Vlasi

http://govori.tripod.com/vlasi.htm[1/27/2013 6:31:15]

HOMEAdam Pribicevic: Nacionalno ime srpsko i stranci (1955.)

(Iz Knjige: Doseljavanje Srba u Hrvatsku i Dalmaciju)

Od pojave Ante Starcevica pa do danas, hrvatski nacionalisti odricu ovim Srbima njihovo nacionalno ime. To su za njih Vlasi, Cincari,Cigani, Grci, samo ne Srbi. "Došli su medu Hrvate i poslavenili se", a za cudo govore baš svi štokavski i ijekavski, kao u Zapadnoj Srbiji,Raškoj, Crnoj Gori i Hercegovini, a ne cakavski, kajkavski, kao Hrvati! Cak je dr. Vl. Macek napisao u SAD, da je taj narod bez narodnostiposrbio tek grof Kuen, ban hrvatski od 1883. - 1903. g., a dr. Krnjevic, Radica i slicni da je taj nepoznati balkanski narod u Bosni, posrbio,posle 1878. g. Benjamin Kalaj i baron Bujurin, upravnici Bosne.

Tacno je da mnogi austrijski spomenici zovu te Srbe Vlasima, nakad Tracanima, Ilirima. Ali, da ih zovu svi, zar bi to išta zancilo? Srpskinarod nije nigde, osim u krugovima inteligencije, zvao Hrvate Hrvatima, u Sremu, zvao ih je Bobama i Šokcima, u Lici Krnjacima iBunjevcima, u Srbiji i Crnoj Gori nije znao, do najnovijeg vremena da postoje. Znaci li to da Hrvata nema? Raški i bosanski vladari ihumski hercezi zvali su Dubrovcane i u zakonima i u ugovorima Vlasima, iako nisu bili Vlasi.

Kako je nastao naziv Vlasi za Srbe? Stari Romani, u srednjevekovnoj Raskoj, nazivani su Vlasima. Oni su bili stocari i zato potlaceni. Akobi se Srbin oženio Vlahinjom, deca bi padala u niži stalež Vlaha. Posle se naziv protegao na sve stocare, i Srbe.

Kad su se pomuslimanili Srbi u Bosni, stali su ovim pogrdnim nazivom zvati svoju bracu, te se taj naziv raširio i medu muslimanima usevernoj Srbiji i prešao u Austriju.

Ali nikad turska država nije zvala Srbe Vlasima, vec uvek Srbima. Kad Mehmedpaša Sokolovic piše komandantu Temišvara And. Batoriju1551. g. on kaže:"I šta mi šalješ pisma i sve mi srpskim jezikom šalji, a ne fruski (francuski)". Dakle, ne karavlaški jer je znao ko su Srbi iko su Vlasi. Da je rekao Batoriju: "piši mi vlaški..." dobio bi rumunsko pismo, jer je i Batori znao ko su Vlasi, a ko su Srbi.

Cak da su se Srbi sami nekad pred muslimanima, Hrvatima ili Švabom tim imenom zvali, znajuci da ga oni tako zovu i da ce ga tako boljerazumeti, to bi bilo bez ikakva znacaja. Oni su govorili i muslimanima da su raja (stado), kao su ih oni zvali, pa ipak nisu bili stado.

No, na višim mestima su bili upuceni, pa su Srbe zvali Srbima ili Rašanima ili opet: "Srbima i Rašanima ili Vlasima".

Navedeno je vec da je Nikola Jurišic zvao Srbe samo Srbima, a car Ferdinand I u danoj privilegiji, Srbima ili Rašanima.

Navešcemo tih primera još:

Ercercog Matija naziva Srbe iz Varaždinskog deneralata 1604. g. i 1605. g., u dva akta, samo Srbima.

U papskoj buli od 21. novembra 1611. g. zovu se ovi isti Srbi samo Srbima, na više mesta.

A u buli pape Pavla V od iste godine, o osnivanju manastira Marce, zovu se Srbi Srbima.

Car Ferdinand II potvrduje Simeonu Vratanju za episkopa ovih Srba: "Vlaha i Srba".

U privilegiji cara Ferdinanda II, od 15 novembra 1627. g, danoj Srbima, on ih zove Srbima.

Tako Srbe zovu Srbima i carevi Rudolf, Leopold, Josef II, Karlo VI, Marija Terezija i dalje svi.

Tako isto Ratni Savet i Sr. Gradcu, Carska Tajna Kancelarija, Dvorski Ratni Savet, Ugarska Dvorska Kancelarija, ministar baronBartenštajn, referent za srpske poslove – zovu i Srbe u Hrvatskoj Srbima.

Hrvatski ban Adam Bacani daje 1696. g. zaštitnu diplomu srpskom narodu zmedu Kupe i Une (Banija) i naziva ga vlaškim ili srpskimnarodom.

Grof Ðuro Zrinjski, naseljavajuci Srbe na svoja imanja oko Gomirja, zove ih 1602. g. "Vlasima ili Srbima".

