OSNOVNI PRINCIPI

I METODE OBUKE

NEPLIVAČA

110

ETAPE U OBUCI PLIVANJA

Početak obuke

U ovoj etapi vrši se navikavanje neplivača na vodenu sredinu, kako

bi se na sopstvenom iskustvu upoznali sa zakonitostima koje vladaju u

vodi. Organizacijom nastave, korišćenjem određenih nastavnih sredstava,

primenom odgovarajućih nastavnih metoda i principa, a pod stručnim

nadzorom nastavnika, neplivače treba naučiti elementarnim kretanjima u

vodi (plutanje, kliženje, skokovi, gnjuranje i dr.).

U ovoj etapi treba upoznati polaznike sa tehnikama sportskog

plivanja, pre svega stvoriti predstavu o tim kretanjima.

Stvaranje predstave o formi i karakteru kretanja ostvaruje se

prikazom kretanja najpre na suvu, pa zatim u vodi. Samo upoznavanje

mora da bude u osnovnim crtama, "u globalu". U toku rada razvijaju se

specifični refleksi vestibularnog, disajnog, termoregulacionog aparata, što

doprinosi stvaranju povoljnih uslova za boravak i rad u vodi.

Učenje sportske tehnike plivanja

Kada je stvorena potrebna podloga (početnik se oslobodio straha,

naučio elementarna kretanja i shvatio šta treba naučiti) treba pristupiti

učenju same tehnike plivanja. U tom procesu koriste se tri osnovna

metoda: analitički, sintetički i kombinovani metod.

Analitički metod se odlikuje time što se jedna tehnika kao celina

podeli na sastavne delove i najpre se svaka ta manja celina "savlada" pa se

zatim postepeno spajaju dok se ne dobije celina tehnike. Ovaj metod se

znatno više primenjuje u procesu učenja i uvežbavanja nego u procesu

treninga. Međutim, nije poželjno da se suviše dugo koristi, pošto može

nepovoljno da se odrazi na krajnji efekat pri usvajanju elemenata i tehnike

u celini.

Sintetički metod je takav put u radu kada se jedna tehnika plivanja

obrađuje i vežba kao celina. Ovaj metod se znatno više primenjuje kod

naprednijih plivača, a kod početnika u fazi uvežbavanja već "naučene"

tehnike plivanja, okreta ili starta.

Treći, dosta korišćen metod je kombinovani, kada se pri radu

kombinuju analitički i sintetički metod. Zavisno od predznanja i

sposobnosti polaznika, u radu će više biti zastupljen jedan ili drugi metod.

Nastavnik obično obradu tehnike započinje sintetičkim metodom, pa, ako

nema određenih rezultata, izdvaja onaj deo iz tehnike koji je najslabije

usvojen i njega posebno uvežbava. Nakon toga taj deo se ponovo ugrađuje

u celinu. Ovaj metod se sa dosta uspeha primenjuje kod naprednijih

111

plivača, kada nastavnik usavršava i "doteruje" tehniku plivanja, kada

ispravlja greške.

Prilikom učenja i usvajanja sportskih tehnika plivanja vrlo je

značajno da se kod polaznika stvori jasna predstava kretanja, što u procesu

stvaranja motornih navika biva garancija uspešnog prihvatanja i usvajanja.

Kada se stvori ta predstava u svesti onoga koji uči, onda treba

pristupiti samom uvežbavanju. Formu i karakter jednog kretanja, u ovom

slučaju određenu tehniku plivanja, dobro odabranim vežbama treba stalno

usavršavati i od plivača zahtevati maksimalni stepen automatizacije u

različitim uslovima. Potrebno je najpre da se vežba određena tehnika pri

sporom plivanju, zatim pri umerenom tempu i na kraju pri maksimalno

brzom tempu i u uslovima takmičenja. Tehniku treba vežbati uz promenu

tempa i ritma plivanja. Vrlo je važno da se stalno uvežbava koordinacija

(povezivati rad nogu i ruku sa disanja, povezivati start sa plivanjem, okret

sa plivanjem itd.).

Kod svakog polaznika treba nastojati da usvoji školsku tehniku

plivanja, ali zadržavati i prihvatiti određene detalje individualnog, ako su u

funkciji efikasnog i korisnog.

Potpuno usvajanje i učenje tehnike sportskog plivanja potrebno je,

uglavnom, samo onima koji se žele kasnije baviti takmičarskim plivanjem.

Inače je dovoljno da se plivanje savlada toliko da bi se to znanje moglo

koristiti pri sopstvenoj zabavi i razonodi na vodi. Pored poznavanja

sportskih tehnika plivanja, svaki čovek treba da zna kretanja u vodi koja

imaju određeni praktični značaj, pre svega koja se primenjuju pri

spasavanju (transportu) utopljenika.

