OD MI DO JA-TIPRILOG EVOLUCIONOJ TEORIJI KONTAKTA

Giovani Salonia

Iako je interes F. Perlsa za natalni razvoj i njegove racionalne implikacije bio jedna od fundamentalnih intuicija pri stvaranju Geštalt terapije, našem prilazu

ostaje da formuliše evolucionu teoriju. Proučavanje ovog sektora služi za obezbeđivanje boljeg razumevanja ozbiljnijih psihopatologija.

(život) ... ponavljano prolazi istim tačkama ali na različitim nivoima integracije i kompleksnosti.

J. P. Sartre (1960, 71)

... libido nije primarno potraga za zadovoljstvom, već potraga za objektom.Fairbarn (1952)

1. UVOD

Geštalt terapija još uvek nije formulisala razvojnu teoriju. Iako je interes F. Perlsa za dentalni razvoj i njegove relacione implikacije bio jedan od fundamentalnih intuicija kod rađanja Geštalt terapije (Perls, 1969) i premda se stimulativne refleksije i intuicije koje se tiču rasta i razvoja mogu naći u literaturi, a još više u praksi, ostaje da se formuliše Geštalt evoluciona teorija.

Namera ovog priloga je da posluži kao poziv za pomeranjem u tom smeru. Interes i proučavanje ovog sektora, kao što znamo iz studija o prvoj godini života, služi da obezbedi bolje razumevanje ozbiljnijih psihopatologija. Nadalje, Geštalt evoluciona teorija bi omogućila Geštalt terapeutu koji radi sa težim poremećajima širu teoretsku elaboraciju njihove kompetencije i iskustva.

Ja ću se pozabaviti samo razvojem modaliteta kontakta sa stanovišta Geštalt terapije, a ne mnoštvom senzornih, motornih i kognitivnih učenja koja karakterišu psihofiziološki razvoj deteta.

1

Tabela 1 – Razvojna mapa deteta prema Geštalt terapiji

Meseci

36 Post -kontakt

24

Finalni kontakt18

Retrofleksija

15Projekcija

9

Introjekcija5/6

Primarna konfluenca0

Relacioni o-e o-E o-E O-e O-E O...Modaliteti (mi) (Ja-ti) (Ja-ti) (Ja-ti) (Ja-ti) (ja...)

2

Tabela 2 – Razvoj deteta. Sinoptička tabela prema Geštalt teoriji, Mahler, Stern, Wilber

Meseci

36 Post -kontakt

24

Finalni kontakt18

Retrofleksija

15Projekcija

9

Introjekcija5/6

Primarna konfluenca0

Normalna simbioza Doživljaj Konsoli- Individu-dacija alnost

M. Normalni autizam Diferencijacija Ponovni Konstantnostprilaz objekta

S. Prodirući selfOsnovni self Subjektivni self Verbalni self Narativni self

W. Prvo uporište Drugo uporište Treće uporište

M.= M.Mahler i dr. (1978); S.= D.Stern (1987); W.= Kwilber (1989)

2. REFERNTNI OKVIRI

Različitim terminologijama i s različitih stanovišta, autori, koji se poslednjih dekada bave razvojem deteta ukazuju na značaj razvoja kao prelaz iz stanja potpune zavisnosti i relativnog odsustva diferenciranja unutar Selfa i između Selfa i ostalog, ka sve jačem definisanju Selfa i sve većoj nezavisnosti. To je poređeno sa zrelom zavisnošću (Fairbairn, 1952), napretkom prema nezavisnosti (Winnicott, 1970), narativnim Selfom (Stern, 1985) i separacijom-individuacijom (Mahler i dr. 1989).

U odnosu na razvoj deteta, gledište Geštalt terapije je usmereno na organizaciju i sazrevanje kapaciteta za stvaranje kontakta sa okolinom, na zdrav i hranljiv način.

3

Ova kompetentnost se razvija posredstvom evolucione sekvencionalnosti sve kompleksnijih i funkcionalnijih modaliteta kontakata, finim uzajamnim delovanjem unutarnjeg sazrevanja i materinskog pobuđivanja.