Close Ad

Курсеви на једном месту Сви актуелни курсеви у Србији, онлајн упис. Усавршавајте се! www.kursevi.com

Deutschpunkt - Beograd Centar za ucenje nemackog jezika. Cena 5.200 RSD mesečno. www.deutschpunkt.rs

Welcome to MasPlug.com Najveci IT portal na Balkanu! IT vijesti, Facebook, Android, iOS masplug.com/

PAL engleski dopisni kurs Učite engleski na daljinu za manje od 40 Euro mesečno www.pal.edu.rs

Vlasi

http://govori.tripod.com/vlasi.htm[1/27/2013 6:31:15]

Godine 1744. piše osorski biskup Matija Karaman protiv Srba u Dalmaciji i zove ih "Servijani, koji su došli u to vreme iz Bosne". Godine1750. piše, da dalmatinske Srbe rastavlja od austrijskih Velebit.

U jednom izveštaju Zadarske nadbiskupije iz 1760. g. kaže se za Srbe: "ilirski, vlaški, slovenski ili srpski narod!".

Godine 1706. pobunili su se Srbi u Slavoniji, koja je na kartama bila obeležena kao "Mala Vlaška", jer su i rimokatolicke štokavce zvaliSrbima. Pukovnik baron Nehem javlja iz Oseka Ratnom Savetu "da su se pobunjeni Srbi u Maloj Vlaškoj dobrovoljno razišli". Cak 1572. g.obeležio je dr. Volfgang Lanc, na karti, izdanoj u Amstredamu, kraj od Valpova i Ðakova na istok: "RAŠKA".

Zagrebacki biskup Mikulic Ignjatije zove ih 1688. g. u ugovoru Srbima, naseljenim na njegovu imanju oko Trepce u Baniji "Srbima kojeobicno Vlasima zovu".

Ninski biskup Blaž piše 1609. g. da su došli iz Like dva poslanika, radi preseljenja u Dalmaciju i donela pismo "srpski pisano".

Senjski biskup S. Glavinic putuje kroz Liku i beleži koliko gde ima porimokatolicenih muslimana, rimokatolika i Srba "šizmatika".

Juna 23. godine 1640, piše zagrebacki biskup B. Viskovic, da treba proterati marcanskog "srpskog episkopa" Maksima Petrovica i postavitijezuita Levakovica. Na više mesta, u ovom drugom pismu papskom nunciju u Becu, nadbiskupu Gasparu Mateju, on Srbe zove "Vlasi iliSrbi".

Zagrebacki biskup L. Petretic (1648. - 1667.) zove u nekim svojim donacijama i dekretima Srbe u Hrvatskoj više puta samo Srbima, anekad "Vlasima ili Srbima". U jednom svom dugom izveštaju Dvorskom Savetu od 21. aprila 1662. g. cak kaže da su došli iz "KraljevineSrbije". Za jezik Srba u Varaždinskom deneralatu kaže: "srpski jezik, koji se kod nas vlaški naziva".

Godine 1703., senjski biskup Martin Brajkovic, u pismu caru, zove Srbe "Moralci ili Srbi".

Cak i nadahnjivac sve hajke na pravoslavlje, nadbiskup i kardinal Kolonic, zove sve Srbe u Austriji Srbima.

Još 1810. g., Konstantin Stanic, križevacki unijatski biskup, u istoriju unije, podnešenoj carskom dvoru, zove srpski narod, doseljen uHrvatsku, sikljucivo Srbima. Toga posle ne bi nipošto ucinili Drohobecki, Njaradi ili Simrak.

Cak su, u mnogim spomenicima, pa i u popisima stanovništva, i rimokatolici štokavci oznacavani kao Srbi ili Vlasi rimokatolicke vere. Samkardinal grof Kolonic, preporucuje franjevce za sveštenike "Srbima koji su katolici".

Odlicni etnograf austrijski Cernig govori o "tzv. Vlasima", tvrdeci da to nisu Vlasi , vec Srbi.

Poznati madarski istoricar, državnik i veliki posednik u hrvatskoj, pa i u Baniji, N. Ištvanfi, naziva izaslanike, koji su došli 1596. g. iz Bosneu Petrinju, radi pregovora o preseljavanju u Baniju, Srbima. U to vreme, i on je bio u Baniji, pošto je bio došao u Zagreb, da instalirahrvatske banove G. Stankovackog i I. Draškovica, kao carev komesar. On Srbe zove Tracanima.

Znameniti istoricar rimske crkve, jezuita dr. N. Niles, uvek naziva Srbe u Hrvatskoj Srbima, a za Gomirje kaže da je Srpski manastir.Godine 1770., cuveni hrvatski pisac Adam Krcelic, spominje vojvodu Kovacevica "Srbina", kao ktitora "crkve pravoslavne u Kapeli kodBelovara" i piše da su se Srbi poceli naseljavati u Hrvatskoj i Slavoniji za cara Ferdindnda. On i unijate zove "Srbima, koje uopšte zovuVlasima". Kaže da Vlasi u Hrvatskoj nisu Romani, vec Srbi.

