvencem' jer su ova saznanja prve

stvari ovakvog spoljašnjeg bogoštovanja, u kojemu nema unutrašnjeg

bogoštovanja, upravo je bilo objašnjeno u prethodnom paragrafu.

1203. Stoga je jasno zašto 'Het' označava spoljašnje znanja o nebeskim

stvarima. Uobičajeno je kod Proroka da se govori zajedno o duhovnim i

nebeskim stvarima; tome je razlog to što jedne potiču od drugim, pa stoga tu

nije sve savršeno ako one nisu povezane; tako da postoji slika nebeskoga braka

u svim i svakoj stvari u Reči. Isto tako jasno je iz ovoga, kao i iz drugim mesta u

Reči, da se 'Sidonom' označavaju spoljašnja poznavanja duhovnih stvari, a

'Hetom' spoljašnja poznavanja nebeskih stvari, u oba smisla – to će reći, bez

unutrašnjih stvari, i s unutrašnjim stvarima – i tako isto prosto ( bez i sa)

spoljašnjih poznavanja. Kao što je već rečeno, duhovne stvari su one koje

pripadaju veri; a nebeske stvari su one koje pripadaju ljubavi; ili, duhovne stvari

su one koje pripadaju razumu, a nebeske su one koje pripadaju volji. Da 'Het'

označava spoljašnja znanja bez unutrašnjih, jasno je iz Jezikilja: Reci: ovako veli

Gospod Jehova Jerusalimu: postanjem i rođenjem ti si iz zemlje Hananske;otac ti

bijaše Amorejac, a mati Hetejka. Ti si kći matere svoje, koja se odmetnula muža

svojega i djece svoje, i sestra si sestara svojih, koje se odmetnuše muževa svojih

i djece svoje, mati vam je Hetejka, a otac Amorejac. (XVI.3,45.)Ovde je 'Hanan'

spoljašnje bogoštovanje bez unutrašnjeg; 'odmetnula muževe i sinove', je

odbaciti dobra i istine; otuda je se njena mati naziva 'Hetejskom'. Ali 'Het' u

Reči označava i spoljašnja poznavanja nebeskih stvari u dobrom smislu, kao što

je to slučaj sa skoro svim imenima zemalja, gradova, naroda, i osoba, iz razloga

koji je već objašnjen. Ovo značenje 'Heta' će se obrađivati kasnije, po Božanskoj

mislosti Gospodovoj. Poznavanja duhovnih stvari su ona koja se odnose na

veru, pa stoga i na doktrinu (nauk o veri); a poznavanja nebeskikh stvari su ona

koja se odnose na ljubav, pa stoga i na život.

1204. Stihovi 16-18. I Jebuzeja i Amoreja i i Heveja i Araceja i Sineja, i Aradija i

Samareja i Amateja.. A poslije se rasijaše plemena Hananejska. 'Jebuziti, i

Amoreji, i Heveji, i Araceji, i Sineji, i Aradeji, i Samareji, i Amateji' bili su mnogi

narodi kojima se označavaju mnoga idolopoklonstva. A 'poslije se rasijaše

plemena Hananejska', znači da su sva ostala idolopoklonstva proizašla iz ovih.

1205. Jebuziti, Amoreji, Haveji, Araceji, Sineji, Aradeji, Samareji i Amateji, bili su

mnogi narodi, i oni označavaju mnoga različita idolopoklonstva. Da se

idolopokonstva označavaju ovim narodima, jasno je iz mnogih mesta u Reči, jer

su oni bili žitelji Hananske zemlje, koji su zbog svog idolopoklonstva bili

isterani, a delom i iskorenjeni. Ali u unutrašnjem smislu ne misli se na narode

već na idolopoklonstva uopšte, bilo kada i bilo gde da su; posebno, kod Jevreja.

Jer ovi čine da se bogoštovanje sastoji samo od spoljašnjih stvari, i nisu voljni da

znaju bilo šta o unutrašnjim stvarima; a kada ih se poučava, oni to odbacuju, te

su stoga skloni svim ovim idolopoklonstvima, što se jasno vidi po Jevrejima.

(prim.prev. Autor je smetnuo s uma da kod Jevreja, nezvanično, postoji Kabala,

ili mistično i simbolično tumačenje Božanskih istina, koje u mnogome potseća

na Doktrine Novog Jerusalima, objavljene preko Autora). U unutrašnjem

bogoštovanju ima jemstvo (spona) koje odvraća čoveka od idolopoklonstva; a

kada nema ovoga, nema ničega što sprečava. Međutim, postoje kako

unutrašnja tako i spoljašnja idolopoklonstva. Oni kod kojih postoji spoljašnje

idolopoklonstvo bez unutrašnjeg, ti srljaju u spoljašnja idolopoklonstva; oni

kod kojih postoji spoljašnje idolopoklonstvo a koji su iznutra nečisti, oni srljaju u

unutrašnja idolopoklonstva; obe ove vrste idolopoklonstava označene su ovim

narodima. Unutrašnja idolopoklonstva su mnoge obmane i požude koje ljudi

vole i kojima se klanjaju, a koji su umesto bogova i idola koji su postojali kod

Neznabožaca. No koje su posebne vrste obmana i požuda bile označene ovim

narodima – Jebuzitima, Amoritima, Gergesejima, iEvejima, Arukejima,

Asenejima, Aradejima, Samarejima, i Amatejima – bilo bi pre dugo da se ovde

objasni; ali to će biti rečeno kada se njihova imana ponovo pojave, po

Božanskoj milosti Gospodovoj.

1206. A poslije se rasijaše plemena Hananejska. Da ovo znači da su sve ostale

vrste idolopoklonstava proistekle iz ovih, jasno je i bez objašnjavanja.

1207. Stih 19. I bijahu međe Hananejske od Sidona idući na Gerar pa do Gaze, i

idući na Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Lesa. Pod 'Sidonom', kao i pre,

označena su spoljašnja znanja; 'Gerarom' su označene stvari koje su otkrivene o

veri; 'Gazom' su označene stvari koje su otkrivene o ljubavi ka bližnjemu; 'međa

Hananejska od Sidona idući na Gerar pa do Gaze, označava dokle su se širila

poznavanja istine i dobra kod onih koji su imali spoljašnje bez unutrašnjeg

bogoštovanja; 'idući na Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Lesa', označava

obmane i zla u kojima su se oni nalazili.

1208. Da se 'Sidonom' označavaju spoljašnja znanja, očito je iz onoga što je već

rečeno, u stihu 15.

1209. Da se 'Gerarom' označavaju stvari koje su bile otrivene o veri, i stoga

uopšte o samoj veri, jasno je iz odlomaka gde je pominje Gerar (kao u Postanju

XX.1; XXVI.1,17), dok će se o značenju 'Gerara' govoriti posle, po Božanskoj

milosti Gospodovoj.

1210. Da se 'Gazom' označavaju stvari koje su bile otkrivene o ljubavi ka

bližnjemu, jasno je iz toga što kad god se u Reči govori o duhovnim stvarima, u

isto vreme zajedno govori se i o nebeskim stvarima (to znači, da kada se govori

o veri, govori se i o ljubavi ka bližnjemu); to isto je jasno i iz Reči gde se pominje

'Gaza', a još više ako se uzme u obzir da se znanja protežu do vere, i čak do

ljubavi ka bližnjemu, koja je njihova krajnja međa.

1211. I bijahu međe Hananejske od Sidona idući na Gerar pa do Gaze. Da ovo

označava dokle su se širila znanja kod onih koji su imali spoljašnje bogoštovanje

bez unutrašnjeg, jasno je iz značenja 'Gerara' i 'Gaze'. Dotle su se prostirale

granice svih znanja koja su se odnosila na bogoštovanje, bilo da je ono bilo

spoljašnje ili unutrašnje; jer svako bogoštovanje je od vere i odljubavi ka

bližnjemu. Ono što nije od ovoga, to je idolopoklonstvo. Pošto se ovde radi o

Hananu,to jest, o spoljašnjem bogoštovanju i onome što iz njega proističe, ovde

se misli ne na granice do kojih se širilo to bogoštovanje, već na znanja.

1212. I idući na Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Lesa (Dasa). Da ovo

označava obmane i zla u kojima se ova (bogoštovanja) završavaju, može se

videti iz značenja istih (gradova) u istorijskim i proroškim delovima Reči.

Uglavnom, postoje dva izvora obmana; jedan su požude koje pripadaju ljubavi

prema sebi i svetu; drugi je saznanja i reči-znanja, kroz umovanje; a obmane

ovakvoga porekla, kada nadvladaju istine, označavaju se sa 'Sodom, Gomor,

Adama, i Sevojim'. Svako može da vidi da su obmane i zla iz ovih (bogoštovanja)

međe spoljašnjeg bogoštovanja. U ovakvom bogoštovanju sve je mrtvo. U

ovakvom bogoštovanju, bilo na koju stranu da se čovek okrene, on tone u

obmane. Nema ničega unutrašnjega koje bi ga držalo na putu istine, već postoji

samo spoljašnje, koje ga nosi gde god ga vode požude i fantazije. Pošto se

Sodom, Gomor, Adama, i Sevojim pominju kako u istorijskim tako i u proročkim

delovima Reči, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biće objašnjeno koja su

posebna zla njima označena.

1213. Stih 20. To su sinovi Hamovi, po porodicama svojim, i po jezicima svojim,

u zemljama svojim i u narodima svojim. 'Sinovi Hamovi' označavaju

rasprostiranje dokrtrina i raznih bogoštovanja iz izopačenog unutrašnjeg

bogošovanja koje je 'Ham'; 'po porodicama svojim, i po jezicima svojim, u

zemljama svojim, i u narodima svojim', zanači (da je to išto) prema njihovim

posebnim prirodnim odlikama (geniju), pojedinačno i zajedno; 'po porodicama

svojim', je prema njihovim moralnim običajima; 'po jezicima svojim', je prema

njihovim mišljenjima; ' u zemljama svojim', je, uopšte, ono što se odnosilo na

njihova mišljenja; 'u narodima svojim', je, uopšte, o onome što se odnosilo na

njihove moralne običaje.

1214. Da 'sinovi Hamovi' označavaju širenje doktrina i raznih bogoštovanja iz

izopačenog unutrašnjeg bogoštovanja koje je 'Ham', jasno je iz značenja

'sinova', naime da su to doktrine; i iz značenja 'Hama', naime da je to

izopačeno unutrašnje bogoštovanje; o kojem je bilo govora ranije.

1215. Po porodicvama svojim, po jezicima svojim, u zemljama svojim, u

narodima svojim. Da ovo znači da je ovo bilo u skladu s njihovim prirodnim

odlikama (prema geniju svakoga od njih), bilo je gore objašnjeno (u stihu 5),

gde se nalaze iste reči, ali drugim redom. Tamo je predmet bio sinovi Jafetovi,

da se 'od njih razdijeliše ostrva narodna na zemljama svojim, svako po jeziku

svojemu, i po porodicama svojim, i u narodima svojim', označava spoljašnje

vrste bogoštovanja u kojima je bilo unutrašnje (bogoštovanje). U tome

odlomku, dakle, prednost dobija ono što pripada doktrini (nauku); ali ovde

prednost doktrini koja govori o moralnim običajima, ili o životu.

1216. Da 'po porodicama svojim' znači prema njihovim moralnim običajima; da

'po jezicimna svojim' znači u skladu s njihovim mnenjima; da u 'zemljama

svojim' znači prema onome što se odnosi na njihova mišljenja; i da 'u narodima

svojim' znači, uopšte, ono što se odnosi na moralne običaje, sve to se može

videti po značenju svakog izraza u Reči – to jest, reči 'porodica'. 'jezik', ' zemlja',

i narod' – o kojima vidi gore u stihu 5.

1217. Stih 21. I Semu rodiše se sinovi, najstarijem bratu Jafetovu, ocu svijeh

sinova Everovijeh. Ovde je 'Semom' označena Drevna Crkva u opštem; 'rodiše

se Semu', znači da je nova crkva nastala od Drevna Crkve; 'Everom' je označana

ova nova crkva, koja će se zvati druga Drevna Crkva; 'on je otac svijeh sinoca

Everovih', znači da je ova druga Drevna Crkva, i ono što je pripadalo ovj crkvi,

proizašlo iz prve Drevna Crkve kao od svog oca; 'najstarijem bratu Jafetovu',

znači je je njeno bogoštovanje bilo spoljašnje.

1218. Da se 'Semom' označava Drevna Crkva uopšte, jasno je iz toga što se

ovde radi o Everu, na kojega je sada usmerena pažnja; i iz toga što se on ovde

naziva 'stariji brat Jafetov'.

1219. Da 'Semu se rodiše' ovde označava da je jedna nova crkva proizašla iz

Drevne Crkve, jasno je iz sadržaja ovoga stiha, koji govori o Everu, pod kojim se

misli na tu novu crkvu, o kojoj kasnije.

1220. Da je 'Everom' označena jedna nova crkva, jasno je iz onoga što sledi, gde

se posebno razmatra o Everu. Ever se ovde pominje zato što je ta nova crkva

potekla od njega. Kakav je bio Ever i ova nova crkva, po Božanskoj milosti

Gospodovoj, biće rečeno kasnije.

1221. On je otac svih sinova Everovijeh. Da ovo znači da je ova druga Drevna

Crkva, i ono što je pripadalo ovoj crkvi, proizašlo od prve Drevne Crkve, kao od

svog oca, videće se u onom što sledi o Everu, i o ovoj crkvi; jer se o Everu govori

od 24 do 30 stiha ovoga poglavlja, i od stiha 11 do kraja u sledećem poglavlju.

1222. Stariji brat Jafetov. Da ovo znači da je njegovo bogoštovanje bilo

spoljašnje, jasno je iz značenja 'Jafeta', naime da je to spoljašnja crkva, o kojoj u

prethodnom poglavlju, u 18 stom i sledećim stihovima; i gore, u ovom

poglavlju, stihovi 1 do 5. 'Sem, stariji brat Jafetov', ovde posebno označava da

su unutrašnja i spoljašnja crkva braća; jer je takav odnos unutrašnjeg

bogoštovanja prema spoljašnjem u kome postoji unutrašnje (bogoštovanje). Ali

unutrašnja crkva je stariji brat jer je prva i unutrašnja. Ovde 'stariji brat

Jafetov'znači i to da je druga Drevna Crkva, nazvana 'Ever', bila brat prvoj

Drevnoj Crkvi. Jer 'Jafetom', u unutrašnjem smislu, označeno je spoljašnje

bogoštovanje u kojem je unutrašnje, u bilo kojoj crkvi; pa stoga i u ovoj novoj

Drevnoj Crkvi koja je najvećim delom bila spoljašnja. Takav je unutrašnji smisao

Reči, da se ne obraća pažnja na istorijske delove doslovnog smisla kada se

posmatra ono što je sveopšte (univerzalno), a što je odvojeno od doslovnog

smisla; jer ova dva (smisla) posmatraju jedan drugoga na različit način. Otuda to

da 'stariji brat Jafetov' ovde znači, u unutrašnjem smislu, bogoštovanje nove

Drevne Crkve, koje da je bilo spoljašnje. Jer da značenje nije ovakvo, bilo bi

nepotrebno reći da je on (Ever) bio stariji brat Jafetov.

1223. Stih 22. Sinovi Semovu bjehu: Elam i Asur i Arfaksal i Lud i Aram. Kao i

pre, i ovde je 'Semom' označena unutrašnja crkva; a 'sinovima Semovim', ono

što pripada mudrosti; 'Elam, i Asur, i Arpaksal, i Lud, i Aram' bili su mnogi

narodi, kojima se označava ono što pripada mudrosti, - 'Elamom' vera od

ljubavi ka bližnjem, 'Asurom' razumevanje koje potiče otuda, ' Arpaksalom'

znanje otuda, 'Ludom' poznavanja istine, 'Aramom' poznavanja dobra.

1224. Iz svega ovoga očito je šta ova imena označavaju u unutrašnjem smislu,

naime, da je Devna Crkva, koja je bila unutrašnja, bila obdarena mudrošću,

razumevanjem, znanjem, i poznavanjima istine i dobra. Ovo je sadržano u

unutrašnjem smislu, iako su ovde navedena samo imena iz čega se u

doslovnom smislu može samo ustanoviti ko su bili očevi i koje je bilo poreklo

naroda, a ništa doktrinalno, a još manje nešto duhovno i nebesko. Takav je

slučaj i sa Prorocima, gde se pod nizovima imena u unutrašnjem smislu

označavaju delotvorne stvari, koje slede jedna drugo lepim redom.

1225. Da je 'Semom' označena unutrašnja crkva, rečeno je i pokazano u

prethodnom poglavlju, u 18 stom i sledećim stihovima.

1226. Da se 'sinovima Semovim' označava ono što pripada mudrosti, jasno je iz

samo ovoga, da je Sem unutrašnja crkva, čiji su sinovi ništa drugo već stvari

mudrosti. Naziva se mudrošću sve ono što se rađa od ljubavi ka bližnjemu, jer

to dolazi preko ljubavi ka bližnjemu od Gospoda, od kojega je sva mudrost, jer

On je mudrost sama. Otuda i istinsko razumevanje (inteligencija), a otuda i

istinsko znanje, i otuda dolazi i istinsko saznavanje, što su sve sinovi ljubavi ka

bližnjem, to jest, sinovi Gospodovi preko ljubavi ka bližnjem. Pa stoga što su

sinovi Gospodovi preko ljubavi ka bližnjem, za svakoga od njih se kaže da ima

mudrost, jer je mudrost u svakome od njih, i primaju život od nje, i to tako da ni

razumevanje, ni znanje ni saznanje nemaju života osim od mudrosti koja

pripada ljubavi ka bližnjem, koja je od Gospoda.

1227. Da su 'Elam, Asur, Arpaksal, Lud, i Aram' bili mnogi narodi, očitoi je i

izstorijskih i proročkih delova Reči gde se oni pominju. I da oni označavaju ono

pto pripada mudrosti, jasno je iz onoiga što je malopre rečeno kao i iz onoga

što sledi. Kod nekih od ovih naroda, bikla je unutrašnja crkva; kod drugih, koje

se nazivaju sinovima Jafetovim, bila je spoljašnja crkva; kod onih koiji su se zvali

sinovi hamovi, bila je izopašena unutrašnja crkva; a kod onih koji su bili sinovi

Hananovi, bila je izopačena spolkjašnja crkva. Isto je bilo da se kaže unutrašnje i

spoljašnje bogoštovanje, ili da se kaže unutrašnja i spoljašnja crkva.

1228. Da 'Elam' označava veru koja dolazi od ljubavi ka bližnjem, jasno je iz

suštine unutrašnje crkve. Crkva je unutrašnja kada je ljubav ka bližnjemu

vodeće načelo, iz kojaga on misli i deluje. Prvo potomstvo ljubavi ka bližnjem je

ništa drugo nego vera; jer je vera iz toga, i ni iz kojeg drugog izvora. Da je 'Elam'

vera od ljubavi ka bližnjem, ili vera sama koja čini unutrašnju crkvu, jasno je i iz

Jeremije: Riječ Jehovina koja dođe Jeremiji proroku za Elam, u početku

carovanja Sedesije cara Judina, govoreći: Ovako veli Jehova nad vojskama; evo,

ja ću slomiti luk Elamu, glavnu silu njihovu; i dovešću na Elam četiri vjetra s

četiri kraja nebesa, i u sve te vjetrove rasijaću ih, tako da neće biti naroda kuda

neće otići prognanici Elamski. I uplašiću Elamce pred neprijateljima njihovijem, i

pred onima koji traže dušu njihovu; i pustiću zlo na njih, žestinu gnjeva svojega,

govori Jehova, i pustiću na njih mač dokle ih ne zatrem. I namjestiću prijesto

svoj u Elamu i istrijebići odande cara i knezove, govori Jehova. (XLIX. 34-39) U

ovome odlolmku 'Elam' označava veru, ili ono što je isto, a to je unutrašnju

crkvu, koja se izokrenula i iskvarila; a potom obnovljena. Upravo kao što se u

Reči često govori o Judi, Izrailju, i Jakovu – kojima su označene crkve – 'Judom'

nebeska crkva, 'Izrailjem' duhovna crkva, a 'Jakovom' spoljašnja crkva, o kojima,

kada su izopačene, kaže se da treba da se razagnaju, i da pošto ih neprijatelji

razagnaju, one će biti sakuljene i vraćene ; i tada će Jehova postaviti svoj presto

u Elamu, to jest u unjutrašnjim stvarima crkve, a to su stvari vere od ljubavi ka

bližnjem. Kod Isaije: Breme pustinji na moru. Kao vihori koji prolaze na jug, tako

će doći iz pustinje, iz zemlje strašne. Ljuta utvara javi mi se. Nevjernik nevjeru

čini, pustošnik pustoši; hodi, Elame, opkoli, Madajo! Svemu uzdanju učiniću kraj.

(XXCI.1,2.). Ovde se kaže da će Vavilon opustošiti crkvu; 'Elam' je unutrašnja

crkva; 'Madaj' je spoljašnja crkva, ili spoljašćnje bogoštovanje u kojemu je

unutrašnje. Da je Madaj takva crkva, ili takvo bogoštovanje, pokazano je u stihu

2 ovoga poglavlja, gde se kaže da je Madaj Jafetov sin.

1229. Da je 'Asurom' označeno razumevanje, jasno je iz onoga što je gore

pokazano, u stihu 11 ovoga poglavlja.

1230. Da je 'Arpaksalom' označeno znanje, ne može se lako potvrditi iz Reči, ali

je očito iz nizova stvari koje prethode i koje slede.

1231. Da su 'Ludom' označena poznavanja istine, jasno je po tome što su

poznavanja istine iz toga izvora, to jest, od Gospoda preko ljubavi ka bližnjemu,

pa tako i preko vere, uz pomoć razumevanja i poznavanja.Tako kod Jezikilja:

Persijanci i Lidijci i Puteji bijahu u vojsci tvojoj tvoji vojnici (ratnici); štitove i

šljemove vješahu u tebi, oni te ukrašavahu, (XXVII.10.) Ovo se kaže za Tir; 'Lidijci

(Lud) i Puteji (Put) označavaju saznanja, za koja se kaže da su u njihovoj vojsci

da su njeni ratnici, jer oni služe braneći istine uz pomoć razumevanja (razuma).

To isto je i 'vješati štitove i šljemove'. Da 'Puteji' označavaju spoljašnja znanja

Reči, može se videti gore, u stihu 6 ovoga poglavlja.

1232. Da se 'Aramom' ili Sirijom označavaju saznanja dobra, to sledi; a vidi se i

iz Reči, kao kod Jezikilja: Sirija (Aram) trgovaše s tobom mnoštvom djela svojih,

dolažaše na sajmove tvoje sa smaragdom i porfirom i uzvodom i tankim

platnom, i koralom i ahatom. /XXVII.16.) Gde se govori o Tiru, ili o posedovanju

znanja; a 'djela, smaragd, porfira, uzvod i tanko platno, koral i ahat', ovde

označavaju poznavanja dobra. Kod Osije: I Jakov pobježe u zemlju Sirsku, i Izrael

služi za ženu, i za ženu čuva ivce. I prorokom izvede Jehova Izrailj iz Egipta, i

prorokom čuva ga. (XII.13,14.) Ovde 'Jakov' označava spoljašnju crkvu, a 'Izrailj'

unutrašnju duhovnu crkvu; 'Aram', poznavanja dobra, 'Egipat', znanje koje je

izokrenuto; 'Efraim', razumevanje koje je izokrenuto. Šta ovi označavaju, ne

može se videti iz doslovnog smisla, nego samo iz unutrašnjeg smisla, gde imena

označavaju delujuće stvari crkve, kao što je rečeno. Kod Isaije: Breme Damasku.

Gle! Damask će se ukinuti da ne bude više grad, nego će biti gomila razvalina.

Nestaće gradova Efraimovijeh i carstva u Damasku i ostatku Sirskom biće kao

slava sinova Izrailjevijeh, veli Jehova nad vojskama. (XVII.1,3). 'Ostatak Sirski

(Aramov) ovde oznavača poznavanja dobra, što se naziba 'slava Izrailjeva'.

'Aram' ili Sirija , u suprotnom smislu, označava poznavanja dobra koja su

izokrenuta; jer u Reči se uobičajeno koriste izrazi u oba smisla (Isaija VII.4-6;

IX.11,12; Zakoni Ponovljedni XXVI.5).

1233. Stih 23. A sinovi Aramovi bijahu: Uz i Ul i Gater i Mas. Ovde, kao i pre,

'Aram' označava poznavanja dobra; 'sinovi Aramovi', grananje poznavanja

dobra, i onoga što proističe iz ovih poznavanja; 'Uz i Ul i Gater i Mas',

označavaju mnoge vrste ovih znanja.

1234. Da 'Aram' znači poznavanja dobra, upravo je gore pokazano. Da su

'sinovi Aramovi' grananje poznavanja dobra, i onoga što proističe iz ovih

poznavanja, sledi (iz prethodnoga); Ova izvedena znanja su prirodne istine; a

ono što pripada znanjima su stvari koje se rade u skladu s njima (znanjima). Da

su ovo značenja, ne može se lako potvrditi iz Reči, jer ovo nisu imena koja se

često pominju. Samo se Uz pominje kod Jeremoje XXV.20, i u Plaču IV.21. Tada

sledi da 'Uz, Ul, Gater, i Mas' označavaju mnoge vrste ovih znanja, i dela koja

su u skladu s tim znanjima.

1235. Stih 24. I Arfaksal rodi Salu, a Sala rodi Evera. 'Arfaksal' je bio narod kojim

je označeno znanje; 'Sala' je ime naroda, kojim se označava ono što proističe iz

toga znanja; i 'Ever' je ime naroda, čiji je otac bio Ever, kojim se označava druga

Drevna Crkva, koja se odvojila od prethodne.

1236. Da se 'Arfaksalom' nazivao narod i da se njima označava znanje, jasno je

iz onoga što je gore rečeno, u stihu 22.

1237. Da je i 'Sala' bio narod, i da se njime označavalo ono što je izvođeno

(zaključivano) iz tih znanja, sledi (iz prehodnog), jer se kaže da je 'Arfaksal rodio

Salu'.

1238. Da se i 'Everom' označava narod, čiji je otac bio Ever, narod koji se nazivao ovim imenom, to treba ovako razumeti. Oni koji su do sada pomenuti, bili su narodi kod kojih je postojala Drevna Crkva, i koji su se svi nazivali sinovima Semovim, Hamovim, i Jafetovim i Hananovim, jer su Semom, Hamom, Jafetom i Hananom ozančene razne vrste bogoštovanja u crkvi. Noje, Sem, Ham, Jafet i Hanan nikad nisu postojali kao ljudi; ali stoga što je posebno Drevna crkva, kao i svaka crkva uopšte, takva da sadrži jedno istinito unutrašžnje i jedno iskvareno unutrašnje, i jedno istinito spoljašnje i jedno iskvareno spoljašnje, stoga se ova imena daju kako bi se sve razlike mogle ozačiti tim ljudima i njihovim sinovima kao njihovim glavama. Štaviše, narodi koji se imenuju imali su takvo bogoštobvanje; stoga se i nazivaju jednim od Nojevih sinova. Iz istog razloga, ove vrste bogoštovanja označavaju se imenima ovih naroda u Reči. Ova prva Drevna Crkva, koja je označena Nojem i njegovim sinovima, nije bila među malim brojem (ljudi), nego je bila rasprostranjena kroz mnoga kraljevstva, što se vidi po pomenutim narodima, naime, Asirijom, Mesopotamijom, Sirijom, Etiopijom, Arabijom, Libijom, Egiptom, Filistijom sve do Tira i Sidona, kao i cele zemlje Hanana, s ove i druge strane Jordana. Ali se u Siriji pojavila jedna vrsta spoljašnjeg bogoštovanja, koja se proširila na daleko, kroz mnoge zemlje, posebno u Hananu, a koje se razlikovalo od bogoštovanja Drevne Crkve. Pa kako se tako pojavilo nešto odvojeno od Drevne Crkve, to je iz toga iznikla jedna nova crkva, koja se može nazvati druga Drevna Crkva. Rodonačelnik ove crkve bio je Ever, pa se stoga ova crkva naziva po Everu. Kao štro je već rečeno, u to vreme svi (ljudi) su se delili u domaćinstva, porodice, i narode. Svaki narod priznavao je jednog oca, od kojega im je dolazilo ime, kao što se vidi na raznim mestima u Reči. Tako se narod koji je priznavao Evera za oca koje su primljene iz usta Pradrevne Crkve – a koje su se odnosile na Gospoda I Njegovo carstvo – što su se pretvorile u idole, a kod nekih naroda i u magiju. Kako ne bi propala cela crkva, Gospod je dopustio da se ponovo

uspostavi reprezentativno i simbolično bogoštvanje, a što je izveo Ever. Ovo se bogoštovanje sastojalo uglavnom u spoljašnjim stvarima. Spoljašnje u bogoštovanju bilo je, pored sveštenstva I onoga što ide uz to, i visoka mesta (visine), lugovi, stubovi, pomazanja, I nazvao Hebrejski narod (Jevrejski narod). 1239. Da se ‘Everom’ označava druga Drevna crkva koja se odvojila od prethopdne, jasno je iz onoga što je do sada rečeno. 1240. Stih 25. A Everu se rodiše dva sina: jednm bješe ime Falek, jer se u njegovo vrijeme razdijli zemlja. A bratu njegovom ime Jektan. Ever je bio onaj koji je ustanovio drugu Drevnu Crkvu, te je tako ta crkva označena njime; njemu se ‘rodiše dva sina’, kojima su označenae dve vrste bogoštovanja, naime, unutrašnje I spoljašnje. Njegova dva sina zvala su se ‘Feleg’ I ‘Jektan’; ‘Felegom’ je označeno unutrašnje bogoštovanje te crkve, a ‘Jektanom’ njeno spoljašnje bogoštovanje; ‘jer se u njegovo vrijeme razdijeli zemlja’, znači da se u to vreme pojavila nova crkva; ‘zemlja’ ovde kao I pre označava crkvu; ‘njegovu bratu ime je Joktan’, označava spoljašnje bogoštovanje te crkve. 1241. Što se tiče Evera da je bio onaj koji je ustanovio drugu Drevnu Crkvu, i koja je označena njegovim imenom, stvar stoji ovako. Prva Drevna Crkva, tako raširena kako što je rečeno, osobito kroz Aziju, tokom vremena se izrodila – kao I svaka crkva svuda - bila je iskvarena onima koji su unosili novotarije, kako u unutrašnje tako i u spoljašnje bogoštovanje, i to na raznim mestima; a (te crkve) bile su iskvarene osobito na taj način što su stvari koje su pretstavljale I označavale (duhovne I nebeske stvari) u Drevnoj Crkvi a mnoge druge stvari ustanovljene uredbama (statutima). Unutrašnje ovoga bogoštovanje bile su doktrine (nauci) koje su predavane još od pre potopa, osobito preko onih koji su se zvali ‘Enoh’, koji je sakupio izreke Pradrevne Crkve, i iz njih izveo doktrine (nauke). Ove (doktrine) bile su njihova Reč; a iz ovih unutrašnjih I spoljašnjih stvari proizašlo je bogoštovanje ove crkve, a to je bogoštovanje ustanovio Ever iznova, ali je nešto i dodao, a nešto izmenio. Oni (prim.prev. njegovi sledbenici) su cenili žrtve više nego bilo koje obrede. U istinitoj Drevnoj Crkve žrtve su bile nepoznate, osim među nekim potomcima Hama I Hanana, koji su bili idolopoklonici, a što je njima bilo dopušteno kako ne bi prinosili na žrtvi svoje sinove i kćeri. Iz svega ovoga se vidi kakva je bila ova druga Drevna Crkva, koju je ustanovio Ever I koja se nastavila među njegovim potomcima, koje su se nazvali Hebrejski narod. 1242. Da su ovim dvama sinovima Everovim, čija su imena bili Feleg i Jektan, bile označene dve vrste bogoštovanje te crkve – Felegom unutrašnje a

Jektanom spoljašnje bogoštovanje – to je očito iz toga što je u unutrašnjem smislu Everom i Hebrejskim narodom označena druga Drevna Crkva, i da u svakoj crkvi ima ono što je unutrašnje i ono što je spoljašnje. Jer bez unutrašnjeg, nema i ne može biti crkve, već samo idolopoklonstva. Stoga, pošto se ‘sinovima’ označava crkva, to je jasno da se jednim sinom označava unutrašnje crkve a drugim spoljašnje; kao i na drugim mestima u Reči; kao što je to označeno Adom I Zilom, dve žene Lamehove (see n. 409); Lijom I Rahelom; Jakovom I Izrailjem, o kojima kasnije; i drugima. O potomstvu Jektanovom će biti reči u sledećem poglavlju. 1243. Jer se u njegovo vreme razdijeli zemlja. Da ovo znači da a se tada pojavila jedna nova crkva, sada je očigledno; da se ‘zemljom’ ne označava ništa drugo do crkva, bilo je jasno pokazano gore (n.662,1066). 1244. A bratu njegovom ime bješe Jektan. Da ovo označava spoljašnje bogoštovanje te crkve, bilo je pokazano gore. Da se spoljašnje bogoštovanje naziva ‘bratom’, može se videti gore, u stihu 21 ovoga poglavlja, Gde se kaže da je Sem bio Jafetov stariji brat. Iz toga razloga ovde je dodato imenu ‘brat’. 1245. Stihovi 26-29. A Jektan rodi Elmodada I Saleta I Sarmota I Jaraha, I Odora I Evila I Deklu, I Evala I Avimaila I Savu, I Ufira I Evilu I Jovava, ti svi bjehu sinovi Jektanovi. Ovo su bili mnogi narodi koji su nastali od porodica poreklom od Evera, a kojima su označene mnogi obredi. 1246. Da su ovo bili mnogi narodi I porodice poreklom od Evera, može se videti po tome kako su oni živeli u tome periodu. U pradrevno vreme, kao što je rečeno , narodi su se izdvajali po porodicama, a ove po domaćinstvima. Svaki narod priznavao je jednog oca, po kome su uzimali ime. Kako su se umnožavali, sinovi jednog oca su a sličan način sačinjavali domaćinstva, porodice, i narode; i tako dalje. Tako je bilo i sa Jektanovim sinovima, kao što možemo da vidima kako je bilo sa sinovima Jakovljevim, koji su posle razmnožavanja postali plemena, pa je svako priznavalo jednog (sina) kao svog oca; a svi skupa bili su od Jakova, I nazivali su se Jakov. Upravo tako su ovi narodi poticali od Evera, pa su se nazvali Hebreji. 1247. Da ovi su ovim narodima označeni mnogi obredi, jasno je po tome što u Reči imena uvek označavaju delotvorne stvari; jer u unutrašnjem smislu Reč se odnosi samo na Gospoda, na Njegovo carstvo u nebima i na zemlji, pa stoga i na crkvu i na ono što pripada crkvi. Takav je slučaj s ovim imenima. Pa pošto Jektan, Everov sin, označava spoljašnje bogoštovanje ove nove crkve, kao što je

pre rečeno, to i njegovi sinovi označavaju ono što se odnosi na spoljašnje bogoštovanje, a to su obredi, to jest mnoge vrste obreda. Ali šta su bili ovi obredi, nemoguće je reći, jer se oni određuju po njihovom odnosu na samo bogoštovanje, pa sve dok se ovo ne zna, ništa se ne može o njima reći; a ne bi bilo koristi i da se zna. Niti se ove reči ponovo javljaju u Reči, osim Save, Ofira, I Avile; a ovi nisu iz istoga korena; jer o Savi i Avili govori se u Reči tamo gde se govori o onima koji se nazivaju Hamovim sinovima, kao što je jasno iz stiha 7 ovoga poglavlja; a isti slučaj je i s Ofirom. 1248. Stih 30. I življahu od Mase kako se ide na Safir (Sefar) od gora ističnijeh. Ovim rečima se označava dokle se proširilo ovo bogoštovanje, od istina vere pa do dobara ljubavi ka bližnjemu. ‘Masa’ označava istinu; ‘Sefar’, dobro; ‘gore istočne’, ljubav ka bližnjemu. 1249. Da se ovim rečima označava raširenost ovoga bogoštovanja, od istina vere pa do dobra ljubavi ka bližnjemu; i da ‘Masa’ označava istinu, a ‘Safir’ dobro, jer se Masa I Safir ne pominju kod Proroka. Pa ipak, ovo se može videti po tome što je to zaključak onoga što se prethodno dešava, a posebno po tome što su‘gore istočne’ su ono krajnje na koje se odnose prethodne reči, a u Reči se ‘istočnim gorama’ označava ljubav ka bližnjemu koja dolazi odGospoda – kao što će biti pokazano u onome što sledi – a sito se može videti po tome što sve u crkvi ima kao svoj glavni cilj ljubav ka bližnjemu. Iz svega ovoga sledi da ‘Masa’ označava istinu, ili granicu od koje počinje ljubav ka bližnjemu; I da ‘Sefar’ označava dobro, pa stoga I ljubav ka bližnjemu, koja je ‘gore istočne’, ili granice do kojijih ova dosiže. 1250. Da ‘gore istočne’ označavaju ljubav ka bližnjem, u stvari ljubav ka bližnjem od Gospoda, jasno je iz značenja ‘gore’ u Reči, da je to ljubav prema Gospčodu I ljubav ka bližnjemu, kao što je pokazano pre (br. 795). A da ‘istok’ znači Gospoda, I nebeske stvari od Njega, a koje su ljubav I milosrđe, može se videti gore (br. 101), kao i iz sledećih odlomaka. Kod Jezikilja: Po tom mahnuše heruvimi krilima,….i slava Izrailjeva bješe ozgo nad njima. I podiže se slava Jehovina isred grada, I stade na gori koja je s istoka gradu. (XI.22,23) Ovde ‘gora koja je s istoka gradu’ nije ništa drugo nego ono što je nebesko, koje je ljubav i milosrđe, i ono što je od Gospoda, jer se kaže da je ‘slava Jehovina isred grada’. Ponovo: I odvede me opet k vratima spoljašnjim od svetinje, koja gledaju na istok, a ona bjehu zatvorena. I reči mi Jehova: ova vrata neka budu zatvorena i da se ne otvaraju, i niko da ne ulazi na njih; za to neka budu zatvorena. (Jez.XLIV. 1,2.) I ovo na sličan način označava ono što je nebesko, koje je ljubav ka Gospodu. I na drugome mestu: Po tom odvede me opet k

vratima od doma, I gle, voda izlažaše ispod praga od doma k istoku. I reče mi: ova voda teče u Galileju prvu, i spušta se u polje, I utječe u more, I kada dođe u more, njegova će voda postati zdrava. (Jez. XLVII.1,8.) Ovde se govori o Novom Jerusalimu: ‘istok’ označava Gospoda, pa prema tome I nebesko; ‘voda’ su duhovne stvari. Isto je označeno sa ‘istočna gora’. Osim toga, oni koji su živeli u Siriji, ti su se nazivali ‘sinovima istoka’ o kojima će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti govora kasnije. 1251. Stih 31. To su sinovi Semovi po porodicama svojim I po jezicima svojim I u narodima svojim. ‘Ovo su sinovi Semovi’, označava grananja unutrašnjeg bogoštovanja, koje je ‘Sem’; po porodicama svojim, i po jezicima svojim i u zemljama svojim i po narodima svojim’, označava da je to bilo prema posebnim prirodnim osobinama (geniju) svakoga od njih pojedinačno I skupno; ‘po porodicama svojim’, je prema razlikama u odnosu na ljubav ka bližnjemu; ‘po jezicima svojim’, je prema razlikama u odnosu na veru; ‘u zemljama svojim’, je skupno u odnosu na ono što pripada veri; ‘u narodima svojim’, je skupno u odnosu na ljubav ka bližnjemu. 1252. Da ovo nešto označava, nije potrebno dalje potvrđivati; jer su to reči koje se pojavljuju gore (stih 20); vidi šta se tamo kaže. Šta označavaju ovi izrazi, kao što su ‘porodice, jezici, zemlje, I narodi’, zavisi od odnosa ovih termina prema stvarima na koje se odnose. Tamo se odnose na Hama, ili na izopačenoi unutrašnje bogoštovanje; ovde se odnose na Sema, ili na istinsko unutrašnje bogoštovanje; pa se stoga ‘porodice i narodi’ odnose na moralne običaje, a ‘jezici i narodi’ odnose na mišljenja izopačenog unutrašnjeg bogoštovanja; dok se ovde ‘porodice I narodi’ odnose na ljubav ka bližnjemu, a ‘jezici i zemlje’ na veru istinite unutrašnje crkve. O tome šta je označeno ‘narodima I porodicama’, vidi oni što sledi u ovome poglavlju. 1253. Stih 32. To su porodice sinova Nojevijeh po plamenima svojim, u narodima svojim; I od njih se razdijeliše narodi po zemlji poslije potopa. ‘Ovo su porodice sinova Nojevijeh’, označava vrste bogoštovanja Drevne Crkve pojedinačno; ‘po plamenima svojijem’, znači onoliko koliko su se mogli reformirati (prim. prev. ‘Reformiranje’ je izmena u spoljašnjem čoveku dok je ‘novo rođenje ili regeneracija, preporod’ izmena koja donosi spasenje u unutrašnjem čoveku); ‘u narodima svoijijem’ označava vrste bogoštovanja te crkve uopšte. 1254. To su porodice sinova Nojevijeh. Da ovo označava vrste bogoštovanja Drevne Crkve pojedinačno, jasno je iz značenja ‘porodice’, i ‘porodice sinova’,

da su to vrste bogoštovanja, odnosno posebne vrste bogoštovanja. Imenovani narodi u prethodnim stihovima ne označavaju ništa drugo nego razne vrste bogoštovanja Drevne Crkve, pa stoga porodice koje su sačinjavale (ovu crkvu) mora da označavaju isto. U unutrašnjem smislu, pod porodicama se misli samo na duhovne I nebeske stvari. 1255. Po plemenima svojijem. Da ovo znači u srazmeri s onim koliko se mogu reformisati, jasno je iz značenja ‘plemena’, što znači reformaciju. Dok Gospod reformiše, to jest preporađa čoveka, sve što on tada prima novo jeste plemena (nativitas, uili rađanja). Tako ovde, pošto se govori o Drevnoj Crkvi, plemena označavaju srazmeru (proporciju) u kojoj se mogu reformisati. Što se tiče reformacija naroda, ovi (narodi) nisu bili svi u istom bogoštovanju, niti u istoj doktrini (nauku), iz razloga što nisu bili istih urođenih osobina (genija), a nisu bili ni podjednako odgojeni ni poučeni od detinjstva. Načela koja čovek upije iz detinjstva, njih Gospod nikada ne lomi, već ih samo savija. Ako su to stvari koje čovek smatra svetima, a nisu suprotne Božanskom i prirodnom redu, jer po sebi ne idu protivu ovih, Gospod ih ne dira, i dopušta da čovek u njimja i ostane. Tako je bilo sa mnogim stvarima druge Drevne Crkve, o kojoj će po Božanskoj milosti Gospodovoj biti reči kasnije. 1256. Po narodima svojijem. Dao vi narodi označavaju razne vrste bogoštovanja te crkve uopšte, jasno je iz onoga što je ranije rečeno o narodima, a iz onoga što sledi. 1257. I od njih se razdijeliše narodi po zemlji poslije potopa. ‘Od ovih se razdijeliše narodi po zemlji’, znači da su od njih potekle razne vrste bogoštovanja te crkve u odnosu na dobra i na zla, što je označeno ‘narodima’; ‘zemlja’ je crkva; ‘posije potopa’, znači od početka Drevne Crkve. 1258. I od ovijeh se razdijeliše narodi po zemlji. Da ovo znači da da su od njih potekle razne vrste bogoštovanja te crkve u odnosu na dobra i zla, i da je ovo označeno ‘narodima’, jasno je iz značenja ‘naroda’. Pod narodom, kao što je već objašnjeno, misli se na porodice zajedno. U Pradrevoj I u Drevnloj crkvi, mnoge porodice koje su priznavale jednog oca, sačinjavale su jedan narod. Što se tiče toga da ‘narodi’ u unutrašnjem smislu označavaju vrste bogoštovanja crkve, i to u odnosu na dobra I zla u bogoštovanju, slučaj je ovakav. Kada anđeli posmatraju porodice i narode, oni nemajui ideju (pretstavu) o narodu, nego o bogoštovanju u njemu (tome narodu); jer oni u svemu gledaju osobinu samu, to jest ono od čega ovi potiču. Osobina I karakter čoveka, kako se on vidi iz neba, je njegova ljubav ka bližnjem i vera. Ovo može razumeti svako ko pomisli da

kada on gleda na nekog čoveka, ili porodicu, ili narod, on uglavnom misli o njihovim osobinama, to jeste koja je vladajuća osobina u tome (čoveku) u to vreme. Odmah se stvara idea o tome kakav je (taj čovek), I on ga u sebi ceni po tome. To još više slučaj sa Gospodom; i to anđelima dolazi od Njega da u čoveku, porodici, I narodu vide njihove osobine u odnosu na ljubav ka bližnjemu i na veru. I otuda dolazi to da se u unutrašnjem smislu ‘narodima’ označava bogoštovanje crkve, to jest kakvo je to bogoštovanje, odnosno kakvo je dobro ljubavi ka bližnjem i istina vere koja izvire iz te ljubavi. Kada se izraz ‘narodi’ pojavi u Reči, anđeli ne ostaju u ideji naroda (nacije), nego u ideji dobra I istine u narodu koji se imenuje. 1259. Dalje, što se tiče naroda koji označavaju ono što je dobro a što zlo u bogoštovanju, slučaj je ovakav. U pradrevna vremena, kao što je rečeno, ljudi su živeli podeljeni na narode, porodice, I domaćinstva, kako bi crkva na zemlji pretstavljala Gospodovo carstvo, gde se svi dele u društva, a ova društva u veća, a ova opet u najveća. A sve prema razlikama u ljubavi i veri, u opštem i u pojedinačnom, o čemu pogledaj br. 684, 685. Tako se i ovi (narodi) na sličan način dele na domaćinstva, porodice, i narode. Pa otuda dolazi da u Reči ‘kuće, porodice, i narodi’ označavaju dobra ljubavi i veru koja iz ove potiče; ali pravi se oštra razlika između ‘nacije’(plemena) i ‘naroda’. ‘Narod’ označava dobro ili zlo, a ‘nacija’ istinu ili obmanu; i to tako neprestano, nikad se ne menjajući, kao što se može videti iz sledećih odlomaka. Kod Isaije: I u to će vrijeme korijen Jesejev, koji će biti zastava narodima, raspitivati nacije (plemena), i počivalište njegovo biće slavno. I tada će Gospod ponovo podignuti ruku svoju da zadobije ostatak naroda svojega, što ostade od Asirske i od Egipta i od Fetrosa i od Etiopske i od Elama i od Senara i od Emata i od ostrva morskih. I podignuće zastavu narodima I prognane Izrailjeve I rasijane Judine sabraće s četiri kraja zemaljska. Ovde ‘narodi’ označavaju istine, a ‘nacije’ dobra crkve; među njima popstoji jasna razlika. Predmet o kome se govori je Gospodovo carstvo i crkva, a u univerzalnom smislu, to je svaki preporođeni čovek. Značenje imena gore je označeno; ‘Izrailj’ označava duhovne stvari crkve,a ‘Juda’ njene nebeske stvari. Opet: I narodi će doći k vidjelu tvojemu I kraljevi ka svjetlosti koja će te obasjati. I tada ćeš vidjeti I obradovaćeš se, i srce će ti se udiviti I raširiti, jer će se k tebi okrenuti mnoštvo naroda (plural). I sila naroda (plural) doći će k tebi. (LX.3,5). Ovde se razmatra Gospodovo carstvo, I crkva kod nacija. ‘Nacije’ ovde označavaju dobra; ‘kraljevi’ koji pripadaju narodima, istine. Kod Sofonije: Ostatak naroda mojega oplijeniće ih, i koji ostanu od nacije moje naslijediće ih. (II.9) (prim. prev. Daničićev prevod ne razlikuje ‘narod’ od ‘nacije’). Kod Zaharije: Tako će doći mnogi narodi I silne nacije da traže Gospoda nad vojskama u Jerusalimu i da se mole Jehovi. (VIII.22). ‘Jerusalim’ označava Gospodovo

carstvo, i crkvu; ‘narodi’ su oni koji su u istinama vere; ‘nacije’ su oni koji su u dobru ljubavi ka bližnjemu; stoga se oni pominju odvojeno. Kod Davida: Ti me izbavljaš od bune narodne (bune naroda), postavljaš me da sam glava tuđim nacijama (plemenima); narod kojega ne poznavah, služi mi. (Ps. XVIII.43). Ovde isto tako ‘narod’ označava one koji su u istinama; a ‘nacije’ (plemena) one koji su u dobru; obe se pominju zato što sačinjavaju čoveka crkve. Opet: Da se vesele I raduju nacije (plemena); jer sudiš narodima pravo, I nacijama (plemenima) na zemlji upravljaš. (LXVII.4,5). Ovde ‘narodi’ jasno označavaju one koji su u istinama vere; a ‘nacije’ (plemena) one koji su u dobru ljubavi ka bližnjem. Kod Mojsija: Opomeni se negdašnjih dana, pogledajte godine svakoga vijeka; pitaj oca svojega I on će ti javiti, starije svoje ikazaće ti. Kad Višnji razdade našljedstvo narodima, kad razdijeli sinove Adamove (čovekove), postavi međe nacijama (plemenima) po broju sinova Izrailjevih. (XXXII.7,8). Ovo se kaže za Pradrevnu Crkvu, I za Drevne Crkve, koje su ‘negdašnji dani, I ‘godine svakoga vijeka’, a u kojima su bili oni koji su bili u dobru ljubavi ka bližnjemu, a koji su se nazival ‘nacijama’ (plemenima), kojima se daje nasledstvo, i oni koji su u izvedenih istinama vere a koji su se zvali ‘sinovi Adamovi’ (sinovi čovekovi), a posle ‘narodi’. To je bilo stoga što se dobra crkve označavaju sa ‘nacije’ (plemena), a njene istine ‘narodima’, što je rečeno za Isava i Jakova, dok su još bili u utrobi, Dva su plemena (nacije) u utrobi tvojoj,I dva će naroda izaći iz tebe (Postanje XXV.23). Iz ovih odlomaka može se videti šta je crkva naroda (pliural) u pravom smislu. Pradrevna Crkva bila je istinska crkva nacija (plemena), a to je bila kasnije i Drevna Crkva. Oni koji su u ljubavi ka bližnjem, nazivaju se ‘nacije’ (plemena), a oni koji su u veri, ‘narodima’, pa se stoga sveštenstvo Gospodovo odnosi na nacije (plemena), jer su to nebeske stvari, koje su dobra, I Njegovo carstvo nad narodima, jer su to duhovne stvari, koje su istine. Ovo je bilo pretstavljeno i u Jevrejskoj Crkvi, gde su, pre nego su imali careve, bili plemena, a kad su dobili careve, postal su narod. 1260. Pošto u Pradrevnoj i Drevnoj Crkvi nacije (plemena) označavaju dobra, ili dobre ljude, to one u obrnutom smislu označavaju zla, ili zle ljude. Na sličan način, narodi, pošto označavaju istine, u suprotnom smislu označavaju obmane. Jer se u izopačenoj crkvi dobro izokreće u zlo, a istina u obmanu. Otuda značenje ‘nacija’ i ‘naroda’ u ovom smislu na mnogim mestima u Reči, kao kod Isaije XIII.4; XIV.6; XVIII.2,7; XXX.28; XXXIV.1,2; Jezek. XX.32; I na mnogim drugim mestima. 1261. Kako nacije označavaju dobro, to isto označavaju i porodice, jer se je svaka nacija sastavljana od porodica; a tako je i sa domaćinstvima, jer se svaka porodica sastoji od broja domaćinstava. (O ‘domaćinstvu’ vidi gore, br. 710).

Međutim, ‘porodice’ označavaju dobra kada se odnose na nacije, a istine kada se odnose na narode, kao kod Davida: Opomenuće se i obratiće se Jehovi svi krajevi zemaljski, i pokloniće se pred Njim sve nacije (plemena) neznabožačka. Jer carsvo je Gospodnje; On vlada narodima. (XXII.27,28). Opet: Dajte Jehovi, plemena naroda (plural), dajte Jehovi slavu I čast. (XCVI.7). U ovome, kao i u prethodnom stihu ovoga poglavlja, ‘porodice’ se odnose na dobra, a jer one sačinjavaju nacije (plemena). 1262. Iz onoga što je rečeno, može se videti da ‘zemlja’ (krajevi zemaljski) označava crkvu, jer kada se pomene ‘zemlja’, misli se i opaža samo nacija ili narod, a kada se misli i opaža nacija ili narod, tada se opaža kakav je (taj narod ili nacija). (prim.prev. Pod ‘opažanjem ‘ ili percepcijom se misli na ono što anđeli i duhovno zreli ljudi misle i asociraju kada čuju ili čitaju reči kao što su ‘plemana’ I ‘narodi’). Otuda se ‘zemljom’ označava crkva, kao što je ranije pokazano (br. 662, 1066). 1263. Da ‘od potopa’ znači od početka Drevne Crkve, jasno je iz toga što je potop bio kraj Pradrevne Crkve i početak Drevne Crkve, kao što je gore pokazano (br. 705, 739, 790). 1264. Iz ovoga sada se može videti da iako se u ovome poglavlju pominju nacije (plemena) i porodice, ipak se u njemu govori o bogoštovanju u opštem, i o svim razlikama u bogoštovanju u odnosu na dobra ljubavi ka bližnjemu I na istine vere koje su postojale u Drevnoj Crkvi, ali u svakoj crkvi; faktično, ovo (poglavlje) sadrži više toga nego što iko može da poveruje. Takva je Gospdova Reč.

PREPOTOPCIMA KOJI SU NESTALI 1265. Na izvesnoj visini iznad glave bili su mnogi duhovi koji su uticali u moje misli i držali ih kao vezane, tako da sam bio u tami. Oni su vršili pritisak na mene. Duhovi koji su bili oko mene, i oni su se osećali kao vezani, tako da su jedva mogli da misle, osim onoga što se ulivalo od onih duhova, I to toliko da su izazvali njihovu ozlojeđenost. Bilo je rečeno da su duhovi u pitanju bili od onih koji su živeli pre potopa; ali ne oni koji su se zvali Nefilimi, a koji su nestali, je ovi nisu bili tako ubedljivi.

1266. Prepotopci koji su nestali su nekom paklu ispod pete levog stopala. Postoji kao neka maglovita stena kojom su pokriveni, koja je izraz njihovih odvratnih fantazija I ubeđenja, zbog kojih su odvojeni od ostali paklova, i zbog čega se drže na otstojanju od sveta duhova. Oni su u neprekidnom naporu da se podignu iz njega (toga pakla), ali taj napor ne uspeva; a to stoga što su oni takve odvratne prirode da kada bi došli u svet duhova, oni bi svojim ogavnim fantazijama i isparenjima kao i otrovom njihovih ubeđenja oduzeli moć mišljenja duhova s kojima bi se sreli, osim dobrih duhova. I da Gospod Svojim dolaskom na svet nije oslobodio svet duhova od ove zle čete, ljudski rod bi bio propao; jer nijedan čovek ne bi mogao da bude kod čoveka, a ako duhovi i anđeli nisu kod čoveka, on ne može da živi ni jednog trena. 1267. Oni koji uporno pokušavaju da se uzdignu iz toga pakla, njihovi drugovi postupaju s njima okrutno; jer su oni posednuti smrtnom mržnjom protivu svih, čak i protivu svojih drugova. Njihovo se najveće uživanje sastoji u tome da drže jedan drugoga u pokornosti, i kao da kasape jedan drugoga (prim.prev. Ovo ‘kasapljenje’ je samo u njihovoj fantaziji, ali ga oni doživljavaju kao stvarnost). Oni koji još upornje pokušavaju da nasilno izađu, oni se šalju još dublje ispod maglovite stene; jer njih vodi luda žestina da svakoga unište; otuda je njihov napor da izađu. Oni umotavaju svakoga koga sretnu u jednu haljinu, kako bi ga zarobili, i bacilli u jedno more, koje se njima pokazuje, ili s njima postupaju divljački. 1268. Dok sam bio čuvan, vođen sam prema toj maglovitoj steni. (Biti vođen takvim duhovima, nije biti vođe s mesta na mesto, nego se to izvodi preko međudruštava duhova i anđela, dok čovek ostaje na istome mestu; ali se njemu čini da se spušta). Kad sam se približio steni, srela me je hladnoća koja je zahvatila donji deo mojih leđa. Odatle sam s njima razgovarao o njihovim ubeđenjima, i o tome šta su verovali u životu tela u pogledu Gospoda. Odgovorili su da su mnogo mislili o Bogu, ali da su se bili ubedili da nema Boga, nego da su ljudi bogovi, i da su se utvrđivali u ovim ubeđenjima preko svojih snova. O njihovim fantazijama o Gospodu biće reči niže. 1269. Kako bih znao još bolje kakvi su oni bili kao ljudi, Gospod je dopustio da neki od njih dođu u svet duhova. Pre nego se ovo desilo, pojavio se jedan lep dečak, obučen u blistavu belu haljinu; zatim se kroz otvorena vrata pojavilo drugo dete u zelenoj haljini; a zatim dve devojke s belim kapama na glavi. Ali mi nije bilo rečeno šta je ovim označeno.

1270. Brzo zatim, neki od njih (prepotopaca) su bili pušteni ih pakla, ali je Gospod postavio između nas posredničke duhove i anđele tako da mi ovi nisu mogli nauditi. Iz te dubine, došli su napred, dok im se činilo da se penju napred, kao kroz pećine u steni, i tako nagore. Na kraju pojaviše se iznad na levo, kako bi odatle na otstojanju uticali na mene (‘ulivali’ u mene). Rečeno mi bi da je njima dozvoljeno da utiču u desnu stranu glave, ali ne u levu; a iz desne strane glave u levu stranu grudi; ali nikako u levu stranu glave, jer ako bi došlo do toga, ja bih bio uništen, jer bi se oni tada ulili sa svojim ubeđenjima (uobrženjima), koja su odvratna I smrtonosna; međutim, ako utiču u desnu stranu glave, a otuda u levo stranu grudi, tada bi uticali preko požuda. Tako je sa uticajem (influksom). Njiihova su ubeđenja takva, da ona uništavaju svu istinu i dobro, tako da oni na koje oni utiču, ti ništa ne opažaju, a posle toga ne mogu da misle, pa su stioga drugi duhovi bili otstranjeni (prim.prev. Bili su otstranjeni drugi duhopvi koji nisu imali zaštitu koju je Gospod dao autoru kako bi osetio prirodu prepotopaca koji su zauvek ostali u paklovima). Kada su počeli da utiču (da se ‘ulivaju’), ja sam zaspao. Kod sam spavao, uticali su preko požuda, i to sa takvom silinom, koju ne umem da opišem, osim što se sećam da su pokušali da me ubiju dahom koji je gušio, a što je izgledalo kao strašna noćna mora. Tada, kad sam se probudio, opazio sam da su blizu mene; a kad su opazili da sam budan, pobegli su na svoje mesto iznad, I uticali odatle. Dok su bili tamo, izgledalo mi je da su bli uvijeni u u neko platno, o kakvom je bilo reči pre (br. 964). Mislio sam da su oni bili umotavani (u platno),dok u stvari to su oni umotavali druge. Ovo se sve događali u njihovoj fantaziji; međutim, duhovi protivu kojih oni deluju na ovaj način, tim se dugovima zaista čini da ih se umotava (u platno). Izleda kao da oni koji su umotani, da oni se oni spuštaju kroz raspuklinu u steni. No oni koji su ovako bili umotavani, bili su oslobođeni. To su bili duhovi koji se nisu dali otstraniti a koje je Gospod sačuvao na ovaj način, a koji bi inače bili ugušeni - iako bi na kraju bili vraćeni u živbiot, ali posle velike patnje. Tada su se duhovi iz toga pakla vratili u stenovitu pukotinu; i tada se otuda čuo zvuk bušenja, kao da rade mnogi isntrumenti za bušenje; tada se opazilo da taj zvuk potiče od njihovih okrutnih fantazija usmerenih progivu Gospoda, tada su oni bili bačeni kroz mračne pećine ispod maglovite stene u njihov vlastiti pakao. Dok su bili u Psvetu duhova, sastav sfere je bio izmenjen. (prim.prev. Prepotopci su duhovi koji potiču od poslednjih generacija Pradrevne Crkve čiji je kraj bio degeneracija volje I razuma, koji su tek posle ‘Potopa’ bili efikasno odvojeni u Drevnoj ili Nojevskoj Crkvi). 1271. Posle ovoga, pojaviše se neki obmanjivački duhovi koji su želeli da se ovi (prepotopski duhovi) izvuku, te su ih nagovorili da kažu da nisu ništa (prim.prev. to jest da sami sebe omalovaže, da bi izgledali ponizni) kako bi se izvukli. Tada

se ču uzbuna u tome paklu, kao kod velikog bučnog ustanka, a što je bila uzburkanost među onima koji su želeli da na silu izađu; stoga je ponovo bilo dopušteno da neki od njih izađu, i da se vide na istome mestu gde u bili oni pređašnji. Odatle, pomognuti od onih obmanjivačkih genija (prim. prev. geniji su zli duhovi), pokušali su da u mene uliju svoja smrtonosna ubeženja; ali im je bilo uzalud, jer sam imao zaštitu od Gospoda. Pa ipak, primetio sam da je njihova sila uobraženja bila zagušujuća. Za sebe su mislili da su svemoćni, i da svakome mogu oduzeti život. Ali baš zato što su verovali za sebe da su svemoćni, njih je srušilo jedno malo dete, u čijem prisustvu su teturali, pa su i zapomagali u strahu, I to toliko da su počeli da preklinju (da im se olakša). Obmanjivači duhovi su takođe bili kažnjeni, prvo na taj način štoi su ih skoro ugušili prepotopci, a posle na taj način što su bili zajedno vezani, zboga čega su odustali da rade takve stvari; no posle određenoga vremena bili su oslobođeni. 1272. Posle mi je pokazano kako su se oblačile njihove žene. Na glavi su nosile crn šešir sa napred isturenim delom kao mala kula, a lica su im bila mala, dok su muškarci bili kuštravi i dlakavi. Tako isto bilo mi je pokazano kako su ponosili da imaju puno dece; i da njihova deca idu svuda za njima, a koja su hodala ispred njih kao u polukrugu. Ali im je rečeno da i životinje vole svoje mlade, čak i one najgore (životinje), i da to nije dokaz da u njima ima bilo šta dobro; međutim, da su voleli svoju decu, ne iz ljubavi prema sebi I svome ugledu, nego da bi se širilo ljudsko društvo, za opšte dobro, a posebno kako bi se nebo proširilo, a to znači radi Gospodovog carstva, tada bi njihova ljubav prema deci bila prava ljubav.

POGLAVLJE JEDANAESTO

Raspored u Velikom Čoveku, ali I o mestu I razdaljini u drugom životu. 1273. Tek pristigle duše sa sveta, onda kad treba da se odvoje od duhovnih anđela da bi otišli među duhove, pa na kraju u društvo u kojemu su bili dok su živeli u telu, njih anđeli vode od jednog do drugog društva koja su različita ali koja su međusobno povezana; u nekim su primljeni, dok su u drugim slučajevima vođeni dalje u druga društva, I tako za neodređeno vreme, dok ne stignu do društva u kome su bili dok su živeli u telu; I tu ostaju. (prim.prev. Prema autoru, svaki čovek na svetu povezan je s nekim društvom duhova preko kojega prima uticaj bilo iz neba ili iz pakla. U toku života, on često menja pripadnost tim društvima, već prema svom duhovnom stanju, da bi posle smrti tela postao deo toga društvu ). Taj trenutak je početak njihovog novog života.

Ako je čovek pretvoran, licemer, ili obmanjivač, on ponekad usvaja fiktivno stanje, I sličan je anđelima, pa ga kao takvoga primaju dobri duhovi; ali posle kratkog vremena on se odvaja, I luta okolo, bez anđela, I moli da ga neko primi; ali biva odbačen, a ponekad I kažnjen, pa je na kraju odnesen među paklene (duhove). Oni koji se uzdignu do anđela posle čišćenja (prim.prev. ili ‘pustošenja’. To jest, posle otstranjivanja onoga što im smeta duhovnom napredovanju), oni takođe menjaju društva; ali kada prelaze iz jednog u drugo, oni se učtivo i s ljubavlju otstranjuju, sve dok ne stignu u anđeosko društvo koje je u skladu s njihovim genijem i vrstom ljubavi prema bližnjemu. I mene su vodili kroz staništa (društva), I tamo sam razgovarao s onima koji su u njima, kako bih znao kako stoji ova stvar. Bilo mi je dato da razmišljam o promeni mesta, I da vidim da su to samo promene stanja, dok samo telo ostaje na istome mestu. 1274. Među zadivljujućim stvarima u drugom životu su ove: - Prvo, da društva duhova I anđela izgledaju odvojena jedna od drugih po njihovom položaju, iako su mesta I razdaljine samo razlika u stanjima. – Drugo, da su ti položaji određeni prema njihovom odnosu na ljudsko telo. Tako da oni koji sun a desno, uvak se pokazuju na desno ma na koju stranu da se okrenu; isti je slučaj I s onima koji su na levo, tako je I sa svim ostalim pravcima (prim.prev. Strane ‘desno I levo’ na ljudskom telu su saobrazne dobru koje je na desno, I istini koje je na levo; nešto slično ljudskom mozgu, gde je desna strana centar volje a leva centar intelekta). Treće, da nijedan duh ili anđeo nisu toliko daleko da jedni ne mogu da vide druge; pa ipak, vide se samo oni kojima to Gospod dozvoljava. Četvrto, da duhovi o kojim drugi (duhovi) misle, kao na primer o onima koje su poznavali u životu tela – kada to Gospod dozvoli - oni su prisutni u tome trenutku, I to tako blizu da su pored uha, da se dodiruju, ili na nekom rastojanju, većem ili manjem, iako su hiljade milja daleko, čak I da su među zvezdama. Razlog je to što razdaljine mesta ne postoje u drugom životu (prim.prev, one postoje, ali su one samo prividi). Peti, da kod anđela ne postoji ideja vremena. Tako je u svetu dujhova, a još više je tako u nebu. Koliko je to još više pred Gospodom, pred kojim su svi zajedno i pojedinačno prisutni, i pod Njegovim pogledom i proviđenjem. Ove stvari izgledaju neverovatne, ali su sasvim istinite. 1275. Bio sam u jednom društvu u kome je bila tišina, to jest u društvu gde su oni koji su tihi, kao neka vrsta mira, ali to nije bio mir. Tamo sam razgovarao o deci; a tako isto i o mestu, rekavši da je promena mesta I razdaljina samo privid, prema stanju svakoga (ko je tu), i da je promena u skladu sa stanjem svakoga od njih. Kada sam tamo odveden, izgledalo mi je da su udaljili od mene duhovi

koji su bili oko mene, pa sam ih video kao da su ispod mene; ali mogao sam ih čuti kako govore. 1276. Što se tiče položaja u kome se nalaze duhovi I anđeli u nebu, ovako stoji stvar. Anđeli su Gospodu s desne strane; na levoj su zli duhovi; napred su oni koji su srednje vrste (zli), a otraga su zloćudni; iznad su oni koji su uobraženog uma ikoji žele da se uzdignu; ispod stopala su paklovi koji odgovaraju onima koji su visoko. Tako je položaj svakoga određen u odnosu na Gospoda. Njihov položaj je trajan, i ne menja se kroz večnost. Tamo su neba kao jedan čovek, koji se stoga naziva Veliki Čovek; kojemu su saobrazne sve stvari koje su kod čoveka, o kojoj saobraznosti biće govora kasnije, po Božanskoj milosti Gospodovoj. Od ovoga dolazi to da je slična situacija okolo svakog anđela, i oko svakoga čoveka kome Gospod otvori nebo; jer ovo ide sa Gospodovim prisustvom. Ne bi bilo ovako, da Gospod nije sveprisutan u nebu. 1277. Isti slučaj je I sa dušama ljudi, koje su stalno povezane s nekim društvom duhova i anđela. Njihov položaj u Gospodovom carstvu je usklađen prirodi njihovog života, i prema njihovom stanju. Ne smeta ako su razdaljeni jedni od drugih na zemlji čak I hiljadama milja – oni i pored toga mogu da budu u istom društvu – oni koji žive životom ljubavi prema bližnjemu su u jednm anđeoskm društvu, a oni koji žive u mržnji I takvim zlima u nekom su paklenom društvu. Isto tako nema značaja ako mnogi žive zajedno na zemlji na jednome mestu, oni se svi razlikuju prema prirodi njihovog života i prema njihovom stanju, i svaki od njih može da pripada razičitiom društvu. Ljudi koji su na velikoj razdaljini jedan od drugoga na stotine i hiljade milja, kada se pokažu u unutrašnjem smislu, oni mogu da budu toliko blizu da se dodiruju, sva prema njihovom položaju (u svetu duhova). Tako, kad bi se jednom broju osoba na zemlji otvorio duhovni vid, oni bi bili zajedno i razgovarali bi, iako bi jedna osoba bila u Indiji a druga u Evropi; zajedno I pojedinačno, oni su prisutni pred Gospodom, i pod Njegovim pogledom i nadzorom. 1278. Nastavak o položaju, razdaljini, I vremenu naći će se na kraju ovoga poglavlja. POGLAVLJE XI. 1. A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi.

2. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji Senarskoj, i naseliše se ondje. 3. Pa rekoše između sebe: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri dobro pečemo. I bjehu im opeke umjesto kamena i smola zemljana umjesto kreča. 4. I poslije rekoše: hajde da sagradimo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji. 5. A Jehova siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji. 6. I reče Jehova: gle, narod jedan, i jezik jedan u svijeh, to počeše raditi, i ne će im smetati ništa da ne urade što su naumili. 7. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumije jedan drugoga što govore. 8. I tako ih Jehova rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. 9, Za to se prozva Vavilon, jer ondje pomete Jehova jezik cijele zemlje, i odande ih rasu Jehova po svoj zemlji. 10. Ovo je pleme Semovo: bijaše Semu sto godina, kad rodi Arfaksada, druge godine poslije potopa. 11. A rodiv Arfaksada poživje Sem pet stotina godina, rađajući sinove I kćeri. 12. A Arfaksad poživje trideset i pet godina, i rodi Salu; 13. A rodiv Salu poživje Arfaksad četiri stotine i tri godine, rađajući sinove I kćeri. 14. A Sala poživje trideset godina, i rodi Evera; 15. A rodiv Evera poživje Sala četiri stotine i tri godine, rađajući sinove I kćeri. 16. A Ever poživje trideset i četiri godine, i rodi Faleka; 17. A rodiv Faleka poživje Ever četiri stotine I trideset godina, rađajući sinove I kćeri ;

18. A Falek požovje trideset godina I rodi Ragava; 19. A rodiv Ragava poživje Falek dvjesta i devet godina, rađajući sinove I kćeri; 20. A Ragav poživje trideset i dvije godine i rodi Seruha. 21. A rodiv Seruha poživje Ragav dvjesta i sedam godina; 22. A Seruh poživje trideset godina, i rodi Nahora; 23. A rodiv Nahora poživje Seruh dvesta godina, rađajuči sinove I kćeri; 24. A Nahor poživje trideset i devet godina, i rodi Taru; 25. A rodiv Taru poživje Nahor sto i devetnaest godina, rađajući sinove i kćeri; 26. A Tara poživje sedamdeset godina, i rodi Avrama, Nahora , i Arana. 27. A ovo je pleme Tarino: Tara rodi Avrama, Nahora, i Arana; a Aran rodi Lota. 28. I umrije Aran prije tare oca svojega na postojbini svojoj, u Uru Haldejskom. 29, I oženi se Arvram i Nahor, i ženi Avramovoj bješe ime Sara, a ženi Nahorovoj ime Melha, kći Arama oca Melhe i Jeshe; 30. A Sara bješe nerotkinja, i ne imaše poroda. 31. I uze Tara sina svojega Avrama I Lota sina Aranova, unuka svojega, i Saru snahu svoju, ženu Avrama sina svojega, i pođoše zajedno iz Ura Haldejskoga da idu u zemlju Hanansku, I dođoše do Harana, I ondje se nastaniše. 32. I poživje Tara svega dvjesta i pet godina, i umrije Tara u Haranu. 1279. Ovde je reč o prvoj Drevnoj Crkvi, koja je bila posle potopa (stihovi 1 do 9). 1280. O njenom prvom stanju kaže se da je imala jednu doktrinu (prim.prev. to jest da je na jedan način razumevala Reč Božiju (stih 1); da je u drugom stanju

to jedinstvo počelo da opada (stih 2); da su u trećem stanju počele da preovlađuju obmane zasnovane na požudama (stih 3); da su u četvrtom ljudi počeli da vladaju preko Božanskog bogoštovanja (stih 4); pa se stoga stanje crkve promenilo (stih 5 i 6); tako da niko više nije bio u dobru koje dolazi od vere (stihovi 7 do 9). 1281. Zatim se govori o drugoj Drevnoj Crkvi – koja je dobila ime po Everu – i o njenim granama i stanju koje se na kraju pretvorilo u idolopoklonstvo (stihovi 10 do 26). 1282. U nastavku se radi o trećoj Drevnoj Crkvi, koja je od idolopokloničke postala reprezentativna (stihovi 27 do 32).

UNUTRAŠNJI SMISAO 1283. Uglavnom je reč o Drevnoj Crkvi, te se pokazuje da je tokom vremena njeno unutrašnje bogoštovanje postalo lažno i preljubničko; a tako isto i njeno spoljašnje bogoštovanje, jer je spoljašnje određeno unutrašnjim bogoštovanjem. Iskrivljavanje i izopačavanje unutrašnjeg bogoštovanje ovde se naziva „Vavilonom“. Da su svi istorijski navodi dovde – osim onoga o Everu – neistiniti i izmišljeni – može se videti iz onoga što je rečeno o kuli Vavilonskoj – naime da su ljudi namerili da sagrade kulu čiji bi vrh sezao do neba, da su se njihovi jezici izmešali tako da jedan drugoga nisu mogli razumeti, i da ih je tako Jehova pomeo (zbunio, izmešao); kao i iz toga što se kaže da je to bio uzrok nastanka Vavilona, dok se u prethodnom poglavlju (stih 10) kaže da je Nimrod sagradio Vavilon. Iz svega ovoga se vidi da Vavilon ne označava grad, nego neku delujuću (aktuelnu) stvar; a ovde je to bogoštovanje koje je iznutra obesvećeno (profanirano), dok izvana izgleda sveto. 1284. Stih 1. A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi. „A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik“, znači da je svak imao istu doktrinu (na isti način razumeo Reč Božiju); „jezik“ (usne) označava doktrinu; „zemlja“ označava crkvu; „bijaše jedan jezik“, znači da je postojala samo jedna doktrina i u pojedinostima. 1285. „Na cijeloj zemlji bijaše jedan jezik“. Da ovo označava da je svuda bila ista doktrina, jasno je iz značenja „jezika“ u Reči, o čemu će se uskoro govoriti. U ovome stihu, i s ovih nekoliko reči, opisuje se kakva je bila Drevna Crkva, da je imala svuda jednu doktrinu; ali se već u sledećem stihu opisuje kako se bila

počela iskrivljavati i kvariti; a odatle do devetog stiha, kako je sasvim bila izokrenuta, tako da u njoj nije bilo više unutrašnjeg bogoštovanja. Tada se, malo dalje, govori o drugoj Drevnoj Crkvi, da je počela s Everom; i na kraju, o trećoj Drevnoj Crkvi, koja je bila početak Jevrejske Crkve. Jer posle potopa postojale su redom tri crkve. Ovako stoji stvar što se tiče prve Drevne Crkve: da iako rasprostrta po celoj zemlji, imala je jedan jezik i iste reči, to jest, jednu doktrinu uopšte i posebno, iako je njeno bogoštovanje, kako u opštem tako i u posebnom, bilo svuda različito – kao što je pokazano u prethodnom poglavlju, gde se svakim narodom označava jedno različito razumevanje I obred. Naime, u nebu ima bezbroj društava, i sva se razlikuju, a ipak sačinjavaju jedno (nebo), jez njih sve Gospod vodi, o čemu je bilo govora ranije (br. 457, 551, 684, 685, 690). U ovome postoji sličnost sa čovekom, kod kojega postoje mnoga tkiva, a mnoga tkiva u ovima, kao i u organima, i udovima, gde svaki deluje drugačije, ali se njima upravlja kao celinom, kao jednom dušom; a tako isto se može uporediti s ljudskim telom, gde su svi pokreti i sva snage različite, ali srce i pluća stavljaju u pokret sve, i tako čine jedinstvo. Da ovi deluju kao jedno, to dolazi od toga što u nebu postoji samo jedan jedini uticaj (influks), koji se svak prima prema svom posebnom karakteru (geniju); a to je uticaj osećanja koja dolaze od Gospoda, od Njegove milostii i od Njegovog života; a uprkos toga što postoji samo jedan uticaj (influks), svi mu se poviniju i slede ga kao jedan. Ovo dolazi od toga što se svi u nebu uzajamno vole. Tako je bilo i prvoj Drevnoj Crkvi; jer iako je bilo toliko vrsta bogoštovanja – od kojih su neka bila unutrašnja a neka spoljašnja – kao što je bilo onoliko naroda koliko je bilo porodica u narodima, kao i ljudi u crkvi, ii pored toga su imali isti jezik i iste reči; to jest, na isti način su razumevali Reč Božiju, kako u opštem tako i u posebnom. Razumevanje je isto kada se ljudi uzajamno vole. Uzajamna ljubav i milosrđe ih sjedinjavaju, iako su različiti, te tako od raznorodnog prave jedinstvo. Sve ljudi ma koliko da ih je, mirijade mirijada, ako su milosrdni i ako se uzajamno vole, imaju jedan cilj, a to je zajedničko dobro, to jest Gospodovo carstvo, i Sami Gospod. Razlike u razumevanju i u bogoštovanju su kao razlike među čulima i tkivima u čoveku, kao što je rečeno, a što doprinosi savršenstvu celine. Jer tada, preko samilosti, Gospod utiče i deluje na razne načine, prema karakteru svakoga pojedinca; te tako, kako uopšte i u posebnom, On sve raposređuje, kako na zemlji tako i u nebu. I tada se vrši volja Gospodova, kao što On sam naučava, kako u nebima tako i na zemlji. 1286. Da „jezik“ (usne) označava doktrinu, jasno je iz sledećih odlomaka u Reči: Kod Isaije: Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je sva zemlja slave njegove. Prorok reče: jaoh meni! jer sam čovjek nečistijeh usana; jer cara, Jehovu nad vojskama vidjeh svojim očima. A jedan od serafima doletje meni

držeći u ruci živ ugljen, i dotače se usta mojijeh, i reče: evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i grijeh tvoj očisti se (VI. 3, 5-7). „Usta“ (usne) označavaju čovekovo unutrašnje (biće), a to je unutrašnje bogoštovanje, od čega potiče obožavanje, koje je ovde pretstavljeno prorokom. Svako može videti da dodir usana, koje označavaju dobrotvornu ljubav i razumevanje (Reči) koje otuda dolazi, da taj dodir pretstavlja uzajamnu ljubav i doktrinu. Opet: I udariće zemlju prutom usta svojih, i duhom usana svojih ubiće bezbožnika (XI.4). U unutrašnjem smislu ovo ne znači da Jehova udara prutom Svojih usana, i da ubija bezbožnika dahom Svojih usana, nego da bezbožnik čini to sam sebi; „dah usana“ je doktrina (razumevanje Reči), koje je kod bezbožnika lažno. Opet: Ja stvaram plod usnama: mir, mir onomu ko je daleko i ko je blizu, veli Jehova; i iscijeliću ga (LVII.19). „Plod usana“ je doktrina (razumevanje). Kod Jezikilja: Za tijem reče mi: sine čovječiji, idi domu Izrailjevu, i govori im moje riječ.i Jer te ne šaljem narodu nepoznata jezika i nerazumljiva govora, nego k domu Izrailjev. Ne k mnogim narodima nepoznata jezika i nepoznata govora, kojim riječi ne bi razumio; k njima da te šaljem, poslušali bi te. Ali dom Izrailjev ne će te poslušati, jer ne će mene da poslušaju, jer je sav dom Izrailjev tvrda obraza i uporna srca (III. 4-7). „Narod nepoznata jezika“ se kaže za narode koji su u ljubavi prema bližnjem iako pogrešno razumeju Reč, i za koje se stoga kaže da će „poslušati“; ali za one koji nisu u ljubavi ka bližnjemu, za njih se kaže da su „tvrda obraza i uporna srca“. Kod Sofonije: Jer ću tada promijeniti narodima usne, te će biti čiste, da bi svi prizivali ime Jehove i služili mu složnijem ramenima (III.9). „Čiste usne“ jasno označavaju doktrinu. Kod Malahije:- Zakon istiniti bješe u ustima njegovijem, i bezakonje se ne nađe na usnama njegovijerm; u miru i pravo ide sa mno, i mnoge odvrati od bezakonja. Jer usne svešteničke treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz usana njegovijeh, jer je anđeo Jehovin nad vojskama (II.6,7). Ovo se kaže za Levija, koji pretstavlja Gospoda; „usne“ označavaju razumevanje (doktrinu) koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu. Kod Davida:- Ko kaže: jezikom smo jaki, usta su naša u nas, ko je gospodar nad nama? (Psalam XII.4). Ovde „ usta“ znače obmane. Opet:- Kao salom i uljem nasitila bi se duša moja ,i radosnijem glasom hvalila bi te usta moja (LXIII.5). Kod Isaije: U to će vrijeme biti pet gradova u zemlji Misirskoj,i koji će govoriti jezikom Hananejskim, i zaklinjaće se Jehovom nad vojskama (XIX.18). „Jezik“ označava doktrinu. 1287. Da „zemlja“ označava crkvu, bilo je pokazano ranije (br. 662,1066). 1288. „Govoriti jednim jezikom“. Iz onoga što je već rečeno, jasno je da ovo znači da je tamo bilo jedno razumevanje Reči; jer „jezik“ znači razumevanje uopšte, kao što je pokazano, a „reči“ označavaju pojedinačne nauke, ili posebne

nauke (doktrine). Jer među pojedinim naucima nema neslaganja, pod uslovbom da su sve usmerene istom cilju, koji je da se Gospod voli iznad svega a bližnji da se voli kao samoga sebe; jer tada je pojedino u onome što je opšte. Da „reč“ označava sav nauk (doktrinu) o ljubavi ka bližnjemu i veru potiče iz toga, i da „reči“ označavaju pojedinosti u jednom nauku, jasno je iz Davida:- Hvalio bih te pravijem srcem, učeći se pravednijem zakonima tvojim. Čuvaću naredbe tvoje, nemoj me ostaviti sa svijem Kako će mladić očistiti put svoj? Vladajući se po tvojim riječima. Svijem srce svojim tražim tebe, ne daj mi da zađem od zapovijesti tvojih. U srce svoje zatvorio sam riječ tvoju, da ti ne griješim. Blagosloven si Gospode, naući me naredbama svojim. Ustima svojim javljam sve sudove usta tvojih. Na putu otkrivenja tvojih radujem se kao za veliko bogatstvo. O zapovijestima tvojim razmišljam, i pazim na putove tvoje. Naredbama tvojim tješim se, ne zaboravljam riječi tvoje (CXIX.7-16). „Reč“ ovde označava doktrinu (nauk) uopšte. Očito je da se ovde pravi razlika između „odredaba“, „sudova“, „zaveta“, „zapovesti“, „statuta“, „puta“ i „reči“; i da se sve ove razlike nalaze u Reči (Božijoj), ili u doktrini. I na drugim mestima one označavaju nešto posebno. Opet: Pjesma ljubavna: Teče iz srca moga riječ dobra; rekoh: djelo je moj za cara; jezik je moj trska hitrog pisara. Ti si najljepši između sinova ljudskijeh, blagodat teče iz usta tvojih jer je blagosloven Bog do vijeka. I tako okićen pohitaj, sjedi na kola za istinu i krotku pravdu, i desnica će tvoja pokazati čudesa (Psalam XLV.1,2,4). „Sesti na kola za istinu i za krotku pravdu“, je naučavati o istini i o dobru. Ovde, kao i na drugim mestima u Reči, izraz „reč“, „usta“, i „jezik“ označavaju nešto odvojeno; a očito je da se to odnosi na nauk o ljubavi ka bližnjemu, jer se (ovaj psalam) naziva „pjesma ljubavna“. Za ovaj se nauk kaže da je najlepši među sinovima ljudskim, da mu teče riječ dobra, i da njegova desnica pokazuje čudesa. Kod Isaije: Jehova posla riječ Jakovu, i ona pade na Izrailja (IX.8). „Riječ“ označava nauk (doktrinu) o unutrašnjem i spoljašnjem bogoštovanju, a „Izrael“ označava unutrašnje (bogoštovanje). Kod Mateja: Isus reće, Čovjek ne živi o hljebu samom, već od svake riječi koja izlazi iz usta Božijih (IV.4). Opet: Svakome koji sluša riječ o carstvu i ne razumije, dolazi nečastivi i krade posijano u srcu njegovu (XIII.19). Pogledaj i „riječ“ u istom poglavlju, stihovi 20 do 23. Opet: Nebo i zemlja će proći, ali moje riječi ne će proći (XXIV.35). U ovim odlomcima, „riječ“ označava Gospodov nauk, a „riječi“ ono što pripada Njegovom nauku. „Zapovesti“ u Dekalogu (Desetrečju ili Tablicama Deset zapovesti) nazivaju se „riječima“ zato što izraz „riječi“ označava celinu nauka, kao kod Mojsija: I zapisa Jehova na ploče riječi zavjeta, deset riječi (Knjiga Izlaska XXXIV.28). Opet: I objavi vam zavjet svoj, koji vam zapovijedi da držite; i napisa ih na dvije ploče kamene (Zakoni Ponovljeni IV.13; X.4). Opet: Samo pazi na se, i čuvaj dušu svoju da ne zaboraviš one stvari koje su vidjele oči tvoje (IV.9);

pored mnogo drugih mesta. 1289. Stih 2. I kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji Senarskoj, i naseliše se ondje. „Kad otidoše od istoka“, označava da su napustili ljubav ka bližnjem; „istok“ je ljubav od Gospoda; „da su našli ravnicu (dolinu) u zemlji Senarskoj“, znači da je njihovo bogoštovanje postajalo sve više nečisto i profano (obezboženo); „i naseliše se ondje“, označava njihov život (prim.prev. ovde, kao i na drugim mestima, reč „život“ ozbačava ne biološki već moralni i duhovni život koji je večan). 1290. Kad otidoše od istoka. Da ovo znači da više nisu bili u ljubavi ka bližnjemu, jasno je iz značenja „putovanja“ i „istoka“ u Reči. Da ovde „putovati“ znači nazadovati, jasno je iz onoga što je rečeno o ljujbavi ka bližnjem, naime da se ona označava „istokom“. 1291. Da je „istok“ ljubav ka bližnjemu od Gospoda, očito je iz onoga što je prethodno rečeno (br. 101,1250). 1292. Da nađoše ravnicu u zemlji Sinar. Da ovo znači da je njihovo bogoštovanje bivalo sve nečistije i profanije, jasno je iz značenja „ravnice“ i „zemlje Sinarske“. „Brdima“ se u Reči označava ljubav ili milost, jer su ovo najuzvišenije stvari u bogoštovanju, kao što je već pokazano (br. 795). Otuda „ravnica“ označava ono što je ispod brda, to jest, ono što je niže u bogoštovanju, a to je ono što je spoljašnje u tome (bogoštovanju); a „zemlja Sinarska“ označava spoljašnje bogoštovanje koje je profano, kao što je pre rečeno (br. 1183). Tako i u ovome odlomku, to što su našli ravnicu u zemlji Sinarskoj, to označava da je njihovo bogoštovanje postajalo sve više nečisto i profano. U prvom se stihu kaže za crkvu da je imala „jedan jezik“ i da su imali iste reči, što znači da su sledili isti nauk u celikni i u pojedinostima. Ali u ovome stihu se razmatra slabljenje crkve, jer se kaže da su putovali od istoka, to jest, da više nisu bili u ljubavi ka bližnjemu; jer onoliko koliko crkva, ili čovek crkve, otstupaju od ljubavi ka bližnjem, i onoliko koliko je njihovo bogoštovanje manje sveto, toliko se njegovo bogoštovanje približava onome što je nečisto i profano (obezboženo). Da to što su našli ravnicu i zemlji Sinarskoj znači naginjanje crkve, ili bogoštovanja, prema onome što je profano, to je stoga što je ravnica nisko mesto između brda, kojim se označavaju svetinje ljubavi ka bližnjemu u bogoštovanju, kao što je već rečeno. A ovo se može videti i iz značenja „ravnice“ (doline) u Reči, gde ravnica u izvornom jeziku, kad se koriste u tome smislu, znači nešto što je manje više profano u bogoštovanju. Kao kod Isaije: Breme dolini viđenja. Jer ovo je dan muke i potiranja od GospodaJjehove nad

vojskama u dolini viđenja (XXII.1,5). „Dolina viđenja“ označava fantazije (uobražavanja) i umovanja kroz koje se iskrivljava bogoštovanje da bi na kraju postalo profano (svetogrdno). Kod Jeremije: Kako možeš reći: nijesam se skrvnio, nijesam išao za Valima? Pogledaj put svolj po dolu (II.23). „Dol“ označava nečisto bogoštovanje. Opet: I sagradiše visine Tafetu, koji je u dolini sina Enomova, da sažižu sinove svoje i kćeri svoje ognjem, što nijesam zapovijedio; jer eio dolaze dani,veli Jehova, kad se više ne će zvati Tofet ni dolina sina Enomova, nego dolina krvna (VII.31,32;IX.6). „Dolina Sinarska“ označava pakao, a tako isto i profanaciju (obezbožavanje) istine i dobra. Kod Jezikilja: I reci: Gore Izrailjeve, ovako veli Jehova Gospod gorama i humovima, potocima i dolinama: evo me, ja ću pustiti na vas mač, i oboriću visine vaše (VI.3). Opet: Daću Gogu ondje mjesto u Izrailju, dolinu kojom se ide na istok ka moru, i prozvaće se dolina mnoštva Gogova (XXXIX.11,15). Ovo se kaže za ono što je izvanjsko u bogoštovanju; „dolina“ označava takvo bogoštovanje. Ali kada bogoštovanje još nije postalo svetogrdno (profano), ovo se izražava Hebrejskom rečju za dolinu (ravnicu) koja se koristi u stihu koji je pred nama (Postanje XI.2); a isto tako kod Isaije: Otvoriću rijeke na visovimai i izvore u sred dolina, pustinju ću obratiti u jezero vodeno, i suhu zemlju u izvore vodene (XLI.18). Ovo se kaže za one koji su u neznanju, ili koji nemaju znanja o veri i ljubavi ka bližnjemu, ali uprkos toga vole bližnjega. Ovde „dolina“ označava takve (ljude). To isto označava „dolina“ kod Jezekilja XXXVII.1. 1293. I naseliše se ondje. Da ovo označava život koji iz toga sledi, može se videti iz značenja „naseliti se“, što znači življenje. Reč „naseliti se“ često se javlja i kod proroka i u istorijskim delovima Reči, a u unutrašnjem smislu često označava ževeti. Razlog za ovo je to što su pradrevni ljudi živeli pod šatorima, i obavljali najsvetije bogoštovanje u njima; stoga u Reči „šatori“ označavaju ono što je sveto u bogoštovanju, kao što je već pokazano (br.414). A pošto su „šatori“ označavali ono što je sveto u bogoštovanju, to je „naseliti se“ u dobrom smislu označava živeti, ili život. Slično, stoga što su pradrevni putovali sa svojim šatorima, to „putovati“ u Reči označava oblike i red života. 1294. Stih 3. I rekoše među sobom: Hajde da napravimo ploče, i da ih u vatri dobro pečemo. I bjehu im ploče (opeke) mjesto kamena i smola zemljana mjesto kreča. „I rekoše među sobom“, znači da je tako počelo; „hajde, da napravimo ploče (opeke), označava obmane koje su sami za sebe oblikovali; „i da ih u vatri dobro pečemo“, označava zla (opačine) koja dolaze od ljubavi prema sebi. „I bjehu im ploče umjesto kamena“, znači da su imali obmane umesto istine; „i smolu zemljanu umjesto kreča“, znači da su bili u zlu od požuda umesto u dobru.

1295. I oni rekoše među sobom. Da ovo znači da je počelo, ili da su bili počeli, vidi se iz onoga što sledi. U ovome stihu se gorori o trećem stanju (fazi) crkve, kada su već bile preovladale obmane, i to kao posledica požuda. Obmane počinju iz dva izvora, jedan je u nepoznavanju istina, a drugi je u požudama. Obmana iz neznanja istine nije tako opaka kao što je to obmana iz požuda. Jer obmana iz neznanja potiče od toga što je tako neko bio poučen u detinjstvu, ili zbog toga što su ga razna zanimanja odvratila od toga da ispita da li je istinito ili ne ono što ispoveda, a ponekad i stoga što taj čovek nije u stanju da rasuđuje šta je istinito a šta nije. Obmane koje imaju ovakve izvore, one ne nanose veliku štetu, pod uslovom da se taj nije u tome preterano utvrdio i ubedio, u kome slučaju ga neka požuda goni da staje u odbranu te obmane; jer kada to radi, oblak obmane iz neznanja postaje gušći, pa se (oblak) može pretvoriti u mrak iz kojega ne bi mogao da sagleda istinu. A obmane iz požuda nastaju onda kada je izvor obmane u nekoj požudi ili ljubavi prema sebi i svetu; kao kada se neko uhvati za neku tačku doktrine pa je ispoveda kako bi zarobio duše (drugih ljudi), i vodio ih, tumačeći i izvrćući doktrinu sebi u korist, i kada tu tačku potvrđuje umovanjem i pojedinim rečima služeći se pri tom doslovnim smislom Reči. Bogoštovanje koje je na ovome zasnovano, profano je (obezboženo je ili svetogradno), bez obzira koliko izvana izgleda sveto; jer iznutra to nije obožavanje Gospoda, nego obožavanje samoga sebe. Takav (čovek) priznaje za istinito samo ono što može objasniti tako da ide njemu u prilog. Takvo bogoštovanje naziva se „Vavilonom“. No tako nije s onima koji su rođeni i koji su rasli uz takvo bogoštovanje, i koji ne znaju da je ono obmana, a koji žive u ljubavi prema bližnjemu. U njihovom neznanju ima nevinosti, i u njihovom bogoštovanju ima ljubavi ka bližnjemu. Profanost (obezboženje) pri bogoštovanju ne dolazi od samog bogoštovanja nego od čoveka koji je u bogoštovanju. 1296. Hajde da napravimo ploče. Da ovo označava obmane koje su oblikovali za sebe, jasno je iz značenja „ploče“ (opeke, cigle). U Reči, „kamen“ označava istinu, pa stoga „ploča“, zato što je čovek pravi, označava obmanu; jer ploča je veštački napravljena. Iz sledećih odlomaka može se videti da ploča ima ovo značenje. Kod Isaije: Vas dan pružah ruke narodu nepokornu, koji ide za svojim mislima putem koji nije dobar. Narodu, koji me jednako gnjevi, koji prinosi žrtve u vrtovima i kadi na opekama (LXV.2,3).„Kaditi na opekama“ znači bogoštovati iz onoga što je veštačko i lažno; pa se stoga za njih kaže da „idu za svojim mislima“. Opet: I znaće sav narod, Jefrem i stanovnici Samarijski, koji oholo i ponosita srca govore: Padoše opeke, ali ćemo mi livati od tesana kamena (IX.9,10). „Jefraim“ označava inteligentnu osobu koja pada u izopačenosti, i

koja naziva ili pravi istinitim ono što je lažno, ili pravi „ploče“ (opeke); a i „tesan kamen“ označava nešto veštačko. Kod Nauma: Nahvataj sebi vode za opsadu; utvrdi ograde svoje; opravi peć za opeke; uđi u kao i ugazi blato. Ondje će te proždrijeti oganj, i mač će te isjeći (III.14,15). „Ugaziti blato“ znači obmane; „opraviti peć za opeke“ znači bogoštovanje u skladu (s obmanama); „oganj“ je kazna za požude; „mač“ je kazna za obmane. Kod Jezikilja: A ti, sine moj, uzmi opeku, i metni je preda se, i izreži na njoj grad Jerusalim (IV.1). I bilo mu je zapoveđeno da ga opkoli, gde se na proročki način pretstavlja bogoštovanje koje je iskrivljeno. Da „opeka“ označava obmanu, može se videti i iz značenja „kamena“, koji je istina, a o čemo uskoro. 1297. I da ih u vatri dobro pečemo. Da ovo označava zla (opačine) koja potiču od ljubavi prema sebi, jasno je iz značenja „peći“, „ognja“, „sumpora“, i „bitumena“, koji se izrazi odnose na pohote, osobito na one koje potiču od ljubavi prema sebi. Kao kod Isaije: Zatrudnjećete slamom, rodićete strnjiku, gnjev vaš proždrijeće vas kao oganj. I narodi će biti kao peći krečne, izgorjeće ognjem kao trnje posječeno (XXXIII.11,12). Da ne pominjemo druge slične izraze. „Izgoreti“ i „oganj“ se odnose na pohote (požude), jer među njima postoji sličnost (prim.prev. Ne kaže li se „oganj ili vatra požude“?). 1298. I bjehu im opeke mjesto kamena. Da ovo označava da biti u obmani umesto umesto u istini, jasno je iz značenja „opeke“, za koju smo pokazali da znači obmanu; I iz značenja „kamena“, koji u širem smislu označava istinu, o čemi vidi gore (br.643). Kamen označava istinu zato što su granice među pradrevnim ljudima bile označene kamenovima, a i te za to što su postavljali kamenove kao svedoke da je nešto tako ili ovako, ili da je nešto istinito; što se vidi po tome kako je Jakov postavio kamen kao stub (Postanje XXVIII.22), XXXV.14), kao i po kamenom stubu između Lavana i Jakova (Postanje XXXI.46,47,52), kao i po oltaru koji su za svedočanstvo sazidali blizu Jordana Ruvimovi sinovi, Gad, i Manasija, (Jošua XXII.10,28,34). Stoga U Reči „kamenje“ označava istine; i to ne samo oltarsko kamenje, nego i drago kamenje na Aronovom oplećku kao i na opršnjaku suđenja, čime su bile označene svete istine koje imaju izvor u ljubavi. Što je tiče oltara, kad su ustanovljena žrtvovanja kao deo bogoštovanja, (treba reći) da je oltar pretstavljao reprezentativno bogoštovanje Gospoda u opštem smislu (ili u celini), a da su kamenovi pretstavljali svete istine u bogoštovanju; pa je stoga bilo zapoveđeno da se oltar sagradi od celih kamenova, neisklesanih, a bilo je zabranjeno i koristiti gvožđe na njima (Zakoni Ponovljeni XXVII.5-7;Jošua VIII.31); a to iz razloga što tesano kamenje, kao i kamenje na kome je korišteno gvožđe, označavaju ono što je veštačko, pa prema to i ono što je lažno u bogoštovanju;

to jest, ono što je zamisao čovekovog srca. Ovo bi profanisalo bogoštovlje, što je jasno (rečeno) u Knjizi Izlaska XX.25. Iz istoga razloga gvožđe nije korišteno pri zidanju hrama (I o Carevima VI.7). (prim.prev. prema autoru, bogoštovanje u Jevrejskog crkvi je bilo čisto reprezentativno, i od takvoga biogoštovanja je zavisio uzajamni odnos Prirodnog čoveka s Duhovnim svetom). Ranije je pokazano (br. 114) da drago kamenje na Aronovo oplećku kao i naprsnik suđenja označavaju svete istine. Isto je jasno i kod Isaije: Nevoljnice, koju vjetar razmeće, koja si bez utjehe, evo ja ću namjestiti kamenje tvoje na mramoru porfirnom, i osnovaću te na safirima. I sinovi tvoji svi će biti naučeni od Gospoda, i obilan mir će imati sinovi tvoji (LIV.11-13). Kamenovi koji su ovde imenovani označavaju svete istine, pa se stoga kaže „svi tvoji sinovi će biti naučeni od Jehove“. Otuda to da se kod Jovana kaže da su temelji zidova grada ukrašeni svakim dragim kamenom pri čemu su kamenovima data imena (Otkrivenje XXI.19,20). Sveti Jerusalim označava Gospodovo carstvo u nebu i na zemlji, čiji su temelji svete istine. Na sličan su način i kamene ploče (tablice), na kojima su bile napisani zapovesti Zakona, ili Deset Reči, označavale svete istine; stoga su bile od kamena, to jest njihov je temelj bio kamen, o čemu u Knjizi Izlaska XXIV.12; XXXI.1; Zakoni Ponovljeni V.22;X.1, jer su zapovesti istine vere. Pošto su u drevna vremena istine označavane kamenovima, stoga, kada je kasnije bogoštovanje izvođeno na stubovima i oltarima i u hramu, svete istine bile su pretstavljene stubovima, oltarima, i hramom, pa se stoga Gospod naziva „Kamenom“, kao kod Mojsija: Opet osta jak luk njegov i ojačaše mišice ruku njegovijeh od jakoga Boga Jakovljeva, odakle posta pastir, kamen Izrailju(Postanje LIX.24). Kod Isaije: Za to ovako veli Gospod Jehova; evo, ja mećem u Sionu kamen, kamen izabran, kamen od ugla, skupocjen, temelj tvrd; ko vjeruje ne će se plašiti (XXVIII.1). Kod Davida: Kamen, koji odbaciše zidari, posta glava od ugla (CXVIII.22). Isto je označeno kod Danila „kamenom isečenim iz stene“, koji je razbio u komade kip Navukodonosorov (II.34,35,45). Da „kamenje“ označava istine, jasno je i iz Isaije: Za to će se tijem očistiti bezakonje Jakovljevo i to će biti sva korist što će se uzeti grijeh njegov kad sve kamenje oltarno razmetne kao razdrobljeno krečno kamenje i ne bude više gajeva ni sunčanijeh likova (XXVII.9), „Oltarno kamenje“ označava istine u bogoštovlju, koje se razmeću. Opet: Prođite, prođite kroz vrata, pripravite put, uklonite kamenje, podignite zastavu narodima (LXII.10). „Put“ i „kamen“ označavaju istine. Kod Jeremije:- Evo mene na tebe, goro, koja zatireš, govori Jehova, koja zatireš svu zemlju, i zamahuću rukom svojom na te i svaliću te sa stijena, i načiniću od tebe goru izgorjelu. I ne će uzeti od tebe kamena za ugao ni kamena za temelj, jer ćeš bii pustoš vječna, veli Gospod (LI.25,26). Ovo se kaže za Vavilon; „gora izgorjela“ je ljubav prema sebi. „da ne će uzeti od njega ni kamena“, znači da nema istine.

1299. I bješe im smola umjesto kreča. Da su bili u zlu iz požuda umesto u dobru, jasno je iz značenja „smole“ (bitumena) i „kreča“. Pošto se ovde govori o gradnji Vavilonske kule, pominje se ono što se koristi pri gradnji; ovde se pominje smola – zato što je sumporasta i zapaljiva – jer se u Reči na ovaj način označavaju požude, posebno one koje pripadaju ljubavi prema sebi. Ovde „smola“ označava kako zla koja slede za požudama tako i obmane koje ih prate; a to su zla pomoću kojih je i sagrađena Vavilonska kula; o čemu će biti reči kasnije. Da su ovo značenja (smole), jasno je iz Isaije:- Jer će biti dan osvete Jehovine; I potoci će se pretvoriti u smolu, i prah njezin u sumpor, i zemlja će njihova postati smola razgorjela (xxxiv.8,9). „Smola“ i „sumpor“ označavaju obmane i zla od požuda. A tako i na drugim mestima. 1300. Da „kreč“ (ili kal, glina) označava dobro od kojega se oblikuje čovekov um ili čovek crkve, i to je jasno iz Reči. Tako kod Isaije: Sad eto, Gospode, ti si naš otac; mi smo kao (glina) a ti si lončar; mi smo delo ruku tvojih (LXIV.8). „Kao“ (glina) označava samog čoveka crkve koji se oblikuje, pa tako označava i dobro od ljubavi ka bližnjem, pomoću kojega se oblikuje ceo čovek, ato je reformacija i preporod. Kod Jeremije: Gle, što je kao u ruci lončarevoj, to ste vi u ruci mojoj, dome Izrailjev )XVIII.6). Značenje je ovde slično. Isto je bilo da se golvori o građenju ili o oblikovanju. 1301. Da su ovo značenja, može sad svako videti, kako iz značenja svega onoga što se pominje u iovome stihu tako po tome kakve se stvari pominju a to su kamenju i kreč; a to su stvari koje nisu vredne da se pomenu u Reči Gospodovoj da one sadrže tajne. 1302. Stih 4. Poslije rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji. „Poslije rekoše“, znači da se to desilo. „Hajde da sagradimo grad i kulu“, označava da su oblikovali doktrinu i bogoštovanje; „grad“ je doktrina, a „kula“ je bogoštovanje samoga sebe, „kojoj će vrh biti do neba“, znači da žele da vladaju i nad onim što je u nebu; „da stečemo sebi ime“, znači da su želeli da bude poznati kao moćni; „da se ne bismo rasijali po zemlji“, znači da na drugi nači ne bi bili priznati (kao moćni). 1303. Poslije rekoše. Da ovo označava da se to dogodilo, sledi iz povezanosti; isto kao što prethodne reči, „“pa rekoše među sobom“ označava da je nešto počelo; jer ovde se opisuje Vavilon, a kakav je bio, opisuje se „kulom“..

1304. Hajde da sazidamo grad i kulu. Da ovo označava da su oblikovali doktrinu i bogoštovanje, može se videti iz značenja „grada“, i „kule“, o kojima ćemo govoriti uskoro. Priroda crkve je takva da kada nestane ljubavi ka bližnjemu, tada na njeno mesto dolazi ljubav prema sebi, a verska doktrina tada nema važnosti osim onoliko koliko se može okrenuti da omogućava obožavanje samoga sebe; tada se smatra svetim u bogoštovanju samo ono što potstiče sebe-ljublje, pa je tako sve popraćeno ljubavlju prema sebi samome. Jer onaj ko voli samoga sebe više nego druge, taj ne samo da mrzi sve one koji mu se ne potčinjavaju, a čini im usluge samo onda kada mu se potčinjavaju, nego srlja i daljeu tome nastojanju kako bi se uzdigao i iznad samoga Boga. Bilo mi je pokazajno uživo da je ovakva priroda ljubavi prema sebi kad joj se ne stave uzde. To je ono što je pretstavljeno „gradom i kulom“. Ljubav prema sebi i sve požude koje iz nje proizilaze jesu najprljavije i najprofanije stvari, pa su ujedno i paklenske; iz ovoga svako može zaključiti kakvo je ono bogoštovanje koje u sebi sadrži ovakve stvari. (prim.prev. Ovu ljubav oprema sebe ne treba brkati sa zdravom i poželjnom ljubavi prema sebi koja je uvek u ravnoteži s interesima bližnjih i koja je u skladi s moralnim i pravednim zakonima civilizovanog društva. 1305. Već je pokazano (br.402) da „grad“ označava doktrinu (razumevanje Božije Reči). 1306. Iz značenja „kule“ jasno je da je time označena ljubav prema samome sebi. Bogoštovanje sebe postoji onda kada čovek uzdiže samoga sebe iznad ostalih toliko da očekuje da mu se klanjaju i dive. Stoga se ljubav prema sebi, a to je arogancija i ponos, naziva „visinom“. „uzvišenošću“, kao i „biti uzdignut“, pa se opisuje svim onim što je na visini. Kao kod Isaije: Ponosite oči čovječije poniziće se, i visina ljudska ugnuće se, i Gospod Sam biće uzvišen u onaj dan. Jer će doći dan Gospoda nad vojskama na sve ohole i ponosite i na svakoga ko se uzdiže, te će biti poniženi. I na sve kedre Livanskwe velike i na sve hrastove Vasanske. I na sve gore visoke i na sve humove uzdignute, i na svaku kulu visoku, i na svaki grad tvrdi, i na sve lađe Tarsiske i na sve likove mile. Tada će se ponositost ljudska ugnuti i visina se ljudska poniziti, i Gospod će Sam biti uzvišen u onaj dan. I idola će nastati sasvijem (II.11-18). Ovde se govori o ljubavi prema sebi, koja se opisuje „kedrom“, „hrastom“, „gorom“, „humovima“, i „kulom“ koji su „visoki“ i „uzdignuti“. Opet. I na svakoj gori visokoj i na svakom humku visokom biće izvori i potoci, kad bude pokolj veliki i kad padaju kule (XXX.25). Ovo na sličan nači označava ljubav prema sebi, i uzdizanje sebe u bogoštovanju. Opet: Eto zemlja Haldejske; toga naroda nije bilo; Asur je osnova za one koji življahu u pustinjama, podigoše kule u njoj,

pogradiše dvorove; i obrati se u pustinju (XXIII.13)- Ovo se kaže za Tir i za njegovo razaranje; „kule“ (osmatračke kule), koje se ovde pominju, označavaju fantazije koje potiču otuda (uobražavanja koja potiču od ljubavi prema sebi samom). Kod Jezikilja: I dovešću mnoge narode na te kao da bih doveo more s valima njegovijem. I oni će obaliti zidove Tirske i kule u njima raskopati, i omešću prah njegov i pretvoriću ga u kamen (XXVI.3,4). Ovde imamo slično značenje. Ljubav prema sebi u bogoštovanju, ili klanjanje samome sebi, naziva se „kulom“. Jer se „gradom“ označava doktrina (kao što je već pokazajno br. 402); tadu su gradovi bili utvrđeni kulama, u kojima su bili stražari; a bilo je kula i na granicama, koje su se zbog toga nazivale „tražarnicama“ (2 o Carevima ix.17; xvii.9; xviii.8), I „kulama“ osmatračnicama (Isaija XXIII.13). Osim toga, kada se Gospodova crkva upoređuje s „vinogradom“, sve ono što se odnosi na bogoštovanje kao i njegovo čuvanje upoređuje se sa „pivnicom“ i „kulom u vinogradu“, kao što se vidi kod Isaije V.1,2; Mateje XXI.33; Marka XII.1. 1307. Kojoj će vrh biti do neba. Da ovo znači da su hteli da vladaju i nad onim što je u nebu, sledi iz onoga što je već rečeno. Jer „vrh do neba“ (ili glavom dodirivati nebo) znači uzdizati sebe do te visine, a to je jasno iz opisa Vavilona na drugim mestima u Reči; kao i iz onoga što je već rečeno o „uzdignuti glavu“ (br.257). Ljubav prema sebi se najmanje slaže s nebeskim životom; jer sva zla dolaze od nje; ne samo mržnje, več i osvete, okrutnosti, i preljube; a još manje se slaže s bogoštovanjem, jer ga profanira. Pa je stoga pakao sazdan od takvih osoba koje što više uzdižu svoje glave prema nebu, to dublje tonu, i to su strašnije kazne koje na sebe navlače. (prim.prev. Ne treba izgubiti iz vida autorovu tvrdnju da niko nije kažnjen zbog toga što je bio loš u zemaljskom životu, već zbog toga što se slično ponaša u duhovniom svetu, gde nema nikakvih uzda, nego slobodno ispoljava svoju prirodu koju je stekao na zemlji. Na njegove zle postupke drugi zli duhovi odgovaraju istom merom. Revolucije i prevrati su česti, gde gori vladaju nad lošima, i gde zli duhovi u svojoj uobrazilji muče druge da bi ubrzo videli da su to bile samo fantazije, na njihovu veliku žalost. Najveća im je frustracija kada vide da su navodeći u iskušenja dobre ljude postigle suprotan rezultat: umesto da padne u greh iz koga nema spasenja, čovek se pomoću Gospodovom kaje i postaje bolji nego što je bio pre). 1308. Da stečemo sebi ime. Da ovo znači da su želeli da se veruje da su moćni, može se videti iz značenja „steći sebi ime“. Jer takvi znaju da svako želi da bude u nekom bogoštovanju (prim.prev. ili u nekoj veri u Boga). Jer to je zajedničkio svim ljudima, i postoji kod svih naroda. Jer svako ko posmatra svemir, priznaje neko vrhunsko biće, a pošto želi sebi napredak, on se klanja tome biću. Štoviše, postoji nešto unutar (čoveka) što to diktira (naređuje), jer taj diktat se uliva od

Gospoda preko anđela koji su sa svakim čovekom. Čovek koji nije ovakav, i koji ne priznaje nekog Boga, taj je pod vlašću paklenskih duhova. Znajući ovo, oni koji sebi grade Vavilonske kule, ti stiču moć preko bogoštovanja i preko svetih stvari, jer im se bez toga niko ne bi klanjao, a to je označeno rasijavanjem po zemlji. Njihova vlast je najveća nad onima koji imaju neku savest; jer ove oni vode kuda god zažele; a nad onima koji nemaju savesti, nad njima vladaju koristeći pri tome razne spoljašnje stege. 1309. Da se ne bismo rasijali po zemlji. Da ovo znači da inače ne bi bili priznati (kao moćni), sledi iz onoga što je već rečeno, jer „biti rasijen po zemlčji“, je biti biti izgubljen s vida, da to je ne biti prihvaćen i priznat. 1310.Stih 5. I Jehova siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji. „Jehova siđe“, označava sud nad njima; „da vidi grad i kulu“, znači jer si izokrenuli doktrinu i profanisali bogoštovanje; „što zidahu sinovi čovječiji“, znači da su to oni sami za sebe uradili. 1311. I Jehova siđe. Da ovo označava sud nad njima, jasno je iz onoga što prethodi i onoga što sledi, kao i iz značenja „sići“, kad se odnosi na Jehovu; iz onoga što prethodi, kad se radilo o gradnji grada i Vavilonske kule; iz onoga što sledi, kad se govorilo o zbrci (mešanju) jezika i njihovom rasijavanju; iz značenja „silaziti“ kada se odnosi na Jehovu, kada treba da dođe do suda. Jehova ili Gospod je svuda prisutan i sve zna od večnosti; stoga se za Njega ne može reći da silazi da vidi, osim u doslovnom smislu, gde se to kaže prema tome kako to izgleda čoveku. Ali u unutrašnjem smislu nije tako, jer je ovde predmet izložen onakav kakav je, a ne prema izgledu; stoga u odlomku pred nama „siđe da vidi“ označava se sud. Do suda nad nekim stanjem dolazi kada je zlo stiglo do vrhumca; Ili, kako se to kaže u Reči, kada se svršilo, ili kada se nepravda izvršila. Jer svako zlo ima granicu do koje mu je dopušteno da ide; a kada signe tu granicu, dolazi do kazne za zlo. Tako je u celini i u pojedinim slučajevima. Kazna za zlo je ono što se naziva sudom. A pošto izgleda da Gospod ne vidi ili ne opaža da zlo postoji, - jer kad čini zlo a ne biva kažnjen, on pretpostavlja da Gospod ne mari (da Mu to ne smeta); ali kad biva kažnjen, tada počne da misli da Gospod vidi, čak i da Gospod kažnjava, pa se stoga kaže, prema izgledima, da je Jehova sišao da vidi. „Silaziti“ se odnosi na Jehovu, jer se „najviši“ odnosi na Njega, to jest, kaže se da je On najviši, a ovo je isto tako prema izgledu, jer nije u najvišim već u najdubljim stvarima, pa je to razlog da u Reči naviše i najdublje imaju isto značenje. S druge strane, sud ili kazna za zlo izvršavaju se u nižim ili najnižim stvarima. Ovime se objašnjava da se kaže da je On „sišao“; tako kod Davida: O visokoj slavi tvojeg veličanstva, i o divnim djelima tvojim razmišljam.

Pripovijedaću silu čudesa tvojih, i ja ću veličanstvo tvoje kazivati (Psalam CXLIV.5,6). Ovima je označen sud ili kazna za zlo. Kod Isaije: Tako će Gospod nad vojskama sići da vojuje za goru Sionsku i za hum njezin (Psalam XXXI.4). Opet: I da bi razdro nebesa i sišao, da se rastope gore od tebe (LXIV.1). I ovde, na sličan način, „sići“ označava kažnjavanje, ili sud, koji se vrši nad zlima. Kod Miheja: Jer, gle, Gospod silazi iz mjesta svojega, i sići će, i hodiće po visinama zemaljskim (I.3,4). 1312. Da vidi grad i kulu. Da ove reči znače da je to bilo stoga što su bili izokrenuli doktrinu i profanisali bogoštovanje, vidi se iz značenja „grada“ i „kule“ , o čemu je bilo već govora. 1313. Što zidahu sinovi čovječiji. Da ovo znači da su to oni za sebe uradili, jasno je i bez objašnjavanja. „Sinovi čovječiji“ su ovde sinovi crkve; jer oni koji nisu od crkve, i koji nemajuj zhnanja o veri, ti ne mogu ovo da urade . Da ovakvi ne mogu profanisati, bilo je već pokazano (br.301-303,593). 1314. Stih 6. I Jehova reče: gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i ne će im smetati ništa da ne urade što su naumili. „I Jehova reče“, znači da je tako bilo; „gle, jedan narod i jedan jezik“, znači da su svi imali jednu istinu vere i doktrinu; „i to počeše raditi“, znači da su se počeli razlikovati; „i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili“, znači ukoliko se njihovo stanje sada ne promeni. 1315. I Jehova reče. Da ovo znači da je bilo tako, jasno je iz toga što ovo nije istinska nego izmišljena istorija; pa stoga kada se kaže, „Jehova reče“, može značiti samo da je tako bilo, kao što je gore bilo pokazano. 1316. Gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh. Da ovo znači da su svi bili u istoj istini vere i doktrine, jasno je iz značenja „naroda“, da je to istina vere, i iz značenja „jezika“ da je to doktrina. Ranije je pokazano (br.1259), da „narod“ označava istinu vere; i da „jezik“ označava doktrinu vere, što je pokazano gore (kod stiha 1). Za narod se kaže je „jedan“ i za ljude da imaju „jedan jezik“ onda kada im je zajednički cilj opšte (zajedničko) dobro društva, zajedničko dobro crkve, I Gospodovog carstva; jer kada je ovako, tada je Gospod cilj, od koga su svi jedno. Ali Gospod ne može biti prisutan kod čoveka čiji je cilj njegovo vlastito dobro; čovekovo vlastito (njegov proprium) otuđuje ga od Gospoda, jer ono izvrće i okreće zajedničko dobro društva, a i same crkve, pa čak i carstva Gospodovog, u svoju korist, kao da svi onI postoje radi njegovog vlastitog dobra. Na taj način oduzima Gospodu ono što je Njegovo (Gospodovo), i

zamenjuje ga onim što je njegovo (čovekovo). Kad ovakvo stanje zavlada čovekom, to se isto dešava u njegovoj svakoj pojedinoj misli, kao i u svakom deliću misli; jer takav je slučaj sa svim onim što vlada u čoveku. To se ne pokazuje tako jasno dok je čovek u telesnom životu kao što se pokazuje u drugom životu, jer tamo sve ono što vlada u čoveku pokazuje se po određenoj sferi koja se opaža oko njega, koja je takvoga karaktera, jer ona kao da izbija iz svega u čoveku. Sfera onoga koji samo gleda sebe (svoj interes), taj sebi prisvaja i, kao što je rečeno, upija što je povoljno samo njemu, pa stoga upija svaku prijatnost koju osećaju okolni duhovi, i razara svu njihovu slobodu, tako da se takva osoba mora izagnati iz društva. Kad je narod jedan, i kad je jednog jezika, a to je kada se gleda na zajedničko dobro svih; tada jedna osoba da ne upija (apsorbuje) prijatnost (zadovoljstvo) drugih, niti uništava njihovu slobodu, već je potpomaže i uvećava koliko god može. To je razlog da su nebeska društva jedno (nebo), a što dolazi isključivo kroz uzajamnu ljubav koja potiče od Gospoda; isto je tako i sa crkvom. 1317. I to počeše raditi. Da ovo znači da su se bili počeli menjati, vidi se kada se poveže s ostalim. „Početi“ znači njihovu misao ili nameru, pa stoga i cilj, što je jasno i iz reči koje slede, „ i ne će im smetati ništa da ne urade što su naumili“. Da je ovim označen njihov cil, to je stoga što Gospod gleda samo na cilj. Kakve bilo da su njegove misli i postupci – koji se razlikuju na bezbroj načina – samo ako je cilj dobar, tada je sve ostalo dobro; a ako je cilj zlo, onda je sve ostalo zlo. Cilj vlada u svemu što čovek misli i čini. Anđeli koji su sa čovekom, pošto su Gospodovi anđeli, oni upravljaju samo njegovim ciljevima; a kada upravljaju nad njima, onda upravljaju i nad njegovim mislima i postupcima, starajući se da ovi slažu sa ciljevima. Kod čoveka, cilj je sami negov život; sve ono što on misli i radi, dobija život od cilja, jer, kao što smo rekli, oni pripadaju cilju; pa stoga kakav je cilj, takav je i čovekov život. A cilj je ništa drugo do ljubav; jer čovek može kao cilj da ima samo ono što voli. Onaj koji misli jedno a radi drugo, još uvek mu je cilj ono što voli; i u pretvaraju (disimulaciji), to jest u prevari, postoji cilj, a to je ljubav prema sebi ili ljubav prema svetu, kao i zadovoljstvo koje od toga dolazi u životu. Iz ovih razmatranja svako može zaključiti da kakva je čovekova ljubav, takav je i njegov život. Ovo je ono što je označeno sa „i to počeše raditi“. (prim.prev. Ovde autor govori o dvema osnovnim ljubavi, jedna je prema Bogu a druga je prema sebi. Te ljubavi su vidljive anđelima, koji poštuju čovekovu slobodu, pa ga ne sprečavaju da se opredeli za zlo. Ovo kažemo da se ne bi pomislilo da autor prihvata moralno načelo da „cilj opravdava sredstvo“).

