Osnove Turizma Tomka Okt 08

FAKULTET ZA SPORT I TURIZAM- tims

OSNOVE TURIZMA građa za pripremu ispita

Priredila Prof dr Dragica Tomka

Novi Sad, 2006

3

Dr Dragica Tomka, red prof. OSNOVE TURIZMA Izdavač Fakultet za sport i turizam – Tims Novi Sad Za izdavača Prof dr Zlatko Ahmetović, dekan Priprema za štampu Štampa Tiraž 100 primeraka

4

SADRŽAJ

SADRŽAJ................................................................................................................................................. 4 PREDGOVOR ......................................................................................................................................... 7 I DEO - OSNOVNI FAKTORI TURIZMA.......................................................................................... 9 RAZVOJ TURIZMA KAO DRUŠTVENO-EKONOMSKOG FENOMENA ................................ 11

EPOHA TURIZMA PRIVILEGOVANIH KLASA ........................................................................... 12 EPOHE SAVREMENOG TURIZMA ................................................................................................ 14

DEFINISANJE TURIZMA .................................................................................................................. 16 ZNAČAJ I FUNKCIJE TURIZMA ............................................................................................................... 17

OSNOVNI FAKTORI TURIZMA ...................................................................................................... 18 POKRETAČKI FAKTORI TURISTIČKIH KRETANJA.................................................................. 18

objektivni faktori ............................................................................................................................. 19 subjektivni faktori ........................................................................................................................... 20

TURISTIČKE POTREBE.................................................................................................................... 20 FAKTORI PONUDE............................................................................................................................. 22

ATRAKTIVNI FAKTORI .......................................................................................................................... 23 KOMUNIKATIVNI FAKTORI.................................................................................................................... 24 RECEPTIVNI FAKTORI ........................................................................................................................... 25 POSREDNIČKI FAKTORI ................................................................................................................ 25

LJUDI KAO ZNAČAJAN FAKTOR U TURIZMU.......................................................................... 27 PRIRODNI FAKTORI KAO TURISTIČKE ATRAKTIVNOSTI .................................................. 29

RELJEF.................................................................................................................................................. 30 KLIMA .................................................................................................................................................. 31 HIDROGRAFSKI ELEMENTI .................................................................................................................... 31 FLORA I FAUNA..................................................................................................................................... 33 POSEBNE PRIRODNE VREDNOSTI........................................................................................................... 34

DRUŠTVENI FAKTORI KAO TURISTIČKE ATRAKTIVNOSTI............................................... 34 SPOMENICI KULTURE............................................................................................................................ 36 USTANOVE KULTURE I MANIFESTACIJE ................................................................................................ 37 ZABAVNE, SPORTSKE I PRIVREDNE PRIREDBE....................................................................................... 38

KOMUNIKATIVNI FAKTORI PONUDE......................................................................................... 40 TURISTIČKI TRANSPORT .............................................................................................................. 40 železnički saobraćaj........................................................................................................................ 41 drumski saobraćaj .......................................................................................................................... 42 vodni saobraćaj .............................................................................................................................. 44 vazdušni saobraćaj ......................................................................................................................... 46

RECEPTIVNI FAKTORI PONUDE .................................................................................................. 47

5

VRSTE RECEPTIVNIH FAKTORA.................................................................................................. 48 OBJEKTI ZA SMEŠTAJ TURISTA................................................................................................... 49

II DEO - TURIZAM KAO PRIVREDNA GRANA ........................................................................... 52 TURIZAM JE PRIVREDNA DELATNOST...................................................................................... 54

TURIZAM KAO SLOŽENI SISTEM ............................................................................................................ 54 TURIZAM KAO USLUŽNA DELATNOST ................................................................................................... 55 SPECIFIČNOST ELEMENATA TURISTIČKOG TRŽIŠTA............................................................ 56

elastičnost turističke potražnje........................................................................................................ 57 ostale karakteristike turističke potražnje ........................................................................................ 58 delimična neelastičnost turističke ponude ...................................................................................... 59

TURISTIČKI PROMET.............................................................................................................................. 60 sezonski karakter turizma................................................................................................................ 61

TURIZAM KAO AGENS TRANSFORMACIJE PROSTORA ....................................................... 63 EFEKTI TURIZMA NA PROSTOR ........................................................................................................... 63

Pozitivni efekti................................................................................................................................. 64 Negativni efekti ............................................................................................................................... 66

MARKETING I MENADŽMENT U TURIZMU .............................................................................. 71 PRIMENA MARKETINGA U TURIZMU...................................................................................................... 71 MARKETING MIX U TURIZMU .......................................................................................................... 73 MENADŽMENT TURISTIČKE DESTINACIJE............................................................................... 75

nacionalne turističke organizacije .................................................................................................. 75 internacionalne turističke organizacije .......................................................................................... 76

SAVREMENE TENDENCIJE U TURIZMU..................................................................................... 78 KARAKTERISTIKE SAVREMENOG TURIZMA ................................................................................. 78

budući trendovi u turizmu ............................................................................................................... 80 RAZMEŠTAJ RECEPTIVNIH REGIJA U SVETU .......................................................................................... 81

ANIMACIJA U TURIZMU.................................................................................................................. 83 POJAM ANIMACIJE.......................................................................................................................... 83 ANIMACIJA U TURIZMU ......................................................................................................................... 84

III DEO - OBLICI TURIZMA ............................................................................................................. 88 NAJRAZVIJENIJI SAVREMENI OBLICI TURIZMA................................................................... 89 KULTURNI TURIZAM........................................................................................................................ 90

KULTURNI TURIZAM DANAS U EVROPI ................................................................................................. 92 KULTURNI TURIZAM DANAS U SRBIJI ................................................................................................... 94

NAUTIČKI TURIZAM......................................................................................................................... 95 SUBJEKTI I OBJEKTI U NAUTIČKOM TURIZMU ....................................................................................... 97 VRSTE NAUTIČKOG TURIZMA ............................................................................................................... 98 OBJEKTI NAUTIČKOG TURIZMA ............................................................................................................ 99 RAZVIJENOST NAUTIČKOG TURIZMA..................................................................................... 101

SPORTSKI TURIZAM....................................................................................................................... 102

6

RAZVIJENOST I OBLICI SPORTSKOG TURIZMA ..................................................................................... 106 SEOSKI TURIZAM............................................................................................................................ 107

RAZVIJENOST I OBLICI SEOSKOG TURIZMA ......................................................................................... 108 OSNOVNI FAKTORI SEOSKOG TURIZMA .............................................................................................. 109

Obuka za rad u seoskom turizmu.................................................................................................. 111 EKO TURIZAM.................................................................................................................................. 112

Održivi razvoj turizma .................................................................................................................. 115 ZDRAVSTVENI I VELNES TURIZAM .......................................................................................... 117

POJAM WELLNESS-A.................................................................................................................... 119 RAZVIJENOST ZDRAVSTVENOG TURIZMA ........................................................................................... 120

proizvod u zdravstvenom turizmu ................................................................................................. 122 LITERATURA .................................................................................................................................... 124

7

PREDGOVOR

Turizam je pojava koja u savremenim uslovima ima brz tempo razvoja. Pojavljuje se i ispoljava na skoro svim prostorima, kontinentima, u kojoj učestvuju vrlo različite grupacije ljudi, sa različitim ciljevima i očekivanim efektima. Turizam ne zna za granice. Osećamo ga ili ga merimo u gradovima, na selima, na visokim planinama, ili pitomim ravnicama, na istorijskim mestima ili u modernim tematskim parkovima. Efekte od razvoja turizma merimo u brojkama – preko 800 miliona evidentiranih dolazaka turista, sa ostvarenim prihodima koji se takmiče sa mnogo jačim industrijama. Turizam je svakako postao pojava koja je tu svuda oko nas. Turizam više ne može da bude slobodna, stihijska, neplanska aktivnost. Razvojem turizma upravljaju kako velike i snažne multinacionalne kompanije, tako i mala ali promenama prilagodljiva preduzeća koja mogu lako da predvide promene i zadovolje turističku tražnju. Svega toga ne bi bilo da turizam ne vode stručnjaci, ljudi koji turizam poznaju, prate, njime upravljaju i realizuju ga. Takvih stručnjaka je malo. Ovaj materijal je namenjen budućim stručnjacima koji svoj životni profesionalni put vide u turizmu, ili onima koji već rade u turizmu, a imaju želju da provere šta to teorija kaže o osnovnim pojmovima u turizmu, o faktorima uticaja, elementima, i pojavnim oblicima. Tekst je namenjen pre svega studentima prve godine studija turizma na Fakultetu za sport i turizam, ali i svim drugim studentima. Materijal pred vama je skup, po našem izboru, najkvalitetnijih stavova, tekstova i mišljenja o svim onim temama koji čine bazu – osnove turizma. U tom smislu nije autorizovan, ali programski je usklađen sa predmetom Osnove turizma. Uspešno putovanje kroz osnove turizma! Prof dr Dragica Tomka

8

9

I DEO - OSNOVNI FAKTORI TURIZMA

10

11

RAZVOJ TURIZMA KAO DRUŠTVENO-EKONOMSKOG FENOMENA

Postoje različita shvatanja autora o vremenu nastanka turizma kao društveno-ekonomskog fenomena. Jedni zastupaju mišljenje da se turizam počeo razvijati duboko u prošlosti, tj. u antičko vreme pa se, shodno tome, može pratiti, zaista duga istorija njegovog razvoja. Drugi autori zastupaju mišljenje da je turizam fenomen novijeg datuma i da je istorija njegovog razvoja relativno kratka, pri čemu se dominantno ukazuje na razdoblje od kraja XIX i posebno XX veka. Radi se o različitim mišljenjima sa stajališta vremenskog razdoblja razvojnog puta turizma, kao i da se argumenti „za i protiv“ nalaze i kod jednih i kod drugih autora. Istovremeno, postoji i grupa autora koja iznosi mišljenje koje pokušava pomiriti ove krajnosti i zastupa tezu o postojanju određenih vremenskih razdoblja (etapa) u razvoju turizma kao društveno-ekonomskog fenomena. Uglavnom, govori se o analognim (sličnim) pojavama u razvoju turizma (u poređenju sa njegovim savremenim razvojem) u praistorijskom razdoblju, u razdoblju privilegovanih klasa (robovlasništvo, feudalizam, deo kapitalizma), kao i o savremenoj epohi u razvoju turizma. Ovo shvatanje tretira se kao osnova za detaljniju analizu fenomena turizma jer se čini da ono, zbog svoje obuhvatnosti, omogućava da se prati ovaj fenomen od starog, preko novog veka, pa sve do danas. Prema tome, u daljem izlaganju poći će se od stava da se mogu razlikovati dve velike epohe u razvoju turizma.

• epoha turizma privilegovanih klasa i • epoha savremenog turizma

U cilju razlikovanja ove dve velike epohe u razvoju turizma, treba izdvojiti dva temeljna faktora uključivanja ljudi u turistička kretanja - slobodno vreme i slobodna novčana sredstva. Bez slobodnog vremena, kao i bez raspoloživih finansijskih sredstava, nema uključivanja ljudi u turistička kretanja. Naravno, treba postaviti pitanje: ko se mogao uključiti u turistička kretanja tokom njegovog dugog istorijskog razvoja, npr. u robovlasništvu, feudalizmu i kapitalizmu? Odgovor je jasan: mogli su samo oni koji su imali mogućnosti za ispunjenje spomenutih pretpostavki, a to su privilegovane klase (robovlasnici, feudalci, kapitalisti), tj. oni koji su prisvajali tuđi rad i koji su, po svom broju, činili relativno mali deo populacije. Prema tome, velika se masa ljudi nije objektivno, mogla uključiti u turistička kretanja jer nije raspolagala ni sa slobodnim vremenom ni slobodnim novčanim sredstvima. Ovo se menja u drugoj polovini XIX veka i posebno u XX veku kad se postepeno sve veći broj ljudi uključuje

12

u turistička kretanja, a turizam omasovljuje. S vremenom, razvijaće se i drugi pokretački faktori turizma, npr. rast stanovništva, povećanje urbanizacije, razvoj prometa, čitav niz psiholoških faktora, koji će, takođe, stimulativno delovati na razvoj turizma. Sigurno je da su osnovni, nezaobilazni uslov za pojavu turizma ljudske potrebe. Potrebe koje se stvaraju u čoveku, ostaju latentne ili se ispoljavaju u zavisnosti od dejstva spoljašnjih i unutrašnjih, ili nekih drugih faktora. Ali, bez ljudskih potreba, a u vezi sa turizamom to su potrebe za kretanjem, upoznavanjem, doživljavanjem, kontaktiranjem itd., nema ni pojave, odnosno nema ni turizma. O ovim faktorima biće reči u narednim poglavljima.

EPOHA TURIZMA PRIVILEGOVANIH KLASA Epoha turizma privilegovanih klasa je vremensko razdoblje od preko pet hiljada godina ljudske civilizacije u kojem se nalaze pojave analogne današnjem turizmu. Često se kaže da počeci turizma sežu i još dublje u prošlost. Kao pra-početak, po nekim autorima, može se smatrati prvo kretanje „Homo erectusa“ (čiji su fosilni ostaci nađeni na širokom području Zapadne Evrope, Afrike, Kine, čak i otoka Jave) u potrazi za hranom i novim staništem. Sigurno, ovaj pračovek nije napuštao svoje stanište iz turističkih razloga, ali se udaljavao od svog staništa, znači započeo kretanje, što je u osnovi kasnijih turističkih putovanja u kojima (privremena) promena mesta čini osnovnu pretpostavku u razvoju turizma (u ovom kontekstu, početak putovanja). Snažan stimulans putovanjima dala je feničanska civilizacija (4000 godina p.n.e) kada je ustanovljen novac kao sredstvo plaćanja, što je razvilo snažnu trgovinu, i razgranalo poslovne i finansijske transakcije. Takođe, zahvaljujući ovim i novim otkrićima i inovacijama (pismo, točak), učinjeni su dalji podsticaji u stimulaciji putovanja, tada prvenstveno motivisanim razlozima trgovine, razmene i sl. Postoje brojni materijalni dokazi da su se u ovom dugom razdoblju razvoja ljudske civilizacije (pre naše ere) preduzimala brojna putovanja. Veruje se da je jedno od prvih „turističkih putovanja“ učinila kraljica Hačepsut na današnjoj teritoriji Somalije, skoro 1500 godina pre naše ere. O ovom putovanju, inače, postoji zidni reljef u hramu u Luksoru, koji slikovito predstavlja ovo putovanje koje je kraljica preduzela radi uspostavljanja mira na spomenutoj teritoriji. Hram u Tebi ima uklesana imena 500 Grka putnika (turista) koji su putovali 500 godina pre naše ere, itd. Može se konstatovati da se još u starom Egiptu, Vavilonu, Persiji, Palestini, Kini, Indiji, mogu pronaći pojave slične ili vrlo bliske današnjim turističkim kretanjima, motivisane različitim razlozima (uspostavljanje mira, trgovina, religiozni razlozi, sporski, zdravstveni i dr.). Relativno viši stepen razvoja proizvodnih snaga uticao je na to da je dimenzija putovanja bila skromnijeg obima, s jedne strane, a vladajući proizvodni odnos (eksploatacija) uticao je na relativno manji broj učesnika ovih putovanja, s druge strane. U literaturi se, najčešće, kao ilustracija analognih pojava savremenom turizmu uzimaju stara grčka i rimska civilizacija koje su, zaista, učinile da se razvije čitav spektar pretpostavki koji čine osnovu razvoja turizma do današnjeg dana (npr. saobraćajna infrastruktura, razvoj ugostiteljskih objekata i sl.)

13

U staroj grčkoj civilizaciji posebno značajan podsticaj za putovanja bile su Olimpijske igre. One su stvorene 884.godine pre naše ere i trajale su neprekidno dvanaest vekova. Tada je proglašavan „sveti mir“ (naime, prestajali su sukobi i ratovi grčkih državica), a radi održavanja različitih takmičenja, i to ne samo u sportskim disciplinama (koje i danas predstavljaju osnovu savremenih olimpijskih igara, kao što su takmičenja u različitim atletskim disciplinama: npr. trčanje, bacanje koplja, bacanje diska i sl.), već i takmičenja u poeziji, drami, komediji i muzici, što samo potvrđuje visok stepen razvoja tela, ali i, posebno, duha u spomenutoj civilizaciji. Logično je izvući zaključak da su bili razvijeni i različiti motivi kad su putovanja u pitanju kao što su: sport, zabava, obrazovanje i uopšte jedan širi spektar motiva radi kulturnog uzdizanja. Tadašnje putnike trebalo je smestiti, nahraniti, omogućiti im određene vidove prevoza, zabaviti ih, te već tada razvija ono što danas zovemo turistička ponuda, odnosno smeštajni kapaciteti, kapaciteti za zabavu i razonodu, prevozni kapaciteti i sl., a pretpostavka je da su i ekonomski efekti od potrošnje u ovim kapacitetima bili značajni. Svakako, bilo je i drugih pojava sličnih savremenom turizmu, posebno putovanja koja su bila motivisana zdravstvenim, ali i verskim (religijskim) razlozima. Ilustracije radi, spominju se posebno popularna putovanja do svetilišta u Delfima kao i putovanja do čuvenih lečilišta. Tako su, na primer, na Peleponezu pronađeni ostaci lečilišta koje je imalo 120 soba za goste (ostaci datiraju iz 1800. godine pre naše ere)! Takođe su bile popularne „Pitijske svečanosti“ u hramu proročice Pitije u Delfima (poznate do današnjih dana po svojim dvosmislenim odgovorima). U ovom razdoblju stvorena je i snažna pravna regulativa (prvenstveno radi zaštite putnika i gostiju). Tako su, na primer, postojali strogi zakoni protiv izrabljivanja stranaca, krađe putnika, nehigijene, nemoralnih priredbi, loših ugostiteljskih usluga, pa čak i propisi u vezi promene valuta i slično. Stranci (putnici, gosti) bili su posebno zaštićeni jer se smatralo da ih čuva bog Zevs, pa je u značajnoj meri razvijeno gostoprimstvo (hospitality), i u formi ljubaznosti svakog pojedinca prema strancu (hospitalita privata), i ljubaznosti i pažnje na javnim mestima (hospitalita publica), što će kasnije razviti, u velikoj meri, i rimska civilizacija. U rimskoj civilizaciji su bila takođe razvijena putovanja radi odmora i razonode. Rimska država vršila je neprekidna osvajanja na sve četiri strane sveta. U te svrhe bila je izgrađena razgranata mreža puteva (90.000 km) čije trase i danas predstavljaju podlogu savremenih puteva (Via millitaris, Via ignatia i sl). Posebna pažnja bila je poklanjana zdravstvenoj rehabilitaciji rimskih vojnika (legionara), pa je, takođe, izgrađen veliki broj lečilišta i kupališta za njihov oporavak, kao i oporavak i odmor rimskih građana. Neka od poznatih termalnih lečilišta i kupališta i danas predstavljaju značajna turistička mesta. Pored vojnika, u termama su se lečili i odmarali i slobodni rimski građani (plebejci), ali i viši slojevi društva (patriciji). Bogati patriciji gradili su i vlastite vile na jadranskoj i ligurijskoj obali, a radi odmora u letnjim mesecima. Odmor je ponekad trajao i po 5-6 meseci, pa i do godinu dana. U Rimskoj državi posebno su privlačne bile javne priredbe, u prvo vreme slične atletskim takmičenjima, da bi se kasnije izrodile u nehumane gladijatorske borbe (i borbe sa

14

zverima). Ove igre su prvobitno izvođene u Circus Maximus-u koji je mogao primiti više od 100.000 gledalaca, a u kasnijem razdoblju i u Coloseumu (80.000 gledalaca). Igre su trajale (u doba cara Trajana) i preko tri meseca (dan za danom). Smeštajni kapaciteti bili su razvijeni duž puteva koji su povezivali periferiju sa Rimom, kao i spomenutim lečilištima. Postojala je i svojevrsna vodička služba, kao i drugi element ponude (različite krčme i svratišta) itd. U razdoblju feudalizma dolazi do relativno opadanja aktivnosti u vezi sa putovanjima koja su bila značajno razvijena u doba robovlasništva. U ovom, drugom, istorijskom razvoju dominira aktivnost crkve (posebno katoličke), koja preuzima aktivnosti u oblastima specifične rekreacije, povezane s crkvenim obredima. Dogma je nalagala pasivnost, molitvu i zabranjivala aktivnosti vezane za aktivnu i dinamičnu rekreaciju (razvijanje tela i duha) i sasvim je razumljivo da su se smanjila putovanja motivisana rekreativnim i zdravstvenim razlozima. Međutim, ni u ovom razdoblju nisu bila prekinuta sva putovanja. Naime, ona motivisana religioznim i verskim razlozima crkva je čak i stimulisala. Razna verska hodočašća do različitih crkvenih centara ( Lurd u Francuskoj, Rim, Jerusalim), animirala su dominantnu masu tadašnjih putnika. Istovremeno, pripadnici privilegovane klase (feudalci) organizovali su različite turnire, takmičenja i lovne pohode i sl. u kojima je učestvovao relativno mali broj ljudi. Tek s pojavom humanizma i renesanse civilizacija se postepeno oslobađa vekovnih stega i lanaca feudalnog poretka („mračni srednji vek“). Posebno, od XVI veka ponovo počinju da se razvijaju ideje slobode tela i duha, opisuju se prirodne lepote (atraktivnosti) različitih područja, interesantni običaji, spomenici kulture i sl. U XVII veku, mlada buržoazija, pod uticajem većeg broja faktora (naučna i tehnička dostignuća, nove političke ideje, razvoj ekonomije, kulture itd.), uključuje se u putovanja koja traju i po nekoliko meseci. Upoznaju se nova područja, otkrivaju novi pomorski putevi, kopnom se stiže i do najudaljenijih područja. U tom veku poznata su tzv. „velika putovanja po Evropi“ (Grand Tour), kada se posećuju poznati kulturni centri (Rim, Pariz, Berlin, Prag), kao i čitav niz planinskih centara (npr. u Alpama) i lečilišta (u Francuskoj, Italiji, itd.). Trgovci, lekari, bankari i čitav niz drugih profesija (umetnici, profesori i sl.) putuju u spomenuta mesta motivisani razlozima odmora, rekreacije, zabave, učenja, kulture i drugim razlozima. Popularnost ovih putovanja trajaće ceo XVIII, pa i prvu polovinu XIX veka kada se ističe čitav jedan pokret „povratka prirodi“, posebno popularan u delima brojnih pisaca toga doba. U tom razdoblju dolazi do još većeg razmaha „turističkih“ putovanja i želje da se upoznaju novi krajevi i ljudi, njihovi običaji i kultura. Poseban poticaj putovanjima bio je pronalazak parnog stroja, izgradnja savremenih puteva, pojava železnice i parobroda, kao i pronalazak motora sa unutrašnjim sagorevanjem i pojava automobila.

EPOHA SAVREMENOG TURIZMA

15

Od druge polovine XIX veka pa do današnjeg dana traje tzv. Savremena epoha u razvoju turizma. Kao ključna godina uzima se 1841.godina kada je Englez Thomas Cook organizovao prvo grupno putovanje železnicom za članove jednog antialkoholičarskog društva, kojima je ponudio zakupljenu kompoziciju voza (za prevoz između dva grada u Engleskoj, pri čemu je železnica, u to vreme, bila prava atrakcija) uz muziku i služenje čaja i to za jedinstvenu cenu. Putovanje je bilo jako dobro prihvaćeno, pa neposredno iza toga (1845.godine) Cook osniva prvu putničku agenciju i kreće s ozbiljnim poslovima u turističkom poslovanju. Tako, na primer, 1851. godine organizuje izlet i posetu Svetskoj izložbi u Londonu (165.000 izletnika), 1867. posetu izložbi u Parizu (20.000 putnika), 1867. godine osniva nova prodajna mesta u Londonu, a 1872. godine organizuje prvo putovanje oko sveta. Cook je i inovator. Uvodi u opticaj rezervaciju, vaučer, program puta (itinerer) i, praktično, postaje utemeljivač savremenog – organizovanog – oblika putovanja. On posreduje između turističke potražnje i turističke ponude, ali u vlastitoj režiji pravi zaokružene turističke usluge u formi spomenutih putovanja (tj. paket aranžmana) koja će, posebno, postati popularna posle II Svetskog rata. Tako zaokružene turističke usluge će, pored ostalog, postati najznačajniji faktor omasovljavanja turističke potražnje, tj. onaj koji će dotadašnji, dominantno individualni, turizam pretvoriti u masovni fenomen. Međutim, treba spomenuti i druge faktore koji su doprineli razvoju turizma u ovom razdoblju, kao što su, na primer, povećanje brzine i udobnosti u parobrodskom i železničkom prevozu, a nešto kasnije i u drumskom saobraćaju. Grade se, novi turistički (smeštajni) kapaciteti posebno u planinskim, banjskim i primorskim mestima. Istovremeno, povećava se fond slobodnog vremena i fond novčanih sredstava ne samo za privilegovane klase (aristokratija i buržoazija), nego se postepeno u turistička putovanja uključuje i deo radničke klase. Javljaju se nova turistička mesta (destinacije), posebno na području Mediterana, još intenzivnije se gradi ukupna infrastruktura i suprastruktura turizma. Počinju sa radom i prve društvene turističke organizacije koje u turističkim mestima pomažu u organizaciji integralne turističke usluge, utiču na „umivanje“ tih mesta, a javljaju se i one koje u mestu samog stanovanja turista (domicil) stimulišu iste na preduzimanje turističkih putovanja (npr. razna udruženja lovaca, ribolovaca, planinara, kasnije automobilista i drugih). Naročito je značajna aktivnost države, koja se između dva svetska rata značajnije angažuje u stimulisanju razvoja turizma zbog svih aspekata koje turizam ima prvenstveno u ekonomskoj, a onda i u društvenoj sferi. Razvijaju se i nove prometne grane (npr. vazdušni saobraćaj), pa tako automobilski saobraćaj postaje mnogo značajniji vid prevoza. Turizam, posebno posle II Svetskog rata, a naročito posle uvođenja mlaznih aviona (od 60-ih godina prošlog veka) i širokotrupnih aviona (70-ih godina), kao i značajnijom ekspanzijom „paušalnih putovanja“ tj. organizovanih putovanja, postepeno poprima dimenzije prave „industrije.

16

DEFINISANJE TURIZMA

Prethodno izlaganje o istorijskom razvoju turizma, jasno ukazuje, barem, na nekoliko osnovnih stvari: • da se turistička potreba ne može zadovoljiti bez putovanja; • da se putovanja nisu mogla preduzimati bez razvoja prometnih sredstava i

prometne infrastrukture, i • da se prethodne dve stvari nisu mogle ni razmatrati bez razvoja proizvodnih

snaga koje dovode do stvaranja određenih pretpostavki bez kojih nema razvoja turizma (npr. slobodno vreme i slobodna novčana sredstva).

Prema tome, turizam je nerazdvojivo vezan za putovanje, a njegov osnovni subjekat je turista. Uopšte gledano, domaći i strani turisti su potrošači u turizmu. Međutim, odmah na početku, bitno je naglasiti da, kad se uđe dublje u teorijsku analizu, ni do danas nije postignuta saglasnost u pogledu sasvim preciznog i jedinstvenog definisanja pojma turiste. Taj problem oseća se kako u teorijskom razmatranju ovog pojma, tako i u praktičnom smislu, tj. koje grupe potrošača uključiti (a koje ne) u veliku grupu tzv. „putujućeg čovečanstva“. Rešavanjem problema definisanja potrošača u turizmu bavili su se i (pojedinačno) naučnici i eksperti u turizmu, ali i čitav niz drugih asocijacija i organizacija, pa i Ujedinjene nacije. Englez Ogilvije još 1933. godine u svom radu „Turistička kretanja“ (The Tourist Movement) definiše turistu kao osobu koja posećuje mesta van stalnog boravka, gde boravi kraće od godinu dana i gde u mestima koja posećuje troši novac zarađen u mestu stanovanja. Liga naroda (prethodnica Ujedinjenih naroda), odnosno Komitet turističkih eksperata (1937.godine) definiše turistu kao osobu koja posećuje zemlju van svog mesta stalnog boravka za razdoblje najmanje od 24 časa, a ekskurzistu kao osobu koja boravi u turističkom mestu kraće od 24 časa. Konferencija Ujedinjenih naroda, održana u Rimu 1963. godine takođe se bavila kategorijom potrošača u turizmu. Došlo se do zaključka da bi izraz „turista“ (koji potiče od reči „tour“ – kružno kretanje), što u suštini znači zadovoljstvo od putovanja sa zadržavanjem u različitim mestima, trebalo zameniti izrazom „privremeni posetilac“, da je potrebno uvesti i pojam ekskurzist, te da je važno za definisanje ovog pojma istaknuti i kategoriju vremena (za koje se vreme napušta mesto stalnog boravka), motiva (tj. razloga zbog kojih se preduzima putovanje) i izvora sredstava koja se troše na putovanju. Jasno je, sada, da se usvajanjem ovakvih definicija mogu lakše analizirati potrošači u turizmu i meriti efekti njihove potrošnje, uporediti ostvareni rezultati u broju turista i njihovih noćenja, i to ne samo u okviru jedne zemlje (između turističkih mesta), već i u međunarodnim razmerama.

17

Često se pojmovi „putovanje“, „turizam“ i rekreacija upotrebljavaju kao sinonimi, iako oni zapravo to nisu. Ne ulazeći u dublju analizu ovih pojmova, može se konstatovati da putovanje (ili promena mesta boravka) leži u osnovi turizma, tj. turističkih kretanja. Uobičajeno je da se kaže „svaki turista je putnik“, želeći upravo da se potencira da promena mesta leži u osnovi razvoja turizma, ali i da „svaki putnik nije turista“ (ima i onih kategorija putnika koji kod putovanja nisu motivisani razlozima odmora, zabave i rekreacije). Istovremeno, rekreacija, bilo ona pasivna (kao što je npr. u mestu stalnog boravka turista, kada on odlazi u pozorište, bioskop, galeriju i sl.) ili aktivna (kada se aktivno učestvuje u nekoj od aktivnosti, npr. sportske aktivnosti u turističkom mestu) mora se uzeti u obzir kod definisanja turizma. Kad je reč o definisanju pojma turizma, onda je bitno naglasiti da nema njegove jedinstvene, univerzalne definicije, ali bi se kao do sada najobuhvatnija i najcitiranija definicija mogla prihvatiti ona koju su dala dvojica švajcarskih autora – Valter Hunciker i Kurt Krapf, a koja glasi: „Turizam je skup odnosa i pojava nastalih prilikom putovanja i boravka stranaca u nekom mestu ukoliko taj boravak ne znači stalno nastanjivanje i nije vezan za sticanje zarade“. Ovakvo shvatanje i definisanje turizma prihvatilo je i međunarodno udruženje turističkih eksperata (AIEST), kao i najšira javnost koja se interesuje za ovaj fenomen.

ZNAČAJ I FUNKCIJE TURIZMA Istaknuto je da u savremenom turizmu učestvuje veliki broj ljudi, kao i da se efekti i uticaji ovih putovanja mogu posmatrati u raznim sferama privrednog i društvenog života. Turistička kretanja imaju značajne posledice u ekonomskoj, kulturnoj, zdravstvenoj, političkoj i drugim sferama ljudskog života. Turistička kretanja imaju izuzetno značajnu ulogu u pogledu razvoja opšteg kulturnog i obrazovnog nivoa stanovništva. Turisti ne samo da upoznaju kulturno–istorijsko nasleđe pojedinih zemalja, već upoznaju i običaje, navike, folklor i život drugih naroda. Kroz turizam se, u neposrednom kontaktu, podiže kulturni i obrazovni nivo učesnika turističkih putovanja, spoznajna sfera se proširuje, dolazi do prožimanja pojedinih kultura, komunikacije i boljeg razumevanja među ljudima. Turisti upoznaju i različite društveno-ekonomske i političke režime pojedinih zemalja što, pored ostalog, doprinosi i razbijanju raznih predrasuda i preduverenja o pojedinim zemljama, nastalih uglavnom pod delovanjem nedobronamerne propagande i sl. Taj kontakt nije samo na relaciji turisti – domaće stanovništvo zemlje, već se ovi odnosi uspostavljaju i između samih turista, koji dolaze iz različitih zemalja. Stoga, turizam postaje istinski i značajan faktor osiguranja mira u svetu i boljeg razumevanja među ljudima, ali i faktor jačanja političkog prestiža određene zemlje na međunarodnom planu. Može se reći da, turizam predstavlja svojevrstan „pasoš mira“. Ima autora koji ističu značaj turističkih kretanja, u ovom kontekstu, kao faktora koji je učinio mnogo više za mir nego sve mirovne i slične konferencije.

18

Takođe, turistička kretanja motivisana su i željom da se nadoknadi i radom utrošena energija. Rečeno je već da se i danas najveći deo radničke klase u mnogim zemljama sveta uključuje u turistička putovanja, pa je sasvim normalno da se odmor, rekreacija i oporavak, tretiraju i kao izuzetno značajni faktori proizvodnosti i normalnog toka društvene reprodukcije. Zato je danas i zdravstveno-rekreativna aktivnost u turističkim putovanjima značajna. Poboljšanje psihofozičke kondicije stanovništva kroz razne oblike turističkih kretanja isto tako je značajno i sa stanovišta odbrane i jačanje sigurnosti jedne zemlje i sl. Ne sme se zanemariti ni negativna strana turističkih kretanja, pri čemu se ima u vidu da turizam znači i prisutnost nekih negativnih pojava (kocka, droga, zloupotreba dece i žena za seksualne potrebe i sl.). To se posebno mora imati u vidu pri preduzimanju mera u planskom razvoju turizma u pojedinim zemljama ili užim područjima.

OSNOVNI FAKTORI TURIZMA

Svaka pojava nastaje, razvija se i nestaje pod uticajem različitih drugih pojava, okolnosti i uticaja. Uobičajeno je da se pod faktorima turizma podrazumevaju određeni objektivni i subjektivni uslovi koji svojim delovanjem doprinose njegovom razvoju. U literaturi se navodi veći broj ovih faktora koji se generalno mogu podeliti u tri grupe, i to:

1. pokretački faktori 2. faktori ponude i 3. posrednički faktori.

Svaka od ovih grupa faktora ima, u svom sastavu jednu složenu dimenziju u smislu različitih uticaja koje ukupna ljudska aktivnost, u sprezi s okruženjem u kojem se obavlja, ima i na pojavu i razvoj turističkog tržišta. Drugim rečima, brojnost i izražavanje ovih faktora može se uočiti u njihovom uticaju i delovanju na turističkom tržištu.

POKRETAČKI FAKTORI TURISTIČKIH KRETANJA Pokretački faktori koji, u osnovi, označavaju faktore formiranja turističke potražnje, mogu biti objektivni i subjektivni. Objektivni faktori (često nazivani i racionalni faktori) su oni koji proizlaze iz ličnog standarda stanovništva, pri čemu se kao uticaji izdvajaju:

19

faktori koji deluju na formiranje turističkih potreba (kao što su različiti prirodni, društveni faktori okruženja, i faktori koji deluju na mogućnosti zadovoljavanja tih potreba (slobodno vreme i slobodna novčana sredstva). Subjektivne faktore, koji se još nazivaju iracionalnim, čine moda, ponašanje, navike, prestiž, snobizam, pripadnost religijskim pravcima i sl.

OBJEKTIVNI FAKTORI Grupa objektivnih faktora ima značaj za razvoj turizma u tome što svojom pojavom, raznolikošću i dejstvom utiču na ljude u toku rada, odmora, na stvaranje različitih potreba, među kojima je i turistička potreba. Jedan od značajnih faktora je tehnološko okruženje i stepen industrijalizacije koji su u velikoj meri uticali da se promeni radna i životna sredina ljudi. Sastav nove organizacije rada, na početku kapitalizma (rutinskih, monotonih operacija), kojim je zamenjena zanatska proizvodnja, pojačavanje stepena eksploatacije kroz produžavanje vremena rada, nužno je ishodio snažnu potrebu za odmorom i relaksacijom. Značajnog uticaja na pojavu potražnje imala je i nagla urbanizacija. Naime, koncentracija u industriji rađala je i koncentraciju radnika, a onda i koncentraciju u njihovom življenju u industrijskim – gradskim centrima. Danas veći deo ljudske populacije živi u sredinama preopterećenim svim oblicima zagađivanja: bukom, gasovima, globalnim zagađenjem planete. Potreba za odmorom i rekreacijom narasla je do dimenzija potrebe „bega od civilizacije“, potrebe da se, na kraće ili duže vreme, napusti mesto monotonog života i rutinskih radnih operacija, raznih zagađenja i sl. Pored ovih, mogli bi se navesti i drugi faktori (objektivni) koji deluju na turističku potražnju, kao što su, na primer: prirodni ambijent u kojem ljudi žive, opšti kulturni nivo stanovništva, karakteristike u demografskoj strukturi stanovništva, socijalna politika, politički i ekonomski uslovi u zemlji, razvijenost navika za putovanjima i sl. Prethodno spomenuti, kao i ovi faktori, deluju na turističku potražnju uopšte (pa se često nazivaju i opšti faktori turističke potražnje). Svakako, najvažnije je imati u vidu da sama potreba (za turističkim putovanjem) nije dovoljan uslov da se ono zaista i preduzme. Bitna je mogućnost da se raspolaže količinom slobodnog vremena i slobodnih novčanih sredstava. Što to praktično znači? Kao što je iz socioloških studija poznato, vreme rada, spavanja i odmora (slobodnog vremena) u dnevnoj količini vremena od 24 sata deli se na tri dela (tj. 8 sati rada, 8 sati spavanja i 8 sati odmora). To je u ranijim fazama kapitalizma bila nezamisliva proporcija. Radilo se i 12 i 14 sati dnevno, eksploatacija je bila žestoka, a vreme za dnevni odmor minimalno. Spomenimo i primer da britanska radnička klasa, sredinom prošlog veka, nije imala ni jedan dan godišnjeg odmora! Za 150 godina situacija se drastično promenila. Današnja količina slobodnog vremena, na godišnjem nivou, iznosi, za visoko razvijene zemlje i do 250 dana (vreme za dnevni odmor, vikendi, plaćeni godišnji odmori, državni i drugi praznici uzeti zajedno). Turizam tako poprima dimenziju industrije „slobodnog vremena“. Međutim, tek uz postojanje i slobodnih novčanih sredstava (tzv. „diskrecionih dohodaka“, koji ostaju na raspolaganju posle

20

podmirenja neophodnih potreba), stvaraju se mogućnosti da se „potencijalna“ pretvori u „stvarnu“ turističku potražnju.

SUBJEKTIVNI FAKTORI Značajno mesto u pokretačkim faktorima turizma zauzimaju i iracionalni faktori potražnje (ponekad nazivani i psihološki faktori) kao što su moda, prestiž, snobizam, oponašanje i slično. Razumljivo je da na turističku potražnju često, kod odluke o odlasku na putovanja, pored racionalnih, deluju i iracionalni faktori. Boraviti u mestu koje se na skali vrednosti pojavljuje kao „moderno“, „elitno“ ili slično, često je opredeljenje turističke potražnje, pa čak i ako taj boravak, objektivno, prelazi platežne mogućnosti potražnje. Može biti, takođe, moderan i određeni vid turizma (ili samo neka od aktivnosti aktivne dinamične rekreacije – npr. jedrenje, ronjenje i sl.). Pokazati se u grupi (npr. grupa ljudi na poslu, tamo gde se stanuje i sl.) kao neko ko „prati trendove“, ko je „in“ (kako se to često, danas, u žargonu kaže) je stvar prestiža i imidža koje pojedinac želi stvoriti u referentnoj grupi (široj ili užoj) kojoj pripada. I turizmu se pojavljuje i tzv. „demonstratorski efekat“, što praktično znači da će se jedan deo potražnje usmeriti ka naročito ekskluzivnim mestima (destinacijama ili objektima) samo radi prestiža, snobizma i sličnih efekata (iako će, možda, na drugoj strani radi konzumiranja tih potreba morati štedeti na izdacima za tzv. neophodne potrebe). I navike za turističkim putovanjima sigurno su veoma važan faktor. Na primer, one su u Evropi veoma razvijene, ali je utvrđeno da se, krećući od severa prema jugu, one smanjuju. Stečene navike su i rezultat ekonomske snage ovih zemalja, visokog nivoa obrazovanja i sl. Verski razlozi su, takođe, značajan iracionalni faktor za uključivanje u turistička kretanja. Rim, Meka, Jerusalim i drugi verski centri imaju značajan deo turista iz grupe onih koji su motivisani da posete ova mesta samo iz verskih razloga. Svi ovi faktori na specifičan način, u određenoj meri, utiču na stvaranje i razvoj turističkih potreba.

TURISTIČKE POTREBE

U osnovi svakog ljudskog delanja su ljudske potrebe. Potrebe se najuopštenije definišu kao unutrašnja tenzija, nedostatak ili nezadovoljstvo koje pojedinac želi ublažiti ili otkloniti. Takođe, često se ističe da je potreba osećaj nelagodnosti, ali uz postojanje svesti da postoji sredstvo za otklanjanje takvog stanja. Potrebe su neograničene i permanentno prisutne. One nisu statične i nepromenljive, već su

21

dinamične i vremenom se menjaju. Iskustvo, znanje i čitav niz drugih faktora utiču da se jedne potrebe gase a druge pojavljuju. Znači, potrebe su podložne promenama i teško ih je u celini zadovoljiti. Kada se zadovolji jedna potreba, kod osobe se pojavljuje neka druga potreba koja mora biti zadovoljena. Postoje razne definicije potreba. Jedna od osnova je podela na tzv. urođene i stečene (naučene) potrebe. Urođene ili fiziološke potrebe su one za hranom, vodom, vazduhom, oblačenjem i sl., odnosno čitav niz bioloških potreba. Često se ove potrebe označavaju kao primarne jer ljudi prvo njih zadovoljavaju. Stečene potrebe su naučene – one se pojavljuju pod uticajem čitavog niza faktora, kao što je uticaj kulture, društvene klase, referentne grupe, stila života i sl. U grupu ovih potreba spadaju one za poštovanje, statusom, prestižom, učenjem i sl. Nazivaju se još i sekundarne potrebe. Bitno je podvući da se turističke potrebe svrstavaju u drugu grupu potreba, tj. dopunske potrebe. Međutim, jednim delom se turističke potrebe svrstavaju i u prvu grupu potreba, egzistencijalnih ili neophodnih potreba, i to kada imaju u vidu zdravstveno rekreativnu komponentu turističkih putovanja, onda kada aktivna dinamička rekreacija ima funkciju da se nadoknadi radom utrošena energija. Ostaje za naučnu polemiku da li i druge turističke (recimo kulturne potrebe) ipak na neki način bivaju primarne, bar posmatrano sa aspekta razlikovanja ljudskog od ostalih živih bića. Kada se ima sve ovo u vidu, turistička potreba mogla bi da se odredi kao specifična potreba koja zadovoljava čovekovu potrebu za turističkim korišćenjem slobodnog vremena. Ujedno, turistička potreba je i kompleksna (složena) jer se, kao što je turizam složen, i ona sastoji iz raznovrsnih potreba:

• potreba za rekreacijom svih oblika, • potreba za odmorom, • potreba za kulturnim doživljajem (širenje vidika), • potreba za zbližavanjem s drugim ljudima, • potreba za upoznavanjem drugih krajeva, • potreba za zabavom i razonodom (nadoknada za monotono življenje), • potreba za smeštajem, prevozom, ishranom itd., • beg (od zagađenja, buke, „civilizacije“); • sloboda i potvrđivanje ličnosti; otkrivanje i doživljavanje sebe samog; • sreća i zadovoljstvo i sl.

