Novi Sad, 2011.

SADRŽAJ:

UVOD..................................................................................................................................................3

1. ISTORIJA PROUČAVANJA ORGANIZACIJE.........................................................................4

2. ULOGA I ZNAČENJE ORGANIZACIJE...................................................................................4

3. ORGANIZACIJA I NJENI OBLICI.............................................................................................6

4. PRINCIPI ORGANIZACIJE........................................................................................................6

5. ORGANIZACIONA VRSTE.......................................................................................................8

6. METODE ORGANIZACIJE........................................................................................................9

6.1. Kompleksna analitička metoda (KAM).................................................................................9

6.2. Metoda ocenjivanja organizacije prema procesnim funkcijama.........................................10

6.3. Matematičke metode............................................................................................................10

7. KLASIČNA TEORIJA ORGANIZACIJE.................................................................................10

7.1. Neoklasične Teorije organizacije........................................................................................11

7.2. Savremene Teorije Organizacije..........................................................................................12

8. ORGANIZACIJA JAPANSKIH PREDUZECA........................................................................12

9. NAJNOVIJE TENDENCIJE U RAZVOJU ORGANIZACIJSKA TEORIJE...........................13

ZAKLJUČAK....................................................................................................................................14

LITERATURA...................................................................................................................................15

UVOD

Savremeni životni stil retko da dopušta čoveku trenutke samodovoljnosti, bez dodira sa organizacijom i potrebom adekvatnog ponašanja u organizaciji. Neprekidno smo u kontaktu sa raznim organizacijama radnim, kulturnim, obrazovnim, zdravstvenim, verskim, političkim, zabavnim. Brojne organizacije ne samo da omeđavaju naše aktuelno ponašanje već čine sponu sa prošlošću i kreiraju našu budućnost. Njima je u velikoj meri određen naš život u sadašnjosti ali i građenje budućnosti i upoznavanje prošlosti. Organizacije čine okvir u kome svaki pojedinac, njihov član, ostvaruje sopstvene vizije i ciIjeve.

Brojnim organizacijama, kojih često i nismo svesni, definisani su i naši odnosi sa dragim Ijudima jer njih prvenstveno karakterišu osobene šeme međuljudskih odnosa i „pravila igre". Vrednosti Ijudi kao što su moralne, radne, kreativne najjasnije se ispoljavaju i uobličavaju u organizacijama. Time organizacije i činioci njihovog vođenja stvaraju uslove i propozicije opštih procesa socijalizacije. Možemo reći da i sama čovekova ličnost, ta opet jedinstvena organizacija osobina nastaje delovanjem socijalne sredine da datu biološku osnovu stvarajući opšti a za pojedinca osobeni obrazac ponašanja. Dakle, ličnost nastaje u organizaciji ali i sama poprima odlike organizacije.

2

1. ISTORIJA PROUČAVANJA ORGANIZACIJE

Počeci proučavanja organizacije kod Egipćana i Vavilonaca koji su morali imati određena znanja o organizaciji akumulirana tokom generacija da bi se izgradila takva manumentalna dela poput piramida, hramova i sl Pretpostavlja se da su stari Egipćani zapisivali svoja iskustva u izgradnji tako velikih objekata koji su se dugo gradili (Keopsovu piramidu je gradilo 100.000 ljudi u periodu od 200 godina). Prvi pisani tragovi o ovakvim poduhvatima nalaze se u Hamurabijevom zakonu u kojem su određeni obrisi društvene organizacije.

U Evropi prvi zapisi o organizaciji potiču od starih Grka i njihovih ustava kojima su uspostavljali pogodne organizacione oblike upravljanja mnogobrojnim gradovima – državama. Stari Rimljani su se takođe bavili organizacijom (Katon, Voron). Nakon Rima Crkva je se najviše bavila organizacijom i to prvenstveno sopstvenom (Crkvena centralizovana organizacija je jedna od najdugovečnijih organizacija - stara je preko 2000 godina). U kasnom feudalizmu o organizaciji su pisali i Leonardo da Vinci te Galileo Galilei. 1Porast složenosti organizacije rada kroz istoriju je zahtevao sve više bavljenje organizovanjem (samo iskustvo te povremeno bavljenje organizovanjem nije više dovoljno za poslovne zahteve u današnjem vremenu) => od industrijske revolucije proučavanje organizacije postaje sve intenzivnije i poprima sve izraženiji teorijski sadržaj. Ch. Bebidž (studije vremena i pokreta, praćenje troškova i efikasnosti radnika) i H. Poor (istraživanje principa organizacije te informacija i komunikacija) su bili neposredni prethodnici i pripremili su gotovo sve potrebne uslove da se izvrši kvalitetan skok za prerastanje organizacije iz prakse u nauku.

2. ULOGA I ZNAČENJE ORGANIZACIJE

Organizacija počinje sa pojavom čoveka - čovek se njome počeo baviti sa početkom obavljanja korisnog proizvodnog rada, preoblikovanja predmeta rada u raznovrsne proizvode u cilju podmirivanja životnih potreba. Čovek je s kvalitetnom organizacijom uz manji napor (troškove) bolje i brže postizao mnogo veće rezultate u svim oblastima svog delovanja. Od prvih (slučajnih) lovačkih grupa do savremenih oblika zajedničkog rada i života, čovek nikada nije mogao, a ni danas ne može, bez organizacije. Čovek se koristi i pripada organizaciji čitav svoj život - od rođenja do smrti, jer sva svoja radna i životna pitanja rešava zajedno sa ljudima - dakle - organizovano. Sa postepenim razvojem proizvodnih snaga, koje su pratili odgovarajući društveno-ekonomski odnosi, razvijala se i organizacija, povećavao se broj i oblici organizacije sve dok nije poprimila današnje razmere kad je već bilo nemoguće bez naučnog pristupa rešavati sve složenije organizacione probleme, a isto tako uspostavljati modernu, fleksibilnu i efikasnu organizaciju.

