217

Arhe, II, 4/2005.UDK 141:1Originalni nauni rad

ELJKO KALUEROVIFilozofski fakultet, Novi Sad

O ARISTOTELOVOM POIMANJU PRESOKRATOVACA

Apstrakt: Autor u ovom radu najpre navodi pro et:contra stavove filozofa i filologa o tome

da li je Aristotel relevantan svedok kada su presokratovci u pitanju. Nemajui pretenziju da tak-sativno odgovara na svaki zabeleeni komentar i primedbu, on zatim ukazuje na jedan od ele-menata koji izazivaju pomenuti spor. U fokusu njegovog razmatranja bila je razliitost pristupa klasinim filozofskim tekstovima. Nabrajajui probleme koji nastaju prilikom apsolviranja ori-ginalnog materijala, autor jedan od razloga zbog kojih se oni pojavljuju, sutinsku vieznanost sauvanih dela grkih mislilaca, demonstrira na reenici iz Aristotelove Metafizike (984a11-13), koja se odnosi na dvojicu poznih presokratskih filozofa, Empedokla i Anaksagoru. Zakljuak koji autor izvodi nakon analiziranja najmanje tri vremenom izdiferencirane opcije, tj. tri mogu-a znaenja pasusa iz 3. glave I knjige Metafizike, je sledei: klju za razumevanje navedene re-enice, ali i celine presokratske filozofije, jeste poznato Aristotelovo uenje o uzrocima. Imaju-i u vidu Stagiraninovu etvorovrsnu kauzalnu shematiku, najverovatniji interpretacijski pristup mestu iz Met.984a11-13, je taj da je Anaksagora bio kasniji () od Empedokla: kako u doslovnom smislu po godinama, tako i u prenesenom smislu rei po naprednosti svojih filo-zofskih ideja.

Kljune rei: Aristotel, poimanje, presokratovci, vieznanost, tekst, Empedokle, Anaksago-ra, raniji, kasniji, inferiorniji, superiorniji, uzroci, teleologinost.

U poslednjih nekoliko decenija iskristalisale su se barem dve struje kada je u pita-nju Aristotelovo poimanje presokratovaca. Prva, sa znatno veim brojem pristalica i sa-svim u skladu sa dominantno skeptikim duhom epohe, najee se bespotedno obru-avala na najvee autoritete prolosti, pa tako ni Aristotel nije vie bio bespogovorno priznat kao klasini grki filozof koji je u svom bogatom opusu sabrao i sublimirao sav dotadanji razvoj grke filozofske misli. Drugaije reeno, dovoena je u sumnju u-vena teza da je Aristotelova filozofska recepcija, koja je smatrana kulminacijom jedin-stvenog razvojnog puta filozofije u IV veku p.n.e., kao takva obuhvatala u sebi i princi-pe svih ranijih filozofija. Pod vidom naunike 'neutralnosti' i 'objektivnosti', fragmen-tarnom i na momente suptilnom analizom Aristotelovih spisa, otkrivane su 'oite gre-ke' i 'brojne manjkavosti' u njima. Tvrdilo se, tavie, da doksografija, koja je polazila od Aristotela, ne samo da nije sauvala uenja starih u njihovom izvornom obliku, nego je i ono to je do tada bilo sauvano dodatno izvitoperila. Zato, da bi se nanovo otkrila zamagljena izvorna bit grke filozofije i dobila kao mogunost duhovnog ivota za sa-vremeno doba, preporuivalo se potpuno destruisanje klasine 'sokratovske' filozofije i

218

tradicionalnog gledanja na nju. Filozofi i filolozi naeg vremena su se u svojim raznorodnim istraivanjima preso-

kratovaca i njihove mnogodimenzionalne oslonjenosti i povezanosti sa Aristotelom sla-gali u malo emu, osim u jednom: Stagiranin je nepouzdan svedok kada su stari u pita-nju! Pomenuemo pojedine kritike koje su na raun Aristotelovog prikaza presokrato-vaca upuivali neki od poznatih i priznatih strunjaka iz ovih oblasti.

Barnet (J. Burnet), npr., u svojoj poznatoj knjizi Rana grka filozofija, koja je prvi put izala krajem XIX veka, ali koja se i danas smatra jednim od najboljih prikaza pre-sokratovaca ikada objavljenih, u Napomenama o izvorima decidno saoptava da su Aristotelovi stavovi o ranim filozofima daleko manje istorini nego to su to, recimo, Platonovi.1

Na Barnetovom tragu je na pokojni profesor Branko Pavlovi koji, u knjizi Preso-kratska misao, na jednom mestu kae da: Aristotel nije nastojao da nepristrasno i pot-puno nezavisno od vlastitog stanovita prikae gledita starih fiziara.2

Iberveg (F. Uberweg), u delu Osnove istorije filozofije I, kae da Aristotelovi navo-di nisu svuda bezuslovno pouzdani, i dodaje da, osim toga, on ima obiaj da u tua uenja unosi meru i dimenziju sopstvenih temeljnih pojmova.3

Kirk i Raven (G.S Kirk, J.E. Raven), u knjizi Presokratski filozofi, tvrde da su Ari-stotelova stanovita esto iskrivljena njegovom ocenom koja prethodnike vidi samo kao segment klecajueg progresa ka istini, koju je, razume se, otkrio sam Aristotel u svojim istraivanjima, posebno u onim koja razmatraju problem uzronosti.4

Veoma otri su i komentari Mak Diarmida (J.B. McDiarmid). On e na pojedinim mestima svog lanka Teofrast o presokratskim uzrocima ponavljati tada ve uobiajene stavove o Aristotelu, kao to je sledei: Aristotela nisu uopte zanimale istorijske i-njenice kao takve,5 i nastaviti u istom stilu: da prilikom konstrukcije vlastitog sistema filozofije Aristotel sebi mnogo ta doputa, pa i to da modifikuje ili iskrivi ne samo de-talje stavova prethodnika ve i njihova temeljna stanovita. Mak Diarmid na kraju za-kljuuje kako nema nikakve postojane vrednosti u Stagiraninovim komentarima preso-kratovaca, niti da uopte postoji tako neto kao to je aristotelovska interpretacija pr-vih filozofa.