Trenažni proces

Treba istaći da se teško uočava granica između procesa učenja

sportskih tehnika plivanja i početka trenažnog procesa u kome se razlikuju

posebni zadci i priprema plivača za takmičenje. Praktično ta dva dela

plivačke edukacije, obrazovno-vaspitni i trenažni, spajaju se i međusobno

dopunjuju, pa ih je neophodno zaajedno i uporedo sprovoditi. Proces

obuke postepeno prelazi u oblik treninga, što je i prirodno. Tokom

sportskog treninga nastavlja se proces učenja novih i učvršćivanja starih

znanja i navika, neophodnih za ostvarenje određenih sportskih rezultata.30

30 Pivač, M.: Plivanje, str. 201-202, Niš, 1998.

112

DIDAKTIČKI PRINCIPI PRIMENJENI U PLIVANJU

Značajan uslov za uspešno odvijanje svakog oblika nastavno -

trenažnog procesa pa i u plivanju jeste svestan odnos prema radu,

shvatanje onoga što se radi. U obuci plivanja princip svesne aktivnosti je

posebno značajan, jer voda je nedovoljno poznata sredina koja kod

učenika - neplivača u većem ili manjem stepenu, izaziva nelagodno

osećanje, strah. I samo plivanje ostvaruje se na drugi način nego kretanje

na kopnu na koje je učenik navikao. Sve te okolnosti otežavaju obuku

plivanja.

Međutim, da bi početnik što uspešnije savladao brojne teškoće koje

se javljaju u obuci, on treba pre svega, da se upozna sa vrednostima

veštine plivanja, a zatim da shvati mehaničke osnove kretanja čoveka u

vodi - plivanje. Ova saznanja će mu pomoći, da se pozitivno usmeri prema

obuci plivanja, da se svesno angažuje na časovima mobilišući maksimalnu

pažnju i zalaganje. Uz pravilan metodski postupak, početnik će lakše da

savlada strah od vode, a samo usvajanje tehnike plivanja ubrzaće se.

Poznata je činjenica da i početnici i napredni plivači imaju teškoće

prilikom ispravljanja grešaka jer, najčešće, nisu u stanju da shvate u čemu

greše. Rad u vodi, kao što je poznato, odvija se u sasvim drukčijim

uslovima nego što je to slučaj na suvu, pa otuda i teškoće u kritičkoj oceni

njihove izvedbe. Ispravljanje već usvojenih grešaka je dug i težak proces.

Nastavnik-trener, uz ponovno objašnjenje i demonstraciju loše i dobro

izvedenog pokreta, treba od učenika da traži da misaono i, ako je to samo

moguće, vizuelno prati pokret koji izvodi. Ova saradnja između predavača

i učenika daje dobre rezultate, samo uz shvatanje suštine greške i

sopstvenu kontrolu svojih pokreta plivač u najkraćem roku može da

ispravi ono što je loše usvojio.

Sistem davanja domaćih zadataka i kontrola njihovog izvršenja

ima veliki uticaj na lično, svesno angažovanje učenika u procesu

obučavanja i usavršavanja plivanja. Kod početnika to su na primer vežbe

izdisaja u vodu (lavabo ili kada), vežbanje plivačkih pokreta pred

ogledalom i slično.

Pored toga plivači, već prema individualnim potrebama,

svakodnevnim vežbanjem kod kuće treba na primer da jačaju određene

grupe mišića, da postižu veću pokretljivost zglobova itd.

No, razumljivo je da je na časovima treninga neophodno veće lično

angažovanje plivača. Ovo je od posebnog značaja u trenucima

samostalnog izvršavanja zadataka bez pomoći trenera. Tada svako

"zabušavaanje" ide samo na uštrb plivačevog napredka.

Dakle, primena principa svesne aktivnosti razvija stvaralačku

aktivnost učenika - plivača što pogoduje bržem savlađivanju tehnike

113

plivanja, starta i okreta, boljem ispravljanju eventualnih grešaka i

uspešnijem usavršavanju tehnike plivanja do savršenstva.

Realizacija obrazovno-vaspitnog procesa primenom plivanja kao

telesne aktivnosti mora da bude podređena navedenim principima. To su

principi fizičkog vaspitanja i sportskog treninga. "Pod principima nastave,

odnosno didaktičkim principima, podrazumevamo osnovne smernice

kojima se rukovodimo u organizaciji i izvođenju nastave". To su načela

koja u nastavnom i trenažnom procesu sa decom i sportistima raznih

uzrasta i mogućnosti obavezuju nastavnika - organizatora rada da ih se

pridržava. Svi didaktički principi su međusobno povezani i predstavljaju

određenu celinu čiji se efekat manifestuje kao rezultat obrazovno-

vaspitnog rada u plivanju.