Pojam organizacije označava, kako proces organizovanja nekih aktivnosti (poslova), tako i rezultate tog procesa kojim se oblikuju organizacione jedinice različitih vrsta, širine i struktura u svim oblastima društvenog života. Značenje organizacije nije ograničeno samo na čovekovu privrednu aktivnost, nego na njegovu celokupnu radnu i životnu aktivnost. Organizacija omogućava realizaciju najsloženijih zadataka, proširuje obim čovekove individualne snage, jer organizacija od tih individualnih snaga stvara društvenu snagu, ubrzava proces ostvarivanja zadataka odnosno skraćuje potrebno radno vreme za njegovo izvršenje, te se odgovarajućom organizacijom relativno smanjuju troškovi postizanja istih rezultata.

Organizacija ima i negativnu stranu - u određenoj meri sprečava čoveka i dovodi ga u podređen položaj, jer mu ponekad nameće zadatke koji nisu uvek u skladu s njegovim fizičkim

1 Hadžiahmetović, Zećir; Softić, Senad; Kulović, Dženan; Organizacija : teorije, strukture, ponašanje, Sarajevo, 2006.

3

sposobnostima ili se protive njegovom poimanju rada. Rešavanje problema u organizaciji (kao instituciji ili aktivnosti), je praktično nemoguće bez naučnih istraživanja - što organizaciji daje naučni karakter.

Organizacija kao naučna disciplina je uključena u nastavne planove gotovo svih visokoškolskih ustanova, održavaju se seminari i sl. Bez obzira na važne tehničke komponente, organizacija je ipak društvena nauka (njom ljudi nastoje ne samo da uspostavi skladne odnose između elemenata proizvodnje, ekonomično se koristiti sredstvima i racionalizovati svoj rad, već njome uspostavljaju odgovarajuće društvenoekonomska odnose i osiguravaju njihovu reprodukciju).

Nauka o organizaciji, kao nauka veoma bliska ekonomskim naukama, ima izrazito klasno obeležje jer pomaže u oblikovanju organizacije u kojoj se direktno i neposredno uspostavljaju odnosi među njenim učesnicima kakve želi vladajuća klasa (kroz istoriju održavanje uloge subjekta organizacije - omogućavanje oblikovanja ili održanja odnosa podređenosti u organizaciji). Danas je situacija drugačija - organizaciji se u modernom društvu mora pokloniti puna pažnja da bi se pravilno koristila u ostvarivanju svih poslovnih ciljeva, ali i omogućila realizacija sve humanijeg procesa rada. Kroz istoriju usmerenje na proizvodnju, odnosno njenu kvantitativnu i kvalitativnu stranu - društvena strana proizvodnje je bila potpuno zanemarena. 2U novo vreme dolazi do znatnog napretka pa se i društvenoj strani poklanja sve veća pažnja - danas nema nijednog preduzeća u visokorazvijenim zemljama u kojem se ne vodi računa o položaju čoveka, uslovima rada i života.

Pojam organizacije je kompleksan i obuhvata mnoge aktivnosti - od upravljačkih do pripremnih, izvršnih i kontrolnih u raznovrsnim područjima društvenog i privrednog života. Stoga organizacija i predstavlja važnu polugu društvenog i privrednog života. Jedan od najdiskutabilnijih pojmova u teoriji i praksi je upravo pojam organizacija. U stručnoj literaturi ima mnogo raznovrsnih definicija organizacije. Možemo reći da gotovo nema autora koji se bavio ovim područjem, a da nije pokušao da da svoju definiciju organizacije.

Zavisno o autorima postoje bitne razlike koje karakterišu njihova shvatanja organizacije:

- organizacija u užem (ostvarivanje privrednih ciljeva) i širem smislu (Ostvarivanje bilo kojih zajedničkih ciljeva).

- organizacija kao nauka (formulacija principa za postizanje optimalnih rezultata) i kao veština (čovekova sposobnost korišćenja sredstava i metoda za postizanje postavljenih ciljeva)

- organizacija kao stanje (trenutna situacija) i kao proces (promena određenog organizacionog stanja)

- organizacija - isključivo bavljenje ljudima i njihovim odnosima ili skladno povezivanje ljudi i sredstava

- organizacija kao način uspostavljanja hijerarhijskih odnosa ili način regulisanja rada i života svih pripadnika neke zajednice.

Bitna obeležja organizacije:- cilj odnosno zadatak koji se želi ostvariti,- skladnost materijalnih sredstava i ljudskog potencijala i- njihova racionalna upotreba.

Organizacija = svesno udruživanje ljudi kojima je cilj odgovarajućim sredstvima da ispune određene zadatke sa najmanjim mogućim naporom na bilo kojem području života.