Još detaljnija analiza mogla bi uključiti i vrlo specifične motive za putovanja:

• isključiti se iz svega, opustiti se; • promeniti svakodnevnicu; • prikupiti novu snagu; • boraviti u prirodi; • doživeti druge zemlje; • steći poznanstva; • obrazovati se;

22

• baviti se sportom; • steći bolju kondiciju; • sastati se s prijateljima i rođacima; • ljubavne pustolovine i sl.

Turističke potrebe su specifične. Dok se neophodne potrebe sa činom zadovoljavanja gase, pa se posle određenog vremena ponovo pojavljuju, turističke potrebe se šire: turisti mogu koristiti raznovrsne i sve složenije usluge, mogu posetiti nova turistička područja, mogu koristiti različita prevozna sredstva itd. Zato se i kaže da turističke potrebe i ne mogu doživeti tačku potpunog zadovoljenja (saturacije). Ovo je važno istaknuti, između ostalog, i zbog toga što na ovoj podlozi ova delatnost ima značajnu perspektivu razvoja u svetskim relacijama. Turisti posećuju nova mesta, regije i zemlje, koriste nove vidove prevoza, konzumiraju različite vidove prevoza i sl. Turističke potrebe prethode turističkoj potrošnji. Obim turističkih potreba i raspolaganje finansijskim (novčanim) sredstvima, pored ostalog, pretpostavka su turističke potrošnje. Turistička potrošnja se može definisati i kao „deo nacionalnog dohotka koje stanovništvo izdvaja za turističke svrhe“. Prethodno se može pojasniti novim primerom. U porodičnom budžetu, poznato je, prvo se nadoknade i zadovolje potrebe za hranom, odevanjem i stanovanjem. Dohodak se najpre nameni za potrošnju i zadovoljavanje neophodnih potreba, dok se drugi deo, koji ostaje na raspolaganju, namenjuje potrošnji radi zadovoljavanja dopunskih potreba (npr. kupovina knjiga, odlazak u bioskop ili pozorište itd.). Umnožavanjem ovog primera do nivoa nacionalnog dohotka, kojim raspolaže stanovništvo jedne zemlje, deo tog dohotka koji je namenjen potrošnji u turizmu naziva se turistička potrošnja.

FAKTORI PONUDE

Pored faktora koji pokreću turističku potražnju, temeljni faktori turizma su i faktori ponude. Prirodne karakteristike nekog turističkog mesta, bogatstvo kulturno-istorijskog nasleđa, razvijenost saobraćajne infrastrukture, raspoloživost objekata za smeštaj, ishranu, zabavu i rekreaciju turista, često igraju odlučujuću ulogu da se turistička potražnja opredeli za konkretnu zemlju, mesto ili konkretan objekat koji zadovoljava njene zahteve i želje (ima i onih stavova u literaturi koji o ovim zahtevima govore kao o specifičnim faktorima potražnje). Na Zemlji postoje određene šire ili uže geografske celine koje su meta interesa turista i prema kojima se usmerava njihova relativno veća masa. Da bi u svakom konkretnom slučaju (npr. grad, regija, zemlja) jedna prostorna celina bila privlačna za turistička kretanja, ona mora raspolagati određenim faktorima ponude, koji se dele na tri grupe:

23

1. atraktivni ili privlačni faktori, 2. komunikativni faktori, i 3. receptivni ili prihvatni faktori.

ATRAKTIVNI FAKTORI Atraktivni ili privlačni faktori turističke ponude su raznovrsni. Oni imaju privlačnu snagu za ljude željne odmora, zabave, razonode i reakcije. Elementi prirodnog okruženja su oduvek bili osnova privlačnosti nekog prostora za turizam. U prirodnom okruženju podjednak značaj i uticaj na turističke potrebe imaju: klima (blaga mediteranska, umerena ili hladnija planinska), zatim hidrografski elementi (okeani, mora, reke, jezera, vodopadi…). Oblici reljefa ispoljeni kao padine visokih ili niskih planina, ili ravnice su osnov za izgradnju i uređenje pojedinih rekreativnih prostora, ski terena, staza za šetnju, a raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta (flore i faune) ne čine samo turistički prostor privlačnim i lepšim, nego vrlo često su i osnov turističkih kretanja i sadržaj boravka, kao što je u lovnom ili ribolovnom turizmu slučaj, ili „bird-watching“ sadržajima, berbi lekovitog bilja i sličnim sadržajima turističkog boravka. Društveni faktori su takođe bitni za turistička kretanja. Postojanje kulturno-istorijskih spomenika, raznih društvenih manifestacija, folklora i običaja, ustanova – kao što su muzeji, galerije i slično - doprinose zadovoljavanju želja i potreba potrošača – turista sa zabavom, razonodom, rekreacijom i sl. Bitno je istaći da u savremenim promenama u turističkoj tražnji kulturni i svi društveni faktori ponekad predstavljaju i glavni pokretački faktor i osnovni sadržaj turističkog boravka, kao što je slučaj u manifestacionom turizmu, gradskom, ili obrazovnom. Ovi faktori (prirodne i društvene privlačnosti) svojom raznolikošću, ekskluzivnošću, neponovljivošću i, uopšte uzevši, svojim kvalitetom – samostalno ili, još češće, u određenoj kombinaciji – predstavljaju osnovnu pretpostavku bez koje bi razvoj turizma na određenom prostoru bio otežan ili čak onemogućen. Pored navedenog, spomenuti faktori imaju i svoja rekreativna, estetska, psihološka, sociološka i druga delovanja na turističku potražnju. Spomenimo samo, zaista, prijatnu klimu u Sredozemnom području, koja se ogleda u velikom broju sunčanih dana, njegove raznovrsne oblike reljefa (ostrva, uvale, peščane plaže), sa izuzetno estetski vrednim biljnim prekrivačem, a s druge strane bogato nasleđe kulturno-istorijskih spomenika, kao što je ono u Grčkoj (npr. Atina sa Akropoljem, Peleponez), u Italiji (Rim, Venecija) ili jednako tako brojnim u našoj zemlji. Jasno je od kakvog je sve ovo značaja za privlačenje turističke potražnje i zadovoljavanje osnovnih potreba iz područja kulture, rekreacije, obrazovanja i sl. Isto tako, i alpska klima, dugotrajnost snežnog pokrivača, nadmorska visina i slično, u kontinentalnom delu Evrope, omogućavaju razvijanje raznih vidova alpskog i nordijskog skijanja i, uopšte uzevši, razvoj zimskog sportskog turizma.

24

Važno je, u ovom kontekstu, spomenuti da se odsustvo spomenutih atraktivnosti na jednom području teško može nadoknaditi nekim drugim faktorima, mada ni to nije nemoguće. Na primer, ilustracije radi, nepostojanje blage klime, postojanje kamenite i šljunkovite, a ne peščane plaže, nedostatak vrednih kulturno-istorijskih spomenika i sl. dovodi planere turističkog razvoja u situaciju da razmišljaju o tzv. „izgrađenim“ atraktivnostima, odnosno formiranju turističke ponude na bazi sadržaja u objektima i prostorima koji su u potpunosti osmišljeni samo radi posete i turizma, a da ne baziraju na prirodnim ili kulturnim sadržajima. Nedostatak u spomenutom smislu nameće potrebu da se izgrade npr. konferencijski kapaciteti, raznovrsni objekti za sport i rekreaciju turista, njihovu zabavu – jednostavno, da se nađe onaj splet faktora koji mogu biti dodatno privlačni za turističku potražnju kako bi se ona privukla na određenu turističku destinaciju. Primer za to su tematski parkovi („teams parks“) tipa Diznilenda, aqualenda itd. Međutim, da bi se ostvarili i ekonomski efekti na određenoj prostornoj celini, neophodno je postojanje i dve druge pretpostavke, odnosno komunikativnih i receptivnih faktora.

KOMUNIKATIVNI FAKTORI Komunikativni faktori podrazumevaju manje ili više razvijenu saobraćajnu infrastrukturu (putevi, aerodrom), kao i razvijenost pojedinih saobraćajnih grana kako bi se prostor (turističko mesto, regija, zemlja) mogao „otvoriti“ za turistička kretanja. Značaj ovog faktora leži u konstataciji da bez njegovog postojanja nema ekonomske valorizacije turističke ponude koja ostaje nepristupačna, pa otuda i onemogućena za uključivanje u određene prostorne celine u turističkom razvoju. Još je bitnije da bez komunikativnog faktora zapravo nema ni turizma. Već je istaknuto da osnovni preduslov da negde ili nešto bude turizam jeste kretanje – promena mesta. Bez promene mesta, odnosno kretanja, ima prirode, ima kulture, sporta, ali nema turizma. U tom smislu komunikativni faktori su obavezni. Za komunikativne faktore je značajan kvalitet infrastrukture (puteva, pruga, vazdušnih i vodenih koridora), ali je važna i bezbednost, cena, i sigurnost kretanja. Za turizam je takođe značajna i atraktivnost prostora kroz koji je izgrađen pravac. Za neke oblike turizma važno je brzo stići, ali za neke oblike je osnovni sadržaj boravka upravo kretanje. Sem saobraćajne infrastrukture, u komunikativne faktore se uključuju i sama prevozna sredstva. U savremenoj turističkoj ponudi uključen je veliki broj veoma raznovrsnih saobraćajnih vozila od kojih su neka uobičajena, kao što je auto, voz, brod, ili avion, a neka su stvorena upravo samo za turiste – kao što su ski-uspinjače, paraglajding, leteći zmajevi, ili male podmornice sa providnim dnom kroz koji turisti posmatraju ribe. Koliko su saobraćajna sredstva doživela transformaciju pod uticajem prilagođavanja boljem, udobnijem i efektnijem putovanju, pokazuju primeri pojave autobusa na sprat kompletno opremljenih za duga putovanja, kamp-prikolice i kamioni, adaptirani stari vozovi.. itd.itd.

25

RECEPTIVNI FAKTORI U receptivne (prihvatne) faktore ubrajaju se sve one organizacione forme koje pružaju uslove smeštaja, ishrane, zabave, razonode i rekreacije turista. Drugim rečima, pod ovim faktorima treba podrazumevati razne delatnosti koje se direktno i indirektno uključuju u pružanje usluga domaćim i stranim turistima (hotelijerstvo, restoraterstvo, trgovina, kulturne institucije, komunalne delatnosti i sl.). Za receptivne faktore je značajno što su oni neophodan uslov, jer omogućavaju boravak i zadovoljenje egzistencijalnih potreba ljudi za vreme turističkog boravka (smeštaj, ishrana, spavanje), ali su i elemenat dopunskih potreba. Upravo različitost tih svih potreba uslovila je i sve veću raznovrsnost receptivnih faktora. Nekada hoteli, domovi, i restorani su pružali sve turistima, a danas je toliko veliki broj raznovrsnih objekata za smeštaj da uslovi u njima mogu zadovoljiti sve – od hedonista, avanturista, do ekstravagantnih, razmaženih, komformista i svih ostalih potreba. Smeštajni objekti su po veličini od 10-tak pa do par hiljada ležaja, na povšini od 100 m2, pa do par hiljada kvadratnih metara, od jednog pa do 30-tak spratova. Smeštajni objekti se grade od svih materijala – platna (šatori), pruća (kolibe), drveta, blata, betona, stakla, pa čak i leda. Za sve smeštajne objekte je značajno da oni treba da pružaju ugodan boravak za one turiste koji imaju upravo takve potrebe. Za ishranu turista takođe postoje najraznovrsniji objekti koje je teško ovde nabrojati ili svrstati. U receptivne objekte su ubrajaju i svi ostali objekti – tzv. suprastruktura, koji pružaju usluge sporta, rekreacije, fitnesa, velnesa, kulture, zabave turistima za vreme njihovog turističkog boravka. Značaj smeštajnih objekata se ogleda u povoljnosti ili nepovoljnosti pojedinih elemenata kvaliteta ovih objekata u zavisnosti od očekivanja turista. U tom smislu značajni su sledeći elementi kvaliteta objekata:

• Lokacija • Izgled i uklopljenost u prostor • Veličina • Kategorija • Dizajn i uređenost • Sadržaj objekta • Kvalitet usluga

Za svaki od ovih elemenata postoji čitav niz podelemenata i osnov za vrednovanje, a što će biti sadržaj nekih drugih analiza.

POSREDNIČKI FAKTORI Jedna od temeljnih karakteristika turizma je i prostorna odvojenost turističke potražnje od turističke ponude, pa, prema tome, da bi se postigli ekonomski i društveni efekti koje nosi razvoj turizma, neophodno je uspostavljanje kontakta potražnje i ponude. U

26

ovom pogledu nezamenljivu ulogu igraju putničke agencije, ali i društvene turističke organizacije. Turističke agencije uspostavljaju svojevrsni „most“ između turističke potražnje i turističke ponude. One su te koje povezuju mnogobrojne i, zaista, raznovrsne želje i potrebe heterogene (raznovrsne) i atomizirane turističke potražnje, sa brojnim mogućnostima turističke ponude koja nudi raznovrsne usluge (smeštaj, ishrana, prevoz, razonoda, rekreacija, zabava, sport, obrazovanje i sl.). One u svom delokrugu rada imaju veći broj aktivnosti:

• kreiranje i otvaranje novih turističkih područja i mesta radi stimulisanja potražnje radi ostvarivanja putovanja;

• propagandu, tj. razvijanje interesa za putovanjima na bazi različitih propagandnih materijala (prospekti, masovni mediji i sl.);

• informisanje u smislu osiguranja brojnih podataka i informacija u pismenoj i usmenoj formi, a u vezi konkretnog putovanja;

• distribuciju, tj. prodaju različitih programa putovanja ili pojedinačnih usluga (smeštaj, ishrana, prevoz, zabava i sl.);

• realizacija sopstvenih putovanja u smislu organizovanja individualnih ili grupnih putovanja.

U ovim aktivnostima turističke agencije obavljaju više poslova:

• posredovanje, • ulogu organizatora „paušalnih putovanja“ • savetovanje za turistička putovanja • organizovanje putovanja na individualni upit turiste ili grupe.

Prva grupa poslova – posredničkih – (kada se radi za račun trećih osoba), osigurava čitav niz usluga – od osiguranja putnih isprava, pasoša, viza, preko prodaje karata za pojedine vrste prevoza, prodaja hartija od vrednosti, izdavanja putničkih čekova, kreditnih pisama i dr. Istovremeno, poslednjih decenija, veoma je važna njihova organizatorska uloga, kada, one kreiranju „paušalna putovanja“, tj. kada na bazi zakupa pojedinih smeštajnih, prevoznih i drugih kapaciteta organizuju grupna ili individualna putovanja u vlastitoj režiji, pri čemu je cena ovakvog paket-aranžmana znatno niža nego ako bi turistička potražnja sama kupovala pojedinačne elemente turističke ponude (npr. smeštaj, hrana, prevoz). Ove putničke agencije nazivamo organizatorima putovanja (turoperatori), za razliku od čitavog niza drugih malih putničkih agencija preko kojih se vrši distribucija i plasman ranije pomenutih paušalnih putovanja. Značajan posrednički faktor su i društvene turističke organizacije, koje svoj rad baziraju na principu dobrovoljnosti i neprofitabilnosti (jer u osnovi njihovog rada nisu dominantni ekonomski efekti). One mogu biti inicijativne, tj. one koje se nalaze u stalnom mestu boravka turista (npr. društvo planinara, automobilista) i koje stimulišu

27

potencijalnu potražnju na preduzimanje turističkih putovanja, kao i receptivne (u turističkim mestima), čiji je osnovni zadatak uređivanje i ulepšavanje pomenutih mesta, kao i koordinacija ukupne turističke ponude. U mnogim zemljama sveta danas je organizovan i poseban oblik paradržavnih organa – tzv. Nacionalna turistička organizacija (National Tourist Organisation – NTO) koji ima osnovnu funkciju promovisanja turizma za određeno područje (zemlju, regiju, mesto) i usklađivanje i koordinaciju turističke ponude. I naša zemlja ima nacionalnu turističku organizaciju s osnovnim zadatkom da se vrši promocija naših turističkih vrednosti na međunarodnom turističkom tržištu, s jedne strane, ali i da se usklade različiti interesi subjekata na strani turističke ponude, s druge strane.

LJUDI KAO ZNAČAJAN FAKTOR U TURIZMU

U mnogim uslužnim preduzećima praksa je pokazala da je doprinos ljudi u sticanju i zadržavanju potrošača, u okviru ukupnog marketing mix-a veoma veliki i da se njime može znatno poboljšati konkurentska sposobnost. Suština je u prepoznavanju različitih uloga koje zaposleno osoblje ima u okviru procesa pružanja usluga u turizmu, a naročito značaja u domenu uticaja na potrošače. Naravno, pri tome se treba imati u vidu da nisu svi zaposleni u uslužnom preduzeću u istom položaju u odnosu na potrošače te nemaju svi ni isti uticaj. U praksi se sreću tri grupe „ljudi“ koji imaju značaj za kvalitet usluga u turizmu. To su:

1. ljudi koji pružaju usluge u turizmu i koji dolaze u kontakt sa turistima i od čije ljubaznosti, neposrednosti, profesionalnosti zavisi zadovoljstvo turista ponuđenom uslugom;

2. ljudi koji istražuju želje i potrebe potrošača, stvaraju ideje i kreiraju uslugu u turizmu i koji moraju da razumeju potrebe turista;

3. ljudi koji traže i kupuju uslugu - turisti, od čije će kooperacije, spremnosti i kulture zavisiti zadovoljstvo ponuđenom uslugom, ali i kvalitet same usluge.

Kod svih ovih kategorija ljudi, su važne sledeće komponenete, od kojih svaka na svoj način utiče na kvalitet person-to-person komunikacije. To su:

• obrazovanje (po stepenu i profilu), • kvalitet rada, • opšta kultura • poslovna kultura

28

• prirodna ili naučena ljubaznost, želja da se stupi u kontakt i izvrši prenos usluge od ponuđača do potrošača.

Najčešći kontakt sa potrošačima imaju u turizmu radnici na šalterima i front-desku u agencijama, na recepcijama hotela, turistički vodiči svih vrsta, animatori, rekreatori. Ovo osoblje reprezentuje firmu, ostavlja prvi utisak na potrošača i vrlo često je jedino koje utiče na potrošača, koji objašnjava uslugu i na kraju je i prodaje. Iz ovako značajne uloge lica za kontakt u uslužnim firmama proističe i potreba da ta lica budu posebno testirana i izabirana, da imaju poseban položaj u preduzeću, da budu redovno posmatrana i nagrađivana. Kod izbora i testiranja osoba za kontakt moraju se uzeti u obzir tehnička znanja, ali i psihološka i motivaciona kondicija tih ljudi. Oni moraju biti kulturni, ljubazni, obrazovani, stabilne osobe koje znaju da procene kako se treba ponašati, kako uticati na potrošača, da budu učtive, poverljive, čestite osobe. Stil oblačenja i ponašanja takođe mora biti prilagođen vrsti, kvalitetu i imidžu firme. Na ovim isturenim radnim mestima su mogući česti konflikti kao posledica neizvesnosti, stalno novih situacija i potrebe snalaženja u momentu. Osoblje za kontakt mora dobro poznavati organizaciju firme, znati svoja ovlašćenja i sistem kontakata u firmi, kako bi znali da na najefikasniji i najbezbolniji način razreše eventualne konflikte ili dileme. Sem ove grupe osoblja koja je stalno u direktnom kontaktu sa potrošačima, u uslužnim preduzećima i svi drugi zaposleni moraju biti svesni da je pružanje usluga lep ali odgovoran posao, da je promenljiv, ali što je najbitnije u onim preduzećima u kojima se primenjuje marketing politika moraju imati na umu da samo od zadovoljstva potrošača zavisi realizacija svih ciljeva i time uspešnost preduzeća. To znači da svi zaposleni u uslužnim preduzećima na ovaj ili onaj način moraju voditi računa o zadovoljstvu potrošača, o njihovim željama i očekivanjima. Tako, personal koji radi na promotivnim aktivnostima mora poznavati psihologiju potrošača kako bi kreirao najpovoljniji promotivni mix prilagođen tačno određenom segmentu tražnje. Ljudi koji rade u unutrašim poslovima informatike, računovodstva i drugim poslovima takođe moraju voditi računa da blagovremeno na najbolji način i bez grešaka evidentiraju i obaveštavaju potrošače o svemu što je u njihovom interesu. Na kraju, menadžeri svih nivoa imaju posebnu odgovornost i potrebu poznavanja ne samo potrošača i poslova sa njima, nego i samih radnika sa kojima su u direktnom kontaktu, a što spada u domen interaktivnog menadžmenta. Iz ovoga proizilazi da osoblje mora biti pažljivo birano, mora redovno da inovira znanja, da prati dešavanja i da se uvek prilagođava potrebama potrošača, a u skladu sa marketing strategijom firme. Posebno je potrebno istaći da uspešnost plasmana turističke usluge umnogome zavisi i od samih turista. Kako smo ranije istakli turista je taj koji bira, kombinuje i formira turističku uslugu. On je taj koji svojim obrazovanjhem opštom i posebnom kulturom stupa u kontakt sa prostorom, ali i sa ljudima koji pružaju uslugu. Dakle i sam turista je podjednako značajna komponenta uslužnog marketinga. To su odavno shvatili svi oni koji žele da budu uspešni, te više i ne očekuju da se tursiti kao

29

potrošači sami edukuju, nego su učinili i korak napred, pa velike firme rade na permanentnoj edukaciji potencijalnih potrošača. U tom cilju neophodno je stalno plasirati potencijalnim turistima informacije o tome šta je kvalitet u turizmu, šta je uopšte usluga u turizmu i šta je sve potrebno pa da turisti budu zadovoljni. Da jednostavno kažemo – turista prethodno informisan, obrazovan, kulturan i pre svega otvoren za sve vrste komunikacija je potencijalni zadovoljni turista. On je spreman da traži maksimum, ali i da razume slučajne propuste.

PRIRODNI FAKTORI KAO TURISTIČKE ATRAKTIVNOSTI

Može se slobodno reći da, za većinu turista prirodni faktori u turističkoj destinaciji predstavljaju značajan motiv za putovanje. Današnji čovek, posebno u industrijski visokorazvijenim zemljama (SAD, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Japan i druge) živi u uslovima koje, između ostalog, karakteriše veoma visok stepen zagađenja prirodne sredine i značajan stepen motorizacije i urbanizacije. To drugim rečima znači da sredina u kojoj borave i rade, a najčešće se turisti regrutuju upravo iz velikih gradova koji su prenaseljeni i zagađeni, nije pogodna za putovanja. Ukazali smo već na to da se turistička putovanja i preduzimaju kao beg od civilizacije i od prevelikog zagađenja i buke, rutinskih operacija, monotonije svakodnevnog života i slično. Istovremeno, i sami atraktivni prirodni faktori u područjima odakle turisti dolaze nisu povoljni, pa su zato logična usmeravanja potražnje prema toplim morima, kao i pojedinim planinskim centrima. Zato, kada bi se razvrstali motivi koji pokreću na turistička putovanja zbog prirodnih vrednosti, moralo bi se imati u vidu sledeće:

- motivi se nalaze u samom spletu raznih vrsta zagađenja od kojih treba pobeći (zagađenje bukom, motorizacija, urbanizacija, kao i zagađivanje prirodne sredine raznim otrovnim gasovima, kiselim kišama i sl.);

- motivi se mogu naći u oblasti relativno nepovoljnih prirodnih vrednosti područja iz kojih turisti dolaze (na primer, dosta je turista koji dolaze iz severne Evrope – Švedske, Finske, Norveške i drugih zemalja, gde je osunčanost manja, klima hladnija i sl).;

- motivi se nalaze i u činjenici relativno dobre očuvanosti prirodnih faktora u turističkim zemljama i njihove atraktivnosti u pogledu povoljne klime (relativno viša temperatura, toplo more, čist vazduh), bogatstvo flore i faune, kao i raznih oblika topografije (ostrva, peščane plaže, uvale) itd.

Prirodne atraktivne faktore čine sledeći fizičko-geografski elementi:

1. reljef 2. klima; 3. hidrografski elementi;

30

4. flora i fauna. Da bi neki od brojnih elemenata svakog od ovih prirodnih faktora bio i turistički atraktivan mora posedovati neke od sledećih atributa:

• Očuvanost • Estetske vrednosti • Raritetnost (retkost) • Jedinstvenost • Prilagođenost za turističku posetu • Raznolikost • Ekskluzivnost itd.

Najčešće se u jednom prostoru nađe više elemenata koji imaju neke od ovih karakteristika, a što ih ima više i što su raznovrsniji i kvalitetniji, prostor biva turistički atraktivniji. Poseban kvalitet prostoru daju takvi prirodni elementi koji se javljaju u izuzetnim oblicima, koji s opšteg stajališta predstavljaju prirodne retkosti.

RELJEF Među važnim prirodnim faktorima koji uslovljavaju razvoj turizma nalazi se reljef. Reljef, naime „kao kompleks geomorfoloških pojava predstavlja jedan od najznačajnijih faktora koji deluju ne samo atraktivnošću pojedinih oblika već i različitim tipovima predela“. Budući da reljef velikim delom utiče na klimu, na životinjski i biljni svet, na raspored stanovništva i uopšte na način života, u određenim geografskim sredinama ima veoma veliki udeo pri stvaranju i oblikovanju turističke ponude. Govoreći o reljefu, potrebno je istaći da su za turizam privlačni samo neki određeni oblici reljefa, i to u određenim prostorima. Takvi se oblici mogu naći u horizontalnoj i vertikalnoj razuđenosti. Horizontalna razuđenost kao atraktivni faktor ogleda se naročito u kvalitetu obala, veličini, širini i vrsti plaža, te njihovoj orijentaciji. Obale mora, jezera, reka, pa i potoka, naročito su atraktivni faktori turizma. I neposredno zaleđe obalnog pojasa svojim vertikalnim reljefom, neodvojivim od opšte slike obale, uveliko doprinosi privlačnosti celog prostora. Tu dolaze do izražaja kontrasti koje stvara more sa slikom visokih planinskih lanaca (Sierra Nevada, Maritimne Alpe), a te reljefne kontraste redovno prate i kontrasti boja (vrlo često sivilo krša, zelenilo šuma i makije, plavetnilo mora i neba, a ponegde i blještavilo snega). Dok su Mediteran i zemlje nanizane na njegovim rubovima atraktivne s gledišta horizontalne razvedenosti, prostor koji predstavlja prirodnu atraktivnost u pogledu vertikalne razvedenosti obuhvata najpre one predele kroz koje se protežu Alpe. Jedna od zemalja čiji se reljef, uz ostale faktore, pojavio među prvim turističkim atrakcijama Evrope je Švajcarska, koja predstavlja prototip razvijene planinske

31

zemlje. No kod vertikalne razvedenosti, osim formacija planina i planinskih lanaca te sastava tla, vrlo veliku ulogu ima nadmorska visina, jer ona određuje granice klimatskih pojaseva i uticaja flore i faune. Obično se smatra da predeli od oko 500m iznad mora pa naviše predstavljaju zanimljiv prostor za razvoj turizma. Savremeni turizam pokazuje izričitu tendenciju prodiranja u sve više predele planinskog kompleksa. Granica planinskog turizma u Evropi uzdiže se danas više od 3 500 m. U oblike reljefa koji mogu biti atraktivni za turiste možemo nabrojati i pećine, kao ekskluzivnosti koje su veoma tražene naročito one sa bogatim pećinskim ukrasima, a poslednjih godina i strme litice na koje se sve više penju ljubitelji ekstremnih sportova.

KLIMA Povoljna klima jedan je od glavnih prirodnih atraktivnih faktora turizma. Ljudski organizam vrlo je podložan uticaju različitih atmosferskih elemenata koji čine klimu određenog prostora, a po kojima se i razlikuju pojedini tipovi klime. Neki tipovi klime deluju pozitivno na organizam i raspoloženje čoveka, na njegovu fizičku i psihičku aktivnost i produktivnost, a drugi deluju destimulativno i negativno. Zato čovek koji traži odmor bira one predele koji mu klimatski odgovaraju. To su najčešće ili područja sa sredozemnom klimom ili područja s planinskom klimom i njihovim varijantama. Iako i klimatske karakteristike mediteranskih zemalja, kao i one planinskih područja, imaju veliko atraktivno delovanje na turiste, one se međusobno bitno razlikuju. Razlike se očituju u insolaciji, padavinama, vlažnosti vazduha, temperaturi vazduha, mora ili voda, vazdušnom pritisku i jačini vetrova. Ti elementi nisu u svako godišnje doba zastupljeni jednakim intenzitetom, pa neka područja, zahvaljujući optimalnim kretanjima pojedinih klimatskih elemenata, imaju povoljnije uslove za rekreaciju u jednom razdoblju, a neka opet u drugome. Unutar navedenih osnovnih tipova klima atraktivnih za turizam neka se godišnja doba odlikuju razlikama i posebnim osobinama, koje stvaraju veću ili manju privlačnost u pojedinim razdobljima. To je i jedan od glavnih razloga podele turističke godine na sezonska, vansezonska i nesezonska razdoblja. Činjenica što zimska sezona traje redovno kraće od letnje više je rezultat uticaja drugih faktora (rasporeda odmora, školskih praznika i ekonomskog razloga) nego klimatskih prilika.

HIDROGRAFSKI ELEMENTI Kretanje relativno najvećeg broja turista pokazuje da hidrografski elementi, uz klimu, čine najprivlačniji faktor savremenog turizma, i to kako za ljude koji putuju na godišnji odmor tako i za izletnike. Zato i prostori koji se nalaze uz veće ili manje vodene površine predstavljaju vrlo privlačna područja.

32

Lekoviti izvori su od davnina poznati kao faktori zdravstvenog turizma, jer je iskorišćavanje lekovitih voda mnogostruko i raznoliko. Te se vode mogu upotrebljavati u zdravstvene svrhe tako da se piju na samom mestu, a i u obliku individualnih ili grupnih kupki i uz različite medicinske postupke (hidroterapija). No, osim iskorištavanja izvora u izrazito medicinske postupke upotrebljava se i lekovito blato kao sporedni proizvod termalnih izvora. Mineralni, odnosno termalni izvori vrlo su rašireni u većini zemalja. Samo bivša Jugoslavija imala je više od 400 takvih izvora,(danas Srbija ima više od 40 banja, a neke zemlje imaju i više).Treba napomenuti da termalni izvori služe kao atraktivni faktori najpre u domaćem turizmu, a u međunarodnom turizmu imaju veću ulogu samo neke u svetu poznate banje (Viši, Vizbaden, Gustajn, Abano, Karlovy Vari). Termalne vode se u savremenim uslovima transformišu u veoma tražene velnes centre sa polifunkcionalnim uslovima za kompletnu relaksaciju ljudskog organizma. Sa aspekta turističke atraktivnosti, od svih hidrografskih faktora najveći broj ljudi posećuje more koje ih privlači posebnim osobinama, pružajući povoljne uslove za odmor i rekreaciju. U svim za turizam povoljnim klimatskim pojasevima more ima u određenim razdobljima karakteristike koje su naročito pogodne za ljudsko zdravlje, a najčešće i za razonodu ljudi. To vredi za okeane i za zatvorena mora. Najposećenija i najpoznatija turistička područja nalaze se na morskim obalama ili na ostrvima. More ima dominantno značenje u domaćem turizmu zemalja koje ga poseduju, i jedan je od najatraktivniji faktora u međunarodnom turizmu. Privlačnost mora ogleda se u prijatnosti temperature, boji, salinitetu i providnosti morske vode, zatim u privrednih obala, plažama, a u vezi sa tim, u mogućnosti odmora, i najrazličitijih oblika rekreacije na i uz more. U tom pogledu najznačajniju ulogu ima Sredozemno more, koje s brojnim velikim zalivima apsorbuje oko polovine svih evropskih, a i relativnu većinu svetskih turističkih kretanja. Jezera su uz mora važni privlačni činitelji turizma. Ona su postala istaknuti centri pojedinih turističkih područja. Turisti lično posećuju ona jezera koja leže u planinskim zonama, te uz klimu i vegetaciju stvaraju povoljne mogućnosti za organizovanje kvalitetne rekreacije. U tom je pogledu najpoznatija Švajcarska koja ima više od 1 500 velikih ili malih jezera. Po jezerima s turističkim karakteristikama ističu se još i Austrija (Koruška jezera), Italija (Lago di Garda, Mađore), Mađarska (Blatno jezero), Nemačka (Bodensko) i druge, a posebno mesto imaju jezerski kompleksi u Poljskoj (Mazuri), Velikoj Britaniji (škotska jezera), Finskoj, dok se izvan Evrope po jezerima važnim za turizam naročito spominje Kanada i SAD. Reke i doline uz njihove tokove pružaju, bilo zbog samih voda, bilo zbog lepote okolnog pejzaža, atraktivan ambijent u kojem ljudi nalaze sportski rekreaciju (veslanje, plivanje, ribolov) ili psihički odmor. Kada je reč o rečnim tokovima, valja posebno istaći važnost kanjona kao vrlo istaknutih prirodnih lepota i turističkih atraktivnosti. Jedan od najpoznatijih kanjona je kanjon Kolorada (SAD). U prirodne pojave povezane s rečnim i potočnim tokovima ubrajamo i vodopade, veoma atraktivne za posete turista.

33

FLORA I FAUNA Bogatstvo i raznolikost biljnog pokrivača znatno doprinosi da pojedino područje stekne određenu fizionomiju s posebnim karakterom krajolika i tipičnim ambijentima. Razlike koje stvara vegetacija veoma su velike. Biljni svet može uveliko delovati na raspoloženje i zdravlje čoveka, između ostalog, i zbog isparavanja uljnih, aromatičnih i drugih sastojaka. Posebnu privlačnost ima za turizam samonikla vegetacija koja redovno stvara određeni tradicionalni ambijent pojedinih područja. Tako su u mediteranskom prostoru karakteristični bor, čempres, lovor, ruzmarin, primorski hrast, makija, a uz sve to se javlja i polukultivisana ili kultivisana vegetacija, npr. badem, smokva, maslina, rogač, limun, pomorandža, olijander, kadulja, vinova loza i sl. Među planinskom se vegetacijom ističu atraktivnošću posebno crnogorične šume (smreka, jela, bor, ariš) koje privlače turiste mirisom i ozonom, senovitim livadama i svežinom koju daju predelima. Vrednost i atraktivnost s turističkog aspekta ne predstavljaju samo specijalne vrste vegetacije, nego i kontrast različitih vegetacija na bližim prostorima. Takvi su kontrasti poznati između Azurne obale i Maritimnih Alpa. Ne manje atraktivna je i vegetacija prašume, stepa ili pampasa, te procvetala pustinja nakon jakih pljuskova. I pojedine životinjske vrste koje se zadržavaju u nekim područjima predstavljaju privlačan faktor. Bogatstvo divljači u šumskim predelima, bogatstvo slatkovodnih, odnosno morskih riba stvara mogućnost za lov i ribolov, danas veoma popularne vrste sporta, na osnovu kojih se razvija lovni i ribolovni turizam. Svaki kraj sveta ima svoje specifične životinje, od kojih su neke postale i turistički simbol, a za neke turiste i glavni privlačni faktor za posetu – kao što je kengur, slon, koala, irvas, ili riba losos i dr. Područja bogata određenim vrstama životinjskog sveta još su privlačnija ako se u tim predelima razvija i neguje kuhinja s odgovarajućim specijalitetima. Važno je da se pri stvaranju uslova za turizam na osnovu prirodnih faktora ne zaboravi racionalna granica iskorišćavanja, kako se nerazumnom eksploatacijom ne bi u nekoliko godina uništio životinjski fond. U tom slučaju to ne znači samo osiromašenje pojedinog predela već i dugotrajno obnavljanje tog fonda, što predstavlja dug, težak, skup, a često i bezuspešan posao. To je doživela većina industrijskih zemalja u kojima je u razdoblju urbanizacije i bezobzirne eksploatacije prirodnog bogatstva za kratko vreme gotovo iskorenjena postojeća fauna.

34

POSEBNE PRIRODNE VREDNOSTI Među prirodnim atraktivnostima postoje neke koje se odlikuju izuzetnim karakteristikama, bilo da su to pojedini objekti ili kompleksne formacije žive ili nežive prirode. Nejčešće se takvi objekti ističu neobičnošću, originalnošću, lepotom i jedinstvenošću, pa se nazivaju i prirodnim retkostima. Među turističke atraktivnosti spadaju brojni vodopadi, gejziri, kanjoni, a naročito pećine, vulkani i drugi. U retkosti se ubrajaju i celi kompleksi žive i nežive prirode. Objekti koji ispunjavaju određene uslove u svim se zemljama stavljaju pod raznovrsne specijalne režime i zaštite države, jer su njihova posebna svojstva ugrožena negativnim delovanjem čoveka. Kad je reč o zaštiti širih područja ili kompleksa, takvi se prostori najčešće proglašavaju rezervatima ili nacionalnim parkovima. U svetu već postoji velik broj rezervata i nacionalnih parkova. Proglašenje nacionalnog parka nije uvek vezano za naučne svrhe. Osnovni razlozi zaštite prirode u nekim nacionalnim parkovima upravo su ljudske potrebe za rekreacijom. Nešto niži stepen zaštite, ali ne manju privlačnost za turizam imaju i parkovi prirode koji čine „prostrano, prirodno ili delom kultivisano područje s naglašenim ekološkim ili estetskim, turističkim ili rekreativnim vrednostima“. Osim prirodnih objekata, turistički zanimljivima smatraju se i neke imaterijalne prirodne pojave, npr. polarna svetlost, fatamorgana i dr., ali se one redovno javljaju u područjima koja turisti slabije posećuju.

DRUŠTVENI FAKTORI KAO TURISTIČKE ATRAKTIVNOSTI

Kao druga važna grupa atraktivnih vrednosti pojavljuju se društveni atraktivni faktori, u koje se mogu ubrojati sledeći elementi:

1. kulturno-istorijski spomenici; 2. kulturne ustanove; 3. razne kulturne manifestacije; 4. raznovrsni kulturni faktori 5. antropogeni faktori, kao novostvorene vrednosti

Kao i prethodna grupa prirodnih faktora, i ova grupa društvenih faktora predstavlja značajan podsticaj i motivaciju turističkih putovanja.

35

Posebno su kao podsticajni motivi turističkih putovanja značajni raznovrsni kulturni faktori, koji se ogledaju u organizovanju manifestacija i prezentaciji i upoznavanju običaja, nošnji, folklora, narodne radinosti, gastronomije i drugih obeležja jednog naroda. Prepoznavajući važnost ovog faktora u razvoju turizma i sa njegovog ekonomskog, pa i šireg društvenog i političkog značaja, veliki broj zemalja pridaje mu izuzetan značaj. Neke zemlje (npr. Meksiko) ovaj faktor smatraju toliko značajnim, u spomenutom smislu, da ga stavljaju u red iste važnosti kao i osnovne delatnosti koje čine heterogenu strukturu turizma (tzv. folklorna umetnost). Kulturne faktore treba tako ukomponovati u sadržaje turističkog boravka da oni što više dobiju na značaju. Prema tome, raznovrsne folklorne priredbe, (razne viteške igre, kola, gastronomski specijaliteti) tj. sve što je specifično, kao i različite manifestacije koje su odraz kulture naroda, trebalo bi da nađu ravnopravno mesto sa standardnim uslugama iz ovog područja (pored disko muzike, ponuditi i obilje folklora, pored pizze i hamburgera poslužiti i specijalitete domaće kuhinje, zatim ponuditi obilje narodnih rukotvorina od vune, drveta i sl.). U ovu grupu faktora treba ubrojati i brojne antropogene faktore koji su nastali izgradnjom potpuno novih objekata i prostora a koji ne počivaju na izvornim vrednostima – ni prirodnim ni kulturnim. To su izgrađene destinacije koje najčešće imaju funkciju zabave (razni „teams parks“ – Dizniled, aqualendi i drugi parkovi), a koji su dobrom organizacijom sadržaja i aktivnosti postigli izuzetnu atraktivnost do nivoa samostalne atraktivnosti, kao što je Diznilend na primer. Generalno posmatrano, sve je više zemalja i turističkih destinacija koje posvećuju pažnju društvenim atraktivnostima, pa kroz njihov marketing postižu i značajne ekonomske i druge efekte. Prirodni su uslovi redovno glavni faktori koji privlače turiste u neki prostor, a mnoga su mesta i područja počela svoj turistički razvoj, a i danas se turistički razvijaju, oslanjajući se isključivo na privlačnost prirodnih faktora. No ubrzo se uvidelo da turizam temeljen samo na prirodnim atraktivnostima, ma kako one bile kvalitetne, redovno još ne postiže onakve efekte kakvi se postižu tamo gde, osim prirodnih uslova, turiste privlače i neki drugi faktori. Kada su se u novije vreme počele uočavati sve prednosti turizma, a naročito ekonomske, sva su mesta, a i zemlje zainteresovane za dolazak turista, počele putem turizma iskorišćavati i mnoge druge zanimljivosti i privlačnosti, čime su povećale priliv turista. Na to ih je naterala sve veća konkurencija na turističkom tržištu. Na pronalaženje novih faktora koji bi privukli turiste uticala je i činjenica da su mnoga mesta i područja, koja nisu posedovala naročite prirodne kvalitete, nastojala pronaći ili stvoriti druge faktore koji bi izazvali pažnju turista i privukli ih. Naročito se nastojalo da se turisti u prolazu bar malo zadrže ili da se iz poslovnih posetilaca načine ujedno i turisti. Svi se faktori koji privlače turiste u većem broju, a nisu odraz prirodnih uslova, nazivaju društvenim atraktivnim faktorima, jer su ih stvorili ljudi fizičkim ili umnim radom i to najčešće kao opšte društveno dobro. Takvi faktori, vešto uklopljeni u ponudu, pojačavaju njenu privlačnost u celini i često izazivaju interes ljudi ne samo

36

za određeni faktor ili mesto koje njima raspolaže, nego i za mnogo šira područja. Danas gotovo i nema mesta koje ne ističe bar neku svoju znamenitost. Međutim, vrlo malo ima posetilaca koji dolaze u neko mesto samo radi pojedine znamenitosti, osim ako nije od izuzetne važnosti. No, mnoge će privući mesto ako u tom području ili zemlji ima mnogo pojedinačnih znamenitosti koje u celini obećavaju zanimljiv i sadržajan boravak. Prema tome, uloga ovih, kao i svih atraktivnih faktora je dvostruka: kao prvo da privuku turiste, a zatim da im pruže što bogatiji sadržaj boravka, kako bi se što duže zadržali u mestu ili zemlji i, svakako, što više potrošili. Kod nekih je faktora, gledano pojedinačno, više naglašena prva, a kod nekih opet druga uloga, ali je bitno da se u atraktivne faktore ubrajaju oni faktori koji pre svega privlače turiste i čine mesto, područje ili zemlju poznatima. One faktore kod kojih je važniji momenat direktnog privređivanja i ostvarenja prihoda treba smatrati pretežno receptivnim faktorima.