Rumunski mitropolit And. Saguna, Rumun iz Erdelja, koji zna ko su Vlasi, napisao je 1862. g. u nemackom delu "Istorija grcko-istocnecrkve u Austriji": "Katolicki Hrvati nazvali su srpske koloniste "Vlasima", da im se time narugaju i obeleže da oni ne pripadaju istomnarodu sa katolickim Hrvatima".

Madarski pisac Capalovic piše takode 1819. g. u svome delu u ustrojenstvu pravoslavne crkve u Austrougarskoj 1877. g.: "Zbog iste vere sVlasima, rimski katolici zovu Srbe, podrugljivo, i Vlasima".

Jednako zovu Srbe Srbima veliki poznavaoci srpske istorije u Austriji, Vanicek, Šviker, Biderman, pa Jirecek, pa Hrvati Racki, Jagic, Šišici drugi.

No, danas Ivan Meštrovic piše, bez libljenja, besmislicu, da su zapadni Srbi Vlasi koji su se slavizirali medu Hrvatima, iako ne govore nicakavskim, ni kajkavskim govorom dr. Maceka, vec drobnjackim govorom Vuka Karadžica! Starcevicanstvo je, kao politicki sifilis,izazvalo kod savremene hrvatske inteligencije omekšanje mozga.

Što se tice cincarskog, vlaškog i grckog porekla, g. Meštrovica i današnje njegove kardaše bije austrijska statistika od 1821. g. Uprovincijalu (gradjanskoj hrvatskoj) ona je našla: Srba 125.528, Vlaha 122, Grka 136, Cincara 473.

U Vojnoj Granici: Srba (serben) 297.005, Vlaha 363, Grka 171, Cincara 675.

Ali, što je zanimljivo, u Baniji, na Kordunu i u Lici ni jednog jedinog Vlaha, Grka ili Cincara! Njih je bilo samo u Sremu, a manje u

Vlasi

http://govori.tripod.com/vlasi.htm[1/27/2013 6:31:15]

Slavoniji.

Dr Lazo M. Kostic

Nacionalne manjine u srpskim predelima: demografsko-etnografska studija (1961.)

1. Vlasi u srpskim krajevima

Posebnu pažnju Laza Kostic posvecuje pitanju Vlaha u srpskim krajevima. Njihov broj se po popisima stanovništva neprekidno smanjuje,što govori da je sve snažnija dentifikacija njihovih potomaka sa Srpstvom. Jedino se tako mogu objasniti frapantne disproporcije ustatistickim pokazateljima. Kostic napominje da su pored nacionalno-politicke preorijentacije statisticke disproporcije i metodološkogkaraktera, “utoliko što predašnje statistike i Srbije i Jugoslavije nisu pitale ko je kakve narodnosti, vec kojeg je jezika. Svi koji su rekli dakod kuce govore vlaški, da im je to maternji jezik, smatrani su za Vlahe. To je tzv. objektivni kriterijum, odn. utvrdivanje simptoma mestosame pojave. U komunistickoj Jugoslaviji je usvojen subjektivni kriterij: svak može da oznaci svoju narodnost kako hoce, bez obzira najezik koji govori. I Vlasi su to kanda koristili u najvecem opsegu da se obeleže kao Srbi. Sad kad im je prvi put priznat status manjine, kadsu dobili pravo na svoje škole itd., sad odjednom nece da su Vlasi vec Srbi.” (str. 19.) Da bi paradoks bio veci, taj proces se odvija podkomunistickim režimom izrazito antisrpske orijentacije. “Današnji režim smanjuje broj Srba gdegod je to moguce i paradira sa manjinskimpravima koje tobože on prvi priznaje. Odjednom, svaki novi popis prepolovljuje broj Vlaha u Srbiji. Jedna pojava koja zaista daje narazmišljanje. Jedan dokaz da Srbi nisu nacionalni porobljivac i kakvim ih predstavljaju. Dok su oni stvarno vladali, Vlasi su bili Vlasi; Kadsu prestali da vladaju Srbi, Vlasi postaju Srbi. Neverovatna stvar, pa opet istinita!" (str. 19.)

