NOVALIS
iz zbornika ''Povjest knjievnih teorija'' priredio M.Beker + iz
zbornika ''Romantizam'' priredio Z.Gluevi
''Umetnost'' (fragmenti) : Verujem da u bajci najbolje mogu
izraziti svoje duevno nastrojenje. Sve je bajka. Prema Fihteu Ja je
rezultat univerzuma. Da bih svesno pretpostavio Ja, moram za
pretpostavku uzeti ceo univerzum, kao to, obrnuto apsolutno
pretpostavljanje Je nije nita drugo do pretpostavljanje univerzuma.
Je = Ne-Ja : najvii stav svake nauke i umetnosti. Priroda treba da
postane umetnost, a umetnost druga priroda. Svaka nauka postaje
poezija, nakon to je postala filozofija. Fantazija stavlja budui
svet ili u visinu, ili u dubinu, ili u nas u vidu metempsihoze. Mi
sanjamo o putovanju kroz svemir; zar se svemir ne nalazi u nama? Mi
ne poznajemo dubine svog duha. Venost sa svojim svetovima, prolost
i budunost, nalaze se u nama ili nigde. Svako seanje je sadanjost.
U istijem elementu e nam svako seanje izgledati kao nuno
pred-pesnitvo. Samo umetnik moe dokuiti smisao ivota. Svi sluajevi
u naem ivotu predstavljaju grau od koje moemo nainiti ta god hoemo.
Ko ima mnogo duha taj stvara mnogo od svog ivota. Sve to je novo
deluje poetski, kao spoljanje, strano. Sve to je staro deluje isto
tako romantino, kao unutranje, sopstveno. Oboje u kontrastu prema
obinom, ili jedno prema drugom. Novina starog, starost novog. Obian
ivot je prozaian : govor, ne pevanje. Umetnost se deli na stvarnu
(dovrenu, izvedenu, delatnu pomou spoljanjih organa), i uobraenu (u
unutranjim organima zadranu i samo pomou njih delatnu). Ova druga
se zove nauka u najirem smislu. Obe se dele : na odreenu (pojmovima
determinisanu, konanu, ogranienu, saoptljivu) i na neodreenu
(slobodnu, neposrednu, originalnu, neizvedenu, ciklinu, lepu,
samostalnu umetnost, koja realizuje iste ideje i koju iste ideje
oivljavaju). Prva je samo sredstvo za neku svrhu, a druga je svrha
po sebi, zadovoljavajua delatnost duha, samouivanje duha.
Filozofija se moe nazvati slobodnom uobraenom umetnou. Nikada nee
postii neto izvrsno onaj predstavlja koji ne ume nita drugo da
predstavlja do svoja iskustva, svoje omiljene predmete, koji ne moe
sebe naterati da izuava i predstavlja i neki sasvim stran predmet,
koji mu je potpuno nerazumljiv. Predstavlja mora moi i hteti da sve
predstavlja. Na taj nain nastaje veliki stil predstavljanja, kojem
se sa pravom divimo kod Getea. Sa svakim potezom usavravanja delo
bei od majstora, u daljine vee no to su prostorne, i tako sa
poslednjim potezom majstor vidi da je njegovo navodno delo odvojeno
od njega jednom misaonom provalijom iju irinu i sam shvata, i preko
koje ga moe preneti samo snaga uobrazilje, kao senka dina kojem je
ime inteligencija. U trenutku kada je trebalo da postane sasvim
njegovo, delo je postalo vie nego on, njegov tvorac, a on je postao
nesvesni organ i svojina neke vie sile. Umetnik pripada delu, a ne
delo umetniku. Kao to slikar gleda vidljive predmete sasvim
drugaijim oima nego obian ovek, tako i pesnik doivljava dogaaje
spoljanjeg i unutranjeg sveta na nain sasvim razliit od naina
obinog oveka. Ali nigde kao u muzici ne pada vie u oi da je samo
duh ono to poetizuje predmete, i da ono to je lepo, predmet
umetnosti, nama nije dato niti lei ve gotovo u pojavama. Gotovo
svaki ovek je u malom stepenu ve umetnik. Glavna razlika : umetnik
je u svojim organima oiveo zametak samotvorakog ivota i pojaao
nadraljivost prema duhu, pa je kadar da kroz njih po volji, bez
spoljanjeg nadraaja, izliva ideje, da svoje organe upotrebljava kao
orua za bilo koju modifikaciju stvarnog sveta; dok se oni kod
neumetnika odazivaju samo kad im pristupi neki spoljanji nadraaj, a
duh izgleda da se podvrgava osnovnim zakonima mehanike ovo mehaniko
ponaanje je neprirodno za duh, i privremeno.
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
Svaki ovek ima u sebi klicu genijalnosti samo u razliitim
stepenima razvijenosti i energije. Poezija je ono to je zaista i
apsolutno realno. Ona je jezgro moje filozofije. to poetskije, to
istinitije. Daleka filozofija zvui kao poezija, jer svaki pokli u
daljini postaje vokal. Tako sve to je u daljini postaje poezija :
daleka planina, daleki ljudi, daleki dogaaji... (sve postaje
romantino); otuda proistie naa iskonska poetska priroda. Poezija
noi i sutona. Poezija lei rane koje zadaje razum. Ona se sastoji
upravo od suprotnih sastavnih delova, od uzviene istine i prijatne
obmane. ulo za poeziju ima mnogo zajednikog sa ulom za misticizam.
To je ulo za osobeno, nepoznato, tajanstveno, za ono to treba da se
otkrije, to je nuno-sluajno. Ono predstavlja nepredstavljivo, vidi
nevidljivo, osea to se ne moe osetiti... Kritika poezije je nemogua
stvar. Teko je ve i odluiti, mada je to jedino mogue odluivanje, da
li je neto poezija ili ne. Pesnik je uistinu lien ula, zato se sve
zbiva u njemu. On u pravom smislu predstavlja
subjekt-objekt-duu-svet. ulo za poeziju je u bliskom srodstvu sa
ulom proricanja i religioznim ulom, vidovitim ulom uopte. Pesnik
sreuje, spaja, bira, pronalazi a i njemu samom je neshvatljivo zato
upravo tako, a ne drugaije. Postoji u nama neko specijalno ulo za
poeziju, neko poetsko nastrojenje. Poezija je sasvim lina, i zato
je nije mogue opisati i definisati. Ako neko neposredno ne zna ta
je poezija (i ne osea), njemu niko ne moe uliti pojam o tome.
