САДРЖАЈ

ВАСПИТНИ СМИСАО БЛАЖЕНСТВА...............................................................................2

УВОД..........................................................................................................................................2

БЛАЖЕНИ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО..............3

БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ............................................................4

БЛАЖЕНИ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ....................................................5

БЛАЖЕНИ ГЛАДНИ И ЖЕДНИ ПРАВДЕ, ЈЕР ЋЕ СЕ НАСИТИТИ................................7

БЛАЖЕНИ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ..............................................8

БЛАЖЕНИ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ.......................................................9

БЛАЖЕНИ МИРОТВОРЦИ, ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИ БОЖИЈИ НАЗВАТИ.......................10

БЛАЖЕНИ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО.....10

БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СРАМОТЕ И ПРОГОНЕ И ЛАЖУЋИ ГОВОРЕ ПРОТИВ ВАС СВАКОЈАКЕ РЂАВЕ РИЈЕЧИ, ЗБОГ МЕНЕ............................................................12

РАДУЈТЕ СЕ И ВЕСЕЛИТЕ СЕ, ЈЕР ЈЕ ВЕЛИКА ПЛАТА ВАША НА НЕБЕСИМА, ЈЕР СУ ТАКО ПРОГОНИЛИ И ПРОРОКЕ ПРИЈЕ ВАС...................................................12

ЗАКЉУЧАК.............................................................................................................................13

ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................15

1

ВАСПИТНИ СМИСАО БЛАЖЕНСТВА

УВОД

У овом семинарском раду наш је циљ да кажемо нешто о васпитном смислу

блаженства. Да бих боље разумјели ову тему морамо да знамо шта су то “блаженства“.

По светом Григорију Ниском „појам блаженство обухвата све добро које не оскудјева

ни у чему што је сагласно са добром жељом. Али појам о блаженству постаје јаснији

ако га упоредимо са оним што му је супротно. Ознака је блаженства – непрекидна и

потпуна радост која долази од врлине. А супротно блаженству је стање биједе. Стога је

биједа – кидање себе у горким и јадним патњама. Отуда је у истини свеблажено само

Божанство: јер ма како Га ми замишљали, блаженство је – чисти живот, неисказано и

несхватљиво благо, неизразива љепота, изворна благодат, премудрост и сила, истинита

свјетлост, извор сваке доброте, врховна власт...“1. Пошто смо видјели шта, по светом

Григориј Ниском, сачињава сам појам блаженства, одма после овог увода, говорићемо

о свим блаженствима посебно. О. Нил Малахов каже да „блаженства садрже језгро,

суштину хришћанског учеља – морала. Постоје четири посебне дужности хришћана, а

то су:

1. према Богу;

2. према себи самом;

3. према ближњем;

4. према садашњем свијету.

У заповијестима блаженства се налази све оно што је човјеку потрбно да зна за

регулисање правилних односа према Богу, себи самом, према ближњем и према

спољњем свијету. Додуше, о односу према спољашњем свијету нема специјалног,

нарочитог учења, али ако се блаженства узму у контекст са цијелим Светим Писмом,

лако се може извести хришћанско учење о односу према спољњем свијет; а то се налази

у седмој и осмој заповијести блаженства. Према томе, можемо слободно рећи да се

цијело учење о посебним дужностима налази у заповијестима блаженства“2. Управо из

ових ријечи о. Нила Малахова можемо да видимо да блаженства имају велики значај и

1 Архимандрит Др Јустин Поповић, ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ, Издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1979, стр. 104 и 105.2 О. Нил Малахов, АНАЛИЗА БЛАЖЕНСТВА, Сремски Карловци 1984, стр. 1.

2

смисао у васпитању, јер говоре о блаженствима као суштини хришћанског моралног

учења. „Заповијести Блаженства су те љествице којима се човек уздиже до Бога и

постаје, као светитељи, небески човек и земаљски ангео. Блаженства су пут у божанско

савршенство“3.