SPOMENICI KULTURE Kulturna dobra (ili kulturno-istorijski spomenici) izuzetno mnogo znače u ocenjivanju jedne turističke destinacije. Kulturno-istorijski spomenici ranijih civilizacija, kao i oni novije istorije predstavljaju, u stvari, materijalno bogatstvo i odraz su dostignutog stepena razvoja kulture naroda na određenom području. U skladu sa očekivanjima savremenih turista spomenici kulture i umetnosti ranijih epoha se uređuju različitim sadržajima, oživljavaju različitim događajima, performansima kako bi se na tim prostorima turistima ponudio život jedne epohe, legende, priče, misterije, a ne samo gole informacije. Kulturno-istorijski spomenici su nepokretni i pokretni materijalni predmeti sačuvani iz prošlosti koji – bez obzira na materijal i dimenzije – manifestuju kulturu pojedinog naroda i tumače neko razdoblje razvoja društva. Međutim, kao objekti veće turističke atraktivnosti dolaze u obzir pre svega materijalni spomenici s područja građevinarstva (arhitekture), urbanizma, vajarstva i slikarstva, koji kao nasleđena baština pojedinih zemalja čine deo njihovog kulturnog inventara. Od uključivanja kulturno-istorijskih spomenika u turizam može se, naime, postići značajna korist. Pokazalo se da su mogućnosti valorizacije tih spomenika putem turizma velike i raznolike. Spomenici najčešće zbog turizma ne propadaju i ne degradiraju se ili nagrđuju, već se bolje održavaju i lakše obnavljaju. S turističkog aspekta se kao zanimljiva kulturna baština najviše ističu i iskorištavaju arhitektonska dela, i to bilo kao pojedini objekti (zgrade, crkve), bilo kao urbanistički ambijenti, odnosno urbane celine.

37

USTANOVE KULTURE I MANIFESTACIJE Dovoljno je spomenuti ime Luvr, Salcburg, Rim, Dubrovnik, Exit, pa da bude jasna uska povezanost turizma s ustanovama i priredbama iz područja kulture. Ta imena upućuju, međutim, i na znatne razlike između ustanova i priredbi kao atraktivnih faktora turizma. Pojam kulturne ustanove obuhvata širok skup raznorodnih institucija koje imaju i vrlo različite zadatke, a samo jedan deo ima takve veze s turizmom po kojima bi se mogle uvrstiti u značajne atraktivne faktore. Naime, najpre treba imati na umu da se kulturne ustanove po pravilu ne osnivaju radi turizma. Njihova je opšta svrha da već prema svojoj užoj stručnosti i nameni čuvaju, proučavaju, sistematizuju i učine pristupačnim za šire slojeve umetničke, etnografske i istorijske – jednom rečju kulturne – vrednosti određene sredine ili čovečanstva. Ustanove kulture, kao što su muzeji, galerije, pozorišta i sl., kao i razne manifestacije lokalnog, regionalnog i međunarodnog značaja svojim sadržajima doprinose ukupnom zadovoljstvu turista i dopunjuju sadržaj njihovog boravka. Poslednjih decenija sve više se kao jedan od najznačajnijih motiva za turistička putovanja pojavljuje i upoznavanje društvenih vrednosti određene zemlje, regije ili mesta. Na ovaj način, kroz turistička kretanja, turisti stiču svojevrsno obrazovanje, proširuju svoja znanja, kao i razumevanje drugih kultura. Najatraktivniji muzeji sveta danas ne nude samo hladne prostore sa bogatim umetničkim ili drugim muzealijama, nego su to ustanove koje posetiocima nude događaj, kompletni utisak, doživljaj te muzeji često predstavljau i glavni razlog turističke posete nekog grada, o čemu svedoče milionske posete brojnih muzeja sveta. Slična situacija je i sa u svetu sve većim brojem kulturnih manifestacija koje su postale samostalne turističke a ne samo kulturne atrakcije. Uostalom jedan od dominantnih oblika turizma danas je i kulturni turizam. Prema mogućnosti i intenzitetu povezivanja s turizmom kulturne ustanove mogu se razvrstasti u tri grupe:

- u prvu grupu spadaju one ustanove čije se privlačnosti za turizam sastoje u prikupljenim, sistematizovanim i izloženim predmetima koji imaju kulturnu vrednost. To su kao prvo muzeji i njima slične galerije, specijalne zbirke, arhive i biblioteke, zatim zoološki vrtovi, botaničke bašte, etnoparkovi i sl.;

- drugu grupu čine ustanove koje svoju turističku atraktivnost temelje na živim priredbama, a to su pozorišta svih vrsta, koncertne, folklorne i druge slične ustanove;

- u treću grupu ubrajaju se neke posebne obrazovne institucije što putem ličnih obrazovnih metoda privlače one koji razdoblje svog odmora ili školske praznike iskorišćavaju da povežu rekreativni i vaspitno-obrazovni momenat.

Među velikim kulturnim manifestacijama ističu se:

• festivali i druge slične priredbe ozbiljnog sadržaja, • folklorne manifestacije, viteške i istorijske igre,

38

• kongresi i stručna savetovanja. Festivali mogu imati raznolike sadržaje i obim, a danas ih ima veoma mnogo ne samo u turističkim predelima nego i van njih. U velike kulturne manifestacije mogu se ubrojati samo festivali s ozbiljnim programom i dužom tradicijom. Festivalom se smatraju manifestacije s većim brojem priredbi koje se ponavljaju u određenim razdobljima. Potrebno je imati na umu i to da održavanje ozbiljnih festivala zahteva određenu sredinu koja ima kulturnu tradiciju. Osim toga, prvih godina festivali imaju osetnih troškova koji se ne mogu pokriti, ali koji se kod ozbiljnih priredbi nakon više godina počinju direktno i indirektno vraćati s velikim kulturnim prestižom i ekonomskim rezultatima. Narodna umetnost, kao faktor turističke atraktivnosti, dolazi najbolje do izražaja u folklornim priredbama i uz njih u drugim oblicima iskorišćavanja narodnog blaga. Jedna od posebnih odlika naše zemlje je izuzetno živ, bogat i raznovrstan folklor. U većini industrijskih zemalja on je već izumro. To privlačno bogatstvo folklora sastoji se – osim od arhitektonskih elemenata – najpre od igara, pesama, običaja, nošnji i rukotvorina. Mnoge naše ustanove preuzimaju sve da se folklor ne zaboravi pa se u novije doba počeo uklapati u kulturno-zabavne priredbe u turističkim mestima. Uloga folklora u turizmu postala je čak i veoma važna otkako se uvidelo da interes turista naročito zaokupljaju posebne zanimljivosti kraja u koji dolaze. Veliki broj stranih turista uvek posećuje kvalitetne folklorne priredbe u turističkim mestima, iako ni domaći turisti ne izostaju. Kongresi, veliki naučni i drugi slični skupovi, koji se često svrstavaju u „kongresni turizam“ mogu veoma atraktivno delovati u turističkom mestu ili zemlji gde se održavaju. Iako kongresmeni veoma često ne žele da ih zovu turistima (zbog ozbiljnosti skupa ili sastanka), oni su zaista veći deo vremena kada ne učestvuju u svom radu izraziti turisti. Osim toga veliki broj njih putuje sa svojim porodicama, a oni su turisti u najužem smislu reči. Važnost je kongresa kao atraktivnog faktora turizma u tome što većina učesnika ne bi ni došla u određeno mesto da nije bilo kongresa. Zato se mnoga poznata turistička mesta u svetu, a i kod nas, neprestano bore da se domognu takvih skupova, tim više što je iskustvo pokazalo da dobar deo učesnika, ako im je boravak bio ugodan i ako im se sviđalo samo mesto, dolazi kasnije ponovo, i to radi odmora.

ZABAVNE, SPORTSKE I PRIVREDNE PRIREDBE Turizam je danas gotovo nemoguće zamisliti bez brojnih priredbi koje doprinose razonodi turista, pa u svim turističkim mestima ima takvih manifestacija, ustanova ili organizacija koje ih organizuju, i to u najrazličitijim oblicima, razmerama i na raznovrsnim nivoima. Te priredbe i ustanove najvećim delom služe samo razonodi a ne i privlačenju turista. Izuzetno pak ima i takvih koje u većem broju privlače turiste, kao što su stalni veliki festivali muzike, među kojima ima i od svetskog značaja.

39

Sport može biti takođe važan atraktivni faktor turizma, ali pri oceni takve njegove uloge treba razlikovati dva oblika koja se razlikuju po ponašanju samih turista. To su: aktivno bavljenje sportom i pojedinim sportskim disciplinama, radi lične rekreacije, a bez težnje da se postignu sportski rekordi, posmatranje sportskih manifestacija na kojima nastupaju određeni takmičari, a turisti su samo gledaoci. Uslovi za aktivno bavljenje sportom važni su za turizam s gledišta sadržaja boravka, a samo izuzetno i kao atraktivnost. Takav je slučaj kad neko mesto raspolaže posebnim sportskim objektima ili instalacijama koje mogu privući veći broj turista, kao što su tereni za golf, hipodromi, luke za jahte, veštačka klizališta s ledom koja se mogu koristiti i leti, zimski bazeni (naročito sa toplom morskom vodom), objekti za lov, ribolov, žičare, posebni planinarski objekti itd. Sport kao privlačan društveni faktor turizma deluje po pravilu češće onda kada turisti učestvuju kao gledaoci zanimljivih sportskih priredbi. U tu vrstu atraktivnih faktora treba naročito nabrojati velika i značajna takmičenja i sportske manifestacije kao što su Olimpijske igre, Mediteranske igre, Balkanijada, Univerzijada te razna svetska, kontinentalna i nacionalna prvenstva. Veliku atraktivnost imaju i neke tradicionalne zabavne priredbe i običaji, kao što su karnevali i pokladne priredbe /maskenbali), od kojih pojedine privlače mase turista među kojima su najpoznatiji karneval u Rio de Žaneiru i karneval u Nici. Kao atraktivne faktore valja spomenuti i ustanove za razonodu na primer, kabare, a posebno kazina. No, kod svih njih može se lako pojaviti nedostatak atraktivnosti, naročito ako su razmeštene na maloj udaljenosti i nepogodnim lokacijama, jer su objekti ovih vrsta orjentisani na relativno uzak krug korisnika. Međutim, ekonomske koristi od tih objekata najčešće su znatne. Osim toga, one direktno utiču na selekciju u pravcu ekonomski jače inostrane klijentele pojedinog mesta. Poznati primeri su gradovi na Azurnoj obali, ili Las Vegas. I velike privredne priredbe pobuđuju interes i pospešuju priliv posetilaca. Izrazit primer takvih priredbi su velesajmovi koji se održavaju redovno svake godine kao manifestacija privrednih dostignuća jedne zemlje ili niza zemalja. U Evropi su najpoznatiji u Milanu, Lajpcigu, Bazelu, Barseloni, Beču, Frankfurtu na Majni. Trgovačko i turističko značenje sajmova može se veoma razlikovati, jer se turistička atraktivnost meri ne samo brojem izlagača, eksponata i vrednosti prodate robe, nego i ponajviše ukupnim brojem posetilaca koji nisu građani grada domaćina. Od različitih privrednih, neprivrednih ili kombinovanih skupova, koji daju izuzetnu priliku za masovno privlačenje turista, važno mesto imaju svetske izložbe koje se održavaju već od polovine 19. veka. Osim privrednih i sličnih priredbi, kao atraktivne faktore valja spomenuti i pojedine privredne ili druge objekte koji po tehnici izvođenja ili nameni predstavljaju zanimljivost, a često i veliku atrakciju. Kao primer može se navesti Ajfelov toranj u Parizu, koji privlači veći broj turista nego i sam Luvr, a u vreme kada je sagrađen bio je i najveća atrakcija tadašnjeg Pariza.

40

Postoji i grupa tzv. „izgrađenih atraktivnosti“ koje dobijaju na značaju kao faktori za privlačenje turističke potražnje na određenom području. Već je rečeno da destinacija ne mora uvek raspolagati natprosečnim kvalitetom u pogledu prirodnih, kulturno-istorijskih i antropogenih faktora. Brojne su i realne one situacije u turizmu kada određena destinacija i ne raspolaže ovim faktorima. Česta je situacija da se i ukupna atraktivnost jednog područja može izgraditi. Navedimo jedan primer za to – grad Las Vegas u Nevadi (SAD) nikao je bukvalno na ledini. Izgrađeno je na stotine kockarnica i hotela, kongresnih dvorana, zabavnih centara, a sve s ciljem da se za posetu gradu motivišu specifične grupe potrošača koji upražnjavaju kockanje. Jasno je da je motiv dolaska turista u Las Vegas sasvim drugačiji od onih turista koji posećuju, na primer, Veliki kanjon ili Nijagarine vodopade, koji su interesantni kao prirodni fenomeni. Turistička praksa obiluje primerima koji, u osnovi, označavaju želju turističkih destinacija da izgrade, usavrše i poboljšaju svoju privlačnost (atraktivnost). Odluka o izgradnji jednog kongresno-poslovnog centra u destinaciji bez prirodne atraktivnosti (pa čak i bez društvene atraktivnosti) može biti korisna za uspeh te destinacije na tržištu, kao, na primer, i izgradnja sportsko-rekreativnog centra, centra za zabavu ili organizovanje čitavog niza manifestacija zabavnog karaktera (proslave, priredbe, festivali). U politici razvoja turizma u jednom području bi, stoga, uvek trebalo imati na umu više činjenica. Pre svega, potrebu turista, kao i njihove motive za dolazak u određeno područje. Zatim sve spomenute atraktivne odlike koje zadovoljavaju raznovrsne turističke potrebe i motive, kao i mogućnost da se izgradi atraktivnost.

KOMUNIKATIVNI FAKTORI PONUDE

TURISTIČKI TRANSPORT Turistička atraktivnost prirodnih i društvenih faktora koji utiču na prostorno i vremensko usmeravanje turističke potražnje – turista – ne može doći do izražaja bez učestvovanja ostalih faktora ponude, među kojima posebnu važnost ima komunikativni faktor. U turizmu, kao i na svim ostalim područjima ljudske aktivnosti, turističkim se transportom obavljaju svi poslovi prevoza ljudi i robe te prenosa vesti, misli i novca, promet i u turizmu obavlja iste funkcije kao i u drugim delatnostima, dotle prevoz

41

osoba ima za turizam ne samo osnovno značenje, nego vrši i posebne funkcije koje ličnom prevozu daju karakter specifičnog turističkog transporta. U turistički se prevoz ne ubraja celokupni prevoz osoba, jer sve osobe koje putuju nisu turisti. Turističkim se transportom smatra ona delatnost, kao i sredstva kojima se ona služi, koja omogućuje ljudima da radi rekreacije promene svoje prebivalište i otputuju na privremeni boravak u neko drugo mesto ili područje. U turizmu se položaj prometnog faktora bitno razlikuje, jer prevozni kapaciteti ne služe samo drugoj privrednoj delatnosti da izradi produkt, odnosno uslugu, i da ga onda kao svoj plasira na tržište. Oni, naprotiv i sami neposredno učestvuju u svim fazama turističkog procesa, pa i u finalnoj realizaciji. Turizam mora, naime, ne samo uključivati na neki način prevoznu delatnost, nego u njemu mora biti – za razliku od drugih delatnosti – jasno vidljiv udeo prometa kao bitnog, a ne pratećeg faktora. Turistička prevozna sredstva time dobijaju karakter neposrednog faktora i kapaciteta turističke ponude, koji stoji u veoma tesnim i recipročnim organizacionim, a najpre ekonomskim odnosima i sa svim drugim faktorima ponude u turizmu. Turisti, već prema potrebama i mogućnostima, pažljivo biraju ne samo između pojedinih prometnih grana i vrsta prevoznih sredstava u sklopu kopnenog (železničkog, drumskog), vodnog i vazdušnog prometa ili njihovih kombinacija, nego se odlučuju za one zemlje, područja ili mesta koja imaju s njihova gledišta kvalitetnije prometne uslove. Pri tome uzimaju u obzir neke osnovne karakteristike pojedinih prevoznih sredstava o kojima zavisi njihov izbor, a to su: sigurnost, brzina, udobnost i cena prevoza. Opredeljuju se nadalje za najpovoljnije kombinacije, prema tome žele li putovati na osnovu redovnosti i tačnosti prometa (tj. po voznom redu) ili na osnovu nezavisnosti i slobode izbora itinerera i mogućnosti njegovog menjanja u toku puta. Sva se važnost prometa kao bitnog faktora turizma može najbolje sagledati u činjenici da su glavne epohe u njegovom razvoju istovremeno postale i prelomne etape razvoja turizma. Ova se tvrdnja odnosi na neki način i na poštanski, telegrafski i telefonski promet. U novije vreme spomenuti promet doživljava tehnološku revoluciju te revolucionira i sve ostale ljudske delatnosti, pa tako i turizam. To je naročito vidljivo u načinu komuniciranja (brzina, preciznost, udaljenost) na turističkom tržištu, protoku vesti i informacija te u turističko-rezervacionim sistemima koji pokrivaju već veliki deo razvijenog sveta.

ŽELEZNIČKI SAOBRAĆAJ Za razliku od razdoblja primitivnog prevoza koji se nekada odvijao gotovo isključivo putevima i morima te dosegao je kulminaciju u diližansi i teretno-putničkom jedrenjaku, a koji nije mogao stvoriti nešto nalik na današnji turizam, Kukoovo doba predstavlja ne samo prvu revoluciju prometa već i turizma. Tu je revoluciju izazvala pojava železnice i njeno naglo širenje u upotrebnom i prostornom smislu. Modernizacija železnice u 20. veku mnogo se sporije razvijala nego kod drugih

42

prevoznih sredstava. U proteklim decenijama postignuti su i važni rezultati s obzirom na modernizaciju putničkih vagona: od same konstrukcije i unutrašnjeg uređenja sve se nastojalo približiti potrebi i željama putnika – a naročito turista: udobnost, mogućnost posmatranja za vreme vožnje, da imaju potreban sanitarni komfor, rasvetu, grejanje i ventilaciju, a postepeno i da mogu u toku putovanja dobiti i restoranske usluge hrane i pića te spavati u posebno za to uređenim vagonima. Železnica je kao masovno prevozno sredstvo veoma važna za grupna putovanja. Danas se većina velikih železničkih kompanija, odnosno državnih železnica želi uključiti u turizam, i to najpre organizacijom grupnih putovanja. Povećavajući neprestano sigurnost, udobnost i brzinu putovanja, a uz to još tačnost i sve bolje povezivanje železničkih linija i reda vožnje s potrebama turističkog prometa, kao i pomoću svih drugih spomenutih mera, železnice u celini, uprkos konkurenciji, brojno ne gube svoju turističku klijentelu, iako relativno opadaju u odnosu prema nekim drugim saobraćajnim granama. No ima sektora na kojima železnici ne može konkurisati ni jedno današnje saobraćajno sredstvo. To su, na primer, specijalne brdske železnice i velike žičare. Žičare i uspinjače raznovrsnih tipova i kapaciteta imaju naročitu ulogu u turizmu planinskih područja, a naročito u zimskoj sezoni.

DRUMSKI SAOBRAĆAJ Opšta privredna ekspanzija, porast životnog standarda i posebno sve nagliji razvoj turizma u 20. veku, bitno su uticali na celokupni saobraćajni sistem, a posebno na promenu prevoznih sredstava. Nagli razvoj motornih vozila predstavlja početak druge revolucije u saobraćaju, a i istovremeno druge revolucije u turizmu. Drumski promet ima za turizam dvostruku važnost. Kao prvo omogućuje turistima da putuju na godišnji odmor uz određene prednosti koje se sastoje od toga da mogu krenuti direktno iz kuće, po volji birati vreme polaska, put i brzinu kojom će putovati, a o njima zavisi i izbor saputnika. Karakteristike savremenog auto-turizma jesu: brzina, udobnost, ekonomičnost, a naročito sloboda izbora cilja puta, kao i usputnog zaustavljanja što uključuje i slobodu izbora itinerera. Vrlo često motorizovani turisti biraju u odlasku jedan itinerer, a u povratnom smeru drugi smer puta. Time motorno vozilo postaje sredstvo prodiranja u područja u koja inače turisti ne bi mogli pristupiti u većem broju i koja se samo na taj način otkrivaju i uključuju u turizam. Za motorizovani je turizam karakteristično i to što se turisti mogu više nego bilo kojim drugim prevoznim sredstvom približiti prirodi. Mnogi od njih, na primer auto-kamperi, ostaju celo vreme odmora u neposrednom dodiru s prirodom, svakako pod uslovom da se smeste u određenom auto-kampu s odgovarajućim prirodnim položajem. Na širenje i ulogu drumskog saobraćaja utiču tri osnovne komponente: vozilo, put i prateća oprema.

43

Onaj deo voznog parka koji je od osnovne važnosti za turizam sastoji se od dve glavne vrste putničkih vozila: vozila za individualnu upotrebu, a to su kao prvo lični automobili, te vozila za kolektivno putovanje (autobusi). Od ukupnog broja raznovrsnih automobila u svetu na individualne lične automobile otpada oko 78%, a na sva ostala vozila 22%. Na povećanje broja automobila uticali su, osim ranije navedenih privrednih potreba, naročito razlozi uslovljeni opštim porastom dohotka i opadanjem cene automobila u odnosu na dohodak. Sve su to bili razlozi današnje masovne motorizacije koja se bitno razlikuje od one u početnom razdoblju. I potrebe ljudi i stečene navike, a i neophodnost plasmana velike svetske proizvodnje automobila, teraju taj razvoj i dalje u pravcu omasovljenja. Automobil je, prošavši vrlo brzo put od luksuznog artikla do domaćeg inventara, dobio i novu ulogu predmeta lične potrošnje, a te okolnosti imaju odlučno značenje i za turizam. Udobnost je u turizmu važan kriterijum za izbor načina putovanja, a sama činjenica da putovanje automobilom započinje i završava neposredno ispred stana turista smanjuje ne samo teškoće i troškove oko upotrebe više različitih prevoznih sredstava do cilja i nazad, nego i sve propratne probleme, naročito one vezane za brigu o prtljagu, jer se automobil u turizmu sve više pretvara u putujući stan, da ne kažemo u putujući ormar. Jedan od bitnih razloga koji su doveli do masovne upotrebe automobila u turističke svrhe jeste njihova ekonomičnost. Lični je automobil po pravilu porodično vozilo i na toj osnovi relativno najjeftinije saobraćajno sredstvo. Ako u autu putuju tri osobe, on je po pravilu po ceni prevoza već konkurentan železnici na manjim i srednjim relacijama. Mnoge od tih prednosti individualnog automobila važe i za autobus, čija je upotreba takođe u trajnom porastu. Autobus se kao sredstvo auto-turizma iskorišćava u redovnom linijskom prometu, ali i na osnovi posebnih aranžmana za organizovana putovanja. Autobus je naročito doprineo velikom razvoju turizma nakon 50-ih godina, otkako su se veoma proširila kružna putovanja. Autobusi iz godine u godinu poprimaju transformacije koje idu u prilog poboljšanja uslova za duža i udobnija putovanja. Tako su sada autobusi snabdeveni sedištima podignutim od puta ili na sprat (radi bolje preglednosti), sedišta su udobnija i ima ih manje. U vozilima su klima uređaji, TV i CD plejeri, kafe-automati, toaleti, a najsavremeniji autobuski prevoznici imaju i domaćine autobusa koji se brinu o udobnosti putovanja putnika. Na kraju – krajnja transformacija autobusa dovela je do pojave tzv. „rotela“ - hotela na točkovima u kojima su i ležajevi i sedišta za putnike i kuhinje i sve ostale neophodne usluge. Uz raširenu upotrebu ličnih automobila u turizmu se sve više odomaćuje i najam automobila s vozačem, a još češće bez vozača. Tim poslovanjem, koje se naziva rent-a-car sistem, bave se velike specijalizovane organizacije i turističke agencije, a uz to i železničke i avio kompanije. Rent-a-car sistem, omogućuje najčešće turisti da uz određeni novčani garantni ulog unajmi vozilo u jednom mestu, a da ga vrati u istom ili drugom mestu.

44

Osim samog vozila i osim puteva za razvoj auto-turizma, neobično je važna i prateća oprema. Ona se sastoji od uređaja i objekata koji se nalaze uz sam put, a potrebni su i vozaču i vozilu. To su - sigurnosni uređaji, kao što su saobraćajni znakovi, telefonski uređaji, radarska kontrola prometa, radio kontrola i neprekidno informisanje putnika o stanju saobraćaja na putevima i sl., stanice za snabdevanje gorivom i uljem te auto-servisi za pružanje potrebnih usluga (pumpanje guma, prodaja dodatnih delova, malih popravki i dr.). Drugu grupu prateće drumske opreme čine objekti koji se grade najpre radi udobnosti putovanja. Njima pripadaju naročito oni objekti u kojima tranzitni putnici mogu brzo dobiti usluge ishrane, napitaka i pića te uz njih vezane sanitarne uređaje. Takvi se objekti pojavljuju na posebnim prostorima za parkiranje u vidu ekspres-barova, auto-grilova, restorana i sl., a s njima su često povezane i trgovačke prodavnice prehrambenih proizvoda, duvana, suvenira, turističke literature i sl. Takođe su značajni i objekti koji su namenjeni posebno automobilistima da bi se bez većeg udaljavanja od ceste ili od samog vozila mogli smestiti i prenoćiti. To su moteli, svratišta i auto-kampovi.

VODENI SAOBRAĆAJ Promet na vodama ima u svetskoj razmeni veliku važnost, pre svega za robni transport. Četiri petine robnog transporta odvija se vodenim, uglavnom morskim putem. Razvoj turističkog brodarstva dobija veće razmere u drugoj polovini 19. veka. Do tada se, naime, razvio prvi parabrod železne, a kasnije i čelične konstrukcije. Godine 1845. plove preko Atlantika već železni parobrodi, a u pomorskom prometu postoji i vozni red. Kontakti između Evrope i Amerike, te između drugih delova sveta, uslovljavali su sve do drugog svetskog rata nagli razvoj ove saobraćajne grane i doveli do usavršavanja brodo-građevinske tehnike, a time i brzine, sigurnosti, udobnosti i tačnosti. Najveći broj brodova služio je prevozu robe. Gradilo se veoma malo isključivo putničkih brodova, a ti su najčešće mogli prevoziti robu. Upotreba brodova u savremenom je turizmu prilično ograničena, iako putnički brodovi imaju, osim povoljne tarife i prednost u pogledu udobnosti, po kojoj im ne može parirati ni jedno drugo prometno sredstvo. Razlog ograničenoj upotrebi je nedovoljna brzina, taj važan faktor turističkog prevoza, ako su u pitanju dalje relacije. Zato se sredstva vodenog transporta upotrebljavaju većinom onda kad brzina nema za turiste bitnu ulogu ili kad ne postoji mogućnost za izbor drugog prometnog sredstva. Vodeni se promet u vezi s turizmom odvija najvećim delom na moru, manjim delom i na plovnim rekama, kanalima i većim jezerima. Pomorski prevoz ima u turizmu ili ulogu prevoznika između udaljenih prostora, naročito kao prekomorski ili prekookeanski promet, ili se pojavljuje kao obalna plovidba, a uz to obavlja i neke posebne prevozne funkcije, među kojima su važna pomorska krstarenja, koja su u savremenim uslovima sve popularnija i masovnija. Ne nadmećući se sa neekonomičnom brzinom i veličinama, brod se orijentisao na svoje glavne prednosti, a to su udobnost i atraktivnost turističkih putovanja. Taj se novi

45

razvoj posebno ističe uključivanjem broda kao sredstva velikih krstarenja, kružnih putovanja isključivo turističke namene, kod kojih program puta i uređenje broda pružaju tolike brojne atraktivnosti da privlače sve veći broj turista. U komfor takvih brodova ubrajaju se ne samo udobne kabine i brojni prostori za šetnju i sunčanje na palubama i još brojnije društvene prostorije, nego i tradicionalno kulinarstvo te razne mogućnosti sportske ili razonode rekreacije (bazeni, igrališta za tenis, mini-golf, zabavne priredbe). Osim toga, krstarenja takođe obuhvataju i razgledanja gradova i drugih znamenitosti u toku putovanja, izlete i sl. Brod je uz te izmene izvršio i neke druge da bi i ekonomski ojačao u borbi za svoje mesto u prometnom sistemu. Mnoga od spomenutih krstarenja vrše se na osnovi čarter-sistema koji zbog svog sigurnog i visokog stepena iskorišćenosti omogućuje i niže cene. Uz to se i na velikoj linijskoj plovidbi osim I i II uvodi još i turistički razred, no to isto je učinio i avion, tako da je pomenuta mera imala manji efekat. Rečna plovidba ima turističko značenje u Evropi samo na nekim rekama, i to pre svega u područjima koja nemaju mora. I taj oblik turističkog prometa gotovo se uopšte ne primenjuje kao sredstvo dolaska turista na odmor u neko turističko mesto ili područje, nego ima kao prvo rekreativni, razonodni, poučni i sličan karakter, a često služi za organizovanje skupih brodskih izletničkih i drugih sličnih putovanja, odnosno tura. Od plovnih reka poznatih po turističkoj plovidbi treba spomenuti najpre Rajnu i Dunav, zatim Volgu. Kanali i reke Francuske, Engleske i Holandije su trenutno preplavljeni brojnim i raznovrsnim brodovima i plovilima koja se iznajmljuju za indidvidualna krstarenja ili se organizuju ture. Na nekim se rekama organizuje i turistički veoma atraktivna vožnja kajacima, a na nekima splavarenje. Isti razlozi koji su doveli do opadanja obalne plovidbe na moru nastupili su i kod jezerske plovidbe, pa se i ona danas smatra pretežno turističkim prevozom čiji je poseban cilj da pruži gostu rekreaciju i razonodu, a ne služi kao sredstvo velikog prevoza. Poseban primer pružaju za to velika švajcarska i italijanska jezera, zatim Blatno jezero u Mađarskoj. Uz turistički promet na vodama, a pretežno na moru, povezan je i pojam nautički turizam koji se sastoji od upotrebe manjih plovnih objekata u rekreacijske svrhe. Među takve objekte ubrajaju se jahte, skuteri i razni drugi tipovi motornih brodića ili jedrilica. Nautički turizam u poslednje vreme zauzima sve važnije mesto u svetskom turizmu. Na nagli razvoj ovog oblika turizma uticali su, naravno, i svi oni faktori koji utiču na podizanje materijalnih mogućnosti i na povećanje slobodnog vremena velikog broja turista. Takođe, ova je novija orjentacija odraz i velike turističke gustoće, koja zahvata sve veće delove morskih obala i koja je dovela već do velike prenatrpanosti s obzirom na smeštajne i prometne kapacitete. Danas se ocenjuje da broj plovnih objekata nautičkog turizma, i smeštajnog kapaciteta koji oni sadrže raste brže od svih drugih vrsta turističkih kapaciteta, uključujući i vikend-kuće. Ipak je nautički turizam, uprkos ekonomski sve pristupačnijim uslovima, za sada još namenjen samo određenom krugu potrošača s jače izdiferenciranim potrebama i s

46

većim mogućnostima. Pokazuje tendenciju daljeg širenja, što izaziva značajnu pažnju i aktivnost većine turističkih zemalja radi privlačenja te potražnje upravo zbog toga što je ovaj oblik turizma prikladan da popun i neizgrađene prostore u koje ne prodiru ostale vrste i oblici turističkog prometa. Zato se nautičkom turizmu prilagođavaju i druga sredstva pomorske plovidbe, a naročito pristanišni objekti i zimovališta. Na Mediteranu postoji niz mesta u kojima se u sezoni okuplja istovremeno više stotina jahti i još više drugih tipova plovnih objekata. Budući da mnogi od njih trebaju posebne vrste uređaja (tekuće i plinsko gorivo, vodu, elektroniku) sve se više izgrađuju posebne luke – marine, koje postaju centri nautičkog turizma. Te su luke posećene i leti i zimi. Uz nautički je turizam vezano i formiranje specijalnih objekata za smeštaj turista i njihovih brodića, tzv. botela, koji su po funkciji slični motelu u auto-turizmu.

VAZDUŠNI SAOBRAĆAJ U doba kada se ceo život odvija neuporedivo bržim tempom nego ranije, moralo se pojaviti i prometno sredstvo koje će – u početku makar i s manje sigurnosti i udobnosti te uz više prevozne cene – zadovoljiti upravo tu potrebu za brzinom. Po tome se sa vazduhoplovnim prevozom ne mogu uporediti ni železnički, ni drumski, ni vodeni prevozi. Zato je pojava aviona, najmlađeg sredstva u redovnom putničkom prometu, izazvala ne samo novu prometnu, nego i turističku revoluciju. Ova revolucija doprinela je menjanju prostornog rasporeda savremenog turizma, načina na koji se manifestuje i njegovih ekonomskih obeležja. Uz to treba naglasiti da je vazdušni saobraćaj, uz male izuzetke, jedina prometna grana namenjena, za sada, pretežno putničkom saobraćaju. Kao redovno sredstvo u putničkom prometu avion se počeo pojavljivati tek oko 1930. godine, ali ni tada, pa ni do drugog svetskog rata, nije imao veću ulogu u turizmu, već je njegova upotreba bila ograničena gotovo samo na poslovna putovanja. Sigurno je da su pri tome, osim tehničkih razloga i visokih cena prevoza, važnu ulogu imali i strah i nepoverenje ljudi prema vožnji u vazduhu. U tom prometu razlikuju se kontinentalne linije, tj. one koje povezuju različite zemlje unutar pojedinog kontinenta, i interkontinentalne linije koje održavaju vezu među različitim kontinentima, a najvećim delom između Evrope i Severne Amerike. U najnovije se vreme u turizmu pojavljuju i tzv. svetske ture avionima, koje uz kraće zadržavanje obilaze celu Zemljinu kuglu. Iz toga proizlazi da se vazduhoplovni prevoz osetno razlikuje prema dužinama pojedinih linija, koje se uglavnom dele na kratke, srednje, veće i velike relacije. Dužina relacije ima veliku važnost koja dolazi do izražaja kada se ocenjuju prednosti aviona u konkurenciji s drugim prometnim sredstvima. Avion, naime nije zabeležio podjednak uspeh u svim slučajevima konkurencije s drugim granama prometa. On je preuzeo vodeću ulogu i praktično likvidirao konkurenciju broda na prekookeanskim putovanjima, a postao je najviše korišćeno sredstvo prevoza i na drugim većim

47

relacijama. Na srednjim se relacijama avion mora oštro boriti za putnike, i to manje sa železnicom, a više sa autobusima i automobilom, a na kratkim relacijama prednosti aviona zaostaju za svim glavnim prevoznim sredstvima. Osim sve veće brzine, sigurnosti i udobnosti, na vazduhoplovni promet, kao važan faktor u razvoju turizma, uticala je najpre okolnost što su udaljenosti i s njom povezano trajanje putovanja prestali u svesti turista predstavljati ogradu za turistička putovanja u dotada praktično nepristupačne krajeve. Da se turistički promet sve više služi avionom, doprinela je i sve povoljnija politika tarifa, naročito otkako je od brodarstva preuzet čarter-sistem, zatim na velikim relacijama uveden turistički ili „ekonomičan“ razred i otkako su se počele primenjivati niže cene izvan glavne sezone. Osim linijskog transporta i čarter-aranžmana postoji i treći oblik vazdušnih putovanja koji je kombinacija linijskog i čarter-aranžmana. To su tzv. IT aranžmani (Inclusive Tours). Sastoje se od organizovanih putovanja redovnim avio-linijama, ali uz stanovito sniženje tarifa na određenim linijama. Prednost čarter-aranžmana, zbog koje se oni uveliko primenjuju, jeste veoma povoljna cena koja se može formirati zahvaljujući visokom iskorišćenju unapred prodatog kapaciteta. Pravu revoluciju u transportu putnika su uvele avio „LOW-cost“ kompanije koje su uvele efikasne i jeftine tarife za putovanja unutar Evrope. Suština je u oslobađanju cena prevoza svih, za savremenog putnika nepotrebnih elemenata komfora koji pružaju redovne linije (alternativni manji aerodromi, neobezbeđen transfer sa i na aerodrom, nepostojanje plaćenog obroka u avionu, prodaja karata isključivo internetom bez glomazne operative itd.). U mnogim turističkim zemljama određenu ulogu ima i individualna sportska avijacija, zastupljena malim i sporijim avionima sa 2 do 6 sedišta, kojima se lako upravlja i koji ne zahtevaju velike aerodrome. Taj tip avijacije naročito je zastupljen u SAD i Kanadi.

RECEPTIVNI FAKTORI PONUDE

Receptivni faktori čine onaj deo turističke ponude koji je namenjen prihvatu turista u mestu njihovog turističkog boravka i koji tom boravku pruža odgovarajući rekreativni sadržaj. Kao takvi oni su zavisni od ostalih faktora ponude, i to kao prvo od atraktivnih faktora, koji vrše odlučujući uticaj na dolazak turista u neko mesto te od komunikativnih faktora od kojih zavisi mogućnost pristupa. Međutim, ekonomska funkcija turizma bila bi beznačajna kad u mestu u koje dolaze turisti ne bi postojali receptivni faktori. Zato su oni odlučujući za postizanje privrednih rezultata turizma, a time i za obavljanje njegove celokupne ekonomske funkcije.

48

VRSTE RECEPTIVNIH FAKTORA Bitno obeležje turističkog mesta, koje se odnosi na njihovo naročito uređenje i opremljenost, sastoji se od receptivnih faktora. Oni čine osnovu turističke privrede i merilo turističke razvijenosti. Receptivni faktori kao celina sastoje se od niza pojedinačnih faktora koji se najčešće nazivaju receptivnim kapacitetima, čime se želi upozoriti na njihovu sposobnost da u uslugama koje vrše zadovolje određeni broj turista. Treba istaći da se pod ovim faktorima podrazumevaju i materijalni objekti i lični rad. Ta komponenta rada uvek je uključena u svakom pojedinačnom kapacitetu turističke receptive. Kod nekih je receptivnih faktora vrednost uloženog rada veća od uloženih materijalnih vrednosti, a ima i takvih receptivnih faktora kod kojih ne postoji druga vrednost osim živog ljudskog rada (vodiči, sportski učitelji i sl.). Zato se može reći da upravo razvijeni receptivni faktori najviše pridonose da neko mesto postane turističko. Svako razvijenije turističko mesto mora raspolagati s nekoliko vrsta receptivnih faktora, oni se mogu pojaviti ili kao direktni receptivni kapaciteti, a to su oni koji dolaze s turistima u direktan dodir, pružajući im usluge i naplaćujući ih neposredno od turista, ili kao indirektni receptivni kapaciteti koji ne mogu svoju vrednost ili usluge naplatiti neposredno od turista, nego tek posredno putem direktnih receptivnih kapaciteta. Direktnim turističko-receptivnim kapacitetima smatraju se:

• objekti za smeštaj turista, posebno hotelijerstvo • ugostiteljske radnje koje pružaju ishranu, piće i razonodu • trgovačke radnje • saobraćajna sredstva komunalnog karaktera • zanatske radnje i servisi • objekti koji pridonose bogatijem i raznovrsnijem sadržaju boravka • poštanski i telekomunikacioni uređaji • turistički biroi i službe • specijalne turističke delatnosti i službe

U indirektne receptivne kapacitete ubrajaju se:

• parkovi, šetališta, obale, vidikovci • javni objekti u funkciji ulepšavanja mesta • unutrašnje ceste, parkirališta, mala pristaništa • vodosnabdevanje, elektrosnabdevanje • kanalizacioni uređaji i dr.

Za indirektne receptivne kapacitete često se upotrebljava još i naziv turističko-komunalna infrastruktura, za razliku od direktnih koji se smatraju turističkom nadgradnjom ili suprastrukturom.

49

No nezavisno na način na koji dolaze u dodir sa turistima i kako unovčuju svoju vrednost, receptivni se faktori razlikuju i po tome da li je njihovo postojanje uslovljeno i drugim neturističkim potrebama ili postoje samo zbog turizma. Kao pravi turističko-receptivni faktori u turističkom mestu najčešće se javljaju:

• sve vrste i tipovi objekata za smeštaj • ugostiteljske radnje za ishranu i piće na prometno važnim tačkama • pojedine ugostiteljske radnje različitih vrsta koje inače postoje izvan turizma • specijalne trgovačke prodavnice • pojedine zanatske radnje i servisi, frizerski saloni, krojačke radnje • objekti kulturne, zabavne, sportske razonode • turistički biroi koji pružaju informacije • kapaciteti, tj. aktivnosti nekih specijalnih turističkih delatnosti (vodiči,

animatori) Osnovna karakteristika pravih receptivnih faktora je zasnivanje njihovog postanka i egzistencije na turizmu, pa kad ne bi bilo turizma oni ne bi postojali. Njihovo poslovno razdoblje u toku godine počinje i dolaskom turista i turističke sezone, a završava zamiranjem turističkog života u mestu kada nastupi tzv. vansezonsko mirovanje kapaciteta. Taj period mirovanja (mrtva sezona) prestavlja jedan od najvećih problema celokupne turističke privrede, a budući da se efekat turističkog poslovanja ogleda pre svega u dohotku zaposlenih ljudi ovaj problem ima ozbiljnu društvenu stranu. No i bez obzira na teškoće koje donosi sezonski karakter turizma, prvi turistički receptivni kapaciteti imaju odlučnu važnost za turistički razvitak, a posebno za turističko značenje samog mesta. To proizilazi iz činjenice što od brojnosti, raznovrsnosti i uspešnosti poslovanja tih kapaciteta, koji u razvijenom turističkom mestu ostvaruju 70% do 80% svih prihoda od turizma, zavise i životni standard stanovništva i doprinosi koje turizam daje široj zajednici a ti pravi turistički kapaciteti bitno utiču na poslovanje svih drugih kapaciteta koji imaju bilo kakve veze sa turizmom.