Pesnikovo carstvo je svet saet u iu njegovog vremena. On moe sve da
upotrebi, samo mora da to amalgamie duhom, mora da od toga naini
celinu. ...Pesnik ne sme izgledati kao egoist. On mora biti pojava
samog sebe. On je predstavni prorok prirode, kao to je filozof
prirodni prorok pojave. ...Pesnik uvek ostaje istinit. On je
postojan sred krunog toka prirode. Filozof se menja u onome to je
veno postojano. ...Svako pesnikovo predstavljanje mora biti
simbolino ili dirljivo. Pesnik upotrebljava stvari ili rei kao
dirke, i ta poezija poiva na delatnoj asocijaciji ideja, na
delatnoj, namernoj, idealnoj projekciji sluaja. Pravi pesnik je
sveznajui; on je stvarni svet u malom. Nita nije poetskije nego
seanje i slutnja ili predstava budunosti. Obina sadanjost
ograniavanjem povezuje prolost i budunost nastaje dodirivanje,
kristalizacija putem koenja. Ali, postoji i duhovna sadanjost koja,
rastvorivi prolost i budunost, identifikuje ih, i ta meavina je
element i atmosfera pesnika. Najvia, najstvarnija proza jeste
lirska pesma. Tzv. proza je nastala ograniavanjem apsolutnih
ekstrema. Ona ima samo privremenu ulogu doi e vreme kad ona nee
postojati. Od ogranienja e nastati proimanje. Razvie se istinski
ivot, i proza i poezija e se najprisnije spojiti, pa e jedna
zamenjivati drugu. Pripovetke bez povezanosti, ali sa
asocijacijama, kao snovi. Pesme samo milozvune i pune lepih rei,
ali bez ikakvog smisla i povezanosti. Istinska poezija moe u
najboljem sluaju da ima alegorijski smisao u celini, i da postie
indirektno dejstvo, kao muzika. Bajka je kanon poezije. Sve to je
poetsko mora biti nalik na bajku. Pesnik oboava sluaj. U pravoj
bajci sve mora biti udesno, tajanstveno, nepovezano; sve oivljeno.
Svaka stvar na drugaiji nain. Priroda mora biti na udesan nain
isprepletana sa svetom duhova; vreme sveopte anarhije,
bezakonitosti, slobode, prirodno stanje prirode, vreme pre sveta.
Svet bajke je svet suprotan svetu istine, i upravo zato mu je
toliko slian, kao haos savrenoj tvorevini. Umetnost iznenaivanja na
prijatan nain, umetnost da se neki predmeti uine stranim, a ipak
poznatim i privlanim to je poetika romana. ...Roman
apsolutizovanje, univerzalizovanje, klasifikacija individualnog
momenta, individualne situacije..., to je stvarno bie romana. Roman
u potpunosti mora biti poezija. Poezija je, kao filozofija, poetino
nastrojenje due, pri kojem se sve ulepava, i svaka stvar stie
prikladan izgled i sve nalazi dolinu pratnju i okolinu. U istinski
poetinoj knjizi sve izgleda tako prirodno, a ipak tako udesno.
Pesnik i svetenik su u poetku bili jedno, i tek su ih kasnija
vremena razdvojila. Ali, pravi pesnik je uvek svetenik, i obrnuto.
Zar budunost ne bi mogla vratiti to stanje?
-
-
-
Ko je nesrean u sadanjem svetu, ko tu ne nalazi ta trai, neka
ode u svet knjige i umetnika, u prirodu. Dragu i prijatelja,
domovinu i boga, ovde e sigurno nai. Koliko god to izgledalo udno,
istina je da je samo obrada, spoljanjost, melodija, stil, ono to
nas privlai i vee za neku knjigu. ''Vilhelm Majster'' je snaan
dokaz te magije iznoenja, te uverljive dopadljivosti glatkog,
jednostavnog, a ipak raznovrsnog jezika. Braa legel nisu uzeli u
obzir, kada govore o namernosti i umetnikoj prirodi ekspirovih
dela, da umetnost pripada prirodi, tako da istovremeno sama sebe
posmatra, sama sebe oponaa, priroda koja sama sebe oblikuje.
Umetnost dobro razvijene prirode razlikuje se od sitnog umea
razuma, od duha koji rezonira, kao nebo od zemlje. ekspir nije bio
nikakav raundija, nikakav uenjak; on je bio mona i snana dua
sastavljena od mnogih boja, ija otkria i dela, poput prirodnih
proizvoda, nose obeleje duha koji misli u njima otroumni posmatra
otkriva skladnost sa neogranienom razgranatou kosmosa, susrete sa
kasnijim idejama, srodnosti sa viim snagama i ulima oveanstva. Ta
dela su simbolina, jednostavna i neiscrpna, kao proizvodi prirode,
i o njima se ne bi moglo rei nita besmislenije nego da su ona
umetnika dela u ogranienom, mehanikom znaenju te rei. Gete je
potpuno praktian pesnik. ...Njegova razmatranja o svetlu, o
transformaciji biljaka i insekata, su najuverljiviji dokazi d i
potpuno nauno iznoenje pripada podruju umetnika. Gete je prvi
fiziar svog doba zapravo predstavlja epohu u istoriji fizike.
Pitanje je da li prirodu posmatramo kao to umetnik gleda antiku
jer, da li je priroda neto drugo do iva antika? Priroda i uvid u
prirodu nastaju u isto vreme kao antika i znanje o antici. Tek sada
poinje nastajati antika ona nastaje pred oima i duom umetnika.
Ostaci antike samo su specifine ari za formiranje antike. Antika se
ne stvara rukama. Duh je stvara oima, a isklesani kamen je samo
telo koje samo kroz nju dobija znaenje, pa postaje njena pojava.
Kao to se fitiar Gete odnosi prema drugim fiziarima, tako se pesnik
odnosi prema drugim pesnicima. Po obimu, raznolikosti i dubini, on
je ponekad nadmaen, ali po snazi oblikovanja niko ne moe da se meri
sa njim. Kod njega je sve delo, kao to je kod drugih sve samo
tendencija. On ini neto stvarnim, dok drugi neto ine samo moguim
ili nunim. Nuni i potencijalni stvaraoci smo svi mi, ali kako malo
istinski. Poezija. Poezija uzdie svaku pojedinost putem
sveobuhvatnog spajanja sa ostalim celim a kada filozofija svojim
zakonima sprema svet za delotvorni uticaj ideja, poezija je klju
filozofije, njena svrha i znaenje; jer poezija stvara lepo drutvo,
svetsku porodicu, uzorno gospodarstvo univerzuma. ...Kroz poeziju
nastaje najvea simpatija i sudelovanje, najintimnije zajednitvo
konanog i beskonanog. Pesnik zakljuuje kao to poinje. Njegove rei
nisu opti znakovui to su tonovi, arobne rei koje oko sebe pokreu
lepe grupe. ...Pesniku jezik nije presiromaan, nego uvek preopti.
Njemu trebaju rei koje se esto ponavljaju, koje su upotrebom ve
izlizane. Njegov svet je jedinstven kao njegov instrument ali isto
tako neiscrpan melodijama. Sve to nas okruuje ima neprekidan, pa
zato i neprimetan, ali ipak vrlo vaan uticaj na nas. Koliko god da
je svrsishodan, ako smo pripadnici nekog odreenog vremena, lanovi
neke posebne zajednice, on nas ipak spreava pri daljem razvoju nae
prirode. Boanski, magini, pravi poetski ljudi ne mogu nastati pod
uslovima kao to su nai.