1318. I ne će im smetati ništa da ne urade što su naumili. Da ovo znači da ukoliko se oni (njihovo stanje) ne promene, to se može zaključiti iz onoga što sledi. Unutrašnji smisao Reči je takav da on uvek gleda prema onome što sledi, to jest na zaključak, iako tako ne izgleda u doslovnom smislu Reči. Kada se radi o karakteru (ljudi) koji se gore opisuje, ako se on ne promeni, njih se ne bi moglo sprečiti da urade ono što su smišljali. Ali oni su se promenili,, što je očito iz onoga što sledi. Misao da se nešto uradi, to je namera, to jest, cilj. Čoveku se nikada ne može oduzeti cilj, to jest ne može se promeniti, osim ako se on (njegovo stanje) ne promeni, jer, kao što je rečeno, cilj je sami čovekov život. Kada se njegovo stanje promeni, promenio se i njegov cilj; a sa ciljem i misao. Priroda promene stanja, koja se odigrala kod čoveka ove crkve, biće pokazana u onome što sledi, po Božanskoj milosti Gospodovoj. 1319. Stih 7. Hajde da siđemo i da im pometemo jezik, da ne razumiju jedan drugoga šta govore. „Hajde da siđemo“, označava da je ovako izvšen sud; „i da im pometemo jezik“, znači da niko nije imao istinit nauk (doktrinu); „da ne razumiju jedan drugoga šta govore“, znači da su se svi razlikovali jedan od drugoga. 1320. Hajde da siđemo. Da ovo znači da je ovako izvršen sud, jasno je iz onoga što je gore rečeno (u stihu 5) o značenju „silaziti“. Razlog da se ovo kaže u množini, „hajde da siđemo i da im pometemo jezik“, je u tome što se sud izvršava preko duhova, upravo preko zlih duhova. 1321. I da im pometemo jezik. Da ovo znači da niko nije imao istinit nauk, može se videti iz značenja „jezika“, naime da je to nauk (doktrina), o čemo vidi gore (kod stiha 1). Otuda sledi da „pomesti jezik“ (pobrkati) je pobrkati ono što je u nauku (doktrini ili razumevanju i tumačenju Reči), to jeste pobrkati istine nauka. U unutrašnjem smislu, „pomešati“ ne znači samo zamračiti, već i izbaciti i razagnati, tako da više nema istine. Kada obožavanje samoga sebe zameni obožavanje Gospoda, tada je istina ne samo izokrenuta, nego i ukinuta, pa je na kraju obmana priznata umesto istine, a zlo umesto dobra. Jer je sve svetlo istine od Gospoda, a sva tama od čoveka; i kada čovek u bogoštovanju zameni Gospoda, svetlo istine postaje gusta tmina, a gusta tmina se vidi kao da je svetlost. Upravo je ovakav život ovakvih osoba posle smrti; njima je svetlo obmane kao svetlost, dok im je život istine gusta tmina. A kada se primaknu nebu, svetlo ovakvog života pretvara se u potpuni mrak. Sve dok su na svetu, oni mogu da govore istinu, i to rečito i s revnošću; a pošto ovakve osobe neprestano misle o sebi, njima se čini da misle isto što i govore; ali pošto je njihov pravi cilj obožavanje samih sebe, njihove misli, vođene tim ciljem,

priznaju istinu samo onoliko koliko pogoduje njima samima. Kada je čovek koji ovako govori istinu takvoga karaktera, tada je očito da kod njega nema istine, i u drugom životu to je sasvim vidljivo, jer takvi ljudi tamo ne samo da ne priznaju istinu koju su ispovedali u telesnom životu, nego je mrze, i progone; i to sve rade s onom arogancijom u samoobožavanju koja im nije oduzeta (prim. prev. Ovi navodi o životu lažnih vernika, čiji se pravi karakter vidi jasno u zagrobnom životu, teško je do kraja razumeti ako se ne čita autorom Duhovni Dnevnik u kome se pojedine situacije opisuju u pojedinostima). 1322. Da ne razumiju jedan drugoga šta govore. Da ovo znači da su svi različiti, to jest da su jedan protivu drugoga, očito je iz samih reči. „Ne razumeti jedan drugoga“, znači ne odobravati ono što drugi kaže, a u unutrašnjem smislu, to je ne odobravati ono što drugi naučava, to jest, njegov nauk, jer „jezik“ označava nauk, kao što je pokazajno gore (stih 1). Oni to samo ustima priznaju, ali ne i srcem, to slaganje ustima nije ništa ako nema slaganja i srca. Ovako je i sa zlim duhovima u drugom životu, koji se, isto kao i dobri duhovi, razlikuju prema društvima, ali se povezuju tako što imaju slične fantazije i požude, tako da deluju kao da su jedno kada progone istine i dobra. Tako postoji zajednički interes koji ih drži skupa, no čim se ova zajednička veza izgubi, oni jurnu jedni na druge, i tada uživaju da muče njihovog drugara ili drugare. Sličan slučaj je i sa doktrinom i bogoštovanjem na ovom svetu: oni koji su u tome, priznaju ono što se odnosi na doktrinu i obred u onome u čemu se slažu; a ono što ih drži skupa, to je obožavanje samih sebe; i sve dok im je ovo zajednički interes, oni priznaju (isti nauk), ali kad nemaju isti interes, oni se razjedinjavaju; a razlog je malopre pokazan, a to je da niko ko je ovakvog karaktera nema bilo kakvu istinu, nego svak ima obmanu umesto istine, a zlo umesto dobra. To je, prema tome, ono što je označeno sa „da ne razumiju jedan drugoga šta govore“. 1323, Stih 8. I tako ih Jehova rasu odande po svoj zemlji, te ne sagradiše grada. „I tako ih Jehova rasu po svoj zemlji“, znači da kao takvi nisu bili priznati (prim.prev. da im to nije bilo odobreno ili dopušteno); „te ne sagradiše grada“, znači da takav nauk nije bio prihvaćen. 1324. I tako ih Jehova rasu odande po svoj zemlji. Da ovo označava da nisu bili priznati, jasno je iz ovoga što je prethodno rečeno (kod stiha 8), gde se nalaze iste reči:- „te ne sazidaše grada“. Da ovo znači da ovakva doktrina (nauk) nije bila prihvaćena (primljena), jasno je iz značenja „grada“, što znači doktrinu (kao što je pokazano u br.402), i iz onoga što je rečeno kod stiha 4 i 5 o zidanju grada i kule. Iz svega ovoga očito je da ovakva doktrina, ili ovakvo bogoštovanje, nije

bila dopuštena u ovoj Drevnoj Crkvi, i to iz razloga koji su objašnjeni u stihu koji sledi. 1325. Stih 9. Za to se prozva Vavilon, jer Jehova ondje pomete jezik cijele zemlje, i odande ih rasu Jehova po cijeloj zemlji. „Za to se prozva Vavilon,“, označava ovakvo bogoštovanje; „jer Jehova ondje pomete jezik cijele zemlje“, označava stanje ove Drevne Crkve, gde je unutrašnje bogoštovanje počelo da nestaje; „zemlja“ je crkva; „i odande rasu ih Jehova po cijeloj zemlji“, znači da je unutrašnje bogoštovanje bilo uništeno. 1326. Za to se prozva Vavilon. Da ovo označava takvo bogoštovanje, bogoštovanje označeno sa „Vavilon“, jasno je iz onoga što je do sada rečeno; a to je bogoštovanje u kome je iznutra ljubav prema sebi, pa stoga sve ono što je nečisto i obesvećeno (profanisano). Ljubav prema sebe je proprium (čovekovo vlastito); a kako je ona nečista i profana, može se videti iz onoga što je prethodno rečeno o propriumu (br.210,215). Iz samo-ljublja (philautia), to jest iz ljubavi prema sebi, ili iz propriuma, ističu sva zla, kao su mržnje, odmazde, okrutnosti, preljube, prevare, licemerstvo, bezbožnost; stoga, kada je ljubav prema sebi, ili priprium, u bogoštovanju, takva su zla u njemu, već prema vrsti i stupnju te ljubavi. Otuda potiče svako obesvećenje bogoštovanja. A to znači, onoliko koliko bilo šta od ljubavi prema sebi ili od propriuma, nađe mesta u bogoštovanju, toliko nestaje unutrašnje bogoštovanje. Unutrašnje bogoštovanje je sačinjeno od osećanja za dobro i priznavanja istine, te stoga onoliko koliko se ljubav prema sebi , ili proprium, približe ili uđu, toliko osećanje za dobro i priznavanje istine odlaze ili nestaju. Ono što je sveto ne može biti skupa s onim što je obesvećeno, isto kao što nebo ne može biti zajedno sa paklom, to jesto jedno mora da otstupi. Takvo je stanje i red u Gospodvolm carstvu. Ovo je razlog da nema unutrašnjeg bogoštovanja među ljudima čije se bogoštovanje naziva „Vavilonom“, nego se obožava nešto što je mrtvo i što je iznutra kao lešina. Iz ovoga je očito kakvo mora da je bogoštovanje koje ima ovakav sadržaj. Da je „Vavilon“ takvo bogoštovanje, jasno je iz Reči na mnogim mestima gde se opisuje Vavilon, kao kod Danila, gde se govori o liku koji je Vavilonski car Navukodonosor video u snu – kome liku je glava bila od zlata, stomak i bedra od mjedi, noge od gvožđa, a stopala delom od gvožđa a delom od kala (gline) – a koji znači da od istinskog bogoštovanja na kraju postaje bogoštovanje koje se naziva „Vavilon“; te stoga kamen isečen iz stene, u parčad lomi gvožđe, mjed, glinu, srebro, i zlato (Danilo II.31-33,44,45). To je upravo bio zlatni lik koji je Navukodonosor car Vavilonski postavio, a kome su se oni klanjali (Danilo III.1 do kraja). Slično značenje ima i car Vavilonski koji sa svojim dvorjanima pije iz zlatnih pehara, koji su bili doneseni iz hrama u

Jerusalimu, kao i hvaljenje zlatnih, srebrenih, mjedenih, i gvozdenih, i kamenih bogova, zbog čega se pokazalo pismo na steni (zidu) (Danilo V.1 do kraja). Slično je označeno Darijusom Miđaninom kada je naredio da mu se klanjaju kao bogu (Danilo VI.7 do kraja); kao i zverima koje je Danilo video u snu (Danilo VII. 1 do kraja); kao i zveri i Vavilon koje je video Jovan u Otkrivenju. Da je ovim označavano i pretstavljano takvo bogoštovanje, jasno je ne samo iz Danila i Jovana, već i iz Proroka. Kao kod Isaije: Lica će im biti kao plamen. Jer zvijezde nebeske i prilike nebeske ne će pustiti svjetlosti svoje; sunce će pomrčati o rođaju svom, i mjesec ne će pustiti svjetlosti svoje. Nego će ondje počivati divlje zvijeri, i kuće će njihove biti pune velikih zmija, i ondje će nastavati sove, i aveti će skakati onuda (XIII.8,10,21,22). Ovo se kaže za Vavilon, a unutrašnjost takvog bogoštovanja opisuje se „licima u plamenu“, što su požude; „zvezdama“ su označene istine vere, da one „ne će pustiti svjetlosti svoje“; „suncem“, koje je sveta ljubav, koje će „pomrčati“; „mjesecom“ koji je istina vere, da neće „pustiti svjetlosti svoje“; „divlje zvijeri“, „velike zmije“, „sove“, i „aveti“, jesu unutrašnja strana takvog bogoštovanja; jer ovime je popraćena ljubav prema sebi, to jest, proprium. Pa se stoga kod Jovana Vavilon naziva „mati kurvama i mrzostima zemaljskim“ (Otkrivenje XVII.2); kao i „staništem zmajeva, i svakog nečistog duha, i svake nečiste i mrske ptice“ (XVIII.2); iz svega je očito da u takvom bogoštovanju nema ništa od dobra, ili od istine vere; i da onda kad osećanje za dobro i za istine vere nestanu, tada takve stvari ulaze. Isto se naziva „rezanim likovima Vavilonskih bogova“ (Isaija XXI.9). Da je ljubav prema sebi ili proprium, u takvom bogoštovanju, a to je klanjanje sebi, jasno je kod Isaije: Ovde je više nego jasno da „Vavilon“ označava onoga ko želi da mu se klanja kao bogu; to jest, da je to obožavanje samoga sebe. Opet: Siđi, i sjedi u prah, djevojko ,kćeri Vavilonska; sjedi na zemlju, nema prijestolja, kćeri Haldejska, jer se više ne ćeš zvati ljupka i nježna. Jer si se pouzdala u zloću svoju, govoreći: niko me ne vidi (XLVII.1,19). Kod Jeremije: Evo mene na tebe, goro, koja zatireš, govori Jehova, koja zatireš svu zemlju, i zamahnuću rukom svojom na te, i svaliću te sa stijena. A da se Vavilon i na nebo popne,i i na visine utvrdi silu svoju, doći će na nj moji zatirači (LI.25,53). I iz ovog odlomka se vidi da je „Vavilon“ obožavanje samoga sebe. Da kod ovakvih osoba nema svetla istine, već da je sama tama, to jest da nemaju istine vere, opisano je kod Jeremije: Riječ koju reče Jeremija za Vavilon i za zemlju Haldejsku. Jer se narod podiže na nj sa sjevera, koji će mu zemlju opustiti, da ne će biti nikoga da živi u njoj; i ljudi i stoka pobjeći će i otići (L.1,3); „sjever“ označava tamu, ili gde nema istine; „ni ljudi ni stoke“, znači neće biti dobra. (Vidi dalje o Vavilonu, niže, kod stiha 28, gde se govori o Haldeji).

1327. Jer ondje pomete Jehova jezik cijele zemlje. Da ovo označava stanje ove Drevne Crkve, da je unutrašnje bogoštovanje počelo nestajati, jasno je iz onoga gde se kaže „jezik cijele zemlje“ a ne kao pre u stihu 7, „jezik onih koji počeše da grade grad i kulu“. „Cijele zemlje“ označava stanje crkve, jer zemlja je crkva (kao što je pre pokazano, br. 662,1066). Kad se radi o stanju crkava posle potopa, ovakav je slučaj: bile su tri ovakve crkve koje se pominju u Reči; naime, prva Drevna Crkva, nazvana po Noju, druga Drevna Crkva, nazvana po Everu; i treća Drevna Crkva, nazvana po Jakovu, a posle po Judi i Izrailju. Što se tiče prve od ovih crkava, koja je nazvana po Noju, ona je bila kao roditelj onima koje su sledile: i, kao što to biva sa crkvama, bila je neoštećena i bez krivice za razliku od onih koje su joj sledile, što je jasno iz prvoga stiha ovoga poglavlja, jer se kaže da je imala „jedan jezik“, to jest, jednu doktrinu (razumevanje Reči), jer su svi njeni članovi smatrali da je bitna ljubav prema bližnjemu. Ali je tokom vremena, kao i druge crkve, počela da pada , uglavnom stoga što su mnogi želeli da se njih obožava, tako da postanu važniji od ostalih; što je jasno iz stiha 4, gde se kaže „Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj če vrh biti do neba; da stečemo sebi ime“. Ovi ljudi postali su u crkvi nešto kao kvasac ili kao žeravica koja vodi požaru. Stoga što je obesvećenje svetih (stvari) pretilo (vidi br. 571,582), stanje ove crkve se promenilo po Božanskoj Providnosti, tako da je unutrašnje bogoštovanje nestalo, dok je spoljašnje ostalo, a to je ovde označeno tvrdnjom da je Jehova pomešao jezik cele zemlje. A to se vidi i po tome što ovakvo bogoštovanje, koje se naziva „Vavilon“, nije preovladalo u prvoj Drevnoj Crkvi, već u onima koje su sledile, kada su se ljudima klanjali kao bogovima, osobito posle smrti, odakle su neznabošci imali toliko bogova. Razlog da je bilo dopuišteno da nestane unutrašnje bogoštovanje a da ostzane spoljašnje, bio je u tome da ne bi bilo profanisano ono što je sveto; jer profanacija svetoga vodi u večnu prokletstvo. Samo onaj ko ima znanja o veri, samo taj može profanisati istinu vere. Onaj ko nema toga znanja, ne može ih priznavati a još manje profanisati, jer ono što je sveto, obitava unutra a ne spolja. Ovakv je slučaj i s onima koji čine zlo, a ne znaju šta je zlo. Takvima se zlo ne računa, kao što se ne računa ni onome koji to radi a da za to nije imao nameru, ili onaj koji je lišen razuma. Tako, čovek koji ne veruje da ima života posle smrti, a koji se moli na spoljašnji način, taj ne može da profaniše stvari koje se odnose na večni život, jer ne veruje da ima večnog života; ali slučaj je sasvim drugi s onima koji poznaju i priznaju ove stvari. I ovo je razlog da je povoljnije po čoveka da živi u zadovoljstvima i požudama, i da se tako udalji od unutrašnjih stvari, nego li da stekne znanje i da priznaje unutrašnje stvari, a onda da ih profaniše. Iz ovoga razloga danas je dopušteno Jevrejima da budu tvrdice, kako bi se na taj način odvratili od priznavanja unutrašnjih stvari; jer je njihov katakter takav, da kada bi ih priznali, oni ne bi mogli a da ih ne

profaniraju. Tvrdičluk odvaja čoveka od unutrašnjih stvari više nego bilo šta drugo. A isti slučaj je i sa mnogima unutar crkve; a isto tako i sa Neznabošcima izvan crkve. Ovi poslednji, to jest Neznabošci, manje od ostalih su u stanju da izvrše profanaciju. Ovo je razlog da se kaže da je Jehova pomešao jezik cele zemlje, I da se stanje cele crkve promenilo, tako da je bogoštovaje postalo spoljašnje, i lišeno unutrašnjeg. Slično je pretstavljeno i označeno Vavilonskim sužanjstvom (ropstvom), u koje su prvo Izrailjci a potom Jevreji bili odvedeni, o čemu se govori kod Jeremije: A koji narod ili carstvo ne bi htio služiti Nuvuhodonosoru caru Vavilonskom, i ne bi htio saviti vrata svojega u jaram cara Vavilonskoga, taki narod pohodiću mačem, i glađu i pomorom, govori Jehova, dokle ih ne istrijebim rukom njegovom (XXVII.8). „Služiti caru Vavilonskom i saviti vrat u jaram njegov“, znači biti potpuno lišen poznavanja i priznavanja dobra i istine crkve, a to znači unutrašnjeg bogoštovanja. Ovo je više nego jasno kod istoga Proroka: Ovako veli Jehova za sav narod koji stoji u ovome gradu, za braću vašu što ne otidoše s vama u ropstvo, pustiću na njih mač, glad i pomor, da budu kio smokve rđave (XXIX.16,17). „Ostati u gradu i ne otići u ropstvo caru Vavilonskom“, pretstavljalo je i označavalo one koji su imali znanja o unutrašjim stvarima, ili o istinama vere, a koji su ih profanisali, a za koje se kaže da će na njih biti poslat mač, glad, i pomor, što su kazne za profanaciju; i da će postati kao rđave smokve. Da se „Vavilonom“ označavaju oni koji druge lišavaju svih znanja i priznavanja istine, bilo je pretstavljeno i označeno ovim stvaima kod istoga Proroka: „Daću Judu u ruke caru Vavilonskom, i on će ih odvesti u Vavilon, i posjeći će ih mačem. I daću sva bogatstva ovoga grada, sav njegov trud, i sve njegove dragocjenosti careva Judinih, daću u ruke njegovih neprijatelja, i oni će ih razgrabiti i odnijeti u Vavilon (XX.4,5). Ovde su „bogatstvom, trudom i dragocjenostima careva Judinih“ označena poznavanja vere. Opet: Evo, ja ću poslati po sve narode sjeverne, po Navukodonosora cara Vavilonskog, slugu svojega, i dovešću ga na tu zemlju i na stanovnike njezine i na sve narode okolne koje ću zatrti, i učiniću da budu čudo i potsmijeh i pustoš vječna. (Jeremija XXV.9,10). Ovde se „Vavilonom“ opisuje pustošenje unutrašnjih stvari vere, ili unutrašnjeg bogoštovanja. Jer čovek koji obožava samoga sebe, taj nema istine vere, kao što je pre pokazano. On razara i pustoši i goni u ropstvo sve sve što je istinito. Stoga se Vavilon naziva „gorom koja zatire“ (Jeremija LI.25). (Vidi šta je rečeno ranije o Vavilonu, br. 1182). 1328. I odande ih Jehova rasu po svoj zemlji. Da ovo označava da je unutrašnje bogoštovanje bilo uništeno, može se videti iz značenja „rasuti“, što znači raspasti se. U smislu koji je blizak slovu, rasipanje po svoj zemlji znači rasterivanje onih koji žele da sagrade grad Vavilon; ali pošto su to oni koji

lišavaju druge svih znanja o istini, kao što je rečeno, to ove reči znače u isto vreme oduzimanje unutrašnjeg bogoštovanja, jer jedno je posledica drugog; a ovde imamo posledicu, jer se kaže po treći put . Da je prva Drevna Crkva bila lišena poznavanja istine i dobra, vidi se po tome što su narodi koji su sačinjavali tu Drevnu Crkvu većinom postali idolopoklonici, iako su sačuvali spoljašnje bogoštovanje. Sudbina onih idolopoklonika koji su izvan crkve je mnogo bolja od sudbine onih koji su unutar crkve; jer oni prethodni su spoljašnji idolopoklonici, dok su ovi poslednji unutrašnji idolopoklonici. Da je sudbina prvih bolja, vidi se iz Gospodovih reči kod Luke XIII.23,28-30; Mateja VIII.11,12.. Ovo je, dakle, razlog da se stanje ove Drevne Crkve promenilo. 1329. Stih 10. Ovo je pleme Semovo: bijaše Semu sto godina kad rodi Arfaksada, druge godine poslije potopa. „Ovo je pleme Semovo“, znači razgranavanje druge Drevne Crkve; „Sem“ je unutrašnje bogoštovanje u opštem; „sto godina“ označava stanje te crkve u početku; „Arfaksad“ je narod koji se tako zvao, a on označava znanje; „dve godine posle potopa“, znači drugo stanje posle potopa. 1330. Ovo je pleme Semovo. Da ovo označava razgranavanje druge Drevne Crkve, jasno je iz značenja „plemena“ , a to je postanje i grananje stvari doktrine i vrsta bogoštovanja (kao što je rečeno, br.1145). Ovde, kao i na drugim mestima, „pleme“ znači nastanak onoga što je u crkvi, a to su nastanci stvari doktrine i vrste bogoštovanja. Unutrašnji smisao se samo na to odnosi; pa tako kad god se neka crkva rodi, kaže se „to je njeno rođenje ili početak, kao na primer kada je nastala Pradrevna Crkva, kaže se „To je postanje neba i zemlje“, Knjiga Postanja II.4, a slično je bilo i sa ostalim crkvama koje su sledile ovu, pre potopa. „Ovo je knjiga postanja“ Knjiga Postanja V.1. Slično je bilo i sa crkvama posle potopa, kojih je bilo tri – prva nazvana Noje, druga nazvana Ever, treća Jakov, a posle Juda i Izrailj. Kada se opisuje prva od ove tri, počinje se na sličan način, „A ovo su plemena sinova Nojevih“ (stih 1 prethodnog poglavlja). Tako je i sa drugom Crkvom, nazvanom po Everu, u ovome stihu: „A ovo su sinovi Semovi“; a i sa trećom, u dvadeset sedmom stihu ovog poglavlja: „A ovo je pleme Tarino“. Tako, plemena označavaju porekla i grananja doktrinarnih stvari i vrsta bogoštovanja crkve koja se opisuje. Razlog zašto druga Crkva potiče od Sema, to jest zašto je njen početak u Semu, je u tome što „Sem“ označava unutrašnje bogoštovanje, ovde unutrašnje bogoštovanje ove crkve. Ali to ne znači da je unutrašnje bogoštovanje ove crkve bilo isto kao i ono crkve koja je označena „Semom“ u prethodnom poglavlju, nego da je bilo skoro kao bogoštovanje ove crkve.

1331. Iz ovoga što je do sada rečeno sledi da „Sem“ označava unutrašnje bogoštovanje u opštem. Kakvo je unutrašnje bogoštovanje ove crkve, jasno je po onima koji se imenuju redom posle Sema, naime, da mu je glavna osobina bilo znanje, što se potvrđuje brojevima godina, kada se ovi brojevi ispitaju i objasne. 1332. Da „sto godina“ označava stanje te crkve u opštem, jasno je iz ovoga što je rečeno i pokazano o brojevima i godinama (br, 482, 487, 488, 493, 755, 813, 893), naime, da oni označavaju vremena i stanja. Bilo bi zamorno da se objašnjava u kokva su stanja i šta je značilo „sto godina“, kao i brojevima u sledećem poglavlju; osim toga, predmet je mnogostruk. 1334. Da je Arpaksad bio narod i da on označava znanje, rečeno je u stihu 24 prethodnog poglavlja (br. 1236). 1335. Dvije godine poslije potopa. Da ovo označava drugu crkvu posle potopa, može se videti po tome što u Reči „godina“, kao i „dan“ i „sedmica“, označavaju cele periode, duže ili kraće, manje ili više godina; u stvari, to označava period u apstraktnom smislu, kao što se vidi iz prethodnih paragrafa (br. 488, 493). Tako ovde, sa „dve godine poslije potopa“, čime se označava drugi perod te crkve, a to je kada je počela druga crkva. 1336. Stih 11. A rodiv Arpaksada, poživje Sem pet stotina godina, rađajući sinove i kćeri. „A rodiv Arpaksada Sem poživje pet stotina godina“, označava trajanje i stanje; Ovde, kao i pre, „Sem“ označava unutrašnje bogoštovanje u opštem; „Arpaksad“ označava znanje; „rađajući sinove i kćeri“, znači stvari doktrine. 1337. Da je ovo označeno, nije potrebno potvrđivati jer je jasno iz značenja istih reči koje su gore objašnjene. Ovde ću samo reći da je unutrašnje bogoštovanje ove crkve samo bilo neko znanje, a to je bila vrsta ljubavi koju bi mogli nazvati ljubavlju prema istini. Jer kad je ova crkva počela, skoro da nije bilo ostalo ništa od ljubavi ka bližnjemu, pa prema tome skoro ništa od vere, koja potiče samo od ljubavi ka bližnjemu, a to je jasno i iz onoga što je maločas rečeno o značenju grada i Vavilonske kule, da je Jehova pomutio jezik na celoj zemlji (stih 9). 1338. Rađajući sinove i kćeri. Da ovo označava stvari doktrine (nauke ili razumevanja Reči), jasno je iz značenja „sinova“, kao što je pre rečeno (br. 264, 489-491, 533).

1339. Stih 12. A Arpaksad poživje tridest i pet godina, i rodi Salu. „A Arpaksad poživje trideset i pet godina“, znači početak drugog perioda (stanja) ove crkve, kao i samo drugo stanje; „Arpaksad“ i ovde, kao i pre, označava znanje; „i rodi Salu“, označava dalje grananje (znanja). Sala je bio narod koji se tako zvao, i on označava nešto što se odnosi na znanje. 1340. Da su ovo značenja, nije potrebno potvrđivati. Da je „Sala“ bio narod i da je time označeno nešto što se odnosi na znanje, ranije je rečeno kod stiha 24og prethodnog poglavlja. 1341. Stih 13. A rodiv Salu poživje Arapaksad četiri stotine i tri godine, rađajući sinove i kćeri. „A rodiv Salu, poživje Arpaksad četiri stotine i tri godine“, označava trajanje i stanje; ovde, kao i pre, „Arpaksad“ znači znanje; a „Sala“ je ono što se odnosi na znanje; „rađajući sinove i kćeri“, znači stvari nauka (doktrine). 1342. Stih 14. A Sala poživje trideset godina, i rodi Evera. „A Sala poživje trideset godina i rodi Ervera“, označava početak trećeg stanja; ovde, kao i pre, „Sala“ označava ono što se odnosi na znanje; „i rodi Evera“, znači nastavak; „Ever“ je bio narod ,i od njega kao od oca, potiče Jevrejski narod, kojim je označeno bogoštovanje u opštem u drugoj Drevnoj Crkvi. 1343. Da je „Ever“ bio narod, i da je od Evera kao oca Jevrejski narod dobio ime, i da se njime označava bogoštovanje uopšte, druge Drevne Crkve, jasno je iz onih istorijskih delova Reči u kojima se se o njemu govori. Zato što je to novo bogoštovanje počelo kod toga naroda, svi koji su imali slično bogoštovanje nazivali su se Jevreji (Hebreji). Takvo bogoštovanje je kasnije ponovo ustanovljeno kod Jakovljevih potomaka; glavna mu je osobina bilo to što su njihovog Boga nazivali „Jehovom“, i da su žrtve bile deo toga bogoštovanja. Pradrevna Crkva je jednodušno priznavala Gospoda, I nazivala ga „Jehovom“, kao što se vidi iz prvog poglavlja Postanja, kao i iz drugih delova Reči. Drevna Drkva, ili crkva koja je nastala posle potopa, isto tako je priznavala Gospoda, i nazivala Ga Jehova, osobito oni kod kojih je bilo unutrašnjeg bogoštovanja, a koji su se nazivali „Semovi sinovi“. Ostali, koji su imali unutrašnje bogoštovanje, i oni su priznavali Jehovu, i klanjali Mu se. Međutim, kad je unutrašnje bogoštovanje postalo spoljašnje, a još više kada je postalo idolopokloničko, i kada je svaki narod imao svoga boga kome se klanjao, Jevrejski narod je zadržao ima Jehova, I nazivao je svoga Boga Jehovom: ovime su se izdvajali od svih ostalih naroda. Ali zajedno sa spoljašnjim bogoštovanjem, Jakovljevi potomci u Egiptu izgubili su i ovo da nazivaju svoga Boga Jehovom; čak je to bio

slučaj i sa Mojsijem; stoga su prvo bili poučeni da se njihov Bog naziva Jehova, i Bog Avramov, i Bog Isakov, i Bog Jakovljev; kao što se može videti iz ovih reči kod Mojsija: Jehova reče Mojsiju: ti ćeš i starješine Izrailjske otići caru Misirskom, i reći ćete mu: Bog Jevrejski srete nas, pa ti se molimo da izidemo tri dana hoda u pustinju i prinesemo žrtvu Jehovi Bogu našemu(Izlazak III.18). Opet: A Faraon reče: ko je Jehova da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne znam Jehovu, niti ću pustiti Izrailja. A oni rekoše: Bog Jevrejski srete nas; molimo ti se da otidemo tri dana hoda u pustinju da prinesemo žrtvu Jehovi Bogu svojemu (V.2,3). Da su sa bogoštovanjem Jakovljevi potomci u Egiptu bili izgubili Jehovino ime, vidi se iz ovih reči kod Mojsija: A Mojsije reče Bogu: Eto, kad otidem sinovima Izrailjevim, pa im rečem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi reku: kako mu je ime, šta ću im kazati? A Bog reče Mojsiju: JA SAM ONAJ KOJI JESTE. Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim JA SAM posla me k vama. I opet reče Bog Mojsiju: ovako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Bog otaca vaših, Bog Abrahamov, Bog Isakov, Bog Jakovljev, posla me k vama; to je ime moje do vijeka (Izlazak III.13-15) .Iz ovih reči jasno je da Mojsije nije znao za Jehovu; i da su se oni razlikovali od ostalih po Jehovi Bogu Jevreja. Otuda se Jehova naziva Bogom Jevreja i na drugim mestima: Reći ćeš Faraonu: Bog Jevrejski posla me tebi (Izlazak VII.16). Idi Faraonu i reci mu, Ovako veli Jehova Bog Jevrejski (IX.1,13). I Mojsije i Aron odoše Faraonu i rekoše mu: ovako reče Jehova Bog Jeverejski (X.3). I kod Jone: Jevrejin sam, i bojim se Gospoda Boga nebeskoga (I.9). I kod Samuila: A Filisteji čuvši veselu viku: kakva je to vika vesela u okolu Jevrejskom? I razumješe da je došao kovčeg Jehovin u oko. Teško nama! Ko će nas izbaviti iz ruku tijeh bogova silnijeh? To su bogovi što pobiše Misirce u pustinju mukama svakojakijem. Ohrabrite se, o Filisteji, da ne služite Jevrejima kao što su oni vama služili (I Samuilova IV.6,8,9). I ovde se vidi da su se narodi razlikovali prema bogovima čija su imena nazivali, i da su Jevereji nazivali svoga boga Jehovom. Druga bitna osobina bogoštovanja kod Jevreja bile su žrtve, što je jasno iz odlomaka koji su navedeni (Izlazak III.18; V..2,7); kao i iz toga što su Egipćani smatrali Jevreje nečistim zbog ovakvog bogoštovanja, što se vidi kod Mojsija: Ne valja tako, jer bismo prinijeli na žrtvu Jehovi Bogu svojem ono što je nečisto Misircima. A kad bismo prinijeli na žrtvu što je nečisto Misircima na oči njihove, ne bi li nas pobili kamenjem? (Izlazak VIII.26). Zbog ovoga su Jevreji bili nečisti Egipćanima da ovi nisu hteli s njima da jedu kruh (Postanje XLIII.32). Iz ovoga je jasno da potomci Jakovljevi nisu bili jedini Jevrejski narod, već svi oni kod kojih je postojalo takvo bogoštovanje, pa se stoga u vreme Josifovo, zemlja Hananejska nazivala Jevrejskom zemljom: Jer su me ukrali iz zemlje Jevrejske (Postanje XL.15). Žrtve su postojale i kod idolopoklonika koji su živeli u Hananu, što se može videti iz mnogih odlomaka, jer su i oni žrtvovali svojim bogovima – Valima i ostalim; a Valaam, koji je bio iz

Sirije gde je živeo Ever i odakle je došao Jeverejski narod, ne samo da su prinosili žrtve pre nego su Jevereji došli u zemlju Hananejsku, već su i Jehovu nazivali svojim Bogom. Da je Valaam bio iz Sirije, odakle je došao Jevrejski narod, vidi Knjiga Brojeva XXIII.7, da su prinosili žrtve, XXII.39,40; XXIII.1-3; 14, 29; da su nazivali Jehovu svojim Bogom, XXII.18, kroz celo poglavlje. Ono što je rečeno o Noju (Postanje VIII.20), da je prineo žrtvu paljenicu Jehovi, nije istinita istorija, nego izmišljena, zato što se žrtvama paljenicama označavala svetost bogoštovanja, kao što se može tamo videti. Iz svega ovoga sada se može videti šta je označeno „Everom“ ili Jevrejskikm narodom. 1344. Stih 15. I rodiv Evera poživje Sala četiri stotine i tri godine, rađajući sinove i kćeri. „I rodiv Evera poživje Sala četiri stotinei tri godine“, označava trajanje i stanje. Kao i pre, i ovde „Sakla“ označava oni što se odnosi (pripada) na znanje; kao i pre, i ovde „Ever“ znači bogoštovanje ove crkve u opšte; „rađajući sinove i kćeri“, stvarfi nauka (doktrine). 1345. Stih 16. I Ever poživje trideset i četiri godine, i rodi Faleka. „I Ever poživje trideset i četiri godine, i rodi Faleka (Pelega)“, označava početak četvrtog stanja ove crkve. (prim.prev. Da li su Pelegi ili Faleki bili oni koje istorija nazhiva Pelazgima a kolji su nastavali Balkan pre Hrista, zajedno sa Sorabima, ili su Faleki ili Pelazgi samo drugo ime za zemljoradnike, ili Sorabe, Srbe od SRP, glavne alatke zemljoradnika?); ovde „Ever“, kao i pre, označava bogoštovanje u ovoj crkvi u opšte; „ i rodi Faleka“, znači grananje iz ove (crkve); „Falek“ (Peleg) je narod koji se tako zvao po svome ocu, a kojim se pretstavlja spoljašnje bogoštovanje. Da ovde „Falek“ označava spoljašnje bogoštovanje, sledi iz niza grananja bogoštovanja, a ovde iz ovoga grananja. U prethodnom poglavlju, stih 25, daje se jedno drugo značenje ovome imenu, naime da se „u njegovo vreme izdeli zemlja“, jer su tamo on i njegov brat Joktan pretstavljali drugu Drevnu Crkvu (prim.prev. „Deljenje zemlje“ se verovatno odnosi na vreme kad su ljudi od nomada postajali zemljoradnici pa su podelili zemlju, te je bilo sukoba između nomada ili stočara i zemljoradnika, a to se odrazilo i na prvi sukob među ljudima, onaj između Kaina i Avelja, gde je Avelj bio stočar a Kain je pravio alatke i sagradio grad , da mu stočari ne bi uništavali letinu. Prva podela zemlje, koja je do tada bila sva zajednička, nužno je dovelo do trajnih sukoba za bolji komad zemlje kroz celu poznatu istoriju). 1346. Stih 17. I rodiv Faleka, poživje Ever četiri stotine i trideset godina, rađajući sinove i kćeri. „I rodiv Faleka, poživje Ever četiri stotine i trideset godina“, označava trajanje i stanje; „Ever“ i „Falek“ ovde označavaju isto što i pre; „rađajući sinove i kćeri“, označava stvari doktrine koje su obredi.

1347. Stih 18. I Falek poživje tridest godina i rodi Ragava. „I Falek poživje trideset godina“, označava početak petog stanja; „Falek“ znači isto što i pre; „i rodi Ragava“, znači grananje (prim. prev. Grananje doktrine o ob redima). Ragan je bio narod tako nazvan po svom ocu, čime je označeno bogoštovanje koje je bilo još više spoljašnje. 1348. Stih 19. A rodiv Ragana poživje Falek dvjesta i devet godina, rađajući sinove i kćeri. „A rodiv Ragava poživje Falek dvjesta i devet godina“, označava trajanja i stanje; „rađajući sinove i kćeri“, označava obrede. 1349. Stih 20. A Ragav poživje trideset i dvije godine i rodi Seruha. „A Ragav poživje trideset i dvije godine“, označava početak šestog stanja; „i rodi Seruha“, znači grananje. Seruh je bio narod tako nazvan po ocu, čime je označeno bogoštovanje u spoljašnjim stvarima. 1350. Stih 21. A rodiv Seruha poživje Ragav dvjesta i sedam godina. „A rodiv Seruha poživje Ragav dvjesta i sedam gopdina“, označava trajanje i stanje; „Ragav“ i „Seruh“ označavaju isto što i pre; „rađajući sinove i kćeri“, znači obrede pri ovakvom bogoštovanju. 1351. Stih 22. A Seruh poživje trideset godina, i rodi Nahora. „A Seruh poživje trideset godina“, označava početak sedmog stanja ove crkve; „Serug“ označava isto što i pre; „i rodi Nahora“ znači grananje iz istoga. Nahor je bio narod imenovan po svom ocu, a što označava bogoštovanje koje je bilo na granici idolopoklonstva. 1352. Stih 23. A rodiv Seruha poživje Nahor dvjesta godina, rađajući sinove i kćeri. „A rodiv Seruha poživje Nahor dvjesta godina“, označava trajanje i stanje; „Seruh“ i „Nahor“ označavaju isto što i pre; „rađajući sinove i kćeri“, znači obrede u tome bogoštovanju. 1353. Stih 24. A Nahor poživje dvadeset i devet godina i rodi Taru. „I Nahor poživje trideset i devet godina“, označava početak osmog stanja ove crkve; „Nahor“ označava , kao i pre, bogoštovanje koje naginje idolopoklonstvu; „ i rodi Taru“, znači grananje iz istoga; Tara je bio narod koji je dobio ime po svom ocu, čime je označeno idolopokloničko bogoštovanje.

1354. Stih 25. A rodiv Taru poživje Nahor sto i devetnajest goldina. „A rodiv Taru poživje Nahor sto i devetnajest godina“, označava trajanje i stanje; „Nahor“ ovde, kao i pre, označava bogoštovanje koje naginje idolopoklonstvu; „Tera“ označava idolopokloničko bogoštovanje; „rađajući sinove i kćeri“, označava idolopokloničke obrede. 1355. Stih 26. A Tara poživje sedamdeset godina, i rodi Avrama, Nahora i Arana. „A Tara poživje sedamdeset godina“, znači početak devetog stanja, koje je i poslednje; „Tara“ ovde, kao i pre, označava idolopokloničko bogoštovanje, „i rodi Avrama, Nahora i Arana“, označava grananje iz istoga; „Avram, Nahor i Aran“ bile su osobe po kojima su primili ime narodi koji su bili idolopoklonički. 1356. Da se „Tarom“ označava idolopokloničko bogoštovanje, može se videti iz grananja o kome se govori od stiha 20. dovde. Ova se druga Drevna Crkva izodila od jedne vrste unutrašnjeg bogoštovanja, pa se tako iskvarila da je na kraju postala idolopoklonička, što se dešava sa crkvama, kada od unutrašnjeg pređu na spoljašnje bogoštovanje, da bi završili u spoljašnjim stvarima, pri čemu se unutrašnje stvari potpuno izbrišu. Da je tako bilo s ovom crkvom, u kojoj većina nije priznavala Jehovu za Bolga, i u kojoj se klanjalo drugim bogovima, što je vidljivo iz Jošue (Knjiga Isusa Navina): Ovako reče Jošua (Isus Navin )svemu narodu: Ovako veli Jehova Bog Izrailjev: s onu stranu rijeke živješe nekad oci vaši, Tara otac Avramov i otac Nahorov, i služiše drugim bogovima. Za to se sada bojte Jehove, i služite mu vjerno i istinito; i povrzite bogove, kojima su služili oci vaši s onu stranu rijeke i u Misiru, i služite Jehovi. Ako li vam nije drago služiti Jehovu, izberite sebi danas kome čete služiti; ili bogove kojima su služili oci vaši s onu stranu rijeke, ili bogove Amoreja u kojih zemlji živite (XXIV,2,14,15). Ovde je vrlo jasno da su Tara, Avram i Nahor bili idolopoklonici. Da je Nahor bio narod kod kojega je postojalo idolopokloničko bogoštovanje, jasno je po Lavanu Sirijcu, koji je živeo u gradu Nahoru, a koji se klanjao rezanom liku ili terafimu, koji je Rahela odnela (Postanje XXIV.10; XXXI.19, 26, 32, 34)., I da se Avram klanjao jednom, drugome Nahor, a opet drugome bogu njihov otac Tara, vidi se u Postanju XXXI.53. Isto je i Mojsije jasno rekao o Avramu, da ovaj nije poznavao Jehovu: I javio seJehova Avramu, Isaku i Jakovu imenom Bog Svemogući, a imenom svojim Jehova ne bih im poznat (Izlazak VI.3). Iz ovoga je vidljivo koliko je ova crkva otpala u ovome narodu u idolopoklonstvo koje je ovde označeno Tarom; a pošto je označeno Tarom, to je isto označeno i Avramom, Nahorom i Aranom. 1357. Postoje tri univerzalne vrste idolopoklonstva: Prva potiče od ljubavi prema sebi. Druga, od ljubavi prema svetu. Treća, od ljubavi prema uživanjima.

Svako idolopoklonstvo ima jedan od ovih ciljeva. Bogoštovanje idolopoklonika ima samo ove stvari za cilj, jer oni ne znaju i na haju za večni život, čak ga i osporavaju. Ove tri vrste idolopoklonstva označene su trima sinovima Tarinim. 1358. Iz istorijskih delova Reči se vidi da su Avram, Nahor i Aran bile osobe. Ovo je već pokazano o Nahoru, jer se jedan grad zvao Nahorov grad (Postanje XXIV.10). U to vreme, gradovi su bili porodice koje su živele zajedno, a izvestan broj porodica sačinjavao je narod. Da jedan broj naroda potiče od Avrahama, jasno je ne samo iz Ismailovog potomstva, to jest Ismaelita, već i iz njegovih nekoliko sinova od Heture, kojima su data imena (Postanje XXV.1-4). 1359. Stih 27. A ovo je pleme (potomstvo, sinovi) Tarino: Tara rodi Avrama, Nahora i Arana, a Aran rodi Lota. „A ovo je pleme Tarino“, označava porekla i grananja idolopoklonstva što je vodilo reprezentativnoj crkvi. Tara je bio Nahorov sin, a bio je to i narod koji je po ovome dobio ime. Njime se označava idolopokloničko bogoštovanje. Avram, Nahor, i Aran bili su sinovi Tarini, a isto tako i narodi koji su po njima dobili ime. Njima se označavaju vrste idolopokloničkog bogoštovanja koja sva potiču od jednoga. Od Lota potiču dva naroda koji su bili idolopoklonici. 1360. A ovo je pleme Tarino. Ovo označava porekla i grananja idolopoklonstva od čega je nastala reprezentativna crkva. Gore je bilo pokazano (stih 10. ovoga poglavlja), da „pleme“ (potomstvo, sinovi) označava porekla i grananja. Ovde se sada govori o trećoj crkvi posle potopa, koja je došla onda kada je druga – o kojoj se govorilo od stiha 10. dovde – postala idolopoklonička sa Tarom. Bilo je pokazano da su Tara, Avram, Nahor, i Aran bili idolopoklonici, kao i da su to bili narodi koji su od njih potekli, kao Izraelićani i Miđani, kao i drugi potomci Avramovi, pored onih u Siriji koji su potekli od Nahora; a i Moavci i Amoniti, koji su potekli od Lota. 1361. Ako se ne zna šta je reprezentativna crkva, ne može se znati kako se idolopoklonstvo može pretvoriti u reprezentativnu crkvu. Ono što je u Reči bilo pretstavljeno u Jevrejskoj Crkvi, to su bili Gospod i Njegovo carstvo, pa stoga i nebeske stvari ljubavi, i duhovne stvari vere; to je ono što je bilo pretstavljeno, pored mnogih drugih stvari koje ovima pripadaju, kao ono što pripada crkvi. Predmeti preko kojih se reprezentuje (pretstavlja) su osobe ili stvari koje postoje u svetu ili na zemlji; jednom rečju, sve ono što se opaža čulima, tako da nema skoro ništa što ne bi moglo da posluži kao reprezentacija. A opšti zakon reprezentacije jeste da to nema delovanja (da se ne reflektuje) na osobu ili predmet koji reprezentuje (pretstavlja), već samo na stvar koja je pretstavljena.

Na primer, svaki car, ma koji da je, Judeje ili Izrailja, čak i Egipta ili neke druge zemlje, mogu da pretstavljaju Gospoda. Pretstavljeno je njihovo carstvo (prim.prev. pretstavljeno je ono unutrašnje što čini carstvo, ili vladanje mogućim). Tako da i najgora stvar može da bude reprezentacija, kao na primer Faraon koji je Josifa postavio nad Egipatskom zemljom, Navukodonosor u Vavilonu (Danilo II.37,38), Saul, i ostali carevi Judini i Izrailjevi, bez obzira kakav je bio njihov karakter. U ovim slučajevima, sve se ovo odnosi i na samo pomazanje – pa se kaže pomazanik Jehovin. Štaviše, si sveštenici, ma koliko da ih je bilo, pretstavljali su Gospoda, pa je bila pretstavljena sama sveštenička služba, pa tako i sveštenici koji su bili rđavi i nečisti; jer ono što je pretstavljeno ne deluje, i nezavisno je od osobe (koja pretstavlja), u pogledu njenih osobina. Nisu samo ljudi pretstavljali , već i životinje, kao one koje su prinošene na žrtvu; jagnjad i ovce su pretstavljale nebeske stvari; golubovi i golubice, duhovne stvari; a tako isto i ovnovi, jarci, telad, i volovi pretstavljali su niže nebeske i duhovne stvari. Kao pretstave (reprezentativi) nisu korištene samo žive nego i mrtve stvari, kao oltar i kamenje oltara, kovčeg i šator sa svim što je u njemu, kao i hram, što svak može da zna, sa svim što je u njemu, kao svetnjaci, hlebovi, i Aronova odeća. I ne samo ovo, već su i obredi u Jevrejskoj Crkvi bili reprezentativni. U Drevnoj Crkvi reprezentativi su bili svi predmeti koji su se opažali čulima, kao brda i humovi, doline, ravnice, reke, potoci, izvori, i jezerca, i drveće uopšte, i svako pojedino drvo, tako da je svako drvo (stablo) nešto reprezentovalo; sve je ovo, kada je crkva koja je znala značenja (ovih predmeta), nestala, svi ti predmeti su postali pretstave (reprezentativi). Iz svega ovoga se može videti šta je značenje reprezentativa. Sada se može videti šta je reprezentativna crkva, naime po tome što nebeske i duhovne stvari, to jest, stvari Gospodovog carstva u nebima, i Gospodovog carstva na zemlji, mogu biti pretstavljene ne samo ljudima, bilo kakvi da su, već i životinjama, pa i mrtvim predmetima. Delovanje reprezentativa je bilo takvo da su sve stvari koje su bile rađene po određenim obredima pokazivale kao svete pred duhovima i anđelima; kao na primer kada je prvosveštenik prao ruke vodom, kada je služio (činodejstvovao) pred upaljenim svećama, ma kakav da je bio, čak da je bio i nečist i u srcu idolopoklonik. Tako je bilo i s ostalim sveštenicima. Jer, kao što je rečeno, kod reprezentativa sama osoba nije imala uticaja (prim. prev. uticaja na duhove i anđele), već samo ono što je pretstavljeno, sasvim odvojeno od osobe, od teleta, vola, i jagnjeta koji su bili prineseni na žrtvu, ili od krvi koja se škropila oko oltara, kao i od samoga oltara; i tako dalje. Ova reprezentativna crkva je bila ustanovljena onda kada se unutrašnje bogoštovanje izgubilo, i kada je ono postalo samo spoljašnje, pa stoga i idolopoklonično – kako bi postojala neka veza između neba i zemlje, to jest, Gospodovog carstva i čoveka, i onda kada su unutrašnje stvari bogoštovanja nestale. A kakva je veza preko

reprezentativa, biće pokazano, po Božanskoj milosti Gospodovoj, u onome što sledi. Reprezentativi počinju tek od sledećeg poglavlja; u kojemu, kao i onima koji slede, sve stvari u opštem i u pojedinačnom, čiste su reprezentacije (pretstave). Ovde se radi o onima koji su bili očevi, pre nego li su neki od njih i njihovi potomci postali reprezentativi; a pre je bilo pokazano da su imali idolopokloničko bogoštovanje. 1362. Već je bilo pokazano da je Tara bio Nahorov sin, kao i da je to bio narod čiji je on bio otac, i da se njime označava idolopokloničko bogoštovanje. Da je Tara bio i narod, može se videti po tome da su ga narodi, koji potiču od njega, priznavali za svoga oca, isto kao što su Jakovljevi sinovi, ili Jevreji i Izralićani, i kao Ismaelićani, Međani i ostali priznavali Abrahama, a Moabićani i Amonićani priznavali Lota. Iako ovi narodi nisu dobili ime po njima već po njihovim sinovima, ipak kada su svi priznavali zajedničkog oca (pretka) i kada su se zvali njegovim sinovima –kao Tarini sinovi, Avrahamovi sinovi, ili Lotovi sinovi – uglavnom narod je označen jednim od (ovih imena), kao što su ovde Tara, Avram, Nahor, i Lot, jer su oni koreni naroda (množina). Tako je i sa Jakovljevim potomcima, koji su dobili imena po dvanajest njegovih sinova, a ipak su se nazival Jakov i Izrailj, isto kao i seme i sinovi Avrahamovi (Jovan VIII.33,39). 1363. Jasno je iz objašnjenja koje je ovde dato da su Avram, Nahor i Aran kao sinovi Tarini bili imena naroda koji su poticali od njih kao očeva i da se po njima nazivaju razne vrste idolopokloničnog bogoštovanja; kao što je jasno i to da je Tarom, koji je bio njihov otac, pretstavljeno samo idolopoklonstvo. Ali koje su razne vrsta idolopokloničnog bogoštovanja bile označene trima sinovima Tarinim, a posle i Lotom koji je bio Aranov sin, može se videti ako se razne vrste ovih idolopoklonstava posebno ispitaju. Uglavnom postoje četiri vrsta idolopoklonstava, jedna više unutrašnja od druge. Tri više unutrašnja su kao sinovi jednog roditelja, četvrto je kao sin trećega. Razne vrste idolopokloničnog bogoštovanja su unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnje su one koje čoveka osuđuju, spoljašnje ne tako mnogo. Što je više unutrašnje idolopoklonstvo, to više osuđuje, a što više spoljašnje, to manje. Unutrašnji idolopoklonici ne priznaju Boga, a obožavaju sami sebe i svet, a od svojih strasti prave idole, dok su spoljašnji idolopoklonici u stanju da priznaju Boga, iako ne znaju ko je Bog svemira. Unutrašnji idolopoklonici se poznaju po životu koji stiču (poprimaju), a u srazmeri u kojoj se njihov život odvaja od ljubavi ka bližnjemu, u toj su meri više unutrašnji idolopoklonici. Spoljašnji idolopoklonici se poznaju po njihovom bogoštovanju; oni, iako idolopoklonici, žive životom ljubavi prema bližnjemu. Unutrašnji idolopoklonici mogu da profanišu svete stvari, a spoljašnjei ne mogu; pa se stoga spoljašnji idolopoklonici podnose (tolerišu), kako ne bi došlo

do profanacije svetih stvari; kao što se može videti iz onoga što je pre rečeno (br. 571, 582; i kod stiha 9, br. 1327). 1364. Da su od Lota nastala dva naroda koji su bili idolopoklonici, jasno je po njegovim sinovima, Moavom i Ben-Aminom, po njegovim kćerima (Postanje XIX.37,38), od koji su postali Moaviti i Amoniti, koji su bili idolopoklonici, kao što se vidi iz Reči. Ovde se Lot pominje kao otac idolopokloničnih vrsta bogoštovanja, koja su označena Moavom i Ben-Aminom. 1365. Stih 28. I umrije Aran prije Tare oca svojega na postojbini svojoj, u Uru Haldejskom. „I umrije Aran prije Tare oca svojega na postojbini svojoj, u Uru Haldejskom“, označava da je unutrašnje bogoštovanje izbrisano i da je postalo idolopokloničko; „Aranom“ je označeno unutrašnje idolopoklonično bogoštovanje, a „Tarom njegovim ocem“, kao i pre, idolopoklonstvo uopšte; „ u postojbini“ (rodnoj zemlji), označava poreklo otkuda je došlo; a „Urom Haldejskim“, spoljašnje bogoštovanje koje je popraćeno obmanama. 1366. A Aran umrije prije Tare oca svojega, u postojbini svojoj, u Uru Haldejskom. Da ovo znači da je unutrašnje bogoštovanje bilo zbrisano i da je postalo čisto idolopoklonstvo, vidi se iz značenja „Arana“, „Tare“, „postojbine“, i „Ura Haldejskog“; ako i iz toga što se kaže „umrje prije Tare oca svojega“. Što se tiče toga da je unutrašnje bogoštovanje izbrisano, ili da je svedeno na ništa, ovakav je slučaj. Crkva se ne može obnoviti sve dok kod bilo kog naroda nije sve opustošeno što je zlo u njenom unutrašnjem bogoštovanju. Sve dok ima zla u njenom unutrašnjem bogoštovanju, smeta onome što je dobro i istina, koji čine njeno unutrašnje bogoštovanje, jer sve dok su prisutni zlo i obmane, dobra i istine se ne mogu primiti. Ovo se može videti po onima koji su rođeni u nekoj jeresi (krivoverju), a koji su se utvrdili u njenim obmanama tako da su sasvim ubeđeni, oni se mogu uz teškoće, ako i ikada, dovesti do toga da prime istine koje su suprotne njihovim obmanama. Ali drugačiji je slučaj s Neznabošcima koji ne znaju šta je istina vere, a koji žive u ljubavi ka bližnjemu. Ovo je razlog da se Gospodova crkva nije mogla uspostaviti među Jevrejima, nego među Neznabošcima koji nisu imali znanja o veri. Prethodni, svojim obmanama, potpuno su zatamnili i tako ugasili svetlo istine; a Neznabošci nisu tako mnogo, jer oni ne znaju šta je svetlo istine, a što ne znaju, ne mogu ni da ugase. Pošto se sada stvara nova crkva, uzimaju se oni kod koji se mogu posaditi dobra i istine, a to su oni kod kojih su sva znanja o dobru i istini vere bila izbrisana, i koji su, kao i Neznabošci, bili postali spoljašnji idolopoklonici. Što se tiče Tare i Avrama, gore je bilo pokazano da su bili takvoga karaktera, a to znači da su se klanjali drugim bogovima, i nisu poznavali Jehovu, niti su stoga znali šta je

dobro i šta istina vere. Oni su stoga bili više u stanju da prime seme istine nego li osali u Siriji, kod kojih je bilo ostalo znanja. Da je znanja bilo ostalo kod nekih, vidi se po Valaamu, koji je bio iz Sirije, koji se ne samo klanjao Jehovi, nego je i prinosio žrtve, a bio je u isto vreme i prorok. Ove su stvari, dakle, sadržane u ovome stihu, naime, da je unutrašnje bogoštovanje bilo izbrisano i da je postalo idolopokloničko. 1367. Da „Aran“ označava unutrašnje idolopokloničko bogoštovanje, a „Tara“ idolopoklonstvo uopšte, već je gore bilo pokazano. Da je poreklo označeno sa „postojbina“; i da je njihovo idolopokloničko bogoštovanje došlo odatle, jasno je iz značenja „postojbine“, da je to poreklo i izvor, o čemu je bilo reči gore u stihovima 10 do 27. 1368. Da se „Urom Haldejskim“ označava spoljašnje bogoštovanje koje je ispunjeno obmanama, jasno je iz značenja „ Haldeje“ u Reči. Bilo je pokazano kod stiha 9, da se „Vavilonom“ označava bogoštovanje u kojemu su iznutra zla; a da se „Haldejom“ označava bogoštovanje u kome su iznutra obmane. Pa prema tome „Vavilonom“ je označeno bogoštovanje u kome iznutra nema nikakvog dobra. A bogoštovanje u kojemu iznutra nema ništa dobro ni istinito, to je bogoštovanje koje je iznutra profano i idolopokloničko. Da se u Reči „Haldejom“ označava ovakvo bogoštovanje, može se videti iz sledećih odlomaka. Kod Isaije: Eto zemlje Haldejske; toga naroda nije bilo; Asur je osnova za one koji življahu u pustinjama, koji podigoše kule u njoj, pogradiše dvorove; i obrati se sve u razvaline (XXIII.13). „Zemlja Haldejska koja nije narod“, označava obmane; „Asur je osnova“, označava mudrovanje; „kule“, fantazije. Opet: Sjedi mučeći, i uđi u tamu, kćeri Haldejska; jer se više ne ćeš zvati gospođa carstvima. Razgnjevih se na narod svoj, oskrvnih našljedstvo svoje, i predadoh ga tebi u ruke; a ti im ne pokaza milosti; i na starce si metala preteški jaram svoj. To će ti oboje doći u jedan put, u jedan dan, da osirotiš i obudoviš, radi mnoštva čini tvojih i radi mnoštva čaranja tvojih(Is. XLVII.5,6,9). Ovde je jasno da je „Haldeja“ obesvećenje (profanacija) istine, i da se kaže za nju „čini“ i „čaranje“ (prim.prev. čini i čaranja su primitiva i crna magija, gde se spoljašnjim radnjama pokušavaju da proizvedu učinci na osobu ili situaciju, što je sve protivno Božanskom redu). Opet: Izidite iz Vavilona, bježite od Haldejaca; glasno pjevajući objavljujte, kazujte, razglasujte do krajeva zemaljskih; recite: izbavi Gospod slugu svojega Jakova (Isa. XLVIII.20). To jest, da beže od profanacije dobra i istine u bogoštovanju. Kod Jezikilja: Ovako Gospod veli Jerusalimu: postanjem i rodom ti si iz zemlje Hananske, otac ti bješe Amorejac a mati Hetejska. Kurvala si se sa sinovima Misirskim, susjedima svojim velika tijela. I umnožila se kurvarstvo svoje u zemlji Hananskoj (XVI.2,3,26,28,29). Ovo

se posebno kaže za Jevrejsku Crkvu; „sinovi Misirski“ označavaju doslovni smisao; „Amorejci“ označavaju mudrovanja; „umnoženo kurvarstvo u zemlji Haldejskoj“, označava profanaciju istine. Svako može videti da se ovde pod Egiptom (Misirom), Asirijom, i Haldejom ne misli na zemlje, nego na kurvarstvo. Opet:I Ola kad bijaše moja kurvaše se, i upaljivapše se za milosnicima svojim, Asircima susjedima. A ni s Misircima ne okani se kurvanja svoga, jer spavahu s njom od mladosti njene i oni joj gnječiše djevojačke dojke. I ova (sestra joj Oliva) kurvaše se, jer kad bi vidjela ljude napisane na zidu, likove Haldejske napisane crvenilom, upaljivaše se za njima, i slaše poslanike k njima u Haldejsku. I Vavilonjani dolažahu k njoj na postelju ljubavnu (Jez. XXIII. 5,8,14-17). Ovde se Haldejsci nazivaju „Vavilonjanima“ (sinovima Vavilonskim), a označavaju istine koje su obesvećene u bogoštovanju. Kod Avakuma: Jer, evl, ja ću podignuti Haldejce narod ljut i nagao, koji će ići po zemlji širom da osvaja naselja koja nisu njegova. Žetsok je i strašan sud njegov i vlast njegova iz njeg izlazi. Konji će mu biti brži od risova, i ljući od vukova u veče, veliko će biti mnoštvo konjika njegovijeh. Svi će doći na grabež; s lica će biti kao istočni vjetar, pokupiće roblje kao pijesak (I,6-9). Ovde je Haldejski narod opisan pretstavama koje označavaju profanaciju istine u bogoštovanju. Dodajmo, da se Vavilon i Haldeja opisuju u dva cela poglavlja kod Jeremije (poglavlje I. i LI.), gde se vidi jasno šta je njima ozačeno, naime, da je Vavilonom označena profanacija nebeskih stvari, a Haldejom profanacija duhovnih stvarfi u bogoštovanju. Stoga je iz svega ovoga očito šta je označeno „Urom Haldejskim“, da je to spoljašnje bogoštovanje u kojemu je iznutra profanisano bogoštovanje. Štaviše, bilo je dopušteno da me sami oni pouče o tome kakvoga je karaktera bilo njiihovo bogoštovanje (prim.prev. Autor se poziva da svoje razgovore s duhovima koji su tada živeli u Haldeji, a koji su se, izgleda, izmenili u Duhovnom svetu toliko da su o tome mogli razumno i objektivno da govore).

1369. Stih 29. I oženi se Avram i Nahor, i ženi Avramovoj bješe ime Sara, a ženi Nahoroj ime Melha, kći Arama oca Melhe i Jeshe. „I oženi se Avram i Nahor, i ženi Avramovoj bješe ime Sara, a ženi Nahorovoj ime Melha, kći Arama oca Melhe i Jeshe“, označava brakove zla i obmane u idolopoloničkom bogoštovanju; a koji (zla i obmane) stoje u odnosu koji je ovde naznačen. Muževima su označena zla; a ženama, obmane. 1370. Bilo bi predugo iznositi kako ove stvari pretstavljaju sve ovo; jer bi trebalo pokazati sve vrste i grananja idolatrija. A ovo se može znati samo iz onoga što je suprotno, to jest, profganacije – iz nebeskikh stvari ljubavi, duhovnih stvari ljubavi, i racionalnih stvari koje dolaze otuda, i na kraju iz doslovnih značenja. Same profanacije sačinjavaju vrste i grananja

idolopoklonstava, ali se tu ne radi o klanjanju idolima, što je spoljašnje idolopoklonstvo, a koje se može povezati s osečanjima dobra i istine, te stoga i s ljubavlju prema bližnjemu, kao što se to dešava kod Neznabožaca koji žive u uzajamnoj ljubavi. A ovde se radi o unutrašnjem idolopoklonstvu koje je u Reči označeno isto kao i spoljašnje idolopoklonstvo. Rođenja, pokolenja, kao i brakovi zla i obmane, odnose se upravo onako kao i ovi brakovi, kolji su opisani u stihu 27., kao i u ovome stihu. 1371. Stih 30. A Sara bješe nerotkinja, i ne imaše poroda. Ovo znači da se zlo i obmana nisu više umnožavali (širili). 1372. Ovo se može znati iz značenja „nerotkinja“, o čemu na drugome mestu. Jer, kao što je rečeno, sin i kćer označavaju istinu i dobro; i u obrnutom smislu, zlo i obmanu. Otuda „nerotkinja“ označava da se zlo i obmana u idolopokloničkom bogoštovanju nisu više množili. 1373. Stih 31. I uze Tara sina svojega Avrama i Lota sina Aranova, unuka svojega, i Saru snahu svoju, ženu Avrama sina svojega; i pođoše zajedno iz Ura Haldejskoga da idu u zemlju Hanansku, i dođoše do Harana, i ondje se nastaniše. Ove reči znače da su idolopoklonici bili poučeni o nebeskim i duhovnim stvarima vere, kako bi iz toga mogla, kao sa izvora, nastati jedna reprezentativna crkva. 1374. Da je ovo označeno, može se videti iz onoga što je gore rečeno, kao i iz onoga što sledi. 1375. Stih 32. I poživje Tara svega dvjesta i pet godina, I umrije Tara u Haranu. „I poživje Tara dvjesta i pet godina, i umrije Tara u Haranu“, označava kraj idolopoklonstva i početak feprezentativne crkve kroz Avrama. NASTAVAK O POLOŽAJU I MESTU; A TAKO ISTO O RAZDALJINI I VREMENU,

U DRUGOM ŽIVOTU.

1376. Često sam razgovarao s duhovima o mestu i razdaljini među njima – da to nije ništa stvarno, ali da izgleda kao da je (stvarno), i da su to samo stanja misli i osećanja, koja se menjaju, pa se stoga pokazuju kao vidljiva u svetu duhova, ali ne tako mnogo u nebu među anđelima, jer kod ovih ne postoji ideja prostora i vremena, već ideja stanja. Ali duhovi koji se drže telesnih i zemaljskih ideja, ovo ne shvataju, jer pretpostavljaju da je sve onako kako to oni vide. Ovakve

duhove je teško uveriti da ne žive više u telu, i nisu spremni da poveruju da su duhovi; pa tako ne veruju ni da postoji privid, ili obmana u ovome predmetu, jer oni žele da žive u obmani. Tako da oni prihvataju samo dobra ra i istine koji su zasnovani na obmanama. Mnogo puta im je pokazano da njihovo menjanje mesta, da je to samo privid i obmana čula. Jer postoje dve vrste promene mesta u drugom životu; prva je ona o kojoj je već bilo reči, kada je rečeno da duhovi i anđeli imaju svoje strajno mesto u Velikom Čoveku; to je samo izgled. Druga vrsta je u tome da se duhovi pokazuju na mestu gde u stvari nisu. To je obmana.(prim.prev. Ovde nije jasna razlika između „izgleda“ i „obmane“. Obmana je kada se jedan duh pokaže, govori i deluje tamo gde želi da bude, ili gamo gde neko želi da ga vidi. Ponekad je isti dujh viđen na dva mestga – bilokacija . Međutim, svaki duh i anđeo imaju svoje stalno „mesto“ u Velikom Čoveku, već prema svojoj vladajućoj osobini: oni koji se odlikuju poslušnošću prema Gospod, ti su u oblasii „uha“, a oni koji se odlikuju sposobnošću da razlikujju dobro od zla, nalaze se u oblasti “nosa“, itd). 1377. Da su u svetu duhova mesto, promena mesta, i razdaljina prividi, dokazuje se time što sve duše i duhovi koji postoje od početka stvaranja, da se pokazuju (pojavljuju) na svojim mestima, i nikad ne menjaju to mesto osim kada se promeni njihovo stanje; a kada se promeni stanje, tada se promeni i mesto i razdaljina. Ali kako kod svakoga vlada jedno glavno stanje, a posebne promene se odnose na glavno stanje, to se oni, posle manjih promena, vraćaju u svoje glavno stanje (situaciju). 1378. Bio sam poučen, kako kroz razgovor tako i živim iskustvom, da duhovi, kao duhovi, u pogledu organskih oblika koji sačinjavaju njihova tela, da nisu na mestima gde se vide, nego da su daleko, a iapk se tu pojavljuju. Znam da ovo neće verovati oni koji dopuštaju da ih zavedu obmane; ali ovo je ipak činjenica. Ovo je bilo pokazano (ilustrovano) duhovima koji veruju da je istinito samo ono što oni vide svojim očima – iako su ovo samo obmane – tako što im je pokazano da se nešto slično dešava mođu ljudima na svetu. Tako, na primer, uzmite zvuk govornikovoga glasa koji dolazi u uho od druge osobe; ako osoba koja sluša ne bi znala da je obrnuto, prosuđujući po zvuku, kako je naučila iz detinjstva, i kad ne bi videla govornika na udaljenosti, ta bi osoba verovala da je govornik blizu njenoga uha. A tako je i sa čovekom koji gleda udaljene predmete: kad ne bi u isto vreme video i predmete između, i kad o tome ne bi rasuđivao prema otstojanju koje mu je poznato, on bi verovao da je taj predmet blizu njegovih očiju. Još je više ovakav slučaj sa govorom duhova, koji je unutrašnji govor, I sa njihovim vidom, koji je unutrašnji vid. (prim.prev. Unutrašnji govor je tipičan za svet duhova, a koji se saopštava mislina koje se „čuju“ kao govor, ali se ne vidi

da duh pokreće usta; nešto kao kada čujemo nekoga da nam nešto kaže u snu). Osim toga, duhovima se kaže ne treba da nešto osporavaju zato što se to tako ne pokazuje čulima, i da to oni ne opažaju. Jer da i u prirodi ima mnogo toga što je obrnuto od onoga što su obmane čula, jer ih iskustvo poučava o istini. Na primer, kada jedri brod preko zemljine kugle: oni koji dopuštaju da ih zavedu obmane čula, mogu da pomisle da će i brod i mornari propasti kada dođu na drugu stranu, i da ljudi antipodi ne mogu nikad da stoje na svojim nogama. Tako je i sa predmetom koji je pred nama, i sa mnogi drugim stvarima u drugom životu, koje su suprotne obmanama čula, a ipak su istinite; kao na primer da čovek nema život od samoga sebe nego samo od Gospoda; i mnogo toga sličnog ovome. Ovim i drugim razmatranjima duhovi, koji ne veruju, mogu se uveriti da stvari stoje ovako. 1379. Iz ovoga se može videti da su hodanje, i pomeranje duhova s mesta na mesto, kao i njihovo napredovanje, koje se tako često viđa, da su to samo promene stanja; a to znači, se u svetu duhova duhovi vide kao promene mesta; no u nebu oni se vide kao promene stanja. Tako je sa mnogim drugim stvarima koje su pretstave, da se one kao takve pokazuju pogledu, a o kojima će biti kasnije govora, po Božanskoj milosti Gospodovoj. (prim. prev. Kako bi se reklo iz onoga što autor kaže na drugim mestima, kada jedan duh ili stanovnik duhovnog sveta misli o nekom drugom duhu, često ga vidi kako se kreće uzbrdo, sam ili s drugim duhovioma ili dušama. To ne znači da se taj duh zaista kreće, već da prolazi kroz promene stanja. I sami duh, koji je tek stigao, sebe vidi kako se kreće, ane zna da je to samo promena stanja, koju on ne vidi osim očima čula).

1380. Da su u drugom svetu promene mesta, i razdaljine samo obmane, može se videti po tome što se duhovi u fantaziji (mašti) mogu popeti na veliku visinu, a isto tako spustiti u dubinu; a isto tako, iz jednog svemira u drugi. (prim. prev. Ovde autor izgleda da pod „svemirom“ misli na jedan sunčani sistem). Štaviše, tamo čarobnice i čarobnjaci mogu da učine da drugi poveruiju da kada su ovi na jednom mestu, da su u isto vreme i na drugom, čak na nekoliko mesta, i na taj način obmanjuju kao da su sveprisutni. Oni koji su u životu tela težili ka visokim položajima, a koji su u isto vreme obmanjivali druge, ti se često pojavljuju iznad glave, dok su u stvari ispod stopala; pa kada im se njihova arogantna fantazija oduzme, oni potonu u svoj pakao, kao što mi je i pokazano. Ovo nije izgled već obmana; jer, kao što je rečeno, postoje dve promene mesta; izgled je to što su duhovi i anđeli stalno na svom mestu ili položaju; a kada se pokazuju na mestu gde u stvarnosti nisu, to je obmana. (prim.prev. U delu svetu duhova, koji je između neba i pakla, ima duhova ili duša viših i nižih po

savršenosti; niži po savršenstvu žele da ostave utisak da su moćni pred novodošavšima, pa ih „zasenjuju“ obmanama, koje se pokažu kao takve, a služe za pouku novima. Zanimljivo je čitati u Duhovnom Dnevniku autorove opise tih događaja, tako da se i sam čitalac oseća kao da je u društvu autora, koji često piše u Dnevniku da nije razumeo šta se sve desilo, ali će nastojatzi da to razjasni....) 1381. Duše i duhovi kojima još nije dodeljeno stalno mesto, nose se s jednog na drugi položaj u Velikom Čoveku, nošeni na razna mesta, sad u ovo, sad u ono, sad se vide na jednoj strani a onda na drugoj; sad iznad, sad ispod. Oni se nazivaju duhovima lutalicama, i upoređuju se sa tečnostima u ljudskom telu, koji se podižu iz stomaka, ponekad na druga mesta, nošeni okolo. Tako je s ovim duhovima sve dok ne dođu na mesto koje im je dodeljeno, i na položaj koji odgovara njihovom opštem stanju. To se u stvari njihova stanja menjaju i lutaju. 1382. Ljudi lako mešaju Božansku Beskonačnost s neskrajem prostora; pa pošto o beskraju prostora misle kao nečemu što je ništa, oni ne veruju u Božansku Beskonačnost. Tako je i sa Večnosti, o kojoj ljudi misle kao oo večnosti bvremena, jer se ona tako pokazuje onima koji žive u vremenu. Istinitu ideju o Božanskoj Beskonačnosti stiču anđeli po tome što su oni u trenu prisutni pred Gospodom, bez smetnje prostora i vremena, iako su u najudaljenijem mestu svemira; a istinska ideja O Božanskoj Večnosi im dolazi od što njima njima hiljade godina ne izgledaju kao neko vreme, neko kao da su to proživeli u jednom minutuČ a i jedna i druga ideja im dolazi od toga što u njihovoj sadašnjosti imaju i prošlost i budućnost zajedno. Stoga se oni ne brinu za budućnost; niti pomišljaju o smrti (nemaju ideju o smrti), nego samo imaju ideju o životu. Tako da je u njihovoj sadašnjosti Gospodova večitost i Beskrajnost.

POGLAVLJE DVANAESTO

O opažanju (percepciji) duhova i anđela; i o sferama i drugom životu. 1383. Među čudesne stvariu drugom životu spadaju i opažanja (percepcije), kojih ima dve vrste. Jedna vrsta, a to je anđeosko opažanje, sastoji se u opažanju onoga što je istinito i dobro, to jest što je od Gospoda, ili od samog sebe, kao i opažanje izvora i osobine njihovih misli, reči i dela, kad su ovi od njih samih. Druga vrsta je zajednička svima, kako anđelima najvišeg savršenstva,

tako i duhovima, a sve prema njihovim osobinama, da se trenutno opažaju osobine drugih čim ovi priđu. 1384. U pogledu prve vrste opažanja, koje je anđeosko, a koje je opažanje istinitog i dobrog, a isto tako onoga što je od Gospoda i šta je od sebe samoga, kao i o opažanju izvora i osobina misli, reči i dela, kada su ovi od sebe – bilo mi je dopušteno da razgovaram sa sinovima (pripadnicima) Pradrevne Crkve o njihovom opažanju. Rekoše da sami od sebe ne mogu ni da misle ni da hoće bilo šta; već da u svem o čemu misle i što hoće, kako u opštem tako i u pojedinostima, oni opažaju ono što je od Gospoda, a što je iz drugog izvora; i da opažaju ne samo koliko je od Gospoda, a koliko od samih njih, već i , kad je od njih samih, odakle je to, od kojega anđela, kao i osobine anđela i šta su njegove misli, uočavajući svaku razliku; tako opažaju šta se influks (uticaj, ili ono šta se u njih uliva), kao i mnoge druge stvari. Ovo opažanje postoji u mnogo vrsta. Kod nebeskih anđela, koji su u ljubavi prema Gospodu, postoji opažanje dobra, a iz ovoga i opažanje istinitog; a pošto opažaju istinu od dobra, oni ne dopuštaju govor a još manje umovanje (razglabanje) o istini; već kažu ovo je tako, ili ovo nije tako. S druge strane, duhovni anđeli, kod kojih isto tako postoji opažanje, iako ne isto kao kod nebeskih anđela, govore o istini i dobru; pa ipak, oni ih opažaju, iako na drugi način; jer ima bezbroj vrsta opažanja (percepcije), po tome da li opažaju da li je nešto Gospodova volja, ili Gospodova milost, ili po Njegovom dopuštenju, što je sve različito jedno od drugoga. 1385. Ima duhova koji propadaju oblasti kože, a posebno pokožice, koji žele da umuju (razglabaju) o svemu; a što više razglabaju, to manje opažaju; oni smatraju da se mudrost sastoji u razglabanju, i oslanjajući se na ovo, smatraju se mudrima. Njima se kaže da se po anđeoskoj mudrosti ne razglaba šta je dobro i istinito, ali oni ne shvataju da je ovakvo opažanje moguće. To su oni koji su u životu tela pobrkali istinu i dobro kroz doslovni smisao i kroz filosofske diskusije, pa su stoga sebi izgledali učeniji od ostalih; a u stvari nisu razumeli ni osnovna načela istine u Reči. Zbog ovoga kod njih ima manje zdravog razuma nego kod ostalih. 1386. Sve dok duhovi smatraju da sami sebe vode i da razmišljaju od sebe, i da imaju znanje, razumevanje, i mudrost od sebe, oni ne mogu da imaju opažanje, te misle da je to prazna priča. 1387. Nekoliko puta sam razgovarao s onima u drugom životu, koji su, dok su živeli u svetu, mislili da su u stanju da proniknu i shvate sve stvari, rekavši im da anđeli opažaju da oni misle, govore i hoće od Gospoda. No ni tada nisu bili u

stanju da shvate šta je opažanje, nego su smatrali da kada bi se sve tako ulivalo, da bi bili lišeni života, jer da tada ne bi ništa mislili od sebe, ili iz onoga što je njihovo vlastito; jer su smatrali da se život sastoji u tome; i da kada bi bilo drugačije, da bi tada neko drugi mislio, a ne oni; te da bi tada bili samo organi lišeni života. No rečeno im je da je razlika između opažanja i neopažanja kao razlika između svetlosti i tame, i da se ljudi po prvi put osećaju živima kad prime ovakvo opažanje; jer tada žive od Gospoda, Iako imaju i ono što je njihovo vlastito, praćeno svom srećom i uživanjem. Bilo im je pokazano raznim iskustvima kako stoji stvar s opažanjem, i tada su priznavali da je ono moguće, ali posle malo vremena, opet nisu znali, sumnajli su i odricali. Iz ovoga je jasno koliko je teško čoveku da shvati šta je opažanje. 1388. Druga vrsta opažanja (percepcije) zajednička je svima, a najsavršenija je kod anđela, dok je kod duhova već prema njihovim osobinama. Ono se sastoji u tome da se zna osobina drugih u prvom dodiru, čak da ovaj (duh) ni ne progovori. On (duh) se očituje odmah jednim divnim uticajem (influksom). Dobar duh se poznaje ne samo po njegovoj dobroti, već i po njegovoj veri; a kad progovori, iz svake njegove reči koju izgovori. A zao duh se prepoznaje po po njegovoj zloći i neveri; a kada progovori, po svakoj reči koju izusti, i to tako jasno da nema greške. Ponekad je tako i sa ljudima (u svetu), kada se po nečijim pokretima, izgledu, ili govoru, opaža šta taj misli, iako je to obrnuto od onoga što govori; a ovo znanje je čoveku prirođeno, potičući od iste osobine duhova, a to znači od samog čovekovog duha, kao i iz njegovog odnosa sa svetom duhova. Ova komunikativna percepcija ima svoj izvor u Gospodovoj volji da se svako dobro saopštava (kominicira), tako da na sve utiče uzajamna ljubav, i da su svi sretni. Tako ovakva sveopšta percepcija (opažanje) vlada i među duhovima. 1389. Duše koje tek stignu u drugi život čude se da postoji ovakva komunikacija (saopštavanje) tuđih misli, i da oni odmah zanju kakva je vera druge osobe, kao i njeno raspoloženje. Njima se kaže da duh ima veće sposobnosti kada se odvoji od tela. Za trajanja telesnog života, postoji uticaj čulnih predmeta; kao i fantazija koje izviru iz sećanja, kao i iz straha od budućnosti, i raznih strasti koje izviru iz spoljašnjih stvari, kao što je briga za hranu, odelo, mesto stanovanja, i za decu; kao i za ostale stvari o kojima ne misle u drugom životu; stoga, kada se uklone ove prepreke i smetnje, kao i telesni delovi koji izazivaju grube osete, tada zaista ne mogu biti sretniji nego što su. Ostaju iste sposobnosti, samo što su savršenije, čistije, i slobodnije. Osobito kod onih koji su živeli životom ljubavi ka bližnjemu i po veri u Gospoda, i u nevinosti; jer se njihove sposobnosti uzdižu iznad onih koje su imali u telu, čak i do sposobnosti anđela trećeg neba. (prim.prev. Kad autor govori o „telu“, on ima na umu zemaljsko telo. A treba se

setiti da i duhovi i anđeli imaju tela samo što su ona slična njihovim unutrašnjim osobinama, tako da izgledaju lepi, mladi, i privlačni u svakom pogledu ako su dobri i ako vole istinu, a obrnuto ako nisu dobri i ako ne vole istinu. U materijalnom svetu, čovek stari telom, iako duhom raste ili opada, već prema kvalitetu njegovog unutrašnjeg života. Slično je i u drugom životu, gde je sve stvarno i večno, jer je izvana onako kako je iznutra, gde sve počiva na dobru i istini, koji su bitna svojstva Gospoda koji je svuda prisutan, dajući osećaj samostalnosti i slobode). 1390. Postoji ne samo saopštavanje tuđih osećanja i misli, nego i tuđeg znanja u toj meri da jedan duh smatra da zna sve ono što drugi duh zna, iako pre nije ništa o tim stvarima znao. Dakle, postoji komunikacija tuđeg znanja. Neki duhovi zadrži (zapamte) a neki ne ono što su primili kao komunikaciju. 1391. Komunikacije se odvijaju kako kroz razgovore tako i preko prenosa ideja skupa sa pretstavama (reprezentacijama). Jer ideje misli se kod duhova pretstavljaju istovremeno, pa se na taj način sve pretstavi u punini. Duhovi mogu da pretstave više jednom idejom nego što mogu da izgovore sa hiljadu reči. A anđeli opažaju i šta je unutar ideje, kakvo je osećanje, šta je izvor osećanja, a šta je cilj; pored mnogih drugih stvari koje su unutrašnje prirode. (prim.prev. Ideje su u stvari slike i pretstave koje su pokretne i koje govore nekom sugestijom sve o predmetu koji se prikazuje). Uživanja i sreća u drugom životu mogu da se prenose od jednog do drugog da čudesan način, tako da drugi to osećaju na sličan način, a ova se komunikacija odvija bez ikakve štete po onoga koji komuunicira. I meni je bilo dato da prenosim uživanja na druge. Iz ovoga se može videti kolika mora da je sreća onih koji vole bližnjega više nego sami sebe, i koji ništa više ne vole nego da prenose svoju sreću drugima; a ova sposobnost ima izvor u Gospodu koji na sličan način prenosi sreću anđelima. Saopštavanje je ovakva trajna komunikacija, a pritome se ne razmišlja o tome šta je delujući izvor ovome, pa se to radi otvoreno i voljno. Komunikacije se izvode na čudesan način i otklanjanjima (otstranjivanjim), čiju prirodu čovek ne može opaziti. Naime, tužne i mučne stvari se uklanjaju u jednom trenu, a prijatne i divne stvari se pokazuju bez ikakve smetnje; jer kada se one prve otstrane, tada anđeli utiču, i prenose svoja uživanja. 1392. Pošto je opažanje takvo da jedan može da zna kakav je drugi u pogledu ljubavi i vere, to sledi da se duhovi i anđeli udružuju u društva u skladu sa njihovim slaganjem, a odvajaju prema njihovom neslaganju; i to je tako da nema ni najmanje sličnosti koja ne spaja a ni najmanje razlike koja ne odvaja. Otuda su društva u nebu tako odvojena jedna od drugih da nema ničega što je

tako potpuno; a to sve dolazi od njihovih razlika u ljubavi prema Gospodu, i po veri u Njega, razlikama kojima nema broja. Otuda proizlazi oblik neba, koji po tome reprezentuje čoveka; i ta se forma neprekidno usavršava. 1393. Što se tiče ove vrste opažanja, mnogo toga sam naučio iz iskustva, ali bi bilo mučno da ih sve iznosim. Često čujem prevaran govor, i opažam ne samo da je prevaran nego kakva je prevara, i kakva je posebna zloća u tome. Postoji kao slika svake prevare u tonu glasa. Mogu da opazim da li prevara dolazi od onoga koji govori ili od nekoga ko preko njega govori. Slično je i s onima koji mrze: priroda mržnje se odmah opaža, a opaža se u njoj više toga nego što taj može da poveruje da se opaža. Kada se osobe protiv koji je mržnja usmerena pojave na vidiku, pokažu se žalosni rezultati, jer sve što je onaj u svojj mržnji zamišljao, pokaže se jasno pogledu sviju. 1394. Jedan duh koji je, dok je živeo u telu, hteo da sebi pripiše zasluge nekoga drugoga i učenja toga drugoga, otišao je na desno i prišao nekima koji nisu takvoga karaktera. Da bi se s njima udružio, on reče da je bio niko, i da želi da im bude od koristi. Ali u istom trenu, dok se još približavao, i dok je bio još daleko, oni su opazili ko je on ; oni su odmah izjavili da on nije ono za što se pretstavlja (kao skroman), nego da on traži da bude veliki, i da se stoga ne slaže s njima, koji su mali. Posramljen, on se povukao, čudeći se da su ga poznali tako iz daljine. 1395. Pošto su opažanja tako izoštrena, zli duhovi se ne mogu primaći sferi, ili nekom društvu, gde su duhovi koji su u uzajamnoj ljubavi. Kada se samo primaknu, oni osećaju tegobu, te se žale i zapomažu. U smelosti i u samo-pouzdanju jedan se duh uvukao u jedno društvo koje je bilo na pragu neba; no od trenutka kada je stigao, jedva da je mogao disati, i postao je svestan smrada lešine od sebe, pa je odmah pao natrag. 1396. Bio je jedan broj duhova oko mene koji nisu bili dobri. Došao je tada jedan anđeo, pa sam opazio da duhovi nisu mogli da podnesu njegovo prisustvo, jer kako je on prilazio, tako su oni padali natrag sve više i više. Ovome sam se čudio, ali mi je tada rečeno da duhovi nisu mogli da budu u sferi u kojoj je bio ovaj (anđeo). Iz ovoga, kao i iz mnogih drugih iskustava, postalo mi je očito da jedan anđeo može da natera u beg mirijade zlih duhova, jer oni ne mogu podneti sferu uzajamne ljubavi. A treba dodati da je sfera anđela bila oslabljena zbog prisustva onih koji su mu se bili pridružili (prim.prev. pridružili se verovatno dobri duhovi). Da ta svera nije bila umanjena, oni (zli duhovi) bi se bili raspršili. Iz svega ovoga se može videti kakvo je opažanje u drugom životu; i

kako se oni koji su tamo udružuju, a i kako se odvajaju iz društva, u skladu s opažanjem. 1397. Svaki duh ima komunikaciju s unutrašnjim i s najdubljim nebom, iako on to ne zna; bez te komunikacije on ne bi mogao živeti. Šta je on iznutra, to je poznato anđelima koji su unutar njega, a njime upravlja Gospod preko ovih anđela. Na taj način postoji saobraćaj (komunikacija) njegovog unutrašnjeg (bića) i neba; Isto kao što postoji komunikacija njegovog spoljašnjeg biža sa svetom duhova. Preko svog unutrašnjeg, on se priprema za bude od koristi, za koju se pripravlja, a da toga nije svestan. Isto je tako i sa čovekom: on na sličan način kominicira s nebom preko anđela, iako to ne zna, jer inače ne bi mogao živeti. Ono što se uliva otamo u njegove misli, samo su poslednji efekti (učinci); izvor njegovog života je tamo; i iz toga izvora vlada se svim naporima u njegovom životu (prim.prev. Po autoru, celokupni život u vasioni, ljudi, duhova, anđela, čak i životinja i biljaka ima izvor i utočišta u Bogu koji je Gospod Isus Hristos. Svi su svetovi jedan unutar drugoga, jedan dublji ili savršeniji od drugoga, kao celima su Veliki Čovek, kojemu sa suprotne strane stoji Veliko Čudovište, to jest s jedne strane Nebo a s druge Pakao, a između njih Svet duhova, s nižim i višim sveto, u kome je većinu vremena boravio autor ovih spisa, poučavan od anđela, a pod zaštitom Gospodovom. Zadivljavajuće je posmatrati ovoga čoveka koji s takvim mirom govori o stvarima o kojima čovek, nepripravljen , sa strahom i misli a kamo li o njima govori.)

POGLAVLJE XII. A bješe Avramu sedamdest i pet godina kada pođe iz Harana. I uze Avram Saru ženu svoju i Lota sina brata svojega sa svijem blagom koje bjehu stekli i sa svim dušama koje bjehu dobili u Haranu; i pođoše u zemlju Hanansku, i dođoše u nju. Prođe Avram zemlju tu do Sihema i do ravnice Moreške; a bijahu tada Hananeji u toj zemlji. Javi se Jehova Avramu i reče: tvojemu sjemenu daću ovu zemlju. I Avram načini ondje žrtvenik Jehovi, koji mu se javi. Otide odande na brdo koje je na istoku od Vetilja, i ondje razape šator svoj, te mu Vetilj bješe sa zapada a Gaj s istoka; i ondje načini Jehovi žrtvenik, i prizva ime Jehovino. Odatle otide Avram dalje idući na jug. Ali nasta glad u onoj zemlji, te Avram siđe i Misir da se ondje skloni, jer glad bješe velika u onoj zemlji.

A kad se približi da već uđe u Misir, reče ženi svojoj: gle, znam da si žena lijepa u licu. Za to kad te vide Misirci, reći će: ovo mu je žena. Pa će me ubiti, a tebe ostaviti u životu. Nego hajde kaži da si mi sestra, te će meni dobro biti tebe radi, i ostaću u životu tebe radi. A kad dođe Avram u Misir, vidješe Misirci ženu da je vrlo lijepa. I vidješe je knezovi Faraonovi, i hvališe je pred Faraonom. I uzeše je u dvor Faraonov. I on činjaše dobro Avramu nje radi, te imaše ovaca i goveda i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila. Ali Jehova pusti velika zla na Faraona i na dom njegov radi Sare žene Avramove. Tada dozva Faraon Avrama i reče mu: što mi to učini? Zašto mi nijesi kazao da ti je žena? Zašto si kazao: sestra mi je? Te je uzeh za ženu. A sad eto ti žene. Uzmi je, pa idi. I Faraon zapovijedi ljudima za nj, te ga ispratiše, i ženu njegovu i što god imaše. U druge tajne sadržane u ovim rečima, pokazaće se u onome što sledi. 1471. Stih 12. Za to kad te vide Misirci, reći će: ovo mu je žena. Pa će me ubiti, a tebe će ostaviti u životu. Da ovo označava poznavanje dubljih istina, a ovime se opisuje kakvo je ono kada ugleda nebeska dublja znanja, jasno je iz značenja „Egipta“, što je poznavanje dubljih istina, kao što je gore pokazano; pa je iz ovoga jasno šta je označeno rečima „kada te vide Misirci“ (Egipćani), naime da je to znanje onakvo kako je opisano u ovome stihu. Ovime je popraćeno upoznavanje dubljih istina, a što je nešto prirodno, kao što se pokazuje kod dece kad počnu učiti, naime, da što je nešto više, to oni više to žele; a još više kada saznaju da su to nebeske i Božanske (istine). Ovo uživaje je prirodno, a potiče od želje koja postoji u spoljašnjem čoveku. Muđutim, poznavanje istina je samo instrument čiji je cilj da budu prijemnici (sasudi, sadržatelji) duhovnih i nebeskih stvari; a kada za to posluže, tada po prvi put postižu svoju svrhu, pa od toga osećaju uživanje. Ako obrati pažnju, svako može da vidi da poznavanje istina nije ništa ako ono nije sredstvo da se postane razuman, a iz toga i duhovan, a na kraju i nebeski; te da bi preko njih njihov spoljašnji čovek mogao da se poveže s njegovim unutrašnjim; a kada se ovo dogodi, tada je on u svojoj službi (utvrđen). Ovo je bio cilj koji je vodio Gospoda da učini da deca i mladi osećaju uživanje kada nešto nauče. Ali kada čovek uživa u samim znanjima, to postaje telesna žudnja koja ga ponese, a što ga više nosi (to jest kada oseća uživanje u samim znanjima), on se udaljava od onoga što je nebesko, a u istoj se

meri tada znanja o Gospodu zatvaraju, i postaju materijalna. Ali koliko se znanja nauče radi ljudskog društva, radi Gospodove crkve na zemlji, i radi Gospodovog carstva u nebima, a još više radi samoga Gospoda, to se ona više otvaraju prema Njemu. Ovo je razlog da anđeli, koji su u dubljim znanjima i to toliko da da se ni hiljaditi deo toga ne može pokazati čoveku, da oni ovakva znanje smatraju ništavim u upoređenju s njihovom svrhom. Iz ovioga što je rečeno može se videti šta je označeno rečima „kada te vide Miosirci, reći će: ovo mu je žena. Pa će me ubiti, a tebe ostaviti u životu.“Ovo je ovako rečeno, jer je Gospod kao dete znao i mislio da ako Ga ponese sama želja za znanjem dubljih istina, da On više ne bi mario za nebeske stvari već za sama znanja koja bi Ga povela za sobom. O ovome više u onome što sledi. 1472. Za to kad te vide Egipćani. Da ovo oznčva sećanja-znanja (scientifica), čime se opisuje kako je to kad oni vide nebeska znanja, vidi se iz značenja Egipta, koji je sećanja-znanja, kao što je pre pokazano; a iz ovoga je jasno šta se označava rečima kad te vide Egipćani, naime, da su sećanja-znanja onakva kako su opisano u ovome stihu. Sećanja-znanja su popraćena ovim, i to je u njima ponekad prirodno, kao što se vidi kod dece koja tek počinju da uče, naime, da što su stvari više, to ih oni više žele; a još više kada čuju da su one nebeske i Božanske. Ali ovo je uživanje prirodno, i ono potiče od želje da to pripadne spoljašnjem čoveku. Kod drugih ljudi ova želja čini da osećaju uživanje i sećanjima- znanjima (scientifica), bez neke dalje svrhe; dok u stavri, sećanja-znanja samo su instrumenti koji imaju neku svrhu, naime, da nebeska znanja mogu da služe duhovnim stvarima kao sasudi; i kada ovako služe, tada su ona po prvi put od koristi, i od te kioristi (svrhe) primaju svoje uživanje. Svako može da vidi, ako obrati pažnju, da sećanja-znanja u sebi nisu ništa drugo nego sredstva preko kojih čovek postaje racionalan, a otuda i duhovan, i na kraju nebeski; i da bi se pomoću znanja njegov spoljašnji čovek udružio s unutrašnjim; i kada do ovoga dođe, on je svrha sama. Unutrašnji čovek gleda samo na svrhu (usus, služba, korist). Radi ovoga cilja Gospod unosi uživanje koje detinjstvo i mladost opažaju u znanjima-sećanjima (ili sećanjima-znanjima). Ali kad počne da oseća uživanje u samim znanjima-sećanjima, to je onda telesna požuda koja ga ponese, i koliko ga ponese (to jest, uzrokuje da uživa samo u tome), toliko se udaljava od nebeskog, i toliko se znanja-sećanja zatvaraju u pogedu Gospoda, i postaju materijalna. Ali onoliko koliko se znanja-sećanja uče sa svrhom – kao radi ljudskog društva, radi Gospodove crkve na zemlji, radi Gospodovog carstva u nebima, a još više, radi Gospoda samog – toliko se ona (sećanja-znanja) otvaraju prema njemu. Zbog toga i anđeli, koji su u sećnjima-znanjima svih znanja, i to u takvom stepenu da se ni hiljaditi deo

toga ne može prikazati pred čovekom, oni smatra ovakva znanja kao ništa kad se uprede sa svrhom. Iz onoga što je rečeno, može se videti šta je označeno rečima, Kada te Egipćani vide, reći će, ovo mu je žena; i ubiće me, a tebe ostaviti u životu. Ove se reči bile rečeno zato što je Gospod kao dete ovo znao i mislio na ovaj način, naime, da ako bi se poveo za samim znanjima-sećanjima, da bi ovo sećanje-znanje učinilo da više ne bi mario (voleo) nebeske stvari, nego samo spoznavanja (cognitiones), koja bi odnela želju za sećanjima-znanjima. O ovim predmetima više u onome što sledi. 1473. I reći će: ovo mu je žena. Ovo označava da će oni ova znanja nazvali nebeskim, jasno je iz značenja „žene“, što je istina koja se pridružila nebeskim stvarima; otude „ovo mu je žena“ označava ono štoje nebesko. 1474. Pa će me ubiti, a tebe ostaviti u životu. Da ovo znači da oni ne bi marili za nebeske stvari, već samo za sama znanja, jasno je iz onoga što je već rečeno. Stih 13. Nego hajde reci da si mi sestra, te će meni dobro biti tebe radi. „Nego hajde reci da si mi sestra“ , označava intelektualnu istinu, koja je „sestra“, što je jasno iz značenja „sestre“, a to je intelektualna istina kad je nebeska istina „žena“, o čemu će kasnije biti govora. Ovako stoji stvar: u prirodi je znanja da želi da uđe u nebeske stvari i da ih istpituje; ali ovo je suprotno redu, jer se time vrši nasilje nad nebeskim stvarima. Red je da se nebeske stvari preko duhovnih ulivaju u razum, pa tako i u znanja (in scientificum), da im se prilagode; a ako se ne poštuje red, nema mudrosti. U odomku pred nama sadržane su tajne o tome kako je Gospod bio poučavan od Svog Oca sve po redu; te kako se Njgov unutrašnji čovek pripojio spoljašnjem, pa kako je spoljašnji čovek postao Božanski, kao što je i unutrašnji (postao Božanski); a to je kako je posao Jehova u svakoj suštini; a to je bilo preko saznanja koja su bila sredstvo. Bez saznanja kao posrednika, spoljašnji čovek ne može postati ni čovek (u običnolm smislu). 1475. Nego hajde reci im da si mi sestra. Da ovo označava intelektualnu istinu, koja je sestra, vidi se iz značenja sestre, što je intelektulna istina kad je nebeska istina žena, o čemu oskoro.Ove stvari stoje ovako: u prirodi je znanja-sećanja da ništa više ne žele nego da se uvedu u nebeske stvari i da ih istražuju. Ali ovo je suprotno redu, jer se time pričinajva nasilje nebeskim stvarima. Sami je red u tome da se nebeske stvari preko duhovnih uvode u racionalne, i tako i u sećanja-znanja (in scientificum), i da im se prilagode; i ako se ovako ne postupa, ne može da se postane mudar. U ovome odlomku pred nama sadržane su tajne kako je Gospod bio poučavan od strane Svoga Oca u skladu sa svakim redom; pa i to kako je Njegov spoljašpnji čovek postao Božanski, kao unutrašnji; stoga

kako je postao Jehova u pogledu suštine; a što je postignuto pomoću znanja. Bez znanja kao sredstava, spoljašnji čovek ne može da postane ni čovek. 1476. Te će meni biti dobro tebe radi. Da ovo znači da na ovaj način Nebesko neće biti izloženo nasilju, jasno je iz onoga što je do sad rečeno; jer kao što je u više navrata rečeno, Nebesko treba da utiče (da se uliva) u Duhovno, a Duhovno u Razumsko, a ovo u doslovne reči-znanja (scientifica). Kada se ovaj red poštuje, tada se Duhovno prilagođava Nebeskom, a Razumsko Duhovnom, a Doslovno Razumskom. Tada Doslovno postaje poslednji prijemnik (sadržatelj, sasud); ili što je isto, reči-znanja postaju poslednji sadržatelji koji su saobrazni sa razumskim stvarima, da razumske duhovnim stvarima, a duhovne nebeskim stvarima. Kada postoji ovakav red, tada se ne može izvršiti neko nasilje nad Nebeskim; a bez toga ono trpi nasilje. U unutrašnjem smislu, ovde se govori o Gospodovom učenju, gde je opisan put ( metod) kojim se Njegovo poučavanje odvijalo. 1477. I ostaću u životu radi tebe. Da ovo znači da se na ovaj način Nebesko može spasiti, jasno je iz značenja „života“ (duše), a to je Nebesko, jer je to sami život. Otuda je jasno šta je označeno rečima „ostaću u životu radi tebe“. Iz ovoga što sledi, nebeske ili Božanske stvari nisu bile pripojene Gospddu kako bi postale jedna suština, sve dok nije izdržao iskušenja, čime je odbcio nasledno zlo koje je došlo preko majke. Ovde i u sledećem stihu, pokazuje se kako u međuvremenu nad Nebeskim nije vršeno nasilje, nego je ono spaseno. (prim.prev. „Nasledno zlo od majke“ nije zlo u pravom smislu već tendencija ii mogućnost da se čini zlo, a koje je neizbežno iz dva razloga: čovek je čovek po tome što je slobodan da čini i dobro i zlo. Drugi razlog: čovek je postavljen između Neba i Pakla, u ravnoteži koju Gospod neprestano održava, pa je čovek na zemlji nužno sklon i dobru i zlo. Ako hoće dobro, on ga dobioja od Gospoda u meri u kojoj ga traži i koliko može da primi; ako hoće zlo, Gospod ga ne sprečava da ide za zlo, ali ga čuva da ne „potone“ u zlo, koliko je to moguće.) 1478. Stih 14. I kad dođe Avram u Misir, vidješe Misirci ženu da je vrlo lijepa. „I kad dođe Avram u Misir“, označava vreme kada je počelo Gospodovo poučavanje; „vidješe Misirci ženu da je vrlo lijepa“, znači da su dublja znanja vrlo prijatn. 1479. I kada dođđe Avram u Misir. Da ovo označava da je tada počelo Gospodovo poučavanje, jasno je iz onoga šta je pretstavljeno Avramom, koji je, u unutrašnjem smislu, Gospod kada je bio dete; a i iz znaćenja „Misira“ (Egipta) koji je poznavanje dubljih istina (cognitiones), kao što je ranije pokazano kod

stiha 10. Otuda je jasno da „doći u Misir“ znači biti poučavan. Napomena prevodiocaČ Ovde počinjem da kolristim kurziv jer sam ga „otkrio“ n a komputeru 1480. I vidješe Misirci ženu da je vrlo lijepa lica. Da ovo znači da su znanja jako prijatna (sebi), jasno je iz onoga što je već rečeno kod stiha 11, da je znanje tako za vreme detinjstva; jer ovo je urođeno znanju, da se u početku ne voli radi nekoga cilja nego radi samog znanja (prim. prev. Kada je znanje samo sebi cilj). Takav je svaki čovek; njegov duh uživa u znanju, i on ništa više ne voli od toga; to je kao hrana u detinjstvu, kojom se (dete) održava i osvežava, kao što to radi hranom spoljašnji čovek. Ova hrana, koja pripada njegovom duhu, predaje se spoljašnjem čoveku, kako bi se prilagodila unutrašnjem čoveku. Ali razne hrane slede jedna drugu ovim redom: nebeska hrana je sve dobro ljubavi prema bližnjemu od Gospoda; duhovna hrana je sva istina vere: anđeli se hrane ovom hranom; od ovoga dolazi hrana koja je nebeska i duhovna, ali koja je nižeg anđeoskog stepena, kojom se hrane niži anđeoski duhovi; a od ove potiče još niža nebeska i duhovna hrana, kojom se hrane razum i znanja, kojima se hrane dobri duhovi; a na kraju dolazi telesna hrana, koja je potrebna čoveku dok živi u telu. Ove hrane su saobrazne jedna drugoj na divan način. Iz ovoga se vidi zašto se znanja sama sebi dopadaju; isti slučaj je i s apetitom i s ukusom; pa stoga jelo (hranjenje) je saobrazno znanjima- rečima (scientifica) u svetu duhova; a apetit i ukus saobrazni su ovim znanjima; a što se vidi i iz iskustva, o čemu će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti govora kasnije. 1481. Stih 15. I vidješe je knezovi Faraonovi, i hvališe je pred Faraonom. I uzeše je u dvor Faraonov. „I vidješe je knezovi Faraonovi“, označava glavne zaposvesti, koje su „knezovi Faraonovi“; „i hvališe je pred Faraonom“, znači da su ove (zapovesti) vrlo prijatne; “i uzeše je u dvor Faraonov“, znači da su one zarobile um. 1482. I vidješe je knezovi Faraonovi. Da ovo označava glavne zapovesti, koje su „knezovi Faraonovi“, jasno je iz značenja „knezova“ i „Faraona“. Kako u istorijskim tako i u proročkim delovima Reči, „knezovi“ označavaju stvari koje su glavne; a Faraon“ označava isto što i Egipat; ovde se „Egipat“ ili „Faraon“ koriste u najboljem značenju, jer označavaju dublja znanja koja je Gospod stekao u detinjstvu. A da su ovo bile glavne zapovesti iz Reči, vidi se iz unutrašnjeg smisla. Da govoreći uopšteno, „Faraon“ i „Egipat“ označavaju isto, može se potvrdili sa mnogo odlomaka; a to isto značenje imaju i drugi kraljevi u drugim kraljevstvima, koji se imenuju; a isto je označeno i njihovim kraljevstvima, ali „knezovima“ su označene glavne stvari, kao kod Isaije:

Doista, knezovi su Saonski bezumni; i savjet mudrih savjetnika Faraonovih lud je. Kako možete govoriti Faraonu: ja sam sin mudrijeh, sin starijeh careva? Poludješe knezovi Soanski, prevariše se knezovi Nofski (XIX.11,13). Ovde „knezovi Soanski“ i „savjetnici Faraonovi“ označavaju glavne reči-znanja (scientifica); a pošto je mudrost cvetala prvo u Egiptu, kao što je rečeno, to se on naziva „sinom mudrijeh“ i „sinom starijeh careva“. Tako „knezovi“ (prinčevi) označavaju glavne stvari. 1483. Ihvališe je Faraonu. Da ovo znači da su se (glavne zapovesti) bile vrlo prijatne, može se videti i bez objašnjavanja. 1484. I uzeše je u dvor Faraonov. Da ovo znači da su Mu ove glavne zapovesti zarobile um, jasno je iz značenja „žene“, kao i značenja „dvora“ (kuće). „Žena“ označava istinu, a ovde istinu koja je u znanjima, čijom prijatnošću je Gospodov um bio zarobljen u detinjstvu. Prijatnost istine potiče od uživanja u intelektualnoj istini koja se označava “sestrom“. A „dvor“ ili kuća označava ono što je u čoveku, posebno ono što pripada njegovoj volji, kao što je ranije pokazano (br. 710); ovde označava stvari uma,ili osećanja za znanje i učenje. 1484a. Stih 16. I oni činjaše dobro Avramu nje radi, te imaše ovaca, goveda i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila. „I oni činjaše dobro Avramu nje radi“, označava da su se reči-znanja kod Gospoda umnožila; „te imaše ovaca, goveda, i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila“, označava sve opšte stvari koje pripadaju rečima-znanjima. 1485. I oni činjaše dobro Avramu nje radi. Da ovo označava da su se reči-znanja umnožila kod Gospoda, jasno je iz značenja „činiti dobro“, a što je obogatiti se. Ovo se kaže za znanje, označeno „Faraonom“, da je on činio dobro Avramu, to jest Golspodu dok je bio dete; a to je bilo radi nje, to jest, radi intelektualne istine koju je On želeo. Bogaćenje je bilo posledica želje za istinom. 1486. Te imaše ovaca, goveda i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila. Da ove reči označavaju stvari uopšte koje se odnose na reči-znanja, jasno je iz značenja svih ovih stvari u Reči. Ali bi bilo predugo navoditi o svakom pojedinom izrazu, kao što je „ovce i goveda“, i „kamile“. Svaki izraz ima svoje posebno značenje. Uopšteno rečeno, one označavaju kako dublja znanja (cognitiones) tako i reči-znanja (scientifica). Viđene odvojeno, „magarci i sluge“ su reči-znanja; zadovoljstvo koje ih prati su „sluškinje i magarice“; „kamile“ su stvari od koristi uopšte; „ovce i goveda“ su posedi; i tako kroz celu Reč. Sve što postoji u spoljašnjem čoveku su stvari koje su od koristi unutrašnjem čoveku.