OBJEKTI ZA SMEŠTAJ TURISTA Turističko mesto je razvijenije što ima – uz atraktivne faktore i komunikativnost – više navedenih i drugih sličnih receptivnih faktora i što oni bolje funkcionišu. Međutim, posebno je važno da svi ovi faktori budi i što bolje međusobno usklađeni i da uz to budu u realnom odnosu prema atraktivnosti i prometnom položaju samog mesta. Iako svaki od njih nema jednako značenje u pojedinim fazama razvoja turističkog mesta, jer su neki bitniji za početnu fazu, a neki za razvijeniju, oni se postepeno moraju što više uskladiti, ako se žele postići najpovoljniji efekti. To se postiže planiranjem razvoja receptivnih kapaciteta i to tako da se svi oni ravnaju prema jednom

50

određenom faktoru koji čini glavni oslonac receptive i o kojem zavisi kapacitet turističkog mesta u celini. Turistički karakter nekom mestu bez sumnje daju oni turisti koji se u njemu zadrže najmanje jedan dan i noć. Objekti za smeštaj u pravilu su osnovni karakteristični receptivni faktor turističkog mesta a to znači da o njihovoj veličini dobrim delom zavisi dobar deo turističkog prometa a njihove vrste, oblici i kvalitet direktno utiču i na vrste i oblike turizma, pa time i na njegove gospodarske učinke. Glavne vrste objekata za smeštaj su: hoteli, pansioni, turistička naselja, moteli, svratišta, prenoćišta i kampovi. Uz njih, to su i privatne sobe u domaćinstvima za iznajmljivanje turistima. Dok su hoteli, pansioni, moteli, omladinski hosteli, svratišta i konačišta po načinu izgradnje čvrsti ili fiksni objekti, koji se grade za duži period, kampovi su promenljivi ili fleksibilni, jer se njihova kapacitet sastoji od šatora koji nestaju nakon sezone, a i sam položaj kampa je promenljiv. Glavni predstavnik fiksnih objekata za smeštaj je hotel, iako je svratište istorijsko stariji objekat i preteča samog hotela. Međutim, u današnjoj fazi turističkog razvitka hotel je osnovni objekat za smeštaj, pa se unutar cele privredne grane ugostiteljstva formirala i posebna grupacija hotelijerstva. Za razliku od hotela, ostali se objekti za smeštaj obično nazivaju dopunskim ili komplementarnim (vrše pojačanje smeštajnih kapaciteta). Za turističku ponudu su značajni sledeći elementi smeštajnih objekata:

• Lokacija • Izgled i uklopljenost u prostor • Veličina • Kategorija • Dizajn i uređenost • Sadržaj objekta • Kvalitet usluga

Kod svih ovih elemenata je značajno da smeštajni objekat formira i nudi turistima upravo onakve usluge, na takav način, u takvoj meri i po takvoj ceni koja je prilagođena tačno određenom segmentu turističke tražnje. U savremenim uslovima sve manje je značajna kategorija ili lokacija, pa i izgled objekta generalno gledano. Jer raznovrsnost turističkih potreba i karakter boravka turista opredeljuje određeni nivo i karakter usluga, te najviše dolazi do izražaja zadovoljstvo turista ponuđenim uslovima u smeštajnom objektu.

51

52

II DEO - TURIZAM KAO PRIVREDNA GRANA

53

54

TURIZAM JE PRIVREDNA DELATNOST

Kao što je već istaknuto turizam je i privredni, ali i društveni proces. Po svojim karakteristikama pripada onim delatnostima savremene civilizacije koji ulazi u sve sfere društvenih i privrednih zbivanja ostvarujući mnoge pozitivne, a ponekad i negativne efekte. Osnovne karakteristike i specifičnosti turizma kao privredne delatnosti su:

• heterogenost, tj. složenost strukture; • sezonski karakter poslovanja na turističkom tržištu; • neproizvodnost karaktera rada u turizmu; • specifičnosti sastavnih elemenata turističkog tržišta i sl.

Saznanje i razumevanje ovih specifičnosti turizma kao privredne delatnosti omogućava donošenje čitavog niza zaključaka koji su relevantni za menadžerske strukture na različitim nivoima upravljanja u turizmu, bilo da se radi o turističkom preduzeću, bilo o turističkom mestu, u smislu potrebe pažljivog planiranja, organizovanja i kontrole u turističkom razvoju, upravo imajući u vidu brojnost njegovih karakteristika.

TURIZAM KAO SLOŽENI SISTEM U suštini, turizam čini čitav niz privrednih ali i neprivrednih delatnosti i aktivnosti. Osnovu turističke delatnosti čine sledeće privredne delatnosti:

• Ugostiteljstvo • Saobraćaj • Turističke i putničke agencije • Trgovina na malo • Zanatstvo • Razne komunalne delatnosti.

U društvene delatnosti koje na neki način čine i deo turizma ubrajaju se aktivnosti sledećih institucija:

• Muzeja • Galerija • Društvenih turističkih organizacija • Raznih udruženja • Nevladine organizacije iz srodnih oblasti delovanja i sl.

55

Kao što je i uočljivo, svaki od podsistema turizma može se, opet posmatrati kao složeni sistem, dalje raščlanjavati na svoje delove – podsisteme. Tako, npr., ugostiteljstvo kao podsistem turizma je, takođe, složen sistem, ima dva podsistema – hotelijerstvo i restoraterstvo. I saobraćaj ima veći broj podsistema (drumski, železnički, vazdušni...), koji se takođe, mogu dalje raščlanjavati na podsisteme. Bitno je razumeti da turističke potrebe, kao potrebe za smeštajem, ishranom, zabavom i sl., ne zadovoljava samo jedna već čitav niz privrednih i neprivrednih delatnosti i aktivnosti, kako je prethodno istaknuto. Otuda, turizam nije samostalna i izdvojena privredna delatnost (kao npr. građevinarstvo ili poljoprivreda), već osnovu ocene razvijenosti savremenog razvoja turizma svake zemlje dajemo na bazi ocene razvijenosti pojedinih delova i njihovih interakcija. Naime, uobičajeno je konstatovati da smeštaj, ishrana i prevoz čine osnovu razvoja turizma, tj. da se radi o osnovnim turističkim uslugama (pružaju ih ugostiteljstvo i promet kao podsistem turističkog sistema). Dugo zadržavanje samo na ovim uslugama ne bi bilo mudro. Naime, potrebno je u turistički sistem uključiti i tzv. dopunske turističke usluge (zabava, razonoda, sport, rekreacija). Posmatrajući strukturu turističke potrošnje kod zemalja koje su uspešne u pogledu razvoja turizma (Francuska, Španija, Italija i dr ), može se utvrditi da se iz godine u godinu povećavaju izdaci za dopunske usluge – kultura. Zabava, rekreacija jer se kvalitetni elementi smeštaja, ishrane i prevoza se podrazumevaju. Takođe, usluge u delatnostima koje čine složenu strukturu turizma se ne pružaju samo turistima, već i drugima (putnicima, domicilnom stanovništvu i sl.), pa kada se razmatra složena struktura turizma i učešće pojedinih delatnosti u zadovoljavanju potreba, misli se na onaj deo koji usluge pruža domaćim i stranim turistima. To drugim rečima znači da bi ove delatnosti postojale i bez razvoja turizma, što ne vredi, na primer, za delatnost turističkih agencija koje usluge pružaju samo turistima. Razlog njihovog postojanja bi se izgubio gašenjem turizma.

TURIZAM KAO USLUŽNA DELATNOST Proizvodni ljudski rad je onaj iz kojeg, kao rezultat, proizilazi materijalizovani proizvod ili materijalna usluga, a neproizvodni ili uslužni ljudski rad je onaj iz kojeg proizilazi lična usluga. Imajući ovo u vidu, moguće je ocenjivati da li je jedna delatnost proizvodna ili nije. Primera radi, materijalizovani proizvod bio bi automobil, cipele, odeća ili materijalna usluga, kao što je prevoz proizvoda u robnom prometu, pa bi onda delatnosti koje ih proizvode bile proizvodne. Vezano za ove primere, proizvodne delatnosti su: automobilska industrija, industrija obuće, tekstilna industrija, robni promet. Ako se kao rezultat javlja lična usluga, na primer: ishrana, smeštaj, uslužno zanatstvo, usluge putničke agencije, finansijske, bankarske i druge usluge, onda su to neproizvodne delatnosti.

56

Pri definisanju heterogene strukture turističke delatnosti konstatovali smo da je turizam složen sistem, tj. skup raznih privrednih i neprivrednih delatnosti koje sve zajedno učestvuju u podmirivanju potreba turista, pa zbog složenosti turizma kao delatnosti nije jednostavno određivanje karaktera rada u ovoj delatnosti. Da bi se ovo precizno utvrdilo, potrebno je utvrditi karakter rada u svim delatnostima koje ga čine složenim sistemom. Ugostiteljstvo je sastavni deo i relativno najvažniji deo turizma. Ono zadovoljava potrebu turista za smeštajem, hranom i pićem. Osnovno pitanje koje treba postaviti u oceni karaktera jeste da li je rezultat ljudskog rada u ovoj delatnosti materijalni proizvod ili usluga. Može se reći da je rezultat rada u ugostiteljstvu lična usluga, osim u delu pripremanja hrane i točenja pića. Naime, ovde se kao rezultat ljudskog rada javlja materijalizovani proizvod (npr. od sirovina se sprema jedan obrok, to može biti ručak, ili se od više pića pravi novi napitak - koktel). Saobraćaj zadovoljava potrebe turista za prevozom, ali pomoću ove delatnosti transportuju se i određeni proizvodi koji će biti predmet potrošnje u turizmu. Ako se ima u vidu putnički promet (npr. vazdušni, železnički, drumski), onda se u celini radi o ličnoj usluzi (pružanje usluga prevoza), pa se ova delatnost tretira kao neproizvodna. Trgovina je neproizvodna delatnost, osim u delu gde se vrši priprema, pakovanje i sortiranje proizvoda. Turističke (odnosno putničke) agencije u celini predstavljaju delatnost koja je neproizvodnog karaktera, jer one pružaju ličnu uslugu turistima. To isto vredi i za sve druge delatnosti, kao što su: komunalna, PTT usluge, zdravstvene ustanove, muzeji, galerije i sl. Zanatstvo je, takođe, neproizvodna delatnost, tj. pruža usluge, osim onaj njegov deo koji se naziva proizvodno zanatstvo (npr. proizvodnja suvenira, kojom se bave zanatlije). Prema tome, sumirajući, možemo zaključiti – turizam jeste privredna, ali najvećim svojim delom neproizvodna ili uslužna delatnost. Kada bi se definisao proizvod koji turista kao raspoloživ nalazi u nekoj zemlji, regiji ili turističkom mestu, onda bi to bila lična usluga u preko 2/3 slučajeva. Ostatak su materijalni proizvodi koji se kupuju kao suveniri, hrana i piće koje se troši, kao i drugi proizvodi za svakodnevne potrebe.

SPECIFIČNOST ELEMENATA TURISTIČKOG TRŽIŠTA Kada je reč o turističkom tržištu, onda se može konstatovati da se ono, po svojim sadržajnim elementima ne razlikuje od ostalih robnih tržišta. I turističko tržište ima

57

svoje subjekte – turističku potražnju i ponudu, objekt razmene –proizvod ili uslugu i cenu. Tako, može se reći, da je turističko tržište skup odnosa potražnje i ponude, koji su usmereni na razmenu robe i usluga posredstvom novca, i to u razmeri koju određuju cene robe i usluga. Tek funkcionisanjem sastavnih delova iskazuju se određene specifičnosti ovog tržišta, pa se o njemu često govori kao o tržištu posebne vrste, tj. tržištu „sui generis“, pa i turizam, šire posmatrano, dobija tu konotaciju (značenje). U ovom kontekstu, treba ukazati na poznate osobine turističke potražnje i ponude, koje, u svom međuodnosu, pokazuju čitav niz specifičnosti. Potrebe predstavljaju onu polaznu tačku od koje se polazi kad je reč o pojavi bilo koje, pa tako i turističke potražnje. Turističke potrebe, shvaćene kao potrebe za odmorom, rekreacijom, zabavom, razonodom i sl., istakli smo ranije, spadaju u dopunske potrebe. Delimično, ako je reč o obnavljanju radom utrošene energije (preventiva i kurativa), one ulaze i u oblast egzistencijalnih potreba. Ekonomsko izražavanje turističke potražnje moguće je tek uz postojanje slobodnih novčanih sredstava i raspoloživog vremena, kao i sklonosti da se deo dohotka i slobodnog vremena kojima raspolažu nosioci turističkih potreba iskoriste za turistička putovanja. Sigurno je da su ovo oni temeljni faktori ekonomskog izražavanja turističke potražnje, ali potrebno je napomenuti da se turistička potražnja treba posmatrati i kao funkcija predispozicije nosioca potreba da se preduzimaju turistička putovanja i nepromenljivosti određene turističke destinacije (regije i zemlje). Predispozicija za putovanje je u direktnoj zavisnosti od društveno-ekonomskih, geografskih, ličnih i drugih karakteristika turista, dok je, s druge strane, nepromenljivost u obrnutoj proporciji sa potražnjom i objektivno zavisi od većeg broja elemenata: udaljenosti – troškova puta – cena, kulturnih elemenata, troškova turističkih usluga – cena, kvaliteta i sl.

ELASTIČNOST TURISTIČKE POTRAŽNJE Izraženije obeležja turističke potražnje svakako je njena elastičnost. Ona može biti posmatrana u zavisnosti od ekonomskih i neekonomskih faktora. Zadržavajući pažnju na ekonomskim faktorima, može se konstatovati da elastičnost može biti primarna i sekundarna. U prvom slučaju radi se o osetljivosti prema dohotku (odnosno cenama, deviznom kursu), a u drugom slučaju – o promenljivosti turističke potražnje prema promenama u ponudi. Ako se ima u vidu dohodovna elastičnost, onda se ista može posmatrati preko koeficjenta elastičnosti (izdatka za turistička putovanja). Naime, budući da dopunske potrebe imaju relativno viši koeficijent elastičnosti (promena u dohotku za najviše 1% izaziva brži porast izdatka za turistička putovanja), a kako se među njima nalaze i turističke potrebe, onda se može reći da je taj koeficijent iznad 1,0. Neka novija istraživanja, koja su utvrđivala stepen međuzavisnosti između nacionalnog dohotka per capita i izdataka za turistička putovanja kod poznatih emitivnih zemalja, osim što su utvrdila izuzetno visok stepen korelacije (slaganja) između ovih veličina, potvrdila su i relativno brži rast izdataka za turistička putovanja od rasta nacionalnog dohotka.

58

Izdaci za turistička putovanja, takođe se mogu posmatrati u zavisnosti od promena u ličnoj potrošnji. Naime, koeficijent elastičnosti pokazuje da na ovom polju postoji visok stepen korelacije (između izdataka za putovanja u inostranstvo i visine lične potrošnje), kao i relativno brži rast turističke od lične potrošnje stanovništva. Sigurno da se u ovom kontekstu mora imati u vidu i činjenica o tome da turističke potrebe relativno teško dostižu tačku potpunog zadovoljenja (saturacije), jer se, kao što je ranije istaknuto, uvek može posetiti novo turističko područje, nova destinacija, koristiti novi oblik smeštaja ili drugi vid prevoza i sl. Međutim, isto tako, koeficijent elastičnosti utvrđen za zemlju u celini ne mora se poklapati sa koeficijentom elastičnosti koji imaju odgovarajuće grupe stanovništva. Naime, postoji relativna granica između rasta prihoda i izdataka namenjenih zadovoljenju turističkih potreba. Reč je, u osnovi, o tome da se s rastom prihoda znatno brže povećavaju i izdaci za turistička putovanja, ali samo do određene granice, tj. do određenog nivoa dohotka. Posle toga, zbog relativno manje konkurentnosti među potrebama na višem nivou dohotka (odnos egzistencijalnih i dopunskih potreba), relativne saturacije turističkih potreba, kao i tretiranja turističke potrebe kao neophodne, intenzitet rasta koeficijenta je manji nego kod niže dohodovne grupe. Takođe, turistička potražnja osetljiva je i na promene cena turističkih usluga. One, kao jedan od izuzetno značajnih elemenata u određivanju potrošačkih preferencija, predstavljaju sredstvo konkurentske borbe receptivnih zemalja koje posebno dobijaju na značaju u uslovima inflatornih kretanja, budući da turistička potražnja zbog porasta cena turističkih usluga relativno povećava svoje izdatke. Pri tome, potrebno je imati u vidu da je ova osetljivost potražnje vezana kako za motiv putovanja, tako isto i za vrstu usluge kod kojih se vrši korekcija cena. Tako, poslovna putovanja, u načelu, imaju izraženu cenovnu elastičnost. Udaljenost može biti značajan faktor osetljivosti. Mereći je troškovima puta i vremenom potrebnim za putovanje, jasno je da postoje destinacije koje se s ovog stajališta preferiraju, za razliku od drugih koje su manje interesantne. Uvođenje savremenih aviona značajno je omasovilo turistička putovanja. Snižavanje troškova prevoza i vremena putovanja takođe su bili snažan stimulans za preduzimanje novih turističkih putovanja. Ovom logikom mogli bismo ići šire u analizu svakog faktora turističke ponude (prirodni uslovi za boravak), pa čak i u detaljnu analizu svakog faktora pojedinačno i došli bi do konstatacije da se rezistentnost smanjuje što su ovi faktori prilagodljiviji turističkoj potražnji i obrnuto. To nije ništa drugo do sekundarna elastičnost potražnje.

OSTALE KARAKTERISTIKE TURISTIČKE POTRAŽNJE Potražnja je heterogena jer su heterogene potrebe njenih nosilaca, s jedne strane, kao i mogućnosti njihovog zadovoljenja, s druge strane. Prema tome, za postavljanje odgovarajuće poslovne i turističke politike, moguće je, tačnije rečeno – poželjno je, grupisanje potrošača (turista) u manje homogenije grupe, uz uvažavanje određenih varijabli kao osnove za njihovo segmentiranje (npr. godine starosti, pol, brojnost

59

porodice, regija odakle dolaze, veličina zemlje, stepen potrošnje proizvoda i usluga, i sl.). Turistička potražnja je mobilna, odnosno pokretljiva u svakom vremenskom trenutku. Ako se ima u vidu da je proizvodnja većine turističkih usluga neposredno uslovljena potražnjom prisutnog kupca, tako se mnoge usluge proizvode tek po narudžbi kupca, slično kao i razne lične usluge, onda je očigledno da je potražnja usmerena ka ponudi, a ne obrnuto, kao što je to slučaj na većini ostalih tržišta. Mobilnost je povezana i s razvojem i upotrebom transportnih sredstava, posebno automobila, donekle i aviona, koja omogućavaju dostupnost i najudaljenijih područja i mesta. To ima posebno važnu ulogu kod posmatranja tačke saturacije turističkih potreba (pomera se naviše), kao i moguće supstitucije turističkih destinacija koje su rezistentne na zahteve i potrebe potrošača. Iz prethodnog proizlazi da se proces potrošnje poklapa sa procesom proizvodnje, te da nema mogućnosti za uskladištenje turističke usluge. Proizvodnja za skladišta je u turizmu nemoguća. To upućuje na vrlo veliku opreznost u planiranju, posebno u oblasti plasmana turističkog proizvoda. Pored toga, jedno od konstantnih obeležja turističke potražnje, istakli smo to već ranije, iskazuje se u njenoj sezonskoj koncentraciji na kraće vremensko razdoblje tokom godine (npr. u mediteranskim zemljama jun-septembar), koja je prisutna u većem ili manjem obimu kod svih receptivnih zemalja (iznad 50%). Ali, sve više se pojavljuje i deljenje godišnjeg odmora na dva ili čak tri dela što ublažava sezonski pritisak potražnje. Potražnja je posebno osetljiva na promotivne aktivnosti (propagandu posebno). Opšta turistička propaganda koju vode sve zemlje sveta treba privući pažnju turističke potražnje, a komercijalna propaganda preduzeća turističke privrede „pomeriti krivulju potražnje“ u korist novih turista. Atraktivan film, uspešna prezentacija na Internetu i sl. privući će veću masu potrošača, dok će stereotipnost i neinventivnost u propagandi izazvati rezistentnost turističke potražnje. Sve prethodno obrazložene specifičnosti potražnje proizilaze zbog ekonomskih faktora. Međutim, ona, takođe, može biti elastična i na čitav niz neekonomskih faktora kao što su politička nestabilnost, kriza, ratovi, poplave, zemljotresi, epidemije, koji veoma negativno utiču na potražnju. Ona zaobilazi područja na kojima su na snazi ovi faktori. Prema tome sigurnost predstavlja značajni neekonomski faktor za preduzimanje putovanja turista u konkretna područja.

DELIMIČNA NEELASTIČNOST TURISTIČKE PONUDE Složenost turističke ponude koja se kod svake individue iskazuje kao potreba za određenom kombinacijom osnovnih i dopunskih usluga (smeštaj, ishrana, prevoz, zabava, razonoda), mora biti zadovoljena kompleksnom turističkom ponudom koja

60

podrazumeva vremensko i prostorno sinhronizovanje atraktivnih, komunikativnih i receptivnih faktora. U tom smislu situacija na drugim tržištima daleko je jednostavnija, jer se traži upravo ona roba i usluga koju proizvođač nudi, a ne kompleksna usluga, tj. više različitih međusobno povezanih usluga. Pored spomenute heterogenosti, turističku ponudu karakteriše i relativna nepromenljivost atraktivnih faktora (pa i u dužem vremenskom razdoblju), kao i relativno visoki fiksni troškovi kako komunikativnih, tako i receptivnih faktora. Ova činjenica doprinosi i relativno sporijem obrtanju novčanih sredstava, pa to ima reperkusije na smanjivanje interesa privatnog kapitala da snažnije investira u ovoj oblasti i iz nje izvlači odgovarajući profit, posebno ako turistički razvoj nije podržan i čitavim nizom mera ekonomske politike države. Takođe, potrebno je podsetiti da je zakonomerna pojava na turističkom tržištu da se ono menja od tržišta prodavca ka tržištu kupaca. Kako tržište kupaca imamo onda kada je intenzitet potražnje smanjen, tj. u razdoblju predsezone i postsezone, opravdano se može postaviti pitanje na koji način zaposliti raspoložive kapacitete, s obzirom na to da nema preorjentacije proizvodnje. To rađa potrebu uvažavanja koncepcije graničnih troškova kao osnove koja u nekim slučajevima može biti dobro rešenje za postavljanje politike cena (tj. njenog diferenciranja), i na toj osnovi ostvarenja fleksibilnosti u odnosu na promene potražnje. Inače, svi prethodno spomenuti elementi opredeljuju neelastičnost turističke ponude. Pored spomenute primarne elastičnosti, postoji i sekundarna elastičnost kada se turistička ponuda raznim poboljšanjima rekonstrukcijama i novom gradnjom prilagođava turističkoj potražnji, odnosno utiče na nju. Čitav niz tehnoloških rešenja, i ideja utiču da se turistička ponuda do izvesnih mera može prilagođavati sve izbirljivijoj turističkoj tražnji. Primeri za to su – veštački sneg, zatvoreni bazeni, porast broja i vrsta smeštaja (kampovi, „roteli“, resorts-hoteli, aqua-parkovi, solarijumi…..).

TURISTIČKI PROMET Kao rezultat kretanja turističke potražnje (turista) na destinacijama turističke ponude javljaju se efekti koje je moguće meriti, pratiti, upoređivati. Za to postoje složeni informacioni sistemi u turizmu koji imaju osnovnu funkciju praćenja efekata razvoja turizma u cilju usmeravanja daljeg razvoja. Na Zemlji postoje određene prostorne celine prema kojima se usmerava turistička potražnja. Pod prostornim celinama, prema kojima se kreće relativno najveća masa turista, treba podrazumevati kontinente, regije, zemlje ili turistička mesta koja turisti rado biraju pri donošenju odluke o turističkom putovanju. Pokazatelj kojim se utvrđuje koliki je ukupan broj turista, kao i broj njihovih noćenja ostvaren u spomenutim područjima naziva se turistički promet. Turistički promet može se posmatrati kroz tri elementa :

61

• obim turističkog prometa, • dinamika turističkog prometa, i • struktura turističkog prometa.

Tek kada se posmatraju sve tri dimenzije zajedno, može se doći do prave slike o ostvarenom turističkom prometu i njegovom značaju za pojedina područja (kontinente, regije, zemlje, turističke destinacije), ili o turističkom prometu koji je ostvaren u nekom od smeštajnih kapaciteta. Osnovni pokazatelji razvijenosti turizma koji se mogu pratiti su:

• broj turista • broj noćenja • dužina boravka • struktura posetilaca/ starosna, po zemlji porekla, po polu... • struktura turističkih destinacija • vrsta transporta • struktura smeštajnih objekata • iskorišćenost smeštajnih kapaciteta • preferencije turista, njihovi stavovi i motivi.... • potrošnja turista • zarada od turizma…

Te informacije prikupljaju i obrađuju: objekti za smeštaj, turističke agencije, turoperatori, turističke organizacije, instituti za istraživanje turizma, istraživačke agencije, statistički zavodi, i objavljuju ih u biltenima, statističkim godišnjacima i u savremenim uslovima na web portalima, kao što su: www.novisadtourism.com, www.serbia-tourism.org, www.minttu.sr.gov.yu, www.statserb.sr.gov.yu, www.tourmis.wu-wien.ac.at, www.world-tourism.org. Konstatacija da se danas u međunarodno turističko kretanja uključuje oko 800 miliona turista (2005.g.) je, praktično, ilustracija za obim turističkog prometa, a isticanje je stopa rasta turističkog prometa (mereno brojem turista od 1950. godine do danas) iznosila oko 7,6 % ilustruje dinamiku prometa. Raspodela turističkog prometa (mereno brojem turista) pokazuje da na području Evrope boravi oko 55 % turista, da je druga po značaju regija Istočne Azije i Pacifika sa učešćem od 19,3%, Severne i Južne Amerike sa učešćem od oko 16,6%, a slede ih regije Bliskog istoka sa učešćem nešto više od 4,8% i Afrike sa 4,6 %.

SEZONSKI KARAKTER TURIZMA Sezonalnost u poslovanju je veoma izražena u turizmu. I dok je ona, na primer, u poljoprivredi i građevinarstvu rezultat tehničko-tehnoloških uslova proizvodnje, u turizmu je ona rezultat dominantne koncentracije turističke potražnje u određenom vremenskom razdoblju tokom godine. Poznato je da turistička potražnja dugi niz godina ima uobičajene tokove: prema toplim morima, planinskim centrima i velikim gradovima.

62

Glavni tok turističke potražnje je prema toplim morima, posebno ka mediteranskom bazenu. Posmatrajući razdoblje od godinu dana, većina turista svoja putovanja preduzima u razdoblju letnjih meseci ili u tzv. „punoj“ ili „glavnoj“ turističkoj sezoni. Na području Mediterana, dominantan deo turističkog prometa (broj turista i broj noćenja) ostvaruje se u glavnoj turističkoj sezoni (55%-75%). U manjem obimu, promet se ostvaruje i u predsezoni (april-maj) i u postsezoni (oktobar). Oni koji se usmeravaju prema planinskim centrima pokazuju izraženiju sezonalnost u razdoblju letnjih meseci (jun-septembar), ali i zimskih meseci (decembar-januar). Gradovi se najčešće posećuju zbog posla, sajmova, „šopinga“, pojedinih manifestacija, kulturno-istorijskog nasleđa i sl. Oni su posebno atraktivni u razdoblju prolećnih (april-maj) i jesenjih meseci (septembar-oktobar); odnosno, u vreme predsezone ili postsezone. Kod velikih gradskih centara sezona nije tako izražena, kao što je to slučaj i kod zdravstvenih i banjskih centara, gde sezona sa manjim oscilacijama traje celu godinu. Sezonsku usmerenost turističkih tokova prati jedan od najvećih problema u poslovanju u turističkoj delatnosti. Postavlja se, naime, pitanje kako zaposliti ugostiteljske, saobraćajne i druge kapacitete, odnosno kako ih iskoristiti i u razdoblju smanjene koncentracije turističke potražnje. To je posebno značajno u primorskom turizmu, na primer u mediteranskim zemljama koje imaju značajnu sezonsku koncentraciju u letnjim mesecima (od aprila do septembra). Naime, ovi kapaciteti u turizmu, ako se posmatra razdoblje od godinu dana, nisu dovoljno iskorišćeni što utiče na (ne)ostvarivanje rezultata tih preduzeća (profit), a time i prihoda svakog člana radnog kolektiva. Otvaraju se i drugi problemi. U sezoni se radi i subotom i nedeljom ili preko praznika i sl. To iziskuje posebnu organizaciju posla kao i potrebu da se u tom razdoblju zapošljavaju sezonski radnici (rad po ugovoru i bez zasnivanja stalnog radnog odnosa). Često su ovi radnici nižih kvalifikacija, neupućeni u posao koji rade, što ima negativne posledice na ukupan kvalitet usluge. Rešavanje spomenutih problema nije ni lak ni jednostavan posao. Ovim pitanjem bave se vlade pojedinih zemalja, kao i razni učesnici na strani turističke ponude, tj. hotelijeri, saobraćajna preduzeća, putničke agencije i drugi. Tako, vlade pojedinih zemalja propisuju različito vreme školskih praznika, stimulisanje radnika da koriste godišnji odmor u dva, a u Francuskoj već i u tri dela, što predstavlja značajan faktor smanjivanja sezonske koncentracije potražnje. Isto tako, hotelska preduzeća, pa vrlo često i čitava turistička mesta (destinacije), nastoje ovaj problem rešiti obogaćenjem sadržaja boravka (zatvoreni bazeni sa toplom vodom, sportske sale, kongresni centri, razne zabavne manifestacije i sl.). Jasno je da hotel koji ima grejanje, bazen sa toplom morskom vodom, pokriven teniski teren i slično može računati sa produženom sezonom i u tzv. predsezoni (prolećni meseci) i postsezoni (jesenji meseci).

63

Stepen iskorišćenosti kapaciteta, na primer, jednog hotela, prevoznog sredstva (autobus, avion i sl.) povećava se i kroz stimulativnu (povoljnu) politiku cena. Tako, uz relativno niže cene za razdoblje predsezone i razdoblje postsezone, hotelijer, uz pomenute sadržaje, može privući određeni broj turista. To mogu biti različiti segmenti turističke potražnje: penzioneri, mladi, kongresmeni, sportisti i sl. To su manje, homogenije grupe turista, svrstane u segmente po nekom obeležju, na primer polu, godinama starosti, prihodima, potrebama itd. Ako je politika cena praćena i odgovarajućom propagandom, kao što su reklame na TV, novine i slično, može se izvršiti značajno stimulisanje potražnje i povećati stepen korišćenja kapaciteta, a onda i ostvariti određeni pozitivni ekonomski efekti. U svakom slučaju, da bi se ovo postiglo, moraju se uzeti u obzir razni elementi, kao što su; razlozi za putovanje, raspoloživo vreme i finansijska sredstva, raznovrsni sadržaji na strani ponude, troškovi, i pažljivo ih proučavati u svakom konkretnom slučaju. To se radi zato što su moguće i situacije da produžavanje sezone ne donese one rezultate koji se očekuju (kada troškovi za produženje sezone prelaze ostvarene prihode).

TURIZAM KAO AGENS TRANSFORMACIJE PROSTORA

Turizam, kao fenomen globalnih razmera, utiče na transformaciju geografskog prostora. On preobražava prvobitni prostor tako što ga oprema, uređuje, remodelira i restruktuira. Pod njegovim uticajem receptivni prostor se sve intenzivnije menja, dobijajući postepeno specifičnu turističku fizionomiju. Kao što je poljoprivreda uticala na promenu prvobitnog prirodnog prostora u ruralni, kao što su procesi industrijalizacije i urbanizacije izmenili prethodni (najčešće poljoprivredni) pejzaž na sebi svojstven način, tako i turizam u procesu razvoja stvara novi tip prostora i pejzaža. U tom procesu transformacije prvobitni prostor može postati kvalitetniji, zdraviji i privlačniji nego ranije (npr. regija Langedok-Rusijok u Francuskoj, koja je od nezdrave močvare pretvorena u privlačnu turističku regiju), ali može biti i tako radikalno izmenjen i degradiran da postaje neprepoznatljiv, zbog čega delimično ili potpuno gubi svoju prvobitnu privlačnost. Imajući to u vidu, neophodno je utvrditi sve pozitivne i negativne aspekte delovanja turizma kao agensa transformacije prostora.

EFEKTI TURIZMA NA PROSTOR Kada je reč o efektima turizma na prostor, društvo i kulturu, postavlja se pitanje šta je uopšte pozitivno, a šta negativno. Dobar primer za ilustraciju relativnosti shvatanja pozitivnog i negativnog uticaja turizma na prostor je primer grada Susa. Anketiranjem je utvrđeno da se lokalno stanovništvo u Susu (Tunis) najviše divi i smatra najlepšim visoke i grandiozne hotele od stakla i betona građene u bezličnom, internacionalnom

64

arhitektonskom stilu. U njihovoj svesti ove zgrade su istinski simboli napretka, odraz životnog stila visoko razvijenih industrijskih zemalja. Istovremeno, manje hotele u obliku bungalova, koji su harmonično uklopljeni u okruženje, stanovnici doživljavaju kao beznačajne i neatraktivne. Iz ankete koja je obavljena sa lokalnim srednjoškolcima i studentima, na pitanje koje im se zgrade najviše dopadaju, većina je odgovorila aerodromi i veliki hoteli (na vrhu liste bio je najviši hotel u gradu "Sousse Palace"), dok su objekti lokalne arhitekture znatno manje na ceni. Nasuprot tome, strani turisti ne vole visoke hotelske zgrade i doživljavaju kao ružne, a prednost daju manjim objektima u nacionalnom stilu i bungalovima. Slična je i situacija u našim seoskim područjima gde mnoge male seoske kuće i okućnice se pregrađuju i transformišu u moderne zgrade kao posledica shvatanja domicilnog stanovništva da je to put razvoja i da će se to više sviđati turistima. Međutim turisti upravo traže ono nešto staro, malo, „iz bakine“ priče. Iz ovih primera proizlazi da ni u praksi nije uvek lako jasno razgraničiti pozitivno od negativnog, odnosno da ne postoji univerzalna saglasnost o tome šta je pozitivan, a šta negativan uticaj turizma ma prostor i društvo. U svakom slučaju pozitivni bi bili oni koji bitno ne ugrožavaju prostor i ne utiču na kočenje razvoja turističkog prostora, koji dakle podstiču razvoj tako da bitno ne ugrožava život domicilne sredine. Suprotno, negativni efekti bi bili oni koji ugrožavaju prirodne i društvene procese ometajući razvoj domicilne sredine i ljudi u njoj.

POZITIVNI EFEKTI Isticanje pozitivnih efekata turizma se hronološki javlja pre uočavanja negativnih efekata. Pored isticanja pozitivnih ekonomskih efekata (devizni priliv, otvaranje novih radnih mesta, ekonomski razvoj, multiplikativni efekat, itd.), uočeno je da turizam podstiče i obnavljanje starih spomenika; da pojedine regije doživljavaju razvoj upravo zbog istorijskih mesta, tradicionalnih gradova i kvartova koje progres još nije zahvatio; da se razvija svest o vrednosti kulturno-istorijskog nasleđa i prirode; da se stare zgrade obnavljaju i ulepšavaju da bi postale turistički atraktivne; da turizam podstiče zaštitu prirodne i stvorene sredine (mnoge istorijske građevine, zamkovi, manastiri, crkve, sela, itd, ne bi mogli biti obnovljeni bez prihoda od turizma). Neki autori su čak smatrali da turizam donosi ekonomske koristi bez ikakve štete po okolinu. Turizam najčešće ima sledeće pozitivne efekte na prostor u kome se razvija: Obnavljanje i restauracija postojećih istorijskih mesta, zgrada i spomenika. Ilustrativai primer je Vilijamsburg (SAD), prestonica britanske kolonije Virdžinije iz XVIII veka. Ovaj grad je obnovljen i restauriran skoro iz ruševina, a kada restauracija postojećih zgrada nije bila moguća, građene su nove kopije. Danas je Vilijamsburg značajna turistička atrakcija Amerike. Transformacija starih zgrada i mesta u objekte turističke namene. Stari mlinovi, seoske kuće, zamkovi, palate, pa i čitava tradicionalna naselja (Sveti Stefan), pretvaraju se u hotele, restorane, klubove, itd. Pri tome se najčešće vodi računa da se očuva ili vrati prvobitni izgled objektima koji dobijaju turističku funkciju. Na taj način, ne samo da se čuva istorijsko nasleđe zahvaljujući turizmu, već se u stare

Sonja Prentović� 25.9.08. 15:07Comment: Dovde!!!

65

objekte uliva novi život. Pri ovakvim promenama namene objekata neophodna je uska saradnja između investitora, projektanata i zavoda za zaštitu spomenika. Zaštita prirodnih resursa. Nacionalni parkovi u Africi predstavljaju dobar primer kako turizam utiče na očuvanje prirode. Uviđajući značaj turizma za povećanje deviznog priliva i ekonomski razvoj, pojedine vlade istočno-afričkih zemalja (Tanzanija, Kenija) donele su mere za zaštitu prirode u nacionalnim parkovima, koji predstavljaju glavnu turističku atrakciju. Nacionalni park Serengeti se pruža na preko 15.000 km2 i u njemu živi više od milion divljih životinja i 42 vrste. Zaštita ovih životinja i ograničenje lova (što često može biti i u suprotnosti sa neposrednim interesima lokalnog stanovništva) su velikim delom zasluga turizma, za koga je očuvana priroda bazni resurs. Donošenje administrativnih i planskih mera za zaštitu pojedinih osetljivih prostora. Nažalost, većina ovih mera se donosi tek onda kada se uoče znaci fizičke deteriorizacije pojedinih objekata i spomenika. pod uticajem nekontrolisanog i preteranog korišćenja. Mere se razlikuju u zavisnosti od ozbiljnosti problema s kojim se suočavaju. U brojnim istorijskim mestima u Evropi ograničava se saobraćaj u blizini osetljivih zona, zabranjuje se neodgovarajuća izgradnja, ograničava se broj turista (Venecija), zabranjuje se ulazak turista u unutrašnjost objekata (Partenon), itd. U nacionalnim parkovima Afrike i Australije, promet vozila se ograničava samo na ekološki poželjne koridore, izgradnja unutar parka se zabranjuje, sve štetne aktivnosti u parku se ukidaju, itd. Zaštita prostora od drugih aktivnosti. U prostorima u kojima se razvija turizam, ne mogu se istovremeno odvijati i neke druge aktivnosti, čiji su negativni efekti na životnu sredinu znatno pogubniji. Ovde se pre svega misli na određene industrijske grane koje spadaju u kategoriju tzv. "prljave industrije" (rafinerije, metalurški kombinati, termo i nuklearne elektrane, lučka postrojenja, velike fabrike i industrijski kompleksi, itd.) i koje su u direktnoj prostornoj koliziji s turizmom. Turizam mora da štiti prostor, koji mu je namenjen. od drugih interesenata, koji bi svojom aktivnošću doveli do degradacije prostora i tako lišili turizam osnovnog resursa na kome bazira svoj razvoj. Ova borba za prostor je naročito izražena u obalnim regijama gde procesi industrijalizacije i urbanizacije (u okviru procesa litoralizacije) prete da zauzmu celu dužinu obale. U ovim slučajevima turizam predstavlja branu od industrije, a borba za zaštitu prostora je istovremeno borba za sopstvenu egzistenciju. Ljudi su svesni da su i najnegativniji efekti turizma manje zlo od negativnih efekata prljave industrije. Unapređenje estetskog kvaliteta prostora. Imajući u vidu činjenicu da je estetski atraktivan pejzaž veoma bitan faktor ukupne privlačnosti određenog prostora, turizam teži da ga ulepša. To je bitna razlika u odnosu na poljoprivredu i industriju, kojima ulepšavanje prostora nije preduslov za egzistenciju i uspešno poslovanje, pa samim tim zanemaruju estetsku komponentu uređenja prostora u kome se razvijaju. Turizmu je imanentna briga za estetsko oblikovanje prostora i borba protiv svih objekata i delatnosti koje degradiraju i vizuelno zagađuju prostor. Estetska privlačnost objekata u prostoru odražava se i na oblike turističke izgradnje: hoteli, terase, parkovi, šetališta, prodavnice suvenira, putničke agencije, informativni punktovi i niz drugih objekata. Takođe se ističe estetska komponenta turističkog preobražaja prostora: Ni jedna privredna delatnost ne iziskuje takvo "ulepšavanje" i "humaniziranje" pejzaža kao turizam. Za njegove potrebe grade se u određenim primorskim, planinskim i banjskim regijama velelepni hoteli, vile, letnjikovci, koji se lociraju razređeno kako bi

66

se oko svakog takvog objekta mogli urediti parkovi, vrtovi urediti parkinzi, sagraditi pristupi i asfaltne ulice, a još češće šetališne staze. Sportsko rekreativna tereni i izrazita tišina povećavaju privlačnost takvih mesta i područja. Unapređenje dostupnosti prostora. Daleki prostori, izolovana mesta, teško pristupačni spomenici (Maču Pikču) ili planinski vrhovi (Mon Blan), zahvaljujući turizmu postaju dostupni ne samo turistima, već i svim ostalim posetiocima. Potrebe razvoja turizma utiču na izgradnju aerodroma, puteva, pruga, uspinjača, probijaju se ili markiraju staze kroz planine, osvetljavaju i uređuju pećine, otvaraju vrata palata i zamkova, organizuju posete branama, svemirskim bazama ili čak kanalizacijama i katakombama. Turizam praktično ima moć da svaki potencijalno atraktivan prostor, koji je prethodno bio iz različitih razloga nedostupan, učini dostupnim za turiste. Pri tome neminovno dolazi do određenog stepena transformacije datog prostora, kako bi se on prilagodio potrebama turista. Stvaranje geografskog prostora. Turizam, ponekad, prevazilazi jednostavnu funkciju zaštite postojećeg prostora, stvarajući od neatraktivne privlačnu sredinu. Ovo se događa u sledećim slučajevima: U regijama u kojima je turizam već veoma razvijen i gde su za daljnji razvoj preostala još samo neka neatraktivna mesta. U tim slučajevima treba stvoriti novu, prihvatljiviju sredinu, dovoljno atraktivnu i pogodnu za boravak turista. Tako se, na primer, močvare, baruštine i pustare pretvaraju u sredinu pogodnu za život i provođenje odmora, dok u negostoljubivim pustinjskim predelima turizam stvara oazu i vrtove. Potraga za pogodnim skijaškim terenima na sve većim visinama ima slične efekte. Tu se na pustim terenima, ni iz čega, grade nova turistička naselja, putevi, skijaške staze, uspinjače, itd. Turizam, znači, ne samo da transformiše postojeći prostor, već i samostalno stvara od prirodnog specifičan geografski prostor. Valorizacija prostora. Ukupno opremanje i turističko uređenje prostora treba da valorizuje posebnosti date fizičke sredine i ljudi koji u njoj žive, kao i da doprinese izgradnji specifičnog turističkog imidža koji se ne može naći nigde drugde. Svaka receptivna regija treba da bude opremljena i uređena za potrebe poznate, prethodno identifikovane klijentele (tržišnog segmenta), ne samo kada je reč o načinu gradnje, već i o vrstama aktivnosti, kao i svim ostalim elementima koji čine turističku ponudu. Izgrađivanje svesti o životnoj sredini Turizam takođe utiče na razvijanje svesti kod lokalnog stanovništva o vrednosti prostora i resursa u njemu, kao i o potrebi zaštite i unapređenja životne sredine. Navedeni pozitivni efekti ne dolaze automatski, ne javljaju se uvek i svuda gde se razvija turizam. Spontan, haotičan i nekontrolisan razvoj turizma, najčešće uz određene pozitivne ekonomske efekte, donosi i brojne negativne efekte, o kojima će biti reči. Da bi se ostvarili navedeni potencijali pozitivni efekti turizma i da bi se istovremeno minimizirali negativni efekti, neophodno je sprečiti njegov stihijski razvoj i pristupiti prostornom planiranju turizma kao integralnom obliku planiranja, koje pored prostornih, obuhvata i socio-ekonomske aspekte razvoja.