* Novalis nemaki romantini pesnik, autor aforizama i kritikih
spisa, i jednog romana. ''Fragmenti'' su delii, nabaene misli i
sugestije, ali ipak predstavljaju vaan dokument romantine knjievne
teorije, jer sadre neke od najsmelijih misli tog pokreta. Naglasak
je na samom pesniku; on je mudrac, prorok, vidovnjak, on u svojim
delima prikazuje simboliki i slikovito dubine i tajne kosmosa. Dela
u kojima je video vei udeo razuma, Novalis je posmatrao kao
umetnost manje vrednosti, i smatrao je da najbolja umetnika dela
traba da budu bliska bajkama.
NOVALIS : - u biografskoj literaturi esto se naglaava skonost ka
misticizmu, koji ga je naveliko obuzeo posle smrti prve verenice.
Poslednjih godina ivota druio se sa lanovima romantiarskog kruga u
Jeni, posebno sa Tikom i F.legelom. - javnosti se predstavio u
berlinskom asopisu brae legel, izborom ''fragmenata'', tj.
aforizama i kratkih esejistikih razmatranja sa podruja spoznajne
teorije, psihologije, praktinog iskustva i umetnosti. Naslov zbirke
je ''Cvetni prah'' (1798). - karakteristian je prvi aforizam :
''Tragajui svagda za stvarnom apsolutnom stvarnou nalazimo uvek
samo stvarnost predmeta''. To su pokuaji prevladavanja Kantovog
skepticizma. Novalisovi fragmenti, slino legelovim, slika su
lutanja i protivrenosti, neka vrsta subjektivne enciklopedije u
kojoj nauka (zapisi o matematici i fizici) postoje spekulativna a
teorija poezije tei ka loginoj jasnoi. - za savremenike Novalis je
pre svega pisac ciklusa ''Himne noi'' (1800) i romana ''Hajnrih fon
Ofterdingen'' (roman o ivotu legendarnog srednjovekovnog pesnika).
- himne su oprotaj od antropocentrike i intimne lirike o pogotovo
od racionalno osmiljene poezije. One obeleavaju prodor prema
maginoj poeziji ezoterinih mitova, prema programsko iracionalizmu i
poeziji snova i privienja, prema izrazu koji anticipira
simbolistiki hermetizam i vizionarnost nadrealistikih tekstova.
Francuski nadrealisti smatraju Novalisa svojom preteom. No je za
pesnika misterija, zagonetni svet sna... - u poslednjoj, estoj
himni, simbolici ljubavi, poude i enje za preobraajem, u asu smrti
pridruuje se spokojstvo vere hrianske mistike. - u jednom aforizmu
genije se definie kao sposobnost da se sa predmetima uobrazilje
postupa kao da su stvarni. O Novalisu : ''U jednoj pravoj poetskoj
knjizi izgleda sve tako prirodno, a ipak tako udesno. ovek poveruje
da drugaije ne moe biti i da je do sada u svetu samo dremao i kao
da mu se tek sada otvara pravo ulo za svet. Sve seanje i
nasluivanje izgleda da potiu sa tog izvora. Tako i ona prisutnost
kad je ovek uhvaen u iluziju pojedini asovi kad se ovek, tako rei,
nalazi u svim predmetima koje posmatra i kad dozvoljava beskonana,
nepojmljiva, jednovremena oseanja jednog usklaenog pluralisa.''
''Mi kao elektrina varnica preskaemo iz jednog u drugi svet. Porast
kapaciteta. Smrt je preobraaj, potiskivanje individualnog principa
koji sad ulazi u jedan novi, odrljiviji, sposobniji svet.'' ''im
doe jedno odreeno oseanje, strah iezne. Strah je kolebanje,
neizvesnost, najee telesna. Zdrav ovek je uvek miran, ak i u
najgorim okolnostima.'' ''Kao to fiksne ideje esto imaju eksostoze
u mozgu, ili pak imaju druge telesne uzroke, tako i obrnuto :
fiziki bolovi i ostalo imaju duevne uzroke.'' U ''Himnama noi''
pokazuje se poetska zasnovanost na suprotnosti svetla i tame
svetlosti kao individualnog principa, naela diferenciranja stvari,
i tame u kojoj se sve ''mea'', spaja, vezuje. No sve spaja i
vizuelno, simboliui nesvesno, praiskonsko. Novalisovo otpadnitvo od
nebesa nema religiozno-teoloku pozadinu, ve je povratak prvobitnom,
nesvesnom. To je spoj sa prahom sveta (''Budite jedno sa pranjavim
svetom'' Lao Ce), rastoenje (ili pak ne?) individuacije. Rastoenje
tela nije metafora, ono se mora shvatiti doslovno, kao posledica
elje za spajanjem sa mrtvom dragom. Telo postaje nosilac
organizacije koja je smetnja tom sjedinjenju u novom redu. Traei
novo stanje za veni spoj sa dragom, Novalis trai zadravanje
postojee svesti, tj. njenog lirskog i emocionalnog intenziteta kao
neega to je prestalo da bude iskljuivo svojstvo svesti i to je
postalo deo elementa na koje je preneto; Novalis bi hteo da zadri
to svojstvo elementarne organizacije koja predstoji. To vie nije
svest ve ljubav sama, ne svest o spajanju ve spajanje.
Prva etiri pevanja zaokruuju viziju meanja i spajanja,
predstavljaju isti emocionalni ekstrat tog nagona, dok dalja
pevanja tee deskripciji novog stanja. Pevanje je sada unutar sebe
paradoksalno subjekt opisuje stanje bez subjekta. Poetska ekstaza
noi, protivna simbolici hrianske mistike, u potonjim pevanjima je
upravo sa njom spojena. Osnovna je antinomija ta to ouvana linost i
emocionalnost sada opeva stanje zaista raspadnute linosti. Pokazuje
se da je u osnovi udnje za rastoenjem isto tako jaka udnja za
ouvanjem linosti. Vinaver o Novalisu : ''Dakle : najvii ovek
romantiar eli to veu sintezu u svemu, sintezu, integral
beskonanosti. Tek takva sinteza prua najvee sladostrae''.
Sladostrae kao ulan fenomen moe da poiva na isto intelektualnim,
imaginarnim, kosmikim premisama, njemu ponekad moda nije ni
potreban ulno dokuiv emocionalni objekt (da li?). Sladostrae moe
biti odgovor individue na svet objektivne neumitnosti. Odnos due i
sveta kao sladostrasni akt spajanja i nasilja, je univerzalni oblik
romantiarskog doivljaja. ''Sa govorenjem i pisanjem zapravo je
luckasta stvar : pravi govor je puka igra rei. Za uenje je smena
zabluda kad ljudi misle da govore radi stvari. Upravo za osobenost
jezika da on brine samo za sebe niko nee da zna. Otuda je on tako
udesna i tako strahotna tajna, tako da kad neko govori samo zato da
bi govorio, on upravo izgovara najdivnije i najoriginalnije istine.