Polazeći od obrazovno-vaspitne, zdravstveno-higijenske i

praktične vrednosti plivanja i svih aktivnosti na vodi, pri realizaciji

postavljenih zadataka treba da budu zastupljeni sledeći didaktički principi:

- princip vaspitnosti,

- princip svesne aktivnosti,

- princip očiglednosti,

- princip sistematičnosti i postupnosti,

- princip individualnog pristupa.

Princip vaspitnosti

U procesu obrazovno vaspitnog rada savremena pedagogija koristi

one sadržaje koji, pored određenih obrazovnih, imaju i vaspitne vrednosti.

Dobro organizovanim radom u procesu učenja plivanja i sportskog

treninga, pored stvaranja važnih motornih navika, podizanje nivoa

biomotoričkih sposobnosti i jačanja zdravlja, posredno se obezbeđuju

uslovi vaspitnog delovanja na mlade.

Predavači (nastavnici, učitelji plivanja i treneri) u svom radu

koriste vežbe pomoću kojih se stvaraju motorne navike koje pozitivno

utiču na postizanje određenih sportskih rezultata, a takođe utiču na

uspešniju realizaciju radnji praktičnog karaktera koje mogu da se primene

u svakodnevnom životu. Taj proces obično dugo traje i pored određenih

fizičkih napora zahteva često i velika psihička naprezanja. To utiče na

stvaranje i razvijanje pozitivnih moralno-voljnih osobina potrebnih

savremenoj ličnosti. Sport, pa i plivanje, pozitivno utiče na razvoj mnogih

karakternih osobina kao što su: upornost, istrajnost, hrabrost,

samokritičnost, kritičnost, objektivnost, smisao za život i rad u kolektivu i

dr. Treba naglasiti da, s obzirom na napore koji se susreću u plivanju, ova

aktivnost vrlo pozitivno utiče na razvoj voljnih osobina, kojima je moguće

mobilisati sve unutrašnje snage radi postizanja maksimalnih rezultata. To

114

se reflektuje na radni elan i u svakodnevnom životu i radu. Plivanje i

obaveze sa kojima se mladi susreću u njemu razvija inicijativnost,

ažurnost, disciplinu i odgovornost.

Svojim sadržajem i obavezama koje se stalno postavljaju pred

mlade sportiste razvija radne navike, od kojih umnogome zavisi uspeh u

radu i životu.

Savremen život je danas tako organizovan da je čovek malo

izložen fizičkim naporima. Međutim, plivanje zahteva takve napore.

Izdržati te napore u jednom ustaljenom i povećanom tempu moguće je ako

su sportisti i njihovi učitelji uporni, istrajni i dosledni i ako imaju veru u

sebe i svoje drugove sa kojima rade. Te napore je moguće izdržati i

savladati ako se radi u jednom organizovanom kolektivu, gde se neguje i

razvija drugarstvo, gde je prisutna radna atmosfera, gde se realno i

objektivno postavljaju opšti i pojedinačni zadaci. Zdrav sportski kolektiv,

pedagozi koji rade u njemu, dobri međusobni odnosi među članovima

kolektiva, stalna radna atmosfera i stil života u celini vrlo snažno utiču na

pravilno formiranje ličnosti mladih ljudi. Kreatori takvih odnosa su sami

pedagozi, koji su samo stariji planovi kolektiva i čiji lični primer je vrlo

snažan faktor vaspitnog rada u sportu.

Aktivnim radom u sportskim kolektivima ne žele se samo postići

određeni uticaj na pravilan svestran fizički razvoj, nego se tim radom utiče

na pravilan svestran razvoj ličnosti u celini. Kroz ove aktivnosti deluje se

u smislu svestranog umnog, moralnog, radnog i estetskog vaspitanja.

Princip očiglednosti

U procesu obučavanja i usavršavanja plivanja, uostalom kao i u

drugim vidovima fizičkog vežbanja, didaktički princip očiglednosti ima

značajnu ulogu. Taj se princip zasniva na angažovanju čula i oseta. U

tome naročitu ulogu igraju organi vida i sluha kao i tzv. proprioreceptori

pomoću kojih se olakšava i ubrzava učenje tehnike plivanja, kao i njeno

dalje korigovanje i usavršavanje.