2 M. Klarin; Organizacija i planiranje proizvodnih procesa, Mašinski fakultet, Beograd, 1996.

4

3. ORGANIZACIJA I NJENI OBLICI

Organizacija rada = udruživanje ljudi radi ispunjavanja ekonomski, odnosno proizvodnih zadataka. Stara je koliko i čovekov rad, no u početku nije imala ni približno takvo značenje kakvo je poprimila u savremenom društvu. U današnjem društvu iskustvo, koje je nekada bilo dovoljno za organizovanje, danas je nedovoljno za uspostavljanje najdelotvornije organizacije rada. Svakom stepenu razvoja proizvodnih snaga i društvenih odnosa odgovarao je određeni oblik organizacije rada - razvijanjem proizvodnih snaga razvija se i organizacija rada koja postaje sve složenija, a složeniji su i oblici u kojima se ostvaruje. 3Organizacija rada = svesna čovekova delatnost kojom se usklađuju svi činioci (Materijalni i ljudski) proizvodnje radi postizanja optimalnih rezultata. Činioci proizvodnje u svakom trenutku moraju biti usklađeni; kvantitativno i kvalitativno, vremenski i prostorno, odnosno, moraju biti integrisani u jedinstvenu proizvodnu ili poslovnu celinu- inače će proizvodnja biti moguća, ali ne i optimalna.

Poslovna organizacija preduzeća = organizacija rada zbog različitih udela elemenata proizvodnje. Organizacija rada je s jedne strane stara koliko i sam rad (društvo), dok je poslovna organizacija sa druge strane stara koliko je staro i preduzeće (nastanak preduzeća).

Organizacija rada - usklađivanje činilaca proizvodnje u samom procesu rada = organizacija preduzeća - celokupno poslovanje preduzeća, odnosno organizacija rada je samo deo, iako osnovni, poslovne organizacije preduzeća. Preduzeće (kao oblik organizacije proizvodnje) izloženo je neprestanim promenama o kojima valja voditi računa prilikom oblikovanja njegove poslovne organizacije, što se ogleda u promeni odnosa između pojedinih elemenata, ali iu promeni kvaliteta svakog pojedinog elementa.

4. PRINCIPI ORGANIZACIJE

Od Tailora pa do dan danas svaki autor stvara svoje vlastite "principe" organizacije. Prvi ozbiljni pokušaj sistematizacije principa organizacije nakon Tejlora, izvršio je H. Fajol nabrajajući 14 principa organizacije (smatrao je da su mnogi principi iz francuske vojske primenjivani na organizaciju). Kasniji autori su takođe nastojali što većim brojem principa obuhvatiti širi broj organizacija i sprečiti prigovore na sopstvene sistematizacije. S obzirom na broj autora takođe postoje i velike razlike u poimanju principa organizacije.

Kao najvažniji principi organizacije mogu se navesti sledeći:- princip podele rada i specijalizacije- princip povezivanja činilaca proizvodnje- princip koordinacije- princip dobrovoljnog uključivanja u organizaciju

Princip podele rada i specijalizacije - Jedno od najvažnijih principa organizacije. Da bi organizacija obavila svoj zadatak što efikasnije i racionalnije, odnosno, postigla bolje rezultate; mora raščlaniti svoj zadatak sve do elementarnih delova - do radnih mesta. Osim višestrukih koristi koje donosi proces podele rada i specijalizacije (povećani radni učinak pojedinca, grupa, organizacionih delova; realnije planiranje i praćenje rezultata rada, veći prostor za inovacionu delatnost), isti proces može rezultirati negativnim učincima na fizičko i psihičko stanje radnika, ako se bezobzirno sprovodi.

3 Hadžiahmetović, Zećir; Softić, Senad; Kulović, Dženan; Organizacija : teorije, strukture, ponašanje, Sarajevo, 2006.

5

Princip povezivanja činilaca proizvodnje - Sve radnje s kojima se stalno vrši njihovomeđusobno usklađivanje kao i usklađivanje unutar svakog pojedinačnog. Danas osobito veliko značenje ovog proncipu je u eri stvaranja i primene sve većih proizvodnih agregata koji bitno utiču na promenu strukture organizacije.Princip koordinacije - Veze i odnosi između i unutar činilaca proizvodnje. Da bi se zadaci uspešno izvršavali i postigli očekivani rezultat, potrebno je koordinirati rad svih radnika koji su angažovani u njihovoj organizaciji. Tu ulogu preuzimaju rukovodioci na svim organizacionim nivoima. Koordinacija može biti horizontalna i vertikalna, te je neophodna u svim fazama izvršavanja proizvodnih (poslovnih) zadataka.Princip dobrovoljnog uključivanja u organizaciju - Za ispunjavanje svoje zadatke, organizacija treba odgovarajuće velik i strukturno kvalitetan kolektiv zaposlenih. Prinudnog uključivanja gotovo da više i nema, a dobrovoljno se ostvaruje u različitim stepenima. U oblikovanju organizacije treba (u skladu sa mogućnostima) osmisliti takva rešenja koja osiguravaju što viši stepen dobrovoljnog uključivanja, jer se time u pravilu postiže čvršće međusobno delovanje svih zaposlenih u preduzeću. Najviši stepen međusobnog delovanja postiže se onda kad se podudaraju interesi zaposlenih i interesi preduzeća. Šta je veće preduzeće, što su veća sredstva kojima raspolaže, što je veći broj radnika koje zapošljava, što je veći broj različitih proizvoda, delova, sklopova i različitih materijala za njihovu proizvodnju - organizacija postaje sve opsežnija i složenija. Međusobno usklađivanje elemenata proizvodnje u ovakvim organizacijama bi bilo praktično nemoguće bez eliminisanja ili smanjenja svega onoga što je suvišno i nepotrebno u cilju ujednačavanja i uspostavljanja reda koji će omogućiti dobar pregled elemenata i njihovo smišljeno povezivanje. 4Ovo ujednačavanje i red se postiže danas vrlo korišćenim postupcima standardizacije i tipizacije.Standardizacija - specifičan postupak pronalaženja optimalnih rešenja, odnosno utvrđivanja svojstava koje mora imati proizvod, materijal, tehnološki postupak i sl standardi mogu biti zakonski i interni (specifikacije) te obično obuhvataju oblik, kvalitet, sadržaj, funkcionalnost, pakovanje, način transporta i sl uz standarde se utvrđuje i dopušteno odstupanje od propisanih svojstava - tolerancija. U organizaciji se upotrebom standarda postiže bolja upotreba kapaciteta proizvodnih sredstava, raspoloživog fonda radnog vremena, veća iskorišćenost materijala, bolja specijalizacija.Tipizacija - postupak selekcije i redukcije kojim se sužava izbor standardizovanih proizvoda na minimalan broj, odnosno na određen broj tipova proizvoda koji svojim svojstvima zadovoljavaju određen opseg potreba, u cilju racionalnije proizvodnje ili neke druge koristi. Dok je standardizacija u pravilu obavezna, tipizacija je mnogo elastičnija - odnosno ona se tiče samo određenog preduzeća, racionalnosti njegove proizvodnje i želja njegovih kupaca.