Ipak, autor koji je 'najzasluniji' za ovakav interpretacijski pristup, koji se potom i-rio geometrijskom progresijom, je zasigurno ernis (H. Cherniss). ernisova knjiga Aristotelova kritika presokratske filozofije je ono vrelo sa kojeg se ve vie od pola veka crpe inspiracija za (najee neodmerene) kritike na Aristotelov raun. Klasina erni-

1 J. Burnet, early Greek Philosophy, Cleveland 192, p. 31. Slino i na p. 57. Knjiga je, nedavno, 112. go-dina nakon prvog izdanja (april 1892) objavljena i na naem jeziku.2 B. Pavlovi, B. Pavlovi, Presokratska misao, , Beograd 1997, str. 30.3 F. Ueberweg, K. Praechter, Grundri der Geschichte der Philosophie I, Berlin 1909, s. 13.4 G.S. Kirk, J.E. Raven, The Presocratic Philosophers, Cambridge 1957, p.3.5 J.B. McDiarmid, Theophrastus on the Presocratic causes, u D.J. Furley, R.E. Allen, Studies in Preso-cratic Philosophy I, New York 1970, p. 180. ernis je po, inae suzdranoj, enciklopediji Britanika (Encyclopadia Britannica) autor jedne od dve naj-uticajnije knjige napisane o Aristotelu tokom itavog XX veka. Autor druge knjige, spomenut na istom me-stu u Britanici, je Jeger (W. Jaeger).

219

sova teza je da Aristotel nije nameravao da nam prui istorijski prikaz ranije filozofije, jer su za njega, kao i za veinu drugih filozofa, doktrine prethodnika samo materijal koji treba da bude preoblikovan u skladu sa vlastitim potrebama i svrhama. Interesantna je i ernisova konstatacija, bolje rei njegova uverenost, da nije mogue konstruisati kon-zistentnu shemu Aristotelove koncepcije presokratovske filozofije, jer, navodno, kako god da se to pokua, izbijaju na videlo nepremostive protivrenosti bilo na generalnom nivou, bilo u pojedinostima. Kada u poslednjem poglavlju svoga spisa bude sumirao prethodni rad, ernis e nabrojati sedam moguih izvora pogreaka koje ini Aristotel kada nas izvetava o stavovima presokratovaca. Navedeno redom to su:

Najpre hotimine pogreke, koje Aristotel ini zbog nekih svojih parcijalnih svr-ha i potreba.Zatim se kae da je Aristotelov uobiajeni spisateljski manir da prilagoava i rein-terpretira teorije i aksiome svojih prethodnika, dakako, opet u skladu sa ciljevima i zahtevima koje je pred sebe postavio.Potom, Aristotel veoma esto pogreno razume tekstove ranijih autora, kao i njiho-ve usputne beleke (kao primer autor navodi Platonove komentare).Jedan od najplodnijih izvora pogrenog razumevanja presokratovaca predstavlja Aristotelova terminoloka prerada ranijih teorija (uvoenje potpuno novih pojmo-va), ili, to je po ernisu gotovo isti proces, iitavanje iz iskaza ranijih mislilaca onih implikacija koje date rei nikako ne mogu nositi zbog toga to su znatno ka-snijeg porekla. Stoga ernis zakljuuje kako Aristotel nije u stanju da razume ta-ku gledita svojih pretea.Slina po svojim posledicama je i Aristotelova pretpostavka da su ideje prisutne u njegovom dobu na neki nain morale egzistirati i u ranijim vremenima, bez obzira na to da li u delima prethodnika ima indicija za to ili ne.Jedna od Aristotelovih omiljenih metoda sadrana je u htenju da razvija nune an-tecedente i nune konsekvense iz ranijih iskaza, kao i tenja da rekonstruie na-meravana znaenja i izvorni obim diskutovanih doktrina. (ernis jo dodaje da su takve rekonstrukcije sve do naih dana omiljeno orue istoriara grke filozofije.)I konano, poto je Aristotelova koncepcija istorijskih veza i odnosa razliitih ra-nih mislilaca potpuno neadekvatna, on je, smatra ernis, nesposoban da u pravom svetlu sagleda znaaj njihovih teorija. Teza da svaki presokratovac tei svrsi koja je reprezentovana u Aristotelovom sistemu iskljuuje sve objektivne veze meu nji-ma, i na ovoj pretpostavci zasnovana istorija razvoja prearistotelovske filozofije je, zakljuuje ernis, apsurdna. Stoga ni istorijsko-sistematski prikaz iz Metafizike A nije nita drugaiji od ostalih delova u kojima se pogreno interpretiraju i netano prikazuju motivi i namere prethodnih filozofa, nego se sve to odvija, da parafrazi-ramo ernisa, u slavu etiri tipa uzronosti.7

7 Ovakva ernisova zapaanja provlae se kroz itavu njegovu knjigu, od predgovora pa sve do posled-njeg poglavlja koje se zove Aristotel i istorija presokratovske filozofije. H. Cherniss, Aristotle's Criticism of Presocratic Philosophy, New York 194. Sline stavove, u neznatno izmenjenom obliku, ernis saeto izlae i u svom poznatom lanku Characteristics and Effects of Presocratic Philosophy, Journal of the Hi-story of Ideas II (1951).

1.

2.

3.

4.

5.

.

7.

220

Druga struja, brojano u manjini, oponirala je preovlaujuem, moe se slobodno rei, omalovaavanju Aristotelovih razmatranja o presokratovcima. Njeni najee po-minjani reprezenti su Gatri (W.K.C.Guthrie) i Riter (J.Ritter).