Učitelj plivanja, nastavnik ili trener (može i odličan plivač)

demonstrira tehniku plivanja (starta i okreta) u punoj koordinaciji, kao i

njene pojedine elemente. To su (pokreti ruku, pokreti nogu). Prikaz se, u

manjoj ili većoj meri, potkrepljuje neophodnim objašnjenjem. Duža

objašnjenja daju se starijem uzrastu. Nekada se, naročito u fazi

usavršavanja tehnike, mogu koristiti i zvučni signali. Ovim se načinima

neposredno utiče na stvaranje jasne, precizne slike, predstave o pokretu

koji sada sam učenik treba da izvodi.

Svaki demonstrirani pokret ili tehnika plivanja (starta i okreta) u

celini, gde se pažnja obraća na suštinu pokreta a ne na njene detalje, mora

115

da su besprekorno izvedeni, jer samo na dobrom primeru može da se gradi

pravilna tehnika.

Međutim, s obzirom na teškoće koje se javljaju pri posmatranju

plivanja u punoj koordinaciji ili pojedinih vežbi (kao što su prelamanje

svetlosnih zraka, valovi, pena, prskanje, odbljesak sunca ili električnog

osvetljenja i slično, što u znatnoj meri deformiše pokrete izvođene u vodi),

pored prikaza u vodi, pribegava se demonstraciji i na suvu. Značajno je da

prikaz neposredno prethodi samom vežbanju plivača.

U savremenim školjkama bazena postoje specijalno ugrađeni

prozori koji omogućuju da se, bez navedenih smetnji, na najbolji način,

pod vodom posmatraju tehnika plivanja, kao i njeni detalji. Još je korisnije

kad se odlični plivači snime pod vodom. Projekcija takvih filmova i lup

filmova, (naročito sa mogućnošću da se prikazivanje filma uspori ili još

bolje povremeno zaustavi) omogućuje detaljnu analizu tehnike plivanja i

svih njenih faza. U istom cilju, koriste se kinogrami, crteži i fotografije.

Od posebnog je značaja kada nastavnik - trener daje zadatak

učeniku da posmatra plivanje drugog plivača, jer on na taj način razvija

moć opažanja, sposobnost shvatanja i samostalnog analiziranja onoga šta

vidi.

Najzad, u procesu usavršavanja plivanja danas se u velikoj meri

koristi magnetoskop. To je veoma praktičan aparat koji odmah na licu

mesta, snima plivača pod vodom i neposredno daje snimke, na osnovu

kojih plivač ima mogućnost da vidi tehniku svog plivanja. Plivač se na

očigledan način upoznaje s tim kako izvodi pokrete, kako su oni povezani

te može i da zaključi u čemu greši. Ovo očigledno saznanje olakšava

proces ispravljanja grešaka a time usavršavanja tehnike.

Princip postupnosti i sistematičnosti

Ovaj princip izražava višekratno (tokom dužeg perioda vremena)

ponavljanje vežbi u kojem se novo nastavno gradivo, a i svaka vežba,

izlaže u unapred utvrđenom redosledu. U obuci plivanja, upravo zbog

složenih pokreta koji predstavljaju jednu tehniku plivanja, primena ovog

principa je veoma značajna. Učenik na osnovu već stečenih iskustava

(ponavljanje i usavršavanje prethodne vežbe), najbolje savlađuje izučavani

pokret ili plivanje u celini. Napredni plivač, adekvatno odabranim

kompleksom vežbi na suvu i u vodi, svakodnevnim vežbanjem se sve više

osposobljava za usvajanje savršene tehnike plivanja, starta i okreta.

Pri obuci i usavršavanju tehnike plivanja, upravo zbog specifične

sredine u kojoj se ono izvodi, princip postupnosti koji je izražen u tri

pravila (od poznatog ka nepoznatom, od lakšeg ka težem, od

116

jednostavnijeg ka složenom), ima poseban značaj. Zbog toga ćemo o

svakom od ovih načela (postupnosti u radu) reći nekoliko reči.

- Od poznatog ka nepoznatom. - Uspešno savlađivanje nove kretne

navike dobrim delom zavisi od dobro usvojenog po karakteru sličnog

pokreta, ali u lakšoj formi. Na primer, obuci delfina pristupa se posle

savladanog kraula. Pošto su pokreti ruku a i delimično i pokreti nogu,

veoma slični u ovim tehnikama to i savlađivanje tih pokreta u delfinu će

biti lakše.

- Od lakšeg ka težem. - Svakoj vežbi treba da prethodi lakša. Na

primer, u obuci kraula, pre nego što se pristupi povezivanju svih pokreta

udova i disanja, sledi vežba gde plivač pliva pomoću pokreta nogu i ruku

dok disanje, kao najteži element u kraulu, izostavlja. Tek posle nekoliko

pokušaja plivanja bez disanja postepeno se prelazi na plivanje kraul u

punoj koordinaciji, to jest povremeno sa disanjem, pa najzad redovno

dišući.