„БЛАЖЕНИ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО“

(Мт. 5, 3)

По ријечима оца Јустина Поповића „прва Спаситељева мисао у Бесједи на гори,

и у овој прва Божанска врлина, и у првој врлини – прво блаженство јесте: Блажени

сиромашни4 духом, јер је њихово Царство небеско. – Посреди су три стварности:

блаженство, сиромаштво духом и царство небеско, али су толико испреплетане међу

собом, толико зависне једна од друге, да сачињавају једну недјељиву, органску

стварност, једну недјељиву еванђелску истину. Ту је важно ово: прво блаженство и

само царство небеско припада сиромашнима духом“5. По ријечима оца Јустина „они

још за живота на земљи имају царство небеско и његова блаженства, јер је Господ

рекао: њихово је царство небеско, а не: њихово ће бити царство небеско. То значи:

смерношћу човјек постаје грађанин неба, служитељ Анђелâ. Њоме он преноси темељ

свога бића са земље на небо, гдје ни мољац греха не квари, нити лупежи – страсти –

поткопавају и краду душина вјечна богаства“6. Овдје видимо да Христос на почетку

блаженства „као темељ поставља смирење. Док је Адам пао због гордости, Христос нас

подиже смирењем“7. За оца Јустина „смјерност је Бога учинила човјеком, да би човјека

учинила богом по благодати. А гдје је Бог, ту је и небо, и царство небеско; ту и рај. Јер

гордост је збацила с неба првоанђела Луцифера, и његов рај претворила у пакао. То што

је гордост урадила са првоанђелом на небу, ради и са људима на земљи. Чим уђе у

човјекову душу, и зацари се у њој, претвара рај њен у пакао. Уствари, пакао и није

друго до апсолутно царство гордости. Гордости – која неће Бога, мрзи Бога, одриче

Бога. Гордости – којој не треба Бог. Ако би требало да говори о проклествима људским,

онда би прво било ово: Проклети горди духом, јер је њихово царство зла – пакао“8.

3 http://sr.wikipedia.org.4 Гр. ријеч ptwcÒj (сиромашан, незнатан) долази од глагола katepthcšnai, што значи: бојати се. Блажени су, дакле, они који су богобојажљиви и смирени духом“ (преузето из: Блажени Теофилакт Охридски, ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ОД МАТЕЈА, Манастир Високи Дечани 1996, стр. 59.5 Архимандрит Др Јустин Поповић, нав. дјело, стр. 106.6 Исто, стр. 108.7 Блажени Теофилакт Охридски, нав. дјело, стр. 59.8 Архимандрит Др Јустин Поповић, нав. дјело, стр. 109.

3

Да бих све ово боље разумјели треба да знамо, ко је то сиромашан духом?

„Сиромашан духом је човјек, који свим духом својим осјећа да је његов људски дух

сиромашан, недовољан, сићушан да бих њиме могао живјети и бити блажен. То

осјећање сиромаштва духом – почетак је хришћанства, јер сиромашан духом тражи

онога који је богат духом, тражи Бога, јер је богат Духом само Бог“9. А „први корак ка

Царству небеском је тај да човјек постане свјестан свога духовног сиромаштва, своје

грешности и духовности, тј. да се смири“10. Овдје смо видјели да прва заповијест

блаженства има веома велики значај у васпитању, јер говори управо како се долази до

Царства небеског.

„БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ“ (Мт. 5, 4)

Овјде ћемо да видимо какав је значај другог блаженства за васпитање. Отац

Јустин када говори о овом блаженству напомиње да је парадоксално блаженство и

плач, јер како је могуће да су блажени они који плачу. Али, и поред тога што је

парадоксално, отац Јустин даје одговор, а то је: „блажени они који плачу, али не сви.

Јер постоје разне врсте плача, но све се оне могу свести на двије врсте: једно је плач

еванђелски, а друго – плач узалудни убитачни. Блажен је сваки онај плач који ма на

који начин доводи човјека у духовну везу са Једино Блаженим: Господом Христом; а

горак је сваки онај плач ма на који начин удаљује човјека од Једино Блаженог, јер

представља читаво проклество за људску природу“11. Из ових ријечи оца Јустина

видимо да су блажени они који плачу због гријехова својих, јер покајничко

расположење води и одводи Ономе који једино има власт опраштати гријехе, тј. да је

блажена она душа која доноси покајање, и у покајању спасење. Свети Григорије Ниски

вели да Спаситељева ријеч назива блаженом не тугу већ свијест о добру, због кога

човјек тугује јер га нема у животу12. „То добро, то благо је било дато човјеку кроз

боголику душу. Библија свједочи о томе говорећи да је човјек, створен по лику

Божијем, живео у рају, и наслађивао се плодовима тамошњег дрвећа; а плодови тог

дрвећа су: живот, знање и томе слично. Када смо све то некада имали, како да не

закукамо над садашњом својом биједом када је упоредимо са ондашњим

9 Митрополит Николај Мрђа, ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ, Србиње 1998, стр. 32.10 Упореди: Архиепископ Аверкије (Таушев), ПРАВОСЛАВНО ТУМАЧЕЊЕ НОВОГ ЗАВЈЕТА, Београд 2006, стр. 112.11 Архимандрит Др Јустин Поповић, нав. дјело, стр. 114.12 Свети Григорије Ниски, О БЛАЖЕНСТВИМА, СЛОВО 3. (Преузето са сајта www.vjerujem.org)