Pre kratkog prikaza njihovih misli, treba rei da u prilog teza ove dvojice filozo-fa ide i ve gotovo zaboravljena injenica da je, u povesnom smislu, jedva neto ranije Hegel (G.W.F. Hegel), u svojoj Istoriji filozofije II, izjavljivao za Aristotela kako je on bio jedan od najbogatijih i najobimnijih (najdubljih) naunih genija koji su se ikad po-javili, - jedan uman ovek s kojim se niko, ma iz kojeg vremena, ne moe uporediti, kao i da se Aristotel, uz Platona, mora nazvati i uiteljem ljudskog roda.8 U huku samo-zadovoljstva naunog i tehnikog uzleta koje je XX vek doneo sa sobom, izgubile su se i Hegelove rei da je Aristotel starije filozofe prouio paljivo i temeljno i da se, kada je u pitanju grka filozofija, ne moe ... uiniti nita bolje do da se proui prva knjiga njegove Metafizike.9

Gatri, osvrui se na stavove ernisa i Mak Diarmida, u lanku Aristotel kao isto-riar, kae da je osobeni postupak Aristotelovog svedoenja od vitalne vanosti za ce-lokupnu istoriju presokratskog miljenja. On nam govori da je na dug Aristotelu ogro-man, ilustrujui to mestom iz 8. glave I knjige Metafizike (989a30-33), koje predstav-lja svojevrsnu anticipaciju savremenog naunog pristupa odgovarajuoj problemati-ci, gde se italatvo jasno upozorava kada prestaje izlaganje stavova nekog autora, a kada poinje sopstveni interpretacijski pristup.10 Stagiranin na pomenutom mestu kae (Met.989a30-33):

to se tie Anaksagore, ako bi neko pomislio da je on rekao (da postoje) dva ele-menta, (ta) pretpostavka bila bi potpuno u skladu sa dokazom, koji on sam nije rala-nio, ali bi ga morao prihvatiti kada bi ga neko doveo do njega.11

, , , .

U knjizi Istorija grke filozofije I, Gatri pie da se na dug Aristotelu, na prvom me-stu, ogleda u tome to on uvodi razliku izmeu onih mislilaca koji opisuju univerzum pomou mita i onog nadnaravnog, i onih koji su se prvi usudili da taj isti univerzum objasne uz pomo prirodnih uzroka.12 Ne samo da je Stagiranin na najraniji autoritet za veinu onoga to su presokratovci nauavali, nastavlja Gatri, nego se i kasnija dok-sografska tradicija vraa istorijskim radovima njegovog uenika Teofrasta, pre svega spisu Mnenja fisiara ( ), nosei peat njegove kole u svojim radovima, pa ak, u znatnoj meri, i njegove izuzetne linosti. Sumirajui ovu diskusiju, Gatri be-lei da je vrednost onoga to je sauvano od Aristotela, to iz samog njegovog pera, to iz beleki koje su pravili njegovi uenici na predavanjima, dovoljno velika ne samo da

8 G.V.F. Hegel, Istorija filozofije II, Kultura, Beograd 194, str. 243.9 G.V.F. Hegel, Istorija filozofije I, BIGZ, Beograd 1975, str. 138.10 W.K.C. Guthrie, Aristotle as Historian u D. J. Furley, R.E. Allen, Studies in Presocratic Philosophy I, New York 1970., p.24.11 Prev. .K. Aristotel, Metafizika, Liber, Zagreb 1988, str.28, p.989a30-33. Podvlaenje je nae.12 W.K.C. Guthrie, A History of Greek Philosophy I, Cambridge 192, p.40.

221

garantuje valjanost Stagiraninovog prosuivanja u celini, nego, takoe, i da nas upozo-ri gde su njegove verovatne slabosti, zatim, da nam da materijal kojim bi mi sami neu-tralizovali posledice Aristotelovih linih filozofskih stanovita, i, na kraju, da nam uka-e gde su i koja su mogua iskrivljenja u njegovim spisima.13

Konano, Riter, u knjizi Metafizika i politika, posebno u lanku Aristotel i predso-kratovci, branei velikog filozofa, pie da je Aristotelu prevashodno stalo do jedinstva filozofije, tj. do pomirenja italskog i jonskog principa, kao i da se predstava da je Sta-giranin protumaio izvornu filozofiju u smislu svog sistema daleko udaljava od onoga to se zaista dogodilo. Koherentnost filozofije od Talesa do sokratovaca, konstatuje Ri-ter, poiva na tome to je Aristotel u filozofiju istog miljenja, koja poinje sa elejcima i pitagorejcima, uneo jonski pojam archea i tako itavi dotadanji razvitak filozofske misli shvatio u unutranjem jedinstvu.14

Nemamo pretenziju da taksativno odgovaramo na svaki zabeleeni komentar i pri-medbu pomenutih filozofa i filologa, ve da, imajui vlastiti stav o predmetu diskusije, ukaemo na jedan od elemenata koji spor i izazivaju. U fokusu naeg interesovanja bie razliitost pristupa klasinim filozofskim tekstovima. Najpre treba rei da problemi koji se pojavljuju prilikom apsolviranja originalnog materijala nastaju kako zbog nae vre-menske, ali, to je jo vanije, i duhovne udaljenosti od doba u kome je Aristotel stva-rao, tako i zbog sutinske vieznanosti filozofskih tekstova koji se, stoga, ne mogu ne-upitno izlagati, te eksplikacija nikada nije samo prosto izlaganje nasleenog materijala. Kada tome dodamo tekoe oko naziva i autorstva pojedinih Aristotelovih dela, njiho-vu nedovrenost i komplikovanu strukturu, inovativnost pojmovne aparature Stagirani-na, vievekovno izvitoperenje onoga to je sauvano od Aristotela u vidu 'aristotelizma' i jo tota drugo, eto samo nekih od razloga za brojna sporenja oko toga ta je Ari-stotel u svojim knjigama hteo da kae. Ilustraciju navedenog demonstriraemo na jed-noj reenici iz 3. glave I knjige Metafizike, koja se odnosi na Empedokla i Anaksagoru (Met.984a11-13). Evo kako, u naem prevodu, glasi ta reenica:

Anaksagora iz Klazomene, po vremenu stariji od ovoga (Empedokla, prim. . K.), ali po delovanju kasniji,

, ,

Slini su i prevodi T. Ladana, B. Gavele i D. Luia, kao i prevodi D. Rosa (W.D. Ross) i H. Bonica (H. Bonitz). Najpre prevod Tomislava Ladana:

Anaksagora iz Klazomene, po ivotnoj dobi prvotniji od preanjeg ali potonji po djelima,15

Zatim B. Gavele: Anaksagora iz Klazomena, stariji od empedokla, ali ije miljenje izgleda da pri-

pada docnijem dobu,1

13 W.K.C. Guthrie, A History of Greek Philosophy I, Cambridge 192, p.42, 43.14 J. Ritter, Metafizika i politika, INF.F.P.N., Zagreb 1987, str. 79.15 Prev. T. Ladan. Aristotel, Prev. T. Ladan. Aristotel,T. Ladan. Aristotel, Metafizika, Liber, Zagreb 1988, str.12, p.984a11-13.1 Prev. B. Gavela. Aristotel, Prev. B. Gavela. Aristotel,Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd 1971, str.12, p.984a11-13.