Od jednostavnijeg ka složenom. Ovo pravilo prikazaćemo na

primeru početnog plivanja. Naime, u procesu obuke, pre nego što se

pristupi usvajanju "prave" sportske tehnike plivanja, starta i okreta

savladava se nešto jednostavnija forma. Na primer, u obuci kraula na

prsima a osobito na leđima obično se ne insistira na tome da deca u prvim

pokušajima izvođenja zaveslaja ruku savijaju lakat. Pokret savijanja i

opružanja u zglobu lakta, iako je s tačke gledišta brzine plivanja mnogo

efikasniji, ipak je daleko složeniji od onoga sa opruženom rukom. Pitanje

je samo kako se dugo može tolerisati ovakav uprošćen pokret ruku i kada

treba preći na izvođenje korisnijeg zaveslaja sa savijanjem i opružanjem

ruke u zglobu lakta.

Govoreći o ovom didaktičkom principu u obuci i usavršavanju

plivanja, treba još jednom podvući da je od neprocenljive važnosti

racionalni metodski postupak, u kome će pojedine vežbe biti

komponovane u pravilnom redosledu, i pravovremeno spajane jedne sa

drugima. Kako bi se izbegla monotonija u vežbanju, vežbe treba da budu

dozirane s postepenim menjanjem njihove težine, naprezanja, dužine

deonice, brzine plivanja i slično. Ovakva variranja u primeni vežbi jesu

neophodni uslov za usavršavanje plivanja putem sticanja mnogobrojnih

psihičkih i fizičkih osobina potrebnih plivača.

Od posebnog značaja je problem intervala, kako između

ponavljanja pojedinih vežbi tako i između održavanja časova nastave ili

plivačkog treninga. Bolji se rezultati postižu ukoliko su kontakti sa vodom

češći (svaki dan, dva puta dnevno), jer se tada na najbolji način iskorišćuje

iskustvo stečeno prethodnim vežbanjem. No, kod mladih plivača treba

voditi računa o tome da intervali između rada moraju da budu toliki da

dođe do normalne obnove organizma posle izvršenog napornog rada.

117

Međutim, u principu, redovno dolaženje na časove plivanja, plivački

trening i angažovano izvršenje svih zadanih vežbi daju željene rezultate.

Princip individualnog pristupa

Primena ovog principa značajna je kako u radu sa početnicima,

tako i kod formiranja plivača kao sportiste i treba da bude usklađen s

njihovim sposobnostima i mogućnostima. Suština ovog principa sastoji se

u individualnom pristupu svakom pojedincu (uzimajući u obzir njegove

konstitucionalne osobenosti, njegov uzrast, pol, stepen uvežbanosti, kao i

pozitivne i negativne osobine). Prema tome, konkretni zahtevi u pogledu

primene vežbi i onoga što se želi postići treba da budu realni. Sposobnosti

učenika treba da dođu do punog izraza, oni se ne smeju niti potcenjivati

niti precenjivati.

Suviše lake vežbe ne daju željeni efekat i učenik gubi interes za

vežbanje, suviše teški zahtevi, usled toga što ne odgovaraju mogućnostima

i pripremljenosti pojedinca, pored toga što se ne mogu ostvariti, slabi

samopouzdanje učenika. Na primer, u obuci kraula, ukoliko se primeti da

su neki učenici veoma brzo, u grubim crtama savladali odvojeni rad ruku,

nogu i disanja sa njima odmah treba preći na povezivanje ovih pokreta. I

obrnuto, ako bi se to tražilo i od onih koji još kako nisu u sanju da, na

primer, povežu disanje sa radom ruku, spajanje svih elemenata dovešće do

nakaradne tehnike sa bezbroj grešaka.

Ovaj princip, naročito u radu sa plivačima-sportistima zahteva

tesnu saradnju između trenera i plivača. Samo na taj način trener će moći

(u skladu sa mogućnostima i sposobnostima pojedinca, pa čak i trenutnim

raspoloženjem) da ih optimalno optereti, vodeći računa o opsegu

doziranja, primeni metoda i, uopšte, o trenažnom postupku. Dakle, u

primeni ovog principa neophodno je međusobno poverenje, saradnja, što

se vremenom aktivira i čini plivača svesnim i više samostalnim u radu.