Kada govorimo o kontaktu u kontekstu Geštalt terapije mislimo na onaj specifičan događaj u kojem se susreću organizam i okolina i ostvaruju nameravane zahteve (Salonia, 1989): oboje su potpuno prisutni na granicama kontakta, ispoljavaju svoju organizmičku rešenost (voljnost, namernost) a istovremeno svako od njih ostaje figura u polju energije i percepcije i pobuđuju geštalt doživljaja koji se razlikuje od zbira njegovih delova.

Iz ove definicije isključujemo široko polje kontakata, interakcija organizam-okolina koje ostaje u pozadini, koje su „konzervativne“ i stvaraju gotovo konzervativnu podlogu za sigurnost. (Perls-Goodman, 1951, 270).

Sa stanovišta Geštalt terapije, kontakt se dešava na preciznom mestu nazvanom granica kontakta, a to je mesto gde se granice organizma susreću sa granicama okoline.

Kada kontakt nije zdrav govorimo o disfunkcijama na granicama kontakta, ili, da upotr4ebimo Polsterov izraz (1973, 71), o „Trgovini otpora“.

Ja ću se ovde pozabaviti sa pet najznačajnijih disfunkcija: konfluencom, introjekcijom, projekcijom, retrofleksijom i egotizmom. Međutim, treba naglasiti da se, u kontekstu razvoja deteta, ovi modaliteti kontakta ne smatraju otporom kontaktu već progresivnim momentima (fazama) evolucionog procesa zarevanja i pripreme za kontakt: drugim rečima, oni stiču sopstvenu sekvencijalnost, funkciju i intrinzičnu pozitivnost.

3. EVOLUCIONA MAPA KONTAKTA

Tabela 1 ilustruje sekvence i evoluciju modaliteta kontakta prema teoriji Geštalt terapije.

Donja horizontalna linija pokazuje načine na koje organizam i okolina formiraju Geštalt kontakta u različitim fazama: dimenzije slova pokazuju meru u kojoj su organizam i/ili okolina prisutni u percepciji kontakta. Sem „O“ (organizam) i „E“ (enironment=okolina), u zagradama je dodato „JA-TI“ da bi se olakšalo razumevanje iako ovi termini nisu prikladni. Prvih pet ćelija je otvoreno kao podsetnik da faze međusobno komuniciraju, kako ćemo videti kasnije kada objasnimo zašto je šesta faza nacrtana bez otvora.

Tabela 2 daje sinoptički pregled i pokazuje, uz evolucioni model Geštalt terapije, modele Mahlera i Sterna, koji spadaju u najnovije i najznačajnije, i, konačno Wilberov model koji je, po mom mišljenju, dobra sinteza studija o razvoju deteta. Faze su ispisane na dve linije kao vizuelni podsetnik da je početak jedne faze u onoj koja joj prethodi.

Kao i za sve evolucione mape, potrebne su izvesne napomene (vidi takođe Erikson, 1982):

a) Svaka faza ima tri izbočena momenta koji se javljaju kod nastavka novog relacionog modeliteta. Najpre se modalitet javlja polako i na epizodan način, zatim se potpuno učvršćuje i usavršava i, konačno, biva asimilovan i povlači se u pozadinu da napravi mesta za nov i zreliji modalitet. Svaka faza, prema tome, uključuje prethodnu i izvor je

4

potencijala naredne, koja će, pravovremeno, proizvesti nove serije de-strukturiranja, re-strrukturiranja i asimilacije.

b) Kada je okolina, Winnicottovim rečima, dovoljno dobra, jedna faza sledi drugu progresivno i spontano.

c) Međutim, kod fundamentalnih faza prelaza postoje periodi regresije, povratka u prethodnu fazu, kako Winikot ističe: „Svaka faza razvoja se postiže i gubi, postiže i gubi, ponovo i ponovo; razvojna faza se dostiže samo postepeno i, u tom slučaju, samo pod određenim uslovima. Ovi uslovi malo po malo postaju manje bitni ali ih se verovatno nikada ne može u potpunosti ignorisati...“ (1989, 38)

d) Zbog tih razloga je teško precizno utvrditi momenat prelaza iz jedne faze u drugu – ovo takođe objašnjava neslaganje različitih autora po tom pitanju.