4

блаженством“13. О. Нил каже да „за свакога постоји могућност пада, јер је наша

природа грешна. Сваки од нас треба да осјећа своју слабост. Ако до сада нисам

гријешио, то није моја заслуга, већ милост Божија. Такво осјећање грјешности треба

васпитавати у нама“14. Апостол Јаков у својој посланици каже: „Будите жалосни, и

плачите и јачајте: смијех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост. Понизите

се пред Господом и подигну ће вас“ (Јак. 4, 8 – 10). Можемо се упитати, зашто су

блажени они који плачу? Блажени су управо због тога што ће се утјешити кроз све

вијекове вијекова. А утјеха ће им бити општење са Утјешитељем, јер је дар утјеха

властито дејство Духа Светог15. „Блажен не у сузама, не у оплакивању својих гријехова,

него у Царству небеском, које у нама изазива плач и сузе и у исто вријеме нас тјеши

утјехом неизрецивом“16.

„БЛАЖЕНИ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ“ (Мт. 5, 5)

У предходном поглављу видјели смо да су блажени „они који виде своје гријехе

и свјесни да су им они препрека за ступање у то Царство, па плачу због њих, јер ће се

помирити са својом савјешћу и утјешити. Они који оплакују своје гријехе долазе до

таквог унутрашњег спокојства, да постају неспособни за гњев ма према коме, постају

кротки. Кротки хришћани су заиста наслиједили земљу којом су предходно владали

незнабошци, али земљу ће наслиједити и у будућем животу – нову земљу, која ће се

показати након разарања овог пропадљивог свијета, земљу живих (Изл. 26, 13)“17. Отац

Нил Малахов када анализира ово блаженство, говори о томе: да ли је дозвољено

насиље, убиство, а и о хришћанском рату. Када говори о насиљу он полази од Старог

Завјета и наводи да је у Старом Завјету значило правило ''око за око'' и ''зуб за зуб'', а не

два ока за једно око и цијела вилица за један зуб. По њему Господ Исус Христос укида

ово правило и забрањује да се чини освета, јер је свака освета зла. Он каже: „Побуда за

осветом почиње из осјећања злобе, а када сам ја опростио своме ближњем, ја неосјећам

потребу за осветом“18. Када говори о насиљу, отац Нил „поставља питање и даје

одговор на то питање, а то је: „Да ли ми имамо право да одбранимо свога ближњег?

Имамо право и морамо му помоћи. Прије свега морамо употријебити блага средства,

13 Архимандрит Др Јустин Поповић, нав. дјело, стр. 119.14 О. Нил Малахов, нав. дјело, стр. 7.15 Свети Григорије Ниски, СЛОВО 3.16 Митрополит Николај Мрђа, нав. дјело, стр. 33.17 Архиепископ Аверкије (Таушев), нав. дјело, стр. 112.18 О. Нил Малахов, нав. дјело, стр. 14.

5

путем убјеђивања. Али злочинац је злочинац, окорео. Изазвати код њега сузе када он

жели да учини злочин, тешко је. Онда остаје само – употребити силу. То не само да

није гријех, већ је и морална дужност. Тада можемо изгубити живот или убити

ближњега. Али то ми чинимо са добром намјером. Као што имамо право да бранимо

свој живот, тако треба да бранимо и туђи живот. Дакле, насиље имамо право да

употријебимо као последње средство. Други услов да ми смијемо да употријебимо

насиље , не због сопствог убјеђења и побуде, већ из љубави према ближњем или према

Богу“19. Кад говори о убиству, отац Нил прво наводи како је у Старом Завјету у

законодавству Мојсијевом забрањено убиство (1. Мој. 9, 6), а како се у неким

приликама дозвољавало убиство. Даље говори како се у „Талмуду причају страшне

ствари. Ту се човјечанство дијели на двије врсте: Јевреје и стоку (остало човјечанство),

које постоји да служи Јеврејима, а што ова стока има и човјечији облик, то је да би

боље и пријатније било Јеврејима. Како да се Јевреји понашају према осталима? Само

убиј! Тако су они чинили кад год су имали могућности. У Сзаром Завјету се забрањује

физичко убиство, а Господ Исус Христос иде даље, забрањује и духивно убиство, које

се састоји у упрошћавању душе човјекове за вјечност, путем саблазни, разврата и

другог. Губитак духовног живота је страшна ствар; то је погубљење за вјечност“20. Отац

Нил је примијетио да Господ Исус Христос нигдје није забранио убиство. Он каже да

„по неким причама можемо закључити да је законско убиство оправдано. На примјер:

прича о злим виноградарима, који све убијају, али зато заслужују смрт. Према томе

смртна казна је оправдана, јер је то дужност државе, а то Црква не забрањује. У

Требнику постоји чин исповијести онога који је осућен на смрт. И ако се овај покаје,

ипак се, по закону, кажњава. То није освета од стране државе већ спречавање зла“21.