Ako li pak hoe da govori o neemu odreenom, onda ga udljivi jezik
nateruje da kae najsmenije i najposuvraenije stvari''. Sladostrae
za Novalia jeste ulno i emocionalno pranjenje jednog svesnog
sadraja : svesti individuacije o sopstvenoj nemoi. U osnovi
sladostraa kao psiholoke reakcije, nalazi se doivljaj individualne
nemoi, oveka u nemoi svoje vrste. ''Da bol nije jednostavno
samooseanje?'', pie Novalis. A samooseanje je doivljaj sebe kao
subjekta. Nitavnost sopstvene materijalnosti u odnosu na kosmos,
ovek suzbija sveu ili duhom (duim). Telo je posrednik izmeu due i
kosmosa. ''Bolest spada u ljudsko zadovoljstvo kao i smrt''. ''ivot
je bolest duha, jedno strano injenje''. ''Ljubav je skroz-naskroz
bolest''. Novalis je pokuavao da premosti nepodudarnost due i sveta
objektivizacije, svoenjem stvari u jedno. Sladostrae je posledica
nemogunosti prodiranja u realitet, kao to sladostrae uopte moda
jeste najpotpunija iluzija zadiranja u neiji realitet, neije telo,
potpunog stapanja. Ambivalentnost svesti koja je raspeta uzmeu dve
nemoi (delatne i iluzorne), od kojih druga uzima na sebe ulogu moi,
rastereuje se kroz sladostrae. Za subjektivnu projekciju sveta, i
svet i kosmos su samo obian materijal za ulne senzacije i
intelektualne opservacije koje izvodi svest. Sama ta injenica da
svest izvodi sintezu nad kosmosom, bremenita je sladostraem. U
svakodnevnom iskustvu ula, telo, sladostrae uvek su naknada kada se
u neem drugom, viem, promai. ''Dubinu naeg duha mi ne poznajemo. Ka
onome to je unutra vodi tajanstven put. U nama je ili nigde venost
sa svojim svetovima''. Novalis razdvaja pojam venosti od bilo kakve
prostorno-kosmike vizije, intenzivirajui je kao venost emocije po
sebi. Hans Joahim rimpf Novalisova ''Pesma mrtvih'' (iz ''Umetnost
tumaenja poezije''): ''Pesma mrtvih'', verovatno najzaokruenija i
najpotpunija pesma nemakog ranog romantizma; namenjena kao umetak
nezavrenom delu ''Hajnrih fon Ofterdingen''. Nastala verovatno
1779-80.g., neposredno posle ''Himni noi'' i ''Duhovnih pesama'',
sa kojima je i tematski usko povezana. Po Tikovom izvetaju
(izdava), mogue je da je nastala kao prolog za poetak II poglavlja
romana, pod naslovom ''Manastir ili predvorje'', to korespondira sa
Novalisovim zabelekama : ''Monasi u manastirima izgledaju kao neka
vrsta naselja duhova... pastirka ga alje mrtvima a gospodari
manastira su mrtvaci''. ''Pesma mrtvih'' kao da odjekuje predvorjem
''Ispunjenja'' Hajnrih, koji je posle Matildine smrti sazreo u
pesnika, biva upuen u budue savrenstvo i preobraenje. ''Pesma
mrtvih'' - tesna veza sa dva osnovna, uzajamno povezana i protkana
Novalisova iskustva : pesnikov eshatoloki doivljaj istorije, i
njegov susret sa ljubavlju i smru verenice Sofije von Kin.
Novalisov svet je po svojoj biti istorijski. Proticanje vremena
doivljava se kao dogaaj ozdravljenja i spasenja. Na poetku, u
''prasvetu'', stoji raj nevinosti, doba prvobitne ljubavne
zajednice jednog jo zdravog sveta, jedno proimanje i spajanje svih
bia po naklonosti (biblijska predstava raja spaja se sa
antiko-paganskim predanjem o zlatnom veku). U budunosti lei
povratak ovog srenog prazaviaja ljudskog roda, ponovno
uspostavljanje raja, pomirenje ljudskog i zemaljskog sa venim. Ali,
izmeu toga se protee doba samoskrivljenog odvajanja oveanstva od
svog boanskog porekla. Novalis to doivljava kao sadanjost svog
pojedinanog vremena : epoha otuenja, vreme razdvojenosti i
rasipanja, mehaniko-materijalistikog okamenjivanja, kojim vlada
samo razum usmeren ka odreenom cilju pesnik ga naziva ''svetskim
razdobljem koristi''. On ga doivljava u propadanju antikog sveta
bogova (tema 5.''Himne noi'') kao i u raspadanju religioznog
jedinstva bajkovito-mitski oznaenog hrianskog srednjeg veka
(''Hrianstvo ili Evropa''). Tako se pesnik, kao zastupnik venog i
boanskog prazaviaja, osea istisnutim iz sadanjosti. Seanje i enja
spajaju ga sa ''iskonskim vremenom'' oveanstva, odgurnutim u
daljinu. U otuenoj sadanjosti, pesnik postaje vesnik, svetenik i
prorok izgubljenog iskonskog zaviaja. Samo pevai, deca i
zaljubljeni jo slute to boansko poreklo. Ali, pesnik nije samo
prorok i predskaziva, on je istovremeno i mesijanski ponovni
staralac raja. Novalis postavlja poeziji ogroman zahtev pesnik
postaje spasilac oveanstva, ''transcendentalni iscelitelj'' koji
lei bolest sveta, ''mesija prirode'' jer se i priroda u tom
univerzalnom sistemu posmatra istorijski i potrebno joj je
spasenje. Kao novi Orfej, pesnik zalazi u dubine ''podzemlja'', gde
ive mrtvi, i tamo prima iskonsku boansku poruku, koja ga
osposobljava da pokrene i oara ljude i stvari, i zapone veliki
proces preobraenja sveta. Jer njegov poziv je preporod itavog
sveta, a ne interpretirajue izlaganje. Za Novalisa, taj proces je
''romantizovanje'' ili ''poetizovanje'' : ''Svet se mora
romantizovati. Tako e se ponovo pronai prvobitni smisao'';
''Poetizovanje sveta stvaranje sveta bajki''. Poetizovanje je put
ka unutarnjem, ka prevazilaenju svega odreenog i osobitog.
Oslobaanje od spoljnog sveta je proces rastakanja, bezgraninog
meanja i rasplinjavanja. ulne pojave prirode gube svoju posebnu
vrednost i postaju isti znaci, medijumi kao senka natulne magije
(''magija = umetnost slobodnog korienja sveta oko nas'').