4. EVOLUCIONE FAZE KONTAKTA

U skladu sa Geštalt gledištem, mapa je nacrtana sa relacionog stanovišta, što znači da je u svakoj fazi naznačen tip i kvalitet kontakta koji je dete sposobno da ostvari sa materinskom figurom. Tek se u samom doživljaju iskustva javlja svesnost o Selfu. To jest, detew najpre nauči Mi, zatim Ti, nakon toga Ja-mogu-da-brinem-o-sebi, i konačno „Ja jesam“. Spekularna slika sopstvenog tela stiče se tek nakon usvajanja spekularne slike tuđeg tela (u vezi sa ovim, vidi analizu Merleau Ponty, 1968, 107).

1.1. Doživljaj „Mi“

1.1.1. Prva faza: primarna konfluenca (od rođenja do 5.-6. meseca)Poznato je da se mišljenja u vezi detetovih doživljaja tokom prvog meseca, prvih

dana života, razlikuju. Mahlerovu hipotezu o inicijalnoj fazi prirodnog autizma (Mahler i dr. 1989) osporila su eksperimentalna istraživanja Sterna koji tvrdi da od samog početka postoji odnos dete-okolina (vidi takođe Trevarthen, 1990). Uistinu, nije lako dati ime, a time i jedinstvo, inicijalnim momentima ove faze koji su sami po sebi haotični i neizrazivi. Može se nesumljivo razmišljati o inicijalno konfuznim i nepredvidivim izmenama (ili rotaciji) autističkog doživljaja i doživljaja rađajućeg osećaja Selfa. Shodno tome, a imajući na umu činjenicu da se, kako je već rečeno, svaka faza sastoji od tri momenta i da je nazvana prema relacionom modalitetu izraženom u centralnom trenutku, deluje mi razumno da prvu fazu označim kao „primarnu konfluencu“.

U Geštalt terapiji se izraz „konfluenca“ preferiše u odnosu na izraze „simbioza“ ili „fuzija“ čime se jasno ističe da se mi bavimo procesom, kretanjem a ne statičkim opisom. Oznaka „primarna“ ukazuje da je doživljaj nemanja granica, bivanja delom nekog drugog, u ovoj fazi, vezan za nezrelost, uz nedostatak diferencijacije između organizma i okoline. Kasnije, nakon treće godine, u zdravoj konfluenci, gubitak će se odnositi na prethodno formirane subjektivne i perceptivne granice, a osećaj gubljenja sebe u drugom biće podržan svesnošću Selfa i drugog.

5

Ova prva faza je iluzija uobičajene granice između dve realnosti (organizam-okolina) koje su fizički odvojene. Dete je korporealan-fizički organizam bez svesnosti: govorimo o neodređenom osećaju telesnosti, koji je fluidan, delom fragmentaran, bez perceptivnih granica, bez jedinstva. Dete u konfluenci sa majkom nalazi „mi“ bez granica, neizdiferencirano, sve u jednom, kao da je jedno produžetak drugoga. Zbog toga nije lako razlučiti ko deluje, ko doživljava tenzije jer, u ovj fazi, kod deteta, a u nekim vidovima i kod majke, Ego granice, distinkcija između „ja“ i „ne-ja“, još nisu definisane.

To što mu je majka na raspolaganju za konfluencu (Spagnuolo, 1988, 79) dozvoljava da se detetovi doživljaji učvrste i da se ne izgube u haotičnim, konfuznim i nesvesnim kombinacijama: moglo bi se reći da to vrši istu funkciju kao i zid materice koji oplođenom jajašcu omogućuje da se učvrsti i da ne bude isisano u ništavilo. (Korisno je imati na umu da je u ovm periodu i majci potrebno da se „zakači“ bilo da sama sebi obezbedi utočište ili joj ga daje partner ili neka druga značajna figura – čime izbegava gubljenje same sebe u toj konfluenci, jer to može izazvati psihotične ispade ili se transformisati u „ludilo dve osobe“). Drugim rečima, majka dozvoljava detetu da se oseća vezanim i da ne bude uništeno (autističkom ili simbiotskom psihozom, šizofrenijom) sopstvenim anksioznostima koje su u ovoj fazi opisane kao strah od „raspadanja na komadiće, beskrajnog padanja, nemanja nikakvog odnosa sa sopstvenim telom, nedostatka orijentacije“. (Winnicott, 1970)