Prve ozbiljnije podatke o broju Vlaha u Srbiji Kostic je našao u tekstu Jovana Gavrilovica koji je objavljen u “Glasniku” Društva srpskeslovesnosti i odnosi se na 1850. godinu. Gavrilovic je utvrdio da u Srbiji živi 105.000 Vlaha. Pruski gardijski oficir Oto fon Tuih, u svomputopisu objavljenom 1830. godine u Berlinu, navodi: “Vlasi su došli u Srbiju po pozivu srpske vlade, da bi se istocni predeli naselili iobradili.” (str. 18.) I Francuz Ami Bue u svojoj “Evropskoj Turskoj” 1840. godine piše: “U Krajini ima oko 50 vlaških naselja, a u oblastiKljuca oko 30 sela gotovo iskljucivo vlaških koji su tu (Vlasi) postepeno nadomestili Slovene, kao što dokazuju imena zaselaka.”(str. 18.)Popis stanovništva iz 1953. godine utvrdio je da u Srbiji živi samo 28.022 Vlaha. Kostic ukazuje i na objektivne istorijske razloge takvepojave: “Neosporno da je, pored subjektivnih razloga i želje Vlaha za izjednacavanjem sa okolinom, mnogo doprinela naglaindustrijalizacija zemlje koja je zahvatala s jedne strane i vlaške krajeve, a s druge strane izvukla vlaško stanovništvo iz prvobitnih naselja ipomešala ga sa Srbima. Ako se ta tendencija i dalje bude razvijala u istom pravcu (mada ne istim tempom), nije daleko dan kad ceegzistencija Vlaha u Srbiji biti samo istorijska reminiscencija. Koliko je ta pojava cudna, toliko nam može biti samo prijatna. To nije nekinovi populacioni elemenat, nama nepoznat, s kojim možemo da se razocaramo. To je grupa stanovništva koja je sa Srbima i medu Srbimaživela bar jedan vek, cak i vek i po, delila formalno s njima i zlo i dobro, zajedno ratovala, zajedno patila, zajedno klikovala. Teritorijalno isudbinski nerazdruživi, sad su oni i idejno, mentalno, nacionalno, jedno.” (str. 21.) U knjizi “Kraljevina Srbija i srpski narod” austrougarskiistoricar Feliks Filip Kanic, koji je imao izvesnih predrasuda prema Vlasima, kao da nevoljno priznaje: “Zašticen jednakim pravima iosvedocenom slobodom svih srpskih gradana, popravio se u znatnoj meri karakter Vlaha u srpskim nizijama." (str. 21.)

Za razliku od Kanica cije mišljenje citira, Kostic je pun poštovanja i uvažavanja prema Vlasima. Iz njegovih reci prosto naviru pozitivneemocije. “Vlasi su jedan veoma valjan i državi odan elemenat, koji je ovoga rata pokazao najvidnije svoju lojalnost. Pokušaj nekolikorenegata sklonjenih u Turn-Severinu 1941. godine da stvara medu srpskim Vlasima iredentu u korist Rumunije, ostao je potpuno bezuspeha. Nikakvog odjeka nije našao medu srpskim Vlasima, mada bi mu nesumnjivo okupatorske vlasti bile naklonjene. Pokret deneralaMihailovica naišao je opet na pun odziv medu vlaškim stanovništvom. Nigde u Srbiji nisu se ustanici bezbednije osecali nego meduVlasima. Ni za živu glavu ne bi ih oni izdali. Dirljivo je bilo videti kako su i ljudi, kojima je inace hajducija imponirala, prisno saradivalisa podzemnim pokretom denerala Mihailovica.” (str. 21.)

Vlasi Srbiji nikada nikakav problem nisu predstavljali. Srbi su ih oduvek smatrali kao najrodenije, kao nerazlucivi deo sopstvenog naroda.“I današnje ocigledne pokušaje srpskih Vlaha da se potpuno izjednace sa vecinom stanovništva, da se od njih ni u cemu ne razlikuju, mimožemo iskreno da pozdravimo.

Mi to nismo forsirali (dokaz je da su preko sto godina izolovani od matice, zadržali svoj jezik i svoju posebnost), ali mi to necemo ni dasprecavamo. Oni su u najtežim momentima po Srpstvo dokazali da nam duhovno prisno pripadaju. Neka su nam dobro došli. U momentimakad se mnogo toga drobi od srpske nacionalne zgrade i otpada od srpskog nacionalnog tela, ovaj prirast Vlaha i njihov pristup Srpstvu, kojije izgleda poptun i nezadrživ, mi iskreno pozdravljamo.” (str. 21-22.)

Tu Kostic posebno insistira na cinjenici koja proistice iz definitivnih podataka popisa stanovništva iz 1953. godine, a iz kojih se vidi da se200.000 stanovnika izjasnilo da im je vlaški jezik maternji, ali i da se ujedno 170.000 od njih deklarisalo da su Srbi po nacionalnojpripadnosti. Kako Kostic zakljucuje, to je “dokaz više da im je jezik slobodan i da je njihovo opredeljenje bez žrtava. Ovo je takode dokazda taj svet nije fizicki propao niti nestao bez traga, kao što bi srpski neprijatelji mogli da izvode iz dosadašnjih statistika.

Oni su ostali Vlasi po jeziku, Srbi po osecanjima.” (str. 22.)

Vlasi

http://govori.tripod.com/vlasi.htm[1/27/2013 6:31:15]

2. Cincari

Poseban fenomen predstavljaju Kucovlasi ili Cincari kojih je u vreme turske okupacije bilo u svim delovima Srbije, a u slobodnoj srpskojdržavi njihov broj se neprekidno povecavao teritorijalnim širenjem u južnom pravcu. Kucovlasi se poprilicno razlikuju od Vlaha, ali su uosnovi istog porekla i jezika. U Makedoniji su ih još nazivali Arvanitima ili Arvanitovlasima. Naziv Kucovlasi je grckog porekla. O njimapiše i Konstantin Jirecek: “Današnji Macedorumuni nazivaju sebe Araman. Sloveni su ih, kao i Italijane, nazivali svagda Vlasima." (str.22.)

