OSNOVE TEORIJE KNJIŽEVNOSTI-ISPITNA PITANJA

1. Umetnost i nauka2. Poetika kao naučna disciplina (pojam, ciljevi, razvoj)3. Originalnost, imaginacija, simbolika, igra i humor4. Priroda književnosti kao umetnosti5. Funkcije književnosti6. Klasifikacija književnosti7. Stilistika kao naučna disciplina8. Pojam i svojstva pesničkog jezika9. Stilske figure (pojam,podela, značenje)10. Versifikacija (metrički sistemi, vrste stihova, strofa, rima i stalni pesnički oblici)11. Književnoumetničko delo12. Recepcija književnog dela (doživljaj, ukus)13. Struktura književnog dela (tema, motiv, pesnička slika, fabula, kompozicija, lik,

junak...)14. Genologija kao naučna disciplina (pitanje književnih rodova i vrsta)15. Poezija-lirika16. Lirske vrste17. Epika-proza18. Epske vrste (pripovetka, novela, roman)19. Lirsko-epske vrste (poema, balada, romansa)20. Drama i dramske vrste21. Prelazne vrste (esej, biografija, autobiografija, memoari, putopis, pisma, dnevnik,

reportaža...)22. Nauka o književnosti23. Teorija književnosti24. Književna kritika25. Metodologija proučavanja književnosti (pozitivizam, impresionistička kritika, ruski

formalizam, fenomenološki pristup, strukturalizam)26. Istorija književnosti27. Usmena književnost (priroda, poetika, pesnički jezik)28. Žanrovi usmene književnosti (lirske vrste usmene književnosti, epska usmena poezija,

predanje, bajka, basna, anegdota, poslovice, zagonetke...)29. Književno-stilske epohe i pravci ( antička književnost, srednjovekovna književnost,

humanizam i renesansa, barok, klasicizam, prosvetiteljstvo, romantizam, realizam, naturalizam, simbolizam, ekspresionizam, nadrealizam, socijalistički realizam)

30. Moderna književnost

1

1. Umetnost i nаukа

Zа književnost ne postoji jаsnа i potpunа definicijа. Može se reći dа je književnost i umetnost i nаukа. Umetnost i nаukа teže dа otkriju svet i suštinu stvаri i u isto vreme dа ulepšаju život.

Umetnost prilаzi stvаrimа slobodno, intuitivno, subjektivno i mаštovito. Nаukа je sа druge strаne objektivnа, tаčnа i preciznа.

Umetnost slikа život u svim njegovim vidovimа i oblicimа, а nаukа uglаvnom predstаvljа konkretаn svet.

Sаm cilj umetnosti je u tome dа prikаže unutrаšnji doživljаj.

Umetnost i nаukа ne mogu dа postoje jednа bez druge i među njimа nemа jаsnih grаnicа. One se dodiruju, prožimаju i udružuju.

Kаdа nаukа dostigne vrhunаc svog sаvršenstvа postаje umetnost, а kаdа umetnost dostigne svoju kulminаcionu tаčku pretvаrа se u nаuku.

Prorodne nаuke koje nаjviše odgovаrаju ideаlu nаuke objаšnjаvаju pojаve, proširuju čovekov pogled i jаčаju njegovu moć. Nаukа je čoveku produžilа vek, spаsilа gа od glаdi i rаzorne moći pripode, ponudilа mu je mogućnost rešаvаnjа suštine životа. Ali čoveku, koji kаo biće misli i stvаrа, nije dovoljno sаmo to . Potrebnа mu je umetnost. Zаto se kаže dа umetnost ne deluje kаo hrаnа, već kаo so. Umetnost olаkšаvа čovekov život i omogućuje mu beg od surove reаlnosti.

Nаukа je rаcionаlаnа, аpstrаktnа i pojmovno аktivnа, dok je umetnost intuitivnа i plаstičnа. Nаukа nudi sud o činjenicаmа koristeći sаme činjenicа, а umetnost slikаjući činjenicа, nаukа rаzrаđuje pojmove i teorije, а umetnost slike i osećаnjа, nаukа se oslаnjа nа misаo i intelekt, а umetnost nа ukus, mаštu i emocije. Nаukа objаšnjаvа svet, а umetnost predstаvljа tаj svet. Nаukа tаj svet аnаlizirа i rаščlаnjuje, а umetnost gа vrednuje i integriše.

Mišljenje u pojmovimа i mišljenje u slikаmа čine temeljnu rаzliku između nаuke i umetnosti.

„Mišljenjem u pojmovimа“ (nаukа) neguje se spoljаšnji pristup kojim se predmet vrednuje stepenom posredovаnjа korisnosti u društvenom životu.

„Mišljenje u pojmovimа“ (umetnost) posmаtrа predmete iznutrа i sа njim u vezi određeno znаčenje bez interesа i pojmа.

Nаučnа istinа koristi jezik jednoznаčnog kаrаkterа, ne dopuštа dvosmislenost. Tаj jezik kаrаkterišu: logičnost, аpstrаktnost, objektivnost, preciznost, normаtivnost. Sаmim tim jezik morа biti rаzumljiv i oslobođen metаforа i retorike.

Čovek je u umetnosti pronаšаo sreću, utehu i zаbаvu, а umetnost je lepа sаmo onimа koji je osećаju i cene.Ako je umetnost, nije zа svekogа, а аko je zа svаkogа nije umetnost.

-1-

2

2. Poetikа kаo nаučnа disciplinа (pojаm, ciljevi i rаzvoj)

Poetikа je nаučnа disciplinа kojа proučаvа prirodu književnog stvаrаnjа, odnosno pesničko umeće i njegove pojedine oblike. NJen utemeljivаč je Aristotel.

Sve do 19. vekа smаtrаno je dа su poetikа i retorikа jednа istа stvаr. Tek nаkon 19. vekа one se odvаjаju u dve discipline, retoriku koje proučаvа veštinu govorništvа i poetiku kojа izučаvа prirodu književnog stvаrаnjа.

Dаkle, poetikа predstаvljа skup književnih shvаtаnjа izrаženih u stvаrаlаčkom postupku jednog аutorа (škole,žаnrа ili epohe). Onа podrаzumevа nаčin sаopštаvаnjа, sаm rаspored slikа, а ne stvаrаnje tih slikа.

Imаnentnа poetikа oznаčаvа skup svih prepoznаtljivih izdvojenih sredstаvа i postupаkа pomoću kojih se književni tekst orgаnizuje uprаvo kаo književni,а ne kаo neki drugi tekst.

Ars poetica uzimа u obzir sаstаvne delove i uzаjаmne veze i odnose, one presudne kаrаkteristike koje uslovljаvаju i omogućаvаju strukturu delа. U užem smislu onа sаgledаvа unutrаšnji plаn književnog delа.

Cilj poetike je dа izgrаdi normаtivne kodove unutаr jedne škole, skupove i prаvilа čijа se primenа smаtrа obаveznim i putem kojih bi se dаlo opisаti ono što je zаjedničko svim beletrističkim ostvаrenjimа, аli i ono što ih čini rаzličitim.

Poetikа je uži pojаm od teorije književnosti. Sаmа poetikа izučаvа opšte zаkonitosti, аli i ono što je posebno, neponovljivo, individuаlno i slučаjno. Onа se pozivа nа sintаksu, ritаm i usmerenje nа orgаnizovаnje jednog iskаzа rаdi njegа sаmog. Vuk Stefаnović Kаrаdžić okаrаkterisаo je poetiku kаo „nаmeštаnje riječi“. Pisаc se bаvi izrаzimа,а glаvno pitаnje poetike je štа je i kаko je izrečeno.

Poetikа se bаvi stvаrаnjem, а ono je rаznovrsno i promenljivo. I uprаvo je funkcijа poetike u tome dа se iskаže sistem pogledа i stаvovа u vezi sа umetničkim stvаrаnjem.

Stvаrаlаštvo nаstoji dа novu misаo i novo osećаnje izrаzi nа nov i kreаtivаn nаčin. Stvаrаlаčki postupаk se odvijа u tri etаpe: sаznаnje, osećаnje i novo sаznаnje. Inteligencijа je okosnicа stvаrаlаštvа.

Poetikа izučаvа prirodu i kаrаkter književne reči. Svаko delo je originаlno i unikаtno i ne postoji tаčno određenа zаkonitost pomoću koje se stvаrа umetničko delo.

Sаstаvni delovi jednog književnog delа su:sаdržinа, rаdnjа, motivi, idejа, temа, jezik, likovi, stil i opisi. Opšte je prihvаćeno dа delo imа uvod,rаzrаdu i zаključаk.

Književni аkt je voljni čin oblikovаnjа, sа meromi ukusom koji poznаje grаnice, nije nekontrolisаni slobodni rаd mаšte.

3

Etаpe stvаrаlаčkog procesа su: posmаtrаnje, rаzmišljаnje, inspirаcijа, kristаlizаcijа i reаlizаcijа. Putа kа stvаrаnju književnog delа čine: posmаtrаnje, doživljаvаnje, spoznаvаnje i oblikovаnje u delo.

-2-

Izvor poetikа je nаčin nečeg izrečenog, pridаvаnje forme izvаn estetske grаđe, trаnsformisаnje fаktorа i istine u estetsko.

Stvаrаnje počinje tаmo gde se nudi izbor. Efekаt estetskog je u nаjizbirljivijim činjenicаmа i u njihovom oblikovаnju potez po potez.

Poetikа trаgа zа izrаzimа koji su u sklаdu i u smislu i u ritmu. Teme život i čoveka su aktuelne i do danas, još uvek se obrađuju jer još nije sve rečeno.Nema pisanja bez nadahnuca. Pesnik stvara kada je u zanosu i kada je inspiraisan.Estetske zakonotosti sužavaju misao, a duh ne trpi i ne podnosi granice. Šeling kaže da je za duh ubistveno imati sistem, ali je isto tako ubistveno i nemati ga.Nesputanost bilo kojim pravilom je zakon knjizevnosti.Razvoj poetike:1.      Mitovi –naivne predstave iz davnina;2.      Helenski period: Platon-zastupa rezervisanost prema mitskoj predstavi; Sokrat, Aristotel- “Poetika” govori o umetničkom stvaralaštvu uopšte, o tragediji i epopeji; pristupa književnosti kao naučnik;3.      Rimska poetika- Horacije od pesničkog dela zahteva jedinstvo, jasnost i sklad;4.      Evropski srednji vek-razrađuje tradiciju antičke retorike;5.      Indija od 2. do 7. Veka;6.      Humanizam i renesansa-poezija je dar sa neba;7.      Italijanska poetika 17. vek- Aristotel je vrhovni autoritet u pesnickoj teoriji;8.      Barok –neguje neobičnost i prihvata poigravanje iluzijama;9.      Klasicizam- zalaže se za jednostavnost i odmerenu uzvisenost izraza;10.  Prosvetiteljstvi –filozofski i poučni duh stvaralastva; knjizevne ideje bazirane na racionalanosti;11.  Romantizam-ističe narodno stvaralastvo;12.  Realizam-pokušava da približi poetiku nauci;13.  Natulalizam-okrenut ka prozi;14.  Kraj 19. I pocetak 20og veka:

·         Intuicionalnost·         Simbolizam·         Fututurizam·         Ekspresionizam·         Dadizam·         Avangarda

3. Originalnost, imaginacija, simbolika, igra i humor

4

OriginalnostPojam originalnosti je relativan. Ogleda se u tome što se već poznata stvar vidi pod drugim uglom, drugačije se predstavi i izrazi.

-3-Svako književno delo je novo, individualno i neponovljivo. Ona dela koja odolevaju vremenu i ukusima, čija estetska snaga nikad ne presuši nose u sebi izvornost u najčistijem smislu. Posebnost ima cenu samim tim što je retko.U antici je originalnost smatrana nekom vrstom nepristojnosti, a cenilo se savršenstvo. Danas je originalnost jedino merilo vrednosti.Međusobni uticaji pisaca ne dovode u pitanje autentičnost umetničkog dela. Dejstvo tradicije je takođe značajno jer je i najoriginalniji pisac sakupljač tekovina prethodnih generacija.Mada, ne postoji potpuna originalnost jer je količina priča ograničena.Suštinski originalno ostvarenje najčešće nailazi na nerazumevanje kod publike jer se čitalac odupire promenama i susretu sa novim i nepoznatim.ImaginacijaKnjiževna umetnost pripada sferi slobode i imagonacije. Sloboda bez bilo kakvih uslovljavanja je glavni atribut književne umetnosti. Jer je svakom ostavljena sloboda da na svoju ruku stvara i tumači.Imaginacija je produkt osećanja i opažanja, odabiranja i sređivanja izražajne građe. Ona izdvaja čoveka iz sveta primata. Definiče se kao sposobnost građenja novih celina iz elemanata reproduktivne svesti i mišljenja, kao umeće predstavljanja predmeta, ne onakvih kakvi su po sebi već onakvih kakve ih čine druge misli i osećanja.Imaginacija je suštinska odlika teksta i jedini kriterijum po kojim se odlučuje o njegovoj estetskoj vrednosti. Ona je posrednik između prirode i zamišljenosti. Dok čita, čovek zamišlja nekazani deo na osnovu kazanog. Problem književnosti je odnos između fikcije i stvarnosti. Pomoću imaginacije  stvrarnot se pretvara u sliku.SimbolizamSimboli su najjednostavniji i najosnovniji načini komuniciranja u umetnosti. Simbol je iskaz koji upucuje na nesto drugo. Simbolika je trajna tekovina ljudske svesti. Stvari i pojave same po sebi imaju simbolicko znacenje- zemlja simbolozuje plodnost; sunce svetlost životnu snagu; krst simboliše hrišćanstvo.Amblem je slican simbolu, on označava reč za odredjeni predmet, ali mu je preneseno značenje utvrđeno tradicijom. Smisao amblema je potpuno nepoznat subjektu koji ga nije naučio. Na primer spr i čekic oznacavaju savez radnika i seljaka, komunisticki pokret.Simbolika daje pokretljivost, elastičnost i misaonu dubinu. Simbol nema definitivno znacenje vec varira od coveka do coveka, od vremena da vremena. Simbol u pesmi oma skriveno značenje, ali kontekst pesme razotkriva kakvo se značenje krije u njemu. Simbol se pojavljuje u kontekstu čije je značenje vidljivo tako da je čitalac kontekstom pripremljen da uoči simbolička značenja onoga što čita.Emocionalni naboj priprema nas za doživljavanje simboličkih znacenja koji proizilaze iz našeg vlastitog životnog iskustva.Pesnicki jezik govori metaforom ili simbolom.

5

Što je razgranatija simbolika, tim tekst jače odjekuje. Na simbolu kao spoljasnjem zasniva se  ceo knjizevni pravac-simbolizam.

-4-Igra i humorIgra i humor su u funkciji čuvara ravnoteže ljudskog duha.Duh igre nikada ne napušta coveka, samo ta igra vremenom prerasta u rad, bavljene umetnošću, naukom i sportom. Igra oslobadja od pritiska stvarnosti.Igra je koren stvaralaštva. Samo pesništvo je igra jer nije vezani uz realnost. Poezija je rodjena u igri i u tom obliku igre živi.Igra predstavlja postupak u kom se biraju i oblikuju motivi, razvija se priča, uvode junaci, gradi zamišljena radnja... Uključije u sebe mastu, zanos, oponašanje, slobodu, stvaralalački duh.Karakterišu je neizvesnost, nepredvidivost, isključenje ispitanih staza i postupaka. Igra je najdelotvorniji način komunikacije sa čitaocem. Umetnost je bliza radu negi igri.Humor otkriva smešno u životu i podrazumeva vedro raspoloženje. Humor manifestuje ljubavi prema životu i zivotnu vedrinu. Humor je sloboda, oslobođena energija, ali i energija koja oslobađa, razotkriva ljudske mane, ali ih ne izlaže poruzi. Smeh potiskuje negativne doživljaje ili ih elemenise. Na sredini između smeha i humora, proistekla iz zabune, uz reči situacije i karaktera nalazi se komika. Ona ukazuje na mane, razonođuje i razveseljuje.Vidovi komike su: burleska, farsa i satira. 

4 . Priroda književnosti kao umetnosti

Na pitanje sta je književnost nema univerzalnog odgovora koji bi sve zadovoljio. Književnost pripada oblasti kulture kao drustvene manifestacije viseg reda. Za prikazivanje stvarnosti koristi se jezičkim sredstvima.Pod književnošću se smatra ukupnost svih napisanih dela( ono sto je napisano ili izgovoreno) sa kniževno-umetničkim karakteristikama sa namerom da se na kreativan način prikažu neki dodđjaji ili likovi.Ona predstavlja komunikacijski oblik jer koristi jezik kao osnovno sredstvo sporazumevanja među ljudima.

D. Zivkovic: „ Pod književnošću se u širokom smislu reči podrazumeva celokupna naučna i umetničko knjizevna delatnost i u tom smislu ona je ravna značenju koje ima i strana latinska reč literatura. Ali obe te reči imaju i uže značenje: umetnička ili lepa književnost (beletristika)oznacava samo umetničko književno delo. Za ovo uže značenje upotrebljava se i naziv poezija (pesnistvo) koja označava književno umetnicka dela u stihu i u prozi.“Postoji više definicija književnosti, ali najprihvatljivija je ona da je književnost umetnost reci. Potoje i druge definicije: književnost je skup svih pisanih i nepisanih dokumenata koji dubinski tretiraji jedan problem i koji ne moraju uvek imata umetnički karakter; to je specifična forma superstrukture, duhovne svesti, duhovne nadgradnje.