Отац Нил у поглављу о хришћанству и рату, износи: да ли хришћанство

одобрава или осуђује рат, да Христова црква никад није забранила рат својим

члановима, да чак имамо и светитеље који су били ратници. Отац Нил каже: „Да

свештеници не смију учествовати у рату са оружијем; он не смије уопште пролити крв.

Свештенику је забрањен лов као и клање живине. Било је таквих случајева да су

свештеници ишли у бој, али то су само изузетни случајеви. Правило 13. Светог

Василија Великог гласи: ''Када се враћа војник из рата, он мора отићи свештенику да се

исповиједи и да се баци на њега епитимија, јер рат пружа свакоме прилику да

згријеши''. Али, тумач вели у примједби да се ово правило одавно не испуњава. Ипак,

19 Исто, стр. 12.20 Исто, стр. 14.21 Исто, стр. 15.

6

оно је постојало, доказујући да у рату има негативних страна“22. У овом поглављу, отац

Нил поред анализе трећег блаженства, говори шта стоји супротно од овог блаженства, а

то је насиље, убиство, говори о хришћанству и рату, а и о томе у којој је прилици

допуштено насиље, убиство итд. И ово блаженство, као и предходна, је веома значајно

за васпитање, јер управо говори ко ће то да наслиједи, не само садашњу земљу, него и

духовну земљу.

„БЛАЖЕНИ ГЛАДНИ И ЖЕДНИ ПРАВДЕ, ЈЕР ЋЕ СЕ НАСИТИТИ“ (Мт. 5, 6)

Можемо рећи да су прве три блажене припрема за четврту. Када хришћанин

усвоји оно што каже прва заповијест, тј. смирење; оно што каже друга заповијест, тј.

сазнање грешности; и трећа заповијест, тј. кротост, тада код њега се појављује тежња да

живи вишим духовним животом, а не само спољашњим - физичким. Данашњи човјек

проводи дан у земаљским бригама, јер врло често заборавља да има душу. „Лијепу

карактеристику нашег духовног живота да је индијски научник Јога Рамахараџа, када је

допутовао у Европу на конгрес представника свих религија. Када се враћао натраг

парабродом за своју земљу и када су га новинари запитали како му се свиђа европска

култура, он је казао, да људи много раде, али незнам када они размишљају. За све се

има времена, а за размишљање о себи нема. Дакле, нема ни духовног живота“23.

Проблем код нас људи је тај, што ми обично иштемо добро јело, кућу, и друго, а правду

запостављамо. За духовну храну ми не трошимо велику снагу, а, уствари, више треба да

водимо рачуна о унутрашњем човјеку, него ли о спољашњем. Митрополит Николај

Мрђа каже да је „ово блаженство донекле понављање првог блаженства. Сиромашни

духом су гладни и жедни правде Божије, јер су осјетили и познали ништавност правде

људске. Они су гладни правде, јер је душа њихова изгладнела, сасушена, празна,

опустошена. Они су жедни правде, јер је њихова исушена душа жедна небеске правде,

небеске благодати. Гладни правде могу наћи правду вјечну једино у Господу Исусу

Христу, јер се у Њему открила „Правда Божија“ (Рм. 1, 17; 3, 21 – 22), Који може

оправдати свакога вијерника (Рм. 3, 26)“24. Можемо се упитати: Како ће гладни правде

утолити своју глад, и како ће жедни правде утолити своју жеђ? „Гладни правде

наситиће се, ако Христом утоле глад своју, јер је Он „Хлеб Живота“; који долази Њему,

неће огладнети (Јн. 6, 35). Ко се причешћује Христом, једе тијело Његово, обитава у

22 Исто, стр. 16.23 Исто, стр. 17. 24 Митрополит Николај Мрђа, нав. дјело, стр. 34.