Kaže se da držanje na rukama dozvoljava integraciju.Primarna konfluenca znači da ovu fazu karakteriše relacioni modalitet „mi“ ne

zaboravljajući da u ovoj fazi dete takođe ima, naroćito nakon trećeg meseca, najpre, osećaj rađajućeg (prodirućeg) Selfa, a zatim osećaj Osnovnog Selfa (Stern, 1985); osećaj Selfa koji se korak po korak gradi kroz organizaciju i strukturisanje samog izvršioca (autora postupaka) kohezije Selfa (osećaja sopstvene konzistentnosti), kontinualnog Selfa, afektivnog Selfa.

Oko petog ili šestog meseca konfluenca se asimilira i razvija se odnos majka-dete.

1.2. Od „Mi“ do „Ti“

Nakon osećaja mi-bez-jasnih-graqnica, iz pozadine doživljaja majka-dete prodire osećaj granice drugog, ili tebe; dete uči da prepozna sopstvene granice pomoću i unutar svog doživljaja granica «ti». Ovaj proces, kako ćemo videti, sastoji se od dva specifična momenta.

1.2.1. Druga faza: introjekcija (od petog ili šestog do devetog meseca)

Videli smo da oko petog ili šestog meseca dolazi do prelaza sa geštalta «mi» do početaka – ili izvesnih tačaka – osećaja biti izdiferenciran. Ovo je dramatičan trenutak : u smislu Mahlerovog izraza «ispiliti se iz jajeta» ili Wilburgovog, na osnovu mnogih razvojnih studija, naziva se «prvo uporište» evolucionog procesa. Kada je primarna konfluenca asimilirana, kada je konstruisana prva osnovna struktura kontaktne sposobnosti (kompetentnosti), javlja se razlika između korporealnog – fizičkog Selfa i okoline i nastaje figura. Razvija se svesnost da je radnja delo dva različita činioca, osećaj da se interakcija odvija između dve različite granice postaje

6

jasan: granice Ega dobijaju oblik. Geštalt terapija, u ovoj tački, govori o javljanju Ego funkcija selfa, tojest o organizmičkoj funkciji identifikovanja onog što jeste «ja» i alijenacije onog što nije «ja».

U prethodnoj fazi, trenuci prekida konfluence između detetove potrebe i majčine reakcije su se doživljavali kao anksioznost i beznađe. U ovoj fazi, ovi doživljaji se organizuju i sazrevaju kao percepcija diferencijacije.

Ovom diferencijacijom, organizam sebe percipira kao prazninu a okolinu kao nešto čija funkcija je da ispuni tu prazninu. Kontakt postaje geštalt doživljaja istaknutih granica drugog i nejasnih i konfuznih granica organizma. Okolina-koja-hrani i organizam-koji-prima čine kontaktni modalitet koji je nazvan introjekcija. Praznina, unutra, hranjenje, zavisnost ... su egzistencijalne teme ove faze.

Dete introjektuje, to jest prima, ili, bolje, nediskriminativno uzima u sebe ne samo hranu već i najdublje i najarhaičnije doživljaje majke koji se odnose na intimnost, toplinu, užas, egzistencijalnu potvrdu. «Dovoljno dobra» majka razvija instinktivnu senzitivnost za predviđanje detetovih potreba i diskriminisanje sopstvenih. Počevši od svesnosti o svojoj potrebi da daje (po arapskoj poslovici: «nije da tele želi da siše, već krava želi da doji»), nalazi adekvatan ritam između davanja i uvažavanja, prisutnosti i otsutnosti, popuštanja i ograničavanja. Ozbiljna neadekvatnost majke može pogodovati razvoju težih patologija, kao napr. manično-depresivne psihoze.