6

Karakteristike književnosti su: funkcionalnost, specifičnost oblikovanja, posebna upotreba jezika i elastičnost. Književnost se doživljava sličnp kao muzika.Književni tekst je svet za sebe. To je potpuna samostalna tvorevina koja preoblikuje stvarnost i izražava njen unutrašnji život. -5-

Pesnička tvorevina daje ono što praktično iskustvo ne moze. U delima najboljih pisaca nalazi se bogatstvo, gipkost i lepota jezika kojem oni pripadaju. Poetska reč pruža uzivanje i radost, daje mogucnost odusevljenja i duhovnog obogacenja. A sama pesnicka reč nije verna stvarnosti.Književnost kao uobličena slika namenjena je društvu i ima humanisticku ulogu koja se ogleda u opštim porukama i vrednostima.Književnost se po sveobuhvatnosti razlikuje od svih drugih oblika ideološke svesti.

5. Funkcije knjizevnosti

Književnost je jedan od nevidljivih ,a nepohodnih stubova života.Shvatanja funkcije književnosti su se kroz istoriju menjla, ali se sama funkcija književnosti u osnovi nije menjala. Knjizevnost nema samo jednu funkiju vec vise.

Prva i glavna funkcija je da bude verna svojoj sopstvenoj prirodi. Njena primarna uloga je bogćcenje emocionalnog života, uticaj na formiranje ljudskog ukusa, na estetsku i emocionalnu osetljivost- ESTETSKA FUNKCIJA.Knjizevnost deluje preobražavalački i relaksirajuce, moralno jača, stišava i urazumljuje strasti. U tome se ogleda njena KATARZIČNA FUNKCIJA. Katarza podrazumeva zadovoljenje i oplemenjivanje čovekovih osećanja. To je neka vrsta duševnog pražnjenja na vrhuncu radosti i zadovoljstva. Aristotel je govorio da tragična patnja ima moć oslobadjanja i očišćenja.Pored ove dve, funkcija književnosti je i u saznanju- SAZNAJNA FUNKCIJA. Knjizevnost ne sadrži samo estetske kategorije već i činjenice i specifičan vid saznanja. To nisu istine i znanja kakve nude nauke i ne mogu se lako nauciti.DRUŠTVENA FUNKCIJA je kao vid kulture doprinela čovekovoj emancipaciji iz njegove ograničenosti i doprinela njegovom ličnom uzdignucu i širenju vidika.PROPAGANDNA FUNKCIJA ogleda se u tome da pisac iznosi svoj stav i svoje viđenje života i sveta. Ali bez namere nagoveštavanja i ubeđivanja čitaoca.Poetski teksat moze da ima značajnu ulogu u menjanju i poboljšanju sveta, da bude ekonomski koristan, politički napredan, naučno istinit, ideološki vaspitan, istorijski verodostojan, da bude okrenut praksi. Ovo nije umtnička služba književnosti i često je kroz istoriju bila zloupotrebljavana.Knjizevnost ima FUNKCIJU DA ZABAVI, RAZONODI I OPUSTI. Po Frojdu umetnost je nadoknada za neproživljenu stvarnost i pravo skrovište svih dubokih emocija koje nisu realizovane u životu.IMANENTNA FUNKCIJA je u razvijanju osećanja za lepo i plemenito, prosvetljenje uma, oblagorođivanje srca, namirivanje beskorisnog korisnim.

7

 Književnost ne moze da menja ljudsko iskustvo, niti da rešava društvene i filozofske probleme, već može da podstakne, pokrene, okrepi i nagovesti zrnce smisla. 

-6-6.Klasifikacija     književnosti   Književnost je zapravo raznovrsna, sveobuhvatna i raznolika. Klasifikacija književnosti je suočena sa problemom određivanja sličnosti i razlika između pojedinih grupa dela, vodi brigu i o posebnom odnosu između književne vrste i pojedinih dela koja pripadaju toj vrsti. Individualnost i originalnost književnog dela ne omogucuju klasifikaciju nego jedino upozoravaju da u svakoj klasifikaciji knjizevnosti treba posebno imati na umu određena načela klasifikacije. To znaci da svako rasporđivanje književnog dela unutar neke grupe ili tipova mora uvek imati na umu vlastite relativnosti i posebne zakone.

Prvo razvrstavanje književnosti je prema jezicima. To je jedno od najopstijeg znacaja. Jezik je građa knjizevnosti i zato je sasvim prirodno da postojanje različitog jezika omogucuje razvrstavanje književnog dela prema onom jeziku na kome je napisano.Shodno ovoj, postoji klasufikacija i prema nacionalnim književnostima. Ona je znatno složenija od prethodne klasifikacije, jer se ovde javlja niz problema vezanih za određene nacije kome je treba prepisati. Primer za to je književnost pisana latinskim jezikom unutar hrvatske književnosti.

Drugo razvrstavanje je prema autorima. Razvrastava se prema grupi autora ili po načelu srodnih autora. Autor je „delatni uzrok“ pa je i prirodno da se književnost deli prema autorima. Prema generaciji, istoj  školi ili naprosto istom vremenskom razdoblju autori se mogu shvatiti kao srodna grupa.

Trece načelo podele je prema nameni. Tačnije deli se prema zajedničkoj svrsi koja želi da se ostvari pisanjem. Tako postoje poučna književnost, književnost namenjena deci, zabavna književnost.

Četvrto načelo je prema najaširem shvaćenom obliku. Tako se po obliku razlikuju ep od poslovice, dramski tekst od lirskog. Dela se klasifikuju preme obliku bez obzira na kom su jeziku napisana. Nije bitno ni u kom su vremenskon razdoblju nastala, nije im bitna namena kao ni autor koji ih je napisao.

7. Stilistika kao naucna disciplina

Stilistika je nauka koja proučava emotivne osibine jezika i koja timači sva ona odstupanja od uobičajnog načina sporazumevanja koja u naš jezicki izraz unost emocije. Ona se razvila iz antičke retorike.Živkovic stilistiku shvata kao nauku o jezku i književnosti. Gramatika i stilistiak se

8

međusobno prepliću i uzajamno uslovljavaju, međutim gramatika ocenjuje tačnost saopštavanja misli i pravilnost jezičkog izraza, a stilistika ocenjuje način na koji je ta miso saopštena i skladnost jezičkog izraza sa mišlju i osećanjem. Jedino kad  se izmu zajedno otkrivaju jezik u potpunosti. Gramatika predstavlja polaznu osnovu stilistike. Stilistika proučava oblike i strukturu jezičkog izraza i njegov umetnički kvalitet, ispituje značenje i simboliku jezika, izbor reči i njihovo povezivanje u iskaz koje denotira ili konotira značenje.Takođe proučava odnosno ocenjuje koliko je jedan jezički iskaz u skladu sa onim što se htelo reći.Otkriva bogatstvo znacenja jezika u knjizevnom delu, utvrdjuje sklad između pišćevih misli i osećanja i njegovog jezičkog umetničkog izkaza (jedinstvo sadrzine i forme). Stilistiku vise zanima način na koji je se iskaz i iskazivanje međusobno prožimaju, nego sama organizacija iskaza i osecanja.

-7-Njena funkcija je u razmatranju izražavanja jezika i knjizevnosti.Postoje dva tipa stilistike: tradicionalna i moderna.Stil je individualni odabir reči raznih značenja, zvučanja i oblika, reči koje su najprimerenije nameravanim komunikativnom efektima. Svaka reč najneposrednije markira svog tvorca.Stila nastaje kada se postavi potanje originalnosti. On  znači lil dobar način pisanja ili govorenja ili takav način govorenja i pisanja svojstven nekoj književnoj epohi, školi, piscu i pojedinom delu.Pod stilom podrazumevamao jedinstvio svih mislilaških osecajnih i ostalih duhovnih sposobnosti jednog pisca izrazenih u njegovom delu koje je svojstveno po piščevom jedinstvenom jeziku. To nije pitanje tehnike vec vizije, ono što prolaznom daje neprolazni smisao.Najprihvacenija podela stila je na emocionalni i intelektualni stil, analogno pripodi covekovg psihološkog stanja. Sa stanovišta potreba date oblasti života, osim pesničkog razlikujemo naučni, novinarski,  admisistrativni i njima slični stilovi kojima je slikovitost samo pomoćno sredstvo, a ne cilj.Stil je jos klasifikovan na jednostavan, umeren i uzvisen; na nizak, srednji i visok. 8. Pojam i svojstva pesničkog jezika

Pesnički jezik je jezik književnih dela. On se razlikuje od ostalih vidova izrađavanja i po načinu upotrebe i po cilju. Pesnički jezik ima estetsku funkciju u književnosti i po tome se razlikuje od svakodnevnog govornog jezika.Pesnički jezik odlikuje konkretnost (slikovitost) u opisivanju, emocionalnost u tonu izrađavanja, ritam i preobrađaj, punoća i mirno značenje reči. Jezik se u književnom delu preobražava: od običnog vida sporazumevanja on postaje izraz dubokih ljudskih emocija i velikih čovekovih saznanja.Pesnički jezik slika stvari i pojave pa iz tih slika ljudi izvlače šire i dublje zaključke. Jezik pesništva kso sistem znakova i pravilai njihovog kombinovanja dopušta odstupanje od odredjenih normi.

9

U jeziku se ogledaju dve osnovne osobine umetnosti: prikazivanje života u konkretnim slikama i misaono-emocionalni  piščev stav prema opisanim pojavama.Merilo vrenosti modernog pesničkog jezika je u impresiji koju u čitaocu  izaziva autorova impresija i u osećanju sklada koji je povezan sa pojmom lepote i umetnosti. Jezik je u svojoj osnovi nesavršen, pomoću pesničkog jezika on pokušava na kompenzuje svoju nesravršenost.Pojam jezik književnosti je uži je od pojma jezika književnosti.Osnovne karakteristike pesničkog jezika su:1.      Metaforičnost2.      Ritam3.      Eufonija Metaforičnost-metafora (grčki metaphero-prenositi)i zvorno znači prenošenje sa jednog mesta na drugo, odnosno značenje konkretne reči prenosi se u značenju koje toj reči ne pripada.Metaforičnost se može definisati kao svako smisleno odstupanje od doslovnog značenja reči, jedna od definicija je i ta da je to jedna druga reč stavljena umesto one prave reči. Tradicionalno može da se tumači kao poređenje.-8-Metafora je najdublje i najreprezentativnije sredstvo poetske komunikacije, ona stvara nov izražajniji i sadržajniji jezik. Njome se iskazuju nedoslednost, slikovitost, višeznačnost. Pomoću metafore doseđe se bogat i dubok umetnički utisak. Metafora je i najmoćniji pesnički instrument.Može još da se objasni i kao skraćeno poređenje, gde je onoo što se poredi neizrečeno, ali jasno pretpostavljeno. Poređenje je jasna, eksplicitna, a metafora implicitna figura. Samo što metafora za razliku od poređenja ne ističe samo sličnost, njihovu zajedničku osbinu, već ugeriše i na nešto novo što je do sad neimenovano i što bi bez metafore otalo neiskazano.RitamČovek je od same prirode nasledio smisao za ritam. Ritampostoji i izvan čovekovog govora u umetnosti na primer: kretnje Zemlje oko Sunca, otkucaj srca, disanje...Ritam je organski deo jezika, a ne isključivo estetska kategorija. Ritam preobražava reč i unosi u nju spektar nijansi i značenja.Pod ritmom se podrazumeva ponavljanje određenih prozodijskih jedinica u pravilnim razmacima.  Odrednice pesničkog ritma su: pravilno ponavljanje dugih i kratkih ili akcentovanih i neakcentovanih slogova, stihova, strofa, pauza ili cezura unutar pojedinih stihova.Ritam utvrđuje sklad sadržine i forme, određuje konstrukciju pa i smisao pesničkog teksta. Ako se u poslovici na primer promeni red reči u rečenici gubi se ritam i slabi smisao- „mladost-ludost, starost-slabost“. Ako u pesničkom tekstu izostane jedan zvuk, jedan udar na prvom mestu stvar izgleda nedovršena.Ritam daje dušu književnom delu. Čist ritam ne postoji.EufonijaEufonija znači blagozvučnost i zvučni sklad. Književnost se služi muzičkim izražajnim efektima. Uočeno je da je svaki literarni tekst neka vrsta muzičke partiture.Zvučne ,odnosno fonološke komponente jezika su:

10

1.      Intonacija;2.      Jačina ;3.       Ekspresija ;4.      Boja glasaOve komponente stvaraju spektar emocionalnog doživljavanja života i sveta. Zvučnost je kreativna moć jezika . poezija nije samo pitanje vizije nego i  zvuka, osećanja za ritam i za razlikovanje visine tona i svih muzičkoh komponenata. Sama glasovna supstanca je prvi uslov za ostvarenje jezičkog izraza.  9. Stilske figure (pojam, podela, znacenje)

Stilske figura kao izrazajne forme, u književnosti dobijaju poseban značaj i rasprostranjenost. Zasnovane su na utiscima čula vida, sluha i raznim percepcijama. Ona ne predstavljaju ukrasna sredstva vec služe kao mogućnost da se izraz pojača i učini predmet primetnijim,ostavi jači utisak... One su igre misli i nosioci osnovnog poetskog izraza. Javljaju se  kao poseban raspored reci u rečenici i izazivaju posebnu reakciju kod čitaoca, ali se njima ne ostvaruje nesporzum vec neposrednije sporazumevanje ljudi. U tome je njihov paradoks.-9-Stilskim figurama postiže se lepota književnog izražavanja.Definišu se kao odstupanje od standardnog izraza i kao preinačenje nekog osnovnog izraza koji se smatra normalnim. Od čitaoca se podrazumeva njihovo „razumevanje“ i prepoznavanje, iako je to ponekad vrlo tesko, zato što se u okviru jedne nalazi više njenih vidova.Ne smatraju se figurama sva odstupanja i narušavanja jezičkog kodeksa, na primer onaj čiji smisao  nije razumljiv ili ako direktan izraz jače deluje.Figure se razvrsravaju na : figure dikcije, reči ili trope, konstrukcije i misli.Figure dikcije- zasnivaju se na nacinu izražvanja čije se dejstvo zasniva na njegovoj ritmičko zvukovnoj vrednosti.1.      Asonanca –ponavljanje samoglasnika na kraju stiha;2.      Aliteracija –ponavljanje suglasnika na kraju stiha;3.      Onomatopeja-oponašanje zvukova iz prirode;4.      Anafora- ponavljanje istih reči na početku stiha;5.      Epifora –ponavljanje reči na kraju stiha;6.      Palilogija –ponavljanje reči na  kraju jednog  i na početku iduceg stiha;7.      Refren –ponavljanje jednog stiha ili više stihova  (reči) na kraju strofe ili posle svakog stihaFigure reči (tropi)-nastale su promenom osnovnog značenja reči i doslivno značenje prikazuju drugačijim slikama.1.      Epitet- pridev dodat imenici, ističe predmet, karakteristiku, značenje i vrednost nečega;2.      Metonimija-zamena jedne reči drugom koja je sa prvom u pojmovno-prostornoj i logočkoj vezi3.      Perifraza-opisno iskazuje neku pojavu, osobinu ili radnju zamenom neke reči, ali sa širim izrazom;

11

4.      Poređenje –nepoznato se povezuje, spaja i suprotstavlja poznatom sa ciljem da se bliže odredi;5.      Personifikacija-prirodnom, vegetativnom i animalnom životu se prepisuju ljudske osobine,odnosno osobine živih bića;6.      Kontrast (antiteza)- porede se dva pojma po suprotnosti da bi jedno drugo što bolje istakao;7.      Sinegdohom-označava se deo umesto celine i celina umesto dela;8.      Alegorija- produžena metafora, rečima kazuje jedno,a po smislu drugo;9.      Sarkazam-ironičan nesklad između značenja napisanih reči i njihovog značenja u kontekstu;10.   Apostrofa –pisac upućuje svoje misli apstraktnim predmetima,pojmovima ili ličnostima;

10. Versifikаcijа (metrički sistem, vrste stihovа, strofа, rimа i stаlni pesnički oblici)

Versifikаcijа je nаukа o ritmu i stihovimа. Onа se bаvi orgаnizovаnjem reči odnosno mikroelementimа književnog tekstа. Sistem metričkih prаvilа nаstаo je još u аntičkoj književnosti, а nаukа poznаje tri sistemа versifikаcije koji su se istorijski smenjivаli u evropskim književnostimа. To su metričkа (kvаntitаtivnа) versifikаcijа, silаbičkа i silаbičko-tonskа versifikаcijа.

1. Metričkа versifikаcijа- zа merenje ritmа uzimа dužinu vremenа potrebnu zа izgovаrаnje jednog slogа. Poznаtа je još аntičkoj književnosti kаo oblik orgаnizаcije, nаlаže doslednu izmenu dugih i krаtkih slogovа

-10-

u stopi i isto tаkаv rаspored stopа u stihu, kаo i strogo ustrojstvo stihovа u strofi.

Dužinа trаjаnjа krаtkog slogа nаzivа se morа (nаjkrаćа jedinicа od koje su sаčinjeni ritmički redovi). NJenа dužinа izgovorа iznosi dve trećine sekunde. Azrа iznosi dve more, obeležvа se crticom (-), on je metrički dug slog sа povišenim tonom. Dok je mezа metrički krаći slog.

Skup i krаći slogovi rаspoređeni su u osnovne ritmičke jedinice- stope. Stopu ili tаkt čine dvа ili više slogа odnosno nekoliko uzdužnih morа. Kombinаcijom slogovа dobijа se nekoliko desetinа vrstа stopа: dvosložnа trohej (-U), trosložnа dаktil (-UU) i trosložnа аmfibrаh (U-U). Svаkoj stopi pripаdа iktus, podignuti glаs nа prvom dugom slogu određene stope.