Tako je sa svim rečima-znanjima, koji pripadaju samo spoljašnjem čoveku, jer te reči-znanja potiču od zemaljskih i telesnih stvari preko čulnih utisaka, a kojima je svrha da služe unutrašnjem ili razumskom čoveku, dok ovi služe nebeskom (čoveku), a ovaj Gospodu. Tako su one potčinjene jedna drugoj kao kao što su više spoljašnje stvari potčinjene onima koje su unutrašnje, po svom redu; na taj način su sve stvari, u opštem i u pojedinačnom, sve po redu, potčinjene Gospodu. Reči-znanja su najniže i spoljašnje stvari, u kojima se završavaju unutrašnje stvari; pa pošto su najniže i spoljašnje, one moraju biti i te koje najviše služe. Svak može da zna čemu su ovakve reči-znanja korisne, ako razmisli o tome čemu sve one služe; a kada tako razmisli o njima, tada i može videti kakva je njihova svrha. Stih 17. Ali Jehova pusti velika zla na Faraona i na dom njegov radi Sare žene Avramove. „Ali Jehova pusti velika zla na Faraona“, znači da su reči-znanja bila srušena; „i na dom njegov“, znači one reči-znanja koja je On bio sakupio; „radi Sare žene Avramove“, znači zbog toga što je istina težila da se pripoji nebeskim (stvarima). (prim. prev. jer je red da same nebeske stvari utiču ili uliju se u reči-znanja, a ne da se reči znanja protivno redu stave u isti rang s nebeskim stvartima koje su ljubav ka Gospodu i ka bližnjemu). 1487. Ali Jehova pusti velika zna na Faraona. Da ovo označava da su reči-znanja bila razrušena, jasno je iz značenja „Faraona“, koji pretstavlja znanja uopšte, pa stoga i reči-znanja koja pripadaju ovakvom znanju; kao i iz značenja „pustiti velika zla“, što je biti razrušen. Što se tiče reči-znanja, ovako stoji stvar. U detinjstvu ona se stiču samo radi znanja, a kod Gospoda, ona su stečena preko uživanja u istinama i preko osećanja prema istini. Reči-znanja stečena u detinjstvu su vrlo brojna, a Gospod ih raspoređuje tako da budu od koristi; kao prvo, kroz njih se daje sposobnost razmišljanja; tada ih koriste i same misli; i na kraju, one ostvaruju neki efekt, i postaju život sa svrhom. Ovo su one stvari reči-znanja koja se stiču u detinjstvu, a bez njih se spoljašnji čovek ne može nikada pripojiti unutrašnjem, kako bi postali jedno. Reči-znanja se ruše onda kada čovek postigne svoju svrhu, a to je kada svaka njegova misao ima svrhu, i kada sve radi s nekom svrhom – ako to i nije samim razmišljanjem ali je unutrašnjom misli, kada postaje razuman (racionalan); i tako dalje. To su one stvari koje su označene sa „Jehova pusti velika zla na Faraona“. 1488. I njegov dom (kuću). Da ovo označava ono što je On sakupio, vidi se iz značenja „doma“, što u ovome slučaju znači reči-znanja koja je bio prikupio. Prikupljati reči-znaja i pomoću njih izgrađivati spoljašnjeg čoveka, slično je građenju kuće. Stoga se ovakve stvari svuda u Reči označavaju „građenjem“ i „građenjem kuće“, kao kod Isaije: Jer, gle, ja ću stvoriti nova nebesa i novu zemlju; i oni će graditi kuće i sjedjeti u njima; i sadiće vinograde, i jesti rod

njihov; ne će oni graditi a drugio se naseliti (LXV.17, 21, 22). Ovde „kuće“ znače gde ima mudrosti i inteligencije, tako i gde ima dubljuh znanja koja se odnose na dobra i istine; jer ovde se govori o Gospodovom carstvu, naime, o novim nebima i novoj zemlji. Kod Jeremije:Gradite kuće i sjedite u njima; sadite vrtove i jedite rod njihov (XXIX.5). Ovo ima slično značenje. Kod Davida: Blago čovjeku koji se boji Jehove, kome su veoma omiljele zapovijesti njegove. Obilje je i bogatstvo u domu njegovom, i pravda njeglva traje do vijeka (Psalam CXII.1,3). Ovde se „obiljem i bogatstvom“ označava obilje i bogatstvo u mudrosti i inteligenciji, pa tako i u znanjima; koja su „u njegovom domu“, to jest, u njemu. „Dom“ se koristi i u obratnom smislu kod Sofonije: Pohodiću ljude koji kažu u srcu svom: Jehova ne čini ni dobro ni zlo; blago će se njihovo razgabiti,i i kuće njihove opustošiti; grade kuće, ali ne će sjedjeti u njima; i sade vinograde, ali ne će piti vina iz njih (I.12,13). Kod Ageja: Idite na goru i donesite drva, i gradite kuću. Izgledate mnogo, a eto malo, i što unesete u kuću, ja razduham; za što, veli Jehova nad vojskama, Za to što je dom moj pust, a vi svaki trčite za dom svoj? za to se zatvori neb onad vama da nema rose (I.8-12). „Kuće“ označavaju reči-znanja koja, zbog umovanja, postaju obmane. Kod Isaije: Teško onima koji sastakljaju kuću s kućom, i njivu s njivom nastavljaju, da već ne bude mjesta i da sami ostanete u zemlji. Mnoge kuće će opustjeti, u velikim i lijepim ne će biti nikoga. Vinograd Jehovin je dom Izrailjev (V.8,9,7). I ovo označava reči-znanja preko koji se dolazi do obmana. Kod Amosa: Jer, evo, Jehova zapovijeda, udariće dom veliki da se razvali i dom mali da popuca. Trče li konji po stijeni, i ore li se volovima? Jer vi pretvoriste sud u žuč, i plod od pravde u pelen (VI.11,12). Ovde „kuće“ na sličan način označavaju obmane i zla iz njih; „konji“, umovanja; „sud“, istine koje su se pretvorile „u žuč“; a „plod od pravde u pelen“. Tako svuda kroz Reč, „kuće“ označavaju ljudske umove, u kojima treba da bude inteligencija i mudrost. U odlomku pred nama, „dom Faraonov“ označava reči-znanja preko kojih se dolazi do inteligencije, a preko ove do mudrosti. Isto je označeno kućom koju je sazidao Solomon za kćer Faraonovu (I o Carevima VII.8, etc). Zato što „kuće“ označavaju umove u kojima je inteligencija i mudrost, kao i osećanja koja pripadaju volji, to reč „kuća“ u Reči ima široko značenje; ali šta je njeno posebno značenje, može se znati prema stvari uz koju se dodaje. I sam čovek naziva se „kućom“. 1489. Radi Sare, žene Avramove. Da ovo znači da je to bilo zato što se mogla istina pripojiti nebeskim stvarima, jasno je iz značebnja „žene“, pa stoga i „Sare žene“, koja je istina koja teži da se pripoji nebeskim stvarima, o čemu je bilo reči gore kod stiha 12. Slučaj je ovakav: ukoliko se znanja stečena u detinjstvu a koja su poslužila da čovek postane racionalan, ako se ona ne sruše, tako da više ne smetaju, istina se nikada ne može spojiti s onim što je nebesko. Ova prva

znanja-reči su većim delom zemaljska, svetska i telesna. Ma kako da su Božanske zapovesti koje dete nauči, ono nema dublje ideje o njima osim onoga što je u znanjima-rečima (scietifica)pa stoga, sve dok ta najniža znanja prijanjaju za njega, njegov se um ne može uzdignuti. Sa Gospodom je bio isti slučaj, jer je On bio rođen kao svi drugi ljudi, i primio pouku kao svaki drugi, ali po Božanskom redu, koji je bio onakav kako je to rečeno. U ovim stvarima koje se kažu za Saru i Avrama , tu se opisuje Božanski red – kako se Gospodov spoljašnji čovek spojio s unutrašnjim tako da bi postali Božanski (čovek). 1490. Stih 18. Tada dozva Faraon Avrama i reče mu: za što mi to učini? Za što mi nijesi rekao da ti je žena? „Tada dozva Faraon Avrama“, znači da se Gospod setio; „i reče: za što mi to učini?“, označava da Ga je to činilo žalosnim; „za što mi nijesi rekao da ti je žena?“, znači da je znao da ne treba da ima ni jednu istinu koja se ne može spojiti s nebeskim stvarima. 1491. Tada Faraon dozva Avrama. Da ovo znači da se Gospod setio, jasno je iz značenja „Faraona“, što je znanje. Ovde se „Faraonom“ naziva samo znanje, to jest znanja-reči, koje je Gospod stekao kao dete. A to znači da se tu samo znanje obraća Gospodu, to jest, to čini Jehova pomoću toga znanja (prim.prev. Gospoda je poučio Jehova preko znanja da postoji opasnost da se iz ljubavi prema znanjima um zaustavi u svome uzdizanju prema nebeskim stvarima). Otuda je jasno da je ovim stvarima označeno da se Gospod setio. Umno upozorenje dolazi preko znanja, a ovde preko Faraona, kojim se, kako je rečeno, označava znanje. 1492. I reče: za što mi to učini? Da ovo označava da Ga je to žalostilo, jasno je po samoj ljutnji s kojom je ovo rečeno: naime, tako je izraženo samo žalenje. Takav je unutrašnji smisao, da ga sačinjava samo osećanje koje se u njemu krije, pa se ne obraća pažnja na smisao slova, nego se postupa s njim kao da ne postoji. Osećanje u ovim rečima je ljutnja koju oseća znanje, kao i Gospodova žalost (što je unutar ovih reči); u stvari žalost je zbog toga što znanje koje je On sticao s uživanjem, da ono mora da se razruši. Ovo je slično onome kad mala deca nešto vole, a roditelji vide da je to deci škodljivo, pa im to oduzmu, a ovi su zbog toga žalosni. 1493. Da ti je žena. Da ovo znači da On ne sme da ima nikakvu drugu istinu osim one koja se spaja s nebeskim stvarima, jasno je iz značenja „žene“, da je ona istina koja treba da se spoji sa nebeskim (o čemu gore kod stiha 12). Ovde se opisuje red po kojemu je Gospod napredovao u inteligenciji, pa tako i u mudrosti (prim. prev. Inteligencija je razumevanje a mujdrost je primena toga

razumevanja, a to je delo ili čovek kao plod istine sjedinjene sa dobrom); a to je sve zato je On bio mudrost sama u pogledu Njegove Božanske Suštine, pa je trebalo da postane mudrost sama i u pogledu Njegove Ljudske Suštine. 1494. Stih 19. Za što si kazao: sestra mi je? Te je uzeh za ženu. Sad eto ti žene, uzmi je, pa idi. „Za što si kazao: sestra mi je?“, znači da je On znao samo da ima intelektualnu istinu; „te je uzeh za ženu“, označava da je tako mogao da učini nasilje istini koja se trebala spojiti s nebeskim stvarima; „Sad eto ti žene, uzmi je, pa idi“, znači da istina treba da se pripoji nebeskim stvarima. 1495. Za što si kazao: sestra mi je? Da ovo znači da je On samo znao tada za intelektualnu istinu, jasno je iz značenja „sestre“, što je intelektualna istina; kao i iz toga što je Avram tako bio rekao (što se vidi iz stiha 13), a što je učinjeno sa ciljem da ne bi nebeske stvari trpele nasilje, već da bi bile spasene. Iz svega ovoga jasno je da je Gospod kao dete stekao znanja-reči, i da je On znao samo toliko da znanja-reči služe da bi čovek postao inteligentan, to jest, da bi preko njih saznao istine; ali je tada bilo otkriveno da one služe da bi On mogao da dosegne do nebeskih stvari; a ovo se desilo kako nebeske stvari ne bi trpele nasilje, i kako bi bile spasene. Kada čovek prima pouku, tada postoji napredovanje od znanja-reči prema racionalnim istinama, dalje, prema intelektualnim istinama; pa kolnačno prema nebeskim istinama, koje su ovde označene sa „žena“; ako se napreduje od znanja-reči i racionalnih istina prema nebeskim istinama bez intelektualnih istina kao posrednika, nebeske stvari trpe nasilje, jer nema povezivanja racionalnih istina, do kojih se dolazi preko znanja-reči, sa nebeskim istinama osim preko intelektualnih istina, koje su posrednici. Šta su nebeske a šta intelektualne istine, videće se ubrzo. Kako bi se znalo kako ove stvari stoje, nešto ćemo reći o redu. Red je za nebesko da se ono uliva u duhovno i da ga prilagodi sebi; za duhovno da se uliva u racionalno i da ga prilagodi sebi; a za racionalno da se uliva u znanja-reči i prilaghodi ih sebi. Ali kada dete prima pouku u najranijem detinjstvu, red je isti, ali izgleda drugačije, naime, da dete napreduje od znanja-reči ka racionalnim stvarima, iz ovih ka duhovnim stvarima, pa konačno ka nebeskim stvarima. Razlog da tako izgleda je u tome što se tako otvara put ka nebeskim stvarima, koje su najdublje. Svaka pouka je u stvari otvaranje puta; ili što je isto, kako se prijemnici (sasudi) otvaraju, u njih se ulivaju, kao što je pre rečeno, racionalne stvari koje potiću od nebesko duhovnih stvari; u ove se ulivaju nebeske stvari. Ove nebeske i duhovne stvari se neprekidno pojavljuju, a tako isto pripremaju i oblikuju sebi prijemnike koji se otvaraju; a što se može videti i iz toga što su reči-znanja i Racionalne stvari po sebi mrtve, iako da izgledaju žive zato što se u njih uliva unutrašnji život. Ovo se jasno pokazuje svakome ko misli i rasuđuje. U ovome

leži sva tajna analitičke veštine i nauke, koje se nikad ne mogu ispitati, ni njihov deset hiljaditi deo, a ovo nije samo slučaj s odraslim čovekom, čak ni sa najučenijim, već i sa decom ćiji su govor i misao pun ovih (iako ni najučeniji čovek nije ovoga svestan); a to ne bi bilo tako da nebeske i duhovne stvari iznutra ne izlaze , ne teku, i ne proizvode ove stvari. 1496. Te je uzeh za ženu. Da ovo znači da je istina koja je trebala da se pripoji nebeskim stvarima mogla povrediti nebeske stvari, jasno je iz onoga što je već rečeno, kao i iz onoga što je gore rečeno kod stiha 13. S obzirom na istinu koja treba da se pripoji nebeskim stvarima, ovakav je slučaj. Gledana po sebi, istina koja se nauči u detinjstvu samo je prijemnik koji je prilagođen da primi ono što je nebesko. Istina nema život od same sebe, već od Nebeskoga koje se u nju uliva. Nebesko je ljubav i milosrđe; sva je istina iz toga, a pošto je sva otuda, to je ona samo prijemnik (sasud); i kao takve se jasno istine pokazuju u drugom životu; tamo se istine ne vide od istina, nego od života koji je u njima; to jest, od nebeskih stvari koje su ljubav i milosrđe, a koje su u njima (istinama); iz toga dolazi da istine postaju nebeske, i da se nazivaju nebeske istine. Sada možemo videti šta je intelektualna istina, kao i to da je kod Gospoda intelektualna istina otvorila put nebeskim stvarima. Reči-znanja su jedna stvar; racionalna (razumska) istina je druga; a intelektualna je još jedna; one idu jedna za drugom. Reči-znanja su stvar znanja; racionalna je potvrđivanje istine razumom; intelektualna istina je spojena s opažanjem da je tako. Gospod je imao ikntelektalnu istinu u detinjstvu, i ona je u Njemuj otvolrila put nebeskim stvarima. 1497. Sad eto ti žene. Uzmi je, pa idi. Da ovo znači da se istina trebala spojiti s onim što je nebesko, jasno je iz značenja „žene“, koja je istina koja će se spojiti s nebeskim (kao što je već pokazano kod stiha 11 i 12, kao i iz onoga što je maločas rečeno). 1498. Stih 20. I Faraon zapovjedi ljudima za nj, te ga ispratiše i ženu njegovu i sve što imaše. „I Faraon zapovjedi ljudima za nj, (te ga ispratiše)“, znači da su reči-znanja napustile Gospoda; „i njegovu ženu“ znači da su ostavili istinu koja je bila spojena s nebeskim stvarima; „i sve što imaše“, znači da su ostavili sve ono što pripada nebeskikm istinama. 1499. I Faraon zapovjedi ljudima za nj. Da ovo znači da su reči-znanja napustile Gospoda, jasno je iz značenja „Faraona“ koji pretstavlja znanje, kao i iz značenja „ljudi“ koji označavaju intelektualne stvari (kao što je pokazano u br. 158). Ovde „ljudi“ , stoga što se pojavljuju u vezi sa Faraonom, ili sa znanjem,

označavaju intelektualne stvari koje su se prilagodile. U pogledu reči-znanja koja su ostavila Gospoda, ovo je slučaj. Kada se nebeske stvari pripoje intelektualnim istinama, i ove postanu nebeske, tada se sve one stvari koje su prazne, razaspu same od sebe; to je u prirodi Nebeskog. 1500. I ženu njegovu. Da ovo označava da su se otstranili od istina koje su se bile spojile s nebeskim stvarima, to jest, da su se reči-znanja otstranile, jasno je iz značenja „žene“, a to je istina spojena s nebeskim (o čemu vido gore), kao i iz onoga što je maločas rečeno. Nekorisne reči-znanja napuštaju nebeske stvari, kao što isprazne stvari napuštaju mudrost; one su kore i krljušti koje se odvajaju same od sebe. 1501. I što god imaše. Da ovo označava da su napustili sve ono što pripada nebeskim istinama, ovo sledi iz celog niza (događaja). 1502. Iz ovoga svega se vidi da Avramovo putovanje označava Gospoda, u stvari njegovo učenje u detinjstvu. Ovo se potvrđuje onim što se kaže kod Osije: I iz Misira pozvah sina mog (XI.1; Mateja II.15). Kao i kod Mojsija: I baviše se sinovi Izrailjevi u Misiru četiri stotine i trideset godina. I kad se navrši četiri stotine i trideset godina, u onaj isti dan izidoše sve vojske Jehovine iz zemlje Misirske (Izlazak XII. 40,41). Ove se godine ne broje od Jakovljenog silaska u Egipat već od Avramovog putovanja u Egipat, od kada je prošlo četiri stotine i trideset godina. Tako se pod „sinom iz Misira“ u unutrašnjem smislu označava Gospod. Ovo se potvrđuje i time što u Reči „Misir“ (Egipat) označava samo znanje (kao što je pokazano u br. 1164,1165,1462). A da su ovde sadržane ove tajne, potvrđuje se i time što se isto kaže o Avramu kad je putovao u zemlju Filistejskuj (Hananejsku), naime da je svoju ženu nazvao sestrom (Postanje XX.1-18); a slično se kaže i za Isaka kad je putovao u zemlju Filistejsku, da je i on svoju ženu nazvao sestrom (Postanje XXVI. 6-13). Ovo se ne bi iznosilo u Reči, pod istima okolnostima, kad ne bi sadržavalo tajne. Pored toga, ovo je Reč Gospodova koja ne bi imala u sebi života kada se u unutrašnjem smislu ne bi odnosila na Njega. Tajne koje su sačuvane u ovim stvarima kao i one o Avramu i Isaku u Filistiji, one su o tome kako se Gospodova Ljudska Suština spojila s Njegovom Božanskom Suštinom, ili što je isto, kako je Gospod postao Jehova i po Ljudskoj Suštini, kao i o tome da se On uvodio u ovo od detinjstva. Šta više, ovo sadži više tajni nego li čovek može da poveruje; a one koje se mogu reći, toliko ih je malo da ih skoro i nema. Osim toga, najdublje tajne o Gospodu, one se odnose na pouku i preporod čoveka, kako bi i on postao nebeski; isto tako, odnose se na pouku i preporod čoveka koji treba da postane duhovan; i ne samo na pouku i preporod čoveka, već i na pouku i preporod crkve uopšte.

Dalje, one se odnose i na pouku koju primaju mala deca u nebu; jednom rečju, to je o poučavanju svih onih koji postaju slike i prilike Gospodove. Sve se ovo ne pokazuje u smislu slova, jer ih istorijski iskazi pokrivaju i zatamnjuju, ali se zato pokazuju u unutrašnjem smislu. (prim.prev. Po autoru, Gospod je svojim životom, u kome je spojio svoje Ljudsko sa Svojim Božanskkm, stvorio novi model preporoda čoveka, crkve, i dece u nebu, koji model nadilazi i zamenjuje onaj koji je izložen u Knjizi Postanje pod pričom od stvaranju sveta u sedam dana).

NASTAVAK O OPAŽANJU; I O SFERAMA U DRUGOM ŽIVOTU.

1504. Već je bilo rečeno da se u drugom životu zna šta je neko čim priđe, čak i da ne progovori. Iz toga se može znati da čovekovo unutrašnje biće i nesvesno deluje, iz čega se opaža kakav je on duh. Da je ovako, vidi se i po tome što se ovo ne opaža samo na otstojanju već se oseća i čulima, kada se to Gospodu svidi. 1505. Bio sam upućen u to kako se sfere, koje se opažaju čulima, stiču u drugom životu. Uzmite kao primer nekoga ko je stvorio o sebi i o svojim posebnim osobinama visoko mišljenje. On je na kraju tako prožet tim mišljenjem kao navikom, te kao da je stekao tu prirodu, pa gde god ide i kad bilo s kim razgovara, on misli samo o sebi; a ovo je u početku ono što on hoće, ali posle to radi a da toga nije svestan; ali to i dalje vlada, kako u pojednostima tako i u osećanju i u misli, kao i u njegovom držanju i govoru. To ljudi vide u drugima. A to je upravo ono što u drugom životu čini sferu koja se opaža, ali ne češće nego li to Gospod dozvoljava. Isto je i sa drugim osećanjima; pa stoga ima onoliko sfera koliko i osećanja i kombinacija osećanja, koje su bezbrojne. Sfera je nešto kao isturena slika čoveka, u stvari slika svega onoga što je u njemu. Međutim, u svetu duhova se opaža samo nešto opšte, dok se pojedinosti vide u nebu; ali ono u najsitnije detalje, poznato je samo Gospodu. 1506. Kako bi se upoznala priroda sfera, dodaću nešto što sam iskusio. Jedan duh , koji mi je bio poznat i sa kojim sam razgovarao dok je živeo u telu, pokazivao se mnogo puta među zlim (duhovima); pošto je bio stvorio visoko mišljenje o sebi, to je stekao sferu po kojoj je izgledao viši od ostalih, zbog čega su svi ostali duhovi iznenda pobegli, tako da se na kraju video sam; tada je on ispunio svu sferu okolo, koja je bila sfera sebe-poštovanja. Ostavši bez društva, njegovo se stanje promenilo; jer u drugom životu kad je neko lišen društva u kome je inače, on prvo postaje kao da je pola mrtav, jer se njegov život održava

samo uticajem neba u njegovu unutrašnjost. Tada počinje da zapomaže i da oseća muke. Tada su drugi duhovi rekli da ne mogu da podnesu njegovo prisustvo, jer da želi da bude viši od ostalih. Kada je na kraju doveden u društvo s drugima, bio je uznesen na visinu, tako da mu se činilo da on vlada svemirom; eto do kojega stepena ljubav prema sebi samome se naduva kada je ostavljena sama sebi. Potom je bio bačen među paklene duhove. Takva sudbina čeka one koji misle da su veći od ostalih. Ljubav prema sebi je više suprotna uzajamnoj ljubavi nego druge (ljubavi), jer je uzajamna ljubav ta koja vlada u nebu. 1507. Jedan je duh u telesnom životu mislio o sebi da je veći od ostalih i mudriji od ostalih; u svakom drugom pogledu bio je prijatan, i nije potcenjivao druge u upoređenju sa sobom; ali je bio visokoga roda, pa je stoga bio stekao sferu koja ga je prikazivala važnim i autoritativnim. Takvoga karaktera je bio kada mi je prišao, ali za dugo nije ništa rekao. No ja sam primetio da je bio kao okružen maglom, koja je izlazila iz njega i počela da pokriva i ostale duhove; na šta su se ovi osećali potišteni. Oni su progovorili sa mnom i kazali da ne mogu da tu ostanu jer da su lišeni slobode, te se nisu usuđivali bilo šta da kažu. A on poče da govori s njima, nazivajući i svojim sinovima, a po malo im dajući i pouke, ali s (osećanjem)autoruiteta koje osećanje je bio stekao. Ovo pokazuje kakva je sfera autoriteta u drugom životu. 1508. Mnogo puta mi je bilo pokazano da oni koji su na svetu bili visokog roda, da nisu mogli a da ne steknu sferu autoriteta, pa je stoga u drugom životu nisu mogli prikriti niti su se nje mogli osloboditi. Ta sfera autoruteta, kod onih koji su bili obdareni verom i ljubavlju prema bližnjem, ta sfera autoriteta se na divan način spaja sa sferom dobrote, tako da ona nikome ne smeta; šta više, dobri duhovi im pokazuju odgovarajuću potčinjenost; oni nemaju sferu zapovedanja, već samo sferu koja im je prirođena po visokom rodu, koju oni posle određenog vremena odbacuju; a to čine jer su dobrim, pa teže da je se oslobode. 1509. Nekoliko dana su sa mnom bili duhovi koji su se u životu tela nisu starali za dobrobit društva, već samo za sebe, a čiji je cilj bio samo da žive u obilju, da se divno oblače, i da se bogate; pošto su bili vešti u pretvaranju, i bili u stanju da se laskanjem i uslugama uzdignu kako bi izgledali odani te da bi im se poverila dobra njihovih gospodara, dok su gledali snishodljivo i sa prezrenjem na one koji su ozbiljno radili svoj posao. Bilo je opaženo da su oni bili dvorjani. Uticaj njihove sfere na mene je bio u tome što nisam mogao da se predam nečemu i da mislim ozbiljno o nečemu što je bilo istinito i dobro, tako da na kraju nisam znao šta da radim. Kada se ovakvi približe, oni među ostale unose

otupelost. Oni su beskorisni u drugom životu, i bivaju odbačeni gde god da dođu. 1510. Svaki duh, a još više svako društvo duhova, imaju vlastitu sferu načela i ubeđenja. Zli geniji imaju sferu požuda (pohota), pa je u tome slučaju i njihova sfera takva da kada deluju na nekoga, oni čine da obmane izgledaju kao istine tako što izvlače sve ono što ih potvrđuje, kako bi ubedili da je obmana istina. Iz ovoga se može videti kako se lako neko može utvrditi u obmanama i zlima ako ne veruje u istine koje dolaze od Gospoda. Ove su sfere guste već u srazmeri s obmanama. Ove se sfere nikako ne mogu slagati sa sferama duhova koji su u istinama. Ako se ovi primaknu, oseća se odvratnost; a kada po dopuštenju sfera obmana prevlada, dobri (duhovi) padaju u iskušenje i osećaju zebnju (strah). Opazio sam i sferu nevere; kada je neko u njoj, taj ne veruje ništa što se kaže, a jedva i ono što se pokaže pred njegovim očima. Postoji i sfera onih koji veruju samo ono što shavate preko čula. Jednog takvog sam video kako sedi kod mlina, i kako melje hranu (obrok), dok su se sa strane videla mala ogledala, pa sam posle video neke stvari stvorene uobraženjem(fantazijom); no one su bile u vazduhu. Pitao sam se ko je on. A on mi je prišao i rekao da je on onaj koji je sedeo pred mlina; i da je imao takve zamisli (ideje), da je sve samo izmišljeno (fantazija), i da ništa nije stvarno. Stoga da je postao takav kavav je. (prim.prev. Reklo bi se da je taj duh koji je sedeo pored mlina i mleo svoju hranu, da je on u životu tela verovao samo ono što je očima video i da je smatrao da je sve o veri i Bogu čikvekova fantazija to jest izmišljotina da je sve samo čovekova fantazija i da ništa nije stvarno, pa je stoga bio takav i u drugom životu. Treba znati, da po autoru, čovek zadržava dugo onu prirodu koju je stekao u životu tela, i da se nje može osloboditi samo ako u njemu još uvek ima ostataka dobrote i istine koje su sačuvane u dubini duše; jer na te ostatke Gospod deluje, oživljavajući ih, i polako menjajući duha čije se stanje popravlja postepeno.) 1511. Upoznat sam bio kroz iskustvo tako dobro da nemam nikakve sumnje u to, da duhovi, koji su u obmanama, da oni utiču (da se kao ulivaju) u misao, i unose ubeđenje da je lažno ono što je istinito, tako da to zaista tako i izgleda; a to oni rade iz svojih sfera. Na sličan nači i geniji, a to su zli duhovi, utiću na volju, tako da zlo izgleda kao dobro, i to vrlo ubedljivo; i to je iz njihove sfere. Ovaj uticaj duhova obe vrsta iskusio sam hiljadama puta; kao i od koga je dolazio, i kako su Gospodovi anđeli otklanjali ove stvari; pored toliko drugih stvari koje se ne mogu potopuno ispričati; tako da sam saznao, u najvećoj mogućolj meri, odakle dolaze fantazije i zla kod čoveka; a tako isto da ovakve sfere koje ostaju posle smrti tela i koje se pokazuju tako jasno, da one potiču od načela obmana i želja za zlom.

(prim.prev. Čitalac se pita da li je tada čovek odgovoran za stanje u kOme se nalazi posle smrti tela.....Po autoru, svaki čovek, osim male dece koja umiru mlada i ljudi koji su umobolni, svi su ljudi izloženi iskušenjima da poveruju obmanama (da nema Boga da je sve izmišljotina nekih ljudi kako bi vladali nad drugima, itd. Ali oni mogu i zdravim razumom, a najviše verom u Gospoda da se odbrane od neistima i od zla, i da Hristovom snagom savladaju svako zlo). 1512. Sfere fantazija, kada se pokažu u vidljivom obliku, pokazuju se kao oblaci, više ili manje gusti prema tome kakva je fantazija. Ima jedna maglasta stena ispod levog stopala, gde su prepotopci, a ispod koje oni borave. Ta zamagljenost, pomoću koje se oni drže odvojeno od ostalih u drugom životu, izvire iz njihovih fantazija. Iz onih koji su živeli u mržnji i u osvetu, iz njih izbija sfera koja prouzrokuje nesvesticu i nagoni na povraćanje. Ove sfere kao da su otrovane; a one se ispituju u pogledu otrovnosti i gustine pomoću zavoja (omota) plave boje: kako ovi blede, tako se i otrovnost smanjuje. 1513. Jedan od onih duhova koji se nazivaju mlakima, došao mi je ponašajući se kao da se bio pokajao; i to tako da njegovu pretvornost nisam opažao, iako sam mislio da nešto u sebi prikriva. Ali su duhovi rekli da ne mogu da podnesu njegovo prisustvo; I da su se osećali kao kad nešto ljude nagoni da povrate, i da je ovaj bio od onih koje treba ispljunuti. Posle toga on je govorio odvratne stvari; i nije se mogao uzdržati, ma koliko ga se pokušavalo sprečiti da tako govori. 1514. Sfere se osećaju i kao mirisi, koje duhovi više osećaju nego ljudi; jer, što je začuđujuće, mirisi su saobrazni sferama. Kada se sfera onih koji su se pretvarali i stekli takvu prirodu, pretvori u miris, oseća se zadah bljuvotine. Kada se sfera onih koji su učili govorništvo kako bi im se svi divili, pretvori u miris, oseća se miris zagorelog hleba (kruha). Kod onih koji su se predavali samim uživanjima a kod kojih nije bilo ni vere ni ljubavi ka bližnjemu, miris njihove sfere je kao smrad izmeta. A takva je i sfera onih koji su živeli u preljubama, ali njihov smrad je još gadniji. Kada se sfera onih koji su živeli u dubokim mržnjama i osveti, i u okrutnosti, pretvori u miris, to se oseća kao smrad od lešine. Smard miševa se širi oko onih koji bili prljave tvrdice; smrad stenica izlazi iz onih koji su progonili nevine. Ovi se mirisi ne mogu osetiti osim kada su nekome unutrašnji oseti otvoreni tako da može biti u društvu sa duhovima. 1515. Osetila se sfera neke žene, koja se posle udružila sa sirenama (prim. prev. Sirenama autor naziva žene duhove koje svojim trikovima zavode ljude,

trikovima koji su mnogobrojni i raznovrsni; o njima puno u Duhovnom dvevniku). Taj smrad se širio svuda za nekoliko dana gde god je išla. Duhovi rekoše da je smrad bi skoro smrtonosan. Smrad sirena je takav, jer je njihova unutrašnjost prljava, dok je njihova spoljašnjost uglavmnom lepa i prijatna (vidi br. 831). Za divljenje je kako sirene nauče sve brzo u drugom životu, i sve znaju kako je tamo bolje od drugih, čak i u stvarima doktrine (nauka o veri); ali sve sa ciljem da to pretvore u magiju (čaranje), kako bi vladale nad drugima. One se uvlače u osećanja dobrih (duhova) podražavanjem (simulacijom) dobra i istine; ali one ostaju takve kakve su, što pokazuje da doktrina nije ništa ako čovek ne radi ono što uči (ispoveda), a što znači ako mu sam život nije cilj; da pomenemo, ima mnogo paklenih duhova koji su bili vešti u doktrinama. Ali oni koji su živeli ljubavlju prema bližnjem, ti su u nebu. 1516. Razgoravao sam s duhovima o čulu ukusa, za koji su rekli da ga nemaju, ali da imaju nešto preko čega znaju šta je ukus, a za što kažu da je kao miris, koji nisu mogli opisati. Setio sam se da se ukus i miris kombinuiju u treće čulo, koje postoji kod životinja koje ispituju svoju hranu mirisom, po čemu znaju da li je zdrava i da li im odgovara. 1517. Osetio sam vinski miris, za koji mi je rečeno da dolazi od onih koji jedni druge hvale iz prijateljstva i prave ljubavi, tako da ima istine u njihovim pohvalama. Ovaj se miris pojavljuje u više vrsta, a dolazi od sfere finog načina ophođenja (finih manira). 1518. Kada su nebeski anđeli pored tela upokojene osobe koja treba da ustane, ono odaje aromatičan miris; kada ovo primete, zli duhovi ne modu da se približe. 1519. Najugodniji su mirisi sfera ljubavi prema bližnjem i vere; oni se osećaju kao cveće, ljiljani, kao i začini raznih vrsta, sa bezbroj prelaza. Pored toga, sfere anđela se ponekad vide kao atmosfere ili aure, a koje su tako lepe, tako prijkatne, i tako različite, da se to ne može opisati. 1520. Ali treba znati da se ove sfere koje kao izlaze iz duhova i koje su vidljive, da se one ne mogu uvek opažati; drugo, treba znati da ih Gospod na razne načine umerava, tako da se prava svojstva duha ne izlažu uvek pred drugima (prim.prev. Ovo kao da protivureči onome što je pre rečeno o sferama. No, ovde se govori o Gospodovoj brizi da se zaštite i oni duhovi koji bi bili povređeni gledajući svu unutrašnju istinu o onima s kojima dolaze u dodir).

POGLAVLJE TRINAESTO

O svetlosti u kojoj žive anđeli. 1521. Da duhovi i anđeli poseduju svako čulo osim ukusa, i to daleko istančanije i savršenije od čoveka, to mi je pokazano mnogo puta. Oni ne samo da vide jedni druge i razgovaraju – anđeli u najvećoj sreći koja dolazi od uzajamne ljubavi – nego što u tome svetu može da se vidi mnogo više nego što čovek može da poveruje; svet duhova i neba tako je pun pretstava kao što su one koje su videli proroci, i one su tako divne da kad bi nečiji vid bio otvoren samo za par časova da bi to gledao, Bio bi zapanjen. Svetlost u nebu, da čovek ne veruje, toliko je jača od one u podne u našem sunčanom svetu. Međutim, oni ne primaju nikakvo svetlo s ovoga sveta, jer su oni iznad, ili unutar sfere ovoga svetla, nego je njihovo svetlo od Gospoda, koji je njima Sunce. Čak je i svetlo podneva u ovome svetu gusta tmina anđelima; kada im se pruži prilika da ga vide, to im je kao da gledaju u čistu tamu, što mi je bilo dato da i sam iskusim. Ovo pokazuje kolika je razlika između svetla u nebu i svetla u ovome svetu. 1522. Tako sam često video svetlo u kome žive duhovi i anđeli, da sam prestao da mu se čudim, jer mi je tako blisko. Tako, bilo bi dosadno navoditi sva moja iskustva. Neka budu dovoljna koja slede. 1523. Da ih upoznao prirodu toga svetla, bio sam odveden u staništa dobrih i anđeoskih duhova, gde sam video i duhove i stvari koje su tamo. Tako isto video sam malu decu sa majkama u svetlu tako velike blisavosti i jasnoće da ništa ne može biti blistavije. 1524. Jedno plameno jako zračenje se neočekivano kao izlilo pred mojm očima, zaslepljujući ih – ne samo vid očiju nego i unutrašnji vid. Odmah zatim pokazala se neka vrsta tame, kao gust oblak, u čemu je bilo nešto zemljano. Dok sam se ovome čudio, bilo mi je dato da znam da je takvo svetlo kod anđela neba u upoređenju sa svetlom u svetu duhova; i da kakva je razlika u svetlosti, da je takva razlika i u inteligenciji i mudrosti, kao i u svemu što ima veze s tim, to jest u govoru, mislima, radostima, i sreći, jer sve ovo je saobrazno svetlosti. To mi je jasno pokazalo kakvo mora da je savršenstvo anđela u upoređenju s ljudima, koji su u većoj tami nego duhovi.

1525. Bila mi je pokazana svetlost u kojoj žive oni koji su u određenoj oblasti lica (Velikog Čoveka, Homo Maximusa). Bile su to raličite divne zrake zlatnog plamena za one koji su u osećanjima za dobro, a u srebrenih plamenova za one koji su u osećanjima za istinu. Ponekad oni vide nebeski svod, ali ne onaj koji se pokazuje pred našim očima, nego onaj koji se njima pretstavlja a koji lepo razasut malim zvezdama. Razlike u svetlosti su u tome što se svi dobri duhovi koji su u prvom nebu, i svi anđeoski duhovi koji su u drugom nebu, i svi anđeli koji su u trećem nebu, svi se dele na duhovne i na nebeske; nebeski su oni koji su u ljubavi prema dobru, a duhovni oni koji su u ljuibavi prema istini. 1526. Bio sam odvojen od ideja pojedinačnih stvari, ili onoga što je telesno, tako da sam držan u duhovnim idejama. Tada se pokazao jedan živ sjaj dijamantskog svetla, i to za poduže vreme. Ne mogu nikako drugačije da opišem tu svetlost; jer je u svakom njenom deliću bila kao dijamantska iskra. I dok sam držan u toj svetlosti, opažao sam pojedine predmete, koji su telesni i svetski, kao da su ispod mene, i na udaljenosti; a preko toga bio sam poučen o tome kakva je velika svetlost kod onih koji se povuku iz materijalnih ideja (pretstava) u duhovne ideje. Toliko sam puta video svetlost duhova i anđela da da bih o njima magao ispuniti mnogo stranica. 1527. Kada se Gospodu svidi, dobri duhovi se pokazuju jedni drugima kao sjajne zvezde koje svetle kao iskre, već prema tome kakva je njihova ljubav prema bližnjem i vera; a zli duhovi se pokazuju kao malene lopte vatre od uglja. 1528. Život u požudama i njihovim uživanjima ponekad se pokazuje među zlim duhovima kao vatra od ugljena. U takvu se divljinu pretvara Ghospodova ljubav i milosrđe kada utiče na njih, dok se život njihovih fantazija pokazuje se kao njihov plamen, čija je svetlost nejasna i koja se ne širi daleko; ali kad joj se približi život uzajamne ljubavi, i ta se svetlost gasi i pretvara u hladnoću i tamu. Jer zli duhovi provode svoje vreme u tami; i što je zadivljujuće, neki vole tu tamo, i mrze svetlo. 1529. Savršeno je dobro poznato u nebo ali ne tako i u svetu duhova, da takva velika svetlost dolazi od Gospoda; a vredno je reći da se Gospod u trćem nebu pokazuje nebeskiom anđelima kao sunce, dok se duhovnim anđelima pokazuje kao mesec. Pravo poreklo svetlosti je u ovome, i samo u ovome. Ali anđeli imaju svetlosti onoliko koliko u njima ima nebeskog i duhovnog (života), pa kvalitet te svetlosti zavisi od kvaliteta toga života. Na taj način se samo Gospodovo nebesko i duhovno pred njima pokazuije kao svetlost.

1530. Jer da je ovako, to Reč svima pokazuje; kada se Gospod pokazao Petru, Jakovu i Jovanu; jer je tada Njegovo lice zasijalo kao sunce, a odeća Mu je bila kao svetlost (Mateja XVII.2). On se tako njima pokazao, jer se njihov unutrašnji vid bio otvorio. To isto se potvrđuje kod Proroka; kao kod Isaije, gde se govori o Gospodovom carstvu u nebima: Svjetlost mjeseca će biti kao svjetlost sjnca, a svjetlost sunca biće sedmostruka, kao svjetlo od sedam dana (XXX.26). I kod Jovana, gde se Gospodovo carstvo naziva Novim Jerusalimom: I grad ne potrebuje ni sunca ni mjeseca da svjetle u njemu; jer ga slava Božija prosvijetli, i žižak je njegov jagnje. (XXI.23) Opet: I noći tamo neće biti, i ne će potrebovati vidjela od žiška, ni vidjela sunčanoga, jer će ih obasjavati Gospod Bog (XXII.5). I kada se Gopsod pokazao Mojsiju, Aronu, Nabadu i Avihu, i sedamdesetorici starešina, I vidješe Boga Izrailjeva, i pod nogama mu kao djelo od kamena safira i kao nebo kad je vedro (Izlazak XXIV.10). Pošto se Gospodovo nebesko i duhovno pokazuje pred vanjskm vidom anđela kao sunce i kao mesec, to „sunce“ u Reči označava ono što je nebesko, a „mesec“ ono što je duhovno. 1531. Kako bih se utvrdio u istini da se Gospod pokazuje nebeskim anđelima kao sunce, a duhovnim anđelima kao mesec, moj unutrašnji vid se po Gospodovoj Božanskoj milosti bio otvorio, tako da sam jasno video kako mesec sjaji, opkoljen brojem malih meseca, čija je svetlost bila skoro kao sunčana, prema rečima kod Isaije: Svjetlost mjeseca biće kao svjetlost sunca (XXX.26). Ali mi nije bilo dato da vidim i sunce. Mesec se bio pojavio napred, na desno.

1668. A trinaeste godine odmetnuše se. Da ovo označava početak iskušenja u detinjstvu, jasno je iz značenja „trinaeste godine“, kao i iz značenja „detinjstva“. Trinaesta godina je između dvanaeste i četrnaeste godine. Već je rečeno što je označeno sa „dvanaest“; a šta je ozačeno sa „četrnaest“ biće uskoro rečeno; a šta je označeno „odmetanjem“, može se videti po tome što se to odnosi na zla ili zle duhove kod čoveka, koji se prvo pokoravaju, a onda ustanu i napadaju čoveka. Zla ili zli duhovi bune se (odmeću se) onoliko koliko se u čoveka, koji želi da bude u dobrima i istinama, uvlače požude i obmane u njegova dobra i istine. Požude i obmane su život zlih duhova, a dobra i istine su život anđela; otuda napadi i borba. Ovo se dešava kod svih (ljudi) koji imaju savest; a još je bilo više kod Gospoda u detinjstvu, jer je On imao opažanje. Oni koji imaju savest, ti osećaju nešto kao tupi bol; ali oni koji imaju opažanje, oni osećaju oštar bol, a oni koji imaju još dublje opažanje, osećaju još oštriji bol. Iz ovoga možemo videti kakva je bila priroda Gospodovog iskušenja u upoređenju s onim kod drugih ljudi, jer je Njegovo opažanje bilo najdublje. 1669. Stih 5. A četrnaeste godine dođe Hodologomor i carevi koji bijahu s njim, i pobiše Rafaje u Astarotu Karnajimsko, i Zuzeje u Amu i Omeje u polju Kirijatajskom. „A četrnaeste godine“ označava početak iskušenja; „dođe Hodologomor“ znači prividno dobro u spoljašnjem čoveku; „i carevi koji bijahu s njim“, označava prividne istine koje su od onog dobra; „i pobiše Rafaje u Astarotu Karnajimskom, i Zuzeje u Amu i Omeje u polju Kirijatajskom“, označava ubeđenja u obmanama, ili paklove takvih (zlih duhova), koje je Gospod pobedio. 1670. A četrnaeste godine. Da ovo označava prvo iskušenje, može se videti iz značenja „četrnaest“, a što je kraj druge sedmice, o čemu vidi gore (br. 782), gde se kaže da vreme od sedan dana ili sedmica označava početak iskušenja. „Četrnaest“, ili vreme od dve sedmice, označava isto to. Ovde se kaže, „četrnaeste godine“, u vezi sa dvanaest godina koje prethode; kojima je, kao što je rečeno, označeno detinjstvo. 1671. Dođe Holodogomor. Da ovo označava prividno dobro u spoljašnjem čoveku, vidi se iz značenja „Holodogomora“ u prethodnom stihu, naime da je to prividno dobro i istina. Ovde označava samo dobro, jer se kaže „i carevi koji bijahu s njim“, kojima se iznačava istina.

1672. I carevi koji bijahu s njim. Da ovo označava prividnu istinu koja je od toga dobra, jasno je iz značenja „careva“ u Reči. „careni“, „carstva“, i „plemena“, u proročkom delovima Reči, označavaju istine i ono što pripada istinama, a što se može obilno potvrditi. U „Reči“, pravi se oštra razlika između „plemena“ i „naroda“; „plemenima“ se označavaju istine, a „narodima“ dobra, kao što je već pokazano (br. 1259,1260). „Carevi“ se odnose na plemena, a manje na narode: pre nego li su sinovi Izrailjevi poželeli /da imaju) cara, oni su bili narod, i pretstavljali su dobro, ili ono što je nebesko; ali kada su poželeli cara, i dobili ga, postali su plemena, i više nisu pretstavljali dobro ili nebesko, nego istinu ili ono što je duhovno; to je bio razlog što im se to uzelo za pogrešku (vidi Samuilo VIII.7-22, o čemu će biti više rečeno na drugome mestu, po Gospodovoj Božanskoj milosti). Pošto se ovde imenuje „Holodogomor“, i pošto se dadaje „i carevi koji bijahu s njim“, ovo pretstavlja i dobro i istinu; „Holodogomorom“ dobro; a „carevima“ istina. A kakvo je bilo dobro i istina u pečetku Gospodovih iskušavanja, rečeno je gore. 1673. I pobiše Rafaje u Astarotu Karnajimskom i Zuzeje u Amu i Omeje u polju Korijatajskom. Da ovo označava ubeđenost u obmane, ili paklove ovakvih, a koje je Gospod pobedio, jasno je iz značenja „Rafaja“, „Zuzeja“, i „Omeja“, koja su značenja slična značenju „Divova“ (Nefilima), koji se pominju u Postanju VI.5; i u izlaganju o tome odlomku (vidi br. 581), gde se obilno pokazuje da se „divovima“ označavaju ubeđenja u obmane, ili one (ljude) koji su, umišljeni (uobraženi) zbog visokog položaja, nipodaštavali svete i istinite stvari, i koji su uneli obmane u svoje požude; kao što se vidi iz odlomaka koji su tamo dodati (Brojevi XIII.33; Ponovljeni Zakoni II.10-11; Isaija XIV.9; XXVI. 14,19; Psalam LXXXVIII.10). kao (što je slučaj) sa „Horejima sa brda Seirskog“; jer postoje razne vrste ubeđenosti u obmane, ne samo u obmanama nego i u požudama kojima su obmane pridodate, a iz kojih izviru i množe se. Kakva su ova ubeđenja u obmanama, to čovek ne opaža, i jedva da zna da ima tako nešto kao ubeđenje u obmani i požuda za zlom; ali u drugom životu, sve je ovo raspoređeno u vrste i podvrste. Najgora ubeđenja u obmanama su postojala kod onih koji su živeli pred potop, osobito kod onih koji se nazivaju „divovima“. Ovi su divovi takvi, da oni svojim ubeđenjima u drugom životu oduzimaju moć mišljenja duhovima kojima prilaze, tako da ovi duhovi kao da ne osećaju da su živi, a još manje da mogu izustiti nešto što je istinito. Kao što je rečeno, u drugom životu postoji takvo prenošenje (komunikacija, saopštavanje) misli svima, pa prema tome onda kada se (sfera) ovakvih ubeđenja oseti, ona ubija moć mišljenja kod drugih. Takva su bila zle čete (plemena) protivu kojih se Gospod borio u Svom najranijem detinjstvu, i koje je pobedio; a da ih nije pobedio došavši na svet, ne

bi danas bilo nijednog čolveka na zemlji. Jer Gospod upravlja svakim čovekom preko duhova. Ovi divovi su danas, kroz svoje fantazije, pokriveni nečim kao maglena stena, iz koje se neprekidno naprežu da izađu, ali ne mogu (o kojima vidi br. 1265-1272, i na više mesta gore). Na ove, i na njima slične, misli se kod Isaije: Pomriješe, ne će oživjeti. Mrtvi budući neće ustati, jer si ih ti pohodio, i istrijebio, i zatro svaki spomen njihov (XXVI.14). I kod Davida: E da li ćeš na mrtvima činiti čudesa? I da li će mrtvi ustati i slaviti Tebe? (Psalam LXXXVIII. 10). Ovde se pod „mrtvima“ ne misli na one koji su umrli, nego na one koji su osuđeni. Ima i danas takvih, osobito u Hrišćanskom svetu, ali nisu tako strašni kao što su bili prepotopci. Postoje vrste ubeđenja u obmanama koje zaposednu i voljni i intelektualni deo čovekov; takva su bila kod prepotopaca, kao i onih koji se nazivaju Rafaji, Zuzeji i Omeji. Ali ima i takvih ubeđenja u obmanama, koje zaposednu samo intelektualni deo , a koji se stvaraju onda kada se lažna načela potvrde čovekovim životom. Ova nisu tako moćna, ni smrtonosna kao prethodna; i pored toga, dosađuju duhovima u drugom životum tako što im oduzimaju sposobnost da misle. Duhovi ove vrste potstiču kod čveka samo ono što je obmana, tako da čovek misli da je obmana istina, a zlo da je dobro. Takvoga je karaktera njihva sfera. Čim anđeli izazovu nešto (u čoveku ili duhu?) što je istina, ovi guše i gase. Ovo čovek može da ustanovi, da li njim vladaju ovakvi, tako što će se zapitati da li misli da su istine u Reči obmane, i to tako da se u tome utvrdio i da ne može da misli drugačije; ako je ovo slučaj, može biti skoro siguran da su oko njega ovakvi duhovi, i da oni vladaju. To je slučaj i s onima koji sebe ubede da je njihovo lično dobro isto što i javno dobro, i koji se ne obaziru na javno dobro, nego misle samo o vlastitom interesu: i u ovakvom slučaju zli duhovi koji su prisutni, sugerišu toliko toga što potvrđuje (ove obmane), tako da čovek ne može a da ne misli tako. Oni koji svaki svoj interes gledaju kao da je to opšte dobro, i to prekrivaju velom koji daje izgled da je to opšte dobro, takvi i u drugom životu misle tako o opštem dobru. Da duhovi utiču na čoveka na ovaj način, dato mi je da znam kroz neprekidno živo iskustvo. 1674. Stih 6. I Horeje u planini njihovoj Siru, do ravnice Faranske pokraj pustinje. „Horeji u planini Siru“ označavaju ubeđenja u obmanama koja dolaze od ljujbavi prema sebi; „do ravnice Faranske pokraj pustinje“, označava njihovo prostiranje. 1675. Horeji u planini njihovoj Siru. Da ovo označava ubeđenja u obmanama (neistinita ubeđenja), koja dolaze od ljubavi prema sebi, jasno je iz značenja „Horeja“ i iz značenja „Sira“. Što je tiče Horeja, oni su živeli na planini Siru, kao što se vidi iz Postanja XXXVI.8,20.itd, gde se govori o Isavu, koje se naziva

Edomom. „Isavom“ ili „Edomom“, u dobrom smislu, označen je Gospod u pogledu Njegove Ljudske Suštine, a On je isto tako pretstavljen Isavom i Edomom, kao što se vidi iz mnogih odlomaka kako u istorijskim tako i u proročkim delovima; o kojima če biti više, po Božanskoj milosti Gospodovoj, u onome što sledi. Pošto su Horejima pretstavljeni oni koji su u neistinitim ubeđenjima, i pošto su u to vreme pretstave (reprezentativi) bili i stvarni događaji, to je Isavovo isterivanje Horeja sa planine Sir, pretstavljalo nešto slično. O ovome se kaže kod Mojsija: I za nju se mislilo da je zemlja divovska (Rafaji); u njoj pređe življahu divovi, koje Amonci zvahu Zamzumi; bijahu narod velik i jak i bijahu visoki kao Enakimi; ali ih istrijebi Gospod ispred njih, te oni preuzeše zemlju njihovu i ostaše na mjestu njihovu do danas (Zakoni Ponovljeni II.20-22) Ovo pretstavlja i označava isto ono što se kaže za Holodogomora, naime, da su Holodogomor i carevi s njim pobili Horeje na planini Siru; jer je Holodogomorom, kao što je rečeno, pretstavljeno Gospodovo dobro i istina u detinjstvu, a to je Gospodova Ljudska Suština u odnosu na dobro i istinu u to vreme, pomoću kojih je srušio neistinita ubeđenja, to jeste paklove pune ovakvih đavolskih četa, koje su pokušavale da sruše svet duhova, pa prema tome i ljudski rod preko lažnih ubeđenja. A kako su Isav i Edom pretstavljali Gospoda u pogledu Njegove Ljudske Suštine, tako su i planina Sir ili Edom kao i Faran pretstavljali stvari koje pripadaju Njegovoj Ljudskoj Suštini, to jest nebeske stvari ljujbavi. Ovo se vidi kod Mojsija: Jehova izide sa Sinaja, i opkzaa im se sa Sira; zasja s gore Farankse (Parana) ,i dođe s mnoštvom tisuća svetaca, a u desnici mu zakon ognjeni za njih. Doista ljubi narode, svi su sveti u ruci tvojoj; a oni se slegoše k nogama tvojim da prime rijeći tvoje (Zakoni Ponovljeni XXXIII. 2,3). „Jehova izide sa gore Sira“, i „zasja sa gore Faranske“ označava Gospodovu Ljudsku Suštinu. Svak može da vidi da pokazivanje sa gore Sira, ne označava planine ni njihove žitelje, nego Božanske stvarnosti, a to su nebeske stvari Gospodove Ljudske Suštine, koja se opisuje time što se kaže da se Jehova pokazao i zasjao sa nje (te planine). Da „Sir“ ima ovo značenje, vidi se iz pesme Debore i Varaka (Baraka), u knjizi O Sudijama: Gospode, kad si slazio sa Sira, kad si išao iz polja Edomskoga, zemlja se tresijaše i nebesa kapahu. Brda se rastapahu pred Gospodom; taj Sinaj pred Gospodom Bogom Izrailjevim (V.4,5). Ovde „silaziti sa Sinaja“ kao i „ići sa polja Edomskoga“ označava isto. Ovo se još više pokazuje u Valamovom (Barakovom) proročanstvu (a on je bio jedan od sinova istoka ili Sirije, gde su postojali ostaci Drevne Crkve), a što se kaže kod Mojsija: Vidim Ga, ali ne sad, gledam Ga, ali ne iz bliza. Izaći će zvijezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja, koja će razbiti knezove Moavske i razoriti sve sinove Sitove. I Edoma će osvojiti i Sira će osvojiti neprijatelji njegovi (Brojevi XXIV.17,18). Ovde „vidim Ga“ i „gladam Ga, ali ne iz bliza“, označava Gospodov dolazak na svet; čija se Ljudska Siština naziva „zvijezdom iz Jakova“, koja treba

da se podigne, tako se isto naziva i „Edomom“ i „Sirom“; da Edom i Sir nisu trebali da budu nasleđe, jasno je svakome. Da „Sir“, koji pripada Njegovim neprijateljima, ili planini Njegovih neprijatelja, treba da budu Njegovo nasleđe, znači isto što i na mnogo drugim mesta, gde se kaže da će Njegovi neprijatelji biti izagnani, i da će On zaposesti njihovu zemlju. Brdo Faransko (Paran) ili El-Faran, znače isto, što je jasno iz Avakuma. Bog će doći s Temana i svetac s gore Farana; slava njegova pokri nebesa i zemlja se naopuni hvale njegove (III.3). Ali treba znati da brda i zemlje imaju i da dobijaju značenje prema onima koji ih nastanjuju; od Horeja, kad su Horeji tamo živeli; a kada su oni bili izagnani, prema onima koji su ih izagnali, kao od Isava ili Edoma, kao i iz drugih izvora; pa stoga značenja postoje u dva smisla, pravm i obrnutim; u pravom, ta mesta označavaju Gospodovu Ljudsku Suštinu; a u obrnutom smislu, ljubav prema sebi. Gospodova Ljudska Suština je sama nebeska ljubav, a suprotost nebeskoj ljubavi je ljubav prema sebi. Tako ovde Horeji označavaju lažna ubeđenja od ljubavi prema sebi. Ima lažnih ubeđenja od ljubavi prema sebi, i lažnih ubeđenja od ljubavi prema svetu; lažna ubeđenja od ljubavi prema sebi su najprljavija, a lažna ubeđenja od ljubavi prema svetu nisu tako prljava. Lažna ubeđenja od ljujbavi prema sebi su suprotna nebeskim stvarima ljubavi; dok su lažna ubeđenja od ljubavi prema svetu suprotna duhovnim stvarima ljubavi. Lažna ubeđenja od ljubavi ka sebi nose sa sobom želju da vladaju nad svim stvarima; i ako im se prepreke popuste, oni navale, pa žele da vladaju svemirom, i nad Samim Jehovom, kao što je bilo pokazano. Stoga se ovakva ubeđenja ne podnose u drugom životu. Dok ubeđenja od ljubavi prema svetu ne navaljuju toliko; samo do ludila po kome nisu zadovoljni svojom sudbinom. Oni uzalud teže ka nebeskoj radosti, i žele da prisvoje tuđa dobra, ali ne toliko s namerom da zapovedaju. No među ovim ubeđenjima postoje bezbrojne razlike. 1676. Do planine Faranske koja je pokraj pustinje. Da ovo označava dokle su se prostirali (njihovo prostiranje), može se videti iz toga što su Horeji bili potučeni i morali da se povuku tako daleko. Faranska pustinja pomiknje se u Postanju XXI.21: Brojevi X.12; XII.16; XIII.3,26, Ponovljeni Zakoni I.1. Šta je ovde označeno „Faranskom pustinjom“ ne može se sasvim objasniti, osim da to označava Gospodovu prvu pobedu nad paklovima, koji su označeni narodima koji se nisu dalje prostirali, a kako su se daleko prostirali, označeno je „El-Faranom pokraj pustinje“. Onom ko nije upoznat s nebeskim tajnama, može da izgleda da nije bilo potrebno da Gospod dolazi na svet da bi se borio protivu paklova preko iskušenja na Sebi, kako bi ih pobedio i pokorio, kad ih je mogao potčiniti u svako doba Božanskom Svemoći, i tako zatvoriti paklove za uvek; ali da je ipak bilo tako, izvesna je istina. Da bi se razotkrila tajna u najvažnijim stvarima, ispunilo bi celo delo; a dalo bi povoda razglabanjima (umovanjima) o takvim

misterijama koje ljudski um ne može da shvati, ma kako potpuno da se ova tajna otkrije; a većina sveta ne bi ni želela da ih shvati. Stoga je dovoljno znati, pa onda i verovati, da Gospod nije došao na svet i savladao i pokorio paklove preko iskušenja koja je podneo, ljudski rod bi bio nestao; i da se ni oni koji su nekad živeli na zemlji iz vremena Pradrevne Crkve ne bi bili spasili. 1677. Stih 7. I otuda vrativši se dođose u El-Mispat, koji je Kadis, i isjekoše sve koji življahu u zemlji Amaličkoj, i Amasone koji življahu u Asason-Tamaru. „ I otuda vrativši se dođoše u El-Mispat, koji je Kadis“, znači nastavljanje. „I isjekoše sve koji življahu u zemlji Amaličkoj“, označava vrste obmana; „I Amasone koji življahu u zemlji Amaličkoj“, označava vrste zalal koje potiču od ovih (lažnih ubeđenja). 1678. I otuda vrativši se dođoše u El-Mispat, koji je Kadis. Da ovo označava nastavljanje, jasno je iz onoga što se pre događalo, a i iz onoga što sledi. Ovde se sada radi o obmanama i zlima od ovih obmana. Obmane su ovde označene „Amalekićanima“, dok su zla koja od njih potiču, označena „Amorićanima u Asason-Tamari“. „Kadisom“ su označene istine, kao i rasprave o istinama. A pošto se ovde govori o obmanama i njihovim zlima koje je Gospod pobedio u prvoj borbi, to se kaže, „El-Mispa, koja je Kadis“, jer je bila raspra o istinama. Da „Kadis“ označava istine o kojima se raspravlja, vidi se iz Jezikilja, gde se opisuju granice Svete Zemlje: A južna strana prema jugu od Tamara do vode Merive u Kadisu, pokraj velikoga mora, i na kraju (uglu) s južne strane (XLVII.19; XLVIII.28). Ovde „jug“ označava svetlost istine; njene granice, koje su označene rasprama o istini, nazivaju se „Kadis“. A Kadis je mesto gde je Mojsije udario u stenu iz koje je potekla voda, koja se nazvala Meriva, od raspre (Brojevi XX.1,2,11,13). Kao što je poznato, „stenom“ se označava Gospod; „vodama“ se u unutrašnjem smislu Reči označavavaju duhovne stvari, koje su istine; one se nazivaju „vode od Merive“, jer je bilo o njoj raspre. Da se ona isto tako naziva i „voda raspre od Kadisa“, jasno je iz Mojsija: Jer mi zgriješsite među sinovima Izrailjevim na vodi od svađe (raspre) u Kadisu, u pustinji Sinu (Ponovljanewik zakoni XCXXI.51). A Kadis je bio mesto gde su se uhode vratile iz Hananske zemlje, a isto tako Kadis je bio mesto gde su se Izrailjci bunili (mrmljali) i svađali, ne hoteći da ulaze u zemlju (Brojevi XIII.26). Iz ovoga je jasno da „El-Mispat“, ili „izvor od osude“, ili „izvor Mispat-Kadis“, označava raspru (svađu) o istinama, pa tako i nastavljanje (raspre). Pošto su ovo istorijske činjenice, i pošto se to dogodilo onako kako se ovde kaže, to možda izgleda kao da ovima nije pretstavljeno ono što je označeno mestima gde je Holodogomor došao, kao i narodima koje je posekao; ali svi su istorijeski delovi Reči i reprezentivni i nešto označavaju, kako oni koji se odnose na mesta i narode, tako i oni koji se

odnose na ono što sedešavalo; kao što se može jasno videti iz svih istorijskih i proročkih delova Reči. 1679. I isjekoše sve u zemlji Amaličkoj. Da ovo označava sve vrste obmana, jasno je iz reprezentacije i značenja Amaličkog naroda. Svim narodima koji su živeli u Hananskoj zemlji, pretstavljena su različite vrste zala i obmana, što će biti pokazano, po Gospodovoj Božanskoj milosti, u onome što sledi. Obmane su označene „Amalićanima“, a zla koja potiču od tih obmana, „Amorejima u Asason-Tamari“. Da su obmane, koje napadaju istine, pretstavljene Amalićanima, može se videti po onome što se dovodi u vezu s njima (vidi Izlazak XVII.13; O sudijama V.13,14; I Samuilova XV.1 do kraja; XXVII.20; Ponovljeni zakolni XXV. 17-19; O Sujdijama V.13,14; Isamuilova xv.1; xxvii.8; Psalam LXXXIII.7,8). Rafajima i Zuzejima, Omejima, i Horejima, o kojma se govori u stihovima 5, 6, označena su lažna ubeđenja koja potiču od zlih požuda, to jest od zala; dok su Amalićanima i Amorejima u Asason-Tamari označene obmane koje potiču od zala. Obmana od zla je jedno, a obmana i zlo koje potiče od nje (obmane) je drugo. Obmane izviru ili iz požuda, koje pripadaju volji, ili iz primljenih načela, koja pripadaju razumu. Obmane koje potiču od požuda volje su prljave, i nije ih lako, kao druge, iskoreniti, jer one prijanjau za sami čovekov život. Sam čovekov život je ono što želi, to jest, ono što voli. Kada čovek potvrđuje u sebi ovaj život, to jest požude, ili ljubav (prema zlu?), sve što on potvrdi, to je sve obmana, i to se usađuje u život. Takvo su bili prepotopci. Ali obmane koje potiču od prihvaćenih načela, koje pripadaju razumu, one se ne ukorenjuju tako u čovekovu volju. Lažne ili jeretičke doktrine (nauci), na primer, one ne izviru iz volje, jer se čovek njima napaja od ranog detinjstva, da bi ih utvrdio kasnije kad odraste. Ali pošto su neistinite (jeretičke doktrine), one nužno vode u zlo života; kao , na primer, kada čovek veruje da zaslužuje spasenje samo kroz dela, i koji se utvrdi u ovom verovanju, tada zasluga ili samo-opravdanje, i pouzdanje, to su zla koja dolaze od toga; ili, kada neko veruje da nije moguće voditi pobožan život a da se pri tome ne veruje da se spasenje zaslužuje delima,-zlo koje potiče iz ovoga (verovanja), je u tome da on gasi u sebi pobožnost, i predaje se požudama i uživanjima. Tako i u mnogo drugih slučajeva. Takve su obmane i zla onih o kojima se govori u ovome stihu. 1680. I Amoreje koji življahu u Asason-Tamaru. Da ovo označava vrste zala koje potiču od ovih obmana, jasno je iz onoga što je maločas rečeno, kao i iz onoga što je pretstavljeno i označeno Amorejima, o kojima se govori u sledećem poglavlju, stih 16. Što se tiče zala i obmana protivu kojih se Gospod borio, treba znati da se On borio protivu paklenskih duhova koji su bili u zlima i u obmanama, to jest, protivu paklova koji su ispunjeni ovakvim duhovima, a koji

su neprekidno opsedali ljudski rod. Pakleni (duhovi) ne vole ništa više nego da unište svakoga; oni najviše uživaju u mučenju drugih. Svi se duhovi u drugom životu razlikuju na ovaj način: oni kojik žele zlo drugima su pakleni ili đavolski duhovi; dok su oni koji žele dobro drugima dobri i anđeoski duhovi. Čovek može da zna među kojim je duhovima, da li među paklenim ili anđeoskim; ako smera zlo svome bližnjemu, misli samo zlo o njemu, i čini zlo kad god može, i uživa u tome, taj je među paklenim, i postaje pakleni duh u drugom životu; dok čovek koji smera dobro svome bližnjemu, i misli samo dobro o njemu, i čini mu dobro kad može, taj je među anđeoskikm duhovima, i postaje anđeo u drugom životu. To je karakteristika po kojoj se razlikuju. Neka svak samoga sebe ovako ispita, da bi naučio šta je. To što čovek ne čini zlo ako nije u stanju da to uradi, ili ako mu se ne dopušta, to nema nikakvu vrednost, ili ako čini dobro sebe radi; jer to su spoljašnje stvari koje se uklanjaju u drugom životu. U drugom životu, čovek je onakav kako misli i šta su mu namere. Ima mnogo (duhova) koji govore lepo, iz navike stečene u svetu; ali se odmah opaža da li se um ili namera s tim slaže; ako se ne slaže, oni se izbacuju među paklenske, koji su njihovoga genija i vrste. 1681. Stihovi 8,9. Tada izide car Sodomski i car Gomorski i car Adamski i car Sevojimski i car od Valake koja je Sigor, izidoše na njih u dolinu Sidimsku, na Hodologomora cara Elamskoga, i na Targala cara Gojimskoga, i na Amarfala cara Senarskoga, i na Arioha cara Elasarskog, četiri cara na pet. „I tada izide car Sodomski i car Gomorski i car Adamski i Car Sevojimski i car od Valake koja je Sigor“, označava, kao i pre, zla i obmane koje vladaju uopšte (koje su zajedničke); „izidoše na njih “, označava da su počeli da napadaju; „u dolinu Sitimsku“, označava, kao i pre, nečistoću; „na Hodologomora cara Elamskoga, i na Targala cara Gojimskoga, i na Amarfala cara Senarskoga, i na Arioha, cara Elasarskog“, označava istine i dobra spoljašnjeg čoveka; „Hodologomor car Elamski“, označava istinu; „Targal car Gojimski“, označava dobro; a ostali označavaju ono što proističe od pređašnjih; „četiri cara na pet“, označava jedinstvo onih koji su poslednji imenovani, a nejedinstvo ostalih. 1682. „I tada izide car Sodomski i car Gomorski, i car Adamski, i car Sevojimski, i car od Valake, koja je Sigor“. Da ovi označavaju zla i obmane koji vladaju u opšte (koji su zajednički u svima), jasno je iz onog što je gore rečeno, kod stiha 2, o ovim carevima, naime, da oni označavaju požude za zlom i ubeđenja u obmanama. U istom stihu su istim carevima označena sva zla i sve obmane u opšte (koje vladaju u svima), ili što je isto, zle požude i neistinita ubeđenja, pa se za to kaže da je rat bio s njima. Posle je bio rat sa Rafajima, Zuzejima, Omejima i Horejima; kao i rat s Amlekićanima i Amorejima; i na kraju s onim

carevima koji se imenuju na početku. Ovde se stoga istim carevima označavaju samo vladajuća zla i obmane manjega stepena. 1683. I izidoše na njih. Da ovo označava da su počeli da napadaju, jasno je iz značenja „izići na (boj)“, što znači borbu protiv; jer se gore kaže (stih 3) da su se odmetnuli. Isto je jasno iz činjenice da su zli duhovbi ti koji napadaju. Jer Gospod nikad nije počeo borbu protiv nijednog pakla, već su paklovi napali Njega; kao što je slučaj i sa svakim čovekom koji je u iskušenju, ili u borbi sa zlim duhovima. U slučaju čoveka, anđeli nikada ne napadaju, nego su to uvek zlo ili pakleni duhovi koji napadaju; anđeli samo odbijaju i brane. Ovo dolazi od Gospoda, koji nikad ne želi da nanese zlo nikome, ili da nekoga baci u pakao, ma ovi bili najgopri i najogorčeniji neprijatelji sviju, nego je to on sam (zao duh) koji to sam sebi čini, i koji se baca u pakao. Ovo je u prirodi zla, i u prirodi dobra. U prirodi zlih je da žele da zlostavljaju svakoga. Zli žive svoj pravi život kada napadaju; jer oni neprkidno žele da sruše. Dobri žive svoj život onda kada ne napadaju nikoga, i kada mogu da budu korisni braneći druge od zlih. 1684. U dolinu Sitimsku. Da ovo označava nečistoću, jasno je iz onoga što je već rečeno (stih 3) o dolini Sitimskoj i o mrtvome moru. 1685. Stih 9. Na Hodologomora cara Elamskoga i na Targala cara Gojimskoga, i na Amarfala cara Senarskoga, i na Arioha cara Elasarskog. Da ovo označava istine i dobra u spoljašnjem čoveku, jasno je iz značenja istih u stihu 1 ovoga poglavlja. Da „Hodologomor car Elamski“ označava istine, a „Targal car Gojimski“ dobra, a ostali ono što se izvodi od prvašnjih, jasno je iz toga što se isti carevi nabrajaju drugim redom od onoga u stihu 1 gore. Tamo „Hodologomor car Elamski“ stoji na trećem mestu, a ovde na prvm; i tamo „Targal car Gojimski“ stoji na četvrtom mestu, a ovde na drugom. Istina je ta koja prva ide u boj, jer borba pripada istini; jer se od istine zna šta je obmana i šta je zlo; zbog čega do ovih borbi nikada ne dolazi sve dok čovek nije napojen znanjima i saznanjima o istini i dobru. Otuda se „Hodologomorom“, koji se ovde imanuje na prvome mestu, označava isina kod Gospoda; a što je isto tako jasno i iz značenja „Elama“, što je vera od ljubavi ka bližnjemu, što je isto što i istina (kao što je pre pokazano u poglavlju X. Stih 23). Iz ovoga sledi da „Targal car Gojimski“, ili „narodi“, označava dobro; i da ostali carevi označavaju istine i dobra koja proističu iz ovih (prethodnih). 1686. Četiri cara na pet. Da ovo označava jedinstvo onih koji su imenovani prvi, a nejedinstvo onih koji su imenolvani drugi, može se znati iz značenja „četiri“ i „pet“. „Četiri“ označava jedinstvo, jer je sastavljeno od parova. Da to je

označeno i sa dva kada se odnosi na brakove stvari (kao što je primećeno u br. 720). Dok „pet“ označava nejedinstvo, jer znači nešto malo (kao što je pokazano u br. 649). Značenje svih stvari je u skladu sa predmetom kojemu se dodaju (čiji su predikat) 1687. Stih 10. A u dolini Sidimskoj bijaše mnogo rupa iz kojih se vadila smola (bitumen); i pobježe car Sodomski i car Gomorski i ondje padoše, a što osta, pobježe u planinu. „A u dolini Sidimskoj bijaše mnogo rupa iz kojih se vadila smola“, označava nečistotu od obmana i od požuda; „i pobježe car Sodomski i car Gojimski, i ondje padoše“, označava da su ona zla i obmane bile savladane; „ a što osta“, znači da nisu svi bili savladani; „u planinu“, znači u ljubav prema sebi i svetu. 1688. A u dolini Sidimskoj bijaše mnogo rupa iz kojih se vadila smola. Da ovo označava nečistotu od obmana i požuda, jasno je iz značenja „Sidima“ što je nečistota (kao što je rečeno gore kod stiha 3); i iz značenja „rupa“, koje su obmane; i iz „smole“, što su požude. Obmane se nazivaju „rupe“, zbog nečiste vode u njima; a požude se nazivaju „smola“ zbog nečistiog sumporastog mirisa i takvoj vodi. 1689. I pobježe car Sodomski i car Gojimski, i ondje padoše. Da ovo znači da su ova zla i obmane bili savladani, jasno je iz značenja „Sodoma“ i „Gomora“ , što su zla od požuda i lažna ubeđenja o kojima je rečeno gore. Ovde „car Sodomski i car Gojimski“ označavaju sva zla i obmane, čak i ona koja su označena drugim carevima; kao i iz značenja „pobeći i pasti“, što znači biti savladan. 1690. A što osta, pobježe u planinu. Da ovo znači da nisu sva (zla i obmane) bili savladani, jasno je i bez objašnjavanja, jer je bio ostatak koji je pobegao. Ovde se u unutrašnjem smislu govori o iskušenjima koja je Gospod izdržao u detinjstvu, o kojima se ništa ne iznosi u Novom Zavetu, osim Njegovih iskušenja u pustinji, ili čim je došao iz pustinje, i na kraju o poslednjem iskušenju u Getsemanskom vrtu, i u onome što je došlo iza toga. Da je Gospodov život, od najranijeg detinjstva do poslednjeg časa na svetu, bio naprestano iskušavanje i neprestana pobeda, jasno je iz mnogih stvari u Reči Staroga Zaveta; a da nisu prestala s iskušenjima u pustinji, jasno je iz onoga što je rečeno kod Luke. I kad svrši đavo sve kušanje, otide od Njega za neko vrijeme (IV.13), Kao i iz toga da je bio kušan do smrti i na krstu, tako do poslednjeg časa Njegovog života na svetu. Otuda je jasno da je ceo Gospodov život, od najranijeg detinjstva, bio neprekidno iskušavanja i neprekidna pobeda. Poslednje je bilo kada se na krstu milio za svoje neprijatelje, a to je za sve na svetu. U Reči koja govori o

Gospodovom životu, u Jevanđeljima, govori se samo o poslednjem, i o Njegovim iskušenjima u pustinji. Više nije otkriveno učenicima. Ono što je otkriveno u smislu slova, tako je malo da je skoro ništa; jer govoriti i odgovarati na ovaj način nije iskušenje, dok je Njegovo iskušenje bilo teže nego li to može ljudski um da shvati i poveruje. Samo onaj može da zna šta su iskušenja koji je u njima bio. Iskušenje koje se pominje kod Mateja IV.1-11, i kod Luke IV.1-13, sadrže sva iskušenja skupa; naime, da se Gospod borio iz ljubavi prema celom ljudskom rodu protivu ljubavi ka sebi i svetu, kojim ljubavima su ispunjeni paklovi. Svako iskušenje je napad na ljubav u kojoj je čovek, a iskušeenje je u istom stepenu u kome je i ljujbav. Ako nije napadnuta ljubav, neje bilo iskušenja. Uništiti nečiju ljubav je uništiti njegov život.; ljubav je život. Gospodov život je bila ljubav prema celom ljudskom rodu, i bila je tako velika, i takva, da je bila čista ljubav. Protivu ovog Njegovog života. (koji je bio ljubav prema ljudskolm rodu), bila su usmerena sva iskušenja, kao što je rečeno, od najranijeg detinjstva do poslednjeg časa na svetu. Da je ljubav bila sam Gospodov život, označeno je time da On „ogladnje“, na što Mu je đavo rekao: Ako si sin Božiji, reci ovome kamenu da postane hljeb. A Isus mu odgovori: u Pismu stoji: ne će živjeti čovjek o samome hljebu, nego o svakoj riječi Božijoj (Luka IV. 2-4; mateja IV. 2-4). On se borio protivu ljubai prema svetu, ili protivu svega onoga što pripada ljubavi prema svetu, a što je označeno ovim rečima: Opet uze ga đavo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva svijeta i slavu njihovu, i reče mu: sve ću ti ovo dati ako padneš i pokloniš mi se. Tada reče mu Isus: ide od mene, sotono; jer stoji napisano: Gospodu svojemu poklanjaj se i njemu jedinome služi (Luke IV. 5-8; Mateja IV. 8-10).Da se On borio protivu ljubavi prema sebi i svega onoga što dolazi od te ljubavi, označeno je ovim rečima: I tada odvede ga đavo u sveti grad i postavi ga na vrh hrama. Pa mu reče: ako si sin Božij, skoči dolje; jer u Pismu stoji da će anđelima svojim zapovijediti za tebe, i uzeće te na ruke, ga gdje ne zapneš za kamen nogom svojom. Ali mu reće Isus: I to stoji: nekušaj Boga svoga uzalud (Mateja IV. 5-7;Luka IV. 9-12).Da je stalno pobeđivao, označeno je rečima posle iskušenja, „anđeli dođoše i služiše Mu“ (Mateja IV.11; Marko 1:13). Kratko, Gospod je od najranijega detinjstva pa do poslednjeg časa života na svetu, bio napadan od paklova, protivu kojih se neprekidno borio, a koje je pokorio i potčinio, i to sve iz ljubavi prema celom ljudskom rodu, zato što ova ljubav nije bila ljudska nego Božanska; a koliko je velika ljubav, toliko su velika i iskušenja; iz čega se može videti kako su bile teške borbe, i kakva je bila žestina paklova. Da je bilo tako, znam sa izvesnošću. (prim.prev. Gospod je morao da prođe kroz ova iskušenja kako bi savladao sve pa i najgore paklove, i tako obezbedio čoveku slobodu da se može spasiti. Ova iskušenja su se odigravala na unutrašnjem planu, od čega učenkci nisu primećali ništa osim onoga što im je

On kazao, a On je govorio metaforično, ili kako autor kaže, preko reperezentacija (saobraznosti). Čitgaocu je teško poverovati da su Gospodove patnje bile neizmerne kao i Njegova ljubav. Autoru je blo pokazano da je tako i bilo, jer je autor bio za to određen da to objavi svetu, kako bi ljudi razumeli da Sv. Pismo skriva mudrost i znanj,e i da je ono veza sa nebom, bez koje čovečanstvo, a ni nebo i svet duhova ne mogu da opstanu.) 1691. Da „planina“ (brdo) označava ljubav prema sebi i prema svetu, može se videti iz značenja „brda“, o čemu ubrzo. Sve zlo i obmana izvidu iz ljubavi prema sebi i iz ljubavi prema svetu; nemaju drugom izvora; jer ljubav prema sebi i ljubav prema svetu suprotne su nebeskoj ljubavi i duhovnoj ljubavi; i pošto su suprotne, one neprekidno idu za tim da razruše nebeske i duhone stvari Gospodovog carstva. Od ljubavi prema sebi i svetu potiču sve mržnje; od mržnja, sve osvete; a od ovih, sve prevare; ukratko, svi paklovi. Da se u Reči „planinom“ (brdom) označava ljubav prema sebi, može se videti iz sledećih odlomaka. Kod Isaije: Ponosite oči čovječije poniziće se, i visina ljudska ugnuće se, i Gospod će sam biti uzvišen u onaj dan. I doći če dan Jehove nad vojskama na sve ohole i na svakoga koji se podiže, i poniziće se. I na sve gore visoke i na sve humove izdignute, i na svaku kulu visoku i na svaki tvrdi zid (II.11,12,14,15), Jasno je da se „gorom visokom“ označava ljubav prema sebi, a „humovima uzdignutim“, ljubav prema svetu. Ponovo: Opustiću goru i bregove, i svaku travu osušiću )XLII.15). I ovde „brda“ označaaju ljubav ka sebi, a „bregovi“, ljubav prema svetu. Kod Jezikilja: I gore eć se razvaliti i vrleti popadati, i zidovi tvrdi će popadati (XXXVIII.20). Kod Jeremije: Eto mene na tebe, goro koja zatireš, govori Gospod, koja zatireš svu zemlju. I zamahnuću rukom svojom na te, i svaliću te sa stijena, i načiniću od tebe goru izgorjelu (LI.25). Ovde se govori o Vavilonu i Haldeji, kojima je označena ljubav prema sevi i prema svetu, kao što je pre pokazano. U Mojsijevoj Pesmi: Jer se oganj razgori u gnjevu mojemu, i gorjeće do najdubljega pakla; svaliće zemlju i rod njezin, i popaliće temelje brdima (Zakoni Ponovljeni XXXII.22). „Temelji brdima“ znače paklove, kao što se otvoreno kaže; oni se nazivaju temeljima brda, stoga što u njima vladaju ljubav prema sebi i ljubav prema svetu. Kod Jone: Optekoše me vode do guše, bezdana me opkoli, sita opkoli mi se oko glave. Sidoh do krajeva gorskih, prijevornice zemaljske nada mnom su; ali ti izvadi život moj iz jame, o Jehova Bože moj! (II.5,6,7). Ovako Jona proročki opisuje Gospodova iskušenja, kada je (Jona) bio u trbuhu velike ribe. A tako i u drugim odlomcima u Reči, kao kod Davida. Onaj ko je u iskušenjima, taj je u paklovima; mesto nema ništa sa paklovima, nego stanje. Pošto „gore“ i „kule“ označavaju ljubav prema sebi i ljubav prema svetu, može se videti šta je označeno tim kada je đavo odneo Gospoda na „vrh brda“ i na „vrh hrama“, to jest, da je uveden u iskušeničke borbe, najveće,

protivu ljubavi prema sebi i svetu, to jest protivu paklova. „Brda“ u obrnutom smislu označavaju nebesku i duhovnu ljubav, kao što je pre pokazano (br. 795, 796). 1692. Malo ko zna šta je rezultat iskušeničkih borbi. One su sredstva preko kojih se zla i obmane slamaju i razgone, i kroz koje se postiže to, da se (čovek) njih (zala i obmane) užasava; tada se stiče ne samo savest, nego preko njih čovek ojača i preporodi se; to je razlog da se oni koji treba da se ponovo rode, da se uvode u iskušenja; oni koji ne prođu kroz iskušenja u životu tela, oni prolaze kroz njih u drugom životu, ako su u stanju da se preporode, zbog čega se Gospodova crkva i naziva borbenom (Ecclesia militans). Gospod je Svojom vlastitom silom podneo sva iskušenja; je je bio okružen paklovima, i stalno ih je pobeđivao. Isto tako, Gospod je taj koji se bori u ljudima koji su u iskušenjima, i koji pobeđuje. Sam od sebe, čovek ne može ništa postići protivu paklenih duhova, jer su oni tako povezani s paklovima, da ako se savlada jedan, odmah drugi dojuri, i tako neprestano; oni su kao more koje vrši pritisak na svaki deo brane; ako je brana slomljena, more ne bi prestalo da se uliva i da plavi, sve dok mu bilo šta stoji na putu. Tako bi bilo sa čovekom da ga Gospod ne drži celo vreme dok je u iskušenjima. (prim.prev. autor je dobro poznavao brane koje sprečavaju da se more izlije i poplavi zemlju u Holandiji. Osobito se ove brane vide na kanalima u Amsterdamu gde je autor često boravio.) 1693. Stih 11. I uzeše sve blago u Sodomu i Gomoru, i svu hranu njihovu, i otidoše. „I uzeše sve blago u Sodomu i Gomoru“, označava da je ovima oduzeta moć da čine zlo; „i svu njihovu hranu“, znači da su bili lišeni moći da misle u zabludama; „i otidoše“, označava da su tako otišli. 1694. I uzeše sve blago u Sodomu i u Gomoru. Da ovo označava da su ovi bili lišeni moći da čine zlo, jasno je iz značenja da se nekome oduzme bogatstvo. Pod bogatstvom Sodoma i Gomora se misli samo na zlo i zabludu. Zlo je ovde označeno „blagom“, a obmana „hranom“. U odnosu na dobro, duhovno bogatstvo i imanja samo su dobra i istine kojima je nekoga Gospod obdario; pa tako u odnosu na zlo, bogatstvo i imanja samo su zla i obmane koje su sebi stekli. U Reči su ovakve stvari nazvane „imanjem“. Iz ovoga je jasno da uzeti bogatstvo Sodoma i Gomora je oduzeti im moć da čine zlo. 1695. I svu hranu njihovu. Da ovo znači da im je oduzeta moć da misle obmanu, jasno je iz značenja „hrane“. Šta je nebeska, duhovna, i prirodna hrana koja se uživa u drugom životu, bilo je pokazano pre (br. 56-58, 680, 681). Ove su saobrazne sa hranom za telo; i stoga su u Reči pretstavljene hranom, i

nazvane „hrana“. Dok je hrana zlih i paklenskih duhova suprotna mudrosti, inteligenciji, i istinskom znanju, pa je to stoga obmana; i za divljenje je, zli duhovi se hrane ovom hranom. Razlog da ih to drži je u tome što je to njihov život; ako im se ne da nešto čime će govoriti ružno o istini pa i svetogrditi je, oni ne mogu živeti. Ali dato im je samo da mogu govoriti onu obmanu koja proizilazi iz njihovoga zla, a ne onu koja je suprotna njihovome zlu, jer bi to bila prevara; jer sve dok govore obmanu koja je od njihovoga zla, to je od njihovoga života; i tada im je oprošteno, jer je njihova priroda takva da bez toga ne bi mogli živeti (prim. prev.kad govore ono što osećaju to jest vole, tada su iskreni, jer postoji slaganje između osećanja i izraza toga osećanja). A što se tiče toga da ih se liši moći da čine zlo i da misle obmanu, ovakav je slučaj: kod iskušeničkih borbi, zlim duhovima je dopušteno da izvlače svo zlo i obmanu koje su u čoveku, i da vode borbu od zla i obmane u čoveku (na terenu zla i obmane); ali kada su (zli duhovi) savladani, njima to više nije dopušteno, jer oni trenutno opažaju da su dobro i istina potvrđeni u čoveku. Ovo opažanje duhovi imaju bolje nego ljudi; iz same sfere čoveka koji se utvrdio u dobru i istini, oni odmah znaju kako stoji stvar, koji će odgovor dobiti, i još više pored toga. Ovo se jasno pokazuje kod čoveka koji je duhovno obnovljen, pored kojega ima duhova isto kao i pored onih koji nisu preporođeni, pa su stoga potčinjeni i služe. To je ono što znači biti lišen moći da se čini zlo i misli obmana. 1696. I otidoše. Da ovo znači da su otišli, jasno je bez objašnjavanja. 1697. Stih 12. I uzeše Lota, sinovca Avramova, i blago njegovo, i otidoše, jer življaše u Sodomu. „I uzeše Lota, sinovca Avramova, i blago njegovo, i otidoše“, označava da su prividna dobra i istine, koji u sebi nisu dobra i istine, da su zaposeli spoljašnjeg čoveka, i sve stvari u njemu; „jer on življaše u Sodomu“, označava stanje spoljašnjeg čoveka. 1698. I uzeše Lota, sinovca Avramovog, i blago njegovo, i otidoše. Da ovo označava da prividna dobra i istine, koje u sebi nisu dobra i istine, da su zaposele spoljašnjeg čolveka, i sve stvari u njemu, jasno je iz značenja „Lota“. Da „Lot“ označava čulnog ili spoljašnjeg čoveka u Gospodu, bilo je često rečeno i pokazano; ovde je „Lotom“ označen spoljašnji čovek u odnosu prema prividnim dobrima i istinama, koja su Gospodovo „blago“. Da su u Gospodovom najranijem detinjstvu ova dobra i istine izgledala kao da su dobra i istine, ali u sebi to nisu bila, već je objašnjeno; ali da su ona postepeno pročišćena, i to preko borba u iskušenjima, može se videti iz onoga što je bilo rečeno o iskušenjima.

1699. Jer življaše u Sodomu. Da ovo označava stanje spoljašnjeg čoveka, jasno je iz značenja „Sodoma“. 1700. Stih 13. A dođe jedan koji bješe utekao, te javi Avramu Jevrejinu, koji življaše u ravni Mamrija Amorejina, brata Esholu i brata Avnanu, koji bjehu i vjeri s Avramom. „A dođe jedan koji bješe utekao, te reče Avramu Jevrejinu“, označava da je Gospod opazio iz svoga unutarnjeg (interior) čoveka; „Avram Jevrejin“ je unutranji čovek koji je pridodat unutrašnjem (internalis) ili Božanskom čoveku; „i koji življaše u ravni Mamrija Amorejina“, označava stanje opažanja iz racionalnog čoveka (prim. pre. racionalni ili razumski čovek je isto što u unutarnji čovek, i on je posrednik između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, kako je ranije objašnjeno); „brata Esholu i brata Avnanu, koji su bili s Avramom u vjeri“, označava stanje racionalnog čoveka u odnosu na spoljašnjeg čoveka u pogledu kvaliteta njegovih dobara i istina. 1701. I bješe jedan koji je utekao, te reče Asvramu Jevrejinu. Da ovo označava da je Gospod opazio iz Svoga unutarnjeg čoveka, jasno je iz značenja „Avrama Jevrejina“, a što je unutarnji čovek koji je pripojen unutrašnjem čoveku, bilo je objašnjeno. A pošto se u unutrašnjem smislu ove stvari odnose na Gospoda, a istorijski delovi su reprezentativni, to je jasno da dolazak nekoga koji je bio utekao i njegov govor, označava ništa drugo nego da je Gospod opazio. Unutarnji (racionalni) čovek opaža šta se dešava u spoljašnjem čoveku, kao da mu neko to kaže. Gospod, koji je opažao sve što se događalo, znao je vrlo jasno kvalitet i izvor svega što je događalo u vezi s Njim, kao na primer da li nešto zlo gospodari osećanjima u Njegovom spoljašnjem čoveku, ili nešto neistinito u mislima (spoljašnjeg čoveka). On je znao kvalitet i poreklo toga; tako isto, koji su ih zli duhovi izazivali, pored ostalih stvari; jer ove i ovakve stvari nisu anđelima sakrivene, a ni ljudima koji imaju nebesko opažanje, a još manje Gospodu. 1702. Da je „Avram Jevrejin“ unutarnji čovek kojemu je dodat unutrašnji ili Bolžanski čovek, može se videti iz značenja „Avrama Jevrejina“, ili iz nadimka Avramovog, jer se ovde naziva “Jevrejinom“. U prethodnom izlaganju, kao i onome koje dolazi, on se ne naziva Jevrejinom; tako se naziva samo na ovome mestu; stoga se neka posebna stvar kod Gospoda označava „Avramom Jevrejinom“. Šta je pretstavljeno i označeno, može se videti iz unutrašnjeg smisla, naime, da je to unutarnji čovek pridodat unutrašnjem ili Božanskom čoveku, što se isto tako može videti iz nizova stvari u unutrašnjem smislu. Jevreji se pominju u Reči kada se radi o nečemu što je korisno (što vrši službu), ma šta da je to; kao što će se videti u onome što sledi. Unutarnji čovek služi

unutrašnjem ili Božanskom čoveku; iz toga razloga se unutarnji čovek ovde naziva „Avram Jevrejin“. Jedva da ko zna šta je unutarnji čovek; i stoga će ukratko biti rečeno; unutarnji čovek je posrednik između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka. Preko unutarnjg (interior) unutrašnji čovek komunicira sa spoljašnjim; bez ovog posredništa, komunikacija je nemoguća. Nebesko je različito od prirodnog, a još više od telesnog; tako, da nema posrednika preko koga se ostvaruje komunikacija, nebesko ne može da deluje u prirodnom, a još manje u telesnom (delu čovekovog duha). Unutarnji se čovek naziva i racionalnim (razumskim) čovekom; i ovaj čovek, kao posrednik, komunicira s unutrašnjim čovekom, gde je samo dobro i sama istina; a isto tako komunicira sa spoljašnjim čovekom u kome ima zla i obmane. Uz pomoć komunikacije s unutrašnjim čovekom, čovek može da misli o nebeskim i duhovnim stvarima, to jest može da gleda nagore, što životinja ne može. Preko komunikacije, čovek može da misli o svetskim i telesnim stvarima, to jest može gledati nadole; a u ovome se malo razlikuje od životinja, koje imaju sličnu ideju o zemaljskim stvarima. Jednom rečju, unutarnji ili srednji čovek je sam racionalni čovek, koji je nebeski i duhovan kada gleda nagore, a životinjski kada gleda nadole. Dobro je poznato da čovek može da govori jedno a misli drugo, i da čini jedno a hoće drugo; i da postoji pretvaranje i prevara, a tako isto da postoji razum, ili Racionalno; i da postoji nešto unutarnje, koje može da se ne slaže;kao i to da kod onoga koji treba da se nanovo rodi, da kod njega postoji nešto unutarnje koje se bori s onim što je spoljašnje. Ovo unutarnje koje misli i hoće nešto različito, i koje se bori, to je unutarnji čovek. U ovome unutarnjem čoveku je savest kod čoveka koji je duhovan, a opažanje kod onoga koji je nebeski. Ovaj unutarnji čovek, koji je ovde spojen sa Božanskim unutrašnjim u Godpodu, to je ono što se naziva „Avramom Jevrejinom“. 1703. Da termin „Jevreejin“ u Reči označava neki oblik službe, jasno je iz sledećih odlomaka. Kod Mojsija: Ako ti se proda brat tvoj Jevrejin ili Jevrejka, neka ti služi šest godina, a sedme otpusti ga slobodna. (XV.12). Ovde se kaže „Jevrejin“ ili „Jevrejka“ jer se govori o služenju. Kod Jeremije: Da svaki otpusti slobodna slugo svojega i robinju svoju Jevrejina i Jevrejku, i da u nikoga ne bude rob Judejac brat njegov. Kad se svršuje sedma godina, otpuštajte svaki brata svoga Jevrejina koji ti se bude prodao i služi ti šest godina, otpusti ga slobodna od sebe (XXXIV.9,14). Gde se na sličan način koristi termin „Jevrejin“ jer se radi o služenju; tako, kod proroka, sinovi Jakovljevi ne nazivaju se „Jevreji“. Kod Samuila: Ohrabrite se i budite ljudi, o Filisteji! Da ne služite Jevrejima kao što su oni vama služili; budite ljudi i udrite! (IV.)), Gde se ta reč koristi iz istoga razloga. Kod Mojsija: Reče Jehova Mojsiju: idi k Faraonu, i reci mu: ovako veli Jehova Bog Jevrejski: pusti narod moj da mi posluži (Izlazak IX. 1,13;X.3). Ovde se

nazivaju „Jevrejima“ zlog služenja, Žena Potifareva, govoreći o Josifu: Viknu čeljad svoju, i reče im govoreći: gledajte, doveo nam je čovjaka Jevrejina da nas sramoti (da nam se ruga) (Postanje XXXIX.14). Ovde se Josif naziva „Jevrejinom“ zbog služenja. Glavi hljebar (pekar) reče Faraonu: A ondje bješe s nama momče Jevrejče, sluga zapovjednika stražarskoga, i mi mu pripovijedismo sne i on nam kaza šta čiji san znači (Postanje XLI.12). Štaviše, Egipćani su sinove Izrailjeve nazivali „Jevrejima“ jer su bili sluge, ili su bili u službama, kao što je ponato (vidi Izlazak I.15,16,19, i druga mesta). 1704. Koji življaše u ravni Mamrija Amorejina. Da ovo označava način kako je racionalni čovek opažao, jasno je iz značenja „ravni“ i „ravni Mamrija Amoerejina“, o kome je pre govoreno (br. 1442,1443,1616). 1705. Brata Esholu i brata Avnanu, koji bijahu u vjeri s Avramom. Da je ovime označeno stanje racionalnog čoveka u odnosu na spoljašnjeg čoveka, a u pogledu kvaliteta dobara i istina, može se videti iz njihovog značenja, kako je objašnjeno niže kod stiha 24, gde se isto tako imenuju. Ukratko, Mamrijem, Esholom, i Avnanom označeni su anđeli koji su bili sa Gospodom kada se borio u najranijem detinjstvu, koji su se bili prilagodili dobrima i istinama koji su tada bili kod Gospoda. Oni su dobili ime po ovim dobrima i istinama. Nijedan anđeo u nebu nema neko ime; imena im se daju prema dobrima i istinama kojima ih se opisuje; na primer, „Mihailo“ i drugi anđeli koji se imenuju u Reči, nisu anđeli s ovakvim imenima; oni se tako zovu prema službi koji obavljaju, ma koja to bila. Isto je ovde sa Mamrijem, Esholom, i Avnanom; ali reprezentativno ( po saobraznostima). 1706. Stih 14. A kad Avram ču da mu se zarobio sinovac, naoruža sluge svoje, trista osamnaest, koji se rodiše u njegovoj kući, i pođe u potjeru do Dana. „A kad Avram ču da mu se zarobio sinovac“, označava da je unutarnji čovek opazio u kakvom je stanju spoljašnji čovek; „naoruža sluge svoje, trista osamnaest, koji se rodiše u njegovoj kući“, označava ona dobra i istine u spoljašnjem čoveku koji nisu bili oslobođeni jarma služenja; „trista osamnaest“ označava kakavi su bili;“i pođe u potjeru do Dana“, znači početak pročišćavanja. 1707. Kad Avram ču da mu se zarobi sinovac. Da ovo označava da je unutarnji čovek opazio kakav je spoljašnji čovek, jasno je iz značenja “Avrama“ u stihu koji neposredno prethodi ovome, naime da je to unutarnji čovek kome je pridruđen unutrašnji ili Božanski čovek; kao i iz značenja „Lota“, koji je spoljašnji čovek, kao što je ranije pokazano; a isto tako i iz značenja „ču da mu se zarobi sinovac“, što je opaziti u kakvom je stanju bio spoljašnji čovek, naime,

kao što je rečeno u stihu 12, da su ga bila zaposela prividna dobra. Ovakav je slučaj; kada je unutarnji čovek, označen „Avramom Jevrejinom“, opazio da su dobra i istine od kojih se vodio rat, da nisu bili dobra i istine, osim prividno, i da su bili zaposeli celog spoljašnjeg čoveka (označenog „Lotom“, bratovljevim sinom), tada ih je unutarnji čovek, to jest Božanski unutrašnji čovek očistio. Kako je ovo izvedeno, niko ne može da zna ako mu nije otkriveno; jer je uticaj unutrašnjeg čoveka, preko unutarnjeg ili srednje čoveka, u spoljašnjeg čoveka, tajna, osobito u današnje vreme, kada možda niko ne zna šta je unutarnji čovek, a još manje šta je unutrašnji čovek. Šta je unutrašnji a šta unutarnji čovek, upravo je rečeno gore, kod stiha 13. Ali ovde ćemo ukratko reći šta je priroda uticaja (influksa). Unutrašnji čovek u svakome pripada samo Gospodu; jer u njumu Gospod čuva dobra i istine kojima je nadario čoveka u ranom detinjstvu. Odatle i kroz to On utiče (uliva se) u unutarnjeg (raionalnog) čoveka, a kroz ovoga u spoljašnjeg; na ovaj način dato je čoveku da misli, i da bude čovek. Međutim, uticaj iz unutrašnjeg preko racionalnog u spoljašnjeg čoveka je dvostruk; on je preko nebeskih stvari, i preko duhovnih stvari; ili, što je isto, preko dobara, ili preko istina. Preko nebeskih stvari, ili preko dobara, On utiče samo kod preporođenoga čoveka, koji je stekao opažanje, ili savest; tako, utiče ili preko opažanja, ili preko savesti; iz toga razloga, taj uticaj postoji samo kod onih koji su u ljubavi prema Gospod i u ljubavi prema bližnjemu (koji vole Gospoda i bližnjega). A kroz duhovne stvari ili istine On utiče kod svakoga čoveka; da nema ovoga uticaja, čovek ne bi mogao misliti, pa prema tome ni govoriti. Kada je čovek takav da izvrće dobra i istine, i kada ne drži ništa do nebeskih i duhovnih stvari, tada nema uticaja nebeskih stvari, ili dobara, i put za njih je zatvoren; ali i dalje postoji uticaj duhovnih stvari, ili istina, jer je put za njih neprestano otvoren. Otuda se može videti kakva je priroda unutarnjeg ili srednjeg, to jest racionalnog čoveka. Unutrašnji čovek u unutarnjem ili srednjeg čoveku ovde se naziva „Avramom“. Kada nebeske stvari, ili dobra, utiću od unutrašnjeg čoveka u unutarnjeg, tada unutrašnji čovek prisvaja unutarnjeg ili srednjeg čoveka, i čini ga delom sebe; ali unutarnji ili srednji čovek se i dalje razlikujje od unutrašnjeg čoveka. Sličan je slučaj i onda kada unutranji čovek preko unutarnjeg ili srednjeg utiče u spoljašnjeg čoveka, jer tada na sličan način on ga čini delom sebe (usvaja ga); pa ipak, spoljašnji čovek se i dalje razlikuje od unutarnjeg (racionalnog) čoveka. Tako sada, kada je unutrašnji čovek opazio u unutarnjem ili srednjem čoveku da je stanje u spoljašnjem čoveku takvo, naime, da je spoljašnji čovek zarobljen, da su ga zaposela ne prava dobra i istine već prividna dobra i istine, tada je uticao i doveo sve stvari u red, i oslobodio ga (spoljašnjeg čoveka) od stvari koje su ga zarobljavale, pa ga je tako očistio, tako da dobra i istine nisu više bili prividni već prava dobra i istine, te su kao takva spojena s unutrašnji ili Božanskim čovekom; a sve ovo je, kao što je rečeno,

postignuto je pomoću unutarnjeg ili srednjeg čoveka. U ovome Gospod nije bio kao drugi ljudi; jer je Njegov unutarnji čovek u pogledu nebeskih stvari ili dobara bio Božanski, i bio je pridodat Njegovom unutrašnjem čoveku od samog rođenja. Njegov unutrašnji čovek, skupa s ovim unutarnjim čovekom, bio je Sam Jehova, Njegov Otac. Ali je bio sličan ostalim ljudima u tome što Njegov unutarnji čovek u pogledu duhovnih stvari ili istina bio pridodat Njegovom spoljašnjem čoveku, te je tako bio Ljudski; ali je i ovaj postao Božanski, to jest, Jehova, preko borbi u iskušenjima i neprekidnim pobedama koje je postigao Svojom sopstvenom moći. Spoljašnji čovek je ono što se naziva „Lotom“; u prethodnom stanju, međutim, to se zvalo „Avramovog brata sin“, ali u ovome „Avramov brat“; jer je nazvan sinom njegovoga brata onda kada je bio zaposednut prividnim dobrima i istinama, dok je nazvan njegovim bratom kada je bio zaposednut pravim dobrima i istinama. 1708. Naoruža sluge svoje, koji se rodiše u kući njegovoj. Da ovo označava ova dobra i istine u spoljašnjem čoveku, koji su sada bili oslobođeni jarma služenja, jasno je iz značenja „naoruža ljude“ i značenja „koji su rođeni u kući njegovoj“. Avramovi „naoružani ljudi“, ili novaci, u unutrašnjem smislu, su ona dobra u spoljašnjem čoveku koja se mogu propojiti unutarnjem čoveku; „rođeni u kući njegovoj“ su ista dobra i istine, koja su pripadala tome čoveku. Ali ovo sadrži više tajni nego li se može reći; na prvome mestu – kako, posle borbi u iskušenjima, prividna dobra postaju prava dobra, te da se tada mogu spojiti s unutarnjim ili srednjim čovekm, a kroz ovoga s unutrašnjim čovekom, i postati Božanskim na sličan način, jer Gospod je pripojio Svoju Ljudsku Suštinu Svojoj Božanskoj Suštini postupno, i to sve preko borbi u iskušenjima i pobedama, kao što je rečeno. Ova dobra koja su postala prava , to je ono što se naziva Avramovim „naoružanim ljudima“, ili novacima; jer ova su dobra bila obučena (naoružana), i bila su novaci; a pošto je On to postigao Svojom snagom, za njih se kaže da su „rođeni u kući njegovoj“. 1709. Tri stotine i osamnaest ljudi. Da ovo označava njihov kvalitet, name, da su to svete stvari u borbi, to je sadržano u broju „osamnaest“, kao i u broju „tri stotine“; jer su ovi brojevi sastavljeni od tri i šest. „Tri“ onačava ono što je sveto (kao što je pokazano u br. 720,901); a „šest“ označava borbu (kao što je pokazano u br. 737, 900); da je sakupio toliko, to je istorijska istina; ali je ipak i pretstava, kao što je svaka istorija (priča?) u Reči u pet Mojsijevih knjiga, u Jošui, u Sudijama, u Samuilu, u Carevima, u Danilu i u Joni (prim.prev. knjige Staroga zaveta koje u našem prevodu imaju malo izmenjene naslove), gde brojevi sadrže tajne; jer ništa nije u Reči napisano a da nije ovakve prirode; inače to ne bi bila Reč, i ne bi se reklo da je Avram pokupio tri stotimne i

osamnaest (ljudi), i da su ovi bili obučeni (naoružani), i da su bili rođeni u njegovoj kući; pored mnogo drugih stvari koje se kažu u ovome poglavlju. 1710. I pođe u potjeru do Dana. Da ovo označava stanje čišćenja, vidi se iz povezanosti stvari u unutrašnjem smislu. „Potjerati neprijatelje“ znači izbaciti zla i obmane koje su bile sa dobrima i istinama; a što je činilo da su samo izgledale dobra i istine, pa su od toga bila oslobođena i očišćena. „Do Dana“ znači do krajnje granice Hanana, a to je do samih granica gde su bili pobegli. Da „Dan“ označava krajnju granicu, ili najdalje obronke Hanana, jasno je iz mnogih mesta u Reči. Kao kod Samuila: Da se prenese ovo carstvo od doma Saulova, i da se utvrdi prijeto Davidov nad Izrailjem i nad Judom, od Dana do Virsaveje (2 Samuilova 3: 10). Opet: Za to svjetujem da skupiš k sebi sve Izrailjce od Dana do Virsaveje, da ih bude kao pijeska u moru, pa glavom idi u boj (2 Samuilova XVII.11). Opet: I reče Joavu, vojvodi svom: idi po svim plemenima Izrailjevim, od Dana do Virsaveje (2 Samuilova XXIV.2,15). U knjizi o Carevima: I življahu Juda i Izrailj bez straha, svaki pod svojom lozom i pod svojom smokvom, od Dana sve do Virsaveje, svo vrijeme Solomunovo(2 o Carevima IV.25). Iz ovih se odlomaka vidi da je Dan bio na najdaljoj granici Hanana, do koje su gonjeni neprijatelji koji su mučili dobra i sitine u spoljašnjem čoveku. Ali pošto je Dan bio na granici Hanana, pa prema tome u Hananu, oni su gonjeni i dalje, sve do „Hovala, koji je na levo od Damaska“ kao što se vidi iz sledećeg stiha, pa je na taj način čišćenje bilo izvedeno. Zemlja Hanan, u svetom smislu, kao što je rečeno, označava Gospodovo carstvo, a to je nebeska ljujbav, ili dobro; u načelu, to je dobro kod Gospoda. 1711. Stih 15. Ondje razredivši svoje, udari na njih noću sa slugama svojim, i razbi ih, i otjera ih do Hovala, koji je na lijevo od Damaska. „Ondje razredivši svoje udari na njih noću“, označava senku u kojoj su bili prividna dobra i istine; „razredivši svoje sluge“, označava racionalnog čoveka kao i stvari koje su bile pokorne u spoljašnjem čoveku; „i razbi ih“, znači odmazdu (vindikaciju); „i otjera ih do Hovala, koji je na lijevo od Damaska“, znači sve dokle se ono prostiralo. 1712. Razredivši svoje, udari na njih noću. Da ovo označava senku u kojoj su bila prividna dobra i istine, jasno je iz značenja „noću“, što je stanje senke. Kaže se da je stanje senke onda kada se ne zna da li su dobra i istime prividni ili pravi. Kad je neko u prividnim dobrima i istinama, on pretpostavlja da je u pravim dobrima i istinama; zlo i obmana koji su u prividnim dobrima i istinama, oni su uzrok senke, a čine da ovi izledaju pravi (prim.prev. jer se u senci ne razlikuje jasno prividno od pravog dobra). Oni koji su u neznanju, ti veruju da je dobro

koje čine njihovo vlastito, i da je istina koju misle njihova vlastita; a isto je tako i s onima koji sebi pripisuju dobre stvari koje čine, i misle da stiču zaslugu za njih, ne znajući da u ovim slučaju oni nisu dobri, već da samo tako izgledaju; i da je proprium i samo-zasluga koje oni stavljaju u njih (u dobra dela koja čine), da su to zla i obmane koje bacaju senku i zatamnjuju (dobra i istine). Tako i u mnogim drugim slučajevima. Vrsta i mera zla i obmane koje su sakrivene u njima, ne mogu se dobro videti u životu tela kao u drugom životu, gde se pokazuju u jasnom svetlu. Ali je drugi slučaj kada se ovo radi u neznanju koje nije potvrđeno, jer se u ovom slučaju zla i obmane lako razagnaju. Ali ako se ljudi utvrde u verovanju da oni čine dobro i da se oni odupiru zlu svojom vlastitom moći, i veruju da tako zaslužuju spasenje, u ovome slučaju ovakva ideja ostaje kao prikovana, te čini da dobro postane zlo, a istina obmana. Pa ipak, po redu je da čovek čini dobro kao od sebe; pa zbog toga ne treba da posustane, pomislivši: „Ako ne mogu da činim dobro od sebe, treba da čekam neposredni uticaj“, i tako da ostane pasivan, jer bi ovo bilo suprotno redu; nego mora činiti dobro kao od sebe; a onda, kada razmišlja o dobru koje čini, neka misli, priznaje, i veruje da je to delo učinio Gospod u njemu. Ako popusti u nastojanju, misleći onako kako smo rekli, onda u njemu Gospod ne može da deluje. Gospod ne može da utiče u nekoga ko sebe lišava svega onoga preko čega se uliva moć. To je kao kad neko ne bi ništa hteo da nauči, ako mu se nije otkrilo; ili kao kad neko ne bi hteo na uči nekoga ako mu se same reči ne usađuju; ili kao neko ko ne bi ništa pokušao ako ga se ne bi pokrenulo u akciju kao nekoga ko nema volju. Ali kada bi se sve tako i uradilo, onda bi on bio ljut što je kao nezživotna stvar; a u stvari ono što Gospod pokreće u njemu, to je upravo ono što izgleda kao da je od njega (čoveka). Dakle, večna je istina da čovek ne živi sam od sebe, ali ako ne bi izgledalo kao da živi od sebe, ne bi uopšte mogao da živi. (prim.prev. Drugim rečima, Bog čoveku daje najviše što mu može dati, a to je privid da žikvot dolazi od čoveka jer bez toga čovek ne bi bio slobodan i čovek i slika Božija. Ali ako ne zna istinu da Bog daje moć čoveku da deluje i da mu daje taj privid, onda je on u obmani, koja ako se potvrdi zlim životom, vodi čovekov duh prema paklu.) 1713. On sa slugama svojim. Da ovo označava racionalnog čoveka, i stvari u spoljašnjem čoveku koje se pokoravaju, jasno je iz značenja „on“, a to je Avram, koji je unutarnji čovek (gore objašnjeno); i iz značenja „sluge“- što pretstavlja stvari koje se povinuju. Sve stvari u spoljašnjem čoveku, pre nego li se oslobode i utvrde, nazivaju se „sluge“, jer one se pokoravaju unutarnjem čoveku (to jest čovekovom razumu). Na primer: u spoljašnjem čoveku ima osećanja i znanja; prva pripadaju dobrima unutarnjeg čoveka, a druga istinama istoga. Kada se oni navedu da deluju u skladu s unutarnjim čovekom, za njih se kaže da služe i da

se pokoravaju; stoga se „slugama“ označavaju one stvari u spoljašnjem čoveku, koje se pokoravaju. 1714. I razbi iz (poseče ih). Da ovo označava odmazdu (vindikaciju), vidi se iz povezivanja, i bez objašnjenja. 1715. I otjera ih do Hovala, koji je lijevo od Damaska. Da ovo označava dokle se prostiru (prividna dobra i sitine), jasno je iz značenja „Hovala koji je lijevo od Damaska“. Ali se ne zna gde je bio Hoval, jer se ne polminje u Reči. Ali Damask je bio glavni grad Sirije (što je jasno iz 2 Samuilove VIII.5,6; Isaije VII. 8); a kojim je označeno isto što i Sirijom (o kojoj gore u poglavlju X. stih 22). Opisuje se da je najudaljenija granica Hanana, pored Dana, bio Damask, kao kod Amosa: Nego ste nosili šator Moloha i šator Hijuna, likove svoje, zvijezdu boga svojega kojega sebi načiniste; za to ću vas preseliti iza Damaska (V.26,27). Granica svete zemlje, ili Gospodovog carstva, prema severu, naziva se i „granica Damaska“(Jezikilj XLVII.16-18; XLVIII.1). Ovde, gde se kaže da su potučeni i poterani do Hovala, koji je na levo od Damaska, tu se označava do koje su mere prividna dobra i istine očišćene. Ako se ne zna kakav je bio karakter prividnih dobara i istina, i kako su pročišćena, i kako su postala prava, ne može se objasniti šta je označeno Hovalom na lijevo od Damaska; osim u glavnim crtama, a to je da su bili očišćeni. 1716. Stih 16. I povrati sve blago; i povrati Lota, sinovca svojega, s blagom njegovijem, i žene i ljude. „I povrati sve blago“. Ovo označava da je unutarnji čovek sve stvari u spoljašnjem čoveku doveo u red da se slažu; „i povrati Lota, sinovca svojega, s blagom njegovijem“, označava spoljašnjeg čoveka i stvari koje mu pripadaju; „i žene i ljude“, označava i dobra i istine. 1717. I povrati sve blago. Da ovo znači da je unutarnji čovek doveo sve stvari u spoljašnjem čoveku u stanje da se slažu, može se videti iz značenja „povratiti sve blago“. Ovde je „blago“ ono što su Hodologomor i carevi s njim oteli od njihovih neprijatelja; kao što je rečeno u onome što prethodi. Hodologomorom i carevima s njim, označena su dobra i istine spoljašnjeg čoveka. Blago koje su od njih oteli, bilo je samo moć da čine zlo i da misle obmanu, što je označeno blagom Sodoma i Gomora, kao i svom hranom koju su uzeli (o tome gore, kod stiha 11). Ovo je stvar koja se ne može izložiti u malo reči; no ovo što sledi, neka da neku ideju o tome. Onaj ko je u borbama iskušenja i koji ih savlada, taj stiče sve više i više moći nad zlim duhovima, kao i nad đavoljskim četama, tako da se više ne usuđuju da ga kušaju. I kad god se odnese pobeda, Gospod dovodi u red

dobra i istine iz koji se vodila borba; tako da se ovi svaki put pročišćavaju; i koliko se pročišćavaju, toliko se nebeske stvari ljubavi ulivaju u spoljašnjeg čoveka, pa dolazi do saobraznosti. To je ono što je označeno povratkom blaga. Greši svako ko misli da se spoljašnji čovek može dovesti u rede bez iskušenja i borbe; jer iskušenja su sredstvo kojim se rasteruju zla i obmane, kao i sredstva preko koji se uvode dobra i istine, a tako i sredstava kojima se potčinjava spoljašnji čovek, tako da može da služi unutarnjem ili racionalnom čoveku, a preko ovoga unutrašnjem, to jest, Gospodu koji deluje preko unutrašnjeg čoveka. Da se ovo postiže preko iskušenja, to zna samo onaj koji je bio ponovo rođen kroz iskušenja. Ali kako se ovo izvodi, može se opisati samo u najopštijim crtama, jer se to dešava a da čovek ne zna otkuda i kako; jer to je Gospodovo Božansko delovanje. 1718. I porvati Lota, sinvoca svojega, i sve blago njegovo. Da ovo znači spoljašnjeg čoveka i sve ono što mu pripada, jasno je iz značenja „Lota“, koji je spoljašni čovek, kao što je rečeno nekoliko puta. Šta je spoljašnji čovek. To malo ko zna ovih dana; jer se misli da je spoljašnji čovek samo ono što pripada telu; kao što su sposobnosti čula, dodira, ukusa, mirisa, sluha, i vida; a tako isto i želja za hranom (apetit) i uživanja. Ali ovo sačinja najizvanjskijeg čoveka, koji je samo telesni. Dok spoljašnjeg čoveka sačinjavaju znanja u sećanju, kao i osećanja ljubavi, kojima je čovek ispunjen; kao i čula koja pripadaju njegovom duhu, zajedno s uživanjima u kojima njegov duh uživa. Da ove stvari sačinjavaju spoljašnjeg ili izvanjskoga čoveka, vidi se u drugom životu, to jest, od duhova. I oni imaju i spoljašnjeg i unutarnjeg, i unutrašnjeg čoveka. Telo je samo nešto kao pokrivalo ili školjka, koje se raspada da bi čovek istinski živeo, i da sve što ima, postane savršenije. 1719. I žene i ljude. Da ovo označava i dobra i istine, vidi se iz značenja „žena“ i „kćeri“, da je to ono što je dobro (o njima pre, br. 489-491, 568, 915) – ovde se koristi reč „žene“ umesto žene-supruge i kćeri; i iz značenja „ljudi“, koji pretstavljaju istinw (i ovo objašnjeno u br. 1259,1260). 1720. Stih 17. I car Sodomski izide mu na sussret kad se vrati razbivši Hodologomora i careve što bijahu s njim, u dolinu Savinu, koja je dolina careva. „I car Sodomski izide mu na susret“, označava da su se zla i obmane potčinili; „kad se vrati razbivši Hodologomora i careve što bijahu s njim“, označava oslobađanje i učvršćivanje prividnih dobara i istina; „koja je dolina Savina, koja je dolina careva“, označava stanje spoljašnjeg čoveka u odnosu na dobra i istine u to vreme.