U opšte postupke racionalizacije ubrajaju se:- uklanjanje štetnih razmaka i hodova (uklanjanje prostornih, vremenskih razmaka, praznih

hodova - maksimalna neprekinutost i izjednačenost odvijanja procesa u jednom smeru => smanjenje gubitaka i veća efikasnost).

- predviđanje (planiranje, odnosnoutvrđivanje svih okolnosti koje bi u budućnosti mogle uticati na odvijanje dela ili kompletnog poslovnog procesa).

- priprema (pripremom se realizuje ono što je planiranjem predviđeno, odnosno izvršavaju se sve potrebne predradnje koje se odnose na činioce proizvodnje).

- ujednačavanje (nastojanje da proizvodni proces od početka do kraja bude što ujednačeniji, odnosno sastavljen od ujednačenijih elemenata)

- spajanje jednakih elemenata ili jednakih procesa (postupak spajanja jednakih poslova ili jednakih radnih operacija u jednu operaciju ili što više vremensko i prostorno približavanje).

4 M. Klarin; Organizacija i planiranje proizvodnih procesa, Mašinski fakultet, Beograd, 1996.

6

5. ORGANIZACIONA VRSTE

Pod organizacionim vrstama se podrazumevaju (ubrajaju) različiti pristupi u provođenju organizacije.

Među najvažnije se ubrajaju sledeće vrste organizacije:- prema obimu - potpuna i delimična- prema načinu na koji se sprovodi - individualna i shematska- prema koncepciji rukovođenja (upravljanja) - centralizovana i decentralizovana- prema trajanju rada na organizaciji - jednokratna i postepena - s obzirom na postojanje organizacije - organizacija i reorganizacija

Da bi se nabrojane vrste organizacije mogle uspešno primenjivati u izgradnji organizacije, potrebno je da svako preduzeće ima svoj dugoročni plan organizacije. Dugoročni plan organizacije je neophodan za razvoj, unapređenje i usavršavanje organizacije = nije samostalan, sastavni je deo dugoročnog plana razvoja i izrađuje se na osnovu odluka o dugoročnoj politici poslovanja. Dugoročni plan organizacije izrađuje se za određeno razdoblje, obično 3-4 godine, te se s vremena na vreme nadopunjuje i usklađuje zavisno o trenutnim razvojnim tendencijama.

Potpuna organizacija - odnosi se na celokupno poslovanje, upotrebljava se u preduzećima koja se nalaze u osnivanju ili kod velikih rekonstrukcija i modernizacija u cilju uspostavljanja optimalne organizacione strukture između i unutar pojedinih elemenata proizvodnje. Bitno je da ovaj proces ide od celokupne organizacije prema pojedinim delovima, a ne obrnuto.Delimična organizacija - kod manjih organizacionih promena u preduzećima ili promena na ograničenom području. Takođe pažljivo pristupiti njenom izvršavanju zbog velike zavisnosti pojedinih područja ili delova o postojećoj organizacionoj strukturi i pojedinim funkcijama.Individualna (specifična) organizacija - organizacionim problemima se prilazi na individualan, specifičan način, analizirajući sve pozitivne i negativne strane postojećih rešenja i usvajajući samo one promene koje vode poboljšanjima. Uspeh ove organizacije zavisi o držanju koraka sa razvojem i potrebama delova preduzeća u celini; inače predstavlja veću opasnost nego korist (okamenjavanje).Shematski organizacija - organizacioni zahvati i promene se vrše prema unapred utvrđenim šemama, a subjektivni uticaj pojedinih ljudi u organizaciji se ovim putem eliminiše. Provodi se u velikim preduzećima koja žele da svi njihovi delovi posluju na istim organizacionim principima.Centralizacija - vrsta organizacije u kojoj se rukovođenje i upravljanje nekim poslovima ili čitavim preduzećem fokusira na vrh hijerarhijski utvrđene organizacijske strukture. svako mesto u ovoj organizaciji ima tačno utvrđene zadatke i odnose nadređenosti i podređenosti.Decentralizacija - upravljanje i rukovođenje se prenosi sa centralnih organa na niže organe. Niži organi imaju imaju veću samostalnost u organizaciji i načinu obavljanja poslovanja. Današnji razvoj tehnike i tehnologije i razvoj društvenih odnosa u preduzeću vodi sve većoj i široj decentralizaciji upravljanja i rukovođenja. Danas se više ne radi o pretežnoj upotrebi jedne ili druge, odnosno o suprostavljanju ovih dve vrsta organizacije kao nekada => sve više dolazi do izražaja njihova kombinovana upotreba.Jednokratna organizacija - upotrebljava se prilikom rešavanja pojedinih organizacionih problema ili funkcija, odnosno problema na jednom ograničenom području u relativno kratkom roku. Opasnost kod ove organizacije je kampanjski rad koji u pravilu nije utemeljen na naučnim osnovama te se time zanemaruje cilj i mesto jednokratne organizacije u izgradnji celokupne organizacije.Postepena organizacija - upotrebljava se kod većih organizacionih zahvata (organizacija celokupnog preduzeća), te uključuje sistematski rad na rešavanju organizacionih problema. takođe se može reći da je ova organizacija ustvari provođenje dugoročnih organizacijskih promena prema unapred utvrđenoj koncepciji. Sličnost s potpunom i delimičnom organizacijom = delimična