2. Silаbičkа vrsifikаcijа- nаstojаnje dа u svim stihovimа bude isti broj slogovа. Rirаm se postiže nizаnjem stihovа s istim brojem slogovа. Premа broju slogovа u jednom redu u pesmi postoje stihovi: četverаc, peterаc, šesterаc... аleksаndrinаc je stih od dvаnаest slogovа- dvаnаsterаc, prevlаdаo je u 17. i 18. veku.

12

3. Silаbičko-tonskа versifikаcijа rukovodi se tonskim principom. Ritаm se određuje premа nаglаšenosti ili neneglаšenosti slogovа,nezаbisno od njihovog trаjаnjа, uređuju se premа njihovo broju u stihu, premа cezuri i rаsporedu аkcentа u stihu. Tonski stih je izrаzito аkcenаtski ,zаsnovаn je nа hаrmoničnom i neizmenjenom smenjivаnju nаglаšenih i neneglаšenih slogovа. Stih se od proze rаzlikuje po mertu. On predstаvljа element zvučnog uređenjа pesničkog jezikа. Podrаzumevа ritаm poezije, njen čulni dаh. Cezurа je pаuzа kojom se oživljаvа ritmičkа merа vremenа- oznаčаvа stаlnu grаnicu među rečimа izа nekog slogа.

Rimа je vid glаsovnog ponаvljаnjа ili podudаrаnjа jednаkoh glаsovа nа krаju dvа ili više stihovа.rimа povezuje rаzličite reči po zvuku i nа osnovu zvukа što deluje melodično pа ostvаruje veliko emotivno dejstvo. Rimа je sredstvo orgаnizovаnjа zvučnog slojа u strukturi pesme i sredstvo skretаnjа pаžnje nа sаmu jezičku jedinicu.

Rimа ritmički i metrički uređuje kompoziciju pesme. Rimа se jаvljа u više oblikа:

Prаvilnа- аko se fonetski podudаrаju svi glаsovi;

Čistа –аko se аkcenаt podudаrа;

Bogаtа- аko se podudаrаlje nаlаzi pre nаglаšenog vokаlа;

Muškа –аko se podudаrа jedаn slog;

Ženskа- аko se podudаrаji dvа slogа;

Dаktilskа- tri identičnа slogа;

-11-

Leonističkа-slogovo e podudаrаju nа sredini i nа krаju;

Pаrnа –rimovаnje uzаstopnih stihovа;

Ukrštenа- rimovnje pаrnih i nepаrnih;

Nаgomilаnа- rimovаnje više stihovа uzаstopno.

Stih je skup reči koji je sistenmаtizovаn pomoću ritmovаnih elemenаtа. Predstаvljа osnovnu ritmičku celinu kojа se u pesmi ispoljаvа kroz ponаvljаnje, simetriju, rimu i аkcenаt. Stih je određen strofom.

Prаvilаn je аko se njegov zаvršetаk podudаrа sа zаvršetkom stope.

Akаlektičаn je аko je stopа istа kаo i prethodnа.

13

Kаtаlektički je аko nedostаje jedаn slog.

Premа broju slogovа stihovi se dele nа: osmerаc nаjčešće, deseterаc, jedаnesterаc, dvаnаesterаc.

Strofа je niz stihovа koji objedinjeni posebnim vezаmа formirаju misаonu i metričku celinu. Čine je smisаo slike, utvrđeni metаr, ponekаd i refren stihovа. Rаznolike su , po dužini redovа, ritmičnosti. Klаsifikаcijа strofа: distih- dvа stihа, pаrnа rimа; tercinа- tri stihа, rim rаspoređenа 1-3, 2-4, 4-6; kаtren- četiri stihа, rаzličito rаspoređenа rimа; dаlje kvintа, sekstinа,septimа,oktаvа, nonа, dekа.

Pesmа u kojoj su dve strofe iste vrste nаzivа se izostrofičnа, а kаdа su rаzličite strofe heterostrofičnа pesmа.

Hаiku strofа je pesnički oblik od tri stihа sа ukupno 17 slogovа 5:7:5 ( jаpаnskа poezijа).Sonet je strofа od 14 stihovа, to je nаjrаsprostrаnjnjniji i nаjpoznаtiji stаlni oblik pesme,sаstаvljen od 2 kаtrenа i 2 tercine. Sonetni venаc je sаčinjen od 14 sonetа pri čemi se svаki od njih pridržаvа prаvilа, posledei stih jednog morа dа bude početаk sledećeg. Nаjpoznаtiji sonetni venаc je nаpisаo Frаnc Prešern. Sonet je često ispevаn u аkrostihu (početnа slovа аkrostihа ispisuju ime ili neku reč).

11. Književnoumetničko delo

Umetničko delo je sve što može da na sebe privuče pažnju, što se obraća čovekovom mišljenju i osećanjima. Književnost je tvorevina od čoveka stvorena,čoveku namenjena. Književno delo ili književni tekst je kraći ili duži niz izgovorenih ili napisanih rečenica, povezanih u koherentnu i zaokruženu celinu. Kao pisani trag, ono predstavlja jedinstvo pisca, jezika i čitaoca. Glavne odlike književnoumetničkog dela

-12-

su: doživljaj, slikovitost, emocionalnost i osećanje. Delo niče iz osećanja, apeluje na osećanja i nastalo je iz čovekove potrebe da prenese najtananija,najplemenitija i najdublja osećanja i da ista probudi kod čitaoca. Književno delo nije realan proizvod već je izraz mašte i po sebi virtuelni objekat koji u sebi krije značenja koja je moguće različito tumačiti. Ostavljena je mogućnost svakoj generaciji da tumači dela na svoj način. Prema istom delu različiti čitaoci mogu imati poseban odnos: jednima pruža uživanje, drugima smešno ili nerazumljivo; za jedne je duboko umno, za druge beznačajno i bez umetničke vrednosti. Sve što se ubraja u književnu umetnost mora da opravda tu svoju oripadnost svakim svojim redom. Strukturu književnog dela čine:

1. Građa2. Tema3. Motivi4. Misli i ideje

14

5. Fabula6. Siže7. Književni likovi8. Pripovedanje9. Opisivanje10. Dijalog11. Monolog12. Polilog13. Kompozicija14. Jezik

Može se govoriti i o njegovom spoljašnjem ustrojstvu koje čine društvo,kultura, politika, tradicija i tome slično.

Smisao dela, emocionalna poruka, poenta i tajna, njegova atmosfera su elementi koji određuju i njegov sastav i njegovo estetsko značenje. Delo kao kreativna zamisao i kao refleks stvarnosti zapravo je jezički produkt i ukupan zbir stilističkih efekata.

Ingardenova diferencijacija slojeva književnog teksta,bez obzira na njegovu žanrovsku pripadnost:

1. Sloj zvučenja2. Sloj značenja3. Sloj predmetnosti4. Sloj shematizovanih aspekata

1.Sloj zvučenja- U svojoj ,,unutrašnjoj dimenziji” delo postoji samo kao sled glasova ili znakova. Sloj zvučenja spada u njegovu ritamsku organizaciju i ima estetsko-ekspresivnu vrednost. Predstavlja raspored samoglasnika i suglasnika, ritam, visinu, dužinu i trajanje ton, naglasak, intonaciju...

-13-

2.Sloj značenja- Svaka reč sama po sebi ima neko svoje značenje,ali tek u kombinaciji sa drugim rečima dobijaju svoj pravi smisao.

3. Sloj prikazanih predmetnosti- Sloj prikazanih predmetnosti gradi unutarnji svet dela: stvari, situacije, likove, događaje, odnose među njima, osećanja, raspoloženja, misli i ideje.

4. Sloj shematizovanih aspekata- U delu se stvari prezentuju tako što su svedene na određene aspekte. Tačka gledišta pretpostavlja ne samo odnos autora prema svojim junacima, pojavama i događajima već i odnos čitaoca prema njima. Nedorečenost dopušta da se tokom čitanja, nejasno i nedovršeno popunjava maštom.

,,Ovakva višeslojna i dvodimenzionalna struktura može da znači realnost, no ona nije realnost.“

15

Ukupna vrednost dela je u njegovoj slojevitosti i u njegovoj mnogoznačnosti. Književno delo nije prirodna ili kolektivna pojava, već svedočanstvo individualnog genija. Odraz je čovekovog životnog shvatanja, iskustva i samosvojnosti koja se ponavlja i koja se ne da naučiti ili imitirati. Delo nudi konkretnije svedočanstvo o vremenu i ljudima, ali i skriveni smisao. Primorava čitaoca da poveruje u njega kao u stvarnu životnu pojavu. Književno delo odoleva prolaznosti, vreme umesto da umanjuje njegov značaj, uvećava ga.

12.Recepcija književnog dela (doživljaj, ukus)

Recepcija (lat. Receptio-primanje)- primanje i razumevanje, doživljavanje i vrednovanje dela.

Estetika recepcije proučava prihvatanje teksta od strane primaoca i način njegovog konsturisanja u njihovoj svesti. Umetnička recepcija je akt čulnog uživanja, sama se sbi svrha i cilj. Njena specifičnost je u nesvodljivosti na druge forme iskustva u spoznaji sveta.

U središte recepcije stavlja se odnos autora kao proizvođača i čitaoca-slušaoca kao konzumenta. Njen ključ jeste HORIZONT OČEKIVANJA tj.spremnost publike da na osnovu poznavanja književnosti prihvati novo delo. Stapanje horizinta čitaoca i pisca zavisi od sadržine teksta, ukusa, interesa i obrazovanja. Čitanje dela je individualna stvar, čitalac je subjekat koji sa delom stupa u komunikaciju i one je presudan faktor u odlučivanju kvaliteta napisanog. Promenljivost psihologije ljudske pažnje, impulsivnost i promenljivost njenog tonusa iz trenutka u trenutak, dovode do različitog doživljavanja značenja, činjenica i sveta književnog dela. Sa svakim novim čitanjem čitaocu se nudi svaki put drugačija situacija. Čita se radi zadovoljstva, oduševljenja, zanosa, ushićenja i ponesenosti estetskom vrednošću napisanog; zatim radi razvijanja mašte, bogaćenja duhovnog života i proširenja vidokruga znanja. Delo ne postoji samo za sebe dok ga neko ne pročita, a kako će ono biti prihvaćeno zavisi upravo od čitaoca.

-14-

U estetskom doživljaju, po Ingardenu, čitalac prolazi kroz tri etape:

1. Početno uzbuđenje2. Usredsređivanje na knjigu- zaokupljenost pažnje3. Primalačko-stvaralački komunikacioni odnos

Svaki pojedinac delo konkretizuje različito, iako ono poseduje vlastiti identitet. Na delo se gleda kao na postojano i živo, bez obzira što je ono stvar fikcije. Čovek poistovećuje deo svog intimnog bića sa delom intimnog bića knjižebnih junaka, oseća pravu emociju.

Doživljaj

16

Pesnik jezikom dovodi predmete u čitaočevu-slušaočevu svest, on svoj doživljaj jezičkim slikama pretvara u lični doživljaj čitaoca. Estetska osećanja pri čitanju izaziva jačina umetničkog doživljavanja likova i događaja. Doživljaj karakterišu nekoristoljubivost, bespojmovnost, formalnost i umna angažovanost. Doživljaj u širem smislu, osim pravog utiska obuhvata i tumačenje dela, on ima presudan značaj u oceni rada. Delo se doživljava ako je uhvatljivo u celini- umom, čulima i pamćenjem.

Literarni doživljaj stvara prostor sa one strane istinitog i lažnog. Doživljaj je u nepostojanju igranice između jave i imaginacije. Doživljaj je u neposrednoj vezi s književnim ukusom.

Ukus

Ukus je osećanje lepote, mere i harmoničnog sklada između razuma i osećanja. On je u dopadanju, u onome što je neizrecivo i što ispunjava nekom žudnjom, što se ne može uhvatiti. U užem smislu ukus je smisao za lepo. Ukus je nepodložan ikakvom pravilu, i svaki ukus je jednako opravdan. Činjenica da različiti čitaoci, polazeći od različitih pretpostavki, dolaze do nečega što jako liči na isti rezultat ukazue na to da se ukus uzdiže do opštega.

13.Struktura književnog dela (tema, motiv, pesnička slika, fabula, kompozicija, lik,junak...)

Termin ,,struktura“ potisnuo je upotrebu termina ,,sadržina'' i ,,forma'' . ,,Struktura'' podrazumeva koherentan sastav delova jedne stvari, transformaciju, celovitost i samouređenost. U stukturi književnog ostvarenja celina ima prevlast nad pojedinostima, a svaki element ima konstruktivnu ulogu u delu. Nijedan od njih ne može se izmeniti ili izostaviti, a da se tome ne poremeti potpunost. Svaki elemenat je nosilac značenja, on je nezamenljiv i duboko funkcionalan. Reči iz osnove menjaju smisao i emocionalni domet teksta ako se rasporede drugačijim redom. Struktura svojim energetskim karakterom čini dušu književnog roda. Njena dinamičnost čuva svakom delu umetničkog dela živahnost i između delova stvara neki tajanstveni sklad. Dimenzije strukture su:

1. Vertikalna dimenzija (višeslojnost)2. Horizontalna dimenzija (raspored pojedinih delova)

-15-

Ukoliko uzmemo pojednostavljivanje kao merilo lepote dela, ono će biti u toj meri lepše, ukoliko je struktura složenija.

Kompozicija

Sadržina, informacija i ideja ne postoje van određene kompozicije dela. Kompozicija označava određeni raspored građe i međusobni odnos pojedinih delova u književnom tekstu, izbor i povezivanje književnih junaka i pojednih prizora prema načelu jedinstva radnje, logičnosti, postupnosti, suprotnosti. Uopšte, označava organizaciju i sklop celokupne konkretne sadržine.

17

Jedinstvo radnje ogleda se u svim događajima koji su potčinjeni jednom osnovnom događaju, kao i u postupcima svih likova koji vode završetku glavne radnje. Radnja u epskom tekstu razvija se po hronološkom redu:

1. Početna situacija2. Uvođenje novih motiva koji menjaju postojeću situaciju3. Junaci koji nastoje da uklone prepreku4. Sukob5. Preokret6. Kretanje ka junakovoj pobedi ili porazu7. Završetak

Za književni tekst su najbitniji:

1. Tema2. Fabula3. Siže4. Motivacija5. Narator6. Junak

Razlikujemo:

1. Spoljašnja kompozicija2. Unutrašnja kompozicija

Spoljašnja kompozicija organizuje delove i poglavlja, činove i scene, knjige i pevanja, strofe i stohove.

Unutrašnja kompozicija uočava se pažljivim čitanjem i analizom svih segmenata.

-16-

Razlikuju se još:

1. Stepensta kompozicija (vezivanje motiva prema sukcesivnom nizu, proširivanje i usložavanje)

2. Paralelna kompozicija (uporedno vođenje dve ili više radnji)3. Prstenasta kompozicija (podrazumeva okvirnu priču u kojoj se izlaže osnovna fabula

romana i celi niz drugih priča).

Motiv

18

Motiv je najuža tematska jedinica koja se ne može dalje razlagati. Motivi su delovi u kojima se opisuje jedan predmet, jedno lice, jedna situacija. Mogu imati različite funkcije:

1. Dinamički (usredsređeni su na radnje i delovanja, na unapređenje akcije, pokreću zbivanja)

2. Statički (opisuju radnje, stanja, zbivanja, usporavaju tok radnje, ne menjaju celinu,ali su značajan agens fabularnog razvoja)

Statičke tematske jedinice svojstvene su lirici, a dinamičke epici.

Motiv je imanentna pokretačka snaga; podsticajni stvaralački agens; omogućuje razumevanje međusobnih veza i međusobnih uticaja sastavnih komponenata koje čine umetničko delo. Pod opštim motivima podrazumevamo ljubav, smrt, život. Pored njih postoje još i motivi ,,umrle drage“, ,,lutalice“, ,,osvetnika“ i njima slični. U usmenoj književnosti susreću se motivi kao što su motiv ,,junaštva“, ,,otete neveste“, ,,smrznuti svatovi “ i drugi.

Tema

Tema je predmet o kom se u delu govori i za koji je simbolično vezana i osnovna ideja dela. Skup tema u književnom delu naziva se tematika. Glavni tok prate manje tematske celine.

Fabula

Fabula podrazumeva redosled zbivanja koji ima svoj početak i kraj; odnosno logički i uzročno-posledični tok radnje u vreme-prostoru u kojem se pripoveda. Ona podrazumeva redosled zbivanja koji ima početak, sredinu i kraj. Postoje stepenasto, prstenasto i paralelno razvijanje fabule.

Lik

Lik označava glavnog ili jednog od najvažnijih među nosiocima radnje aktera u književnoumetničkom tekstu. Lik je ,,biće na papiru“ koji postoji samo u rečima. U proznom delu on je središnji i objedinjujući strukturni element. Stvoren je piščevom imaginacijom. Pisci ističu da je lik sinteza različitih epiteta vezanih za čovekovu ličnost, te je izgrađen od realnih osobina i kvaliteta koje poznaje ljudska zajednica. Ponekad likovi poseduju autobiografske crte i ostavljaju utisak da su ljudi od krvi i mesa. Likovi se u teoriji razvrstavaju na statične, dinamične i potpune. Poželjno je praviti razliku između lika, portreta, karaktera i

-17-

tipa. Portret oslikava spoljašnje crte lika, karakter moralna i psihološka svojstva,a tip karakteriše crte konkretne grupe ljudi.

Junak

19

Junak je glavni lik u delu, on je nosilac radnje.Efektivno je kreiran, upečatljivih i istaknutih osobina.Predstavljen je kao živ čovek, razgovetan i ceo.

Slika

Slika je precizni misaoni izraz i čista imaginacija, produkt svesti i podsvesti. Gradi se izborom bitnih, karakternih pojedinosti. Sliku može da čini jedna reč, jedna rečenica ili cela pesma. Reči su birane po značenju, boji, zvučnosti, obliku i sjaju.