1721. I car Sodomski izide mu na susret. Da ovo označava da su se zla i obmane potčinili, jasno je iz značenja „cara Sodomskoga“, da su to bili zlo i obmane protivu koji se borilo; kao i iz značenja „izići na susret“, što je potčiniti se. Govori se o caru Sodomskom zato što se zlo i obmana ovde pokoravaju u nizovima; ali će se o njemu posebno govoriti u stihu 21, koji sledi. 1722. Kad se vrati razbivši Hodologomora i careve koji bijahu s njim. Da ovo označava oslobođenje i učvršćenje prividnih istina i dobara, jasno je iz onoga što prethodi, kao i onoga što je gore rečeno o Hodologomoru i carevima koji su bili s njim. 1723. U dolini Savinu, koja je dolina careva. Da ovo označava stanje dobara i istina u spoljašnjem čovejku u to vreme, može se videti iz značenja „doline Savine“, a i „doline careva“; „dolina Savina“ označava dobra spoljašnjeg čoveka, a „dolina careva“ istine spoljašnjeg čoveka. Spoljašnji čovek se naziva „dolinom“ za to što je on ispod. Ono što je više spoljašnje, to je i niže. A što je više unutrašnje, to je i više. Da „car“ označava istinu, rečeno je ranije (br. 1672). 1724. Stih 18. A Melhisedek car Salimski iznese hljeb i vino; a on bijaše sveštenik Boga Svevišnjega. „Melhisedek“ označava nebeske stvari unutarnjeg čoveka u Gospodu; „car Salimski“ označava stanje mira u pogledu unutarnjih ili racionalnih stvari; „iznese hljeb“, znači nebeske stvari i potkrepljenje od njih; „i vino“, označava duhovne stvari i potkrevljenje od njih; „bio je sveštenik“, znači svetost ljubavi; „Boga Svevišnjega“, označava unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova. 1725. Melhisedek. Da ovo označava nebeske stvari unutarnjeg čoveka u Gospodu, može se videti iz značenja imena „Mehisedek“, koje će se ubrzo objasniti; kao i iz onoga što prethodi i onoga što sledi. Gore je bilo dovoljno pokazano šta je unutrašnji čovek, šta unutarnji čovek, a šta spoljašnji. Isto tako da unutrašnji čovek utiče preko unutarnjeg u spoljašnjeg čoveka; kao i to da unutrašnji čovek utiče u unutarnjeg ili preko nebeskikh stvari ili preko duhovnih stvari; preko nebeskih, kod preporođenog čoveka, to jest kod onih koji žive u ljubavi ka Gospodu i ljubavi prema bližnjemu; a kroz duhovne stvari kod svakoga čoveka, ma kakav on bio; otuda njemu dolazi svetlo neba, to jest, moć mišljenja i govora, po čemu je čovek. Vidi šta je o ovome rečeno u br. 1707. Nebeske stvari unutarnjeg čoveka su sve one koje pripadaju nebeskoj ljubavi, kao što je često rečeno. Ove se nebeske stvari u Gospodovom unutarnjem čoveku u odnosu na ove nebeske stvari, nazivaju „Melhisedek“. Unutrašnji čovek kod Gospoda bio je Sam Jehova. Unutarnji čovek, pošto je bio pročišćen

posle borbi u iskušenjima, postao je Božanski i Jehova; a tako isto i spoljašnji (je postao Božanski); ali sada kada je unutarnji čovek bio u borbi iskušenja, i još nije bio dovoljno pročišćen borbama iskušenja, on se naziva u pogledu nebeskih stvari „Melhisedekom“, to jest „Carem svetosti i pravednosti“; da je zaista tako, može se videti kod Davida, gde se slično govori o Gospodovim borbama u iskušenjima, te se na kraju Njegov unutarnji čovek u pogledu nebeskih stvari naziva „Melhisedekom“: Reče Jehova Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim. Skiptar sile daje i Jehova sa Siona: vladaj sred neprijatelja svojih; u dan rata tvojega narod je tvoj gotov u svojoj krasoti. Kao rosa zori iz utrobe, taka je u tebi mladost tvoja. Jehova se zakleo, i ne će se pokajati: ti si sveštenik do vijeka po redu Melhisedekovu. Pobiće u dan gnjeva svojega careve. (Psalam CX. 1-5). Ovde se radi o Gospodovim borbama u iskušenjima sa paklovima, kao i u poglavlju koje je pred nama, kao što se vidi iz svake reči. Da se ovde govori o Gospodu, to On sam uči (Mateja XXII. 41-45; Marko XII. 36; Luka XX. 42-44). „Da potčini neprijatelje da postanu podnožje“, „da će vladati sred neprijatelja“, „dan gnjeva“ „pobiti careve“, označava borbe u iskušenjima , i pobede. 1726. Car Salimski. Da ovo označava stanje mira u pogledu unutarnjih ili racionalnih stvari, jasno je iz značenja „Salema“. U izvornom jeziku “Salem“ znači „mir“, a i „savršenstvo“; tako (car Salimski) označava i stanje mira, i stanje savršenosti. Stanje mira je stanje Gospodvog carstva; u tome stanju Gospodove nebeske i duhovne stvari su kao u zori (jutru), ili kao u proleće. Zora i proleće čine da sve što dopire preko čula obiluje radošću i prijatnošću; svaki predmet kao da oseća ono što dolazi od zore i od proleća. Tako je i sa stanjem mira u Gospodovom carstvu; kada su u miru, sve nebeske i duhovne stvari su kao u jutro i u proleće cveće i osmeh. To jest. Onda su u samoj njihovoj sreći. Tako stanje mira utiče na svakoga, jer je Gospod sami mir. To je označeno Salemom i kod Davida: Zna se u Judeji za Boga, u Izrailja je veliko ime njegovo. U Salimu je stan njegov, i naselje njeegovo na Sionu. (Psalam LXXVI.1,2.) Kad je čovek u borbama iskušenja, tada mu Gospod ponekad daruje mir, pa se tako potkrepi (osveži). Ovde je stanje mira označeno „Salemom“; a tako i „hljebom i vinom“, kojima su označene nebeske i duhovne stvari; stoga i nebeske i duhovne stvari u miru, koje stanje je samo potkrepljenje (osveženje). 1727. I iznese hljeb i vino. Da „izneti hljeb“ označava nebeske stvari i potkrepljenje od njih, a da „izneti vino“ označava duhovne stvari i potkrepljenje od njih, vidi se iz značenja “hljeba“ kao nečega nebeskog ( o čemu u br. 276,680); i iz značenja „vina“, kao i „vina“ i „vinograda“, što označava ono što je duhovno (objašnjeno br.1069,1071). A stoga što „hljeb“ označava nebeske

stvai, a „vino“ duhovne stvari, to su ovi postali simboli u Svetoj Večeri. To što je Mehisedek ovde izneo hleb i vino, ima slično značenje; jer je hleb u Drevnoj Crkvi označavao nebeske stvari, a vino duhovne stvari; a ovde Gospoda samog, od Kojega je sve ono što je nebesko i duhovno. 1728. A on bješe sveštenik. Da ovo označava ono što je sveto u ljubavi, jasno je iz značenja „sveštenik“ u Reči. Ima dve stvari po kojima se Gospod određuje, naime, da je Kralj (Car), i da je Sveštenik. Kralj, ili kraljevstvo, označava svetu istinu; dok sveštenik, ili sveštenstvo, označava sveto dobro; prvo je Božansko duhovnom a drugo je Božansko nebesko. Kao Kralj, Gospod upravlja svakom, i svim stvarima svemira od (iz) Božanske istine; a kao Sveštenik, od Božanskog dobra. Božanska istina je sami red Njegovog univerzalnog kraljevstva, čiji su svi zakoni Božanske istine, ili večne istine; a Božansko dobro je sama suština reda, u kojoj je sve milost. Gospod se opisuje s obe ove stvari. Kad bi Njegova bila samo Božanska istina, nijedan smrtnik se ne bi mogao spasiti, jer istina osuđuje svakoga na pakao; dok Božansko dobro, koje je milost, podiže svakoga od pakla u nebo. To je ono što su kraljevi i sveštenici pretstavljali u Jevrejskoj Crkvi, a ove je pretstavljao Melhisedek, car Salimski, i sveštenik Boga Svevišnjega. 1729. Boga Svevišnjega. Da ovo označava unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova, jasno je iz onoga što je do sad rečeno o Gospodovom unutrašnjem čoveku nekoliko puta, da je to Sami Jehova, i da je Gospod isto što i Jehova Otac; kao što On sam kaže kod Jovana: Ja sam put, istina i život. Filip reče: pokaži nam Oca. A Isus mu reče: koliko sam vrijeme s vama, i nijesi me poznao, Filipe? Koji vidje mene, vidje oca; pa kako ti govoriš, pokaži nam oca? Zar ne vjeruješ da sam ja u ocu, i otac u meni? Riječi koje vam ja govorim, ne govorim od sebe. Nego otac koji stoji u meni, on tvori djela. (XIV.6, 8-11). Gospodova Božanska Suština naziva se „Sin čovječiji“; koja se, posle borbi iskušenja, ujedinila sa Njegovom Božanskom Suštinom, tako da je i sama postala Jehova; stoga se u nebu ne poznaje drugi Jehova Otac nego Gospod (vidi gore br. 15). Kod Gospoda sve je Jehova; ne samo Njegov unutrašnji i Njegov unutarnji čovek, nego i Njegov spoljašnji čovek, pa i samo telo; pa se stoga On uzneo u nebo sa celim telom; kao što je dovoljno jasno u Jevanđeljima, tamo gde se govori o Njegovom Uskrsnuću; a i iz samih reči Gospodovih: I reče im: što se plašite? Za što takve misli ulaze u srca vaša? Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; i opipajte me i vidite, jer duh tijela i kostiju nema kao što vidite da ja imam. I ovo rakavši pokaza im pokaza im ruke i noge. (Luka XXIV. 38-40). 1730. Stih 19. I blagoslovi ga govoreći: blagosloven da je Avram Bogu svevišnjemu čije je nebo i zemlja. „I blagoslovi ga“, znači uživanje nebeskih i

duhovnih stvari; „blagosloven da je Avram Bogu svevišnjemu“, označava Gospodovog unutarnjeg čoveka, koji sada uživa dobra Njegovog unutrašnjeg čoveka; „čije je nebo i zemlja“, označava spajanje unutrašnjeg čoveka, ili Jehove, s unutarnjim čovekom, i sa spoljašnjim čovekom. 1731. I blagoslovi ga. Da ovo označava uživanje nebeskih i duhovnih stvari, može se videti iz značenja „blagoslova“, što je uživanje svih dobara (vidi br. 981, 1096). Oni koji uživaju nebeska i duhovna dobra, to su oni koji uživaju sva dobra; jer su sva dobra od ovih, ma kako da se nazivaju. Stvari koje su sadržane ovde, one izjavljuju i objavljuju spajanje Gospodove Ljudske Suštine s Njegovom Božanskom Suštinom; blagoslov ovo uključuje. 1732. Blagosloven da je Avram Bogu Svevišnjemu. Da ovo označava Gospodovog unutarnjeg čoveka, da uživa dobra Njegovog unutrašnjeg čoveka, jasno je na isti način iz značenja „blagoslova“, koji je uživanje svih dobara, kao što je pre rečeno; kao i iz značenja „Avrama“ ovde, da je on unutarnji ili racionalni čovek, o kome je bilo govora gore (kod stiha 13); kao i iz značenja „svevišnjega“, što je Gospodov unutrašnji čovek, o čemu je bilo ranije govora. Kao što je rečeno, „Avramom“je označen unutarnji ili racionalni čovek koji treba da se ujedini s unutrašnjim čovekom ili Jehovom, i to kroz borbe i pobede u iskušenjima: jer ovakav je slučaj s unutarnjim čovekom: kao što je rečeno, unutarnji čovek je posrednik između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, i on omogućava unutrašnjem da utiče u spoljašnjeg čoveka; jer bez unutarnjeg čoveka ne bi bilo komunikacije (saobraćanja). Tako dolazi do komunikacije između nebeskih i duhovnih stvari. Kada su se komunicirale (prenosile) nebeske stvari, unutarnji čovek se zvao „Melhisedek“; a kada su se komunicirale (prenosile) duhovne stvari, on se nazivao „Avram Jevrejin“. 1733. Čije je nebo i zemlja. Ovo označava povezivanje unutrašnjeg čoveka ili Jehove s unutarnjim i spoljašnjim čovekom, kao što se pokazuje značenjem „neba i zemlje“; „nebom“ se naziva ono što je u čovek unutarnje; dok se„zemljom“ označava ono što je spoljašnje. Razloga da se „nebom“ naziva ono što unutarnje u čoveku je u tome što je čovek, u pogledu njegovog unutarnjeg, slika neba, i što je neka vrsta maloga neba. Prvenstveno je Gospodov unutarnji čovek nebo, jer je Gospod sve u svemu neba, te je i samo nebo. Iz ovoga sledi da se spoljašnji čovek naziva zemlja. Iz istoga razloga su „novo nebo“ i „nova zemlja“, koji se pominju kod Proroka i u Apokalipsi u stvari Gospodovo carstvo, kao i svaki onaj koji je carstvo Gospodovo, ili u kome je Gospodovo carstvo. Da to označavaju „nebo i zemlja“, može se videti što se tiče „neba“ u br. 82, 811; a što se tiče „zemlje“ u br. 82, 620, 636, 913. Da ovde „Bog svevišnji čije je nebo i

zemlja“ znači povezivanje u Gospodu unutrašnjeg čoveka s unutarnjim i spoljašnjim čovekom, može se videi iz toga što je Gospod bio Sam Jehova u pogledu Njegovog unutrašnjeg čoveka; a pošto je unutrašnji čovek ili Jehova vodio i poučavao spoljašnjeg čoveka, kao otac sina, to se On u odnosu na Jehovu, i u spoljašnjem čoveku, naziva „Sin Božiji“; ali u odnosu na majku, On se naziva „Sin čovječiji“. Gospodov unutrašnji čovek, koji je Sam Jehova, to je ono što se ovde naziva „Bog svevišnji“; a pre nego li je potpuno spojen ili ujedinjen, naziva se „Onaj čije je nebo i zemlja“, to jest, Njegove su sve stvari koje pripadaju unutarnjem i unutrašnjem čoveku; jer ove su,kao što je rečeno, označene „nebom i zemljkom“. 1734. Stih 20. I da je blagosloven Bog višnji koji predade neprijatelje tvoje u ruke tvoje! I dade mu Avram desetak od svega. „Blagosloven daje Bog višnji“, označava Gospodovog unutrašnjeg čoveka; „koji predade neprijatelje tvoje u ruke tvoje“, označava pobedu. „I dade mu desetak od svega“, označava ostatke koji su dobijeni od pobede. 1735. Blagosloven da je Bog višnji. Da ovo označava Gospodovog unutrašnjeg čoveka, jasno je iz onoga što je gore rečeno o unutrašnjem čoveku. U Drevnoj Crkvi, Jehova se zvao „Bog Višnji“ zato što Visoko“ označava ono što je unutrašnje, pa jer stoga „Višnjim“ označavano ono što je najdublje. Otuda je bogoštovanje u Drvnoj Crkvi izvođeno na visinama, na brdima i bregovima. Najdublje se na isti način odnosilo na spoljašnje ili najdalje, kao to se najviše odnosi prema nižem i najnižem. Svevišnje i Najdublje je Nebesko Ljubavi, ili sama Ljubav. Jehova, ili Gospodov unutrašnji čovek, bio je samo Nebesko Ljubavi, ili sama Ljubav, uz koji nijedan drugi atribut ne pristaje ovim onih koji su čista Ljubav, tako i čista Milost prema celom ljudskom rodu; a koja je takva da hoće da spasi sve i da sve učini srećnim kroz večnost, i da im da sve što je njeno; tako da iz čiste milosti povuče sve one koji su voljni da slede, u nebo, to jeste k sebi, snagom ljubavi. Sama ova Ljubav je Jehova. Sam i je može se kazati samo za Ljubav. ( sam stoji za jesam, a je za jeste.) jer je ova Ljubav – jer u Ljubavi ili sama Ljubav – je samo Biti (Esse) sveg života, to jest, Život sam; a pošto je Jehova Biti (Biće, Esse) života, On je sam Ljubav, od koje svaka i sve stvari dobijaju svoju život; niko ne može da živi iz sebe ili od sebe osim Jehova, to jest Gospod; i pošto ne može živeti od sebe osim samo od Gospoda, to je obmana čula kada se ljudima čini da žive sami od sebe. Anđeli potpuno opažaju da ne žive od sebe, nego od Gospoda, jer oni žive u samom biću Gospodovog života, jer žive u Njegovoj ljubavi. Međutim, njima je više nego drugima dat privid da žive od sebe, zajedno s beskrajnom srećom. Stoga je to živeti u

Gospodu, što je moguće samo ako živimo u Njegovoj ljubavi, to jest, ljubavi prema bližnjemu. 1736. Da je Gospod Jehova, koji se ovde naziva „Bog Svevišnji“, jasno se vidi iz Reči. Kod Isaije: Jehova nad vojskama ime Mu je. Izbavitelj i Svetac Izrailjev, Bog svoj zemlji zvaće se. (LIX.5). Ovde je jasno da je Izbavitelj i Svetac Izrailjev sam Gospod, da je to „Jehova nad vojskama (Savaot)“ i „Bog svoj zemlji“, Opet: Tako reče Jehova Izbavitelj, Svetac Izrailjev, ja sam Jehova Bog tvoj (XLVIII.17). Opet: Ja ću ti pomagati, govori Jehova Izbavitelj, Svetac Izrailjev /XLI.14). Izrazi „Svetac Izrailjev“ i „Bog Izrailjev“ javljaju je mnogo puta. Da je Gospod Svetac Izrailjev i Bog Izrailjev jasno je rečeno kada se kaže: I vidješe Boga Izrailjeva i pod nogama njegovijem kao djelo od kamena safira i kao nebo kad je vedro (Izlazak XXIV.10). Nikoga drugoga nije priznavala i zazivala Jevrejska Crkva, jer se ona klanjala Bogu Jehovi, a to je bilo i više od toga iz razloga – koji je većini njih ostao nepoznat – a to je da su svi obredi te crkve pretstavljali Gospoda, a sve stvari u Reči su u utrašnjem smislu označavale Njega. Kod Isaije: Uništiće smrt za u vijek, i utrće Gospod Jehova suze sa svakoga lica, i sramotu naroda svojega ukinuće sa sve zemlje; I reći će u ono vrijeme: gle, ovo je Bog naš koga čekasmo, i spašće nas; ovo je Bog koga čekasmo. Radovaćemo se i veselićemo se za njegovo spasenje (XXV.8,9). Ovde se govori o Gospodu koji dolazi. Kod istoga: Evo Gospod Jehova ide na jakoga, i mišica će njegova obladati njim; evo, plata je njegova kod njega i djelo njegovo pred njim. Kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u njedrima će ih nositi, i dojilice će voditi polako (XL.10,11=. Ovde je jasno da se govri o Gospodu, koji je „Gospod Jehovi“: Da je On taj „koji dolazi“, i da će Njegova „mišica obladati“, znači da će pobediti paklove vlasititom snagom; „da će pasti stado svoje, u naručju da će sabrati jaganjce svoje, u nedrima da će ih nositi, i da će dojilice voditi polako“, to se sve kaže o Njegovoj ljubavi ili milosti. Opet: Tako veli Jehova koji stvori nebesa, Bog Sam koji stvori i načini zemlju. On ju je postavio, nije je načinio u prazno, nego je načinio da se nastava: ja sam Jehova, i nema drugoga: jesam li ja jehova, i nema drugoga osim Mene, nema drugoga pravednog, nema Spasitelja osim Mene. Pogledajte u Mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer ja sam Jehova, i nema drugoga. (XLV. 18, 21, 22). Ovde Gospod nedvosmisleno kaže da je On sam Jehova i Bog. Da „stvoriti nebesa i zemlju“ znači preporoditi, te da je Stvoritelj neba i zemlje i Preporoditelj, može se videti gore u br. 16, 88, 472, i drugde; pa je stoga Gospod često nazvan Tvorcem, Onim koji čini, i Onim koji oblikuje. Opet: Ti si zaista Otac, iako ne znade Avram za nas, a Izrailj nas ne poznaje. Ti si, Gospode, otac naš, ime ti je od kako je vijeka izbavitelj (LXIII.16). Ovde na Gospoda jasno misli kao na Izbavitelja (otkupitelja). Kod Mojsija: Čuvaj ga se i slšuaj ga, nemoj da ga rasrdiš, jer vam ne će oprostiti grijeha, jer je moje

ime u njemu (Izlazak XXIII.21). „Ime“ označava suštinu, to vdi gore (br. 144, 1459; „u“ znači u najdobljem (br. 1074). Kod Isaije: Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni, knez mirni (IX.6). Ovde je jasno da se govori o Gospodu. Kod Jeremije: Gle, idu dani, govori Gospod, u koje ću podignuti Davidu klicu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. U njegove dane spašće se Juda, i Izrailj će stanovati u miru, i ovo mu je ime kojim će se zvati:pravda naša (XXIII.5,6). I ovde je jasno da se misli na Gospoda. Kod Zaharije: I Jehova će biti Car nad svom zemljom, i u onaj dan biće Jehova jedan, i ime Njegovo biće jedno (XIV.9).I ovo jasno govori o Gospodu. „Ime“ označava suštinu. 1737. Koji predade neprijatelje tvoje u ruke tvoje. Da ovo označava pobedu, vidi se bez objašnjavanja. Spajanje Ljudske Suštine s Božanskom Suštinom izveo je Gospod sam kroz neprekidne borbe i pobede u iskušenjima, i to Svojom sopstvenom snagom. Jako greši svaki koji misli da je jedinstvo (spajanje) postignuto na bilo koji drugi način. Kroz ovo On je postao pravda. Spajanje ili ujednjenje je bilo s Nebeskom Ljubavi, to jest, sa samom Ljubavi, koja je, kao što je rečeno, Jehova. Povezivanje ljudi s Gospodom se isto tako izvodi preko iskušenja, kada se vera usađuje u ljubav. Ako se vera ne usadi u ljujbav, to jest ako čovek ne primi život vere preko preko onoga što pripada veri, a to je ljubav ka bližnjemu, nema spajanja. Samo ovo je slediti Njega, to jest, samo ovo je biti spojen sa Golspodom kao što je On bio spojen s Jehovom. Otuda se svi ovakvi nazivaju „sinovima Božijim“, po Gospodu koji je jedini bio „Sin Božiji“, pa su oni Njegove slike. 1738. I on mu dade desetak od svega. Da ovo označava ostatke koji su stečeni pobedom, jasno je iz značenja „desetka“, a što su ostaci (reliquiae) ) o kojima gore (br. 576). No šta su ostaci, može se videti gore (br. 468, 530, 560, 561, 661, 1050), naime, da su oni stanja ljubavi i milosrđa, te stoga i stanja nevinosti i mira, kojima je čovek darivan. Ovi mu se darovi daju počev od detinjstva, ali postupno manje kako čovek stari. Ali kada se preporodi, čovek prima nove ostatke, pored pređašnjih, a to je novi život. Jer čovek je čovek od ostataka i prema ostacima, jer bez stanja ljubavi i milosrđa, i bez stanja nevinosti – koja se stanja ulivaju u ostala stanja njegovog života – čovek nije čovek, nego je gori od bilo koje zveri. Ovde se misli na ostatke koji se stiču u borbama i iskušenjima. Ovi su ostaci označeni desetkom koji je Avram dao Melhisedeku; a to su sve nebeske stvari ljubavi koje je Gospod Sebi stekao kroz neprekidne borbe i pobede preko kojih se neprestano sjedinjavao sa Svojom Božanskom Suštinom,

dok Njegova Ljudska Suština nije na sličan način postala Ljubav ili samo Biti (Esse) života, to jest Jehova. 1739. Stih 21. A car Sodomski reče Avramu: daj meni ljude a ti uzmi blago sebi. „Car Sodomski reče“, označava zlo i obmanu koji su bili savladani; „Avramu“ znači Gospodovo Racionalno; „daj meni ljude (duše), a ti uzmi blago sebi“, označava da On treba da mu da život, a da za ostalo mu nije stalo. 1740. I car Sodomski reče. Da ovo označava zlo i obmanu koji su bili savladani, jasno je iz značenja „Sodoma“, koji je zlo i obmana, kao što je pokazano u ovom poglavlju. Gore je rečeno (kod stiha 17), da je car Sodomski izišao pred Avrama, čime je označemo da su se zlo i obmana potčinile; sada se dodaje da oni i mole (za nešto): da su zlo i obmana bili pobeđeni, to jest, da se zlo i obmana pobeđuju kroz borbe i iskušenja, i da se tada dobra i istine uspostavljaju, to je zbog toga što se tako zla i obmane rasipaju, a kada se ovi razaspu, tada dobra i istine njih zamene; a posle se sve više utvrđuju, i jačaju. Jer zli duhovi potpiruju zla i obmane; a da ih ne potpiruju, čovek skoro ne bi ni znao da postoje; a kada se potpire, tada se i pokažu. I što duže traju borbe i iskušenja, to se zla i obmane više očituju, dok na kraju čoveku ne postanu odvratni. I tako se rasprše zla i obmane da bi dobra i istine stupile na njihovo mesto; te što zla i obmane postaju odvratnije, to Gospod više uvodi dobra i istine u čoveka. I dalje, što su čoveku zla i obmane odvratnije, to se manje zli duhovi usuđuju da priđu, jer oni ne podnose odvratnost koju ljudi osećaju prema zlima i obmanama, tako da ih hvala užas kada se približe. A što se dobra i istine više vole, to anđeli više vole da budu sa čovekom, i s anđelima, i to je nebo; jer su oni u svom pravom životu kada su u dobrima ljubavi i istinama vere. 1741. Avramu. D ovo označava Gospodovo Racionalno (Razum), jasno je iz onoga što je pretstavljeno Asvramom. U dva prethodna poglavlja, Avram pretstavlja Gospoda ili Njegovo stanje u detinjstvu; ovde u ovom poglavlju on pretstavlja Gospodovo Racionalno, i tada se on naziva „Avramom Jevrejinom“; a što je očito iz onoga što je rečeno i pokazano gore kod stiha 13; a ovde je pretstavljeno isto; jer u ovome poglavlju misli se samo na Avrama Jevrejina. A Avram Jevrejin je u stvari Gospodovo duhovno koje je pridodato Njegovom unutrašnjem čoveku; a Melhisedekom je pretstavljeno nebesko koje je dodato Njegovom unutrašnjem čoveku, kao što je pre rečeno. 1742. Daj ljude (duše) meni, a ti uzmi blago sebi. Da ovo označava da oni samo žele da im se poštedi život, a da im nije stalo do ostalog, vidi se iz značenja „ljudi“ (duša), koje su život (o tome gore, br. 1000, 1005, 1040); kao i iz

značenja „blaga“, koje su sve ostale stvari osim samog života, o čemu će ubrzo biti više govora. Život koji imaju zli duhovi, i koji oni vole nada sve, je život u požudama koje dolaze od ljubavi prema sebi i prema svetu, a to je život u mržnjama, osvetama, i okrutnostima; i oni zamišljaju da nema uživanja ni u kakvom drugom životu. Oni su kao ljudi – a oni su bili ljudi, i drže se istog mišljenja iz života kada su bili ljudi – koji smatraju da su ovakva uživanja u požudama pravi život, ne znajući za drugačiji život, i da kad bi ga izgubili, da bi zaista i umrli. Ali kakve je prirode taj život koji oni vole, vidi se po ovima koji su ovakvoga karaktera u drugom životu, gde se (taj život) pretvara u život smrada i izmeta; a što je a divljenje, oni taj smrad osećaju kao da je nešto prijatno, kao što se može videti iz onoga što smo izneli iz iskustva u br. 820, 954. Isto je tako bilo s demonima koje je Gospod izagnao iz manijaka, koji su,plašeći se za svoj život, molili su da im se dopusti da uđu u svinje (Marko V.7-13). Da su ono bili demoni koji su za života u telu bili prljave tvrdice, može se videti iz toga što takvi provode svoje vreme u drugom životu među svinjama, zato što je život svinja saobrazan tvrdličluku, a koji je njima prijatan; kao što je jasno i onoga što sam iskusio u br. 939. ( prim.prev. To je objašnjenje koje autor daje za neke slučajeve opsednutosti zlim duhovima). 1743. Stih 22. Avram reče caru Sodomskom: dižem ruku ka Jehovi Bogu svevišnjemu, čije je nebo i zemlja. „Avram reče caru Sodomskom“, znači odgovor; „dižem ruku ka Jehovi Bogu“ označava stanje uma kod Gospoda; „čije je nebo i zemlja“, označava spajanje. 1744. Avram reče caru Sodomskom. Da ovo ozhnačava odgovor, jasno je i bez objašnjavanja. 1745. Dižem ruku ka Jehovi Bogu. Da ovo označava stanje uma (unutarnje stanje) kod Gospoda, jasno je iz značenja „dizati ruku“ (zakleti se). Kao što je dobro poznato, podizanje ruke ka Jehovi je pokret tela koji je saobrazan s osećanjem uma. U smislu slova, stvari koje su unutarnje, ili koje pripadaju umu, izražavaju se spoljašnjim stvarima koje su saobrazne; ali se u unutrašnjem smislu misli na unutrašnje stvari; ovde, dakle, podizanje ruke (zakletva) znači um (unutarnje stanje), ili osećanje uma. Sve dok je Gospod bio u stanju iskušenja, On je govorio s Jehovom kao sa nekim drugim; ali kako se Njegova Ljudska Suština ujedinjavala s Njegovom Božanskom Suštinom, On je govorio s Jehovom kao sa Sobom; što je vidljivio iz mnogih odlomaka u Jevanđeljima, kao i iz Proroka i kod Davida. Uzrok ovome je jasan iz onoga što je ranije rečeno o nasleđu od majke. Onoliko koliko je ono (nasleđe) još delovalo, toliko je On, takoreći, bio otsutan iz Jehove, a onoliko koliko je bilo iskorenjeno, toliko je bio

prisutan sa (Jehovom), i bio je Sam Jehova. Ovo se može rasvetliti primerom kako je Gospod spojen s anđelima. Ponekad anđeo ne govori od sebe (iz sebe), nego od Gospoda, i on tada ne zna drugo nego da je Gospod; ali tada je njegovo spoljašnje utišano. Drugačije je kada je njegovo spoljašnje aktivno; razlog je tome to što čovekovo unutrašnje pripada Gospodu; pa tako, ukoliko nema prepreka koje pruža (čovekovo) vlastito, čovekovo unutrašnje je Gospodovo, i jeste Gospod. Ali kod Gospoda je došlo do potpunog sjedinjenja ili do večnog jedinstva sa Jehovom, tako da je i sama Njegova Ljudska Suština isto tako Jehova. 1746. Čije je nebo i zemlja. Ovo označava spajanje, kao što se vidi iz onoga što je gore rečeno, kod stiha 19; gde se pojavljuju iste reči, s istim značenjem. 1747. Stih 23. Ni konca ni remena od obuće ne ću uzeti od svega što je tvoje, da ne rečeš: ja sam obogatio Avrama. „Ni konca ni remena od obuće“, označava sve prirodne i telesne stvari koje su nečiste; „Ne ću uzeti od svega što je tvoje“, označava da u nebeskoj ljubavi nema ničega što je takvo (nečisto); „da ne rečeš: ja sam obogatio Avrama“, znači da Gospod nije primio nikakvu moć od ovih stvari. 1748. Ni konca ni remena od obuće. Da ovo označava prirodne i telesne stvari koje su nečiste, jasno je iz značenja „remena na obući“. U Reči, stopalo noge i peta označavaju ono što je poslednje prirodno (kao što je pokazano, br. 259). Obuća je ono što pokriva stopalo noge i petu; stoga „obuća“ označava ono što je još više prirodno, a to je ono što je samo telesno. Značenje „obuće“ je prema predmetima (o kojima se govori). Kada se njima opisuju dobra, tada se uzima u dobrom smislu; a kada se opisuje zlo, tada u lošem smislu; pošto je predmet o kome se govori car Sodomski, kojim je označeno zlo i obmana, „remen na obući“ označava nečiste prirodne i telesne stvari. „Koncem na obući“ označena je obmana, a „remenom na obući“, zlo, a ovo je nešto najbezvrednije, jer je reč u deminutivu. Da su ovakve stvari označeno „obućom“, jasno je iz drugih odlomaka u Reči;kao da se Jehova ukazao Mojsiju u gorućem grmu, i rekao Mojsiju: Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto na kome stojiš sveta zemlja (Izlazak III.5), Vojvoda vojske Jehovine rekao je slično nešto Jošui (Isusu Navinu): Izuj obuću s nogu svojih, jer je mjesto na kome stojiš sveto ( Jošua V.15). Ovde svako može videti da obuća ne oduzima svetosti ništa, kad je čovek svet u sebi; ali ovo je rečeno zato što obuća pretstavlja poslednje prirodne i telesne stvari koje treba da se odbace. Da je to nečisto prirodno i telesno, jasno je iz Davida: Moav, čaša moja iz koje se umivam, na Edoma pružiću obuću svoju (Psalam LX.8). Nalog učenicma označava nešto slično: Ako ko ne primi i ne

posluša riječi vašijeh, izlazeći iz kuće ili iz grada onoga, otresite prah s nogu svojijeh (Mateja X.14; Marko VI.11; Luka IX.5). Ovde „prah s nogu“ ima slično značenje kao „obuća“, to jest, nečist od zla i obmane, jer je nožno stopalo poslednje prirodno. Njima je to naloženo (zapoveđeno) jer su oni u to vreme bili reprezentativi, i jer su mislili da su nebeske tajne sakrivene u njima (u reprezentativima) , a ne u golim istinama. (prim. prev. Prema autoru, Gospod je govorio u korespondencijama, to jest u saobraznostima, ili metaforama). A to što je „obuća“ označavala poslednje prirodno, skidanje obuće, i odvezivanje (remena) značilo je da se treba sloboditi poslenjih stvari prirode; kao što je bio slučaj s onim koji nije hteo da obavi svoju dužnost kao dever, o kome se govori kod Mojsija: Ako li onaj čovjek ne bi htio uzeti snahe svoje, onda snaha njegova neka dođe na vrata pred starješine i reče: neće djever moj da podigne bratu svojemu sjemena u Izrailju, neće da mi učini dužnosti djeverske. Tada neka ga dozovu starješine mjesta onoga i razgovore se s njim, pa ako se on upre i reče: ne ću je da je uzmem; Onda neka pristupi k njemu snaha njegova, i neka mu izuje obuću s noge njegove, i neka mu pljune u lice, i progovorivši neka reče: tako valja da bude čovjeku koji ne će da zida kuće bratu svojemu. I on neka se zove u Izrailju: dom bosoga. /(Zakoni Ponovljeni XXV. 5-10). Ovo znači da je lišen prirodne ljubavi ka bližnjemu. Da „obuća“ označava poslednje prirodno, i u dobrom smislu, isto tako je jasno iz Reči; kao kod Mojsija o Asiru (Ašeru): I Asir će biti blagosloven mimo sinove , biće mio braći svojoj ; zamakaće u ulje nogu svoju. Gvožđe i mjed biće pod obućom njegovom; i dokle traju dani tvoji, trajaće snaga tvoja (Zakoni Ponovljeni XXXIII.24,25), Gde „obuća“ označava poslednje prirodno; a „gvožđe pod obućom“ , prirodnu istinu; a „mjed pod obućom“ prirodno dobro, što je jasno iz značenja gvožđa i mjedi (bronze) (vidi br. 425, 426). (prim. prev. Obuća koja je bila pojačava na tabanu gvožđem ili bronzom, bila je jača i trajnija, pa prema tome vrednija. Stoga je Asir blagoslolven da će „snaga njegova da traje kao i dani njegovi“. I pošto „obuća“ označava poslednje Prirodno i Telesno, to je postalo simbolom onoga što je bezvredno; jer prirodno i telesno je ono što je najbezvrednije u čoveku. Na ovo se misli u rečima Jovana Krstitelja: Ali dolazi onaj koji je jači od mene, kome ja nijesam vrijedan odriješiti remena na obući njegovoj (Luka III.16; Marko 1:7; Jovan 1: 27). 1749. Ne ću uzeti ništa što je tvoje. Da ovo označava da u nebeskoj ljubavi nema ničega takvoga, može se videti iz toga što je Avram rekao da neće ništa od onoga što je od cara Sodomskoga. Avram pretstavlja Gospoda, sada pobednika, pa tako i stvari koje su od nebeske ljubavi, koje je Sebi priskrbio pobedama; a car Sodomski pretstavljao je zlo i obmanu, od čega nije ništa bilo u Gospodu koji je poveđivao, to jest u nebeskoj ljubavi. Šta je označeno ovim u

unutrašnjem smislu, može se znati samo po onome kako je to u drugom životu. Kod zlih i paklenih duhova vlada ljubav prema sebi i prema svetu. Otuda oni zamišljaju da su bogovi svemira, i da mogu mnogo toga da učine. A kada su pobeđeni, tada vide da ne mogu baš ništa, ali im još uvek ostaje pojam moći i vladanja; pa tako misle da mogu da mnogo doprinesu Gospodovoj snazi i gospodarenju; pa da bi vladali zajedno s dobrim duhovima, oni im nude svoje usluge. Ali pošto je to čime bi služili samo zlo i obmana, a sve u Gospodu, ili u nebeskoj ljubavi, je dobro i istina, to se ovde kaže caru Sodomskom, koji pretstavlja ovakve stvari, da nema ničega takvoga u Gospodu, to jest, da Gospod nema moći od zla i obmane. Vladavina zla i obmane sasvim je suprotna vladavini dobra i istine. Vladavina zla i obmane je u tome da se želi da svi postanu robovi, a vladavina dobra i istine je da svi treba da budu slobodni. Vladavina od zla i obmane želi da sve sruši; a vladavina dobra i istine želi da sve spasi. Iz ovoga se vidi da vladavina zla i obmane pripada đavolu, a vladavina dobra i istine, Gospodu. Da su ove dve vrste gospodarenja sasvm suprotne jedna drugoj, može se videti iz Gospodovih reči kod Mateje XII. 24-30; a isto tako iz onoga kad je rekao da se ne može služiti dva gospodara (Mateja VI. 24; Luke XVI. 13). 1750. Da ne rečeš; ja sam obogatio Avrama. Da ovo znači da Gospod nije dobijao nikakvu silu od ovih stvari, može se videti iz značenja „obogatiti se“, što znači steći silu i moć. A kakve su one, vidi se iz onoga što je već rečeno. 1751. Stih 24. Osim ono što su pojeli momce, i od dijela ljudima koji su išli sa mnom, Anannu, Esholu, i Mamriju, oni neka uzmu svoj dio. „Osm ono što su pojeli momci“, označava dobre duhove; „i od dijela ljudima koji su išli sa mnom“, označava anđele; „Ananu, Esholu, i Mamriju“, označava stvari koje su njima pripadale; „neka oni uzmu svoj dio“, znači da su oni stavljenik podnjihovu moć. 1752. Osim što su pojeli momci. Da ovo označava dobre duhove, jasno je iz onoga što prethodi, i iz onoga što sledi. Jasno je iz onoga što prethodi, jer se Mamrije, Eshol, i Aner pominju ranije (stih 13), da su bili i veri (savezu) s Avramom, kojim je pretstavbljeno stanje Gospodovog racionalnog čoveka u odnosu na Njegovog spoljašnjeg čoveka, s obzirom na kvalitet dobara i istina; pa je iz toga jasno da su ovima označeni anđeli koji su bili sa Gospodom dok se borio, kao što je jasno iz datog objašnjenja. Isto se vidi i iz onoga što sledi, kao što će se ubrzo pokazati. Oni koji su išli s Avramom ovde se zovu „momci“ ili „deca“, kojima su označeni dobri duhovi; dok su „ljudima“, koji se pominju odmah zatim, označavaju anđeli. Da je bilo anđela pored Gospoda dok se borio

protivu paklova, jasno je iz Reči; kao i iz toga što dok je bio u borbama i iskušenjima, morali su s Njim da budu i anđeli, kojima je Gospod dao Svoju moć da se bore zajedno s Njim, jer sva moć koju anđeli imaju, ona dolazi od Gospoda. Da se anđeli bore protivu zla, može se videti iz onoga što je ponekad rečeno o anđelima kod čoveka – da oni čoveka štite, i da otklanjaju zla koja prete čovekuj od paklenih duhova (vidi gore br. 50, 227, 228, 697, 968); ali sva je njihova moć od Gospoda. I dobri duhovi su anđeli, ali niže vrste, jer su oni u prvom nebu; anđeoski duhovi su u drugom; a anđeli, koji se tako i zovu, su u trećem (vidi br. 459, 684). Takva je forma uprave u drugom životu, da su dobri duhovi potčinjeni anđeoskim duhovima, a anđeoski duhovi anđelima; tako da oni sačinjavaju jedno anđeosko društvo. Dobri duhovi i anđeoski duhovi se ovde nazivaju „momcima“, a anđeli, „ljudima“. 1753. Osim dijela ljudima koji su išli sa mnom. Da ovo označava anđele, jasno je iz onoga što je maločas rečeno; a i iz toga što se anđeli koji su se pokazivali ljudima, nazivali su se u Reči „ljudi“. 1754. Ananu, Esholu, i Mamriju. Da ovi označavaju stvari koje pripadaju njima („ljudima“ ili anđelima), jasno je iz onoga što je gore rečeno u ovome poglavlju (kod stiha 13) o istome, naime, da se njihovim imenima označavaju dobra i istine od kojih se vodila borba, a ne toliko sami anđeli, jer su anđeli označeni sa „momci“i sa „ljudi“, kao što je rečeno. Jer se anđelima ne daju nikakva imena, nego se oni razlikuju prema istinama i dobrima u kojima su; zbog toga se samo to označava imenima u Reči (kao što je pokazano br. 144, 145, 340). Ovo se može videti i kod Isaije, gde se govori o Gospodu: I ime će mu biti Divni, Savjetnik, Bog Silni, Otac od vječnolsti, knez mirni (IX.6). Gde se imenom označava kakav je On, to jest da je Divan, Savetnik, Bog Silni, Otac od večnosti, knez mirni. Kod Jeremije, gde se isto tako govori o Gospodu: Ovo je ime Njegovo: Jehova pravda naša. (Jeremija XXIII.5,6). Ovde je sasvim jasno da je „Pravda“ ime. Tako isto kod Mojsija, gde se govori o Gospodu: Jer vam ne će oprostiti grijeha, jer je Moje im u Njemu, ( Izlaska XXIII.21) Gde „ime“ označava suštinu, koja je Božanska. A tako isto na mnogim drugim mestima u Reči, gde se kaže da je „zazvao ime Jehovino“; i da „ne uzimaju ime Jehovino uzalud; kao i u Gospodovoj molitvi, „neka se sveti Ime Tvoje“. Sličan je slučaj i s imenima anđela; a tako je ovde s imenima Eshola, Anana, i Mamrija, koji pretstavljaju anđele, tako što ova imena označavaju stvari koje pripadaju anđelima. 1755. Oni neka uzmu svoj dio. Da ovo znači da su oni stavljeni po njihovu moć, jasno je iz onoga što je gore rečeno (kod stihova 21 do 33), naime, da je to bila Gospodova volja da ne primi ništa od njih, jer On ne dobija silu od takvih stvari.

Da su bili stavljeni pod moć anđela, ta stvar stoji ovako: anđeli su ti koji vladaju nad zlim i paklenim duhovima, kao što mi je bilo pokazano mnolgo puta kroz iskustvo. Ali Gospod proviđa sve stvari, u opštem i u pojedinačnom, a stoga predviđa i sređuje sve; ali neke stvari kroz dopušenje, neke iz strpljenja, neke jer ih podnosi, neke iz milosti, neke jer tako hoće. Želja da vladaju je nešto čovekovo vlastito što se jako razlikuje od onoga što anđeli primaju od Gospoda; a njihova vlast je od ljubavi i milosti, odvojena od bilo koje želje za vladanjem. Ali ove se stvari, koje su duboke tajne, ne mogu predočiti s malo reči. Dovoljno je da se zna da da su zli i pakleni duhovi dati pod vlast anđela, i da Gospod upravlja svim stvarima, kako u opštem tako i u pojedinačnom, o čemu će, po Gospodovoj Božanskoj milosti, biti govora kada se bude razmatralo o Proviđenju, i Dopuštenju. 1756. Ono što se ovde dešava, to se odnsi na unutrašnji smisao ovoga poglavlja, ali se nizovi i vEze stvari, i njihova lepota, ne pokazuju kada se odvojeno objašnjavaju u detalje prema značenjima reči, kao što bi se pokazale kada bi se obuhvatile jednom jedinom idejom; jer bi se tada ono što je bilo razbacano okolo, pojavilo lepo sjedinjeno i povezano. Ovo je kao što je sa rečima; kao kad neko sluša nekoga a koji uperi svoju pažnju na reči, u kojem slučaju on ne shvata dobro ideju govornikovu, kao što bi to mogao da ne obraća pažnju na pojedinačne reči ili njihovo značenje. Jer se unutrašnji smisao Reči odnosi prema spoljašnjem ili doslolvnom smislu kao što se govor odnosi prema pojedinim rečima koje se jedva čuju, a još više shvata što se manje na njih obraća pažnja, i kada se um drži samo značenja stvari koje su označene rečima govornika. Drevni način pisanja pretstavljao je subjekte koristeći osobe i reči za koje se znalo da imaju sasvim drugo značenje. Svetovni pisci tu tada prikazivali svoje istorijske prikaze na ovaj način, čak i kada se radilo o moralnom i građanskom životu; tako da je to malo ličilo na ono što je označeno bilo slovom pisma. Oni su prikazivali razna osećanja kao bogove i boginje, kojima su se kasnije neznabošci klanjali, kao što zna svaki obrazovan čovek, jer te se drevne knjige još uvek mogu naći. Ovaj način pisanja su primili od pradrevnih ljudi koji su živeli pre potopa, koji su sebi pretstavljali nebeske i Božanske stvari pomoću vidljivih na zemlji i u svetu, pa su tako svoje umove i duše ispunjavali radošću i prijatnostima dok su posmatrali predmete u svemiru, osobito one koji su lepi u njihovoj formi i redu; stoga su sve knjige toga vremena bile napisane u tome stilu. Takva je knjiga o Jovu, i po imitaciji na ovu, i Solomunova Pesma nad pesmama; takve su bile i dve knjige koje pominje Mojsije u BrojevimaXXI. 14,27. pored mnogih koje su nestale. U kasnijem periodu, ovaj stil pisanja je bio visoko cenjen zbog svoje starine, kako kod Neznabožaca tako i kod potomaka Jakovljevih, i to toliko, da ono što nije bilo napisano ovim stilom, oni nisu

poštovali kao Božansko, pa su stoga, kada ih je pokrenuo proročki duh, oni i govorili na sličan način; i to sve iz mnogo skrivenih razloga. Ovo je bio slučaj sa Jakovom (Postanje XLIX. 3-17), sa Mojsijem (Izlazak XV. 1-21; Ponovljeni Zakoni XXXIII.2-29); sa Valamom, koji je bio jedan od sinova Istoka, iz Sirije, gde je Drevna Crkva još postojala (Brojevi XXIII.7-10, 19-24; XXIV, 5-9, 17- 24) sa Sa Devorom i Varakom (Sudije V. 2-13); i sa Hanom (1 Samuilova II. 2-10); i sa mnogo drugih. Pa iako je samo malo njih razumelo da su te reči označavale nebeske stvari Gospodovog carstva i crkve, ipak, dirnuti i prožeti divljenjem, oni su osećali da je u njima bilo nešto Božansko i nešto sveto. Ali da su istorijski delovi Reči tome slični – da u njima svaka stvar pretstavlja i označava nebeske i duhovne stvari Gospodovog carstva – to nije bilo poznato učenom svetu, osim to da je Reč nadahnuta do najmanje jote, i da ona sadrži nebeske tajne u opštem i u pojinačnom.

NASTAVAK O GOVORU DUHOVA I O NJEGOVIM RAZLIČITOSTIMA. 1757. Govor duhova sa čovekom se izvodi rečima; ali govor duhova između sebe izvodi se preko ideja od kojih potiču reči, kao što su mislene ideje (ideje misli); ove, međutim, nisu zatamnjene kao što su ideje čoveka dok živi u telu, nego su jasne kao one u govoru. Posle smrti tela, ljudski govor postaje razgovetniji i jasniji; a mislene ideje postaju određene (diskretne), kako bi služile određenim oblicima govora; jer je zatamnjenost nestala sa telom; tako da misao, oslobođena kao okova u kojima je bila sapeta – postaje trenutna; otuda se pojačava intuicija, apercepcija, i izgovor. (prim.prev. „diskretni“ način govora se odnosi na „diskretne stepene života“, kao što su prirodni, duhovni, i nebeski stepen, po kome se razlikuju tri neba, u kojima se „govori“ između anđela istoga stepena na na njima „diskretan“ način). 1758. Govor duhova je raznovrstan: svako društvo ili porodica duhova, pa čak i svaki duh, razlikuju se od ostalih njihovim govorom, baš kao što je slujčaj i sa čovekom, po osećanjima koja čine život govora i koja daju impuls rečima, i po naglascima, pa i tonom, a i drugim karakteristikama koje nije lako opisati. 1759. Govor nebeskih duhova se ne uliva lako u artikulisane zvukove ili reči koje koriste ljudi; jer se ne slaže s rečju u kojoj ima nešto što zvuči grubo, ili gde postoji grubo udvajanje suglasnika, ili u kome postoji ideja koja potiče iz znanja (pim.prrev. reči-znanja od kojih se sastoji doslovni smisao); zbog čega se oni (nebeski duhovi ili anđeli) retko ulivaju u govor osim preko osećanja koja, kao

potok ii kao blagi povetarac, omekšavaju reči. Govor duhova koji je između nebeskih i duhovnih (anđela), je mio, kao blaga atmosfera, milujući organa onoga koji ga prima, i omekšavajući same reči; ali je i brz i siguran. Tako, tok i prijatnost dolaze od toga što je nebesko dobro u njihovim idejema takvoga karaktera, i što nema ničega u njihovom govoru što se ne slaže s njihovom mišlju. Sva prijatna harmoničnost u drugom životu dolazi od dobrote i ljubavi prema bližnjemu. Govor duhovnih (duhova ili anđela), i on kao da teče, ali nije tako mekan i mio. A oni su ti koji najviše i govore. 1760. Tako isto postoji i govor zlih genija; ali je to govor koji se čuje samo izvana; iznutra, on je kao struganje, zato što se pretvaraju da su dobri, i što nema u njemu osećanja. Isto tako postoji i govor ovih zlih genija u kome se ne oseća kao da teče, u kojemu se razlika između misli i reči oseća kao nešto što tiho uporedo puzi. (prim. prev. „zli geniji“ su naziv za vrstu zlih duhova u određenom paklu, jer se paklovi dele po stepenima mržnje, prema bližnjemu ili prema Bogu, kao što se neba dele prema stepenima ljubavi prema bližnjem ili prema Bogu) 1761. Ima duhova koji se ne ulivaju kao potok, nego kaovebracije i kao pokreti tamol amo, , kao u linijama, s manje ili više oštrine. Takvi se ne ulivaju kad govore, nego samo kad odgovaraju. To su oni koji iz mnoga uzroka odbacuju unutrašnjestvari u rečiČ gledajući na ljude kao na oruđa, koja malo cene; a koji misle samo o sebi. (prim.prev. Autor je boravio u svetu duhova odakle je ponekad vođen u viša neba i u paklove, kako bi mogao da ih opiše. Inače, uz pomoć anđela, saznavao je i objašnjavao situacije u kojima se nalazio. Po njemu, nema anđela od početka, nego dobri ljudi postaju anđeli a zli đavoli, sve po redu koji je skup duhovnih zakona koji su deo Boga koji stvara i održava ceo svet, vidljivi i nevidljivi. Sv. Pismo sadrži zakone duhovnog života, i ono je spona ljudi na zemlji i duhova u nebima, a sve preko unutrašnjih smislova jer ih ima više, u kojim smikslovima duhovi razumiju Sv. Pismo) 1762. Ima duhova koji ne govore, a koji izražavaju ono što umom osećaju preko promena koje izaziovaju na mome licu, a koji pretstavljaju ideje svoje misli tako živo, da se njihova misao pokazivala kao (vidljiva) forma. Ovo je izvedeno promenama na usnama, odakle je to prelazilo na lice; isto tako oko očiju, kada su saopštavali unutarnja osećanja svoga uma; oko levoga oka kada su saopštavali istinu i osećanje za istinu, a oko desnoga oka kada su saopštavali dolbro i osećanje za dobro.

1763. Tako isto, čuo sam i jednovremeni govor duhova koji su govorili zajedno, koji se talasao i izgledao kao smotuljak , i koji se ulivao u mozak s raznih strana. Isto tako, i govor jednoga duha koji se završavao četverostrukim pokretom, kao s tonom i zvukom ljudi koji mlate (tresu slamu ili žito na gumnu). Ovi su duhovi odvojeni od drugih. Oni unose bol u glavi, a zvuče kao usisaljka za vazduh. Neke sam čuo kao da govore zvučnim glasom, ali kao u sebi samima; ali se ipak čulo kao govor. Neki kao da su grgutali reči kao iz stomaka; to su oni koji ne žele da obraćaju pažnju na smisao nečega, a koje drugi nateruju da govore. Čuo sam i neke koji su govorili grubim ili raspuklim zvukom; ovi prilaze s leve strane, ispod lakta; kao i na levo spoljašnje uho. Čuo sam i neke koji kao da nisu mogli da govore glasno, nego kao da su prehlađeni; ovi pripadaju klasi onih koji se uvlače u ono što drugima prija, pa izvlače iz ovih tajne sa ciljem da im naude. Ima duhova niskoga rasta koji, iako ih je malo, govore kao da ih je mnogo, glasom kao da je grmljavina; njih sam čuo iznad glave, te sam pomislio da ih je gomila; ali jedan od njih mi je prišao s leva ispod pazuha, i govorio na is način, to jest kao da grmi: Odakle dolaze ovakvi duhovi, biće, po Božanskoj milosti Gospodovoj, rečeno na drugome mestu. Ali ovakve vrste duhova su retke. A vredno je opaziti da se ovo što se govori na razne načine, da to čuju oni čiji je unutrašnji organ za sluh otvoren, a tako isto to čuju i duhovi, kao što se čuju zvukovi i govor ljudi na zemlji; ali se ništa od ovoga ne čuje ako unutrašnji organi nisu otvoreni. 1764. Jednom su sa mnom duhovi razgovarali pomoću pretstava koje su mi pokazivali; kao pamenovima raznih boja; svetlostima; oblacima koji su se podizali i spuštali; malim kućama i platformama sa kojih se govorilo na razne načine; posudama; osobama koje obučenim na razne načine, i mnogim drugim stvarima, koje su sve imale značenja; to jest, iz čega se znalo šta su želeli da saopšte.

POGLAVLJE PETNAESTO.

O SVETOM PISMU ILI REČI U KOJOJ SE ČUVAU SVETE STVARI, A KOJE SU OTVORENE PRED DOBRIM DUHOVIMA I ANĐELIMA.

1767. Kada Gopodovu Reč čita čovek koji voli Reč i koji živi u ljubavi prema bližnjemu, ili čovek koji u prostoti srca veruje u ono što je napisano i koji se nije utvrdio u načelima suprotnim istini vere koja je u unutrašnjem smislu, to Gospod pretstavlja pred anđelima u takvoj lepoti i u prijatnosti, zajedno sa saobraznostima (reperezentativim), i u neizrecivim varijacima, prema njihovom

stanju u to vreme, da se svaka pojedinost opaža kao da je u njoj život; a to je život koji postoji u Reči, i iz kojega se Reč rodila kada je bila poslata iz neba. Zbog ovoga Gospodova Reč je takva da, iako u slovu izgleda sirova, u njoj su pohranjene duhovne i nebeske stvari, koje leže otvorene pred dobrim duhovima i anđelima, kada ćovek čita Reč. 1768. Da se Gospodova Reč tako pretstavlja pred dobrim duhovima i pred anđelima, bilo mi je dato i da vidim i da čujem; pa mi je stoga dozvoljeno da iznesem ta iskustva. 1769. Prišao mi je jedan duh ne dugo posle izlaska iz tela, što sam ustanovio po tome što još nije znao da je u drugom životu, nego je pretpostavljao da živi u svetu. Opazilo se da je bio odan učenosti, pa sam o tome s njim razgovarao. Odjednom je bio uzdignut visoko; iznaneđen ovim, pomislio sam da je on bio od onih koji teže da budu na visokim položajima; ili da je zamišljao da je nebo negde na visini, jer takvi se često podižu u visinu, kako bi znali da nebo nije tamo gde je visina, nego da je to nešto unutrašnje. Ali sam ubrzo opazio da je bio uzdignut prema anđeoskim duhovima , koji su bili napred, malo na desno, na ulazu u nebo. Tada je sa mnom odatle govorio, rekao je da vidi stvari koje ni najuzvišeniji ljudski um ne može shvatiti. Dok se ovo odigravalo, ja sam čitao prvo poglavlje knjige Ponovljeni Zakoni (Deuteronom) o Jevrejskom narodu koji je trebao da ispita i vidi kakva je zemlja Hanan. Dok sam ovo čitao, rekao mi je da ne opaža ništa od smisla slova, nego stvari duhovnog smisla, i da su one divote koje nije mogao da opiše. Ovo je bilo na prvom ulazu u nebo anđeoskih duhova; a kakve bi tek divote video u samom nebu! a kakve u anđeoskom nebu! Neki duhovi koji su se našli oko mene, a koji ranije nisu verovali da je Gospodova Reč ovakva, tada počeše da se kaju zbog svog neverovanja; i rekoše, u tome stanju, da veruju jer da je duh rekao da je čuo, video i opazio da je tako. Ali drugi su duhovi istrajali u njihovom neverovanju, te rekoše da to nje tako, i da je to izmišljeno; tada su i oni samo bili uzdignuti, i govorili su sa mnom otuda; i rekli da je to bilo sve samo ne izmišljeno, jer su zaista opažali da je bilo tako; i to su opažali jasnije nego li se to može zapažati u životu tela. Ubrzo su i ostali bili uzdignuti, a među njima i jedan kojega sam poznavao u životu tela, koji mi je posvedočio isto, između ostalom da je bio previše zapanjen da bi mogao pisati slavu Reči u unutrašnjem smislu. Tada, kao da oseća sažalenje, reče da je takva šteta što ljudi ništa ne znaju o takvim stvarima. Još je rekao da odakle je bio tada, da je mogao da gleda najdublje u moje misli i osećanja i da vidi u njima više nego što može da iskaže; kao što su uzroci, uticaji, odakle su dolazili, i od koga; ideje, i kako su bile izmešane sa

zemaljskim stvarima, i da ove treba da se potopuno odvoje; pored ostalih stvari. 1770. Posle toga, u dva navrata, video sam kako si i drugi bili uzdignuti u drugo nebo, među anđeoske duhove; i oni su otuda sa mnom govorili, dok sam čitao treće poglavlja Deuteronomija od početka do kraja. Rekli su da su bili samo u unutarnjem smislu Reči (prim. prev. unutarnji je duhovni a unutrašnji je nebeski smisa, prvi govori u preporodu čolvekove duše, a drugi o sjedinjavanju Gospodve dve Suštine); i tvrdili da da nema nijedne title koja ne sadrži duhovni smisao u kome se sve slaže, i da imena označavaju realne stvari. Tako su se i oni uverili; jer pre toga nisu verovali da su svaka i sve stvari u Reči nadahnute od Gospoda; i da žele da ovo potvrde pred drugima na zemlji, ali to nije bilo dopušteno. 1771. Bilo je još duhova koji su bili u neverici o Gospodovoj Reči, to jest nisu verovali da su u njoj pohranjene stvari u njenim nedrima, ili iznutra; jer u drugom životu duhovi ne veruju kao što nisu berovali ni u životu tela; a to neverovanje se ne rasipa osim onako kako je proviđeno od Gospoda, i kroz živa iskustva. U vezi s ovim, dok sam čitao Psalme Davidove, ovim duhovima bio je otvoren dublji um ili vid. Ovi nisu bili uzdignuti među anđeoske duhove. Tada su opazili unutarnje stvari Reči u tim Psalmima; pa su zapanjeni rekli da tako nešto nikada nisu mogli verovati. Isti deo Reči su tada čuli drugi duhovi; ali su to oni shvatili drugačije. Kod nekih su ideje njihovih misli bile ispunjene mnogim prijatnim i divnim stvarima, i to je bilo ispunjeno životom koliko je to bilo moguće, ali je bilo tako jasno da je prodiralo u njihovo najdublje biće, da im je izgledalo da su bili uzdignuti prema unutarnjem nebu, sve bliže i bliže Gospodu, onako kako su na njih delovale istine i dobra s kojima kao da su bili spojeni. Tada je Reč donesena nekima koji nisu shvatali ništa o unutrašnjem nego samo o spoljašnjem smislu; i njima je izgledalo da slovo nema života. Iz ovoga svega jasno je kakva je Reč kada je Gospod ispuni životom – da je ona takva da deluje do u najveću dubinu; a i kakva je kada se ne ispuni životom - da je onda samo slovo, u kome ima malo života. 1772. Od Božanske milosti Gospodove, i meni je bilo dozvoljeno da vidim na isti način Gospodovu Reč u lepoti njenog unutrašnjeg smisla, i to mnogo puta; i to ne da su reči bile objašnjene u detalje, nego sa svim stvarima uopšte i u pojedinostima zajedno u jednom nizi ili povezanosti, što je kao da se gleda nebeski raj sa zemaljskoga raja.

1773. Duhovi koji su uživali i osećali radost u Gospodovoj Reči za života u telu, osećaju u drugom životu jednu vrstu tople nebeske radosti, koju mi je bilo dato da osetim. Toplina onih koji su osećali ovo uživanje, bila je data i meni da je osetim. Bilo je to kao prolećna toplina, počevši od usana, pa šireći se oko obraza, pa sve do ušiju, podižući se do očiju, pa onda spuštajući se do sredine grudi. A bila mi je prenesena i toplina onih na koje je još jače uticala Gospodova Reč, to jest one unutarnje stvari koje je sam Gospod učio; počinjući od grudi i penjući se otuda ka bradi, i spuštajući se do bedara. A toplina onih koji su osećali još više zadovoljstvo u Gospodovoj Reči, njihovu sam toplinu osećao kao unutarnju radost i kao proleće, kako se širi od bedara prema grudima, i tada preko leve ruke u šake. Anđeli su me poučili, rekavši da je zaista ovako, i da se prilaženje ovakvih duhova ovako oseća kao toplina, iako je oni sami ne osećaju, jer osu oni u njoj; kao što mala deca, deca i omladina ne osećaju svoju toplinu koja je veća nego ona kod odraslih, jer su oni u njoj. Isto tako osetio sam toplinu nekih koji su zaista uživali u Reči, ali se nisu trudili da je shvate; njihova se toplina osećala samo u desnoj ruci. A što se tiče topline: i zli duhovi mogu da svojim veštinama proizvedu toplinu koja imitira uživanje, i mogu da to prenesu na druge; ali to je samo spoljašnja toplina, koja nema poreklo iznutra. To je onakva toplina koja izaziva truljenje i pretvara hranu u izmet, kao što je vrelina preljubočinaca, kao i onih koji su bili utonuli u prljava uživanja. 1774. Ima duhova koji ne žele ništa da čuju o unujtarnjim stvarma u Reči; čak i kada ih razumeju, i dalje nisu voljni.To su uglavnom oni koji su mislili da se spasenje zaslužuje delima, i koji su činili dobra dela vođeni ljubavlju prema sebi i svetu, ili radi postizanja ranga ili bogatstva za sebe, i radi ugleda, a to znači ne radi Gospodovog carstva. U drugom životu oni su ti koji više od drugih žele da uđu u nebo; ali ostaju izvan njega; jer ne žele da prime znanja o istini, da bi kroz to dobro na njih delovalo. Oni tumače značenje Reči kako im se sviđa, potvrđujući samo ono što ide u prilog njihovim požudama. Takvi su pretstavljeni starom ženom, ne sa lepim licem, koje je snežno bledo, nepravilnih crta, koje ju čine ružnom. Dok su oni koji priznaju i vole unutarnje stvari Reči pretstavljeni devojkom u ranom devojaštvu, ili u cvetu mladosti, lepo obučenoj, i okrašenoj vencima i nebeskim ukrasima. 1775. Razgovarao sam s nekim duhovima o Reči, rekavši da je to bilo nužno i po Božanskom proviđenju, da se dadu neka otkrivenja, jer da je otkrivenje ili Reč glavni prijemnik (sasud) duhovnih i nebeskih stvari, i da tako ona povezuje nebo i zemlju; i da bi bez nje bili razdvojeni, i da bi nestalo ljudskog roda. I osim toga, da je potrebno da negde postoji nebeska istina , kroz koju se čovek može poučiti. Jer da je on rođen za nebeske stvari i da, posle života u telu, treba da

dođe među one koji su nebeski; jer da su istine vere zakoni reda u carstvu u kome on (čovek) treba da večno živi. 1776. Može da izgleda kao paradoks, ali je cela istina, da anđeli razumeju unutrašnji smisao Reči bolje i potpunije kada je čitaju mali dečaci i devojčice, nego kada je čitaju odrasle osobe, koje nisu u veri koja potiče od ljubavi ka bližnjemu. Rečeno mi je da je tome razlog to što su mali dečaci i devojčice u stanju uzajamne ljubavi i u nevinosti, i da su sposobni da primaju ono čime onda Gospod raspolaže; iako oni ovo ne opažaju, osim kao neodređeno zadovboljstvo koje odgovara njihovome geniju. Anđeli su rekli da je Reč mrtvo slovo, ali da ga Gospod oživljava prema tome kako ga ko prima; i ono postaje živo u skladu s (čovekovim) životom ljubavi prema bližnjemuj i sa nevinošću, i to na bezbroj načina. 1777. Nastavak sledi na kraju ovoga poglavlja.

POGLAVLJE XV. 1. Poslije ovih riječi (poslije ovoga) dođe riječ Jehovina Avramu u utvari (viđenju), govoreći: ne boj se, Avrame, ja sam ti štit, i plata je tvoja vrlo velika. 2. A Avram reče; Gospode Jehovih, šta ćeš mi dati kad živim bez djece, a na kome će ostati moja kuća to je Elijezer ovaj Damaštanin. 3. Još reče Avram: eto meni nijesi dao poroda, nego će sluga rođen u mojoj kući biti moj našljednik. 4. I gle, Jehova mu progovori; ne će taj biti našljednik tvoj, nego koji će izaći od tebe, taj će ti biti našljednik. 5. Pa ga izvede na polje i reče mu: pogledaj na nebo i prebroj zvijezde, ako ih možeš prebrojiti. I reče mu: tako će biti sjeme tvoje. 6. I povjerova Avram Jehovi, i on mu to primi za pravdu. 7. I On mu reče: ja sam Jehova koji te izvede iz Ura Haldejskoga da ti dam zemlju ovu da bude tvoja. 8. A on reče: Gospode Jehovih, po čemu ću poznati da će biti moja?

9. I on reče: prinesi mi junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna od tri godine i grlicu od tri godine. 10. I on uze sve to, i rasječe na pole, i metnu sve pole jednu prema drugoj; ali ne rasječe ptica. 11. A ptice slijetahu na te mrtve životinje; a Avram ih odgonjaše. 12, A kada sunce bješe na zalazu, uhvali Avrama tvrd san, i gle, strah i mrak obuze ga. 13. I On reče Avramu: znaj za cijelo da će sjeme tvoje biti došljaci u zemlji tuđoj, pa će joj služiti, i ona će ih mučiti četirii stotine godina. 14. Ali ja ću suditi narodu kome će služiti; a poslije će oni izaći s velikijem blagom. 15. A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti. 16. I oni će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo; jer grijesima Amorejskim još nije kraj. 17. A kad se sunce smiri i kad se smrče, gle, peć se dimljaše, i plamen ognjen prolažaše između onijeh dijelova. 18. Taj dan učini Jehovah zavjet s Avramom govoreći: sjemenu tvojemu dadoh zemlju ovu do vode Misirske, do velike vode, vode Efrata. 19. Kenejsku, Kenezejsku, Kedmonejsku, 20. I Hetejsku i Ferezejsku i Rafajsku, 21. I Amorejsku i Hananejsku i Gergesejsku i Jevusejsku. (prim. prev. Autor je koristio latiski prevod Sv. Pisma u kome se umesto reči „Bog“ nalazi reč Jehova, koja se zbog svetosti nije izgovaala ni kod Jevreja ni kod Hrišćana. Umesto nje izgovarala se reč „Gospod“, i to je bilo označeno iznad reči JHV, sa znakovima koji supripadali reči „Gospod“ ili na Hebrejskom „Adonai“. U delu Nebeske tajne, ona se koristi, i još joj se daju značenja koja su originalna za nas, ali su po autoru bila poznata u drevna vremena, jer se reč

“Jehova“ (onaj koji jeste) izgovaala različito zavisno da li se radilo o Jehovi koji dopušta iskujšenja, kada se završava na „ih“ (Jehovih) ili kada se radi o Jehovi koji pobeđuje, kada se završava na „ah“ (Jehovah).

SADRŽAJ. 1778. Ovde se u unutrašnjem smislu nastavlja o Gospodu pošto je izdržao u detinjstvu najveće borbe u iskušenjima, koja su bila uporena protivu ljubavi koju je On gajio prema celom ljudskom rodu, a posebno prema crkvi; i pošto je bio zabrinut za njenu budućnost, bilo Mu je dato obećanje; ali Mu je bilo pokazano i kakvo će biti stanje crkve pri kraju, kada će se početi gasiti; ali da će oživeti jedna nova crkva, koja će zauzeti mesto one prethodne, i da će se tako nebesko carstvo jako uvećati. 1779. Gospodova uteha se opisuje posle borbi u iskušenjima, koja su opisana u ovom poglavlju (stih 1). 1780. Gospodova žalba u pogledu crkve, da je ona samo spoljašnja (stih 2,3). Obećanje jedne unutrašnje crkve (stih 4). O njenom širenju (stih 5). Da je Gospod pravda (stih 6). I da Njemu pripada carstvo i na nebu i na zemlji (stih 7). 1781. I kako je želeo da ga se uveri da će se ljudski rod spasiti (stih 8), bilo Mu je pokazano šta će biti sa crkvom, u opštem, i u pojedinačnom (stihovi 9 do 17). 1782. „Junica“, „koza“, i „ovan“, pretstavljaju nebeske stvari crkve; „grlica“ i „golupče“ pretstavljaju njene duhovne stvari (stih 9). Crkva je bila na jednoj strani, a Gospod na drugoj (stih 10). Gospod će rasterati zlo i obmanu (stih 11), Ali će nju (crkvu) obmane još mučiti (stihovi 12, 13). Ali će se od njih osloboditi (stih 14). Tako je Gospod primio utehu (stih 15). Ali će zla zaposesti (crkvu) (stih 16), pa će na kraju samo zlo i obmana vladati (stih 179. Tada će doći Gospodovo carstvo, i jedna nova crkva, čija se širina opisuje (stih 18). Obmane i zla biće izagnane iz naroda koji se imenuju (stihovi 19 do 21).

UNUTRAŠNJI SMISAO. 1783. Ono što se ovde opisuje, to su istorijske činjenica, naime, da je Jehova razgovarao s Avramom, i da mu je obećana zemlja Hananska u nalseđe; da mu je naloženo da uzme junicu, kozu, ovna, grlicu i golupče, i da ih postavi kao što

je opisano; da su ptice grabljivice sišle na mrtva tela; da je pao u dubok san, a u snu u strag i u mrak; da kad je sunce zašlo, da je ugledao nešto kao peć s dimom kao vatrena baklja između delova (zaklanih životinja); pored ostali istorijskih činjenica. Ovo su istinski istorijski fakti, ali svaki od njih, i najmanji, pretstavlja nešto; a same reči kojima su ovi fakti opisani, imaju značenja; a to znači, da u svakoj i u svim ovim stvarima postoji unutrašnji smisao; jer je svaka reč koja je sadržana u Reči, nadahnuta, a pošto je nadahnuta, mora da ima nebesko poreklo; a to znači da mora da čuva u sebi nebeske i duhovne stvari, jer inače ne bi mogla to da bude Gospodova Reč. To je ono što je sadržano u unutrašnjem smislu; a kada se ovaj smisao otvori, tada se briše doslovni smisao, kao da ga nema; ; a s druge strane, ako se samo obraća pažnja na doslovni smisao, unutranji smisao se kao briše, kao da ga nema. Ova dva (smisla) se odnose kao nebesko svetlo prema zemaljskom svetlu; i obrnuto, kao zemaljsko svetlo prema nebeskom svetlu. Kada se pojavi nebesko svetlo, tada je svetlo sveta kao gusti mrak, kao što mi je pokazano preko iskustva; a ako je neko u svetskom svetlu, tada mu nebesko svetlo izgleda kao mrkli mrak; isto je i s ljudskim umovima: onome koji sve stavlja u ljudsku mudrost, ili u reči-znanja, tome nebeska mudrost izgleda kao nešto tamno; a onome ko je u nebeskoj mudrosti, tome ljudska mudrost izleda nešto opšte i zamračeno koje bi, kada u njoj ne bi bilo ijedne nebeske zrake, bilo mrkla tmina. 1784. Stih 1. Posle ovih reči, dođe riječ Avramu od Jehovih u utvari (viđenju )govoreći: ne boj se, Avrame, ja sam ti štiti, i plata je tvoja vrlo velika. „Posle ovih reči dođe riječ Avramu od Jehovih“, znači da je posle borbi u detinjstvu došlo otkrivenje; „u utvari“, znači najdublje otkrivenje, koje je opažanje; „ne boj se, Avrame, ja sam ti štit“, označava zaštitu protivu zala i obmana, u koju zaštitu treba da se uzda; „tvoja plata je vrlo velika“, označava kraj ili cilj pobeda. 1785. Poslije ovih riječi dođe riječ od Jehovih Avramu u utvari (viđenju). Da ovo znači da je posle borbi u detinjstvu dato otkrivenje, jasno je iz značenja „reči“ kao i iz „reč od Jehovih Avramu“, kao i iz značenja „u utvari“ . Pod „rečima“ se u Hebrejskom jeziku misli na delujuće (aktuelne) stvari; ovde stvari koje su postignute, a koje su Gospodove borbe u iskušenjima o kojima se govorilo u prethodnom poglavlju. „Reč od Jehove Avramu“, samo je reč Gospoda sa Sobom; ali u detinjstvu i u borbama u iskušenjima, kada Suštine još nisu bile sjedinjene, to (razgovor) se moglo pojaviti samo kao otkrivenje. Na ovaj način se prikazuje šta je unutrašnje kada deluje na spoljašnje, u stanju i u vreme kada je to jako daleko. Ovo je stanje koje se naziva Gospodovom poniznošću.

1786. Da je „utvara“ (viđenje ili vizija) otkrivenje, koje dolazi od opažanja, može se videti iz prirode utvara (vizija), koje se daju u skladu sa čovekovim stanjem. Onima kod koji je unutrašnji vid zatvoren, utvara je nešto različito od onoga što je to onome čiji je unutarnji vid otvoren. Na primer, kad se Gospod pokazao celoj skupštini na Gori Sinaju, drugačije je izgledao u utvari narodu nego što je izgledao Aronu, a Aronovo viđenje bilo je različito od Mojsijevog; i dalje, viđenja su bila prorocima drugačija nego ono Mojsiju. Postoje mnoge vrste utvari (vizija) o kojima će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti reči kasnije. Što je više unutarnja, to je utvara (vizija) savršenija. Kod Gospoda su bile najsavršenije, jer je On tada imao opažanje u svetu duhova i u nebima, a i neposrednu komunikaciju s Jehovom. Ova je komunikacija pretstavljena, i u unutračnjem smislu označena, utvarom u kojoj se Jehova pokazao Avramu. 1787. Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit. Da ovo označava zaštitu protiv zala i obmana, jasno je iz značenja „štita“, koje će značenje skoro biti objašnjeno. Naime, reči da je Jehova štit, da je On velika nagrada, to su reči utehe posle iskušenja. Svako iskušenje praćeno je nekom vrstom očajanja (inače ne bi bilo iskušenje), posle čega sledi uteha. Onaj koji je kušan, taj oseća strah, i u očajanju je radi onoga kakav će biti kraj (ishod). U tome se i sastoji iskušenje. Onaj koji je siguran u pobedu, taj ne može da se plaši, pa stoga ni nema iskušenja. Tako je i Gospod, koji je izdržao najgora i najstrašnija iskušenja, On je morao da bude i u očajanju, a koja je rasterao Svojom vlasitom moći; kao što se može jasno videti iz iskušenja u Getsemanskom vrtu, koje je ovako zabeleženo kod Luke: A kada dođe na mjesto, reče im; molite se da ne dođete u napast (iskušenje), i sam otstupi od njih kako se može kamenom dobaciti, i kleknuvši na koljena moljaše se Bogu, govoreći, kad bi htio da proneseš ovu čašu mimo mene! Ali ne moja nego tvoja volja da bude!A anđeo mu se javi s neba, i krijepi ga. I budući u borenju, moljaše se bolje. A znoj njegov bijaše kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju (XXII.40-45). Kod Mateja: I uzevši Petra s oba sina Zevedejeva zabrinu se i poče tužiti. Tada reči im Isus: žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovdje, i stražite sa mnom. I otišavši malo dalje, pade na lice svoje moleći se i govoreći; oče moj, ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; i ostavši ih ondje, otide opet treći put te se pomoli govoreći one iste riječi (XXVI.37-44). Kod Marka: I uze sa sobom i Petra i Jakova i Jovana, i zabrinu se i poče tužiti. I reče im: žalosna je duša moja do smrti. Počekajte ondje i stražite. I otišavši malo pade i moljaše se da bi ga mimoišao onaj čas ako je moguće. I govoraše: Ava, oče! Sve je moguće tebi; pronesi čašu ovu mimo mene; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti; i govoraše tako i drugi i treći put (XIV. 33-41). Iz ovih odlomaka možemo da vidimo prirodu Gospodovih iskušenja – da su bila strašnija od svih; i da je osećao najdublju teskobu, sve do krvavog znoja; i da je tada bio u očaju u

pogledu kraja i događaja; ali i da je primio utehu. Reči koje sada razmatramo, „ja sam tebi štit, i velika plata (nagrada)“, znače utehu posle borbi u iskušenjima o kojima se govori u ovome poglavlju. 1788. Da „štit“ označava zaštitu od zala i obmana u koju se treba pouzdati, jasno je i bez objašnjenja; jer je uobičajen izraz postalo da je Bog štit i odbrana. Ali šta je posebno označeno „štitom“, može se videti iz Reči, gde u odnosu na Gospoda, to znači zaštitu, a u odnpsu na čoveka, pouzdanje u zaštitu. Pošto „rat“ označava iskušenja (kao što je pokazano br. 1664), to sve što ide uz rat označava nešto što ide uz iskušenje, i što služi odbrani protivu zala i obmana, to jeste, protivu đavoslih četa koje uvode u iskušenja, i koje iskušavaju. Stoga „štit“, „oklop“, „nišan“, „koplje“ i „mač“ imaju različita značenja, tako isto i „luk i strele“, kao i „šlem“; o svakom od ovih biće, po Božanskoj milosti Gospodovoj, govora kasnije. Razlog zbog čega „štit“ označava u odnosu na Gospoda zaštitu od zala i obmana, a u odnosu na čoveka pouzdanje u tu zaštitu, je u tome što je on zaštita za grudi; a grudima je označeno dobro i istina – dobro zato što je tu srce, a istin zato što su tu pluća. Da je ovo značenja“štita“, jasno je kod Davida: Blagosloven da je Jehova, grad moj, koji uči ruke moje boju, i prste moje ratu. Dobrotvor moj i ograda moja, utočište moje i izbavitelj moj, štit moj, onaj u koji se uzdam, koji mi pokorava narod moj (Psalam CXLIV.1,2). Ovde, „boj“ i „rat“ su boj i rat u iskušenjima, a u unutrašnjem smislu, u Gospodovim iskušenjima; u odnolsu na Jehovu, „štit“ je zaštita; a u odnosu na čoveka, to je pouzdanje, kao što je jasno. Kod istoga: Dome Izrailjev, uzdaj se u Jehovu; on im je pomoć i štit. Dome Aronov, uzdaj se u Jehovu; on im je pomoć i štit; koji se bojite Gospod, uzdajte se u Jehovu; on im je pomoć i štit. (Psalam CXV. 9-11). Gde je slično značenje. Opet: Jehova je utočište moje i branič moj. Bog moj u kojega se uzdam. Perjem svojim osjeniće te, i pok krilima svojm zaklonićeš se; istina je njegova štit i ograda. (Psalam XCI. 2-4). Ovde „štit“ i „ograda“ označavaju zaštitu protivu obmana. Opet: Jehova, grade moj, zaklone moj, izbavitelju moj, kamena goro, štite moj, rože spasenja mojega, utočište moje! Put je Jehovin vjeran, riječ Jehovina čista. On je štit svjema koji se u nj uzdaju. (Psalam XVIII.2,30). I ovde je značenja slično. Opet: Jer ti ispituješ srca i utrobe, o pravedni Bože! Štit je meni u Boga koji štiti one koji su pravedna srca! (Psalam VII. 9,10). Ovo označava pouzdanje. Opet: Ti mi daješ štit spasenja mojega, i desnica tvoja drži me (Psalam XVIII. 35). Ovo tako isto označava pouzdanje. Opet: Knezovi zemaljski sastavljaju se s narodom Boga Avramova, jer su štitovi zemaljski Božiji. Da je uzvišen! (Psalam XLVII.9). Opet: Jer je Gospod Bog sunce i štit, Gospod daje blagoslov i slavu, onima koji hode u bezazlenosti ne uskraćuje ni jednoga dobra. (Psalam LXXXIV.11). Ovo označava zaštitu. Kod Mojsija: Blago tebi, Izrailju! Ko je kao ti, narod kojega je sačuvao, štit pomoći tvoje, i mač slave

tvoje? Neprijatelji će se tvoji poniziti. (Zakoni Ponovljeni XXXIII.29). „Štit“ označava zaštitu. Kako se ratna oružja pominju u vezi s onima koji su u borbama i u iskušenjima, tako se ista ratna oružja pripisuju neprijateljima koji napadaju i koji iskušavaju, i tada ona označavaju obratne stvari; tako, „štit“ označava zla i obmane od kojih se oni (neprijatelji) bore, i koja (oružja) oni brane, i u koja se pouzdaju. Kao kod Jeremije: Pripravite štite i štitiće, i idite u boj, prežite konje i pojašite, konjici; postavite se sa šlemovima; i utrite koplja, i oblačite se u oklope! (jer. XLVI. 3, 4). Pored mnogo drugih odlomaka. 1789. Plata je tvoja vrlo velika. Da ovo označava cilj i svrhu pobeda, jasno je iz značenja „plate“ (nagrade), da je to nagrada posle borbi u iskušenjima; a ovde je to cilj i svrha pobeda, jer Gospod nikad ne traži nagradu od pobede za Sebe. Njegova nagrada za pobede bila je spasenje celog ljudskog roda; jer se On borio iz ljubavi prema celom ljudskom rodu. Onaj ko se bori iz ove ljubavi, taj ne traži nikakvu nagradu, jer ova je ljubav takva da želi da da i prenese sve svoje drugima, i da ništa ne zadrži za sebe; tako da se ovde „nagradom“ označava spasenje ljudskog roda. 1790. Stih 2. A Avram reče; Gospode Jehova, šta ćeš mi dati kad živim bez djece, i na kom će ostati kuća moja to je ovaj Elijazer Damaštanin. „Avram reče: Gospode Jehova“, označava Gospodovo opažanje; „Avram“ je unutarnji čovek; „Gospod Jehova“ je unutrašnji čovek u odnosu prema unutrašnjem čoveku; „šta ćeš mi dati kad živim bez djece“, označava da nije bilo unutrašnje crkve; „ovaj Elijazer Damaštanin“ označava spoljšnju crkvu. 1791. Avram reče: Gospode Jehova. Da ovo označava Gospodovo opažanje, vidi se iz činjenice da je Gospod imao najunutarnjiju i najsavršeniju percepciju (opažanje) svih stvari. Kao što je rečeno, ova percepcija bila je opažajno osećanje i poznavanje svih stvari koje se dešavaju u nebu, i neprekidna komunikacija i unutarnji razgovor s Jehovom, koju je (percepciju) samo Gospod imao. Ovo je označeno, u unutrašnjem smislu, rečima „Avram reče Jehovi“. To je Avram pretstavljao dok je razgovarao s Jehovom; i slično je i značenje kad god se izraz „Avram reče Jehovi“ pojavi. 1792. Da „Avram“ pretstavlja unutarnjeg čoveka, ili da Avram pretstavlja Gospodovog unutarnjeg ili racionalnog čoveka, pokazano je ranije. A šta je Gospodov unutarnji čovek, prikazuje se u ovom poglavlju. 1793. Da je „Gospod Jehovih“ unutrašnji čovek u odnosu na unutarnjeg , jasno je iz onoga što je rečeno o Gospodovom unutrašnjem čoveku, naime, da je to

bio Sam Jehova, od Kojega je začet, i čiji je bio jedini Sin, i s kojim se Gospodovo Ljudsko sjedinilo posle borbi u iskušenjima, pošto je očistio materinsko ljudsko, to jest ono što je nasledio od majke. Oslovljavanje sa „Gospode Jehova“ često se koristi u Reči; u stvari, svaki put kad se Jehova nazove „Gospodom“. Ne naziva se „Gospod Jehovah“, več „Gospod Jehovih“ , i to osobito kada se radi o iskušenjima. Kao kod Isaije: Evo, Gospod Jehovih ide na jakoga, i mišica će njegova obladati njim; evo plata je njegova kod njega i djelo njegovo je pred njim. Kao pastir pašće stado svoje, u naručje svoje sabraće jaganjce, i u nedrima će ih nositi, a dojilice će voditi polako. (XL. 10, 11). Ovde „Gospod Jehovih ide na jakoga“, odnosi se na Njegove pobede u borbama i iskušenjima; „Njegova mišica će obladati njim“, označava da je to bilo od Njegove sopstvene moći. A šta će biti nagrada koja se pominje u prvom stihu ovoga poglavlja, to je spasenje celog ljudskog roda; a to je onačeno sa „kao pastir pašće stado Svoje, pokupiće jaganjce u naručje Svoje, nositi ih u nedrima, dok će dojilice voditi polako“; sve ovo ide uz najadublju ili Božansku ljubav. Ponovo kod istog Proroka: Gospod Jehovih otvori mi uši, i ja se ne protivih. Leđa svoja podmetoh onima koji me bijahu i obraze onima koji me čupahu; ne zaklonih lica svojega od ruga ni od zapljuvanja. Jer, gle, Gospod Jehovih će mi pomagati, i ko će me osuditi? (L. 5-7,9). Ovde je jasno da se govri o iskušenjima. Pored drugih odlomaka. 1794. Šta ćeš mi dati kad živim bez djece? Da ovo označava da nema unutrašnje crkve, može se videti iz izraza „ ići bez dece“. U unutrašnjem smislu, „ići“ je živeti (kao što je pokazano u br. 519); a onaj koji je bez dece, to je onaj koji nema semena, ili svog potomstva. O ovome se govori u sledećim stihovima (3 do 5), gde se objašnjava šta je označeno onim ko je bez dece, ili onim koji nema semena. 1795. To je čuvar moje kuće. Da ovo označava spoljašnju crkvu, jasno je iz značenja „čuvara kuće“ , u unutrašnjem smislu, to jest (da je on čuvar) u odnosu na crkvu. Spoljašnja crkva se naziva „čuvarem kuće“ onda kada je kuća sama unutrašnja crkva, a otac porodice Gospod. To je pravo mesto za spoljašnju crkvu, jer čuvanje pripada spoljašnjem u crkvi; kao što je obavljanje obredam i sve ostale stvari koje su vezane za mesto bogoštovanja i za samu crkvu, to jest za Kuću Jehovinu ili Gospodovu. Ono što je spoljašnje, ako nema unujtrašnjeg, nema vrednosti; spoljašnje ima svoje postojanje od unutrašnjeg, i onakvo je kakvo je unutrašnje. To je kao sa čovekom: njegovo spoljašnje ili telesno ne vredi ako nema nešto unutrašnje koje mu daje dušu i život. Kakvo je unutrašnje, takvo je i spoljašnje; ili, kakvi su narav i um, tako je vredno sve što izlazi uz pomoć spoljašnjeg ili telesnog. Ono što je u srcu, to čini čoveka; a ne

ono što dolazi od usta i od pokreta; a tako je i s unutrašnjim kod crkve. A spoljašnje kod crkve je kao spoljašnje kod čoveka, u tome što se ono brine i upravlja; ili, što je isto, spoljašnjeg ili telesnog čoveka možemo isto tako nazvati čuvarem i upraviteljem kuće kada kuća označava ono što je unutarnje. Iz ovoga je jasno šta znači „ići bez dece“, naime, da je to stanje u kome nema unutrašnjeg u crkvi, nego ima samo spoljašnjeg; kao što je i bilo onda kada se Golspod žalio. 1796. (Moj naslednik je) ovaj Eliezer Damaštanin. Iz onoga što je do sad rečeno, jasno je da ove reči označavaju spoljašnju crkvu; a isto se to pokazuje i iz značenja „Damaštanina“. Damask je bio glavni grad Sirije, gde su postojali ostaci bogoštovanja Drevne Crkve, i odakle je došao Ever, ili Hebrejska nacija, kod kojih je postojala samo spoljašnja crkva (kao što je rečeno br. 1238, 1241), znači ništa osim čuvanja kuće. Da u ovim rečima ima očajanja, pa prema tome i Gospodovog iskušenja, jasno je iz samih reči, kao i iz utehe koja se odnosila na unutrašnju crkvu. 1797. Stih 3. A još reče Avram: eto meni nijesi dao poroda, pa će sluga rođen u mojoj kući biti moj našljednik. „Avram reče: eto meni nijesi dao poroda“, označava da nije bilo unutrašnje crkve, koja je ljubav i vera; „pa će sluga rođen u mojoj kući biti moj našljednik“, znači da će u Gospodovom carstvu biti samo onoga što je spoljašnje. 1798. A Avram reče: eto nijesi dao meni poroda. Da ovo znači da nije bilo unutrašnjeg u crkvi, jasno je iz značenja „poroda“ (semena), a što je ljubav i vera, o kojima je bilo reči (br. 255, 256, 1025), kao i iz značenja naslednika, kao što je objašnjeno u onom što sledi. Da su ljubav i vera, koja potiču iz toga, ono unutrašnje u crkvi, pokazano je nekoliko puta. Ni na koju drugu veru se ne misli osim na onu koja potiče od ljubavi prema bližnjemu. U širem smislu, vera je doktrinalno učenje crkve. Ali doktrinalno odvojeno od ljubavi ka bližnjemu ne čini ono što je unutrašnje u crkvi, jer je doktrinalno samo znanje koje je u sećanju, a koje može da postoji i kod najgorih ljudi, pa i kod paklenih (duhova). A doktrina koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu, ona sačinjava unutrašnje u crkvi, jer to je od života. Sam život je ono unutrašnje u svakom bogoštovanju; pa je stoga i doktrinalno, kad je iz ljubavi ka bližnjemu, isto tako unutrašnje u crkvi. Da je ovo ta vera na koju se ovde misli, vidi se iz toga što onaj koji je u ljubavi ka bližnjemu, taj je upoznat sa svim što se odnosi na veru. Samo pogledaj, ako hoćeš, sve doktrinalne stvari, i vidi šta su i kakve su; zar se one ne odnose na ljubav ka bližnjemu, pa stoga i na veru koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu? Pogledaj samo Zapovesti u Dekalogu. Prvi je o klanjanju Gospodu Bogu. Onaj

koji ima ljubav i koji voli bližnjega, taj se klanja Gospodu Bogu, jer je to njegov život. Druga Zapovest je da se čuva Sabat (dan odmora). Onaj koji je u ljubavi i u ljubavi ka bližnjemu, tome nije ništa milije nego da se klanja Gospodu, i da slavi Njegovo ime svakoga dana. Zapovest „ne ubi“, pripada sasvim ljubavi ka bližnjemu. Onaj ko voli bližnjega kao samoga sebe, taj zadrhti kada pomisli da se bližnjemu nešto desi što ga pozleđuje, a još više kad pomisli da ovaj bude ubijen. Zapovest „ne ukradi“; onaj ko voli bližnjega rado daje ovome nešto što je njegovo, i ne bi nikada od ovoga nešto ukrao. A tako je i sa zapovesti „ne čini preljube“; onaj ko voli bližnjega, taj bi radije čuvao ženu svoga bližnjega da joj neko ne nanese takvu povredu, i taj smatra da je preljuba zločin protivu savesti, i da ona razara bračnu ljubav i njene dužnosti. Poželeti ono što pripada bližnjemu je protivno onima koji žive u ljubavi ka bližnjemu, jer onaj ko je u ljubavi ka bližnjemu, taj želi da čini dobro bližnjemu i da mu da nešto svoje; takav nikada ne žudi za onim što pripada drugome. Ovo su zapovesti Dekaloga, koje su doktrinalne stvari vere; a one su ne samo u sećanju onoga koji voli bližnjega, već su one u njegovom životu i srcu; one su kao upisane u njemu, jer su one u njegovoj ljubavi ka bližnjemu, pa stoga i u samom njegovom životu; pored ostalih stvari dogmatske prirode koje on zna na sličan način od same ljubavi ka bližnjemu; jer on živi po savesti o onome što je pravo. Ono što je pravo i istinito, a što ne može da razume i da ispituje, on to veruje u nezazlenosti srca, jer je Gospod tako rekao. Onaj koji ovako veruje, ne greši, iako to što prihvata nije istina u sebi, nego samo prividna istina. Kao ne primer, ako veruje da se Gospod gnevi, kažnjava, iskušava, i slično. Ili ako drži da hleb i vikno u Svetoj Večeri imaju neko značenje, ili da su telo i krv na neki način prisutni (u Svetoj Večeri), kako to oni objašnjavaju – nema značaja da li kažu jedno ili drugo, iako malo njih o ovome razmišlja, ili ako i razmišljaju o tome pod uslovom da je iz čista srca, jer su tako bili poučeni, a pri tome žive u ljubavi ka bližnjemu. Kada ovi čuju da hleb i vino u unutrašnjem smislu označavaju Gospodovu ljubav prema celom ljudskom rodu, kao i sve što ide uz tu ljubav, kao i uzajamnu ljubav čovekovu prema Gospodu i bližnjemu, oni to odmah veruju, i raduju se da je tako. Dok to nije tako s onima koji znaju doktrinalne stvari, a nisu u ljubavi ka bližnjemu; ovi se o svemu raspravljaju, i osuđuju sve, ma ko oni bili, koji ne veruju kao oni. Iz ovoga se može videti da ljubav ka Gospodu i ljubav ka bližnjemu sačinjavaju ono što je unutrašnje u crkvi. 1799. Pa će sluga rođen u mojoj kući biti moj našljednik. Da ovo označava da bi tako bilo u crkvi samo ono što je spoljašnje, vidi se iz značenja, u unutrašnjem smislu, „naslednika“ i „nasleđa“ (semena). Biti naslednik ili naslediti znači večni život u Gospodovom carstvu. Naslednici su svi koji su u Gospodovom carstvu, jer oni žive od Gospodove ljubavi, koja je uzajamna ljubav; i od ove (ljubavi) oni

se nazivaju sinovi. Gosodovi sinovi ili naslednici su svi oni koji su u Njegovom životu, jer je njihov život od Njega, i oni su rođeni od Njega, to jest, oni su nanovo rođeni. Naslednici su oni koji su rođeni od nekoga; tako su naslednici svi koji su rođeni od Gospoda, jer tako oni primaju Njegov život. U Gospodovom carstvu ima onih koji su spoljašnji, onih koji su unutarnji, i onih koji su unutrašnji. Dobri duhovi koji su u prvom nebu, i oni su spoljašnji; anđeoski duhovi koji su u drugom nebu, oni su unutarnji; a oni koji su u trećem, oni su unutrašnji. (prim. prev. Na drugim mestima, autor naziva spoljašnje prirodnim, unutarnje duhovnim a unutrašnje anđele nebeskim). Oni koji su spoljašnji, oni nisu tako blizu Gospodu kao što su oni unutarnji; niti su pak ovi tako blizu Gospodu kao što su unutrašnji. Iz Svoje Božanske ljubavi, Gospod hoće da svi budu blizu Njega; da ne stoje na vratima, kao oni u prvom nebu; On hoće da svi budu u trećem nebu; i ako je moguće, ne kod Njega nego u Njemu. Takva je Božanska ljujbav, ili Gospodova ljujbav; a pošto je crkva tada bila samo spoljašnja, to se On žalio, rekavši, „eto, sluga rođen u mojoj kući će biti moj našljednik“, čime je označeno da će na ovaj načn postgojati samo ono što je spoljašnje u Njegovom carstvu. Ali uteha sledi, i obećanje sledi o onome što je unutrašnje, u stihovima koji slede. Šta je spoljašnje u crkvi, već je bilo rečeno (br. 1083, 1098, 1100, 1151, 1153). Ono što pripada doktrini, to samo ne čini spoljašnje, kao što je rečeno; niti se crkve kod Gospoda razlikuju jedna od druge po tome; već se razlikuju po životu prema doktrinalnim verovanjima, od kojih sve, ako su istinite, gledaju na ljubav ka bližnjem kao na svoj temelj. Što je doktrina osim učenje kako da se živi? U Hrišćanskom svetu, crkve se razlikuju prema doktrinalnim razlikama; prema njima, ljudi se nazivaju Rimokatolicima, Luterovcima i Kalvinistima, ili Reformisanima i Evangelistim, kao i drugim imenima. Ovako se nazivaju samo po doktrinama, a to ne bi bio slučaj ako bi ljubav ka Gospodu i bližnjemu bili temelji vere. Tada bi doktrnalne stvari bile samo stvar mišljenja o misterijama vere, a koja (mišljenja) bi istinski Hrišćani ostavili svakome da se drži (svoga mišljenja) po svojoj savesti, pa bi rekli u svom srcu da je neko istinski Hrišćanin ako živi kao Hrišćanin, to jeste, onako kao to Gospod uči. Tako bi od mnogo različitih crkava bila samo jedna, a odvajanja, koja dolaze od doktrina, bi nestala; a sva mržnja jednih protivu drugim bi u trenutku iščezla, i Gospodovo carstvo bi se spustilo na zemlju. Drevna Crkva, koja je pre potopa bila raširena po mnogim kraljevstvima, bila je ovoga karaktera, to jest, ljudi su se razlikovali po doktrinalnim stvarima, ali su smatrali da je ljubav ka bližnjemu temelj (svemu); a na bogoštovanje su gledali ne prema doktrinalnim stvarima koje pripadaju veri, već prema ljubavi ka bližnjem koja pripada životu. Ovo je označeno onim što se reklo da su svi govorili jedan jezik (da su bili „jedne usne“) (Postanje X.1); o čemu vidi gore (br. 1285).

1800. Stih 4. I gle, Jehova mu progovori, i reče: ne će taj biti našljednik tvoj, nego koji će izaći od tebe taj će biti našljednik. „Gle, Jehova mu progovori“, znači odgovor; „i reče: ne će taj biti našljednik tvoj“, označava da ono što je spoljašnje neće naslediti Njegovo carstvo; „nego koji će izaći iz tebe (iz tvoje utrobe)“, označava da če to biti oni koji su u ljubavi prema Njemu i ljubavi prema bližnjemu; „taj će biti našljednik“, označava da će ovi biti naslednici. 1801. I gle Jehova mu progovori. Da ovo označava odgovor, naime, da neće biti (u crkvi) glavno ono što je spoljašnje, već ono što je unutrašnje, jasno je iz onoga što sledi. „Jehova progovori“ , ili odgovor, to je uteha. 1802. I reče: ne će taj biti tvoj našljednik. Da ovo znači da ono što je spoljašnje neće naslediti Njegovo carstvo, jasno je iz značenja „postati naslednik“, ili naslediti, što je gore već objašnjeno. Naslednik Gospodovog carstva nije ono što je spoljašnje već ono što je unutrašnje. I ono spoljašnje je (naslednik), ali samo preko onoga što je unutrašnje. Da bi se znalo kavav je slučaj, treba držati na umu da svi oni koji su u nebima – kako oni u prvom, tako i oni u drugom i trećem nebu – to jest, i oni koji su spoljašnji kao i oni koji su unutrašnji – svi su oni naslednici Gospodovog carstva; jer oni svi čine jedno nebo. U Gospodovim nebima, unutrašnje (stvari) odnose se na spoljašnje, kao što se odnose u čoveku. Anđeli prvoga neba potčinjeni su onima iz drugog neba, a ovi su potčinjeni anđelima trećeg neba. Međutim, ovo nije potčinjenost kao naređenje, nego je, kao u čoveku, to uticaj unutrašnjih stvari u spoljašnje; to jest, Gospodov život utiče kroz treće nebo u drugo, a kroz ovo u prvo, sve po redu; pored toga što On utiče i neposredno u sva neba. Niži ili potčinjeni anđeli ne znaju da je ovako osim kada im je dato od Gospoda da o tome razmisle; dakle, nema podređenosti preko naređenja. Onoliko koliko ima unutrašnjeg u jednom anđelu trećeg neba, toliko je naslednik; i slično, koliko ima unutrašnjeg u anđelu prvog neba, i on je toliko naslednik. Ono što je unutrašnje, to je ono što čini nekoga naslednikom. Kod unutarnjih anđela ima više unutrašnjeg nego kod više spoljašnjih anđela, pa su stoga oni prvi bliži Gospodu od onih drugih. Unutrašnje, to je ljubav ka Gospodu; pa koliko su u ljubavi i milosrđu, toliko su sinovi i naslednici, jer toliko učestvuju u Gospodovom životu. Ali se niko ne može podići iz prvog ili spoljašnjeg neba u drugo ili unutarnje nebo dok nije poučen o dobrima ljubavi i istinama vere. Koliko je poučen, toliko može da bude uzdignut ili doći u treće nebo među anđele. Unutarnji i unutrašnji se kroz pouku prilagode da primaju dobra ljubavi i istine vere, i da tako opažaju ono što je dobro i istinito. Niko ne može da opaža ono što ne zna i što ne veruje, pa stoga ne može ni da primi dar da opaža dobro ljubavi i istinu vere osim preko saznanja (cognitiones), to jest ako ne zna šta su i kakva je njihova priroda. Tako

je sa svima, čak i sa malom decom, koja sva primaju pouku u Gospodovom carstvu. Ali ovi lako primaju pouku, jer nisu ispunjeni lažnim načelima; njih se, međutim, poučava samo o glavim istinama; a kada prime pouku, tada nema broja i granice šta sve mogu da opaze. Ovo je sličan slučaj kao sa nekim ko je ubeđen u neku osnovnu istinu; takav onda prima pojedinosti, koje se slažu, i uči lako, kao od sebe, ili spontano; jer na njega deluje glavna istina, a otuda i pojedinosti deluju na isti način; jer ove pojedinosti ulaze s lakoćom i sa prijatnošću, i tako sve postaje savršenije. To su unutranje stvari, zbog kojih se ove pojedine nazivaju „naslednci“, a preko kojih oni nasleđuju Gospodovo carstvo. Ali počinju da bivaju naslednici onda kada na njih deluje dobro, to jest, uzajamna ljubav, u koju su uvedeni preko znanja o dobru i istini, i preko osećanja za njih. Pa onoliko koliko su u osećanju za dobro, to jest u uzajamnoj ljubavi, toliko su „naslednici“, to jest toliko primaju nasleđe. Jer je uzajamna ljubav sami život koji primaju od Gospodove suštine, kao od svog Oca. Ovo se može videti iz onoga što sledi u sledećem stihu. 1803. Nego koji će izaći iz tebe (tvoje utrobe). Da ovo označava one koji su u ljubavi prema Gospodu i u ljubavi prema bližnjem, jasno je iz značenja „utrobe“, i iz značenja „izaći iz utrobe“, što je biti rođen. A ovde to označava one koji su rođeni od Gospoda. Oni koji su rođeni od Gospoda, to jest koji su preporođeni, ti primaju život od Gospoda. Gospodov život je, kao što je rečeno, Božanska ljubav, to jest, ljubav prema celom ljudskom rodu; ili Njegova volja da spasi, ako je moguće, sve, to jest sve ljude. Oni koji nemaju Gospodovu ljubav, to jest, koji ne vole bližnjega kao samoga sebe, nikad nemaju Gospodov život, pa stoga nisu nikad od Njega rođeni, to jest, „nisu izašli iz Njegove utrobe“, pa prema tome ne mogu biti naslednici Njegovog carstva. Iz čega je jasno da „izaći iz utrobe“, u unutrašnjem smislu, ovde su označeni oni koji su u ljubavi k Njemu i u ljubavi ka bližnjemu. Tako kod Isaije: Ja sam izbavitelj tvoj, svetac Izrailjev, koji te učim da bi napredovao, i vodim te putem kojim treba a ideš. O, da si pazio na zapovijesti moje, mir bi tvoj bio kao rijeka, i pavda tvoja kao valovi morski. I sjemena bi tvojega bilo kao pijeska, i poroda utrobe tvoje kao zrna njegovijeh (XLVIII. 17-19). „Sjemena kao pijeska“ , označava dobro; a „poroda utrobe tvoje kao zrna njegovijeh“, istinu; tako će biti onih koji imaju ljubav, jer samo ovi su u ljubavi prema dobru i istini. Pored toga, „utroba“ u Reči označava ljubav ili milost zato što utroba koja rađa označava, a posebnio majčina materica, čednu bračnu ljubav, kao i ljubav prema deci koja iz ove potiče. Kao kod Isaije: Gdje je revnost tvoja i milost tvoja? Da li će se meni ustegnuti? (LXIII.15). Kod Jeremije: Nije li mi Jeferm mio sin? nije li dijete predrago? Za to je moje srce ustreptalo njega radi, doista ću se smilovati na nj. (XXXI.20).Jasno je iz ovoga da je Gospodova ljubav sama i milost sama i sažalenje za ljudski rod

ono što je u unutrašnjem smislu označeno „utrobom“, kao i sa „izaći iz utrobe“; stoga se onima koji „izlaze iz utrobe“ označavaju oni koji imaju ljubav. (Da je Gospodovo carstvo uzajamna ljubav, može se videti gore, br. 548. 549,684, 693, 694). 1804. Onaj će biti tvoj našljednik. Da ovo znači da će oni biti naslednici, jasno je iz značenja „naslednik“, o čemu je već govoreno. 1805. Stih 5. Pa ga izvede na polje i reče: pogledaj na nebo i prebroj zvijezde, ako ih možeš prebrojiti. I reče mu: tako će biti sjeme tvoje. „Izvede ga na polje“, označava vid unuarnjeg čoveka koji od spoljašnjih stvari vidi unutrašnje; “i reče: pogledaj na nebo“, označava pretstavu Gospodovog carstva u umnoj slici svemira; „ i izbroj zvijezde“, znači pretstavu dobrih i istinitih stvari u umnoj slici sazvežđa; „ako ih možeš prebrojati“, označava plodnost ljubavi i umnožavanje vere; „ takvo će tvoje sjeme biti“, označava naslednike Gospodovog carstva. 1806. I izvede ga na polje. Da ovo označava vid unutarnjeg čoveka koji od spoljašnjih stvari vidi unutrašnje, može se videti iz značenja „izvesti na polje“, povezano s onim što sledi. Unutrašnje se stvari izvode onda kada telesnim očima čovek posmatra zvezdano nebo, i otuda misli o Gospodovom carstvu. Kad god čovek vidi nešto svojim očima, i ako ih gleda kao da ih ne vidi, nego vidi ili misli o crkvi i nebu, tada njegov unutarnji vid „izlazi na polje“. Samo oko nije ništa, nego vid njegovoga duha izlazi kako bi video unutrašnje stvari od spoljašnjih; a to je, da bi od predmeta ovoga sveta neprestano razmišljao o onim stvarima koje su u drugom životu; jer je to život radi kojega živi na ovome svetu. Takav je bio vid Pradrevne Crkve; takav je vid anđela koji su kod čoveka; i takav je bio Gospodov vid. 1807. I reče: pogledaj na nebo. Da ovo označava pretstavu Gospodovog carstva u umnoj slici svemira, može se videti iz značenja „neba“. U Reči „Nebo“, u unutrašnjem smislu, ne označava nebesa koja se pokozuju očima; nego Gospodovo carstvo u opštem i u pojinačnom (obliku). Kad čovek koji gleda na unutrašćnje stvari od spoljašnjih, vidi nebesa, on ne misli o zvezdanom svodu (nebu), nego o anđeoskom nebu; i kada gleda sunce, on ne misli o suncu nego o Gospodu, koji je Sunce neba. Tako isto, kada gleda mesec i zvezde; i kada vidi ogromnost nebesa, on ne misli o njihovoj ogromnosti, već o ogromnoj i neizmernoj moći Gospodovoj. Isto je kada gleda sve druge stvari, jer nema ništa što nije pretstava (simbol, metafora); isto tako kada gleda stvari na zemlji; kada posmatra svitanje dana, on ne misli o zori nego o svemu što dolazi od Gospoda, ka i o napredovanju prema danu mudrosti. Tako kada gleda vrtove, šumarke,

leje cveća, njegovo se oko ne lepi za stablo, ili za cveće, list ili plod; nego misli o nebeskim stvarima koje su njima pretstavljene; niti misli o cvetu, njegovoj lepoti i prijatnosti; nego o onome što ovi pretstavljaju u drugom životu. Jer nema ništa što je lepo i prijatno na nebeskom svodu ili na zemlji što ne pretstavlja Gospodovo carstvo (vidi što je rečeno u br. 1632). Ovo je „pogledaj na nebo“ što pretstavlja Gospodovo carstvo u umnoj slici svemira. Razlog da sve na nebu i na zemlji pretstavlja nešto je to što je sve to došlo i neprestano dolazi uticajem od Gospoda kroz nebo. To je kao i sa ljudskim telom, koje dolazi i koje traje od duše; zbog čega je sve na telu, uopšte i u pojedinostima, pretstava duše. Duša je svrha i cilj. Duša je i u službi i ona je u cilju; a telo samo izvodi (ono u čemu je duša vodi). Svi efekti, ma koji da su, su pretstave službi koje su uzroci; a službe pretstavljaju ciljeve koji pripadaju prvim načelima. Oni koji su u Božanskim idejama, ti se nikada ne zadržavaju na premetima njihovoga vida; nego od njih i preko njih vide unutrašnje stvari. A najdublje unutrašnje stvari pripadaju Gospodovom carstvu, dakle onima koji su u samim ciljevima. Isto je tako sa Gospodovom Reči; onaj (čovek) koji je u Božanskim stvarima, taj nikada ne gleda na Gospodovu Reč od slova; već gleda na slovo i na doslovni smisao kao na nešto što pretstavlja i označava nebeske i duhovne stvari crkve i Gospodovog carstva. Za njega je doslovni smisao samo sredstvo pomoću kojega misli o ovim. Takav je bio Gospodov vid. 1808. Izbroj zvezde. Da je ovo pretstava onoga što je dobro i istinito u umnoj slici sazvežđa, jasno je iz onoga što je maločas rečeno; kao i iz značenja i pretstave „zvezda“, što su dobra i istine. „Zvezde“ se često pominju u Reči, i svugde označavaju ono što je dobro i istinito, a u suprotnom smislu, ono što je zlo i lažno; ili što je isto, one označavaju anđele ili društva anđela, a u obrnutom smislu, zle duhove i njihova udruživanja. Kada označavaju anđele i društva anđela, tada su zvezde stajaćice (nepokretne zvezde); dok kada pretstavljaju zle duhove i njihova udruživanja, one su zvezde lutalice (pokretne zvezde), kao što sam to često video. Da sve stvari na nebeskom svodu i na zemlji pretstavljaju nebeske i duhovne stvari, vidi se i po tome što se stvari slične ovima koje se pokazuju na svodu nebeskom i na zemlji našem vidu, da se one pokazju i u svetu duhova, jasno kao u po dana; i tamo su one samo pretstave. Na primer, kada se pokaže zvezdano nebo, i na njemu zvezde stajaćice, trenutno se zna da one pretstavljaju dobro i istinu; a kada se pokažu zvezde lutalice, odmah se zna da one pretstavljaju zlo i obmanu. Po sjaju i svetlucanju može da se zna koje su vrste; pored bezbroj drugih stvari. Otuda, ako se misli mudro, može se znati šta je poreklo svih stvari na zemlji, to jest, da je to Gospod; a razlog da one dolaze na zemlju ne idealno (kao slike) nego stvarno (aktuelno) je u tome što su sve stvari, kako nebeske tako i duhovne, a koje su od Gospoda, žive i suštinske, ili

kako ih zovu, supstancijalne, pa stoga dobijaju egzistenciju (postaju) u onom što je poslednje (ultimum) u prirodi (vidi br. 1632). Da zvezde pretstavljaju i označavaju ono što je dobro i istinito, može se videti iz sledećih odlomaka u Reči. Kod Isaije: Jer zvijezde nebeske i prilike nebeske ne će pustiti svetlosti svoje, sunce će pomrčati o rođaju svom, a mjesec ne će pustiti svetlosti svoje. I pohodiću vaseljenu za zloću i bezbožnike za bezakonje. (XIII.10,11). Ovde se govori o danu pohođenja (prim.prev. „sudnji dan“, ili pohođenje radi suda. Prem autoru, postoje veliki Sudovi na kraju svake unvezalne crkve, kao onaj dok je Gospod bio na zemlji, i onaj kojemu je prisustvovao autor u duhovnom svetu. Ali postoje i mini-sudovi, kada se ruše one stvari, ponekad čitavi gradovi, koje zli ili nečisi duhovi izgražiju, a koje je autor opisivao u Duhovnm dnevniku). Svak može da vidi da da ovde „zvezde“ i „prilike nebeske“ (sazvežđa) označavaju ne zvezde i sazvežđa nego dobra i istine; da se „suncem“ označava ljubav; a „mesecom“ vera; jer se ovde radi o zlima i obmanama. Kod Jezikilja: I kad te ugasim, zastrujeću nebo, i zvijezde na njemu pomračiti, sunce ću zakloniti oblakom, i mjesec ne će svijetljeti svetlošću svojom, Sva ću svijetla vidjela na nebu pomračiti za tobom, i pustiću tamu na tvoju zemlju. (XXXII.7,8). Ovde je slično značenje. Kod Joila: Pred njima će se zemlja tresti, nebesa će se pokolebati, sunce i mjesec će pomrčati i zvijede će ustegnuti svetlost svoju. (II.10 i III.15). I ovde je slično značenje. Kod Davida: Hvalite ga, sunče i mjeseče! Hvalite ga, sve zvijezde sjajne! Hvalite ga, nebesa nad nebesima i vodo nad nebesima! (CXLVIII,3,4). Ovo označava isto. Da se pod „zvezde“ ne misli na zvezde, nego na dobro i istinu, ili što je isto, na one koji su u dobrim i istinitim stvarima, kao što su anđeli, otvoreno se kaže kod Jovana: I (vidjeh) usred sedam svijećnjaka kao sina čovječijega, obučena u dugačku haljinu, i opasan po prsima pojasom zlatnijem. I držaše u svojoj desnici sedam zvijezda, i iz usta njegovijeh izlažaše oštar mač s obje strane, a lice njegovo bijaše kao sunce kada sija u silini njegovoj. Tajna sedam zvijezda koje si vidio na desnici mojoj, i sedam svijetnjaka zlatnijeh, i sedam zvijezda jesu anđeli sedam crkava; i sedam svijetnjaka koje si vidio jesu sedam crkava. (Otkr. I. 13, 16, 20). Opet: I četvrti anđeo zatrubi, i udarena bi trećina sunca, i trećina mjeseca, i trećina zvijezda, da pomrča trećina njihova, i trećina dana da ne svijetli, tako i noći. (VIII. 12). Ovde se jasno vidi da su dobro i istina potamnili. Kod Danila: I iz jednoga izide rog malen i naraste vrlo velik prema jugu i istoku i prema krasnoj zemlji. I naraste dori do vojske nebeske, i obori na zemlju neke od vojske i od zvjezda, i pogazi ih. (VIII.9, 10). Ove reči jasno pokazuju da „vojske nebeska“ i „zvijezde“ su dobra i istine, po kojima se gazi. Iz ovih odlomaka može se videti šta označavaju Gospodove reči kod Mateja: I odmah će po nevolji dana tijeh sunce pomrčati, i mjesec svoju svjetlost izgubiti, i zvijezde s neba spasti, i sile nebeske pokrenuti se. (XXIV. 2). I kod Luke: I biće znaci u suncu i u mjesecu i u

zvijezdama; i ljudima na zemlji tuga od smetnje i od huke morske i valova. (XXI. 25). Ovde se pod „sunce“ ne misli na sunce, niti pod „mesec“, na mesec, ni pod „zvezde“, na zvezde, ni pod „more“, na more; nego što ovi pretstavljaju, naime, „suncem“ nebeske stvari ljubavi, „mjesecom“ duhovne stvari, a „zvezdana“ stvari dobre i istinite, to jest, poznavanja onoga što je dobro i istinito, koje će sve potamniti na svršetku vremena (doba), kada nema ni vere ni ljubavi prema bližnjemu. 1809. Ako ih možeš izbrojati. Da ovo označava plodnost ljubavi i umožavanje vere, ili što je isto, plodnost dobra i ujmnopžavanje ikstine, može se videti bz objašnjenja; jer se ačima jasno kaže da se ne mogu izbrojati. 1810. Tako će biti sjeme tvoje. Da ovo označava naslednike Gospodovog carstva, jasno je iz značenja „semena“, a što je ljubav i vera iz nje, ili što je isto, označava one koji su u ljubavi i u veri, kako anđeli tako i ljudi. Da „seme“ ima ovo značenje, bilo je naraznim mestima rečeno i pokazano. Ove reči označavaju Gospodovo carstvo u opštem (obliku), koje je tako prostrano i brojno, da to teško poverovati; a što se samo može izraziti sa „ogromno“. O njegovoj ogromnosti biće govora, po Božanskoj milosti Gospodovoj, na drugome mestu; to je ono što je izraženo u ovome stihu sa „Pogledaj na nebo, i izbroji zvezde, ako ih možeš izbrojati; tako će tvoga semena biti“. Ove reči tako isto označavaju bezbrojna dobra i istine mudrosti i intelikencije, zajedno sa srećom koja ih prati, u svakom anđelu. 1811. Stih 6. I povjerova Avram Jehovi, i on mu to primi u pravdu. „I povjerova Avram Jehovi“, onačava Gospodovu veru u to vreme; „i on mu to primi za pravdu“, ozačava da je ovde Gospod prvi postao pravda. 1812. I poverova Jehovi. Da ovo označava Gospodovu veru u to vreme, jasno je iz samih reči, kao i iz povezanosti stvari u unutrašnjem smislu; a to je da je Gospod, dok je živeo na svetu, bio u neprekidnim iskušeničkim borbama, i da je stalno pobeđivao, od neprekidnog i najdubljeg pouzdanja i vere da će, zato što se bori za spasenje celog ljudskog roda iz čiste ljubavi, da stoga i mora pobediti; a što je ovde označeno sa „i poverova Jehovi“. Kakva je vera, to se zna po ljubavi od koje se bori. Onaj ko se bori od bilo koje druge ljubavi a ne od ljubavi ka Gospodu i bližnjemu, taj se ne bori od vere, to jest, taj „ne veruje u Jehovu“, nego veruje u ono što voli; jer sama ljubav od koje se bori, to je njegova vera. Na primer: onaj koji se bori da bi bio najveći u nebu, taj ne veruje u Jehovu, nego u sebe; jer želja da se bude najveći, je želja da se zapoveda drugima; tako, on se bori da bi zapovedao; tako i u drugim slučajevima. Tako se iz ljubavi od

koje se neko bori, može znati šta je njegova vera. U svim svojim borbama i iskušenjima, Gospod se nikada nije borio od ljubavi prema Sebi, nego od ljubavi za ceo svemir, pa prema tome ne da bi postao najveći u nebu, jer bi to bilo suprotno Božanskoj Ljubavi, nego se borio da bi drugi nešto postali, i da bi bili spaseni. On to kaže kod Marka: A sinovi Zevedejevi mu rekoše: daj nam da sjedimo jedan s desne strane tebi a drugi s lijeve, u slavi tvojoj. A Isus reče: Koji hoće da bude veći među vama, neka vam služi. I koji hoće prvi među vama da bude, neka vam bude sluga;jer sin čovječiji nije došao da mu služe, nego da služi, i da da dušu svoju u otkup za mnoge. (X. 37, 43-45). Ovo je ljubav, ili ovo je vera od koje se Gospod borio, a što je ovde označeno sa „i poverova Jehovi“. 1813. I on mu to primi za pravdu. Da ovo označava da je u ovome prvi Gospod postao pravda (prim. prev. Da je ispunio zakon ili red do kraja), može da se vidi ako se povežu stvari u unutrašnjem smilsu, tamo gde se radi o Gospodu. Da je Gospod prvi postao pravda za ceo ljudski rod, može da se vidi iz toga što se on jedini borio od Božanske ljubavi, naime, od ljubavi prema celom ljudskom rodu, čije je spasenje u borbama želeo i za kojim je čeznuo. U pogledu Ljudske Suštine, Gospod nije rođen pravda (savršen), ali je postao pravda kroz iskušeničke borbe i pobede, i to Svojom vlastitom moći. Koliko se puta borio i pobeđivao, svaki put Mu se to primilo za pravdu, to jest, dodavalo se na pravdu koju je izvršavao a koju je stalno povećavao, sve dok nije postao čista pravda. Čovek koji je rođen o ljudskog oca, ili od semena ljudskog oca, kad se bori od sebe, on se bori iz ljubavi prema sebi i svetu; znači ne od nebeske, nego od paklene ljubavi, jer je takav karakter propriuma koji dobija od svog oca, pored propriuma koji je stekao vlasitim ponašanjem. Stoga vrlo greši onaj koji misli da se bori od sebe protivu đavola. Slično (greši) i onaj koji želi da postane pravedan od svoje vlastite moći, to jest, koji veruje da su dobra i istine od kojih se bori od njega, pa da stoga zbog njih zaslužuje nebo, taj u stvari deluje i misli protivu dobra i istine vere; jer je to istina vere, to jest sama istina, da je Gospod taj koji se bori. Pa stoga kada deluje i misli protivno istini ere, on oduzima od Gospoda ono što je Njegovo (Gospodovo), i prisvaja ono što je Gospodovo, ili što je isto, on postavlja sebe, to jest ono u sebi što je pakleno, na Gospodovo mesto. Otuda to da takvi ljudi žele da postanu veliki, ili najveći u nebu; i otuda to da krivo veruju da se Gospod borio protivu paklova kako bi bio najveći. Ljudski proprium (ego) prate ovakve fantazije, koje izgledaju istine, ali su nešto tome suprotno. Da je Gospod došao na svet da bi postao pravda, to su proroci pretskazivali; na taj način, to se moglo znati pre Njegovog dolaska; isto tako, On nije mogao postati pravda osim preko iskušenja i pobeda nad svim zlima i svim paklovima. Kod Jeremije: U Njegove dane spašće se Juda, i Izrailj će stanovati u miru, i ovo Mu je ime kojim će se zvati: Jehova pravda naša. (XXIII.6). Kod

istoga: U te dane i u to vrijeme učiniću da proklija Davidu klica prava, koja će činiti sud i pravdu na zemlji. U te dane spašće se Juda, i Jerusalim će stajati bez straha, i zvaće se: Jehova pravda naša. (XXXIII. 15,16). Kod Isaije: I vidje da nema čovjeka, i začudi se da nema posrednika; za to Mu učini spasenje mišica Njegova, i pravda Njegova poduprije Ga. Jer se obuče u pravdu kao u oklop, i šljem spasenja stavi na glavu; odjene se osvetom kao odijelom, i ogrte se revnšću kao plaštem (LIX.16,17; osobito vidi Isa. LXIII.3,5). „Mišica Njegova“ označava Njegovu vlastitu moć. Pošto je sam Gospod pravda, to se „stan pravde“ pominje kod Jeremije (XXXI.23; 1,7). 1814. Stih 7. I reče mu: ja sam Jehova, koji te izvede iz Ura Haldejskoga da ti dam zemlju ovu da bude tvoja. „I reče mu: ja sam Jehova“, označava Gospodovog unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova, i od Koga je imao opažanje; „koji te izvede iz Ura Haldejskoga“, označava prvo stanje spoljašnjeg čoveka; „da ti dam ovu zemlju da bude tvoja“, znači Gospodovo carstvo, koje samo Njemu pripada ( koje On jedini poseduje). 1815. I reče mu: ja sam Jehova. Da ovo označava Gospodovog unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova, od Kojega je imao opažanje, jasno je iz onoga što je već bilo rečeno, naime, da je Gospodovo Unutrašnje, to jest, sve ono što je primio od Oca, to je bio Jehova u Njemu, jer je bio začet od Jehove. Što čovek primi od oca, jedna je stvar, a što primi od majke je drujga. Od oca čovek prima sve ono što je unutrašnje, samu svoju dušu ili život je od oca; a od majke prima ono što je spoljašnje. Jednom rečju, unutarnji čovek, ili sami duh, je od oca; ali vanjski čovek, ili samo telo, je od majke; što može svako da shvati iz čiknjenice da otac usađuje samu dušu, i ova se oblači u telesni oblik u ovulu (jajniku). Sve što je posle dodato, bilo u ovulu ili u materici, to je od majke, jer se povećava samo na taj način. Iz ove činjenice se može videti da je u pogledu Svog unutarnjeg, Gospod bio Jehova. Ali za to što se spoljašnje, koje je Gospod primio od majke, moralo ujediniti s Božanskim ili Jehovom, i to preko iskušenja i pobeda, kao što je rečeno, to je moralo da izgleda u tim stanjima kao da On razgovara sa Jehovom kao s nekim drugim; dok je u stvari razgovarao sa Samim Sobom, i to onoliko koliko je bio u stanju povezanosti. Gospodovo opažanje, koje je ima u najvećem savršenstvu više neko iko ko je bio rođen, dolazilo je od Njegovog Unutrašnjeg, to jest od samoga Jehove, što je ovde označeno u unutrašnjem smislu sa „Jehova mu reče“. 1816. Koji te izvedoh iz Ura Haldejskoga. Da ovo označava prvo stanje Njegovog spoljašnjeg čolveka, može se videti iz značenja „Ura Haldejskoga“. Materinsko koje je Gospod primio kod rođenja, ili naleđe od majke, to je ono što je

označeno „Uzom Haldejskim“. Priroda ovoga opisana je ranije. Kad god je pobeđivao zla i obmane, to jest paklove, On je bio izvođen iz materinskog, ili iz nasleđa od majke. 1817. Da ti dam zemlju ovu da bude tvoja. Da ovo označava Gospodovo carstvo, koje samo Njemu pripada, jasno je iz značenja „zemlje“, ovde Svete Zemlje ili Zemlje Hananske, koja je nebesko carstvo; kao i iz značenja „nasleđivanja“, o kome je bilo reči nekoliko puta. „Naslediti zemlju“ znači posedovati nebesko carstvo, kojim se ovde opisuje Gospodova Ljudska Suština; jer je On u pogledu Božanske Suštine, posedovao ceo svemir, stoga i nebesko carstvo, od večnosti. 1818. Stih 8. I on reče: Gospode Jehovih, po čemu ću poznati da će biti moja? „I on reče: Gospode Jehovih“ znači razgovor, kao od Unutarnjeg čoveka s Unutrašnjim (prim. prev. Racionalnog sa Nebeskim);“ po čemu ću znati da će biti moja?“, označava iskušenje upereno protivu Gospodove ljubavi, u kojem je želelo da bude potpuno siguran. 1819. I on reče: Gospode Jehovih. Da ovo onačava kao razgovor Unutarnjeg čoveka s Unutrašnjim, jasno je iz onoga što je rečeno u prethodnom stihu u vezi s rečima „Jehova mu reče“; kao i iz onoga što što je rečeno (kod stiha 2. ovoga poglavlja) o Gospodu Jehovih, da označava razgovor Unutarnjeg s Unutrašnjim čovekom, ili Jehovom, osobito kad je bio u iskušenju. 1820. Po čemu ću poznati da će biti moja? Da ovo označava iskušenje upereno protivu Gospodove ljubavi, u kome iskušenju je želeo da bude sasvim siguran, može se videti iz sumnje koja se nalazi u samim rečima. Onaj koji je u iskušenju, taj sumnja u ishod (cilj). Cilj koji se gleda, je ljubav, protivu koje se zli duhovi i zli geniji bore, pa stoga stavljaju cilj (ishod) u sumnju; a što je ljubav veća, to je oni više stavljaju u sumnju. Kada se ne bi sumnjalo u cilj (ishod), i to do očajanja, ne bi bilo iskušenja. Uveravanje u pogledu ishoda (rezultata) prethodi pobedi i pripada pobedi. Malo ko zna kakav je slučaj s iskušenjem, pa će ukratko biti objašnjeno. Zli duhovi se bore samo protivu onoga što čovek voli; što on s više žara nešto voli, to oni vode žešću borbu. Zli geniji su ti koji se bore protivu osećanja dobra. Čim primete i najmanju stvar koju čovek voli, ili opaža, a koja kao da miriše i koja mu je draga, oni odmah napadaju i pokušavaju da je razore, a time i celoga čoveka; jer je čovekov život sazdan od onoga što on voli. Ništa im nije draže nego da ovako razore čoveka, čak za večnost, ukoliko ih Gospod ne odagna. Oni koji su zloćudni i prepredeni, te se uvlače u ono što čovek voli, i laskaju tome, i tako privode čoveka k sebi. A odmah, kad ga privedu,

pokušavaju da razore ono što on voli, i da tako umore čoveka (podmuklo ubiju), i to na hiljade načina koji se ne mogu shvatiti. Oni ne vode borbu tako što jednostavno iznose razloge (razglabaju) protivu dobrih i istinitih stvari, jer ove borbe ne vrede, jer i kad ih se pobedi i hiljadu puta, oni i dalje navaljuju, jer iznošenju razloga nema kraja. Nego oni izvrću dobra i istine i potpaljuju požude i ubeđenja, tako da čovek misli da je uvek u istoj požudi i ubeđenju; a u isto vreme oni podgrejavaju ove požude i ubeđenja tako što kradu od (čovekovog) uživanja u nečem drugom i to uvlače ( u požude i ubeđenja), i na taj način najpodmuklije napadaju i muče čoveka; a to rade s puno veštine, navodeći ga s jedne na drugu stvar, tako da, ako ga Gospod ne bi pomagao, čovek bi zaista mislio da je to tako (prim.prev. kako to insinuiraju zli duhovi). Ni deluju na sličan način protivu osećanja za istinu koja sačinjavaju savest; čim opaze nešto što je (urađeno) po savesti, tada oni od obmana i pogrešaka u čeveku oblikuju jedno osećanje sebi; i onda pomoću ovoga (osećanja) bacaju senku na svetlo istine, i tako je izvrću; ili unose strah i muče ga. Isto tako, drže (čovekovu) misao na jednom predmetu, i tako ga ispunjavaju fantazijama; u isto vreme, zaogrću potajno požude u fantazije; pored mnogih drugih veština koje se ne mogu opisati tako da bi ih čovek razumeo. Ovo su samo neka sredstva, samo glavna, pomoću kojih oni nalaze put do čovekove savesti, jer im je najveće uživanje da ovu razore. Iz ovih nekoliko tvrdnji, a ovo je zaista mali broj, može se videti šta su iskušenja, i da su ona uglavnom onakva kakve su i ljubavi; a iz ovoga možemo videti kakva je bila priroda Gospodvih iskušenja, da su bila strašnija od svih drugih; jer kolika je velika ljubav, toliko je strašno i iskušenje. Gospodova ljubav je bilo spasenje celog ljujdskog roda, i bila je najžarča, tako da je bila zbir osećanja dobra i osećanja istine u najvišem stupnju. Protivu ove, s nazloćudnijom podlošću i otrovom, svi paklovi su vodili bitku; ali ih je Gospod sve pobedio Svojom vlastitom snagom. Ishod (rezultat) pobeda je to da se zli geniji i duhovi više ne usuđuju da učine bilo šta; jer se njihov život sastoji u tome da mogu da razore, i kada opaze da je čovek u stanju da se odupre, oni odmah beže , što im se dešava kad se približe prvom ulazu u nebo, jer ih tada hvata užas i strah, pa se sjure natrag. 1821. Stih 9. I reče mu: prinesi mi junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna od tri godine i grlicu i golupče. „I reče mu“ označava opažanje (percepciju); „uzmi junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna od tri godine“, označava nebeske stvari crkve; „junica“ pretstavlja vanjske nebeske stvari; „koza“, unutarnje nebeske stvari; a „ovan“, duhovne nebeske stvari; oni treba da budu „tri godine“ stari, jer treba da obuhvate sve stvari crkve u pogledu vremena i stanja; „grlica i golupče“ označavaju duhovne stvari crkve; „grlica“, one koje su spoljne; a „golupče“, one koje su unutarnje.