7

Христу и Христос у њему (Јн. 6, 55 – 56). Жедни правде утолиће своју жеђ, ако пију од

воде живота, коју Христос даје (Јн. 4, 12), ако се причешћују крвљу Христовом. Ко пије

крв Христову, обитава у Христу и Христос у њему, и има живот вјечни (Јн. 6, 54 – 55),

и неће никад ожедњети (Јн. 6, 35). Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се

наситити, тј. не само јести већ најести се и напити се, и не само наситити се, већ и не

огладњети до вијека, „не ожедњети до вијека“ (Јн. 4, 12), јер је таква храна којом

Христос храни гладне правде, и такво је „право пиће“ којим Христос поји жедне

правде“25. Ово блаженство је веома значајно за васпитање, јер управо даје одговор шта

да раде они који су гладни и жедни правде, тј. како да се нахране вјечном храном и

напоје вјечним пићем да би се наситили.

„БЛАЖЕНИ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ“ (Мт. 5, 7)

И ово блаженство има карактеристике васпитања, јер даје одговор на који начин

они који су милостиви стичу помиловање од Бога. Блажени Теофилакт, када тумачи

ово, пето, блаженство каже: „Милосрђе се не указује само новцем и стварима, већ и

речју, а ако баш ништа, онда сузама саосјећањем. Милостиве ће помиловати и људи у

овоме животу, јер ономе који је јуче био милостив, данас ће и самом затребати помоћ и

сви ће према њему бити милостиви, док ће га Бог још више помиловати (у будућем

вијеку)“26. По архиепископу Аверкију „искрена дјела милосрђа очишћују људско срце

од сваке греховне нечистоте“27. Поред тога што ће блажени милостиви бити

помиловани од Бога, за архиепископа Аверкија, онај који не чини милостињу, биће

осуђен без милости (Јак. 2, 13)28. Митрополит Николај Мрђа каже: „Ко је сиромашан

духом, ко оплакује своје гријехе и туђе гријехе, ко је кротак, ко је гладан и жедан

правде, тај је милостив према свима људима и према свој твари. Милостив човјек

милостиво опрашта гријехе ближњима, показује милост свима који су у биједи, у

невољи, у болести, у мукама, у недузима. Он тугује тугом тужни, он страда страдањима

страдалника, он плаче плачом плачућих, он је око слијепоме и ухо глухоме, он је нога

хромоме и рука сакатоме. Но како човјек може постати милостив? Може постати ако се

роди од Бога, јер је Бог „Отац милости“ (2. Кор. 1, 3). Ко се не роди од Бога, не постане

Син Божји, не може бити милостив, јер милост је дар којим Отац милости дарује,

25 Исто, стр. 34 и 35.26 Блажени Теофилакт Охридски, нав. дјело, стр. 60.27 Архиепископ Аверкије (Таушев), нав. дјело, стр. 113.28 Упореди: Исто, стр. 113.

8

обдарује своје синове“29. Постоји велика разлика између милости Божије и милости

човјечије. О овоме нам говори и Свети Јован Златоуст када каже: „Милост људска и

Божија нису једнаке међу собом, него се разликују као зло од добра“30.

„БЛАЖЕНИ ЧИСТИ СРЦЕМ31, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ“ (Мт. 5, 8)

Свети Григорије Ниски вели да је „ово обећање такво да превазилази сваку

границу блаженства. Јер после таквог блага, ко ће пожелети што друго, имајући све у

ономе што је видјео? Обично у Светом Писму ријеч видјети значи што и имати (Пс.

127, 6; 26, 10). Стога, ко види Бога, он у самом виђењу већ има све што сачињава сва

блага: бесконачни живот, вјечну нетрулежност, бесмртно блаженство, бескрајно

царство, непрестано весеље, истиниту свјетлост, духовну и слатку храну, неприступну

славу, непрекидно радовање и свако добро“32. Из ових ријечи видимо, да онај ко је

чистог срца може видјети Бога. Свети Јован Богослов говори: „Бога нико никада није

видјео“ (Јн. 1, 18), а слично томе, Свети апостол Павле говори: „Њега нико од људи није

видјео, нити може видјети“ (1. Тим. 6, 16)? Када Свети Оци говоре да је Бога немогуће

видјети, они прије свега мисле на Божанску природу или суштину. Свети Оци

наглашавају да је Бога једино могуће спознати преко његових енергија, „јер Невидљиви

по природи постаје видљив у дејствима (у енергијама), у ономе што је око Њега“33. Али,

горе смо рекли да видјети у Светом Писму значи имати. Како је то могуће? Могуће је

једино кроз Свету тајну Евхаристије, јер ми Бога примамо у своје тијело и постајемо

богови по благодати. Какве везе има ово шесто блаженство са васпитањем? Има везе,

јер нам открива на који начин човјек вјерник да види Бога, јер је казано да је Бога

немогуће видјети. Значи, ово блаженство нам износи став да само блажени који имају

чисто срце могу Бога видјети.