Sadržina i forma

Sadržina predstavlja tematsku strukturu dela, odnosno tačke od kojih se potom gradi lepota. Može da podrazumeva materijalne podatke, emocije, utiske, strepnje...

Forma je estetsko uobličavanje sadržine; ogleda se u jeziku i simboličkim formacijama.

Književnost kao i svaka umetnost počinje na formi jer sadržina traži oblik!

Tema, građa, sadržina

Tema-gore

Građa čini mnogostrukost i raznolikost života, isprva su osnovnu građu činili mitovi i predanja.

Sadržina omogućava shvatanje estetske strukture, tačke iz kojih nastaje lepo.

Semantički prostor

Semantički prostor predstavlja tekst uz neku reč, skup reči ili uz rečenice koje je sa njima u smisaonoj vezi, te iz kog proizilazi značenje tih reči i rečenica. Predstavlja izvorište višeznačnosti.

14.Genologija kao naučna disciplina (pitanje književnih rodova i vrsta)

Genologija je nauka o književnim rodovima i vrstama. Teorijska sistematizacija sprovodi se prema kriterijumu formalnih i strukturnih obeležja, prema tematici, vremenu nastanka dela ili njihove bliskosti, te prema poetici. Najstarija podela je podela na narodnu i umetničku književnost, odnosno na usmenu i pisanu književnost. Književnost se prema nameni deli na književnost za odrasle i književost za decu i mlade. Ona može da se razvrsta i prema autorima i nekim njihovim zajedničkim karakteristikama (npr. Književnost Dostojevskog); Prema vremenu nastajanja razvrstava se na književnost epohe romantizma,

-18-

realizma i slično. Posmatrano sa stanovništa tematike i stila, kao najmerodavnijeg kriterijuma, celokupno stvaralaštvo se grupiše na tri osnovna književna roda: lirski, epski i dramski.

20

Književni rod predstavlja najširu skupinu tvorevina sa zajednižkim suštinskim karakteristikama. Stilske i sadržinske varijante u granicama roda nazivaju se književnim vrstama. Vrste se međusobno razlikuju ali sištinski su povezane karakteristikama koje determiniše njihov rod. Žanr predstavlja dela sa određenim i samo njima svojstvenim karakteristikama. U žanr spadaju kategorije definisane prema metričkim i kompozicionim shemama (pesma, roman), prema motivima (ljubavna pesma,istorijska pripovetka), prema duhovnom stavu (satira, ispovest), prema psihološkom stanju (elegija, komedija, tragikomedija), prema obimnosti (skeč,roman) i tako dalje.

Odnos pesnika i različitih osećanaj stvara književnu vrstu. Npr. melanholična osećanja izražavaju se u lirskoj pesmi, uživanje u svetu u epu, punoća sveta u romanu, tragičnost u tragediji, komičnost u komediji...Ako se pesnik stapa sa svetom oko sebe, boji taj svet subjektivnom osećajnošću onda imamo lirsku poeziju, ako pesnik sa udaljenosti posmatra i objektivno nam slika šarolikost i punoću života onda imamo epsku poeziju,ako pak doživljava svet kao sukob i traži razrešenje, njegove osećaje prikazuje jednom dinamičkom akcijom njegove ličnosti imamo dramsku poeziju.

Nemoguće je jasno i oštro povući granicu između oblika jer se neka od osnovnih obeležja prepliću,prelivaju i nadopunjuju. Remek-dela ne spadaju ni u jednu od navedenih kategorija, dok je Biblija knjiga u kojoj su zastupljeni gotovo svi književni stilovi, rodovi, vrste, te sve književne forme. Slična je situacija i sa Njegoševim ,,Gorskim vijencom“.

Književni rodovi i vrste su posledice osnovne tenzije u umetnosti da se postigne jedinstvo sadržine i forme.

Nacela i vrste (tipovi ) klasifikacije knjizevnost(internet )

Razvrstavanje knjiz prema:1. jezicima , prirodno je da postojanje razlicitih jezika omogucujerazvrstavanje knjiz dela

prema toj gradji, tj. prema onom jeziku na kome je pojedino knjiz deloostvareno; 2. Nacionalnim   knjizevnostima - vodjeno je uverenjem da se odredjeno

nacionalnozajednistvo izrazava u knjizevnosti na takav nacin da to moze imati prednost cak i pred zajednistvomjezika (mozemo govoriti o engleskoj knjiz i knjiz. SAD);

3. Autorima , grupama autora ili po necemusrodnih autora prirodno je da dela jednog autora imaju odredjene zajednicke karakteristike. Na slican nacin se autori iste generacije, neke knjizevne skole ili naprosto istog vremenskog razdoblja shvatiti kaosrodna grupa (npr. Knjiz simbolizma);

4. Nameni - svrstavanje knjizevnih dela u pojedine grupe premanjihovoj zajednickoj svrsi koju zele ostvariti (zabavna knjiz, decja knjiz...) ;

5. Obliku - razlikujemo ep odposlovice, dramski tekst od lirske pesme itd., bez obzira na jezik u kom su ta dela ostvarena, navremensko razdoblje u kojem su nastala, na autore koji su ih stvorili i na neke posebne namene radikojih su nastala;

-19-

21

6. Nacinu nastanka -usmena i pisana. Usmena knjizevnost prenosi se i razvija usredinama koje ne poznaju pismo ili se pismom zbog bilo kakvih razloga ne sluze radi prenosenjaknjizevnih dela. Ona postoji i u sredinama gde je pismenost razvijena, ali tada kao neki drugi vidknjizevnosti, koji za razliku od pisane knjizevnosti zadovoljava drugacije potrebe (npr. vicevi, anegdote..)

Pojam knjizevnog roda i vrste (internet )Knjiz rod predstavlja najsiru skupinu knjizevnih dela sa zajednickim sustinskim obelezjima. Govori se o triknjiz roda: epici, lirici i drami.Epikase deli na epiku u prozi (roman, novela, pripovetka) i epiku u stihu(ep i epska pesma), u liriku se svrstavaju pojedine lirske vrste (elegija, oda, himna..), a u dramutragedija,komedija i drama u uzem smislu. Od te podele treba razlikovati podelu na poeziju, prozu i dramu. U tomslucaju poezijom se smatra lirska i epska pesma i ep u stihu, a pod prozom pripovetka, novela i roman.Knjizevna vrsta je grupa slicnih dela, takvih u kojima se ponavljaju neke manje-vise stalne osobine. Ulirskoj pesmi postoji glavni motiv, koji na razne nacine varira i prosiruje se uvodjenjem novih, slicnih ilikontrastnih motiva, ali ovi uopste ne pokrecu temu napred u smislu uzrocno-posledicnog razvijanjadogadjaja. U lirskoj pesmi nema fabule, nema razvijanja dogadjaja, niti detaljnih potpunih opisa.

Poezija i proza

Književni tekst se ispoljava u dva međusobno suprotstavljena oblika jezičke organizacije: u stihu i prozi. Proza u odnosu na poeziju ima širi epski zamah, veće i izraženije mogućnosti. Slobodniji pristup i znatniji motivsko-tematski pristup. Suštinska razlika između poezije i proze ogleda se u jezičkoj organizaciji, akcentima i umetničkim pravilima. Poezija je ritmičnija i zvučnija, te se može reći da se pažnja više skreće na zvučenje nego značenje reči. Ritam proznog govora temelji se na rasporedu reči u rečenicama i vezama među rečenicama- na sintaksičkim osnovama. Poezija se zasniva na osećanjima, a proza na događajima i naraciji.

15.Poezija-lirika

Poezija se neretko označava kao spontan izliv osećanja, rečitost strasti i najživlji način čovekovog izražavanja. Poeziju, kao najstariji vid, Aristotel definiše kao umetnost podražavanja u stihu (uz pomoć ritma, govora i harmonije); ona je karakterističan, unutar sebe povezan, stihovani jezički sistem. Reči svoj smisao dobijaju u okviru pesme koja poseduje svoj ritam, melodiju i simboliku. Totalna upravljenost ka izrazu u estetskoj funkciji određuje poeziju kao spoj reči i muzike. Kao najsavršeniji i najpotpuniji modus izražavanja. Suštinekse oznake osim stiha i rime,jesu dikcija, intonacija, melodija, ton i eufonija. Poeziju kao skladište beskrajno različitih osećanja, karakteriše svojevrsno tajanstvo, snovitost i čarovitost.

22

-20-

U nemačkoj estetici XIX veka poezija se javlja kao:

1. Lirska poezija2. Epska poezija3. Dramska poezija

Po raspadu ovog sistema, lirska poezija gubi terminološku čvrstinu, te se u modernoj književnoj misli konstruiše samo naziv poezija. Pezija se smatra za umetnost povezivanja samoniklih reči.

Istorija lirike:

-antika: pojam lirike podrazumevao je pesme pevane uz pratnju nekog muzičkog instrumenta, najčešće lire. Međutim naziv lirika konstuisan je nešto kasnije o čemu svedoči podatak da Aristotel ove pesme naziva Auletika i Kitaristika.

-aleksandrijski period: ,,lirika“ počinje da se obeležava kao naziv za one pesme koje su komponovane za pevanje. U ovom značenju lirika se upotrebljava sve do renesanse.

-renesansa: pesnici i teoretičari poezije liriku definišu kao tekst pisan za čitanje, čime je odvajaju od muzike. Melodičnost pesme sada će se ogledati u njenoj jezičkoj strukturi, zbog čega će ona i ostati jedna od najbitnijih karakteristika lirike.

-romantizam: tek u romantizmu dolazi do ponovnog oživljavanja lirike, te do potpunog konstruisanja.

Lirika se smatra za spontan izliv snažnih osećanja, subjektivni izraz i emocionalnu tvorevinu.

Ona se javlja na najnižem stupnju ljudskog usmenog stvaralaštva i prva se izdvaja iz prvobitnog zajedničkog oblika. Vizija lepote se najbolje ostvaruje u lirici. Osećanje koje prožima lirsku pesmu je lično, posebno, neponovljivo, ali nosi i atribut univerzalnosti i opšteljudskosti. U lirici kao sinonimu poezije, preovladava subjektivan iskaz, slike individualnog psihološkog stanja, toplina izraženih osećanja, raspoloženja i preživljavanja. Lirska pesma tumači život neposrednije, ona se smatra subjektivnom, za razliku od epske, objektivne poezije. Klasifikacija lirike kreće se od intimne lirike, preko uspavanke, naricaljke do posleničke i prigodne pesme. Raznovrsna po sadržini i formi, umetnička lirska pesma prema motivima može biti: ljubavna, elegična, opisna, rodoljubiva, socijalna, satirična, refleksivna. Javlja se u obliku himne, ode, ditiramba, epigrama, epitafa, idile, ekloge, anakreontske pesme, epistole, epitalama. Mnoge od ovih vrsta su danas potisnute. Pogled lirskog pisca upravljen je u sopstvenu dušu; on u njoj ,,nalazi svoj raj i svoj pakao, svoju bol i svoju radpst“. Njega još karakterišu okrenutost samom sebi, senzibilnost, emmotivnost, osetljivost, tankoćutnost, sentimentalnost...Ljubav, lepota, istina, pravda, zavičaj, prolaznost, smrt, univerzalna i svevremenska htenja i raspoloženja, čežnja za daljinama i kosmičkim prostranstvima- sve su to motivi o kojima lirski pesnik piše. Lirika je zbog pesnikovog

23

osećanja zgusnuta, intenzivna i prožima celo biće pesnikovo, u njoj nema ni pričanja ni razvoja događaja. Lirski pesnik ne stvara detaljnu sliku već izborom pojedinosti sa emocijama prenosi svoje osećanje. Te slike

-21-

imaju dublje i šire značenje. Cilj lirike jeste da minimum jezičkih sredstava postane maksimum pesničkog sadržaja. Lirska kompozicija se postiže asocijativnim grupisanjem pojedinosti oko osnovnog motiva. Osnovni motiv se proširuje nizom asocijativnih slika, a na kraju se poentom ukazuje na zaključni smisao pesme. Građa lirske pesme:

1. Deo najčešće daje temu2. Deo razvija temu ili potiskuje3. Deo daje neku vrstu emocionalnog zaključka

Lirska pesma stara je koliko i jezik i kod svih naroda karakterišu je činjenice da prati čovekov život, njegova osećanja, žudnje, radosti, žalosti... Pesme su kratke jer ni osećanja ne traju dugo.

16.Lirske vrste

Podela lirike: (internet )prema uobicajenim temama lirika se deli na ljubavnu, rodoljubivu, religioznu,socijalnu, satiricnu, misaonu i pejzaznu liriku. Moze se podeliti i na dve siroke grupe: lirske pesmeizrazito emocionalno obojene i na misaone lirske pesme. Prva je opsti vid lirske poezije, izraz cistepesnikove emocije, dok je druga izraz pesnikove emocije inspirisane mislju o zivotu i svetu i u njima seistice bas misaoni karakter pesnikovog odnosa prema svetu. Ustaljeni lirski oblici: 1) Himna znaci pesmuposvecenu nekom ili necem sto covek smatra vrednim najveceg postovanja, divljenja ili obozavanja, tezi uzvisenom tonu koji se izrazava i svecanim, polaganijim ritmom. 2)Oda-pesnik se u njoj obracamitskim licnostima ili velikim znacajnim ljudima opevajuci kakvu uzvisenu ideju ili vrlinu: boga, veru,otadzbinu, mladost, prijateljstvo, ljubav...kasnije su se i pojavile saljive ode (J.J.Zmaj oda mojoj cuturi); 3)Ditiramb je bio stara grcka kultna pesma u slavu boga Dionisa, a kasnije pesma u kojoj pesnik proslavljapunocu i radost zivota i peva o culnom zadovoljstvu povodom zivotnih radosti. 4) Epigram je kratka,duhovita pesma u kojoj se krajnje sazetim izrazom i neocekivanim zakljuckom iznenadjuje citatelj. 5)Elegija je pesma sa izrazito tuznim osecanjem, u kojoj pesnik zali za necim sto je nepovratno proslo iliizgubljeno za njega (mladost, srecno detinjstvo, izgubljena ljubav...); 7) Idila je naziv za lirsku pesmu, ali iza svako knjiz delo sa temom iz mirnog zivota u prirodi, posebno na selu.

STAROVEKOVNA lirska poezija:- oda-himna-ditramb

24

-elegija SREDNJI VEK:-pohvalna lirska pesma-religiozna lirska pesma-trubadurska lirska pesma

-22-

RENESANSA:-sonet-kancona-madrigalROMANTIZAM:-ljubavna lirska pesma-rodoljubiva lirska pesmaREALIZAM:-deskriptivna lirska pesma-misaona lirska pesma(ovo je isto sa interneta )

Lirske pesme možemo podeliti prema: (Bjelivuk )

I TEMI (vrsti osećanja koja se opisuju)

1. misaona lirika- pesnik iznosi svoj duboko emocionalni odnos prema misli koja ga je uzbudila;

2. Socijalna lirska pesma- pesnik peva o siromaštvu, društvenoj i ljudskoj nejednakosti, socijalnoj nepravdi;

3. Ljubavna lirika- pesnik izražava osećanje ljubavi prema osobi suprotnog pola;4. Rodoljubiva-ljubav prema domovini, državi, zavičaju, narodu;5. Duhovno-religiozna-pesnik izražava religiozne misli i osećanja6. Satirična pesma- pesnikova ogorčenog na neke mane pojedinca ili društva;7. Opisna pesma- povezuje svoje lično raspoloženje s nekom pojavom u prirodi; npr. Pesnik

se raduje rađanju Sunca ili dolasku proleća;

II TRADICIJI

1. himna- pohvalna pesma, u klasicizmu nacionalna tema2. oda- svečana pesma u čast nekome3. elegija- izaziva žaljenje i tugu4. epigram- jednostavna i duhovita, šaljiva5. epitaf- nadgrobni natpis-opis osobine pokojnika6. moto-kratak zapis u početku nekog književnog dela7. gnoma (aforizam)- kratka pesma;izt+ražava duboku misao8. ditiramb- iznosi životnu radost i oduševljenje9. idila- miran život

25

-23-

III OBLIKU

1. lirska pesma u stihu2. lirska pesma u prozi- prozni tekst sa elementima lirskog izraza

IV JEZIKU

1. lirska pesma na standardnom jeziku2. dijalektalna lirika3. lirika u žargonu

17.Epika-proza

Epika (grč. epos- reč, govor, pripovest) je naziv za sve prozne i stihovne oblike u kojima se pripoveda o nekim događajima koji su se dogodili ili se smatra da su se dogodili u prošlosti. Obuhvata svu pripovednu književnost u stihu i prozi. Svemu prikazanom daje se pečat objektivnosti i uverljivosti; svet je onakav kakav jeste i kakav bi trebalo da postoji. Poetske oznake ovog književnog roda su sadržajna i zanimljiva fabula, dinamički motivi, scene i prizori, izvršioci radnje i likovi, odnosi među likovima, pripovedanje prema prirodnom redu, radnja široka, spora i rasplinuta, relativna mirnoća, staloženost emocija, izraz znatno udaljen od zvučnih efekata, stil koji ističe iz suštinske same prirode naracije...U epici u stihu razlikuju se: epske pesme, epske hronike, ep i epopeja,a u prozi: pripovetke, bajke, legende, priče, basne, anegdote, novele i romani. Autor epskog dela je posrednik između određenog zbivanja i primaoca. Događaje koje opisuje daju utisak da su se desili mimo njegove volje, iako je pesnik subjektivni tvorac. Radnja epskih tvorevina teče lagano, široko, sa obiljem epizoda, a kompoziciona struktura je veoma slobodna, vremenski i prostorno neograničena. Objektivnost epske poezije ne treba shvatiti kao pasivnu neutralnost pesnikovu, nego kao što veću saglasnost između tvorevine i zakonitosti koje vladaju u životu.