1822. I reče mu. D ovo označava opažanje, jasno je iz onoga što je rečeno gore kod stihova 2 i 7. Opažanje samo nije ništa drugo već unutrašnji govor, koji se unutrašnji govor pokazuje tako što se opaža. Svaki unutarnji diktat, ili savest, nije ništa drugo nego to (nego opažanje). Samo što je opažanje viši ili unutarnji stepen toga. 1823. Prinesi mi junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna od tri godine. Da ovo označava nebeske stvari crkve, jasno je iz značenja istih životinja kao žrtava. Svaki čovek zdravog razuma mora da veruje da ove razne životinje znače nešto više nego žrtve; ili da junica znači isto što i tele, ili ovca, ili vo, ili koza, i da oni svi znače isto što i jagnje; i da grlica znači isto što i golub; dok je činjenica da svaka životinja ima svoje posebno značenje. To se može videti iz toga što se nikada nije prinosila na žrtvu jedna umesto druge životinje; i da su posebno naznačene oni koje se žrtvuju svakoga dana, a druge na Sabat ili na svetkovine, za priloge, zavete, i žrtve umirne, neke za ispaštanje krivice i greha, i neke za čišćenje; a ovo ne bi bio slučaj da nešto posebno nije označavano ovim životinjama. Ali bi bilo predugo ovde objašnjavati svako pojedino značenje; dovoljno je reći da su nebeske stvari bile pretstavljene životinjama, a duhovne pticama; i svakom pojedinom vrstom, neka posebna nebeska ili duhovna stvar. Sama Jevrejska Crkva, sa svim što se na nju odnosilo, pretstavljala je stvari koje pripadaju Gospodovom carstvu, u kome je sve nebesko i duhovno, to jest sve je od ljubavi i od vere; kao što se može videti i iz značenja čistih i nečistih životinja, kao što je gore objašnjeno (br. 45, 46, 142, 143, 246, 714, 715, 776): Pošto su u Pradrevnoj Crkvi ove (životinje) označavale nebeska dobra, one su posle postale pretstave u crkvi, kada se cenilo i priznavalo vanjsko bogoštovanje, koje je bilo reprezentativno. Pošto se ovde radi o stanju crkve, i pošto se pretskazuje kakva će biti, stoga je to pokazano Avramu preko pretstava, baš kao što se ovde iznosi; ali svaka stvar ima značenje u unutrašnjem smislu, kao što svak može da zna i pomisli; jer čemu bi inače služilo to da se uzme junica tri godine stara, golubica ili golupče i da se raseku u dva dela, i da se postave delovi jedan prema drugome, ako to ne bi imalo neko značenje? Ali šta je ovime bilo označeno, videće se u onome što sledi. 1824. Da „junica“ onačava vanjske nebeske stvari, „koza“ da pretstavlja unutarnje nebeske stvari, a „ovan“ duhovno-nebeske stvari, može se videti iz žrtvovanja, o čemu će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti reči docnije, kada se bude govorilo o žrtvama. Postoje izvanjske nebeke stvari, i unutarnje nebeske stvari, kao i duhovno-nebeske stari. Izvanjske nebeske stvari su one koje pripadaju spoljašnjem čoveku; unutarnje nebeske stvari su one koje

pripadaju unutrašnjem čoveku, dok su duhovno-nebeske one koje se izvode iz pređašnjih. Samo nebesko je ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjemu. Ovo se nebesko uliva od Gospoda, i to preko unutrašnjeg čoveka u njegovo spoljašnje. Ovo se u unutarnjem čoveku naziva unutarnje nebesko, a u spoljašnjem čoveku (se naziva) izvanjsko nebesko. Izvanjsko nebesko je sve osećanje dobra; a uz to i sve uživanje koje dolazi od osećanja dobra. Onoliko koliko je dobro ljubavi i milosrđa u tome, to jest u osećanju dobra i u uživanju koje potiče iz tog osećanja, toliko je nebesko u njima, zajedno sa srećom. Dok je duhovno-nebesko sve osećanje istine u kome je osećanje dobra, ili osećanje istine koje je rođeno od osećanja dobra; na taj način to je vera u ljubavi ka bližnjem,ili vera koju je rodila ljubav ka bližnjemu. 1825. Da izraz „star tri godine“ u sebi sadrži ceo zbir osećanja dobra i osećanja istine u najvišem stepenu, jasno je iz značenja „tri“ u Reči. Sa „tri“ je označeno puno vreme crkve, od početka do kraja, a to su sva njena stanja. Poslednje vreme crkve je stoga označeno trećim danom, trećom sedmicom (nedeljom), trećim mesecom, trećom godinom, i trećim dobom, koji su svi isti. Pošto je stanje crkve označeno brojem tri, to je njima označeno i stanje svakga ko je u crkvi, kao i sve ono što pripada crkvi, kao što se može videti iz značenja ovoga broja u odlomcima dodatim iz Reči (b. 720, 901). Da „junica od tri godine“ tako znači poslednje vreme crkve, a to je kada se pustoši ili kad je opustošena, može da se vidi kod Isaije: Srce moje vapije za Moavom; bjegunci njegovi pobjegoše dori do Sigora kao junica trećakinja; jer će ići uz brdo Laitsko plačući, i putem Orionaimskim razlijegaće se jauk.(XV.5). I kod Jeremije: Radost i veselje otide s rodnoga polja, iz zemlje Moavske; i učinih te nesta u kacama vina; niko ne će gaziti pjevajući, pjesma ne će se više pjevati. Od vike Esevonske, koja dopire do Eleade, podigoše viku do Jase, od Sigora do Oronaima, kao junica od tri godine, jer će i voda Nimrimskih nestati.(XLVIII.33, 34). Niko ne može da pronikne šta znače ove stvari osim ako zna šta je označeno „Moavom“, „Sigorom“, „Oronaimom“, „vikom do Jase“, „vodama Nimrimskim“, kao i „junicom od tri godine“. Jasno je da je ovde pretstavljeno konačno pustošenje. 1826. I grlicu i golupče. Da ovo označava pretstave duhovnih stvari crkve, jasno je iz značenja ptica u opštem a grlice i golupčeta u posebnom (obliku). Da „ptice“ označavaju duhovne stvari, koje pripadaju veri ili istini, a stoga i intelektualnim i racionalnim stvarima, pokazano je gore (br. 40, 745, 776, 991); isto tako da „golubice“ označavaju dobra i istine vere (br. 870). Šta one označavaju kao žrtve, biće, po Božanskoj milosti Gospodovoj, rečeno u onome što sledi, gde će se govoriti o žrtvovanjima. U Reči, a posebno u proročkom delu, kada se govori o nebeskim stvarima, onda se govori i o duhovnim, i tako

se one povezuju; jer jedna je od druge, tako da jedna pripada drugoj (kao što je pre rečeno, br. 639, 680, 683, 707, 793, 801). 1827. Da „grlica“ označava pretstave izvanjskih nebeskih stvari, a „golupče“ pretstave unutarnjih duhovnih stvari, čije su izvajske označene „junicom“, unutarnje „kozom“, a one između „jarcem“. 1828. Stih 10. I on uze sve to i rasječe na pole, i metnu sve pole jednu prema drugoj; ali ne rasjče ptica.“ I on uze sve to“, označava da je tako i urađeno; „i raječe na pole“, označava crkvu i Gospoda; „i metnu sve pole jednu prema drugoj“, označava paralelizam i saobraznost u odnosu na nebeske stvari; „ali ne rasječe ptica“, označava duhovne stvari, u kojima nema ovakvog paralelizma i saobraznosti. 1829. I on uze sve to. Da ovo znači da je tako i urađeno, jasno je i bez objašnjavanja. 1830. I rasječe na pole. Da ovo označava crkvu i Gospoda, jasno je iz onoga što sledi. Jer junicom su označene nebeske stvari, kozom, i jarcem, a duhovne grlicom i golupčetom; a ove (životinje), kad su ovako podeljene i postavljene jedna prema drugoj, ne mogu da imaju drugačije značenje. 1831. I metnu sve pole jednu prema drugoj. Da ovo označava paralelizam i saobraznost u pogledu nebeskih stvari, može se videti ako se uoči da delovi na jednoj strani označavaju crkvu, a oni na drugoj strani, Gospoda; a kada su ovi delovi jedan nasuprot drugome, to samo može da označava paralelizam i saobraznost (korespondenciju); a pošto su junica, koza, i ovan tako podeljeni i postavljeni i pošto su time označene nebeske stvari (kao što je gore rečeno kod stiha 9,), to je jasno da ovde postoji paralelizam i saobraznost u odnosu na nebeske stvari. Drugačije je s duhovnim stvarima, o kojima će biti reči ubrzo. Nebeske stvari, kao što je često rečeno, su sve ono što pripada ljubavi prema Gospodu i ljubavi prema bližnjemu. Gospod je taj koji daje ljubav i milosrđe; a crkva je ta koja prima. A ono što ih ujedinjava, to je savest, u kojoj su usađeni ljubav i milosrđe; pa je stoga među-prostor između delolva ono u čoveku što se naziva opažanjem i savešću. Stvari koje su iznad opažanja, diktata, i savesti pripadaju Gospodu; a one ispod, su u čoveku. Pošto se one uzajamno gledaju, to se kaže da postoji paralelizam, a pošto su saobrazne jedna drugoj, kao aktivno i pasivno, kaže se da su saobrazne (da korespondiraju).

1832. Ali ne rasječe ptica. Da ovo označava duhovne stvari, i da u njima nema takvog paralelizma i saobraznosti, jasno je iz značenja „ptica“, da je to ono što je duhovno, a o čemu je bilo gore reči kod stiha 9; kao i iz toga da nije rasekao ptice na pola; pa stoga nema takvog paralelizma i saobraznolsti. Pod duhovnim stvarima se smatgra, kao što je često rečeno, sve stvari vere, pa stoga sve dokrinalne stvari, jer se ove nazivaju stvari vere, iako ne pripadaju veri sve dok nisu spojene s ljubavlju prema bližnjem. Između ovih (stvari) i Gospoda nema paralelizma i saobraznosti, jer one se ne ulivaju preko unutrašnjeg diktata i savesti, kao one koje pripadaju ljubavi i milosti, nego se ulivaju poučavanjem, i slušanjem, tako ne iznutra nego spolja, i na taj način one oblikuju u čoveku prijemnike ili sasude. Većina tih izledaju kao istine, ali nisu istine, a to su stvari koje pripadaju doslovnom smislu Reči, i koje su pretstave istine i značenja istine, pa nisu u sebi istine; neke od njih su čak i obmane, koje ipak mogu da posluže kao prijemnici ili sasudi. Ali u Gospodu su samo istine koje su suštinski takve; pa stoga s ovima nema paralelizma i saobraznosti na strani onih prividnih istina, ali se one ipak mogu prilagoditi da služe kao sasudi za nebeske stvari koje pripadaju ljubavi i milosti. Ove prividne istine su oblak intelktualnih stvari, o kome je rečeno gore, u koji Gospod uliva ljubav prema bližnjemu, i tako stvara savest. Na primer: kod onih koji ostaju u dosovnom smislu Reči, i koji veruju da Gospod uvodi u iskušenje i koji muči čovekovu savest, i koji pretpostavjaju da On dopušta zlo i da je On uzrok zla, i da On baca zle u pakao, kao i slične stvari; ovo su prividne istine, ali nisu istine; pa pošto nisu istine u samima sebi, to nema paralelizma i saobraznosti. Pa ipak, ove (prividne istine) Gospod ostavlja netaknute u čoveku, i na čudesni način ih prilagođava preko ljubavi ka bližnjemu tako da mogu poslužiti nebeskim stvarima kao sasudi. Tako je i sa bogoštovanjem, religioznim učenjima i moralom, čak i s idolima dobro namernih Neznabožaca: I ove Gospod ostavlja netaknute, ali ih prilagođava uz pomoć ljubavi ka bližnjemu da mogu služiti kao sasudi (prijemnici). Sličan je bio slučaj i sa brojnim obredima Drevne Crkve, a posle i Jevrejske Crkve, koji su u sebi bili samo obredi u kojima nije bilo istine, ali koji su bili tolerisati i dozvoljeni, čak i zapoveđeni, jer su ih njihovi očevi smatrali svetima, pa su kao takvi i usađeni u umove dece i utisnuti u njih od detinjstva kao istine. Ove i slične stvari su označene tvrdnjom da ptice nisu bile rasečene. Jer stvari koje su jednom usađene u čovekovo mišljenje, i koje se smatraju svetima, te Gospod ostavlja netaknute, pod uslovom da nisu protivne Božanskom redu; pa iako nema paralelizma i saobraznosti, On ih ipak prilagođava. Ovakve iste stvari oznaćene su u Jevrejskoj Crkvi pticama koje nisu bile rapolovljene kod žrtvovanja. Jer podeliti znači postaviti delove nasuprot jedne drugima na način da su potpuno saobrazne; pa pošto stvari o kojima je bilo govora, nisu sasvim saobrazne, one se brišu u drugom životu kod onih koji se daju poučiti, a u jih se

usađuju istine u osećanja za dobro. Da se u Jevrejskoj Crkvi, radi ove saobraznosti, ptice se nisu delile, jasno je iz Mojsija: Ako li hoće prinijeti pticu Jehovi na žrtvu paljenicu, neka prinese žrtvu od grlica i od golubića. I neka je zadre za krila, ali da je ne raskine. Tako da je sveštenik pali na oltaru na drvima koji su na ognju (Levitska I. 14,17). Isti je slučaj i sa žrtvama za greh (Levitska I. 14,17). 1833. Stih 11. A ptice (grabljivice) slijetahu na te mrtve životinje; a Avram ih odgonjaše. „A ptice slijetahu na te mrtve životinje“, označava zla i obmane do zala, koje su želele da razore; „a Avram ih odgonjaše“, znači da ih je Gospod odagnao. 1834. I ptice slijetahu na te mrtve životinje. Da ovo označava zla i obmane od ovih zala, koje su želele da razore, jasno je iz značenja „ptica grabljivica“, koje su obmane. „Ptice“ u Reči označavaju istine – kao što je gore pokazano – a u obratnom smislu obmanu (jer se sve ovakve stvari u Reči koriste u oba smisla); da „ptice“ označavaju obmane, i to je ranije bilo pokazano (778, 866, 988). Svak može da vidi da su ovde označene neke tajne; inače ne bi bilo vredno pomena. Već je bilo rečeno koju to tajnu sadrže, a jasno je, ako se povežu stvari u unutrašnjem smislu, da to pokazuje stanje crkve. Kad Gospod ustanovi jednu crkvu, ona je u početku bezazlena, i tada jedan (čovek) voli drugoga kao brata, kao što je poznato iz prvobitne crkve posle Gospodovog dolaska. Tada su svi sinovi crkve živeli kao braća, i voleli jedni druge; ali se tokom vremena ljubav prema bližnjemu smanjila i prestala; a kad je ona prestala, posle nje došla su zla, a zajedno s njima uvukle su se i obmane u njih. Otude su došli raskoli (šizme), do kojih ne bi nikad bilo došlo da je vladala ljubav prema bližnjemu, jer tada ne bi zvali šizmu šizmom, ni jeres jeresom, nego bi to bila doktrinalna stvar u skladu sa svačijm mišljenje; te bi ovo bilo ostavljeno savesti svakoga čoveka pod uslovom da ove doktrinalne stvari ne poriču prva načela, to jest, Gospoda, večni život, i Reč; i pod uslovom da nije suprotna Božanskom redu, to jest, zapovestima Dekaloga. Zla i obmane od zala koje su u crkvu došle na mesto ljubavi prema bližnjemu, ovde su označeni pticama grabljivcama koje je Arvam odgonio, to jest, koje je Gospod, ovde pretstavljen Arvamom, odagnao. Avram je samo odagnao ptice grabljivice, a ne zla i obmane; niti je Avraham poznat u nebu osim kao svaki drugi čolvek, koji sam od sebe ne može da uradi ništa; jer samo Gospod ima svu moć: kao što se kaže kod Isaije: Ti si zaista otac naš, ako i ne zna Avram za nas, a Izrailj nas ne poznaje; ti si, o Jehova, otac naš; ime ti je od kako je vijeka izbavitelj naš. (LXIII.16).

1835., A Avram ih odgonjaše. Da ovo znači da ih je Gospod odagnao, jasno je iz onoga što je već rečeno. A tako je sa crkvom kad počne da otstupa od ljubavi prema bližnjemu. Tada se lako odagone zla i obmane, jer je tada crkva još uvek u stanju kada nije tako mnogo otstupila od ljubavi ka bližnjemu, tako da se ljudski um može lakše saviti. Ali u toku vremena zla i obmane rastu, pa se utvrđuju i jačaju; a o ovome će biti goora u onome što sledi. Dokle je god moguće, Gospod odagoni zla i obmane, ali pomoću savesti. A kada savest popusti, onda nema Gospod preko čega da utiče na čoveka, jer Gospod se uliva u čoveka, to jest u njegovu savest preko ljubavi ka bližnjemu. Tada se umesto ove ljubavi prema bližnjemu oblikuje novi posrednik, koji je spoljašnji, naime, strah od zakona, strah za život, čast i bogatstvo, i za ugled koji dolazi s ovima. Ali ove stege ne pripadaju savesti; one su samo spoljašnje stege koje omogućavaju čoveku da živi u društvu s drugima, i da izgleda kao prijatelj, bez obzira kakav je iznutra. Ali ovaj posrednik, ili ove stege, nema vrednosti u drugom životu, jer se tamo otstranjuje sve što je spoljašnje, i svak ostaje onakav kakav je iznutra. Ima mnogo takvih koji su vodili moralan i građanski život, koji nisu nikome ništa nažao učinili, koji su postupali kao prijatelji i bili učtivi, čak i činili dobro mnogima, ali sve sebe radi, očekujući počasti, dobit, i slično. U drugom životu, ovakvi su među paklenim (duhovima), jer nemaju ni dobra ni istine u sebi, nego samo zlo i obmanu, čak i mržnju, osvetu, okrutnosti, i preljube; sve se ovo ne pokazuje ljudima (na svetu), sve dok kod njih ima straha, koji je samo spoljašnja stega. 1836. Stih 12. A kad sunce bješe na zalazu, uhvati Avrama tvrd san, i gle, strah i mrak obuze ga. „A kad sunce bješe na zalazu“, označava vreme i stanje na svršetku (crkve); „uhvati Avrama tvrd san“, znači da je tada crkva bila u mraku; „i strah i mrak obuze ga“, označava da je mrak bio strašan; „mrak“ znači obmane. 1837. A kad sunce bješe na zalazu. Da ovo označava vreme i stanje pre svršetka (crkve), jasno je iz značenja „crkve“. U unutrašnjem smislu, „sunce“ označava Gospoda, a otuda označava i nebeske stvari ljubavi, pa stoga i samu ljubav i ljubav prema bližnjemu (o kojoj u br. 30-38, i br. 1053). Iz ovoga je jasno da „sunce na zalazu“ označava poslednje vreme crkve, koje se naziva svršetak, kada nema ljubavi prema bližnjemu. Gospodova crkva se upoređuje s vremenom u danu; njen prvi period, sunčevom ishodu ili zori i jutru; njen poslednji, zalasku (sunca) ili večeri ili senkama koje se tada pojavljuju, jer su ove dve stvari vrlo slične (periodi crkve i vreme dana). A crkva se isto tako upoređuje s dobima u godini; njen prvi period je proleće, kada je sve u cvatu; period koji prethodi poslednjem periodu, upoređuje se sa jeseni, kada sve

zamire. Ona se upoređuje i s metalima; prvi se period naziva zlatnim; poslednji, gvozdenim i kaljevim (glinenim). Kao kod Danila (II.31-33). Iz svega ovoga vidi se šta je označeno sa „suncem na zalazu“, naime, da to označava poslednje vreme crkve pred završetak, pošto sunce još nije bilo zašlo. Sledeći stihovi govore o stanju crkve onda kad je sunce već zašlo, kada se spušta mrkli mrak, kad dimi iz peći, i kada vatrena buktinja (baklja) prolazi između delova (od životinja). 1838. Uhvati Avrama tvrd san. Da ovo označava da je crkv tada bila u tmini, jasno je iz značenja „tvrdog sna“. „Tvrd sa“ u odnsu prema budnom stanju, označaa tamno stanje; a ovose stanje ovde pripisuje Gospodu, koji je prettavljen Avramom; ne da je On (Gospod) bio u u dubokm snu ili u tami, već da je takvi bilo stanje crkve. Ovo je kao što je i u drugomk životu, gde je Gospod uvek Sunce, i sama Svetlost; ali gde On pred zlim duhovima izhgleda kao tama; jer Gospod se pokazuje svakome prema sanjuj svake olsobe. Zhato se ovako kaže za crkvu kadaje u stanju tametako isto, uzmite kao primer pustošenje, kažnjavanje, i osuda, koji se pripisuju Gospodu u mnogim odlomcima Reči; dok u stvari to se odnosi na čoveka crkve, koji pustoši, kažnjava i osuđuje sebe. Čoveku se čini da tzo Gospod pustoši, kažnjava i osuđuje; i pošto tako izgledam to se i izražava na taj način; jer kad se čovek ne bi mgao prvo poučiti pomoću izleda, on se ne bi mgao nikako poučiti. No što je suprotno izgledu, to on ne veruje ili ne shvata, osim u kasnijem periodu života, kad može da rasuđuje i kad je priio veru kja dolazi od ljujbavi ka bližnjemu: tako je i sa crkvom: kada je u tami, tada Gospod izleda da je u ami pred svetom (ljudima), tako da se On ne pokazujem to jestm+n On nije priznat; iako nije Gospod taj koji je u tami, nego čovek, u kolme bi Gospod trebao da bude; pa ipak, zatamnjenjese pripisuje Gospodu. Tako je ovde sa „tvrdim snom“, koji označava tamno stanje crkve. 1839. I gle, strah i mrak velik obuze ga. Da ovo označava da je mrak bio strašan, i da „mrak“ označava obmane, jasno je iz značenja „mraka“, koji je obmane, što će ubrzo biti objašnjeno. Stanje crkve pre njenog završetka, kada je „sunce zapadalo“, opisuje se „strahom i mrakom velikim“, a onda kada je već zapalo, „mrakom velikim“, i drugim stvarima koje se pominju u stihu 17. Isto je sam Gospod opisao kod Mateja: Sunce će potanjeti, i mjesec neće davati svjetlosti svoje, i zvijezde će padati s neba, i sile nebeske će se pokrenuti (XXIV.29). Ovo ne znači da će sunce na svetu da potamni, nego da će (potamneti) nebesko koje potiče od ljubavi i milosti; niti mesec, nego duhovno koje dolazi od vere; niti da će zvezde padati s neba, nego poznanja dobra i istine kod čoveka crkve (da će nestati), jer su to „sile nebeske“; niti će se ovo desiti u nebu nego na zemlji; jer u nebu se nikada ne smračuje. Da ga je obuzeo

„velik strah i mrak“, znači da ga je takvo pustošenje užasnulo. Koliko je neko u nebeskim stvarima ljubavi, toliko oseća užas kada primeti završetak. Tako je bilo sa Gospodom, više nego sa bilo kim drugim; jer je On bio u samoj ljubavi, kako nebeskoj tako i Božanskoj. Da „mrak“ označava obmane, jasno je iz mnogih odlomaka u Reči; kao kod Isaije: Teško onima koji tamu zovu svetlom, a svetlo tamom (V.20). ( prim. prev. U Daničićevom prevodu stoji „koji dobro nazivaju zlo, a zlo dobrom“). „Tama“ označava obmane, a „svetlost“ istine. Kod istoga: Tada će pogledati na zemlju, a to mrak i strah, i svjetlost će se pomračiti nad pogiblju njihovom (V.30). „Tama“ i ovde označava obmane, a „pomračenje svjetlosti“, nestanak istine. Kod istoga: Jer, gle, tama će pokrit izemlju, i mrak narode (LX.2). Kod Amosa: Teško onima koji žele dan Jehovin! Što će vam dan Jehovin? Tada je mrak a ne vidjelo. Nije li dan Jehovin mrak a ne vidjelo i tama bez svetlosti?(V.1, 20). Kod Sofonje: Blizu je veliki dan Jehovin, blizu je i ide vrlo brzo. Taj je dan kada će biti tuga i muka, dan kada će biti pustošenje i zatiranje, dan, kada će biti mrak i tama, dan, kada će biti oblak i magla (I. 14, 15). U ovim odlomcima, „dan Jehovin“ označava poslednje vreme i stanje crkve; „mrak i tama“, obmane i zla. I Gospod obmane naziva „tamom“ kod Mateja: Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će tijelo tvoje tamno biti. Ako je dakle vidjelo što je u tebi tama, kako li je velika ona tama! (VI. 23). „Tama“ ovde označava obmane koje su zaposele one koji su u poznanjima; a znače nje je, kako li je tek velika tama onih drugih, kao što su Neznabošci, koji nemaju poznanja (vere)! Ponovo kod Mateja: I sinovi carstva izgnaće se u tamu najkrajnju (VIII.12; XXII.13). „Tama najkrajnja“ označava još strašnije obmane nego što su one u crkvi; jer one tamnjuju svetlost, i dovode obmane na mesto istina, što Neznabošci ne mogu učiniti. Kod Jovana: U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljjdima; i tama je ne obuze (I.4,5). „Tama“ ovde onačava obmane unutar crkve. Obmane izvan crkve se tako isto nazivaju tamom, ali koja se može rasvetliti. O ovakvima se govori kod Mateja: Narodi koji sjede u tami, vidjeće vidjelo veliko; i onima što sjede na strani i u sjenu smrtnome, zasvijetli vidjelo (IV. 16). „Tama“ ovde označava obmanu zbog neznanja, kao što je kod Neznabožaca (Naroda). Kod Jovana: A sud je ovaj što vidjelo dođe na svijet, a ljudima omilje većma tama nego li vidjelo; jer njihova djela bjehu zla (III. 19). „Svjetlo“ označava istine, a „tama“ obmane, a „Vidjelo“ označava Gospoda, jer sva istina dolazi od Njega; a „tama“ su paklovi, jer sve obmane dolaze od njih. Opet: Isus reče: ja sam svetlost svijetu; koji ide za Mnom,neće hoditi u mraku (VIII.12). Opet: Hodite dok vidjelo imate, da vas tama ne obuzme; jer ko hodi po tami, ne zna kuda ide. Ja dođoh vidjelo na svijet, da ni jedan koji me vjeruje ne ostane u tami (XII.35, 46). „Vidjelo“ (Svetlo) označava Gospoda, od Koga je sve dobro i istina; “tama“, obmane, koje samo Gospod razgoni. Obmane su poslednje vreme, koje se naziva „tamom“ u stihu koji je pred nama, a koja se opisuje sa „strah i mrkli

mrak“, a to je pretstavljeno i označeno tamom koja je obuzela svet, od šestog do devetog časa (kod raspeća), kao i suncem koje je potamnelo, čime je označeno da tada više nije bilo ni ljubavi ni vere (Mateja XXVII.45; Marko XV. 33; Luka XXIII.44,45). 1840. Stih 13. I Jehova reče Avramu: znaj za cijelo da će sjeme tvoje biti došljaci u zemlji tuđoj, i da će joj služiti, i ona će ih mučiti četiri stotine godina. „I Jehova reče Avramu“ označava opažanje; „znaj za cijelo“, označava je to izvesno (sigurno); „sjeme tvoje će biti došljaci“, znači da će ljubav ka bližnjem i vera biti retki; „u zemlji tuđoj“, da će se sastojati od onih koji kao da nisu u pravoj ljubavi ka bližnjem i veri (prim. prev. od onih koji su u prividnim dobrima i istinama);“i da će joj služiti“, označava potlačivanje; „i ona će ih mučiti“, označava jaka iskušenja; „četiri stotine godina“, označava trajanje i stanje (iskušenja). 1841. I Jehova reče Avramu. Da ovo označava opažanje, jasno je iz onoga što je već rečeno (kod stiha 9 i drugde), gde iste reči imaju ista značenja. 1842. Znaj za cijelo. Da ovo označava da je to izvesno, vidi se i bez objašnjenja. 1843. Sjeme tvoje biće došljaci. Da ovo označava da će ljubav ka bližnjemu i vera biti retki, jasno je iz značenja „došljaka“ i „sjemena“. „Došljak“ ili „stranac“ je onaj koji nije rođen u zemlji, pa nije priznat kao domorodac, pa se smatra strancem. A „sjeme“ označava ljubav prema bližnjem i njenu veru (kao što je gore objašnjeno, br. 255, 1025; kao i odmah gore kod stiha 3). Jer ono se naziva „stranim“ što je tuđe. A tuđe je ono što nije rođeno u zemlji, pa sledi da je to nešto retko; stoga to ovde znači da će ljubav ka bližnjem i vera, koje su „sjeme“, biti retki. Ovde se govori o vremenu pred svršetak, kada će biti „gusta tama“, to jest, obmane; i tada će seme biti stranac, to jest, ljubav ka bližnjemu i vera biće retki. Da će vera biti retka u poslednje vreme, to je Gospod pretskazao kada je govorio o svršetku vremena (Mateja XXIV.4 do kraja; Marko X III. 3do kraja; Luka XXI. 7 do kraja), gde sve ono što je rečeno znači da će ljubav prema bližnjemu i vera biti retki u to vreme, i da ih na kraju neće ni biti. Slično nešto rekao je i Jovan u Apokalipsi, a rečeno je i na mnogim mestima kod Proroka, pored onoga što je rečeno u istorijskim delovima Reči. Ali pod verom, koja će u to vreme biti retka, misli se samo na ljubav prema bližnjemu, jer ne može da bude bilo kakve vere bez ljubavi prema bližnjemu. Onaj ko nema ljubavi ka bližnjemu, taj ne može da ima veru, jer je ljubav ka bližnjemu polje (tlo) na kojem se usađuje vera; ona je njeno srce, iz kojega postoji i živi. Drevni su ljubav i milost upoređivali sa srcem, a veru sa plućima, koje su obe u grudima. Ovo upoređenje označava stvarnu sličnost, pošto kad bi čovek hteo da ima veru

bez ljubavi ka bližnjemu, bilo bi to kao da hoće da ima samo pluća a ne i srce; a jasno je da je ovo nemoguće; pa su stoga drevni (ljudi) nazivali srcem sve ono što je bilo vezano za ljubav ka bližnjemu, a plućima sve što pripada veri; a sve ono što je pripadalo veri bez ljubavi prema bližnjem, oni bi rekli da je to nešto što pripada samo ustima ili disanju koje dolazi iz pluća u govor. Otuda su drevni smatrali da govor o ljubavi i veri mora dolaziti od srca. 1844. U tuđoj zemlji. Da ovo označava mesto (stanje) gde je crkva koja kao da nije sastavljena od onih koji su u ljubavi ka bližnjem i veri, jasno je iz značenja „zemlje“, da je to crkva (vidi br. 566, 662, 1066, 1067). Danas ljudi govore o crkvi kao da se sastoji samo od doktrinalnih stvari vere, i po tome razlikuju Gospodove crkve, ne misleći o tome kakav život ti ljudi vode – da li gaje skrivene mržnje, seku jedan drugoga kao da su divlje zveri, kradu jedan od drugoga, lišavaju druge ugleda, časti i bogatstva, dok u srcu poriču sve što je sveto. Kod ovakvih nema crkve; a crkva je kod onih koji vole Gospoda, i koji vole bližnjega kao sami sebe, koji imaju savest, i kojima su odvratne mržnje koje smo pomenuli. A među ovima koje smo sad opisali, oni drugi se osećaju kao stranci; i oni su zlostavljani i progonjeni, ili ih smatraju prostima, i bez i kakvog značaja. To je ono što je označeno sa „sjeme tvoje biće došljaci u zemlji“. 1845. Pa će joj služiti. Da ovo označava tlačenje, vidi se iz onoga što je maločas rečeno. 1846. I oni će ih mučiti. Da ovo označava njihova oštra iskušenja, može se videti iz značenja „mučiti“, ili „mučenje“, a to je progonjenje, pa stoga i iskušenje. U Gospodovoj Reči samo je to označeno „mukom“ (nevoljom). Kao kod Isaije: Ali evo, pretopiću te, ali ne kao srebro; prebraću te u peći nevolje. (XLVIII.10). „Nevolja“ (muka) označava iskušenje. Kod Mojsija: I opomeni se svega puta kojim te je vodio Jehova Bog tvoj četrdest godina po pustinji, da bi te namučio i iskušao, koji te hranio u pustinji manom, za koju ne znaše oci tvoji, da bi te namučio i iskušao te, a poslije ti dobro učinio (Zakoni Ponovljeni VII. 2, 16). „Namučiti“ jasno govori o iskušavanju. Kod istoga: A Misirci stadoše zlo postupati s nama, mučiše nas i udaraše nas na teške poslove. A mi zavapismo Jehovi Bogu otaca svojih. I Jehova ču glas naš. I čogleda na muku našu, na trud naš i na nevolju našu. (XXVI. 6, 7). Ovde nalazimo isto što i u stihu koji razmatramo: da su „služili“ i bili „mučeni“, kojim se na sličan način označavaju iskušenja vernih, kao i nevoljama u pustinji, kojima su pretstavljena i Gospodova iskušenja. Kao kod Isaije:-

Prezren bješe i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice. A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. (LIII.3, 4). Ovim su rečima označena Gospodova iskušenja; time što je „nosio naše bolesti i naše nemoći“, ne znači da verni neće trpeti iskušenja, niti da je On uzeo na sebe njihove grehove, i da ih je poneo; nego to znači da je kroz iskušeninja u borbama savladao paklove, i da će stoga On Svojom Ljudskom Suštinom da izdrži iskušenja vernih. I Gospod naziva iskušenja „nevoljama“; kao dok Marka: Oni koji su posejani na kamenitim mestima, kada čuju riječ, odmah je prime s radošču. Ali nemaju korjena u sebi, nego su nepostojani, pa kad bude do nevolje ili ih protjeraju riječi radi, odmah se sablazne (IV.16, 17). Ovde „nevolja“ jasno označava iskušenje; „nemaju korjena u sebi“, znači nemaju ljubavi prema bližnjemu, jer vera tu pušta koren, pa oni koje ne podupire ovaj koren, ti se predaju u iskušenjima. Kod Jovana: U svijetu imate nevolju; ali radujte se, ja sam pobedio svet (XVI.33) (prim. prev. Ovo mesto autor navodi kao trenutak kada je Gospod objavio svetu da je završen poslednji sud nad tadašnjom unverzalnom crkvom, i kada je otvorio vrata nove crkve, Prve Hrišanske Crkve, čiji je sud i kraj autor video u duhovnom svetiu 1757, kada je počela nova, Druga Hrišćanska Crkva, nazvana Novim Jerusalimom, pretskazanim u Jovanovoj Apokalipsi). „Nevoljama“se ovde označava iskušenje. Kod Mateje: Jer će ustati narod na narod, i carstvo na carstvo, i biće gladi i pomori, i zemlja će se tresti po svijetu. A ovo je sve početak stradanja. Jer će biti nevolja velika kakva nije bila od postanja svijeta. I odmah će po nevolji dana onijeh sunce pomrčati, i mjesec svoju svetlost izgubiti, i zvijezde s neba pasti, i sile nebeske se pokrenuti. (XXIV. 7-9, 21, 29). Ovde se govori o svršetku vremena, ili o poslednjem vremenu crkve; „nevolja“ označava iskušenja, kako spoljašnja tako i unutrašnja, gde su spoljašnja progonjenje od strane sveta , a unutrašnja od đavola. Da neće biti ljubavi prema bližnjem, označeno je sa „narod će ustati na narod, a carsvo na carstvo“; isto tako, „sunce“ označava Gospoda kao i ljubav i milost, koji će „pomrčati“. 1847. Četiri stotine godina. Da ovo označava trajanje i stanje iskušenja, jasno je iz značenja „četiri stotine“, koji broj označava isto što i „četrdeset“, a to je trajanje i stanje iskušenja (vidi br. 730, 862). Trajanje iskušenja, kraćih i trajnih, opisano je u Reči sa „četrdeset“. U doslovnom smislu reči pred nama odnose se na Jakovljeve sinove u Egiptu (Misiru); a da je to trajalo četiri stotine godina jasno je iz Knjige Izlaska XII.40; iako vreme nije bilo tako dugo od dolaska Jakovljevih siniova u Egipat, ali se raćunalo od Avramovog boravka tamo, kao što je već bilo primećeno. Broj četiri stotine i trideset od Avramovog boravka, iz

razloga što ovaj broj označava iskušenja koja su pretstavljena njihovim služenjem u Egiptu, a posle sa četrdeset godina nevolja u pustinji. 1848. Stih 14. Ali i narodu kojemu će služiti; a poslije će oni izaći s velikim blagom. „Ali ću suditi i narodu kojemu će služiti“, označava one koji potlačavaju; „sudiću“, označava pohod i sud; „a poslije će oni izaći s velikijem blagom“, označava oslobađanje, i da će imati nebeska i duhovna dobra. 1849. I narodu kojemu će služiti. Da ovo označava zle koji potlačuju, jasno je iz značenja „naroda“ i „služiti“. U pravom smislu, „narod“ označava dobra ili što je isto, one koji su u dobru; jer kada se o dobrima govori odvojeno (apstraktno), ona i pored toga pripadaju subjektu, a koji je čovek, duh, ili anđeo. Ali i obrnutom smislu „narod“ označava zla, ili što je isto, one koji su zli (vidi br. 1159, 1258-1260). Dok „služiti“ i „služenje“ označavaju potlačavanje, kao u prethodnom stihu. 1850. Sudiću. Da ovo označava pohođenje i sud, jasno je bez objašnjavanja. Ovde se pod „sudom“ i „suđenjem“ ne misli da neki poslednji sud, kao što svet obično misli, to jest, da će nebo i zemlja nestati i da će biti stvoreni novo nebo i nova zemlja, kao što su govorili Proroci i u Apokalipsi; i da će tako sve nestati. Ova se ideja tako proširila tako da je zavladala, i to u takvoj meri, da oni veruju će mrtvi ustati samo u to vreme. A pošto je to vreme bilo pretskazano i pošto se, i posle vekova, to nije ostvarilo niti izleda da će se uskoro ostvariti, takvi se osećaju bezbednim mislći da nema toga, i da prema tome ni neće nikada ustati (iz mrtvih). Ali treba znati da se pod poslednjim sudom, ili razaranjem neba i zemlje, da se ne misli na takvo nešto. Prema smislu slova, tako je, ali nije tako po unutrašnjem smislu: u ovome smislu poslednji sud označava poslednje vreme crkve; da će nebo i zemlja nestati, znači crkvu u pogledu unutrašnjeg i spoljašnjeg bogoštovanja, koje prestaje da bude crkva kada u njoj više nema ljubavi prema bližnjem. Bio je poslednji sud nad Pradrevom Crkvom kada su sva ljubav i vera bili nestali, i kad više nije bilo opažanja, kao što je to bilo pred potop. Potop je bio, a o čemo je bilo govora gore, poslednji sud te crkve; nebo i zemlja, to jest, crkva je tada nestala; a novo nebo i nova zemlja bili su stvoreni, što se zvalo Drevna Crkva, a čemu je već bilo govora. Ova crkva je imala svoj poslednji sud, kad se ljubav prema bližnjemu ohladila a vera potamnila, što je bilo u vreme Evera. Toga puta to je bio poslednji sud nad tom crkvom; a to je bilo nebo i zemlja koji su nestali. Hebrejska Crkva je bila novo nebo i nova zemlja, i ona je imala svoje poslednje vreme, kada je postala idolopoklonička; tada se podigla jedna nova crkva među potomcima Jakovljevim, koja se zvala Jevrejska Crkva, koja je bila samo sastavljena od pretstava (reprezentativa)

ljubavi prema bližnjem i vere. U toj crkvi, među potomcima Jakovljevim, nije bilo ni ljubavi prema bližnjemu ni vere, pa tako ni crkve, nego je ona bla samo reprezentacija crkve, jer je u to vrema prestala svaka istinska komunikacija između Gospodovog carstva u nebima s bilo kojom istinskom crkvom na zemlji, pa je stoga komunikacija održana preko pretstava (reprezentativa). Poslednje vreme ove takozvane crkve, ili njen poslednji sud, bio je onda kada je Gospod došao na svet; jer su tada prestali reprezentativi, to jest rituali i slični obredi; a kako bi i ovi nestali, Jevreji su bili izagnani iz Hananske zemlje. Posle ovoga, jedno novo nebo i nova zemlja su bili stvoreni, to jest, nova crkva, koju treba zvati Prvobitna Crkva, koju je Gospod započeo, i koja je postupno jačala. Te je na kraju bila u ljubavi prema bližnjemu i u veri. Rušenje ove crkve Gospod je pretskazao u Jevanđeljima i u Jovanovoj Apokalipsi; i ovo se rušenje naziva Poslednjim Sudom. Ne da će sada nestati nebo i zemlja, nego da će na jednom mestu na kugli zemaljskoj biti podignuta jedna nova crkva, dok će sadašnja ostati u spoljašnjem bogoštovanju, kao što Jevreji ostaju u njihovom, u kojem, kao što je poznato, nema ljubavi prema bližnjem ni vere, to jest, nema crkve. (prim. prev. Autor slično govori i o Protestanskoj i o Rimokatoličkoj Crkvi njegovoga vremena, ali dodaje da mnogi ljudi iz tih crkava odlaze posle telesne smrti u nebo, pogotovu oni iz Rimokatoličke vere, zato što mnogi od njih žive životom ljubavi prema bližnjemu.). Toliko o poslednjem sudu uopšte. A u pojedinačnom, posoji poslednji sud za svakoga odmah pošto umre, jer on tada prelazi u drugi život, i kada uđe u život u kome je bio dok je bio u telu, tada je osuđen na život ili na smrt. (prim. prev. Ovo kao da protivueči onome kada piše da nko nikoga ne osuđuje, nego da sam dujh ide „svome jatu“) Postoji i sud o svakoj pojedinoj stvari, za koju je čoveku suđeno da mu ona nosi život ili smrt, gde ga svaka pojedina stvar osuđuje; jer nema ničega u njegovoj misli ili volji, ni najmanje, koja ne sliči njegovom poslednjem sudu, a koja ga ne vuče prema smrti. A slično je i sa čovekom kome je suđeno da živi: kod njega svaka misao i sve u volji sliči njegovom poslednjem sudu, i sve ga nosi prema životu. Jer kakav je čovek u opštem, takav je i u jedinostima svojih misli i osećanja. Sve je ovo označeno poslednjim sudom. (prim.prev. ove redove je autor napisao pre nego li je sam video Poslednji Sud u nevidljivom svetu 1757, koji je i opisao u posebnom delu koje je objavio, i pre nego je stekao nova znanja o prirodi osude i opravdanja čoveka posle elesne smrti. Naime, niko ne osuđuje čoveka zbog onoga što je radio na svetu, nego zbog onoga što želi da radi i radi u drugom životu, a od čega se on ne može uzdržati jer se u drugom životu duh ponaša tako da se njegova dela slažu s njegovim željama. Drugo, „osuđeni duh“ ide sam među sebi slučne privučen kao magnetom, i oseća se zadovoljnim samo kada je sa njima. Spasenje i praštanje je primena duhovnih zakona koji su deo Božanskog reda protivu kojih ni Božanstvo, a to je po autoru Gospod Isus

Hristos ne može da učini ništa, osim da sve čini da spreči zlog duha da škodi drugim zlim duhovima. Autor je , posle pisanja ovoga nela u deset tomova, Nebeske tajne, napisao i delo Nebo i Pakao, kao i mnoga druga koja je objavio i podeliko bibliotekama i sveštenicima. On nje planirao osnivanje jedne svetske crkve Novi Jerusalim, ali je odobrio prevod svojih dela i bio prijatelj s jednim sveštenikom Anglikanske crkve, koji je prevodio njegova dela, Rev. John Clowes- om, koje je u svojim besedama govorio o novom duhovnom tumačenju Sv. Pisma.) 1851. I poslije će izaći s velikim blagom. Da ovo označava oslobađanje, i da će oni imati nebeska i duhovna dobra, jasno je iz značenja „izaći“ , što je bili oslobođen, i značenja „blaga“, što je nebeska i duhovna dobra, jer ovo je blago onih koji podnesu iskušenja, tlačenja, nevolje, i služenje, o kojima se govori u prethodnim stihovima. Ova su dobra označena i pretstavljena blagom koje će Jakovljevi sinovi da iznesu kada napuste Egipat (Izlazak XI.2; XII.36); a isto tako njihovim blagom u Hananskoj zemlji, kada su narodi (Neznabošci) bili izagnani; kao i u Prorocima, kad god se plen otima od njihovih neorijatelja, kojim su se obogatili. 1852. Stih 15. A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti. „A ti ćeš otići k ocima svojim u miru“, označava da ni dobra ni istine neće biti povređene; „bićeš pogreben u dobroj starosti“, označava uživanje svih dobara od strane onih koji pripadaju Gospodu. 1853. Ti ćeš otići k ocima svojim u miru. Da ovo označava da nijedno dobro i istina neće biti povređeni, vidi se iz zmačenja „otaca“ i „mira“. U unutrašnjem smislu, „očevi“ označavaju isto ono što označavaju „sinoviQ“ i „kčeri“ zajedno. Da „kćeri“ označavaju dobra, a „sinovi“ istine, bilo je pokazano rabije (br. 489-491, 533, 1147); otude „očevi“ označavaju ono što „sinovi“ i „kćeri“ označavaju zajedno. „Ići k ocima“ označava preći iz života tela u život duha, ili sa sveta u drugio život. „U miru“ znači da neće ništa izgubiti, to jest da ništa neće biti povređeno, jer onaj koji prelazi u drugi život ne gubi ništa od onoga što mu pripada kao čoveku; on zadržava i nosi sa sobom sve osim tela, koje je samo bla smetnja da koristi sve svoje unutarnje sposobnosti. Da se ovde ne misli na smrt, ili na odlazak očevima kroz smrt, videće se iz onoga što sledi. 1854. I bićeš pogreen u dobroj starosti. Da ovo označava uživanje svih dobara za one koji su u Gospodu, jasno je iz toga što oni koji umiru i koji su sahranjeni, samo prelaze iz zatamnjenog života u svetli život. Jer je smrt tela samo nastavak i usavršavanje života; tako da oni koji su u Gospodu, oni tada po prvi put počnu

da uživaju u svim dobrima, koja se ovde nazivaju „dobra starost“. Izrazi kao „umreti“, biti „pokopan“, „pribran ocima svojim“, često se sreću; ali u unutrašnjem smislu oni ne označavaju isto što i u doslovnom smislu. U unutrašnjem smislu ovi se izrazi odnose na život posle smrti, a to su večne stvari; dok u smislu slova, to se odnosi na život u svetu i u vremenu. Stoga oni koji su u unutrašnjem smislu (kao što su anđeli), kada se sretnu s ovakvim izrazima, ne misle o smrti i pogrebu, nego o onim stvarima koje su vezane za nastavak života; naime, oni gledaju na smrt samo kao na odlaganje onoga što je najgrublje u prirodi i u vremenu, a što je produžetak stvarnog života; u stvari, oni ni ne znaju šta je smrt, jer ni ne misle o njoj. Isti je slučaj i sa čovekovim dobima, jer kada se ovde kaže da je neko „u dubokoj starosti“, anđeli ne opažaju starost, niti znaju šta je starost, jer oni neprekidno napreduju prema mladosti i ranoj muževnosti. Na ovakav se život, pa stoga i na nebeske i duhovne stvari koje mu pripadaju, misli pod „dobrom starosti“ i sličnim izrazima u Reči. (prim. prev. Na drugim mestima, autor piše da svaki čovek pokazuje u drugom životu svojunutrašnji karakter preko svoje spoljašnjosti; tako da su dobri duhovi i anđeli sv elepši, a zli duhovi sve ružniji. Dobri duhovi se polako menjaju dok ne izgledaju kao da imaju oko 20 godina na zemlji, i oni imaju tela kao i ljudi, tela koja se dodiruju itd, ali koja nisu materijala nego „supstancijalna“ ili „duhovna“). 1855. Stih 16. A oni će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo; jer grijesima Amorejskim još nije kraj. „A oni će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo“, označava vreme i stanje obnove; „jer grijesima Amorejskim još nije kraj“, označava poslednje vreme, kad više nema dobra. 1856. U četvrtom koljenu. Da ovo označava vreme i stanje obnove, jasno je iz značenja „četvrtog koljena“. „Četvrto koljeno“ označava isto što i „četrdeset“ i“četiri“, to jest, trajanje i stanje iskušenja o kojem se govorilo kod stiha 13; to je vrsta deminutiva onih prvih. Da li je broj veći ili manji, pod uslovom da pripada istoj klasi, on ima isto značenje; kao što je rečeno nekoliko puta. Da „četvrto koljeno“ ne označava neko koleno od Avrama, ili od Isaka, ili od Jakova, jasno je iz istorijskih delova Reči, jer je bilo više kolena (naraštaja), a ovi su ljudi, kada su se vratzili, bili su vrlo razlićiti od njihovih otaca. „Četvrto koleno“ je izraz koji se javlja i na drugim mestima, ali u unutrašnjem smislu ne označava kolena (naraštaje); a ovde to označava vreme i stanje obnove, zato što to pretstavlja kraj onih stvari koje su označene sa „četrdeset“ ili sa „četiri stotine“ (vidi br. 862, 1847).

1857. Jer grijesima Amorejskim još nije kraj. Da ovo označava poslednje vreme, kada više nema dobra, jasno je iz značenja „Amoreja“ kao i iz značenja „navršiti se“. „Amorejma“ se u Reči označavaju zla u opštem (obliku), zato što se Hananska zemlja nazivala zemljom Amorejskom (vidi Jezekilj XVI. 3, 4; Amos II. 9, 10). Stoga u ovome stihu „Amoreji“ onačavaju sve one narode u Hananskoj zemlji; a ovima su, kao što je već rečeno, označene obmane u posebnom (obliku), dok su „Amorejima“ označena sva zla u opšem (obliku). Pod „navršiti se“ misli se na poslednje vreme, kada više nema dobra. Ali šta je označeno sa „gresima Amoreja još nije kraj“, to je tajna. Jer je stvar sa zlom u drugom životu, da se ono ne kažnjava dok nije stiglo svoju visinu, i to kako u opštem tako i u posebnom (obliku). Jer u drugom životu postoji takva ravnoteža (ekvilibrium), da zlo samo sebe kažnjava, ali samo onda kad je stiglo svoju visinu (kada je navršilo meru). Svako zlo ima svoju granicu, preko koje mu nije dozoljeno da pređe. Kada neko pređe tu granicu, on se sam baca u kaznu, i to je ovako u svakoj pojedinosti. Tako je i u opštem (obliku), jer se zli sami bacaju u pakao, ne u trenutku, nego postepeno. Ovo dolazi od sveopšteg zakona reda, koji je Gospod ustanovio, a to je da Gospod nikada nikoga ne baca u pakao; nego da se zao duh sam baca, to jest da se zla osoba sama baca, i to postepeno, dok se zlo ne navrši, i kada nije ostalo nimalo dobra. Sve dok ima i malo dobra, on se održava iznad pakla; ali kada od dobra nije ništa ostalo, on se od sebe baca dole. Dobro i zlo se prvo moraju odvojiti, jer su suprotni; i nikome nije dopušteno da se naginje na obe strane. To je označenom onim da gresima Amoreja još nije došao kraj. Dok je drugačije sa dobrima; njih Gospod neprekidno podiže prema nebu i njihovi se gresi stalno brišu. Isto je ovako i sa crkvom. Nema pohođenja sve dok se zla ne navrše, to jest, sve dok je ostalo još neko dobro i istina vere. Ovo se kod Proroka naziva pohođenje (svršetak), kao kod Isaije: Nemojte se dakle više potsmijevati da ne postanu okovi vaši jer čuh od Jehove Boga da se sprema pohođenje (pogibao) ovoj zemlji. (XXVIII. 22). Kod Jeremije: O Vavilone, ti što stanuješ kraj vode velike i imaš mnogo blaga! Dođe kraj tvoj i svršetak lakomstvu tvojemu (LI. 13). Kod Danila: Sedamdeset je nedjelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetom, da se svrši prijestup i da nestane grijeha i da se očisti bezakonje i da se dovede vječna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima (IX.24). I utvrdiće zavjet s mnogima za nedjelju dana, a u polovinu nedjelje ukinuće žrtvu i prinos; i krilima mrskim što pustoše, do svršeka određenog izliće se na pustoš (IX. 27). Sam Gospod je ovako pretskazao svršetak kod Luke: I pašće od oštrica mača, i odvešće se u ropstvo po svijem narodima; a Jerusalim će gaziti neznabošci dok se ne izvrši vrijeme neznabožaca (XXI. 24). „Pasti od oštrica mača“, znači (pasti) od obmana, jer „mač“ u Reči označava kaznu za obmanu; „Jerusalim“ označava Gospodovo carstvo i crkvu (vidi br. 402); „narodi“

(neznabošci), zla (vidi br. 1260). Značenje je, da će doći svršetak onda kada crkvu zaposednu zla i obmane, pa će sama sebe razoriti. 1858. Stih 17. A kad se sunce smiri i kad se smrče, gle, peć se dimljaše, i plamen ognjeni prolažaše između onijeh dijelova. „A kad se sunce smiri i kad se smrče“, označava poslednje vreme, kada je došao svršetak; „gle, peć se dimljaše“, označava najgušću obmanu; „i plamen ognjeni“ označava žar požuda, koji peče; „koji prolažaše između onijeh dijelova“, označava da su bili odvojeni oni koji su pripadali Gospodovj crkvi. 1859. I kada se sunce smiri. Da ovo označava poslednje vreme, kada je došlo do svršetka, jasno je iz onoga što je već račeno (kod stiha 12) o zalasku sunca i o njegovom značenju, naime, da on označava poslednje vreme crkve. 1860. I kad se smrče. Da ovo označava da je mržnja došla na mesto ljubavi prema bližnjem, jasno je iz značenja „smrče se“ (značenja „gustoga mraka“). U Reči „mrak“ označava obmane a „gusti mrak“, kada zlo dođe na mesto dobra, ili što je isto, kada mržnja zameni ljubav prema bližnjemu. Kad mržnja zameni ljujbav ka bližnjemu, mrak je tako gust da čovek više nije svestan toga da je mržnja zlo, a još manje da je ona tako veliko zlo da ga ona u drugom životu baca u pakao. Jer oni koji mrze, oni osećaju neko uživanje i nešto kao život, što čini da oni to osećaju kao da je dobro; jer sve ono što potvrđuje čovekovo zadovoljstvo i požudu, jer povlađuje onome što voli, on to oseća kao dobro. I to u takvoj meri da kad mu se kaže da je to nešto pakleno, on to teško veruje, a još manje ako mu se kaže da se to u drugom životu pretvara u smard lešina i izmeta. A još manje veruje da postaje đavo i užasna slika pakla; jer se pakao i sastoji od đavola i ovakvih đavolskih oblika. Iako bi ovo mogao da zna svako ko može da misli; jer kad bi opisivao ili slikao mržnju, koristio bi samo đavolske oblike, onakve oblike koje poprimaju oni koji mrze u drugom životu; ali, što je za divljenje, ovakvi ljudi izjavljjuju da će u drugom životu doći u nebo; neki, samo zato što imaju veru, dok u nebu postoje samo oblici ljubavi ka bližnjemu, a kakvi su, može se videti iz iskustva (br. 553); zato razmislimo da li ove dve fome, neba i pakla, mogu ikada da budu zajedno. Da „mrak“ (tmina) označava obmane, a „gusti mrak“, zla, može se videti u sledećim odlomcima u Reči. Kod Isaije: Jer, gle, mrak će pokriti zemlju i tama narode; a tebe će obasjati Gospod i slava njegova pokazaće se nad tobom (LX.2). Kod Joila: Nek drkću svi stanovnici zemaljski, jer ide dan Jehovin, dan kada je mrak i tama, dan kada je oblak i magla (II.1,2.) Kod Sofonije: Na dan gnjeva velikoga, dan nevolje i pustoši, na dan guste tmine (I. 15). Kod Amosa: Nije li dan Jehovin mrak, a ne vidjelo?i tama bez svjetlosti? (V.20). U ovim odlomcima „dan Jehovin“ označava

poslednje vreme crkve, o kome se ovde govori; „mrak“ označava obmane, „gusta tmina“ zla; obe se pominju; inače bi bilo ponavljanje iste stvari, to jest proširivanje bez značenja. Ali reč u izvornom jeziku, koja se u ovom stihu prevodi sa „gusta tmina“, obuhvata i zlo, to jest, obuhvata gustu obmanu koja postaje zlo, a isto tako obuhvata i zlo od kojega nastaje obmana. 1861. Gle, peć se dimljaše, i plamen ognjeni. Da „peć koja se dimi“ označava najgušću obmanu, a „plamen ognjeni“ (plamena baklja) žar požuda, jasno je iz značenja „plamena ognjenog“, koji je goruća vrelina požuda. Kaže se „peć koja se dimi“, zato što čovek, osobito čovek crkve, koji poznaje istinu ali je ne priznaje nego se nje i odriče u srcu i provodi život u onome što je suprotno istini, on i izgleda kao peć koja se dimi – on kao peć, a obmana njegovih mržnja kao dim. Požude od kojih se obmane pokazuju kao ognjeni plamen iz takve peći, kao što se vidi iz pretstava u drugom životu (opisanih iz iskustva br. 814, 1528), požude mržnje, osvete, okrutnosti, i preljuba i još više kada se pomešaju s prevarama – sve se to pokazuje kao ove stvari. Da „peć“, „dim“, i „oganj“ imaju ovakva znaćenja u Reči, može se videti iz sledećih odlomaka. Kod Isaije: Jer su svikolici licemjeri i zlikovci, i svaka usta govore nevaljalstvo. Jer će se razgorjeti bezbožnost kao oganj, koji sažeže ćkalj i trnje, te upali gustu šumu, te otide dim visok. Od gnjeva Jehove nad vojskama zamračiće se zemlja i narod će biti kao hrana ognju, i niko ne će požaliti brata svojega (IX. 17-19). Ovde „oganj“ označva mržnje; a „dim visok“, obmane slične prirode; mržnja se opisuje sa „ne će požaliti brata svojega“. Kada anđeli gledaju na ovakve ljude, oni izgledaju kao što su ovde opisani. Kod Joila: I učiniću čudesa i na nebu i na zemlji, krv i oganj i pušenje dima. Sunce će se pretvoriti u tamu, i mjesec u krv prije negoli dođe veliki i strašni dan Jehovin (II.30, 31). Ovde „oganj“ označava mržnju; “pušenje dima“, obmane; „sunce“, ljubav prema bližnjemu; a „mjesec“, veru. Kod Isaije: I potoci će se njezini pretvoriti u smolu, i prah njezin u sumpor, i zemlja će njihova postati smola razgorjela. Ne će se gasiti ni niću ni danju; do kraja će se dizati dim njezin, od koljena do koljena ostaće pusta, i niko ne će prelaziti preko nje do vijeka (XXXIX.30,31). „Smola razgorjela“ su odvratne požude; a „dim“, obmane. Kod Malahije: Jer, gle, ide dan kao peć ognjena, i svi će ponositi i koje rade bezbožno biti kao strnjika, i upaliće ih dan koji ide. I ne će im ostati ni korjena ni grane (IV.1.) Ovde „peć ognjena“ označava isto kao i pre; „korjen“ označava obmanu; „grana“, istinu, koja ne će ostati. Kod Osije: Kad Jefrem govoraše, bješe strah; bješe se uzvisio u Izrailju; ali se ogriješi o Vala, te umrije. Za to će biti kao oblak jutarnji, i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane, kao pljeva koju odnosi vjetar s gumna, i kao dim iz dimnjaka (XIII. 1, 3). „Jefrem“ označava inteligentnog čoveka koji je postao takav. Kod Isaije: I biće jujnak kao kučine, i djelo njegovo kao iskra, i oboje će se zapaliti, i ne će biti

nikoga da ugasi (I.31).Ovo označava one koji su u ljubavi prema sebi, ili što je isto, koji su u mržnji prema bližnjemu. Da će izgoreti u vlastitim požudama. Kod Jovana: Vavilon posta stanište đavolima, i tamnica svakome duhu nečistme, i tamnica svoju ptica nečistijeh. I vikahu, vidjevši dim gorenja njezina, i govorahu: ko je kao ovaj grad veliki? I dim izlažaše va vijek vijeka (Otkr. VIII.2,18: IX.3). Kod istoga: I otvori sudenac bezdana, i izide dim iz studenca kao dim iz peći velike, i pocrnje sunce i nebo od dima studenčeva (Otkr. IX.2). Kod istoga: I tako vidje u utvari konje i one koji sjeđahu na njima, koji imahu oklope ognjene i plavetne i sumporne; i iz usta njihovijeh izlažaše oganj i dim i sumpor (Otkr. IX. 17, 18). Kod istoga: Ko se god pokloni zvijeri i ikoni njezinoj, i primi žig njezin, taj će piti vina od gnjeva Božijega, i biće mučen ognjem i suporom (Otkr. XIV.9, 10). Kod istoga: I četvrti anđeo izli čašu svoju na sunce, i dano mu bi da žeže ljude ognjem. I opališe se ljudi od velike vrućine, i huliše na Boga koji ima oblast nad ovima, i ne pokajaše se da mu dadu slav (Otkr. XVI.8,9). Na isti način kaže se Živi biše bačeni u jezero ognjeno koje gori sumporom (Otkr. XIX.20; XX.14, 15; XXI.8). U ovim odlomcima „oganj“ označava požude, a „dim“ obmane koje će ovladati u poslednja vremena. Ovo je Jovan video kada mu je bio otvoren unutarnji vid, kao što se to pokazuje u drugom životu. I duhovi i duše vide slične stvari u drugom životu. Otuda se može videti šta znači oganj, to jest, da znači mržnju, osvetu, i okrutnost, ili što je isto, ljubav prema sebi; jer ovi postaju ovakvi. Ako bi ijedan čovek koji je ovakav, bio pregledan od anđela, ma kako da izgleda izvana, on bi ovako izgledao u njihovim očima, to jest, njegove mržnje bi izgledale kao plamen ognjeni, a obmane kao peć koja se dimi. O čemu je Gospod ovako govorio kod Mateja: Svako drvo koje ne rađa dobra ploda, sječe se i u oganj baca (III.10; Luke III.9). „Rod dobri“ je ljubav prema bližnjemu; ko se nje liši, taj se baca u ovakvu vatru. Opet: Sin čovječiji pozvaće anđele svoje, i oni će pokupiti iz svih carstava sve one koji se spotiču, i koji čine nepravdu, i baciće ih u peć ognjenu (XIIIK. 41, 42, 50). Ovo ima slično značenja. I opet: Tada će reći onima što stoje s lijeve strane: idite od mene prokleti u oganj vječni pripremljen đavolu i anđelima njegovijem (Mateja XXIV.41). Da će biti poslati u “oganj vječni“ ili u Gehenu ognjenu, „gde crv ne umire i oganj se ne gasi“ (Mat. XVIII. 8, 9; Marko IX. 43-49) ima slično značenje. Kod Luke: Pošalji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu (XVI.24). Ovo ima slično značenje. Oni koji nisu upoznati s tajnama Gospodovog carstva, ti pretpostavljaju da Gospod baca rđave u pakao, ili u ovakvu vatru koja je, kao što je rečeno, mržnja; ali to nije slučaj, jer čovek je taj, to jest sam đavolski duh, koji se baca (sunovraćuje). Ali zato što tako izgleda, zato se tako i piše u Reči prema izgledu, i prema obmanama čula; a ovo je posebno bilo nužno u slučaju Jevreja kolji nisu bili voljni da prihvate ništa što se ne slaže sa čulima, ma koliko da se obmana u tome krije. Zbog toga je doslovni smisao,

osobito u proroštvima, pun takvih stvari. Kao kod Jeremije: Ovako veli Jehova: sudite svako jutra; i kome se otima, izbavljajte ga iz ruku nasilnikovijeh da ne izađe kao oganj gnjev moj i razhgori se da ga niko ne može ugasiti za zloću djela vaših (XXI.12). „Sud suditi“ je govoriti istinu; „izbavljati nekoga iz ruku nasilnikovijeh“, je izvršavati dela ljubavi prema bližnjemu; „Oganj“ označava paklenu kaznu onih koji ne postupaju ovako, to jest , koji provode život u obmani mržnje. U slovu pisma ovo se pripisuje Jehovi, ali u unutrašnjem smislu to je obratno. Isto tako kod Joila: Dan Jehovin: pred njim proždire oganj, a za njim pali plamen (II.1,3). Kod Davida: Podiže se dim od ognja njegova, iz usta njgovijeh oganj, koji proždiraše, i živo ugljevlje odskakaše od njega. Savi nebesa i siđe. Mrak bješe pod nogama njegovijem (Psalam XVIII.8,9). Kod Mojsija: Jer se oganj razgorio u gnjevu mojem, i gorjeće do najdubljega pakla; spaliće zemlju i rod njezin,i popaliće temelje brdima (Zakoni Ponovbljeni ( XXXII.22). Ovde „oganj“ označava mržnje, a „dim“ obmane koje su u ljudima, a koje se pripisuju Jehovi ili Gospodu, iz razloga koji su navedeni. I u paklovima izgleda kao da Jehova ili Gospod ovo rade, ali je obrnuto; oni (zli duhovi) to sami sebi rade, jer su oni u ovoj paklenoj vatri. Otuda se vidi kako lako može čovek da padne u fantazije, ako se ne zna unutrašnji smisao Reči. Slično je i sa „dimom“ i „vatrom“ koje je narod video ispod Sinajskom brda kada je zakom bio objavljivan. Jer Jehova ili Gospod izgleda svakome prema njegovom kvalitetu – nebeskim anđelima kao Sunce, duhovnim anđelima kao Mesec, a dobrim (duhovima) kao Svetlost koja prija na razne načine, a zlim (duhovima) izgleda kao dim i kao oganj koji sažiže. Pošto u vreme kad je zakon proglašen, kod Jevreja nije bilo ljubavi prema bližnjemu, nego je u njima bila jača ljubav prema sebi i svetu, a to su bili samo zla i obmane, On je njima izgledao kao dim i vatra, kada je u isto vreme anđelima izgledao kao Sunce i Svetlost neba. Da je ovako izgledao Jevrejima jer su bili takvoga karaktera, vidi se iz Mojsija: I bijaše slava Jehovina na Gori Sinajskoj, i bijaše po viđenju (izgledu) kao oganj koji sažiže na vrh gore pred sinovima Izrailjevim (Izlazak XXIV. 16,17). Opet: A gora se Sinajska sva dimnjaše, jer siđe na nju Jehova u ognju i dim se iz nje podizaše kao dim iz peći, i sva se gora tresijaše veoma (Izlazak XIX,18). I na drugome mestu: A vi kad čuste glas ispred tame, jer gora ognjem goraše, pristupiste k meni, svi glavari od plemena vaših i starješine vaše, i rekoste: Pa sada za što da pomremo?jer će nas spaliti onaj oganj veliki: Ako jošte čujemo glas Jehove Boga našega, umrijećemo (Zakoni Ponovljeni V. 23-25(. Ovako bi bilo sa svakim ko bi video Gospoda, a koji je proveo život u mržnji i prljavi stvarima mržnje, jer bi Ga mogao videti samo od svojih mržnja i njenih prljavština, jer bi ovo bili pijmnici zraka dobra i istine od Gospoda, a ovi bi pretvorili ove zrake u vatru, dim, i gustu tminu. Iz ovih odlomaka jasno se vidi šta je označeno „dim iz peći“ i

„plamenom ognjenim“, naime, da su to guste obmane i prljava zla, koja će obuzeti crkvu u poslenja vremena. 1862. Prolažaše između onijeh dijelova. Da ovo označava da su ovako bili odvojeni oni koji su pripadali Gospodvoj crkvi, može se videti iz onoga što je prethodno rečeno (kod stiha 10) o polovljenju životinja po sredini, da to označava paralelizam i saobraznost u odnosu na nebeske stvari; i da onaj deo koji je postaljen nasuprot, da je to označavalo crkvu odvojenu od Gospoda; i da je prostor između pretstavljao ono što stoji izmeću Gospoda i crkve, ili Gospoda i čoveka crkve, a to je savest, u koju je Gospod usađuje dobra i istimne u ljubav prema bližnjemu. A kada je mržnja zamenila ljubav prema bliožnjem, i kada su se obmane i zla našli umesto istina i dobara, tada niše nije bilo savesti o tome šta je dobro i istina; a ovaj među-prostor se ispunio dimom i vatrom, to jest, ubeđenjima u obmane i mržnjama. A to je ono što potpuno razdvaja Gospoda od crkve. To je ono što je označeno prolaskom (vatre i dima) između delova (od životinja); a to je plameni oganj, jer je to ljubav prema sebi, ili što je isto, zlo mržnje. Ovo se može videti i kod Jeremije, gde nalazimo skoro iste reči:- I predaću ljude koji prestupiše moj zavjet, rasjekavši tele na dvoje, i prošavši između dijelova. Knezove Judine i Knezove Jerusalimske, dvorane i sveštenike i sav narod ove zemlje, koji prođoše između polivina ovoga teleta. Predaću ih u ruke neprijateljima njihovijem i u ruke onih koji traže dušu njihovu, i mrtva će tijela njihova biti hrana pticama nebeskim i životinjama zemaljskim (XXXIV.14, 18-20). 1863. Stih 18. U taj dan učini Jehova zavjet s Avramom, govoreći: sjemenu tvojemu dadoh zemlju ovu od doline Misirske do doline velike vode, vode Efrata. „U taj dan Jehova učini zavjet s Avramom“, označava povezivanje Gospodovog unutarnjeg čoveka s Njegovim unutrašnjim čovekom ili Jehovom; „sjemenu tvojemu dadoh zemlju ovu“, označava utehu posle ovih iskušenja i užasa, a to je da oni koji su u ljubavi ka bližnjem i u veri, da će oni postati njegovi naslednici; „od doline Misirske do doline velike vode, vode Efrata“, označava prostiranje duhovnih stvari. 1864. U taj dan učini Jehova zavjet s Avramom. Da ovo označava povezivanje (spajanje) Gospodovog unutarnjeg čoveka s Njegovim unutrašnjim čovekom, jasno je iz značenja „zaveta“, a to je povezivanje (objašnjeno gore br. 665, 666, 1023, 1038). Pošto se ovde radi o Gospodovom unutrašnjem čoveku, onda ovo označava unutarnje povezivanje; jer je Gospod sve više napredovao u povezivanju i sjedinjavanju s Jehovom Njegovim Ocem, dok nisu postali Jedan. To jest sama Ljudska Suština je postala Jehova, koji je bio samo Gospodovo

unutrašnje. Ove su stvari bile pretstavljene zavetom (savezom) koji je Jehova učinio s Avramom. Svako može da vidi da Jehova nikada ne pravi zavet ni sa jednm čovekom, jer bi to bilo protivno Božanskom (redu?). Šta je čovek ako ne nešto gadno i prljavo, koje samo misli i čini zlo? Sve dobro koje čini je od Jehove; iz čega se može videti da je svaki zavet, kao i drugi zaveti s Avramovim potomcima, bio samo pretstava Božanskog, i nebeskih stvari Božijega carstva; u sadašnjem slučaju, ovaj zavet je pretstavljao povezivanje Gospodove Ljudske Suštine s Njegovom Božanskom Suštinom, to jest, sa Jehovom. Da je to bila pretstava povezivanja Gospodovog unutarnjeg čoveka s Njegovim Unutrašnjim čovekom, to jest, sa Jehovom, jasno je iz onoga što je pre rečeno, a to je da je Gospod kroz borbe i pobede u iskušenjima ove povezao i ujedinio još više. Šta je bio Njegov unutarnji čovek, već je rečeno, naime, da je to ono između unutrašnjeg čoveka i spoljašnjeg. 1865. Govoreći: sjemenu tvojemu dadoh ovu zemlju. Da ovo označava tešenje (utehu) posle ovih iskušenja i užasa, u tome da će oni koji su u ljubavi prema bližnjemu i veri u Njega biti njegovi naslednici, jasno je iz značenja „semena“ i iz značenja „zemlje“. „Sjemenom Avramovim“ označena je ljubav i vera od nje, kao što je bilo pokazano (br. 255, 256, 1025), pa stoga su time označeni i svi oni koji su u ljubavi prema bližnjem i u veri u Njega. A Hananskom zemljom označava se Gospodovo carstvo; stoga „dadoh zemlju tvome sjemenu“ označava da će nebesko carstvo naslediti oni koji od ljubavi prema bližnjemu imaju veru u Njega. Da je ovo bilo tešenje Gospoda posle Njegovih iskušenja i užasa, može se videti i bez objašnjavanja. Jer posle onih teškim događaja koje je Gospod video, a to je bilo pošto je nagnao u beg zle duhove i obmane ’ koje su bile označene pticama grabljivicama koje su se spuštale na tela a koje je Avrama odgonio (pomenuto u stihu 11), - pa pošto su se ove „guste obmane“ uvukle, od kojih se uplašio (strah od mrkloga mraka koji je obuzeo Avrama dok je bio u dubokome snu, o čemu u stihu 12), a ipak su i pored toga na kraju same obmane i zla ovladali ljudskom rasom (što je označeno „peći koja se dimi“ i „plamenom ognjenim“ koji je prolazio između polovina, pomenutim u stihu 17, koji je prethodio ovome), Gospod je morao da bude u tegobi i da tuguje. I stoga sada sledi tešenje (uteha), kakva je bila data i pre (stihovi 4 i 5); naime, da će Njegovo seme naslediti zemlju, to jest, da će oni koji su u ljubavi prema bližnjem i u veri Njega postati naslednici Njegoviog carstva. Njemu je jedina uteha bilo spasenje ljudskog roda, jer je Njegova ljubav bila nebeska i Božanska, i postala je, i u Njegovoj Ljudskoj Suštini, sama Božanska i nebeska Ljubav, u kojoj postoji ljubav za sve u srcu. Da je Božanska ljubav takva, može se videti po ljubavi roditelja prema njihovoj deci, koja se povećava koliko se spušta, to jest, biva veća prema daljim naslednicima nego prema neposrednoj deci. Nikad ništa

ne postoji bez uzroka i porekla, pa stoga ni ova ljubav prema ljudskom rodu koja se odlikuje time što raste prema potomcima. Uzok i poreklo ovome je u Gospodu, iz kojega se izliva sva bračna ljujbav, kao i ljubav roditelja prema deci, a čiji je izvor to što je Njegova ljubav za sve kao ljubav oca za svoje sinove, kada ota želi da se brine za sve, i da prigotovi nasledstvo onima koji će tek biti rošeni, kao što to želi za one koji su već rođeni. 1866. Od doline (reke) Misirske, do velike vode, vode Efrata . Da ovo označava prostiranje (širenje) duhovnih stvari, i da je „voda Efrates“ prosiranje nebeskih stvari – jasno je iz značenja „vode Misirke (Egipatske)“, i iz značenja „velike vode Efrata“.(prim.prev. U Hebrejskom se izraz „vrlo“ to jest augmentativ izražavao ponavljanjem iste reči. Otuda „vode, vode Efrata“ znači „velike vode“). Da ove „vode ili reke“ označavaju rasporstiranje duhovnih i nebeskih stvari, može se videti iz značenja Hananske zemlje koja je Gospodovo carstvo u nebima i na zemlji, u kome ima samo duhovnih stvari koje koje pripadaju veri i nebeskih svari koje pripadaju uzajamnoj ljubavi; pa stoga ništa drugo ne može biti označeno ovim granicama Hananske zemlje nego prostiranje ovih stvari. Jer šta je Hananska zemlja, šta Egipatska reka i šta velika reka Efrata, i šta su granice bilo koje zemlje, oni koji su u nebima to ne znaju; ali zato znaju vrlo dobro šta je širenje duhovnih i nebeskih stvari, kao i stanja, određivanja i ograničavanja stanja ovih stvari. O ovim stvarima oni misle dok čovek čita o njima; tako slovo nestaje a s njim i istorijski smisao koji služi kao forma za nebeske ideje. Da „Egipatska reka“ označava prostor do kojega se šire duhovne stvari, jer Egipat označava znanja, koja zajedno sa čovekovim racionalnim i intelektualnim stvarima, sačinjavaju duhovbne stvari (kao što je pre rečeno u br. 1164, 1165, 1186, 1462). Da “reka Efrata“ označava granice širenja nebeskih stvari, može se videti ako se uzme u obzir to da su to zemlje koje su tim rekama odvojene od Hananske zemlje, a kojim zemljama su u mnogim odlomcima reči označena znanja i spoznaje nebeskih stvari; ali ovde, jer se to naziva „reka“ i „velika reka“ ili voda, to označava nebeske stvari i njihova poznavanja; jer se „reka“ i „velika reka“ na njih odnose (na znanja i poznavanja nebeskih stvari), 1867. Stihovi 19,20, 21. Kenejsku, Kenezejsku, i Kedmonejsku, i Hetejsku, i Perezejsku, i Rafajsku, i Amorejsku, i Hananejsku, i Jevuzejsku. „Kenejsku, Kenezejsku, i Kedmonejsku“ označava obmane koje treba izagnati iz Gospodovog carstva; „Hetejsku, Perezejsku, i Rafajsku“, označava ubeđenja u obmanama; „Amorejsku, Hananejsku, i Jevuzejsku“ označava obmane od zala.

1868. Da je ovo označeno ovim narodima, bilo bi predugo da se potvrđuje iz Reči; a niko nema potreba za tim, jer su to samo reči. O nekim je bilo govora; o „Rafajima“, da pretstavljaju lažna ubeđenja (br. 567, 581,1673);“Amorejima“, da označavaju zla (br. 1680); „Hananejima“, da označavaju zla /br. 1680); „Perezejima“, da označavaju obmane /br. 1574). A šta su posebna značenja ostalih naroda, biće, po Božanskoj milosti Gospodovoj, objašnjeno u onome što sledi, kada se pojave. Što se tiče naroda koji treba da se izagnaju iz Gospodovog carstva, slučaj je ovakav. U drugm životu, zli duhovi i đavolski duhovi ništa više ne vole nego da se uzdignu u svet duhova i da vređaju dobre duhove; ali kad god dođu, oni se isteraju napolje, na isti način na koji su u čoveku, koji je preporođen, odbacuju obmane i zla, da usađuju dobra i istine Gospodovog carstva na njihova mesta. Ovi su pretstavljeni narodima koje su sinovo Jakovljeni izagnali iz Hananske zemlje; ovi su bili pretstavljeni kasnije Jevrejma koji su bili izagnani iz zemlje. Isto se događalo i s ostalim narodima u davnini, a koji su pretstavljali slične stvari, kao što su bili Horeji, koje je su potomci Isavovi izagnali sa brda Sira (o kojima u Zakoni Ponovljeni II. 12,22); kao i s Avimima koje su izagnali Kaftorimi (pomenuiti u Zak. Ponovljeni II.23); kao i s Emimima ili Rafajima koje su izagnali Moavci (o kojima se govori u Zakoni Ponovljeni II.9-11); ili kao sa Zamzumima koje su Amoneji izagnali (pomenuti u Zakoni Ponovljni II. 19-21); pored ostalih o kojima se govori kod Proroka.

NASTAVAK O SVETOM PISMU ILI REČI

1869. Koliko mnogo stvari ima u jednom jedinom izrazu u Reči, bilo mi j e pokazano na taj način što su bile otvorene ideje moje misli. To je nešto posebno, da se u drugom životu može izvesti kao da je sve živo, tako da se ideje pokazuju u živom obliku i kao nacrtane slike. Jednom (duhu) koji je u životu tela voleo bližnjega i živeo u uzajamnoj ljubavi, i koji je nalazio uživanje u Reči, bile su njegove ideje otvorene na taj način. Pojavile su se lepe stvari bez broja, skupa sa prijatnim stvarima osećajne prirode; a onda je rečeno da se ove ideje mogu još više otvoriti, i kada bi se otvorile, onda bi se pojavile još lepše i prijatnije stvari s osećanjem same sreče. Ovakve su anđeoske ideje, jer njih otvara Sam Gospod. Duhovima koji su se čudii da se ideje misli mogu ovako otvoriti u drugom životu, njima je to bilo ilustrovana na taj način što im se reklo da je to kao s očnim vidom, gde su zrake vida u kojemu se manje stvari u prirodi (a koje sadrže bezbroj stvari) vide samo kao nešto neprozirno, crno i bezoblično; ali kada se isto gleda kroz mikroskop, pogledu se pokažu stvari koje su unutra, povezane i lepe nizove i koje teku svojim redom; pa je pokazano da se i ove stvari mogu otvoriti s jačim mikroskopom. Na ovaj način bilo je

pokazano duhovima kakav je slučaj s unutarnjim vidom, čije su zrake ništa drugo nego ideje, a da su ove ideje tako (relativno) grube, iako ljujdi tako ne misle. Ali o idejama će, po Gospodovoj Božanskoj milosti, biti govora kasnije. 1870. Slučaj je sličan s Gospodovom Rečju; svaki se izraz u njoj pretstavlja u obliku neke ideje (slike), jer svaki izraz je samo ideja pretstavljena u određenom obliku kako bi se opazio njen smisao; a u idejama su sadržane bezbojne stvari, koje može samo anđeo a ne čovek opažati, što je teško poverovati (da je tako). I kada Gospod ove (ideje) otvori, tada se pokazuju stvari koje su još dublje s osečanjem sreće, kada se vide rajski vrtovi; prve, od nebeskih i duhovnih stvari Gospodove ljubavi i milosti, a druge od svetlosnih zraka koje sve to prate. Bilo mi je pokazano da je Reč nadahnuta ne samo u pojedinim izrazima, nego i u svakom malom slovu svakoga izraza, sve do najmanje jote; jer u svakoj joti ima nešto od onoga osećanja i života koji su zajednički celom izrazu, a što je uneseno i u najmanje njegove delove. Ali se ovo ne može sasvim razumeti ako se pre toga ne znaju mnoge druge stvari. (prim.prev. Autor na drugim mestima piše o Reči koja je postojala kod Drevnih, a čiji je nastavak Hebrejska Reč, u kojoj se i u oblicima slova kriju tajne, koje se otvaraju vidu anđela.......Sudeći po primeru iznesenom u br. 1869, i Reč u svakom prevodu ima isti efekat). 1871. Kako Gospodova Reč izgleda pred anđelima, nije moguće opisati; ali o tome može da stvori neku ideju onaj ko je u muzejima video optičke cilindere u kojima su pretstavljene divne slike onoga što inače izgleda grubo. Iako stvari okolo u projekciji izgledaju bez olblika, bez nizova ili reda, i kao pomešane, kada se one usredsrede u cilinderu, one izgledaju kao divne slike. Tako je i sa Gospodovom Rečju, osobito sa proročkom Rečju Staroga Zaveta. U doslovnom smislu, sve izgleda kao da nema reda, ali kada to čita čovek, osobito mali dečak ili devojčica, to postaje sve lepše kako su uzdiže (penje), da bi se na kraju pokazalo pred Gospodom kao slika ljudskog bića, u kojem i preko kojega je nebo pretstavljeno u celom sklopu, ne onakvo kakvo je, nego kakvo Gospod želi da ono bude, naime, kao Njegova slika. 1872. Pokazana mi je bila jedna lepa devojka s licem koje je zračilo, prolazeći hitro na desno, i kao da se žuri. Izgledala je kao u prvoj rascvetanoj dobi, ni kao dete ni kao mlada žena – lepo obučena u crno koje je blistalo; hitala je razdragana od svetla do svetla. Rečeno je da je Reč takva unutra u početku kada se uzdigne; a crna haljina je bila Reč u slovu. Posle je ta mlada devojka doletela do mog desnog obraza, ali je to opaženo samo unutrašnjim vidom. Rečeno je da su takve stvari iz unutrašnjeg smisla Reči, koje ne stižu do razuma (koje se ne mogu shvatiti).

1873. Duhovi su razgovarali o unutrašnjem smislu Reči; i da bi se razumela njena priroda, bilo je to pretstavljeno primerom, Šta je plod vere? Pa je rečeno da su dobra dela plod vere u spoljašnjem smislu, ili smislu slova, ali da ova dobra dela nisu živa ako ne potiču od ljubavi prema bližnjemu; tako da je ljubav prema bližnjemu plod vere u bližem smislu. Međutim, pošto ljubav pema bližnjemu treba da dolazi od ljubavi prema Gospodu, ova je ljubav plod vere u unutrašnjem smislu; pa kako je svaka ljubav od Gospoda, to je ona Sam Gospod. Jer na taj način , u dobrim delima je ljubav prema bližnjemu; u ljubavi prema bližnjemu je ljubav prema Gospodu, a u ljubavi prema Gospodu ne Sam Gospod. 1874. U razgovoru s dobrim duhovima, rekao sam da u Reči ima više stvari nego što je moguće poverovati, i da su one izražene preko izgleda i prema varljivim čulima, kao to da se Jehova gnevi, da se srdi, da se ljuti na rđave; da Mu čini zadovoljstvo da ih sruši i razbije, pa čak i da ih ubije. Ali da ovo nije rečeno kako bi se ubeđenja i požude slomili, nego da bi se savili; jer ako bi se govorilo ne onako kako to čovek može razumeti (to jest ne preko izgleda, neistina, i ubeđenja), to bi bilo kao da se seme seje u vodi, ili da se kaže nešto što bi bilo odmah oldbačeno. Uprkos toga, ovakvi oblici govora služe kao sasudi (prijemnici) u kojima su pohranjene duhovne i nebeske stvari, jer u njima se mogu sačuvati sve one stvari koje pripadaju Gospodu; tada takve izraze Gospod dopušta, ali da sva zla dolaze od đavolskih duhova; da onda Gospod raspoređuje i pripravlja da se zla okrenu u dobra; tako da je na kraju samo dobro od Gospoda. Tako smisao slova nestaje kako se ona uzdiže i postaje duhovna, pa onda nebeska, i na kraju Božanska. (prim. pev. U malom delu, Nauk o Sv.Pismu, autor kaže u br. 55, da je Reč kao čovek obučen na kome se lice i ruke vide, a to su oni delovi Reči koji moraju da se shvate i primene da bi se čovek spasio). 1875. Bilo mi je dopušteno da opazim anđeoske ideje o ovim rečima u Gospodnjoj Molitvi: „Ne uvedi nas u iskušenje, nego nas izbavi oda zla“. I najbliži dobri duhovi su odbacili iskušenje i zlo, prema jednoj ideji koju sam opazio u sebi; a ovo je ovako išlo sve do anđeoske ideje; naime, da je ostalo samo dobro bez ikakve ideje o iskušavanju i o zlu; tako je doslovni smisao potpuno nestao. Kod prvog odbacivanja, stvoreno je bezbroj ideja o dobru – kako dobro može da proiziđe iz ljudske nevolje iako je nevolja došla od čoveka i od njegovoga zla, u kole postoji kazna, i to s nekom ljutnjom koja prati kažnjavanje, tako da iskušenje i zlo dolazi samo iz toga izvora, i da se stoga ne sme misliti da iskušenje i zlo dolaze od Gospoda. Ove su se ideje pročišćavale

onako kako su se uzdizale. Ovo uzdizanje se odvijalo kao odbacivanja (o kojima u br. 1393), a koja su izvođena brzinom i na način koji je nemoguće objasniti, sve dok nisu (te ideje) zašle kao u senku moje misli. Tada su one bile u nebu, gde postoje samo neizrecive ideje o dobru od Gospoda. 1876. Imena ljudi, carstava, i gradova, koja se pojavljuju u Reči, kao i reči ljudskoga govora, sve to nestaje na početku (pragu) uzdizanja; jer su ovo zemaljske, telesne i materijalne (stvari); i duše koje stižu u drugi život, postepeno odlažu ove stvari, a oni koji dođu u nebo, ti ih potpuno odlože. Kod anđela ne ostaje ni najmanja ideja osobe, pa stoga ni njeno ime. Šta je Avraham, Isak, i Jakob, oni to ne znaju. Oni sebi formiraju ideju šta ovo znači i pretstavlja u Reči. Imena i reči njima su kao prašina, ili kao neka ljuštura, što sve otpada kada uđu u nebo. Otuda se može videti da se u nebu imenima ozačavaju delujuće (aktuelne) stvari. Često sam s anđelima ragovarao o ovim stvarima, i oni su me potpuno poučili o istini. Govor duhova jednih s drugim nije govor reči, nego ideja, kao što su ideje ljudske misli bez reči, zbog čega je to jezik svih ljudskih jezika.Ali kad oni razgovaraju sa čovekom, tada njihove ideje ulaze u reči čovekovog jezika (kao što je pre rečeno br. 1635, 1637, 1639). Kad sam o ovome ragovarao s duhovima, bilo mi je dato da im kažem, da kada oni razgovaraju jedan s drugim, oni ne mogu da izgovore i jednu reč ljusdkog jezika, a najmanje neko ime. Neki među njima su se povukli i pokušali; a vraivši se, rekli su da ih nisu bili u stanju izgovoriti, jer da su reči bile tako grubo materijane da su bile ispod njihove sfere, jer da su sačinjene od zvukova u vazduhu i izgovorene ljudskim organima, ili preko uticaja u ove organe unutrašnjim putem koji vodi u organe sluha. Iz ovoga se jasno može videti da se nijedan izraz u Reči ne može preneti duhovima, a još manje anđeoskim duhovima, čiji govor je još više sveopšti (vidi br. 1642), a najmanje se može preneti anđelima (vidi br. 1643), kod kojih ne ostaje ništa od prvih ideja duhova, nego se mesto njih primaju duhovne istine i nebeskea dobra, koja variraju na neizreciv način i u najmanjim oblicima, koji se nadovezuju i povezuju u jednodušne nizove, gde se opažaju prvobitne pretstave, koje su divne i prijatne, a praćene su srećom uzajamne ljubavi; koja sreća dolazi od prijatnosti i od lepote, jer ih u svemu nadahnjuje Gospodov život. (prim. prev. Na drugim mestima, autor kaže da je unutrašnji smisao napisan u nebu posebnim znacima, i da se takva Reč čita u nebu). 1877. Duše ili duhovi u svetu duhova, osobito rđavi, u početku zadržavaju stvari koje su imali u život njihovog tela, naime, zemaljske, telesne, i svetske, a s njima i načela koja su bili stekli. Među ovima ima takvih koji nisu voljni da čuju bilo šta o unutrašnjem smislu Reči, nego samo o doslovnom smislu, a što ide tako

daleko da veruju da će dvanaest apostola da sede na dvanaest prestola i da sude dvanaest plemena Izrailja; i da samo siromašni, bedni i koji su trpeli progone, da će samo oni moći ući u nebo; a (istina je) da su tamo i bogati i moćni, ali koji su živeli u ljubavi ka bližnjem i u veri u Gospoda. Kako ovakvi (duhovi) obično smatraju da zaslužuju nebo, video sam ih kako trče tamo amo. A gde su god došli, ismevali su unutrašnji smisao Reči, a to su radili zbog toga što je (unutrašnji smisao) protivan njihovim požudama i ubeđenjima, po kojima oni zaslužuju nebo i po kojima su oni iznad drugih. Oni su kao pokvarene i otrovne stvari koje teku u krvi, prožimaju vene i arterije, i prljaju krv. 1878. Ima i takvih koji su u životu tela prezirali Reč, a ima i takvih koji su zloupotrebljavali Reč, da bi dali poentu nekoj šali. Ima i takvih koji su smatrali da Reč nema neke vrednosti osim da drži u pokornosti obične ljudi. Ima ih koji su svetogrdili Reč, i onih koji su je profanisali. Sudbina takvih u drugom životu je jadna, u skladu kakav je bio njihov prezir, ismevanje, svetogrđenje, i profanacija. Jer, kao što je rečeno, Reč je sveta tako da je ona nebo onima koji koji su tamo; i kako tamo postoji saopštavanje misli, takvi duhovi ne mogu biti s njima, nego se odvajaju. 1879. Jednom prilikom, dok sam bio u postelji, bi mi rečeno da su se zli duhovi bili zverili da me ubiju, ali pošto sam se osećao siguran i bezbedan pod Gospodovom zaštitom, nisam se osvrtao na pretnje i hteo sam da spavam. Ali probudivši se u sred noći, osetio sam da ne dišem od sebe, nego od neba, jer nije bilo ništa od moga disanja, kao što sam jasno opažao. Tada je rečeno da je grupa zaverenika bila prisutna, i da su to oni koji mrze unutarnje stvari u Reči (to jest, same istine vere, jer to su unutrašnje stvari Reči), i koji ih stoga mrze, jer su one protivne njihovim obmanama, ubeđenjima, i požudama, koje bi doslovni smisao mogao da podrži. Kad je njihov pokušaj propao, njihovi vođe su pokušali da uđu u utrobu moga tela, i da prodru čak do srca, pa im je bilo dozvoljeno da i do njega stignu. Ovo sam sve opažao i osećao. Jer onaj kome je unutrašnjost duha otvorena, taj u isto vreme ima i čulno opažanje ovakvih stvari. Ali tada sam bio uveden kao u neko nebesko stanje, a to znači da nisam napravio nijedan napor da odbijem ove posetioce, a još manje da se svetim za ovu povredu. Tada su rekli da je mir; ali uskoro kao da su bili lišeni razuma, pa dišući osvetom nastojali da ostvara ono što su nameravali, ali uzalud. Tada su se rapršili kao sami od sebe. 1880. Pored toga, što se tiče duhova i anđela u opšte, koji su svi ljudske duše koje žive posle smrti, ovde mogu reći da oni imaju izoštrenija čula od ljudi, to jest čulo vida, sluha, mirisa, i dodira – ali ne i ukusa. Međutim, duhovi nisu u

stanju, a anđeli još manje, da vide stvari u svetu svojim vlastitim vidom, to jest, vidom njihovog duha; jer je njima svetlo sveta gusta tmina; isto kao što čovek svojim vidom, to jest vidom svoga tela, ne može da vidi ništa u drugom životu; jer je svetlo neba, ili Gospodovo nebesko svetlo, ljudima kao gusti mrak Ali ipak, kad se to svidi Gospodu, duhovi i anđeli mogu da vide stvari u ovom sveu kroz čovekove oči. Ali Gospod ovo ne daje osim onome koga osposobi da govori s duhovima i anđelima, to jest da bude s njima. Duhovima i anđelima je bilo dopušteno da vide svet kroz moje oči isto tako jasno kao što ga ja vidim, i da čuju ljude kad sa mnom govore. Ponekad se desilo, na njihovo čuđenje, da su neki od njih videli preko mene prijaelje koje su imali dok su bili u životu tela, isto kao što su ih pre gledali. Neki su videli svoje bračne drugove, i decu, i želeli su da im kažem da su blizu i da ih gledaju, i da im ispričam o njihovom stanju u drugom životu, ali je meni bilo zabranjeno da im to kažem ili otkrijem da su ih ovi videli, delom zato što bi me bili nazvali ludim, ili bi mislili da su ovakve stvari poremećaj uma; jer sam bio vrlo svestan toga da, iako bi se usnama slagali, da u srcu ne bi verovali u postojanje duhova, ili da mrtvi ustaju. Kada je moj unutrašnji vid bio otvoren, pa su duhovi i anđeli kroz moje oči videli ono što je u svetu, bili su zapanjeni i nazvali to čudom nad čudima; i bili su obuzeti radošću da je na ovaj način otvorena komunikacija zemlje sa nebom, i neba sa zemljom. Ovo uživanje je trajalo mesecima, ali je polako postalo nešto obično. I sad se nimalo ne čude. Bio sam poučen u tome da duhovi i anđeli, koji su pored drugih ljudi, ne vide ni najmanje stvari u ovom svetu, ali da opažaju misli i osećanja onih kod kojih su (prisutni). Ovo ukazuje na to da je čovek tako stvoren da dok živi na zemlji među ljudima da može u isto vreme da živi i u nebu među anđelima, i obratno; tako da nebo i zemlja budu zajedno, i da deluju kao jedno, i da ljudi mogu da znaju šta se dešava u nebu, a nađeli šta se dešava na zemlji; te da bi tako, kad ljudi odu s ovoga sveta, prešli iz Gospodovog carstva na zemlji u Gospodovo carstvo u nebima, ne kao u neko drugo carstvo, nego kao u isto u kojemu su bili dok su živeli u telu. Ali pošto je čovek postao telesni, on je sebi zatvorio nebo. (prim. prev. Nije li ovo bio „pad“ i „prvobitni greh“, koji je doveo do Utelovljenja i Oboženja Gospodovog Ljuskog? Drugim rečima, zar ovo nije bila „felix culpa“ (sretna krivica) o kojoj pišu srednjevekovni teolozi.) 1881. Duhovi jako negoduju, čak se i ljute, kad im se kaže da ljudi ne veruju da oni vide, da čuju, i da osećaju dodir. Kažu, sigurno, ljudi bi trebalo da znaju da bez čula nema života, i da što je izoštrenije čulo, to je i život bolji; isto tako, da su predmeti koje osećaju čulima, da oni odgovaraju sposobnosti njihovih čula, i da su pretstave koje dolaze od Gospoda stvarne, jer da sve ono što je u prirodi i u svetu, da sve to dolazi od njih (pretstava) (vidi br. 1632); ukratko, da su

njihova čula bolja i savršenija nego ona kod ljudi. Ovim rečima oni izražavaju svoje negodovanje. 1882. Postoje dve vrste viđenja (utvara ili vizija) koje su iznad običnih viđenja, u koja sam ja bio uveden kako bih znao kakva je njihova priroda i šta znači ono tšo čitamo u Reči, da su neki bili „uzeti iz tela“ i da su u „duhu odneseni na drugo mesto“. 1883. Što se tiče prvih, to jest da je neko uzet iz tela, ovakav je slučaj. Čovek se prvo dovodi u stanje koje je između sna i jave; i dok je u ovome stanju, on misli da je budan. Sva su mu čula budna kao kad je u najbudnijem stanju tela: vid, sluh, i, za divljenje, i dodir, koji je tada osetljiviji nego pre toga. U ovm stanju ljudi su videli duhove i anđele vrlo živo, i čuli ih i, što je za divljenje, i dodirivali ih, a da ništa u telu nije tome smetalo. To je stanje u kome su bili kada se kaže da su „uzeti iz tela“, i da „nisu znali da li su u telu ili van njega“. Ja samo bio uveden u ovo stanje tri ili četiri puta, samo da bih znao kako to izgleda, i da bih znao da duhovi i anđeli uživaju svim čulima, čak i dodirom, većom osetljivošću nego što je ona u telu. 1884. Što se tiče druge vrste viđenja – kad je neko odnesen na drugo mesto – bilo mi je pokazano živim iskustvom šta je to. Ali samo dva ili tri puta. Da pomenem jedno jedino iskustvo. Šetajući ulicama i okolicom, dok sam u isto vreme razgovaao s duhovima, bio sam potpuno budan i gledao kao uvek, šumarke, reke, palate, kuće, ljude, i mnoge druge stvari. Ali posle hoda od nekoliko sati, odjednom sam video telo (svoje?) i bio svestan da sam na drugome mestu. Zadivljen, setio sam se da sam bio u stanju u kome su bili oni koji su bili „odvedeni u duhu na drugo mesto“; jer dok traje ovo stanje, ne misli se o putu, ma to bilo i mnogo milja, ni o vremen, iako to može da bude satima i danima; niti se oseća umor. Pored toga, osoba je vođena putevima koje ne poznaje, sve do određenog mesta. Ovo se desilo kako bih znao da Gospod može da vodi čoveka a da ovaj ne zna odakle i gde (ga vodi). (prim. prev. Ovo je pisano oko 1749, na početku misije, kada je autor imao samo nekoliko ovakvih “vođenje“; kasnije, dok je pisao i objavljivao druga dela, osobito ono o Bračnoj Ljubavi, autor je imao ovakva „izlaženja“ u neba pa i u paklove, često, ili uvek iz sveta duhova i uvek u pratnji anđela. Uzgred, sva je svoja dela objavljivao nazbnačujući da je to misija, sa „Sluga Gospoda Isusa Hrista“, osim dela Bračna Ljubav, koje se naznačio da je napisao E. Swedenborg, Sveđanin) 1885. Ovo su te dve vrste viđenja koja su neobična, a koja su mi pokazana kako bih znao njihovu prirodu. Ali stvari koje samo obično video, su one koje sam, po

Gospodovoj Božanskoj milosti, video i izneo u ovom Prvom Delu (First Part), a koje se nalaze na početku i na kraju svakoga poglavlja; te stvari nisu viđenja, nego su one viđene u punoj budnosti tela, i to već nekoliko godina. (prim.prev. Prvi „Deo“ ili tom originalnog dela na latinskom, in quarto, objavljen je u Londonu 1749, i zavšava se ovde. A drugi „Deo“ (tom) dolazi posle ovoga).

UVOD

U Prvom Delu ovoga dela objašnjena su petnaest poglavlja knjige Postanja, kao i stvari koje su sadržane u unutrašnjem smislu; a svakom poglavlju dodane su stvari koje su mi, po Gospodovoj Božanskoj milosti, date da ih vidim i čujem u svetu duhova i u nebu anđela. Sada sledi Drugi Deo (prim. preb. Objavljen u Londonu 1750); i u ovome su dodate neke stvari u nekoliko poglavlja. Ovome šesnaestom poglavlju biće dodane stvari koje se odnose na Viđenja (vizije) i na Snove, uključujući i one koje su proročkoga karaktera u Reči. Znam da će malo njih verovati da iko može videti stvari koje postoje u drugom životu, i da potom opiše stanje duša posle smrti, jer malo (ljudi) veruju u uskrsnuće, a među takvima ima više učenih nego prostih. Usnama kažu, doduše, da će svi ustati, jer kada tako kažu, to se slaže s naukom njihove vere, ali to odriču srcem. Neki idu tako daleko da kažu da kada bi neko ustao iz mrtvih i kada bi ga videli, čuli i dodirnuli, da bi tada verovali. Ali ako bi se to i uradilo, trebalo bi to uraditi za svakog pojedinca, ali onaj ko to odriče srcem i dalje ne bi verovao, jer bi onda istakao hljade prigovora koji bi još više otvrdnuli njegovo srce. Međutim, neki kažu da veruju da će ustati, ali na dan poslednjeg suda: a o ovome oni su zamislili da će sve u vidljivom svetu nestati, a pošto se taj dan očekuje uzalud vekovima, to i ovi sumnjaju. Ali šta je označeno poslednjim sudom u Reči, biće rečeno, po Božanskoj milosti Gospodovoj, na kraju sedamnaestog poglavlja. Iz ovoga se može videti kakvih ljudi ima danas u Hrišćanskom svetu. Sadukeji su (o kojima čitamo kod Mateja XXII.23) otvoreno poricali uskrsnuće, ali su radili bolje nego ovi u naše dane, koji kažu da ne odriču jer je to prema nauku vere, kao što je gore rečeno, ali odriču u srcu; tako da govore ono što se protivi njihovom verovanju, a veruju ono što je protivno onome što govore. Ali da se ne bi i dalje utvrđivali u ovom krivom verovanju, meni je još dok živim u telu, po Božanskoj milosti Gospodovoj, bilo dopušteno da da budem s duhovima u drugom životu (jer je čovek duh obučen u telo), i da tamo razgovaram s dušama koje su ustale ne dugo posle smrti, skoro sa svima koje sam poznavao u životu tela, a koji su bili umrli. Već nekoliko godina bilo mi je dozvoljeno da razgovaram s duhovima i s anđelima svaki dan, i da gledam tamo začuđujuće stvari, a koje nikad nisu bile ušle u ideju bilo kog čoveka, i to bez ijedne

obmane. Pošto mnogi kažu da će poverovati ako im neko dođe iz drugog života, sada će se videti da li će poverovati i pored toga što im je srce otvrdnulo. Ovo mogu da ustvrdim, da oni koji dolaze u drugi život iz Hrišćanskog sveta, da su najgori, da mrze bližnjega, mrze veru, i poriču Gospoda (jer u drugom životu, srca govore a ne usta), a pored toga, oni su više od ostalih odani preljubama. I pošto se nebo odvaja od ovakvih unutar crkve, vidimo da je poslednje vreme blizu; a koju istinu mi je bilo dato da saznam kao nešto izvesno. (prim. prev. Poslednji sud nad Hrišćanskom Crkvom odigrao se, prema autoru, u nevidljivom svetu 1757). O unutrašnjem smislu Reči, šta je to, i kakva je njegova priroda, vidi šta je rečeno i pokazano u Prvom Delu, br. 1-5, 64-66, 167,605, 920, 937, 1143, 1224, 1404, 1495 1408 1409, 1502 na kraju, 1540, 1659, 1756, posebno 1767-1768, 1777. i 1869-1879, 1783, 1807; a u ovom Delu, br. 1886-1889 uključujući.

POGLAVLJE ŠESNAESTO 1886. Ovo poglavlje govori u Hagari i o Išmaelu. Ali šta je pretstavljeno i označeno Hagarom i Išmaelom, to nije bilo poznato nikome, niti je moglo, jer svet, posebno učeni svet, pretpostavlja da su istorijske stvari u Reči samo istorije, i da ne sadže ništa dublje. Pa iako kažu da je svaka jota Božanski nadahnuta, oni pod time podrazumevaju da su time otkrivene istiorijske činjenice, i da se iz njih nešto može izvesti za nauk vere, a što bi bilo korisno i učiteljima i učenicima; i da pošto su ove (istorije) Božanski nadahnute, one deluju na Božanski način na um, i doprinose dobru više nego druge istorije. Gledane u sebi, istorijske stvari malo utiču na čovekov popravak, a ništa na njegov večni život, jer se one zaboravljaju u drugom životu. Jer čemu bi to služilo u drugom životu da se zna da je Hagara bila data kao pomoćnica Sari? Ili da se zna o Išmaelu, ili o Avramu? Ništa osim onoga što pripada Gospodu i što je od Gospoda nije nužno dušama da bi ušle u nebo i uživale u njegovoj sreći, to jest, u večnom životu. Radi ovih Reč postoji, a to su stvari koje su sadržane u njenoj unutrašnjosti. 1887. Nadahnuće podrazumeva da u svakoj pojedinosti Reči (kako u istorijskim tako i u drugim delovima) postoje nebeske stvari koje pripadaju ljubavi ili dobru, i duhovne stvari koje pripadaju veri ili istini, a to znači Božanske stvari. Jer ono što je nadahnuto od Gospoda, to silazi od Njega, i to On čini preko anđeoskog neba, i preko sveta duhova sve do čoveka, kome se to pretstavlja onako kako izgleda u slovu. Ali u svom poreklu, to izgleda sasvim drugačije. U nebu ne postoji nijedna svetska istorija, već je sve pretstavlja Božanske stvari, i

tamo se ništa drugo ne opaža. Što se može znati po tome što tamo postoje neizrecive stvari. Jer kad isorijske stvari ne bi pretstavljale Božanske stvari, i kada ne bi na ovaj način bile nebeske, one ne bi bile Božanski nadahnute. Onakva kakva je u nebu, Reč se može znati samo u njenom unutrašnjem smislu, jer unutrašnji smisao je Reč Gospodova u nebima. 1888. Da smisao slova Reči pretstavlja Božanske tajne, i da je on prijemnik i čuvar Gospodovih nebeskih i duhovnih stvari, može se ilustrovati sa dva primera: prvim , da pod „Davidom“ ne misli na Davida nego na Gospoda; drugim, da se imena ozačavaju delujuće (aktuelne) stvari, i da onda tako mora da je s ostatkom Reči. O Davidu se kaže kod Jezikilja: I sluga moj David biće im car, i svi će imati jednoga pastira, i hodiće po mojim zakonima, i uredbe će moje poštovati i izvršavati. I sjedaće u zemlji , oni i sinovi njihovi i sinovi sinova njihovih, za uvijek. I David sluga moj biće im knez do vijeka.(XXXVII.24,25). Kod Osije: Poslije će se obratiti i tražiti Jehovu Boga svojega i Davida cara svojega (III.5). Ove su stvari napisali proroci posle Davidovog vremena, a jasno se kaže da će on biti njihov car i knez, iz čega svi mogu da znaju da se u unutrašnjem smislu pod „Davidom“ označava Gospod. A tako je i u svim drugim odlomcima, čak i u istorijskim, gde se imenuje David. Da se imenima carstava, oblasti, gradova, i ljudi, označavaju delujuće stvari, može se jasno videti kod Proroka. Uzmite samo ovaj primer kod Isaije: Za to ovako veli Gospod, Jehova nad vojskama, ne boj se Asirca, narode moj, koji nastavaš na gori Sionu; prutom će te udariti i štap svoj podignuće na te kao u Misiru. Jer će podignuti na nj Jehova nad vojsama bič, te će biti kao rasap (pomor,kuga) Medijanski kod kamena Oriva i kao štap njegov na moru, i podignuće ga kao u Misiru. I tada će skinuti breme njegovo s vrata tvojega, i izlomiće se jaram od pomazanja. Dođe u Ajat, prođe u Migron, u Mihmasu rasprti prtljag svoj. Prođoše klancem, u Gavaji zanoćiše, prepade se Rama, Gavaja Saulova pobježe. Viči na glas, kćeri Galimova; nek se čuje u Lais, jadni Anatote.! Madmina pobježe, stanovnici Gemiški utekoše. Još jedan dan pa će stajati u Novu, mahnuće rukom svojom na goru kćeri Sionske, na hum Jerusalimski. Gle, Jehova Bog nad vojskama otkresaće silom grane; pa što je visoko, posjeći će je, i što je uzdignuto, sniziće. I gustu će šumu isjeći sjekirom, i Livan će pasti od silnoga. (X.24, 26-34). Ovde se pojavljuju skoro samo imena. Iz kojih se ne može izvesti značenja osim ako se uzme da se imenima označavaju delujuće stvari. Kad bi um ostao samo na imenima, ovo se nikad ne bi priznavalo kao Reč Gospodova. A ko bi verovao da ona u unutrašnjem smislu sadrže nebeske tajne, i da se njima označavaju oni koji nastoje da proniknu u misterije vere umovanjem od reči-znanja? Dok u stvari , tu se misli na neko posebno stanje koje je opisano svakim imenom; i da je ovime onačeno da Gospod rasteruje umovanja pomoću nebeskih stvari

ljubavi i duhovnih stvari vere? Da se ovde umovanje označava „Asirom“, može se jasno videti iz onoga što je do sada rečeno o „Asiru“ (br. 119, 1189); tako isto da su reči-znanja označena „Misirom“ (Egiptom) (br. 1164, 1165, 1462), koje brojeve pogledaj i istraži. Takav je slučaj sa svim drugim imenima, kao i sa mnogim rečima. 1889. U ovome poglavlju isto je i sa imenima Avrama, Sare, Hagare, i Išmaila; a šta se njima prikazuje, moŽe se viteti iz Sadržaja, a dalje iz objašnjenja za svako ime na svome mestu. Ali ovo su predmeti koji ne dopuštaju lako objašnjenje, jer ono o čemu se ovde govori o tim imenima, povezano je s Gospodovim Racionalnim (čovekom), to jest kako je začet, rođen, i kakav je bio pe nego se sjedinio s Gospodovim unutrašnji (čovekom), koji je Jehova. Razlog da ovo nije lako objasbiti je u tome, što se danas ne zna šta je unutrašnji čovek, šta unutarnji, i šta spoljašnji. Kada se govori o Racionalnom (o razumu), tada se može oblikovati neka ideja o tome; ali kad se kaže da je to ono što je između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, malo njih će to razumeti. Ali pošto se ovde u unutrašnjem smilsu radi o Gospodovom racionalnom čoveku, i o tome kako se radio pomoću uticaja (influksa) unutrašnjeg čoveka u spoljašnjeg, i pošto je to povezano s istorijskim činjenicama o Avramu, Hagari, i Išmailu, da bismo pomogli da se razume ono o čemu se govori u sledećem poglavlju, neka se zna da u svakom čoveku postoji unutrašnji čovek, racionalni čovek koji je između, i spoljašnji čovek, i da se oni savim razlikuju jedan od drugoga. (O ovome predmetu vidi šta je rečeno u br. 978).

POGLAVLJE XVI. 1. Ali Sara žena Avramova ne rađaše mu djece. A imaše robinju Misirku, po imenu Agaru. 2. Pa reče Sara Avramu: gle, Jehova me je zatvorio da ne rodim; nego idi k robinji mojoj, ne bih li dobila djece od nje. I Avram prista na riječ Sarinu. 3. I Sara žena Avramova uze Agaru Misirku robinju svoju, i dade je za ženu Avramu mužu svojemu deset godina od kako se nastani Avram u zemlji Hananskoj. 4. I on otide Agari, i ona zatrudnje; a kad vidje da je trudna, ponese se od gospođe svoje

5. A Sara reče Avramu: uvreda moja pada na tebe; ja ti metnuh na krilo robinju svoju, a on vidjevši da je trudna ponese se od mene. Jehova će suditi meni i tebi. 6. A Avram reče Sari: eto, robinja je tvoja u rukama tvojim; čini s njoj što ti je volja. I Sara je stade zlostaviti, i Agara pobježe od nje. 7. Ali anđeo Jehovin nađe je kod studenca u pustinji, kod studenca na putu u Sur. 8. I reče joj: Agaro, robinjo Sarina, otkuda ideš, kuda li ideš? A ona reče: bježim od Sare, gospođe svoje. 9. A anđeo joj Jehovin reče; vrati se gospođi svojoj, i pokori joj se. 10. Opet joj reče anđeo Jehovin: umnožiću veoma sjeme tvoje, da se ne će moći prebrojiti od množine. 11. Jošte joj reče anđeo Jehovin: eto si trudna, i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Ismailo, jer je Jehova vidio muku tvoju. 12. I biće čovjek ubojica (neobuzdan kao ždrebe?); ruka će se njegova dizati na svakoga, i svačija ruka na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj. 13. Tad Agara prizva ime Jehove koji Govori s njom: ti si Bog koji (me) vidi. Jer govoraše: zar još gledam iza onoga koji me vidje? 14. Radi toga zove se studenac onaj studenac onoga koji me vidi; a on je između Kadisa i Varana. 15. I rodi Agara Avramu sina; i ndjene Avram sinu svojemu, kojega mu rodi Agara, ime Ismailo. 16. A bješe Avramu osamdeset i šest godina kad mu Agara rodio Ismaila.

SADRŽAJ.

1890. Predmet o kome se ovde govori je Gospodovo prvo Racionalno, koje je bilo začeto preko uticaja od unutrašnjeg čoveka u osećanja za znanja u

spoljašnjem čoveku. Unutrašnji čovek je „Avram“; osećanje za znanje u spoljašnjem (čoveku) je „Agara robinja Misirka“; Racionalno otuda je „Ismailo“. Ovde se opisuje priroda Racionalnog; a kasnije se kaže (poglavlje XXI), da je bilo izagnano iz kuće onda kada je bilo rođeno Gospodovo Božansko Racionalno, pretstavljeno Isakom. 1891. Gospodovo prvo Racionalno bilo je začeto prema redu kroz uticaj ili povezivanje unutrašnjeg čoveka sa životom osećanja za znanja koja pripadaju spoljašnjem (čoveku) (stihovi 1 do 3). Ali pošto je ovo osećanje bilo u spoljašnjem čoveku, to ono nije imalo poštovanja za interlektualnu istinu (stih 4). Zbog čega je Gospod mislio o tome kako da se ono potčini (stihovi 5 do 9), kako bi, kad se potčini, postalo duhovno i nebesko (stihovi 10,11). Kakvo bi bilo ako se ne potčini, opisano u stihu 12; Gospod je to sagledao od Svog unutarnjeg čoveka (stihovi 13, 14). Tako je (prvo) Raconalno opisano onakvo kakvo je; i Gospodovo stanje onda kada je ono nastalo (stihovi 1, 16).