7

organizacija se sprovodi jednokratno dok se potpuna organizacija sprovodi postepeno = kod jednih je prostorni a kod drugih vremenski kriterijum podele.Organizacija i reorganizacija - jedina razlika između organizacije i reorganizacije je u tome što se reorganizacija odnosi na postojeće, a organizacija na novoosnovano preduzeće. U praksi je sve prisutnije izjednačavanje ova dva pojma; odnosno dileme da se radi o dvema zaista različitim vrstama organizacije postaju sve opravdanije, s obzirom na gore navedenu jedinu razliku.

6. METODE ORGANIZACIJE

Metode organizacije, uprkos izuzetnoj važnosti gore navedenih pitanja, su područje koje se uvek samo usputno i sporazumno rešavalo, te mu se nije poklanjalo dovoljno pažnje ni u domaćoj ni u stranoj literaturi. Deo odgovora se nalazi u tome da se uvek u ovom području - području organizovanja polazilo od iskustva. Drugi deo odgovora se nalazi u raširenom stavu da organizatori u svojim istraživanjima koriste iste metode koje se koriste iu drugim naukama, te se stoga te metode nisu posebno izdvajale ili isticale. Univerzalne metode kao što su indukcija, dedukcija, analiza i sinteza; se koriste u svim naučnim disciplinama pa tako i u organizovanju.Posebne metode kao što su anketna metoda i metoda intervjua koriste se u nekolikonaučnih područja. Svaka od ovih metoda u pojedinoj naučnoj disciplini koristi se na poseban način iz posebnim ciljem, pa su se tako neke od spomenutih počele prilagođavati potrebama ispitivanja i ocenjivanja organizacije preduzeća, pa se stoga nazivaju analitičke metode.Nakon određenog vremena došlo je do saznanja da je za kvalitativno oblikovanje nove organizacije, neophodno pored analitičkih metoda, prilagoditi, odnosno pronaći odgovarajuće metode za oblikovanje kvalitetne poslovne organizacije.

6.1. Kompleksna analitička metoda (KAM)

Kompleksna analitička metoda (KAM) - prvi ju je izložio V. Dešić '60.g. 5Pokušaj permanentnog uvida u sve elemente poslovanja, predstavlja svojevrsnu kombinaciju analitičkih metoda, što je čini elastičnom u pogledu primene.Postupak ocenjivanja nivoa organizacije po ovoj metodi počinje s raščlanjivanjem ukupnog poslovanja preduzeća ili njegovog dela na poslovne funkcije:

- poslovne funkcije se raščlanjuju na određeni broj elemenata te se utvrđuje njihova međusobna povezanost (frekvencije);

- ustanovljavaju se neophodni organizaciski potencijali po organizacijskim jedinicama na temelju neophodnih se utvrđuju stvarni organizacijski potencijali (neophodni org. potencijal x ocena stanja poslovanja nekog elementa);

- vrednosti dobijene ovom jednačinom pokazuju kakva je organizovanost celokupnog preduzeća , odnosno kakav je nivo organizovanosti po organizacionim jedinicama - funkcijama.

5 Žugaj, M., Cingula, M.: Temelji organizacije,Sarajevo, 2003.

8

6.2. Metoda ocenjivanja organizacije prema procesnim funkcijama

Analitički postupak približno isti kao i kod KAM-a, no kod KAM-a osnova raščlanjivanja su funkcije, dok su kod ove metode osnova procesne funkcije. KAM ima više faza, mnogo je složenija od metode procesnih funkcija te se može koristiti i za oblikovanje organizacionih rešenja.Ocenjivanje organizacije pomoću metode procesnih funkcija je kraće, ali ipak dovoljno kvalitetno i pouzdano.

Postupak odvijanja procesne metode počinje:- Izborom i definisanjem procesnih funkcija (najčešće procesne funkcije u svim oblastima

rada su: evidentiranje, obavještavanje, usklađivanje, organizovanje i izvođenje)- Svakom području rada i svakoj procesnoj funkciji dodeliti određena značenja koji izražavaju

poželjnu vrednost- Isti postupak za izračunavanje prosečnih ocena stvarnog stanja područja rada prema

procesnim funkcijama- Dobijene prosečne ocene pokazuju stvarni stepen organizovanosti, koji je uvek niži od

potrebnog.