Pomoću introjekcije, dete prima i asimiliše, između ostalog, prve osnovne perceptivne strukture jezika, osećaja pripadnosti: drugim rečima, instrumenata koji služe za definisanje granica njegovog sopstvenog Ega.

Na određenoj tački u ovoj fazi, u kojoj je, prema Sternu, osnovni Self potpuno razvijen, dolazi do dentalnog razvoja. Ovo je izuzetno važno jer on značajno menja introjektivan modalitet i uvodi modalitet koji sledi. Odlučan doprinos korišćenja zuba promeni odnosa dete-okolina naglasio je F.Perls u svojoj prvoj knjizi «Ego, glad i agresija». Iako je već K. Abraham govorio o oralno-sadističkoj sub-fazi, Perlsova intuicija (primene anticipacije agresivnosti od analne do oralne faze na terapijski odnos) se pokazala fundamentalnom za razvoj metoda Geštalt terapije i otkrovenjem za psihoterapiju uopšte.

Žvakanje modifikuje introjekciju utoliko što traži veći aktivnost i usmereniju i kanalizovaniju agresivnost od deteta: na taj način organizam dolazi do toga da bude prisutan na sopstvenim kontaktnim granicama na jedan integrisaniji način jer je sada do njih doveden sopstvenom agresivnošću, koja je destrukturisanje i restrukturisanje energije. Kako je već pomenuto, određen tip aktivnosti organizma bio je prisutan, ali manje značajno, i u introjekciji.

Već govorimo o novoj fazi.

1.2.2. Treća faza: projekcija (od 9. do 15. meseca)Sada se tenzije već percipiraju «unutar» Selfa ali organizam još uvek nije u

stanju da ih identifikuje kao sopstvene i pripisuje ih «tebi», i to je tačka spajanja sa tenzijama i intenzivnim senzacijama koje se percipiraju «iznutra». Razvija se naročita pažnja za «izvan Selfa» koje se prvobitno vidi kao spremište tenzije a kasnije, kao realnost koju treba istražiti i manipulisati.

Vežbanje, manipulacija, istraživanje, aktiviranje motornog sistema u sprezi sa senzornim sistemom... su sposobnosti i relacioni modaliteti koji se javljaju u ovoj fazi. Kaže se da manipulacija (hendlovanje) dovodi do personalizacije. Čini se da u ovoj fazi dete traži sebe napolju, u okolini. Nadalje, kod razvoja ove tendencije, dete utvrđuje temelje za interes, radoznalost, intuitivnu empatiju prema drugima.

7

Važan momenat u ovoj fazi je početak deambulacije* (verovatno se misli na kraj nekontrolisanog kretanja kod dece, prim.prev.), koji se izražava i potkrepljuje promenu interesa i energije. Otkriće da može da stoji i hoda je revolucionaran doživljaj za dete jer menja njegove mogućnosti i sposobnosti: daje mu moć, na primer, da nezavisno odluči da li će da pođe napred ili nazad, da gleda svet sa veoma različitih pozicija i da deluje na precizniji, koordinisaniji i efikasniji način.

Izgleda da je u pozadini projekcije činjenica da se, u mnogim vidovima, Self i objekt još uvek percipiraju kao jedno – dete povremeno brka Ja sa Ti i, povrh toga, ne percipira sebe sposobnim da zadrži bujicu napetosti i senzacija – u terminima Geštalt terapije, uzbuđenje – bilo pozitivno ili negativno.

Sećam se koliko me je zapanjila reakcija deteta na moju izjavu «Ti si lep». Bio je zbunjen i brzo mi je odgovorio, naglašavajući zamenicu: «Ti si lep». Proces koji se javlja u ovoj fazi odnosi se na ritam zadrži-eliminiši kako za hranu tako i za napetost. Zadržavanje može pružiti osećaj ispunjenosti i konzistentnost, eliminisanje ostavlja prostor za osećaj mogućnosti odbijanja, nezavisnosti i, prema tome, daljnje diferencijacije (to je slučaj tipičnog dečjeg «ne» koje takođe znači «da» ili «I ja sam ovde»). Malo-veliko, akcija-mirovanje, spolja-iznutra... su teme ove faze. Energija, prvobitno korišćena za ispunjavanje praznine, sada postaje uzbuđenje ekcije, otkrića, izjave «Ti si...»