UNUTRAŠNJI SMISAO. 1092. Stih 1. A Sara žena Avramova ne rađaše mu djecu. A imaše robinju Misirku po imenu Agaru. „A Sara žena Avamova ne rađaše mu djecu“, označava da još nije bilo racionalnog (čoveka); „Sara“ je istina pridružena dobru; „Avram“ je Gospodov unutrašnji čovek, koji je Jehova. „A imaše robinju Misirku“, označava osećanje za znanje; „po imenu Agara“, označava život spoljašnjeg ili prirodnog čoveka. 1893. Sara žena Avramova ne rađaše mu djecu. Da ovo znači da još nije bilo racionalnog čoveka, biće jasno iz onoga što sledi, kada bude reč o Isaku. Jer, kao što je rečeno, u svakom čoveku ima unutrašnji čovek, racionalni koji je između, i spoljašnji, koji se zapravo zove prirodni čovek. Ovi su kod Gospoda bili pretstavljeni Avramom, Isakom, i Jakovom; unutrašnji čovek Avramom; racionalni Isakom; a prirodni Jakovom. Unutrašnji čovek u Gospodu bio je Sam Jehova; jer je On bio začet od Jehove; zbog čega ga je tako često nazivao „Ocem“, a u Reči se naziva „jedino-rođenim od Boga“, i jedinim „Sinom Božijim“. Racionalni čovek se ne rađa sa čovekom, nego se (s njim) rađa sposobnost da postane racionalan, što se može videti iz toga da novo-rođenće nije obdareno razumom, nego da postaje razumno u toku vremena preko čulnih stvari koje pripadaju spoljašnjem i unutrašnjem (čoveku), onako kako se oni napajaju znanjima i spoznajama. Ima, doduše, kod dece privid (izgled) racionalnosti, ali to nije racionalnost, nego samo njegov koren, što je poznato iz

toga što razum imaju odrasli i stariji ljudi. U ovome se poglavlju radi o racionalnom čoveku u Gospodu. Samo Božansko Racionalno pretstavljeno je Isakom; ali prvo racionalno, pre nego li je postalo Božansko, Ismailom; pa stoga „Sara žena Avramova ne rađače mu djece“, označava da nije postojalo Božansko Racionalno. Kao što je rečeno, Gospod je bio rođen kao i svaki čovek, i po onome što je primio od majke Marije, bio je kao drugi ljudi; a pošto se Racionalno oblikuje uz pomoć znanja-reči i spoznaja, koja ulaze preko vanjskih čula, ili od čula spoljašnjeg čoveka, stoga je Njegovo prvo Racionalno bilo rođeno kao kod svakog drugog čoveka; ali ako je Svojom vlastitom snagom načinio Božanskim sve ljudske stvari koje su Mu pripadale, tako je i Svoje (prvo) Racionalno načinio Božanskim. Njegovo prvo Racionalno opisuje se u ovome poglavlju, a i u poglavlju XXI., gde se govori o Agari i Ismailu (od stiha 9 do 21), gde se kaže da je Ismailo bio izagnan kad je Isak odrastao, a kojim je pretstavljeno Božansko Racionalno. 1894. Da je Sara istina pridružena dobru, pokazano je ranije (br. 1468 i drugde), kao i to da je Avram Gospodov unutračnji čovek, koji je Jehova. Gospodov unutrašnji čovek, koji je Jehova, naziva se Čovek, jer niko nije čovek osim samo Jehova, jer čovek, u pravom smislu, označava ono Esse od kojega je čovek. Samo Esse, od kojega je čovek, je Božansko, pa stoga nebesko i duhovno. Bez Božanskog Nebeskog i Duhovnog, ne bi bilo ničega ljudskog u čoveku, nego samo neka vrsta ljudske životinje, kao što su zveri. Čovek je čovek samo zato što je od (poreklom?) od Jehovinog Esse, ili od Gospoda;pa se stoga i naziva čovekom. Nebesko, koje čini čoveka, je to da voli Gospoda i da voli bližnjega; na ovaj način on je čovek, jer je tada slika Gospoda, jer on ovo ima od Gospoda; bez toga, on je divlja zver. Da je Jehova ili Gospod jedini Čovek, i da od Njega ljudi imaju to da se nazivaju ljudi, i to da je jedan (čovek) više čovek nego drugi, može se videti gore (br. 49, 288, 477, 565); a isto se može videti iz toga da se Jehova, ili Gospod, pokazivao kao Čovek očevima Pradrevne Crkva, a isto tako i Avrahamu i prorocima; i zbog toga, kada više nije bilo ničega nebeskog i duhovnog kod ljudi, On se udostojio da primi ljudsku prirodu i da bude rođen kao svaki drugi čovek, i da učini tu prirodu Božanskom; te je i na ovaj način On jedini Čovek. Pored toga, unikverzalno nebo se pretstavklja pred Gospodom kao slika čoveka, jer pretstavlja Njega. Od ovoga, nebo se naziva Veliki Čovek (Homo Maximus, ili Najviši Čovek), a to posebno zato što je u njemu Gospod Sve u Svemu. (prim. prev. Ovo učenje je, po nekima, Hrišćanski teizam i pantateizam, pa je kao takvo srodno s Budizmom i Hinduizmom). 1895. I imaše robinju Misirku. Da ovo označava osećanje za znanje (ljubav ka znanju?), jasno je iz značenja „robinje“, i iz značenja „Misira“ (Egipta). Sara, koja

je gospodarica i gospođa, pretstavlja i označava istinu pridruženu dobru, kao što je već rečeno. Istina pridružena dobru je intelektualna istina u pravom smislu, dok je racionalna istina niža; a ova racionalna istina rađa se od znanja i saznanja, koja su oživljena osećanjem koje im je saobrazno; a ovo osećanje, pošto pripada spoljašnjem čoveku, mora da služi intelektualnoj istini koja pripada onome što je najdublje u čoveku, kao što robinja služi svoju gospodaricu; pa je stoga ovo osećanje pretstavljeno robinjom Agarom. Ovo sve je teško shvatiti, jer treba prvo znati šta je intelektualna istina u pravom smislu, i kako je rođena Racionalna (istina); da je ona rođena od unutrašnjeg čoveka kao od oca, a od spoljašnjeg ili prirodnog čoveka kao od majke; jer bez povezivanja ovih dvoje, ne može ništa da postane racionalno. Racionalno nije rođeno (kao što se pretpostavlja) od (samih) znanja i saznanja, nego od osećanja za ta znanja i saznanja, kao što svak može da zna, naime, da niko ne postaje racionalan ako ga u to ne vodi neko zadovoljstvo i osećanje za znanja i saznanja. Osećanje je sami materinski život; dok je nebesko i duhovno u osećanju, očinski život; pa stoga, koliko ima osećanja, i kakvo je ono, toliko i takvo je racionalno. U samima sebi, ove reči-znanja i saznanja su mrtve stvari, ili instrumentalni uzroci, koji oživljavaju uz pomoć osećanja; i tako dolazi do začeća racionalnog (čoveka) u svakome. Razlog što je robinja bila Egipćanka, i što se ova činjenica ističe, je to što „Egipat“ označava znanja-reči (ili reči-znanja, scientifica), kao što je reanije rečeno (br. 1164, 1165, 1186, 1462). 1896. Po imenu Agaru. Da ovo označava život spoljačnjeg ili prirodnog čoveka, može se videti iz onoga što je već rečeno, kao i iz značenja „Agare“, koja je „stranac“ i „došljak“. Stranci su pretstavljali one koji treba da prime pouku, a došljaci pouku i pravila života, kao što je gore pokazano (br. 1462). Kad god je nečije ime pomenuto u Reči, kao ovde „ po imenu Agara“, to znači da ima u imenu nešto na šta treba obratiti pažnju, jer „nazvati imenom“ znači poznavati kakva je ta osoba, (kao što je ranije istaknuto br. 144, 145, 340). Nema ni jednog jedinog sloga u Reči a da ne označava u unutrašnjem smislu neku delujuću stvar. 1897. Stih 2. Pa reče Sara Avramu: gle, Jehova me je zatvorio da ne rodim ;nego idi k robinji mojoj ne bih li dobila dijete od nje. I Avram prista na riječ Sarinu. „Pa Sara reče Avramu“, znači da je tako opaženo. „Gle, Jehova me je zatvorio da ne rodim“, označava stanje pre nego li je unutarnji ili Božanski racionalni čovek bio rođen; „nego idi k robinji mojoj“, označava povezivanje sa spoljašnjim čovekom; „ne bih li dobila dijete od nje“, označava da bi se na ovaj način moglo roditi racionalno; „i Avram prista na riječ Sarinu“, označava da se racionalno nije moglo roditi ni na koji drugi način.

1898. Pa reče Sara Avramu. Da ovo označava da je to ovako opaženo, vidi se iz značenja „Sare“ i „Avrama“, naime, da je „Sara“ istina pridružena dobru, a „Avram“ da je unutrašnji čovek; pa da stoga „reče Sara Avramu“, u unutračnjem smilsu, ne može da označava razgovor, već samo opažanje. Gospodovo opažanje u to vreme bilo je od istine pridružene dobru, koje mu je diktiralo (određivalo) kakav je slučaj. Ima tu nešto slično sa nebeskim čovekom koji prima opažanje; jer u njemu postoji istina pridružena dobru koja diktira (zapoveda, određujje); a polsle se istina opaža od dobra . (Da „reći“ , u unutrašnjem smislu, znači opažati, može se videti gore (br. 1791, 1815, 1819, 1822). 1899. Gle, Jehova me je zatvorio da ne rodim. Da ovo označava stanje pre nego li je unutarnje ili Božansko racionalno bilo rođeno, jasno je iz onoga što je već rečeno o začeću i rađanju racionalnog čoveka, naime, da je Gospodov Božanski racionalni čovek pretstavljen Isakom, dok je Njegov prvi racionalni čovek, koji je trebao da postane Božanski, bio pretstavljen Ismailom. Kako bi došlo do ovih pretstavljanja, Sara je ostala tako dugo nerotkinja, čak i kad je Ismailo bio mladić (o tome u poglavlju XXI.); zbog čega se ovde kaže, „gle, Jehova me je zatvorio da ne rodim“. 1900. Nego idi k robinji mojoj. Da ovo označava povezivanje sa spoljašnjim čovekom, jasno je iz onoga što je već rečeno, naime, da se racionalno začinje i rađa od unutrašnjeg čoveka kao od oca, a od spoljašnjeg čoveka kao od majke. Čovekov sami život je od unutrašnjeg čoveka, čija je komunikacija sa spoljašnjim vrlo zatamnjena, sve dok se ne oblikuju prijemnici u memoriji uz pomoć znanja-reči i spoznaja. Uticaj ide od unutrašnjeg čoveka u znanja i saznanja spoljašnjeg čoveka; pri tome su osećanja sredstvo. U međuvremenu, ipak postoji komunikacija, ali samo preko osećanja, koja vladaju spoljašnjim čovekom; ali od ovih je samo opšte kretanje, kao i neki prohtevi (apetiti), i neka slepa naklonost, kao ona koja se pokazuje kod male dece. Ali ovaj život postaje sve izraženiji, onako kako se oblikuju u memoriji prijemnici preko saznanja, i prijemnici za unutarnju memoriju preko racionalnih stvari. I kako se ovi prijemnici oblikuju, i raspoređuju u nizove - i to u nizove gde se jedni odnose prema drugime kao krvni srodnici i kao bračni partneri, ili kao društva i porodice - tako saobraznost između unutarnjeg i spoljačnjeg čoveka postaje potpunija preko racionalnih stvari, koje su posrednici. No još uvek nema dovoljno čvrstine, ukoliko saznanja, preko kojih se oblikuju prijemnici, nisu istine. Ovo (istine?) su pravi prijemnici u organskim formama svake memorije, u kojima nalaze svoje mesto nebeske stvari ljubavi i duhovne stvari vere. Jer tu

Gospod u njima pravi red, prema ideji i slici nebeskog društva, ili Svoga carstva, tako da čovek postaje nebo ili Gospodovo carstvo u najmanjem obliku; a tako se i nazivaju u Reči umovi onih koji su u nebeskim stvarima ljubavi i duhovnim stvarima vere. No ovo se kaže za one koji vole da misle duboko. 1901. Ne bih li dobila djece od nje. Da ovo označava da bi se Racionalno moglo roditi na ovaj način, može se videti iz značenja „dobiti“, kada se odnosi na rađanje, i bez objašnjavanja. A „Sarom“ je označena intelektualna istina, kao što je rečeno, koja je kao žena pridružena dobru. Intelektualna isina, kada pripada najdubljem, potpuno je neplodna (jalova), ili kao majka (žena?) bez dece kad još nema nikakvog Racionalnog u koje može da utiče. Jer bez racionalnog kao posrednog, intelektualna ikstina ne može da utiče u neku istinu u spoljašnjem čoveku, kao što se može videti kod male dece, koja ne znaju ništa o istini sve dok se ne ispune znanjima; ali, kao što je rečeno, što se bolje ili savršenije (mala deca) ispune znanjima, to više može intelektualna istina, koja pripada najdubljem (u čoveku), da komunicira (sa spoljašnjim čovekom?). Ova intelektualna istina, pretstavljena „Sarom“, je samo duhovno koje se uliva preko neba, i to na unutrašnji način, i to kod svakoga čoveka; i na taj način se neprekidno spaja (sastaje) sa znanjima koja ulaze reko čulnih stvari, te se usađuje u memoriju. Čovek nije svestan ove intelektualne istine, jer je ona odviše čista da bi se shvatila opštom idejom. To je kao neka svetlost koja obasjava um, a koja daje moć da se saznaje, da se misli, i da se razume. Pošto Racionalno nastaje samo preko uticaja intelektualne istine koja je pretstavljea „Sarom“, to se ona odnosi prema njoj kao da je njen sin. A kada se Racionalno rodi (nastane) od istina koje su bile pridružene dobru, a još više ako su bile oblikovane od dobara od koji su istine, tada je to pravi sin (ne od robinje?). Pre ovoga, on je, doduše, priznat kao sin, ali nije pravi sin, nego kao sin od robinje; ali je ipak usvojen, a što je razlog da se ovde kaže da će „dobiti“ (dete preko robinje?). 1902. I Avram prista na riječ Sarinu. Da ovo označava da se to nije moglo desiti ni na koji drugi način, vidi se iz povezanosti u unutranjem smislu, i iz nužnosti da se Racionalno rodi na ovaj način. Da u čoveku nema naslednog zla, tada bi racionalno moglo da se rodi bez posrednika (neposredno), od braka nebeskih stvari unutrašnjeg čoveka sa njegovim duhovnim stvarima, a moć da se saznaje bi se rađala preko Racionalnog, tako da bi čovek, čim bi došao na svet, imao svu moć razuma i saznavanja, jer bi ovo bilo prema redu uticaja, što se može zaključiti iz činjenice da su sve životinje obdarene sposobnošću da znaju, a što im pomaže da nađu hranu, sigurnost, stan, i da se razmnožavaju, jer je njihova priroda u skladu sa redom. Zašto dakle čovek nije rođen u tome, ako to nije iz

razloga što je red kod njega poremećen, jer se on jedini rađa bez znanja? Da se tako rađa, uzrok je zlo nasleđeno od oca i od majke. Iz ovoga razloga sve su njegove sposobnosti okrenute u obrnuom pravcu u pogledu istina i dobara, i ne može da se svede na saobrazne oblike preko neposrednog uticaja onoga što je nebesko i duhovno od Gospoda. Ovo je razlog da se čovekovo Racionalno mora oblikovati sasvim drugačijim procesom, to jest, na drugi način, a to je preko znanja i saznanja koja dolaze preko čula, to znači na spoljačnji način, ato znači obrnutim redom. Tako Gospod čini čoveka racionalnim na čudotvoran način. Ovo je označeno sa „ići robinji“, a što je povezivanje unutrašnjeg čoveka sa spoljašnjim čovekom; kao i sa „Avram prista na riječ Sarinu“, što znači da se to nije moglo učiniti ni na koji drugi način. Pošto je rođen kao svaki drugi čovek, i jer je imao prirodu nasleđenu od majke, Gospod je i u ovome pogledu bio kao drugi ljudi, kako bi kroz borbe u iskušenjima i kroz pobede sve doveo u red. Stoga je Njegovo racionalno bilo začeto i rođeno na isti način kao kod drugih ljujdi, s tom razlikom što je u Njemu najdublje Njegovo, u opštem i u pojedinačno, bilo Božansko i Jehova, pa tako je bilo i ljubav prema celom ljudskom rodu, za čije se spasenje se borio u svim Svojim iskušenjima. 1903. Stih 3. I Sara žena Avramova uze Saru robinju svoju, i dade je za ženu Avramu mužu svojemu poslije deset godina od kako se nastani Avram u zemlji Hananskoj. „Sara žena Avramova, uze“, označava osećanje istine, koje je u pravom smislu „Sara žena“; „Agara Misirka, njena robinja“, označava život spoljašnjeg čoveka, i osećanje za znanje; „poslije deset godina od kako se nastani Avram u zemlji Hananskoj“, označava ostatke dobra i istine koje je Gospod Sebi priskrbio, a preko kojih je bilo začeto Racionalno; „I dade je za ženu Avramu mužu svojemu“, označava spajanje preko jačanja osećanja istine. 1904. Sara, žena Avramova, uze. Da ovo označava osećanje istine, koje je u pravom smislu „Sara žena“, jasno je iz značenja „Sare“, da je to istina pridružena dobru, i iz značenja „žene“, što je osećanje (objašnjeno u br. 915, 1468). Postoje dva osećanja različita jedno od drugoga – osećanje dobra, i osećanje istine. Kada se čovek preporađa, tada istina vodi, jer na njega deluje istina radi života (da bi po njoj živeo); ali kada je preporođen, tada vodi dobro, i od dobra na njega deluje istina. Osećanje dobra pripada volji; a osećanje istine razumu. Pradrevni ljudi su ustanovili kao brak između ova dva osećanja. Dobro, ili ljubav za dobro, nazivali su čovekom kao mužem; a istinu, ili ljubav za istinu, nazivali su čovekom kao ženom. Upoređenje dobra i istine sa brakom ima svoje poreklo u nebeskom braku. Gledani u sebi, dobro i istina nemaju života, nego dobijaju život od ljubavi ili osećanja. Oni su samo sredstva (instrumenti) života;

stoga, kakva je ljubav koja deluje na život, takav je i život; jer je celina života od ljubavi, ili osećanja. Otuda se kaže da „Sara žena“ u pravom smislu označava osećanje istine. I pošto u slučaju koji je pred nama, Intelektualno je želelo Racionalno kao svog potomka, i pošto je ono što ona kaže od njegove želje ili osećanja, to se izričito kaže u ovome stihu „Sara, žena Avramova, dade Avramu mužu njenom“, gde ne bi bilo potrebe da se to ponavlja da ne sadrži ovakve stvari u unutrašnjem smislu, jer po sebi ove bi reči bile suvišne. Intelektualna se istina razlikuje od racionalne istine, a ova od istine reči-znanja (scientifica), kao što se razlikuje ono što je unutrašnje, od onoga što je srednje, i ovo od onoga što je spoljašnje. Intelektualna istina je unutrašnje, racionalna je srednje, a a istina znanja-reči je spoljašnje. Ovi se međusobno razlikuju, jer je jedno više unujtrašnje od drugoga. Kod svakoga čoveka, intelektualna istina, koja je unutrašnja, ili najdublja, nije čovekova nego Gospodova kod čoveka. Od ove Gospod se uliva u Racionalno, gde se po prvi put istina pojavjuje kao da je čovekova; a preko Racionalnog u znanja-reči; iz čega se vidi da čovek ne može da misli kao od sebe od intelektualne istine, nego samo od racionalne istine i od istine znanja-reči, jer se ove pokazuju kao da pripadaju njemu. Samo je Gospod, dok je živeo na svetu, mislio od intelektualne istine, jer je to bila Njeova Božanska istina spojena s Dobrom, ili s Božanskin Duhovnim spojenim s Božanskim Nebeskim, i po tome se Gospod razlikovao od svakog drugog čoveka. Misliti od onoga što je Božansko kao od sebe samoga, to nije nikad moguće čoveku, niti u čoveku, samo Onome koji je začet od Jehove. Zato što je mislio od Intelektualne istine, to jest, od ljubavi ili osećanja za intelektualnu istinu, On je od nje želeo Racionalno, i to je razlog da se ovde kaže, „Sara žena Avramova“ (kojom se označava osećanje intelektualne istine) „uze Agaru Misirku i dade je Avramu mužu svojem“. Ostatak tajne se ne može razotkriti i objasniti na razumljiv način, jer je čovek u najvećoj tami, i u stvari nema pojma o unutrašnjim stvarima unutar sebe, jer on i od Intelektualnog i od racionalnog pravi ono što je razumevanje znanja-reči, i nije svestan da su ove (istine) različite jedna od druge, i to tako različite da Intelektualno može živeti odvojeno od Racionalnog, a Racionalno koje potiče od znanja-reči, odvojeno od znanja-reči. Ovo mora da izgleda kao paradox onima koji su u rečima-znanjima (scientifica), ali je to istina i pored toga. Međutim, nemoguće je bilo kome da bude u znanjima-rečima (to jest u osećanju za ove i u verovanju u njih) ako nije i u racionalnoj istini, u koju i preko koje Gospod utiče od Ikntelektualnog. Ove se tajne čoveku otvaraju samo posle smrti. 1905. Agaru Misirku, robinju svoju. Da ovo označava život spoljašnjega čoveka, i osećanje za znanje, jasno je iz značenja „Agare“ koje je dato gore (br. 1895,

1896); i iz značenja „Misirke“ (Egipćanke), i „robinje“ koja su objačnjenja ovde data. 1906. Deset godina od kako se nastani Avram u zemlji Hananskoj. Da ovo označava ostatke dobra i istine od dobra, koje je Gospod Sebi priskrbio, i pomoću kojih je Racionalno bilo začeto, jasno je iz značenja „deset“, što su ostaci, o kojima je govoreno gore (br. 576). Šta su ostaci, bilo je rečeno i pokazano gore (br. 468, 530, 561, 660, 881, 798, 1050), naime, da su to sva osećanja dobra i istine kojima Gospod dariva čovek od najranijeg detinjstva pa sve do kraja života; jer se u drugom životu vraćaju sva osećanja redom, a ona se tada umeravaju pomoću stanja dobra i istine kojima ga je Gospod nadario. Što više čovek primi ovih stanja u životu tela, to jest, što više dobra i istine, to su ostala njegova stanja prijatnija i lepša kada se ona vrate (u drugom životu?). Da je ovako, svako može da zna samo ako misli o tome. Kad je rođen, čovek nema u sebi ni trunka dobra od sebe, nego je sasvim uprljan naslednim zlom, a sve što je dobro, to se uliva od njegovih roditelja, njegovih dadilja, i drugara; i to sve od nevinosti. Takve su stvari koje se preko neba nevinosti i mira ulivaju od Gospoda, a to znači od najvišeg (najdubljeg) neba, te je ovim čovek napajan od detinjstva. Kasnije, kad odraste, ovo dobro, nevinost, i mir se postepeno povlače; i kako se uvodi u svet, on dolazi u njegova zadovoljstva, i u požude, a tako i u zla; tako nebeske ili dobre stvari iz njegovog detinjstva polako nestaju; ali ipak ostaju (sačuvana), pa ona kasnije ublažavaju ona stanja koja je kasnije doživeo. Bez ovih ostataka, čovek ne može da bude čovek, ako se kasnija stanja požuda i zla ne bi umeravala ovim osećanjima nevinosti i mira, jer bi bez toga čovek bio okrutniji nego bilo koja životinja. Ova stanja dobra su ono što se naziva ostacima, koja daje Gospod i usađuje u čovekovu narav, i to onda kad čovek nije toga svestan. I posle on je darivan novim stanjima; ali to više nisu takva stanja dobra i istine, jer kako raste, on prima istine, koje se čuvaju u njegovom unutarnjem životu. Od ovih ostataka, a to su ostaci istina, koji se rađaju od uticaja duhovnih stvari od Gospoda, čovek ima sposobnost da misli, i da razme šta je dobro i istina građanskog i moralnog života, kao i da prima duhovnu istinu ili veru; ali on može ovo samo pomoću ostataka dobra koje je primio u detiknjstvu. Da postoje ostaci i da se oni čuvaju u u čoveku u njegovom unutarnjem Racionalnom, čoveku je sasvim nepoznato; i to zato što pretpostavlja da se ništa ne uliva, nego da je sve prirodno, i da je rođeno s njim; tako da je to kod njega kada je malo dete, dok je slučaj sasvim drugačiji. O ostacima se govori u mnogim delovima Reči, i pod njima se označavaju ona stanja po kojima čovek postaje čovek, i to je sve samo od Gospoda. Međutim, ostaci koji su pripadali Gospodu, to su bila sva Božanska stanja koja je On sebi priskrbio, i pomoću kojih je ujedinio Svoju Ljudsku Suštinu sa Božanskom

Suštinom. Ovi se ne mogu uporediti s ostacima kod čoveka, jer ovi poslednji nisu Božanski, nego ljudski. Ostaci koji su pripadali Gospodu označeni su rečima „deset godina kako se nastani Avram u zemlji Hananskoj“. Kada anđeli čuju Reč, oni ne znaju šta je broj deset, ali čim je čovek imenuje, njemu (anđelu) se javlja ideja ostataka; jer sa „deset“ i „desetak“ u Reči označavaju se ostaci, kao što je jasno iz onoga što je pokazano gore (br. 576, 1738); i kada (anđeli) dobiju opažanje onoga što je zasnovano na ideji o kraju deset godina da je Avram živeo u Hananskoj zemlji, njima se javlja ideja o Gospodu, a u isto vreme i ideja bezbroj stvari koje su označene ostacima u Gospodu za vreme dok je On živeo u svetu. 1907. I dade je za ženu Avramu mužu svojemu. Da ovo označava povezivanje preko pojačavanja osećanja istine, jasno je iz onoga što je već rečeno o Sari, ženi Avramovoj, da je ona osećanje istine u pravom smislu; kao i iz onoga što je rečeno o povezivanje unutrašnjeg čoveka sa životom i osećanjem spoljašnjeg čoveka, otkuda dolazi Racionalno. Agara nije bila data Avramu za ženu (suprugu) nego za ženu (žensko); a ovo je tako zato što je Božanski red da nema braka ako nije jedan čovek muž i jedna žena supruga. Bračna ljubav se nikad ne može deliti. Ljubav koja se deli u više, to nije bračna ljubav, nego razbludnost, o kojem će predmetu, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti reči kasnije. 1908. Stih 4. I on otide Agari, i ona zatrudnje; a kad vidje da je trudna, ponese se od gospođe svoje. „I on otide Agari“, označava spajanje spoljašnjeg čolveka sa životom koji dolazi od osećanja za znanje; „i ona zatrudnje“, označava prvi život Racionalnog; „i kad vidje da je trudna, ponese se od gospođe svoje“, ozačava da je Racionalno u ovom trenutku potcenjivalo samu istinu koja je pridružena dobru. 1909. I on otide Agari. Da ovo označava spajanje unutrašnjeg čoveka sa životom koji je od osećanja za znanje, jasno je iz značenja „Agare“, da je to život spoljašnjeg ili prirodnog čoveka (objašnjeno kod stiha 1); a da ovaj život dolazi od osećanja za znanja, jasno je iz značenja „robinje Misirke“ (isto tako objašnjeno gore). Ima mnogo osećanja u spoljašnjem čoveku, koja su sva njemu korisna; ali osećanje za znanja i spoznaje stoji iznad svih ostalih, kada mu je cilj da postanemo istinski racionalni, jer mu je tada svrha dobro i istina. Sami život unutrašnjeg čoveka uliva se u sva osećanja prirodnog čoveka, ali to varira u skladu s njegovim ciljevima; kad se uliva u osećanje koje ima za cilj svet, onda je to osećanje oživljeno tim životom, i tada je ishod telesni život; a tako i u svim drugim slučajevima. Od ovakvih požuda i fantazija živi (telesni čovek), ali je taj

život suprotan osećanju dobra i istine. Život koji se uliva, on se uliva u cilj, jer kod svakoga cilj je njegov život. Jer samo ta ljubav živi. Sve je drugo samo grananje, jer sve vuče svoj život od cilja. Svako može videti kakav mu je život, ako samo pronađe šta su njegovi ciljevi; ne šta su svi njegovi ciljevi – jer ih ima mnogo koliko i namera, koliko i sudova i misaonih zaključaka, koji su samo među-ciljevi, koji potiču od načelnoga (glavnog), ili vode ka njemu – nego neka potraži u sebi ciljeve koje voli više od svih ostalih, a u odnosu na koje svi ostali su kao ništa. Ako ima za svoj cilj sebe i svet, neka zna da je njegov život paklenskoga karaktera; a ako ima za cilj dobro bližnjega, opšte dobro, Gospodovo carstvo, a posebno Samoga Gospoda, neka zna da je njegov život nebeskoga karaktera. 1910. I ona zatrudnje. Da ovo označava prvi život Racionalnog, jasno je iz značenja „začeća“, da je to prvi život (početak ili začeće života). Što se tiče Racionalnog, ono prima svoj život, kao što je rečeno, od života unutrašnjeg čoveka koji utiče u život osećanja saznanja i u znanja spoljašnjeg čoveka. Život ovih osećanja za znanja kao da daje telo Racionalnom, i kao da oblači život unutrašnjeg čoveka kao što telo oblači dušu;upravo je takav slučaj s ovima znanjima. U svemu što čoveku pripada, u osećanju i misli, ima ideja ili slika duše i tela, jer ne postoji ništa, ma kako da to prosto izgleda, a da nije sastavljeno od nečega, i što ne potiče od nečega što mu prethodi. 1911. Pa kad vidje da je trudna, ponese se od gospođe svoje. Da ovo označava da je ovo Racionalno, kada se začelo, potcenjivalo samu istinu koja je bila pridružena dobru, jasno je iz značenja “gospođe“, ili Sare, koja je istina pridružena dobru. Kad je tek začeto, Racionalno ne može da priznaje intelektualnu ili duhovnu istinu, jer je tada Racionalno praćeno sa mnogo obmana koja dolaze iz sveta i iz prirode, a i iz doslovnog smisla Reči, a sve to nisu istine. Na primer: intelektualna je istina da je ceo život od Gospoda; ali tek začeto Racionalno ne shvata ovo, i pretpostavlja da kad ne bi živelo od sebe, da ne bi imalo života; čak se i ljuti, kada se kaže nešto suprotno, što se moglo primetiti kod duhova koji se još uvek drže svojih čulnih obmana. Intelektualna je istina da je svo dobro i istina od Gospoda; ali prvo Racionalno ovo ne shvata, jer ima osećanje da su (istina i dobro) od njega; tako isto, ono pretpostavlja da, ako istina i dobro ne bi bili od njega, da (čovek) ne bi mogao misliti o dobru i istini, a još manje bi mogao učiniti nešto što je dobro i istinito; i da kada bi (istina i dobro) dolazili od nekoga drugoga, da bi (čovek) tada mogao da se opusti, i da samo čeka na uticaj (influks). Intelektualna je istina da od Gospoda dolazi samo dobro, a nikada zlo; ni ovo Racionalno, kada je začeto, ne v eruje, nego pretpostavlja da pošto Gospod upravlja svim, da je i zlo od Njega; i da,

pošto je On svemoćan i sveprisutan, i samo dobro, a ne otklanja kazne u paklu, da On hoće te kazne za zlo; dok On neće da se zlo dogodi bilo kome, niti On želi kaznu bilo kome. Intelektualna je istina da nebeski čovek od Gospoda ima opažanje dobra i istine; ali prvo Racionalno ili negira postojanje opažanja, ili pretpostavlja da kad bi čovek imao opažanje od nekoga drugoga a ne od sebe, da bi bio kao bez duše, to jest bio bi lišen duše. U stvari, što god Racionalno više misli od znanja-reči koja imaju poreklo u čulnim stvarima i u filosofskim umovanjima, to manje shvata ove stvari kao i ostale intelektualne istine, jer tu obmane unose tamnu senku. Otuda to da učeni veruju manje od ostalih. Pošto je prvo Racionalno takvo, onda je jasno da ono prezire svoju robinju, to jest, ne ceni intelektualnu istinu. Intelektualna istina se ne pokazuje, to jest, ona nije priznata, sve dok se čulne obmane ne rasteraju, a one se ne rasteruju sve dok čovek misli (rezonuje) o samim istinama od čulnih stvari i od znanja-reči, pa se stoga ona (intelektualna istina) pokazuje onda kada čovek poveruje da je tako pošto je to Gospod rekao. Tada se senke obmana razgone, i tada ga ništa u njemu ne sprečava da ih shvati. Međutim, u Gospodu nije bilo obmana, ali kada je Njegovo Racional tek bilo začeto, bilo je izgleda istina (istina koje su tako izgledale) a koje nisu u sebi bile istine, kao što je jasno iz onoga što je već bilo rečeno (br. 1661). Otuda je bilo to da Njegovo prvo Racionalno nije cenilo intelektualne istine; ali postepeno, kako je Njegovo Racionalno postajalo Božansko, oblaci izgleda su se razilazili, pa su intelektualne istine bile Njemu otvoreno i u svetlosti; a ovo je pretstavljeno izgonjenjem Ismaila iz kuće kad je Isak odrastao. Da Gospod nije potcenjivao intelektualne istine, ali da je od Svog novog racionalnog video da ih je (potcenjivao), to će se videti u onome što sledi. 1912. Stih 5. Sara reče Avramu: uvreda moja pada na tebe; ja ti metoh na krilo robinju svoju a ona vidjevši da je trudna ponese se od mene. Jehova će suditi meni i tebi. „Sara reče Avramu“, označava da je osećanje istine ovako opažalo; „uvreda moja pada na tebe; ja ti metoh na krilo robinju moju“, označava ne pristajanje da se na sebe uzme krivica; „a ona vidjevši da je trudna“, označava prvi život Racionalnog; „ponese se od mene“, označava ovde kao i pre da je prvo Racionalno malo cenilo istinu pridruženu dobru; „Jehova će suditi meni i tebi“, označava Gospodovu ljutnju. 1913. Sara reče Avramu. Da ovo označava da je osećanje istine ovako opažalo, jasno je iz značenja „Sare“, koja je osećanje istine (vidi br. 1904); i iz reče, što znači da je unutrašnja istina opažala – kao što je ranije rečeno (br. 1898), gde se javljaju iste reči.

1914. Uvreda moja pada na tebe; ja ti metnuh robinju svoju na krilo. Da ovo označava nepristajanje da se primi krivica, jasno je i bez objašnjavanja. U unutrašnjem smislu ovde se radi o tome da je Golspod opazio da je Njegovo prvo racionalno takvo da bi preziralo intelektualnu istinu, zbog čega ga je prekoreo. Jer je Gospod mislio od intelektualne istine, kao što je rečeno (br. 1904); pa zbog toga što je ova istina iznad Racionalnog, ona je mogla da vidi i opazi kakvo je racionalno (njegov kvalitet), to jest, da je malo cenilo ovu istinu. Da je Gospod mogao da opazi iz unutarnjeg čolveka kakvo je novo Racionalno u Njemu, može se videti iz toga što unutarnje može videti ono što je u spoljašnjem ili, što je isto, visočije može da vidi ono što je niže; ali ne i obrnuto. Pored toga, oni koji imaju savest, oni ovo mogu i navikli su da to čine, jer kad nešto protivno savesti uđe u njihovu misao, ili u napor volje, oni ne samo da to opažaju, nego se i okrivljuju; čak i žale da su takvi. A to mogu još više oni koji imaju opažanje, jer je opažanje nešto više unutrašnje nego Racionalno. Zašto onda ne bi to mogao Gospod koji je imao Božansko nebesko opažanje, i koji je mislio od intelektualne istinem koja je iznad Racionalnog! Stoga je i morao biti ljut, znajući da ništa zlo i lažno ne dolazi od Njega, i da se od osećanja ostine trudio da Racionalno bude čisto. Ovo pokazuje da Gospod nije potcenjivao intelektualnu istinu, ali da je opazio (imao opažanje) da je Njegovo prvo Racionalno malo držalo do nje. Šta znači misliti od intelektualne istine, nije lako objasniti da bi se shvatilo, a pogotovo stoga što niko nikad nije mislio od intelektualne istine osim Njega. Onaj koji misli od nje, taj je iznad anđeoskog neba, jer ni anđeli trećega neba ne misle od intelektualne istine, nego od unutarnjeg u Racionalnom. A onako kako je Gospod ujedinjavao Svoju Ljudsku Suštinu s Njegovom Božanskom Suštinom, On je mislio od samog Božanskog dobra, to jest, od Jehove. Očevi Pradrevne Crkve, koji su imali opažanje, mislili su od untarnjeg Racionalnog. Očevi Drevne Crkve, koji nisu imali opažanje nego savest, mislili su od spoljašnjeg ili prirodnog Racionalnog. A oni koji su bez savesti, oni ne misle ni od Racionalnog, iako izgleda da ga imaju; nego misle od čulnog i telesnog Prirodnog. Razlog da ovi koji nemaju savest ne mogu da misle od racionalnog je u tome šta oni nemaju Racionalno, kao što je rečeno. Racionalni čovek je onaj koji misli dobro i istinu vere, a nikako onaj koji misli nasuprot njoj. Oni koji misle zlo i obmanu, ti su ludi u mislima, tako da se njima Racionalno ne može pripisati (ne može se reći dasu racionalni). 1915. A ona vidjevši da je trudna. Da ovo označava prvi život Racionalnog (početak života Racionalnog), jasno je iz značenja „začeća“, da je to prvi život (početak života) (ovde kao i pre, br. 1910).

1916. I ponese se od mene. Da ovo označava da je ovo Racionalno, kad je začeto, malo cenilo samu istinu koja je bila pridružena dobru, jasno je iz onoga što je maločas rečeno (br. 1911, 1914).1817. 1917. Jehova će suditi meni i tebi. Da ovo označava Gospodovu ljutnju (indignacijuj, nerasopoloženje), jasno je iz onoga što je maločas rečeno i bez objašnjavanja. O ovome mogu da znaju nešto više samo oni koji su prolazili kroz borbe u iskušenjima. U iskušenjima postoje stanja pustošenja i razaranja, i stanja očajanja, pa zbog toga i žaljenja i negodovanja, pored drugih bolnih emocija; a sve ovo sa varijacijama prema stanjima zla i obmane koja stanja podjaruju zli duhovi i geniji, a protivu kojih se vodi borba. Đavolski dohovi ne vole ništa više nego da nađu neku obmanu, a oni i sam unose od sebe obmanu, da bi (čoveka) onda optuživali za nju. Otuda je Gospodovo žaljenje bilo tako veliko, jer u Njegovom prvom Racionalnom nije bilo obmane, nego samo izgled istine koja u sebi nije bila istinita (o čemu je bilo reči br. 1661, 1911 do kraja). 1918. Stih 6. A Avram reče Sari: eto, robinja je tvoja u rukama tvojim, čini s njom što ti je volja. I Sara je stade zlostavljati, i ona pobježe od nje. „Avram reče Sari“, označava opažanje; „eto, robinja je tvoja u rukama tvojim“, označava da je Racionalno, koje je začeto, imalo moć istine koja je pridružena dobru; „čini s joj što ti je volje“, znači potpunu kontrolu; „i Sara je stade zlostavljati“, znači potčinjavanje; „i ona pobježe od nje“, znači ljutnju (negodovanje) ovog Racionalnog koje tek što je bilo začeto. 1919. Avram reče Sari. Da ovo označava opažanje, jasno je iz onoga što je gore rečeno (br. 1898). Gospodovo opažanje je bilo pretstavljeno i ovde označeno sa „Avram reče Sari“. Misao je dolazila od opažanja. Oni koji su u opažanju, ti samo misle iz opažanja. Da bi pokazali da je ovako, uzmite savest kao ilustraciju. Savest je neka vrsta opšteg diktata, znači malo zatamnjen diktat, koji dolazi preko neba od Gospoda. One stvari koje dolaze (iz neba), one se pokazuju u unutarnjem racionalnom čoveku kao u oblaku, koji oblak je od izgleda i obmana o istinama i dobrima vere. Ali miksao se razlikuje od savesti; jer oni koji imaju savest, ti prema njoj misle i govore , a misao je samo otvaranje onoga što pripada savesti, pa otuda i delenje misli u ideje i u reči. Otuda je to da oni koji imaju savest, da njih Gospod drži u dobrim mislima u odnosu na bližnjega, i odvraća ga da ne misli zlo. Prema tome, savest postoji samo kod onih koji vole bližnjega kao samoga sebe, i koji misle dobro o istinama vere. Iz ovoga što je dosada rečeno, može se videti razlika između savesti i misli; a otuda možemo videti šta je razlika između opažanja i misli. Gospodovo opažanje bilo je neposredno od Jehove, to jest od Božanskog

dobra; ali Njegova misao je bila od ntelektualne istine i osećanja za nju, kao što je već rečeno (br. 1904, 1914). Gosodovo Božansko opažanje se ne može obuhvatiti ni jednom idejom, čak ni anđeoskom, pa se stoga ne može ni opisati. Opažanje anđela ( o čemu je bilo reči u br. 1384, 1394, 1395) je nešto što se ne može uporediti s opažanjem koje je imao Gospod. Gospodovo opažanje, budući Božansko, bilo je opažanje svih svari u nebima, pa stoga i svih stvari na zemlji, jer je takav red, povezanost, i uticaj, da onaj koji je u percepciji onoga pređašnjeg je i u percepciji i onoga potonjeg. Ali onda kada je Gospodova Ljudska Suština bila ujedinjena s Njegovom Božanskom Suštinom, i kada je postao Jehova, tada je Gospod bio iznad onoga što se naziva percepcijom (opažanjem), jer je On iznad reda koji je u nebima i na zemlji. Jehova je taj koji je izvor reda, pa se otuda može reći da je Jehova sam Red, jer On od Sebe vlada redom; i to ne samo u univerzalnim stvarima, nego i u svakoj najmanjoj pojedinosti, jer od ovih stvari dolazi univerzalno. Govoriti o univerzalnom, a odvajati pojedinačno od toga, to bi bilo kao govoriti o celini u kojoj nema delova, pa na taj način govoriti o nečemu u čemu nema ničega. Tako, ako bismo rekli da je Gospodvo Proviđenje univerzalno a da nema Proviđenja i u najmanjim stvarima, to bi bila prava obmana, ili kako se kaže, izmišljotina razuma. Jer proviđati i upravljati u univerzalnom a ne i u najmanjim detaljima, nije proviđanje ili upravljanje ni u kojem smislu. Ovo je istiito i kad je gledano sa filosofske strane, ali, za divno čudo, sami filosofi, čak i oni koji su se vinuli u najveće visine, ne misle ovako o ovome, nego različito. 1920. Robinja je tvoja u rukama tvojim. Da ovo označava da Racionalno, koje je začeto, ima moć osećanja istine koje je pridruženo dobru, jasno je iz značenja „ruke“, koja znači moć (objašnjeno u br. 878); kao i iz značenja „Agara Misirka“, a što je osećanje za znanje (o čemu gore). Pošto je Racionalno bilo začeto uticajem unutrašnjeg čoveka u život osećanja za znanje spoljašnjeg čoveka, stoga se „robinjom“ označava nežno Racionalno koje je bilo u materici, ali koje se rađa i raste; ono je pretstavljeno Ismailom, o kome se govori u onome što sledi. Da je Gospod imao potpunu kontrolu (nadzor) nad Racionalnim koje je bilo u Njemu, i da ga je pokorio Svojom vlastitom moći, videće se iz onoga što ubrzo sledi. 1921. Čini s njom što ti je volja. Da ovo označava poptunu kontrolu, jasno je i bez objašnjavanja. U unutrašnjem smislu ove reči pretstavljaju i označavaju da je Gospod, Svojom vlastitom moći, pobedio, savladao, i izagnao zlo koje se bilo uvuklo iz Njegove nasledne prirode u njegovo prvo Racionalno jer, kao što je rečeno, Racionalno je začeto od unutrašnjeg čoveka, koji je bio Jehova, kao od oca, a bio je rođen o spoljašnjeg čoveka, kao majke. Štogod je rođeno od

majke, imalo je u sebi naslednu prirodu sa sobom, pa je stoga imalo i zlo sa tim. To je ono što je Gospod pobedio, savladao, i izagnao, i na kraju učinio Božanskim Svojom vlastitom moći. Da je bilo vlastitom moći, vidi se iz svih stvari, u opštem, i u posebnom, koje su sadržane u ovom stihu, jer se kaže, „robinja tvoja je u rukama tvojim“, a što znači da je Racionalno bilo u Njegovoj suverenoj moći. A sada, „čini s njom što ti je volja“, čime je označena potpuna kontrola nad njim; a tada, „Sara je stade zlostaviti“, čime je označeno potčinjavanje. Ove su reči bile upućene Sari, kojom je pretstavljana intelektualna istina koja je pripadala Samom Gospodu, a od koje je On mislio ( kao što je pre rečeno, br. 1904, 1914), i od koje je imao potpunu kontrolu nad Racionalnim, a isto tako i nad Prirodnim, koje je pripadalo spoljašnjem čoveku. Onaj ko misli od intelektualne istine, i koji opaža od intelektualnog Dobra – a koje je dobro isto tako bilo Njegovo, jer je bilo Očevo, jer je Otac bio Njegova duša i On nije imao drugu (dušu) – ti moraju da deluju od Njegove moći. Pa stoga, pošto je vlastitom moći potčinio i izagnao zlo iz Svoje nasledne prirode, On je tako isto Svojom vlastitom moći sjedinio Svoju Ljudsku Suštinu sa Svojom Božanskom Suštinom, jer jedno je posledica drugoga. Onaj koji je začet od Jehove, on nema drugog unutrašnjeg, to jest druge duše, nego Jehovu; stoga, u svom istinskom životu, Gospod je bio Sam Jehova. Jehova, ili Božanska suština, ne može se deliti, kao što se može duša koju je začeo ljudski otac, od kojega se začinje potomstvo. Onoliko koliko se ovo potomstvo odvaja od sličnolsti na oca, toliko se povlači od samoga oca; a on to radi sve više kako stari. Iz toga dolazi to da se očinska ljubav smanjuje onako kako deca stare. Drugačije je bilo s Gospodom. Dok je stario, On se nije odvajao od Oca u Svojoj Ljudskoj Suštini, nego mu je bio sve bliži, sve do savršenog jedinstva. Otuda je jasno da je On isto što i Jehova Otac, kao što to On sam uči (Jovan XIV. 6, 8-11). 1922. I stade je zlostaviti. Da ovo označava potčinjavanje, sledi iz onoga što je već rečeno. 1923. Te ona pobježe od nje. Da ovo označava ljutnju (negodovanje) ovoga Racionalnog koje tek što je bilo začeto, protivu intelektualne istine, zato što ju ova intelektualna istina, ili Gospod, htela da ponizi. Kad racionalno ustane protivu Intelektualnog, dolazi do ogorčene borbe, zajedno s ljutnjom na strani onoga koji je savladan; kao što je to u slučaju iskušenja, koji su najogorčenije borbe, jer su to rasprave i sukobi oko toga ko ima vrhovnu moć i kontrolu, borbe između zala s jedne strane i dobara s druge. 1924. Stih 7. Ali anđeo Jehovin nađe je kod studenca u pustinji na putu u Sur. I reče joj: Agaro Sarina, od kuda ideš, i kuda ideš? A ona reče: bježim od Sare,

gospođe svoje. „Ali anđeo Jehovin nađe je“, označava misao unutarnjeg čoveka; „anđeo Jehovin“, ovde je unutarnja misao od Gospodovog unutrašnjeg (čoveka); „kod studenca u pustinji“, označava prirodnu istinu koja još nije oživela; „kod studenca na putu u Sur“, označava da je to bila istina koja potiče od znanja-reči (sientifica). 1925. I anđeo Jehovin nađe je. Da ovo označava misao unutarnjeg čoveka, naime, misao Gospodovu, može se videti iz onoga što je pretstavljeno i oznaćeno „anđelom Jehovinim“. „Anđeo Jehovin“ se ponekad pominje u Reči, i svuda, kad je u dobrom smislu, on pretstavlja i označava nešto suštinsko u Gospodu i od Gospoda; ali šta je pretstavljeno i označeno, može se videti iz povezivanja (iz nizova u unutrašnjem smislu). To su bili anđeli poslani ljudima, a koji su govorili kroz proroke; ali ono što su govorili nije bilo od anđela, nego kroz njih, jer je njihovo stanje tada bilo tako da su mislili da su Jehova, to jest, Gospod. Ali čim bi završili s govorom, oni bi se vratili u svoje pređašnje stanje, i govorili od sebe. Ovo je bio slučaj s anđelima koji su govorili Reč Gospodovu, što mi je bilo dato da znam kroz mnogo iskustvava u drugom životu, o čemu će biti, po Božanskoj milosti Gospodovoj, rečeno više docnije. Ovo je razlog da se anđeli ponekad nazivaju „Jehova“; kao što je jasno iz toga što je anđeo govorio Mojsiju iz grma (kupine), o čemu je napisano;. I javi mu se anđeo Jehovin u ognjenom plamenu iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorjeva. A Jehova kad ga vidje da ide, reče mu: Ja sam koji sam. I još reče Jehova Mojsiju: tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim, Bog otaca vaših posla me k vama (Izlazak III. 2,4,14,15). Iz čega je jasno da je to bio anđeo koji se javio Mojsiju kao plamen iz kupine (grma), i da je govorio kao da je Jehova, jer je Jehova govorio kroz njega. Jer da bi čovek mogao da čuje reči u artikulisanim glasovima i u poslednjem u prirodi, Gospod se koristi anđelima, ispunjavajući ih Božanskim, a uspavljujući ono što je njihovo vlastito; tako da oni tada zaista misle da su Jehova. Na taj način Božansko Jehovino, koje je u najvišim stvarima, prolazi kroz niža neba, do u ono što je najniže u prirodi, a u tome najnižem je čovek u pogledu vida i sluha. Ovo je bio slučaj i s anđelom koji je govorio Gedeonu, o čemu se ovako govori u knjizi O Sudijama: I anđeo Gospodnji javi se Gedeonu: Jehova je s tobom, hrabri junače! A Gedeon reče: kad je Jehova s nama, zašto nas snađe sve ovo? A Jehova mu reče: idi u sili svojoj i izbaviću te (VI. 12, 14, 16). A posle je rekao: A Gedeon vidjevši da to bješe anđeo Jehovin, Gedeon reče: o, Jehovo Gospode, za to li vidjeh anđela Jehovinog lice u lice? A Jehova mu reče: mir bio stobom, ne plaši se ( stihovi 22, 23). I u ovom slučaju to je bio anđeo, samo što je bio u takvom stanju da je mislio da je Jehova ili Gospod. Tako i na još jednom mestu kod Sudija: A dođe anđeo Jehovin od Galgala u Vokin, i reče: izveo sam vas iz Misira i doveo sam vas u zemlju za koju

sam se zakleo ocima vašim. I rehoh: ne ću pokvariti zavjeta s ocima vašim do vijeka!()II.1). Gde na sličan način anđeo govori u ime Jehove, govoreći da ih je izveo iz zemlje Egipatske, iako ih nije izveo anđeo nego Jehova, kao što se izjavljuje mnogo puta na drugim mestima. Iz ovoga se može videti kako su anđeli govorili kroz proroke, da je sam Jehova govorio, ali preko anđela, i da anđeli nisu govorili ništa od sebe. Da je Reč od Gospoda, jasno je iz mnogo odlomaka, kao kod Mateje: A ovo se sve zbi da bi se ispunilo ono što je Gospod govorio preko proroka. Eto, djevojka će zatrudnjeti, i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo, koje će reći: s nama Bog. (I.22, 23). Pored ostalih odlomaka. Pošto kada Gospod govori sa čovekom, On to radi preko anđela, stoga se u Reči Gospod ponekad naziva „Anđelom“, i tada se, kao što je rečeno, označava ista suštinska stvar u Gospodu i od Gospoda; kao u sadašnjem slučaju, Gospodova unutarnja misao; pa se stoga u ovom poglavlju anđeo naziva „Jehova“ i „Bog“, kao u stihu 13; „ i Agara prizva ime Jehovino koji progovori s njom: Ti me vidiš. Na drugim mestima neki posebni „atribut“ Jehovin označava se s „anđeo“. Kao kod Jovana: Sedam zvijezda jesu anđeli sedam crkava. (Otkr.I.20). Ne postoje anđeli crkava nego se „anđelom“ označava ono što pripada crkvi, dakle ono što je Gospodovo u odnosu na crkve. Ponovo: I Sveti Jerusalim imaše zid velik i visok, i imaše dvanaestora vrata, i na vratima dvanaest anđela, i imena napisana , koja su imena dvanaest plemena Izrailjevih (Otkr. XX!. 12). Gde se sa „dvanaest anđela“ označava isto što i sa „dvanaest vrata“, naime, sve stvari vere, i tako sve stvari Gospoda, od kojega je vera i sve ono što pripada veri. Ponovo: I vidjeh drugog anđela gdje leti po sred neba, koji imaše vječno jevanđelje da objavi (Otkr. XIV.6). Gde se „anđelom“ označava jevanđelje (dobra vest), koja pripada samo Gospodu. Kod Isaije: U svakoj tuzi njihovoj on bješe tužan, i anđeo, koji je pred njim, spase ih. Ljubavi svoje radi i milosti svoje radi, spase ih, podiže ih i nosi ih sve vrijeme (LXIII.9). Gde se pod „Anđelom, koji je pred njim“, misli na Gospodovu milost prema celom ljudskom rodu, da ga otkupi. Tako je rekao i Jakov kad je blagosiljao Josipove sinove: Anđeo koji me je izbavljao od svakoga zla da blagoslovi djecu ovu. (Postanje XLVIII.16). Ovde se misli na otkupljenje, a to je Gospodovo otkupljenje, označeno „Anđelom“. Kod Malahije: Evo, ja ću poslati Anđela, koji će pripraviti put preda Mnom, i iz nenada će doći u crkvu svoju Gospod, kojega vi želite. (III.1). Ovde se jasno vidi da je Gospod označen „Anđelom kojega vi želite“ (Anđelom zaveta). Ali još se jasnije vidi da je Gospod označen „Anđelom“ u Knjikzi Izlaska: Eto, ja šaljem anđela pred tobom da te čuva na putu, i da te odvede na mjesto koje sam ti pripravio. Jer vam ne će oprostiti grijeha, jer je moje ime u njemu. (XXIII.2021). Otuda je sada jasno da je „Anđelom“ u Reči označen Gospod; ali šta Gospodovo, to se vidi iz nizova u unutrašnjem smislu.

1926. Da u odlomku pred nama „Anđeo Jehovin“ označava unutarnju misao koja je došla od Gospodovog Unutrašnjeg (čoveka), jasno je, kao što je već rečeno, iz povezivanje (nizova). Ovde se pod „unuatrnja misao“ misli u Gospodu na ono što je sjedinjeno s Jehovom, ili s Njegovim Unutrašnjim. Sjedinjavanje nije izvedeno odjednom, i kroz samo jednu promenu, nego redom sve od najranijeg detinjstva pa do kraja Njegovog života na zemlji, i to uglavnom kroz iskušenja i pobede. Svako iskušenje i pobeda doprinosili su sjedinjavanju; onoliko koliko se sjedinjavao sa Svojim Unutrašnjim, ili s Jehovom, toliko je Njegova misao postajala unutarnja, i toliko se intelektualna istina sjedinjavala s Božanskim dobrom. To je misao koja se ovde naziva unutarnja misao, a koja je dolazila od Gospodovog Unutrašnjeg, a što je posebno ovde pretstavljeno i označeno „Anđelom Jehovinim“. 1927. Kod studenca u pustinji. Da ovo označava prirodnu istinu koja još nije bila oživela, jasno je iz značenja „studenca“, kao istine; i iz značenja „pustinje“, a to je nešto u čemu ima samo malo života. Takvo je značenje ovoga izraza u unutrašnjem smislu i kod Luke, gde se govori o Gospodu: A dijete rastijaše i jačaše duhom u pustinji dotle dok se ne pokaza Izrailju. (I. 80). Da se „studencem“ i „pusinjom“ značavaju ove stvari, može se potvrdili mnogim odlomcima u Reči; ali pošto se „studenac“ i „pustinja“ često pominju, gde je značenje isto kao ovde, dokaz (da je isto značenje) biće dat na tim mestima, po Gospodovoj Božanskoj milosti. Na šta se misli pod „istinom koja još nije bila oživela“, biće jasno iz onoga što će se reći uskoro. 1928. Pored studenca na putu u Sur. Da ovo označava da je ta istina poticala od onoga što dolazi od znanja-reči, jasno je iz značenja „studenca“ i „Sura“. Kao što je rečeno, „studenac“ označava istinu; „put“ označava ono što vodi ka istini i ono što dolazi od istine (kao što je pokazano u br. 627); a „Sur“ ozačava ono što je od reči-znanja a što još nije oživelo. Za istine, koje dolaze od reči-znanja, kaže se da su oživele onda kada se spoje ili udruže s istinama u koje utiče nebesko ljubavi, jer je otuda sam život istine. Postoje povezivanja delujućih stvari isto kao što postoje povezivanja društava u nebu, sa kojim su ova povezivanja saobrazna; jer u svom unutarnjem čoveku je neka vrsta neba. Delujuće stvari (itine itd) koje se još nisu pripojile po obliku nebeskih društava, te još nisu oživele; jer pre nego se ovo dogodi, nebesko ljubavi od Gospoda ne može da se uliva i da ih tako pripremi (prilagodi). One ožive onda kada su u pravom obliku s obe strane, to jest kada je čovekovo malo nebo saobrazno slici Velikoga Neba; pre ovoga, niko se ne može nazvali nebeskim čovekom. Gospood, koji je trebao da upravlja univerzalnim nebom od Sebe, kad je bio na svetu, On je doveo u red istine i dobra u Svom spoljašnjem čoveku, ili u Svojoj Ljudskoj suštini, doveo ih

je u takav red; ali pošto je opazio da Njeovo racionalno, koje je tek bilo začeto, nije bilo takvoga karaktera (kao što je rečeno gore, u stihovima 4 i 5), On je u misli tražio uzrok, i opažio je da prirodne istine, koje su nikle iz reči-znanja (scientifica), nisu još bile oživele, to jest, još nisu bile svedene na nebeski red. Osim toga, istine vere nemaju života, ako čovek ne živi ljubavlju prema bližnjemu, jer sve istine vere se ulivaju od ljubavi prema bližnjemu i one su u ljubavi ka bližnjemu; a kada su od ljubavi ka blićnjemu i u njoj, tada su žive. U ljubavi ka bližnjem je život, a nikako u istini odvojeno od ljubavi ka bližnjemu. Da „Sur“ označava znanja-reči koja još nisu oživela, jasno je iz njenog značenja, jer je Sur bio pustinja nedaleko od Crvenoga Mora, stoga u pravcu Egipta, što je jasno iz Mojsija: Po tom krenu Mojsije sinove Izrailjeve od mora crvenoga i pođoše u pustinju Sur; i tri dana iđavši ne nađoše vode. (Izlazak XV.22). Da je to bilo na putu u Egipat, i to je jasno iz Mojsija, gde se govori o Ismailovom potomstvu: I življahu od Evilata do Sura prema Misiru. (Postanje XXV.18). I kod Samuila: I Saul pobi Amalike od Avile do Sura, i sav narod njegov pobi oštrijem mačem. (I Samuilova XV.7). Opet: I izlazaše David sa svojim ljudima, i udaraše na Gesureje i Gerezeje i na Amalike; jer ti narodi življahu od starine u ovoj zemlji od Sura pa do zemlje Misirske. (I. Samuilova XXVII.8). Iz ovih odlomaka se može videti da su „Surom“ označena prva znanja-reči, a koja su takva da su još u pustinji, to jest, da se još nisu pripojila ostalim stvarima u skladu s redom nebeskog udruživanja; jer se Egiptom, kao što je rečeno, označava znanje u svakom smislu (kao što je pre pokazano br. 1164, 1165, 1186, 1462). 1929. Da su ove stvari označena „Anđelom Jehovin koji je našao Agaru kod studenca u pustinji, kod studenca na putu za Sur“, ne pokazuje se u doslovnom smislu, a još manje ako se to gleda kao na istoriju; jer ovo izgleda tako daleko od onoga šta je njima označeno. Ali to je značenje koje ulazi u ideje anđela kada čovek čita ove stvari, jer anđeli nemaju pojma o Agari, niti o studencu, niti o pustinji, ni o putu, ni o Suru. Ništa od ovi stvari ne dopire do njih, nego nestaje na prvom pragu. Ali zato oni što je označeno „Agarom“, „studencem“, „pustinjom“, „putem“ i „Surom“, oni to razumeju i po tome oblikuju nebeske ideje, i na taj nači oni shvataju Gospodovu Reč. 1930. Stih 8. I reče joj: Agaro, robinjo Sarina, otkuda ideš, kuda li ideš? A ona reče: bježim od Sare, gospođe svoje. „I reče joj: Saro, robinjo Sarina“, označava obaveštavanje; „otkuda ideš, kuda li ideš?“, označava (obaveštavanje) o stanju; „i ona reče: bježim od Sare, gospođe svoje“, označava obaveštavanje i negodovanje (ljutnju).

1931. I on reče: Agaro, robinjo Sarina. Da ovo označava obaveštavanje, jasno je iz nizova, jer Agari se obraća anđeo kao da želi da bude obavešten. Obična je stbar u Reči, da Gospod pita čoveka, i da čovek odgovara, iako Jehova to zna i pre, ne samo što se dešava, nego i uzrok i ciljeve, pa tako i sve najmanje i najdublje stvari. Ali pošto čovek nije ovoga svestan, i pošto misli da niko ne može da zna šta on radi u tajnosti kada to niko ne vidi, a još manje šta on misli, stoga se ovo događa u skladu s ovim verovanjem. Ali istina je da i obični duhovi opažaju čovekove misli bolje nego što ih sam čovek opaža; anđeoski duhovi opažaju još dublje stvari u njegovim mislima; a anđeli (opažaju) još dublje od prethodnih, naime, uzroke i ciljeve, o čemo čovek zna samo malo. Ovo mi je dato da znam iz mnogih iskustava i neprekidno za nekoliko godina. Ako duhovi i anđeli opažaju ove stvari, šta onda sve može Gospod ili Jehova, koji je beskonačan i koji daje svima sposobnost da opažaju? 1932. Otkuda dolaziš, kuda li ideš? Da ovo označava obaveštavanje o stanju, jasno je i iz samih reči. 1933. A ona reče: bježim od Sare, gospođe svoje. Da ovo označava odgovor i negodovanje (ljutnju), jasno je iz onoga što je već rečeno. O negodovanju, vidi gore kod stiha 4, gde se javljaju iste reči. Pošto „lice“ označava unutarnje u čoveku (kao što je rečeno u br. 358), to ono označava negodovanje i druge stvari. 1934. Stih 9. A anđeo joj Jehovin reče: vrati se gospođi svojoj, i pokori joj se. „A anđeo joj Jehovin reče“, označava odgovor Gospodovog unutarnjeg čoveka; „vrati se gospođi svojoj“, označava da ne treba da se pouzda u sebe samu; „i pokori joj se“, označava da treba da se prisili da bude pod njenonom vrhovnom moći. 1935. Anđeo Jehovin reče. Da ovo označava odgovor Gospodovog unutrašnjeg čoveka, jasno je iz značenja „Anđela Jehovinog“, da je to Gospodova unutarnja misao (o kojoj gore, br. 1925); a pošto je misao, onda je i odgovor. Gospodova unutarnja misao bila je od osećanja intelektualne istine, a ovo osećanje je bilo od samog Božanskog dobra. Ovakva misao, kao što je rečeno, ne postoji ni kod kojeg čoveka, niti može. I kod čoveka postoji unutarnja misao, ali ona se uliva od Gospoda kroz njegovog unutrašnjeg čoveka u unutarnje Racionalno, kod onih koji imaju savest, što se može videti iz toga da oni mogu da primete zlo i obmanu u njihovom spoljašnjem čoveku, koji je u sukobu s dobrom i istinom unutarnjeg čoveka. Ova je misao mnogo niža, i ne može se ni po čemu upoređivati s Gospodovom, koja je bila od osećanja intelektualne istine i koja je

bila samo Njemu svojstvena. Ali oni koji nemaju savest, oni ne mogu da imaju unutarnju misao, pa stoga ni nema sukoba; a razlog je tome to što njegovo Racionalno deluje kao jedno s njegovim telesnim čulnim (čovekom); pa iako kod njih i dalje postoji uticaj dobra i istine od Gospoda, oni to ne opažaju, jer oni to odmah guše i gase, te je to razlog da ne veruju ni u jednu istinu vere. 1936. Vrati se gospođi svojoj. Da ovo označava da se ne treba pouzdavati u sebe, nego u unutarnju istinu i osećanje (te istine), jasno je iz značenja njene „gospođe“, a što je osećanje unutarnje istine. Ali šta je posebno označeno „Sarom“ (Sarom kao ženom i Sarom kao gospođom), ne može se opisati, jer se to ne može obuhvatiti idejom; te su stvari, kao što je rečeno, iznad razumevanja, čak i anđeoskog. Ovde se samo sugeriše (nagoveštava?) nešto o tome kako je Gospod mislio o prividima koji su bili privukli pažnju Njegovog prvog Racionalnog, naime, da ne treba u njih (u privide) imati poverenja, nego u same Božanske istine, ma kako ove izgledale neverovatne Racionalnom (čoveku). Jer evo kakav je slučaj s istinama Božanskim: kada bi se primio savet racionalnog, u njih (istine Božanske) se ne bi moglo poverovati, jer su one iznad njegove moći shvatanja. Na primer: da ni jedan čovek, duh, ili anđeo, ne živi od sebe, nego samo od Gospoda; i da je život čoveka, duha ili anđela samo privid života u njemu: ovo je odvratno Racionalnom, koje sudi prema obmanama, ali koje treba verovati jer su istinite. Božanska je istina da u svakom izrazu u Reči, koji izgleda prost i grub, postoji bezbroj stvari, čak više nego što ih ima u univerzalnom nebu; i da tajne koje su pohranjene u tim izrazima, da njih Gospod može da otvori pred anđelima u varijacijama kroza svu večnost. To je tako neverovatno Racionalnom, tako da ono nema nikakvog poverenja u to; a to je ipak istinito. Božanska je istina da niko nije nagrađen u drugom životu za dobra dela ako misli da treba da bude za njih nagrađen, ili ako ih čini da bi se obogatio, primio počasti i stekao dobar glas; niti je ikad iko kažnjen za zla dela ako su njegovi ciljevi bili istinski dobri; gleda se na ciljeve. A od njih na dela. (prim. prev. Najveći pokvarenjaci se služe devizom „cilj opravdava sredstva“, pri čemu je za njih sve dobro što njihovom Racionalnom i prirodnom čoveku izgleda kao dobro. Stoga treba pogldati šta je „istinsko dobro“ a to je ono koje je u skladu s s Najvećom zapovesti, da bližnjega treba voleti kao samoga sebe. U borbi za „istinsko dobro“ isticao se Blaise Pascal koji je napadao doktrinu „cilj opravdava sredstvo“). Ni ovo racionalno ne može da veruje; tako, istinito je da ne treba imati poverenja u Racionalno, jer ono ne pravi zaključke od unutrašnjih stvari, nego samo od spoljašnjih. Božanska je istina da onaj koji očekuje najmanju radost u drugom životu, od Gospoda prima najveću, a da onaj ko očekuje najveću, dobija najmanju; tako isto, da u nebeskoj radosti nema ništa od toga da se neko ističe nad ostalima, a onoliko koliko toga ima,

toliko je to pakao; isto tako da u nebeskoj slavi nema ništa slično svetskoj slavi. Ove su stvari odvratne Racionalnom, ali ih treba i pored toga verovati, jer su istinite. Božanska istina je i to da što više neko veruje da nije mudar od sebe, to je mudriji; i obratno, što više misli da je mudar, to je luđi. Racionalno i ovo poriče, jer ono pretpostavlja da ako nešto nije od sebe, da to i nije ništa. Ima bezbroj ovakvih stvari. Iz ovih nekoliko primera može se videti da se ne treba pouzdavati u Racionalno; zato što je Racionalno u obmanama i prividima, pa stoga odbacuje istine koje su oslobođene obmana i privida; i što više ovo radi, to je više u ljubavi prema sebi i njenim požudama, i više se predaje umovanju, kao i lažnim načelima u pogledu vere. (Vidi primere koji su navedeni gore, br. 1911). 1937. I pokori joj se. Da ovo označava da treba da se prisili da se pokori da bi bila pod njenom vrhovnom vlašću, jasno je bez objašnjavanja. U izvornom jeziku, „pokoroti se“ izažava se „mučiti se“. Da „mučiti sebe“ u unutrašnjem smislu znači priliti se, može se videti iz mnogih odlomaka u Reči, a o to ć biti ovora u onome što sledi. Da čovek treba da se prisili da radi ono što je dobro, da se pokorava Gospodovim zapovestima i da govori istinu, a što je „pokoriti se“ Gospodu, ili podvrći se suverenoj moći Božanskog dobra i istine, to sadrži više tajni nego što se mogu izraziti u nekoliko reči. Ima duhova koji su za života u svetu, za to što im je bilo rečeno da sav život dolazi od Gospoda, i da čovek ne može sam od sebe da učini bilo šta, da su se držali načela da se ne prisiljavaju ni na šta, i da odustanu od svakoga napora, misleći da pošto je tako, da je svaki napor uzaludan; pa su stoga čekali na neposredni uticaj u svoju volju, te se nisu prisiljavali da učine neko dobro, idući u tome tako daleko, da kad bi se nešto zlo uvuko, oni mu nisu pružali otpor, nego su mu se predavali, prepostavljajući da je dopušteno raditi tako. Ali ovi duhovi su takvi kao da nemaju propriuma (svog vlastitoj ja), tako da se ne odlučuju ni na šta, pa su stoga među beskorisnim, jer dozvoljavaju da ih vodi i zlo i dobro, i trpe mnogo od zlih (duhova?). (prim. prev. U Francuskoj toga vremena, osobito u krugovima oko dvora, ova nazovi verska doktrina, nazvana Kvjietizmom,(od latinske reči quietes), bila je osuđena od zvanične Katoličke crkve. Nju je započeo u Španiji Miguel de Molinos, a u Francuskoj propagirala i praktikovala Madame de Guillon, u 18. veku. Autor i na drugim mestima osuđuje ovu doktrinu, nazivajući je „čudovišnom“, ali joj ne daje nikakvo ime.) Ali oni koji su se prisiljavali da se odupru zlu i obmani – iako su u početku pretpostavljali da je ovo (prisiljavanje) od njih samih ili iz njihove vlastite moći, ali su posle shvatili i videli da je taj napor bio od Gospoda, čak i onaj najmanji – njih u drugom životu ne mogu da vode zli duhovi, nego su među srećnima (blaženima?). Tako možemo da vidimo da čovek treba da se prisili da čini ono što je dobro i da govori ono što je istinito. Tajna koja je u

tome sadržana je to da je Gospod darovao čoveka nebeskim prorpiumom (nebeskim ja), jer se ovaj čovekov nebeski proprium oblikuje kroz napor njegove misli; i ako ne održava ovaj napor prisiljavajući se (kao što izgleda), on taj napor ne održava ni ne prisiljavajući se. Da bismo videli da je ovako, primetimo da u svakom prisiljavanju sebe ima neke slobode, koja se je opaža dok je čovek zauzet samo- prisilom, ali je ona (sloboda) unutra. Na primer, ako se neko izlaže smrti da bi postigao neki cilj, ili ako je neko voljan da pretrpi telesnu bol da bi ozdravio, tu postoji volja i izvesna sloboda od koje čovek deluje, i ako opasnosti i bolovi, dok je u njikma, čine da on ne opaža ovu volju ili slobodu; a takav je slučaj s onima koji se prisile da čine dobro: postoji volja iznutra, pa tako i sloboda, od koje i rade oni koji se prisiljavaju, to jest, oni tako postupaju iz poslušnosti onome što je Gospod naložio, i radi spasenja svoje duše posle smrti, unutar čega, iako čovek nije toga svestan, postoji unutarnje poštovanje Gospodovog carstva, čak i Samoga Gospoda. Ovo je najviše slučaj za vreme iskušenja, jer u ovima, kada se čovek prisiljava da se odupre zlu i obmani koje zli duhovi sugerišu, tada ima više slobode nego u bilo kojim drugim stanjima kada čovek nije u iskušenjima, iako to čovek ne može u to vreme da shvati; jer postoji unutarnja sloboda, od koje on hoće da potčini zlo, a koja je tako velika da je jednaka sili i snazi zla koje ga napada, jer bez toga ne bi mogao da se bori. Ova je sloboda od Gospoda, koji je uliva u čovekovu savest, i pomoću koje On čini te čovek nadvladava zlo kao od svog vlasitog propriuma. Preko ove slobode čovek stiče jedan proprium (ja) u kojem Gospod može da čini ono što je dobro. Bez ovoga propriuma koji je stečen, to jest dat, preko slobode, nijedan čovek ne može da se popravi (reformiše), jer (bez toga) ne može da primi novu volju, koja je savest. Tako dana sloboda je plan na kome deluje uticaj dobra i istine od Gospoda. Otuda dolazi to da oni koji se u iskušenjima ne odupiru od svoje vlastite volje, ti podležu (u iskušenju). U slobodi je čovekov život, jer je u njoj njegova ljubav. Štogod ćovek radi od ljubavi, to njemu izgleda da je urađeno slobodno. A u ovoj slobodi, kada se čovek prisiljava da se odupre zlu i obmani, i da čini dobro, ima nebeske ljubavi, koju tada Gospod uliva i preko koje Gospod stvara čovekov proprium (prim. prev. Gospod stvara novi, duhovni ili nebeski proprium); stoga je to Gospodova volja da ona treba da izgleda kao da je to njegova (čovekova volja), iako nije njegova. Ovaj proprium, koji čovek za života tela tako primi preko onoga što je prividno primoravanje, taj prorpium Gospod u drugom životu ispunjava prijatnostima i srećom, koje nemaju granica. Takve se osobe postepeno prosvetljuju da vide i da se utvrde u istini da oni nisu prisiljavali sebe od samh sebe nijedan atom, nego da je sve u njihovoj volji, i ono najmanje, dolazilo od Gospoda, a razlog da je izgledalo da to dolazi od njih samih bilo je to da bi im na taj način Gospod mogao dati novu volju da bude njihova, i da bi im se na taj

način dao život nebeske ljubavi. Jer Gospod hoće svima da da sve što je Njegovo, a to znaći da hoće da da ono što je nebesko, tako da čoveku izgleda da je njegovo, i u njemu, iako nije njegovo. Anđeli su u ovakvom propriumu; a onoliko koliko su u istini da su sve dobro i istina od Gospoda, toliko su u prijatnosti i sreći ovoga propriuma. Ali oni koji preziru i odbacuju sve dobro i istinu, i koji nisu voljni da poveruju u bilo šta što je odvratno njihovim požudama i umovanjima, ti ni ne mogu da se prisile; pa tako ne mogu ni da prime ovaj proprium koji pripada savesti, ili novoj volji. Iz onoga što je gore rečeno jasno je da prisiliti se nije prisiliti se; jer ništa dobro ne dolazi od prisile, to jest, kada jedan čovek prisili drugoga da učini dobro; nego je očito da u slučaju koji sada razmatramo, da samo-prisila dolazi od izvesne slobode koja je nepoznata čoveku, jer od Gospoda ne dolazi nikada prisila. Otuda univezalni zakon da je sve što je dobro i istinito, da je to posejano u stanju slobode, jer zemlja ne može da primi i gaji ono što nije dobro, a u stvari nema takog zemljišta u kome bi bez toga (te slobode) seme moglo rasti. 1938. Stih 10. Opet joj reče anđeo Jehovin: umnožiću veoma sjeme tvoje, da se ne će moći prebrojati od množine. „Anđeo Jehovin reče“, označava misao unutarnjeg čoveka; „umnožiću veoma sjeme tvoje“, označava plodnost racionalnog čoveka kada se potčini suverenitetu intelektualne istine koja je pripojena dobru; „da se ne će moći prebrojiti od množine“, označava množenje koje nema mere. 1939. Anđeo Jehovin reče. Da oo označava misao unutarnjeg čoveka, jasno je iz prethodnog stiha, gde se javljaju iste reči. 1940. Umnožiću veoma sjeme tvoje. Da ovo označava plodnost racionalnog čoveka kada se potčini suverenom nadzoru unutarnjeg čoveka kada je ovaj pridružen dobru, jasno je iz značenja „semena“, da je to ljubav i vera (oko joj gore, br. 1025, 1447, 1610); ali u sadašnjem slučaju „umnožavanjem semena“ se označava umnožavanje nebeskih stvari ljubavi u Racionalnom, kada se Racionalno potčini unutarnjoj ili Božanskoj istini. „Umnožavanje“ se odnosi na istinu, a „plodnost“ na dobro, kao što se može videti iz onoga što je do sada rečeno (br. 43, 55, 913, 983). Ali pošto se ovde govori o Gospodu, „umnožavanje“ znači postati plodan, jer je sva istina u Njegovom Racionalnom postala dobro, pa tako i Božansko, kao što se to ovde izjavljuje o Njemu. Drugačije je u čoveku, čije Racionalno oblikuje Gospod od istine ili osećanja istine. Ovo osećanje je njegovo dobro, od kojega on deluje. Kakav je slučaj sa čovekovim Racionalnim u pogledu množenja i plođenja, ne može se razumeti osim kada se zna kakav je slučaj s uticajem (infuksom), o kome se može reći, u

glavnim crtama, da u svakome postoji unutrašnji čovek, racionalni čovek koji je u sredini, i spoljašnji čovek, kao što je rečeno. Unutrašnji čovek je ono što je u njemu najdublje, a od čega je čovek, i po čemu se razlikuje od zveri, koje nemaju ovo najdublje; a ono je, na neki način, vrata (dveri) ili ulaz za Gospoda, to jest, ulaz za duhovnog i nebeskog čoveka od Gospoda, u čoveka. Šta se tamo dešava, čovek ne može razumeti, jer je to iznad njegovog Racionalnog, po kojemu on misli. Ovo Racionalno koje čoveku izgleda da je njegovo, ono je potčinjeno ovom najdubljem, ili njegovom unutrašnjem čoveku; i u ovo Racionalno preko unutrašnjeg čoveka, ulivaju se od Gospoda nebeske stvari ljubavi i vere, i preko ovoga Racionalnog se one ulivaju u znanja-reči koje su u spoljašnjem čoveku; ali ono što se prima je u skladu sa stanjem svake osobe. Sada, ukoliko se Racionalno ne potčini Gospodovim dobrima i istinama, ono guši, ili odbacuje, ili izokreće stvari koje se ulivaju; a to je još više slučaj kada se one ulivaju u čulna znanja u memoriji. Ovo je ono što je označeno semenom koji padne pokraj puta, ili na kamenito tlo, ili u trnje, kao što Gospod uči (Mateja XIII. 3-7; Marko IV. 3-7; Luka VIII. 5-7). Ali kad se Racionalno potčini i veruje u Gospoda, to jest, u Njegovu Reč, tada je Racionalno kao dobra ili plodna zemlja, u koju seme padne i donese mnogo ploda. 1941. Da se ne će moći prebrojiti od množine. Da ovo označava umnožavanje koje se ne može izmeriti, jasno je bez objašnjavanja. Ovim je rečima označena je istina koja će se tako umnožiti od dobra. U slučaju Gospoda – o Kome se ovde govori u unutrašnjem smislu – ove se stvari ne mogu potpuno izraziti rečima. Jer su u Njemu sve stvari Božanske i Beskonačne, pa da bi mogli oblikovati neku ideju o tome kako se umnožavaju istine od dobra, moramo govoriti o čoveku. Kod čoveka koji je u dobru, to jest, koji je u ljubavi i milosrđu, seme koji dolazi od Gospoda, oplođava se i umnožava u toj meri da se ne može izbrojiti od množine; ne toliko dok živi u telu, nego u drugom životu do neverovatne visine; jer sve dok čovek živi u telu, seme je u telesnom zemljištu. I tamo je u džumgli i u šipragu, koji su znanja-reči i uživanja, ali i brige i zebnje; ali kada se ovo otkloni, a što se dešava kada uđe u drugi život, seme se oslobađa ovih (smetnji) te raste, baš kao što seme drveta koje izbija iz zemlje, postaje stabljika, a onda drvo koje se množi i pravi ceo vrt. Jer tako svo znanje, inteligencija, i mudrost, skupa sa njihovim prijatnostima i srećama, oplođavaju se i umnožavaju, i tako rastu kroz večnost, i to sve od najmanjeg semena, kao što Gospod uči o zrnu gorušičnom (Mateja XIII.31). Ovo se može vrlo jasno videti po znanju, inteligenciji, i mudrosti anđela, što bi sve za njih, dok su živeli na zemlji, bilo neizrecivo.

1942. Stih 11. Još joj reče anđeo Gospodnji: evo si trudna i rodićeš sina; i nadjeni mu ime Ismailo; jer je Jehova vidio muku tvoju. „Još joj reče anđeo Jehovin“, označava misao unutarnjeg čoveka; „gle, evo si trudna“, označava život racionalnog čoveka; „i rodićeš sina“, označava istinu istog (racionalnog čoveka); „i nadjeni mu ime Ismailo“, označava stanje njegovog života (života racionalnog čoveka); „jer je Jehova vidio muku tvoju“, označava muku dok se potčinjavala. 1943. I anđeo Jehovin reče joj. Da ovo označava misao unutarnjeg čoveka, jasno je iz onoga što je gore rečeno kod stihova 7, i 10. 1944. Evo, trudna si. Da ovo označava život racionalnog čoveka, jasno je iz onoga što je bilo rečeno o njegovom začeću; kao i iz onoga što sledi o Ismailu, naime, da je njime označeno prvo Racionalno u Gospodu. O racionalnom čoveku treba znati da on prima život, da je u materici, i da se rađa, onda kad žovek počne da misli da je zlo i obmana u njemu ono što se protivi istini i dobru, i da je to još više slučaj onda kada želi da otstrani i potčini to zlo i obmanu. Ako ne može da opazi i da oseti ovo, on nema Racionalno, ma koliko zamišlja da ga ima. Jer je Racionalno posrednik (medium) koji ujedinjava unutrašnjeg čoveka sa spoljašnjim, i na taj način od Gospoda opaža šta se dešava u spoljašnjem čoveku, te spoljašnjeg čoveka pravi poslušnim, to jest, izdiže ga od telesnih i zemaljskih stvari u kojima se utapa, i čini da postane čovek, i da gleda prema nebu, a kojemu pripada po rođenju, a da ne gleda, kao zveri, samo prema zemlji u kojoj je samo došljak, a još manje da gleda prema paklu. Ovo je ono čemu služi Racionalno, tako da se za čoveka ne može reći da ima neko Racionalno ukoliko nije takav da misli na ovaj način; a da li se kod njega rađa Racikonalno, to se može znati po životu i delovanju njegovom (životu i delu Racionalnog). Misliti protivu dobra i istine, a u isto vreme poricati ih u srcu, i znati o njima samo po slušanju (o njima), to nije imati Racionalno, jer to mogu i oni koji srljaju u svaku zloću. Jedina razlika je u tome što oni koji pretpostavljaju da imaju Racionalno ali ga nemaju, je to da drže izvestan dekorum i postupaju naizgled časno, u čemu ih drže spoljašnje stege, kao što je strah od zakona, gubitka imovine, časti, ugleda, i života. Kada bi se ove stege, koje su izvanjske, otklonile, neki od ovih bi urlali više nego oni koji srljaju u zloću bez zazora, tako da se ne može reći da oni imaju Racionalno samo zato što mogu da misle. Činjenica je da oni koji nemaju Racionalno raspravljaju od čulnih i znanja-reči mnogo veštije nego oni koji ga imaju. Ovo se vrlo jasno vidi po zlim duhovima u drugom životu koji, iako su se ubrajali u visoko racionalne (razumne) dok su živeli u telu, ali kada im je oduzet dekorum i njihova pritvorna ispravnost u životu, što je obična stvar u drugom životu, oni su luđi nego li oni koji su u svetu

otvoreno bili takvi, jer ovi srljaju u svaku zloću bez straha, ili stida. Nije tako s onima koji su bili racionalni dok su živeli u telu; oni su još pametniji kada se uklone izvanjske stege - stege savesti – preko kojih je Gospod držao njihove misli u stezi zakona istine i dobra, koji su bili njihova racionalna načela. 1945. I rodićeš sina. Da ovo onačava istinu racionalnog koje se ovde označava „Ismailom“, jasno je iz značenja „sina“, da je to istina (pokazano pre, br. 264, 480, 491, 533, 1147). Ova je istina opisana u sledećem stihu. 1946. I nadjeni mu ime Ismailo. Ovo označava stanje života. U drevna vremena sinovima i kćerima nadevala su se imena koja su označava stanje u kome je bio roditelj, osobito majke, kada su začele, dok su bile trudne, ili kad su rodile (to dete); ili su imena označavala stanje deteta kad je bilo rođeno, tako da su imena ima značenja. Tako je i Ismailo dobio ime koje je ovde objašnjeno, „ jer je Jehova vidio muku moju“, što se odnosilo na majčino stanje. Ali šta je pretstavljeno Ismailom, biće opisano u sledećem stihu. 1947. Jer je Jehova vidio muku moju. Da ovo označava stanje kada se pokoravalo (prvo Racionalno?), jasno je iz onoga što je gore rečeno (br. 1937), da treba da se „pokori“, a to znači da se stavi pod vrhovnu kontrolu unutranjeg čoveka, a o kojoj se potčinjenosti ovde govori, pa se pokazuje da to znači prisiliti samoga sebe; tako isto da u prisiljavanju samoga sebe ima slobode, to jest, onoga što je spontano i voljno, po čemu se prisiljavanje samoga sebe razlikuje od prisiljavanja (nekoga drugoga). Isto tako bilo je pokazano da se čovek ne može popraviti bez te slobode, i da bez nje ne može da primi nebeski proprium; i dalje, da u iskušenjima ima više slobode nego van njih, iako izgleda da je obrnuto; a to je zato što je tada sloboda jača onoliko koliko su jači napadi zala i obmana, jer tu slobodu Gospod pojačava kako bi mu mogao dati nebeski proprium; to je razlog da je Gospod više prisutan u nama kada smo u iskušenjima. Dalje je pokazano da Gospod nikad ne prisiljava nikoga. Jer onaj ko je prinuđen da misli ono što je dobro i istinito, taj ne može da se popravi, nego još više misli obmane i hoće zlo. Ovo je posledica svakoga prisiljavanja, što možemo da vidimo iz životnih primera, jer iz njih znamo ove dve stvari: da savesti ne trpe prisilu, i da mi idemo više za onim što je zabranjeno. Pored toga, svako želi da pređe iz neslobode u slolbodu, jer je to deo čovekovog života. Otuda je jasno da Gospod ne priznaje ništa što nije od slobode i od volje (što nije učinjeno kad je čovek slobodan); jer kada se neko klanja Gospodu iz stanja u kome nije slobodan, on se ne klanja od nečega što je njegovo, pa u tome slučaju samo se spoljašnje pokreće, ili je pokrenuto, jer je prisiljeno, dok unutrašnje kao i da ne postoji, ili da odbija, ili čak i protuslovi. Dok se čovek

nanovo rađa, od slobode kojom ga je Gospod obdario, on vrši samo-prisilu, te se pokorava pa čak i muči svoje Racionalno da bi se potčinilo, i tako on prma nebeski proprium, koji onda Gospod posteeno usavršava, te ga pravi sve više slobodnim, te na kraju postaje osećanje dobra i istine, pa u tome nalazi zadovoljstvo; a u slobodi i u zadovoljstvu je sreća koju uživaju anđeli. Ovo je sloboda o kojoj Gospod govori kod Jovana: I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti. Ako vas sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni (VIII. 32, 36). Priroda ove slobode je potpuno nepoznata onima koji nemaju savest, jer se za njih sloboda sastoji u tome da rade što im je drago i u slobodi da govore i misle ono što je obmana, i u tome da hoće i čine zlo, a nikako u tome da vrše prinudu nad ovim željama; dok je slučaj uopravo obrnut, kao što Gospod uči u istom jevanđelju: Svaki onaj koji čini greh, rob je grehu (VIII. 34). Ovu ropsku slobodu (slobodu koja je ropstvo) oni primaju od paklenih duhova koji su s njima i koji im je ulivaju; i kada su u životu ovih duhoa, oni su u njihovim ljubavima i požudama, i tada dišu nečistim zadovoljstvima koja su slična izmetu; i kada su kao nošeni tom olujom, oni misle da su slobodni; ali to je paklenska sloboda. Razlika između paklenske slobode i nebeske slobode je u tome da je jedna sloboda smrti i vuče ih u pakao, a druga je sloboda, koja je nebeska sloboda, a koja pripada životu, i uzdiže ih u nebo. Da svako unutrašnje bogoštovanje dolazi od slobode, a nikako od prinude, i da ako nije od prirode, tada i nije unutrašnje bogoštovanje, jasno je iz Reči, gde su ustanovljeni slobodni prinosi, ili zaveti, ili prinosi (žrtve mirne i zahvalne, koje su se nazivale „darovi“ i „prinosi i ponude“, (o kojima vidi u Brojevi XV.3; Zakoni Ponovljeni XII.6; XVI.10,11; XXIII.23, 24). Tako kod Davida: Rado ću prinijeti žrtvu, proslaviću ime tvoje, o Jehova, jer je dobro (LIV.6). I prilozi i sakupljanja za Šator, i za svetu odeću, o čemu kod Mojsija: Reci sinovima Izrailjevim da mi skupe prilog; od svakoga ko drage volje da uzmete prilog meni (Izlazak XXV.2). Opet: Skupite između sebe prilog Jehovi; ko god hoće drage volje, neka donese prilog Jehovi: zlato i srebro i mjed (Izlazak XXXV.5). Osim toga, pokoravanje racionalnog čoveka, ili njegova muka (od slobode, kao što je rečeno), bilo je pretstavljeno mučenjem duša o svetkovinama , kao što se to pominje kod Mojsija: I ovo neka vam bude vječna uredba: deseti dan sedmoga mjeseca mučite duše svoje, i ne radite nikakvoga posla, ni domorodac ni došljak koji će biti među vama (Levitska XVI. 29). Opet: A deseti je dan toga mjeseca sedmoga dan očišćenja; sabor sveti neka vam je, mučite duše svoje, i prinesite Jehovi žrtvu ognjenu. A svaka duša koja se ne bi mučila u taj dan, da se istrijebi iz naroda svojega (Levitska XVI. 27, 29). To je bio razlog da se presni hleb, koji je bio bez fermenata, nazivao „hljeb nevoljnički“ (Zakoni Ponovljeni XI. 2,3), O „muki“ se ovako govori kod Davida: Jehova! Ko može nastavati u sjenci tvojoj? ko može nastavati na svetoj gori tvojoj? Onaj ko hodi bez mane, tvori pravdu, i govori istinu iz srca svojega. Ko ne gleda onoga

koga je Jehova odbacio, nego poštuje one koji se boje Jehove; ko se kune bližnjemu pa ne poriče. (Psalam XV. 1, 2, 4). Da „mučenje“ označava gospodarenje i potčinjavanje zala i obmana koje ustaju iz spoljašnjeg čoveka (pa se ulivaju) u Racionalno, može se videti iz onoga što je već rečeno. Tako „mučenje“ ne znači da treba da budemo siromašni i jadni, ili da treba da se odreknemo svih telesnih zadovljstava, jer se nad zlom ne može gospodariti na ovaj način; osim toga, neko drugo se zlo može izazvati, kao osećaj zasluge zbog odricanja; a pored toga, tu bi patila čovekova sloboda, jer samo u njoj, kao u dobroj zemlji, mogu da se poseju dobro i istina vere (O „muci“ kojom se označava i iskušenje, vidi gore br. 1846). 1948. Stih 12. A biće čovjek ubojica; ruka će se njegova dizati na svakoga, i svačija ruka na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj. „Biće čovjek ubojica“, znači racionalnu istinu, koja se ovde opisuje; „ruka će se njegova dizati protivu svih“, označava da će ratovati protivu svega što nije istinito; „i svačija ruka na njega“, označava da će se obmane braniti; „i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj“, označava da će biti neprekidne rasprave o verskim stvarima; ali da će ipak pobediti. 1949. I biće čovjek ubojica (divlji magarac i ždrebe). Da se ovime označava i opisuje racionalna istina, jasno je iz značenje „divljeg magarca“, da je to racionalna istina. U Reči se često pominju konji, jahači, mazge i magarci; a niko nije znao da ove (životinje) označavaju intelektualne, racionalne i znanja-reči (činjenične) stvari. Da ove životinje i njihovi jahači imaju ovakvo značenje, biće, po Božanskoj milosti Gospodovoj, potvrđeno na drugome mestu. U istu klasu ide i „divlji magarac“, jer je ovo pustinjska mazga ili „divlje magare“, a što označava čovekovo Racionalno; međutim, ne Racionalo u celom sklopu, nego samo racionalnu istinu. Racionalno se sastoji od dobra i istine, to jest, od onoga što pripada ljubavi ka bližnjemu, i onoga što pripada veri; a racionalna istina je označena „divljim magaretom“. To je ono što je pretstavljeno Ismailom, i to je ono što se opisuje u ovom stihu. Izgleda neverovatno da je racionalna istina, kad je odvojena od dobra, ovakvoga karaktera; niti bih ja to znao da nisam poučen živim iskustvom. (prim. prev. Ovde autor misli na pretstave koje je video u svetu duhova). Da li kažeš racionalna istina, ili čovek čije je Racionalno ovakvo, to je isto. Čovek čije je Racionalno takvoga karaktera, da je samo u istini – ćak i da je to istina vere , a koji nije u isto vreme i u dobru ljubavi ka bližnjemu – on je sasvim ovakvoga karaktera. On je mrzovoljan, ne trpi ništa, protivu je svih, smatra da je svak lažan, spreman je da ukori, i da kažnjava; nema samilosti, nikada se ne prilagođava drugima i nastoji da sebi prikloni njihov um; jer on gleda na sve od istine, i ništa od dobra. Otuda to da je Ismailo

bio izagnan, i da je nastavao u pustinji, i da mu je majka dovela ženu iz Egipta (Postanje XXI. 9-21); i sve ovo pretstavlja onoga ko ima ovakvo Racionalno. „Divlje magare“ se pominje u proročkim delovima Rerči, kao kod Isaije: Jer će se dvorovi ostaviti; kule i stražare će postati pećine do vijek, radost divljim magarcima i paša stadima (XXXII. 14). Ovde se govori o pustošenju intelektualnih stvari koje, kada su opustošene u pogledu istina, nazivaju se „radost divljim magarcima“, a kad u pogledu dobara, „paša stadima“; tako da tu nema Racionalnog, Kod Jeremije: I divlji magarci stojeći na visinama (bregovima) vuku u se vjetar kao zmajevi; oči im iščilješe jer nema trave (XVI. 6). Ovde se govori o suši, to jest o otsustvu onoga što je dobro i istinito. Za divlje magarce se kaže da „vuku u se vjetar“, kada se hvataju za prazne stvari umesto za stvarne (realne) stvari, a to su istine; (prim.prev. Za autora, samo su unutarnje ili duhovne stvari „realne“ jer su večne, dok su spoljašnje ili zemaljske, „prazne“ ili nestvarne tj. privid i iluzija); „oči im iščilješe“, znači da nema razumevanja o tome šta je istina. Kod Osije: Jer otidoše Asircu, divljem magarcu, koji je sam za se; Jevrem naima ljubavnike (prim. prev. traži ljubav za kurvinsku platu, ili koju plaća kao kurvu) (VIII.9). Ovde se govori o „Izrailju“ ili o duhovnoj crkvi; „Jevrem“ označava intelektualno; „otići Asircu“, umovanje o tome da li je nešto istina; „koji je sam za se“, Racionalno lišeno istina. Kod istoga: Biće među braćom svojom (rodan) kao divlji magarac, ali će doći istočni vjetar, vjetar Jehovin, koji ide od pustinje, i usahnuće mu izvor, i studenac će mu zasušiti; on će odnijeti blago od svih zlatnijeh zaklada (zavjeta)(XIII. 15). Ovo se kaže za Jevrema, kojim se označava Intelektualno duhovne crkve, čije je Racionalno kao „divlji magarac“, a o čijem je razaranju ovde reč. Kod Davida: Izveo si izvore po dolinama, između gora teku vode. Napajaju se zvijeri poljske; divlji magarci gase žeđ svoju (CIV. 10, 11). „Izvori“ označavaju znanja; „zvijeri poljske“, dobra; „divlji magarci“, istine razuma. 1950. Ruka će se njegova dizati na svakoga. Da ovo označava da će voditi rat protivu svega što nije istinito, i da će „svačija ruka na njega“, označava da će se obmane braniti, jasno je iz toga da Ismailo, kao i pre, označava racionalnu istinu odvojenu od dobra; i kada se za ovu istinu kaže da će se „njegova ruka dizati na svakoga i svačija ruka na njega“, jasno je da je ovo značenje ovih reči. Ranije je rečeno da Avram pretstavlja Gospodovog untrašnjeg čoveka ili, što je isto, Njegovo Božasko Nebesko i Duhovno; Isak, Gospodovog unutarnjeg čolveka, ili Njegovo Božansko Racionalno; a Jakov, Gospodovog spoljašnjeg čoveka, ili Njegovo Božansko Prirodno. Reči pred nama govore o Racionalnom kakvo bi ono bilo kad ne bi bilo ujedinjeno s Unutrašnjim, to jest, sa Božanskim Nebeskim i Duhovnim. Zato što ovo Racionalno ima svoju prirodu od živiota osećanja za znanja, to jest, od Agare Misirke, Sarine robinje, i zato što ovaj život

pripada spoljašnjem čoveku, koji je imao naslednu prirodu od Gospodove majke protivu koje prirode se morao boriti i pobediti je, stoga je ovde racionalno opisano onakvo kakvo bi bilo ako bi bilo lišeno racionalnog dobra. Ali kad je Gospod potčinio, to jest, unizio i savladao naslednu prirodu preko borbi u iskušenjima i preko pobeda, i kada je oživeo Svoje Racionalno Božanskim Dobrom, tada je postao „Isak“, to jest, bio je pretstavljen Isakom kao i Ismailom i njegovom majkom koji su bili izagnani iz kuće. Celo pravo Racionalno se sastoji od dobra i od istine, to jest, od Božanskog i od Duhovnog. Dobro, ili Nebesko, je sama duša života; istina, ili Duhovno je ono što prima život od ovoga (dobra ili od nebeskog). Bez života od nebeskog dobra, Racionalno je onakv kakvo je ovde opisano, to jest, ono se bori protivu svih, i svi se bore protivu njega. Međutim, racionalno se dobro nikada ne bori, ma kako da je napadnuto, jer je ono blago i nežno, strpljivo i popustljivo; jer je njegov karakter ljubav i milost. Pa ipak, iako se ne bori, ono sve pobeđuje; a ono ni ne misli o borbi, ili o slavi zbog pobede; to je tako zato što je ono Božansko, zato što je sigurno po sebi. Jer zlo ne može da napada dobro; ne može ni da postoji u sferi gde je dobro, jer kada se ovo samo primakne, zlo se povlači i pada samo od sebe; jer zlo je paklensko dok je dobro nebesko. Vrlo je sličan slučaj sa nebesko-duhovnim, to jest, s istinom koja je nebeskog porekla, ili s istinom koja je od dobra, jer ova istina je istina koju je oblikovalo dobro, tako da se može nazvati oblikom dobra. Ali istina odvojena od dobra, koja je ovde pretstavljena Ismailom i koja se opisuje u ovom stihu, je sasvim drugačija, jer je kao divlji magarac, i jer se bori protivu svih, i svi se bore protivu nje; u stvari, ono ne misli i ne diše ništa drugo nego borbe; njeno glavno zadovoljstvo, ili vladajuće osećanje, je pobeđivanje, a kada pobedi, tada se oseća veliko u slavi, zbog čega se naziva „ždrebetom“, ili mazgom od divlje magarice, to jest, divljim magarcem, koji ne može da bude s drugima. Ovakav život je život istine bez dobra, a to je život vere bez ljubavi ka bližnjemu; a to je drugačije kada se čovek nanovo rodi pomoću istina vere, a u isto vreme i preko života ljubavi ka bližnjemu, koju Gospod uliva u skladu s porastom istina vere. 1951. I nastavaće na pogledu svoj braći svojoj. Da ovo označava da će biti neprekidno rasprava oko istina vere, ali da će ono ipak biti pobednik, jasno je iz onoga što je maločas rečeno; a što je potpunije opisano tamo gde Reč govori o Ismailovom potomstvu ovim rečima: A življahu od Evilata do Sura prema Misiru, kako se ide u Asiriju;i dopade mu da pred svom braćom živi (Postanje XXV. 18). Unutrašnji smisao ovih reči se vidi iz značenja Evile, Sura, Misira, i Asirije. „Evila“ označava ono što pripada inteligenciji ( kao što je pokazano u b. 115); „Sur“ označava istinu koja potiče od znanja-reči (scientifica) (o čemu gore u br. 1026); „Misir ili Egipat“, sve ono što pripada znanju (br. 1164, 1165, 1186,

1462); a „Asirija“, ono što pripada razumu (br. 119, 1186); iz kojega značenja, kad se svede na jedno glavno značenje, jasno je da je Ismailom pretstavljeno takvo Racionalno. Ova vrsta istine pretstavljena je u drugom životu na razne načine, ali uvek nečim što je jako, moćno, i tvrdo; tako da mu se ne može odupreti. Kada duhovi samo pomisle o ovakvoj istini, hvata ih strah, jer je priroda (takve istine) da ne popušta, i da se ne povlači; iz čega možemo videti šta je označeno sa „nastavaće na pogledu svoj braći svojoj“. Svak može da zna da se u ovome opisu krije tajna, ali kakva, to do sada se nije znalo. 1952. Stih 13, 14. Tada Agara prizva ime Jehovino koji govori s njom: ti si Bog koji me vidi. Jer govoraše: zar još gledam iza onoga koji me vidje? Toga radi zove se studenac onaj studenac živoga koji me vidi; a on je između Kadisa i Varada. „Tada Agara prizva ime Jehovino koji govori s njom“, označava stanje Gospodovog unutarnjeg čoveka onda kada je mislio o ovim stvarima; „ti si Bog koji me vidi“, označava uticaj; „zar još gledam iza onoga koji me vidje?“označava uticaj u život spoljašnjeg čoveka bez Racionalno kao posrednika (mediuma); „toga radi nazva onaj studenac“,označava derivativno stanje istine; „studenac živoga koji me vidi“, označava istinu koja se jasno videla; „a on je između Kadisa i Varada“, označava kvalitet. 1953. I ona prizva ime Jehovino koji govori s njom. Da ovo označava stanje Gospodovog unutarnjeg čoveka onda kada je mislio o ovim stvarima, jasno je iz onoga što prethodi i onoga što sledi, kao i iz značenja „prizvati ime“, što je znati kakav je kvalitet (objašnjeno pre, br. 144, 145, 1754). Ovo stanje je opisano u pogledu njegovog kvaliteta, odnosno u pogledu stanja u kome je Gospod bio kada je mislio o Racionalnom. Racionalno nije moglo da misli ovo, ali je unutarnji ili viši čovek mogao (o čemu je govoreno u br. 1926). Jer Racionalno ne može da misli o sebi, to jest o svom kvalitetu, jer ništa ne može da gleda u samom sebi. Na primer: uho ne može da zna, a još manje de opaža, govor ne može da govori tako da ga govor prima; ovo može da radi sluh koji je unutarnji. Uho samo razabire artikulisane zvukove ili reči: a unutrašnji sluh shvata šta je rečeno, a tad unutrašnji vid to opaža; i na taj način postoji preko sluha opažanje značenja govora. Slučaj je sličan i sa vidom: prva ideja koja se prima od predmeta vida je materijalna, a tako je i nazivaju; ali postoji i unutarnji vidi koji posmatra predmet umom (mentalno), i preko toga misli. A to je slučaj sa čovekovim Racionalnim. Racionalno ne može da gleda u sebe, a još manje može da ispituje svoj kvalitet; mora da postoji nešto što je više unutarnje koje to čini; pa prema tome, kada je čovek u stanju da to radi, to jest, da opazi nešto neistinito u Racionalnom ili neku istinu koja tamo sija, a naročito ako opazi nešto što se bori i pobeđuje, onda on može da zna da sposobnost da ovo radi

dolazi od Gospodovog uticaja preko unutrašnjeg čoveka. Gospodov unutarnji čovek (o kojemu je u br. 1926), a koji je ovde označen, to je ono što se spojilo s Njegovim unutrašnjim čovekom, koji je bio Jehova, pa je stoga bio iznad tog Racionalnog. Iz tog unutarnjeg čoveka, kao u nebeskom svetlu, On je video i opazio kakvo bi bilo Racionalno kada bi bilo samo u istini, a ne i u dobru. 1954. Ti Bože koji me vidi. Da ovo označava uticaj (influks), jasno je onoga što je maločas rečeno. Gledanje od višega u niže, ili što je isto, iz unutarnjeg u spoljašnje, naziva se uticajem (influksom), jer se vrši preko uticaja. Baš kao što je sa čovekovim unutarnjim vidom: kada se ovaj ne bi neprestano ulivao u spolljašnji vid, koji je vid oka, ovaj potonji ne bi mogao da razume ili primeti predmete; jer unutarnji vid je taj koji shvata i razlikuje predmete koje oko vidi; a ni u kom slučaju to nije oko, iako tako izgleda. Iz svega ovoga možemo da vidimo koliko je onaj čovek u čulnim obmanama koji misli i veruje da oko vidi; kad je u stvari to vid njegovoga duha koji vidi preko oka. Duhovi koji su bili oko mene, videli su kroz moje oči stvari u svetu isto kao što sam ih ja video (o čemu vidi br. 1880); međutim, neki od njih koji su još uvek bili u čulnim obmanama, pretpostavljali su da vide preko svojih vlastitih očiju; ali im je bilo pokazano da nije tako, jer kad su moje oči bile zatvorene, oni nisu videli ništa u ovom atmosferskom svetu. Isto je tako i sa čovekom: negov duh je taj koji vidi, ne njegovo oko; duh gleda preko oka. Isto se može videti i iz snova, u kojima ponekad čovek vidi kao po danu. Slučaj je isti i sa unutrašnjim vidom, ili vidom duha; ni ovaj ne vidi od sebe nego od još više unutarnjeg vida, ili vida čovekovog Racionalnog. Štaviše, ni ovaj ne vidi od sebe, nego vidi iz još više unutarnjeg vida, a to je vid unutrašnjeg čoveka (o kojemu u br. 1940). Čak ni ovaj ne vdi od sebe, jer je Gospod taj koji vidi preko unutrašnjeg čoveka, i On je Jedini koji vidi jer je On Jedini koji živi, i koji daje čoveku sposobnost da vidi, i to na takav način da da mu izgleda kao da vidi od sebe. Takav je slučaj s uticajem (influksom). 1955. Zar još gledam iza onoga koji me vidje? Da ovo označava uticaj u život spoljašnjeg ćoveka bez Racionalnog kao posrednika, jasno je iz značenja „gledati iza onoga koji me vidje“. „Videti iza onoga koji me vidje“, je videti iz onoga što je unutarnje, ili više, jer u unutrašnjem smislu ono što je unutar i ono što je iznad izražava se u smislu slova sa „iza“ (posle), kad se ono što je unutra pokazuje u onome što je izvana ili ispod. Agara je ta koja ovde govori; i, kao što je rečeno, Agarom je označen život znanja, koji pripada spoljašnjem čoveku. Pošto je prvo Racionalno poteklo od ovoga života, Gospod je video razlog da to radi, i to je video od Svoga unutarnjeg čoveka u Njegovog spoljašnjeg čoveka, i to je video bez posredovanja Racionalnog. Da reči pred nama sadrže tajne,

svako može da vidi već i iz toga što niko ne može da zna šta to znači „videti iza onoga koji vidje mene“, osim iz unutrašnjeg smisla, u kome mora da ima takvih stvari koje se ne mogu objasniti da bi se shvatile, osim preko ideja koje maju anđeli , koje se ne mogu pretvoriti u reči, nego samo u smisao reči; a to je sasvim odvojeno od materijanih ideja od kojih dolaze ideje smisla reči. O ovim stvarima koje su pred nama, koje su nejasne čoveku, o njima anđeli imaju ideje koje su tako svetle i izrazite i koje su obogaćene s puno pretstava, da kada bi se samo mali deo opisao, to bi ispunilo ceo jedan tom. 1956. Radi toga zove se studenac onaj.Da ovo označava derivativno (izvedeno) stanje istine, jasno je iz onoga što je već rečeno; kao i iz značenja „zdenca“, koji je istina )objkašnjeno u br. 1927), Poštp se ova istina ne vidi u Racionalnom, nego je ispod Racionalnog, reč u izvornom jeziku koja se ovde „zdenac“, je tamo različita od reči kojom se označava zdenac. 1957. Studenac živoga koji me vidje. Da ovo označava istinu koja je jasno sagledana, jasno je iz onoga što je već rečeno, a to je da je Gospod jasno sagledao kakav je slučaj sa istinom ovog Racionalnog – ta to nije dobro. Gospodov unutarnji čovek, iz kojega je On video, naziva se „Živi koji me vidje“, jer je bio spojen s unutrašnjim čovekom, koji je Jehova, a koji sam živi i vidi sam (kao što je pokazano gore br. 1954). 1958. Koji je između Kadisa i Varada. Da ovo označava kvalitet – to jest, da je On video kakva je ovo bila istina, pa i kakvo je bilo ovo Racionalno – jasno je iz značenja „Kadisa“ i „Varada“. Da „Kadis“ označava istinu, kao i raspravu o istinama, bilo je pre pokazano (br. 1678); a „Varad“ označava ono što je ispod, a to je istinsko znanje o činjenice od koje dolazi i Racionalno. Da imena u Reči označavaju delujuće stvari, može se videti gore, br. 1876, 1888, a i br. 1224, 1264). 1959. Stih 15. I rodi Agara Avramu sina. I nadje Avram sinu svojemu, kojeg mu rodi Agara, ime Ismailo. „I rodi Agara Avramu sina“, označava racionalnog čoveka rođenog iz ovoga spajanja i začeća; „I nadje Avram sinu svojemu, kojeg mu rodi Agara, ime Ismailo“, označava njegov kvalitet. 1960. Sinu kojeg mu rodi Agara. Da ovo označava racionalnog čoveka rođenog od ovoga spajanja i začeća, vidi se iz onoga što Agara pretstavlja i označava, a i onoga što je označeno „Avramom“ i „sinom“. Da „Agara“ označava život osećanja za znanje u spoljašnjem čoveku, pokazano je gore (br. 1895, 1896); i da „Avram“ označava Gospodovog unutrašnjeg čoveka (br. 1893, 1950); i da

„sin“ označava istinu, a tako i istinu koja je bila u ovom Racionalnom (br. 264, 489, 491, 533, 1147); stoga „sin kojega Agara rodi Avramu“, označava racionalnog čoveka koji je rođen od ovoga spajanje i začeća. U ovaj se smisao menja smisao slova kada dopre do anđela, ili kada je pred anđelima. 1961. I nadje Avram sinu kojega mu rodi Agara, ime Ismailo. Da ovo označava njegov kvalitet, jasno je iz značenja „nazvati imenom“, što je poznavati kakva je stvar o kojoj se radi (kao što je objašnjeno u br. 144, 145, 1754); a tako isto i iz onoga što „Ismailo“ pretstavlja i označava, a to je racionalna istina, koja je opisana u stihovima 11 i12 ovim rečima: „nadjeni mu ime Ismailo, jer je Jehova vidio muku tvoju“; „i biće čovjek ubojica (divlje magare ili ždrebe); njegova će se ruka dizati na sve, i ruka svih na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj“; a za značenje ovih reči, vidi objašnjenje stihova koji ih sadrže. Ovde se opisuje kvalitet ovog Racionalnog. 1962. Stih 16. A bješe Avramu osamdeset i šest godina kad mu Agara rodi Ismaila. „A Avramu bješe osamdeset i šest godina“, označava Gospodovo stanje u pogledu nebeskog dobra koje je stekao borbama u iskušenjima; „kad mu Agara rodi Ismaila“, označava kad je život osećanja za znanja rodio Racionalno. 1963. A bješe Avramu osamdeset i šest godina. Da ovo označava Gospodovo stanje u pogledu nebeskog dobra koje je stekao u borbama i u iskušenjima, jasno je iz značenja „osamdeset“, u kojemu je sadržano isto što i u „četrdeset“; a da ovi brojevi označavaju iskušenja, već je bilo pokazano (br. 730, 862); i iz značenja „šest“, što je borba, isto je objašnjeno ranije (br. 720, 737, 900); i dalje, iz značenja „deset“, što su ostaci (o njima br. 576); a u slučaju Gospoda, ostaci su bili sticanje nebeskih dobara pomoću kojih je sjedinio Svoju Ljudsku Suštinu sa Božanskom Suštinom (br. 1906, na kraju). Ova su tri broja sastavni delovi broja osamdeset šest, u kojem su označene ove stvari, a koje stoga označavaju Gospodovo stanje u pogledu na nebeska dobra, koja je stekao kroz borbe u iskušenjima; jer svi brojevi u Reči označavaju delujuće stvari (kao što je pre pokazano br. 482, 487, 575, 647, 648, 755, 813). Kao i u ovom slučaju, pominju se brojevi godina, a oni se pominju i u istorijskoj vezi s Avramom, te stoga izgleda kao da oni ne označavaju ovakve stvari. Ali u Reči nema ničega što se ne menja u nebeski i duhovni smisao kada stigne do anđela; jer su anđeli samo u duhovnim i nebeskim idejama, pa kada čovek čita Reč, anđeli ne primećuju broj „osamseset šest“ niti ih je briga koliko je Avramu bilo godina kada mu je Agara rodila sina; umesto toga, kada se čita, tada se umesto brojeva njima pokazuju stvari koje su u njima sadržane; isti je slučaj i sa svim drugim izrazima, kao št je to objašnjeno u unutrašnjem smislu.

1964. Kada mu Agara rodi sina. Da ovo označava stanje kada je život osećanja za znanja rodio Racionalno, jasno je iz značenja „Agare“ koja je život osećanja za znanja; kao i iz značenja „Ismaila“ koji je prvo začeto Racionalno, o kome gore. Pošto se u ovom poglavlju govori o čovekovom Racionalnom, i pošto je tu opisano kakvo je ono kada je sačinjeno samo od istina, a kakvo je kada je sačinjeno od dobara i istina od tih dobara, neka se zna da se Racionalno ne može začeti i roditi, to jest, oblikovati, bez znanja-reči i spoznaja; ali ove spoznaje (cognitiones) mora da imaju kao cilj neku korist (svrhu), jer kada imaju svrhu, tada im je cilj život, jer je ceo život u svrhama , jer pripada svrhama; stoga, ako se znanja ne stiču sa ciljem da se preko njih ostvare svrhe (da budu korisna), ona nemaju vrednosti. Po ovim samim znanjima, Racionalno postaje kao što je ovde opisano, kao divlje magare ili ždrebe, zloćudno, i svadljivo, čiji je život usahnuo i suh, sve od života istine koja je uprljana ljubavlju prema sebi. Ali kada ova znanja imaju shrhu ili neku korist za cilj, ona dobijaju život od svrha, ali onakav život kakve su te koristi ili svrhe. Oni koji stiču znanja da bi postali savršeniji u ljubavi od vere – jer je istinska i stvarna vera ljubav prema Gospodu i prema bližnjemu – ti su u svrhama svih svrha, i primaju duhovni i nebeski život od Gospoda; a kada su u tome životu, oni su u stanju da opažaju sve stvari u Gospodovom carstvu. U ovom životu su svi anđeli; i pošto su u ovom životu, oni su u samoj inteligenciji i u samoj mudrosti. 1965. Ovo je, dakle, unutrašnji smisao sadržan u poglavlju koje govori o Avramu, Agari, i Ismailu. Ali kako je bogat ovaj smisao, odnosno kako sadrži neograničen broj stvari, može se videti ako se zna da se sve stvari u unutrašnjem smislu u Reči, u opštem i u pojedinačnom, da se odnose na Gospoda, i da govore o Gospodu – jer život Reči, to jest sama Reč na ovome počiva – one u isto vreme u unutrašnjem smislu govore o Njegovom carstvu u nebima, i o Njegovom carstvu na zemlji, a to je crkva; i na isti način, one govore o svakom u kome je Gospodovo carstvo; i pored toga, one govore u opšte o nebeskim i duhovnim stvarima, jer su ove od Gospoda. Otuda je to da Avram pretstavlja i nebesku crkvu, nebeskog čoveka, i samo nebesko, i tako dalje. Ali bi bilo predugo objašnjavati sve ovo.

O VIĐENJIMA (VIZIJAMA) I SNOVIMA, UKLJUČUJUĆI I PROROČKE U REČI. 1966. Malo njih zna kakav je slučaj s viđenjima (vizijama, utvarama), i koje su prave; ali za nekoliko godina sam već skoro stalno u društvu s onima koji su u drugom životu, što se može videti iz Prvog Dela ovoga dela, i tamo sam video zadivljujuće stvari, te sam tako kroz iskustvo obavešten u pogledu viđenja i snova, o kojima mogu da iznesem sledeće. 1967. Mnogo se govori o viđenjima nekih osoba koje su izjavile da su videle mnoge stvari, i koje su ih zaista videle, ali je to bilo u fantaziji. O tim (fantazijama) bio sam poučen, pa mi je i pokazano kako do njih dolazi. Ima duhova koji pomoću fantazija (zamišljanja?) unose (ulivaju?) privide (izglede) koji su kao stvarni. Na primer, kada neko gleda u nešto što je u senci, ili pri mesečini, ili po danu ako je predmet na tamnome mestu, ovi duhovi drže misao gledaoca stalno fiksiran na jednu stvar, bilo to životinja, ili čudovište, ili šuma, ili bilo koja druga stvar; i dok se um drži u toj jednoj misli, fantazija se povećava i raste sve dok se osoba ne ubedi, i vidi nešto kao da to zaista i postoji, dok su to samo iluzije. Ovo se dešava onima koji vole da zamišljaju nešto, i koji imaju slab um, pa stoga postaju lakoverni. To su videoci (vizionari). 1968. Ovima su slični entuzijastički duhovi, ali ovi imaju viđenja o stvarima koje se mogu verovati, a u koje su oni ubeđeni i u koje ubeđuju i druge, i to tako jako, da su spremni da se zakunu da je laž isina, a obmana da je stvarnost. O prirodi ovih duhova može se mnogo toga izneti iz iskustva; ali, po Gospodovoj Božanskoj milosti, o njima će biti govora posebno. Oni su stekli ovu prirodu od ubeđenja i lažnih načela da vrema života (zemaljsog). 1969. Zli duhovi u drugom životu kao da i nisu ništa drugo nego požude i fantazije. To je jedini život koji su oni stekli. Njihove su fantazije takve, da oni ne opažaju ništa osim njih. Ljudske fantazije se ne mogu uporediti s njihovim, jer njihovo stanje nadilazi čovekovo stanje u takvim stvarima. Kod paklenih (duhova) ove su fantazije neprekidne, i pomoću njih oni jako muče jedan drugoga (prim. prev. Iako nisu stvarne, fantazije doživljavaju paklemi duhovi kao da jesu stvarne. To je jedino „mučenje“ koje postoji u paklovima a koje se slaže s popularnom pretstavom o paklu. Međutim, autor ne govori, ali da naslutiti, da ljuidi koji su umobolni, vide zle duhove i trpe od njihovih „fantazija“. Američki psiholog Wilson van Dusen, posle čitanja ovih redova, komunicirao je s paklenim duhovima preko svojih umobolnih pacijenata u Mendocino bolnici u Kaliforniji, i preko Rohrschah testova utvrdio da su pacijent i zao duh u njegovom umu dve razne ličnosti. O tome je pisao, i govorio na televiziji, a

prevodilac ovih redova je razgovarao s njim za vreme njegove posete Bostonu 1967. O tome je objavio, između ostalog, knižicu pod naslovom, „Prisustvo zlih duhova u ljudskolm ludilu“). 1970. Prava viđenja (vizije) su viđenja ili vizije stvari koje zaista postoje u drugom životu; one su stvari koje se mogu videti očima duha, ali ne i očima tela; one se pokazuju čoveku onda kada mu Gospod otvori njegov unutarnji vid (to jest vid koji pripada njegovom duhu), a u koji vid on ulazi kada , odvojen od života tela, pređe u drugi život; jer čovek je duh obučen u telo. Ovakva su viđenja imali proroci. Kad se ovaj vid otvori, tada se one stvari, koje stvarno postoje kod duhova, vide jasnije nego u podne na svetu, te se vide ne samo pretstave nego i sami duhovi, tako da se može opaziti ko su, i šta su, gde su, odakle dolaze i kuda idu; isto tako, šta osećaju i šta su njihova ubeđenja, pa i koje su vere (br. 1388, 1394), sve potvrđeno živim govorom, upravom onakvim kakav je i ljudski govor, i sve to bez obmane. 1971. Vizije koje se pokazuju pred dobrim duhovima su pretstave stvari koje postoje u nebu; jer kada se ono što postoji u nebu pred očima anđela, spusti u svet duhova, to se pretvara u pretstave, iz kojih i u kojima se jasno može videti šta one označavaju. Dobri duhovi stalno vide ove pretsave, a to je popraćeno s osećanjem zadovoljstva i sa lepotom koje je teško opisati. 1972. Što se tiče vizija, ili rađe viđenja, koje se pokazuju pred očima duhova, ali ne pred očima tela, ima ih unutarnjih i više unutarnjih. One koje sam ja video u svetu duhova, video sam ih u jasnoj svetlosti, ali ne i one u nebu anđeoskih duhova, koje sam video manje jasno (zatamnjeno), a još manje jasno one u nebu anđela, jer je vid moga duha retko bio otvoren tako daleko, ali sam mogao znati šta kažu, preko određenog opažanja, čiju prirodu ne mogu opisati; to je često bilo preko duhova posrednika; stvari koje su tamo, pokazivale su se u senki svetlosti neba, koja nije kao senka na svetu, jer je to svetlo koj slabi i koje čini da se to što se prikazuje manje može razumeti. 1973. Bilo bi zamorno olpisivati sve vizije, jer ih ikma mnogo. Ilustracije radi, opisaću dve, a iz njih se može videti njihov karakter; isto tako može se videt kako on deluju na dihove kolji ikh vide, i kako zli duhovi pate kada se od njih oduzme spoosobnost da vide i čuju ono što drugi i vide i čuju; jer oni ne podnose da im se to oduzima; jer duhovi nemaju čulo ukusa, nego umesto njega imaju želju, ili vrstu apetita, da zhnaju i da uče. To je nešzo kao hrana kojom se hrane (br. 1480). Soga će se priroda njihove muke, kada se ova hrana oduzme, videti iz primera koji sledi.