222

Pa D. Luia:Anaksagora Klazomenjanin, ivotnim dobom stariji od ovog, , de-

lima pak mlai,17Prevod D. Rosa je sledei:Anaxagoras of Clazomenae, who, though older than empedocles, was later in his

philosophical activity.18I konano onaj H. Bonica:Anaxagoras aber, der Klazomenier, welcher der Zeit nach frher ist als diese, sei-

nen Werken nach aber spter,19

Kod istoriara filozofije vremenom se izdiferenciralo nekoliko moguih varijanti ta bi navedene Aristotelove rei mogle da znae:

1. Prvo, Anaksagora je svoja dela pisao, hronoloki gledano, kasnije nego to je to inio Empedokle, iako je po godinama bio stariji od Empedokla. Mala razlika izme-u godina roenja Empedokla (po Apolodoru je re o 483/2g.p.n.e.) i Anaksagore (po Apolodoru 500/499g.p.n.e.), uz doslovno tumaenje grke rei (kasniji, tj. koji kasnije dolazi, Met.984a13), verovatno su bili razlozi zato su neki komentatori tvrdili da bi ba ovakvo tumaenje pomenutog mesta lako moglo biti tano. Tako tvrdi npr. Ros u svom komentaru navedenog mesta iz Metafizike.20

Raven (J.E. Raven), govorei o Anaksagori21, takoe kae da je najverovatnija ona interpretacija po kojoj je Anaksagora pisao svoje knjige nakon Empedokla.

I Iberveg (F. Ueberweg) belei da je Anaksagora po godinama stariji od Empedo-kla, a da je po svom filozofskom delovanju mlai, s tim to on naglaava22 da relaciju raniji-kasniji izmeu Empedokla i Anaksagore treba shvatiti sa isto temporalnog as-pekta, zbog toga to, po njemu, razlika u filozofskom poimanju stvari ne moe meu 'starima' biti velika.

Gatri, dalje, u drugom tomu svoje Istorije grke filozofije23 kae da ni u Empedo-klovim, niti u Anaksagorinim sauvanim delima ne postoji nita to bi nam nagoveta-valo da su znali jedan za drugog, kao i da je upitno koji od njih dvojice ima prvenstvo. U fusnoti 4. na 128. stranici iste knjige navodei Kanovo (C.H. Kahn) stanovite, koji je snano odbacivao mogunost prioriteta Empedoklovog rada u hronolokom smislu, Gatri kae da on ne misli da je mogue povui tako odreen i strog zakljuak iz nave-denih Aristotelovih rei (u Met.984a11-13). Poglavlje koje je posveeno Anaksagori, konano, Gatri otvara tvrdnjom da je pitanje o tome ko je od dvojice mislilaca stvarao svoja dela ranije i danas predmet sporenja, ipak dodajui da bismo se moda mogli od-

17 Prev. D. Lui. Aristotel, Metafizika knjiga A, Sv. Sim. Mirot., Vrnjaka Banja 1989, str.19, p.984a11-13.18 Prev. W.D. Ross. The works of Aristotle vol. VIII Metaphysica, Oxford 1972, p. 984a11-13.19 Prev. H. Bonitz. Aristoteles Metaphysik I, Hamburg 1982, s.21.20 W.D. Ross, Aristotle's Metaphysics I, Oxford 1997, p.132.21 G.S. Kirk, J.E. Raven, The Presocratic Philosophers, Cambridge 1957, p.33.22 F. Ueberweg, K. Praechter, F. Ueberweg, K. Praechter, Grundri der Geschichte der Philosophie I, Berlin 1909, s.71.23 W.K.C. Guthrie, A History of Greek Philosophy II, Cambridge 195, p.128,129.

223

vaiti da kaemo da je Anaksagora pisao neznatno kasnije i uz mogue poznavanje Em-pedoklove poeme.24

2. Drugi pristup je onaj u kome se tvrdi da u navedenoj reenici (Met.984a11-13) Aristotel govori kako je Anaksagorina filozofija kasnija od Empedoklove, u smi-slu da je inferiornija od Empedoklove. Ovo je bilo stanovite komentatora Aleksandra iz Afrodizije, nazvanog zbog jasnoe svojih komentara drugi Aristotel, koje je imalo svoj analogon u jednoj Teofrastovoj beleci. Tu beleku nam prenosi Simplikije u ko-mentaru Aristotelove Fizike. Preneemo je, jer ona slui mnogima (Kanu, izmeu osta-lih) kao potpora stava da u fokusu naeg razmatranja odnosa Empedokla i Anaksagore ne treba da bude temporalna, ve ontoloka dimenzija (Simpl. Phys. 2. 8.):

...u neku ruku, miljenjem i sposobnou je raniji, iako je po vremenu kasniji.25 .

Za Aleksandrovu interpreteciju rei , koje znae da je Anaksa-gora slabiji2 po vrednosti svoga rada od Empedokla, Ros kae da je po svoj prilici ispravna.27 Aristotel, po Rosu, daje prednost Empedoklu nad Anaksagorom zato to je Sicilijanac izabrao manje prvih principa u svojoj filozofskoj koncepciji. Ros ovu svo-ju postavku brani navodei odgovarajua mesta iz Stagiraninovih spisa (Phys.188a17-18, 189a14-17; GC 314a13-1). Da pogledamo ta pie na jednom od pomenutih me-sta (Phys. 189a14-17):

I zato to je ogranien (broj naela) dovoljan, bolje je iz ogranienog (broja nae-la), ba kao kod empedokla, nego iz neogranienog (broja naela). Jer (empedokle) veruje da iz (ogranienog broja naela) moe dobiti sve ono to i Anaksagora iz neo-granienog (broja naela).28

. , , , .

S obzirom da je i za prvoponuenu opciju Ros rekao da je sasvim mogua, njegov pristup navedenom problemu je, u najmanju ruku, dvojak. Anaksagora je tako, smatra Ros, iako stariji od Empedokla, svoja dela pisao posle njega; ali i ne samo to, filozofski dometi mislioca iz Klazomene su slabiji od slinih Sicilijanevih. Tako bismo, dakle, trebali razumeti i ve citirani Rosov prevod Aristotelove reenice:

Anaxagoras of Clazomenae, who, though older than empedocles, was later in his philosophical activity.