NEGATIVNI EFEKTI Saznanje o negativnim efektima turizma na prostor se javilo kasnije, i to prvenstveno kao reakcija na veliku koncentraciju turista u pojedinim mestima i regijama, koje su

67

potpuno promenile prvobitni lik pod uticajem turizma. Javlja se sve veći broj autora koji uz korisne efekte turizma, uviđaju i njegove štetne posledice i smatraju da su pozitivni efekti u odnosu na negativne precenjeni. Razvoj turizma dovodi veliki broj ljudi, naviknutih na visoki standard, u prethodno nepoznatu prirodnu i društvenu okolinu; da bi se osigurao dolazak stranaca i njihov ugodan boravak, treba razviti fizičku infrastrukturu: saobraćajnice, hotele, restorane, sportsko-rekreativnu opremu i drugo, čime se glavna turistička središta nužno transformišu. Kao opremljene turističke znamenitosti, sposobne za prihvat turista, one će u najboljem slučaju izgubiti svoju prirodnost i autentičnost. U težim slučajevima, međutim, žurba u izgradnji turističkih kapaciteta na najboljim lokalitetima, sumnjiva ekstenzija izgradnje i korišćenje zemljišta, vandalizam posetilaca, uticaj razvoja turističke infrastrukture na lokalnu ekologiju, itd., može naneti nepopravljivu štetu sredini, što neminovno vodi i samouništenju turizma. Vandalizam turističkih masa dobija sve veće razmere i utiče na degradaciju i uništenje najvrednijih kulturno-istorijskih spomenika. O tome piše i "Time" (preneto u "NIN"-u od 27.09.1987.): "U rimskom forumu, gde je Ciceron držao govore i gde je Cezar ubijen, odvaljuju krišom komadiće mermera koje će poneti kući kao dragi suvenir. Na trgu Sinjorija u Firenci, na kojem je spaljen Savanarola, obojili su nokte na nogama kopije Mikelanđelovog Davida. Obilazeći atinski Partenon, gde su se stari Grci molili boginji Atini, trpaju kamenje u svoje torbe da bi ga upotrebili kao teg za hartiju. U istočnim Pirinejima, prikradaju se duž zidova katarskih zamkova, namerno izbacujući kamenje iz ležišta da bi videli kako se kotrlja niz planinsku padinu. Kradu sve što im dođe do ruke u seoskim crkvama, vade kockice iz podnih i zidnih mozaika, odsecaju noseve statuama. Zatim, da bi bili sigurni da će biti očuvana uspomena na njihov zločin, urezuju svoje ime u prastare zidine." Navedene štete koje nastaju neposredno od ruku samih turista predstavljaju, ipak, samo mali deo ukupnih negativnih efekata turizma na transformaciju prostora. Moguće je sistematizovati čitav niz različitih oblika negativnih uticaja turizma na prostor, čiji obim i intenzitet variraju u prostoru i vremenu. U stručnoj literaturi se najčešće navode sledeći negativni uticaji turizma na sredinu: Zagađenje prostora prouzrokovano izgradnjom turističkih objekata i opreme, kretanjem. boravkom i aktivnostima samih turista u određenoj regiji ili mestu ima sledeće oblike: Zagađenje vazduha se vezuje prvenstveno za izduvne gasove automobila, kojima najveći broj turista putuje. Velika sezonska koncentracija automobila u turističkim regijama i centrima dovodi do povećanja aerozagađenosti, koja podseća na onu u velikim gradovima iz kojih turisti "beže". Izduvni gasovi automobila štetno deluju na ljudsko zdravlje, ali i na vegetaciju u neposrednoj blizini puteva. Zagađenje vazduha prouzrokuju i avioni. Ogroman broj sletanja i uzletanja aviona, koji dovoze ili odvoze turiste, na pojedinim, dominantno turističkim, aerodromima (Majorka, Ibica, Bali. itd.) zagađuju vazduh izduvnim gasovima koje prate neprijatni miris kerozina i buka. Ipak, uticaj aviona na aerozagađenje je znatno manji od uticaja automobila. Najzad, i ovde treba istaći, da je uticaj turizma na zagađenje vazduha manje štetan, nego uticaj nekih drugih privrednih aktivnosti, prljave industrije pre svega;

68

Zagađenje vode (mora, jezera. reka) je posledica litoralizacije, odnosno industrijalizacije i urbanizacije obala. Kako i turizam zauzima sve veće površine obalnog prostora i on postaje sve značajniji zagađivač vode, iako je u praksi teško uvek razdvojiti da li je za određeno zagađenje odgovoran samo turizam ili još neka ljudska aktivnost. Turizam je najčešće odgovoran za sledeće vrste zagađenja vode: izlivanje kanalizacija, tj. fekalnih i otpadnih voda, bez prečišćavanja ili uz nedovoljno prečišćavanje; bacanje čvrstih otpadaka od kojih neke plivaju po površini vode i bivaju talasima i plimom vraćani na obale i plaže; nautički turizam, tj. čamci, jahte i drugi plovni objekti, ispuštaju svesno ili slučajno gorivo i ulje u vodu. Ovo zagađenje vode, nema samo negativne ekonomske efekte, već može imati i katastrofalne ekološke i zdravstvene posledice. Biološki i hemijski zagađena voda može ozbiljno da ugrozi zdravlje kupača (alergije, kožna oboljenja, ali i druga opasnija zarazna oboljenja), a smanjenje kiseonika u vodi zagađenoj uljem, utiče na usporavanje razmnožavanja i odumiranje pojedinih vrsta flore i faune. Toksične materije i patogene klice ulaze u ribe, školjke podvodnu vegetaciju, tako da oni postaju opasni i nepogodni za ljudsku ishranu. Bolesti kao što su kolera, tifus, virusni hepatitis, dizenterija i druge, mogu biti prenete uzimanjem zagađene morske hrane (poznat je slučaj širenja epidemije preko zaraženih školjki u Napuljskom zalivu). Na pojedinim plažama dolazi čak do privremenih zabrana kupanja zbog prevelikog zagađenja i koncentracije kolibacila (koncentracija do 10.000 kolibacila po 1 l vode se smatra podnošljivom), koje može, na primer, da dostigne i nivo od 150.000 kolibacila po litri na plažama u Ostendeu ili čak 240.000 na plaži Alamanar u Francuskoj. Imajući u vidu navedeno, zagađenje vode uzrokovano razvojem turizma, ali i drugih priobalnih aktivnosti, ne samo da negativno utiče na sredinu i zdravlje ljudi, već povratno utiče i na samouništenje turizma, kome je čista, bistra i zdrava voda jedan od ključnih resursa; Zagađenje i degradacija tla. Zagađenje pojedinih mesta čvrstim otpatcima (flaše, kese, konzerve, hartija, itd.), kao i neodgovarajući način odlaganja otpadaka na deponije, predstavljaju osnovne oblike ovog tipa zagađenja; Zvučno zagađenje, tj. buka, dolazi prvenstveno od saobraćajnog prometa, ali i od vozila rekreativne namene (snežne sanke, motorni čamci, turistički avioni, itd.). Izvor buke je i sama masa turista, kao i razne rekreativne aktivnosti na plaži ili u planini, na primer. Smanjenje prirodnih i poljoprivrednih površina. Razvoj turizma, prateća izgradnja, uređenje i opremanje, neminovno zauzimaju sve veće nove površine na račun poljoprivrednih i prirodnih zona. Pojedine vredne prirodne zone (plaže, šume) često postaju nepristupačne, zbog privatizacije od strane vlasnika vila i vikendica, ili od strane hotela koji određene zone rezervišu samo za svoje goste (hotelska plaža, npr.). U svom razvoju turizam "troši" sve veće površine prostora, i to onog estetski najvrednijeg. Uništenje flore i faune. Različite vrste zagađenja, smanjenje prirodnih i poljoprivrednih površina, učestalo i preterano turističko korišćenje pojedinih zona, ponašanje turista (preterano branje, nemarnost, vandalizam, itd.) utiču na smanjenje i nestanak pojedinih biljnih i životinjskih vrsta. Pored lova i ribolova, kao direktnih načina uništavanja životinja, i samo prisustvo turista, radi posmatranja životinja (safari-parkovi), može imati negativne efekte. Uticaj masovnog turizma na divlje životinje

69

može se dobro shvatiti na primeru afričkih nacionalnih parkova. Prisustvo turista koji se kreću parkom džipovima i mini-busevima ima višestruke negativne efekte, jer ometa ishranu i razmnožavanje životinja. Vrhunski doživljaj za turiste je posmatranje i fotografisanje trenutka kada krvoločne životinje ubijaju i jedu svoj plen. Da bi videli ovaj prizor turisti se sa svojim vozilima koncentrišu oko mesta lova i tako ometaju životinje u ishrani, pa se dešava i da umiru od gladi, jer im plen pobegne upozoren prisustvom turista. Pojedini turisti gone životinje vozilima, pa tako razdvajaju mladunce od majki. Prosecanje puteva, kroz zone lova i razmnožavanja, utiče na seljenje životinja na druga mesta. Pored toga što se pojedine životinje ubijaju u lovu, one se često ubijaju i nenamerno u sudaru s automobilima. Turizam utiče i na remećenje odnosa između grabljivica i njihovog plena, što može dovesti do smanjenja jednih, uz povećanje drugih vrsta životinja, čime se narušava ekološka ravnoteža. To dovodi do prenaseljenosti pojedinih zona, povećane konkurencije za hranom, masovnih migracija životinja i uništenja biljnog pokrivača (slonovi u tanzanijskom nacionalnom parku Ruaha godišnje uništavaju 10% drveća). Najzad, životinje se povređuju i ubijaju radi izrade turističkih suvenira (rogovi, koža, krzno, slonova kost, repovi, glave, punjene ptice i mali krokodili, itd.). Kada je reč o vegetaciji, koja je bitan element estetske vrednosti pejzaža i ukupne atraktivnosti određenog prostora, ona takođe može biti ugrožena od turizma, i to na sledeće načine: branje i sakupljanje cveća, pečuraka i drugih biljaka može dovesti do smanjenja ili nestanka pojedinih vrsta; neoprezno rukovanje vatrom može dovesti do požara i uništenja šuma; seča mladog drveća za loženje vatre; razbacivanje otpadaka može dovesti do promene hranljivosti tla i do ometanja prolaska vazduha i svetlosti; promet šetača i vozila može dovesti do mehaničkog uništenja biljnog pokrivača; postavljanje kampova i uopšte turistička izgradnja dovodi do uklanjanja biljnog pokrivača (seča šume radi probijanja skijaških staza); zagađenje vazduha i promena mikroklime pod uticajem turističkih objekata i aktivnosti, takođe mogu ugroziti osetljivije biljne vrste, itd. Degradacija pejzaža i kulturno-istorijskih spomenika. Izgradnja turističkih objekata i opreme (hoteli, moteli, žičare, prodavnice, parkinzi, itd.) na mestima izuzetne prirodne lepote i/ili uz kulturno-istorijske spomenike, dovodi često do estetske degradacije pejzaža, posebno onda kada objekti nisu usklađeni sa svojim okruženjem. Pored velike gustine gradnje kontinuiranih urbanizovanih zona, turističkih gradova itd., za degradaciju pejzaža odgovorna je i savremena arhitektura sa svojim megalomanskim, uniformnim i bezličnim objektima, koji narušavaju zatečeni sklad. Homogenizaciji i banalizaciji prostora doprinosi i izgradnja regionalne infrastrukture (autoputevi, vijadukti, mostovi, potporni zidovi, tuneli, dalekovodi, itd.). Degradacija samih kulturno-istorijskih spomenika (crkava, zamkova; manastira, starih gradova itd.), nastaje uglavnom zbog velike koncentracije turista, njihovog fizičkog prisustva. aktivnosti, nesavesnog ponašanja, neznanja i vandalizma. Zakrčavanje prostora. Velika vremenska i prostorna koncentracija turista dovodi do zakrčavanja puteva, ulica, turističkih centara, spomenika, plaža, skijaških staza, uspinjača i uopšte do preopterećenosti svih resursa kao i prateće infrastrukture i suprastrukture, što utiče na degradaciju prostora i opadanje kvaliteta života (zagađenje, buka, gužva, itd.). Zakrčavanje prostora može biti statičko (parkirana

70

vozila, usidrene jahte i čamci, turisti koji se sunčaju na plaži) i dinamičko (vozila u pokretu, jahte i čamci na plovidbi, turisti u šetnji, smučari na spustu, itd.). Geološki oblici degradacije se retko pominju u literaturi, a uglavnom se odnose na posledice sakupljanja minerala, stena, fosila, krađu i uništavanje pećinskog nakita i slično. Pored toga, zabeleženi su i slučajevi pisanja grafita i grebanja po pećinskim zidovima. Planinarenje utiče na degradaciju površine stena, na stvaranje abrazija, pukotina i rupa u kamenu, ukoliko se radi o popularnim usponima koje planinari često koriste. Ipak, ova vrsta degradacije prostora, ni po obimu ni po intenzitetu, nema još uvek zabrinjavajuće razmere. Prostorna redistribucija stanovništva. Razvoj turizma, atraktivnost receptivnog prostora i mogućnost veće zarade nego u nekim drugim delatnostima, privlače radnu snagu, ne samo iz nekih tradicionalnih privrednih sektora (poljoprivreda, zanatstvo), već i iz drugih regija. Kada je reč o primorskim regijama to može dovesti do postepene depopulacije zaleđa, uz istovremenu hiperkoncentraciju stanovništva na obali. Kada se ovome dodaju još imućni penzioneri, kojima prija primorska klima i koji se sve masovnije naseljavaju na obali (Florida, Azurna obala), kao i drugi ljudi koje privlači život u turističkim regijama, onda je jasno da turistički prostori ne utiču samo na privremenu koncentraciju turista, već i na povećanje broja stalnih stanovnika i izmenu njegove prvobitne strukture (etničke, starosne, polne, obrazovne, itd.). Banalizacija prostora, Tokom godina turističkog razvoja, prostor postepeno gubi svoj prvobitni karakter i identitet i počinje da liči na bilo koji drugi. To je posledica uniformizacije objekata i standardizacije opreme koji banalizuju pejzaž. Širenje tzv. internacionalne arhitekture, velikih hotelskih lanaca, restorana za brzu ishranu i tome slično, dovodi do toga da turistička mesta sve više gube svoj specifični vizuelni identitet i profil i počinju da liče jedna na druge. Ovakvo gubljenje razlika i homogenizacija prostora, povratno negativno deluju na razvoj turizma, jer bez određene različitosti između emitivnih i receptivnih prostora nestaje i osnovni razlog za putovanje. Odgovornost za banalizaciju prostora, ne snose samo investitori, planeri, urbanisti i arhitekte, već i sami turisti koji, iako traže promenu, nisu spremni da se odreknu komfora na koji su navikli kod kuće. Imajući u vidu navedeno, može se zaključiti da turizam ima ambivalentan karakter, odnosno da njegov razvoj povlači za sobom čitav niz paralelnih pozitivnih i negativnih efekata. Zadatak istraživanja je da, na osnovu određenog sistema vrednosti, razdvoji u posebne kategorije pozitivne i negativne uticaje turizma, odnosno da identifikuje i popiše sve moguće pojedinačne efekte razvoja turizma na transformaciju prostora. Ova klasifikacija potencijalnih efekata predstavlja veoma koristan instrument prostornog planiranja, čiji je glavni cilj da maksimizira pozitivne efekte uz istovremeno minimiziranje negativnih efekata turizma.

71

MARKETING I MENADŽMENT U TURIZMU

PRIMENA MARKETINGA U TURIZMU Razvojem svetske privrede i rastom kulturnog i obrazovnog nivoa ljudi turizam je stekao sve karakteristike masovne pojave. Povećanje fonda slobodnog vremena i porast životnog standarda učinili su turističke tokove masovnim, dinamičnim, nepredvidivim, u stalnom procesu promena, turbulentnim. S toga neki autori smatraju da se turizam nalazi u fazi zrelosti koju karakteriše zasićenost tržišta postojećim načinima zadovoljavanja turističkih potreba, a turističko tržište se karakteriše masovnošću i postojanjem velikog broja konkurenata. Osnovne promene, koje ga čine izrazito turbulentnim, odnose se na značajno delovanje uticaja iz okruženja, povezanih sa sve izrazitijom svešću o potrebi za očuvanjem osnove njegovog razvoja - prostora. Iz svega prethodno iznetog nameće se kao logična primena marketinga u turizmu. Na njemu je zadatak da umanji tenziju koja kontinuirano postoji između potreba privrednih subjekata da maksimiraju svoju ciljnu funkciju (npr. povećanje profita) i potrošačkih zahteva da pronađu odgovarajuće prednosti i ostvare očekivane koristi kroz zadovoljavanje svojih potreba i želja. Marketing u turizmu predstavlja specifičan spoj marketing aktivnosti pojedinih privrednih grana i delatnosti (ugostiteljstvo, saobraćaj, turističke agencije, trgovina i dr.) i koordinatora razvoja turizma (državni i društveni organi i organizacije). Kako se u turizmu radi o plasmanu tzv. "totalnog proizvoda" i o prožimanju mnogih delatnosti, direktno i indirektno, važno je napomenuti da će domet marketinga u turizmu biti i pod uticajem stepena razvijenosti i primenjenosti marketinga u svim ovim delatnostima. U ovoj grupi kao preduzimaoci marketing aktivnosti na nivou nosilaca poslovne politike na turističkom tržištu izdvajaju se, pre svega, ugostiteljska i saobraćajna preduzeća i turističke agencije/organizatori putovanja. Primena marketinga u turizmu zasnovana je na opštim karakteristikama korišćenja marketinga u uslužnim delatnostima, ali njena suština proizilazi iz određenih osobenosti turističkog tržišta i turizma u celini. U tom smislu posebno se izdvajaju:

• direktni, indirektni i multiplikovani efekti turizma na privredu, • društveni značaj i uticaj turizma koji se naročito ispoljava u odnosu na

stanovništvo receptivnih turističkih područja, • prostor, kao atraktivni faktor i važan sastavni deo turističkog proizvoda

(prirodni i antropogeni faktori) i jedan od bitnih činilaca pri odlučivanju o izboru konkretne turističke destinacije,

• zaštita i unapređenje životne sredine, kao jedan od osnovnih preduslova za razvoj turizma i zadovoljavanja potreba turista,

• turistička tražnja, kao veoma heterogen i elastičan tržišni subjekt, zahteva poseban tretman u cilju prilagođavanja turističke ponude posebnim segmentima tražnje,

72

• značaj turizma za razvoj privrede i društva, koji uslovljava poseban interes društva i države za razvoj turizma na svim nivoima.

Prvu definiciju marketinga u turizmu dao je J. Krippendorf u kojoj pod marketingom u turizmu smatra: "sistematsko koordinirano prilagođavanje poslovne politike preduzeća turističke privrede, kao i turističke politike države na lokalnom, regionalnom, nacionalnom ili internacionalnom nivou u cilju postizanja optimalnog zadovoljenja potreba određenih grupa potrošača i ostvarivanja, na toj osnovi, odgovarajuće dobiti." Karakteristike turizma kao privredne delatnosti, osobine turističkog tržišta i zainteresovanost društva za njegov razvoj upućuju na dva osnovna i povezana oblika marketing aktivnosti u turizmu:

• marketing kao osnova za postavljanje i vođenje poslovne politike preduzeća turističke privrede;

• marketing kao osnova za postavljanje i vođenje turističke politike na svim nivoima (turističko mesto, opština, region, republika, federacija).

Poslednjih decenija marketing koncepcija nalazi sve više primenu u sektoru usluga, pa samim tim i u turizmu. Ovo je posebno značajno imajući u vidu turbulentnost na turističkom tržištu i u okruženju, koje sve više potenciraju ex ante reagovanje na promene. Kako ističe P. Kotler: «marketing koncept u sebi sadrži ključ za postizanje ciljeva preduzeća koji su izvedeni iz potreba i želja ciljnih tržišta i isporuke željene satisfakcije mnogo efektivnije i efikasnije od konkurenata". U primeni marketinga u turizmu vitalne veze se uspostavljaju između tražnje i ponude i to ponude shvaćene kao najšira lepeza usluga raznih preduzeća turističke i ostale, u razvoj turizma uključene privrede i ponude koja je praktično vezana za plasman raznih prirodnih, antropogenih i drugih aktivnosti na određenom području. Sa izoštravanjem konkurentske borbe od 70-tih, a posebno u 80-tim godinama, snaži potreba implementacije marketing koncepcije u poslovanju na turističkom tržištu, pri čemu, kao i za druge delatnosti, ona počiva na tri "stuba" tj. orijentaciji na potrošače, marketing organizaciji i ostvarivanju profita na bazi zadovoljavanja želja i potreba potrošača. Orjentacija na potrošače stavlja u fokus potrošače i njihove potrebe, a profit se ostvaruje na bazi zadovoljavanja želja kroz adekvatnu marketing organizaciju, tj. sve veću primenu integralnog marketinga. Svoju orjentaciju na potrošače opisao je jedan od direktora međunarodnog hotelskog lanca "Sheraton" još davne 1971. godine sledećim rečima: "Za Sheraton ciljevi poslovanja su da posluje na bazi ispunjenja želja potrošača, profitabilno. Marketing u tom konceptu je zajednička nit kako da se posluje uspešno..." Primena marketinga danas dobija sve više još jednu bitnu odrednicu, a to je princip humanosti, odnosno može se reći da marketing misao sada ulazi u etapu društvene orjentacije, odnosno humanizacije marketinga. Na tim osnovama je nastala i koncepcija, koja uzima u obzir zadovoljenje potreba, zahteva i želja potrošača, ostvarenje ciljeva poslovanja, kao i društvene interese i ciljeve. Ona se zasniva na

73

pronalaženju ravnoteže, od strane preduzeća, između zadovoljavanja potreba, želja i zahteva odabranih tržišnih segmenata, ostvarivanje sopstvenih ciljeva i očuvanja i poboljšanja blagostanja potrošača i društva u celini. Time su priznati i važni društveni aspekti i funkcije marketinga. U tom smislu, marketing treba shvatiti kao jednu vrstu mosta između preduzeća i društva, pri čemu ostvarivanje ciljeva poslovanja treba da bude usklađeno sa potrebom za očuvanjem ograničenih resursa. Jedino usklađenim delovanjem na povećanju kvaliteta doživljaja/iskustava turista i na unapređenju kvaliteta prirodnog i socio-kulturnog okruženja mogu biti ostvareni ciljevi koji će turizam neprestano činiti korisnom aktivnošću za sve učesnike. Veliku ulogu u pravcu ostvarivanja društvenog marketinga imaju preduzeća na strani ponude, pre svih veliki turistički ponuđači koji ne samo da odlučuju u turizmu, već i oblikuju mišljenje te, shodno tome, njihova poslovna politika i marketing značajno utiču i na karakteristike razvoja turizma. Odnosno, prema J. Krippendorf-u, marketing u turizmu u budućnosti mora biti usmeren ka okruženju i društveno odgovoran. Odnosno, samo turistička privreda koja bude ekološki orjentisana može imati pretpostavke za rast u XXI veku. U svakom slučaju, u narednom razdoblju treba očekivati intenzivnije korišćenje marketing koncepcije u turizmu, kao posledicu delovanja faktora o kojima je bilo ranije reči. Interesantno je mišljenje da se marketing u turizmu posle 90-tih godina suočava i sa sledećim važnim činjenicama:

• uspeh će ostvariti oni koji shvate da je usluga fundamentalni deo marketing procesa;

• potrebno je snažno konkurisati alternativnim načinima korišćenja slobodnog vremena i potrošnje diskrecionog dohotka;

• preopterećenost klasičnih propagandnih medija zahteva pronalaženje novih oblika komuniciranja sa potrošačima;

• kontinuirani uspeh će zavisiti i od mogućnosti kontrole nad faktorima koji mogu izazvati krizu u poslovanju u turizmu;

• pronaći nove i prikladnije načine segmentiranja tržišta i ocenjivanja uspešnosti promotivnih akcija.

Do sada izneto upućuje na stalno prisutne promene u turizmu, na njegove strukturne transformacije. Većina predviđanja ukazuje da dosadašnja osnova masovnosti turizma počinje da gubi na značaju (usmerenost prema toplim morima, pasivan odmor, stacionirani boravak i dr.), a da, istovremeno, individualizacija i racionalnost potrošača dobijaju na značaju. Jednu od najbitnijih uloga u tom procesu imaće marketing i, posebno, korišćenje instrumenata marketing miksa kao strategijskih promenljivih.

MARKETING MIX U TURIZMU Marketing mix je sistem odluka i postupaka u poslovnoj politici preduzeća. To znači da se svako preduzeće, odn. oni koji njime upravljaju moraju odlučiti za sistem odluka koje će primenjivati u cilju realizacije ciljeva politike preduzeća. To znači da je odlučivanje o izboru marketing mixa jedno od najznačajnijih područja strategijskog karaktera. Izbor marketing miksa je isto tako veoma značajan kada su u pitanju

74

usluge. Sam proces formulisanja i optimizacije instrumenata marketinga, uopšteno posmatrano, ne razlikuje se bitno u uslužnim organizacijama u odnosu na ostale. Marketing mix predstavlja sistem odabranih instrumenata (elemenata) poslovne politike pomoću kojih se pokušavaju ostvariti postavljeni ciljevi preduzeća. Marketing mix predstavlja podelu rada, kombinaciju i integraciju elemenata poslovanja u program ili miks, koji će, na bazi procene snaga na tržištu, u određenom trenutku ostvariti ciljeve kompanije. Marketing mix predstavlja jednu od ključnih koncepcija u savremenoj marketing teoriji. On predstavlja kombinaciju kontrolisanih marketing varijabli, koje služe firmi da bi ostvarila traženi nivo prodaje na tržištu. Postoji veliki broj elemenata marketing mixa. McCarthy je klasifikovao te varijable na četiri faktora (4 P):

1. proizvod; 2. cena; 3. mesto/distribucija i 4. promocija.

Međutim, marketing menadžeri u uslugama su pronašli da tradicionalni 4 P marketing nije adekvatan da opiše ključne aspekte posla uslužnog marketara. Veliki broj empirijskih istraživanja pokazuje, da nosioci funkcije upravljanja marketingom usluga zapažaju i otkrivaju niz specifičnih zadataka u odnosu na poslove u industriji. Teškoće nastaju najčešće kada su u pitanju održavanje kvaliteta usluga, uloge ljudskog faktora u kreiranju i ponudi usluga, nemogućnost patentne zaštite i problem inoviranja uslužnih proizvoda. Kada je u pitanju marketing mix usluga, iskustva pokazuju da takav koncept zahteva revidiranje, u smislu proširenja klasičnog marketing miksa. Booms i Bitner prezentiraju modifikovan i proširen marketing mix za usluge koji se sastoji od sedam elemenata:

1. proizvod; 2. cena; 3. mesto/distribucija; 4. promocija; 5. ljudi; 6. pojavni oblici i 7. proces.

Mnoge usluge zahtevaju lične interakcije između potrošača i zaposlenih u firmi. Ove interakcije snažno utiču na potrošačke percepcije kvaliteta usluge. Revidirani marketing mix za usluge obuhvata tri dodatna elementa (ljude, pojavne oblike i proces). Ovih sedam elemenata trebalo bi biti srce mnogih marketing programa uslužnih organizacija. Ignorisanje svakog od njih moglo bi bitno uticati na uspeh ili neuspeh ukupnog programa. Specifični marketing mix usvojen od određene organizacije će, naravno, varirati u skladu sa okolnostima (nivo tražnje). Neizbežno, u okviru marketing miksa postoji

75

mnogo preklapanja i međusobnih uticaja između različitih komponenti marketing miksa, tako da odluke za jednu komponentu ne mogu biti donesene, ne uzimajući u obzir njegov uticaj na druge komponente miksa. Takođe, određeni elementi i njihov značaj u okviru nekog marketing miksa menjaće se tokom vremena.

MENADŽMENT TURISTIČKE DESTINACIJE

NACIONALNE TURISTIČKE ORGANIZACIJE Turistima njihov ukupan boravak, od dolaska u destinaciju do povratka iz destinacije predstavlja novi - jedinstveni doživljaj. A budući da taj doživljaj pruža objedinjeno veliki broj davalaca usluga iz mnogih i raznih privrednih delatnosti, koji svoje usluge i proizvode prodaju nezavisno jedan od drugog, kao što su smeštaj, hrana, posete muzejima, sportske aktivnosti, izletnički programi, kulturni programi itd., pokazalo se neophodnim osnivanje posebne, jedinstvene organizacije koja će predstavljati destinaciju i turistički proizvod u celini, informisati javnost i stvarati zaštitni znak (branding) destinacije, kako bi bila što poznatija na svetskoj karti i tako privukla što više turista. Takve organizacije na nivou države se nazivaju nacionalnim turističkim organizacijama kao što su: Switzerland Tourism, The British Tourism Authority (BTA), Die Deutsche Zentrale fur Tourismus (DZT), The Australien Tourism Commision (ATC), Turistička organizacija Srbije (TOS). Organizacija na destinaciji (bilo ona lokalna, regionalna ili nacionalna) zavisi od vrste destinacije, njenih resursa, atraktivnoti, ponude, ali i financijskih sredstava kojima raspolaže. Na nivou regija, provincija ili opština, formiraju se lokalne ili regionalne turističke organizacije, turistički biroi ili, kao u našoj zemlji opštinske turističke organizacije. Kod formiranja regionalnih organizacija često dolazi do problema zbog uplitanja politike koja smatra da turističke regije trebaju pokrivati administrativne regije, na primer područje opštine ili pokrajine, kako je to kod nas. Međutim, to nije dobro rešenje. Turističke regije se trebaju formirati isključivo, i samo, na temelju celovitosti svoje turističke ponude, odnosno turističkog proizvoda. Na nivou gradova turističke se organizacije, obično, nazivaju gradskim turističkim organizacijama ili turističkim centrima ili Convention and Visitor Bureau (CVB). Primjeri su:Turisme de Barcelona, Berlin Tourismus Marketing GMBH, Vienna Tourist Board, London Tourist Board, Turistička organizacija Beograda (TOB) ili Turistički informativni centar Novog Sada (TIC). Po pravilu, države osnivaju svoje nacionalne turističke organizacije same ili u suradnji sa privatnim sektorom i to kao nekomercijalne - neprofitne organizacije. U zavisnosti od vlasnika/osnivača menadžment turističke organizacije odgovara javno izabranom predsedniku, administrativnom telu – Upravnom odboru, izabranom od predstavnika turističke industrije, administrativnom telu izabranom od strane države ili pak administrativnom telu izabranom od države i industrije zajedno (izvršnom odboru). Kod nas Upravni odbor TOS-a ili TOV-a (turističke organizacije Vojvodine) čine predstavnici koje odredi Skupština Srbije odn. Vojvodine, i na žalost vrlo često su to nekompetentne ličnosti koji ne dolaze iz struke nego iz politike. Nacionalne turističke organizacije finansiraju se, najvećim delom, iz državnog budžeta. Osnovni zadatak nacionalnih turističkih organizacija je podsticanje

76

unapređenja, odn. promocije turizma i to u uslovima kad nacionalna turistička organizacija naplaćuje boravišnu naknadu od turista kao i članarina/naknada/taksa koje plaćaju razni davaoci usluga na destinaciji. Međutim sve više je prisutna činjenica da države smanjuju svoj deo finansiranja ove važne delatnosti te da su nacionalne organizacije prisiljene tražiti finansiranje od privatnog sektora ili (najnovije) iz svojih vlastitih komercijalnih prihoda. U svakom slučaju i u budućnosti će biti neophodna potpora države i to na svim nivoima, te privatnog i javnog sektora koliko radi samog turizma, to još više radi efekata turizma i njegovog uticaja na sve ostale delatnosti, a posebno na imidž zemlje u svetu u turističkom, privrednom, političkom i svakom drugom smislu. Posebna karakteristika rada nacionalne turističke organizacije jest njena neutralnost prema svim davaocima usluga, a što je logično kada se finansira iz državnog proračuna. Međutim, kad je privatni sektor uključen u financiranje može se pojaviti problem zbog mogućeg značajnijeg uticaja privatnog/ih finansijera u odnosu na ostale učesnike u finansiranju. Ipak, sasvim je izvesno da će se struktura i način poslovanja, kao i finansiranje, nacionalnih turističkih organizacija, morati menjati. S tog stajališta najveću odgovornost za uspeh destinacije snosit će turistička organizacija i to na svojem nivou organizovanja, od gradske do nacionalne organizacije.

INTERNACIONALNE TURISTIČKE ORGANIZACIJE The World Tourism Organization WTO (MTO) je jedina međuvladina organizacija koja nudi primeren okvir za međunarodno razmatranje turističke politike kao i drugih predmeta zanimljivih za sektor turizma. Prevashodno se bavi unapređenjem turizma, a njena je globalna misija potpora održivom razvoju turizma koji će proizvesti bogatstvo, zapošljavanje, promovišući bolje razumijevanje među rasama, religijama i ljudima cijelog svijeta. Svoj početak djelovanja WTO beleži 1925. godine održavanjem kongresa („The International Congress of Official Tourism Associations“) u Hagu. Posle drugog svetskog rata je promenjen naziv u The International Union of Official Tourism Organisations (IUOTO) sa sedištem u Ženevi. IUOTO je bila nevladina organizacija sa najviše 109 članica – nacionalnih turističkih organizacija i 88 pridruženih članova iz privatnog i javnog sektora. Velikim rastom turizma šezdesetih godina pojavila se potreba za efikasnijim praćenjem tog razvoja pa su IUOTO članovi 1967. godine zatražili transformaciju Kongresa u međuvladino telo koje će se na svetskom nivou baviti problematikom turizma i sarađivati sa ostalim organizacijama, posebno onima iz sastava UN-a kao što su Svetska zdravstvena organizacija (WHO) i UNESCO. Na Generalnoj skupštini UN 1969. godine prihvaćena je rezolucija, a 1974. godine ratificirale su WTO sve zemlje čije su nacionalne turističke organizacije bile članice IUOTO-a. Prva generalna skupština WTO-a je održana u Madridu u maju 1975. godine. Na poziv španske vlade koja je ustupila poslovni prostor u Madridu, Sekretarijat WTO je započeo s radom početkom 1976. godine. Od 2003. godine je transformisana u specijaliziranu agenciju UN-a čime je potvrđena njena vodeća uloga u vođenju međunarodnog turizma.

77

WTO danas broji ukupno 141 zemlju-članicu, i 7 udruženih članova predstavnika određenih teritorija, te oko 350 pridruženih članica koje predstavljaju privatni sektor, obrazovne institucije, turistička udruženja i lokalne turističke uprave. Organi WTO-a su: Generalna skupština koja se sastaje svake druge godine da bi odobrila proračun i program rada, te raspravila najvažnije teme turističkog sektora. Svake 4 godine bira Generalnog sekretara. Generalna skupština se sastoji od punopravnih i udruženih članica, a pridruženi članovi i predstavnici drugih svetskih organizacija mogu prisustvovati samo u smislu posmatrača. Izvršni odbor je upravljačko telo odgovorno za izvršenje programa rada prema odobrenom budžetu. Sastaje se dva puta godišnje. Prema kriteriju na svakih 5 punopravnih članova dolazi 1 član izvršnog odbora, isti ima 27 članova. Kako je Španija zemlja domaćin WTO-a, stalno sedište Izvršnog odbora je također u Madridu. Udruženi i pridruženi članovi mogu prisustvovati sastancima Izvršnog odbora kao posmatrači. Regionalne komisije se sastaju najmanje jednom godišnje, a sastoje se od svih punopravnih i udruženih članova regije. Pridruženi članovi regije mogu prisustvovati kao posmatrači. WTO ima 6 regionalnih komisija i to: Afrika, Amerika, Istočna Azija i Pacifik, Evropa, Istočna Azija i Južna Azija. Komisije imaju savetodavnu funkciju. Tako postoje:

• Komisija za program, • Komisija za budžet i financije, • Komisija za statistiku i makroekonomsku analizu, • Komisija za tržište i promociju, • Komisija za održivi razvoj turizma, • Komisija podrške kvaliteti, • Komisija za edukaciju, • WTO Business veće i • Svetsko veće za etički kodeks u turizmu.

Sekretarijat vodi Generalni sekretar koji nadgleda rad glavnog ureda u Madridu. Skupa sa svojim zamjenikom odgovara za primenu programa u korist članova. Pored pokretanja velikog broja projekata, organizovanja brojnih skupova sa najvažnijim temama za turizam, bogatog izdavaštva, tehničke pomoći značajna je njena edukativna uloga. Također posebno je vredno istaknuti dva važna dokumenta i to:

• Globalni etički kodeks za turizam i • Satelitski račun turizma (TSA-Tourism Satelite Account).

78

Globalni etički kodeks za turizam je izrađen na bazi velikog broja dokumenata UN-a, a sastoji se od osnovnih načela na kojima bi se trebao temeljiti savremeni turizam. Pri tom naglasak je na održivom razvoju, uzimajući u obzir njegove socijalne, privredne i ekološke dimenzije. U 10 članova Kodeks utvrđuje prava i obaveze svih sudionika turističkog procesa i naglašava ulogu turizma u boljem razumevanju među ljudima što doprinosi miru u svetu. Takođe ističe pravo svih ljudi na putovanja i slobodu kretanja. TSA je dokument koji definiše metodologiju izračuna ekonomskog uticaja turizma na ukupnu privredu. Danas već 163 države primjenjuju metodologiju TSA u evaluaciji turističke delatnosti u zemlji i konačno mogu upoređivati svoje rezultate.

SAVREMENE TENDENCIJE U TURIZMU

KARAKTERISTIKE SAVREMENOG TURIZMA Opšta slika turizma u 21 veku se dosta razlikuje i može se posmatrati na bazi poznavanja opštih društvenih, prirodnih i socio-psiholoških faktora koji kao spoljni činioci uslovljavaju promene, pa i u turizmu. Tako se može reći da se turistička industrija prilagođava svetskim ekonomskim, tehnološkim, komunikacionim, informacionim, klimatskim, socio-psihološkim i drugim promenama. Menjaju se pravila igre i ključni faktori uspeha u turističkoj delatnosti, što pokazuje pojava novih destinacija na globalnoj karti turizma. Promene su u:

• trajanju života – produžuje se i kvalitetniji je • radnom vremenu – skraćuje se sa više malih godišnjih odmora • životnim stilovima – više slobode u ispoljavanju potreba i više mogućnosti za

zadovoljavanje specifičnih a ne samo opštih i osnovnih potreba • načinu izbora i kupovanja turističkih putovanja – individualna putovanja ili

organizovanja sa sve manje „upakovanih“ delova proizvoda, sve više turista se ohrabruje da sam bukira i plaća svoje usluge i za to mu se pruža sve više uslova

• posebno su promene u ceni transportnih usluga – sve manje su cene avio-prevoza (low cost“ linije), a sada i ostale avio kompanije menjaju politiku cena

• svesti da je turizam samo putovanje zbog jednog godišnjeg odmora - već sve više turizam ima status šanse za obnavljanje životne energije, odmor od napornog rada više puta godišnje, na različite načine (aktivno, u zabavi, uzbuđenju, a ne samo pasivnom odmoru).

79

Svetsko turističko tržište je u poslednje tri dekade doživelo veliki rast, ali i velike promene u raspodeli turističkog prometa gledajući regije i pojedinačne zemlje: Od 1970. godine pa sve do danas, svetski turistički promet se povećao gotovo pet puta, dok je deset vodećih turističkih destinacija bitno smanjilo svoje učešće (sa 65% u 1970. na 47% u 2004.). Samim tim, broj interesantnih turističkih destinacija raste iz godine u godinu. U narednim godinama se i dalje očekuje trend smanjenja udela tradicionalnih turističkih zemalja u korist novih destinacija. U skladu s takvim prognozama sve diversifikovanijeg razvoja svetskog turizma, Svetska turistička organizacija (WTO) je definisala 8 ključnih faktora koji treba da se ispune za ulazak nove destinacije na svetsku turističku mapu. Reč je o sledećim faktorima:

• Politička želja i podrška razvoju turizma • Institucionalni i pravni okvir • Investicije • Razvoj svih vrsta transporta • Integracije • Promocija i komercijalizacija • Kvalitet • Javno i privatno partnerstvo

Osim ovih ključnih faktora, WTO predviđa i najveće izazove povezane s razvojem turizma, a s kojima će se, u sledećim decenijama, morati da se suoče ne samo tradicionalno najveće turističke destinacije, već i nove, dolazeće, destinacije. Reč je o sledećim izazovima:

• Manje stope rasta • Velik broj konkurenata • Sve zahtevniji potrošači • Odnos vrednosti za novac • Ljudski resursi – trening • Tržište upravljano tehnologijom.

Na bazi analize skorijih trendova u kretanju svetskog turističkog prometa, prevladavajućim načinima promocije, komercijalizacije i distribucije, kao i prema ponašanju današnjih turista, njihovim navikama, potrebama i željama, najveće stope rasta turističkog prometa u dolazećem periodu treba očekivati u sledećim proizvodnim segmentima:

• Sunce i more – interkontinentalna putovanja, kombinovana putovanja • Sportski turizam – zimski i letnji • Avanturistički turizam • Turizam u prirodi • Kulturni turizam • Urbani turizam • Ruralni turizam

80

• Brodska krstarenja ("Cruises") • Tematski parkovi • Sastanci i konferencije • Zdravstveni turizam

BUDUĆI TRENDOVI U TURIZMU Imajući u vidu savremene tendencije u razvoju i promene koje su u toku moguće je donekle predvideti kakvi će biti trendovi u razvoju turizma i kave će biti promene u pogledu destinacija, oblika turizma, ponašanja turista, očekivanja i efekata. WTO predviđa najveće izazove povezane s razvojem turizma u narednim decenijama. Ti izazovi bi bili sledeći: I dalji rast turističkog prometa ali uz manje stope rasta turističkog prometa Velik broj konkurenata – velikih, ali i pojava sve više malih ali fleksibilnih kompanija koje će biti spremne da se brzo i lakše prilagođavaju promenama na tržištu tražnje.

• Sve zahtevniji potrošači • Traži se Odnos – “vrednosti za novac” • Sve veći značaj ljudskih resursa za šta će biti neophodan kontinuiran trening i

prilagođavanje promenama savremenim znanjima i veštinama. To podrazumeva i pojavu novih specifičnih subspecijalizacija, a sve manje potrebu univerzalnih turističkih radnika koji mogu i znaju sve.

• Tržište upravljano tehnologijom – rezervacioni sistemi, on-line booking, bogati informacioni sistemi….

Takođe se očekuju i novi standardi i tržišne činjenice bez kojih više nije moguće igrati u globalnoj turističkoj industriji. To bi bili:

• diversifikacija i stalne inovacije proizvoda, • doživljaji i emocije, • potraga za novim iskustvima, • putovanja zbog kulture i obrazovanja • beg od savremene civilizacije u neotkriveno, mistično, ili tiho, zatureno,

napušteno… Na bazi prethodnog može se izvesti da su očekivane promene u svetskom turizmu sledeće:

• Smanjenje troškova putovanja • Smanjenje dužine boravka • Promene u načinu rezervisanja odmora (Internet) • Promene u glavnim motivima putovanja • Novi proizvodi i načini promocije • Budući trendovi u turizmu: • Kontinuirani rast ponude i tražnje.