U ovoj fazi se javlja, prema Sternu, osećaj subjektivnog Selfa i teorija odvojenih umova, dok Mahler govori o «majci kao utočištu» koje daje podršku «vežbanju».

Majka koja nudi sebe kao objekat za projekciju i koja nije pokolebana odbijanjem, pokušajima povlačenja, tvrdoglavošću svog deteta, nudi detetu utočište koje mu omogućuje da tenzije svog organizma ispolji punim intenzitetom i potencijalom: tek kasnije – a ne odmah – dete to prepoznaje kao svoje. Bez adekvatne podrške dete razvija tipične patologije granične zavisnosti, ili, u momentima kada percipira jake tenzije, ne uspeva da prepozna sopstvene granice i regresira u paranoične doživljaje.

Sada smo između dvanaestog i petnaestog meseca: dete je sada spremno za daljnju fazu sazrevanja.

1.3. Od «Ja» do «Ja-Ti»

1.3.1. Četvrta faza: retrofleksija (od 15. do 18. meseca) Ova faza je opisana kao «drugo uporište» razvoja (Wilber, 1989). U njoj dete uči

da vrši dva tipa diferencijacije: između slike Selfa i slike drugih, s jedne strane, i između predstava i realnosti, s druge. Stern govori o osećaju «verbalnog Selfa». Do sada dete je postalo sposobno da razlikuje «iznutra» od «spolja», ono što pripada njegovim granicama od onoga što je van njih, i – odlučujuće otkriće – doživljava, ili bolje, postaje svesno, da u određenim stvarima i u određenim momentima može da se snađe bez svoje majke. Može da uradi za sebe i ono što bi želelo da dobije od okoline i ono što bi želelo da uradi okolini. (Kontaktni modalitet koji Geštalt terapija zove retroflekcijom). To jest, polazi mu za rukom da igra dvostruku ulogu: onoga koji ima potrebu i onoga koji reaguje na tu potrebu. Kada organizam dopre do granica kontakta, on ne ulazi u kontakt sa okolinom već se vraća prema sebi - retrofleksujući – iskušavajući novo iskustvo mogućnosti da može da se snađe bez okoline.

8

Detetovo «Ja sam» (Winikot) je iznad svega «Ja sam u stanju da brinem o sebi». Ova nezavisnost pobuđuje entuzijazam i euforiju, ali i strah od osamljenosti, odbacivanja. Upravo zbog toga, vezano za ovu fazu, Mahler govori o «sjedinjavanju». Dete se vraća majci, neopredeljeno između zavisnosti i nezavisnosti, između samo-podrške i podrške okoline.

Tražiti pomoć ili to uraditi sam, brinuti o sebi sa ljutnjom ili depresijom, sa ponosom ili vedrinom... to su neke od evolucionih tema u ovoj fazi.

Od majke se traži (Mahler, 1989, 79) da ga, «kao kvočka, nežno gurne, da ga potakne na nezavisnost», a ne da ponovo uspostavi vlast nad detetom, koje je sada izdiferencirana osoba.

Disfunkcije u ovoj fazi utiču na razvoj narcističke patologije.

1.3.2. Peta faza: finalni (konačni) kontakt ili zdrava konfluenca (od 18. do 24. meseca)

trenutak kulminacije dugog procesa sazrevanja odnosa majka-dete je – konačno! – kontakt (koji Geštalt terapija zove «konačni» u smislu «konačno»). Interakcije organizam-okolina dostižu svoj najjači intenzitet: organizam može da bude potpuno prisutan na granicama kontakta i može da se prepusti doživljaju «mi», svestan da je u stanju da posle toga opet pronađe svoje granice. I organizam i okolina su sposobni da prepoznaju i zadrže svoje uzbuđenje i da ostanu figura, pre prelaska u novi geštalt koji je kontakt. Da bi se ovo u potpunosti dogodilo potrebno je da su se prethodne faze nizale jedne za drugom sa organizmičkom spontanošću, jer bi u suprotnom, suočen sa povećanom tenzijom koja je priprema za kontakt, organizam, kako ćemo kasnije videti, regresirao u arhaičnije faze – modalitete kontakta.