Međutim, korišćenje ovog principa ne bi se smelo hipertrofirati, jer

postoji opasnost da bi se na taj način rušio pedagoški postulat, da se

obrazovni zadaci u širem smislu, a naročito vaspitni zadaci treninga ne

mogu rešavati samo kroz individualne oblike rada. Naprotiv, svakog

pojedinca potrebno je vaspitavati za društvo i kroz društvo, tj., putem

grupnog i kolektivnog oblika rada. Kako Leskošek u svojoj knjizi "Teorija

fizičkog vaspitanja" kaže: "To i jeste razlog zašto pojedinci ovaj princip

nazivaju - princip individualnog prilaženja pojedincima u uslovima

kolektivnog rada".31

31 Stevanović, V.: Plivanje, str. 58-66, FFV Beograd, Beograd, 1980.

118

PROCES OBUČAVANJA U PLIVANJU

Obučavanje u plivanju treba shvatiti kao jedinstven proces u toku

kojeg se pored učenja, usavršavanja i automatizacije bilo koje tehnike

plivanja, uz stučno rukovodstvo nastavnika, rešavaju i zdravstveno-

higijenski i, u najširem smislu reči vaspitni zadaci. Prilikom neposrednog

izvođenja nastave plivanja treba uvek imati u vidu da je primena

didaktičkih principa i odgovarajućeg metodskog postupka usaglašenog sa

zadacima rada, uzrastom i uslovima rada, od presudnog značaja za uspeh u

savlađivanju i usavršavanju plivanja.

Proces učenja plivanja uslovno (može da se razdeli na četiri faze,

razdoblja), slično kao prilikom savlađivanja i drugih navika.

Prvu fazu karakteriše široka iradijacija nadražaja koji stižu i u

centre koji ne bi trebalo da budu nadraženi. S toga se izvođeni pokreti

odlikuju grčevitošću, suvišnim naprezanjem mišića antagonista,

neznanjem popuštanja, labavljenja mišića posle naprezanja. Oni su netačni

i najčešće praćeni nepotrebnim - dodatnim pokretima. Ovo se u obuci

plivanja javlja još u većoj meri, jer je učenik-neplivač prosto

bombardovan različitim spoljašnjim dražima, koje prističu od za učenike,

nenaviknute, sredine - vode. Pored toga, usled nedostatka čvrstog oslonca

svaki nedovoljno precizan pokret, a naročito suvišan, izaziva promenu

položaja tela u vodi i slabi vučnu silu. Na primer: visoko podizanje glave

iz vode, kao refleksna odbrana od zapljuskivanja usta (što remeti

normalno disanje), uspravlja telo učenika a to povećava čeoni otpor vode i

negativno utiče na propulziju izvođenih pokreta.

Poznato je da su plivački pokret, u poređenju sa nizom drugih

pokreta koje učenik u nastavi fizičkog vaspitanja svakodnevno savlađuje,

jednostavniji. Međutim, s obzirom na okolnost da se oni izvode u vodi,

gde vladaju sasvim drugi uslovi, dolazi do posebnog psihičkog stanja

učenika. Naime, radi se o tzv. hidrofobiji, strahu koji voda, nizom

nelagodnosti, a pre svega, mogućnošću utapanja, izaziva. Ovo negativno

stanje duboko prožima sav organizam neplivača. On možda i želi da nauči

da pliva, ali nema poverenja, što povećava razdraženost i otežava proces

usvajanja plivanja.

U takvoj, mogli bismo reći, veoma delikatnoj situaciji, treba

primeniti naročiti metodski postupak koji će pomoći neplivaču da što pre

savlada ove teškoće. Zbog toga, pre nego što se pristupi obuci ove ili one

tehnike plivanja, početnik treba da prođe kroz period osvajanja vode. Već

nam je poznato da se u tome, u najvećoj meri, primenjuju najraznovrsnije

vežbe a pogotovu igre i zabave u vodi koje treba da sadrže i neke osnovne

elemente plivačkih tehnika. Učenik, igrajući se, neosetno upoznaje novu

sredinu i postepeno prilagođava funkcije svog organizma izmenjenim

119

uslovima, što pomaže razbijanju straha od vode i upravo pozitivno

usmerava njegov odnos prema učenju plivanja. Nastavnik treba,

odgovarajućim vežbama koje su s jedne strane pristupačne, i interesantne,

da podržava taj aktivno-pozitivan odnos učenika prema plivanju. Naime,

on sada demonstrira određenu tehniku plivanja, kako u celini tako i njene

pojedine delove (prikaz filmova, naročito snimljenih pod vodom,

kinograma i slajdova); zatim, kratko objašnjava suštinu kretanja. Sve to

čini radi stvaranja (kod učenika) što vernije slike, predstave, tehnike

plivanja uopšte i njenih pojedinih elemenata (položaj tela na vodi, pokreti

nogu, ruku i disanje). Posle prikaza i objašnjenja (što se u toku celokupnog

procesa učenja koristi) učenik prelazi na izvođenje, bolje rečeno, na

praktične pokušaje podržavanja slike nastale putem prethodnog prikaza i

objašnjenja. Pošto svaka plivačka tehnika predstavlja složeno kretanje, ona

se po pravilu prvo vežba po elementima, pa se zatim povezuje u celinu.