81

• Povećana diversifikacija destinacija i proizvoda. • Značajne demografske promene (starija populacija, promene u sastavu

porodice, • Povećana migracija stanovništva • Povećan broj individualnih putovanja (samostalno organizovanih). • Nove prilike za budući turizam u "low cost“ avio kompanijama i Internetu

(fleksibilnost i transparentnost • Upotreba vikend kuća ("2nd homes") u komercijalne svrhe

I na kraju evo kako WTO vidi Turistu budućnosti:

• Poslovni turista - poslovni putnik je iskusan, zahtevan i vremenski osetljiv, želi izuzetnu uslugu, ali je i voljan da plati vrhunsku cenu za dodatu vrednost

• Autentični turista - želi "živeti lokalno", neupadljiv je u društvu i vrlo je etnički orijentisan (sigurnije se oseća u "prošlosti“ nego u veštačkom svetu Diznilenda)

• Kulturni turista - ima široke poglede na svet i putuje svetom da upozna različite kulture, odnosno da pojača svoj liberalni stav prema životu

• Doživljajni turista- njegova želja za samo-aktualizacijom postaje traganje za širim značenjem i osećajem vrednosti, usled čega želi da upražnjava svoj hobi ili profesionalnu aktivnost na odmoru

Da li je onda smelo prognozirati da je profil novog turiste sledeći:

• samostalan, • iskusan, • tehnološki orijentisan, • traži vrednost za novac, • aktivan i želi da uči od drugih kultura, • uzima sve više kraćih odmora, • ekološki i socijalno senzitivan.

Neće biti lako zadovoljiti takvog turistu, jer će osnovo pravilo biti omogućiti mu maksimalni kvalitet u smislu slobode da u organizovanom prostoru omogući i kreira sebi očekivani turistički doživljaj. U tom smislu ključne reči koje će to omogućiti su:

• kreativnost – u idejama, stvaranju i realizaciji • partnerstvo – sa drugima na destinaciji i celom fenomenu turizma • etičnost – razvijanje i poštovanje osnovnih etičkih normi • umrežavanje – u sisteme uz zadržavanje individualnosti • kooperacija – u procesu formiranja i realizacije kompleksne turističke usluge.

RAZMEŠTAJ RECEPTIVNIH REGIJA U SVETU Postoji uska povezanost između pravca turističkih tokova i koncentracije turista u određenim receptivnim prostorima. Sama geografska analiza turističkih tokova nije uvek dovoljna da bi se identifikovali glavni tipovi receptivnih prostora, pa je zbog toga

82

neophodno utvrditi one konkretne makroprostorne obuhvate, tj. receptivne zemlje, u kojima se javlja najveća koncentracija turista. Decenijama su dominirali Evropa (i to Alpi i Mediteran) i Amerika Severna. Međutim, poslednjih godina dolazi do prerazmeštaja turističkih tokova na nove regije. U prvi plan, iza nedostižne Evrope po svim efektima razvoja turizma (broj turista, noćenja, prihoda) izbija Azija i Pacifik, a veliki rast ima i Bliski istok, što se može videti iz naredne tabele. To će doprineti ravnomernijem razmeštaju turizma, pojavi pozitivnih uticaja na razvoj ovih novih prostora pod uticajem turizma. Dolasci turista po regionima / u milionima REGION

2004.g.

2005.g.

UČEŠĆE 2005 U %

RAST % 05/04

EVROPA 424.4 441.5 54.8 4.0 AZIJA I PACIFIK 144.2 155.4 19.3 7.8

AMERIKA 125.7 133.5 16.6 6.2 AFRIKA 33.8 36.7 4.6 8.5 BLISKI ISTOK 36.3 39.1 4.8 7.7 SVET 764 806 100 5.5 U globalnom razmeštaju turizma interesantno je uočiti i razlike koje se pojavljuju između ostvarenog (evidentiranog) broja dolazaka turista u jednu zemlju i ostvarene potrošnje, što je prikazano u narednoj tabeli. Ukoliko bi smo izračunali koliko jedan turista troši u Americi ili recimo u Kini jasno se može uočiti koliko Amerika i zemlje Evrope, kao zemlje sa najvišim nivoom organizacije turizma ostvaruju znatno veće efekte po jednom turisti. Upravo se po tom pokazatelju može uočiti da li je neka zemlja organizaciono pripremljena za takav razvoj turizma koji ostavlja i vidne ekonomske efekte (kao što je primer Kine sa veoma malim prihodima po jednom turisti, ili Turska i druge zemlje koje tek počinju efikasan razvoj turizma). Top 10 zemalja u 2005. godini

Dolasci turista Potrošnja turista

Zemlja u milonima Zemlja u mlrd u USA $

1. Francuska 76.0 1. Nemačka 72.7 2. Španija 55.6 2. SAD 69.2

3. SAD 49.4 3. Velika Britanija 59.6

4. Kina 46.8 4. Japan 37.5 5. Italija 36.5 5. Francuska 31.2 6. Velika 30.0 6. Italija 22.4

83

Britanija

7. Meksiko 21.9 7. Kina 21.8 8. Nemačka 21.5 8. Kanada 18.4

9. Turska 20.3 9. Rusija 17.8

10. Austrija 20.0 10. Holandija 16.2 SVET 680

Ako detaljnije analiziramo različite aspekte regionalnih aspekata turizma uvideće se da turizam zapravo danas i nema regionalnih ograničenja. Turizam se razvija na svim delovima u svim regionima, a dominacija jednog u odnosu na drugi region je samo vremenski promenljiva – nekih godina dominira jedna regija, onda se turisti zadovolje pa traže neke nove prostore, pojavljuju se nove regije i tako u krug. Turizam je postao svetski proces sa implikacijama na ukupnu društvenu i prirodnu stvarnost.

ANIMACIJA U TURIZMU

POJAM ANIMACIJE Proces animacije ima izvorište u filozofskim učenjima. Sam termin anima potiče iz latinskog jezika i znači duša, a reč i princip animation je iz francuskog i označava moralni i intelektualni život, hrabrost, duh. Ali, takođe, pojam se odnosi i na ljudsku akciju, na stvaralaštvo, na animiranje (oduševljenje), sredine, ulice od nekog govornika. To znači da pojedinci ili grupe mogu da animiraju, da podstaknu na akciju druge pojedince i šire grupe na određene aktivnosti. To znači da je moguće u raznim područjima ljudskih delatnosti i društvenog života organizovati grupe animatora koji bi imali zadatak da podstiču ljude na prihvatanje i upražnjavanje pojedinih aktivnosti za koje se proceni da su korisne za pojedince ili društvo. Naučnici su najviše razradili teoriju animacije u kulturi u kojoj se najviše i radi na animiranju ljudi za učestvovanjem u kulturnim aktivnostima, na praktikovanju kulture, na stvaranju navike za zadovoljenjem kulturnih potreba i sl. Po Mileni Dragičević-Šešić, animacija je postala neophodan oblik posredovanja između ljudi i umetnosti, oblik delovanja među tradicionalnom nepublikom, akcija koja ima "relacijsko svojstvo", jer predstavlja ukupnost delovanja kojima se uspostavlja živ odnos između primaoca i kulturnih aktivnosti. S obzirom da animacija u kulturi ima najdužu tradiciju, a time i iskustva više od ostalih društvenih delatnosti, možda je korisno na ovom mestu istaći šta se zapravo podrazumeva pod animacijom u kulturi. Po istim autorima, "delatnost animacije u oblasti kulture može se definisati kao:

84

• oslobađanje mogućnosti svakog čoveka u cilju slobodnog i stvaralačkog izražavanja sopstvene ličnosti putem umetnosti, nauke, proizvodnog ili društvenog rada itd.;

• podsticanje i omogućavanje prihvatanja kulturnih (umetničkih, naučnih i drugih) ostvarenja i vrednosti, svoje i prethodnih generacija, njihovo razumevanje, uživanje u njima; naravno vrednosti sopstvene, nacionalne kulture i vrednosti drugih kultura i civilizacija koje čine zajedničku kulturnu baštinu čovečanstva;

• suočavanje čoveka sa problemima savremenog društva u kome živi i razvijanje svesti o potrebi kritičkog mišljenja i odlučivanja u svim oblastima društvenog života, te njegovog učešća - aktivnog i stvaralačkog u društvenom i kulturnom životu zajendice" .

Saglasno sa navedenim aspektima definicije animacije, a vezano za očekivane ciljeve mogu se izdvojiti sledeći oblici animacije, pre svega primerene u oblasti kulture:

• Preanimacija, ili animacija u pripremi sa zadatkom stvaranja potencijalne publike ili učesnika kulturnih i drugih društvenih zbivanja.

• Edukativna animacija koja ima zadatak upoznavanja potencijalnih učesnika društvenih aktivnosti sa samim tim aktivnostima, njihovim oblicima, koristima, prednostima..., takođe pre otpočinjanja samoe te aktivnosti.

• Stvaralačka animacija koja ima zadataka ne samo da zainteresuje ljude za vrednosti i prednosti učestvovanja u određenim društvenim zbivanjima, nego i nastojanje da se ljudi neposredno uključe u aktivnosti, kao aktivni učesnici.

• Svečarska animacija odnosno organizovanje konkretnih predstava, zabava, kultrunih i drugih zbivanja u koja se uključuju ljudi već prethodno animirani i upoznati sa svim lepim ili korisnim stranama društvenih zbivanja.

ANIMACIJA U TURIZMU Polazeći od prethodnih postavki o animaciji uopšte, i animaciji u kulturi kao najrazvijenijem obliku, potrebno je ukazati i na pojam i ciljeve animacije u turizmu. Najviše je o animaciji u turizmu pisao i nju proučavao Kripendorf, nama svima dobro poznati naučnik, a osim njega i socijalni psiholozi i sociolozi slobodnog vremena, kao prof. A. Todorović, na primer. Zašto socijalni psiholozi? Zato što je animacija pre svega komunikacija između ljudi, dakle pripada sferi socijalnih odnosa, ali kako utiče i na psihu i ličnu aktivnost čoveka - ona zadire i u sferu psihologije. Turizam je najšire gledano takođe komunikacija - komunikacija ljudi u prostoru sa različitim objektima, pojavama, procesima; i dalje - turizam je i komuinikacija između ljudi u turističkoj grupi, ali i između turista i domicilnog stanovništva. U tom smislu animacija kao "relacijski odnos" ima vrlo dobro uporište u turizmu i tu je jako potrebna. Polazeći od prethodnih tumačenja pojma, zadataka i oblika animacije, kao i srodnosti turizma sa drugim oblastima u kojima se primenjuje animacija, mogli bi smo na sledeći način definisati animaciju u turizmu:

85

Animacija u turizmu je svestrana aktivnost ljudi sa strane turističke ponude (čiji je i sastavni deo) u cilju osmišljavanja različitih sadržaja obogaćenja turističkog boravka i podsticanja turista da se uključe u te aktivnosti. Imajući u vidu sve probirljiviju turističku klijentelu i sve raznovrsniju i atraktivniju turističku ponudu na svetskom turističkom tržištu, animacija u turizmu bi predstavljala dakle vrlo odgovornu delatnost. Ona u funkciji turističke ponude ima zadatak da doprinese boljem diferenciranju turističkog proizvoda u svesti potrošača, ali i većem zadovoljenju turista turističkim proizvodom, što je i krajnji cilj marketinške koncepcije poslovanja u turizmu. Turistička ponuda mora biti osmišljena i obogaćena sadržajima kulture, sporta, zabave i sl, da bi animaciona aktivnost tako osmišljen proizvod mogla da plasira turistima, odnosno tim aktivnostima da animira turiste. Prema rezultatima istraživanja aktuelnosti turističkih proizvoda na turističkom tržištu, već duži niz godina se uočava povećano interesovanje turista za one turističke programe koji imaju uključene raznovrsne i atraktivne sportske, rekreativne i zabavne sadrzaje. Još 1988. godine u svojoj knjizi "Animacija u turizmu", Radoslava Ravkin je iznela razultate Naučnog odseka za turizam iz Starnberga, koje je sprovedeno u Poreču, i po kojima se jasno uočava velika popularnost sportsko-rekreativnih sadržaja u Poreču. Čak 65,18% turista se izjasnilo da upravo sportsko-rekreativne aktivnosti imaju odlučujući uticaj na izbor turističke destinacije. Pri tome kao najznačajniji motiv traženja sportsko-rekreativnih aktivnosti nije čisto bavljenje sportom, kao takvim, nego želja za društvom, zabavom i razonodom u toku rekreativnih aktivnosti. Ovim se samo potvrđuje konstatacija da otuđenom urbanizovanom čoveku je sport, zabava i igra značajan cilj turističkih putovanja. Međutim, takođe je važno istaći da su se isti turisti velikom većinom odlučili da im je odlučujuće za uključivanje u ponuđene aktivnosti, ne samo postojanje fizičkih (prostornih) uslova, nego potreba za opuštenim druženjem. Tu se dalje potvrđuje socio-psihološki aspekt animacije, koji upravo animaciju podiže na nivo neophodnosti i odlučujućim faktorom uspešnosti realizacije turističkih programa. Slični podaci se dobijaju i analizom kataloga velikih turoperatora. Analizirajući turističke aranžmane velikih turoperatora Nemačke, Italije, Austrije jasno se uočava da prednost u turističkoj ponudi imaju oni programi koji su bogati različitim sadržajima sporta, pre svega, a zatim zabave, pa kulture i drugih aktivnosti. Primeri Robinson kluba iz Nemačke i kluba Mediteranee iz Francuske, jasno su potvrdili konstataciju da turoperatori poklanjaju veliku pažnju što snažnijem i raznovrsnijem obogaćivanju turističke ponude. Iste podatke smo dobili i analizom većeg broja turističkih aranžmana velikih i srednjih turoperatora za posetu ostrvu Krfu. Nažalost za kompetentno zaključivanje o rezultatima takve ponude nedostaju svežija konkretna istraživanja turista na turističkim destinacijama. Međutim, može se rasuđivati i na ovaj način. Ostrvo Krf je izuzetno bogato ponudom sportsko-rekreativnih sadržaja za turiste. Svaka uvala, svako i najmanje mesto ima

86

organizovane škole ronjenja, jedrena, paraglajdinga, i niza zabavnih aktivnosti (kajak, zabavne vožnje na bananama, krofnama.......). U tim uvalama vrvi od mnoštva turista koji u redovima čekaju za jednu vožnju paraglajdingom, na primer, a u turističkim mestima u biroima i na plažama svuda su prisutni mladi, prijatni, veseli ljudi koji pozivaju turiste da se uključe u aktivnosti. S druge strane, ostrvo Tasos - takođe u Grčkoj, sa takođe divnom zelenom razuđenom obalom, kvalitetnim plažama i uvalama, skoro da i nema sadržaje za zabavu, rekreaciju i sport turista. Nema tečajeva, škola ni zabavnih aktivnosti - ali zato iz godine u godinu ima sve manje turista. Na predivnim plažama mozete ne sresti nikog ili turiste usamljenike. Slična je situacija i sa poluostrvom Halkidiki. Može se rezimirati - lepa priroda, očuvano more ili planina, pa čak i postojanje kvalitetnih prostornih uslova za bavljenje sportsko-rekreativnim aktivnostima nisu dovoljan elemenat da turisti odaberu takvu ponudu, niti da se u toku turističkog boravka bave sportsko-rekreativnim aktivnostima. Neko te sadržaje treba da približi turistima, da ih povuče, da im pomogne da prekinu opnu zategnutosti iz urbanog života, da ih opusti i ponudi razonodu - sve je FUN. Zar u prilog toga ne govori i neuspeh "staza zdravlja", koje su vrlo naučno opravdano ponuđene mnogim stanovnicima gradova, i turistima u turističkim mestima. Ali na njima je čovek opet trebao da bude sam, da sam sebe podstiče, animira - i to je doživelo neuspeh. Dakle, ljudima treba pokretač, upaljač - a onda sve ide lakše. Ti pokretači, prema teoriji, ali i praksi mnogih su animatori.

87

88

III DEO - OBLICI TURIZMA

89

NAJRAZVIJENIJI SAVREMENI OBLICI TURIZMA

Podstaknuti osnovnim i sve različitijim turističkim potrebama u savremenim uslovima razvoja turizma pojavljuju se različiti oblici ili forme ispoljavanja turističkih kretanja. Prepoznavanje pojedinih od nekih drugih oblika je sve teže jer čistih formi turističkih kretanja nema, pre svega kao posledica složenosti i kompleksnosti potreba svakog turiste ponaosob. U tom smislu teško je dati neku konsekventnu podelu oblika turizma, ali neka osnovna bi mogla biti:

• Prema potrebi kretanja - rekreativni, kulturni i kombinovani. • Prema vrstama atraktivnosti - primorski, planinski, banjski, gradski, sportski,

manifestacioni, lovni.... • Prema vrstama transporta - mototurizam, nautički, avio, bike, ... • Prema sezoni - letnji, zimski, ili – sezonski, vansezonski... • Prema mobilnosti - izletnički, tranzitni, ekskurzioni, boravišni. • Prema strukturi učesnika - dečiji, omladinski, starije dobi, porodični, itd.

Mnogo je značajnije prepoznati da u nekom okruženju na nekoj destinaciji postoje uslovi za razvoj određenih sadržaja i formiranje odgovarajuće turističke ponude te da ka toj ponudi postoji usmerena odgovarajuća turistička tražnja. Za praktičare u turizmu je značajno prepoznavanje faktora relevantnih za identifikaciju pojedinih oblika turizma. Cilj planera i programera u turizmu je da na bazi određenih faktora prepoznaju pojedine oblike turizma i faze razvijenosti kako bi opet za određene potrebe turista mogli da urade i plasiraju proizvode koji se mogu tržišno pozicionirati. U tom cilju navešćemo samo neke, najznačajnije faktore koje je neophodno analizirati i prepoznavati:

• specifičnosti turističkih potreba za određeni oblik turizma, • potrebna turistička supra - i infrastruktura – postojanje, obim, kvalitet, • podoblici i forme ispoljavanja turizma, • programi koji se pojavljuju na tržištu.. itd.

Važno je istaći da je retko koji oblik turizma toliko „čist“ kao forma ispoljavanja, te da ga je lako identifikovati. U praksi se najčešće različiti oblici turizma prepliću, dodiruju, bilo na jednoj destinaciji ili u programima, ili u potrebama samih turista. No i pored svega u nastavku su izdvojeni oni oblici turizma koji u savremenim turističkim kretanjima imaju najveći broj pobornika i za koje postoje najbrojnije i najraznovrsnije ponude. To bi bili: kulturni, sportski, eko-turizam, velnes i zdravstveni,

90

ruralni, nautički, gradski, kongresni ili MICE, svaki sa svojim različitim formama i podoblicima.

KULTURNI TURIZAM

Kultura je jedan od činilaca turističke privrede i to onog dela koji počiva na kulturnim vrednostima, ili dobrima kao motivima turističkih putovanja. U razvijenim turističkim privredama, poput Francuske, Italije, Španije, V. Britanije, prihodi od turista kojima je prvenstveni cilj upoznavanje sa kulturnim dobrima i kulturnim ostvarenjima, donose znatne prihode koji prelaze trećinu ukupnih prihoda od turizma. Kultura je u tim zemljama značajan izvozni faktor kojim se ostvaruje devizni prihod za zemlju. Naravno, značaj ovakvih kulturnih kretanja u turizmu ne svodi se samo na devizni prihod. Pozitivni efekti zalaze u sferu podizanja opšteg kulturnog nivoa, uspostavljanja kulturnih međunacionalnih kontakata, širenje kulture i td. U našoj zemlji su ekonomski efekti razvoja kulturnih turističkih kretanja skoro zanemarivi, a, na žalost, teško ih je i evidentirati, što ne može biti posledica vrednosti naše kulturne baštine, niti kulturnih ostvarenja, već verovatno pre, nedovoljnog angažovanja na tim dimenzijama difuzije kulture. Ima li dovoljno osnova za jedan poseban oblik turizma koji bi smo nazvali kulturnim turizmom i šta bi bila osnova za njegovo definisanje? Da bi smo govorili o kulturnom turizmu moramo paralelno govoriti i o kulturi i o turizmu. Kultura, kao najviši izraz čovekovog stvaranja, podrazumeva skup svih materijalnih i duhovnih vrednosti koje su nastale kao posledica materijalno i duhovne intervencije čoveka u prirodi, društvu, mišljenju. Kultura u užem smislu podrazumeva sve oblike ljudskog izražavanja pomoću kojih čovek saopštava svoje iskustvo, ideje, viđenje (Sociološki leksikon). Dakle, kultura su objekti, prostori, ljudi, aktivnosti koji imaju svojstva da obogaćuju čovekovu ličnost, šire vidike, podižu opšti kulturni nivo, razvijaju komunikacije. Svaki prostor u svakom vremenskom preseku je primio određena kulturna dobra te poprimio specifična kulturna svojstva. Turizam takođe podrazumeva objekte, prostore, ljude i aktivnosti. Turizam je skup odnosa i pojava koje proizilaze iz boravka ljudi u mestima van njihovog stalnog mesta boravka. Ti odnosi i pojave su rezultat čovekovih aktivnosti vezanih za posmatranje, doživljavanje i kontaktiranje u prirodnim i socio-kulturnim prostorima. Da bi smo došli do razjašnjenja pojma kulturnog turizma stavićemo u korelaciju pojam kulture i pojam turizma. Mnogi elementi su zajednički. Ako iz turizma u ovom posmatranju izdvojimo samo ljudskim radom stvorene vrednosti, zanemarimo prirodne vrednosti, onda nam kao zajedničko ostaju prostori, objekti i pojave koje je čovek stvarao i stvara i koje su odraz ljudskog stvaralaštva, ali i ljudskih interesovanja. Ono što je bitno različito je mesto dešavanja. Kultura se u odnosu na učesnike dešava svuda, u svim prostorima. Turizam, međutim, ne. Turizam se, u odnosu na turiste dešava jedino van mesta stalnog boravka. Znači, kultura se dešava svuda, ili bi tako trebalo da bude, a kulturni turizam, je sa aspekta turiste pojednostavljeno rečeno - kultura van mesta njegovog boravka, pri čemu nije bitno da

91

li je ta kultura upriličena radi turizma ili je turista pridruženi član, posmatrač, onaj koji doživljava, upoznaje, zašto da ne i učestvuje. Na osnovu ovoga možemo dati objašnjenje pojma kulturnog turizma. Kulturni turizam su svi oni odnosi i pojave koji nastaju iz aktivnosti kulture koje se dešavaju u turističkom mestu ili prostoru radi turizma (kao osnovni sadržaj boravka turista) ili kojima prisustvuju turisti tih mesta kao dopuna boravka nekog drugog oblika turizma. Oblici ispoljavanja kulturnog turizma su vrlo različiti, a zajedničko im je da imaju elemente i kulture i turizma. Bez pretenzija da budu složeni po nekom redosledu, ili da budu strogo razgraničeni, jer to može biti predmet posebnih istraživanja, u oblike ispoljavanja kulturnog turizma bi trebalo uvrstiti: 1. Obilaske i razgledanja spomenika kulture. 2. Scenske predstave (pozorište, opera, balet, koncerti). 3. Izložbe likovnih umetnosti (slikarstva, vajarstva, primenjenih umetnosti). 4. Kulturno-zabavne manifestacije. 5. Festivale sa prikazom kulturnih ostvarenja. 6. Posete muzejima i galerijama. 7. Kružna turistička putovanja u kojima dominiraju kulturni sadržaji, bez obzira na dužinu putovanja. 8. Smotre i manifestacije folklornih vrednosti. 9. Gradski turizam. 10. Kongresni turizam. 11. Religijski turizam... Mnogi od ovih oblika dešavanja u okviru kulturnog turizma pripadaju osnovnim oblicima kulturnih dešavanja. Međutim, specifične potrebe turista i samo odvijanje turizma vrlo često zahtevaju da kulturni objekti, prostori i dešavanja poprime i neke specifičnosti, kako bi se prilagodili potrebama turista i mogućnostima turističke prezentacije. Na primer, pod uticajem turizma proširio se izbor mesta dešavanja, tako da mnogi do tada neaktivirani prostori postaju pod uticajem turizma aktivni sa kulturom. Takođe, turizam utiče na omasovljenje posečenosti pojedinih mesta i manifestacija, na povećanje broja i vrste kulturnih dešavanja, na izbor učesnika, ali i na vrste promotivnih sredstava u difuziji kulture, itd. Naravno, pri analizi kulturnog turizma bilo bi vrlo korisno poznavati parametre na osnovu kojih je moguće oceniti ima li u nekom prostoru kulturnog turizma, ili ne, i koliko je on razvijen. Te parametre je naravno vrlo teško odrediti, ali neki od njih su neizbežni. Tako bi u osnovne parametre identifikovanja kulturnog turizma u nekom turističkom mestu trebalo uvrstiti: 1. broj dešavanja - u toku dana, nedelje, meseca, godine, jednog turističkog boravka...

92

2. vrste dešavanja - priredbe, izložbe, koncerti, muzeji, obilasci, broj spomenika... 3. kvalitet - u odnosu na osnovni umetnički kvalitet, kvalitet učesnika i kvalitet organizacije kulturnih aktivnosti, 4. mesta dešavanja - koliko su pogodna, interesantna, autentična ili moderna, 5. broj, strukture i zadovoljstvo posetilaca - koje se utvrđuje stalnim istraživanjem, 6. broj, vrsta i kvalitet turističko-ugostiteljskih objekata - za smeštaj, ishranu i ostale potrebe turista, 7. razvijenost receptive u turizmu - broj, vrste i kvalitet turističkih agencija, biroa, informativnih punktova... 8. turistička uređenost i opremljenost prostora - informativne table, putokazi... 9. efekti organizacije kulturnog turizma - povećanje broja posetilaca, prihod od kulturnog turizma.

KULTURNI TURIZAM DANAS U EVROPI Na osnovu prethodnih parametara analizirana je turistička ponuda u kulturnom turizmu nekoliko manjih i većih evropskih gradova i drugih turističkih destinacija. Analiza je izvršena na bazi podataka prikupljenih iz turističkih kataloga, iz izveštaja o radu pojedinih kulturnih institucija, iz statističkih podataka koje objavljuju nacionalne turističke organizacije, iz podataka koje objavljuje UNESCO u sekciji o kulturnom turizmu na Internetu, kao i iz Internet prezentacija i podataka pojedinih kulturnih institucija. Svesni da svi podaci možda i nisu u potpunosti tačni smatramo da ozbiljnost pomenutih institucija ipak daje prostor da se mogli izvlačiti pojedini zaključci i na bazi ovako prikupljenih podataka. Dakle, gde je kulturni turizam danas u Evropi? U istoriji turizma, XIX vek je bio vek buđenja nacionalne svesti kojim se podrazumevalo i upoznavanje sa kulturnim tekovinama svoje i drugih evropskih nacija. U tom veku su u domenu turizma dominirala putovanja vezana za upoznavanje kulturne tradicije, posete otkrivenim i rekonstruisanim spomenicima kulture. Jedan od snažnih motiva takvih putovanja bilo je doživeti istoriju na mestu njenog dešavanja. Od tada, do današnjih dana opadao je broj ovako organizovanih putovanja u mnogim zemljama u Evropi. Prvobitna euforija splasla je u svim onim sredinama u kojima je to bila moda ili prestiž. Međutim, u sredinama, zemljama sa razvijenom kulturom i opštim kulturnim navikama, kultura nije prestajala da bude motiv turističkih putovanja, samo je menjala oblike. Danas u kulturno najrazvijenijim sredinama posete muzejima, spomenicima kulture, izložbama, koncertima, manifestacijama, su i dalje vrlo masovne, a često su i osnovni motiv posebno organizovanih turističkih putovanja. Francuska je sigurno jedna od zemalja sa najviše kulturnih znamenitosti, bogatih muzeja, ali i organizovanih kulturnih zbivanja koja ukazuju da se u Francuskoj poklanja pažnja kulturi. Prema podacima WTO, Francuska je i zemlja koja godinama beleži najveći broj turista u svetu. To naravno nije samo zasluga kulturnih dobara. Šta je to što karakteriše francuski kulturni turizam: milionski broj posetilaca Luvra, zamkova na Loari, veliki broj raznovrsnih kulturnih turističkih ekskurzija (tragovima čuvenih umetnika - Ž. Sandove, Lamartina, tragom mesta iz Balzakovih ili Zolinih

93

romana...), činjenica da je Francuska zemlja u kojoj su osmišljene (i do danas se stalno unapređuju) aktivnosti "Svetlosti i zvuci", kao metod oživljavanja kulturnih dobara (divan je primer dani Jovanke Orleanke u Orleanu). Sve ovo nam ukazuje na to da od ukupnog broja od oko 61,5 miliona posetilaca (1997. g.) koji su posetiti Francusku, sigurno ogromna većina pripada posetiocima koji su kao osnovni ili dopunski sadržaj boravka imali i neki kulturni događaj. Velika Britanija je u sferi turizma možda od svih zemalja najviše poznata upravo po atraktivnosti kulturnih dobara i po kulturnom turizmu i uopšte. V. Britanija nema, čuveno more, ni planinske sportske centre, kao Francuska, ali zato je zemlja koja se, u turizmu poistovećuje sa srednjevekovnim zamkovima, starim gradovima i utvrđenjima. U V. Britaniji ima 22300 spomenika kulture, oko 400 opatija od kojih je čak 350 osposobljeno za prijem turista. Veliki broj muzeja, od kojih je najčuveniji Britanski, prime godišnje preko 11 miliona posetilaca (prema podacima NTO). Ono što možda najviše ukazuje na razvijenost kulturnog turizma je podatak da se godišnje u zamkovima V. Britanije održi preko 230 vrsta različitih kulturnih manifestacija za sve uzraste i sve ukuse, koji su pretežno sa tematikom života srednjeg veka (srednjevekovni kostimi, dečije igre, viteške igre, muzika srednjeg veka, ...). Takođe je interesantan i značajan i način razvijanja kulture i negovanja kulturnog turizma postojanjem većeg broja različitih društava i udruženja, od kojih pojedina okupljaju i do 350000 članova, kao stoje društvo "English Heritage". Šta reći o kulturnom turizmu drugih evropskih zemalja? Mnoge druge zemlje Evrope imaju oblike kulturnih turističkih kretanja ili aktivnosti koje ukazuju da se u njima gaji kultura, kao svakodnevna navika, ali i kulturni turizam. Specifična je Italija kao zemlja sa možda najbogatijom kulturnom baštinom (30000 crkava, 5 gradova umetnosti, 15000 spomenika kulture, nebrojeni muzeji, galerije, čak 25 kulturno-istorijskih celina koje su zaštićene kao svetska kulturna baština pod brigom UNESCO-a što čini 40% od ukupne svetske kulturne baštine, mesta rođenja i života najpoznatijih umetnika sveta raznih epoha, umetnosti i stilova). Međutim, u Italiji je samo 15% ove baštine uređeno za turiste (podaci ICOMOS-a), gradovi nisu živo stecište kulture i događanja, kao što je to Pariz ili Prag. No i pored toga Italija zabeleži oko 50 miliona turista godišnje, od kojih su brojni oni koji posete i tu kulturnu baštinu. Beč, grad muzike pre svega, je primer grada u kojem se kulturni i turistički radnici nisu zadovoljili samo činjenicom da u gradu ima oko 70 muzeja, desetak galerija, 19 zamkova muzeja, i još preko 30 istorijskih, muzičkih, prirodnjačkih i tehničkih zbirki koje su sve savremeno opremljene za turističke posete. Dakle, iako vrlo bogat kulturnom baštinom, Beč nije tipičan grad istorijskog nasleđa, on je pre svega grad kulturnih događanja: koncerata, priredbi, festivala, dana kulturnih događanja. Tokom cele godine u Beču se možete sresti sa Mocartom, Štrausom, Bečkim dečacima u dvoranama ali i u parkovima, na trgovima, Beč godišnje poseti 3,2 miliona posetilaca, ali značajno je što 4 od 5 posetilaca obiđe najmanje jedan muzej, što svaki poseti i sluša bar jedan koncert prema podacima ankete koju sprovodi NTO Austrije. U velike gradove kulturnog turizma moramo ubrojati i Prag. Grad baroka i rokokoa, grad sa velikim kompleksom očuvanih arhitektonskih zdanja, grad Mocarta, Dvoržaka, Smetane, grad u kojem su živeli veliki imperatori i ostavili mu bogato kulturno nasleđe. Ali i Prag, poput Beča, nije zadovoljan samo prikazivanjem kulturne

94

baštine. Prag je pre svega jedna kulturna pozornica, sa puno malih scena na kojima se svakodnevno događa kultura, grad komunikacije, susreta, življenja. Prag je tipičan grad kulturnog turizma. Ali da bi smo bili realni u traženju mesta Jugoslavije u kulturnom turizmu Evrope, približimo se jugoslovenskim gradovima, kulturnoj baštini i kulturi po veličini tradiciji, značaju. Kako funkcioniše kultura i kulturni turizam Mađarske, Poljske, Slovačke, Rumunije? Ove zemlje su nam bliske po položaju, istoriji, veličini, tradiciji, kulturnom značaju, ali i nivou razvijenosti društva. Analizirajući, ne samo kulturnu baštinu, nego i oblike organizovanosti kulture, kao i dešavanja u kulturnom turizmu moramo konstatovati da i u ovim zemljama kulturni turizam ima svoje pojavne oblike, da mu se poklanja velika pažnja i da su pojedine zemlje stekle i reputaciju kroz kulturni turizam. Mađarska je zemlja u kojoj - Budimpešta dominira kao turistička destinacija. Međutim savremeni razvoj turizma u Mađarskoj podrazumeva i valorizaciju brojnih oblika kulturnih aktivnosti, pre svega folklornih: etno-parkovi i salaši, ali i manji gradovi kao mesta folklornih dešavanja, priredbi, smotri, festivala, škole zanata, izrada suvenira, muzika. Varšava, Krakov, Bratislava su gradovi u kojima kulturni turizam tek poslednjih godina uzima maha. Bogato kulturno nasleđe, zanemareno decenijama neulaganjem u njihovo održavanje se rekonstruiše, revitalizuje, a sve više se organizuju i brojna kulturna dešavanja koja dobijaju i na međunarodnom značaju. Kulturna politika ovih zemalja i gradova polazi od pretpostavke da prvo obnova vrednog kulturnog nasleđa može dati osnov za revitalizaciju i turističko uređenje ovih prostora, koje čine osnov za organizovanje kulturnog turizma. Međutim, mora se konstatovati da ove zemlje, izuzev Mađarske, nisu za sada izašle na turističko tržište sa programima kulturnog turizma, bar ne na međunarodnom nivou.

KULTURNI TURIZAM DANAS U SRBIJI Gde je naša kultura i naš turizam? Kultura u našim prostorima trpi sve promene koje se inače dešavaju poslednjih godina na našim prostorima, ali i više od toga. Kultura, svakako kao i turizam spadaju u društvenu nadgradnju, kojoj se okrećemo samo ako smo egzistencijalno sigurni i zadovoljni, možda tu leže koreni nedovoljne razvijenosti i kulture, a i turizma danas na našim prostorima. Međutim, kada se malo više pozabavimo analizom šta se zapravo dešava na našim kulturnim prostorima moramo konstatovati da ima osnova i ima vrednosti koje mogu biti osnov razvoja turizma. Pre svega ne treba zaboraviti na našu veoma bogatu kulturnu baštinu. Veliki broj nalazišta iz različitih epoha (od Lepenskog vira i neolotskih nalazišta do rimskih iskopina Sirmijuma, Đerdapa, Medijane, Gamzigrada, i drugih); vredni, specifični i poznati u kulturnoj javnosti naši srednjevekovni manastiri sve tri umetničke škole, od kojih se dva - Studenica i Sopoćani, nalaze i na UNESCO-vom spisku svetske kulturne baštine; pa spomenici i spomen-kompleksi posvećeni istorijskim događajima, ili i pojedinim ličnostima, kao što su Brankovina, Tršić, Oplenac i mnogi drugi. Naravno ne treba zaboraviti da smo imali i imamo značajne umetnike i stvaraoce u svim oblastima umetnosti: slikare XIX veka koji su imali i evropsku slavu, pa kompozitore, književnike, naučnike... tu su i naši gradovi sa jezgrima očuvanih urbanih celina, autentični i zašto da ne i privlačni, pa muzeji. I da ne nabrajamo više.

95

Naša kulturna baština je ne samo dovoljna nego i značajna osnova za baziranje turizma na njima u cilju zadovoljenja kulturnih potreba turista. Naravno, kulturna baština čini pasivni deo kulturne turističke ponude. Savremeni turizam traži aktivnost, događaj, uzbuđenja, dešavanja... Kulturna dobra moraju biti oživljena kulturnim aktivnostima. Koliko i šta rade radnici u kulturi na približavanju kulturne baštine, ali i savremenih ostvarenja gledaocima, pa i turistima? Ne baš malo, ali sigurno ne i dovoljno. Spomenućemo neke dobre primere. Mala po obimu, ali vrlo uspešna je i aktivnost Muzeja i etno-parka "Staro selo" u Sirogojnu. Zabačeni u srce Zlatibora, ovo naselje, kulturni radnici u njemu, dobra organizacija, visok nivo usluge, kreativnost i invenstivnost u osmišljavanju novih ideja, učinili su od Sirogojna kulturni centar nacionalnog (a zašto ne i međunarodnog) značaja, poznatog ne samo u kulturnim, već možda i više u turističkim i poslovnim krugovima. Kod jednog od naših najpoznatijih manastira, Studenice, se takođe mnogo radi. Prostor je uređen po svim pravilima, tu je i muzej, riznica, lep ambijent, organizacija proslava, svetkovina i naučnih simpozijuma. Mogli bi biti još i koncerti, škole umetnosti, muzike... Ali rezultata ima mada bi mogli biti i bolji. Naši gradovi su samo neotkrivene riznice kulture. Beograd, Novi Sad, Sremski Karlovci, Niš, Subotica i drugi, imaju dobrih pokušaja u organizaciji pojedinih manifestacija, sajmova, festivala, koncerata. Ali nekako se čini da su još na nivou pojedinačnog. Nema jedinstvene organizacije, stvorenog imidža koji traje celu godinu, kontinuiteta, nema kulturne politike i marketinškog nastupa. Gde nam je Branko Radičević, Desanka Maksimović, čika Jova, Mokranjac ili Sterija...? Da li je njihovom stvaralaštvu samo mesto u mermernim kipovima i knjigama? Dok u Pragu, Parizu ili Budimpešti ne možeš nabrojati broj kulturnih aktivnosti, i ne možeš proći ulicom a da ti se u ruci ne stvori bar jedan letak-pozivnica na neki događaj, dotle se kod nas još samo sedi u kafićima ili uskim krugovima, ne ljubitelja nego zaljubljenika u kulturu. A turizam? Da li bilo šta od svega što je zaštićeno, probuđeno, osmišljeno ili samo potencijalno u kulturi može da se nađe u turističkim programima i pozivima? Mnogo je manji spisak: Manastirske ture u organizaciji agencije "Dobročinstvo", voz Romantika od Beograda do Novog Sada za sajmove... Nije nabrojano sve, ali najbolje, a skoro da se drugog i ne možemo setiti. Posetioci kulturnih događanja su spontano čuli, došli - bili, videli i vratili se - sami. Naša kulturna baština i svi elementi kulturnih dešavanja, nisu pretvoreni u programe, u turističke proizvode kao osmišljena i zaokružena celina. Ni na domaćem, a kamoli stranom tržištu. Turizam još spava i ne zna šta ima oko njega, ili je prosto jednostavnije organizovati šoping-ture i đačke ekskurzije.

NAUTIČKI TURIZAM

Postoje brojne definicije i različiti terminološki pristupi, koji pokušavaju odrediti ovu kompleksnu pojavu, koja iz dana u dan doživljava bitne promene i pomake, kako u

96

obeležju tako i u sadržaju i funkcijama, tako da je nautički turizam gotovo nemoguće idealno svesti u okvire jedne definicije. Pod nautičkim turizmom se podrazumeva: skup odnosa i pojava koji proističu iz putovanja vodenim tokovima različitim plovilima i boravka turista na određenim mestima duž plovnih tokova. Nautički turizam je složen i podrazumeva više oblika organizovanog ili samoorganizovanog turizma koji za sadržaj boravka imaju vožnju manjim ili većim plovilima i zadržavanje na obalama u sportsko-rekreativne svrhe (Tomka, Dr 1989). Enciklopedijski se sintagma "nautički turizam" definiše kao specijalizovani oblik masovnog turizma, koji obuhvata različite društvene ekonomske i prostorne aspekte, koji nastaju povodom zadovoljavanja rekreacionih potreba odnosno nautičke dokolice. Prema V. Brajkoviću nautički turizam obuhvata čitav niz nivoa u zadovoljavanju potreba bavljenja i kretanja na moru kao osnovnom elementu, počev od malog lađarenja na moru i jedrenja do različitih vrsta putovanja motornim pogonom, na većim i velikim plovilima u vlastitom ili iznajmljenom plovilu. Prema drugim autorima nautički turizam je ukupnost svih usluga i odnosa, koji nastaju kretanjem ljudi u plovnim objektima po moru u turističke svrhe, smatrajući da pod pojmom nautičkog turizma treba obuhvatiti najmanje neevidentirane plovne objekte, čamce ili manje brodove, koji se obično smatraju jahtama na turističkom krstarenju. Pravna definicija iz zakona o turističkoj delatnosti glasi: Nautički turizam podrazumeva plovidbu i boravak turista - nautičara na plovnim objektima, kao i boravak u lukama nautičkog turizma, radi odmora i rekreacije. Prema prof. dr Žabici - "nautički turizam je društvena pojava, koja se manifestuje u putovanjima različitim plovnim jedinicama, radi promene mesta stalnog boravka i u svrhu rekreacije, kao i zbog drugih motiva, koji nisu u vezi vršenja privredne delatnosti, u vlastitoj ili tuđoj organizaciji". Vreme će zasigurno doneti i nove definicije pojma nautičkog turizma, ali se zasigurno neće mnogo udaljiti od postojećih, koje nautički turizam prepoznaju kao svojevrstan fenomen. Velika prekretnica u životu, a time i u plovidbi dešava se krajem XIV veka, otkrićem kompasa, a potom i velikih geografskih otkrića, posebno otkrića Amerike 1492. godine čime počinje nova era okeanske i svetske istorije. U XVII i XVIII veku u Velikoj Britaniji razvija se Yachting, koji se sve više približava Sredozemnom moru, pa je tako u XVIII veku u Đenovi osnovan prvi jedriličarski klub. Dakle, do XVIII veka nautički turizam je bio privilegija bogatih, a kasnije se pojavom industrijalizacije i urbanizacije, približava ostalim slojevima društva. Razvoj nautičkog turizma obuhvata putovanja u sportske i zabavne svrhe, koja može datirati negde od početka XIX veka. Između dva svetska rata nautički turizam dobija na zamahu, manjim plovnim objektima, ali nema značaj masovne pojave. Godine pred Drugi svetski rat obilježavaju razvoj tkzv. "velikog" nautičkog turizma, u smislu oceanskih krstarenja s dužim itinererima, gde se tih godina vodila žestoka trica u povećanju brzine i konfora brodova, koji su povezivali dvije strane Atlantika.