Kompleksno-matrična metoda za projektovanje organizacije (Š. Ivanko)

- Raščlanjivanje celokupnog poslovanja do takvog nivoa zadataka koji omogućava da se za njihovo izvršavanje zaduže konkretno sektori, odeljenja, pogoni, pojedinci itd.

- Grupisanje koje se sastoji u određivanju izvršnih radnih mesta na najnižim organizacionim nivoima, zatim se izdvajaju rukovodna mesta i na kraju ako je potrebno i štabni organi.

- Oblikovanje organizacionih jedinica koje su prikladne za uspešno obavljanje poverenih im zadataka.

- Uspostavljanje međusobnih veza između organizacionih jedinica te takođe veza sa organizacijama u okruženju.

- Projektovanje organizacionog modela sa odgovarajućom dokumentacijom kojom se reguliše ustrojstvo i funkcionisanje organizacije.

6.3. Matematičke metode

Matematičke metode se u zadnje vreme vrlo često koriste uz upotrebu računara.Napredak u tehnici, tehnologiji i nauci omogućava da se pri oblikovanju organizacije uspešno koriste kvantifikacije znatno većeg broja uticajnih faktora pomoću savremenih računara i modernijih organizacionih metoda. Povećana kvantifikacija omogućava stalno vršenje inovacija, anticipaciju pojedinih rešenja, oblikovanje fleksibilnijih rešenja te znatno plićih organizacija.

7. KLASIČNA TEORIJA ORGANIZACIJE

Razvoj industrijskih preduzeća, praćen snažnom mehanizacijom i primenom elektriciteta tokom 19.veka je omogućio da se postepeno zaokruži konzistentan teorijski pristup organizaciji pod nazivom klasična teorija organizacije. Prekretnica u proučavanju organizacije se dogodila objavljivanjem dela FV Tejlora "Upravljanje pogonom" 1903.g. Tailor je izučavao način na koji se rad obavlja, uslove u kojima se obavlja, ulogu radnika i rukovodioca te sistem plaćanja radnika.

9

Njegova saznanja su bile da je krivica lošeg rada na rukovodiocima, koji su pasivni i nemaju uticaja na izvršavanje posla jer puštaju da radnik radi kako zna.

Tailor uvodi pojam naučnog upravljanja pod kojim podrazumeva četiri principa:- upotreba istinske nauke umesto oslanjanja na iskustvo- selekcija radnika na naučnim saznanjima i njihovo sistematsko obučavanje za izvršavanje- određenih zadataka- prenošenje svih rezultata naučnih istraživanja na radnike- razvijanje podele rada i odgovornosti između radnika i rukovodioca

Uprkos poštenim subjektivnim namerama Tailor je vrlo brzo došao u sukob sa radnicima (Zamerali su mu eksperimentisanje sa najboljim radnicima i zanemarivanje sindikata) i kapitalistima (njegovi pogledi na rad su mu se činili nategnutim te ih je prisiljavao na dodatne napore). Zbog ovih razloga njegov pristup, iako se brzo razvijao i širio svetom, u praksi nikada nije u potpunosti primenjen.

Tailorov naučni pristup organizaciji kasnije su dorađivali i kritikovali mnogi teoretičari te su nastajale mnoge škole koje su unosile nove spoznaje o organizaciji (H. Ford, supružnici Gilberth, HL Gantt, Emerson, JD Moonei, LP Alford i mnogi drugi). 6U Evropi, za razliku od SAD-a, karakterističan je bio deduktivni (problemi celokupne organizacije, a zatim pojedinih delova) pristup organizaciji. Najpoznatiji evropski klasični teoretičari organizacije su H. Fajol i M. Veber. Dok se Tejlor okupirao problemima upravljanja proizvodnjom - Fajol razmatra probleme upravljanja svim aktivnostima i preduzećem u celini.

Po Faiolle ("Opšte industrijsko upravljanje" - 1916.g.) postoji jedinstvena teorija upravljanja preduzećem, te on poslovanje preduzeća grupiše u šest osnovnih funkcija od kojih je administrativna zauzima centralno mesto jer povezuje i usklađuje sve ostale (tehničku, komercijalnu, finansijsku, računovodstvenu i sigurnosnu).

Administrativnu funkciju deli na 5 elemenata: predviđanje, organizovanje, komandovanje,usklađivanje i kontrolisanje. Takođe je uveo i funkcionalno-štabni sistem rukovođenja te se bavio problemima izgradnje organizacione hijerarhije (dva modela: izvršni radnici => 15 radnika na 1poslovođu; na ostalim nivoima => 1 nadređeni na 4 podređena). Faiolov pristup nije nije brzo ni lako prihvaćen kao Tailorov jer njegova rešenja nisu vodila brzim i merljivim rezultatima. Za Faio, centralizovana organizacija koja se zasniva na naređenjima, je bila prirodan način organizovanja preduzeća. Osnovna preokupacija svih pripadnika klasične teorije, bez izuzetaka je tehnička strana organizacije, odnosno postizanje maksimalne efikasnosti proizvodnje i poslovanja s raspoloživim resursima. Da bi ovo postigli, pretežno se orijentišu na podelu rada, koordinaciju poslova, rukovođenje ljudima i raspon kontrole, kompleksnu strukturu preduzeća i sl; dok ljudskom faktoru nisu poklonili nikakvu pažnju (radnik ne zna raditi, nije zainteresovan za rad, treba ga neprestano kontrolisati ). Osnovna slabost klasične teorije organizacije je njena jednostavnost, jer zanemaruje složenost ljudskog ponašanja i nove industrijske sredine pa time dolazi u položaj da o njima donosi sudove samo na osnovu pretpostavki.