24 Isto, p.2. Ono to moemo, zakljuuje Gatri, je utvrditi logiki redosled razmatranja dvojice preso- Isto, p.2. Ono to moemo, zakljuuje Gatri, je utvrditi logiki redosled razmatranja dvojice preso-Ono to moemo, zakljuuje Gatri, je utvrditi logiki redosled razmatranja dvojice preso-kratovaca, a po toj klasifikaciji Empedokle se, svakako, razmatra pre nego Anaksagora (isto, p.129). (isto, p.129).25 Prev. .K. Preuzeto iz knjige Dona Barneta. J. Burnet, early Greek Philosophy, Cleveland 192, p.21. Prevod u izdanju Zavoda za udbenike i nastavna sredstva je znatno drugaiji i glasi:...ih je pretekao veliinom slave i talenta, iako se istakao kasnije. Prev. D. Popovi. D. Barnet, Rana grka filozofija, Zav. za udb. i nas. sred., Beograd 2004, str.309. Subjekt u reenici je, inae, Platon.2 Grka re Grka re , u jednom od svojih znaenja, moe da se prevede na na jezik i kao slabiji.27 W.D. Ross, Aristotle's Metaphysics I, Oxford 1997, p.132.28 Prev. .K. Aristotel, Fizika, Liber, Zagreb 1988, str.18, p.189a14-17. Ovde se, naravno, misli na Empedo-klova etiri korena svega: vodu, vatru, vazduh i zemlju, i na neogranienost Anaksagorinih homeomerija.

224

Anaksagora iz Klazomene, koji je, iako stariji od empedokla, bio kasniji po svojoj filozofskoj delatnosti.29

Kan je, takoe, snano i argumentovano branio Aleksandrov pristup. Razlog zato treba odbaciti tezu o temporalnom prvenstvu Empedoklovih radova on pronalazi, izme-u ostalog, u jednom pasusu iz Metafizike (984b15 i d.), u kome Aristotel uvodi Anak-sagorin Nous kao potvrdu prvog pojavljivanja pokretakog uzroka u filozofiji, dok je Empedokle bio prvi autor koji je pokretaki uzrok razumeo kao dvostruk (misli se na-ravno na Ljubav i Mrnju).

Barnet (J. Burnet) tvrdi30 da, iako je Empedokle Anaksagorin mlai savremenik, i iako je njegova poema mogla biti objavljena pre Anaksagorine rasprave, sintagma ne znai da je Anaksagora svoja dela pisao nakon Empedokla, ograu-jui se odmah zatim konstatacijom da pomenute rei, u svakom sluaju, Teofrast nije tako tumaio. U poslednjoj reenici ove fusnote on dodaje da je Teofrast izgleda ovu aristotelovsku formulu ( ) razumeo kao da znai inferiorniji u svo-jim postignuima.31 Iako se nije eksplicitno odredio po ovom pitanju, vrlo je vero-vatno da prenoenje ovakve formulacije bez kritikog osvrta, govori u prilog stavu da je ona bila veoma bliska Barnetovom vlastitom stanovitu, i da je on, premda sa izve-snom dozom opreza, ipak usvajao. U drugom svom delu Greek Philosophy Thales to Plato32 Barnet je sopstvenu dilemu izrazio neto drugaije, po principu ili-ili, govo-rei da nije jasno da li navedene rei treba razumeti tako da znae da je Anaksagora pi-sao svoja dela posle Empedokla, ili da su njegova filozofska postignua manje vredna od Sicilijanevih.

3. Trea grupa autora, suprotno prethodnoj, smatra da Aristotelove rei u Met.984a11-13 znae da je Anaksagorina filozofska recepcija superiornija od Empedo-klove, i u tom smislu kasnija od nje (u ovu grupu spadaju Brajer (E. Breier), Bonic (H. Bonitz), Hegel i dr.).

Brajerov pristup podrazumeva da razumemo na sledei nain: Anaksagora je u odnosu na Empedokla savremeniji33 po sutini svoga rada.

I Bonic je preporuivao ovakvu verziju pomenutih rei, iako ona ne proizilazi ned-vosmisleno iz njegovog prevoda Metafizike. Evo, ponovo, i tog prevoda:

Anaxagoras aber, der Klazomenier, welcher der Zeit nach frher ist als diese, sei-nen Werken nach aber spter,

No, Anaksagora, Klazomenjanin, koji je po vremenu raniji nego ovaj, a po svojim delima, pak kasniji,34

29 Prev. .K.30 J Burnet, J Burnet, early Greek Philosophy, Cleveland 192, p.21.31 Isto, p.21. Nae izdanje knjige, str.309.32 J. Burnet, Greek Philosophy Thales to Plato, London 1953, p.7.33 Re Re moe i na ovaj nain biti protumaena. ire vid. u H.G. Liddel, R. Scott, H.S. Jones, A Greek-english Lexicon, Oxford 1925, p.747.34 Prev. .K.

225

Dakako da i pojedini segmenti iz bogate Aristotelove zaostavtine govore u prilog vee pojmovne zrelosti Anaksagorine filozofije. To su npr. mesta iz Cael.308b30-32; Met.989b4-, 989b19-21, i dr. Kada u 8. glavi I knjige Metafizike poredi dvojicu po-stparmenidovaca, Stagiranin zakljuuje (Met.989b4-):

Ipak, ako bi neko sledio (Anaksagoru, prim. . K.), zajedno ralanjavajui ono to hoe da kae, pokazalo bi se, verovatno, kako govori savremenije.35

, .