97

Simbol te borbe za prestiž je nesumnjivo "Titanic", čija je tragična sudbina postala sinonim velikih pomorskih - pa i drugih katastrofi. Tehničkim napretkom putovanja postaju sve češća, a menja se i struktura učesnika u putovanjima. Kako je turizam u svetu delatnost, koja doživljava ekspanzivni, a neretko i eksplozivni, razvojni trend, tako ga prati i nautički turizam, kao njegov bitni segment. To se očituje kako na morima i priobalju, tako i na unutrašnjim vodama, kao što su velike reke, jezera i plovni kanali. Ovo samo po sebi predstavlja svojevrsnu najavu da će mnoga odredišta, koja su do sada važila isključivo kao tipična "kontinentalna" sve više biti poznata kao receptivna područja nautičkog turizma.

SUBJEKTI I OBJEKTI U NAUTIČKOM TURIZMU Ukupnu delatnost u nautičkom turizmu svrstavamo u grupu tercijalnih delatnosti, koje se posredno ili neposredno udružene, nude različite usluge sudionicima u navigaciji, na plovnoj jedinici u plovidbi, stacionaru ili servisu (remontu). Time se u domenu nautičkog turizma ističu sledeće delatnosti: a) Vezane za čoveka - usluge prihvatanja, snabdevanja, ugostiteljsko hotelske usluge, te usluge koje se odnose na rekreaciju, odmor, sport, dokolicu, kulturne potrebe i sl. b) Delatnosti vezane za plovnu jedinicu u vezi sa snabdevanjem, servisiranjem izgradnjom, popravkama, savetima i sl. Glavni subjekt u nautičkom turizmu, kao i u ostalim vrstama turizma je čovek - unutar heterogene mase turista, koja na plovnim objektima sudeluje u nautičkim krstarenjima. Međutim, u nautičkom turizmu prostor, dokolica, boravak, koristi se na brojne načine, a između ostalog i u objektima nautičkog turizma, prema čemu se nautički turisti mogu klasifikovati: 1. U odnosu na boravak: na turiste koji celi raspoloživi i određeni boravak provode na plovnoj jedinici na jednom mjestu (turističkoj luci ili nekom prirodnom skloništu (zaliv, uvala i sl.) na turiste, koji se koriste kombinovanim boravkom, delom u nautičko-turističkoj luci, a delom u plovidbi (izletu u dalju ili bližu okolinu) Na nautičke turiste koji dotiču pojedine turističke objekte radi snabdijevanja, obilaska znatiželje i td. Na nautičke turiste koji kopnenim saobraćajnicama svoja plovila prevoze ili vuku cestom, čineći tako kombinaciju između "klasičnog" motorizovanog turiste i korisnika usluga nautičko-turističkih objekata. 2. U odnosu na saobraćajna sredstva i vlasništvo plovnog objekta: Na nautičke turiste koji plove u vlastitoj plovnoj jedinici. Na nautičke turiste koji plove u iznajmljenoj plovnoj jedinici. Na nautičke turiste, koji plove na tuđim plovnim jedinicama. I na nautičke turiste koji upotrebljavaju kombinacije ovih pomenutih oblika.

98

Objekti u nautičkom turizmu čine osnov nautičko-turističke ponude, koja se može posmatrati sa više stajališta i to sa aspekta nastajanja - postajanja: Prirodne delatnosti (resursi mora i obale, uvale, pejzaži, kulturne znamenitosti i sl) Prirodna bogatstva na moru i u moru, jezerima i rekama, Izgrađeni objekti; turističke luke, plovne jedinice, brodogradilišta, servisi, hotelski, trgovački, uslužni i ostali kapaciteti iz domena drugih ekonomskih delatnosti, tehnička opremljenost, saobraćajna infrastruktura i dr. Sa aspekta mobilnosti; sve plovne jedinice u nautičkom turizmu, prometni kapaciteti i čvrsti objekti. Sa aspekta - korišćenja ukupnog prihoda od dohotka, ukupna materijalna infrastruktura i direktna materijalna suprastruktura, koja direktnu ili indirektno utiče na efikasnost poslovanja. Sa aspekta angažovanja i učestvovanja:

• Poslovna preduzeća u nautičkom turizmu • Preduzeća vezana u delatnostima posrednim za nautički turizam • Putničke agencije trgovačka preduzeća, saobraćajna organizacija, kao i

organizacije od opšteg i posebnog interesa • Lučke kapetanije, lučke ispostave, carinarnice, lučka policija, osiguravajuća

društva itd.

VRSTE NAUTIČKOG TURIZMA Postoje različiti pristupi podelama i sistematizaciji nautičkog turizma. Uvažavajući sve njegove pojavne oblike, koji ga mogu činiti samostalnim oblikom turizma po određenim karakteristikama može se podeliti prema više kriterijuma. Prema kriterijumima motiva učesnika:

• mobilni • kupališni • plovidbeni • boravišni, stacionirani, nautički kamping • sportski, zimovališni, izletnički, ribolovni, zdravstveni itd.

Prema vrsti i veličini plovila:

• brodski ili veliki nautički turizam, koji obuhvata putničke, putničko-teretne brodove, te plovne hotele na kružnim putovanjima itd.

• Manja plovila, kao što su motorne jahte, jedrilice i plovila sa kombinovanim pogonom,

• Ostale vrste plovila, koja se mogu ."koritstiti u nautičko-turističke svrhe.

99

Sa aspekta sudelovanja, obima i plovidbenog akvatorijuma, nautički turizam se može podijeliti na:

• plovidbu i krstarenje na većim plovnim objektima, duži izleti i charteri, • mali nautički turizam ili zabavna navigacija.

Prema organizaciji plovidbe nautički turizam se i deli na:

• nautički turizam individualnog tipa • nautički turizam grupnog - masovnog tipa • nautički turizam u konvojima (Flotila cruise)

Prema itinererima plovidbe nautički turizam delimo na:

• nautički turizam u zatvorenim morima, na rekama i jezerima, • nautički turizam prekomorski i prekookeanski, • lokalni, nacionalni i međunarodni nautički turizam.

Prema nameni u plovidbi nautički turizam se dijeli na: izletnički, krstarenja, plovidba radi sporta, priredbe, regate, okeanske vožnje, skijanje na vodi, ribolov, podvodni ribolov, ronjenje, upoznavanje prirodnih i kulturnih dobara na kopnu i na moru. Sve ove podele su uslovne i ne tako bitne za funkcionisanje nautičkog turizma. Za praksu je suština prepoznati potrebe korisnika u nautičkom turizmu, ispitati veličinu potencijalnih segmenata, posebne zahteve kako bi se formirala turistička ponuda koja će zadovoljiti očekivanja turista-nautičara, i zadovoljili sve tehnički, bezbednosni, ekološki i uslovi održivog razvoja kao preduslovi ostvarivanja pozitivnih efekata, kako društvenih tako i ekonomskih.

OBJEKTI NAUTIČKOG TURIZMA U sistemu planiranja razvoja nautičkog turizma bitno je istražiti kako turističku tražnju u smislu socio-ekonomskih karakteristika i želja za uključenjem u nautički turizam, tako i materijalnu bazu. Materijalnu bazu nautičkog turizma čine kako plovna sredstva različitih vrsta, oblika i veličine, tako i objekti i prostori na obalama duž plovnih tokova. Ovi prostori i objekti na pojedinim lokacijama duž obala reka treba da obezbede uslove za zaustavljanje i privez plovila, kao i za zadržavanje ili duži boravak nautičara. U toku kraćeg ili dužeg zadržavanja nautičarima treba obezbediti uslove za snabdevanje gorivom i drugom energijom, vodom, hranom, uslove za higijensko-sanitarne potrebe, potrebe informisanja i kontaktiranja, kao i uslove za odmor, opuštanje, rekreaciju i sport. Iz navedenih osnovnih i dopunskih uslova koje treba pružiti turistima proizilazi i sadržaj prostora. Koliko je značajna materijalna baza nautičkog turizma pokazuje nam i postojanje odgovarajućih zakonskih propisa, kao i više pravilnika koji su zvanični ili samo stručni materijali, a daju pregled uslova koje treba da ispune nautički centri.

100

Na osnovu prethodnog, može se izvući definicija objekta nautičkog turizma: pod objektom nautičkog turizma mogu se podrazumevati oni prostori duž obala zatvorenih voda (reka i kanala) koji uređenošću i opremljenošću prostora objektima, opremom i uslugama obezbeđuju funkcionisanje nautičkog turizma i zadovoljenje osnovnih i dopunskih turističkih potreba nautičara. Pod objektima nautičkog turizma se dakle smatra više vrsta i kategorija objekata u zavisnosti da li zadovoljavaju sve (primarne i sekundarne) potrebe turista ili samo neke od potreba. Po složenosti, obuhvatnosti i značaju, u literaturi, zakonima i pravilnicima (koji su autorima bili dostupni) najčešće se izdvajaju sledeće vrste i kategorije objekata nautičkog turizma: Marina - je najsloženiji objekat nautičkog turizma. Marina je specijalizovana turistička luka osposobljena za prihvat, snabdevanje i usluživanje turista, kao i za snabdevanje, čuvanje, održavanje i opremanje plovila nautičkog turizma, sa dostupnošću do svakog plovila i mogućnošću korišćenja plovila u svakom trenutku. Marina treba da sadrži tri osnovne celine: a) Nautički deo - koji podrazumeva prilaz plovilima, privez za plovila za iznajmljivanje i privez za plovila u tranzitu, mesto za izvlačenje plovila i drugo. b) Uslužni deo - treba da obuhvata benzinsku pumpu, servisne radionice. Manji trgovački centar, kompletan sanitarni blok i drugo. c) Turistički deo - treba da sadrži restoran, informativni biro, menjačnicu, PTT usluge, kao i sportsko-rekreativni blok. Pristanište - je objekat koji je u celini ili delimično namenjen i prilagođen zadovoljavanju pre svega plovidbenih potreba plovila, a zatim i ostalih osnovnih boravišnih, uslužnih i potreba snabdevanja nautičara. Privezište - je posebno izgrađen obalni prostor uređen za prihvat i privez plovila, ali koji ne predstavlja deo marine ili pristaništa sa direktnim pešačkim pristupom do plovila. Sidrište - je prirodno ili veštački zaštićen prostor na obali, uređen i opremljen za organizovani privez plovila na plutačama bez mogućnosti pešačkog pristupa do plovila. Kako su objekti nautičkog turizma složeni i sadržajni, pre svega zbog složenosti turističkih potreba, to je i lociranje, kao i prostorni razmeštaj nautičkih centara vrlo bitan faktor u ukupnoj organizaciji nautičkog turizma.

101

RAZVIJENOST NAUTIČKOG TURIZMA Nautički turizam je jedan od najstarijih oblika turizma, a razvijao se pod snažnim uticajem tehničko-tehnoloških mogućnosti plovidbe na morima i okeanima. U lokalnim okvirima plovidba je uvek bila sastavni deo života ljudi uz obalu – okeana, mora, jezera ili reke. Ako tako posmatramo uslovljenost nautičkog turizma onda je i jasno zašto je nautički turizam, više nego bilo koji oscilirao od veoma popularnog i masovnog oblika (u vreme kada su prekookeanski brodovi bili jedino moguće prevozno sredstvo između Evrope i Amerike), a tako slabo razvijen kada su bili ratovi, ili još izraženije kada su se pojavili avioni. Na lokalnom nivou, odnosno u kopnenom nautičkom turizmu oscilacije su bile posledica zasićenosti turista za klasičnim načinima provođenja godišnjih odmora i veće zainteresovanosti ljudi za novim atraktivnijim sadržajima. U današnjem opštem turističkom prometu u svetu plovidba morima zauzima od 7% (2005g.g) do 8% 1998g. ukupnog turističkog prometa što je više nego učešće železnice. Ali mnogo su interesantniji pokazatelji da su danas prekookeanski kruzevi i plovidbe duž obala Severne i Južne Amerike postali prestižni programi za visoko platežne turiste. Amerikanci svake godine povećavaju broj putovanja na ovim veoma luksuznim brodovima koji im pružaju maksimalnu sigurnost, udobnost, zabavu, razonodu u toku obilaska obala Amerike. Takođe ove velike brodske kompanije su razvije najsavršeniji sistem edukacije i zapošljavanja mladih i sposobnih ljudi svih struka i sposobnosti i znanja i u obliku privremenih poslova mladi iz celog sveta pružaju usluge bogatim turistima, pri čemu i sami stiču savremena znanja, poznanstva. Na morima i okeanima takođe su popularne destinacije na Mediteranu na manjim daljinama i u kraćem trajanju, a koje programski obuhvataju i obilaske poznatih istorijskih mesta, spomenika, gradova na obalama. Sem ovih kruzeva na morima i okeanima, nautički turizam koji je u usponu je i plovidba kanalima i malim rekama u severnoj Evropi. Holandija, Francuska i Nemačka su u tome prestižne i razvije su sistem plovidbe sa različitim programima – izdavanje u zakup brodova kompletno opremljenih – sa ili bez pilota (kapetana). Sistem informativnih tabli, nautičke karte, snabdevenost obala kanala potrebnim uslugama su na visokom nivou, a bezbednost putovanja na kanalima je znatno veća nego na morima. Takođe plovidba kanalima i rekama ima veći stepen interesantnosti u smislu upoznavanja prirode i okruženja, jer su putnici stalno u kontaktu sa obalama i u svakom momentu mogu da se zaustave i zadrže. U našoj zemlji nautički turizam je stalno potencijalni oblik turizma koji ima perspektive, prirodne uslove naročito u Vojvodini. Vojvodina ima dobre prirodne uslove za razvoj nautičkog turizma – reke Dunav, Tisa, brojni kanali sa mogućnošću plovidbe, atraktivnu i pristupačnu obalu, međutim ne postoje potrebni objekti i oprema za zaustavljanje i pružanje neophodnih uslova za plovidbu nautičkih turista. U toj

102

situaciji današnji nautički turizam u Vojvodini se svodi na zaustavljanje velikih stranih brodova u Beogradu i Novom Sadu (gde se putnicima pružaju mogućnosti obilaska gradova i skoro ničeg drugog). Osim toga brojni su vlasnici privatnih malih plovnih objekata koji u lokalu plove Dunavom, Tisom i kanalima u rekreativne svrhe i u cilju uživanja, jer ni za kvalitetan duži odmor na vodi ne postoje uslovi.

SPORTSKI TURIZAM

Kako je napretkom društva turizam doživljavao bum (20. vek), slično se dešavalo i sa sportom jer da bi čovek upražnjavao sport potrebno je da ima relativno bezbedan život (kao osnovno da ima normalnu ishranu ili da mu neko drugi to obezbedi) i dovoljno slobodnog vremena (ako se sportom ne bavi profesionalno). Od šezdesetih godina 20. veka sport je postao tema velikog međunarodnog interesovanja, privlačeći značajnu pažnju medija, novac, brojne učesnike kao i politički interes. U međuvremenu, turizam - sa više miliona učesnika (početkom 21. veka oko 700 miliona stranih turista) i milijardama zarađenih dolara (oko 550 milijardi) - postao je vodeća i najbrže rastuća svetska privredna grana. Zbog toga nije iznenađujuće da postoji uska veza između sporta i turizma. Kao dve komplementarne grane, one su postajale sve više unosne i kulturološki uticajne. Masovni sportski događaji se održavaju širom sveta i na taj način privlačile turiste i povećavaju prihod. Uzmimo kao primer Njujorški maraton, na kome od oko 28.000 učesnika, a više od 12.000 nije iz SAD. Turizam u svetskom bruto dohotku učestvuje sa 10-11%, a od toga oko 2% otpada na sportski turizam. Pošto savremeni turisti traže sve više aktivnosti, logično je da i različite sportske discipline sve češće postaju predmet njihovog interesovanja. Aktivnosti mogu poboljšati kvalitet ljudskog života, ali i zdravstveno stanje pojedinaca, grupa i naroda. Organizam čoveka efikasnije se oporavlja, ako su u periodu odmora zamorenog tela angažovani mišići i/ili organi koji tokom ljudske aktivnosti nisu bili opterećeni. Brojne sportske aktivnosti šire se po svim kontinentima, pa se često "susreću" sa domaćim i stranim turistima "savremenim nomadima", a sve češće postaju razlog putovanja. Izuzetno veliki broj ljudi upražnjava ili prati sport, a mnogi idu na odmor koji ima sportski ili sportsko-rekreativni karakter. Jedan broj poslovnih ljudi na svojim putovanjima takođe učestvuje u sportskim aktivnostima. Sa sve većim udelom sporta u turizmu, došlo je i do pokretanja časopisa "Sportski turizam", koji od 1993. godine objavljuje Međunarodni odbor za sportski turizam. Mada je Viktor Balk, otac modernog švedskog sporta, još 1887. godine pisao o turizmu u sportu, ipak je tek krajem 20. veka došlo do preciznijeg definisanja. Pod sportskim turizmom podrazumevaju se sve vrste aktivnog i pasivnog učešća u sportskim aktivnostima, do kojih dolazi povremeno ili redovno iz nekomercijalnih ili

103

poslovnih razloga, a za koje je neophodan odlazak iz mesta stalnog boravka ili radne sredine. Sportski turisti mogu biti aktivni i pasivni. Aktivni sportski turisti idu na sportske odmore gde je sport glavni razlog putovanja (odmori sa jednom sportskom aktivnosti, odmori sa više sportskih aktivnosti - biciklizam, zimski sportovi, vodeni sportovi, jahanje, kriket, golf, pešačenje, avanturistički sportovi, sportski kampovi, klupski odmori - Klub Mediteran, itd.) ili na odmore gde je sportska aktivnost sporedan segment odmora (šetnje, narodne igre, plivanje, fitnes, gimnastika, itd.) Sportski odmori mogu podrazumevati (1) slučajno učešće u organizovanim sportovima i (2) pojedinačne sportske aktivnosti na odmoru. U ovu kategoriju pasivnih turista najčešće se ubrajaju posmatrači znalci (na periodičnim događajima - Olimpijade, Svetska prvenstva..., povremena - neki turniri i takmičenja koja se stalno dešavaju u istim mestima - teniski turnir u Vimbldonu...), itd i slučajni posmatrači. Za aktivne sportiste, trenere, zvaničnike klubova, ali i za sportske lekare, koji putuju van mesta boravka duže od 24 časa, može se reći da su aktivni sportski turisti tokom svog radnog vremena. Novinari ili drugi poslovni ljudi, koji tokom svoga putovanja posmatraju sportska dešavanja, može se reći da su pasivni učesnici. Olimpijske igre u antičkoj Grčkoj mogu se smatrati za početke sportskog turizma, jer se zbog njih, iz čitavog tadašnjeg grčkog sveta putovalo u Olimpiju, trajale su pet dana, okupljale su i preko 40.000 lica, a od 4. veka pre nove ere za potrebe Olimpijade grade se i hoteli. Kroz Srednji vek sportsko-turistički karakter imali su viteški turniri, a da bi olakšao putovanje i višestruko prelaženje granica Ričard II uvodi putnu dozvolu (1388), koja se može smatrati pretečom današnjeg pasoša. Pored jahanja, mačevanja, streličarstva i lova, u 17. i 18. veku često se putuje u banje, gde su se upražnjavale razne aktivnosti, a sa azijskog istoka u Evropu stižu i borilačke veštine. Devetnaesti vek donosi brojne tehnološke pronalaske i usavršavanje ranijih, a za razvoj putovanja posebno je značajan razvoj železnice i automobila, te uvođenje parobrodskih linija (prva 1840. između V. Britanije i SAD - trajala 15 dana). Sve veći zamah sporta, lakše i brže putovanje, doveli su do organizovanja modernih Olimpijskih igara (Atina 1896.), koje postaju najznačajniji sportski događaj, ali i manifestacija koja okuplja i veliki broj turista. Na ovim igrama učestvovalo je 311 sportista (svi muškarci) iz 13 zemalja. Poslednje letnje Olimpijske igre održane takođe u Atini 2004. godine (201 zemlja učesnica), na borilištima je posmatralo oko 3,5 miliona ljudi, i preko televizijskih prenosa još oko četiri milijarde. U njihovoj pripremi učestvovalo je oko 160.000 volontera, a na samim igrama bilo je oko 15.500 takmičara, a čak oko 21.500 novinara. Ove brojke ukazuju na veliki značaj sporta, posebno činjenice da privlači milionski auditorijum. Veliki broj zemalja iz kojih dolaze sportisti, novinari i direktni posmatrači, kako na letnjim, tako i na zimskim Olimpijskim igrama, te na Svetskim prvenstvima u fudbalu i drugim takmičenjima, posledica je i opšteg ekonomskog napretka sveta, ali i demokratizacije društva, te i izmene o vrednosnim stavovima. Dolazi do“sportifikacije“ društva, odnosno može se reći da u savremenom društvu, u kome sve više dominiraju uslužne delatnosti, sve izraženije je dokoličenje i hedonizam, a sport i sportske vrednosti imaju sve veći društveni

104

uticaj. Sve očiglednije je da se sve više sporta koristi za ciljeve izvan samoga sporta, odnosno dolazi do sportifikacije sporta (rezultat po svaku cenu ne birajući sredstva doping, finansijske malverzacije itd). Kao suprotan trend javlja se desportifikacija sporta, posebno kroz pokret "sport za sve", gde se veći značaj dobija učestvovanje u odnosu na vrhunske rezultate. Za obavljanje sportskog turizma (kao i sporta i turizma) potrebni su određeni uslovi, a to su:

• određeni geografski prostor, • objekti i tereni, • organizacione službe, • objekti za smeštaj, • saobraćaj, • servisne službe, • mogućnost zabave, • nasleđe i • suprastruktura.

Kada je u pitanju aktivnost, mogu se razlikovati: pasivni, umereno aktivni i aktivni turisti, mada je često teško utvrditi granicu, posebno između poslednje dve kategorije. Neke sportske turiste privlače prirodne vrednosti (planine, mora, reke, jezera, šume), na kojima se mogu upražnjavati različite sportske aktivnosti. Tako se u Karipskom moru (sa brojnim ostrvima), može plivati, roniti, jedriti, surfovati, skijati na vodi, baviti se ribolovom itd. Na Alpima se odvijaju brojne aktivnosti vezane za skijaške sportove, ali ovde dolaze brojni planinari, alpinisti, biciklisti itd. Drugu grupu sportskih turista, privlače zabavni sadržaji, koji se organizuju uz poznate sportske manifestacije (na primer uz trke Formule 1) ili žele da vide poznate sportske istorijske lokacije (Olimpija), sportske muzeje ili druge objekte. Dobar primer sportskih i zabavnih sadržaja predstavljaju Diznijevi parkovi, sa nizom sportskih terena i sala, brojnim sportskim aktivnostima i takmičenjima (Diznijev park kod Orlanda u Floridi godišnje organizuje oko 160 sportskih događaja). Mnoge zemlje i destinacije razvijaju sportski turizam na prirodnim vrednostima, gde su prirodni resursi dovoljni da se postigne i značajan privredni napredak. One koje ne poseduju odgovarajuće prirodne potencijale nastoje da podignu veštačke objekte i lokalitete, koji će privući određeni broj sportskih turista. U V. Britaniji je podignuto oko 130 ski staza sa veštački snegom (najpoznatija Snoudom u gradiću Tamvort - staza duga 150 m, široka 30 m). Zatvoreni bazeni mogu biti značajan pokretač razvoja sportskog turizma, a među najpoznatije spada sportsko-rekreativni kompleks Trolikapa u Roterdamu (tropski uslovi, 10.000 m površine, 1500 kupača na četiri časa, godišnje oko 600.000 posetilaca). Pojedine regije i gradovi, koji su dospeli u velike razvojne probleme zbog propadanja industrije, uvideli su da, sportski turizam može biti pokretač napretka. U tom cilju su obnovili starije objekte i izgradili nove, ali i uz bolje rukovođenje i upravljanje, te

105

obezbeđivanjem sponzorstva i donacija, uspeli da dobiju organizaciju velikih sportskih događaja. Sve to donelo je nova radna mesta, veću zaradu, mogućnosti za brojne sportske aktivnosti, organizovanje brojnih klubova, postizanje značajnih rezultata, uspešniji regionalni razvoj itd. Najbolji primeri za navedeno su engleski gradovi Šefild i Birmingem, te Barselona sa organizovanjem Olimpijade 1992. godine, Lilehamer u Norveškoj sa Zimskom Olimpijadom itd. Razvojem turizma, sporta i sportskog turizma, dolazi i do raznolikih uticaja turista na domicilno stanovništvo i obrnuto. Ako se u tipologiji turista (po Smitu) izdvoje istraživači kao najmalobrojniji, te elitni, nekonvekcionalni, neobični, inicijalni masovni, masovni i čarter turisti kao najbrojniji, logično je da na domicilnu populaciju najmanji uticaj imaju istraživači a najveći čarter turisti. Uticaj domicilnog stanovništva je obrnut, odnosno najveći na istraživače, a najmanji na čarter turiste. Turistički razvoj kod domicilnog stanovništva izaziva odgovor, koji se manifestuje kroz četiri stepena (indeks iritacije): oduševljenje - u početnoj fazi razvoja turizma, apatija, dosada i antagonizam ili netrpeljivost. Uticaj sportskog turizma može imati pozitivne i negativne uticaje na ruralnu i urbanu sredinu (promena načina upotrebe zemljišta, pad razvoja poljoprivrede, nova radna mesta, poboljšana infrastruktura i suprastruktura, psihološka korist, razmena kulturnih sadržaja, degradacija prirode, gužva, buka, zagađenje vazduha, gradnja objekata na neodgovarajućim lokacijama, neadekvatno oblačenje, negativni uticaji u razvoju jezika, razlike u socijalnom statusu itd). Međutim, verovatno najnegativnija posledica je sve veća upotreba nedozvoljenih sredstava i droge, te nasilje koje je sve češće u sportu i sportskom turizmu. Negativno dejstvo može proizići i iz kulturne homogenizacije, odnosno globalizacije koja sve više zahvata i sportski turizam. Sportski turizam, kao deo ukupnog turizma, može imati značajno negativno dejstvo na prirodno okruženje, te se i u ovoj oblasti mora voditi računa o održivom razvoju, odnosno o preduzimanju raznih mera radi očuvanja prirodnih resursa. Da bi razvoj sportskog turizma imao što manje negativnih aspekata, veoma su važna pitanja rukovođenja i upravljanja ovom delatnošću. Upravljanje i politika rukovođenja sportskim turizmom mora uzimati u obzir:

• uticaj globalnih promena, • uticaj vlada pojedinih država, • institucionalni i administrativni okvir kroz koji će se nadzirati sportski turizam i • primene određenih zakonskih i drugih odredbi u razvoju i kontroli ove

delatnosti. Po svim ovim segmentima veoma je važna saradnja najviših državnih organa, odnosno ministarstava za turizam i sport. U nekim zemljama ne postoje pojedinačna odvojena ministarstva turizma i sporta, u drugima su formirana, dok je mali broj zemalja gde je zajedničko ministarstvo za turizam i sport.

106

RAZVIJENSOT I OBLICI SPORTSKOG TURIZMA Prema pokazateljima Svetske turističke organizacije iz godine u godinu raste broj turista koji na svoja putovanja kreću pre svega iz razloga aktiviranja uspavanog organizma. Paralelno sa razvojem svesti o potrebi kontinuiranog bavljenja fizičkim aktivnostima kao jednog od najznačajnijih faktora za zdravlje i kvalitet življenja, raste i interesovanje turista za onim programima i destinacijama koje pružaju mogućnosti za rekreativne aktivnosti. Prema poslednjim pokazateljima WTO najveći trend porasta broja turista upravo imaju svi oblici aktivnog turizma i kulturnog turizma, a pregled destinacija nam pokazuje da praktično sve destinacije u svim krajevima sveta sada se trude da turistima omoguće uslove za aktivnim odmorom u najrazličitijim sredinama. Upravo u zavisnosti od uslova sredine ili objekata za aktivni odmor danas se pojavljuje čitav niz podoblika turizma ili formi ispoljavanja sadržaja aktivnog boravka. Ipak možemo reći da Kanada i severna Evropa prednjače u uslovima i programima koje nude, pa i po ostvarenim efektima od sportskog turizma. Tako možemo sresti:

• Aktivni odmor – vrsta klasičnog odmora, ali obogaćen aktivnostima • Outdoor turizam – aktivnosti u očuvanoj prirodi • Planinarenje i pešačenje (hiking) • Biciklizam, triatlon – u prirodi (biking) • Rafting – na brzim vodama • Extremni sportovi kao sadržaj turističkog boravka – paraglajding, free-

jumping, free-climbing…. • Surfing…. Itd.

Svakodnevno se susreće pojava novih i novih programa i destinacija, tako da je sportski turizam (zapravo ovaj deo sportskog turizma) koji se odnosi na neposredno bavljenje aktivnostima u toku turističkog boravka je jedan od najdinamičnijih oblika turizma koji podleže maksimalnoj kreativnosti u programiranju turističkog boravka i opremanju uslova za aktivni boravak turista. Onaj drugi deo sportskog turizma koji se odnosi na putovanja radi praćenja sportskih događaja je takođe u usponu, jer snižavanje cena avio putovanja, i sadržajnije organizovanje sportskih događaja, koji više nisu samo takmičenje nego čitave ceremonije, sa bogatim programima, uključenošću posetilaca. Najpopularniji i najmasovniji su svakako i dalje Olimpijske igre, svetska prvenstva, „mitinzi“, kao forma prikazivanja sportskih dostignuća, ali i trke formule 1, ili kvalitetnih konja, golf takmičenja i slično. U našoj zemlji sportski, kao i mnogi drugi oblici turizma polako uzima zalet. Verovatno je trenutno najpopularniji rafting na Tari. Ali i na planinama – Zlatibor, Kopaonik, manje n adrugim, se pojavljuje čitav niz sportskih i rekreativnih aktivnosti koji privlači sve veći broj turista na ove planine.

107

SEOSKI TURIZAM

Turizam je postao svetska pojava, a zbog svog ubrzanog razvoja, 21. veku može postati jedna od vodećih grana privrede. Promenjene su navike i motivacije putovanja. Umesto klasičnog, tzv. "sunčano turizma", mnogi biraju "pitomi", "zeleni" turizam. Iz gradova sve veći broj ljudi "beži" u unutrašnjost. Ako prelistamo stručnu literaturu o seoskom turizmu, ovo nam se nameće kao zaključak skoro u celoj Evropi. U velikom broju zemalja EU seoski turizam se već od 1970-ih godine smatra strategijom razvoja regija i ruralnih područja, koja ima dobre šanse i koja pomaže u zadržavanju stanovništva u mestu, stvara nova radna mesta; a u krajnjoj liniji doprinosi društveno-ekonomskom napretku zaostalih područja. Seoski turizam zadovoljava potrebu gradskog čoveka za "slobodnim prostorom", a daje široku paletu mogućnosti (radovi na polju, sport, igre, kulturne manifestacije), upoznaje ga sa prirodnim bogatstvima i folklornim nasleđem, kao i sa karakterističnim poljoprivrednim kulturama regije. Specifičnost seoskog turizma je njegova regionalnost i zasnovanost namerama i kontroli lokalnog stanovništva. Seoski turizam karakteriše pet lokalnih faktora:

• lokalna inicijativa, • lokalni menadžment, • tradicionalna roba regije, • vezanost za predeo i • lokalna kultura.

Razvoj seoskog turizma mora biti u skladu sa drugim oblastima i mora postati deo integrisanog modela razvoja regija i ruralnih područja. Ako se lokalni razvoj bazira isključivo na seoskom turizmu, nedostatak ravnoteže može da koči proces razvoja. Zato seoski turizam nije "lek za sve bolesti" i ne daje jedinstvene rešenje za raznolike ekonomske i društvene probleme svih regija. Ovakvim pristupom, seoski turizam omogućuje opstanak poljoprivrede i razvoj seoskog načina života sadašnjim stanovnicima, a i budućim naraštajima. U velikom broju zemalja EU seoski turizam se već od 1970-ih godina smatra strategijom razvoja regija i ruralnih područja, koja ima jako dobre šanse i koje pomaže u zadržavanju stanovništva u mestu, stvara nova radna mesta, a u krajnjoj liniji doprinosi društveno-ekonomskom napretku zaostalih područja. Seoski turizam unapređuje privredu time što stvara dopunski dohodak, podstiče saradnju lokalnih preduzetnika i razvija infrastrukturu. Razne studije, rađene uglavnom u Norveškoj i Francuskoj , ukazuju na to da su gosti potrošili dvostruko trostruko više novaca na drugu robu, a ne na sam smeštaj. Zbog toga je marketing u seoskom turizmu postao neophodan u opstanku i razvoju lokalnih sitnih preduzetništava i zanata, kao šansa

108

plasmana proizvoda, zabave, gostoprimstva -seoskog života. Razmena kultura i ljudi mora se podržavati, jer to pomaže jačanju solidarnosti i svesti o društvenom zajedništvu. Pristup mora biti takav da seoski turizam samo turistički prezentuje život na selu koji se odvija. On može da omogući opstanak poljoprivrede razvoj seoskog načina života sadašnjim stanovnicima, a i budućim naraštajima.

RAZVIJENOST I OBLICI SEOSKOG TURIZMA Kao i mnoge druge oblike turizma tako je i ruralni turizam teško definisati jer ima razvijene forme, različite oblike i pojave. Pojmovi "seoski turizam", "agroturizam", „etnoturizam“ i "ekoturizam" zahtevaju objašnjenje, jer se u literaturi različito koriste, a u suštini predstavljaju različite oblike turizma. Radi jasnijeg definisanja bitno je prepoznati koji su to obavezni elementi i pojave, odnosno koji je to skup „odnosa i pojava“ koji su neophodan uslov da bi neki oblik turizma bio – seoski, ruralni. U teoriji se uglavnom ocrtavaju dve velike grupe pojava na bazi kojih se razlikuju dva najsličnija pojma, a to su seoski i agro (ili agri) turizam. U prvom slučaju osnovu za razlikovanje čini raspodela prihoda u okviru ruralnih zajednica. Na osnovu toga možemo govoriti o ruralnom turizmu i o agroturizmu. U raspodeli prihoda kod seoskog turizma korist ima celokupno ruralno stanovništvo, dok u slučaju agroturizma prvenstveno je farmer- poljoprivrednik taj koji ostvaruje prihod pružanjem usluga vezanih za osnovnu delatnost poljoprivrednog domaćinstva. U drugom slučaju osnovu za razlikovanje čine razni faktori ponude. Seoskim turizmom se smatra onaj oblik turizma u kome je glavna komponenta ponude seoska kultura. U zavisnosti od osnovne delatnosti, koriste se sledeći pojmovi: agroturizam, zeleni turizam, gastronomski,. Duž Mediterana i na ostrvima koja pripadaju EU, na primer, turističko interesovanje vlada za plantaže tropskog voća. Prilikom posete plantažama mogu se pogledati centri za proizvodnju, "živi" muzej egzotičnim vrstama, razni sistemi obrade i razne tehnologije. Razgledanje je povezano sa degustacijom sezonskog voća i voćnih sokova, a turisti po želji mogu da se uključe i u pojedine poslove. Na Tenerifima (Kanarska ostrva) ta vrsta turizma je već razvijena i mnoge plantaže rade na tome. Slične primere možemo naći i u drugim regijama EU, uglavnom u onima koje se bave poljoprivredom, gde se prikazuje proizvodnja raznih poljoprivrednih kultura. Seoski turizam unapređuje privredu time što stvara dopunski dohodak podstiče saradnju lokalnih preduzetnika i razvija infrastrukturu. Razne studije, rađene uglavnom u Norveškoj i Francuskoj, ukazuju na to da su gosti potrošili mnogo više (dvostruko, trostruko više) novaca na drugu robu, a ne na sam smeštaj. Zbog toga je turizam postao neophodan u opstanku i razvoju lokalnih sitnih preduzetništava i zanata. Diverzifikacija privredne delatnosti proširuje krug lokalnih usluga i proizvoda i tako, sama po sebi, povećava turističku privlačnost jedne regije. Razmena kultura i

109

ljudi mora se podržavati, jer to pomaže jačanju solidarnosti i svesti o društvenom zajedništvu. Na bazi ovih osnovnih faktora razvoja, kao i dominacije programa uključenih u turističku ponudu moguće je razlikovati nekoliko podoblika seoskog turizma. To bi bili:

1. Agro-turizam – kao oblik turizma koji bazira na ponudi seoskih proizvoda turistima u toku njihovog boravka na selu, ali i u toku tranzita. To bi bio boravak na selu u domaćinstvima uz učešće u seoskim radovima, upoznavanje sa preradom poljoprivrednih proizvoda, pravljenje sekundarnih proizvoda (sokovi, pekmezi, brašno, lekovito bilje, med….). Suština je u aktivnom učešću turista u seoskom životu ili kupovina različitih proizvoda – bio-bašte, kupovina „bio“ proizvoda…

2. Seoski turizam – u klasičnom smislu bi predstavljao boravak ljudi na selu u za njih posebno uređenim prostorima – sobama, kućama (ali pod određenim strogim uslovima očuvanja tradicije), uz bavljenje različitim aktivnostima – rekreativnim, kulturnim, zabavnim, po mogućstvu posebno osmišljenih u duhu seoskog ambijneta i tradicije ili prosto odmor i ishrana na selu.

3. Seoski-gastro turizam – bi predstavljao kraće boravke u objektima, koji su izvorno seoski, ali koji su adaptirani za pružanje ugostiteljskih usluga – noćenja i pre svega ishrane.

4. Etno-turizam – bi predstavljao onaj oblik turizma koji bi pre svega bazirao na ponudi kulture življenja seoskih sredina. Upoznavanje sa muzikom, običajima, nošnjom, folklorom, zanatima i to pasivno – prosto upoznavanje sa kulturom, ili aktivno – učestvovanjem na radionicama, časovima za obuku u nekim zanatima, ili rukotvorinama (pletenje, vezenje, šivenje, drvodeljstvo, duborez, naivno slikarstvo i vajarstvo, i mnogi drugi zanati. Takođe i učenje igara, plesa, upoznavanje sa mitovima, istorijom, običajima i legendama kraja. Podoblik etno-turizma bi bile i kulturne i zabavne seoske manifestacije koje baziraju na tradiciji življenja sela.

5. Eeoski-eko turizam – bi opet predstavljao kombinaciju seoskog i eko turizma a podrazumevao bi boravak turista u onim prirodnim sredinama u kojima je priroda posebno očuvana i u kojima turisti mogu biti neposredno u kontaktu sa radovima u prirodi – sečenje drveća i prerada drveta, branje lekovitog bilja, branje pečurki, … i sl.

OSNOVNI FAKTORI SEOSKOG TURIZMA Turistička ponuda u seoskom turizmu je nedvosmisleno vezama za specifičnost geografskog prostora, a još više je vezana za specifičnosti ljudi koji rade i žive na selu i koji su istovremeno i sami atraktivnost - njihov život, običaji, rezultati rada, nošnja itd. Dakle, prostor i ljudi u kombinaciji su nerazdvojiva osnova razvoja seoskog turizma iz čije interakcije nastaje turistički proizvod. Iz ova tri osnovna ključna faktora seoskog turizma se jasno izdvajaju i osnovni principi na osnovu koji funkcioniše njihova povezanost, a time i uspeh. To su:

110

• Samom prostoru bez ljudi nedostaje, personalna komunikacija, dobro

raspoloženje, zadovoljstvo, • prostor bez proizvoda nije u stanju da zadovolji zahteve i potrebe turista kao

potrošača, jer je pasivan, nema aktivnosti... • bez prostora i proizvoda ljudi nemaju mogućnosti da prihvataju turiste • proizvodi koji se ne temelje na konkretnom prostoru i ljudima kratkog su veka i

mogu doprineti lokalnom razvoju. Pored navedenih osnovnih principa, potrebno je navesti još jednu važnu činjenicu da seoski turizam obuhvata brojne učesnike (lica zadužena za funkcionisanje turističke destinacija, domaćini koji nude svoje proizvode (prirodne i kulturne), korisnici usluga u seoskom turizmu. Svi oni zajedno su taj značajni faktor u razvoju. Osnovni atraktivni faktori koji seoski turizam čine specifičnim i interesantnim na savremenom turističkom tržištu su:

• seoski ambijent, • seoski život, • tradicija, • nostalgija, • gostoljubivost i toplina, • različitost i autentičnost.

Seoski turizam se ne može zasnivati na ponudi savremenih objekata, moderno uređenih vrtova, pejzaža, niti jednostavno samo očuvanih prirodnih ili kulturnih prostora. Seoski turizam se mora zasnivati na toplini seoskog ambijenta ali živog (u protivnom bi to bilo samo razgledanje etno-parka, ali to je samo jedan oblik seoskog turizma!). Ponuda odnosno proizvod u seoskom turizmu mora sadržati živu tradiciju u privrednoj proizvodnji, tradicionalnu kulturu, umetnost, nošnju. Seoski turizam nadasve mora sadržati neposredni kontakt sa seoskim ljudima sa jezikom, običajima, igrom. Ljudi su veoma značajan faktor razvoja svih usluga. Bez ljudi nije moguće osmisliti, ponuditi, a ni realizovati uslugu. Može se istovremeno postaviti pitanje - zašto baš ljudi i zašto baš u seoskom turizmu su ljudi najznačajniji faktor razvoja? Osnovni atraktivni faktori koji seoski turizam čine specifičnim i interesantnim na savremenom turističkom tržištu su: seoski ambijent, seoski život, tradicija i nostalgija, gostoljubivost i toplina, različitost i autentičnost. Dakle, seoski turizam se ne može zasnivati na ponudi savremenih objekata, moderno uređenih vrtova, pejzaža niti jednostavno očuvanih prirodnih ili kulturnih prostora? Ukoliko bi seoski turizam bio oslobođen ili nedovoljno obogaćen životom komunikacijom, on bi se mogao poistovetiti sa eko-turizmom ili kulturnim turizmom koji su u nekim osnovnim formama još uvek mogući i bez komunikacije sa ljudima (obilasci rezervata prirode, "foto-safari" ili obilasci kulturnih znamenitosti). U domenu ponude i realizacije seoskog turizma važno je imati na umu da ljudi koji nude uslugu u seoskom turizmu, su i sami akteri, oni su i sadržaj boravka prodavci. Ti ljudi, seoska domaćinstva su dakle u dvostrukoj ulozi i kao takvi moraju biti stimulisani za rad u seoskom turizmu.

111

Prema Rezoluciji o razvoju kulturnog turizma (ICOMOS,1998.) u koji se ubraja i seoski turizam, razvoj turizma u tradicionalnim i očuvanim prostorima mora se bazirati na aktivnom učešću lokalne zajednice, ne samo u pružanju usluga, nego pre svega i u podeli koristi i dobiti od razvoja turizma. Prevedeno na seoski turizam to bi značilo da seosko domaćinstvo, da bi pre svega bilo zainteresovano da se prilagodi, osposobi i opremi za razvoj turizma mora da shvati, a kasnije i da oseti koristi od toga razvoja (društvene, ekonomske). Tek ako zaista ima koristi seosko domaćinstvo će imati želje i volje da ulaže u razvoj sela, seoskog turizma te da se, koliko je to potrebno, prilagodi potrebama savremene ponude u turizmu. U tom smislu biće spremno da bude i proizvođač, i pružalac usluge i prodavač, i animator. Za izvršenje tako složenog, ali dostupnog cilja korisno je seoskim domaćinstvima ponuditi dodatno obrazovanje i obuku koja bi im omogućila upoznavanje sa zadacima, ali i prednostima i koristima koje mogu ima od kvalitetnog razvoja turizma.