Cincara je, kako piše Laza Kostic, “bilo i u prvobitnoj Srbiji, ali samo u gradovima, gde su se mešali sa Grcima, tako da ih je mestimicnoteško izdvojiti. Bilo ih je i u Vojvodini, možda procentualno više nego u Srbiji. Cak i u Bosni (Petrakis, Hadži-Kostic, Jeremic itd.), ali suoni svi posrbljeni. Cak su davali Srbiji decenijama državnike i diplomate najveceg dometa. O njima detaljno piše bivši profesor istorije isociologije na Beogradskom univerzitetu dr Dušan J. Popovic u knjizi “O Cincarima” (dva izdanja izmedu ratova).” (str. 22-23.)

Danas Cincara, jasno identifikovanih, ima samo u južnim srpskim zemljama i zato ih Kostic naziva Južnim Vlasima. Iako su zvanicnejugoslovenske statistike sve Vlahe ukljucivale u jednu kategoriju, Kostic insistira da su se Cincari po jeziku “dosta razlikovali od srpskihVlaha, po nacionalnoj svesti još više. Ne može biti govora o nekoj zajednickoj nacionalnoj koheziji, o osecanju etnickog jedinstva. Nikad uistoriji nije medu njima postojala nikakva povezanost, najmanje etnicka.” (str. 24.) Po svim popisima stanovništva u XXveku, broj gradanakoji se izjašnjavao da govori vlaški jezik u Južnoj Srbiji iznosio je do 10.000.

O njihovom etnickom supstratu, poreklu i nazivu Kostic daje jedan vrlo pregledan i jasan rezime: “Južni Vlasi su svuda u svetu poznati ilipod imenom Vlah sa nekim adjektivom, ili pod imenom Rumun, opet sa bližom oznakom. Kucovlah znaci Vlah koji hramlje, koji se klati, adruge se reci vec lakše razumeju. Cincarima, pak, taj svet zovu samo Srbi (neki susedi su to od Srba preuzeli). Verovatno to dolazi od brojacinc tj. pet, koji se tako cesto od njih cuje, a koji srpskom uhu neobicno zvuci. Tako Italijane u Nemackoj i Švajcarskoj zovu cinkeli (“malicinkve”), jer taj isti broj pet (it. cinkve) tako cesto cuju od njih. Cincari su ostaci starih rimskih kolonista i ima ih sporadicno po celomBalkanu. Ali grupisani su bili najviše u onom delu Turske koji sada cini tromedu Srpske Makedonije, Grcke Makedonije i arbanaškog Epira(Bitolj, Struga, Korca, Kostur, Voden). Odatle su se selili mahom u gradove i tu brzo denacionalizovali (postajuci Grci u Turskoj i Grckoj,a Srbi i Bugari u slobodnim državama Srbije i Bugarske). Prakticno, njih više nema u tim gradovima. Ali u nekim naseljima Makedonijeoni su se zadržali u prvobitnom obliku, grupisani. Doskora je bilo i nomada Cincara u samoj srpskoj Makedoniji. To su tzv. Gromoclije(doseljeni sa Gromoca u južnoj Albaniji). Živeli su u našoj istocnoj Makedoniji, baveci se uglavnom stocarstvom. Nisu imali nikakve vezesa svojim sunarodnicima u zapadnoj Makedoniji. Jugoslovenske vlasti su ih posle oba rata trajno naselile po zapadnoj Makedoniji. Svi se tiCincari zvanicno, tj. statisticki oznacuju kao Vlasi.” (str. 23.)

Lingvistickom analizom Kostic dolazi do zakljucka da “ne samo da se cincarski ili “južnorumunski” jezik znatno razlikuje od dako-rumunskog koji se govori u Rumuniji, nego i taj južnorumunski se racva na dva dosta razlicita dijalekta (jednako kao njima srodniRetoromani u Švajcarskoj). Taj jezik se deli na dva dijalekta: aromunski, ciji pripadnici žive u Makedoniji, Bugarskoj i Albaniji, i magleno-rumunski, ciji su pripadnici živeli u Grckoj sve do posle Prvog svetskog rata, kada ih je rumunska vlada preselila u Dobrudžu.” (str. 24.)Cincari su “podeljeni i žive u svim balkanskim državama, svuda kao “išcezavajuca manjina”, bez veze izmedu jednih i drugih.” (str. 24.)

Jovan Cvijic se poziva na verodostojne putopisce koji su tvrdili da ih je u prošlom veku bilo oko pola miliona, a u njegovom vremenu su sesveli na oko 150.000. On kaže da se Cincari javljaju “kao etnografska ostrva u osnovnoj slovenskoj i grckoj masi stanovništva i to najviše ujugozapadnom delu Poluostrva, poglavito u Makedoniji, Epiru i Tesaliji.” (str. 24.) Sve donedavno ih je bilo najviše u Albaniji, a uBugarskoj su, na isti nacin kao u Srbiji u javnom i društvenom životu napredovali do najviših položaja i sticali velike zasluge i pocasti.

