Ona

Autobus je skrenuo desno i počeo da ubrzava dok je prelazio preko mosta. Više nisu bila bitna ni skučena rasklimana sedišta tamno crvenkaste boje sa raznobojnim tačkicama i sitnim zvezdicama, ni krupna žena u cvetnoj jednodelnoj haljini koja se uspavano ljuljuškala pored, povremeno se naslanjajući na mene, ni ustajali vazduh pomešan sa mirisom kako enterijera tako i svih putnika koji je uvek bio po malo oporan i uvek isti i koji se zadržavao na odeći sledećih nekoliko dana, ni ljudi koji su razgovarali o svojim životima i planovima, ni dete koje je povremeno plakalo, jedino je bilo bitna ona. Ona, koja me je uvek brižno iščekivala na stanici odakle god da sam dolazio, ona koja me je uvek ispraćala netremičnim brižnim majčinskim pogledom punim i sreće i tuge i brige, gde god da sam išao, na sever, na jug, na istok, na zapad, želeći da me ponovo vidi i znajući da je uvek nosim sa sobom u srcu i mislima. Ona, koja ništa nije tražila za uzvrat a davala je celu sebe, pazila je i brinula se o meni najbolje što je mogla i pripremila me za zagrljaj drugih, opasnijih žena koje me nikada tako neće voleti, a za kojima ću, znala je to vrlo dobro, sigurno pohitati i poželeti da okrenemo koji krug, da zaigramo na mesečini kao što sam nebrojano puta zaigrao baš sa njom. Ona nikada nije vikala već samo milozvučno šaputala velike istine i duboke misli ovoga sveta. Ona je znala da ću jednog dana morati da odem ali da je nikada neću napustiti. Ona je znala da iako budem na kraju sveta, njen topao šapat će me očarati poput čarobne letnje noći i da joj je samo jedna reč potrebna da joj se vratim jednom i zauvek. I tada će čekati na stanici sa istim osmehom nežnijim od najfinije svile punim dobrote i radosti.

Upoznao sam je pre mnogo godina i iako se ja ne sećam našeg prvog susreta znam da me je sa istim pogledom kristalno čistih očiju, koje bi u zimu i proleće ćesto potamnele i nabujale, gledala kroz prozor bele sobe, nepomična i prekrštenih ruku dok su se oko nje ubrzano kretali ljudi u belom. Obilazila me je svakog dana u vrtiću, nežno me milujući po kosi pre nego što bi gotovo vilinskim korakom nestala u daljini. Bila je tu i prvog dana škole, stajala je neupadljivo iza ugla i osmehivala se povremeno mi mašući, ponosna i ushićena. Dani su prolazili a ona je uvek bila tu da mi osmehom ulepša svet i jednim dodirom me ispuni neverovatnom energijom da mogu da verujem da ne postoji ni jedna stvar na ovom svetu koju ne mogu da postignem. I kada sam prvi put s jeseni odlazio drugoj u naručje ona je bila tu, i još više mi ulivala podršku tim tako jednostavnim a tako dubokim osmehom na njenom svetlucavom licu. Znala je ona da me ni jedna druga ne može grliti kao ona, da ni jedna druga ne može i najmračniji dan pretvoriti u prolećni povetarac samo jednim dodirom ruke, samo jednim osmehom. Nije se ona nikada brinula da ću se zaljubiti u neku drugu. Zna ona veoma dobro da druge i mogu voleti ali da je naša povezanost iskonska i da prevazilazi granice ovog sveta i rasteže se sa neverovatnom lakoćom kroz beličasta prostranstva izvan realnosti. Svuda ću želeti da odem, da upoznam razne žene, žene sa svih meridijana planete, ali ću joj se na kraju vratiti i dok moje vreme neumitno protiče i časovnik se bliži ponoći, neću želeti ništa više nego da budem uz nju kada otkuca dvanaest, a da zatim otplešemo poslednji ples, ples koji neće trajati ni jednu sekundu a ni celu

večnost jer vreme tada ne postoji, a jedino što ću tada moći da osetim su njene nežne ruke poput latica ruža čvrsto zagljene oko mene.

Zeleno svetlo se upalilo na semaforu, a autobus je uz blagi trzaj počeo ponovo da ubrzava po pravom putu pretičući usput biciklistu. Nakon stotinak metara je postepeno počeo da usporava uz produženi jauk kočnica sve dok se nije zaustavio pored staklenog stajališta. Srce je počelo da mi lupa dok sam se izvlačio sa sedišta i polako se kretao ka izlazu. Da li će me i ovog puta sačekati? Da li ću i ovog puta videti taj osmeh koji prevazilazi ovaj i pripada nekom potpuno drugom i toliko udaljenom rajskom svetu? Putnici su se pažljivo i umorno spuštali niz crne stepenice autobusa želeći tako žarko da osete dašak svežeg vazduha ali u isto vreme pazeći da ne padnu niz strmi silaz. Žena u jednodelnoj cvetnoj haljini se odgegala niz stepenice mučeći se da se provuče kroz uski izlaz. Srce mi je lupalo tako jako kao da želi da pokida grudni koš i izleti napolje dok sam izlazio. Za trenutak sam zatvorio oči. Kada sam ih otvorio, ugledao sam taj nežan osmeh ispunjen milionima lepih želja koji mi je ulio novu životnu energiju. Brižno me je gledala prekrštenih ruku na bedrima.