Magijsko-eshatoloka misija pesnika je da ponovo pretvori itavu
stvarnost u unutranji prizor i ''duu sveta'' : ''Mi sanjamo o
putovanjima kroz svemir : zar nije svemir u nama? Dubine nae due ne
poznajemo Ka unutarnjem vodi put pun tajni. U nama, i nigde drugde,
je venost sa svojim svetovima, prolost i budunost. Spoljni svet je
svet senki'' - (fragment ''Cvetni prah''). Fantazija, san i bajka
su pesniki organi za prodiranje u duu sveta, za preobraavanje sveta
u san i poeziju smrt je, za pesnika, najistije izbavljenje od
opustoene konanosti, carstvo mrtvih je najneposredniji susret sa
uenim prazaviajem. Nju oslikava no kao beskrajni prostor koji
dozvoljava da se sve to je razdvojeno stopi u jedno. Smrt je
poslednja mogunost osmiljavanja unutarnjeg, jer jednostrano
apsolutizovanje vladajue svetske epohe otuenosti onemoguuje
postojanje iskonskog u sadanjosti. Samo mrtvi imaju neogranien udeo
u bogatstvu prolosti, samo oni nepomueno ive u raju ljubavi. Put ka
''domu'' vodi kroz smrt. Smrt je stvaran ivot, beskrajna strana
ivota; u njoj nestaju svi okovi i granice : ''Smrt je romantizujue
naelo naeg ivota'', ''Smrt ini obian ivot tako poetinim''. Svojom
preranom smru, Sofija postaje nevidljiva posrednica natulnog
carstva ''prasveta'' njena smrt postaje svadbena no, ''tajna
slatkih misterija''. Tu je prvi izvor Novalisove duboke religiozne
ozbiljnosti. Lini doivljaj ljubavi i smrti on proiruje na
univerzalno iskustvo i sveobuhvatno posmatranje istorije. Smrt
drage shvata kao njemu suenu sudbinu odvajanja od ovozemaljskog :
''Pojmio sam jednostavnu, monu snagu u sebi. Moja ljubav je postala
plamen koji guta sve zemaljsko'' (- pismo legelu, 1797.).
Univerzalno znaenje ovog iskustva dobija pesniki oblik u ''Himnama
noi'' i ''Duhovnim pesmama'' ljubav prema mrtvoj dragoj postaje
religija. Preobraena draga se smelo stapa sa pojavom Hrista
spasitelja, a pagansko prizivanje mrtvih sa hrianskom nadom u onaj
svet. Novalis prihvata da sledi voljenu u smrti kao misao vodilju
svog ivota. Sve njegove velike pesme su nastale u 4 godine izmeu
smrti njegove drage i njega samog. Kao druge romantiare, i njega
obeleava slobodno lebdenje duha i fantazija, vera u svemo due i
intime. Ali, on nije rascepljen ni slomljen. Religiozna ozbiljnost,
njegova neiscrpna pesnika snaga, predanost puna samoodricanja i
duboke vere daju mu posebno mesto u nemakoj istoriji pesnitva.
''Pesma mrtvih'' poinje sveanim laudatio. Mrtvi su ve tamo gde
ivi ele da odu. Usamljenost manastirskog groblja, iza ijih zidina
mrtvi slave veno slavlje mrtvih Novalis izriito belei da je
manastir ''najdivniji, kao ulaz u raj''. Horska pesma monaha-aveti
je himnini poziv ivima. Osnovna situacija himne je promenjena ne
obraa se natovenom ovek, ve se oni sa drugog sveta obraaju ljudima
jednom nezemaljskom porukom, otvarajui im pogled u natulno. 15
strofa, sve su ravnomerno graene (izuzev sredinje) : 8
etvorostopnih stihova bez naglaska (trohejski), ravnomerno
smenjivanje, razigran ritmiki ton podizanja i sputanja talasa;
tehnika zvunog podudaranja na zavrecima stihova, identina rima u 7.
i 15. strofi, variranje zvunih podudarnosti rima i asonanci u
stihovima 1-3 i 5-7 svake strofe. Sredinja, 8.strofa, je jedina u
kojoj su kadence 4 i 8 stiha zamenjene, pa se zastoj nalazi na
kraju strofe, dok je inae svuda u sredini. Iz prve dve strofe je
jasno da taj svet mrtvih nije Had, carstvo senki, ali ni hriansko
istilite ili pakao. To je podzemno carstvo koje uva sakupljena sva
divna blaga ivota, sveana prazajednica kojoj stalno stiu novi
gosti; podruje izobilja, a ne nitavilo. Romantiarska poezija eli
da, postupno, pretvori ceo svet u matu i bajku carstvo mrtvih je
shvaeno u stalnom, progresivnom uveavanju i proirivanju. ulno se
mea sa natulnim, pri emu se ulno oslobaa svojih obeleja spoljanjeg
sveta. Novalisov odnos prema smrti i ivotu je dijalektiki smrt je
nalije ivota. U sagledavanju smrti kroz ljubav i preobraaj lei
hrianska komponenta (5.''Himna noi'' - Hrist kao veliki pobednik
smrti). Ali, Novalis doivljava samu smrt kao opojno ispunjenje tada
vie nije u pitanju prevazilaenje, ve veno slavlje smrti kao takve,
koja znai pravi ivot. Zato je ''Pesma mrtvih'' istovremeno i pesma
ivota ve u 1.strofi mrtvi pevaju o ''novom ivotnom aru''. Neizmerna
bogatstva su osloboena suza koje su im bile svojstvene na ovom
svetu uvaju se u ''mranim peinama'', to uvek simbolizuje put u
unutarnje i u dubinu. Kod Novalisa, peina i breg zatvaraju
unutranji prostor sveta, ''svetsku duu''. Silazak u utrobu, u
duboke peine, za pesnika je istovremeno i povratak u iskonsko
vreme. Zato u 3.strofi sledi pogled u pravreme : ''Deca
prolosti...'' Zlatno doba, koje obuhvata prolost i budunost, za
mrtve je dionizijski raskona sadanjost. Sledee strofe slave
nepomueno uivanje rajske svetkovine. Sve jadikovke, rane i suze
zemljaskog ivota su nestale. Metafiziko tumaenje obroka kao
ispunjenje sjedinjavanja i stapanja u vezi sa hrianskim slavljenjem
tajne veere. Meanje hrianskog svetenog duha i nadzemaljskog uivanja
sa bahovskim opojstvom ula (- u sreditu 7.himne ''Duhovnih pesama''
stoji priee). U zaviaju mrtvih ''veno tee peanik'' prolaznost je
ponitena, ali asovnik ne miruje. Venost ovog iskonskog raja je
neprestana slast blaenstva i ljubavnog zagrljaja. Tu je sve ''dua''
6.strofa : ''ponoi'' su prostor u kojem ive mrtvi (-''Himne noi'' :
u pononoj ''slatkoj drai'' oni se predaju ''uivanju zagonetnih
igara''). Njihov element su vlaga i tenost element trajnog
rastakanja i rasipanja, hranjen ''pratenim'' boanskog porekla.