Konačan (finalni) kontakt uzrokuje rast organizma: daje mu ono što mu treba i omogućuje da delovi ne-ja postanu ja procesom asimilacije. Tako smo stigli do poslednje faze evolucionog ciklusa.

Na ovoj tački možemo reći da se formirao organizmov organ-za-kontakt: Geštalt terapija govori o Selfu kao o sistemu prisutnih kontakta i agensu rasta (Perls-Goodman, 1951, 434).

Geštalt terapeutska analiza kontaktnog ciklusa produžuje se na fazu neposredno nakon kontakta koja, kako ćemo videti, ima različitu fizionomiju u odnosu na prethodne faze.

1.4. Od «Ja-Ti» do «narativnog Selfa»

1.4.1. Šesta faza: post-kontakt između asimilacije-egotizma i neurotske konfluence (od 24. do 36. meseca)

ova faza je nazvana prema svom privremenom položaju (post-kontakt). U stvari, nakon finalnog kontakta, već se mogu zapaziti izvesna stanja (uslovi) nastala usled disfunkcija prethodnih faza. Ako se nakon finalnog kontakta, organizam, umesto da nastavi sa doživljajem «mi», sa zadovoljstvom i spontano, povuče u sebe, to je slučaj disfunkcije kontakta - egotizma (straha od predavanja okolini). Ako, s druge strane, nakon perioda kontakta, organizam ostaje da visi na drugom i ne povlači se iz kontakta, to je slučaj disfunkcije kontakta – neurotske konfluence (straha od nezavisnosti). U oba slučaja se odlučujući faktori mogu naći u načinu na koji su

9

prethodni relacioni modaliteti (napr. konfluenca, retrofleksija, itd.) bili doživljeni. Ovo je period Edipovog kompleksa. Disfunkcije u ovoj fazi se uglavnom odnose na psihoneuroze.

Ako je evolucija normalna, u ovoj fazi se javlja osećaj narativnog Selfa; «u ovoj tački, konačno, dete je u stanju da nam ispriča priču (životnu priču), da nam kaže ko je, šta mu se dešava, šta radi i zašto to radi» (Stern, 1989, 128).

Sternove reči reflektuju ono šta je Geštalt terapije odavno definisala kao cilj faze post-kontakta. Nakon kontakta postoji asimilacija. Novo iskustvo je integrisano, Self je sproveo sopstveni razvoj: osećaj istorije, lojalnosti, uloga počinje da živi.

Geštalt terapija svesnost o tome šta je neko postao zove «funkcijom ličnosti Selfa».

Prema Wilberu to je tačka trećeg evolucionog uporišta koja obeležava prelaz iz pred-personalne u personalnu fazu.

5. OD «MODALITETA KONTAKTA» DO MODALITETA OTPORA KONTAKTU

Oko treće godine kontaktna funkcija organizma (u terminima Geštalt terapije, Self) postiže zrelost. Osnovna struktura Ego granica je konsolidovana i organizovana. Od tog momenta nadalje organizam počinje da uspostavlja lične kontakte sa okolinom: počinje priča kontakta koji će, pomoću istih paradigmatičkih modaliteta na različitim nivoima kompleksnosti i tananosti, voditi organizam kroz sve značajnije doživljaje rasta do vrhunskih doživljaja ljudske psihologije (Maslow, 1968).