1974. Posle mučnog sna, oko prve straže, pokazao se vrlo prijatan prizor. Bili su to lovorovi venci, sasvim sveži, u najlepštem redu, u pokretu kao da su bili živi; takvog oblika i elegancije da je nemoguće opisati njihovu lepotu i harmoniju, kao i osećanje ushićenja koje je od njih dolazilo. Oni su bili u duplom nizu, na malon rastojanju jedan od drugoga, i pružali su se dosta daleko, stalno menjaju stanje svje lepote. Ovo su jasno videli duhovi, čak i zli duhovi. Iza ovoga je došao drugi prizor, još lepši, u kome se osećala nebeska sreća, ali koja se samo videla kao kroz maglu: bila su to mala deca u nebeskim igrama, što je delovalo na um na neopisiv način. Posle toga, razgovarao sam s duhovima o ovim prizorima; a oni su rekli da su videli prvi kao i ja, ali drugi tako maglovito da ne mogu reći šta je to bilo. To je bio uzrok da osete negodovanje, a onda postepeno i zavist, jer je bilo rečeno da su to anđeli i mala deca videli; a bilo mi je dato da oselim čulno njihovu zavist, tako da mi nije ništa promaklo iz čega bih se poučio o tome. Zavist je bila takva da je u njima uzrokovala ne samo jako negodovanje nego i osećanje teskobe i unutrašnjeg bola; i to sve samo zato što nisu videli i drugu viziju; a posledica je bila to da su bili vođeni kroz razna stanja zavisti dok nisu osetili bol u oblasti srca. Dok su bili u ovome stanju, razgovarao sam s njima o zavisti, rekavši da bi trebalo da budu zadovoljni da su videli prvu viziju, i da su mogli da vide i drugu da su bili dobri; ali ih je ovo još više uzbudilo, što je pojačalo njihovu zavist, a koja je rasla do toga da se nisu mogli setiti ove stvari a da ne osete bol. Nemoguće je opisai stanja i kretanja zavisti, sa njenim stepenima, pogoršanjima, i raznim tegobama srca i uma. Tako je bilo pokazano kako zavist muči one koji su zli, kada vide iz daljine blaženstvo dobrih, pa čak i kada samo misle o njemu. 1975. U pogledu snova, poznato je da je Gospod otkrivao nebeske tajne prorocima, ne samo preko vizija, nego i preko snova, i da su snovi pretstavljali i označavali slične stvari kao i vizije, pošto pripadaju skoro istoj klasi; i drugima je kao i prorocima otkrivana budućnost u snovima; kao snovi Josipovi, kao i snovi onih koji su bili u tamnici s njim, kao i snovi Faraonovi, Navukodonosorovi, i drugi, iz kojih se može videti da snovi kao i vizije silaze s neba ; s tom razlikom da se snovi javljaju kada je čovek u snu, a vizije kada nije u snu. Pokazano mi je uživo kako se proročki snovi, kao oni za koje znamo iz Reči, ulivaju, to jest silaze iz neba; o čemu ću izneti sledeće pojedinosti iz iskustva. 1976. Postoje tri vrste snova. Prva vrsta dolazi od Gospoda preko neba; takvi su proročki snovi o kojima se govori u Reči. Druga vrsta dolazi preko anđeoskih duhova, osobito onih koji su iznad na desno, gde se nalaze rajski prizori; iz ovih, kao iz izvora, imali su snove ljudi Pradrevne Crkve, a koji su bili pouke

(instruktivni) (vidi br. 1122). Treća vrsta dolazi od duhova koji su blizu kada čovek spava, a koji isto tako nešto oznčavaju. A fantastični snovi dolaze iz drugog izvora. 1977. Da bih znao kako se ulivaju snovi, bio sam uspavan, te sam sanjao da je došao jedan brod, nakrcan slatkišima i ukusnom hranom. Stvari u brodu se nisu videle, pošto su bile sklonjene. Na brodu su stajala dva stražara, pored trećega koji je bio njegov kapetan. Brod je ušou u jedan zasvođeni dok. Probudih se i počeh razmišljati o ovome snu. Anđeoski duhovi, koji su bili ispred na desno, tada mi se obratiše, i rekoše da su oni uneli ovaj san; i da bih se uverio da je zaista tako, bio sam doveden u stanje koje je bilo u isto vreme i san i java (budnost); i tada unesoše (u mene) razne stvari koje su bile prijatne i raznovrsne; na primer, jedno nepoznato malo stvorenje koje se raspršilo u nešto kao crnkaste ali sjajne zrake, koje su jurnule velikom brzinom u moje levo oko. Tako su mi pokazali i ljude i malu decu ukrašenu na razne načine; pored drugih stvari, uz neizrecivu prijatnost, o kojoj sam razgovarao s njima. Ovo se desilo ne jednom, nego mnogo puta, i svaki put su me poučavali živim glasom. Te snove unose anđeoski duhovi koji su ispred(na ulazu) rajskih prizora; a njima je bilo povereno da bdiju nad nekim ljudima kako ih ne bi napadali zli duhovi. Oni obavljaju ovu dužnost s najvećim zadovoljstvom, tako da ima među njima rivalstva ko će da bude prisuta (pored čoveka koji spava?); oni vole da utiču na čoveka sa prijatnim stvarima koje vide u njegovom osećanju i geniju. Ti koji postaju anđeoski duhovi, to su oni koji su u životu uživali u tome i voleli da na svaki način i s velikim trudom učine prijatnim život drugih ljudi. Kada se sluh otvori dovoljno daleko, od njih se čuje, kao s rastojanja, jedan mio i modulirajući zvuk, kao da pevaju. Oni rekoše da ne znaju otkuda ovakve stvari, i tako lepe i prijatne pretstave njima dolaze u trenutku; ali je bilo rečeo da je to iz neba. Oni pripadaju oblasti maloga mozga (cerebeluma); jer, bio sam obavešten, cerebelum (mali mozak) je budan kada čovek spava, a to je kada mozak (cerebrum) spava. Iz ovoga izvora su ljudi u Pradrevnoj Crkvi imali svoje snove, zajedno s opažanjem šta oni znače; a od kojih su došle velikim delom pretstave i značenja drevnih ljudi, preko kojih su se njima otkrivale duboko skrivene stvari. 1978. Pored toga, ima drugih duhova koji pripadaju oblasti na levoj strani grudi , koji često ovima (gore pomenutim?) smetaju; i još drugih na koje oni ne obraćaju pažnju.

1979. Posle ovakvih snova, često mi je bilo dozvoljeno da govorim s duhovima i anđelima koji su ih uneli; pa su mi rekli šta su uneli, a ja sam njima rekao šta sam video. Ali bi bilo predugo da se iznesu sva moja iskustva u ovim stvarima. 1980. Vredno je pomenuti da kad bih se probudio i ispričao šta sam sanjao, i to u nizovima, neki duhovi (ne oni o kojima sam govorio gore) su mi tada rekli da se to potpuno slagalo s onim o čemu su oni razgovarali, rekavši šta je bio predmet razgovora, i nije bilo nikakve razlike; ali da to nisu bile same stvari o kojima su razgovarali nego da su to bile pretstave tih stvari, u koje su se njihove ideje pretvorile i promenile u svetu duhova; jer se u svetu duhova ideje anđela pretvaraju u pretstave; na taj način, sve ono o čemu su oni razgovarali bilo je pretstavljeno u mome snu. Dalje, rekoše da bi se isti razgovor mogao pretvoriti u druge pretstave, više ili manje slične ovima, u bezbroj varijacija. Razlog da su se pretvorile u onakve pretstave koje sam opisao, bio je to što se to desilo u skladu sa stanjem duhova oko mene, a to znači u skladu s mojim stanjem u to vreme. Jednom rečju, mnogo različitih snova mogu da siđu i pretstaljaju isti razgovor, te da tako imaju isto poreklo; jer, kao što je rečeno, stvari u čovekovoj memoriji i osećanju su prijemnici (sasudi), u kojima se ideje primaju u pretstavama već prema obliku i promeni stanja. 1981. Mogu da navedem još jedan primer iste vrste. Sanjao sam jedan običan san. Kad sam se probudio, ispričao sam ga od početka do kraja. Anđeli rekoše da je to koincidiralo (slagalo se) s onim o čemu su oni razgovarali dok su bili zajedno; ne da su stvari u snu bile iste, jer su bile sasvim različite, jer su one bile ono u šta su se njihove misli pretvorile, to jest tako da su pretstavljale i označavale (ono o čemu su oni razgovarali?), i to u svemu, da ništa nije nedostajalo. Onda sam s njima razgovara o uticaju (influksu), kako se stvari kao ulivaju i menjaju. Bila je jedna osoba za koju sam mislio (imao ideju) da je taj bio u prirodnoj istini, što sam zaključio iz postupaka u njegovom životu. I tada se vodio razgovor među anđelima o prirodnoj istini, pa se zbog toga ta osoba pokazala u pretstavama i saobraznostima koje su odražavale taj razgovor anđela. Pa ipak, nije sve bilo isto do u tančine. 1982. Neke duše, koje su bile skoro stigle sa sveta, želele su da vide slavu Gospodovu pre negio su bile pripuštene (u nebo?); one su bile uspavane u pogledu spoljašnjih čula, pa su se bile u stanju da se uzdignu u viši stepen budnosti, pa su tako primljene da vide slavu neba; ali ubrzo su vračene u spoljašnja čula, pa tako i u njihov pređašnji život.

1983. Zli duhovi žarko žele da muče i napadaju čoveka dok ovaj spava, ali ga Gospod onda osobito čuva, jer ljubav ne spava. A duhovi koji napadaju čoveka, bivaju stogo kažnjeni. Čuo sam njihove kazne češće nego što mogu da ispričam. One se sastoje u razvlačenju (tela) (o kojim u br. 829, 957, 959), ispod stope levog stopala, a ovo traje neka i po nekoliko sati zajedno. Sirene, koje su unutarnje čarobnice, su te koje su posebno gadne noću, i tada pokušavaju da se uvuku u čovekove unutarnje misli i osećanja, ali ih Gospod uvek otera služeći se anđelima, pa na kraju bivaju strogo kažnjene. One su često razgovarale s drugim kao da govore od mene (iz mene), kao da je to bio moj govor, tako sličan da se nije razlikovao, ulivajući prljave stvari i sugerišući laži. Jednom sam bio u slatkom snu, u kome sam se samo odmarao. Kad sam se probudio, neki duhovi počeše da me grde da sam ih (kako su rekli) napadao tako okrutno da su mislili da su u paklu – bacajući krivicu na mene. Odgovorio sam da ne znam ništa o toj stvari, jer sam slatko spavao, tako nisam bio u stanju da ih mučim. Začuđeni ovim, na kraju su imali opažanje da su to uradile sirene njihovim mađijskim veštinama. Nešto slično pokazano je i kasnije, kako bih znao više o četama sirena. One su uglavnom ženskoga pola, a koje su se u životu tela trudile da privuku muškarce svojim unujtarnjim veštinama; uvlačeći se pomoću vanjskih stvari, zarobljavajući njihov niži um na sve moguće načine, ali sa lošom namerom, uglavnom da bi zapovedale. Otuda su stekle takvu prirodu da misle da mogu sve , učeći i izmišljajući nove veštine, koje one lako upijaju kao što spužva upija vodu, čistu ili prljavu. Tako da one provode u dela i svete i profane stvari, sa ciljem, kao što smo rekli, da zapovedaju. Bilo mi je dato da opazim kakve su iznutra, i da vidim kako su nečiste, uprljane preljubama i mržnjama. Bilo mi je dopušteno da opazim kako je moćna u delima njihova sfera. Sve svoje unutarnje, one svode na neko ubeđenje, kako bi to bilo u zaveri sa njihovim spoljašnjim da ostvare svoj cilj. One tako navuku i primoraju duhove da misle isto kao i one. S njima se ne može razumno govoriti, jer one koriste sve razloge u isto vreme, i to uvlače u rđava osećanje neke osobe; tako one deluju utičući u prirodne sklonosti, i tako ulaze u umove drugih, kada ih navode (zavode), i onda ih svojim ubeđenjem savladaju ili zarobe. Najviše se trude da razruše savest, a kad ga sruše, tada zaposednu čoveka iznutra, pa ga čak i opsednu, ikako ovaj nije toga svestan. U naše dane nema, kao nekada, spoljašnjih opsednutosti, ali ima unutrašnjih, od strane duhova ove klase. Oni koji nemaju savest, ti su bili opsednuti na ovaj način. Unutarnje njihove misle je suludo na način sličan ovome, ali je to sakriveno i pokriveno kao velom spoljašnjeg dekoruma (pristiojnosti) i pretvorne časnosti, sve radi čuvanja časti, dobitka, i ugleda. Ovakvi ljudi mogu ovo da znaju, ako obrate pažnju na svoje misli.

POGLAVLJE SEDAMNAESTO. 1984. Malo ljudi je u stanju da poveruju da Reč ima unutrašnji smisao u sebi, koji se ne pokazuje u slovu, jer je tako udaljen od smisla sloba kao nebo od zemlje. Ali da smisao slova sadrži u sebi takve stvari , i da je sastavljen od pretstava i značenja tajni koje niko ne vidi osim Gospod, i anđeli od Njega, jasno je iz onoga što je rečeno u Prvom Delu ovoga dela. Smisao slova se odnosi prema unutrašnjem smislu kao što se telo odnosi prema duši. Dok je čovek u telu, i dok misli od telesnih stvari, on ne zna skoro ništa o duši; jer su funkcije tela različite od funkcija duše, i to tako različite da kada bi se funkcije duše razotkrile, ne bi le priznate (kao takve). Isti je slučaj s unutarnjim stvarima u Reči; njena duša, to jest, život je unutra, i ona se odnosi na Gospoda, Njegovo carstvo, crkvu i na one stvari u čoveku koje pripadaju Njegovom carstvu i crkvi; i kada se ove priznaju, tada je to Reč Gospodova, jer u tom slučaju je u njoj sam život. Da je ovakav slučaj zaista, potvrđeno je mnogim stvarima u Prvom Delu, a meni je dato da znam s izvesnošću. Jer nijedna ideja koja se odnosi na telesne i svetske stvari ne može da pređe anđelima, nego se ona otklanja na prvom pragu, kada ostavi čoveka; kao što se može videti u Prvom Delu, iz iskustva (br. 1769-72 uključno), kao i to kako se menja (br. 1872-1876). Ovo se može videti iz mnogih stvari u slovu koje nisu razumljive u smislu slova pa stoga ne bi bile priznate kao Gospodova Reč kad u njima ne bi bila takva duša i takav život. Niti bi izgledale kao nešto Božansko osim onima koji bili od ranog detinjstva podigniti da veruju da je Reč nadahnuta pa prema tome i sveta. Ko bi znao iz smisla slova šta znače one stvari koje je Jakov rekao svojik sinovima pred smrt (Postanje XLIX)? Veže za čokot magare svoje, i za plemenitu lozu mlade od magarice svoje; u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa. Oči su mu crvene od vina, i zubi od mlijeka. (stihovi 11, 12) Slučaj je sličan sa mnogim odlomcima kod Proroka. Ali šta je označeno ovim rečima, može se videti samo iz unutrašnjeg smisla, u kojemu su sve stvari i u opštem i u posebnom slažu u najlepšem redu. Slučaj je isti i s onim što je Gospod rekao o poslednjem vremenu: I odmah će po nevolji dana tijeh sunce pomrčati. I mjesec svjetlost svoju izgubiti, i zvijezde s neba pasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se pokazati znak sina čovječijega na nebu. I tada će proplakati sva plemena na zemlji, i ugledaće sina čovječijeg gdje ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikol (Mateja XXIV. 29,30). Ove reči nikako ne znače da će sunce i mesec potamneti, ni da će zvezde pasti s neba, niti da će plemena proplakati; nego znače da će ljubav ka bližnjem i vera (potamneti?), jer u unutrašnjem smislu to su „sunce i mesec“, i one će potamneti; one isto tako označavaju poznanja dobra i istine, jer to su “zvezde“ koje se ovde nazivaju “sile nebeske“, a koje će tada pasti i nestati; i da će tako (pasti i nestati) sve stvari vere, koje su

„plemena na zemlji“. I ovo je pokazano u Prvom Delu (br. 31, 32, 1053, 1529-1531, 1808). Iz ovih nekoliko stvari može se videti priroda unutrašnjeg smisla u Reči, i da je on udaljen, u nekim slučajevima jako udaljen, od smisla slova. Ali smisao slova pretstavlja istine; i on pokazuje izgled istine, u kojem izgledu čovek može da bude kada nije u svetlosti istne.

POGLAVLJE XVII. 1. A kada Avramuj bješe devedeset i devet godina javi mu se Jehova i reče: Ja sam Bog Jehova svemogući. Po mojoj volji živi i budi pošte (savršen).. 2. I učiniću zavjet između sebe i tebe, i vrlo ću te umnožiti. 3. A Avam pade ničice. A Jehova mu još govori i reče: 4. Od mene evo zavjet moj s tobom da ćeš biti otac mnogim narodima. 5. Za to se nećeš više zvati Avram nego Avraham, jer sam te učinio ocem mnogih naroda. 6. Daću ti porodicu vrlo veliku, i načiniću od tebe narode mnoge, i carevi će izaći od tgebe. 7. I postavljam zavjet svoj imeđu mene i tebe i sjemena tvojega nakon tebe od koljena do koljena da je zavjet vječan, da sam Bog tebi i sjemenu tvojemu nakon tebe. 8. I daću tebi i sjemenu tvojemu nakon tebe zemlju u kojoj si došljak svu zemlju Hanansku u državu vječnu, i biću im Bog. 9. I reče Bog Avramu: ti pak drži zavjet moj, ti i sjeme tvoje nakon tebe od koljena na koljeno. 10. A ovo je zavjet moj između mene i vas i semena tvojega nakno tebe: da se obrezuje između vas sve muškine. 11. A obrezivaćete kraj tijela svojega, da bude znak zavjeta između mene i vas.

12. Svako muško dijete kad mu bude osam dana da se obrezuje od koljena do koljena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novce od kojih god stranaca, koje ne bude od sjemena tvojega. 13. Da se obrezuje koje se rodi u kući tvojoj ili koji se kupi za novce tvoje; tako će biti zavjet moj na tijelu vašem zavjet vječni. 14. A neobrezano muško, kojemu se ne obreže okrajak tijela njegova, da se istrijebi iz naroda svojega, jer pokvari zavjet moj. 15. I još reče Bog Avramu: a Saru ženu svoju ne zovi je više Sara, nego nek joj bude ime Sarah. 16. I ja ću je blagosloviti, i daću ti sina od nje; blagosloviću je, i biće mati mnogim narodima, i carevi narodima izaći će od nje. 17. Tada pade Avram ničice, i nasmija se u srcu svojemu: eda će se čovjeku od sto godina roditi sin? I Sari? Eda će žena od devedeset godina roditi? 18. I Avram reče Bogu: neka bude živ Ismailo pred tobom! 19. I reče Bog: zaista Sara žena tvoja rodiće ti sina, i nadjećeš mu ime Isak; i postaviću zavjet s njim da bude zavjet vječni sjemenu njegovu nakon njega. 20. A i za Ismaila uslišio sam te; evo blagoslovio sam ga, i daću mu porodicu veliku, i umnožiću ga veoma, i rodiće dvanaest knezova, i i učiniću od njega velik narod. 21. A zavjet svoj učiniću s Isakom kad ti ga rodi Sara, od godine u ovo doba. 22. A Bog izgovoriši ovo otide od Avrama gore. 23. I Avram uze Ismaila sina svojega i sve koji se rodiše u domu njegovom i koje bješe kupio za svoje novce, sve muškinje od domaćih svojih; i obreza okrajak od tijela njihova u isti dan, kao što mu kaza Bog. 24. A bješe Avramu devedeset i devet gdina kad obreza okrajak tijela svojega. 25. A Ismailu sinu njegovu bješe trinaest godina kad mu se obreza okrajak tijela njegova.

26. U jedan dan obreza se Avram i sin mu Ismailo. 27. I svi domašnji njegovi, rođeni u kući i kupljeni za novce od stranaca, biše obreani s njim.

SADRŽAJ. 1985. Ovde se govori o ujedinjavanju Gospodove Božanske Suštine s Ljudskom Suštinom, i Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom; a isto tako i o povezivanju Gospoda, preko Ljudske Suštine, sa ljudskim rodom. 1986. Jehova se pokazao Gospodu u Njegovom Ljudskom (stih 1), Pretskazujući jedinstvo (stih 2,3); naime, Božanske s Ljudskom, i Ljudske sa Božanskom (stihovi 4, 5). I da je sve dobro i istina od Njega (stih 6). Na taj način bi se izvelo spajanje ljudskog roda s Božanskim (s Bogom) (stih 7). I nebesko carstvo biće Njegovo, koje će On dati onima koji uzveruju u Njega (stihovi 8,9). Ali čovek treba prvo da otstrani svoje ljubavi i njihove prljave požude, i tako biti očišćen; to je ono što je pretstavljeno i označeno obrezivanjem (10,11). Tako će se izvesti povezivanje, kako s onima koji su unutar crkve tako i s onima koji su izvan (stih 12). Tome mora da prethodi čišćenje; inače, nema spajanja, nego osude; pa ipak, do spajanja dolazi i kad je čovek u stanju nečistote (stihovi 13, 14). Jedinstvo Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom, ili istine sa dobrom, ovde je pretskazano (stihovi 15 do 17). Tako isto i spajanje s onima koji su u istinama vere, naime, kako onih koji pripadaju nebeskoj crkvi tako i onih koji pripadaju duhovnoj crkvi (stihovi 18,9). I da će ovi potonji isto tako biti napojeni dobrima vere (stih 20). U zaključku, (se kaže) da će ovo biti izvedeno preko sjedinjavanja u Gospodu Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom (stih 21). Kraj pretskazivanje (stih 22), Tako je trebalo da bude, i tako je bilo (stihovi 23 do 27).

UNUTRAŠNJI SMISAO. 1987. Stih 1. A kad Avramu bi devedeset i devet godina, javi se Jehova Avramu i reče mu: ja sam Bog svemogući; po mojoj moći živi i budi pošten (savršen). „Avramu bješe devedeset i devet godina“, označava vreme pre nego je Gospod potpuno sjednio unutrašnjeg čoveka sa Racionalnim; „Avram“ označava Gospoda u tome stanju i u toj dobi; „pokaza se Jehova Avramu“, označava

manifestaciju (pokazivanje); „i reče mu“, označava opažanje; „ja sam Bog svemogući“, u značenju slova to je ime Avramovog Boga, pod kojim imenom mu se Gospod prvi put javio; „po mojoj volji živi“, označava istinu vere; „budi pošten (savršen)“, označava dobro. 1988. Avramu bješe devedeset i devet godina. Da ovo označava vreme (stanje) pre nego li je Gospod potpuno ujedinio unutrašnjeg čoveka sa Racionalnim, jasno je iz značenja „devet“ koji dolazi pre deset; ili što je isto, iz „devedeset i devet“ pre stotine, jer je Avramu bilo sto godina kada mu se radio sin Isak. Priroda unutrašnjeg smisla u Reči može se videti na poseban način po brojevima, kao i po imenima koja se javljaju u Reči; jer tu brojevi, ma koji da su, označavaju delujuće stvari, kao što to je to slučaj i sa imena; jer nema apsolutno ničega u Reči a da u tome nije nešto Božansko, ili da nema unutrašnji smisao; a kako je ovaj daleko od smisla slova, može se videti po brojevima i imenima; jer se u nebu ne obraća pažnja na ove (na brojeve) nego na ono što oni pretstavljaju. Na primer, kad god se pojavi broj „sedam“, pred anđelima se se odjednom vidi ono što je sveto, jer „sedam“ označava ono što je sveto, a to stoga što je „nebeski čovek“ sedmi dan, ili Sabat, i Gospodov „počinak“ (br. 84-87, 395, 433, 716, 881). Sličan je slučaj i sa drugim brojevima, kao na primer sa dvanaest. Kad god se pokaže broj „dvanaest“, pred anđelima se pokazuje ideja svih stvari koje pripadaju veri, jer su ove stvari bile označene sa „dvanaest plemena“ (577). Da u Reči brojevi označavaju delujuće stvari, bilo je pokazano u Prvom Delu (br. 482, 487, 488, 493, 575, 647, 648, 755, 813, 893). Isti je slučaj i sa brojem „devedeset devet“; i da ovaj broj označava vreme pre nego je Gospod potpuno ujedinio unutrašnjeg čoveka sa Racionalnim, jasno je iz značenja broja „sto godina“, što je bilo doba kada se Avramu rodio Isak; jer je Isakom označen Gospodov racionalni čovek koji je spojen s Njegovim unutrašnjim čovekom, to jest sa Božanskim. U Reči, „stotina“ označava isto što i „deset“, jer se pravi množenjem deset sa deset, a „deset“ označava ostatke (kao što je pokazano u Prvom Delu, br. 576). A šta su ostaci u čoveku, može se videti gore (br. 468, 530, 561, 660, 1050); kao i šta su bili ostaci kod Gospoda (br. 1906). Ove se tajne ne mogu više otkriti, ali svak može da o ovome napravi zaključak kada se upozna s tim šta su ostaci (jer se danas ne zna šta su), ako se zna da su Gospodovi ostaci bili Božanska dobra koja je On sebi priskrbio Svojom vlastitom snagom, a pomoću kojih je objedinio Ljudsku Suštinu sa Božanskom Suštinom. Iz svega ovoga se može videti šta je označeno sa „devedeset devet“; jer ovaj broj, pošto prethodi stotini, označava vreme pre nego je Gospod potpuno sjedinio unutrašnjeg čoveka sa Racionalnim. U slučaju Gospoda, prvo Racionalno bilo je pretstavljeno Ismailom; a priroda ovog Racionalnog bila je dovoljno prikazana gore (u prethodnom poglavlju XVI). Dok je Isakom

pretstavljeno Gospodovo Božansko Racionalno, kao što se vidi iz onoga što sledi. Iz Avramovog tako dugog boravka u Hananskoj zemlji (sada dvadest četiri godine, to jest, deset godina pre nego se rodio Ismailo, i trinaest posle toga) za vreme koje još nije imao sina od svoje žene Sare, i od vremena kad mu je prvi put obećan sin kad mu je bilo devedeset devet godina, svako može da vidi da u ovome ima neka tajna. Tajna je u tome, da bi on time mogao da prestavlja sjedinjenje Gospodove Božanske Suštine sa Njegovom Ljudskom Suštinom, i u stvari jedinstvo Njegovog unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova, s Njegovim Racionalnim. 1989. Da „Avram“ označava Gospoda u to vreme i u tom dobu, jasno je iz onoga što je do sad bilo rečeno o Avramu. U unutrašnjem smislu Avram pretstavlja Gospoda, jer kad se on pomene u Reči, u nebu se samo se na ovoga Avrama misli. Oni koji su rođeni unutar crkve, i koji su čuli o Avramu iz Reči, kada uđu u drugi život, oni još uvek nešto znaju o njemu; ali pošto je on kao svaki drugi čovek, i ne može da im u bilo čemu pomogne, oni više ne misle o njemu; a onda im se kaže da se pod „Avramom“ u Reči misli na Gospoda. Ali anđeli, koji su u nebeskim idejama i koji ih nikada ne vezuju ni za jednog čoveka, oni ne znaju ništa o Avramu; pa stoga kada čovek čita Reč i kad se pomene Avram, oni opažaju samo Gospoda; a kada se čitaju reči koje su sada pred nama, oni opažaju Gospoda u tome stanju i u taj dobi; jer ovde Jehova govori s Avramom, to jet sa Gospodom. 1990. Javi se Jehova Avramu. Da ovo označava manifestaciju (pojavljivanje), jasno je bez objašnjavanja, jer, kao što je rečeno, Avram pretstavlja Gospoda. Nijedan čovek na svetu nije video Jehovu, Gospodovog Oca; samo ga je Gospod video, kao što On sam reče kod Jovana: Boga niko nikad vidio nije; jedinorodni sin koji je u naručju očinom on ga javi (I.18). Opet: I otac koji me posla sam svjedoči za mene. Ni glasa njegova ikad čuste ni lica njegova vidjeste. (V.37). Samo Beskonačno, koje je iznad neba, i iznad najdubljih stvari koje pripadaju čoveku, ne može se manifestovati osim preko Božanskog Ljudskog, koje pripada samo Gospodu. Samo je takva komunikacija moguća između Beskonačnog s onima koji su konačni, i to je razlog da kada se Jehova pokazivao ljudima Pradrevne Crkve, a posle (ljudima) Drevne Crkve, koja je bila posle potopa, a tada ponovo Avrahamu i prorocima, On se pokazivao kao čovek. Da je ovo bio Gospod, On to otvoreno uči kod Jovana: Avram, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vidje, i obradova se. Zaista, zaista vam kažem, ja sam bio prije nego se Avraham rodio. (VIII. 56, 58). Isto tako kod Proroka, kao kod Danila koji ga je video kao Sina čovječijeg (VII.13). Iz ovih se odlomaka može videti da se Beskonačno Esse, koje je Jehova, nije moglo pokazati osim preko Ljudske

Suštine, a to znači preko Gospoda; pa se stoga nije pokazalo nikome osim Gospodu. Kako bi (Gospod) mogao biti prisutan i povezan sa čovekom, pošto se čovek bio sasvim odvojio od Božanskog, i upao u prljave požude, a preko ovih u čisto telesne i zemaljske stvari, On je uzeo na Sebe u stvarnosti Ljudsku Suštinu preko rođenja, da bi pripojio Beskonačno Božansko čoveku koji se bio toliko udaljio; inače, ljudi bi bili nestali za uvek, smrću prokletih. Druge tajne vezane za objavljivanje Jeholve u Gospodovom Ljudskom, kada je bio u stanju poniznosti, a to je pre nego je potpuno sjedinio Ljudsku Suštinu sa Božanskm Suštinom, i pre nego ju je proslavio, to će biti, po Božanskoj milosti Gospodovoj, izloženo u onome što sledi, onoliko koliko se može shvatiti. (prim.prev. Autor dopunjuje objašnjenje Utelovbljenja na drugim mestima, tako što ističe da je Gospod imao Božansko Ljudsko od večnolsti (ab aeterno), a po kojem kao slici, je i čovek stvoren. To Božasko je primio na sebe kada se rodio od majke Marije, koja mu je dala jedno zemaljsko ljudsko, koje je potupno oboženo, i sjedinjeno sa Samim Božanskim, To prvobitno Božansko Ljudsko je proslavbljeno, to jest ojačano posle pobeda nad paklovima, da je takvo u stanju da osigura spasenje svakoga čoveka „dobre volje“.To „pojačano“ ili proslavljeno Ljudski, autor naziva „dodatkom“ (Additimentum). 1991. I reče mu. Da ovo označava opažanje (percepciju), jasno je iz Gospodovog opažanja, koje je bilo od Jehove, a o kojem je već bilo govora (br. 1919; i i stoga što u unutrašnjem smislu, „Jehova reče“ ili Bog reče“ označava opažanje (br. 1602, 1791 1815 1819, 1822). 1992. Ja sam Bog Svemogući. Da ovo u smislu slova označava ime Avramovog Boga, pod kojim se imenom prvi put njima Jehova pretstavio, jasno je iz onoga što je u Reči rečeno o Avramu, o kući njegovoga oca, naime, da su se oni klanjali drugim bogovima. U Siriji, odakle je došao Avram, još su uvek postojali ostaci Drevne Crkve, i tamo su mnoge porodice zadržale to bogoštovanje, što se vidi po Everu koji je bio iz te zemlje, a od kojega je proistekla Hebrejska nacija, te su i oni zadržali ime Jehova, kao što je pokazano u Prvom Delu (br. 1343), kao i iz slučaja sa Valamom, koji je bio iz Sirije, i koji je prinosio žrtve i nazivao Jehovu svojim ocem. Da je Valam bio iz Sirije, može se videt iz Brojeva XXIII. 7; da je prinosio žrtve, iz Brojeva XXII.39, 40, XXIII. 1-3, 14, 29; da je nazivao Jehovu sojim ocem, Brojevi XXII. 8, 13, 18, 31; XXIII. 8, 12, 16. Ali ovo nije bio slučaj sa Terinom kućom, ocem Avramovim i Nahorovim, jer je ovo bila jedna od onih porodica, koje ne samo da su izgubile ime „Jehovino“ nego su i služile drugim bogovima, a umesto Jehovi klanjali su se Svemogućem, kojega su nazivali svojim bogom. Da su bili izgubili ime „Jehova“, vidi se iz onoga što je dodato u Prvom Delu (br. 1343). A da su služili druge bogove, kaže se otvoreno kod

Jošue: I reče Isus Navin ( ili Jošua) svemu narodu: ovako veli Jehova, Bog Izrailjev: s onu stranu rijeke živješe nekad oci vaši, Tara, otac Abramov i Nahorov, i služiše drugim bogovima; a od sada bojte se Jehove i služite mu vjerno i istinito; i povrzite bogove, kojima su služili oci vaši s onu stranu rijeke, i u Misiru, i služite Jehovu. Ali ako vam nije drago služiti Jehovi, izaberite danas koje ćete služiti, ili bogove kojima su služili oci vaši s onu stranu rijeke, ili bogove Amoreja u kojih zemlji živite; a ja i dom moj služićemo Jehovi (XXIV.2, 14, 15). Da su i Nahor, Avramov brat, i nacija koja je potekla od njega, služili druge bogove, vidi se po Lavanu Sirijcu, koji je bio u Nahorovom gradu i koji se klanjao rezanim likovima, ili terafimima, koje je Rahela odnela sa sobom (Postanje XXIV. 10; XXXI. 19 26 32 34). Vidi i ono što je o ovome predmetu rečeno u Prvom Delu (br. 1356). Da su se umesto Jehovi klanjali Svemogućem, kojega su nazivali svojim bogom, jasno se vidi kod Mojsija: Ja (Jehova) javih se Avrahamu, Isaku, i Jakovu, kao Bog Svemogući; a pod Mojim imenom Jehova oni me nisu znali (Izlazak VI.3). Iz svega ovoga se može videti da je Avram, kao i svi Neznabošci, bio idolopoklonik, i da do u ovo vreme, dok je živeo u Hananu, još nije bio izbacio iz svoga uma boga Svemogućega kojim je u smislu slova označeno ima Avramovog boga – i da se pod ovim imenom Gospod prvi put njima pretstavio (to jest pred Avramom, Isakom, i Jakovom), jasno je iz odlomaka koji su sada navedeni. Razloga što je Gospod pristao da prvi put bude pretstavljem pod imenom „Svemogući“ (El Šadaj), je u tome da Gospod nije hteo da odjednom razruši bogoštovanje koje im je bilo usađeno od detinjstva; jer bi ovo bilo kao da se iščupa koren, i da se razori celo stanje obožavanja i bogoštovanja koje je bilo duboko usađeno, a koje Gospod nikada ne lomi, nego savija. Sveto stanje bogoštovanja koje je usađeno od detinjstva, takve je prirode da ne podnosi nasilje, već samo blago i milo savijanje. Isti je slučaj i s onim Neznabošcima, koji su se u svom telesnom životu klanjali se idolima, a živeli u uzajamnoj ljubavi. Pošto je sveto stanje njihovog bogoštovanja bilo ukorenjeno od njihovog detinjstva, u drugom životu ono se ne oduzima u trenutku, nego postupno; jer se u one koji su živeli u uzajamnoj ljubavi, dobra i istine vere mogu usaditi lako, i oni ih primaju s radošću; jer je ljubav ka bližnjemu plodno tlo. A takav je slučaj bio s Avramom, Isakom, i Jakovom, tako da je Gospod dozvolio da zadrže ime „Boga Svemogućeg“, tako da im je rekao da je On „Bog Svemogući“; to je bilo značenje imena. Neki prevodioci Šadaj prevode sa „Svemogućim“; drugi sa „Gromovnik“, ali je pravo značenje „Iskušivač“ (Onaj koji iskušava) ili „Kušač“, „Dobročinitelj posle iskušenja“ ili „probe“, što je jasno iz Knjige o Jovu koja pominje često „Šadaj“–a, jer je Jov bio u iskušenjima; kao što se može videti iz sledećih odlomaka: Blago čoveku kojega bog kara; i za to ne odbacuj karanja svemogućeg (V.17). Nesretnome treba milost prijatelja, ali je on ostavio strah svemobućega (VI.14). Ipak bih govorio sa svemogućim, i rad sam s Bogom

pravdati se (XIII.3). Digao je ruku svoju na Boga, i osilio se pred Svemogućim (XXV.25). Vide li očima svojim pogibao svoju, piju li gnjev svemogućega? (XXI.20). Svemoguć je, ne možemo ga stignuti, velike je sile, ali sudom i pravdm nikoga ne muči (XXXVII.23). Isto i kod Joila: Jaoh, dana! Jer je blizu dan Jehovin, i doći će kao pogibao od svemogućega. (I.15). Isto se može videti i iz same reči Šadaj (Shaddai), koja označava pustošenje, pa tako i iskušenje, jer iskušenje je vrsta pustošenja. Ali ovo ime potiče od nacija u Siriji, gde se ne zove „Elohim Šadaj“ nego „El Šadaj“, a kod Joba prosto „Šadaj“, dok se „El“ i „Bog“ imenuju odvojeno. Pošto posle iskušenja uvek dolazi uteha, ti su narodi pripisivali i dobro koje je proizlazilo od iskušenja, istome Šadaju (kao kod Jova XXII.17, 23, 25, 26); kao što su mu pripisivali i razumevanje istine, koje je dolazilo od iskušenja (poglavlje xxxii.8; xxxiii.4). i pošto je tako Šadaj bio poštovan kao bog istine – jer pustošenje, iskušavanje kažnjavanje i karanje, dolaze ne od dobra nego od istine – i pošto se Gospod pod tim imenom pretstavio Avrahamu, Isaku i Jakovu, to ime je zadržano i kod Proroka; kod njih, pod Šadaj“ je misli na istinu. Kao kod Jezikilja: I čuh huku krila njihovijeh kad iđahu kao da bješe huka velike vode, kao glas svemogućega, i kao graja u okolu; i kad stajahu, spuštahu krila (I.24). Opet: I slava Gospodnja podiže se s heruvima na prag od doma, i napuni se dom olblaka, i trijem se napuni slave Jehovine. I lupa krila heruvima čujaše se do spoljašnjeg trijema kao glas Boga svemogućega kad govori (X.4,5). Ovde „Jehova“ označava dobro, a „Šadaj“ istinu. U unutrašnjem smislu Reči, „krila“na sličan način označavaju ono što pripada istini. Osim toga, i Isak i Jakov pominju Boga Svemogućega u sličnom smislu, to jest, kao onoga koji iskušava, i koji izbavlja od iskušenja, a posle toga udeljuje nagrade. Kada je Jakov bežao ispred Isava, Isak mu je rekao: Neka te Bog svemogući blagoslovi, i načini te plodnim i da te umnoži (XXVIII.3). Kad su sinovi Jakovljevi krenuli da idu u Egipat da kupe žito, i kada su se tako mnogo bojali Josipa, Jakov im je rekao: A Bog svemogući da vam da da nađete milost u onoga čovjeka, da vam pusti brata vašega drugoga i Venijamina; ako li ostanem bez djece, neka ostanem bez djeca (Postanje XLIII.14). Jakov, koji se tada zvao Izrael, kada je blagosiljao Josipa, koji je bio u zlima iskušenja više nego njegova bača, i koji je iz njih bio izbavljen, reče: Od silnoga Boga oca tvojega koji će ti pomagati, i od svemogućega, koji će te blagosloviti blagslovima ozgo s neba, blagoslovima ozdo iz bezdana, blagoslovima od dojaka i od materice (Postanje XLIX.25). Sve ovo pokazuje zašto je Gospod prvo bio voljan da bude pretstavljen bogom Šadajem kojemu se Avram klanjao, i zašto je rekao „Ja sam Bog Šadaj“; i zašto je posle na sličan način rekao Jakovu „ja sam Bog Šadaj: budi plodan i umnoži se“ (Postanje XXXV.11); a razlog je bio i to što u onome što se pre događalo, radilo se o iskušenjima u unutrašnjem smislu. Klanjanje Šadaju kod tih naroda dolazilo je od činjenice da, kao što je to bilo kod jednog naroda o kome će se, po

Božanskoj milosti Gospodovoj, govoriti u onome što sledi, kao i kod onih koji su pripadali Drevnoj Crkvi, oni su čuli duhove koji su ih prvo karali a posle tešili. Duhovi koji su ih karali, videli su se s leve strane, ispod ruke, U tim prilikama bili su prisutni i anđeli, kod glave, koji su upravljali duhovima i koji su ublažavali karanje. A sve što su duhovi rekli odnosilo se na Božansko, nazivajući duha koji je karao „Šadaj“; a pošto je isti duh kasnije tešio, oni su ga nazivali „bog Šadaj“. U to vreme ljudi su , kao i Jevreji, zato što nisu razumevali unutrašnji smisao, ti su ljudi bili u religijskom verovanju da svo zlo, pa tako i svako iskušenje, kao i svako dobro i sva uteha, dolaze od Boga; ali da nije tako, može da se vidi iz Prvoga Dela (br. 245, 592, 696, 1093, 1874, 1875). 1993. Po mojoj volji živi.(idi mojim putem). Da ovo označava istinu vere, jasno je iz značenja „ići“ (živeti), što označava istinu vere (br. 519); a isto i iz značenja „puta“ koji se odnosi na ići, a koje označava istinu (vidi br. 627). 1994. I budi savršen (pošten). Da ovo označava dobro ljubavi prema bližnjemu, a to je činiti dobro od istine, to jest, činiti dobro po savesti koja je zasnovana na istini; a to je od ljubavi ka bližnjemu, jer ljubav ka bližnjemu stvara savest (o kojem značenju vidi br. 612). Ali pošto se ovde u unutrašnjem smislu govori o Gospodu, pod biti „savršen“ misli se na ljubav ka bližnjemu, zato što dobro potiče od ljubavi ka bližnjemu toliko da je istina koja potiče od ljubavi ka bližnjem i sama dobro. 1995. Stih 2. I učiniću zavjet između mene i tebe, i vrlo ću te umnožiti. „I učiniću zavjet između mene i tebe“, označava jedinstvo unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova, s unutarnjim čovekom; „i vrlo ću te umnožiti“, označava beskonačnu plodnost osećanja istine. 1996. I učiniću zavjet između mene i tebe. Da ovo označava jedinstvo između unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova, i unutarnjeg čoveka, jasno je iz značenja zaveta, koji je spajanje (coniunctio); jer kad god se pomene zavet u Reči između Jehove i čoveka, u unutrašnjem smislu misli se samo na povezivanje Gospoda sa čovekom. Zaveti (savezi) tako česti između Jehove i Jakovljevih potomaka samo to i pretstavljaju; ali pošto je ovo potvrđeno u Prvom Delu (br. 665, 666, 1023, 1038, 1864), to je nepotrbno to i ovde raditi. Gospodov unutrašnji čovek bio je Jehova, jer je po Njemu začet; ali unutarnji čovek je ovde pretstavljen Avramom; pa stoga „zavet između mene i tebe“ označava sjedinjenje unutrašnjeg čoveka, ili Jehove, s unutarnjim čovekom, pa tako i sa Gospodovom Ljudskom Suštinom.

1997. I učiniću zavet između Mene i tebe. Da ovo označava beskonačnu plodnost osećanja istine, može se videti iz značenja „umnožavanja“, da se time opisuje istina (objašnjeno br. 43, 55, 913, 983); i pošto se ovde govori o Gospodu, ovo označava beskonačnu plodnost istine koja potiče od dobra (kao pre br. 1940). Postoje dva osećanja. Osećanje dobra, i osećanje istine. Osćanje dobra je činiti dobro iz ljubavi prema dobru, a osećanje istine je činiti dobro iz osećanja istine. Na prvi pogled, ova dva osećanja izgledaju kao da su isto; ali u stvarnosti ona se razlikuju kako po suštini tako i po poreklu. Osećanje dobra, ili činiti dobro iz ljubavi prema dobru, pripada volji; a osećanje istine, koje je činiti dobro iz ljubavi prema istini, pripada razumu. Tako se ova dva osećanja razlikuju jedno od drugoga kao to se razlikuju volja i razum. Osećanje je od nebeske ljubavi, dok je osećanje istine od duhovne ljubavi. Osećanjem ljubavi se može opisivati samo nebeski čovek, dok se opsećanjem istine opisuje duhovni čovek. Šta je Nebesko i šta je nebeski čovek, a šta je Duhovno i šta je duhovni čovek, dovoljno je pokazano u Prvom Delu. Pradrevna Crkva, koja je postojala pre potopa, bila je u osećanju dobra; dok je Drevna Crkva, koja je postojala posle potopa, bila u osećanju istine; jer je prethodna bila nebeska, dok je potonja bila duhovna crkva. Svi anđeli u nebu dele se na nebeske i duhovne. Nebeski su oni koji su u osećanju dobra, a duhovni oni koji su u osećanju istine; prvima se Gospod pokazuje kao sunce, a drugima kao mesec (br. 1529-1531, 1838). Ovo poslednje osećanje, istine, Gospod je sjedinio s osećanjem dobra, a to je činiti dobro iz ljubavi prema dobru, onda kada je sjedinio Ljudsku Suštinu sa Božanskom Suštinom. Otuda „umnožiti vrlo“ označava plodnost do u beskonačnost istine koja je od dobra. 1998. Stih 3. A Avram pade ničice, i Bog mu govori i reče. „Avram pade ničice“, označava obožavanje (adoraciju); „i Bog govori i reče“, označava stepen opažanja; izraz „Bog“ se koristi zato što se Gospod pretstavio kao Bog Šadaj, kojemu se Avram klanjao; i zato što se govori o istini, koja treba da se sjedini s dobrom. 1999. I Avram pade ničice (pade na lice, na kolena). Da ovo označava obožavanje, jasno je i bez objašnjenja. Pasti na lice bio je čin obožavanje u Pradrevnoj Crkvi, pa je stoga to isto u Drevnoj Crkvi bilo označeno na isti način, čemu je razlog bilo to što je lice označavalo unutarnje (čovekovo), pa je i njihova poniznost bila pretstavljena padanjem na lice; stoga je to u Jevrejskoj Crkvi postao uobičajeni ceremolnijal. Istinsko obožavanje, ili poniznost srca, ide sa padanjem licem na zemlju pred Gospodom, kao gest (pokret) koji sledi iz toga kao nešto prirodno. Jer u poniznosti iz srca postoji priznanje da je (čovek) sama nečist, a u isto vreme i priznavanje da je Gospod

beskrajna milost prema onima koji su takvi; i kada čovek drži na umu ta dva priznanja, tada se sami um podigne iz neba (nebo podigne um) i učini da telo pada ničice; niti se čovek podiže sve dok ga ne podigne Gospod. Ovo se dešava u svakoj istinskoj poniznolsti, a koja je opažanje da se (čovek) podiže Gospodovom milošću. Takva je bila poniznost ljudi u Pradrevnoj Crkvi; ali je sasvim drugačija poniznost koja ne dolazi od srca (vidi 1153). Da je Gospod obožavao i molio se Jehovi, Svom Ocu, poznato je iz Jevanđelja u Reči; i da je to činio kao nekome ko je bio drugačiji od Njega, iako je Jehova bio u Njemu. Ali stanje u kome je Gospod bio u to vreme, bilo je stanje poniznosti, čija je priroda opisana u Prvm Delu, naime, da je On tada bio u Njegovom slabom ljudskom, koje je bilo od majke; ali kako je to odbcivao, i uzimao na Sebe Božansko, bio je tada u drugačijem stanju , a to je stanje slave ( glorifikacije).U pređašnjem stanju, obožavao je Jehovu kao nekoga drugoga, iako je ovaj bio u Njemu; jer, kao što je rečeno, Njegovo unutrašnje bilo je Jehova; ali u poslednjem, u stanju slave, On je govorio s Jehovom kao sa Sobom, jer je On bio Sam Jehova. Ali kakav je slučaj sa svim ovim ne može se shvatiti ako se ne zna šta je unutrašnje, i kako unutrašnje deluje na spoljašnje; i dalje, kako se unutrašnje i spoljašnje razlikuju, ali se ipak povezuju. Međutim, ovo se može razjasniti nečim što je vrlo slično, a to je unutrašnje u čoveku i njegovo delovanjr u spoljašnjem. Da čovek ima jedno unutrašnje, jedno unutarnje ili racionalno, i jedno spoljašnje, može se videti gore (br. 1889, 1940). Čovekovo unutrašnje je ono po čemu je on čovek, i po čemu se razlikuje od divljih životinja. Snagom ovoga unutrašnjega on živi posle smrti, večno, i kroz ovo unutrašnje Gospod može da ga uzdigne među anđele. Ovo unutrašnje je prva forma po kojoj čovek postaje i jeste čovek, i preko kojega je Gospod sjedinjen sa čovekom. Nebo koje je najbliže Gospodu, sastavljeno je od ovih ljudskih unutrašnjih (stvari?); ali ovo je čak i iznad najdubljeg anđeoskog neba, pa stoga ova unutrašnja pripadaju samo Gospodu. Preko ovoga je ceo ljudski rod prisutan pred Gospodovim očima, jer u nebu ne postoji razdaljina, kao što ona izgleda u svetu ispod meseca (u sublunarnom svetu), a još manje postoje razdaljine iznad neba (vidi br. 1275, 1277). Ova unutrašnja kod ljudi nemaju života od sebe, nego su to oblici koji primaju Gospodov život. Onoliko koliko je čovek u zlu, bilo stvarnom ili naslednom, toliko je on kao odvojen od ovog unutrašnjeg koje je Gospodovo i koje je kod Gospoda, i na taj je način odvojen od Gospoda; jer iako je ovo unutrašnje pridodato čoveku, i iako se ne može od njega odvojiti, ipak onoliko koliko se (čovek) odvaja od Gospoda, toliko se kao odvaja od toga (od unutrašnjeg) (vidi br. 1594). Ali odvajanje nije apsolutno otepljivanje o njega (od unutrašnjeg), jer u tom slučaju čovek ne bi mogao živeti posle smrti; ali je to otcepljenje i neslaganje njegovog racionalnog i spoljašnjeg, koje uzrokuje odvajanje od Gospoda; a onoliko koliko nema otcepljenja i neslaganja, toliko je čolvek

povezan s Gospodom preko unutrašnjeg, a što se dešava kada je čovek u ljubavi prema bližnjemu i u milosrđu, jer ovi ga povezuju. Takav je slučaj sa čovekom. Ali Gospodovo unutrašnje je bio Jehova Sam, jer je On bio začet od Jehove, koji se ne može deliti ili postati neko drugi, kao što je slučaj sa sinom koji je začet od ljudskog oca; jer Božansko nije deljivo kao što je ljudsko, nego jeste i uvek je isto. S ovim unutrašnjim Gospod je sjedinio svoju Ljudsku Suštinu; pa stoga što je Gospodovo unutrašnje bilo Jehova, ono nije bilo forma primanja života kao unutrašnje kod čoveka, nego je bilo sam život. I Njegova Ljudska Suština je na sličan način postala život preko sjedinjavanja, zbog čega je Gospod toliko puta rekao da je On Život, kao kod Jovana: Kao što Otac ima život u Sebi, tako je i Sinu da da ima život u Sebi (V.26). Pored drugih odlomaka u istom jevanđelju (Jovan. I.4; V.21; VI. 33, 35, 48; XI. 25). Onoliko koliko je Gospod bio ljudski (bio čovek) koje je primio kao nasleđe od majke, toliko nije izgledao Jehova, i toliko je obožavao Jehovu kao nekoga koji se razlikuje od Njega. Ali onoliko koliko je odbacivao ovo ljudsko, toliko se nije razlikovao od Jehove, te je bio jedno s Njim. Pređašnje stanje, kao što je rečeno, je stanje poniznosti; a potonje je bilo stanje slave. 2000. I Bog govori s Avramom i reče. Da ovo označava stepen opažanja, jasno je iz značenja „Jehova govori“, što je opažati (br. 1898, 1899). Ovde označava stepen opažanja, jer je bio u stanju poniznosti ili obožavanja, u kojem je bio pripojen i sjedinjen s Jehovom u onom stepenu u kojemu je bio u poniznosti; jer to dolazi s poniznošću.(Opažanja mogu biti unutarnja u raznikm stepenima, br. 1616). 2001. Da se izraz „Bog“ koristi zato što se Gospod pretstavio kao Bog Šadaj kojemu se Avram klanjao, kao i za to što se ovde govori o istini, koja je bila sjedinjena s dobrom, jasno je iz onoga što je gore rečeno. U Reči, Gospod se ponekad naziva Jehovom, a ponekad Bogom, a uvek iz razloga koji je skriven u unutrašnjem smislu. Kada se radi o ljubavi ili dobru, i o nebeskoj crkvi, On se naziva „JEHOVAH“; ali kada se radi o veri ili o istini, i o duhovnoj crkvi, tada se naziva „Bog“, i to dosledno ovako. A razlog je da je Samo Biće Jehovino ljubav, i da je Biće koje se izvodi iz ovoga vera (br. 709, 732). Stoga se ovde Gospod naziva „Bog“, jer se radi o istini koja treba da se ujedini s dobrom. Drugi je razlog u tome što je Gospod hteo da bude pretstavljen kao Bog Šadaj kome se Avram klanjao, zbog čega se ime (izraz) Bog zadržava u onome što sledi; jer u ovome poglavlju, On se naziva „Jehovom“ samo jednom, a „Bogom“ nekoliko puta (kao u stihovima 7, 8, 15, 18, 19, 22, 23).

2002. Stih 4. Od mene evo zavjet moj s tobom da ćeš biti otac mnogim narodima. „Od mene evo zavjet moj s tobom“, označava sjedinjavanje Božanske Suštine sa Ljudskom Suštinom ; „da ćeš biti otac mnogim narodima“, označava sjedinjavanje Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom; „otac“ znači da će to biti od Samoga Gospoda; „mnogim“, označava istine; „narodima“, označava dobra od istina. 2003. Od mene evo zavjet moj s tobom. Da ovo označava sjedinjavanje Božanske Suštne s Ljudskom Suštinom, jasno je iz značenja „zaveta“, da je to povezivanje (vidi br. 665, 666, 1023,1038). Da ovde „savez“ označava sjedinjavanje Božanske Suštine s Ljudskom Suštinom, jasno je iz ovoga značenja, kao i iz unutrašnjeg smisla onoga što prethodi, a to je iz samih reči „zavet Moj s tobom“. 2004. Da ćeš biti otac mnogim narodima. Da ovo označava sjedinjavanje Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom, ne može se dobro videti iz samog otvaranja unutrašnjeg smisla nekoliko reči, osim ako se na nji ne gleda kao na opštu ideju, kojom je pretstavljen ovaj smisao, jer je takva ponekad priroda unutrašnjeg smisla; a kada je to slučaj, onda je to više univerzalna (ideja), jer je i udaljenija. Posle objašnjenja nekoliko reči, rezutat je ovaj približni smisao: da sva istina i svo dobro dolaze od Gospoda jer, kao što smo videli, izraz „otac“ovde znači da je to od Njega, to jest od Gospoda; „mnogi“ označava istinu; a „narodi“, označava dobro odatle (od istine). Ali pošto su ovi – istine i dobra – sredstvo preko kojega je Gospod sjedinio Ljudsku Suštinu sa Božanskom Suštinom, iz ovoga se pokazuje jedan više univerzalan i odaljen smisao. Anđeli opažaju ove reči na ovaj način. A oni imaju u isto vreme opažanje uzajamnog sjedinjavanja Gospodove Božanske Suštine sa Ljudskom Suštinom, i Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom; jer, kao što je rečeno, „moj zavjet s tobom“ označava sjedinjavanje Božanske Suštine sa Ljudskom Suštinom, pa stoga ove reči koje razmatramo, označavaju jedinstvo Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom. Da je sjedinjavanje izvedeno uzajamno (recipročno), jeste tajna koja nije do sada bila otkrivena, i ona je takva da se teško može shvatiti; jer niko ne zna šta je uticaj (influks); bez poznavanja influksa niko ne može da formira neku opštu ideju o tome što je uzajamno jedinstvo. Ali ipak, ovo se može donekle razjasniti po influksu kod čoveka, jer i kod njega postoji uzajamno povezivanje. Od Gospoda, preko čovekovog unutrašnjeg (o kome gore, br. 1999), život se neprekidno uliva u čovekovo Racionalno, a preko ovoga, u njegovo spoljašnje, a u stvari u njegova znanja-reči i spoznaje; i ovaj život ih ne samo prilagođava da prime život, već ih isto tako dovodi u red, i to čini da čovek može da misli, i da bude racionalan. Takvo

je povezivanje Gospoda sa čovekom, bez čega čovek ne bi mogao misliti, još manje biti racionalan, kao što može svako da vidi iz toga što u čovekovoj misli postoji bezbroj tajni nauke i analitičke veštine – odviše brojne da bi ih se moglo istražiti kroz večnost – a koje se ne ulivaju preko čula ili preko spoljašnjeg čoveka, nego preko unutrašnjeg. Sa svoje strane, čovek preko ovih reči-znanja i spoznaja – napreduje i ide u susret ovome životu koji dolazi od Gospoda, pa se tako uzajamno povezuje. Međutim, u pogledu sjedinjavanja Gospodove Božanske Suštine sa Ljudskom Suštinom, i Ljudske Sištine sa Božanskom Suštinom, ovo beskrajno prevazilazi uzajamno povezivanje između čoveka i Gospoda, jer je Gospodovo unutrašnje bio Sam Jehova, stoga i sam život; dok čovekovo unutranje nije Gospod, stoga nije život već prijemnik života. Između Gospoda i Jehove postojalo je jedinstvo, a između čoveka i Gospoda nije jedinstvo nego povezanost. Gospod se sjedinio sa Jehovom svojom vlastitom moći, i na taj nači je postato Pravednost (Savršenstvo?); dok se čovek ne povezuje svojom moći nego moći koja je od Gospoda; tako da Gospod povezuje čoveka sa Sobom. Na ovo uzajamno sjedinjavaje misli Gospod, kada pripisuje ono što je Njegovo Ocu, a što je Očevo, Sebi, kao kod Jovana: Isus povika i reče: ko mene veruje, ne jveruje mene nego onoga koji me posla. I ko čuje riječi moje i ne vjeruje, ja mu ne ću suditi, jer ja ne dođoh da sudim svijet, nega da spasem svijet (XII. 44-46). U ovim su rečima skrivene najdublje tajne – tajne o sjedinjavanju dobra i istine, i istine s dobrom; ili što je isto, o sjedinjavanju Božanske Suštine sa Ljudskom Suštinom, i Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom; zbog toga je Gospod rekao: onaj ko veruje Mene, ne veruje Mene, nego Onoga koji Me posla“. Ponovo u istom jevanđelju: Zar ne vjeruješ da sam ja u ocu i otac u meni?Riječi koje vam govorim ne govorim od sebe, nego otac koji stoji u meni on tvori djela. Vjerujte da sam ja u ocu i otac u meni; ako li meni ne vjerujete, vjerujte mi po mojim djelima (XIV. 10-12). Ove riječi sadrže iste tajne, naime, one o sjedinjavanju dobra i istine, i istine sa dobrom, ili što je isto, Gospodove Božanske Suštine sa Njegovom Ljudskm Suštinom, i Njegove Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom; stoga On i kaže: „Riječi koje ja govorim, ne govorim ih od Sebe; Otac koji je u Meni, On tvori djela“; i onda skoro neposredno, dodaje: „po Mojim djelima“; i ovde, kao i pre, ima između reči o sjedinjavanju, ovo gde se kaže: „ Ja sam u Ocu, i Otac je u Meni“. Ovo je mstično jednstvo, o kojemu mnogi govore. Iz ovoga svega je jasno da Gospod nije bio odvojen od Oca, iako je govorio o Ocu kao o nekom drugom, a to sve zbog uzajamnog sjedinjavanja koje se ostvarivalo i koje se ostvarilo; jer je toliko puta rekao da je On jedno s Ocem, kao u odeljcima upravo navedenim, „Onaj koji vidi Mene, vidi Oca“ (Jovan XII. 25); kao i „Otac koji je u Meni, vjerujte da sam ja u Ocu i Otac u Meni (Jovan XIV. 10,11); i u istom, „kad biste znali Mene, znali biste i Oca Mojega“, Jovan VIII. 19); ponovo, „kad biste znali mene, znali

biste i Oca Mojega, i odsele poznajete ga, i vidjeste ga. Reče mu Filip: Gospode, pokaži nam Oca! I biće nam dosta. A Isus mu reče: koliko sam vrijeme s vama, i nijesi Me poznao, Filipe? koji vidje mene, vidje Oca. Pa kako kažeš: pokaži nam Oca? Zar ne vjeruješ da sam Ja u Ocu, i Otac u Meni?“ (XIV. 7-10); opet, „Ja i Otac smo jedno“ (X.30). Otuda u nebu se ne zna za drugiga oca nego za Gospoda, jer Otac je u Njemu, i On je jedno s Ocem; i kada vide Njega, vide Oca“, kao što je On sam rekao (vidi br. 15). 2005. Da „otac“ označava da će to biti od Samoga Gospoda, jasno je iz značenja „oca“, jer sve što je bilo od oca, to je od Gospoda, pošto su On i Otac isto. Unutrašnje svakoga čoveka je od njegovog oca, a njegovo spoljašnje je od majke; ili, što je isto, duša je od oca a telo, u koje je obučena duša, je od majke; jer duša je od tela, i telo je od duše; stoga su oni nerazdvojni. (prim. prev. Ovde se ne misli samo na fikičko telo, nego prvenstveno na ono koje je „spoljašnji čovek“, a koje telo ostaje i posle smrti, jer duša je nerazdvojne od toga tela). Gospodovo unutrašnje bilo je od Oca, pa je prema tome bilo Sami Otac, pa je zato Gospod rekao, da je Otac u Njemu, kao i „ja sam u Ocu i Otac u Meni“; kao i „Ko vidi Mene, vidi Oca; ja i Otac smo jedno“, što se može videti iz gornjih odlomaka. Pa i u Reči Staroga Zaveta, Gospod se naziva „Ocem“, kao kod Isaije: Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni, knez mirni (IX.6). Svakome je jasno da je „dijete“, i „sin nam se dade“ Gospod, koji je nazvan „otac vječni“. Opet kod Isaije: Ti si zaista Otac naš, iako ne zna Avram za nas, i Izrailj nas ne poznaje; ti si, o Jehova, otac naš, ime ti je od kako je vijeka izbavitelj naš (LXIII, 16). I ovde se Gospod naziva „Jehovom Ocem našim“, i „Izbaviteljem“. Kod Malahije: Za nemamo jedopg Oca?Zar nas nije stvorio Bog? (II.10). „Stvoriti“ označava ponovo roditi (kao što je pokazano u Prvom Delu, br. 16, 88, 472). Osim toga, svuda u Reči Staroga Zaveta pod „Jehovom“ se misli na Gospoda, pa su ga i svi obredi pretstavljali; a u unutrašnjem smislu sve se u Reči odnosi na Njega. 2006. Da „množina“ označava istinu, jasno je iz značenja „množine“, a to je istina (ranije objašnjeno br. 1941), kao i iz značenja „umnožiti se“, kojim se opisuje istina (vidi br. 43, 55, 913, 983). 2007. Naroda. Da ovo označava dobro koje je otuda (od istine), jasno je iz značenja „naroda“, a to je dobro objašnjeno u Prvom Delu, br. 1159, 1258-1260, 1416, 1849). 2008. Stih 5. Za to se više nećeš zvati Avram, nego će ti ime biti Avraham, jer sam te učinio ocem mnogih naroda. „Za to se više nećeš zvati Avram“, označava

da će odložiti ljudsko; „nego će ti ime biti Avraham“, označava da će uzeti Božansko; „jer sam te učinio ocem mnogih naroda“, označava, kao i ranije, da sve dobro i sva istina otuda (istina od dobra) potiču od Njega (prim. prev.“dobro i istina otuda“ je deo tz „kruga života“: čovek zna istinu, pretvara je u dela i tako čini dobro sledeći istinu; zatim se iz dobra rađa u čovekovom duhu, dublja istina, na primer da čovek postaje svestan da je preko dobra posao deo Božijen carstvo itd. Znači istina vodi čoveka ka dobru, a dobro ga vodi višoj istini, da bi ga ev, ta viša istina vodila u duhovnije dobro; i to je „krug života“). 2009. Za to se više nećeš zvati Avram, nego će ti ime biti Avraham. Da „nećeš se više zvati Avram“, označava da će odložiti ljudsko; i da „ime će ti biti Avraham“ označava da će uzeti Božansko, jasno je iz značenja „imena“; kao i iz značenja „Avrama“, a posle „Avrahama“. Izraz „ime će ti biti“, kada se koristi u Reči, označava kvalitet, to jest da će osoba biti takva, jasno je iz onoga što je bilo rečeno u Prvom Delu (br. 144, 145, 1754). I pošto „ime“ označava kvalitet (kakvoću), to ime obuhvata sve ono što je u čoveku. Jer u nebu se ne obraća pažnja na imena; jer kad god se neko nazove imenom, ili se spomene reč ime, pokazuje se ideja koja pretstavlja kakav je čovek, to jest, sve ono što je njegovo, i što je povezano s njim, i što je u njemu; otuda „ime“ u Reči označava kavlitet. Kako bi se ovo lakše razumelo, navešćemo nekoliko odlomaka iz Reči koji ovo potvrđuju. Kao u Blagoslovu Mojsijevom: Da te blagoslovi Jehova i čuva! Da te obasja licem svojim i bude ti milostiv! Da Jehova obrati lice svoje k tebi, i dade ti mir!I neka prizivlju ime moje na sinove Izrailjeve, i ja ću ih blagosloviti! (Brojevi VI. 24-27). Iz ovoga je jasno šta je označeno sa „imenom“, sa „prizivati ime Jehovino na sinove Izrailjeve“, naime, da Jehova blagosilja, čuva, prosvetljuje, da je milostiv i da donosi mir; tako to znači da je Jehova ili Gospod takav. A u Dekalogu (Deset Zapovesti): Ne uzimaj ime Bga svoga uzalud; jer neće pred Jehovom biti prav ko uzima njegovo ime uzalud (Izlazak XX.7; Zakoni Ponovljeni V.11). Ovde „ne uzimaj ime Božije uzalud“ ne znači samo ime, nego i sve ono što je uopšte i posebno od Njega, pa stoga i sve uopšte i posebno što pripada Njegovom bogoštovanju, da se ništa od toga ne prezre, a još manje svetogrdi i zarazi nečim nečistim.U Gospodovoj Molitvi: Neka se sveti ime Tvoje; neka dođe carstvo Tvoje; neka bude volja Tvoa, kako na nebu tako i na zemlji (Luka XI.2). Ovde se pod „menom“ ne misli na ime, nego na sve stvari ljubavi i vere; jer ove su Božije, ili Gospodove, i od Njega; i pošto su ove stvari svete, Gospodovo carstvo dolazi, i Njegova će se volja vršiti na zemlji kao i u nebima, kada ih se drži kao svete. Da „ime“ označava takve stvari, jasno je iz odlomaka u Reči Starog i Novog Zaveta gde se pominje „ime“. Kod Isaije: I tada ćete reći: slavite Jehovu, glasite ime Njegovo, javljajte po narodima djela Njegova, napominjite da j visoko ime Njegovo (XII.4). Gde

„glasiti ime njegovo, napominjite da je visoko ime Njegovo“, ne znači da u bogoštovanju treba korisiti Njegovo ime, ili verovati da se Jehova odziva kada se pomene Njovo ime,nego da treba znati kakav je On, a to znači sve uopšte i posebno šta je od Njega. Kod istoga: I za to slavite Jehovu u Urimu, na ostrvima morskim ime Jehove Boga Izrailjeva (XXIV.15). Gde „slaviti Jehovu u Urimu“, je slaviti (častiti) Jehovu u svetim stvarima ljubavi; a „slaviti na ostrvima morskim Jehovu Boga Izailjeva“, označava slaviti ga u svetim stvarima vere; kod istoga: O Jehova Bože naš! Gospodarili su nad nama drugi osim Tebe, ali samo Tobom pominjemo ime Tvoje (XXVI.13). I podići ću jednoga sa sjevera, i doći će od istoka sunčanoga i prizivaće ime moje, stupaće po glavarima kao po kalu, i kao što lončar gazi blato (XLI.25). „Pominjati ime Jehovino“ i „prizivati ime Jehovino“, znači bogoštovati od dobara ljubavi i istina vere. Oni koji su sa severa, to su oni koji su izvan crkve i koji ne znaju za ime Jehovino, a koji će ipak „prizivati ime Njegovo“ kada žive u uzajamnoj ljubavi i kada se klanjaju Božanstvu Tvorcu svemira; jer „prizivati ime Jehovino“ sastoji se u bogoštovanju, a ne u zazivanju imena. (Da je Gospod prisutan i kod Neznabožaca, može se videti gore, br. 932, 1032,159). Kod istoga: Tada će vidjeti narodi pravdu Tvoju i svi carevi slavu Tvoju; i prozvaćeš se novijem imenom, koje će usta Jehovina izreći LXII.2). Ovde „prozvaćeš se novim imenom“, znači da će neko postati druga osoba, to jest, da će biti ponovo stvoren, ili preporođen, pa tako i postati takav. Kod Mike: Jer će svi narodi hoditi u ime boga svojega, a mi ćemo hoditi u ime Jehove Boga svojega u vijek i do vijeka (IV.5). „Hoditi u me boga svojega“ jasno onačava profano bogoštovanje; a „hoditi u ime Jehove Boga“, istinsko bogoštovanje. Kod Malahije: Jer od istoka sunčanoga i od zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar, jer će veliko ime moje biti među narodima, veli Jehova nad vojskama (I.11). Gde se pod „imenom“ ne misli na ime nego na bogoštovanje; a to je kavlitet Jehove ili Gospoda, što će biti razlog da bude obožavan. Kod Mojsija: Na mjesto koje Jehova Bog vaš izabere među svim plemenima da tu postavi ime Svoje, i da učini da ime Njegovo stalno ono bude ondje, tamo ćete prinijeti sve što vam naredih (Zakoni Ponovljeni XII. 5, 11 14; XVI. 2, 6, 11). Gde „postaviti ime Njegovo, i učiniti da ono bude ondje ne označava ime nego bogoštovanje, pa tako označava i kakav je Jehova ili Gospod, da bi to bio razlog da mu se klanja. A On je takav da je On dobro ljubavi i istina vere; i da „ime Jehovino ostaje“ kod onih koji su takvi. Kod Jeremije: Nego idite sada na moje mjesto koje je bilo u Silomu, gdje namjestih ime svoje od početka, i vidite što sam mu učinio za zloću naroda moga Izrailja (VII.12). Gde na sličan način „ime“ označava bogoštovanje, pa stoga i nauk o istinskoj veri. Svak zna da Jehova ne obitava kod nekoga ko samo zna i izgovara Njegovo ime, jer sama reč, bez ideje, znanja,

ili vere u ono kakav je On, to je samo reč. Otuda je jasno da „ime“ označava kvalitet, i poznavanje kvaliteta. Kod Mojsija: U to vrijeme odvoji Jehova pleme Levijevo da nose kovčeg zavjeta, i da blagosiljaju u ime Moje do današnjega dana (Zakoni Ponovljeni X.8). Gde „blagosiljati u ime“ Jehovino ne znači činiti to samo imenom nego svim onim što pripada imenu Jehovinom, o čemu je bilo reči gore. Kod Jeremije: Ovo je ime Njegovo kojim ćete Ga zvati, Jehova pravda naša (XXIII.6). Ovde „ime“ označava pravdu (pravednost), što je kvalitet Gospoda, na kojega se odnose ove reči. Kod Isaije: Poslušajte, ostrva i pazite, narodi daljni. Gospod me pozva od utrobe;od utrbe matere moje pomenu ime moje (XLIX.1). I ovo se kaže o Gospodu; „pomenuti ime moje“, znači poučavati o onome kakav je On. Da „ime“ označava kvalitet, još je jasnije kod Jovana, u Apokalipsi: Ali imaš malo imena u Sardu, koji ne opoganiše svojijeh haljina, i hodiće sa mnom u bijelima, jer su dostojni. Koji pobijedi on će se obući u haljine bijele, i ne ću izbrisati imena njegova iz knjige života, i priznaću ime njegovo pred ocem svojim i pred anđelima njegovim. Koji pobjedi, učiniću ga stuomb u crkvi Boga svojega, i više ne će izići napolje, i napisaću na njemu ime Boga svojega, i ime Novog Jerusalima, grada Boga mojega, koji silazi s neba od Boga mojega; i ime moje novo. (III.4,5,12). Ovde je sasvim jasno da „ime“ nije ime nego kvalitet; „ime u knjizi života“ označava samo to; „priznaću ime njegovo pred Ocem“ i „napisaću na njemu ime Boga mojega, i ime moje novo“; isto je ovo istinito i o imenima koja se nalaze na drugim mestima, a koja su uopisana u knjigu života, i u nebu (Otkr ili Apokalipsa XIII.8; XVII.8; Luka X.20). U nebu, jedan drugoga poznaju samo po kvalitetu; a u smislu slova, to se izražava imenom, kao što može svako da vidi i po tome što na zemlji, kada slušalac čuje neko ime, on odmah ima ideju o kavlitetu po kojem se ta osoba razlikuje od neke druge. U drugom životu, ideje ostaju, a imena nestaju; a to je još više među anđelima. Otuda u unutrašnjem smislu ime označava kvalitet, ili poznavanje kvaliteta. Opet: I oči su mu kao plamen ognjeni, i na glavi njegovoj krune mnoge, i imaše ime napisano, kojega niko ne zna do on sam. I bješe obučen u haljinu crvenu od krvi, i ime se njegovo zove: riječ Božija (XIX.12,13). Ovde se jasno izjavljuje da je „ime“, odnosno kvalitet onoga koji sedi na prestolu, Reč Božija. Da je „ime Jehovino“ poznavanje Njegovog kvaliteta, naime, da je On sve dobro ljubavi i sva istina vere, jasno je iz ovih Gospodovih reči: Oče pravedni! Svijet tebe ne pozna, a ja te poznah, i ovi poznaše da si me ti poslao. I pokazah im ime tvoje, i pokazaću; da ljubav kojom si me ljubio, i u njima bude, i ja u njima (Jovan XVII. 25 26). Da je „ime Božikje“ ili Gospodovo ceo nauk o ljubavi i milosrđu, što je označeno sa „verovati u ime Njegovo“, jasno je iz ovih reči u istom jevanđelju: A koji ga primiše, dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji vjeruju u ime Njegovo (I.12). I štogod zaištete u oca u ime moje, ono ću vam učiniti, da se proslavi otac u sinu. I ako što zaištete u ime

moje, ja ću učiniti. Ako imate ljubav k meni, zapovijesti moje držite (XIV. 13-15). Vi mene ne izabraste, nego ja vas izabrah, i postavih vas da vi idete i rod rodite; i da vaš rod ostane, da štogod zaištete u oca u moje ime, da vam da (XV.16,17). Kod Mateja: Ge su dvoje ili troje zajedno u moje ime, tu sam ja među njima (XVIII.20). Onima koji su „zajedno u ime Gospoda“ označeni su oni koji su u nauku vere o ljubavi i milosrđu, pa su stoga u ljubavi i u milosrđu. Opet: Svi će vas narodi mrzeti imena mojega radi (Mateja X. 22; XXIV. 9,10; Marko XIII.10). Ovde „imnena mojega radi“ znači zbog Njegovog nauka. Da samo ime nema nikakvog efekta, ali da samo ono što ime sadrži, to ima efekta, naime, samo ljubav ka bližnjemu i vera imaju efekta, jasno je iz ovih reči kod Mateje: Mnogi će reči u onaj dan: nijesmo li u ime tvoje prorokovali i imenomon tvojim đavole izgonili, i imenon tvojim mnoga čudesa tvorili? Tada ću im ja reći: nikad vas nijesam znao. Idite od mene koji činite bezakonje! (VII.22,23). Iz ovoga se vidi da oni koji smatraju da se bogoštovanje sastoji u zazivanju imena, kao što su radili Jevreji u ime Jehove, i kao što rade Hrišćani u ime Gospoda, da oni nisu zbog toga više dostojni, jer ime samo ne vredi ništa; a što vredi, to je da budu onakvoga karaktera kako je Gospod zapovedio; jer to je „verovati u ime Njegovo“; i dalje, kad se kaže da nema spasenja ni kroz koje drugo ime osim kroz Gospodovo, to znači da nema drugoga spasenja nego po Gospodovoj nauci, a to je nauk uzajamne ljubavi, koja je istinski nauk i vera; tako da nema spasenja osim kroz Gospoda, jer je sva ljubav i sva vera samo od Njega. 2010. Pošto „ime“ označava kvalitet i poznavanje kvaliteta, sada možemo videti šta je označeno rečima u ovome stihu, „za to se nećeš više zvati Avram, nego će ti ime biti Avraham“; a to je da više neće biti onakav kakav je bio u prošlosti, nego onakav kakav će tek biti. Da je Avram služio drugim bogovima, i da se klanjao bogu Šadaju, pokazano je gore (br. 1992), ali zato što je trebao da pretstavlja Gospoda, a to je Njegovog unutrašnjeg čoveka, to jest Nebesko Njegove Ljubavi, njegov prethodni kvalitet je trebao da se izbriše, to jest, njegovo ime „Avram“ je trebalo da se promeni i dobije karakter onoga što bi moglo pretstavljati Gospoda. Stoga je slovo H uzeto iz imena Jehova – a koje slovo je jedino koje označava Božansko a koje označava Ja sam ili Biće (Esse) – te je bilo umetnuto u njegovo ime, tako da se nazvao „Avraham“. Slučaj je sličan sa „Sarai“, o čemu u onome što sledi; čijem imenu je isto tako dodato isto slovo, te je nazvana „Sarah“. I iz ovoga možemo videti da u unutrašnjem smislu Reči Avraham petstavlja Jehovu ili Gospoda. Neka se zna, da kod pretstavljanja nije važno kakav je čovek (koji pretstavlja) kao osoba, nego je važno ono što ta osoba pretstavlja (kao što je pokazano ranije, br. 665. 1067 na kraju, 1361). Stoga je značenje ovih reči u unutrašnjem smislu da će Gospod odbaciti ljudsko, i uzeti Božansko; a to je u istom nizu s onim što se dešavalo ranije i što će se

dešavati posle; jer je sada dato obećanje o Isaku, kojim treba da bude pretstavljeno Gospodovo Božansko Racionalno. 2011. Jer sam te učinio ocem mnogih naroda. Da ovo onačava, kao i pre, da sva istina i dobro otuda izvedeno dolaze od Njega, jasno je iz značenja biti „otac“, što označava da su oni od Njega; iz značenja „mnogih“ što su istine; i iz značenja „naroda“ što su dobra otuda izvedena (o kojima gore br. 2005-2007). Da u još univerzalnijem ili udaljenijem smislu ove iste reči označavaju jedinstvo Gospodove Ljudske Suštine i Njegove Božanske Suštine, može se videti gore (br. 2004); jer je jedinstvo Gospodove Ljudske Suštine sa Njegovom Božanskom Suštinom kao (jedinstvo) istine i dobra; a jedinstvo Njegove Božanske Suštine sa Njegovom Ljudskom Suštinom kao (jedinstvo) dobra sa istinom, a to znači da je uzajamno. Zaista, u Gospodu Istina sama ujedinila se s Dobrom, a Dobro se ujedinilo s Istinom; jer se o Beskonačnom Božanskom može govoriti samo kao o Dobru samom, i o Istini samoj, pa stoga ljudski um nije u obmani kada misli da je Gospod Dobro samo i Istina sama. 2012. Stih 6. Učiniću te vrlo plodnim (daću ti porodicu vrlo veliku), i načiniću od tebe narode mnoge, i carevi će izaći od tebe. „Učiniću te vrlo plodnim“, označava plodnost dobra do u beskonačnost; „i načiniću od tebe narode mnoge“, znači da je svo dobro od Njega; „i carevi će izaći od tebe“, označava da je od Njega sva istina. 2013. Učiniću te vrlo plodnim. Da ovo označava plodnost dobra do u beskonačnost, jasno je iz značenja „biti plodan“ kojim se opisuje dobro (objašnjeno ranije, br. 43, 55, 913, 983); i pošto je „vrlo“, a radi se o Gospodu, to označava plodnst do u beskonačnost. 2014. I načiniću od tebe narode. Da ovo označava da je svo dobro od Njega, jasno je iz značenja „naroda“ u pravom i prvobitnom smislu, da je to dobro (o čemu je bilo govora u Prvom Delu, br. 1259, 1260, 1416, 1819=. 2015. I carevi će izaći od tebe. Da ovo označava da je sva istina od Njega, jasno je iz značenja „cara“, i u istorijskom i u proročkom delu Reči, da je istina (rečeno gore, br. 1672, ali još ne potpuno pokazano). Iz značenja „naroda“ kao dobara, i iz značenja „careva“ kao istina, možemo videti prirodu unutrašnjeg smisla u Reči, i kako je on udaljen od smisla slova. Onaj ko čita Reč, osobito istorijski deo, veruje samo to da su tamo narodi narodi, a carevi carevi, i da se govori i narodima i o carevima u samoj Reči. Ali ideja naroda i careva sasvim nestane

kada je prime anđeli, a umesto njih opaža se dobro i istina. Ovo mora da izgleda čudno, pa i čak i paradoksalno, ali je ipak tako; a da je to istina, a što može da vidi svako ako samo pomisli da kada bi u Reči „narodi“ označavali narode, a „carevi“ careve, Gospodova Reč bi sadržavala isto što i druge istorije, ili neki drugi spisi, te bi bila kao svaka druga svetska stvar; dok u stvari u Reči nema ničega što nije Božansko, pa stoga i nebesko i duhovno. Uzmite kao primer ovo što je rečeno u ovom stihu, - da će Avraham biti vrlo plodan i da će se od njega namnožiti narodi, i da će od njega izaći carevi – šta je ovo ako ne jedna svetska stvar, koja nema nikakve veze s nebom? Jer u ovome postoji samo svetska slava, koja nije ništa u nebu; ali ako je ovo Gospodva Reč, u njoj mora da bude nebeska slava, a ne svetska slava. Stoga smisao slova se briše i nestaje kada pređe u nebo; i tako je očišćena da u njoj ne ostaje ništa svetsko. Jer se pod „Avrahamom“ ne misli na Avrahama, nego na Gospoda; da će „biti plodan“ ne znači da će njegovo potomstvo vrlo narasti, nego da će dobro Gospodove Ljudske Suštine rasti u beskonačnost; a „narodima“ nisu označeni narodi, nego dobra; a „carevima“, ne carevi nego istine. Međutim, istorija ostaje i dalje istinita; jer je istina da je ovo rečeno Avrahamu, da je bio plodan, da su narodi i carevik izažšli od njega. Da „carevi“ označavaju istine, može se videti iz sledećih odlomaka: I tuđini će sazidati zidove tvoje, i carevi njihovi služiće ti; jer ćeš mlijeko naroda sati (sisati) i sise carske dojićeš (LX.10.16). Iz smisla slova nije jasno šta znači „mlijeko ćeš naroda piti“ ni „carske će te sise dojiti“, ali je jasno iz unutrašnjeg smisla, u kojemu to označava biti obdarem dobrima,i poučen u istinama. Kod Jeremije: Jer ako doista uzradite ovo, ulaziće na vrata doma ovoga carevi, koji sjede mjesto Davida na prijestolju njegovu, na kolima i na konjma, i oni i sluge njihove i narod njihov (XXII.4; XVIII.25). „Jahati na kolima i konjima“ je proročki izraz kojim se označava obilje intelektualnih stvari, kao što se vidi u mnogim odlomcima kod Proroka; te se tako sa „carevi će ulaziti na vrata doma ovoga“ označava u unutrašćnjem smislu biti ispunjen (nadojen) istinama vere. Ovo je nebeski smisao Reči, u koji prelazi svetski doslovni smisao. Opet, kod istog Proroka: Jehova vrže u zaborav na Sionu praznike i subotu, i u žestini gnjeva svojega odbaci cara i sveštenika. Utonuše u zemlju vrata njezina; car njezin i knezovi njezini među narodima su; zakona nema, a proroci njezini ne dobijaju utvare od Jehove (Plač II.6,9). „Car“ ovde označava istinu vere; „sveštenik“, dobro ljubavi prema bližnjemu; „Sion“ crkvu koja se razara; vrata njezina „utonuše u zemlju“, označava veru, koje više neće biti, i istine koje će, pretstavljene „carevima“, biti odbačene. Kod istoga proroka: Evo ovako veli Jehova: podignuću ruku svoju k narodima, i k plemenima podignuću zastavu svoju, i donijeće sinove svoje u naručju, i kćeri svoje na ramenima će nositi. I carevi će biti hranitelji tvoji i carice njihove tvoje dojkinje, i klanjaće se licem do

zemlje, i prah s nogu tvojih lizaće (XLIX. 22, 23). „Narodi“ i „kćeri“ označavaju dobra; a „plemena“ i „sinovi“ istine (kao što je pokazano u Prvom Delu, gde se može videti da „narodi“ označavaju dobra, br. 1250, 1260, 1416, 1849; i da „kćeri“ imaju slično značenje, br. 489-491; isto tako da „plemena“ označavaju istine, br. 1250, 1260; a „sinovi“ isto tako, br. 489, 491, 533, 1147). „Carevi“ stoga označavaju istine uopšte, kojima će se hraniti, a njihove „carice“ dobra kojima će biti „podojeni“. Da li kažete dobra i istine, ili oni koji su u dobrima i istinama, to je isto. Opet kod istog proroka: Tako će opet udiviti mnoge narode, i carevi će pred njim zatisnuti usta svoja, jer će vidjeti šta im nije kazivano, i razumjeće što nisu slušali (LII.15). Ovde se govri o Gospodovom dolasku; „narodi“ označavaju one na koje utiču dobra i istine. Kod Davida: Sad, carevi, urazumite se; naučite se sudije zemaljske! Služite Jehovi sa strahom, i radujte se strepetom. Poštujte sina da se ne razgnjevi, i vi ne izginete na putu svome; jer će se gnjev njegov brzo razgorjeti (II.10-12). „Carevi“ označavaju one koji su u istinama; a koji se često od istina nazivaju „carevim sinovima“; ovde „Sin“ označava Gospoda, koji se ovde naziva „Sinom“ zato što je On istina sama, i jer je sva istina od Njega. Kod Jovana: I pjevahu pjesmu novu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu, i da otvoriš pečate njezine. I učinio si nas Bogu našemu careve i sveštenike, da bismo carovali na zemlji (Otkr. V.9,10). Ovde se nazivaku „carevima“ oni koji su u istinama. Ovakve Gospod naziva „sinovima carstva“ kod Mateje: A on odgovarajući im reče :koji sije dobro sjeme ono je sin čovječiji; a njiva je svijet; i žetva je pošljedak ovoga vijeka; a dobro sjeme sinovi su carstva, a kukolj sinovi zla. A neprijatelj kojiga je posijao je đavo (XIII.37,38). Kod Jovana: A šesti anđeo izli čašu svoju na veliku rijeku Eufrat, i presahnu voda njezina da se pripravi put carevima od istoka (Otkr. XVI.12). Da „Eufrat“ ne označava Eufrat, niti „carevi od istoka“ označavaju careve otuda, jasno je (na šta se misli pod „Eufrat“ može se gore videti, br. 120, 1585, 1866); tako da „put carevima s istoka“ znači istine vere koje su od dobara ljubavi. Kod istoga: I narodi koji su spaseni hodiće u vidjelu njegovu, i carevi zemaljski donijeće slavu i čast svoju u njega (Otkr. XXI.24). Gde „narodi“ označavaju one koji su u dobrima, a „carevi zemaljski“ one koji su u istinama, što se može zaključiti iz toga što su ovo proročke reči, a ne istorijske. Kod istoga: Hodi da ti pokažem sud kurve velike, koja sjedi na vodama mnogim. S kojom se kurvaše carevi zemaljski, i koji žive na zemlji, opiše se vinom kurvarstva njezina (Otkr. XVII.1,2). I opet: I carevi zemaljski s njom se kurvaše, i trgovci zemaljski obobatiše se od bogastva slasti njezine. I zaplakaće i zajaukati za njom carevi zemaljski koji se s njom kurvaše (Otkr. XVIII.3,9). I ovde se na sličan način vidi da se ne misli na careve pod „carevima zemaljskim“; jer se ovde govori o falsifikovanju i izvrtanju nauka vere, to jest, istine, a ovo je nazvano „kurvarstvo“; „carevi zemaljski“ označavaju istine koje su falsifikovane i izneverene. Kod istoga: I deset rogova

koje si vidio su deset careva, koji carstva još ne primiše, nego će oblast carevi primati za jedan čas (jedno vreme) sa zvijeri. Ovi jednu volju imaju i oblast svoju daće zvijeri (Otkr. XVII.12,13). Da ovi „carevi“ nisu carevi, svakome je jasno; jer bilo bi sasvim nerazumljivo da deset careva prime vlast kao carevi za jedno vrijeme (jedan čas). Evo još jednog odlomka: I vidjeh zvijer i careve zemaljske i vojnike njihove skupljene da se pobiju s onijem što sjedi na konju i s vojskama njegovijem (XIX.19). Da je onaj „koji sjedi na konju“ „Reč Božija“otvoreno se tvrdi u stihu 13; i kaže se da su se protivu ove sakupili carevi zemaljski da se biju. „Zvijer“ označava dobra ljubavi, ali profanisana; a „carevi“ označavaju istine vere, ali izneverene; ovi se nazivaju „carevima zemaljskim“, jer su oni unutar crkve. (Da „zemlja“ označava crkvu, može se videti gore, br. 662, 1066, 1067, 1262). „Beli konj“ označava razumevanje istine; a „onaj koji sedi na konju“, Reč. Ovo značenje je još više vidljivo kod Danila (glava XI.), gde se govori o ratu između „južnoga cara“ i „sjevernoga cara“; kojim se terminima označavaju istine i obmane koje se bore, gde se borba opisuje na istorijski način kao „rat“. Pošto „car“ označava istinu, može se videti šta je označeno u unutrašnjem smislu kada se Gospod naziva Carem i Sveštenikom; kao šta je to u Gospodu bilo, koje je pretstavljeno carevma, a šta sveštenicima. Carevi su pretstavljali Njegovu Božansku istinu, a sveštenici Njegovo Božansko dobro. Svi zakoni reda po kojima Gospod upravlja svemirom kao Car, su istine; dok su svi zakoni po kojima upravlja svemirom kao Sveštenik, a pomoću kojih vlada i nad istinama, su dobra; jer uprava po samim istinama, osudila bi svakoga na pakao, dok uprva (vladavina) od dobara, podiže svakoga otuda (iz pakla) uzdiže ga ka nebu (vidi br. 1728). Pošto su u slučaju Gospoda ove dve povezane, one su na drevni način pretstavljene carstvom koje je spojeno sa sveštenstvom; kao što je bilo sa Melhisedekom, koje je bio car Salimski i u isto vreme sveštenik Boga Svevišnjega (Postanje XIV. 18); a kasnije sa Jevrejima, kod kojih je bila ustanovljena reprezentativna crkva (crkva zasnovana na pretstavama, reprezentacijama), koja je imala sudije, a kasnije careve. Ali pošto su carevi petstavljali istine koje ne treba da zapovedaju, iz razloga što one osuđuju, stoga je želja za carevima izazvala karanje, kada je priroda istine pokazana kakva je u sebi (I Samuilova VIII. 11-18); a u ranije vreme Mojsije je bio zapovedio (Zakoni Ponovljeni XVII. 14-18) da treba da izaberu pravu istinu koja je od dobra, a ne pokvarenu; i da je ne smeju ukaljati umovanjem i rečima-znanjima. O tome se radilo u uputstvima o caru, koje je dao Mojsije na mestu koje je navedeno; što niko ne može da vidi iz smisla slolva, ali je očigledno iz nekoliko tačaka u unutrašnjem smislu; tako da „car“ i „carska služba“ očigledno pretstavljaju i označavaju istine.

2016. Što se tiče činjenice da je svo dobro i derivativna sitina od Gospoda: to je utvrđena istina. Anđeli to opažaju u tome stepenu da (su sigurni) da ako je nešto od Gospoda, to je dobro i istina, i da koliko je od njih samih, da je zlo i obmana. Ovo oni priznaju pred novodošavšim dušama i pred duhovima koji u to sumnjaju; i što više, oni (anđeli) idu tako daleko da kažu da ih Gospod stalno odvaja od zla i obmane koji izviru iz njihovog propriuma, i da ih održava u dobru i istini. Štoviše, oni opažaju i samo odvajanje (od zla propriuma) (vidi br. 1614). A što se tiče toga da čovek pretpostavlja da čini dobro i misli istinu od sebe samoga, to je samo izgled (privid), zato što on (čovek) nema opažanje, i što je u tami u pogledu uticaja (influksa); tako da on to zaključuje po izgledu, to jest iz obmane, od koje ne želi da bude odvojen sve dok veruje samo u čula, i sve dok razmišlja o ovome oslanjajući se na svoja čula, to jest sve dok rezonuje po njima da li je tako. Ali iako stvar ovako stoji, čovek treba da čini dobro i da misli istinu kao od sebe; jer se na drugi način ne može popraviti i biti nanovo rođen (razlozi se mogu videti gore, br. 1937, 1947). Stih koji je pred nama govori o Gospodovoj Ljudskoj Suštini koja je trebala da se ujedini s Njegovom Božanskom Suštinom; i tada bi čoveku sve dobro i istinito dolazilo od Njegove Božanske Suštine preko Njegove Ljudske Suštine, a to je tajna u koju malo njih veruju, jer je ne shvataju, jer pretpostavljaju da Božansko dobro može da dopre do čoveka a da se Gospodovo Ljudsko i ne sjedini s Božnskim; ali da nije moguće drugačije, već je bilo pokazano u nekoliko reči (br. 1676, 1990), a to je za to što se čovek bio toliko udaljio od Vrhovnog Božanskog zbog požuda u koje je bio utonuo i obmana s kojima se zaslepio, da više nije bio moguć utica (influks) Božanskog u racionalni deo njegovog uma, osim preko Ljudskoga koje je Gospod ujedinio u Sebi sa Božanskim. Preko Njegovog Ljudskog omogućena ne ponovo komunikacija. Jer je na taj način Vrhovno Božansko moglo da dopre do čoveka. Ovo Gospod kaže na mnogo mesta, jer kaže da je On „put“ i da „niko ne može k Ocu osim kroz Njega“. I to je ono što se ovde tvrdi; naime, da je od Ljudskog ujednjenolg s Božanskim svo dobro i sva istina. 2017. Stih 7. A postavljam zavjet svoj između sebe i tebe i sjemena tvojega nakon tebe od koljena do koljena da je zavjet vječan, da sam Bog tebi i sjemenu tvojemu do vijeka. „A postavljam zavjet svoj između sebe i tebe“, označava jedinstvo; „i sjemena tvojega nakon tebe“, znači povezivanja s onima koji budu imali veru u Njega; „od koljena do koljena“, označava sve ono što pripada veri; „da je zavjet vječan“, znači povezivanje s ovim; „da sam Bog tebi“, označava Gospodovo Božansko u Njemu; „i sjemenu tvojem do vijeka“, označava Božansko otuda (od jedinstva sa Ljujdskim) s onima koji budu verovali u Njega.

2018. A postavljam zavjet moj između sebe i tebe. Da ovo označava jedinstvo, jasno je iz značenja „zaveta“, da je to sjedinjenje (već objašnjeno r. 665, 666, 1023, 1038); o kojem je sjedinjavanju bilo reči u ovom poglavlju i mnogo puta pre; te je bilo pokazano da je Jehova , koji ovde govori, bio u Gospodu, jer je bio jedno s njim već začeća i od rođenja; jer Gospod je bio začet od Jehove, te je otuda Njegovo unutrašnje bilo Jehova. Ovo je bilo rasvetljeno još više pomoću onoga kako je sa čovekom (br. 1999), naime, da je njegova duša jedno sa njegovim telom, ili njegovo unutrašnje s njegovim spoljašnjim, iako se ovi razlikuju, ponekad toliko da se jedno bori protivu drugoga, a što se vidi u iskuišenjima, u kojima unutrašnje kori (kara) spoljašnje, i želi da otstrani zlo koje je u njemu; a ipak su povezani, jer i duša i telo pripadaju istom čoveku. Uzmite za primer nekoga čije se misli razlikuju od onoga što on pokazuje svojim izgledom, govorom i pokretima. U njemu je jedno unutarnje koje se razlikuje od spoljašnjeg, ali su ipak jedno; jer misao je čovekova isto kao što je to izgled, usta, i pokreti; ali postoji sjedinjavanje kada se izgled, govor usana, i pokreti slažu s mišlju. Toliko, radi ilustracije. 2019. I sjemenu tvojem nakon tebe. Da ovo označava povezivanje s onima koji budu verovali u Njega, jasno je iz značenja „sjemena“, što je vera (o kojoj u br. 1025, 1447, 1610); tako isto iz značenja „nakon tebe“, što znači slediti. „Slediti“ (ići za) nekoga je izraz koji se koristi često u Reči (kao kod Jer.VII.6; VIII.2; Jezikilj XX.16; Marko VIII.34; Luka IX. 23; XIV. 27). Stoga u ovome odlomku „i sjemenu tvojem nakon tebe“, označava one koji će verovati i slediti Njega. 2020. Od koljena do koljena. Da ovo označava ono što se odnosi na veru, jasno je iz značenja „koljena“ (pokoljenja), da je to ono što je nasleđeno i rođeno od ljubavi prema bližnjemu , a to su sve stvari vere ili, što je isto, svi oni koji su ponovo rođeni od Gospoda, a u kojima je vera i ljubav ka bližnjemu; a o čemu će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti rečeno više u onome što sledi. Da su u unutrašnjem smislu „koljena“ i „rođenja“ ovakve stvari, bilo je pokazano u Prvom Delu (br. 613, 1014, 1145, 1330). 2021. Da je zavjet vječan. A ovo označava povezivanja s ovima, jasno je iz značenja „zaveta“, da je to povezivanje (objašnjeno pre, br. 665, 666, 1023, 1038); i da je to s onima koji su nazvani „sjeme“, jasno je iz onoga što neposredno sledi, i zato što se o „zavetu“ govori po drugi put u ovome stihu. „Zavet“ koji se spominje prvi put, odnosi se na sjedinjenje Jehove s Ljudskom Suštinom, a kada se pomnje po drugi put, tada se odnosi na povezivanje s onima koji su seme. A bi se stvorila jasnija ideja o jedinstvu Gospodove Ljudske Suštine sa Njegovom Božanskom Suštinom (s jedne strane), i o Gospodovom

povezivanju (spajanju) s ljudskim rodom (s druge strane) preko vere i ljubavi ka bližnjemu, bilo bi dobro ovde i u onome što sledi,ono prethodno nazvati Jedinstvo (Unio), a ono potonje Povezivanje (Conjunctio). Između Gospodove Ljudske Suštine i Njegove Božanske Suštine bilo je Jedinstvo; dok je između Gospoda i ljudskog roda bilo Povezivavanje, preko vere i ljubavi ka bližnjemu, što je jasno iz toga što je Jehova ili Gospod Život, i što je i Njegova Ljudska Suština postala Život, kao što je gore pokazano, a izmežu Života i Života postoji Jedinstvo; dok čovek nije Život, nego prijemnik Života, što je isto pokazano ranije; a kada se Žvot uliva u prijemnik života, to je povezivanje; jer se Život prolagođava prijemniku kao aktivno pasivnom, ili kao ono što je u sebi živo na ono što je u sebi mrtvo, ali koje živi od onoga prvoga. Početno i instrumentalno, kako se nazivaju - oni izgledaju povezani i kao da su jedno, ali ipak nisu jedno; jer prvo je za sebe, i drugo je za sebe. Čovek ne živi od sebe, ali Gospod po milosti pripaja čoveka k Sebi i tako čini da ovaj večno živi; i pošto se Gospod i čovek ovako razlikuju, (njihov odnos) to se naziva povezivanje. 2022. Da sam Bog tebi. Da ovo označava Gospodovo Božansko u Sebi, jasno je iz onoga što je gore rečeno o Gospodovoj Božanskoj Suštini, da je On u Sebi. 2023. I sjemenu tvojemu nakon tebe. Da ovo označava takvo Božansko (prim. prev. Božansko posle sjedinjenja s Ljudskim) kod onih koji budu imali veru u Njega, jasno je iz značenja „sjemena“, da je to vera od ljubavi prema bližnjemu (vidi br. 1025,1447,1610); kao i iz značenja „nakon tebe“, da je to slediti Njega (maločas objašnjeno u br. 2019). Božansko kod onih koji imaju veru u Gospoda, to je ljubav i ljubav ka bližnjemu. Po Ljubavlju se misli na ljubav prema Gospodu; po ljubavlju ka bližnjemu (charitas) misli se na ljubav prema bližnjemu. Ljubav prema Gospodu ne može se odvojiti od ljubavi prema bližnjemu; jer je Gospodova ljubav ljubav prema celom ljudskom rodu, koji On želi da spase za uvek i da ga pripoji Sebi , tako da nijedan (čovek) ne nestane. Stoga onaj koji ima ljubav ka Gospodu, ima Gospodovu ljubav, pa ne može a da ne voli bližnjega. Ali oni koji su u ljubavi prema bližnjemu, nisu svi i u ljubavi ka Gospodu, kao na primer Neznabošci koji su naklonjeni dobru, koji ne znaju za Gospoda, ali kod kojih je Gospod prisutan u ljubavi ka bližnjemu (kao što je pokazano u Prvom Delu, br. 1032, 1059), kao i drugi unutar crkve; jer ljubav ka Gospodu je ljubav višega stepena. Oni koji vole Gospoda su nebeski ljudi, a oni koji vole bližnjega su duhovni ljudi. Pradrevna Crkva, koja je bila pre potopa, i koja je bila nebeska, bila je u ljubavi prema Gospodu; dok je Drevna Crkva, koja je bila posle potopa, i koja je bila duhovna, bila u ljubavi prema bližnjemu. Ova razlika između Ljubavi i Ljubavi prema bližnjemu (Charitas) će se održati kada se opet pomenu kasnije.

2024. Stih 8. I daću tebi i sjemenu tvojem nakon tebe zemlju u kojoj si došljak, svu zemlju Hanansku u državu vječnu, i biću im Bog. „I daću tebi i sjemenu tvojemu nakon tebe zemlju u kojoj si došljak“, označava da je Gospod priskrbio Sebi sve Svojom sopstvenom snagom ili moći, koje su „zemlja u kojoj si došljak“; „I daću tebi“ označava da je ono što je u nebu i na zemlji Njegovo; „i sjemenu tvojem nakon tebe“, označava da će ih On dati onima koji budu verovali u Njega; „svu zemlju Hanansku“, označava celestialno ili nebesko carstvo; „u državu vječnu“, označava večnost; „i biću im Bog“, znači da je Bog jedan. 2025. I daću tebi i sjemenu tvojem nakon tebe zemlju u kojoj si došljak. Da ovo označava da je Gospod Sebi stekao sve Svojom vlastitom snagom i moći, koje su „zemlja u kojoj je došljak“, jasmo je iz značenja biti „došljak“, što znači primati pouku (vidi br. 1463). I kao što čovek stiče sebi život kroz pouke o znanjima-rečima i o stvarima nauka (vere), kao i o saznanjima vere, stoga biti „došljak“ označava život koji je tako stečen. A kada se primeni na Gospoda, „došljak“ označava život koji je Sebi stekao preko spoznaja, borbi u iskušenjima, i pobedama; i pošto je to priskrbio Svojom vlastitom snagom, to je ovde označeno „zemljom u kojoj je došljak“. Da je Gospod sve stekao Svojom vlasitom silom, i da je Svojom vlastitom snagom ujedinio Svoju Ljudsku Suštinu sa Božanskom Suštinom, i Božansku Suštinu sa Ljudskom Suštinom; i da je On jedini tako postao pravda (pravednost), jasno je iz Proroka. Kao kod Isaije: Ko je ono što ide iz Edoma, od Vosora, u crvenijem haljinama? Krasno odjeven u veličini slave svoje? Gazih sam u kaci, i niko iz naroda ne bješe sa mnom. Pogledah, i nikoga ne bješe da pomogne, i začudih se što nikoga ne bješe da podupre; ali me desnica moja izbavi (LXIII.1,3,5). „Edom“ označava Gospodovu Ljudsku Suštinu; „pomoć“ i „desnica“, moć; da je sve ovo bilo od Njega, označeno je sa „nikoga ne bješe da pomogne“, „nikoga da podupre“, i da Ga Njegova „desnica izbavi“. Kod istog proroka: I vidje gdje nema čovjeka i začudi se što nema posrednika; za to učini mu sp spasenje mišica njegova. Jer se obuče u pravdu kao u oklop, i šljem spasenja metnu na glavu (LX. 16,17). I kod Jeremije: Podignuću Davidu klicu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. U te dane spašće se Juda, i Jerusalim će stajati bez straha, i zvaće se: Jehova, pravda naša (XXIII. 5,6; XXXIII. 15,16). Iz ovoga se razloga On naziva „Staništem Pravde“, kod Jeremije XXXI.23; I.7); i kod Isaije (IX.6) „Divni“, „Heroj“. Razlog da Gospod pripisuje tako često Ocu ono što je Njegovo, objašnjeno je gore (r. 1999, 2004), jer je Jehova bio u Njemu, pa stoga i u svemu što je bilo Njegovo. Ovo se može razjasniti nečim što je slično, ali nije jednako, u slučaju čoveka. Čovekva duša je u njemu; a pošto je u njemu,

to je i u najmanjim delovima njegove misli i njegovih dela. Sve ono što nema njegovu dušu u sebi, to nije njegovo. Gospodova Duša bio je Život sami, ili Biće samo, a to je Jehova, jer je on bio začet od Jehove; pa je stoga Jehova ili sami Život bio u svakom najmanjem Njegovom delu; a pošto je Život sam, ili Jehova bio Njegov, kao što duša pripada čoveku, tako, što je Jehovino to je i Njegovo, a to je ono o čemu je Gospod kazao: da je On u „naručju Očevom“ (Jovan I.18), da „sve što je Očevo jeste i Njegovo“ (Jovan XVI.15; XVII.10). Od dobra, koje je bilo Jehvino, On je sjedinio Božansku Suštinu sa Ljudskom Suštinom; a od istine objedinio je Ljudsku Suštinu sa Božanskom Sutinom; tako da je sve postigao i u opštem i u posebnom od Sebe; u stvari, Njegovo ljudsko bilo je ostavljeno sebi, da bi se sam borio protivu svih paklova, i savladao ih; i pošto je imao Život u Sebi koji je bio Njegov vlastiti - kao što je već rečeno – On ih je nadvladao Svojom snagom i Svojom moći, kao što se to jasno kaže kod Proroka, u odlomcima koji su navedeni. Stoga što je sve stekao svojom vlasitom snagom, On je posao pravda, oslobodio je svet duhova od paklenih genija i duhova, i tako izbavio ljudski rod od razaranja – jer se ljudskim rodom vlada preko duhova – i tako ga je izbavio.Iz ovoga razloga je On često u Reči Staroga Zaveta nazivan Izbaviteljem i Otkupiteljem, a što je značenja Njegovog imena Isus. 2026. Da „tebi ću dati“ označava da sve što je u nebima i na zemlji da je Njegovo, sledi iz onoga što je već rečeno. U smislu slova reči „tebi ću dati“ znači da će Bog ili Jehova dati Gospodu; baš kao što se kaže u Reči Jevanđelista da je Otac Njemu dao sve što je u nebu i na zemlji. Ali u unutrašnjem smislu u kome je pretstavljena sama istina u njenoj čistoti, to znači da ih je Gospod stekao Sebi , jer je Jehova bio u Njemu, i u svemu što Mu je pripadalo, kao što je pre rečeno. Ovo se dalje može razjasniti nečim tome sličnim. To bi bilo kao kad bi unutarnji ili racionalni čovek , ili misao, rekli da bi se telesno odmorilo ako bi se uzdržalo da ne čini to ili ono: u tome slučaju je čovek koji govori onaj isti kojemu se govori, jer i telesno i racionalno pripadaju istom čoveku, pa kada se pomene prvi, podrazumeva se i drugi. Pored toga, da stvari u nebima i na zemlji pripadaju Gospodu, jasno je iz mnogih odlomaka u Reči, i u Starom Zavetu i kod Jevanđlista (kao kod Mateja XI,27; Luke X.22; Jovana III.33,34; Mateja XXVIII.18); kao i iz onoga što je rečeno u Prvom Delu (br. 458, 551, 552, 1607). I pošto Gospod vlada celokupnim nebom, On tako isto vlada i svim onim što je na zemlji: jer su ovi tako povezani, da Onaj koji vlada jednim, vlada i drugim; jer nebo anđela zavisi od neba anđeoskih duhova, a ovo od sveta duhova, a ovo opet od ljudskog roda. I na sličan način, sve u nebima zavisi od onoga što je u svetu i u prirodi, jer bez uticaja Gospoda preko neba, ništa u prirodi u sva tri njena catrstva ne bi moglo nastati i trajati. (vidi br. 1632).

2027. Da „sjemenu tvojem nakon tebe“ označava da će dati sve to onima koji budu imali veru u Njega, jasno je iz značenja „sjemena“, da je to vera (vidi br. 1025. 1610, 1447), to jest vera od ljubavi ka bližnjemu (vidi br. 379, 389, 654, 724, 809, 916, 1017, 1162, 1176, 1258). Oni koji (smatraju) da su zaslužni zbog dela koja su vršili u životu, ti nemaju veru od ljubavi ka bližnjemu, pa prema tome nisu ovde označeni semenom; jer žele da budu spaseni zbog svoje pravde, a ne zbog Gospodove pravde. Da u njima nema vere od ljubavi ka bližnjemu, vidi se iz toga što oni stavljaju sebe iznad drugih, osim ako ovi nisu njima služili; dok oni ili preziru ili mrze one koji nisu bili voljni da im služe. Tako se oni zbog ljubavi prema sebe odvajaju, a nikad ne udružuju (s drugima), i na taj način razaraju ono što je nebesko, naime, uzajamnu ljubav, koja nebu daje njegovu stabilnost; jer je samo nebo u tome, i sva njegova udruživanja i jednodušnosti održavaju se i traju kroz to; jer u drugom životu sve ono što ruši jednodušnost suprotno je redu u nebu, pa tako doprinosi rušenju celine. Takvi su oni koji smatraju da se spasavaju delima u životu, i smatraju da su tako postali pravedni. Ovakvih ima mnogo u drugom životu. Oni ponekada sijaju u licu kao male buktinje (baklje), ali je to od sulude vatre koja potiče od toga što sami sebe proglašavaju pravednicima, a u stvari oni su hladni. Ponekad ih se vidi kako trče okolo tvrdeći da su se opravdali (delima), po doslovnom smislu Reči, jer mrze istinu iz unutrašnjeg smisla (br. 1877). Njihova sfera je sfera samo-poštovanja, a koja je destruktivna prema svim idejama koje tu ideju (njihovu ideju) ne smatraju nekom vrstom božanstva. Sfera ovih , kada su skupa, je kao sfera sukoba, gde nema ničega osim neprijateljstva i odbojnosti; jer kada svakii želi jedno, a to je da mu svi budu sluge, tada oni ubijaju jedan drugoga u srcu. Među njima imai onih koji kažu da su se trudili u Gospodovom vinogradu, dok su u stvari celo vreme imali na pameni svoju vlastitu veličinu, slavu i počasti, kao i dobit; pa čak i to, da budu najveći u nebu i da im anđeli služe, dok su u srcu druge prezirali u upoređenju sa sobom, tako da u nijima nije bilo uzajamne ljubavi od koje je nebo sačinjeno, nego je u njima bilo samo ljubavi prema sebi, za koju oni misle da je to nebo. (prim. prev. Ovakve tvrdnje o duhovima mogu se razumeti lakše ako se setimo da u drugom životu čovek to jest njegova duša izražava i rečima i ponašanjem ono što je tajno mislila dok je bila na svetu .) ( O ovakvima vidi gore, br. 450-452 1594, 1679). Ovi su od onih koje žele da budu prvi a postaju poslednji (Mateja XIX.3O; XX.31; Marko X. 31); i koji kažu da su prorokovali u Gospodovo ime, i činili čuda; ali o kojima se kaže: „Ne znah vas“ (Mateja VII. 22, 23). Vrlo se razlikuju od ovih oni koji su u prostoti srca pretpostavljali da zaslužuju nebo, i koji su živeli u ljubavi prema bližnjemu; ovi su smatrali da su zaluge nešto što je obećano, ali oni spremno priznaju da to dolazi od Gospodve milosti; jer ovo ide sa ljujbavlju prema blinjemu; ljubav prema bližnjemu voli svu istinu.

2028. I svu zemlju Hananskuj. Da ovo označava nebesko carstvo, jasno je iz značenja „Hananske zemlje“, koja je nebesko carstvo, kao što je pre objašnjeno (b. 1413, 1437, 1607). 2O29. U državu (vlasništvo) vječnu. Da ovo označava ono što je večno, jasno je bez objašnjavanja. Oni se nazivaju „vlasnicima“ i „naslednicima“, ne zbog zasluge već zbog milolsti. 2030. I ja ću im biti Bog. Da ovo označava da je Bog jedan, jasno je iz toga što se ovde radi o Gospodovoj Ljudskoj Suštini koja treba da se ujedini s Njegovom Božanskom Suštinom, i da tako i sama postane Bog. Stoga „i ja ću im biti Bog“ znači u unutrašnjem smilsu da je Bog jedan. 2031. Stih 9. I Bog reče Avramu; ti drži zavjet Moj, ti i sjeme tvoje nakon tebe od koljena do koljena. „I Bog reče Avramu“, označava opažanje; „i drži zavjet Moj“, označava još bliže jedinstvo; „ti i sjeme tvoje nakon tebe“, označava da je od Njega povezivanje sa svima koji imaju veru u Njega; „od koljena do koljena“, označava ono što pripada veri. 2032. Bog reče Avramu. Da ovo označava opažanje, jasno je iz značenja „Bog reče“, u istorijskoj Reči je opaziti (objašnjeno ranije br. 1602, 1719, 1815, 1819, 1822). 2033. Ti drži zavjet moj. Da ovo označava uže jedinstvo, jasno je iz značenja „zaveta“, da je to sjednjavanje i povezivanje o kome gore kod stiha 2, 4 i 7; kao i u Prvolm Delu, br. 665, 666, 1023, 1038). Ovde ponovno pominjanje „zaveta“, a koje je već više puta pomenuto pre, označava uže jedinstvo. U istorijskom smislu, koji se odnosi na Avrama, samo se može reći to da on treba da se drži zaveta, ali u unutrašnjem smislu, u kojem se govori o Gospodu, istorijsko nestaje, a na njegovo mesto dolazi ono što se kaže o Njegovom užem jedinstvu. Sjedinjenje Gospodove Ljudske Suštine sa Njegovom Božanskm Suštinolm nije izvedeno u trenutku, nego tokom celog Njegovog života, od detinjstva sve do kraja života na zemlji. Tako se On postupno uzdizao ka slavi,to jest, sjedinjenju, kao što je rekao kod Jovana: Isus reče: Oče, proslavi ime Tvoje; i dođe glas iz neba: proslavio sam, i proslaviću opet. (XII.28). 2034. Ti i sjeme tvoje nakon tebe. Da ovo označava da je od Njega povezivanje sa svima onima koji će imati veru u Njega, jasno je iz značenja „sjemena“, koje je vera, a o čemu je bilo govora nekoliko puta; kao i iz značenja „nakon tebe“, a

što je Njega slediti (objašnjeno gore br. 2019).Već je razmatrano sjedinjavanje Božanske Suštine sa Ljudskom Suštinom; dok se ovde radi o povezivanju (conjunctio) Gospoda s onima koji budu imali veru u Njega, pa stoga i ponavljanje reči „ti“; jer se kaže „ti drži zavet Moj, ti i sjeme tvoje“; iz ovoga ponavljanja reči u vezi sa „semenom“, jaso je da se u unutrašnjem smislu označava povezivanje , to jest s onima koji su seme, čime je označena vera od ljubavi ka bližnjemu, kao što je ranije pokazano (br. 1025, 1447, 1510; a da je vera sama ljubav ka bližnjemu, može se videti u Prvom Delu, br. 30-38, 379. 389. 654, 724, 809, 916, 1017, 1076, 1077, 1162, 1176, 1258, 1798, 1834, 1844). Osim toga, kada govoreći o Svom sjedinjavanju s Ocem, Gospod odmah, i bez zastoja, govori o Svom povezivanju s ljudskim rodom; jer je to uzrok sjedinjavanja, a što je jasno iz Jovana: Da svi budu jedno, Oče,kao što si ti u meni i ja u tebi; i da i oni u nama jedno budu, da svijet vjerije da si me ti poslao. I slavu koju si mi dao dadoh je njima, da budu jedno kao mi što smo jedno. I pokazah im ime tvoje, i pokazaću; da ljubav kojom si ti mene ljubio u njima bude, i ja i njima. (XVII. 21,22,26). Iz ovoga se vidi da je Gospod u sjedinjavanju Sebe s Ocem imao u vidu povezivanje Sebe s ljudskkm rodom, i da Mu je to bilo na srcu, jer je to bila Njegova ljubav;jer se svo povezivanje vrši preko ljubavi, jer ljubav je samo povezivanje. Ponovo u istom jevanđelju: U onaj ćete dan doznati da sam ja u Ocu svojemu, i vi u meni, i ja u vama. Ko ima zapovijesti moje i drži ih, taj ima ljubav k meni, imaće k njemu ljubav Otac moj (XIV.19-21). Iz ovoga se može videti da je, dok je sjedinjavao Ljudsku Suštinu sa Svojom Božanskom Suštinom, Gospod je imao u vidu povezivanje Sebe s ljudskim rodom, i da je ovo bio Njegov cilj, i Njegovas ljubav, a koja je bila takva da je spasenje ljudskog roda, koje je video u sjedinjavanju s Ocem, bila Njegvas najdublja radost. Ovde se isto tako opisuje ono što sjedinjava, a to je držanje Njegovih zapovesti, i ljubav prema Njemu. Opet: Oče, proslavi ime Tvoje! Tada dođe glas s neba: proslavio sam i proslaviću. A Isus govori i reče: ovaj glas ne bi mene radi nego naroda radi. I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi (XII. 28, 30, 32). Pod „slavom“ se misli na sjedinjenje, kao što je već rečeno; i da je u sjedinjavanju s Njegovim Ocem on gledao povezivanje s ljudskim rodom, otvoreno se kaže rečima, „kad ja bdem podignut sa zemlje, sve ću privući k sebi“. Da je povezivanje Beskonačnolg ili Vrhovnolg Božanskog s ljudskom rasom bilo izvedeno preko toga što je Gospod Svoje Ljudsko učinio Božanskim, i da je ovo povezivanje bilo uzrokom Gospodovog dolaska na svet, to je tajna koju mnogi istražuju u svome umu, pa zato što je ne razumeju, oni je ni neveruju; pa zato što je ne veruju jer je ne razumeju, ona postaje njima kamen spoticanja (skandal). Da je ovako, naučio sam kroz mnoga iskustva s onima koji dolaze u drugi život. Većina ovih – a skoro su svi bili nadareni ljudi na svetu – kada samo pomsle o Gospodu kako je postao čovek, da je oblikom bio kao i

drugi ljudi, da je stradadao, ali da ipak On vlada svemirom, tada se njihova sfera ispinjava tom preprekm (kamenom spoticanja, skandalom), jer im je to bio kamen spoticanja dok su bili u žvotu tela; iako tada to nisu pokazivali, i obožavalisu Ga izvanjskom Svetošću. Jer u drugom životu unutarnje je otvoreno, i pokazuje se u sferi koja izlazi iz njih ( o ovome u Prvom Delu, br. 1048, 1053, 1316, 1504). Na ovaj se način može opaziti kakva je bila njihova vera, i šta su mislili o Gospodu.Videći da je tako, možda je korisno objasniti ovaj predmet malo dalje. Kada je svo nebesko u čoveku bilo nestalo, sva ljubav ka Bogu, tako da više nije bilo volje da se čini dobro, ljudski rod se bio odvojio od Božanskog; jer povezivbanje dolazi samo preko ljubavi, i kada je ovo bilo uništeno, došlo je do razdvajanja; a kada dođe do razjedinjenja, tada sledi razaranje i iskorenjivanje. Zbog toga je tada dato obećanje o Gospodovom dolasku na svet, a koji je trebao da objedini Ljudsko sa Božanskim, da bi preko ovoga objedinjenja u Sebi ostvario povezivanje s ljudskim rodom preko vere od ljujbavi i od milosrđa. Od vremena prvog obećanja (Postanje III.15), vera koja dolazi od ljubavi ka Gospodu, dovodila je do povezivanja. Ali kada više nije bilo ostalo ni malo vere od ljubavi u celom svetu, tada je Gospod došao i sjedinio Ljudsku Suštinu sa Božanskm Suštinom, tako da su postale sasvim jedno, kao što On sam jasno kaže; a u isto vreme On je učio o putu istine, da svako ko veruje u Njega – to jest, onaj koji će voleti Njega i ono što je Njegovo, i koji će biti u Njegovoj ljubavi koja je ljubav prema celom ljudskom rodu, tako i u ljubavi prema bližnjemu – da će biti povezan i spasen. Kada je u Gospodu Ljudsko postalo Božansko i Božansko postalo Ljudsko, rezultat je bio uticaj (influks) Besknačnog ili Vrhvnog Božanskog kod čoveka, koji uticaj inače ne bi mogao postojati. Otuda je došlo do razgonjenja odvratni uobraženja (ubeđenja) kojima su oni u svetu duhova bili isopunjeni, i kojim se uobraženjima svet duhova punio sve više i više od duša koje su dolazile sa sveta; pa su oni koji su bili u požudama i u uobraženjima bili bačeni i pakao, te su na taj način bili odvojeni. Da se ovo nije dogodilo, ljudski rod bi bio nestao, jer Gospod vlada ljudskim rodom preko duhova. Niti se to moglo izvesti ni na koji drugi način, jer nije bilo moguće delovati preko čovekovih raciolnalnih stvari u stvari unutrašnjeg smisla, jer su ove daleko ispod Vrhovnog Božanskog kada nisu objedinjene; da ne pominjemo još dublje tajne koje se ne mogu objasniti na način da ih čovek razume. (Vidi što se gore kaže, br. 1676. 1990. da u nebu nebeskih anđela Gospod se pokazuje kao sunce, a u nebu duhovnih anđela kao mesec; i da je Sunce ono što nazivamo nebeskim Njegove ljubavi, a Mesec ono što nazivamo duhovnim Njegove ljubavi, br. 1053, 1521, 1529-1531; i da su sve stvari u opštem i u pojedinačnom pod Njegvim pogledom, br. 1274 na kraju, 1277 na kraju).