Novalis stalno prikazuje bogatstva svetske due simbolom vode ona se
sjedinjuje i sa vatrom, kao drugim elementom topljenja i
pretapanja. Centralni glagoli : izliti, tei, talasati. ''Uenici iz
Saisa'' : o ''pratenom'' i ''praizvorima'' plamen koji se svuda
pojavljuje je ''unutarnji zagrljaj''; voda se ispoljava kao element
ljubavi i meavine sa nebeskom svemoi na Zemlji : ''Ta svetska dua
se izraava u ei, ta snana enja za rastapanjem'', ''Sva prijatna
oseanja u nama su raznovrsna rastapanja, kruenje onih pravoda u
nama'' 7.strofa uvodi vrhunac procesa stapanja i opojnog predavanja
vena praigra mrtvih, razdvajanje i meanje u blaenom predavanju i
ljubavi. Identina rima oblikuje i zgunjava radnju iveti, elementi,
talasi, srce. Veno ljubavno slavlje mrtvih preobraava se u
sladostrasni zanos svega to ivi u unutarnjem svetskom prostoru due.
7., 8. i 9. strofa su sredinja osa pesme metafiziki doivljaj
simpatetikog spajanja mrtvih, kao stvarno ivih, prerasta u erotsku
sliku, a stihovima ovladavaju znaci ulnog sveta koji su se istopili
u natulno. Tek mrtvi su oni koji zaista vole. Takvim jednim
nadzemaljskim poljupcem stvoren je Astralis, dete Hajnriha i
Matilde. Obino dodirivanje tek preminulih i preobraenih pretvara se
u erotski znak oni koji se vole postaju jedna linost, jedna plot.
Dionizijsko-orfiki moment takvog kulta mrtvih i njegova paganska
komponenta, koja prodire u hriansku predstavu o ljubavi i onom
svetu.
Zaokret : mrtvi tonu u ljubav, osvru se na zemaljski ivot i
pevaju o svojim iskustvima. Seaju se svoje smrti (- element vatre).
Poslednji stih nagovetava odricanje od zemaljskog duha na kraju
pesme. Ovo seanje na ivot objanjava kontradikciju koja kao da se
javlja u tamnijem tonu stihova o ranama ''koje veno bole'' ak i one
mogu da se iscele : potpunim oslobaanjem svega individualnog i
onoga to se izdvaja. ak su i mrtvi u svom rajskom krugu jo uvek
mnotvo razliitih bia. Pomalja se jedan jo dublji sloj ''prasveta''
: boansko poreklo, samo boje srce. ''Boanski duboka tuga''
rastavljenosti rastvara mrtve u ''jednu bujicu'' u venom krunom
toku, mrtvi ulaze u beskrajno tekui vir, slivajui se u ''okean
ivota'', kao usisani u boje srce, da bi se podmlaeni opet vratili u
svoj krug. Tamo dobijaju svoje najdublje posveenje. Drevno predanje
neoplatonsko-mistinih iskustava o prajednom, iz kojeg sve istie i u
koje se opet vraa. Tek tada mrtvi oglaavaju ivima svoju poslednju
tajanstvenu poruku. Njihova pesma se kree postepeno od bojeg srca,
kroz carstvo ve preobraenih mrtvaca (kroz njihov sopstveni krug),
preko umrlih koji jo lee u svojim grobovima, do ivih, da bi i njih
ukljuila u veni kruni tok. 13.strofa je upuena umrlima da odlebde
''u areno carstvo bajki''. U 14.strofi se pozivaju ivi : ''Doite,
voljeni, brzo!''. Svet mrtvih, raj prolosti i budunosti, uprkos
svem negiranju ovozemaljskog, nije siva Nirvana, ali ni
spiritualno-asketsko carstvo duhova, ve poetian svet, koji znai
ispunjenje svih elja, koje romantiki ovek uzalud trai u otuenoj
stvarnosti svoje sadanjosti. To je natulno i univerzalno stapanje
jednog novog neba i jedne nove zemlje, hrianskog i paganskog
istovremeno. Slino odgovaraju ivi mrtvima u 6.''Himni noi'' :
''Beskrajno i tajanstveno / proma nas slatka jeza - / ini nam se iz
dubina odzvanja / eho nae tuge. / I dragi sigurno eznu / pa su nam
poslali duh enje.'' 15.strofa daje karakteristino Novalisovo
proirenje : odricanje od epohe ''zemaljskog duha'', ''svetskog
razdoblja koristi''. Time se izriito nadovezuje na Fausta, kad
priziva duha zemlje koji krui u ''tokovima ivota i oluji delanja'',
koji deluje kao najintimnije jezgro dejstva prirode, ''iva odea
boanstva''. Novalis ovde cilja na vezanost ljudi za ovozemaljsko,
za ulne stvari i pojave, to je (geteovski) na kraju pesme
apokaliptiki prizvano kao doba vladavine zemaljskog duha. Ponovo
identina rima : zemaljskog duha treba ne samo vezati, ve i povui u
veni kruni tok ''pravoda''. Njegovo vreme je prolo, njegova mo mora
nestati, njegova pozajmljena svetlost izbledeti. Tek puno odricanje
od njega otvar zlatni vek, znai konkretno prevladavanje sadanjosti.
Rima vezuje ljude i epohu jedne sa drugim, a otvara se pogled na
budui raj poezije o ijem povratku peva Astralis u II delu
''Hajnriha'' : ''Dolazi novo vreme / i potamnjuje najsvetliji sunev
sjaj... / Carstvo ljubavi je otvoreno, / bajka poinje da tee. /
Praigra svake prirode poinje... / Svet biva san, san biva svet... /
alost i slast, ivot i smrt / tu su u najprisnijem skladu... / Svet
postaje prostran grob, / u koji, kidano bojaljivom enjom, / srce,
kao pepeo, pada.''
Friedrich Leopold, baron (freiherr) Von Hardenberg Novalis (
02.05.1772 25.03.1801.)
''Himne noi'' 6 himni, delom u ritmikoj prozi, delom u stihu;
ditirambi izgraeni na suprotnosti izmeu dana i noi, svetla i tame.
SVETLOST izvor ivota, podstie materiju na neprekidnu promenu;
prikazana kao nosilac principa individualizacije; svetlost
razdvaja, individualizuje; svetlost je i nou posejala ''blistave
lopte''da bi oglaavale njenu svemo i ponovni povratak. - 5.himna
bogovi su prestali da prebivaju u svetlosti. NO brie individualne
odlike, oznake, i spaja, mea, pretvara sve u zamagljenu masu
raznorodnosti; pesnik tei za rastakanjem individue u mnotvu; tei da
se spoji sa elementranim prahom stvari u noi, sa ''pepelom svoje
umrle drage''. SAN ''veito trajanje sna''; ''donosi klju za
boravita blaenih''; ''utljivi vesnik boravita blaenih''; negacija
jave; prostor u kome se moe desiti udesno i fantastino. - 3.himna
jednom je oseao strah, bez snage mislio o bedi, kad naie suton san,
pobee tuga; san - nebeski, ozdravljenje. ''Kroz oblak sam video
draganine preobraene crte lica. U njenim oima poivala je venost.''