U studiji "S ove i s one strane Dunava", 1885. godine, o Cincarima je pisao i belgijski naucnik Lavlej: “Van njihove zemlje porekla ima ihsvuda po Orijentu. Nigde nisu toliko jaki da obrazuju grupu za sebe, sem u selu Slovik kod Tuzle, u Istri kod Monte Madore i jezeraCespital, i ponegde drugo. Kakva šteta da ih nema u Bosni nekoliko hiljada. Oni više nego Jevreji doprinose povecanju bogatstva, jer su nesamo fini trgovci, vec i izvanredni radnici.” (str. 24-25.)

Medu Cincarima je bilo i mnogo pecalbara i zapaženo je od strane njihovih savremenika da sa lakocom savladuju jezike naroda u cijojsredini rade i zaraduju. Neki su donedavno živeli nomadskim životom. Svi pokušaji rumunske vlade da im obrazuju rumunsku nacionalnusvest bili su neuspešni, a primeceno je da ih najlakše asimiluju Grci, a uostalom, u Grckoj ih je najviše i bilo.

U Makedoniji su ih posle Drugog svetskog rata nasilno denacionalizovali, kao i Srbe. Na njihovu posebnu vezu sa Grcima ukazivao je1921. godine Jovan Cvijic: “Aromunske oaze Balkanskog poluostrva mogu imati izvestan nacionalno politicki znacaj samo ako ostanu uvezi sa Grcima, u cijoj su blizini i pod cijim su kulturnim uticajem. Rumunska propaganda nije napravila velikih uspeha, ali je ipak grckiuticaj njome unekoliko oslabljen. Pored nje i protiv nje Aromuni se ipak u Makedoniji pretapaju u Grke. Osim toga ima u poslednjimdecenijama slucajeva da Aromuni i u Makedoniji gube svoju narodnost prelazeci u Slovene. Medutim, poslednji je redovan slucaj sa onimAromunima, koji ostanu dugo godina u gubertluku ili se stalno nastane u Srbiji i Bugarskoj. Narocito ih nestaje mešovitim ženidbama.Naposletku, Cincari su cesto bez dece ili s malo dece.” (str. 25.)

Mnogi autori tvrde da su Cincari nekada predstavljali najkulturniji etnicki element Balkana, mada nikada nisu imali neku svoju posebnukulturu. Cvijic kaže da su oni u nekim delovima Balkana bili glavni nosioci vizantijske kulture, dajuci joj i svoj sopstveni pecat. Za njihKostic zakljucuje: “Uopšte je to jedan jako pozitivan narod, kome mi imamo mnogo šta da zahvalimo. Veliki deo naših književnika jecincarskog porekla i cincarske krvi, medu njima svi naši satiricari (Sterija, Nušic itd.), da o diplomatama i politicarima ne govorimo. Bilo je

Vlasi

http://govori.tripod.com/vlasi.htm[1/27/2013 6:31:15]

i vanrednih junaka medu njima. Dosta je spomenuti Janka od Ohrida, koji “svijetom ide, svude kavgu traži, de je kavge da se onde nade.”Zove se još i Cincar-Janko. Nije se sklanjao od kavge i mejdana." (str. 26.)

Interesantno je da u srpskom narodu samo neki levicari i kasnije komunisti nisu bili naklonjeni Cincarima. Pojedini levicarski književnicisu cak prema njima pokazivali veliku netrpeljivost, poput dr Mirka Kosica ciju je studiju “Južnoslovensko pitanje”, štampanu 1918. godineu Cirihu na nemackom jeziku, pronašao Lazo Kostic pretražujuci švajcarske biblioteke. U svojoj ideološkoj zaslepljenosti, robujucimarksistickom pogledu na svet i komunistickim predrasudama, Kosic je pisao da balkanska buržoazija “ima jedan znatan deo cincarskekrvi, one mešetarske i zelenaške klase koja je u vidu gradskih Kucovlaha ili Aromuna zarazila gotovo citavu balkansku buržoaziju. Onanosi i tako mnogobrojne poslovne politicare i pirate koji su se okomili na koncesije balkanskih parlamenata. Takva buržoazija, željnapljacke nalazi se u najvecem delu balkanskih država.” (str. 26.) Vece pljacke od levicarske ipak balkanski narodi ni pod Turcima nisudoživeli.

3. Rumunska nacionalna manjina

U Banatu živi rumunska nacionalna manjina i Lazo Kostic kaže da se njen jezik razlikuje od izvornog jezika istocno-srbijanskih Vlaha, kaosrpski od slovenackog. Oni imaju i visoko razvijenu rumunsku nacionalnu svest. U Srpskoj Vojvodini ih je 1921. godine bilo ukupno 74.000i njihov broj se narednih godina i decenija postepeno smanjivao. Kostic kaže da otprilike toliki broj Srba živi u rumunskom delu Banata, panavodi podatke nemackog geopoliticara Karla Brauniasa, objavljene u “Casopisu za geopolitiku” 1926. godine, koji je tvrdio da u Rumunijiživi 52.570 Srba. U tu brojku, koja je delimicno umanjena, nisu uracunati ni rumunski Srbi katolici, takozvani Krašovani. Kostic tu u oblikudigresije navodi da je on “decenijama upozoravao da treba izvršiti razmenu stanovništva, prvi put u casopisu “Novi život” za 1923. (Našanacionalna politika). Time bi Banat postao jedan od najcistijih srpskih predela uopšte, a stanovništvo Vojvodine bilo bi za tri i po procentamanje tude, a za toliko procenata više srpsko. To pitanje je od ogromnog znacaja, tim pre što postoji opasnost potpune denacionalizacijeSrba u Rumuniji...