Epska poezija je najpre nastala kao kolektivna umetnička tvorevina u stihu. Njena najvažnija vrsta bio je ep,ali razvojem građanskog društva tokom XVIII veka, kada običan čovek postaje predmet interesovanja, izraz proze sve više potiskuje stihovni. Proza se zasniva na raznovrsnim strukturnim elementima epskih formi: tema, motiv, građa, radnja, fabula, siže, narator, situacije, naratorovo gledište, dijalog, monolog, lik i epilog.

Temu pisac pronalazi i izabira u stvarnom ili zamišljenom životu. Odabranu temu pisac književno oblikuje fabulom, likovima, izborom forme. Tema je najčešće izražena u naslovu dela. Uz glavnu temu postoje i brojne manje tematske jedinice. To su motivi. Motivi mogu

26

biti dinamički i statički. Osećanja i misli u književnom delu mogu pripadati određenim licima ili su neposredan iskaz samog pisca. Osećanjima i mislima u delu iskazuje se pogled na svet, stav o životu ili pogled na njega. Temeljna misao koja prožima književno delo zove se ideja dela i u njoj je sadržan smisao što mu ga je pisac dao.

-24-

U obradi i iznošenju svoje teme prozni pisac se koristi:

1. Pripovedanjem (naracijom) 2. Opisivanjem (deskripcijom)3. Razgovorom (dijalogom)

Pripovedanjem se razvija fabula književnog dela i otkrivaju različiti stepeni radnje o kojoj nas pisac izveštava. Prozno delo sadrži i veći broj opisa. Najčešće su to opisi spoljašnjeg, fizičkog izgleda lika ili unutrašnjeg, osećajnog ili psihološkog stanja lika. U prvom slučaju reč je o ulozi opisa u stvaranju spoljašnjeg, a u drugom u stvaranju unutrašnjeg ili psihičkog portreta. S obzirom na prostor u kome likovi žive i deluju, pojavljuju se i različiti opisi enterijera (unutrašnjosti sobe, škole, broda, crkve, dvorca i sl.) i eksterijera (spoljni prostor-dvorište, park, vrt, ulice i sl.). Tim opisima pisac želi što uverljivije predstaviti određeni lik i prostor u kome se nalazi, a koji je bitan i za mesto zbivanja.

Dijalog se pojavlljuje kao direktan, u obliku upravnog govora ili kao indirektan u obliku neupravnog govora. Monolog je govor jednog lika. Unutrašnji monolog je način iznošenja misli književnog lika u kome se pripovedač nastoji poistovetiti s likom u uspričati njegova razmišljanja.

Fabula u književnom delu epske vrste može biti jednostavna ili nerazvijena (obično u kratkim pripovetkama, novelama, bajkama, basnama) i složena ili razvijena (u romanima). Razvijena fabula sastoji se od glavne radnje i niza sporednih radnji, od kojih neke mogu biti zaokružene celine ili epizode. Kompozicija se sastoji od:

1. Uvoda- početak radnje2. Zapleta- događaji koji podstiču dalja zbivanja3. Vrhunca radnje-najnapetijeg dela4. Raspleta- događaji koji podstiču rasplitanje radnje5. Završetka

Svako književnoumetničko delo ima svoju kompoziciju. Episka poezija je narativno-pripovedačka forma književnih saopštavanja u kojoj fabula kao osnovna nit radnje drži u jedinstvu sve ličnosti i njihove akcije; imaginacije i okolnosti u kojima se te ličnosti nalaze. U epskim delima događaji su povezani uzročno-posledično.

27

Događaji u pripovedanom delu mogu biti prikazani hronološkim redom,ali i ne moraju. U nekim delima pisac se vraća u prošlost-retrospekcija ili pak usporava radnju-retardacija. Epopeje Ilijada i Odiseja smatraju se obrascem ovog vida pesništva.

18.Epske vrste (pripovetka, novela, roman)

19.Lirsko-epske vrste(poema, balada, romansa)

U književnosti je teško pronaći ostvarenja koja su apsolutno nezavisna i omeđena granicama samo jedne vrste. Dvojnim odnosom prema građi, unošenjem osećanja i preživljavanja u fabulu, nastaju posebne tvorevine koje pripadaju i lirici i epici. Reč je o delima sažete fabule prožete snažnim emocijama, koja su po nekim svojim težišnim strukturnim crtama i konstantama nalik narodnim vrstama. Kao spoj lirskog i epskog izraza izdvajaju se balade, romanse i poeme.

Balada

Balada je najpopularnija mešovita forma. Javila se u XIII veku kod severnjačkih naroda, kod kojih i dobija najsavršeniji oblik. Ona danas nosi obeležje narodnih tvorevina, a nekada je predstavljala ljubavnu pesmu za igru sa pretežno lirskim elementima. Balade su kraće ili relativno duže pesme sa naglašeno sumornim osećanjima i tragičnim raspletom. Kao stihovane pripovesti sa dinamičnom fabulom najčešće imaju za predmet značajne pojave i obične ljude u intimnim tragičnim situacijama, ali i dešavanjima i pojedince koji poseduju svoju istorijsku utemeljenost. Motivi i teme su krvavi i tragični događaji, stradanja i nesreće, duševni potresi i sukobi svesti i strasti. Neka od najuočljivijih svojstava su pripovedačka i dramska napregnutost, jaka emocionalna tenzija i kobni splet okolnosti, iz čega i dolazi tužan završetak kao neumitni ishod. Svojim sklopom i intonacijom balada snažno uzbuđuje i potresa čitaočevu uobrazilju, izazivajući neretko bolna osećanja; pesme zatamnjenih i potresnih tonova. Usmene balade u srpskoj književnosti, ispevane najčešće u desetercu, spadaju u red najboljih ostvarenja: Smrt majke Jugovića, Smrt Omera i Merime, Hasanaginica i druge.

Romansa

Romansa je nastala u Španiji, to je pesma romantičarskog kolorita. Bile su pretežno usmene tvorevine o presudnim događajima, podvizima, porazima, pogibijama, nesrećama i žalosti. Slavljene su dogodovštine, megdani, pobede, junaštvo, čast, ali i neidealizovani junaci. Ljubav je prominentna tema; ljubavni doživljaj; vesele pojedinosti i vedra strana života čine romanse. Zanemarivanje verodostojnosti, usmeravanje na višu stvarnost, radnja puna pokreta, žive i punobojne slike, neočekivani ishod, veseo i lak ritam, poletan i uzvišen stil, svosjtva su romansi kao posebne grupe ljubavnih pesama.

Poema

Poema je pesnička tvorevina koja u evropskoj književnosti označava obimniju stihovanu formu slabo povezanih slika. Nastala u eposi razbijenih stega, ona je književni oblik u kojem lirski element

-27-

28

preovladava nad epskim. Nadahnuta građa, pasaži i asocijacije, čista lirika u novim ostvarenjima, umetničke su crte poeme, čiji je rodonačelnik engleski romantičar Džordž Bajron. Predstavnici su još i Branko Radičević, Miloš Crnjanski, Matija Bećković.

20.Drama i dramske vrste:

Drama je nastala iz obrednih svečanosti posvećenih bogu Dionisu, kao i iz narodne razonode. Drama se smatra najvišim stupnjem poezije i umetnosti uopšte. Dramsko delo u poeziji ili prozi, karakterišu okrenutost radnji, dinamično uprizorenje, sukob, sudar, nesporazum među akterima, napetost, smenjivanje dijaloga i monologa i tome slično. Nasuprot drugim vrstama, ono nije ograničeno samo na čitanje, već se i scenski predstavlja. Jedinstvo, razvoj u jedinstvenom okviru, bez zastoja i skretanja na sporedno, dovedeno do krajnje otvorene napregnutosti i završnosti, prvi je uslov drame. Dramska snaga dela je u razvoju radnje, u složenosti igre likova i u sukobu dveju protivstavljenih težnji. Iz međusobnog aktivnog odnosa književnih junaka, iz oživotvorenih postupaka, iz njihovog verbalnog konflikta, kao i iz moralne opravdanosti određene radnje dolazi do scenske napetosti. Disjunkcija, protivurečna gledišta pozitivnih i negativnih likova pojačavaju tenziju i ubrzavaju radnju, koja se, na kraju, razrešava uz očekivani ili neočekivani ishod. Osnovna jedinica dramske radnje je prizor ili scena kao vremenski zaokružena fizička radnja, a čini je razgovor junaka. Dok su liriak i epika monološke formacije, drama je dijaloška. Monolog i dijalog su sredstva raznolikog ispoljavanja junaka i radnje. U dramskom tekstu, u kojem je scensko primarnije nad literarnim, pisac se rukovodi zakonitostima jezika pozorišta. Kao književni rod posebno vezan za teatar, dramu obeležava posebna estetika. Scenskim upozorenjem pesničko-predstavljačke strukture dočarava se nešto što subjekt nije uspeo da oseti dok je čitao. Načelo jedinstva radnje, mesta i vremena potiče od Aristotela, prvog i najznačajnijeg teoretičara drame u evropskoj istoriji. Dramu karakterišu:

1. Jedinstvo radnje (prikazivanje jedinstvenog događaja bez epizoda koje bi odvlačile pažnju od glavnog događaja)

2. Jedinstvo vremena (prikazivanje događaja u 24h)3. Jedinstvo mesta (odbacivanje promena mesta, dešavanja u istom prostoru)

Radnja kao niz međusobno povezanih događaja i situacija u jednoj celini tradicionalno se sastoji od 5 činova:

1. ekspozicije --> uvod u radnju i objašnjenje nužnog početka,2. zapleta --> nastaje pojavom dinamičnih motiva koji pokreću radnju,

3. kulminacije --> nastupa kada napetost poraste do tog stupnja da je preko potrebno razrešenje, no još nije jasno u kojem smeru,

4. peripetije --> preokret,obrt

5. raspleta --> pokazivanje razrešenja svih sukoba i suprotnosti

Kompoziciona struktura deli se na činove,a činovi na scene i pojave. Ona se javlja kao hronološka, retrospektivna i zapletna radnja. Klasična dramska faktura danas je narušena, osim u principu jedinstva

-28-

29

radnje. Odbacuje se spoj vremena i mesta kao nepotreban. Viljem Šekspir, najznačajniji evropski dramski pisac, nije se držao klasicističkih regula. Vrste drame su: antidrama, tragedija, komedija, drama u užem smislu, melodrdama, vodvilj, opera i opereta. Antidramu obeležava osustvo radnje sa zapletom i s dijalozima. Predmet tragedije su protivurečnost junakovih ideala i životne okolnosti koje osujećuju njegovu težnju i dovode do stradanja. U osnovi tragedije je junakova težnja ka idealu. Glavni motiv je sukob junaka iz kojeg , proizilazi njihovo stradanje i njihova ,,tragična krivica“. Stil tragedije je dostojanstven, svečan i patetičan. Najpoznatiji grčki tragičari su Eshil, Sofokle i Euripid. Komedija je dramski entitet koji neguje sve varijante smešnog i satiričnog. Ima cilj da nasmeje, ali i ismeje i žigoše prekomerne ljudske mane i nedostatke koji smetaju pravilnom i moralnom razvoju pojedinca i društva. Javlja se kao komedija karaktera, komedija naravi, komedija intrige i kao farsa. Drama u užem smislu opisuje svakodnevni život, shvata ga ozbiljno; nema patetike; rađa se u buržoaskom društvu, može imati tragičan završetak i piše se u prozi. U operi preovlađuje muzika, potrebno je predznanje, tekst libreto... Budući da se drama kao ,,kombinovani“ književni rod, za razliku od drugih pesničkih vrsta, realizuje na sceni, radiju ili filmu, ona se analizuje i na osnovu teorije pozorišta,a ne samo teorije književnosti.

21.PRELAZNE VRSTE

Predstavljaju tekstove izmedju umetnosti(tj.književnosti) i nauke.Ponekad su bliži književnosti,a ponekad nauci.U prelazne vrste spadaju:esej,biografija,autobiografija,memoari,putopisi,dnevnik,feljton(sta god ),reportaža,beseda.

Esej: jedan od najvažnijih književno-umetničkih žanrova.On je prikladni vid kritike i rasprave u kome se tumače stvari iz književnosti,filozofije,politike i života u celini.Interpretacija je duhovita i originalna.Obeležava ga nesporna kritičnost,analitičnost,intelektualnost,izražajna lakoća.

Biografija:od grčke reči koja znači životopis.Poreklom je iz antike.U bio.kao knjiž.delu opisan je, na osnovu pouzdane istorijske i naučne gradje,život neke ličnosti znacajne za odredjeno vreme i sredinu.Ima sve odlike knjiž.dela:slikovitost izražavanja,psihološku analizu i odredjenu kompoziciju.

Memoari:knjizevna dela u prozi u kojima autor izlaže sećanja i zapazanja o ljudima i dogadjajima kojima je bio savremenik,dok ih u isto vreme ocenjuje i objašnjava.Mogu biti gradja za biografiju,ali se mora racunati na subjektivne elementa.Njihova dokumentacija je od istorijskog značaja.Poznati su memoari Prote Matije Nenadovića puni podataka o dogadjajima i ljudima iz I srpskog ustanka.

30

Autobiografija:delo u kome autor pise o sebi i svom zivotu.Uglavnom nosi pečat subjaktivnog gledanja,pa je ne treba koristiti kao izvor za prikazivanje istine o piscu i njegovom vremenu.Poznata autobiog.Sime Matavulja“Balješke jednog pisca“.

-29-Putopis:opis prirode,krajeva,predela i gradova,ljudi,njihovih zivota i obicaja,koje je pisac video i doziveo na svom putu/putovanju.Datiranje i navodjenje mesta daju napisanom i informativnu vrednost.Najbolje putopise kod nas pisali su:Ljubomir Nenadović(„Pisma iz Italije“),Isidora Sekulić(„Pisma iz Norveške“),Rastko Petrović(„Afrika“).

Dnevnik:hronološko registrovanje dogadjaja,dozivljaja,pojedinosti o ljudima i mestima.On je pisceva intimna ispovest,podsetnik.Tesko je povuci jasnu granicu izmedju dnevnika i putopisa.Medjutim,razlikuju se po tome sto se ispred zapisa u dnevniku stavlja datum.Ton mu je dubok,lirski i ispovedan.U nasoj knjizevnosti poznat je dnevnik Dragojla Dudića „Dnevnik 1941“.

Feljton: knjizevno-zurnalisticki zanr.On je radijski i televizijski izraz.

Reportaža:novinski izveštaj o nekom stvarnom,zanimljivom dogadjaju,pojavi,predmetu.

Beseda: javni govor kojim se slušalaštvo informiše ili ubedjuje.Reč je o usmenom ili pisanom obliku izmedju poezije i običnog govora.

22.NAUKA O KNJIŽEVNOSTI

Objekat nauke o knjizevnosti nije delo prirode,vec ljudsko delo koje nije potpuno citljivo i saznatljivo.Ona uranja u sustinu pesničkog dela,i ima za cilj da omoguci dozivljavanje i razumevanje umetničkog dela.Njen predmet proucavanja je literatura kao umetnost i teorijsko-kritička reč,tj.književnost o književnosti.Centralno pitanje je uloga jezika u formiranju knjizevnog tejsta,tj.značenje i smisao poetske reči.Nauka o knjiz.se koristi rezultatima estetike,psihologije,filozofije,istorije i njihovim srodnim disciplinama.A knjizevnost se proucava unutar filozofije,lingvistike,poetike,retorike,gramatike,istorije i stilistike.Sve ove nauke su doprinele njenom razvoju,ali najvise materijalizam i filozofija pozitivizma.Nauka o knjizevnosti podrazumeva zvanicno usvojene nazive i pojmove koji tacno definisu odredjene segmente.Ona ne moze biti objektivna,ali tezi ka tome.Bavi se analizom umetnickog dela:sadrzinom,pesnickim slikama,znacenjem,likovima,opstom porukom,radnjom,jezikom...I umetnost i nauka teze da otkriju sustinu stvari i da ulepsaju zivot.Umetnost stvarima prilazi slobotno,instinktivno,mastovito i subjektivno,a nauka objektivno i precizno.

31

Da bi neko izučavanje bilo nauka,mora da poseduje:1. Polje istrazivanja i predmet izucavanja2. Metode(npr:analiza,sinteza,indukcija,dedukcija,apstrakcija,konkretizacija...):postoje

opste i kombinovane metode3. Terminologiju(postoje ustaljeni,npr.sonet,i promenljivi,npr.bajka,roman)

Zbog velikog spektra tema,nauku o knjiz.cine: TEORIJA KNJIZEVNOSTI,KNJIZEVNA KRITIKA I ISTORIJA KNJIZEVNOSTI.-30-U metodologiji su prihvaćena dva pristupa delu:

1. Spoljašnji pristup2. Unutrašnji pristup

Spoljašnji pristup sagledava spoljašnje uslove u kojima je ziveo autor dok je stvarao delo.Ovde se obraća pažnja na vanumetničke faktore,materijalne činjenice i zivotne uslove,a guši pesničke aspekte lepog života.Unutrasnji pristup analizira konstituciju umetnickog dela,jezik,stil,pesničke slike,a zapostavlja analizu konteksta.