Znak zdravog i hranljivog kontakta je činjenica da organizam, uoči novog kontakta, oseća, kao da mu je prvi put, uzbuđenje, strah i osećanje rizika. Ponekad će uspeti da uđe u kontakt, ponekad će se zaustaviti i povući, svesno ili na drugi način, u one faze u kojima je evolucija zakasnila i iz kojih je pobegao. U ovom kontekstu, konfluenca, introjekcija, projekcija, retrofleksija, egotizam postaju «modaliteti otpora kontaktu». U takvim situacijama organizam doživljava anksioznost koja ga urgentno podseća na uzbuđenje koje je ostalo blokirano, ali koje nije zakržljalo. A uzbuđenje je – šta organizam zna – uvek interes, potraga za kontaktom.

6. PERSPEKTIVE

Evoluciona sekvenca koju smo razmotrili nudi veliki broj primena, hermenautičkih (interpretativnih) ili kliničkih (Salonia, 1989):

- postavljanje modaliteta otpora kontaktu u evolucioni kontekst sugeriše da oni imaju sekvencijalnost i funkcionalnost u odnosu na ciklus kontakt-povlačenje;

- prezentovanje evolucionih faza služi za stimulaciju proučavanja veza između psihopatologije i evolucione teorije;

- poziva na ponovno razmatranje terapijskih procesa – seanse kao i terapije – u terminima ciklusa kontakt-povlačenje. Na primer, shema relacionih faza «od mi do ti»; od ti do Ja mogu da brinem o sebi; od Ja mogu da brinem o sebi do Ja-Ti; od Ja-Ti do nezavisnog Selfa postaje paradigma za terapeutski odnos.

10

Ovde očigledno ne ostaje tek nekoliko «otvorenih geštalta», već, kao što znamo, kada smo ih svesni oni služe da stimulišu dalja razjašnjavanja i istraživanja.

Pomenuću nekoliko «otvorenih geštalta»:- nastaviti sa proučavanjem psihopatologije u odnosu na evolucione

faze;- proučiti načine na koje disfunkcije u jednoj evolucionoj fazi utiču na

sledeću;- proučiti procese kojima se različiti disfunkcionalni modeli vezuju

jedan za drugi i postaju ljuske «luka»;- iskoristiti moguća otkrića u dijagnostičke svrhe;- i za diferencijalne intervencije.

Priča o «otvorenom geštaltu» podseća na reči Izidora Froma:«Trideset dve godine se bavim proučavanjem i praksom Geštalt terapije. Njena

teorija i dalje hrani i moju praksu i moje podučavanje. Još uvek nisam iscrpeo potencijalne implikacije i dalje mogućnosti Geštalt terapije» (1984, 12).

SADRŽAJ

1. UVOD...................................................................................................................................12. REFERNTNI OKVIRI..........................................................................................................33. EVOLUCIONA MAPA KONTAKTA.................................................................................44. EVOLUCIONE FAZE KONTAKTA...................................................................................5

4.1. Doživljaj „Mi“...............................................................................................................54.1.1. Prva faza: primarna konfluenca (od rođenja do 5.-6. meseca)..............................5

4.2. Od „Mi“ do „Ti“............................................................................................................64.2.1. Druga faza: introjekcija (od petog ili šestog do devetog meseca)........................64.2.2. Treća faza: projekcija (od 9. do 15. meseca).........................................................7

4.3. Od «Ja» do «Ja-Ti».......................................................................................................84.3.1. Četvrta faza: retrofleksija (od 15. do 18. meseca).................................................84.3.2. Peta faza: finalni (konačni) kontakt ili zdrava konfluenca (od 18. do 24. meseca)

94.4. Od «Ja-Ti» do «narativnog Selfa»................................................................................9

4.4.1. Šesta faza: post-kontakt između asimilacije-egotizma i neurotske konfluence (od 24. do 36. meseca).................................................................................................................9

5. OD «MODALITETA KONTAKTA» DO MODALITETA OTPORA KONTAKTU......106. PERSPEKTIVE...................................................................................................................10Napomena...................................................................................................................................11

NapomenaSadržaj ovog rada je komplementaran radu Salonie. Zahvalan sam Ervu i Miriam Polster, Isidoru Fromu i Sonii Nevis što su na mene preneli interes, stimulus i ključne ideje o kontaktu u Geštalt terapiji.

Prevela: Gordana Miljević

11