ENJA ZA SMRU ovaj ivot je patnja, bol, ''svetsko vrljanje'';
''elimo natrag, ocu svom''. SMRT Novalis joj je podigao lirski
spomenik u ''Himnama noi'' promena agregatnog stanja, potiskivanje
individualnog principa zarad ulaska u novi, bolji svet. KRUENJE
MATERIJE Novalis stalno traga za materijalnim medijumom koji bi mu
omoguio spoj sa mrtvom dragom, ali i venost. - 5.himna mitoloka
verzija sveta, smrtnost najvei uas za ljude. Bogovi su prestali da
prebivaju u svetlosti, oni su usnuli u noi da bi se u novim,
prekrasnim oblijima vinuli iznad promenjenog sveta. HRIST uzor,
nije se brinuo o svojoj zemaljskoj sudbini. Ljubav. Umro. Vasksao.
''O, kada e kroz no ovu / da odjekne tvoj glas, / i zvezde da
pozovu / jezikom ljudskim nas?'' (kada e sudnji dan). Smrt novi
ivot raj. ''Prema ivotu venom na ivot sada gre.'' - Smrt nije
naputanje ivota, ve pravi ivot. PROLOST ''Kad su oev lik i znak /
viali ljudi lako, / te je njihov veliki broj / liio na uzor svoj''
povratak, seanje na prolost, prolost koja treba da bude i budunost.
Pominje Hrista koji je dao primer. PESMA MRVIH ivot nakon smrti
''nee hteti da ustane ko za naim punim stolom provede i sat''. Tu
niko ne narie sa bolom. Dua je blaena i ista. Promena agregatnih
stanja : ''as u vodu lijemo se, / as kapima mijemo se''. ASTRALIS
pesma o uoblienju duha u ljudsko telo, i njegovom povratku u nebo,
nakon smrti. Stalno kruenje. Novalisov panteizam, panenteizam.
PRIRODA nju Novalis shvata kao organizam. Novalis osea antinomiju
izmeu prirodnog i moralnog u oveku, ali on je, kao takav, moralni
putokaz prirodi. Ostvarenje moralne prirode je mogue. Moralizovanje
prirode pomou evolucije iz niih u vie oblike evolucionizam. -
Struktura bajke u sreditu Novalisove knjievne teorije.
''Uvodna pesma'' na neki nain uvodi veinu tema kojima e se
Novalis baviti : poinje bajkovito (Novalisova privrenost bajci). -
''Ljubavi carstvo se otvara / poinje opet bajka stara'' uvodi se
motiv ponavljanja, koji se zatim i dalje razrauje. - ''Prirode
iskonska igra se javlja, / u svetu snana re se obnavlja, / i tako
velika (dua sveta) / svuda se budi i beskrajno cveta.'' - sledei
stihovi donose prvu kondenzaciju izraza to se pesma blii sredini,
gde Novalis, po uzoru na Getea i Hajnea, peva : ''Sve se mora
splesti, proeti, / jedno u drugom rasti i zreti, / sve se u svetu
predstavlja sada / tako to se sa svime spaja'' ovi stihovi su
lajtmotivski i za ovu pesmu i za celo njegovo pesnitvo, jer je
Novalis stalno teio ka sjedinjavanju elemenata, ljubavi strasti, u
veliku ''duu sveta'', ''ivotno jedno''. - potom on daje temeljne
odrednice svoje poezije i shvatanja sveta : ''Svet biva san, san
biva svet / ve odavno prola zbivanja neka / tek nailaze izdaleka. /
Mata e slobodna vladarka biti, / po svojoj volji utkivae niti, /
ovo e sakriti, ono otkriti / i najzad u maginu maglu sve skriti''.
Rezimirano, ovi stihovi izraavaju Novalisovo autopoetsko naelo, gde
on kae : 1.- sve je ve sadrano u snu 2.- kojeg kao i davna (srena)
vremena prizivamo seanjem i enjom 3.- mata se pojavljuje kao mo
koja vri redukciju i izbor iz datog sna / seanja, a sama pesma tada
e delovati kao magina magla koja sve obavija. - ponovo sledi
lajtmotiv spajanja . ''U prisnom skladu ovde se sree / smrt sa
ivotom, sa setom slast'' naizgled paradoksalne, potpuno suprotne
kombinacije se u Novalisovom svetu usklauju. - navodi razlog svoje
ovozemaljske boli : ''Nikada rane izleiti nee / kog sputa najvie
ljubavi vlast''. - odmah zatim on prorie i istovremeno utvruje da
je oveku trenutno preko unutarnjeg vida prebaena koprena koja e
spasti onda kad se bude rastajao sa ''svetom ledenim''. - nastavlja
da prorie : ''Telo e suzama da vrca, / grob e nastaniti zemni ar, /
za pepeo od tunog srca / koje saee enje ar / zadovoljstvo u Knjizi
: tu trai leka svojoj brizi / uteklu utehu i spas/..., moja elja da
nae mira na Lujzinim grud'ma / i iz njenog ognjen-oka / da ispijem
smrti slast.''
''Himne noi'' 1.- Sva ulima obdarena bia vole svetlost s njenim
bojama, zracima i talasima, njenom blagom sveprisutnou, u vidu dana
to sve budi, kao kakav kralj zemaljske prirode, ona poklikuje
svakoj sili da se bezbroj puta preobraava, sklapa i rastura u
beskonane saveze, svojim nebeskim likom zaogre svako lice. ''Ali,
ja se okreem na drugu stranu, ka svetoj neizrecivoj tajanstvenoj
noi. Daleko je potonuo svet, potonuo u duboku grobnicu, pusto je i
samotno mesto gde se nalazio. Duinim strunama provejava duboka
seta. (obrt) elim da utonem u kapljice rose, da se pomeam sa
pepelom. (zapitanost nad noi) Da li se i mi njoj dopadamo, ta to
ona skriva, ta mi to nevidljivo i silno prijanja uz duu? Ti podie
oteala krila due. (Siromana i detinjasta ini se svetlost Nebesnije
od onih sjajnih zvezda ine nam se beskonane oi koje je no otvorila
u nama. One vide dalje no to su i najblee meu onim bezbrojnim
vojskama (zvezdama) Ne oseajui potrebu za svetlou one proziru u
dubinu due koja voli, ... Slava carici sveta..., zatitnici blaene
ljubavi ona te alje k meni nena dragano preljupko sunce noi ja sada
bdim jer tvoj sam i svoj sam u isti mah tvoj glas mi je no
pretvorio u ivot nainila si me ovekom izgaraj mi telo plamenom
duhova, da se, vazduast, prisnije spojim s tobom i da onda veito
traje svadbena no stapanje u beskraju, vnosti, u smrti noi.