„БЛАЖЕНИ МИРОТВОРЦИ, ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИ БОЖИЈИ НАЗВАТИ“

(Мт. 5, 9)

29 Митрополит Николај Мрђа, нав. дјело, стр. 35.30 Исто.31 У Светом Писму појам „срца“ има много шире значење него што то има у данашње вријеме. Срце је духовно средиште човјековог бића. Оно није само орган емоција, већ и гносеолошки орган. У Библији можемо видјети да срце може да „мисли“, „разумије“, „замишља“, „памти“. „Срце може да „одлучује“. Светоотачка традиција срце сматра и главним органом богопознања. Отуда се у Еванђељу и каже: „Блажени чисти срцем, јер ће бога видјети“, пошто познање Бога у библијској традицији није ствар интелектуалне спознаје рационалног ума, већ „виђење“ Бога чистим срцем, Онаквог какав јесте и сједињење са њим. (Преузето од Блаженог Теофилакта, нав. дјело, стр. 60, 158. фус нота.32 Свети Григорије Ниски, СЛОВО 6.33 Исто.

9

Седмо блаженство се наставља на предходно, али оно има засигурно велики

значај у васпитању, јер доводи до те фазе како да нас називе синовима Божијим. У

Шестом блаженству смо видјели да су блажени они који имају чисто срце, јер ће Бога

видјети својим срцем, као духовним оком. „Они који гледају Бога теже ка томе да га

подражавају, да постану налик Сину Његовом, Који је измирио човјека са Богом и

донео мир људској души; они мрзе непријатељство и зато постају миротворци, желећи

да свуда успоставе мир. Зато су они блажени, јер ће се назвати синовима Божијим“34.

Блажени Теофилакт каже: „Миротворци нису само они који живе у миру с другима,

него и они који мире посвађане. „Миротворци“ су и они који својим учењем обраћају

непријатеље Божије. А назваће се синови Божији, јер је нас Јединородни (Син Божији)

помирио са Богом“35. Митрополит Николај Мрђа говори: „Христос не само има мир,

него је Он – мир. Његов мир се суштаствено разликује од сваког свјетског, људског

мира. Његов мир је мир Божји, мир богочовјечански. „Мир свој остављам, мир свој

дајем вам; не дајем га као што свијет даје“ (Јн. 14, 27) Такав мир Господ даје ученицима

својим. Но да би човјек добио тај богочовјечански мир, он мора бити не поред Њега, не

крај, близу Њега, него у Њему (Јн. 16, 33)“36. Отац Нил наводи да је прије пада у свој

природи мир владао, јер је био и мир међу људима. После првог пада настао је рат у

природи, јер једна животиња уништава другу и једна биљка заузима мјесто друге“37.

Свети Григорије Ниски говори да „блаженства која предходе овоме таква су, да је

свако свештано и свето, али ово је у правом смислу светилиште и светиња над

светињама. Јер ако је највеће благо – видјети Бога, онда – постати син Божји,

несумњиво је веће од свега“38

БЛАЖЕНИ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО

НЕБЕСКО (Мт. 5, 10)

Када је у питању осмо блаженство отац Јустин каже: „Еванђелске врлине се

преливају једна у другу, и сливају у једну свеврлину: правду. Правда је тиме правда

што је сва од Бога, и сва у Богу. Стога је већа од сваке врлине посебно, и од свих

врлина скупа. И сам назив „свеврлина“ не обухвата је сву, не изражава је сву, јер је и од

тога несравњено шира, дубља, бескрајна. Уопште, она је толико већа, узвишенија, 34 Архиепископ Аверкије (Таушев), нав. дјело, стр. 113.35 Блаженог Теофилакта, нав. дјело, стр. 61.36 Митрополит Николај Мрђа, нав. дјело, стр. 36.37 О. Нил Малахов, нав. дјело, стр. 32.38 Упореди: Свети Григорије Ниски, СЛОВО 5.