Karakteristično je da se sve to vežba i na suvu, pa zatim u vodi. Vežbanje

na suvu, primenjivano u razumnoj meri, pozitivno deluje kako na

formiranje vidne predstave tako i na kasnije pravilnije izvođenje

određenih pokreta u vodi. Međutim, sa vežbanjem na suvu ne sme se

preterivati, jer ono pored toga što samo neznatno utiče na prve pokušaje

izvođenja elemenata tehnike plivanja, otupljuje interesovanje za vežbanje.

Razumljivo je, da u prvoj fazi formiranja plivačke tehnike može se

samo govoriti o elementarnom usvajanju tehnike plivanja, koja se odlikuje

neprecizno izvođenim, čak i dodatnim pokretima, odsustvom njihove

logične usklađenosti, kao i grčevitošću celog organizma, što u kretanju u

vodi stvara ozbiljne teškoće. Pored toga, u ovoj se fazi ispoljava nesklad

između sadejstva lokomotornog aparata i rada unutrašnjih organa, koji su i

te kako izloženi brojnim uticajima na koje učenik postepeno vežbanjem

treba da se privikne. Ovde mislimo pre svega na teškoće u vezi s radom

respiratornog i kardiovaskularnog sistema.

Savlađivanje svih navedenih teškoća s kojima se početnik -

neplivač susreće u prvoj fazi procesa učenja plivanja, moguće je samo ako

se vežbanje nastavi pod nadzorom stručnog lica. Napominjemo da sastavni

delovi tehnike, kao i plivanje u celini, treba na početku da se izvode na

sasvim kratkim distancama, uz redovne odmore za vreme kojih nastavnik

daje primedbe i uputstva celoj grupi i pojedincima odvojeno.

Druga faza formiranja kretne navike, tzv. razdoblje diferencijacija,

značajna je po primetnom razvitku unutrašnjih kočenja, koje ograničava i

postepeno menja koncentraciju iradijacionih procesa nadražaja u prostoru i

vremenu. Zahvaljujući ovoj diferencijaciji nadražaja i kočenja dolazi do

postepenog slabljenja a i nestajanja suvišnih nadražaja, pa na taj način i do

odstranjivanja suvišnih pokreta i ublažavanja preterane napetosti mišića.

Ovo je u plivanju od prvorazrednog značaja, jer, kao što je to već rečeno,

120

svaki suvišni pokret izaziva poremećaj položaja tela i smanjuje efikasnost

pokreta udova, dok preterana napetost mišića ne dozvoljava efikasan

zaveslaj a i loše se odražava na plovnost plivača.

Osnovno sredstvo obuke u ovoj fazi je višekretno plivanje u celini,

dok je vežbanje pojedinih delova tehnike od manjeg značaja. I tako, usled

sistematskog vežbanja, uz sve veće prilagođavanje na vodu, tehnika

plivanja, oslobađajući se suvišnih pokreta, postaje skladnija i efikasnija.

Međutim, i pored očiglednog poboljšanja tehnike plivanja, ipak se zapaža

da učenik još uvek nije u stanju da u jednom ciklusu rada udova tačno

diferencira kada određeni mišići treba da budu angažovani u punoj meri, a

kada da se opuste. Naime, korisni - propulzivni pokreti, kao i pripremni,

izvode se istom brzinom i ulaganjem iste mišićne sile, što umanjuje

efikasnost svakog zaveslaja.

I u ovoj fazi procesa učenja plivanja nadzor nastavnika i njegova

uputstva radi otklanjanja grešaka jesu od velikog značaja da učenik u

svojim nastojanjima, uz potpuno angažovanje svesti, što pravilnije usvaja

tehniku plivanja.

Treća faza, zvana fazom koncentracije, karakteriše se sve većim

kvalitetom nadražaja, što uslovljava još uvek svesno i adekvatno izvođenje

pojedinih delova ciklusa pokreta ruku i nogu (propulzivni i pripremni -

retropulzivni pokreti), kako po njihovom intenzitetu tako i po brzini

izvođenja. U plivanju ovaj kvalitet je veoma značajan, jer od uzajamne

usklađenosti rada adekvatnih grupa mišića, od smenjivanja raznog stepena

naprezanja i opuštanja i to u svakom ciklusu pokreta udova, zavisi

efikasno i ekonomično kretanje u vodi.

Usled daljeg sistematskog ponavljanja plivanja (sada najčešće u

punoj koordinaciji pokreta udova i disanja), redosled i način izvođenja

pokreta postaje sve više nesvestan - dolazi do tzv. automatizacije pokreta.