Hegel, na koncu, kada raspravlja o istoj stvari, ima dilemu da li da itavu priu za-dri na temporalnoj ravni, ili da je razume kao da je u njoj na delu ontoloki prioritet Anaksagorine filozofije. Uz izvesnu suzdranost on se, ipak, opredeljuje za drugi pol ove dileme. Evo, uostalom i njegovih rei (Istorija filozofije I, str.21):

Nije odreeno da li je on (Empedokle, prim. .K.) po vremenu (mada mlai) rani-je filozofirao, ili je (to izgleda verovatnije) njegova filozofija u pogledu stupnja pojma ranija i nezrelija u poreenju sa Anaksagorinim pojmom.3

Videvi sve potekoe interpretatora, na ovoj, naizgled, obinoj i samorazumljivoj reenici, postaje nam jasniji i zasigurno blii drevni hermeneutiki uvid o tome kako ne postoji nekakvo potpuno stabilno i specifino znaenje originala, i kako je svaka rekon-strukcija neizbeno uvek i nekakva konstrukcija.

Preliminarno emo ,ipak, razmotriti ponuene verzije razumevanja Aristotelovog teksta. Od nae poetne teze (Anaksagora je svoja dela pisao, hronoloki gledano, ka-snije nego to je to inio Empedokle, iako je po godinama bio stariji od Empedokla) manje je sporan, ali i manje filozofski relevantan, njen drugi deo koji govori o tome da je Anaksagora bio stariji od Empedokla. Tu injenicu priznaju svi koji analiziraju po-menutu reenicu iz Metafizike, oslanjajui se sasvim mogue, uz ostalo, i na jednu Teo-frastovu beleku iz njegovog spisa Mnenja fisiara, koju nam, takoe, prenosi Simpli-kije u svom komentaru Aristotelove Fizike (Phys. Op., fr.3; Simpl. Phys. 25, 19.). Evo dela tog fragmenta:

empedokle iz Agrigenta roen je ne dugo posle Anaksagore,37 ,

Verovatno da informacija da je Empedokle roen ne dugo posle ( ) Anaksagore, ukazuje na podatak da je re o vremenu ne mnogo nakon 500. godine pre nae ere, poto je to najee pominjana godina Anaksagorinog roenja. Kada je godina

35 Prev. .K. Aristotel, Metafizika, Liber, Zagreb 1988, str.28, p.989b4-.3 G.V.F. Hegel, G.V.F. Hegel, Istorija filozofije I, BIGZ, Beograd 1975, str.21. Naravno, iz celine njegove vizure an-Naravno, iz celine njegove vizure an-tike filozofije, jasno je da je Anaksagora vrh presokratovskog niza, zasigurno i zbog toga to on, po Hege-lu, dolazi do saznanja da sutinu sveta sainjava sama misao koja pokree i koja odreuje samu sebe, pa to njegovo saznanje svakako predstavlja veliki napredak, jer kod Klazomenjanina, konano, razum se prizna-je kao princip. (isto, str.281).str.281).37 Prev. .K. Preuzeto iz knjige Presokratski filozofi. G.S. Kirk, J.E. Raven, The Presocratic Philosop-hers, Cambridge 1957, p.320.

22

roenja Empedokla u pitanju, nema takvog konsenzusa meu filozofima. Osim Apolo-dorove verzije (483/2 g.p.n.e.), pominju se jo i 492 g.p.n.e., kao i okvirna formulacija da je Empedokle imao oko sredine V veka pre nae ere, to znai da je roen neg-de oko 490 g.p.n.e. Dakle, ne dugo posle, moe da znai da je Empedokle bio mlai od Anaksagore najmanje desetak godina, a najvie sedamnaest godina.

Oko prvog dela prvopomenute verzije teko je izrei nedvosmislen sud, jer Aristo-telove rei, na mestu iz Met.984a11-13, ne nude mogunost donoenja koliko-toliko izvesnog zakljuka. Najvie to moemo rei je da je mogue da je Anaksagora, iako (neznatno) stariji od Empedokla, pisao svoja dela kasnije od mislioca sa Sicilije.

Kada je druga hipoteza u pitanju (Anaksagorina filozofija je inferiornija od Empe-doklove), ona se u dobroj meri oslanja na Aleksandrov autoritet. Zanimljivo je, meu-tim, da ak i Aleksandar priznaje da na drugim mestima u svom corpusu Aristotel vie vrednuje Anaksagorin rad.

Raven, potom, kada navodi mogua tumaenja ovog mesta, Aleksandrovu verziju spominje poslednju, dodajui uz nju jedno ili ak po Aleksandrovoj interpretaciji,38 to sugerie da je to, po njemu, najmanje verovatna verzija.

Kanu, zatim, tj. njegovom gorljivom zagovaranju nehronolokog prvenstva Empe-dokla u odnosu na Anaksagoru, moemo uzvratiti da je Anaksagora, po optem stavu antikih kritiara, nainio golem korak napred svojim prilino jasnim razdvajanjem, i to po prvi put, uzroka kretanja od pokrenute tvari, dok je Empedokle, s druge strane, po Aristotelu (Met.1075b1-4), uveo prilinu zbrku spajajui u pojmu Ljubavi i eficijentni i materijalni uzrok. Nasuprot Kanu, dakle, na osnovu ovog mesta iz 10. glave XII knji-ge Metafizike, moemo ustvrditi da je Empedoklovo stanovite kao nerazvijenije i rudi-mentarnije, hronoloki 'moralo' nastati ranije od Anaksagorinog.

Poslednjepomenutoj verziji (Anaksagorina filozofija je superiornija od Empedo-klove), oponiraju ve citirani Aristotelovi redovi iz Fizike (189a14-17), kao i oni po-menuti iz Fizike (188a17-18) i spisa O nastajanju i nestajanju (314a13-1), koji go-vore o vioj rangiranosti Empedoklove filozofije. Ros, odbijajui ovu verziju, kae da ona u izvesnoj meri svoje opravdanje moe pronai u nekim navodima iz Stagirani-novog opusa, ali da se grko ipak tumai na nain koji je po svoj prilici unika-tan. Na koncu, veu savremenost Anaksagorinih misli ozbiljno dovodi u pitanje i jedna Aristotelova polureenica iz Met.985a21-22, u kojoj on kae da se Empedokle vie ko-risti uzrocima od Anaksagore, to je vrhunski kompliment, ako se zna kakvu je vanost uenju o uzrocima u svojoj filozofiji pridavao Stagiranin.