Treba se setiti kako su Srbi iz rumunskog Banata bili deložirani za vreme svade Jugoslavije sa Kominformom i premešteni daleko odgranice. Živeli su pod najnepovoljnijim uslovima, i mnogi zaglavili. Antisrpska klika koja vlada u Beogradu malo se za njih interesuje.”(str. 27-28.) Pri tome se Kostic poziva na stavove Jovana Cvijica, izražene u studiji “Severna granica Južnih Slovena.” Cvijic tu, poredostalog, kaže: “Da bi se olakšalo stvaranje nacionalnih država, što je moguce cistijih u etnografskom pogledu, treba možda pristupitirazmeni stanovništva s jedne i druge strane granice, pomažuci dobrovoljno iseljavanje, pa cak može biti i razmenu zemalja. Tako bi seizvršilo politicko grupisanje stanovništva u predelima gde je ono etnografski vrlo izmešano.” (str. 28.)

Mi smatramo da je takva ideja, što se Rumuna tice, danas krajnje nerealna i nepotrebna. Banatski Rumuni ne žele da se sele u Rumuniju jeru Srbiji mnogo bolje žive nego što bi živeli u maticnoj državi, a ni mi Srbi nemamo nikakvog razloga da priželjkujemo njihov odlazak, jersu Rumuni veoma lojalni gradani Srbije i s njima zaista naša država nikada nikakvih problema nije imala. Uostalom, Rumuni se veoma leposlažu sa Srbima s kojima žive, a veoma su cesti, zapravo sve su cešci mešoviti brakovi. Što se tice Srba u Rumuniji, posebno uTemišvarskom Banatu, srpska vlada bi trebala da podstice i pomaže njihovo preseljenje u Srbiju. Po bilateralnim sporazumima sarumunskom vladom trebalo bi im omoguciti da u Rumuniji na adekvatan nacin prodaju svoju imovinu, a u Srbiji im obezbediti uslove zanormalan život i rad. Nažalost, Srbija još nije u stanju da definitivno zbrine ni zapadne Srbe, izbegle pred hrvatskim nožem. Najveciproblem je u birokratskoj indolentnosti i neodgovornosti.

Pozivajuci se na univerzitetskog profesora iz Minhena Georga Štatmilera i njegovu studiju sa jugoisticno-evropskom istorijskom tematikomiz 1950. godine, Kostic ukratko rezimira poreklo svih varijanti vlaškog balkanskog stanovništva: “Stari Rimljani su po osvajanjuBalkanskog poluostrva izvršili romanizaciju najveceg dela domorodackih Ilira i Tracana... Dolaskom na Balkan u VII veku Sloveni sunaišli na umnogome romanizovane Ilire i Tracane. Pod latinskim jezikom balkanskog tipa podrazumeva se jezik kojim je govorilonekadašnje romansko, odnosno poromanjeno stanovništvo u balkanskim zemljama. Iz njega se razvio takozvani dakorumunski, kojim segovori na teritoriji današnje Rumunije, istarski rumunski (govori se u nekoliko sela u Istri), meglenitski (govori se u brdima Karanove,severno od Soluna), aromunski (govori se u raznim krajevima Makedonije i Albanije) i najzad takozvani dalmatski, danas vec mrtav jezikkojim je govorilo romansko stanovništvo u našem primorju, izmedu ostalog i u Dubrovniku, i koji bi, da ga nije potisnuo srpski,predstavljao u neku ruku spojnu kariku izmedu današnjeg rumunskog i italijanskog.” (str. 28-29.)

Nama je ovde vrlo interesantan dalmatski jezik jer je on bio prisutan u skoro svim gradovima Srpskog primorja i razvio se pre dolaska Srbai Hrvata. "Pre nego što su osvojili primorje i ostrva, kod primorskog i ostrvskog romanskog stanovništva razvio se poseban jezik, takozvanidalmatski, jedan od jedanaest romanskih jezika. Njime se govorilo odprilike od Rijeke, pa do Kotora i Bara, a sudeci po toponomastici svedo današnje jugoslovensko-albanske granice, razumljivo i na svim ostrvima. Slovenski jezik unesen je u ovo podrucje tek kasnije. Isto važii za mletacki dijalekat, s kojim dalmatski ne stoji ni u kakvoj direktnoj vezi. Kada se dalmatski kao jezik razvio i kada je poceo da se gasi?

Prvi pomen o njemu javlja se kod krstaša u 12. veku. Ali pod uticajem priliva slovenskog stanovništva s Balkana, kao i italijanskihdoseljenika, on je rano poceo da se gasi. Izgleda da se postepeno svodio na oaze. Nesumnjivo je da su ga Mlecani u Zadru istisnuli dostarano; u Dubrovniku se zadržao sve do XV veka, dok je najduže ostao na ostrvu Krku, gde je 1898. godine umro Antonije Udina, zvaniBurbur, poslednji covek kome je dalmatski bio maternji jezik. Njegovom smrcu dalmatski je išcezao, ostavljajuci tragove jedino u našojtoponomastici na primorju, kao i u pozajmicama naših dijalekata.” (str. 29.)