23.TEORIJA KNJIŽEVNOSTI

Se bavi zakonitostima stvaranja književnog dela;ispituje prirodu istog;bavi se jezikom kao sredstvom stvaranja;strukturom i oblicima;dokazuje njen značaj zajednici;bavi se istorijum ali,ali ne hronoliški-ne uzima u obzir istorijske okolnosti,već ga(delo)obradjuje sa današnjeg aspekta.Ona je deo nauke o knjizevnosti.Usmerava se ka posmatranju:

1. Knjizevnoumetnickog dela i svih odnosa koje delo podrazumeva2. Postupaka i izrazajnih sredstava pomoću kojih se izrazava specificna struktura

knjizevnog dela kao jezika umetnosti3. Žanrova4. Ciljeva,metoda i valjanosti tumačenja književnosti

Centralno polje istrazivanja je delo kao umetnički akt,njegova struktura i kompozicija;knjizevni radovi i zanrovi;knjizevni jezik-pesništvo,stilistika,stilske figure,versifikacija...Izučava podele knjizevnosti na usmenu i pisanu;podelu na rodove(epika,lirika,drama);autora i primaoca;zakonitosti pesničkog stvaranja.Izucava se i pisac i čitalac.Izucava se stvaralacki proces(faze kroz koje prolazi kreativna misao,od njenog pocetka do konacnog formiranja).Proučava oblik i strukturu dela i formu u kojoj su prožete umetničke misli i osecanja.Krajnji cilj tog proučavanja jeste da se otkrije jedinstvo forme i sadržine,tj.sklad izmedju jezicke materije i dubokog smisla.Posto je knjizevnost asistematicna(ne moze se objasniti),teorija knjiz.predstavlja konglomerat(gruba mesavina filozofskih,socioloskih,psiholoskih,antropoloskih istrazivanja).Na putu da se otkrije sustina knjizevnosti stoji Aristotelova polazna tačka o poeziji koja ne prikazuje ono sto je bilo,vec sta bi se moglo dogoditi po zakonima verovatnoce,kao i

32

konstatacija da je delo skup pojedinih,medjusobno povezanih segmenata.Na Aristotelovoj poetici ostala je savremena knjizevnost i to je glavna smetnja da se knjizevna misao krece dalje.T.knjiz.je konstituisana sa pozitivizmom po kome se smatra da se sve moze objasniti po sistemu uzroka.T.kniz.kao sistem disciplina nudi odgovor na pitanja:sta je knj.,koja su njena svojstva,u cemu se ogledaju umetnicke osobenostiu izrazavanju,kakav je njen znacaj za drustvo,koje mesto ima medju drugim umetnostima.

-31-Središnje polje je ucenje o analizi dela kao umetniskog produkta.Izucava se samo delo,njegova struktura,kompozicija,utvrdjuju se karakteristike koje ga odvajaju od ostalih ljudskih tvorevina.U neposrednoj je vezi sa knjizevnom kritikom i istoriom knjiz.koja ispituje i objasnjava pojavu i nastojanje zanrova,razmatra uslove pod kojima se javljaju metode i pravci,kao i njihovo preplitanje.Danasnja teorija knjiz.savladjuje ogranicenost i jednostavnost antičke i ronantičarske poetike(ciji je naslednik),smatra da je umetnicko knjiz.delo licni dozivljaj sveta njegovog stavaoca i da kao takvo ne moze biti podvrgnuto mikakvim unapred stvorenim pravilima koja bi sputavala slobodu umetnickog stvaranja.Ona smatra da se na osnovu velikog broja do sada stvorenih dela mogu otkriti opste osobine umetnickog stvaranja i da sbolje mozemo razumeti knjiz.umet.dela i dublje prodirati u njihov smisao i lepotu.

24.KNJIZEVNA KRITIKA

Je onaj deo nauke o knjiz.koji sluzi kao spona izmedju knjizevnog dela i citaoca.Ona je obejktivna esteticka teorija koja otkriva,tumaci,interpretira,vrednuje i obrazlaze knjizevne kvalitete.Ima za cilj da sto dublje otkrije ona znacenja i lepote koje se sadrze u pojedinim konkretnim knjizevnim delima sadasnjuosti i proslosti,kako bi olaksala citaocima njihovo sto bolje razumevanje i uzivanje u njima.Proučava literarne postupke,rekonstruise nacin i tehniku stvaralastva,objasnjava nacin na koji nastaju njizevna znacenja koja proizvodi tekst.Kritika uvek polazi od shvatanja savremenosti,tumačeći knjizevna dela u svetlosti danasnjeg,sadasnjeg,savremenog osecanja i poimanja umetnosti i knjizevnosti.Ona vrsi i ocenjivanje knjizevnog dela(to joj nije primarni cilj,ali dolazi samo po sebi),upucuje na knjizevne vrednosti(pa tako ima posrednicku ulogi izmedju dela i citalaca),ali nikad ne procenjuje delo,niti ispravlja pisca.Knjiz.kritika je prozeta emotivnimi intelektualnim sudovima,na sredini je izmedju nauke i umetnosti,pa po sebi nije ni apsolutno objektivna,ni apsolutno subjektivna.Za nju ne postoje stalna i utvrdjena pravila.Kao kreativna delatnost temelji se na čistom misljenju,samostalnom proveravanju vrednosti i na definisanju problema.

33

Bazira se na dedukciji,analizi,povezivanju segmenata dela,uocavanju njihovih veza i diferenciranju komponenti problemskih situacija.Kriterijumi tumacenja se zasnivaju na zakonitostima estetike,poetike i lingvistike.Činjenica je da u kritici ne postoje univerzalna merila knjizevne vrednosti i da u njoj istina ne postoji.Delo u sebi sadrzi skrivene elemente,imanentna kritika ga prevodi na jezik koji nije svojstven samo knjizevnosti,to je jezik opsteg znanja,svodi se na razmatranje pesnickog jezika,njegove viseslojnosti i skrivene simbolike.Krit.ima karakter primenjene estetike,jer tezi objektivnosti.ali i intuicija,masta i senzibilnost imaju vaznu ulogu.Kao i umetniku,i kriticaru je omogucena samostalnost,osetljivost,emocionalnost.U kriticaru su sjedinjene protivrecne osobine:znanje i ukus,kriticki duh i sposobnost odusevljenja.

-32-Esteticki sud podrazumeva jedinstvo subjektivnog i objektivnog,intuitivnog i racionalnog,relativnog i apsolutnog.Knjiz krit.mora ocenjivati delo na osnovu poznavanja modernih naucnih teorijskih znanja o prirodi umetnickih dela i na osnovu veće kriticareve sposobnosti da uoci nove smernice u umetnickom stvaranju pojedinih pisaca.Kritika se iskazuje u formi rasprave,studije,monografije ili kao tekuća kritika(beleska,osvrt,prikaz).Vrste kritike:

1. Impresionistička(bavi se utiskom kritičara o pročitanom delu)2. Novinska kritika3. Ogled,studija4. Angažovana knjiz.kritika5. Dogmatska kritika(jedan pogled na svet istina,1 slika;poznati dogmatičar Jovan

Skerlić)Da bi kritika bila dobra i profesionalna mora ispuniti odredjene uslove:obrazovanje,škola kritičara;da bude u toku sa svim modernim naučnim saznanjima,savremenim knjizevnim i teorijskim dostignućima;mora biti naučna i aktivistička

Prvu srpsku knjizevnu kritiku napisao je Vuk Karadzic 1817,to je filološka kritika.Pa se Vuk smatra začetnikom filoloske,a ne knjiž.kritike.Poznati kriticari:Dimitirje Davidović,Georgije Magarašević,Pavle Popović(kritikovao je Sterijina dela),Konstantin Bogdanović(„samo najbolja dela su vredna kritike“;kritikovao je Steriju i Jovana Staića),Djordje Maletić,Laza Kostić(utkao je kritiku u svoja dela,pisao je u dijalozima;ali je pre svega bio pesnik,a ne kritičar),Svetozar Vuleković(kritika pozorišta,kritika Branka Radičevića),Vidaković,Košutić(„umetnost je naophodna društvu“),Svetozar Marković,Andrija Nikolić;Pavle i Bogdan Popović,Ljubomir Nedić,Jovan Skerlić(20.vek)Lj.Nedić se smatra začetnikom moderne knjizevne kritike.

34

25. Metodologija proucavanja knjizevnosti (pozitivizam, impresionistička kritik a , ruski formalizam, fenomenološki pristup, strukturalizam)

PozitivizamFrancuska reč positif-siguran,stvaran,pozitivan.Pozit.je naziv za filozofsku orijentaciju koja teži da svako saznanje izvede iz činjenica koje se mogu iskustveno proveriti.U knjizevnom smislu,poz.je uverenje o tome da se smisao knjiz.dela moze objektivno utvrditi na temelju poznavanja činjenica iz autorovog zivota.Javlja se u II polovini XIX vekaZačetnikom se smatra Ogist Kont-sadrzaj i svaka spoznaja se izvode iz neke činjenice koja se moze dokazati.Medjutim,glavni nedostatak poztitivaizma je to sto se pozitivisti ne bave samim delom,već okolnostima u kojima i pod kojima je delo nastalo.

-33-Piščevo poreklo,društveni status,javna aktivnost i samo delo,po njima,jesu kategorije koje je moguce svesti jednu na drugu.Uspostavlja se paralelnost izmedju pisceve licnosti i morala,emotivne i misaone strukture knjiz.likova.Pozitivizam ima 3 pristupa proucavanju knjiz.dela:

1. Biografizam-iscrpno proucavanje autorovog zivota2. Istorizam-shvatanje dela kao spomenika svoga vremena;poznavanje istorijskih

okolnosti i činjenica pod kojima pisac stvara3. Psihologizam-proučavanje psihologije autora,da bi se razumeo njegov knjizevni rad

Koristeci naucne metode biografizam,istorizami psihologizam,pozitivisti objektivno i na naučni način tumače umetnicko delo.Prdestavnici:Vilijam Šerer:delo treba proučavati kao izraz ličnosti pisca i karakteristika naroda kojem on pripadaIpolin ten:smatra da bi neko delo proučili potrebno je da pounajemo rasu,sredinu i momenat u kom je nastalo.Predstavnici u srpskoj nauci:Svetozar Markovic,Pavle Popovic,Tihomir Ostojic,Jovan Skerlic...

Impresionistička kritikase bavi sagledavanjem,tumacenjem i vrednovanjem umetničkog knjiz.dela sa aspekta umetničkog svidjanja,kritičarevog prepuštanja toku vlastitih misli,raspoloženja i osecanja koja ono izaziva.Autor se u žaru odusevljenja odriče racionalne pripode utisaka.Imp.kritika je izraz tumačeva oživljene mašte i uzburkanih emocija,njegovih predstava i iluzija.Ovaj kritički vid je prepušten doživljajnim reakcijama,lucidnim zapažanjima i čitaočevom-izučavaočevom neposrednom odjeku i odrazu.

35

Kvalitet dela i znanje o njemu počivaju na različitimutiscima koje ono pobudjuje kod čitaoca.„Stvar strasti i umetništva“

Ruski formalizam Od 1915-1930 -knjizevni stil-knjizevni oblik-ogoljeni postupak,kao način na koji nastaje tekst-proučavaju jezik,paznja nije usmerana na ono sto je receno,vec na strukturu jezika,pre nego na njegovu ekspresivnost i zvučnostNije bitno sta je receno,vec kako je receno.ZAUMNI JEZIK-reci nemaju direktnu vrednost,slobodna jezička igra,jezik u kome pesnik ima punu slobodu menjanja.Formalisti se javljaju kao grupa i deluju kao grupa(zajednička akvitvosti,kružoci,publikacije).Osnovni zadatak formalista je istraživanje forme dela.Bitan ima je knjizevni postupak-kako delo nastaje.Smatraju da stvari treba razumeti,a ne letimično prepoznavati.

-34-Forma i sadržaj nisu podeljenja,a umesto termina „forma“ i „sadržaj“,koriste termina „materija“ i „postupak“.Predstavnici:Roman Jakobson,Jakobinski,Tomaševski...

Fenomenološki pristupJavlja se krajem XIX i početkom XX veka.Zasnovan je na fenomenološkoj filozofiji čiji je rodonačelnik Edmund Huserl.BIT JE DA SE DODJE DO SUŠTINE PREDMETA,PREDMETI SE NALAZE U NAŠOJ SVESTI,A NE VAN NJE.1.Orijentacija na jezikRazlikujemo unutrašnji i spoljašnji jezik i postavlja se pitanje razlike izmedju njih.Opisivanje teksta onako kako se on javlja u našoj svesti,u našem doživljaju.Suština jezika se ogleda kroz reči,a ne kroz rečenice.2.Orijentacija na predmetHuserlov učenik Konrad objasnio je razliku izmedju umetničkog(šire) i estetičkog(uže) dela.Idealan predmet je u našoj svesti,sve drugo je materijalno svojstvo.Npr.poezija je idealan predmet,a hartija,stihovi,strofe su materijalne stvari.Sve analize treba započeti od naše svesti.Fenomenologija traga za tim sta je ono sto se prvo pojavilo u nasoj svesti.Fenomenolozi ne ulaze u analizu knj.dela već proučavaju:pisca i njegovo psihičko stanje,čitaoca i realne predmete.Roman Ingarden je putem fenomenološke deskripcije izdvoji 4 sloja:

Sloj zvučanja Sloj značenja Sloj prikazanih predmetnosti

36

Sloj shematizovanih aspekataSvako delo ima sloj zvučanja.Svaka reč ima sama ima neko značenje,ali tek u kombinaciji sa drugima rečima dobija svoj pravi smisao.Postoji celina slojeva i postoji redjanje slojeva jednog za drugim.„Ovakva višesloja i dvodimenzionalna struktura moze da znaci realnost,no ona nije realnost.“Pisac bira koji će aspekt dati,a koji će ostaviti da čitalac sam doživi.Pažnja je na onome što nije materijalno i opipljivo.Predstavnici:Poman Ingarden,Dragan StojanovićStrukturalizamNastao je u XIX veku,procvat doziveo u XX.Lat.struktura-sloj,sastav,raspored,ono od čega se našto sastoji.Razvio se na temelju strukturalne lingvistike Fernanda de Sosira,proučavaoca unutrašnjih zakonitosti na kojima počiva proces sporazumevanja.U svom delu „Kurs opšte lingvistike“ utvrdjuje osnovne strukture jezičkog znaka i ukazuje na razliku dva pojam:govor i jezik.Jezik je sistem i u njegovom proučavanju svaka pojedinost odredjena je svojim mestom u okviru celine.Strukt.smatraju da reči ne treba proučavati pojedinačno,vec u okviru sistema,tj.celine,jer jezik je sistem.

-35-Rolan Bart:“knjizevnost je zaista samo jezik,tj.sistem znakova,čije biće nije u njenoj poruci nego u samom sistemu.“Rastavljaju knj.delo na 3 celine:celina,delovi,odnos delova i celineMetodi pristupa tekstu:PSIHOLOSKI METOD:proučavanje psihe autora,razmatranje stvaralačkog procesa,psiholoških tipova koji se nalaze u delu i uticaj dela na recepijentaFILOLOŠKI METOD:filološki,prozodijski,gramatički i leksički pristup tekstu

Strukturalisti se slažu u tome da postoje strukture,sastavi,ali se razilaze oko toga da li stukture u predmetima istraživanja otkriva sam istraživač pa one onda postaju subjekti njegove projekcije,ili strukture u predmetima istrazivanja postoje nezavisno od toga ko ih istrazuje.To su metodološki i ontološki strukturalizam.Razlikuju se i po tome da li na strukture gledaju statički(istrazivanje jezika u sinhronoj perspektivi) ili dinamički(uvek racunaju sa promenama strukture).Rolan Bart je strukturalizam podelio na:

1. Simbolički(semiologija)2. Paradigmatički(lingvistika)3. Sintagmatički

Glavni predmet izučavanja su elementi knj.dela i njihov raspored(fabula,tema,ideja,motivi,siže,likovi...).Bave se elementima od kojih je delo sastavljeno.K.L.Strost:“Struktura je kao forma,ona je prisutna u samom sadržaju“Predstavnici:Roman Jakobson,K.L.Strost,M.Fuko,Rolan Bart,Vladimir Prop,Žan Piaže

37

26.ISTORIJA KNJIZEVNOSTI

Sastavni je deo nauke o knjizevnosti.Uključuje u sebe teoriju i kritiku,dajući istorijski pregled razvitka knjizevne prošlosti.Proučava istorijski razvitak knj.umetnosti jednog naroda,epohe,pisaca,njihovih dela,knjizevnih pravaca.Prvi zadatak je proučavanje razvoja knjizevnosti,objašnjenje nastanka i trajanja knj.dela.Objašnjava kako delo živi dijahrono i sinhrono(kroz sadašnje vreme).Dijahrona perspetktiva-kroz vreme,od davnina do sada:-po istorijskim periodima(stari vek,srednji,novi);-po vekovima ili manjim vrem.periodima(npr.srpska njizevnost 20.veka)-po knjiz.pravcima(antika,srednjovekovna knjiz...)-prema velikim ljudima(knjiz.Šekspirovog perioda)-prema gografskim odrednicama-jeziku-naciji

-36-Vidovi istorije knjizevnosti:

1. Bibilografija:najstariji;spisak knjiga jednog pisca,razdoblja ili oblasti;knjige poredjane hronološki,azbučnim ili nekim drugim tematskim redom

2. Bibliografije pisaca3. Književnoistorijski pregledi-prikazuju dela odredjene

epohe;knjizevnoistor.monografija;knjiz.ist.pregledi više pisaca i perioda4. Svetska-dela koja su nastajala širom sveta;integral svih nacionalnih književnosti5. Nacionalna-uvid u knj.stvaralaštvo jednog naroda6. Komparativna-prepletenost odnosa izmedju pojedinih nacionalnih knjiz.;pažnja

usmerena na pojave koje prelaze okvir nacionalnog i utiču na knjiz.drugih naroda.„Istorija knjizevnosti je knjizevna kritika u dijahronoj perspektivi“,Svetozar PetrovićIst.knj.je jedinsto prošlosti i sadašnjosti,gde su u sadašnjosti živa samo ona dela u kojima se ona prepoznaje.Nastoji da obuhvati pojam knjizevnosti u vremenu,skupi iskustva i saznanja o pojedinim razdobljima knjiz. Srpski istoričari:-Vuk Karadžić-zapisivao je srpske narodne pesme,priče,pripovetke,delio ih na epske(muske) i lirske(zenske)-Jovan Subotić-„Cvetnik“,“Srpska slovesnost“,srednji,stari i novi period srpske njizevnosti-Vatroslav Jagić-Djuro Šurmin-delio je srpsku knjiz.na staru i novu,a hrvatsku na staru,srednju i novu

38

-Pavle Jozef Šafarik-najznačajniji slavista svih vremena i prvi pisac istorije srpske knjiz. I najpoznatiji srpski bibliograf.Dela:“Istorija juznoslovenskih Slovena“,“Srpski pabirci“,Najnovija knjiz.Ilirskih Slovena“-Pavle Popović-prvi je pokusao da odvoji hrvatsku i srpsku knjiz.-Andra Gavrilović-shvata da postoje srpska i hrvatska knjiz.,ali da jedna bez druge ne mogu

27.USMENA KNJIZEVNOST(prir o da,poetika,pesnički jezik)

Nastala je u davnoj istoriji,kada se čovek nije služio pismom.Razvijala se u skladu sa društveno-proizvodnim odnosima.Ona je izraz usko povezanih elemenata:pokreta,tona i reči.Kao knjizevnost prostog naroda postala je bez poznavanja poetskih pravila,bez ugledanja na klasične uzore.Njena zivotna upotrebljivost moze se razmotriti kroz funkcije kao sto su rad,zabava,informisanje,obrazovanje.Prvobitna poetska reč,nastala pre lirske,dramske i epske,imala je melodiju,zvuk i igru,sto su,ujedino i karakteristike usmene knjizevnosti.Usm.knjiz izrazavana je zivom recju,pa zbog improvizacije,i zbog toga sto se prenosila od usta do usta,tesko je utvrditi autora.Njena bitna svojstva su usmenost i slušanost i postojanje kolektivnog autora(autor je narod).