7.1. Neoklasične Teorije organizacije

Klasična teorija nije mogla da pruži zadovoljavajuća rešenja za novonastalu situaciju (porast industrijske proizvodnje nakon prvog svetskog rata rezultirao je stvaranjem velikih i izuzetno velikih preduzeća sa razvijenom organizacijom u vertikalnom i horizontalnom pravcu) jer nije bila dovoljno fleksibilna. Prelomni trenutak u nastanku neoklasične teorije se smatra provođenje eksperimenata u pogonu Havtorne kompanije od 1927. - 1932.g. koje je proveo E. Mayo sa saradnicima. Eksperimentima se pokušalo utvrditi međuzavisnost učinaka radnika i uslova rada kao i uticaj različitog odnosa rukovodioca na ponašanje radnika = rezultati su pokazali da radnik nije

6 Žugaj, M., Cingula, M.: Temelji organizacije,Sarajevo, 2003.

10

motivisan isključivo novčanim stimulansima. Mayo i saradnici su se javili sa svojim rezultatima pre II. svetskog rata, ali najveće priznanje i najveći broj sledbenika dobili su poslije rata - odnosno, '50-tih. 20. veka neoklasična teorija organizacije je dominirala.

Osnovna postavka neoklasične teorije organizacije da ponašanje radnika pri radu ne zavisisamo o ekonomskim motivima, već io odnosima koji vladaju u preduzeću, uslovima rada, te emocijama kojima je radnik izložen. Neoklasična teorija unosi nov pogled na čovekovu ulogu u organizaciji - ne tretira ga kao "homo oeconomicus-a" nego kao kompleksnu ličnost čije ponašanje nije uvek predvidljivo. Ova teorija ne odbacuje sasvim principe klasične teorije i njene metode; ona ih humanizira dajući im prihvatljivu formu.

7.2. Savremene Teorije Organizacije

Daljim rastom obima i kompleksnosti poslovanja preduzeća, javila se potreba za pogodnijim organizacionim rešenjima od onih koje su mogle pružiti klasična i neoklasična teorija organizacije => izgrađuje se savremena teorija organizacije. Najveća promena koje se dogodila u novijim pristupima organizacije preduzeća je decentralizacija organizacije (stvaranje profitnih centara te prenošenje sve većeg broja odluka, posebno onih rutinskih na niže hijerarhijske nivoe). No ova decentralizacija se prihvata samo do određene mere, odnosno njena primena je veoma oprezna. Sledeća velika promena je grupno odlučivanje (složenost organizacije tjera rukovodioce da preduzimaju složene međuzavisne akcije) odluka o kojima se donosi na sastancima, odnosno komisijama. Grupno odlučivanje se sve više širilo prema nižim rukovodećim nivoima => kretanje prema participativnom odlučivanju. Može se reći da nema ekonomski razvijene zemlje, u kojoj se učešće radnika u odlučivanju ne poklanja dužna pažnja. Savremena teorija organizacije svoja prilagođena rešenja tretira kao privremena, odnosno smatra da će novi tehnički uslovi zahtevati nova rešenja za efikasnije rukovođenje. U poslednjih dvadesetak godina velike rasprave su se javile o sistemskom ili kibernetskom pristupu organizaciji preduzeća (preduzeće se posmatra kao kompleksan, dinamičan i otvoren sistem, koji je s jedne strane sastavljen od određenog broja podsistema, as druge strane, predstavlja podsistem nekog drugog sistema višeg reda ).

Fokus na uspostavljanju pravilnih odnosa između pojedinih delova preduzeća te delova i preduzeća u celini. Značenje savremene organizacione teorije sve snažnije dolazi do izražaja ubrzanim razvojem tehnike i tehnologije te njihove automatizacije i robotizacije => nastaju nove i razvijaju se i kvalitetno unapređuju mnoge komponente sistemskog pristupa organizaciji (veća otvorenost okruženju, međuzavisnost te međusobni odnosi delova te delova i celine, teorija odlučivanja, informacioni podsistemi, participacija u odlučivanju, projektno-matrični i timski način organizovanja itd).

8. ORGANIZACIJA JAPANSKIH PREDUZECA

Japan - odvojen razvoj teorije i prakse organizacije od razvoja istih u drugim zemljama, u zadnjih 40-tak godina ima najuspešniji ekonomski razvoj. Svojstva koja su uticala na ovakav odvojeni razvoj teorije i prakse organizacije u Japanu: racionalno uplitanje države u ekonomski život zemlje, pa i preduzeća putem planskog usmjeravanja uspostavljane skladnih odnosa između kapitala i rada, kako unutar preduzeća, tako i na nacionalnom planu duhovna tradicija Japana - nesebično angažovanje svih u cilju izvršavanja radnih, odnosno poslovnih zadataka koji vode napretku preduzeća zemlje u celini. 7Organizaciona nauka se u Japanu javila sa zakašnjenjem, te joj je težište bilo na rešavanju praktičnih organizacionih problema - znatno je više usmerena na

7 M. Klarin; Organizacija i planiranje proizvodnih procesa, Mašinski fakultet, Beograd, 1996.

11

proizvodno poslovno područje i sistem zajedničkog odlučivanja. Japanska organizacija i upravljanje preduzećem predstavlja vrhunsko dostignuće.