4. Srpska asimilacija romanskih prastanovnika Balkana

Vlasi

http://govori.tripod.com/vlasi.htm[1/27/2013 6:31:15]

U Dalmatinskom zagorju su živeli Morlaci koji su se prilicno razlikovali od Dalmata. Njih na slican nacin definišu Konstantin Jirecek iVladimir Corovic. Jirecek kaže: “Vizantinci su po odelu nazivali planinske pastire crnim Vlasima ili Mavrovlasima, kod Dukljanina u XIIveku Morovlasi ili Nigri Latini, a tako isto i u dubrovackim arhivskim knjigama Morovlahi, Morolaki, od 1420. kratko Morlaki.” Corovic jepisao u “Istoriji Bosne”: “Za razliku od primorskih “gradskih” Vlaha, zvali su (u Dalmaciji) brdanske Vlahe iz unutrašnjosti, po odelu i pomrkoj boji lica, "crnogunjcima", "Crnovlasima", "Maurovlasima", "Morlasima", "Morlacima." (str. 30.)

Ocigledno je da su na svim današnjim srpskim prostorima nekada živeli Vlasi. Srbi ih nisu pobili, nisu ih porobili ni progonili. U prvovreme su te narodne zajednice živele odvojeno, a onda su se intenzivno mešale. Srbi su kao neuporedivo brojniji i vitalniji asimilovaliVlahe, pa tako preuzeli i njihove etnicke odlike. Ne treba se uopšte cuditi što su mnogi kroz istoriju sve nas Srbe nazivali Vlasima. Mijesmo i Vlasi. U našim venama tece i vlaška krv, krv prastanovnika Balkana. Ali, smo pre svega Srbi jer je srpska etnicka masa u tomstapanju naroda bila izrazito dominantna.

Za sam vlaški naziv Šafarik je pisao u svojim “Slovenskim starožitnostima”, objavljenim u Lajpcigu 1843. godine: "Naziv Vlah je kodSlovena ne samo stariji nego narod Vlaha, koji je nastao tek u Vili VI veku kao mešavina Gota, Rimljana i Slovena, nego je (taj naziv)daleko opštiji i rašireniji, jer je odvajkada upotrebljavan za oznaku Italijana i naroda koji tu žive, a takode za keltske i galske narode.” (str.31.) I Jirecek iznosi: “Srednjovekovni Srbi zvali su i potomke podunavskih Rimljana uvek Vlasima, koji behu najviše pastiri... Sasvimrazlicito od svih romanskih planinskih pastira behu romanski varošani u primorju Jadrana najviše zanatlije, trgovci, ribari i pomorci nazvaniRomani ili Latini, srpski još i Vlasi." (str. 32.)

U pismu Jerneju Kopitaru i Dobrovski istice: “Goti, Tracani, Gali, Italijani itd, svi su cisti Vlasi, Vlahen; tj. genus Vlah obuhvata mnogenarode ciji se jezik odnosi prema latinskom kao unuk prema dedi.” (str. 33.) Posle su se kod Srba svi stocari planinski nazivali Vlasima. Uvreme turske okupacije izraz Vlasi postaje opšti za sve pravoslavne hrišcane. Jirecek navodi i kako su se Vlasi povlacili pred Turcima nasever i severozapad, pa kako su svi bili pravoslavci, tako su Hrvati uobicajili da svakog pravoslavca, narocito Srbina, zovu Vlahom.

Austrijski etnograf Cernik je zapažao da su u Hrvatskoj i Slavoniji, u vreme naseljavanja uskocima, Vlasima nazivani “samo narodi srpskogplemena; Bosanci, Srbijanci, Rašani, itd, ali uvek grcke vere.” (str. 37.) Hrvati su, kako iznosi Kostic, “i zvanicno (na pr. na“Veleizdajnickom procesu” 1908.) i privatno, i ponekad i danas, uvek i svagda, iz toga izvodili i izvode da su svi pravoslavni koji sudoselili u Hrvatsku Vlasi. To je opšta verzija celog hrvatskog naroda, koja se i danas predaje u školama Hrvatske, (vidi npr. Povjest za IIIrazred gimnazije od Olge Salcer, Zagreb 1953.); ovo što tvrdi Macek u svojoj Autobiografiji; o tome izdaje knjigu fra Dominik Mandic uBuenos Airesu 1956. (Postanak Vlaha) itd.” (str. 37.)

Курсеви на једном месту Сви актуелни курсеви у Србији, онлајн упис. Усавршавајте се! www.kursevi.com

Welcome to MasPlug.com Najveci IT portal na Balkanu! IT vijesti, Facebook, Android, iOS masplug.com/

Calculus poslovni softver Poslovni paket i za najzahtevnije. Probajte besplatno. www.calculus.rs

PAL engleski dopisni kurs Učite engleski na daljinu za manje od 40 Euro mesečno www.pal.edu.rs