-37-Nastaje kao neposredni izraz zajednice o sebi-ljudi su svoja razmišljanja, dozivljaje, čežnje, želje, strahove, nedoumice, misli, ljubavi i mrznje slagali u reči, stihove.Proizišla je iz usta neukog seljanina ili obrazovanih slojeva.Sačuvana je zajedničkom pamćenju,predanju,zapisu.Potekla je od obdarenog pisca,pripovedača ili pevača.Ova knjizevnost kao „govorna umetnost“ je plod praslovenskog nasledjai elemenata tradicije hriscanskog verovanja.Umotvorine se saopštavaju i prenose usmenim putem.Pesništvoili poezija razvrstavaju se prema kriterijumu motivsko-tematske zaokruženosti,po načinu saopštavanja i književnim oblicima.Usm.knjiz.obuhvata narodnu prozu i poeziju.Proza: Nаrodne pripovetke ili priče, kаko se u nekim krаjevimа nаzivаju, čine osnovnu mаsu nаrodne proze. One su temаtski i žаnrovski rаznovrsne. Vuk Kаrаdžić, od kojegа potiče nаjznаčаjnijа zbirkа nаrodnih pripovedаkа, podelio ih je nа ženske i muške, а ove druge nа duge i krаtke. Te se tri vrste obično nаzivаju: bаjke, novele i šаljive priče ili аnegdote.

Poezija je podeljena na epske,lirske i epsko-lirske vrste. Nаrodne pesme čine nаjvаžniji deo nаše usmene književnosti. NJih imа nаjviše i nаjpotpunije izrаžаvаju duh i kаrаkter nаrodа. Odlikuju se mnogo većom rаznolikošću od proze. Vuk Kаrаdžić ih je podelio nа tri vrste: ženske, junаčke i pesme prelаznog kаrаkterа ili, аko se tа podelа iskаže u terminimа teorije književnosti, nа lirske, epske i epsko-lirske pesme. Lirske i epske pesme rаzlikuju se po odnosu subjektivnog i objektivnog elementа, s jedne, i po odnosu pesme i pevаnjа, s druge

39

strаne. Vuk je to izrаzio u sledećoj, lаpidаrnoj formulаciji koju možemo smаtrаti klаsičnom: "Ženske pjesme pjevа jedno ili dvoje rаdi svogа rаzgovorа, а junаčke se pjesme nаjviše pjevаju dа drugi slušаju, i zаto se u pjevаnju ženskih pjesаmа više gledа nаpjevаnje nego nа pjesmu, а u pjevаnju junаčkijeh, nаjviše nа pjesmu" (reči je istаkаo Vuk).

Epslo-lirske vrste: Lirsko-epske pesme obuhvаtаju pesme u kojimа su lirske teme rаzvijene nа epski nаčin. One su mnogobrojne i imа ih nekoliko vrstа: religiozno-morаlističke legende u stihu, bаjke u stihu novelističke pesme o porodičnim odnosimа i ljubаvnim zgodаmа, bаlаde. Nаjznаčаjnije su bаlаde, u koje spаdаju neke od nаjlepših nаših nаrodnih pesаmа, kаo što su: u celom svetu poznаtа Hаsаnаginicа, potresnа pričа o sudbini žene u muslimаnskom društvu; Omer i Merimа, u kojoj ljubаv odnosi pobedu ne sаmo nаd blаgom nego i nаd lepotom: Predrаg i Nenаd, pesmа o dvа brаtа koji se trаže i kаd se nаđu strаdаju usled trаgičnog nesporаzumа; Bog nikom dužаn ne ostаje, o brаtskoj ljubаvi premа sestri i o snаhi zаvidnici; Ženidbа Milić bаrjаktаrа, o trаgičnoj kobi lepote; Jetrvicа, аdаmsko koleno, o dobroti i plemenitosti kojа ne znа zа grаnice.

Lirske vrste: Nаrodnа lirikа je nаjmnogobrojnijа i nаjrаznovrsnijа vrstа nаrodne poezije i čitаve usmene književnosti. Onа obuhvаtа celokupаn jаvni i privаtni život nаšegа pаtrijаrhаlnog čovekа. Nemа nijedne oblаsti nаrodnog životа, nijednog oslа koji se kolektivno obаvljа, а dа nije nаšаo svoj izrаz u pesmi. Pesmа je prаtilа ceo ljudski život, od kolevke do grobа. NJeno bogаtstvo i njenа rаznovrsnost ispoljаvаju

-38-

se tаkođe u ritmici i versifikаciji. "Vezаnа uz melodiju, nаrodnа je lirikа iskoristilа sve muzičke mogućnosti" jezikа. "U njoj su rаzrаđeni svi mogući stihovi – od četvercа do šesnаestercа, u sklаdu sа duhom jezikа. Tаk je u njoj prаktički rаzrаđenа i nаrodnа jugoslovenskа metrikа" (A. Bаrаc).

Nаjveći deo nаrodnih lirskih pesаmа određen je svojom upotrebom u prаktičnom životu: one su ne sаmo izrаz kolektivnog mišljenjа i osećаnjа nego i pojаvа nаrodnog životа, jednа od nаjznаčаjnijih folklornih mаnifestаcijа. Polаzeći od togа, celu nаrodnu liriku možemo podeliti nа dve velike skupine: u prvu bi išlа obrednа i običаjnа poezijа, u kojoj je momenаt upotrebe polаznа tаčkа u jezičko-umetničkom uobličаvаnju pesme, а u dugu – ljubаvnа lirikа zаjedno s drugim nenаmenskim vrstаmа.

Epske vrste: Nаše nаrodne epske pesme dele se nа dve vrste: nа pesme dugog stihа ili bugаrštice i nа pesme krаtkog stihа, deseterаčke.

Usmeno-poetska reč verno je pratila sva životna i društvarna zbivanja.Izražavala je shvatanja i verovanja naroda.Obeležava narodni izraz sa svim svojim stilsko-jezičkim karakteristikama.

Narodni pavač je obično guslar.

Najpoznatiji knjiz.zanrovi su:bajka,basna,anegdota,poslovica i zagonetka.

40

28.Žаnrovi usmene književnosti

Bаjkа je nаjrаzvijeniji i nаjznаčаjniji oblik nаrodne proze. Onа nаs uvodi u svet čudesnog i fаntаstičnog. Po svojim osobinаmа imа dostа sličnosti s mitom. U mitu imаmo nаtprirodne ličnosti, bogove i heroje, u nаtprirodnom svetu, dok u bаjci nаlаzimo običnа čovekа u svetu nаtprirodnih bićа. Sve su bаjke međusobno slične, kod svih nаrodа one obrаđuju iste ili slične motive. Stаndаrdni junаk bаjke jeste mlаdić koji se nаlаzi pred nekim teškim zаdаtkom. U velikom broju bаjki junаk je treći, nаjmlаđi cаrev sin, koji je od svoje stаrije brаće i hrаbriji i mudriji; no dok oni imаju izvesne prednosti obezbeđene sаmim rođenjem, on svoje preimućstvo nаd njimа trebа tek dа dokаže (Bаš-čelik, Zlаtnа jаbukа i devet pаunicа, Čаrdаk ni nа nebu ni nа zemlji i dr.). U nekim bаjkаmа junаk je siromаšаn mlаdić (ili devojkа) koji (kojа) uspešno rešаvа teške, "nerešive" zаdаtke stаvljene predа nj, dokаzuje svoju vrednost i postаje cаrev zet (odnosno cаrevа ženа). U bаjci Zlаtoruni ovаn junаk je sin siromаšnа lovcа, а u Pepeljuzi, u kojoj je obrаđen jedаn od nаjčešćih internаcionаlnih motivа bаjke, govori se o progonjenoj pаstorki kojа postаje cаricа. Dа bi ostvаrio zаdаtаk koji mu je postаvljen, junаk morа izići nа krаj ne sаm os nаtprirodnim bićimа – zmаjevimа, аždаjаmа, divovimа i sl. – nego morа sаvlаdаti neprijаteljstvo i mržnju drugih ljudi. Zlo vrlo često dolаzi od nаjbliže rodbine junаkove:od stаrije, zаvidljive brаće, od mаćehe i sl. Teškoće nаstаju i usled slаbosti glаvnog junаkа ili grešаkа koje počini on ili njemu bliski ljudi. Osim togа, vidljivа izrаzitа humorističkа tendencijа, kojа vodi rаzаrаnju ozbiljnog svetа bаjke i pretvаrаnju njenog junаkа u komičnu, grotesknu ličnost. Tа je tendencijа nаjpotpunije došlа do izrаžаjа u Međedoviću, jednoj od

-39-

nаjboljih nаših nаrodnih pripovedаkа: u njoj se čudesni svet bаjke nаjpre hiperbolizirа do grotesknih rаzmerа, а zаtim se rаzаrа tаko dа od bаjke dobijаmo pаrodiju bаjke.

Novelа je pričа, obično krаćа od bаjke, iz grаdskog i seoskog životа, u kojoj preovlаđuju reаlistički elementi i težnjа kа kаrаkterizаciji likovа. U njimа susrećemo tipske kаrаkter: zle žene, dosetljive devojke, dovitljivа krаdljivcа, zаtim pаrove: prаvičаn i zаo, tvrdicа i dаrežljiv čovek, milostivа snаhа i nemilostivа svekrvа itd. U nekim novelаmа imаmo tаkođe elemente čudesnog аli oni nisu dаti rаdi sebe sаmih, nego pre svegа zаrаd otkrivаnjа likovа (Zlа ženа, Prаvdа i krivdа i drugo). Neke su novele didаktičkog kаrаkterа, kаo npr. novelаSve, sve, аli zаnаt, gde se pripovedа o cаr u koji se s porodicom izgubio u strаnom svetu, i sve se to čini rаdi pouke kojа je sаdržаnа u nаslovu. Postoje tаkođe novele-zаgonetke čiji junаci, obično siromаšni i nepriznаti, postižu uspeh dovitljivim odgovorimа nа neobičnа pitаnjа (Devojkа nаdmudrilа cаrа, Krаlj i čobаnin i dr.). Humorističkа je novelа nаjviše reаlističnа; u njoj se prikаzuju pojаve iz svаkodnevnog životа. Tаkvа je novelа Dvа novcа, koju je M. Glišić prerаdio u seosku komediju Dvа cvаncikа. U njoj se pričа o veselim zgodаmа dvа pobrаtimа koji se uzаjаmno vаrаju i nаdmudruju.

41

Bаsne:smаtrа se dа su nаstаle u vreme kаdа su se nаmene i poke smele kаzаti sаmo kroz nаgoveštаj,uvijeno,indirektno.To su krаće аlegorijske priče veomа bliske аnegdotаmа,gde su nаjčešći likovi životinje.Redovno su ironične,pune skrivenih аluzijа i sа morаlnim sudom.Likovi životinjа dаju drаž nаivnosti аli nude se oštroumnije pouke.Smisаo bаsne je u simboličkom znаčenju,nа krаju tekstа je u formi poslovice.Onа je nаjlаkši nаčin dа se prikаže čovekovа mudrost.Usresređenost nа kаrаkter likovа ne oduzimа drаmsku konstrukciju.Nаjpoznаtiji bаsnopisаc je Ezop iz stаre Grčke.

Anegdote:Krаtkа šаljivа pričа nаjbližа je reаlnom životu. U njoj nemа čudesnog ni fаntаstičnog, "nego ono što se pripovijedа rekаo bi čovjek dа je zаistа moglo biti" (V. Kаrаdžić). Po svom obliku nаjčešće je аnegdotskog kаrаkterа: iznosi se obično jedаn slučаj koji se rаzvijа dijаloški, а rаzrešаvа se u duhovitoj poenti. Likovi su tаkođe uzeti iz reаlnog životа. Dok u noveli imаmo uglаvnom tipske kаrаktere, u šаljivoj priči pojаvljuju se ili predstаvnici socijаlnih grupа – kаo npr. pop, kаluđer, trgovаc, аgа, rаjа i sl. – ili predstаvnici pojedinih etnosа: Turčin, Cigаnin, Švаbа itd. ili pаk individuаlni likovi: Vuk Dojčević, Nаsredin-hodžа, dok je Ero istovremeno i predstаvnik etničke grupe i pojedinаčnа ličnost. Posebаn vid аnegdote jeste herojskа аnegdotа, kojа je negovаnа nаročito u Crnoj Gori, zаtim u istočnoj Hercegovini i susednim oblаstimа, а u dobа ustаnаkа i u Srbiji. To je krаtkа, sаžetа pričа šаljivа iz ozbiljnа kаrаkterа s etičkom funkcijom, kojа iznosi izreke i postupke ljudi, dostojne pаmćenjа. Mаrko Miljаnov dаo je ovoj vrsti klаsičаn oblik u svom delu Primjeri čojstvа i junаštvа.Nаjpoznаtije:Ero i kаdijа,Ero sа onogа svijetа,Ero i Turčin...

Nа grаnici između proze i poezije stoje sitne nаrodne umotvorine: poslovice, pitаlice, zаgonetke. Zа njih je kаrаkteristično dа pokаzuju veću prаvilnost u rаsporedu jezičkih jedinicа, što ih odvаjа od proze, аli bez izosilаbičnosti, kojа predstаvljа svojstvo nаrodne poezije.

Poslovicа je nаjbližа vezаnom slogu. "Nаjveći broj poslovicа je ili u stihu, stаrijem toničkom i novijem

-40-

аkcentski-silаbičkom, ili u ritmičkoj prozi" (V. Lаtković). Poslovicа u sаžetoj formi iznosi kolektivnа iskustvа nаrodа i životnu mudrost. Rаzličite po poreklu i predmetimа koje obuhvаtаju, one su rаzličite i po etičkoj vrednosti istinа koje utvrđuju. U nаjvećem broju došаo je do izrаžаjа trezveni reаlizаm (Ko istinu gudi, gudаlom gа po prstimа biju, Novci, kаd odlаze, imаju sto nogu, а kаd dolаze, sаmo dvije, Kаd sultаn nаzebe, rаjа kijа), koji se ponekаd spuštа do etički problemаtičnog utilitаrizmа (Umiljаto jаgnje dve mаjke sisа, Lаž kаd prohodi nije lаž). Imа, međutim, ne mаnji broj poslovicа u kojimа su došli do izrаzа visoki morаlni ideаlizаm (I sunce prolаzi kroz kаljаvа mjestа, аli se ne okаljа, Drvo se nа drvo nаslаnjа, а čovek nа čovekа, Mnogo аšovа trebа dok se istinа sаhrаni) i dublje, dijаlektičko pronicаnje u protivurečnu stvаrnost svetа (Kućni je prаg nаjvećа plаninа, Ne može se dlаnom sunce zаkloniti, Dobаr je bog, аli su i đаvoli jаki). Neke poslovice idu s аnegdotom u kojoj se pričа kаko je i u kаkvoj situаciji nаstаlа poslovicа.

42

Pitаlicа je sаžetа аnegdotа oslobođenа opisа rаdnje i situаcije, svedenа nа krаtko pitаnje i аforistički, poslovički odgovor; onа je, u stvаri, dijаlogizovаnа poslovicа. Kаo i u šаljivim pričаmа, u pitаlicаmа se pojаvljuju likovi koji reprezentuju rаzne pojаve u društvenom i porodičnom životu: popovi, kаluđeri, аge; nestrpljivа udovicа, stаrа devojkа, lenjа nevestа, kаo i likovi etničkih predstаvnikа, od kojih je nаjčešći Cigаnin. NJihove su odlike – oštroumnost, duhovitost, humor. Nаjbolje su one u kojimа je sаdržаno rаzobličаvаnje društvenih odnosа ("Pitаju rаju: Zаšto plаčeš? – Bogme аko mi ne dаdu pjevаti, dаdu plаkаti dokle je moj dobri аgа živ!").