10

савршенија од сваког људског, колико је већи узвишенији, савршенији од сваког

човјека – Богочовјек Христос. Јер Богочовјек Христос и јесте једино биће у нашем

земаљском свијету у коме је оличена савршена правда Божија“39. Поводом овог

блаженства, Блажени Теофилакт пише:“ Прогоне не само мученике, већ и многе друге,

зато што помажу невољнима и уопште због сваке врлине, а свака врлина и јесте

„правда“. Лопове и убице такође прогоне, ипак они нису блажени“40. „Пошто је

прогнанима правде ради одређено царство небеско као награда, не треба потцењивати

оне којима су одређене друге награде. Јер и ако награде, споменуте у осталим

блеженствима, због разноврсности назива изгледају различите, ипак све оне означавају

царство небеско. Јер сви који се удостоје ових награда, наслађују се и царством

небеским, због чега се ови и називају блаженима“41, каже отац Јустин. О, овом

блаженству, богомудри светитељ, Григорије Ниски вели: „Као неки врхунац ових

блаженстава, ово блаженство сачињава сами врх доброга пењања. Јер Господ каже:

Блажени прогнани мене ради, јер је њихово царство небеско. Ето краја подвига у Богу,

ето награде за труд, ето плате за проливени зној: удостојити се царства небеског“42.

Митрополит Николај говори да „Блажени прогнани правде ради значи: блажени

прогнани сиромаштва духом ради, блажени прогнани покајничког плача ради, блажени

прогнани кротости ради, блажени прогнани ради глади за правдом, блажени прогнани

милостивости ради. Бити прогнан правде ради значи: бити прогнан ма које ради од

побројаних врлина, јер све оне дају собом, правду Божију, све оне сачињавају органски

део правде Божије“43. И ово блаженство је једно у низу, које има, веома, велики значај

за васпитање, јер управа говори о томе да ако будемо били прогнани због правде

Божије да ћемо наслиједити царство Божије, царство небеско. Видјели смо, да је

испуњавањем било ког блаженства, циљ је царство небеско.

„БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СРАМОТЕ И ПРОГОНЕ И ЛАЖУЋИ ГОВОРЕ

ПРОТИВ ВАС СВАКОЈАКЕ РЂАВЕ РИЈЕЧИ, ЗБОГ МЕНЕ“ (Мт. 5, 11)

39 Архимандрит Др Јустин Поповић, нав. дјело, стр. 169.40 Блаженог Теофилакта, нав. дјело, стр. 61.41 Архимандрит Др Јустин Поповић, нав. дјело, стр. 175.42 Упореди: Свети Григорије Ниски, СЛОВО 8.43 Митрополит Николај Мрђа, нав. дјело, стр. 37.

11

Осмо блаженство, како смо видјели, говори о неизбјежности страдања за правду.

Живјети праведно, па и пострадати за правду, може бити и ван хришћанства. Сократ и

многи други страдали су за правду, али у правом смислу правда је остварење Божије

воље – Христове воље. И ово, девето, „блаженство је наставак предходног: оно га

допуњује, објашњава, прецизира. „Прогнани правде ради“ значи: Мене ради. Блажени

су не сви које прогоне, него они које успрогоне Христа ради“44. Ово блаженство Господ

је првенствено упутио „Својим апостолимс, показујући, да је учитељима на првом

мјесту својствено да буду срамоћени“45, а „кроз њих свима христољубивим

хришћанима“46. Кроз историју Христове Цркве познато је да су многи примили ово

блаженство, као што су то Апостоли, сви великомученици, мученици, сви

исповједници и страстотерпци. Све ове, који су примили ово блаженство, „је

одушевљавао и храбрио пресвијетли лик Господа Исуса и Његове примамљиве ријечи:

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и

пророке прије вас“47.

„РАДУЈТЕ СЕ И ВЕСЕЛИТЕ СЕ, ЈЕР ЈЕ ВЕЛИКА ПЛАТА ВАША НА

НЕБЕСИМА, ЈЕР СУ ТАКО ПРОГОНИЛИ И ПРОРОКЕ ПРИЈЕ ВАС“ (Мт. 5, 12)

Неки тумачи када говоре о блаженствима, или тумаче блажнства, овај стих или

одвајају од блаженства, или тумаче у склопу деветог блаженства. Овдјећемо ми о њему

говорити посебно, јер засигурно да овај стих има велики значај за васпитање, као и

предходни стихови које смо обрадили. Овај се стих наставља на предходни и

употпуњује његов значај. „Историја хришћанске Цркве даје много примјера мученика у

страдању за Господа Исуса Христа. За хришћанство је Христова личност нешто

најдрагоцјеније. Зато је и страдање за Господа Исуса Христа – радост. Зар је могуће

радовати се страдњу? Јесте, али зато је потребан услов – љубав према Господу Исусу

Христу“48. Свети апостол Павле уочи своје смрти осјећа радост, а то видимо у његовој

посланици Филипљанима, гдје каже: „Но, ако и жртвован будем ... радујем се“ (2, 17).