U japanskim preduzećima struktura je slična strukturama preduzeća u ostalim razvijenim zemljama, ali s mnogim specifičnim organima upravljanja i odnosima među učesnicima u radu (mešoviti organi upravljanja, unutrašnji odnosi tako postavljeni da je gotovo nemoguće da dođe do težih nesporazuma između manadzment, radnika i sindikata).

Još neke specifičnosti japanskih preduzeća su:- nema fluktuacije radnika ni otkaza radnog odnosa- nema nekvalifikovanih radnika- podela rada jasna i tačno određena- rad se izvodi timski- visok stepen discipline i odgovornosti- sistem plaćanja se donosi kolektivnim ugovaranjem

9. NAJNOVIJE TENDENCIJE U RAZVOJU ORGANIZACIJSKA TEORIJE

"Promene se više ne mere godinama, pa čak ni mesecima, nego sve češće satima i minutima " potreba za novim rešenjima u organizaciji preduzeća. Teško izdvojiti iz mnoštva novih predloga ona rešenja koja su odgovarala potrebama, odnosno koja su se pokazala uspješnim (nejasno formulisanje, nekorektna izvedba). Reinovacija pomoću reinženjeringa - potpuni zaokret u oblikovanju organizacije preduzeća, istovremeno znači definitivno napuštanje nekih tradicionalnih rešenja i njihova zamena novim rešenjima prilagođenim novim uslovima poslovanja - pažnja na proizvodno-poslovni proces u celini, a ne na delove pojedinačno.

T-oblik organizacije - napredak u tehnologiji i tehnici dopušta veći broj podređenih jednom rukovodiocu, obavljanje posla doma, oblikovanje plitke organizacije, velika fleksibilnost organizacije - no treba biti izuzetno oprezan pri izboru tehnologije (fleksibilna, a ne kruta).Paralelni inženjering - organizacijsko povezivanje pojedinih područja (kompjuterska sinhronizacija), odnosno delova preduzeća u cilju skraćenja vremena, a i time smanjenja troškova proizvodnje.

Organizacija preduzeća u obliku pčelinjih saća-.1) oblik = organizacijsko povezivanje malih preduzeća radi međusobnog ispomaganja u

ostvarivanju njihovih poslovnih zadataka.2) oblik = u preduzećima se organizuju polusamostalne "stanice", odnosno

organizacione jedinice koje imaju relativno zaokružene poslove.

Vitka proizvodnja - što veća decentralizacija tako da poslovne jedinice imaju što veću slobodu u poslovanju da prestanu biti objekat čvrste kontrole - ovo se lako postižu ako se koristi tehnologija koja vrši poslove koje su ranije obavljali zaposleni, međutim problem predstavlja držanje tih relativno samostalnih organizacionih delova u jednoj celini.Virtualna organizacija - organizacija proizvodnje usaglašava se što je više moguće sa zahtevima kupaca, oni su "suproizvođači" putem elektronske komunikacije i praćenja proizvodnje naručenog proizvoda.Fraktalna organizacija - fraktali su samostalni delovi fabrike, odnosno proizvodno poslovni pogoni, koji imaju zaokružene programe - nema čvrste povezanosti s drugim pogonima.

12

ZAKLJUČAK

Kao što možemo zaključiti iz svega gore navedenog organizacija je proces kojim se postižu neki zajednički ciljevi, a koji kontroliše svoje sopstvene performanse, te koji ima neke granice, koje ga odvajaju od okoline. Ljudski rod je od davnina imao želju za uspostavljenjem zajedničkih veza iz različith razloga, kao što su: sigurnost, osećanje pripadnosti, konstruktivno delovanje, uzajamno pomaganje, jednostavniji put ka zajedničkom cilju, razmena dobara i trgovina, različito poslovanje itd. S obzirom da je čovek društveno biće i da može napredovati jedino udruživanjem i organizovanjem, vremenom se je i način organizovanja usavršavao.

Činjenica je da pobeđuju oni bolje organizovani, sa jasnim ciljem, is tim u vezi svako društvo spremi ka sve boljoj i boljoj organizaciji. Čak nedavne studije govore da je dobra organizacija tajna dugog života i to da ambiciozne, organizovane i savjesne osobe duže žive od impulsivnih osoba. Ovaj slučaj nam govori koliko je samo organizacija bitan faktor u ljudskom životu i koliko može da utiče na razvoj društva uopšte. Takođe, verovatno je da će se poslovne organizacije sve više usavršavati, uzimajući u obzir tehnološki napredak koji je jedan od ključnih faktora razvoja civilizacije, i doprineti strukturnim promenama u organizaciji. Naravno tu je i uticaj globalizacije na poslovanje gde organizacije da bi opstale moraju biti konkurente na svetskom tržištu.

13

LITERATURA

1. Hadžiahmetović, Zećir; Softić, Senad; Kulović, Dženan; Organizacija : teorije, strukture, ponašanje, Sarajevo, 2006.

2. Wikipedia3. M. Klarin; Organizacija i planiranje proizvodnih procesa, Mašinski fakultet, Beograd,

1996. 4. Žugaj, M., Cingula, M.: Temelji organizacije,Sarajevo, 2003.5. internet izvor, http://www.megatrend-online.com/

14