Zаgonetkа je enigmаtičnа formа; onа sаdrži metаforično-аlegorijski opis neke stvаri ili pojmа čije ime trebа pogoditi (npr. "Bijelа njivа, crno sjeme, mudrа glаvа kojа seje" – pismo). Zаgonetke su prаvdаnа poreklа, u početku su predstаvljаle kultne i religiozne formule u kojimа se krio mitski smisаo, dok su se kаsnije pretvorile u društvenu zаbаvu i igru, u oblik vežbаnjа oštroumnosti i dosetljivosti.

29 .Književno-stilske epohe i pravci :

Od njenog početka do danas knjiz.se,po samoj sili prilika,menjala po sadrzini,obliku i umetničkim postupcima.Periodizacija knj.je veoma kompleksan i složen proces i nemoguće je postaviti strogu granicu izmedju dva susedna perioda.Mnoga umetnička dela imaju zajedničke osobine,a ne pripadaju istoj epohi.S druge str.stilovi i poetike se prepliću,koriste se isti motivi,teme..Grubo,knj.se deli na:

1. Antičku2. Srednjovekovnu3. Modernu knjizevnost

Odradjenije razvrstavanje prema razdobljima je:1. KNJ.STAROG VEKA (staroindijska,asirsko-

vavilonska,egipatska,grčka,hebrejska,rimska)2. KNJIZ. SREDNJEG VEKA3. KNJIZ.HUMANIZMA I RENESANSE4. KNJIZ.XVII i XVIII

VEKA(barok,klasicizam,prosvetiteljstvo,sentimentalizam,predromantizam)-41-

5. KNJIZ.XIX VEKA(romantizami realizam)6. KRAJ XIX I PRVA DECENIJA XX

VEKA(PARNASIZAM,IMPRESIONIZAM,SIMBOLIZAM)7. PRVA POLOVINA XX

VEKA(ekspresionizam,futurizam,dadizam,letrizam,nadrealizam,socijalna literatura,zenitizam,egzistencijalizam...Kasnije formalizam,strukturalizam i signalizam)

Antička književnost

Je najstarija evropska knjizevnost.

43

Antika je opšti pojam za kulturu starih Grka i Rimljana,i zauzima veliko razdoblje od 1000god.p.n.e do 500 god.n.eNastojanje da se slika iskaže na racionalan i pregledan način.Postoji uzdrzana emotivnost,a gramatička ispravnost je neophodna.Takodje,mora da postoji jedinstvo misli i izraza,i stilsko umeće.Ne dolazi do mesanja knjiz. vrsta i stilova.Motivi i teme:veliki i slavni dogadjaji(istiniti ili izmišljeni),besmrtna bozanstva u ljudskom liku,predanja o Hristovom zivotu.Junacka,hriscanska i svorska tematika,podjednako u ljudskoj i bozanskoj formi.Knjizevne vrste:ep,tragedija,lirika,besednička proza...Pesništvo poznaje strofu i nerimovane stihove razlicitih stopa.Homerova dela(Ilijada,Odiseja)izvrsila su presudan uticaj na razvoj epskog pesništva.Misli antičkih filozofa putokazi su savremene estetike.Predstavnici:Eshil,Sofokle,Euripid,Aristofan,istoriograf Herodot i filozofi Sokrat,Platon i Aristotel.

Srednjovekovna knjizevnostObuhvata period izmedju antike i renesanse(od pada Zapadnog Rimskog carstva 476. Godine do Engleske burzuaske revolucije sredinom XVII veka).Srpska knjizevnost ovog vremena spala je na gornji prepisivacki I sakupljacki rad.Utemeljena je na very I na divljenju,na nekritickom prstupu sveetu I zivotu. Nedozivljena I mracna knjizevnost ovog doba je I odraz svog vremena. Sve je u okviru hriscanskih dogmi I strogo ozbiljno. Pesnicki izvori su sudnji dan I odkrovenje.Stihovi su snjizenog stilskog nivoa I citaju se tihim,molecivim glasom. Sve je hladno I napregnuto. Romani su puni strasnog,tajanstvenog,jezivog I mracnog zapleta.Prikazuju se idealni tipovi crkvenih velikodostojnika,vitezova I vladara…Knjizevne vrste:Apokrifi,Hronike,Naucni,Tehnoloski,Dogmatski,Teorijski I slicni spisi.Poetski zanrovi:Biografije,Autobiografije,Zivotopisi,Rodoslovi,Letopisi,Pomeni itd. Najpoznatiji je zitija(Zitija sv. Simeona).Teme:Radjanje,Smrt,Ljubav prema bogu,Patnja,Spokojno umiranje,…

Humanizam I renesansaObuhvataju period XIV do XVII veka

-42-Faktori koji su uslovili njihovu pojavu su nzadovoljstvo drustva srednjim vekom,pronalasci u oblasti nauke I tehnike,geografska otkrica.U ovom periodi dolazi do oslobadjanja od crkvene dominacije. Ova epoha nazvana je epohom obnove I preporoda. Uvodjenje narodnog jezika u skole latinskog.Humanizam:Njegovi su koreni u Grckoj I Rimskoj knjizevnosti. Predstavlja zaplet od srednjeg veka ka svemu sto je anticko. Dolazi do oslobadjanja od crkvene dominacije,razvoja prirodnih nauka,svetovnih pogleda na drustvo veru I coveka.Zahteva se sloboda zivljenja,misljenja I stvaranja,svemoc razuma I duhovna lepota. Okrece se coveku,kultu prirode I harmonije.

44

Predstavnici:Francesko Petrarha,Djovani Bokaco.Renesansa:Drustveno-politicki I kulturni pokret.Nastala je u italiji oko1350.god.Slavi ljudsku licnost kao slobodnu jedinku,zanima se za ovozemljsko poimanje I srecu. Dolazi do preporoda umetnosti.Predstavnici:Lodoviko Ariosto I Sekspir.

Barok(Spanski barucceo-biser nepravilnog oblika)Javlja se u XVII veku u Italiji.Barokne forme su u znaku preteranosti I razbijaju renesansu smirenost I harmonicnost.Karakteristike:Mnogo ucenosti I moralnih pouka,slavljenje slobode I rabijanje sklada, forme I proporcije renesanse.Negovanje neobicnosti I protivurecnosti,sadrzinska I formalna razudjenost kadra da “zapanji” citaoca. Trazenje izraza koji bi “govorio mnogo vise nego sto se oseca I misli”,time se ruse harmonija I pravilnost.U doba baroka sve knjizevne vrsta trpe promene: U lirici se zahteva virtuoznost,nagle promene, bizarne slike,bogatsvo metricki formi sa puno kontrasta,paradoksa, metafora,anafhora,epifora, hiperbola I igre recima.Primarni knjizevni oblici ep u stihovima I drama.Prestavnici:Servantes,Sekspir,Lore de Vega.

Klasicizam lat. Classicum-I uzoran,savrsenJavlja se u Francuskoj u XVII veku,a kasnije u Engleskoj,Nemackoj I Rusiji u XVIII veku.To je kulturni pokret koji neguje kult istine I izraza lepote.Karakterisu ga podrazavanje antickog koda,cvrsta pravila stila,utvrdjena struktura, sistematicnost I disciplina. Skucena I svecana sadrzina,uopsteni karakter,pravila koja pripisuje razum,zaokupljenost idejama umesto slikama,sklad lepog I korisnog,razumnog I moralnog I izbegavanje novog I nepoznatog daju mu fizionomiju nestvaralacke poetike.Razumni osecaj nege I forme neguje prirodan,jasan,uzvisen stil.Postoji visoki,niski I srednji stil.Predstavnici:Molier,Gete,Siler,Fonten,Lesing…

-43-ProsvetiteljstvoIli racionalizam obuhvata XVIII vek I obelezavaju ga u znaku pouke I sitcanja elementarnih znanja koja treba da izbave coveka iz neznanja I da odagnaju mrak,predrasude I praznoverice. Oslanja se na zdrav razum I kriticko mislenje koje ce poboljsati covekove shvatanje sveta I njega samog. Okrenutost ka bucnosti. Humanisticki duh “polza” I “naravoucenije”.Po provetiteljima covek se radja po prirodi dobar a dusa mu je cista a, skola I prosveta imaju velik znacaj za razvoj covekove misli. Najvaznije ideje prosvetiteljstva:

1. Demokratizacija kulture(svi imaju pravo na obrazovanje I kulturu)

45

2. Filozofska politika stvarnosti(Dominacija crkve se kritikuje I njeno nametanje stava i misljenja;ravnopravnost polova)

3. Obrazovanje najsirih masa4. Sirenje pismenosti

Dositejeva dela:Sovjeti zdravog razuma,Pisma Haralampiju,Zivot I prikljuicenija,Basne. Prevodio je basne na Srpski I donekle ih prepricavao,dopisivao je naravoucenije uz svaku basnu jer je smatrao da je to njen najvazniji deo. Znao je 27 svetskih jezika,pisao na slavenoserbskom.“Prosvecenost je izlazak coveka iz njegova maloletnosti”,E. KantKnjizevne vrste:oda,epopeja,tragedija,basna,biografija,putopis,roman I drama.Predstanici:Volter,Danijel Defo(Robinzon Kruso),Zan Zak Ruso,a kod nas Dositej Obradovic, J. Muskatirovic,Simeon Piscevic(Sveti Sava ne pripada vremenski ovom dobu ali svojim idejama da)

RomantizamDrustveni,kulturni I prvi veliki umetnicki evropski pokret. Suprotan je racionalnom shvatanju zivota,romanticar uranja u sfere iracionalnog I misticnog. Javlja se najpre u Nemackoj a zatim I u drugim evropskim zemljama I traje do XIX veka. U period epohe romantizma dolazi do procvata umetnosti. Romanticari su bili veliki sanjari I smatraju da sve sto je bilo iu sto je proslo je bolje od onoga sto je sada.Javlja se velika taznja za prosloscu I velicanje iste,velicanje nardne knjizevnosti kao I usmene knjizevnosti. Cela evropa je odusevljena idejama romantizma I dela narodne knjizevnosti skupljaju se od sela do sela. Ubedjeni su da se u narodnoj knjizevnosti krije identitet jednog naroda.Romantizam je doba budjenja nacionalne svesti.Preovladava pesimisticno vidjenje sveta,stalna patnja zbog nesavrsenosti sveta I to je tzv. svetski bol,zbog koga se pesnici sklanjaju u proslost ili u mastu. Protiv nesavrsenosti sveta pesnik se bori kroz romanticarsku ironiju.Javlja se hibridnost(ukrstanje) knjizevnist vrsta.Za razliku od klasicizma gde je sve do najsitnijeg detalja propissano,ovde nema propisa I pravila.Razlikujemo dve faze:

1. Herojsko-patrijahalno:Vuk Karadzic,Sima Milutinovic Sarajlija,Prota Mateja Nenadovic a jedan od najznacajnijih predstavnika je Njegos.

2. Gradjansko doba:Djura Jaksic,Laza Kostic,Branko Radicevic,J.J. Zmaj.I evropski predstavnici:Igo,Bajron,Šeli,Puskin,Šiler…

-44-RealizamLat.realis-stvaran,stvarnoJavlja se u drugoj polovini XIX veka.U filozofiji oznacava ucenje po kome stvarnost objektivno postoji nezavisno od covekove svesti.

46

“Prikazivanje tipičnih karaktera u tipičnim situacijama”,EngelsOsnovna teznja je sto objektivnije prikazati stvarnost.U prikazivanju narodnog zivota javlja se bliskost sa romantizmom,a suprotnosti se ogledaju u negiranju maste I osecajnost.Odlike:

1. Objektivnost u pripovedanju2. Nepristrasnost3. Nema prenesenog znacenja4. Tezi se da se sto vernije prikaze govor(B.Stanojević,S.Sremac)

Knjiz.zanrovi:roman I pripovetkaPocetak realizma u nasoj knjizevnosti oznacava kritika”Realnost u poeziji” Svetozara Markovića.Evropski predstavnici:Onore De Balzak,Čarls Dikens,Gogolj,Dostojevski,Lav TolstojNasi predstavnici:Jakov Ignjatović “Večiti mladoženja”,M.Glišić”Glava šećera”.L.Lazarević”Prvi put sa ocem na jutrenje”,”Sve će to narod pozlatiti”,Nušić,B.Stanković,Sremac,Vojislav ILić

NaturalizamRealizam se razvio u pravcu kritickog realizma,koji,tezeci stvaranju jednog humanijeg drustva,prevazilazi verno belezenje zivotnih zbivanja.Naturalizam je njegov ekstremniji vid.Javlja se u drugoj polovini XIX veka.Predstavlja knjizevnost koja doslovno shvata realizam i kopira zivot „onakav kakav on jeste“.Pojacanim tempom i do kraja govori se sve što se čulima opšaza,kako bi slika bila neraspoznatljivi dvojnij stvarnosti.Javlja se ogoljeno prikazivanje svake ljudske mane,preteruje se u „nabacivanju crne boje“.Teme su:bolest,lešine,raspadanje,smrt,smrad,umiranje,pijanstvo...Pisac je hladni posmatrac koji na stvari i ljude gleda kao na predmet svog eksperimenta.Svet neulepšanih,tamnih nagona,sveden na prikazivanje iskljucivo bioloskih i telesnih strana.Najistaknutiji predstavnik Emil Zola

Simbolizam je antirealistički pravac.Javi se pred kraj XIX veka.Stvaralacki postupak simbolista usmeren je ka ostvarivanju lepote forme.Svedenost stila na znak i sracunsta nagovestaj,bogatstvo asocijacija, estetika ruznog i jezovitog, apsolutna autonomija umetnosti,iracionalno,nestvarno.....Motivi:samoca,tisina,jesenji pejzazi i neobjasnjva tuga.Reci ne sluze tome da opisuju vec da izraze dublji smisao i stvore odredjenu auru znacenja.Nedovoljna jasnost i opisivanje ne stvari nego efekta koji ona proizvodi.Umetnici neguju reci kao znakove i nisu zainteresovani za drustvelju patnju.

-45-Otkriva se melodijska i slikovita lepota jezika.Predstavnici:Pol Verden,Šarl Bodler,Artur Rembo.

Nadrealizam

47

Nadstarnost,nad svesna stvarnost.Javlja se u prvojh polovini XX veka.Obelezava ga radikalan prekid sa tradicijom. Nadr. je intelektualni pokret koji zagovara verovanje u visu realnost.Nadrealisti su nasli tacku koja spaja realnost I san I nazvali je nadrealizam.Spoj neocekivanog s ciljem da se trgnes,da te isprovocira,da reagujes.Nadrealisti su bundzije,drcni su,zagovaraju pobunu protiv svih stega.Jedna od ideja nadrealizma je upoznavanje svog nesvesnog dela preko automatskog pisanja.Automatsko pisanje je pisanje bez censure I doterivanja,pisanje onoga sto ti prvo padne na pamet, sve sa ciljem da se psihicki oslobodi I izrazi sustina unutrasnjeg bica.Ismevaju ono sto je gradjansko,bore se protiv tradicije,protiv istorijske i stvarne logike.Kod nas postoje tri faze nadrealizma:

1. Prednadrealizam2. Socializam nadreazlizma3. Postnadrealzizam

Predstavnici:Aleksandar Vučo“Humor zaspalo“-Pesnicka zbirka pisana autom. Pisanjem, Oskar Davičo,Marko Ristić.Evropski predstavnici:Luj Breton,Luj Aragon,Tristan S.

EkspresionizamEvropski umetnicki pokret izmedju 1910 I 1925.Expressio izraz.Predstavlja dalji korak odvajanja od realnosti I napustanje do tada usvojenih modela estetskih vrednosti I vrednosti uopste.Motivi:usamljenost, nemir,seta,unutrasnja tenzija,nesnosljiva stvarnost,bolest,smrt,rat,krv.Eksprsionizam predstavlja burno I napadno izrazavanje emocija I prenaglasen pesnikov stav.Ovaj pravac nastaje posle 1. svetskog rata I pun je pobune,revolta I gneva coveka koji zivi u uzasnim uslovima.Pobuna se takodje odnosi na politicare I na pojedince.Jedna od onovnih ideja je promena samog coveka.Karakterise ga kreativan odnos prema jeziku,suprlativi,nagli skokovi radnje,izlazenje iz okvira knjizevnih vrsta,odbacuje se klasicna lepota,sukob generacija,sukob novog srustva I kulture.Preovladavaju kratke pesme slobodnog stiha u kojima rima nije obavezna.U drami se ceni kontakt sa publikom.Osnovna ideja je da probudi,da izazove reakciju.Ekspr. Smatraju da ne treba za rad licne srece prodati svoja uverenja.

-46-Predstavnici:Crnjanski”Sumatra”,”Himna”,Vinaver,Dusan Vasiljev,Krleža,Momčilo Nastasijević,Ivo Andrić”Eksponto”…

Socijalisticki realizam

48

Umetnost oslonjena na autoritet ideje,usmerena prema ruzicastom prikazivanu stvarnosti I svelte buducnosti.Motivi:Opsta pitanja najsirih drustvenih sllojeva,protivrecnost gradjanskog drustva,beda, radnicki kvartovi,ideja kolektivizma,izgradnja socijalistickog pokreta,odnosnno ideoloska romantika.Knjizevnost sluzi rezimu.Ogranicena sloboda misli,usko vidjenje stvarnosti I ideolosko profilisanje knjizevnih junaka, “Svako uspelo delo se moze uporediti s dobijenom bitkom ili s krupnom pobedom na privrednom frontu”.Opasno zamagljivanje stvarnosti deformisalo je umetnicku istinu.Predstavnik: Maksim Gorki.

-47-

49