2.- Mora li se vraati dan svetlost? Zar se nikad nee okonati
vlast zemaljskog? udnja za smru i besmrtnosti u ljubavi koju ona
donosi. Svetlost bejae odmereno vreme; li vladavina noi bez vremena
je i bez prostora. Veito trajanje sna. No se poistoveuje sa snom
sledi proirena metafora ive pesnike snage moi sna. (Ti leluja oko
grudi nene devojke i njeno krilo pretvara u nebo( donosi klju za
boravita blaenih, utljivi vesnik tajni beskrajnih. 3.- Kad je
pesnik lio gorke suze, nada se gubila rastvorena u bolu, kad je
stajao usmljen na golom breuljku, koji je oblije njegovog ivota
sakrivao u uzan mraan prostor usamljen kao to nijedna uksamljenik
nije bio, gonjen neizrecivim strahom, bez snage, preobraen samo jo
u misao o bedi, kad se osvrtao za pomo ne mogavi nigde (obrt) iz
plavih daljina sa vrhunca starog blaenstva naie pljusak sutona i
najednom se prekide veza roenja (ivota) okov svetlosti. Pobee
zemaljska divota i moja tuga sa njom otee seta u neki nov nedokuiv
svet spustilo se nono ozdravljenje, nebesni san. Kroz oblak sam
video draganine preobraene crte lica. U njezinim oima poivala je
venost proticalje su tisue godina u daljinu, poput oluja. Obisnut o
njezin vrat, lio sam zanosne suze u pozdrav novom ivotu. Bio je to
prvi jedini san i tek od tada oseam veitu nepromenjenu veru u nebo
noi i u njegovu svetlost, draganu (svetlost noi je dragana). 4.-
Sada znati kada e biti poslednje jutro kad svetlost ne bude vie
rasterivala no i ljubav kad san bude veit, samo jedno jedino
neiscrpno snivanje (smrt). Osea nebesni umor Zamorno je postalo
hodoae ka svetom grobu (dragane), tegoban krst biblijska pababola
(po ugledu). Ko je stajao na graninoj planini svet i bacao pogled
preko u novu zemlju, u boravite noi uistinu, taj se nee vratitit u
svetsko vrljanje, u zemlju u kojoj svetlost boravi u veitom nemiru
(njemu je potreban nir i to veiti mir u sjedinjavanju sa sobom i
voljenim biem sladostrae). on e gore sagraditi kolibe, kolibe mira,
eznue i volee, gledae preko dok ga najdrai meu svim asovima ne
povue u dubinu kladenca. to je zemaljsko plivae gore, suzbijano
olujama, ali to se posvetilo dodirom ljubavi to e rastvoreno tei
skrivenim prolazima ka predelu na onoj strani gde e se kao miris,
sliti s usnulim ljubavima. Bodra svetlosti, ti jo budi umornoga da
poe na rad uliva mu radostan ivot, al nee me odmamiti od mahovinom
obraslog somenika seanja. Veliae on sve velepje sjaja svetlosti
posmatrati mudri hod ogromnog blistavog asovnika (obrt) Ali srce e
moje u potaji ostati verno noi i ljubavi tvoriteljki, keri
njezinoj...; Moe li tvoj ivot (ivot svetlosti) pruiti neku slast i
neko uivanje koje bi nadmailo ushienja smrti. (No je prauzrok
sveta). Sledi pesma u kojoj se sublimiraju motivi iz prethodnih
proznih delova : ''Prei u preko / i svaki jad / povod za milje /
bie mi tad / - uivanje (sladostrasno). u nemoi ivljenja / slobodan
biu / beskrajan ivot u meni vri kad bude ilila svet. Poinak i
ljubav u istom kontekstu (zajednika im je venost) val smrti je
blizu / da mladost mi da / u melem i etar / krv toi se sva / ono
ivotodavno pretvara se u spokojno, vazduasto, beskrajno. / Pun vere
i hrabro / za dana grem / a svetim arom / noima mrem / svak no
jednu mu smrt (radost) donosi, radost spajanja i slivanja do one
konane u jednom trenutku. 5.- Mit koji kree od praiskona. Tamni
tonovi beskraj zemlje naseljen bogovima ljudi i bogovi zajedno sa;
reke drvee i cvee su imali ljudski razum. Misoa o smrti postala je
uasno snovienje (taj pir prekide jednim dahom, prekide bolom,
suzama i strahom) zauvek je ovek postao odvojen od svega Uivanja se
val razbio o otru stenu beskonanog jada. / Duhom to smelo, plamtei
se vine / ulepa ovek groznu masku tu Al' tajna osta u veitoj moi /
ozbiljan priznak udaljene moi / - Ljudi poee da stare, bogovi iezoe
samotna i beivotna ostade priroda. ''Svetlost nije vie bila
boravite bogova i nebeski znamen preko sebe oni su prebacili veo
noi. No je postala golemo krilo otkrovenja u njega su se vratili
bogovi i usnuli da bi se u novim prekrasnim oblijima vinuli iznad
promenljivog sveta Opet biblijski hrianski motiv u u nerodu koji je
bio prezren mimo sve druge javi se novi svet u pesnikoj kolibi bede
javi se sin prve device i majke tajanstvenog zagrljaja beskonaan
plod Slutljiva, cvetna mudrost Istoka prva je uvidela poetak novog
doba Poklonjenje himna Hristu u smrti ivot veni se javlja / ti smrt
si, ti nam samo nosi zdravlja.
Klasini stih pesme pohvale Hrista i Device Marije / Kom ljubav
veru krepi / ne nosi suzom grob / imetak ovaj lepi / nee mu otet
kob / da enja ga ne mori / nadahnjuje ga no / a srcu tit mu otvori
/ nebeskih eda no. 6.- enja za smru pesnikov poziv / Hajdemo sad
gde vlada mrak / u zemljine dubine / veselog polaska je znak / bol
ovaj pun divljine / ... / Nek se slavi vena no / san veni nek se
slavi / ... / Tuine siti u svoj dom / elimo natrag, ocu svom / ta e
nam ljubav, vernost ta / kad svet ne ceni ovo / ... / samotno alno
svetom gre / onaj kom prolost znai sve/ - prolost priziva na Hrista
koji je primivi na sebe bol / u veiti uveo spas / - u rodni zato
hajmo kraj / gde blista svetog doba sjaj / ta povratka da sprei
tok? / Dragih nam davno nema / njim grob je naeg ia tok, hvata nas
tuga nema 7 Beskrajno trajno kroz nas sad / slaana jeza struji / ko
iz dubina da na jad / u odjek nama huji / to dragi eznu, pa na, sh
/ poslae svoje enje dah. Krajnji poziv Nevesti slatkoj hajdmo mi /
gde Isus vlada milo / Svi to volite, tuni svi, ekajte suton ilo /
San e skrhati lance zla / naem e Ocu da nas da.