Mogli bismo, nakon manje ili vie minuciozne analize Aristotelovog originalnog teksta, nakon referiranja na interpretacije drugih autora i, konano, nakon vlastitih uvi-da, sasvim u skladu sa duhom vremena, zakljuiti: sve opcije su otvorene, i stvar ostaviti nerazreenom i na volju potonjim istraivaima. Time bi sa sebe skinuli breme odgovornosti koje podrazumeva donoenje odluke, ma kakva ona bila, i potedeli vla-

38 G.S. Kirk, J.E. Raven, The Presocratic Philosophers, Cambridge 1957, p.33.

227

stiti uvid od potencijalno razorne kritike uvek pripravnih deurnih kritiara. Ovakvim naim gestom bi se dodatno dalo za pravo onim filozofima koji samim Aristotelovim belekama pridaju gotovo antikvarni karakter, te ih tretiraju kao difuzni materijal iz ko-jeg uzima ko ta hoe i koliko hoe u zavisnosti od afiniteta istraivaa. 'Oputenost' pomenutog pristupa filozofu koji je posedovao svu mudrost svoga vremena,39 do-datno opravdava i sasvim legitiman pokuaj ekspliciranja onoga to u tekstu doslovno uzevi nije kazano, ali je s obzirom na povesno ustrojstvo celokupne situacije 'moralo' na neki nain da bude 'intendirano'. Postavlja se pitanje, naravno, kako u golemom regi-onu nekazanog izdvojiti ono to zbilja 'mora' da bude 'intendirano', odnosno, kako ono to je kazano, koliko god je to mogue vrsto, povezati sa onim to tumaenje ispostav-lja iz sfere nekazanog. Sve u svemu, opet dolazimo do rairenog uverenja da u Stagira-ninovim knjigama nema, niti se moe naslutiti osnovni interpretativni tok koji obezbe-uje zaokruenost njegovog razumevanja presokratovaca, pa je shodno tome prilikom analize nekog njegovog spisa doputeno i jednako validno napisati i neto to je toliko smelo da malo, ili ponekad nimalo, ima veze sa strunim rigorima, pojmovnom anali-zom ili kritikim uvidom, pa ak i sa elementarnim poznavanjem stvari.

Poto bismo, ipak, eleli da damo svoj sud, makar on bio i nedovoljno pouzdan, o Aristotelovoj reenici iz Metafizike, mi sledimo drugaiji pristup njegovim delima. Nama je blii onaj misaoni tok koji pledira na korienje Aristotela kao izvora za tu-maenje i razumevanje njega samog, ali bez frivolnosti pristupa pristalica 'lakeg puta'; ovaj tok trai i komparaciju i sintetizovanje samih tekstova koji sainjavaju Corpus Aristotelicum; on, konano, snano obraa pozornost na kontekst i stanovite u kome je svaki tekst upotrebljen, ne bi li se i na taj nain bolje razumeo sam Stagiranin, kao i njegove kondenzovane formulacije i duboka zapaanja o ranim misliocima. Ve su i an-tiki komentatori drali da je za potpuno razumevanje nekog klasinog spisa potrebno razmotriti sledeih est pitanja: 1. Koja je svrha nekog spisa, 2. Koja je njegova korist, 3. Koje je njegovo mesto u autorovom corpusu, 4. Koji je pravi naslov spisa, 5. Ko je autor spisa i . Kako treba spis podeliti. Svako ko na ovaj ili slian nain pristupi istra-ivanju Aristotelovih 'sabranih dela', tj. svako ko se umesto traenja nemisaone doslov-nosti bude u Stagiraninovim spisima rukovodio filozofskom pretenzijom dosledne in-terpretacije i zrele i tematizovane refleksije, relativno lako e uoiti da je on u svojim radovima tragao za niti vodiljom itavog prethodnog miljenja, i da njegovi produblje-ni uvidi predstavljaju svojevrsni Aufhebung sve dotadanje filozofije, jer je u isti mah ukidaju, ali i ouvavaju u jednoj vioj sintezi. Iako je sam naziv 'presokratovci' formal-no odomaen tek od vremena Hermana Dilsa, on svoje temeljno znaenje dobija ve sa Aristotelovim dubokim zahvatima u slojevitu i bogatim nanosima bremenitu prolost. Da bi njegovi presokratski prethodnici mogli dobiti znaenje pripremne etape za netom nastupajuu klasinu filozofsku epohu, Stagiranin zna da je to mogue ostvariti jedi-no ako se njihovi rezultati reflektuju iz jedinstvenog interpretacijskog kljua. Ukratko, Aristotel je u svojim knjigama razotkrio svu divergentnost presokratskih misli, ali je

39 Tako o Aristotelu govori panski filozof Hulijan Marijas. J. Maras, History of Philosophy, New York 197, p.59.

228

kao postojan i sistematian filozof tragao i za kohezionim faktorom te divergentnosti.40 Ponajpre iz Fizike i Metafizike, ali i iz drugih dela, se da videti da je Stagiranin traeni kohezioni faktor pronaao u svojoj 'prvoj filozofiji' i u njenim naelima, tj. uzrocima. Dakle, klju koji omoguava razumevanje celine presokratovske, ali i prearistotelov-ske, filozofije je samo Aristotelovo uenje o etiri uzroka.41 Govor o materijalnom, for-malnom, eficijentnom i finalnom uzroku omoguio je problemsku sistematizaciju, kao i prekrivanje horizonta prethodnika na nain kako je to prikazano u prvoj knjizi Meta-fizike, to je Aristotela kvalifikovalo, makar i uz izvesne rezerve reeno, za naziv prvog istoriara filozofije uopte.

U skladu sa vlastitom teleolokom koncepcijom univerzuma i ontolokim primatom finalnog uzroka u njoj, Aristotel se pohvalno izraavao i o Empedoklu i o Anaksago-ri, jer su se oni svojim poimanjem i misaonim zahvatanjem Ljubavi i Uma, najvie bili pribliili otkrivanju svrhovitog principa svega meu presokratovcima. Iako je Aristotel bio, nakon poetnog oduevljenja, snano razoaran kako Empedoklovim korienjem Ljubavi, tako i Anaksagorinim korienjem Uma kao mogueg causa finalisa, pre sve-ga zbog njihovog nedovoljnog i nedoslednog zahvatanja pojma teleologinosti, on je, ipak, vie vrednovao Klazomenjaninovo uvoenje u diskurs Nousa, jer je u njemu na-lazio produbljenije nagovetaje odredbe svrhe,42 tj. razloga zato stvari postaju dobre i lepe. Stagiranin na jednom mestu (u Phys.25b24-27), od Anaksagorinog Nousa ak produkuje neto to predstavlja ekvivalent vlastitom nepokretnom pokretau. Afirma-tivna kvalifikacija moe se pronai i u Met.984b11-19, gde Aristotel tvrdi da Um jeste uzrok sklada i celokupnog poretka, kako u ivim biima tako i u prirodi, hvalei pri-tom Anaksagoru kako je on razborit ovek nasuprot nepromiljenosti onih koji su go-vorili pre njega. Postoje i brojni drugi primeri iz Aristotelovog korpusa koji govore o Anaksagori kao teleolokom misliocu.43 Stoga, teko da emo pogreiti ako kaemo da je Anaksagora, po Aristotelu, najsutastvenije od svih presokratovaca 'zahvatio' finalnu uzronost, dakako, kroz svoj pojam Uma.