OBUKA ZA RAD U SEOSKOM TURIZMU Obuka za rad u seoskom turizmu bi trebala da se odnosi na sve osobe koje će biti uključene u seoski turizam, i to: u planiranje programa, pružanje usluga neposredni kontakt sa turistima, kao i na sve osobe i institucije koje generalno brinu ili bi trebale da brinu o razvoju turizma tog područja. Obuka treba da obuhvata aktivnosti od jednostavnog kolektivnog informisanja ili podizanja svesti i skretanja pažnje - sve do diplome, a može da vodi i do sticanja individualnih stručnih sposobnosti prema zahtevima koji se odnose na znanje, sposobnosti i razumevanje učesnika u procesu. Obuka, radnika u seoskom turizmu bi trebala da se odnosi na postizanje znanja, sposobnosti i razumevanja:

1. Stanovnici koji privatno održavaju manje objekte za smeštaj (seoska domaćinstva, vlasnici vila, hotela ili restorana) treba da poznaju zahteve turista, razvijaju svoje sposobnosti i znanje u oblasti higijene, knjigovodstva, upravljanja, zatim i obezbeđivanju mogućnosti za zabavu i rekreaciju. Za vođenje turističke delatnosti treba produbiti znanja koje se odnose na regiju i njene prirodne i kulturne resurse;

2. Lokalni turistički vodiči, animatori i kontrolori treba da dobiju široko obrazovanje vezano za regiju, seoski turizam i marketing, a naročito znanje iz oblasti animacije i tehnike organizovanja grupne rekreacije;

3. Menadžeri (prenoćišta i javnih objekata) treba da se osposobljavaju za vođenje turističkih objekata generalno i specifičnih objekata koji se koriste u seoskom turizmu te kako da teorijsko znanje primenjuju u praksi;

4. Lokalno stanovništvo treba da se uključi (i bude uključeno) u izradu i realizaciji, kolektivnih turističkih razvojnih projekata, jer će njihovo učestvovanje u odgovarajućim aktivnostima doprineti učvršćivanju interakcije privatne i državni inicijative koje se uzajamno podržavaju i dopunjuju u okviru turističkih razvojnih projekata;

5. Izabrani lokalni funkcioneri bi morali da imaju zadatak da izrade opštu strategiji lokalnog turističkog razvoja, za šta je potrebno poznavanje pravne

112

regulative izvora finansijskih sredstava i institucija koje igraju ulogu u tom procesu, kao osnovna znanja o funkcionisanju tog procesa.

Krajnji cilj svih obuka (tečajeva, razgovora, radionica i sl.) bi trebao da bude da svi potencijalni akteri od lokalnih organa vlasti do seoske domaćice, spoznaju vrednosti koje razvoj seoskog turizma može imati za njihovu regiju, kao i da spoznaju korist (ali i eventualne loše posledice) koje razvoj seoskog turizma može doneti. To sve u cilju svesnog razvoja seoskog turizma, koji ne sme biti stihijan, neplanski niti sporadičan, nego planiran, kontrolisan i kontinuiran. Seoski turizam u značajnoj meri doprinosi čitavom nizu korisnih delatnost bilo da su ekonomske, kulturne ili društvene prirode. Prostor i ljudi u kombinaciji su nerazdvojiva osnova razvoja seoskog turizma iz čije interakcije nastaje turistički proizvod, čijom prodajom na turističkom tržištu nastaju mnogi pozitivni efekti od kojih da spomenemo samo najznačajnije: održavanje stanovništva i postojećih radni mesta na selu, otvaranje novih radnih mesta, mogućnosti dopunskog rada, stvaranje materijalnih pretpostavki za razvoj sela. Značajni su i neki društveni efekti, kao što su: stvaranje zadovoljstva kod lokalnog stanovništva o značaju u društvenom razvoju o sopstvenim vrednostima i td. U cilju postizanja boljih rezultata a time i efekata, razvoju seoskog turizma je važno primenjivati marketing koncepciju, kao koncepciju koja se zasniva na brizi o zadovoljenju ljudskih potreba, u kojoj je uloga ljudskog faktora primarna. Svi ljudi, učesnici u seoskom turizmu moraju biti permanentno informisani i edukovani u cilju obostrane satisfakcije i postizanja boljih rezultata uključujući tu i turiste.

EKO TURIZAM

Industrijalizacija, urbanizacija, iscrpljujući rad, zagađenost atmosfere, buka, nepravilna ishrana, nedovoljno fizičkih aktivnosti... krajnje nepovoljno utiču na psihofizički razvoj i život čoveka. Tome značajno doprinose hronični nedostatak vremena i promene u hijerarhiji životnih potreba, kao i sve veća otuđenost čoveka od prirode. Povremeni beg iz savremene urbane sredine u kvalitetne prirodne ambijente obezbeđuje prenapregnutom organizmu čoveka bar povremenu kompenzaciju i opuštanje. Međutim, očuvane prirodne sredine je sve manje kako zbog čovekovih zahvata u prirodi proisteklih iz potreba društveno-ekonomskog razvoja, tako i više zbog neracionalnog i neodgovornog ponašanja ljudi koji korišćenje prirode i prirodnih resursa ne usklađuju sa mogućnostima samoobnavljanja prirode i uspostavljanja poremećene prirodne ravnoteže ili trajno narušavaju prirodne vrednosti. Nekontrolisana, po obimu i vrstama, turistička i druga valorizacija prirode može dovesti do negativnih posledica, koje u krajnjoj situaciji dovode i do trajne degradacije prirode. Zbog toga, bar na prvi pogled, turistička kretanja koja obezbeđuju zadovoljavanje osnovnih bioloških potreba čoveka za kretanjem, posebno u prirodi,

113

predstavljaju po prirodu potencijalno degradirajući faktor. To se isto odnosi i na zaštićene delove prirode kao što su nacionalni parkovi, parkovi prirode, ukoliko njihovo korišćenje nije planski usmereno i usklađeno sa potrebama zaštite u prvom planu. Postavlja se ipak, pitanje u kojoj su meri zaštićeni delovi prirode u funkciji turističke valorizacije? Ukoliko jesu, u kojoj meri, sa kakvim posledicama i da li u principu, i pod kojim uslovima, ovakvi i slični prostori mogu biti u funkciji turizma. Turizam je društvena pojava i privredna grana - ovo posebno dolazi do izražaja u zaštićenim delovima prirode i nacionalnim parkovima, jer su na tim prostorima predmet turističke ponude upravo elementi koji podstiču neekonomske funkcije turizma. Nacionalni parkovi i parkovi prirode su prostori sa izuzetnim prirodnim i antropogenim vrednostima koje su istovremeno autohtone, raritetne ili ekskluzivne i imaju šire regionalni ili nacionalni značaj. U takvim zaštićenim delovima prirode po pravilu se zakonom zabranjuje većina privrednih grana, ne samo one koje imaju merljiva negativna dejstva na zaštićenu prirodu. To je dobro sa aspekta zaštite tih posebnih prirodnih vrednosti. Međutim, treba sagledati drugu stranu. U zaštićenoj prirodi, ili u neposrednom okruženju, žive ljudi koji se bave, ili bi trebalo da se bave nekom delatnošću od čijih ekonomskih efekata mogu da obezbeđuju uslove za svoj život. Ukoliko im se uskrati većina privrednih aktivnosti, ne može se, naravno, ni očekivati da će nastaviti život na tom prostoru. To znači da se u zaštićenom prirodnom dobru i njegovoj okolini (a pre svega se odnosi na nacionalne parkove sa najstrožijim režimima korišćenja koji zauzimaju najveće zaštićene prostore), moraju dopustiti neke privredne aktivnosti koje imaju manje negativno dejstvo na prirodu ili ga uopšte nemaju. Te privredne aktivnosti bi morale da obezbeđuju takve ekonomske efekte da ljudi mogu, baveći se njima, od njih normalno da žive. U protivnom takvim područjima preti depopulacija. Međutim, da bi se obezbedili odgovarajući uslovi za egzistenciju zatečenog stanovništva, ne moraju se zadržati sve prisutne delatnosti, već one koje nisu u koliziji sa zahtevima zaštite prirode, ali se zato mogu obavljati i nove - kompenzirajuće. Jedna od delatnosti koja se u zaštićenim delovima prirode dozvoljava je i turizam. Koje su to karakteristike koje turizam ima (i koje mora da zadrži) zbog kojih je u grupi privrednih grana koje se mogu odvijati u zaštićenim delovima prirode? Treba istaći neke od karakteristika turizma bitnih za ovu problematiku, a to su:

• turizam plasira određenu robu na turističko trižište, dakle prodaje robu i time stiče profit. Ta roba je međutim specifična, jer su to oni prirodni resursi nacionalnih parkova koji se ne mogu na drugi način ekonomski valorizovati, a da se istovremeno ne eksploatišu ili degradiraju i unište;

• turizam svojim odvijanjem prodaje turističke usluge, zapošljava radnu snagu,

zahteva uređen prostor i izgradnju objekata, prodaje usluge kulture, sporta i

114

rekreacije, obrazovanja i time ostvaruje ekonomske efekte. Turizam na taj način, svojim ekonomskim efektima može donekle da nadoknadi nedostatak ekonomskih efekata drugih privrednih grana čije je odvijanje zabranjeno u zaštićenoj prirodi, kao što su: eksploatacija prirodnih bogatstava - rude, šume, zemljišta, vode...

Dakle, postoje razlozi koji opravdavaju razvoj turizma u zaštićenim prirodnim sredinama, a koji se naziva eko-turizam. Svetska unija za očuvanje prirode – (World Conservation Union) utvrđuje 1996. godine pojam eko-turizma: Eko-turizam je "environmentalno odgovorno putovanje i poseta relativno nedirnutim oblastima prirode, da bi se uživalo u prirodi i da bi se ona uvažavala (kao i svi prateći kulturni objekti iz prošlosti i iz sadašnjosti), a promoviše očuvanje, ima nizak uticaj posetilaca i omogućava korisnu aktivnu društveno-ekonomsku uključenost lokalnog stanovništva." Čvrsta orijentacija oblasti eko-turizma ka evoluciji principa, smernica i sertifikacije, zasnovana na standardima održivosti, pruža mu neuobičajeno mesto u oblasti turizma. Tokom godina, diskusije na konferencijama dovele su do opšteg konsenzusa o komponentama eko-turizma:

• doprinosi očuvanju biodiverziteta, • održava dobrobit lokalnog stanovništva, • uključuje iskustvo tumačenja i učenja, • uključuje odgovorno delovanje na strani turista i turističke privrede, • usmerava se prvenstveno ka malenim grupama od strane malih preduzeća, • zahteva najmanju moguću potrošnju neobnovljivih resursa, • naglašava lokalno učešće, vlasništvo i preduzetničke mogućnosti, posebno za

seosko stanovništvo. Dosta je napisano o eko-turizmu, ali ne postoji dovoljna saglasnost oko njegovog značenja. Razlog su mnogi oblici aktivnosti u oblasti eko-turizma koje nude brojni i raznovrsni turoperatori i u kojima učestvuje još veći broj turista. Iako ne postoji univerzalna definicija eko-turizma, njegove opšte karakteristike mogu biti sažete na sledeći način: Eko-turizam bi predstavljao sve one vidove turizma koji se zasnivaju na prirodi, u kojima je osnovna motivacija turista posmatranje i boravak u prirodi uz uvažavanje prirode, kao i tradicionalnih kultura koje preovlađuju u tim prirodnim područjima. Sadrži obrazovne i analitičke karakteristike. U principu, ali ne isključivo, organizuju ga za male grupe mala, lokalna preduzeća. Strani operatori različitih veličina takođe organizuju, vode i/ili prodaju eko-turističke ture, obično za male grupe. Minimizira negativne uticaje na prirodno i socio-kulturno okruženje. Podržava zaštitu područja prirode stvarajući ekonomske koristi za lokalne zajednice, organizacije i organe uprave koji rukovode područjima prirode, sa ciljem njihovog očuvanja, obezbeđujući

115

alternativnu zaposlenost i mogućnost ostvarivanja prihoda za lokalne zajednice, povećavajući svest o očuvanju prirode i kulturnih bogatstava i među stanovništvom i među turistima. Tokom godina takođe je postalo jasno da postoje neki problemi koji treba u potpunosti razmotriti u okviru eko-turizma, kao što su:

• posed zemljišta i kontrola procesa razvoja eko-turizma od strane lokalnih zajednica;

• efikasnost i pravednost sadašnjeg koncepta zaštićenih područja u zaštiti bioloških i kulturnih raznolikosti;

• potreba za dodatnim merama predostrožnosti i nadgledanja kada se deluje u posebno osetljivim područjima;

• prava lokalnog stanovništva i tradicionalna prava u područjima pogodnim za razvoj eko-turizma.

Dakle, eko-turizam nije samo biti i disati u prirodi. Eko-turizam podrazumeva različite oblike boravka u prirodi, istraživanja, aktivnosti, posmatranja i uživanja u pticama (bird-watching), posmatrači oblaka, jesenjeg lišća (leaf watching tourism), eko-fisch turizam i mnogi drugi oblici i različite aktivnosti koje ne remete prirodu i procese u njoj, a omogućavaju savremenom gradskom čoveku da se sa njom upozna.

ODRŽIVI RAZVOJ TURIZMA U skladu sa principima održivog turizma koje je WTO definisala još 1988. godine, održivi turizam je "predstavljen kao lider u upravljanju svim resursima na takav način da ekonomske, društvene i estetske potrebe mogu biti zadovoljene uz održavanje kulturnog integriteta, suštinskih ekoloških procesa, biološke raznovrsnosti i sistema za održavanje živog sveta". Treba da bude napravljena jasna razlika između koncepta eko-turizma i koncepta održivog turizma: termin eko-turizam se odnosi na jedan segment u okviru sektora turizma, dok principi održivosti treba da se primeni na sve vrste turističkih aktivnosti, poslovanje, preduzeća i projekte, uključujući konvencionalne i alternativne oblike. Međusobni uticaj turizma i lokalnog razvoja zasniva se na nastojanjima da se razvoj konstantno unapređuje, iz čega proizilazi koncepcija razvoja, turistička privreda i koncepcija unapređivanja. Pravilno funkcionisanje turističkih lokaliteta neposredno zavisi od toga i kojoj su meri lokalne vlasti i stanovništvo svesni i koliko žele da ostvare navedene ciljeve. Novi proizvodi koji se mogu prodati u regionu služe ekonomskom, razvoju, a pokrivaju potrebe i sela i salaša. To su:

• stvaranje organizacija potrebnih za funkcionisanje, • izgradnja zanatskih salaša koje treba održavati, • izrada obrazovnih programa, dokumentacija, • organizovanje kurseva, kampova i njihovo održavanje, • funkcionisanje trgovinskih kuća, • organizovanje prodaje proizvoda izrađenih u regiji,

116

• pokretanje uzornih preduzetništava (npr.: program lekovitog bilja program pčelarstva).

Koncepcija unapređenja turističkog razvoja stvorena je zbog etičkih problema, u skladu sa razvojnim potrebama čovečanstva. Insistiranje na razvoju koji je integrisan, izbalansiran i harmoničan sa okolinom i zajednicom kao primaocem je proizvod novijeg veka. Proteklih decenija mnogi izveštaji i seminari su analizirali, definisali okvalifikovali pozitivne i negativne strane dva moguća modela turističko razvoja, kako bi se pokazalo u kojoj se meri uvažavaju specifične karakteristike datog mesta (prostora). Ono što je zaista novo, to je globalizacija svesti i obraćanje pažnje:

• s jedne strane, na negativne uticaje koji se. veoma brzo razvijaju (rezultat su nesrazmernog i nekontrolisanog razvojna koji nije u stanju da poštuje sposobnost opterećenosti date regije ili zajednice);

• s druge strane, potrebno je obratiti pažnju na rizike u iskorišćavanju prirodnih i kulturnih resursa naše planete;

• i na kraju, na kvalitativne potrebe koje u novije doba dolaze do izražaja, a koje ljudi naglašavaju radi svoje budućnosti i budućnosti generacija koja dolaze.

U dvadesetom veku, tokom više decenija, u svim zemljama. Evrope provincija je doživela duboke društveno-ekonomske promene u kojima je postepeno izgubila svoj pretežno poljoprivredni karakter, što nije ostalo bez posledica ni na turizam u svim prostorima u kojima su turisti u neposrednom dodiru sa domicilnim stanovništvom – ruralni i eko-turizam, pre svega. Ruralne prostore Evrope, međutim, karakterišu prirodne oblasti koje imaju vlastite osobine (prirodni predeli, antropološka dostignuće građevinski stilovi u arhitekturi, običaji, tradicije i jezici). Eksploatisanje ovih resursa u turističke svrhe vodi novom razvoju u kojem se, prirodno, treba pridržavati potrebnih ograničenja i limita. Za eksploatisanje regija u turističke svrhe ne postoje razrađene metode. Usled različitih geografskih, društveno-ekonomskih, kulturnih i ljudskih faktora, isti turistički projekat na jednom mestu može da bude koristan, a na drugom mestu štetan. Imajući u vidu prostorne faktore koji su specifični za jednu određenu lokaciju (na osnovu spiska postojećih i potencijalnih resursa koji treba primenjivati), otvaraju se mogućnosti za određivanje:

• opšteg okvirnog sistema turističkog projekta razvoja, • tipa, kapaciteta, i razmeštaja turističkog objekta kojem se pruža pomoć, • vrste rekreativne delatnosti u osnivanju, • željenog okvira projekta razvoja, uzimajući u obzir mogućnosti opterećenja

dotičnog mesta kako u fizičkom, tako i u socijalnom smislu. Kod turističkih projekata razvoja koji treba da se ostvare na svim ruralnim i prostorima koji su pod zaštitom kao izuzetne vrednosti, pažnju treba obratiti na dve vrste vrednosti koje predstavljaju prag:

117

• s jedne strane, na krajnju vrednost minimalne "vitalnosti" prostora (odnosno, onaj prag ispod kojeg lokalne inicijative nisu dovoljne da bi turizam pokrenuo razvoj privrede i oživljavanje društvenog života);

• s druge strane, na "turistički prag" koji se ne sme prekoračiti (treba zaobići degradaciju nivoa koja može da se pojavi usled prenatrpanosti prirodnih i kulturnih lokaliteta i usled pada kvaliteta objekata i pruženih usluga, što je rezultat preterane turističke potrošnje i osećanja mesnog stanovništva da ih stranci "preplavljuju").

Prirodna okolina i društveno-kulturna ponuda čine osnovu eko, etno i seoskog turizma. To su čvrste vrednosti koje su, međutim, istovremeno i krhke, jer ih treba sačuvati za buduće generacije, u korist svih nas. Zato oni koji na lokalnom nivou donose odluke, organizatori putovanja i sami turisti imaju veliku odgovornost. Eko i seoski turizam, ukoliko se vezuju za problem unapređivanja sredine, konkretno doprinose očuvanju ruralnog - prirodnog i antropološkog nasleđa kroz pozitivne primere koji proizilaze iz turističkih projekata razvoja, među kojima su najznačajniji:

• održavanje puteva i pešačkih staza, • uklanjanje korova sa rečnih obala, • čišćenje izvora i vodotoka, • rekonstrukcija dotrajalih mostova za prelaz pešaka, • izgradnja pešačkih staza i mesta za piknik, • postavljanje oznaka za turističke staze i informativnih tabli za posmatranje

životinjskog i biljnog sveta, • rekonstrukcija prostora izgradnjom kamenih zidova.

Upravo na svim ovim elementima počivaju i neki novi, do sada ne pominjani oblici turizma, kao što su: volonterski, omladinski-edukativni turizam, koji su sve masovniji poslednjih godina sa porastom svesti kod mladih da moraju preuzeti inicijativu u očuvanju, zaštiti i unapređenju svih prirodnih i stvorenih vrednosti, kako bi ih sačuvali za buduća pokolenja, ali kako bi u njima i uživali već za svog života. U ove oblike spadaju i edukativni kampovi, radionice, razmene i susreti mladih, razni oblici razmene kulturnih navika, stavova i mišljenja.

ZDRAVSTVENI I VELNES TURIZAM

Zdravstveni motiv je evolucijski gledano bio jedan od prvih motiva privremene promene domicilnog okruženja. U određivanju zdravstvenog turizma potrebno je poći od potreba i težnje pojedinca za oporavkom zdravlja, psihičkih i fizičkih sposobnosti, koje mu se javljaju i postaju turistička potreba, odnosno ciljevi koje može ostvariti uživanjem u vodi, ili čistom vazduhu u specifičnim aktivnostima i tretmanima koje ostvaruje turističkom potražnjom.

118

Preteča današnje Svetske turističke organizacije (WTO-OMT), organizacija IUOTO-UIOOT, još je početkom sedamdesetih godina u studiji "Health Tourism" definisala pojam zdravstvenog turizma ističući korišćenje mineralne vode i klime u zdravstvene svrhe. Isti stav je kasnije preuzela i WTO, kao i ostale međunarodne organizacije koje se bave zdravstvenim turizmom sa medicinskog (WHO), balneološkog (FITEC - Međunarodno udruženje za termalizam i klimatizam) te turističkog stanovišta (AIEST - Međunarodno udruženje naučnih turističkih eksperata). Upravo je AIEST dao vredan doprinos razjašnjavanju niza aktuelnih pitanja iz ovog područja, posvetivši im godišnji kongres 1989. godine u Budimpešti. U prvoj široj podeli turizma na njegove segmente ili sektore, zdravstveni turizam je, u podeli prema motivaciji, svrstan u rekreativni turizam. Ako uzmemo da je motiv promene stalnog mesta boravka u funkciji zdravstvene zaštite, bez obzira da li je preventivnog, terapeutskog ili rehabilitacijskog karaktera, prihvatljiva je i definicija koju je dao Kaspar: "Zdravstveni turizam je skup svih odnosa fenomena koji rezultiraju iz promene lokacije i boravka u cilju promovisanja, stabilizovanja i eventualno vraćanja fizičkog, mentalnog i socijalnog dobrostanja kroz korišćenje zdravstvenih usluga podrazumevajući pri tom da ljudi koji to čine nemaju permanentan boravak na istoj lokaciji".(Kaspar, 1996). Međutim, u ovoj definiciji se ne spominje prirodni lekoviti faktor kao bitna komponenta zdravstvenog turizma. Povećanjem svesnosti ljudi o značenju zdravlja, svi su izgledi da će on u skoroj budućnosti ponovo zauzeti primat, bez obzira da li je reč o preventivi, rehabilitaciji ili kurativi. Mnogi autori koji su istraživali zdravstveni turizam isticali su "...da je to "granično područje medicine i turizma", ili "zajedničko suradno područje zdravstva i turizma", što ukazuje na njegovo stalno isticano dvojstvo (dihotomiju). Izražava se to i "dvostrukom perspektivom turizma i javnog zdravstva", ili pitanjem: "gdje počinje zdravstveni, a gdje turistički deo ovog dijela gospodarstva?"" (Hitrec, 1997). Zbog toga se često kod subjekata koji se bave problematikom banja i klimatskih mesta javlja dilema šta u njihovom razvoju treba da ima prioritet, turizam ili medicina. U suštini ovo je lažna dilema pošto kvalitetan razvoj svakog banjskog i klimatskog mesta treba da prati paralelna dinamika razvoja i medicinskog i turističkog sektora i kao takav, treba da predstavlja jedinstvenu ponudu. U našoj zemlji, kao i u većini zemalja i to ne samo u onima bivšeg socijalističkog uređenja, bila je reč pretežno o "dotiranim gostima", tj. onima čije su troškove lečenja i boravka u celini ili delomično refundirali fondovi socijalnog osiguranja. Ti gosti, u stvari bolesnici, smatrani su samo potrošačima spomenutih fondova, boraveći u bolničkim i sličnim ustanovama, koristili su usluge tradicionalnog termalizma, uz striktan medicinski nadzor, nakon operativnih zahvata kao posledica bolesti, nesreća i sl. Ovaj dobro poznati problem uočen je u mnogim zemljama gde se sve više sužavaju prava osiguranika, a oni upućuju na vlastito finansiranje, odnosno angažovanje drugih izvora (privatno ili dodatno bolesničko osiguranje i sl.).

119

Od ostalih specifičnosti zdravstvenog turizma često se spominje njegova "komplementarnost", u smislu dobrodošle kompenzacije "vansezonskih rupa" u poslovanju, s obzirom da se rado koristi upravo vansezonski period boravka podižući tako prosečnu popunjenost kapaciteta. Osim toga, ta vrsta turizma je dosta zahtevna u pogledu specijalne (medicinske) infrastrukture i kadrova, što nije slučaj u mnogim drugim oblicima turističkih kretanja. U pravilu je reč i o vrlo skupim sadržajima: nekretninama, tehničkim uređajima, opremi, a pogotovo, neophodni stručni kadrovi. Zato je razumljivo da su usluge zdravstvenog turizma skupe i da se teško pokrivaju efektivni troškovi, Čak i jednostavne reprodukcije. Analizirajući teorijska saznanja o zdravstvenom turizmu uočava se da je reč o specijalizovanoj turističko-zdravstvenoj ponudi razvijenoj na osnovama lečilišta, banjama, klimatskim mestima, odnosno banjsko-klimatska lečilišta. Već se odavno, pod zajedničkim imenom "zdravstveni turizam", stvorila značajna grupa turističkih potrošača, koja ima slični ili isti način zadovoljavanja svojih zdravstvenih potreba, a sa druge strane, stalno se razvija odgovarajuća zdravstvena ponuda, za koju bi se moglo reći da je zdravstveni turizam u užem smislu (tradicionalni termalizam ili lečilišni turizam). Za razliku od ovog, zdravstveni turizam u širem smislu, obuhvata i druge vrste aktivnosti, ponude, programe i dr., za koje je poboljšanje, očuvanje i unapređenje zdravlja samo jedna, od više turističkih potreba. Iz gore navedenog se može uočiti da resursnu osnovu zdravstvenog turizma u užem smislu čine prirodni lekoviti faktori (lekovite termo-mineralne vode, lekovita blata-peloidi, lekovita nafta, lekovita klima, morska so i more), dok zdravstveni turizam u širem smislu podrazumeva korišćenje svih turističkih atraktivnosti, koje prilikom oporavka na nedeljnom ili godišnjem odmoru, mogu zadovoljiti individualne potrebe za lečenjem i oporavkom, ali i za unapređenjem zdravlja i rekreacijom. S obzirom da su savremeni posetioci mobilniji, manje vezani uz objekat boravka, rado posećuju lokalne priredbe, znamenitosti i muzeje, zainteresovani su za kulturu i običaje, gastronomiju, pa i sport, sadržaji boravka često se dopunjuju iskustvima istočnjačke medicine-akupunkturom i drugim oblicima stimulacije, saunama, Kneippovimm kurama i sve više i zdravoj ishrani. Konkretno, sve je uočljiviji trend pomaka od tradicionalnog termalizma ka kompletnijem i širem zdravstveno-rekreativnom turizmu. Zato se ukazuje potreba za skiciranjem novog pristupa koji će naglašavati preventivni zdravstveni turizam, kao širi oblik zdravstvenog turizma.

POJAM WELLNESS-A Prateći savremene trendove u turizmu, bitno je spomenuti i sve češće upotrebljavan pojam wellness kao sastavni deo zdravstvenog turizma. Koncept wellnessa i wellnes filozofije razvija američki doktor Halbert Dun 1959. godine, kada je prvi put pisao o posebnom stanju zdravlja koji podrazumeva osećaj dobrostanja gde se čovek posmatra kao jedinstvo tela, duše i uma, zavisni od svoje okoline. Dun je nazvao ovo stanje ličnog zadovoljstva "high-level wellness". Brojne definicije wellness-a američko-engleskog govornog područja sadrže određene zajedničke stavove:

120

ključna bitnost stila života, samoodgovornost za svoje zdravlje, multifaktoralni koreni zdravlja kao i eksploatacija našeg potencijala za bolji kvalitet zdravlja. Razrađujući Ardelovu interpretaciju, možemo posmatrati wellness kao stanje zdravlja koje podrazumeva harmoniju tela, uma i duha, sa samoodgovornošću, fizičkom aktivnošću, kozmetičkom negom, zdravom ishranom, relaksacijom, meditacijom, mentalnom aktivnošću, edukacijom i socijalnim kontaktima kao fundamentalnim elementima. Ovo shvatanje uključuje ono što Amerikanci zovu zdravlje uma i tela što znači da um pomaže u kontroli zdravlja pojedinca. Wellness turizam neki autori tretiraju kao podkategoriju zdravstvenog turizma. "Wetlness turizam je skup svih odnosa i fenomena koji proizlaze iz putovanja i boravka ljudi čije je glavni motiv očuvanje i poboljšanje njihovog zdravlja. Oni zahtevaju temeljan paket usluga koji sadrži profesionalno znanje, fitnes, kozmetičku negu, zdravu ishranu Hi dijetu, relaksaciju ili meditaciju, fizičku i mentalnu aktivnost ili edukaciju." Iako wellness odmor može biti sproveden u zdravstvenoj instituciji, neophodno je napraviti jasnu distinkciju između wellnessa i lečenja naročito iz ugla zdravstvene politike. Zato, sa strane potražnje, treba pretpostaviti da wellness žele isključivo "zdravi" ljudi, sa prevencijom kao primarnim ciljem. Međutim, treba razlikovati wellness sa svojim osnovnim paketom usluga od prevencije bolesti. Ovi korisnici wellness-a mogu dobiti usluge veoma slične onima koje dobijaju "normalni korisnici zdravstvenih usluga", ali sa motivom očuvanja ili poboljšanja sopstvenog zdravlja što nije isto što žele oni koji dolaze na lečenje. Još je teže napraviti demarkaciju od strane ponude, jer različite zahteve može ispuniti ista ustanova. Konkretno, zdravstvene institucije mogu prihvatiti kako pacijente tako i wellness goste nudeći im slične usluge ili bar sličnu infrastrukturu, plus svoje znanje. Ono što je značajno za wellness turizam je što nije sezonskog karaktera i što se wellness ponuda ne odnosi samo na turizam već i na potrebe lokalnog stanovništva. Kada se radi o turizmu možemo govoriti u wellness konceptu na nivou destinacije koje su do sada bile poznati banjski centri (Baden-Baden, Karlove Vary) i o wellness konceptu na nivou pojedinačnih objekata/hotela. Postoje dva tipa takvih hotela, to su hoteli sa wellness komponentom koji poseduju određene sadržaje koji bi zadovoljili taj segment turista i drugo je pravi wellness hotel koji je potpuno opredeljen isključivo na ovaj segment turista.

RAZVIJENOST ZDRAVSTVENOG TURIZMA Uspešan razvoj zdravstvenog turizma zavisi od želje i namere lokalne zajednice da svoje resurse iskoriste za razvoj zdravstvenog turizma i opšti prosperitet kao i od osmišljavanja višeg nivoa turističkog proizvoda. Kvalitet banjskog ambijenta

121

(turističke destinacije) i dobro osmišljen integralni zdravstveno-turistički proizvod, predstavljaju najznačajni motiv turističke posete većine banjskih i klimatskih mesta. U jednom dobro organizovanom (osmišljenom) i razvijenom banjskom mestu pored zdravstvenih programa (koji su za sada prvenstveno u funkciji lečenja i rehabilitacije) drugi turistički sadržaji (sportsko-rekreativne aktivnosti, wellness programi) trebalo bi da se uzajamno dopunjavaju kako bi predstavljali jedinstven zdravstveno-turistički proizvod, ali i kompetitivnu prednost određene zdravstveno-turističke destinacije. Zdravstveno turistička ponuda evropskih zdravstveno turističkih centara danas je zasnovana na:

• viševekovnoj balneološkoj tradiciji, • spoju tradicionalne balneo, talaso i klimatoterapije, ali i najbolje kulinarske,

hotelijerske i animacijske tradicije sa savremenim dostignućima medicine i turizma kao i njihovom sinergičnom delovanju, okrenutom aktuelnim potrebama kako zdravih, tako i onih narušenog zdravlja ili bolesnih ljudi,

• kompleksnoj potrebi urbaniziovane porodice za životom u predurbanizovanim uslovima itd.

• porastu slobodnog vremena prosečne evropske porodice, pogotovo zbog kraće radne nedelje, te da se godišnji odmor koristi više puta u kraćem trajanju.

Gotovo da i nije potrebno elaborirati kontinuitet i balneološku tradiciju evropskih zdravstveno turističkih centara. Navedena je viševekovna tradicija, upravo zato što je stvarana za aktuelne potrebe građana i koja je dovela do stvaranja navike o potrebi odlaska u lečilište, barem jednom godišnje. Za razliku od nas, Evropljani navedenu tradiciju odlazaka u svoja prirodna lečilišta nisu prekidali nikada, osim u vreme najžešćih ratnih sukoba, no time ta tradicija nije bitno okrnjena, budući da je u isto vreme i celi život naroda bio drukčije programiran. Mirno vreme donosilo je ponovno procvat i novu ideju u zdravstveno turističku ponudu većine evropskih država sa bogatom zdravstveno turističkom tradicijom. Tu posebno treba da se istakne Nemačka, Austrija, Mađarska, Češka i Francuska, ali i Italija i Slovenija. Razvoj koncepta zdravstvenog turizma u nekim zemljama Evrope pokazuje da su shvaćene potrebe njegovoga menjanja i da je dosegao različit stepen razvoja. Kad je reč o marketinškim liderima, to su svakako Austrija i Italija, pa zatim Mađarska, Češka i Slovenija. Banjski turizam je vid turizma koji u Srbiji ima najdužu tradiciju. Banje i klimatska mesta u Srbiji bili su poznati još u vreme Rimljana, koji su otkrili lekovitost voda i klime Srbije. Po broju pojava termomineralnih voda i njihovoj raznovrsnosti i po broju banja Srbija je, srazmero svojoj površini, najbogatija u Evropi i jedna od bogatijih u svetu (Nikolić, 1999.). Banje bi trebalo da budu osovina razvoja kontinentalnog turizma, ali kod nas to nisu. Zdravstveno turistička ponuda Srbije ne ispunjava zahteve savremenog

122

tržišta. Problem je veliki jaz između prirodnih resursa, budući da ima preko 300 termomineralnih izvora, i relativno skromne turističke ponude koja se na njima zasniva. Drugi problem je i nizak kvalitet turističkih proizvoda. Gubitak turističkog tržišta, koji je evidentan od 1990. godine u našoj zemlji, uzrokovan je (između ostalog) neprepoznavanjem i neshvatanjem namene poslovanja, tj. potreba potencijalnih potrošača. Promena poslovanja u smislu prerastanja zdravstvenih centara u destinacije zdravstvenog turizma Srbije, postaje imperativ.

PROIZVOD U ZDRAVSTVENOM TURIZMU Zdravstveno turistički proizvod je u svakom evropskom banjskom centru definisan kao sklop tradicionalnih balneoterapijskih, talasoterapijskih i/ili klimatoterapijskih postupaka u kombinaciji sa modernim medicinskim postupcima namenjenim lečenju, rehabilitaciji i zdravstvenoj prevenciji stanja koja nastaju na osnovu sedatornog načina života i rada, loših prehrambenih navika i života u stresnoj i ekološki ugroženoj radnoj i životnoj sredini. Ono što danas svojim sugrađanima nude evropski zdravstveno turistički centri moglo bi se sažeti u:

• tradicionalnu balneo, talaso i klimatoterapiju, • specijalne programe lečenja i rehabilitacije, • programe zaštite i poboljšanja zdravlja. • programe aktivnih odmora za ciljane grupe i cele porodice, te • kulturološke, istorijske i zabavne programe, karakteristične određenoj lokaciji i

njenom okruženju. Specijalni programi su uvek spoj tradicionalnih i empirijski potvrđenih učinaka osnovnog lekovitog činioca određene lokacije i modernih dostignuća na planu lečenja i rehabilitacije iste indikacijske grupe bolesti i poremećaja. I upravo u toj simbiozi leži uobičajna evropska komparativna prednost njihovih zdravstveno turističkih centara. Ostali specijalni programi, koje razvijaju pojedini centri, samo su dopune glavnim nosiocima zdravstveno turističke ponude i uvek su u drugom planu, iza onih osnovnih programa. Programi zaštite i poboljšavanja zdravlja namjenjuju se kardiovaskularno, respiratorno, gastroenterološko, metabolno, lokomotorno ili psihosomatski ugroženim grupama, bez obzira radi li se o potpuno zdravim osobama koje ugrožava rad u stresnim uslovima, neredovna ili nepravilna ishrana ili nedostatak fizičke aktivnosti, odnosno sedatorni način života i rada, ili o bolesnicima čija je bolest u smirenoj fazi i oni tim programima samo žele tu mirnu fazu svoje bolesti produžiti ili čak i smanjiti hronične posledice svoje primarne hronične bolesti. U emitivnom smislu, na evropskom zdravstveno turističkom tržištu dominiraju Nemci, preko pedeset posto, što ukazuje na to, da oni (kao i u drugim vrstama turizma) rado odlaze u inostranstvo na zdravstveni odmor. To, međutim, nije slučaj sa Italijanima i

123

Francuzima koji preferiraju domaću ponudu. Dok je udeo stranaca u francuskim banjama gotovo simboličan (5%), u italijanskim je osetno viši (27%). Zanimljivo je da dve trećine posetilaca banja u Evropi koristi vlastito vozilo, a jedna četvrtina dolazi organizovano. (IT aranžmani). Italija nudi čak 430 mesta tog tipa, SR Njemačka 269, a Francuska stotinjak. Iako je u Francuskoj srazmerno malo razvijena sklonost odlazaka u banje (što nije slučaj u SR Njemačkoj i Italiji!), 12 najfrekventnijih lokaliteta u toj zemlji postižu izuzetne poslovne rezultate (Dax, Aix-les-Bains, Amelie-les Bains i dr.). Ta zemlja ima čak 1300 hotela u banjama od kojih su mnogi direktno povezani s lečilištima delujući pretežno u toj funkciji. U Italiji, taj je broj još veći te prelazi 2200 hotela sa 70.000 zaposlenih. Obe ove zemlje imaju brojne centre za talasoterapiju (Francuska čak 43!), kao odgovor na neprestano rastuću potražnju za ovom vrstom tretmana i pratećih usluga. Ti centri, manje zavisni o subvencioniranoj klijenteli, mogu se i "slobodnije" razvijati i lakše usvajati savremene ideje u zdravstvenom turizmu. A jačanjem svesti o lekovitosti mora, rastu i šanse jednog novog pristupa, kao svojevrsne marketinške filozofije ili strategije što se oslanja na savremenije promišljanje nasleđenog profila banja i sličnih mjesta. Reč je o većoj diverzifikaciji sadržaja ponude: medicinske, rekreacijske, sportske, kongresne. zabavne i druge, te pored kurative, orijentaciji na preventivu. Animiraju se oni tržišni segmenti (npr. seniori) čiji udeo u ukupnoj populaciji stalno raste, ali ne u cilju zadržavanja "imidža destinacija za starce" (što je čest problem niza tradicionalnih banja), već nuđenja raznovrsnijih i cenovno prihvatljivijih usluga višeg nivoa kvaliteta. (Cockerell, 1996). Spektar banjskih mesta u Evropi je danas izuzetno bogat, ali se, ipak, mogu definisati nekoliko osnovnih formi banjskih mesta, pri čemu treba istaći da one egzistiraju, u najvećem broju slučajeva, kao njihova kombinacija. Osnovne forme banja su:

• Banja kao mesto za lečenje bolesti sa određenim sredstvima i metodama. • Banja kao centar zdravlja za slobodno vreme, odmor i oporavak. • Banja kao najznačajniji centar jednog regiona, namenjena godišnjem odmoru. • Banja kao sportski centar sa posebnim mogućnostima za određene vrste

sportova (za zimske sportove, sportove na vodi, golf, sportsko jahanje, itd.). • Banja kao kulturni centar. • Banja kao kongresni centar.

U okviru ovakvog spektra formi, u banjama Evrope se uočavaju sledeći trendovi:

• Banje u Evropi se sve više razvijaju u regionalne i globalne centre zdravlja. • Banje u Evropi se sve više priključuju regionalnim i internacionalnim tržištima

putem zdravstvenog turizma. • Banje u Evropi nastoje da prevaziđu postojeću krizu aktiviranjem

zdravstvenog turizma. • Banje u Evropi obezbeđuju svoj razvoj kvalitetom i raznovrsnošću ponude u

zdravstvenom turizmu. Obzirom da su banjama ravnopravni: medicina i terapija, priroda i kultura, kretanje i opuštanje, kao i komunikacija i doživljaj, to je vrlo jasna njihova prednost u trasiranju novih puteva u oblasti zdravstvenog turizma u odnosu na sve druge destinacije.

124

Banje Evrope su, dakle, kao tradicionalni kompetentni centri sveobuhvatnih ponuda, koje su usmerene ka stimulisanju zdravlja, upravo predistinirane da se na poseban način otvore tržitu wellness-a i one to i čine. Wellness u banjama se može objasniti na najrazličitije načine, a za ovu priliku wellness znači izdvojiti za sebe vreme, izvan svakodnevice opterećene stresom, i ravnomerno zadovoljavati svakolike potrebe tela, duha i duše. Pored telesnih i duhovnih aktivnosti, uravnotežena ishrana i opuštanje trebaju da budu, takođe, u punoj meri zastupljeni. Međutim, u okviru ovog, u osnovi jasnog, opredeljenja za Wellness u banjskim mestima, moraju se istaći opasnosti koje u svemu tome postoje, a to su:

• shvatanje wellness-a kao sinonima za luksuz, lepotu, “maženje i paženje”, ili • redukovanje wellness-a samo na fizički aspekt (fitness), odnosno, • korišćenje wellness-a više sa njegove narcisoidno konzumentske strane, kao i • korišcenje fenomena wellness kao čisto marketinškog naziva. • Aktivni je odmor zapravo pravi "hit" savremenog zdravstvenog turizma

Evrope, jer uključuje sve elemente iz programa zaštite i poboljšanja zdravlja, posebno edukaciju i motivisanje na zdrav način života, i zdravlju korisno korišćenje dnevnih, nedeljnih i godišnjih odmora i to u ugodnom društvu i na izborno aktivni način. Tendencija, koja se jasno uočava u razvoju banjskih mesta u Evropi, je: čovek i njegovo zdravlje su u središtu svih aktivnosti.

LITERATURA

Osnovna literatura koja se preporučuje studentima za savladavanje Osnova turizma:

1. Cooper, C. and others,(2000):Tourism, principles and practice, 2nd ed. Longman, London

2. Dobre, R.(2005): Osnove turizma-skripta, Visoka škola za turistički menadžment, Šibenik

125

3. Dobre, R. i ostali (2004): Menadžment turističke destinacije – skripta, Visoka škola za turistički menadžment , Šibenik

4. Richards, G.,(2001): Mobility in the European tourism sector, Cedefop. Luxembourg

5. Hansruedi, M. ,(2004): Turizam i ekologija , Masmedia, Zagreb 6. Standeven, Jand De Knop, P. (2003): Sport Tourism , Human Cinetics .

Auckland 7. Jovičić Ž i ostali (2005): Osnove turizma, Plana Tours. Doo, Beograd

Documents

Osnove Turizma Tomka Okt 08