2035. Od koljena do koljena. Da ovo označava stvari vere, jasno je iz značenja „koljena“ (pokoljenja) i „rađanja“, a što su stvari vere (o kojima vidi gore, br. 613, 1145, 1255, 1330; i da oni koji su ljubavi i veri, da se oni odnose kao rodbina i kao bračni drugovi, br. 685, 917). 2036. Stih 10. A ovo je zavjet moj između mene i vas i sjemena tvojega nakon tebe, koji ćete držati: da se obrezuje između vas sve muškinje. „A ovo je zavjet moj između mene i vas“, znači znak povezivanja svih sa Gospodom; „i sjemena tvojega nakon tebe“, označava one koji će imati veru u Njega; „da se obrezuje između vas sve muškinje“, označava čistotu. 2037. Ovo je zavjet moj između mene i vas. Da ovo označava znak povezivanja svih s Gospodom, jasno je iz načenja „zaveta“, da je to povezanost, kao što je ranije objašnjeno. Da je to ovde znak povezanosti, jasno je iz sledećeg stiha, gde se to naziva „znakom zaveta“: „Obrezaćete okrajak tijela svojega, da bude znak zavjeta između Mene i vas“. Svi spoljašnji rituali (obredi) crkve bili su znakovi zaveta, i morali su se sakralno (sveto) održavati, jer su njima označavane unutrašnje stvari. Obrezivanje, o kojem se ovde govori, je bilo obred koji je pretstavljao i označavao, a to će biti objašnjeno u onome što sledi; u mnogim odlomcima Reči, ovaj se obred naziva „zavetom“, zato što su spoljašnje stvari pretstavljale i označavale unutrašnje stvari. Unutrašnnje su stvari one koje pripadaju zavetu, jer se preko njih ostvaruje povezivanje, a spoljašnje stvari to isto rade, ali samo preko unutrašnjih. Spoljašnje stvari bile su samo znaci povezanosti, ili zaloge povezanosti, pomoću kojih se čovek opominjao unutrašnjih stvari, preko kojih je dolazilo do povezanolsti. (O znakovima zaveta vidi gore, br. 1308). Sve unutrašnje stvari koje pripadaju zavetu, ili koje izvode povezivanje, odnose se na ljubav i milosrđe; jer od ovih dve stvari, „voleti Boga iznad svega i bližnjega kao samoga sebe, zavise i zakon i proroci“, a to je sveopšti nauk vere (Mateja XXII. 34-39; Marko XI. 28-35). 2038. I sjemena tvojega nakon tebe. Da ovo označava one koji imaju veru u Njega, jasno je iz značenja „sjemena“, koje je vera od ljubavi ka bližnjemuj, o kojoj gore. 2039. Da se obrezuje između vas sve muškinje. Da ovo označava čistotu, jasno je iz onoga što je pretstavljeno i označeno „obrezivanjem“. Obrezivanje, ili otkidanje okrajka, označavalo je ujklanjanje onog što je sprečavalo i kaljalo nebesku ljubav, a to su zla od požuda (posebno požuda ljubavi prema sebi) i obmana koje proističu (iz požuda). Razlog za ovakvo pretstavljanje je to što organi rađanja, kod oba pola, označavaju nebesku ljubav. Postoje tri vrste

ljubavi koje sačinjavaju Gospodovo nebesko cvarstvo, naime, bračna ljubav, ljubav prema maloj deci, i ljubav prema društvu, ili uzajamna ljubav. Bračna je ljubav najglavnija, jer je ona najkorisnija, pošto joj je cilj širenje ljudskog roda. Preko ovoga i Gospodovog carstva, za koje je ona rasadnik. Za tim sledi ljubav prema maloj deci, jer se ova izvodi iz bačne ljubavi; a tada dolazi ljubav prema društvu, ili uzajamna ljubav. Ono što prikriva, sprečava, i kalja ove ljubavi, označeno je okrajkom; stoga je od kidanja okrajka napravljen reprezentativ; jer onoliko koliko se zla od požuda i obmane koje ih slede, uklanjaju, toliko je čovek očišćen, i toliko se nebeska ljubav može pojaviti. Kako je suprotna nebeskoj ljubavi, i kao je prljava ljubav prema sebi, bilo je pokazano gore (br. 760, 1307, 1308, 1331, 1594, 2045, 2057). Iz onoga što je rečeno, jasno je da u unutrašnjem smislu „obrezanje“ označava čistotu. Da je obrezanje samo znak zaveta, ili povezanosti, može se jasno videti iz toga što obrezanje okrajka ne deluje bez obrezanja srca; i da je obrezanje srca, ili čišćenje prljavih ljubavi koje smo gore pomenuli, samo time pretstavljeno, što je jasno iz sledećih odlomaka u Reči. Kod Mojsija: Jehova Bog tvoj obrezaće srce tvoje da bi ljubio Jehovu Boga svojega svim srcem i svom dušom svojom (Zakoni Ponovljeni XXX.6). Iz ovoga je jasno da je „obrezanje srca“ očišćenje od prljavih ljubavi, da bi se Jehova Bog voleo svim srcem i svom dušom. Kod Jeremije: Orite sebi krčevinu, i ne sejte u trnje. Obrežite se Jehovi, i skinite okrajak srca svojega, o ljudi Judejci i koji nastavate Jerusalim!()IV.3,4). „Obrezati se Jehovi i skinuti okrajak srca“ je biti očišćen od zala prljavh ljubavi i od njihovih obmana. Nebeske stvari ljubavi opisuju se ovim delima ljubavi ka bližnjem, naime, „suditi pravo sirotama i udovicama“ i „voleti došljaka pa ga nahraniti i obući“.Kod Mojsija: Zato obrežite srce svoje i nemojte više biti tvrdovrati. Dajte pravicu siroti i udovici, i ljubite došljaka dajući mu hleb i odijelo (Zakoni Ponovljeni X. 16,18). I ovde je jasno da „obrezanje srca“ znači čišćenje od zala prljavih ljujbavi i njihovih obmana. Ovde se opisuju nebeske stvari ljubavi delima ljubavi prema bližnjemu, naime, „davanjem pravde siroti i udovici, i ljubeći došljaka kome se daje hljeb i odjeća“. Kod Jeremije: Eto idu dani u koje ću pohoditi obrezane i neobrezane. Misirce i Judejce i Edomce i sinove Amonove i Moavce i sve koji se s kraja strigu, koji žive u pustinji; jer su svi narodi neobrezani, i sav je dom Izrailjev neobrezana srca ((IX. 25,26). Ovde je jasno da obrezanja označava očišćenje, jer se oni nazivaju „obrezani u srcu“. A isto je kod Mojsija: Ne bi li se njihovo neobrezano srce ponizilo (Levitska XXVI. 41). Da se „okrajkom“ i onim koji je „neobrezana srca“ označava nečistota, jasno je i iz Isaije: Obuci krasne haljine svoje, Jerusalime. Probudi se, probujdi se, u silu svoju, o Sione, grade sveti; jer ne će više ići u tebe neolbrezani i nečisti (LII.1). „Sionom“ se označava nebeska crkva, a „Jerusalimom“ duhovna crkva, u koje ovakvi „neobrezani“ i „nečisti“ neće ući. Obrezanje je znak zaveta, i zaloga povezanosti , što je jasno i iz toga što je slična

stvar bila pretstavljena plodovima voćaka, koji su isto tako trebali da budu obrezani, a o kojima kod Mojsija: I kad uđete u zemlju i nasadite svkojakoga voća, obrežite mu okrajak, rod njegov; tri godine neka vam je neobrezano; ne jedite ga. A četvrte godine neka bude sav rod njezin posvećen u hvalu Jehovi (Levitska XIX. 23,24). „Voće“ kao i „srce“ pretstavljaju i označavaju ljubav prema bližnjemu, kao što se videlo iz mnogih odlomaka u Reči; tako da njihovi „okrajci“ označavaju nečistotu koja sprečava i opoganjuje ljubav ka bližnjemu. Za divljenje je, kada anđelli razmišljaju o očišćenju, s najvećom brzinom se u svetu duhova pokazuje nešto kao obrezivanja; jer anđeoske ideje prelaze u svet duhova kao pretstave. Neki reprezentativni rituali u Jevrejskoj Crkvi imaju ovo poreklo, a neki nemaju. Oni kojima se to brzo obrezanje pokazalo u svetu duhova, to su bili oni koji su želeli da budu primljeni u nebo; i pre nego li su primljeni, bila im je pokazana ova reprezentacija. To pokazujje zašto je Jošui zapoveđeno da obreže narod, kada su, prešavši Jordan, ušli u Hanansku zemlju; jer je ulazak naroda u Hanansku zemlju pretstavljao primanje vernih u nebo. Iz toga razloga obrezanje je bilo zapoveđeno po drugi put, o čemu kod Jošue: Načini oštre nože (mačeve od kremena), i obreži opet sinove Izrailjeve. I načini Isus (Navin) oštre nože, i obreza sinove Izrailjeve na brdašci Aralotu. I tada reče Jehova Isusu (Navinu): danas skidoh s vas sramotu Misirsku. I prizva se ono mjesto Galgal do današnjega dana ((V.2,3,9). „Mačevi od kamena ili kremena“ označavaju istine kojima treba da se napoje, da bi na taj način kaznili i rasterali prljave ljubavi; jer bez poznavanja istine, očišćenje nije moguće. (Da „kamen“ ili „kremen“ označava istine, pokazano je ranije, br. 643, 1298; i da se „mačem“ opisuje istina kojom se može kazniti zlo, jasno je iz Reči). 2040. Stih 11. A obrezivaćete okrajak tijela svojega , da bude znak zavjeta izmeđumene i vas. „A obrezivaćete okrajak tijela svojega“, označava uklanjanje ljubavi prema sebi i prema svetu; „da bude znak zavjeta između mene i vas“, znači je ovim pretstavljena i označena čistota. 2041. Obrezivaćete okrajak tijela svojega. Da ovo označava uklanjanje ljubavi prema sebi i prema svetu, jasno je iz onoga što je pretstavljeno i označeno „obrezivanjem“, da je to čišćenje od prljavih ljubavi (objašnjeno gore br. 2039); i iz značenja „tijela“, a što je čovekovo vlastito (o čemu gore br. 999). Čovekov proprium nije ništa do ljubav prema sebi i svetu, pa stoga svaka požuda ima svoje poreklo u njima. A kako je to prljavo, može se videti u Prvom Delu (br. 141, 150, 154, 210, 215, 694, 731, 874-876, 987, 1047). Pošto treba da se ukloni ovaj proprium, to se kaže (za taj proprium) „okrajak tijela“. Postoje dve nazovi ljubavi i njihove požude, koje ometaju uticaj (ulivanje) nebeske ljubavi od Gospoda; jer kada ove ljubavi vladaju u unutarnjem i u spoljašnjem čoveku, i

kada ga zaposednu, one odbacuju ili guše, a isto tako izokreću i opoganjuju nebesku ljubav; jer su one potpuno suprotne nebeskoj ljubavi, kao što će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti pokazano u onome što sledi. Ali kako se ove ljubavi uklanjaju, tako se nebeska ljubav od Gospoda počne da se uliva od Gospoda, a koja uz to daje svetlost unutarnjem čoveku; i tada počinje da vidi da je u zlu i obmani; zatim da je u nečisti i u prljavštini; i na kraju, da je ovo bio njegov proprium. Oni koji prolaze kroz novo rođenje, to su oni kod kojih se uklanjaju ove ljubavi. Međutim, ponekad i oni koji ne prolaze kroz novo rođenje, a to je onda kada su njihove požude utišane, a što se događa kada su u svetoj meditaciji, ili kada požude kao da spavaju, a što se događa kada su ljudi u nevoljama, u bolesti i slabosti, ili u času smrti, jer tada telesne stvari kao da spavaju i kao da su mrtve, tada oni opažaju nešto od nebeske svetlosti kao i utehu koja dolazi s tim. Ali kod ovih nema uklanjanja požuda o kojima smo govorili, već samo njihovog uljuljkovanja kao u san, jer kada se vrate u pređašnje stanju, oni se odmah vraćaju svojim požudama. I kod zlih ljudi telesne stvari mogu da se uspavaju, i tada bivaju podignuti u stanje slično nebeskom, što se događa sa dušama u drugom životu, osobito sa novo-došlim, koje duše žarko žele da vide Gospodovu slavu, jer su čuli mnogo o nebu dok su živeli na svetu. Spoljašnje stvari kod njih se tada uklanjaju i u tome se stanju nose do u prvo nebo da im se učini po njihovoj želji. Ali tamo ne ostaju dugo, jer kod njih postoji samo stišavanje telesnih i svetskih stvari a ne uklanjanje, kao kod anđela (o čemu vidi u br. 541, 542). Treba znati da nebeska ljubav neprestano utiče u čoveka od Gospoda, i da joj smetaju samo čovekove požude, koje onesposobe čoveka da je prima. 2042. Da to bude znak zavjeta između mene i vas. Da je ovim pretstavljena i označena čistota, jasno je iz onoga što je upravo rečeno gore (br. 2039), naime, da je obrezivanje bila samo pretstava čišćenja od prljavih ljubavi. I pošto je to bio samo spoljašnji ritual koji je pretstavljao i označavao nešto unutrašnje, to nije bio zavet (savez), nego samo znak zaveta. 2043. Stih 12. Svako muško dijete kad mu bude osam dana da se obrezuje od koljena do koljena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novac (za srebro) od kojih god stranaca, koje ne bude od sjemena tvojega. „Svako muško dijete kad mu bude osam dana“, označava svaki početak čišćenja; „da se obrezuje“, označava očišćenje; „svako muško“ znači one koji su u istini vere; „od kpljena do koljena“, znači stvari koje pripadaju veri; „rodilo se u kući“, označava one koji su nebeski; „ili je kupljeno za novce (za srebro)“ , označava one koji su duhovni, i koji su u crkvi; “od kojih god stranaca koji ne budu od sjemena tvojega“, označava one koji su izvan crkve.

2044. Svako muško dijete kad mu bude osam dana. Da ovo označava svaki početak čiščenja, jasno je iz značenja „osam dana“. „Sedmica“, koja je sedam dana, označava ceo period svakog stanja ili vremena, kao reformacije (popravka), regeneracije, iskušenja, bilo posebnog čoveka ili crkve uopšte; stoga se period naziva „sedmica“, bilo da je to period od hiljadu godina, od sto godina, od deset, ili od mnogo dana, časova, minuta, i tako dalje (kao što se može videti iz odlomaka navedenih u Prvom Delu, br. 728). A pošto je osmi dan prvi dan nove sedmice, to on označava svaki novi početak. Ovo pokazuje da, pošto je obrezanje bilo samo jedna pretstava i znak, da je to bilo vreme od osam dana; ne da su oni tada ušli u čistije stanje zbog toga, nego iz razloga što je „obrezanjem“ označeno čišćenje, tako da „osmi da“ označava da ovo treba da se dešava u svako vreme, i uvek, kao od novog početka. 2045. Da se obrezuje. Da ovo označava čišćenje od prljavih ljubavi (objašnjeno gore, br. 2039). Oni koji su u ljubavima prema sebi i svetu, oni ne mogu da veruju da su u ovako prljavim i nečistim stvarima, jer su u zadovoljstvima i uživanjima koja im prijaju, koja odobravaju, i koja namaljuju, te čine da vole takav život, pa tako pretpostavljaju da u njemu nema ništa zlo; jer sve ono što pogoduje nečijoj ljubavi, za to se veruje da je dobro. Otuda dolazi da Racionalno odobrava (da se saglašava), i da sugeriše obmane koje potvrđuju i uzrokuju takvo slepilo, tako da ne vide ništa od prirode nebeske ljubavi; a kada bi je videli, rekli bi u srcu da je to nešto bezvredno, ili nešto kao fantazija koja obuzme čovekov um, i kao bolest. Ali da je život iz ljubavi prema sebi i svetu, skupa sa njihovim zadovoljstvima i uživanjima, pljav i nečist, može da vidi svako ko je spreman da o njima misli po razumu kojim je obdaren. Ljubav prema sebi je izvor svih zala koja razaraju civilizovano društvo. Jer iz nje, kao iz neke nečiste jame, izviru sve mržnje, sve osvete, sve okrutnosti, čak i preljube; jer onaj koji voli sebe, taj prezire, zlogrdi, ili mrzi sve one koji mu ne služe, ili koji mu ne daju počast, ili koji mu ne odobravaju. A kada mrzi, tada odiše mržnjom i okrutnošću, i to u srazmeri u kojoj voli sebe; te je tako ova ljubav takva da razara civilizovano društvo i ljudsku rasu. (Da je ovakva njena priroda, može se videti iz Prvog Dela, br. 693, 694, 760, 1307, 1308, 1321, 1506, 1594, 1691, 1862). Da je u drugom životu ljubav prema sebe najprljavija (ljubav), i da je dijametralno suprotna uzajamnoj ljubavi koja čini nebo, biće, po Božanskoj milosti Gospodovoj, pokazano u onom što sledi. I pošto je ljubav prema sebi izvor mržnji, okrutnosti, osveta, i preljuba, to je ona isto tako izvor svega onoga što se naziva grehom, zloćom, gadostima, i profanacijama; stoga kada se ova ljubav nađe u racionalnom delu čovekovom, i kada je u požudama i fantazijama spoljašnjeg čoveka, uticaj nebeske ljubavi od Gospoda se odbija, izvrće, i

zagađuje. To je kao izmet, koji rasipa, i prlja svaki miomiris; to je kao neki predmet koji neprestano pretvara zrake koje na njega padaju, u tamne i odvratne boje; ona je kao tigar, ili kao zmija, koji odbijaju svaki dodir, i ubija ugrizom i otrovom one koji joj nude hranu; ili kao opak čovek koji izokreće i najbolje namere drugih, i njihovu dobrotu u nešto što je za osudu i što je pakost. Otuda je jasno da su ove ljubavi – ljubav prema sebi i ljubav prema svetu – ono što je pretstavljeno okrajcima koji treba da se otseku. 2046. Svako muško. Da ovo označava one koji su u istini vere, jasno je iz značenja „muško“, da je to istina (o čemu vidi br. 672, 749). „Muško“, kojim se označava istina vee, ovde se imenuje zato što se niko ne može očistiti od onij pljavih ljubavi osim onaj ko je u istini. Akav iz istine prepoznaje šta je čisto a šta nečisto, i šta je sveto a šta profano. Pre nego li nauči ovo, nema posrednika preko kojega bi nebeska ljubav neprekidno delovala od Gospoda, jer samo istine mogu da prime ovaj uticaj; pa se stoga čovek popravlja i nanovo rađa prekopoznavanja istine, i to sve dok se nije njima napojio. Sama savest se oblikuje uz pomoć istina vere; jer je savest koljom je obdaren preporođeni čovek, jeste savest o tome šta je istinito i pravo (vidi br. 977, 986 na kraju, 1033, 1076, 1077). To je i razog da su kameni noževi, ili „mačevi od kremena) , kako su ih nazivali, korišćeni pri obrezivanju. (Da ovi označavaju istine, može se videti gore, br. 2039 na kraju). 2047. Od koljena do koljena (pokoljenja). Da ovo označava stvari koje priadaju veri, jasno je iz značenja „pokoljenja“ i „rađanja“, da su to stvari vere (vidi br. 613, 1145, 1255, 2020, 2035). 2048. Da „onaj koji je rođen u kući“ označava one koji su nebeski, i da onaj koji je „kupljen za novac, srebro“ označava one koji su duhovni, i da oni stoga označavaju one koji su u crkvi, jasno je iz značenja „biti rođen u kući“, da su to oni unutar kuće. U Reči, „kuća“ označava ono što je nebesko, jer je to najdublje; otude „Božija kuća“ u sveopštem smislu označava Gospodovo carstvo; u smislu manje sveopštem, Njegovu crkvu; a u posebnom smislu, samoga čoveka u kome je Gospodovo carstvo ili crkva. Kada se čovek nazove „kućom“, tada je u njemu označeno nebesko; a kada se nazove „hramom“, tada je u njemu označena istina vere; stoga onim koji je „rođen u kući“, označeni su oni koji su nebeski. Ali da su onim koji je „kupljen za srebro“ označeni oni koji su duhovni, jasno je iz značenja “srebra“, da je sitina, a tako i duhovno vere (vidi Prvi Deo, br. 1551). Oni koji se nazivaju nebeskim, to su oni koji vole Gospoda; i pošto je Pradrevbna Crkva, koja je bila pre potopa, bila u ovoj ljubavi, to je bila nebeska crkva. Nazivaju se duhovnim oni koji su u ljubavi prema bližnjemu i preko toga

u istine vere, kao što je bila Drevna Crkva, koja je bila posle potopa. Razlika između nebeske i duhovne razmatrana je mnogo puta u Prvom Delu. Svako može videti da ima nebeskih tajni u ovome što je ovde rečeno, to jest, da oni koji su rođeni u kući da treba da budu obrezani, i oni koji su kupljeni za srebro, kao i došljaci; a i zato što se više puta pominju (kao u stihovima 13, 23, i 27, koji slede); a koje se tajne pokazuju samo u unutrašnjem smislu, koji pokazuje da oni koji su rođeni u kući i koji su kupljeni za srebro, označavaju nebeske i duhovne (ljude), a to su oni koji su unutar crkve; i da se „došljakom koji nije od sjemena tvojega“ označavaju oni koji su izvan crkve. 2049. Od kojih god došljaka (stranaca) koji nije od sjemena tvojega. Ovo označava one koji su izvan crkve, a toznači one koji ne poznaju dobra i istine vere; „došljaci koji nisu od sjemena tvojega“, označavaju one koji su u spoljašnjem bogoštovanju (o kojem u br. 1097); ali kada se o njima govori u ovome smislu, tada označavaju one koji nisi rođeni u crkvi, kao što je slučaj sa Neznabošcima. Neznabošci, koji su izvan crkve, mogu da budu u istinama, ali ne u istinama vere. Njihove istine su, kao što su to zapovesti dekaloga, da se roditelji moraju poštovati, da ljudi ne smeju da ubijaju, kradu, vrše preljubu, ili da žude za onim što pripada drugome; isto tako da se mora klanjati Božanstvu. Ali istine vere su sve doktrinalne stvari o večnom životu, Gospodovom carstvu, i Samom Gospodu, koje nisu poznate Neznabošcima, jer oni nemaju Reč. Ovo su oni koji su označeni „došljacima koji nisu od tvoga sjemena“, ali se i pored toga moraju obrezati , to jest očištiti skupa s ostalima. Ovo pokazuje da se oni mogu očistiti, isto kao i oni unutar crkve; a što je pretstavljeno obrezivanjem. Oni se čiste kada odbace prljave ljubavi, i kada žive jedan s drugim u ljubavi; jer oni tada žive u istinama, jer sve istine potiču od ljubavi ka bližnjemu; u istinama koje su pomenute. Oni koji žive u ovim istinama, rado primaju istine vere, ako ne u životu tela, a onda u drugom životu, jer su istine vere unutarnje istine ljubavi prema bližnjemu, tako da oni (Naznabošci) tada vole da budu uvedeni u unutrašnje istine ljubavi ka bližnjemu. A unutarnje istine vere su upravo one istine koje čine Gospodovo carstvo (vidi br. 932, 1032, 1059, 1327, 1328, 1366). U drugom životu poznavanje istine nema vrednosti, jer i najgori, čak i pakleni duhovi, mogu da ih znaju, ponekad bolje od ostalih; a ono što vredi, to je život u skladu sa spoznajama, jer svim spoznajama cilj je život. Ako se znanja ne uče radi života, ona ne bi bila korisna osim da ljudi o njima govore, i da ih zbog toga poštuju drugi kao učene, a budu počastvovani, te da steknu ugled i bogatstvo. Iz ovoga se vidi da je život u skladu sa spoznajama vere u stvari život ljubavi prema bližnjemu; jer Zakon i Proroci, to jest, ceo nauk vere skupa sa svim njenim spoznajama, sastoji se u tome da se voli Gospod i da se voli bližnji; kao što se vidi iz Gospodovih reči kod Mateja (XXII.34-36) i Marka (XII. 28-35).

Međutim, stvari nauka (doktrinalne stvari) nužne su za oblikovanje života ljubavi prema bližnjem, koji se bez njih ne može oblikovati. To je život koji donosi spasenje posle smrti, a ne život vere bez ljubavi prema bližnjemu, jer bez ljubavi ka bližnjemu ne molže da bude života po veri. Oni koji su u životu ljubavi i milosrđa, ti su u Gospodovom životu, i samo se takvim životom može biti povezan s Njim. Otuda je jasno da se istine vere ne mogu priznati kao istine, osim izvana, i samo ustima, ako nisu usađene u ljubav prema bližnjemu; inače iznutra, to jest u srcu one se odriču, jer, kao što je rečeno, njima svima je cilj ljubav prema bližnjemu; i ako one nisu unutar njih, one se odbacuju. Kada se odbace spoljašnje stvar – kao što je to u drugom životu – unutranje se pokaže u svom istinskm karakteru, naime, da su oni (ti duhovi) protivni svim istinama vere. Ako ljudi nemaju ljubavi prema bližnjemu – to jest, nemaju uzajamne ljubavi za vreme telesnog života - nemoguće je primiti je u drugom životu, jer su joj protivni i jer je mrze; jer posle smrti ostaje s nama isti život (unutrašnji) koji smo imali dok smo ovde živeli. Kada se ovakve osobe samo primaknu nekom društvu u kome vlada uzajamna ljubav, oni drhte, tresu se, i osećaju muku. Ovakve se osobe zovu, iako su rođene unutar crkve, „došljaci, neobrezanog srca i neobrezanog tela“, koje se ne pripuštaju u svetilište (svetinju), to jest, u Gospodovo carstvo; a na koje se misli kod Jezikilja: Što uvodiste tuđince (došljake) neobrezana srca i neobrezana tijela, da budu u mojoj svetinju, da skrvne dom moj (XLIV. 7,9). Opet: Na koje si među drvetima Edemskim nalik slavom i veličinom? Ali ćeš biti oboren s drvetma Edemskim u najdonji kraj zemlje, među neobrezanima ćeš ležati s onima koji su pobijeni mačem. To je Faraon i sav narod njegov, veli Jehova (XXXI.18). Ovde se govori o Faraonu , kojim su ozačena znanja u opštem (br. 1164, 1165, 1186, 1462); „drvetima Edemskim“, sa kojima će ići u najdonji kraj zemlje, su isto tako označena poznanja, ali ne i poznanja vere. Sve ovo pokazuje da se „neobrezanim“ označava u unutrašnjem smislu onaj koji je u prljavim ljubavima i u njihovom životu. 2050. Stih 13. Da se (obrezanjem) obrezuje koje se rodi u kući tvojoj i koje se kupi za nonce (srebro) tvoje; tako će biti zavjet moj na tijelu vašem zavjet vječan. „Da se obrezuje“, označava da iz sebe moraju da otklone ljubav prema sebi i prema svetu; „koje se rodi u kući tvojoj i koje se kupi za novac (srebro) tvoj“, znači oni koji su unutar crkve, obe vrste (ljudi). „tako će biti zavjet moj na tijelu vašem“, označava povezivanje Gospoda sa čovekom u njegovoj nečistoći, a to je ujedno i ritual koji označava to; „ vječan zavjet“, označava povezivanje. 2051. Da se obrezuje. Da ovo oznaćava da moraju da iz sebe sasvim otklone ljubav prema sebi i prema svetu, to jeste, da ovo moraju da učine oni koji su

unutar crkve a koji su označeni onim „koji je rođen u kući“ i onim „koji je kupljen tvojim novcem, srebrom“, jasno je iz onoga šta je pretstavljeno „obrezivanjem“, a što je očišćenje od ljubavi prema sebi i prema svetu (vidi gore br. 2039). Ovde se ponavlja , pa se kaže „obrezanjem da se obrežu“, čime je izraženo da je to nužno, jer treba da se potpuno očiste od tih ljubavi. A pošto se ovo odnosi na one koji su unutar crkve, to se „došljaci, stranci“ ovde ne pominju, jer se njima označavaju (vidi br. 2049) oni koji su izvan crkve. Iz toga što se ponavlja u prethodnom stihu ono što se kaže za one koji su rođeni u kući i one koji su kupljeni za srebro, svako može videti da se ovde radi o nebeskoj tajni koja se ne može otkriti u smislu slova. Tajna je, da je čišćenje najvažnije za one koji su unutar crkve, iz razloga što oni koji su unutar crkve, oni su u stanju da svete stvari pretvore u nečiste, što ne mogu oni koji su izvan crkve – to jest, Neznabošci. Tako da je veća opasnost od prokletstva za one prethodne. Osim toga, oni koji su unutar crkve, oni mogu da formiraju lažna načela koja su suprotna samim istinama vere, i da se ispune njima; dok oni izvan crkve to ne mogu, jer oni ne znaju ove istine. Tako prethodni mogu da profanišu svete stvari, na potonji ne mogu (o čemu više može da se vidi u Prvom Delu, br. 1059, 1327, 1328). 2052. Koji se rodi u kući tvojoj i koje se kupi za novce, srebro tvoje. Da ovo označava one koji su unutar crkve, od obe vrste, - to jest nebeske, koji su označeni sa „rođenim u kući“, i duhovne, označenim onima koji su „kupoljeni za srebro“, - bilo je gore pokazano (br. 2048). 2053. Tako će biti zavjet moj na tijelu vašem. Da ovo označava povezivanje Gospoda sa čovekom u njegovoj nečistoti, jasno je iz značenja „zavjeta“, da je to povezivanje (gore objašnjeno); kao i iz značenja „tijela“, a to je ono što je vlastito čovekovo (isto objašnjeno gore u br. 2041); kako je nečisto čovekovo vlastito, rečeno je tamo, a pokazano u Prvom Delu, (br. 141, 150, 154, 210, 215, 694, 731, 874-876, 1047). A što se tiče da reči „zavjet moj na tijelu vašem“ označavaju povezivanje Gospoda sa čovekom u njegovoj nečistoti, ovakav je slučaj: kod čoveka nema čiste intelektualne istine, to jest Božanske istine; jer su istine koje kod čoveka, samo izgledi istine, uz koje prijanjaju čulne obmane, a uz ove i obmane koje pripadaju požudama ljubavi prema sebi i prema svetu. Takve su istine koje su kod čoveka. Koliko su ove nečiste, može se videti po tome kakve stvari im se pridružuju. Ali i pored toga, Gospod se povezuje sa čovekom koji je u ovim nečistotama, jer ih On pokreće i oživljava preko nevinosti i ljubavi prema bližnjemu. Istine savesti su tada raznovrsne, to jest, one su prema religiji svakoga čoveka; a ovim istinama, pod uslovom da nisu suprotne dobrima vere, Gospod ne čini nasilje, jer je čovek njima napojen, i jer ih smatra svetima.

Gospod nikoga ne lomi, nego savija, što se može videti iz toga što u svakoj dogmi unutar crkve ima onih koji su obdareni savešću, gde je bolja savest kada se istine te dogme više približe pravoj istini vere. Pošto se savest oblikuje od istina vere ove vrste, onda je očito da je oblikovana u intelktualnom delu čoveka, jer intelektualni deo prima ove istine; stoga je Gospod na način, koji je čudo, odvojio intelektualni deo od voljnog dela – to je tajna koja do sada nije bila poznata, a o kojoj u Prvom Delu (br. 863, 875, 895, 927, 1023). Da „zavjet na tijelu vašem“ isto tako označava očišćenje, jasno je iz onoga što je pokazano o „obrezivanju“ u br. 2039. 2054. Vječni zavjet. Da ovo označava povezivanje, jasno je iz značenja „zavjeta“ (saveza), a što je povezivanje, kao što je već objašnjeno. O „zavetu“ se ponovo govori, jer se govori o onima koji su unutar crkve; i ovde se to naziva večni zavet, kako zato što je posebno nužno za one koji su unutar crkve da budu „obrezani“, to jest, očišćeni od ljubavi prema sebi i prema svetu (kao što je gore pokazano u br. 2051); tako i zato što je u njima dolazi do najužeg povezivanja sa Gospodom i Njegovim nebom, jer se ono ostvaruje pomoću dobara i istina vere. Doduše, postoji i povezivanje s onima koji su izvan crkve, ali to je povezivanje na udaljenosti, jer nije preko dobara i istina vere (kao što je pre rečeno, br. 2049). Crkva, koja je Gospodovo carstvo, može se uporediti sa srcem i plućima kod čoveka. Čovekove unutarnje stvari povezane su s njegovim spoljašnjim stvarima uz pomoć srca i pluća. A od njih žive okolna tkiva. Takav je slučaj i sa ljudskm rasom: povezivanje Gospoda i Njegovog neba je najuže sa crkvom, ali udaljenije s onima koji su izvan crkve, koji se mogu uporediti s organima koji žive od rada srca i pluća. Nebeski (ljudi) su kao srce, a duhovni su kao pluća. Zbog toga što je nužno da oba budu očišćeni, to se o onim unutar crkve razmatra posebno, pa se stoga „zavet“ pominje dva puta. 2055. Stih 14. A neobrezano muško, kojemu se ne odreže okrajak tijela njegova, da se istrijevi iz naroda svojega, jer pokvari zavjet moj. „ A neobrezano muško“, označava onoga koji nije u istini vere; „kojemu se ne odreže okrajak tijela njegova“, označava one koji su u ljubavi prema sebi i prema svetu; „da se istrijebi iz naroda svojega“, označava večnu smrt; „jer pokvari zavjet moj“, označava da se ovaj ne može povezati. 2056. A neobrezano muško. Da ovo označava one koji nisu u istini vere, jasno je iz značenja „muško“, koje je istina vere (vidi gore br. 2046); stoga ovde „neobrezano muško“ označava one koji nisu u istini vere, pa su stoga u onome što je lašno. Za ono se kaže da je „neobrezano“ što smeta i kalja, kao što je pre rečeno. Kad se kaže „muško“, onda je to ono što smeta i kalja istinu; a tako je i

kada se to kaže za neki drugi predmet, onda to označava zatamnjenje i zagađenje toga predmeta. Tako se „neobrezano uho“ pominje kod Jeremije: Kome ću govoriti i svedočiti da čuju? Gle, uho im je neobrezano, te ne mogu čuti. Gle, Riječ je Jehovina njima za potsmijeh, nije im mila (VI.10). Da je njihovo „uho neobrezano“ , znači da nije bilo poslušnosti, i da im je Riječ bila ukor. Osim toga, stih pred nama govori o onima koji su unutar crkve, koji ne samo da su u obmani nego su i u nečistoti ljubavi prema sebi i prema svetu; jer se ovo kaže kao nastavak onoga što se pre reklo. I zato se kaže „neobrezano muško kome se ne odreže okrajak tijela njegova“, pa je ovde značenje da se obmana povezala s nečistotom života. Kako je velika opasnost večnog prokletstva kome se izlažu oni ovi, može da se vidi iz onoga što je gore rečeno (br. 2051). Ove reči posebno označavaju one unutar crkve koji profanišu (svetogrde) dobra i istine vere, o kojima se kaže, da se „istrijebi duša ta iz naroda svojega“, jer mogu da izvrše profanaciju, dok oni izvan crkve ne mogu (kao što je bilo pokazano u Prvom Delu, br. 593, 1008, 1010, 1059). 2057. Koje mu se ne obreže okrajak tijela njegova. Da ovo označava one koji su u ljubavi prema sebi, jasno je iz onoga što je rečeno o značenju „biti obrezan“, i značenju „okrajka“ (br. 2041). „Okrajak tijela“ ovde označava ljubav prema sebi. Oni koji su unutar crkve a koji su u obmani a u isto vreme i u ljubavi prema sebi, ti naročito profaniraju svete stvari; ali ne profaniraju tako oni koji su u u nekoj drugoj ljubavi, jer ljubav prema sebi je najprljavija od svih ljubavi, jer ona ruši i društvo i ljudski rod, kao što je ranije pokazano (br.2045). Da je ona isto tako dijametralno suprotna uzajamnoj ljubavi, od koje je sačinjeno nebo, pa stoga ona ruši i sam nebeski red, to se može videti po zlim duhovima i genijima u drugom životu; kao i po paklovima u kojima vlada samo ljubav prema sebi; i pošto tamo vlada ljubav prema sebi, to vladaju i mržnje, osvete, i okrutnosti, jer ovi proizlaze od nje. Uzajamna ljubav se sastoji u tome da oni vole bližnjega više nego sami sebe, te zbog toga celo je pretstavljeno jednim čovekom; jer su svi preko uzajamne ljubavi udruženi s Gospodom, tako da se sreća jednih prenosi na druge, i od svakoga svima. Na taj način, nebeska forma je u tome da je svako kao središte, središte komunkacije, i središte sreće, od svih: a ovo je u skladu sa svim razlikama u uzajamnoj ljubavi, kojima nema kraja. Pa stoga što oni koji su u toj ljubavi opažaju najveću sreću u tome da komuniciraju ostalima ono što sami primaju od drugih, i to od srca, to komunikacija (prenošenje, saopštavanje) postaje neprekidna i večna; zbog toga, kako raste Gospodovo carstvo, to raste i sreća svakoga anđela. Kako su anđeli u posebnim društvima i staništima, to oni ne misle o ovome; ali se Gospod stara i raspoređuje sve stvari u opštem i u pojedinačnom. Takvo je carstvo Gospodovo u nebima. Ljubav prema sebi se trudi da razori ovu formi i ovaj red; stoga u drugom životu oni

koji su u ljubavi prema sebi, oni su pakleski u dubljem stepenu, jer ljubav prema sebi ne komunicira ništa drugima, nego gasi i guši uživanja i sreću. Koja god prijatnost se ulije u njih od drugih, oni to uzmu, usredsrede na sebe, i pretvaraju to u prljavštinu, sprečavaju da prijatnost ide dalje, i tako ruše sve ono što vodi ka jednodušnolsti i udruživanju. Od ovoga dolazi razjedinjenje, i na kraju razaranje. I pošto svaki želi da mu se služi, da mu se udvara, da ga se obožava, i voli samo sebe, otuda dolazi razdvajanje, koje dovodi sve u žalosno stanje, kada osećaju uživanje samo u tome da muče jedan drugoga, na odvratne načine, i kroz fantazije, a sve iz mržnje, osvete, i okrutnosti. Kad ovakvi dođu u neko društvo u kome vlada uzajamna ljujbav, oni se bacaju dole sami od sebe, kao što nečiste i mrtve teške stvari padaju kroz čistu i živu auru, jer se sva svetlost koja do njih dopre, tu i završi; i pošto iz njih kao da izdiše prljava misao (koja njih pretstavlja), njihovo uživanje se pretvara u smrad lešine, po kojem se oseća da su pakleni, jer vole sebe, a pri čemu ih hvata strašni strah. Iz ovoga se može videti da je priroda ljubavi prema sebi u tome da se želi razoriti ne samo ljudsko društvo (kao što je pokazano u br. 2045), nego i sam nebeski red; tako da u njoj nema ništa sem nečistote, prljavštine, profanacije, i samoga pakla; ma da ovo ne opažaju oni koji su u tome. Dakle, u ljubavi prema sebi su oni koji preziru druge kad ih upoređuju sa sobom, i koji mrze one koji im ne povlađuju, ne služe, i ne klanjaju im se; i koji nalaze okrutno zadovboljstvo u osveti, i u tome da druge liše časti, ugleda, imvine, i života. Oni koji su u ljubavi prema sebi, oni su u ovim zlima; a oni koji su u ovim zlima, mogu po ovome da znaju da su u ljubavi prema sebi. 2058. Da se istrijebi duša ta iz naroda svojega. Da ovo oznčava večnu smrt, jasno je iz značenja „duše“, da je to život (br. 1000, 1040, 1742); i iz značenja „naroda“, a to su istine (vidi br. 1259, 1260). Tako, „narod“ su oni koji žive u istinama, to jest, anđeli; a „duša da se istrijebi“ iz ovih (istina), znači biti proklet, ili nestati večnom smrću. 2059. Jer pokvari zavjet moj. Da ovo označava da se to ne može povezati, vidi se iz značenja zavjeta, što je povezanost, a što je već objašnjeno. Stoga pokvariti zavjet je odvojiti se toliko da se ne može povezati. 2060. Stih 15. I još reče Bog Avramu: a Saru ženu svoju ne zovi više Sara, nego neka joj bude ime Sarah. „I još reče Bog Avramu“, označava opažanje; „a Saru ženu svoju“, označava istinu kao pre povezanu s dobrom; „ne zovi je više Sara“, označa da će On odložiti svoje Ljudsko; „nego neka joj ime bude Sarah“, označava da će On uzeti na Sebe Božansko.

2061. I Bog reče Avramu. Da ovo označava opažanje, jasno je iz značenja „Bog reče“ u istorijskom smislu, da je to opažanje u unutrašnjem smislu (objašnjeno pre, br. 1791, 1815, 1819, 1822, 1898, 1919). Pošto se ovde počinje govoriti o drugom predmetu, naime o značenjima „Sara“ i „Sarah“, jer da je to označavalo obećanje „sina“ od Sarah, i da će „Ismailo“ postati velika nacija, to ovde počinje novo opažanje za Gospoda, koje je ovde označeno sa „Bog reče Avrahamu“, kao i na drugim mestima. 2062. Saru ženu tvoju. Da ovo označava istinu pripojenu dobru, jasno je iz značenja „Sare“, koja je intelektualna istine; i iz „žene“ ovde dodate, koja znači istinu povezanu s dobrom. (Da „Sara“ i „Sara žena“ označavaju istinu povezanu s dobro, bilo je pokazano, br. 1468, 1901 i na drugim nestima). 2063. Ne zovi je više Sara, nego Sarah nek joj bude ime. Da ovo označava da će On odložiti ljudsko, i da će uzeti Božansko, jasno je iz onoga što je rečeno o Asvrahamu gore (stih 5), gde se nalaze ove reči, „ne ćeš se više zvati Abram, nego će ti Avraham biti ime“, kojim rečima je označeno da će odložiti ljudsko, a uzeti Božansko (vidi br. 2009). Jer je slovo H, koje je dodato Sari, uzeto iz imena „Jehova“, tako da i Sara kao i Avraham pretstavljaju Gospodovo Božansko; a tako i Božanski brak Dobra s Istinom u Gospodu – Avraham pretstavljajući Božansko Dobro, a Sarah Božansku Istinu – iz kojih treba da se rodi Božansko Racionalno, pretstavljeno Isakom. Božansko Dobro, koje je Ljubav, a u odnosu na ceo ljudski rod je Milost, bilo je Gospodovo Unutrašnje, to jest Jehova, koji je samo Dobro: ovo je pretstavljeno Avrahamom. Istina koja je trebala da se poveže s Božanskim Dobrom, bila je pretstavljena Sarom; a ova istina, kada je postala Božanskom, Sarah-om; jer Gospod je napredovao ka jedinstvu s Jehovom postepeno, kao što je već rečeno. Istina, koja još nije postala Božanska, bila je pretstavljena Sarom; a kada je i ona posatala Božanska, Sarah-om; jer je Gospod napredovao ka jedinstvu postepeno, kao što je već rečeno. Istina koja još nije bila Božanska, a koja je bila pretstavljena Sarom, još nije bila tako spojena s dobrom da bi bila istina od dobra. Ali kada je tako bila spojena s dobrom da je proizlazila od dobra, tada je postala Božanska; i tada je istina postala dobro, jer je bila istina od dobra. Istina koja se približava (kreće prema) dobru kako bi se s njim sjedinila, je jedna stvar; a istina koja se već ujedinila s dobrom tako da ona sada proističe od dobra, je druga stvar. Istina koja se kreće prema dobro, još uvek ima u sebi nešto od ljudskog; ali ona koja je se potpuno ujedinila s dobro, ta je odložila sve što je od ljudskog, i tako uzela Božansko. Ovo se može razjasniti kao i pre, s nečim što je tome slično kod čoveka. Kad čovek treba da se ponovo rodi, to jest kad treba da se poveže s Gospodom, on se kreće prema povezanosti pomoću istine, to jest, pomoću istina vere; jer se

niko ne rađa iznova a da nema znanja o veri, koja znanja su istine pomoću kojih od ide ka povezivanju. Gospod ovima ide u susret pomoću dobra, to jest, ljubavi ka bližnjemu, te prilagođava i namešta da ova (ljubav ka bližnjemu) nađe svoje mesto u spoznajama vere, to jest, u istinama; jer sve istine su prijemnici dobra, pa stoga što su više prave istine, to se više umnožavaju, te više dobra može u njih da uđe kao u prijemnike, da bi ih dobro dovelo u red, i da bi se konačno pokazalo (manifestovalo); tako da se istine više ne pokazuju, nego samo onoliko koliko je potrebno da iz njih sijaju dobra. Na ovaj način istina postaje nebesko-duhovna. Pošto je Gospod prisutan samo u dobru koje dolazi od ljubavi ka bližnjemuj, čovek se na ovaj način povezuje s Gospodom, kako bi pomoću dobra, to jest ljubavi prema bližnjemu, primio savest, iz koje on posle misli ono što je istinito i čini ono što je pravedno; ali ova svaest je u skladu s istinama i pravednim stvarima u kojima nalazi svoje mesto ljubav ka bližnjemu. 2064. Stih 16. I ja ću je blagosloviti, i daću ti sina od nje; blagosloviću je i biće mati mnogim narodima, i carevi narodima izaći će od nje. „I ja ću je blagosloviti“, označava umnožavanje istine; „i daću ti sina od nje“, označava Racionalno; „blagosloviću je“, označava umnožaanje; „ i biće mati mnogim narodima“, označava dobra koja od toga potiču; „carevi narodima će izaći od nje“, označava istine od spajanja istina s dobrima, a što su „carevi narodima“. 2065. I blagosloviću je. Da ovo označava umnožavanje istine, jasno je iz značenja „biti blagosloven“, a što je biti obogaćen svim dobrom i istinom ( vidi Prvi Deo br. 981, 1096, 1420, 1422). Pošto se ovde kaže da će Sara biti blagoslovena, to znači da je time označeno obogaćenje i umnožavanje istine; jer je Sarom, kao što je rečeno, označena istina od dobra, a to je intelektualna istina;a ovde se govori o ovoj istini i njenom umnožavanju. (Šta je intelektualna istina, može se videti gore, br. 1904). 2066. I daću ti sina od nje. Da ovo označava Racionalno, jasno je iz značenja „sina“, a što je istina (vidi br. 489, 491, 533, 1147); a pošto sve što je Racionalno počinje od istine, to je Racionalno ovde označeno „sinom“. Gospodovo prvo Racionalno bilo je pretstavljeno i označeno Ismailom, rođenim od Agare robinje, a o kojem se govori u prethodnom poglavlju (XVI). Drugo Racionalno, o kome je ovde reč, pretstavljeno je i označeno Isakom koji je trebao da se rodi od Sare. Prvo, to jest Racionalno pretstavljeno Ismailom, bilo je Racionalno koje je kasnije izagnano iz kuće; ali ovo drugo Racionalno, pretsavljeno Isakom, je ono koje ostaje u kući, jer je bilo Božansko. Ali o ovom Racionalnom, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biće govora u sledećem poglavlju, kada se bude govorilo o Isaku.

2067. I blagosloviću je. Da ovo označava njegovo umnožavanje, to jest umnožavanje Racionalolg koje je označeno „sinom“, jasno je iz značenja „biti blagosloven“, a to je biti obogaćen svim dobrom i istinom (kao što je maločas rečeno). 2068. I biće mati mnogim narodima. Da ovo značava dobra koja potiču otuda, jasno je iz značenja „naroda“, koji su dobra (vidi Prvi Deo, br. 1259, 1260, 1416, 1849). 2069. Carevi narodima izaći će od nje. Da ovo označava istine koje potiču od spojenih istina i dobara, koje su „carevi narodima“, jasno je iz značenja „careva“, što su u opštem sve istine (vidi gore br. 2015); i iz značenja „naroda“, a što su isto tako istine, i u opštem sve duhovne stvari; jer se „carevi“ povezuju s narodima, a ne sa nacijama osim kada nacije označavaju zla (vidi br. 159, 1260). U proročkoj Reči, često se pominju „carevi“ i „narodi“ (plemena), ali se tu ne misli na careve i na narode; jer u samoj Reči, a koja je unutrašnji smisao, nikada se ne govori o carevima i narodima, nego o nebeskim i duhovnim stvarima koje pripadaju Golspodovom carstvu, a to je dobrima i istinama. Jer smisao slova samo obezbeđuje predmetne forme ( štose radi preko ljudskih reči) kako bi se razumelo značenje. Pošto se ovde kaže za Saru da će „carevi izaći od nje“, i pošto se „Sarom“ označava Božanska istina koju je Gospod imao, to je jasno da su „carevima naroda“ označene istine koje proističu od spojenih istina i dobara, koje su sve istine unutrašnje crkve, ili unutarnje istine vere. Ove istine, pošto su od Gospoda, nazivaju se „carevima“ na raznim mestima u Reči, a isto tako i „carevim sinovima“, kao što je gore pokazano (br. 2015). Svako može videti da neke unutrašnje Božanske stvari leže skrivene u rečima „carevi narodima će izaći od nje“ – jer se u ovim stihovima govori o Isaku. A u odnosu na njega se kaže, „blagosloviću je i biće mati mnogim narodima“; ali o Sari, da će „carevi i narodi izaći od nje“- gde se kaže skoro ista stvar za Avrahama (stih 6), da će od njega „načiniti careve“; ali se za njega ne kaže kao za Saru, da će „carevi narodima“ izaći od njega. Tajna koja je ovde skrivena je tako duboka da se ne može objasniti i opisati u malo reči. Tajna je donekle jasna iz značenja Abrahama kao Božanskog Dobra, kao i iz značenja Sare kao Božanske Istine, a to je da će sva nebeska istina proilaziti od Gospodovog Božanskog Dobra, označenog „Abrahamom“; i da će sva duhovna istina proizilaziti od Gospodove Božanske Istine, označene „Sarom“. Nebeska istina je ona u kojoj su nebeski anđeli, a duhovna je istina ona u kojoj su duhovni anđeli; ili što je isto, nebeska istna je bila ona u kojoj je bila Pradrevna Crkva, koja je bila pre potopa; a duhovna je istina ona u kojoj je bila Drevna Crkva, koja je bila posle potopa. Jer

se anđeli, isto kao i ljudi, razlikuju po tome što su nebeski ili duholvni. Nebeski se razlikuju od duvovnih po ljubavi prema Gospodu; a duhovni se razlikuju od nebeskih po ljubavi prema bližnjemu. Ali više se ne može reći o razlici između nebeskih i duhovnih anđela dok se ne zna šta je razlika između nebeskog i duhovnog, ili što je isto, između nebeske crkve i duhovne crkve (o čemu vidi Prvi Deo, br. 202, 337, 1577; kao i kakva je bila Pradrena Crkva a kakva Drevna Crkva, br. 597, 607, 640, 765, 1114-1125, i na mnogim drugim mestima; i da je imati ljubav ka Gospodu nebesko, a ljubav ka bližnjemu duhovno, br. 2023). Ovo je dovoljno da se otvori tajna da su „carevima“ koji treba da dođu od Abrahama, o kojima se govori u šestom stihu, označene nebeske istine koje izlaze iz Gospodovoga Bolžanskog Dobra, a da su „carevima naroda“ koji će biti od Sare, o kojima se govori u ovome stihu, označene duhovne istine koje teku iz Gospodove Božanske Istine. Jer se Gospodovo Božansko Dobro može ulivati samo u nebeskog čoveka, jer se uliva u njegov voljni deo, kao što je bio slučaj sa Pradrevnom Crkvom; dok se Gospodovo Božanska Istina uliva u duhovnog čoveka zato što se uliva samo u njegov intelektualni deo, koji je kod njega odvojen od voljnog dela ( vidi br. 2053 na kraju); ili što je isto, nebesko dobro se uliva u nebeskoga ćoveka, a duhovno dobro u duhvnoga čoveka; i zbog toga Gospod se pokazje nebeskim anđelima kao Sunce, a duhovnim kao Mesec (vidi br. 1529, 1530). 2070. Stih 17. Tada pade Avram ničice, i nasmija se govoreći u srcu svojem: eda će se čovjeku od sto godina roditi sin? I Sari? Eda li će žena od devedeset devet godina roditi sina? „Tada pade Avram ničice“, označava obožavanje; „i nasmija se“ označava osećanje istine; „i reče i svom srcu“, označava da je tako mislio; „eda će se čovjeku od sto godina roditi sin?“ označava da Racionalno Gospodove Ljudske Suštine treba da se ujedini s Njegovom Božanskom Suštinom; „ i eda li će Sarah žena od devedeset devet godina roditi?“, označava da će istina spojena s dobrom ovo učiniti. 2071. Tada pade Avram ničice. Da ovo označava obožavanje, jasno je iz značenja „pasti ničice“, što znači obožavati (vidi gore br. 1999). 2072. I nasmija se. Da ovo označava osećanje istine, može se videti iz porekla i suštine „smeha“, ili osećanja za ono što je lažno, od čega dolazi prijatnost i veselje pri čemu se smeh izražava na licu, a što pokazuje da je samo to poreklo smeha. Smeh je samo spoljašnja stvar, koja pripada telu, jer je na licu; ali u Reči unutarnje stvari su označene spoljašnjim; isto kao što se unutrašnja osećanja uma izražavaju i označavaju na licu, tako se i unutarnji slušanje i poslušnost označavaju uhom, unutarnji vid ili shvatanje okom, snaga i moć rukom, i tako

dalje, pa se i osećanje istine izražava smehom. U čovekovom Racionalnom postoji istina, koja je njegova glavna osobina, a postoji i osećanje dobra, ali je ovo u samom osećanju istine kao njegova duša. Osećanje dobra, koje je u Racionalnom, ne pokazuje se kroz smeh, nego preko nekog veselja i prijatnog uživanja koje se ne smeje; jer u smehu postoji nešto što nije tako dobro. Razlog zbog kojega je istina glavna osobina čovekovog Racionalnog, je u tome što se Racionalno oblikuje pomoću saznanja o istinama, jer ni na koji drugi način čovek ne može da postane Racionalan. A znanja dobra su istine, isto kao što su to saznavanja istine. Da ovde „smeh“ označava osećanje istine, može se videti i po tome što se i Abraham smejao, i Sara, oboje pre nego se rodio Isak, i posle; a i po tome što je Isak dobio ime po „smehu“, jer reč „Isak“ znači „smeh“. Da se Abraham nasmejao, kada je čuo o Isaku, jasno je iz ovoga stiha, jer se kaže da se Abramah nasmejao kada je čuo za sina od Sare; Da se i Sara nasmejala pre nego se Isak rodio, kada je čula od Jehove da će roditi sina, rečima, „za to se nasmija Sara u sebi govoreći: pošto sam ostarjela, sada će mi doći radost? I gospodar mi je star? Tada reče Jehova Avbrahamu: što se smije Sarah, govoreći istina li je da ću roditi kad sam ostarjela? A Sara udari u bah bovoreći: nijesam se smijala. Jer se uplaši. Ali On joj reče: nije istina, nego si se smijala (Postanje XVIII.12, 13, 15). I kad se Isak bio rodio, „i nazva Abraham sina Isak, što znači smeh; a Sara reče: Jehova mi učini smijeh, ko god čuje, smijaće mi se“ (Postanje XXI. 3,6). Da „smeh“ i ime „Isak“, koje znači „smeh“, označavaju ovakve stvbari, ovo se ne bi nikada iznosilo. 2073. I reče u srcu. Da ovo onačava da se ovako nasmejao, , jasno je bez objašnjenja. 2074. Eda li će se čovjeku od sto godina roditi sin? Da ovo označava da Racionalno Gospodove Ljudske Suštine treba da se ujedini sa Božanskom Suštinom, jasno je iz značenja „stotine“ (o kojoj gore, br. 1988). 2075. I eda li će Sara žena od devedeset devet godina roditi? Da ovo označava da će istina spojena s dobrom ovo učiniti, jasno je iz onoga šta je pretstavljeno i označeno Sarom, a to je istina spojena s dobrom, to jest da je to istina Božanska; i iz značenja broja „devedeset“, ili što je isto, „devet“. Izgleda čudno da broj „sto godina“, a to je Abrahamovo doba života, znači da Racionalno Gospodove Ljudske Suštine treba da se ujedini sa Božanskom Suštinom; i da broj „devedeset godina“, koliko je Sara bila stara, označava da će ovo učiniti istina spojenu s dobrom.. Ali kako u Reči nema ništa što nije nebesko i Božansko, to mora da je slučaj i sa brojevima u njoj. Bilo je pokazano u Prvom Delu da svi brojevi u Reči označavaju delujuće stvari, isto kao što to označavaju

i imena (see br. 482, 487, 488, 493, 575, 813, 893, 1988). Sada, da broj „devet“ označava povezivanje, a još više broj „devedeset“, koji je proizvod umnožavanja devet sa deset ( jer „deset“ označava ostatke preko koji se vrši povezivanje, kao što je jasno iz onoga što je gore rečeno, br. 1988, na kraju), može se videti preko pretstava i značenja onoga što sledi. Bilo je zapoveđeno da desetog dana u sedmom mesecu bude dan ispaštanja, što treba da bude Sabat Sabata (najveći Sabat ili dan Odmora); i da se devetog dana sedmog meseca uveče, od večeri do večeri, slavi Sabat (Levitska XXIII. 27, 28). U unutrašnjem smislu ove stvari označavaju povezivanje preko ostataka – „devet“ označava povezivanje, a „deset“ ostatke. Da jedna Božanska tajna leži ovde sakrivena u ovim brojevima, vidi se iz meseca i dana u godini koji treba da budu sveti; i da svaki sedmi dan bude Sabat; i da svaki sedmi mesec, kao što je maločas rečeno, bude Sabat Sabata; i na isti način sedma godina; i da svakih sedam puta sedam godina počne jubilej (prim. prev. jubilej je godina radosti i praštanja svih dugova, i vreme za preraspodelu zemlje); isti je slučaj sa svim ostalim brojevima u Reči; kao sa „tri“ čije je značenje slično sa „sedam“; i sa „dvanaest“ što označava sve stvari vere; i sa „deset“ što označava slično kao „deseci“ ili ostaci (vidi br. 576); i tako dalje. Tako u odlomku koje je naveden iz knjige Levitske, da broj „deset“ i broj „devet“ ne sadrže tajne, ne bi bilo naređeno da se ovaj Sabat Sabata bude slavljen desetog dana sedmog meseca, kao i da se deveti dan u mesecu slavi. Takva je Gospodova Reč u unutrašnjem smislu, iako se u istorijskom smislu to ne pokazuje. Na isti način se kaže da je Navukodonosor opkolio Jerusalim devee godine (cara ) Sedekije, i da je prodor načinjen jedanaeste godine, devetog dana u mesecu; o čemu čitamo sledeće u drugoj knjizi o Carevima: I tako devete godine njegova carovanja, desetog mjeseca desetog dana dođe Navuhodonosor car Vavilonski sa svom vojskom njegovom na Jerusalim, i stadoše u oko pod njim, i načiniše opkope oko njega. I devetog dana mjeseca četvrtog posta velika glad u gradu, i narod zemaljski nemaše hljeba. Tada grad bi provaljem a vojnici svi pobjegoše noću na vrata između dva zida uz carev vrt (XXV. 1,3,4). „Devete godine“ i „sedmog meseca“, i „jedanaeste godine“ i „devetog meseca“, kada je zavladala glad u gradu i nije bilo hljeba za narod u zemlji, to označava u unutrašnjem smislu da nije više bilo povezivanja preko vere i ljubavi prema bližnjemu; „glad u gradu i nedostatak hljeba za narod zemaljski“, označava da nije ostalo ništa od vere i ljubavi ka bližnjemu. Ovo je unutrašnji smisao ovih reči, a koji se ne pokazuje u slovu; dok ovo sija iz istorijskih delova Reči, ali manje nego iz proročkih delova, jer istorija tako zarobi um, da je teško poverovati da nešto dublje tu leži; dok su sve stvari pretstave , a sve reči imaju značenja. Ovo je teško verovati, ali je ipak istinito (vidi br. 1769-1772).

2076. Stih 18. I Avram reče Bogu: neka bude sin Ismailo živ pred Tobom! „I Avram reče Bogu“, označava Gospodovo opažanje od ljubavi; „neka bude sin Ismailo živ pred Tobom“, označava da ostali koji su racionalni od istine, ne treba da nestanu. 2077. I Avram reče Bogu. Da ovo označava Gospodovo opažanje od ljubavi, jasno je iz značenja „govoriti Bogu“, što je opažati, a što je često objašnjavano ranije. Da „Abraham“ ovde pretstavlja Gospoda u tome stanju i tome dobu, ranije je rečeno (br. 1980). Da je Gospod ovo rekao od ljubavi (iz ljubavi), jasno je, jer osećanje ljubavi sija iz svake reči kada se kaže, „neka je živ Ismailo pred Tobom!“ Gospodovo osećanje ili ljubav bilo je Božansko, pošto je bilo prema celom ljudskom rodu, koje je svo On želeo da Sebi pripoji, i da ga spase kroz večnost, preko sjedinjenja Njegove Ljudske Suštine s Njegovom Božanskom Suštinom (o čemu više u Prvom Delu, br. 1735; i da se od ove ljubavi Gospod borio protivu svih paklova, br. 1690, 1789, 1812; i da je u sjedinjavanju Njegovog Ljudskog s Njegovim Božanskim, On video samo povezivanje Božanskog s ljudskim rodom, br. 2034). Ljubav kao što je Gospodova, prevazilazi čovekov razum, i ona je neverovatna onima koji ne znaju šta je nebeska ljujbav u kojoj su anđeli. Da bi spasili jednu dušu od pakla, anđeli ne bi žalili da umru, i podneli bi pakao da bi spasili tu dušu. Otuda je njihova najveća radost da prevedu u nebo nekoga ko ustaje iz mrtvih. Ali oni priznaju da ova ljubav nije ni malo njihova, nego da su sve stvari u opštem i u pojedinačnom samo od Gospoda; i šta više, oni negoduju kad neko ne misli tako. 2078. Neka je Ismailo živ pre Tobom! Da ovo znači da ostali koji su racionalni od istine ne treba da nestanu, jasno je iz onoga što je pretstavljeno i označeno „Ismailom“, a to je Racionalno (objašnjeno u proštom poglavlju, gde se govori o Ismailu). Postoje dve vrste ljudi u crkvi: duhovni i nebeski. Duhovni postaju racionalni od istine, a nebeski od dobra. Kakva je razlika među njima, može se videti gore (br. 2009), i na mnogim mestima u Prvom Delu. Duhovni, koji postaju racionalni od istine, ovde su označeni „Ismailom“; jer „Ismailo“ označava racionalnu istinu u njenom pravom smislu, kao što je već pokazano (br. 1893, 1950, 1951). Kada ovu istinu usvoji i želi dobro, kao što je to učinio Gospod ovde pretstavljen „Asbrahamom“, to označava šta je duhovno, to jest šta je duhovni čovek, ili što je isto, što je duhovna crkva, čije je spasenje Gospod želeo od (iz) Božanske ljubavi (vidi gore br. 2077). Ovo je izraženo rečima: „Neka bude Ismailo živ pred Tobom!“. 2079. Stih 19. I reče Bog: zaista Sarah žena tvoja rodiće ti sina, i nadjećeš mu ime Isak, i postaviću zavjet s njim da bude zavjet vječni sjemenu njgovu do

vijeka. „Bog reče“, označava opaženi odgovor (da je Gospod opazio Abrahamov odgovor); „zaista žena tvoja Sarah“, označava Božansku istinu spojenu s dobrom; „rodiće ti sina“, označava da od toga nastaje Racionalno; „i nadjećeš mu ime Isak“, označava Božansko Racionalno; „i postaviću zavjet svoj s njim“, označava sjedinjenje; „zavjet vječan“, označava vječno sjedinjenje; „s njegovim sjemenom nakon njega“, označava one koji će verovati u Gospoda. 2080. I reče Bog. Da ovo označava da je odgovor opažen, jasno je iz značenja „reći“, što je opažati (upravo objašnjeno gore br. 2077). Pošto u prethofnom stihu čitamo da „Abraham reče“ i da je to opažanje, i pošto ovde čitamo „Bog reče“, ili odgovori, to sledi da ovo označava da je odgovor opažen, ili odgovor koji je opažanje. U svakom opažanju postoji predlog (propozicija) i odgovor. Opažanje i jednog i drugog ovde je označeno u istorijskom smislu rečima, „Abraham reče Bogu“ i „reče Bog“. (Da „reče Bog“ označava opaziti, može se videti gore, br. 1791, 1815, 1819, 1822, 1898, 1919; kao i u ovom poglavlju s ponavljanjem). 2081. Zaista Sarah žena tvoja. Da ovo označava Božansku istinu spojenu s dobrom, jasno je iz onoga što je pretstavljeno i označeno „Sarom“, naime da je to Božanska istina spojena s dobrom, o kojoj vidi gore, br. 2063. 2082. Rodiće ti sina. Da ovo označava da će Racionalno nastati iz ovoga spajanja Božanske ikstine sa Božanskim dobrom, može se vdeti gore, br. 2066). 2083. I nadjenućeš mu ime Isak. Da ovo označava Božansko Racionalno, jasno je iz onoga što je pretstavljeno Isakom, kao i iz značenja „imena“ u unutrašnjem smislu. Prvo, iz onoga što je pretstavljeno Isakom: Abraham, kao što je ranije rečeno, pretstavlja Gospodovog uutrašnjeg čoveka, a Isak Njegovog racionalnog čoveka, dok Jakov pretstavlja Njegovog prirodnog čoveka. Gospoddov unutrašnji čovek bio je Sam Jehova. Njegov racionalni čovek, zato što je začet od uticaja Njegovog unutrašnjeg čoveka u osećanju za znanja u spoljašnjem čoveku (vidi br. 1896, 1902, 1910), bio je od Božanskog tako spojenim s Ljujdskim. Otuda je prvo Racionalno, pretstavljeno Ismailom, bilo ljudsko; ali ga je posle Gospod načinio Božanskim, i tada je ono pretstavljeno Isakom. Drugo, iz značenja „imena“: Isak je dobio ime po „smehu“; pošto u unutrašnjem smislu „smeh“ označava osećanje istine, koje osećanje pripada racionalnom, kao što je gore pokazano (br. 2072), „smeh“ ovde označava Božansko Racionalno. Gospod je Svojom vlastitom moći učinio Boanskim sve što je kod Njega bilo ljudsko; tako ne samo Racionalno, nego i spoljašnji i telesni deo, a to znači i samo telo. Tako je ujedionio Božansko s Ljudskim. Da je ne samo Racionalno nego i čulni

deo i celo telo načinio Božanskim i Jehovom, bilo je već pokazano, i to može videti svako iz činjenice da je On jedini ustao iz mrtvih i telom, i da je seo na desnu Božanske moći kako u pogledu Božanskog tako i u pogledu Ljudskog. Sedeti na desnu ruku Božanske moći, označava imati vrhovnu vlast u nebu i na zemlji. 2084. I postaviću zavjet moj s njim da bude vječan. Da ovo označava sjedinjenost, i faktički vječno jedinstvo, jasno je iz značenja „zavjeta“, da je to povezanost; a kada se to kaže za Gospoda, to znači da je to jedinstvo Njegove Božanske Suštine s Njegovom Ljudskom Suštinom, i Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom. (Da zavet označava ovo, bilo je pokazano ranije, br. 665, 666, 1023, 1038, 1864, a ponekad i u ovom poglavlju). 2085. I njegovom sjemenu nakon njega. Da ovo ozačava one koji će poverovati u Gospoda, jasno je iz značenja „sjemena“, da je to vera (objašnjeno pre, br. 1025, 1447, 1610, 2034). Oni su označeni „sjemenom“ koji imaju veru od ljubavi, a to su koji vole Gospoda; a to znači Nebeski, ili oni koji pripadaju nebeskoj crkvi; jer se ovde radi o Isakovom semenu. Dok oni koji imaju veru od ljubavi prema bližnjemu, to jest koji vole bližnjega - a to su duhovni, ili oni koji pripadaju duhovnoj crkvi – ovi su označeni „Ismailom“, o kome se govori u sledećem stihu. (Kakva je razlika između nebeskih i duhovnih, može se videti gore, br. 2069, 2078, a i što je razlika između imati ljubav ka Gospodu i imati ljubav ka bližnjemu, br. 2023). 2086. Stih 20. I za Ismaila uslišio sam te; evo blagoslovio sam ga, i daću mu porodicu veliku, i umnožiću ga veoma; i rodiće dvanaest knezova, i učiniću od njega velik narod. „I za Ismaila uslišio sam te“, označava one koji su racionalni od istine, da će oni biti spaseni; „i blagosloviću ga“, znači da će biti napojeni i obdareni; „i daću mu porodicu veliku“, označava (da će biti napojeni i obdareni) dobrima vere; „i umnožiću ga “, označava , sa istinama otuda; „vrlo mnogo“, znači, preko mere; „i rodiće dvanaest knezova“, označava glavnih dvanaest zapovesti vere koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu; „i učiniću od njega velik narod“, označava oplođavanje dobara i njihov rast. 2087. A i za Ismaila uslišio sam te. Da ovo označava one koji su racionalni od istine, da će biti spaseni, jasno je od onoga što je pretstavljeno Ismailom na ovome mestu, da su to oni koji su racionalni od istine, ili duhovni (o kojima gore, br. 2078); a da će se spasiti, jasno je iz značenja „uslišio sam te“, što se može videti bez objašnjenja.

2088. Evo blagoslovio sam ga. I daću mu porodicu veliku (Ili, biće vrlo plodan). Da ovo označabđva da će biti ispunjeni i obdareni dobrima vere i njihovim istinama preko mere, jasno je iz značenja „biti blagosloven“, biti „plodan“, biti „umnožen“. Biti „blagosloven“ znači primiti kao darove sva dobra (pokazano u Prvm Delu, br. 981, 1096, 1420, 1422). Biti „plodan“ označava dobra vere kojima će biti darivani; a „umnožiti se“, znači istine koje slede iz dobara (tako isto pokazano u br. 43, 55, 913, 983). Ko su nebeski, a ko duhovni, bilo bi predugo ovde opisivati, a već je bilo opisano (kao što se može videti br. 81, 597, 607, 765, 2069, 2078, i mnoga druga mesta). U glavnom, nebeski su oni koji vole Gospoda, a duhovni oni koji vole bližnjega. (Šta je razlika između voleti Gospoda, i voleti bližnjega, može se videti gore, br. 2023). Nebeski su oni koji su u osećanju dobra od dobra; a duhovni su oni koji su u osećanju dobra od istine. U početku svi su (ljudi) bili nebeski, jer su bili u ljubavi prma Gospodu; a otuda su primili opažanje, kroz koje su opažali dobro, ne od istine, nego od osećanja za dobro. Ali kasnije, kad ljubavi prema Gospodu nije više bilo, došli su duhovni ljudi, a oni su se zvali duhovni koji su bili u ljubavi prema bližnjemu ili u milosrđu. Ali ljubav prema bližnjemu bila je usađena preko istine; i tako su primili savest i postupali po njoj, ne od osećanja dobra, nego od osećanja istine. Ljubav prema bližnjem, kod duhovnih, izgleda kao osećanje dobra; ali to je osećanje istine. Ali zbog toga što ovako izgleda, ona se ipak naziva dobrom; ali to je dobro njihove vere. Ovo su oni na koje misli Gospod kod Jovama: Ja sam vrata; ko uđe kroza me, spašće se, i ući će i izaći će i pašću će naći. Ja sam pastir dobri i znam svoje i one mene znaju. I druge ovce imam koje nijsu od ovoga tora, i njih mi valja dovesti, i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir (X.9.14,16). 2089. I rodiće dvanaest knezova. Da ovo označava danaest zapovesti koje se odnose na ljubav prema bližnjemu, jasno je iz značenja „dvanaest“, što su sve stvari vere; i iz značenja „knezova“, koje su glavne stvari. „Car“ (kralj) i „knezovi“ (prinčevi) pominju se na raznim mestima u Reči; ali u unutrašnjem smislu oni nikad ne znače cara ili knezove, nego glavne stvari u vezi s onim što se spominje. (Da „carevi“ označavaju istine u skupu (kompleksu), već je bilo pokazano, br. 2015; i da „knezovi“ označavaju glavne stvari istine, koje su zapovesti, br. 1482). Otda se anđeli – i to duhovni anđeli – nazivaju „kneževstva“ jer su u istinama. Izraz „kneževi“ (prinčevi) potiče od istina koje su od ljubavi ka bližnjemu; jer, kao što je rečeno (br. 1832), duhovni, preko istina koje izgledaju kao istine, primaju ljubav ka bližnjemuj od Gospoda,a kroz ovu, primaju i savest. Da „dvanaest“ označava sve stvari vere, do sada je bilo nepoznato svetu; jer kad god se broj „dvanaest“ pojavi u Reči, bilo u istorijskom ili u proročkom delu, on označava samo to. „Dvanaest sinova“ Jakovljevih, a od

ovih „dvanaest plemena“ koja su po njima dobili imena, označavaju isto; a kao i „dvanaest apostola“ Gospodovih. Svaki sin Jakovljev, i svaki od dvanaest učenika, pretstavljaju po jednu suštinsku i glavnu stvar vere. (Šta je pretstavljeno sa svakim pojedinom Jakovljevikm sinom, i svakim plemenom, biće rečeno, po Božanskoj milosti Gospodovoj, u onome što sledi, gde se govori o Jakoljevim sinovima, Postanje XXIX. i XXX.). 2090. I učiniću od njega velik narod. Da ovo označava uživanje u dobrima i u njihovom rastu, jasno je iz značenja „naroda“m što su dobra (objašnjeno u Prvom Delu, br. 1159, 1258-1260, 1416, 1849); pa stoga „učiniću ga velikim narodom“ označava kao uživanje u dobrima tako i njihov rast. 2091. Stih 21. I zavjet svoj učiniću s Isakom kada ga rodi Sarah do godine u ovo doba. „I zavjet svoj učiniću s Isakom“, označava sjedninjenje sa Božanskim Racionalnim; „kada ga rodi Sarah“, označava Božansku istinu spojenu s dobrom iz kojega će proisteći (Božansko Racionalno, ili Isak); „do godine u ovo doba“, označava tadašnje stanje jedinstva. 2092. Moj zavjet s Isakom. Da ovo označava jeinstvo sa Božanskim Racionalnim, jasno je iz značenja „zaveta“, da je to jedinstvo (objašnjeno pre); i iz onoga što je pretstavljeno „Isakom“, a to je Božansko Racionalno (o čemu gore, br. 2083). 2093. Kada ti ga rodi Sara. Da ovo označava Božansku istinu spojenu s Božanskim dobrom, iz čega je proisteklo (jedinstvo), jasno je iz onoga što je pretstaljeno „Sarom“, da je to Božanska istina (o kojoj pre, br. 2063, 2081); kao i iz onoga što je pretstavljeno „Abrahamom“, a to je Božansko dobro (o kojem u br. 2063, i još nekoliko mesta). Kako je Gospodovo prvo Racionalno bilo začeto i rođeno rečeno je u prethodnom poglavlju, gde se govori o „Ismailu“, koji pretstavlja to Racionalno. Ali ovde, kao i u sledećem poglavlju, govori se o tome Racionalnom koje je Gospod načinio Božanskim, i to preko spajanja, kao kroz brak, Božanskog dobra s Božanskom istinom. Prvo Racionalno može se začeti samo kroz uticaj (influks) unutrašnjeg čoveka u osećanje za znanje u spoljašnjem čoveku; niti se može roditi na neki drugi način osim od osećanja za znanje, koje je pretstavljeno Agarom, Sarinom robinjom (kao što je pokazano u prethodnom poglavlju, br. 1896, 1902, 1910, itd). Ali drugo ili Božansko Racionalno nije začeto i rođeno na ovaj način, nego preko spajanja istine unutrašnjeg čoveka sa njegovim dobrom, i kroz uticaj koji je potekao otuda. Kod Gospoda ovo je izvedeno po Njegovoj vlastitoj moći od samog Božanskog, to jest od Jehove. Kao to je više puta gore rečeno, Njegov unutrašnji čovek je bio Jehova; a dobro samo koje je bilo pretstavljeno „Abrahamom“, pripadalo je

Njegovom unutrašnjem čoveku, kao što mu je pripadala i istina pretstavljena Sarom, pa su stoga oba bili Božanski. Dakle, iz ovoga izvora bilo je Gospodovo Boansko Racionalno začeto i rođeno; u stvari od uticaja dobra u istinu, a to znači pomoću istine. Jer je glavna osobina Racionalnog istina (kao što je pokazano gore, br. 2072). Zbog toga se ovde kaže, „kad ti ga rodi Sarah“, što označava Božansku istinu spojenu s Dobrom, od kojega će se roditi (proisteći) Božansko Racionalno; a gore (kod stiha 17), rečeno je da je Sarah bila „žena od devedeset i devet godina“, što označava da će ovo učiniti istina spojena s dobrom. Kod svakoga čoeka, zato što je stvoren na sliku Božiju, nešto se slično dešava, samo to nije onako savršeno, kada se njegovo prvo Racionalno začne i rodi preko uticaja unutrašnjeg čoveka u život osećanja za znanje u njegovom spoljašnjem čoveku; ali njegovo drugo Racionalno, ( se začinje i rađa) od uticaja dobra i istine od Gospoda preko unutrašnjeg čoveka. Ovo drugo Racionalno on prima od Gospoda kada se ponovo rodi, jer on tada opaža u svom Racionalnom šta su dobro i istina vere. U čoveku je unutrašnji čovek iznad racionalnog, i on pripada Gospodu (vidi br. 1880, 1940). 2094. U prethodnm poglavlju, i sve do ovoga mestau ovome, predmet je začeće i rođenje Racionalnog koje pripada Gospodu; a kako je ono postalo Božansko, o tome se govori u onome što sledi. Ali neki možda smatraju da ovakvo poznavanje ovih stvari ne doprinosi mnogo veri, pod uslovom da se zna da je Gospodova Ljudska Suština postala Božanska, i da je Gospod Bog i u pogledu Ljudske Suštine i u pogledu Božanske Suštine. Ali slučaj je ovakav: Oni koji u jednostavnosti (prostoti) veruju da je ovako, njima nije potrebno da znaju kako je to izvedeno, jer znanje o tome ima za cilja da oni poveruju da je tako. Ali u naše vreme ima mnogo njih koji ne veruju ništa osim ako zanju po razumu da je tako, što se može videti iz činjenice da malo njih veruje u Gospoda, iako Ga usnama priznaju, jer je to po nauku vere. No i pored toga, oni sebi kažu i jedan drugome, da kad bi znali da bi verovali. Razlog da ne veruju a ipak ovo kažu, je stoga što je Gospod bio rođen kao svaki drugi čovek, i po spoljašnjoj formi je bio kao drugi. Ovi ljudi ne mogu da prime neku veru osim kad je razumeju u izvesnoj meri, kako to može da bude tako, i to je razlog zašto se ove stvari objašnjavaju. Oni koji veruju Reč u prostoti, njima nije potrebno da znaju sve ove stvari, jer oni su već na cilju (kraju), gde drugi drugi o kojima smo govorili, ne mogu da stignu osim peko saznanja o ovakvim stvarima. Osim toga, ovo su stvari koje su sadržane u unutrašnjem smislu, a unujtrašnji smisao je Reč Gospodova u nebima, i nju opažaju oni koji su tamo. Kada je čovek u istini, to jest, u unutrašnjem smislu, on može po mislima da bude zajedno s onima u nebu, iako je njegova ideja relativno tamna i opšta. Nebeski (anđeli) koji su u nebu, koji su u samoj veri, gledaju na ove stvari od dobra, i vide da je tako; ali

duhovni gledaju na njih od istine i tako se utvrđuju (u istini); i tako postaju savršeniji preko onoga što je sadržano u unutrašnjem smislu; za to ima hiljade unutarnjih razloga da se to tako dešava, a koji se ne mogu obuhvatiti čovekovom idejom. 2095. Do godine u ovo doba. Da ovo označava stanje sjedinjenosti, jasno je iz onoga što je bilo rečeno o Abrahamovoj starosti, da je bio „čovjek od sto godina“; i o tome da je Sara bila „žena od devedeset godina“, kada je Isak trebao da se rodi; čime je označeno da će Racionalno Gospodove Ljudske Suštine biti ujedinjeno s Njegovom Božanskom Suštinom, i da će ovo izvesti istina sjedinjena s dobrom (o čemu gore, br. 1988, 2074, 2075). Tako da je „do godine“ postignuto stanje jedinstva. 2096. Stih 22. I Bog izgovorivši ode od Abrahama gore. „I Bog izgovorivši“, označava kraj ovoga opažanja; „Bog ode od Abrahama gore“, označava Gospodovo vraćanje u prethodno stanje. 2097. I izgovorivši ovo. Da ovo označava kraj ovoga opažanja, jasno je iz značenja „govora“ i „izgovorivši“, što je, u unutrašnjem smislu, opaziti (o čemu nekoliko puta pre); pa stoga „izgovorivši“ znači kraj ovoga opažanja. 2098. I Bog otide od Abrahama gore. Da ovo označava povratak Gospoda u prethodno stanje, sledi iz onoga što je prethodno rečeno, te ne traži nikakvo objašnjenje. Da je za vreme svog života na svetu Gospod prolazio kroz dva stanja, jedno stanje poniznosti, a drugo stanje slave, bilo je pre pokazano (br. 1603, 2033); i pošto je imao dva stanja, to je onda jasno da je imao i dva stanja opažanja. On je bio u stanju slave, to jest jedinstva Ljudskog s Božanskim, kada je opažao stvari koje su u unutrašnjem smislu ovoga poglavlja do ove tačke; ali da dalje nije bio u takvom opažanju, izraženo je rečima, „i otide od Abrahama gore“. 2099. Stih 23. I Abrahm uze sina svoga Ismaila i sve koji se rodiše u kući njegovoj i koje god bješe kupio za srebro svoje, sve muškinje od domaćih svojih; i obreza okrajak od tijela njihova u isti dan, kao što mu kaza Bog. „I Abraham uze Ismaila sina svoga“, označava one koji su istinski racionalni; „i sve koji su rođeni u njegovoj kući, i koje god je kupio za srebro svoje, i sve muškinje od domaćih svojih (u Abrahamovoj kući)“, označava, kao i pre, one koji su unutar crkve, kod kojih je istina vere bila spojema s dobrima; „i obreza okrajak tijela njihova“, označava njihovo čišćenje i pravednost pred Gospodom; „u isti dan“,

označava stanje o kome smo govorili; „kao što mu kaza Bog“, označava da se to desilo u skladu s opažanjem. 2100. I Abraham uze Ismaila sina svoga. Da ovo označava one koji su istinski racionalni, jasno je iz značenja „Ismaila“, da su to oni koji su racionalni od istine, to jest, koji su duhovni (vidi br. 2078, 2087, 2088). 2101. I koji bješe rođeni u kući njegovoj, i koji bjehu kupljeni za srebro njegovo, i sve muškinje u Abrahamovoj kući. Da ovo označava one koji su unutar crkve, kod kojih su istine vere spojene s dobrima, vidi se iz značenja „koji su bili rođeni u kući“, da su to nebeski; iz značenja onih „koji su bili kupljeni za srebro njegovo“, da su to duhovni; i od onih koji su unutar crkve, kao što je gore objašnjeno (br. 2048, 2051, 2052), kao i iz značenja „muškinja“, da su to oni koji su u istini vere (o kojima gore, br. 2046), a iz čega je očito da su ovima označeni oni koji su unutar crkve, kod kojih su istine vere spojene s dobrima. 2102. I obreza okrajak tijela njihova. Da ovo označava njihovo čišćenje i pravdu pred Gospodom, jasno je iz značenja biti „obrezan“, što znači očišćen od ljubavi prema sebi i prema svetu (objašnjeno gore, br. 2039); kao i iz značenja „obrezati okrajak tijela“, da je to uklanjanje ovih ljubavi (i o tome gore, br. 2041, 2053, 2057; gde se dalje pokazuje da su ove ljubavi jedina prepreka uticaju i delovanju dobra i istine od Gospoda, pa stoga i prepreka da se Gospodova pravda primeni na čoveka). Ovo celo poglavlje raspravlja o sjedinjavanju Gospodove Božanske Suštine s Njegovom Ljudskom Suštinom; i o povezivanju Gospoda sa čovekom preko Njegove Ljudske Suštine koja je postala Božanska; a isto tako o oberezivanju, to jest čišćenju od prljavih stvari u čoveku. Sve su ove stvari u jednom nizu, i slede jedna drugu; jer se sjedinjavanje Božanske Suštine s Ljudskom Suštinom u Gospodu odvijalo sa ciljem da se Božansko spoji sa čovekom; a povezivanje Božanskog sa čovekom se ne može izvesti osim ako se čovek očisti od ovih ljubavi; a čim se od njih očisti, Gospodovo Božansko Ljudsko se uliva i tako spaja čoveka sa Sobom. Ovo pokazuje prirodu Reči, naime, da kada se ono što je u unutrašnjem smislu povezano shvati, u Reči je sve povezano u lepim i privlačnim nizovima. 2103. U istom danu. Da ovo onačava stanje o kome je bilo govora, jasno je iz značenja „dana“, što je u unutrašnjem smislu stanje (vidi br. 23, 487, 488, 493, 893).

2104. Kao što mu kaza Bog. Da ovo znači da se sve odvijalo u skladu s opažanjem, jasno je iz značenja „Bog govori“ i „govoriti“, što je opažati (vidi br. 1701, 1815, 1819, 1622, 1898, 1919, 2097). 2105. Stih 24-26. A bješe Abrahamu devedest i devet godina kad obreza okrajak tijela svojega. A Ismailu sinu njegovu bješe trinaest godina kad mu se obreza okrajak tijela njegova. U jedan dan obreza se Abraham i sin mu Ismailo.“ „A bješe Abrahamu devedeset devet godina“, označava stanje i vreme sjedinjavanja Gospodove Božanske Suštine s Njegovom Ljudskom Suštinom; „kada obreza okrajak tijela svojega“, označava stanje kada je sasvim izagnao zlo iz Svog spoljašnjeg čoveka; „a Ismailu sinu njegovom“, označava one koje Gospod čini racionalnim preko istina vere; „(Ismailu) bješe trinaest godina“, označava svete ostatke; „kada mu se obreza okrajak tijela njegova“, označava, kao i pre, čišćenje; „u jedan dan“, označava da je to bilo tada; „bješe obrezan Abraham i Ismailo njegov sin“, označava da kada je Gospod povezao Svoju Božansku Suštinu sa Svojom Ljudskom Suštinom, On je tako isto povezao sa Sobom sve one koji postanu racionalni od istina. 2106. A bješe Abrahamu devedeset i devet godina. Da ovo označava stanje i vreme pre sjedinjavanja Gospodove Ljudske Suštine s Njegovom Božanskom Suštinom, jasno je iz značenja „devedeset i devet“, a to je vreme pre nego je Gospod sasvim spojio unutrašnjeg čoveka sa Racionalnim (objašnjeno gore br. 1988). Gospodov unutrašnji čovek, kao što je već bilo pokazano, bio je Sam Jehova, to jest Samo Božansko; koje je, kada je bilo sjedinjeno s Ljudskim, bilo ujedinjeno i sa Racionalnim; jer ljudsko počinje u najdubljem delu Racionalnog, da bi se onda proširilo do čovekovog spoljašnjeg. 2107. Kad obreza okrajak tijela svojega. Da ovo označava da je potpuno izagnao zlo iz svog spoljašnjeg čoveka, jasno je iz značenja „biti obrezan“, a to je biti očišćen od ljubavi prema sebi i prema svetu, ili što je isto, od zala (vidi gore br. 2039, 2041, 2053, 2057); i da je Gospod izagna zlo Svojom vlastitom snagom, i tako učinio Svoju Ljudsku Suštinu Božanskom, bilo je obilno pokazano u Prvom Delu, a i maločas gore (br. 2025). 2108. Ismailu sinu njegovom. Da ovo oznčava one koji postaju racionalni od istina vere, jasno je iz onoga što je ovde pretstavljeno Ismailom, to su oni koji postanu racionalni od istina, to jest, koji postanu duhovni (vidi i gore br. 2078, 2087, 2088).

2109. Bješe mu trinaest godina. Da ovo označava svete ostatke, može se videti iz značenja „deset“, a što su ostaci (objašnjeno gore, br. 576, 1988); i iz značenja „tri“, da je to ono što je sveto (vidi br. 720, 901). Tako broj „trinaest“ , pošto je sastavljen od deset i tri, označava svete ostatke. (Da brojevi u Reči označavaju delujuće stvari, može da se vidi gore, br. 482, 530, 561, 660, 1050, 1906). 2110. Kada mu se obreza okrajak tijela njegova. Da ovo označava čišćenje, jasno je iz značenja „biti obrezan“, što je biti očišćen od ljubavi prema sebi i prema svetu (vidi 2039); a i iz značenja „obrezati okrajak tijela“, što je uklanjanje onih ljubavi (br. 2941, 2053, 2957). 2111. U jedan dan. Da ovo označava da je to bilo tada, jasno je iz značenja „dana“, a to je vreme i stanje (br. 23, 487, 488, 493, 892). 2112. (U jedan dan) obreza se Abraham i Ismailo sin njegov. Da ovo označava da kada je Gospod spojio Svoju Ljudsku Suštinu sa Svojom Božanskom Suštinom, On je isto tako spojio sa Sobom i sve one koji postanu racionalni od istine i tako ih spasio, jasno je iz onoga što je pretstavljeno Abrahamom u ovom poglavlju, da je to Gospod u tome stanju i dobu (vidi br. 1989); kao i iz onoga što je ovde pretstavljeni Ismailom, a to su oni koji postaju racionalni od istine (objašnjeno gore, br. 2078, 2087, 2088); kao i iz značenja „biti obrezan“, što je biti očišćen (vidi gore br. 2039), a kada se odnosi na Gospoda, to je biti proslavljen, te tako odbaciti ljudsko i obući se u Božansko. (Da je biti proslavljen obući se u Božansko, može se videti gore, br. 2033; i da je Gospod tada sa Sobom povezao one koji su postali racionalni od istine, to jest koji su postali duhovni, i to se može videti gore, br. 2034, 2078, 2088). 2113. Stih 27. I sve muškinje (domašnji negovi), rođeni u kući i kupljeni za srebro od stranaca, biše obrezani s njim. „Sve muškinje rođeno u kući i kupljeno za srebro“, označava one koji su u crkvi; „od stranaca (došljaka)“, znači sve one koji su racionalni izvan crkve; „biše obrezani“ (on ih obreza), označava da ih je Gospod opravdao (da su postali pravedni po Gospodu). 2114. Sve muškinje u kući i on koji su bili kupljeni za srebro. Da ovo označava one koji su unutar crkve, jasno je iz značenja „biti rođen u kući“, što je biti nebeski; i iz značenja „biti kupljen za srebro“, da je biti duhovan (o čemu gore, br. 2048, 2051,2052); a isto tako da su to oni koji su unutar crkve, to jest koji sačinjavaju crkvu, a koji su ili nebeski ili duhovni; a ko su nebeski a ko duhovni, može se videti gore, br. 2088). U ovom poslednjem stihu ovoga poglavlja sažeto

je sve što je rečeno gore, naime, da oni koji su očišćenoi od ljubavi prema sebi i prema svetu, i oni unutar i oni izvan crkve, da su opravdani po Gospodu. Ove obe klase nazivaju se „muškinje u kući“; jer u unutrašnjem smislu, „kuća“ označava Gospodovo carstvo (br. 2048). 2115. I stranci (došljaci). Da ovo označava sve one koji su racionalni izvan crkve, jasno je iz značenja „stranac“ (došljak), a to je onaj izvan crkve (objašnjeno gore, br. 2049), a to su Neznabošci koji nemaju Reč pa stoga nisu naučili ništa o Gospodu; a da su ovi isto tako spaseni kada su racionalni, o jest, kada žive zajedno u ljubavi prema bližnjemu ili u uzajamnoj ljubavi, i koji su stekli savest u skladu sa svojom religijom, bilo je pokazano u Prvom Delu (br. 593, 932, 1032, 1059, 1327, 1328). 2116. Da ih je on „obrezao“, znači da ih je Gospod opravdao, može se videti iz onoga što je pretstavljeno i označeno sa „biti obrezan“, a što je biti očišćen (objašnjeno gore, br. 2039). Da ih je Abraham „obrezao“ pretstavlja da ih je Gospod očistio i tako opravdao. Ali što se tiče opravdanja, to nije ono što se obično misli, da su svi gresi i sva zla kao izbrisani onda kad ljudi veruju, kako oni to zamišljaju – ma to bilo u njihvom poslednjem času pred smrt – ma kako da su živeli u zlima i nedelima za vreme cekog svog života; jer sambio potpuno poučen da se ni najmanje zlo koje je čovek za života mislio i pretvorio u delo, da se ono ne briše i da ne nestaje; nego da sve ostaje, čak i najmanje. Istina je da kod onih koji su smišljali i izvršavali dela mržnje, osvete, okrutnosti, i preljube, i koji stoga nisu živeli u ljubavi prema bližnjem, njih ovaj život, ovako stečen, čeka posle smrti, kao i sve stvari u opštem i u pojedinačnom, koje se vraćaju redom; i od toga dolaze njihove muke u paklu. Ali kod onih koji su živeli u ljubavi prema Gospodu i u ljubavi prema bližnjemu, njihova zla isto tako ostaju, ali se ona umeravaju zbog dobara koja su za života dobijali od Gospoda kroz ljubav prema bližnjemu; pa se stoga oni uzdižu u nebo; naime, od njih se zlo odvaja, pa se više ne pokazuje. Oni koji u drugom životu sumnjaju da u njima ima zla, jer se zlo nije pokazivalo, njih se dovodi u stanje da vide kakvi su unutra, pa se onda ponovo podižu u nebo. Na ovo se misli kada se kaže da su opravdani; jer na ovaj način ljudi dolaze do toga da ne misle da su oni pravedni, nego da je to Gospod. A što se tiče onih za koje se kaže da se spasavaju jer imaju veru, - to je istinito; ali u Reči, pod „imati veru“ misli se samo na ljubav prema Gospodu i ljubav pema bližnjemu, pa stoga na život iz tih ljubavi. Doktrinalne stvari i verske dogme nisu vera, ali pripadaju veri; jer njima je svima cilj da čovek postane takav kako ga one (doktrine) uče da treba da bude, što se jasno može videti iz Gospodovih reči da se u ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu sastoje i zakon i proroci (Mateja XXII.34-39; Marko XII. 28-35). (Da

nema druge vere pored ove vere, bilo je pokazano u Prvom Delu, br. 30-38, 379, 389, 724, 809, 896, 904, 904, 916, 989, 1017, 1076, 1977, 1121, 1158, 1162, 1176, 1258, 1285 1316, 1608, 1798, 1799, 1834, 1844; a da se nebo sastoji od onih koji vole Gospoda i koji žve u uzajamnoj ljubavi, br. 537, 547, 553, 1112, 2057).

POSLEDNJEM SUDU.

2117. Malo njih ovih dana znaju šta je Poslednji Sud. Oni pretpostavljaju da on treba da bude popraćen razaranjem sveta; a to vodi mišljenju da će ova kugla zemaljska nestati u ognju, sa svim onim što je u vidljivom svetu; i da će tada po prvi put mrtvi da ustanu da bi bili stavljeni na sud, zli da se bace u pakao, a da dobri da se podignu u nebo. Ova nagađanja imaju poreklo u izjavama proroka u Reči – gde se pominje novo nebo i nova zemlja, kao i Novi Jerusalim – a oni koji prave ovakva nagađanja nisu svesni da u unutrašnjem smislu ovakve proročanske izjave imaju sasvim drugi smisao od onoga koji se pokazuje u smislu slova; i da se pod „nebom“ ne misli na nebeski svod, niti pod „zemljom“ zemlja, već Gospodova crkva u opštem, i svaki pojedinac u posebnom (smislu). 2118. Pod Poslednjim Sudom se misli na poslednje vreme jedne crkve, kao i poslednje stanje života svake osobe. A u pogledu poslednjeg vremena crkve, bio je poslednji su Pradrevne Crkve, koja je bila pre potopa, kada je nestalo njeno potomstvo; a čije je rušenje pretstavljeno potopom. Poslednji Sud nad Drevnom Crkvom, koja je bila posle potopa, bio je onda kada su skoro svi u toj crkvi postali idolopoklonici, te su bili rasejani. Poslednji Sud Reprezentativne Crkve, koja je postojala kod Jakovljevog potomstva, bila je onda kada su plemena odvedena u ropstvo, i bila rasijana među narode; i kasnije, kada su Jevreji bili izagnani iz Hananske zhemlje, i rasejani po celom svetu. Poslednji Sud sadašnje crkve, koja se naziva Hrišćanskom Crkvom, a to je ono na št se misli kod Jovana u Apokalipsi pod „Novim Nebom i Novom Zemljom“. 2119. Da je poslednje stanje svakoga čobeka kada on umre, da je to njegov poslednji sud, nije skriveno od nekih, ali malo njih u to veruje; a to je konačna istina da svaki čovek posle smrti ustaje u drugom životu, i da ide na sud. A taj sud se ovako odigrava. Čim se čovekovi telesni delovi ohlade, a to je posle nekoliko dana, Gospod ga ustaje, uz pomoć nebeskih anđela, koji su na početku s njim. Ali ako je čovek takav, da ne može da ostane s tim anđelima, njega prihvataju duhovni anđeli; a zatim sve redom dobri duhovi, jer svi koji dođu u drugi život bez izuzetka su dobrodošli i prihvatljivi gosti. Ali kako svačije želje

ostaju sa čovekom, onaj koji je vodio zao život, ne može da ostane dugo s anđelima ili sa dobrim duhovima, te se od njih postepeno odvaja sve dok ne dođe u društvo duhova koji su vodili život sličan onome koji je on vodio na svetu. Tada se njemu čini da je u telu koje je imao na svetu, a u stvari to je nastavak toga života. S ovim životom počinje njegov sud. Posle perioda odlaganja, oni koji su vodili zao život, silaze u pakao; a oni koji su vodili dobar život, njih postupno Gospod podiže u nebo. Takav je poslednji sud svake osobe, kao što je bilo pokazano iz iskustva u Prvom Delu. 2120. A što se tiče onoga šta je Gspod rekao o poslednjem sudu, da će se more ustalasati, da će sunce potamniti, a mesec izgubiti svoju svetlost, da će zvezde pasti s neba, da će narod ustati na narod a carstvo na carstvo, i više (vidi Mateja XXIV.7,29; Luka XXI.25) – ove stvari kako uopšte tako i u pojedinostima označavaju stanje crkve, kakvo će biti u vreme Poslednjeg Suda. A „morskom hukom“ i „talasima“ označavaju se jeresi i rasprave unutar crkve uopšte, a kod svakog člana crkve, pojedinačno, da će biti takvo stanje. Pod „suncem“ se misli na ljubav prema Gospodu i prema bližnjemu; pod „mesecom“, na veru; a pod „zvezdama“, na poznavanja vere; da će sve ovo, u poslednje vreme, da potamni, da neće davati svetlosti, da će pasti s neba, jednom reči, da će nestati. Gospod isto to kaže kod Isaije (poglavlje XIII.10), tako sa „narod na narod, i carstvo na carstvo“ misli se na zlo protivu zla, a obmane protivu obmana; i tako dalje. Bilo je mnogo skrivenih razloga da je Gospod ovako govorio. (Da „mora“, „sunce“, „mesec“, i „zvezde“, „narodi“ i „carstva“ imaju ovakvo značenje, znam kao izvesno, i to je bilo pokazano u Prvom Delu). 2121. Da je Poslednji Sud blizu (prim. prev. Ovo je objavljeno 1750, dok se poslednji sud odigrao 1757, a koji je autor video u nevidljivom svetu i čiji je detaljan opis objavio u delu Poslednji Sud) , ne može se lako videti na zemlji kao ni unutar crkve, kao što se to vidi u drugom životu, gde stižu sve duše, i gde se sjate zajedno. U ove dana svet duhova je pun zlih genija i zlih duhova, najviše iz Hrišćanskog sveta, gde vladaju samo mržnje, osvete, okrutnosti, bestidnosti, i prevarne mahinacije. A ovo nije samo ovako u svetu duhova, gde dolaze sveže duše tek sa sveta, nego i u unutarnjoj sferi toga sveta, kod onih koji su iznutra zli po namerama i ciljevima. Tako je ovaj svet tako nagomilan da se divim otkuda toliko mnoštvo. Jer se ne bacaju svi trenutno u pakao, jer je po zakonu reda, da se svaki vraća u pređašnji život koji je vodio na svetu, i da se postupno uvodi u pakao. Gospod ne baca nikoga u pakao, nego se svako sam baca u pakao. Rezultat je da su ovi svetovi duhova tako prenagomilani s ovakvim duhovima, koji su tu sakupljeni i koji tu ostaju neko vreme. Ovakvi jako muče novodošavše duše sa sveta. Osim toga, duhovi koji su sa čovekom (jer Gospod

upravlja čovekom preko duhova i anđela) uznemireni su više nego ranije i utiču na loš način na čoveka, tako da ih anđeli, koji su kod njega (čoveka), teško mogu da ih odvrate, i moraju da utiču na čoveka sa veće razdaljine. U drugom životu to pokazuje da je blizu poslednji sud. 2122. A što se dalje tiče novodošavših duša sa sveta, one koje dolaze iz Hrišćanskog sveta, malo šta drugo misle nego kako da budu najveći, i da posedijuj sve svari; tako da njih proždire ljubav prema sebi i prema svetu, koja je sasvim suprotna nebeskoj ljubavi (br. 2057); pored toga, mnogi samo miksle nio čemu drugome nego o prljavim, sramotnim, i profanim stvarima, i među sobom samo o tome govore. A oni ne drže do ilipreziru sve što se odnosi na ljujbav ka bližnjemu i na veru; i oni ne priznajuSamoga Gospoda; štaviše, oni mrze sve one koji Ga ispovedaju; jer u drugom životu misli i srca govore. Pred svega ovoga, zbog bestidnog života roditelja, nasledna zla su sve zloćudnija, te su kao unutarnja vatra koja se tajno održava, potstičući čoveka na veću profanaciju onoga što je časno i pobožno nego što je to nilo ranije. U sadašnje vreme, ovakve osobe gomilaju se u drugom životu, te ispunjavaju spoljašnje i unutanje sfere sveta duhova, kao što je već rečeno. Kada zlo ovako nadvladava, i kada se ravnoteža naginje na stranu zla, tada se jasno opaža da je poslednje vreme blizu, i da će ravnoteža biti uspostavljena kada se odbace oni koji su u crkvi, a prikme oni koji su izvana. 2123. Da je poslednji su blizu, može se videti i po tome što sve dobro koje se uliva od Gospod preko neba u svet duhova, okreće se u trenutku u ono što je zlo, sramotno, i profano, a da se sva istina pretvara u obmanu; tako se uzajamna ljubav pretvara u mržnju, iskrenost u prevaru, i tako dalje; tako da oni koji su tamo, nisu više u stanju da opažaju ono što je dobro i istinito; a sve se to odražava na čoveku kojim upravljaju duhovi sa kojima ostali u svetu duhova imaju komunikaciju. Da je zaista ovako, naučio sam iz iskustva, jer mi je često bilo dopušteno da opazim; a koje, ako bih sve naveo, ispunilo bi mnogo stranica. Bilo mi je, naime, često dopušteno da opažam i da čujem kako se ono što je dobro i istinito iz neba izokreće u ono što je zlo i obmana, skupa sa opsegom i prirodom ove promene. 2124.Bilo mi je rečeno da dobro volje (bonum voluntarium) koje je postojalo kod ljudi pradrevne crkve, da je je bilo razoreno kod oni koji su živeli posle potopa; i da danas, kod ljudi Hriščanske crkve, dobro intelekta (bonum intelectuale) počinje da se gubi, tako da je samo malo od toga ostalo; tome je uzrok to što ne veruju u ništa što se ne shvata čulima; i da ljudi danas ne samo da umuju (rezonuju) od čula, nego da , kroz filosofiju koja je bila nepoznata

drevnima, umuju o Božanskim tajnama: preko čega se intelektualno svetlo sasvim zatamnjuje; a to zatamnjenje postaje tako gusto, skoro kao da je /svetlo/ sasvim nestalo. 2125. Kakvi su sada ljudi Hrišćanske crkve, bilo je pokazano mome vidu pomoću pretstava. U tamnom oblaku pokazali su se duhovi tako crni da sam zadrhtao, a onda neki ne tako užasni; a dat mi je znak da ću uskoro videti nešto. Prvo, pokazala su se deca, koju su njihove matere češljale tako grubo da ima je tekla krv; time je pretstavljeno kako se danas odgajaju mala deca. Posle se pojavili stablo (drvo) koje je izgledalo kao drvo spoznanja, a koje kao da se penjala jedna velika zmija, koja je ulivala užas; izgledalo je kao da obuhvata ceo trup drveta. Kada je drvo, sa zmijom, nestalo, pokazao se jedan pas; a tada se otvoriše vrata u jedan apartman u kome je bilo žuto svetlo kao od uglja, i tamo su bile dve žene; opazio sam da je to bila kuhinja, ali nisam slobodan da kažem šta sam tamo video. Bilo mi je rečeno da drvo po kome se penjala zmija, pretstavlja stanje ljudi crkve, kakvi su danas, da u mesto ljubavi i ljubavi prema bližnjemu, da imaju smrtnu mržnju koja je iskićena onim što se pretstavlja kao časno, i s obmanama, skupa sa zlim mislima o svemu što se odnosilo na veru. A ono što je viđeno u kuhinji pretstavljalo je mržnje i misli u njihovim daljim razvojima. 2126. Dalje je bilo pretstavljeno kakvi su sada oni koji pripadaju crkvi, da su suprotnost nevinosti samoj. Pojavilo se krasno i nevino malo dete, čije je prisustvo oslabilo spoljašnje uzde koje drže zle genije i duhove da ne čine odvratne stvari; tada počeše da postupaju s malim detetom na šokantan način – da gaze po njemu, da pokazuju kako žele da ga ubiju, jedan na jedan način, a drugi na drugi; jer se u drugom životu nevinsot pretstavlja kao mala deca. Rekoh, da se za vreme života takve stvari ne pokazuju kod takvih ljudi, ali mi je odgovoreno da je takvo njihovo unutrašnje, i da kad građanski zakoni ne bi to sprečavali, a tako isto da nema sploljašnjih uzd, kao što je strah da se ne izgubi imanje, čast, i ugled, pa i život, oni bi jurnuli kao bezumni na isti način protivu svakoga ko je nevin. Kada su ovo čuli, oni su se na to nasmejali. Iz onoga što je rečeno, možemo da vidimo kakvi su ljudi u sadašnje vreme, kao i to da se poslednje vreme približilo. 2127. U drugom životu se ponekad pokazuje neka vrsta poslednjeg suda zlima kada se njihova društva razbijaju, i dobrima, kada se primaju u nebo. I o jednima i o drugima izneću ponešto iz iskustva.

2128. Ideja poslednjeg suda kakva se pretstavlja zlima, a koju sam video dva ili tri puta, bila je kao što sledi. Kad su se duhovi oko mene bili skupili u zločesta društva, kako bi bili oni koji vladaju, i kad nisu pristali da se nad njima vlada zakonom ravnoteže u skladu s redom, to jest, da ne dosađuju drugim društvima preterano, i da ih ne pozleđuju svojom preteranom snagom, tada bi se pojavila četa (grupa) duhova u velikom broju, dolazeći sa strane ispred, malo na desno i iznad, pa kada bi se približii, čula bi se graja koja je rasla i stišavala se uz buku; čim bi to duhovi čuli, bili bi začuđeni i uplašeni, a ishod je bila zbrka; a tada su se duhovi iz onih društava rasuli, jedan jednim a drugi drugim putem, tako da su se razišli; tako da ni jedan nije znao gde mu je drugar. Dok je ovo trajalo, duhovima je izgledalo kao da je to poslednji sud sa rušenjem svih stvari. Neki su zapomagali, neki malaksavali; jednom rečju, zahvatio bi ih sve osećaj opasnosti kao da se približio kraj. /2/ Čuli su na različito zvuk onih koji su napredovali sa strane ispred; neki su to čuli kao zvuk naoružanih konjanika, a drugi kao nešto drugo, prema stanju njihvoga straha i fantazije. To sam opažao kao neprekidno mrmljanje, u talasima koji su se penjali i spuštali, kao da je zvuk dolazio od mnogih. Poučen sam bio od onih blizu mene, da takve čete (grupe) dolaze s one strane, kada se društva kombinuju na zao način, i da oni znaju kako se odvajaju i razdvajaju jedno od drugoga /društva/, i kako da zadaju strah, tako da se misli samo kako da se pobegne; a tako pomoću ovakvih rastavljanja i razagnavanja Gospod ovakve dovodi u red. Bilo mi je rečeno da je to ono što je u Reči označeno istočnim vetrom (ustokom). 2129. Tako isto ima i drugih uzburkanosti, ili radije sukoba, koji isto tako pretstavljaju ideju poslednjeg suda, a preko kojih se društva , koja su se po zlu slagala po svom unutrašnjem, razbijaju, o čemu mogu da iznesem sledeće. Ovakvi se duhovi nagnaju u stanje u kojem ne misle u društvu ili zajednici na uobičajen način, nego svaki za sebe. Od njihovih misli, koje se tako razlikuju , i od zbunjenog drhtećega govora, čuje se buka, kao od mnogo voda, i sukob među njima, kakav se ne može opisati, koji je posledica zbrke mišlljenja o ustaljenim i izvesnim istinama, koje su tada premet njihovih misli i govora, a koja je buka takva da se može nazvati duhovnim haosem. /2/ Zvuk sukobljenih i zbunjujućih urlanja bio je trostruk. Jedan se zvuk okretao oko glave, i rečeno je da to dolazi od misli. Drugi se kretao prema levoj slepočnici, a rečeno je da je to od umovanja o izvesnim istinama u koje nisu hteli da veruju. Treći se zvuk ulivao odozgo na desno, i bio je kao škrgut , ali ne tako zbrkan, a škrgu se okretao tamo i amo; a bilo je rečeno da je to stoga što se istine okreću na ovaj način tamo i amo zbog njihovih umovanja, koja su se sukobljavala. Dok su se ovi sukovi odvijali, bilo je drugih duhova pored, koji su mi govorili koja stvar šta znači, a njihov govor se jasno probijao kroz ove zvukove. /3/ Ovo su bili posebni

predmeti umovanja: treba li razumeti po smislu slova da će dvanaest apostola sedeti na dvanaest prestola i suditi dvanaest plemena Izrailjevih; isto tako, da li će u nebo biti primljeni i drugi a ne samo oni koji su trpeli progone i nevolje. Svaki je odgovarao po svojoj fantaziji, koju je stvorio za života u telu. Ali neki od njih, koji su bili vraćeni u zajednicu i u red, bili su poučeni da se tvrdnja o dvanaest apostola mora razumeti na sasvim drugi način; naime, da se se pod apostolima ne misi na apostole, niti pod prestolima na prestole, ni pod plemenima na plemena, niti da dvanaest znače dvanaest, nego da se svim ovim izrazima – apostoli, prestoli, plemena, kao i dvanaest, označavaju primarne (glavne, vodeće) stvari vere (vidi br. 2089); i da se prema ovima i u skladu s ovima izvršava sud nad svakim. Dalje je pokazao da apostoli ne mogu da sude ni jednog čoveka, nego da svaki sud pripada Gospodu samom. /4/ A što se tiče drugog predmeta umovanja, da ne treba razumeti da samo oni idu u nebo koji su trpeli progonjenja i nesreće; nego da će bogati da ići u nebo koliko i i siromašni, oni na visikim položajima kao i oni niskog /društvenog/ položaja, i da Gospod pokazuje milost svima, osobito onima koji su u duhovnim nevoljama i iskušenjima, a koji su progonjeni od zlih – stoga /pokazuje milost/ onima koji priznaju da su sami od sebe nevaljali, i da se spasavaju samo Gospodovom milošću. 2130. Što se tiče drugog predmeta, naime, ideje poslednjeg suda koji se pretstavlja dobrima kada se uvode u nebo, mogu da izložim kakov je to slučaj. U Reči se kaže da su vrata zatvorena, tako da više ne mogu da budu primljeni; i da nemaju ulja, i da su došli prekasno, i da ih se stoga ne prima; kojim stvarima se označava kako izgleda poslednji sud. Kako stoje ove stvari i kako ih treba razumeti, bilo mi je pokazano. /2/ Čuo sam društva duhova, jedno iza drugoga, koja su govorila jasnim glasom da je vuk hteo da ih odnese, ali da ih je Gospod izbavio, i da su na taj način vraćeni Gospodu, čemu su se radovali iz sveg srca, jer da su bili u očajanju, pa stoga i u strahu, da su vrata bila zatvorena, i da su stigli prekasno da bi bili pripušteni. Ovakvu su im ideju usadili oni koji se nazivaju vukovima; ali je to /ta ideja/ nestala kada su bili primljeni, to jest, kada su ih primila anđeoska društva, jer primanje u nebo nije ništa drugo nego to. Ja sam video uvođenje kako se izvodilo kod jednog društva posle drugog sve do dvanaest, i da je sa dvanaestim bilo više teškoće nego sa bilo kojim od onih prethodnih jedanaest. Onda su bila primljena osam dodatnih kvazi društava za koje su mi rekli da su bila /društva/ ženskoga pola. Kad sam video ove stvari, rečeno je da ovaj proces uvođenja u nebeska društva ovako izgleda; i tako stalno, redom, od jednog do drugog mesta; a/rečeno je bilo/ da se nebo ne može nikada ispuniti ni u večnosti, a još manje da se vrata mogu zatvoriti; i da što više njih tamo stigne, to su blaženiji i srećniji oni koji su u nebu; jer se time

harmoničnost pojačava. /3/ Kada su ovi bili primljeni, izgledalo je da su vrata bila zatvorena; jer je bio još jedan broj onih koji su želeli da budu primljeni. Ali im je odgovoreno da još uvek ne mogu da budu primljeni; što je označeno onima koji su došli prekasno, vratima koja su bila zatvorena, njihovim kucanjem, i time što im je nedostalo ulja u svetiljkama. To što nisu bili primljeni, je stoga što još nisu bili spremni da mogu ući među anđeoska društva, gde vlada uzajamna ljubav, jer, kao što je rečeno (br. 2119 na kraju), one koji u svetu žive životom ljubavi prema bližnjem, Gospod postepeno uzdiže u nebo. /4/ Bilo je još duhova koji nisu znali šta je nebo, da je to uzajamna ljubav, a koji su želeli da budu primljeni, zamišljajući da se radi samo o primanju; ali im je odgovoreno da njihovo vreme još nije došlo, ali da će biti primljeni u drugo vreme, kada budu spremni. Razlog da je izgledalo da je bilo dvanaest društava, je to što se sa dvanaest označavaju sve stvari vere, kao što je pre rečeno (br. 2129 na kraju). 2131. Osobe koje se uvode, njih primaju anđeoska društva s najdubljom ljubavlju prema bližnjem i s radošću, i pokazuju im ljubav i prijateljstvo. Ali ako ne žele da budu u društvima u koja prvo dođu, primaju se u druga društva, i tako redom sve dok ne dođu u društvo s kojm se potpuno slažu, a u skladu s uzajamnom ljubavlju koju imaju /jedni prema drugima/; i ostaju tamo sve do vremena kada postanu savršeniji, a kada se uzdižu u veću sreću – a to sve dolazi od Gospodove milosti, u skladu sa životom ljubavi i ljubavi prema bližnjemu, koju su bili primili dok su bili u svetu. Samo što do prelaska iz jednog u drugo društvo nikad ne dolazi zato što su izbačeni iz društva u kome su, nego što to sami hoće na neki načun, u skaldu sa čežnjom koju u njih unosi Gospod; pa stoga što je to zbog njihove čežnje, to se sve dešava slobodno. 2132. U pogledu onoga što se kaže u Reči da je bio neki /čovek/ koji nije bio obučen u svadbarsko ruho (Mateja 22:11-13), i da je bio izbačen; stoga je pokazano kakav je to slučaj. Ima osoba koje su za vreme zemaljskog života zamislile da mogu da se prikažu kao anđeli svetla; a u drugom životu, kada su u ovom licemernom stanju, mogu da se uvuku u najbliža nebeska društva. Ali tamo ne ostaju dugo, jer u trenutku kada osete sferu uzajamne ljubavi, zahvati ih strah i užas, pa se bacaju dole (što u svetu duhova izgleda kao da su bačeni dole), neki prema jezeru, neki prema Geheni, a neki u neki drugi pakao. 2133. Po Gospodovoj Božanskoj milosti, u dve ili tri prilike, bilo mi je nebo otvoreno te sam čuo zajedničko slavljenje Gospoda, koje je takve prirode da je izvestan broj društava slavio Gospoda zajedno i jednim umom, ali je svako društo to radilo zasebno, s različitim osećanjima i idejama koje su iz toga

izvirale. Bio je to nebeski glas, koji se čuo na daleko i na široko, na tako velikom prostranstvu ali nije mogao da dosegne kraj svemira), a to je bilo popraćeno najdubljom radošću i najdubljom srećom. Slavljenje Gospoda se ponekad opažalo kao zrake koje su se spuštale i delovale na ono što je najdublje u umu. Do ovoga slavljeenja dolazi onda kada su anđeli u stanju tišine i mira, jer to tada ističe iz najdublje radosti, i iz same njihove sreće. 2134. Na kraju sledećeg poglavlja, govori će se, po Gospodovoj Božanskoj milosti, o stanju male dece u drugom životu.