Vratimo li se, nakon svega, na pasus iz Metafizike (984a11-13) koji je bio pred-met nae pozornosti, sada sa neto veom izvesnou moemo rei koje je njegovo verovatno, ili barem verovatnije, znaenje. U stvari, metodom via negativa moemo najpre sa vrlo visokim uverenjem rei da drugo ponueno tumaenje, ono o inferior-nosti Anaksagorine filozofije u odnosu na Empedoklovu, teko da moe, po Aristote-

40 Ovo, naravno, ne znai da je Aristotel bio potpuno neprotivrean stvaralac, i da ga pokuavamo reci- Ovo, naravno, ne znai da je Aristotel bio potpuno neprotivrean stvaralac, i da ga pokuavamo reci-Ovo, naravno, ne znai da je Aristotel bio potpuno neprotivrean stvaralac, i da ga pokuavamo reci-pirati kao filozofa sa velikim 'F' na poetku. Aristotelov razvojni put, nasuprot Jegerovom vienju (Koje onKoje on izlae u svojoj uvenoj knjizi: Aristoteles Grundlegung einer Geschichte seiner entwicklung. W. Jaeger, Ar-istoteles Grundlegung einer Geschichte seiner entwicklung, Weidmann 1985.), nije bio kontinuiran, pravoli-, nije bio kontinuiran, pravoli-nijski i jednoznaan, ve, kao i svaki drugi ivi razvoj, put uzleta i progresa, ali i put uzmicanja i kolebanja, to se najbolje moe videti iz B knjige njegove Metafizike ili tzv. 'knjige nedoumica'.41 Opirnije o uenju o uzrocima u autorovoj knjizi Aristotel i predsokratovci. eljko Kaluerovi, Aristo-tel i predsokratovci, KriMel, Novi Sad 2004.42 U slinom tonu govori i Hegel (Istorija filozofije I, str. 291.), kada kae da se na etvrtom mestu javlja ono to je radi neega, tj. da se sa Nousom pojavljuje odredba svrhovitosti. 43 Met.988a14-17, 988b-1, 1075b8-9, 1091b8-12; Phys.198b10-1, 25b24-27...

229

lu, biti prihvaeno. Kada su ostale dve interpretacije u pitanju stvari stoje ovako: veza-no za prvu ponuenu varijantu treba konstatovati da je Aristotel, gotovo sigurno, mis-lio da je Anaksagora bio (makar i neznatno) stariji od Empedokla. Manje je sigurno, ako je uopte, da je Anaksagora, prema Stagiraninovom vienju naravno, iako neto stariji, svoja dela stvarao nakon Empedokla. Tree ponueno reenje, o superiornos-ti Anaksagorine filozofije u odnosu na Empedoklovu, zbog maloas navedenih razlo-ga, posmatraemo imajui u vidu fundamentalnu vanost Stagiraninove etvorovrsne kauzalne shematike za razumevanje celine njegove filozofije. Aristotel je, sa metafizike ravni posmatrano, vrlo verovatno, bio pristalica teze o ontolokom priusu Anaksago-rinih misaonih dometa u odnosu na iste Empedoklove. Konano, poto ne mora posto-jati disjunktivan odnos izmeu prve i tree ponuene opcije, sasvim je mogue da Ar-istotel i nije pravio otar rez izmeu njih. Drugaije reeno, mogue je da Aristotelove rei imaju kako temporalno tako i ontoloko znaenje. Sasvim na kraju, dakle, misao iz Met.984a11-13 moe da znai i da je Anaksagora, po Aristotelu, bio kasniji () od Empedokla kako u doslovnom smislu (po godinama), tako i u prenesenom smislu rei (po naprednosti svojih filozofskih ideja).

ELJKO KALUEROVIFaculty of Philosophy, Novi Sady of Philosophy, Novi Sad

ON ARISTOTLE'S CONCEPT OF PRESOCRATICS

Summary: In this article the author gives a list of pro et contra views of philosophers and phi-lologists on Aristotel as a reliable source of Presocratic philosophers. Without pretention to re-act to every remark and comment that has ever been written one by one, he points to one of the elements which lead to the dissent in question. His research is focused on different approaches to classical philosophical works. Listing the problems he encountered while reviewing the ori-ginal writing, the author as one of the crucial problems points to the multiplicity of meaning in the writings of Greek thinkers that are kept up to the present. Such multiplicity is demonstrated on the sentence from Aristotles' Metaphysics (984a11-13), which is related to the two later Pre-socratic philosophers, Empedocles and Anaxagoras. Having examined at least three options that have been differentiated, i.e. three possible meanings of the paragraph from the 3rd chapter of the 1st book of Metaphysics, the author concludes the following: the key for understanding the sen-tence in question, and the Presocratic philosophy in general, is the well known Aristotles doctri-ne of the causes. Having in mind the Stagirites fourfold causal schematism, the most probable interpratation of the sentence from the Met.984a11-13, is the one that takes Anaxagoras as la-ter () than Empedocles: both literally in age, and in figurative sense being far advan-ced in philosophical ideas.

Key words: Aristotle, concept, Presocratics, multiplicity of meaning, writing, Empedocle, Anaxagoras, earlier, later, inferior, superior, causes, teleology

arhe 4 217arhe 4 218arhe 4 219arhe 4 220arhe 4 221arhe 4 222arhe 4 223arhe 4 224arhe 4 225arhe 4 226arhe 4 227arhe 4 228arhe 4 229