Због оваквих људи „Господ Исус Христос даје нам заповијест: ''Радујте се и веселите

се, јер вас очекује велика награда у будућности''. Према томе, за хришћане је радост

44 Исто.45 Блаженог Теофилакта, нав. дјело, стр. 61.46 Митрополит Николај Мрђа, нав. дјело, стр. 37.47 Упореди: Исто.48 О. Нил Малахов, нав. дјело, стр. 40.

12

нормално страдање, али не у смислу чулном, него духовном, у основи које лежи љубав,

бескрајна љубав према Богу“49.

ЗАКЉУЧАК

Из овог рада видјели смо, да су блаженства веома значајна за васпитање у

Православној вјери, јер кроз испуњавање ових заповијести улази се у Царство небеско

и постајемо синови Божији. Архимандрит Аверкије каже да „ових девет новозавјетних

заповјести, које носе назив Заповјести блаженства, као да у скраћеном облику

представљају цијело Јеванђеље. Карактеристична је њихова разлика у односу на десет

старозавјетних заповјести. Тамо се говори првенствено о спољашњим људским

поступцима и одређују се строге забране у категоричком облику. Овдје се говори

првенствено о унутрашњем расположењу људске душе и умјесто захтјева у

категоричном облику, излажу се само услови уз које је за човјека достижно вјечно

блаженство“50. „Сва блаженства сачињавају љествицу спасења, по којој људи узлазе са

земље у Царство небеско, Царство Свете Тројице. Ко истински има једно блаженство

има и сва остала. Кроз девет блаженстава Господ уноси нов поглед на живот и срећу.

Неосјетно, но ипак непобитно, Он посредним путем одбацује дотадашње поимање

среће, дотадашње поимање смисла живота и циља. Блаженство је бити сиромашан

духом; неблаженство је бити горд и надмен. Блаженство је оплакивати гријехе своје.

Блаженство је бити кротак срцем; неблаженство је бити гневљив и суров. Блаженство је

вјечно бити гладан правде ради; неблаженство је бити задовољан правдом људском.

Блаженство је бити милостив; неблаженство је бити немилостив. Блаженство је бити

чист срцем, неблаженство је не бити чист срцем. Блаженство је бити миротворац;

неблаженство је не само бити ратоборац, већ не бити миротворац. Блаженство је бити

прогнан Христа ради; неблаженство је не бити прогнан Њега ради, или бити прогнан

чега другог ради“51.

На крају, прије него што завршимо, казаћемо како то апостол Лука допуњава

блаженства која смо ми, управо, укратко изложили. Архимандрит Аверкије каже за

Светог апостола Луку да „он наводи ријечи Господа Исуса Христа које садрже

упозорење оним људима који блаженство виде само у опијености земаљским добрима.

Тешко вама богатима! – каже Господ, поредећи ове богате са сиромашнима духом.

49 Упореди: Исто.50 Архиепископ Аверкије (Таушев), нав. дјело, стр. 113.51 Митрополит Николај Мрђа, нав. дјело, стр. 38.

13

Овдје се мисли не просто на оне који посједују земаљско богаство, него на оне који се

уздају у њега, на горде, оне који се надмено односе према другим људима. Тешко вама

који сте сити сада, јер ћете огладнети – насупрот гладнима и жеднима правде, ово су

људи који не траже правду Божију, него су задовољни својом лажном правдом. Тешко

вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати – такви се несумњиво

пореде са онима који плачу, то су безбрижни људи, који се лакомислено односе према

грешном животу који воде. Свијет који у злу лежи, љубе оне који му повлађују, који

живе по његовим греховним обичајима; стога тешко вама када стану сви људи добро

говорити о вама, јер је то знак вашег лошег духовног стања“52.

ЛИТЕРАТУРА

1. Архимандрит Др Јустин Поповић, ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА

ПО МАТЕЈУ, Издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд, 1979.

52 Архиепископ Аверкије (Таушев), нав. дјело, стр. 113.

14

2. Блажени Теофилакт Охридски, ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ОД

МАТЕЈА, Манастир Високи Дечани, 1996.

3. Свети Григорије Ниски, О БЛАЖЕНСТВИМА, СЛОВО 3, 5, 6, 8

(Преузето са сајта www.vjerujem.org).

4. Архиепископ Аверкије (Таушев), ПРАВОСЛАВНО ТУМАЧЕЊЕ

НОВОГ ЗАВЈЕТА, Београд, 2006.

5. Митрополит Николај Мрђа, ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПО

МАТЕЈУ, Србиње, 1998.

6. О. Нил Малахов, АНАЛИЗА БЛАЖЕНСТВА, Сремски Карловци. 1984.

7. http://sr.wikipedia.org .

15