Pri tome treba voditi računa da se automatizovana osnova tehnike plivanja

prilagođava ličnim uslovima i mogućnostima pojedinca. Karakteristično

je, da navika plivanja ostaje zauvek, jer osnova za izvršenje njenih pokreta

leži u nižim delovima centralnog nervnog sistema a samo je upravljana od

strane viših delova.

Četvrta faza je tzv. stabilizacija u kojoj dalje vežbanje plivanja ima

za cilj učvršćenje već automatizovane tehnike plivanja. To se uglavnom

postiže menjanjem uslova rada. No, u procesu učenja plivanja to će biti

plivanje različitih distanci raznim brzinama, sve do maksimalne brzine.

Zatim, plivanju se dodaje start i okret. Sem toga, organizuju se takmičenja,

pa je učenik primoran da u konkurenciji drugova određenu distancu

(najčešće kratku) pliva najbrže što može. Dakle, to su, među ostalim,

putevi da se već postignut stepen koncentracije i automatizacije (treća

121

faza) u složenijim situacijama učvršćuje. Upravo sada treba voditi računa

da se ne pojave nove greške u izvođenju tehnike.32

METODI OBUKE

Pod pojmom metoda obuke plivanja razumemo sistem načina kojima

se nastavnik služi da bi učenik, vežbajući, relativno brzo i uspešno

savladao plivanje, start i okret. Prilikom odabiranja najpogodnijih metoda

za obuku plivanja moraju se imati u vidu specifičnosti kretanja čoveka u

vodi: nepoznata sredina sa dvojakim smislom otpora vode (negativnim -

koji usporava plivanje i pozitivnim koji omogućuje plivanje), ciklični

pokreti udova različitog karaktera, uslovljenost disanja od pokreta ruku

itd. Pored toga, izbor metoda donekle zavisi od uzrasta, pola i predznanja

učenika, a takođe od raspoloživog vremena i uslova za rad, bližih i daljih

ciljeva obuke i usavršavanja određene grupe s kojom se radi.

Osnovni metodi koji se u obuci plivanja koriste jesu:

1. Metod prikazivanja (demonstracije) i posmatranja;

2. Metod objašnjavanja (žive reči); i

3. Metod vežbanja.

Svi navedeni metodi su veoma značajni i, u stvari, čine jednu celinu

mada je metod neposrednog vežbanja, višekretnog ponavljanja izučavane

tehnike plivanja, dominantan. Bez vežbanja, prirodno je, plivanje se ne

može savladati.

Metod prikazvinja i posmatranja zasniva se na korišćenju

sposobnosti učenika (dece u većem, a omladine i odraslih u manjem

stepenu) za podražavanje. Ovaj metod omogućuje dobijanje osnovnih

podataka o tehnici plivanja koja se prikazuje i to na jednostavan i brz

način. Metod prikazivanja i posmatranja omogućuje stvaranje jasne

vizuelne predstave (slike) tehnike plivanja koja će se zatim obučavati.

Učitelj plivanja, nastavnik fizičkog vaspitanja, pa i ako treba, i

odličan plivač-učenik pliva, npr., 25 m - 50 m određenom tehnikom i to u

normalnom tempu, zatim usporeno, na kraju brzo. Napominjemo da je

suviše kratak ili, pak, suviše dug prikaz manje koristan jer, u prvom

slučaju, nije dovoljan da učenici uoče bitne karakteristike plivanja a, u

drugom slučaju, slika se zamagljuje.

Ukoliko u školjci bazena postoje specijalno ugrađeni prozori veoma

je korisno da učenici kroz njih posmatraju demonstratora koji pliva. Na taj

način, u poređenju sa posmatranjem plivanja sa ivice plivališta, izbegnute

su brojne teškoće koje ometaju stvaranje pravilne slike o plivanju. Radi se,

naime, o prelamanju svetla, koje deformiše pokrete izvedene u vodi, o

32 Stevanović, V.: Plivanje, str. 66-72, FFV Beograd, Beograd, 1980.

122

odsjaju sunčevih zraka ili električnih sijalica u vodi, talasima i

nedovoljnom iskustvu učenika. Posmatrajući plivača kroz stakleni zid,

učenici odlično vide sve pokrete plivača, kao što se vidi riba koja pliva u

kavarijumu. Ovakvo posmatranje daje živu, punu i tačnu sliku, prestavu

tehnike plivanja.

Dakle, prilikom obučavanja, npr. kraula, prvo se on prikazuje u

celini kako bi učenici tačno shvatili šta treba da savladaju. Međutim, pošto

je plivanje složeno kretanje, nužno je da se u obučavanju, naročito sa

starijim uzrastom učenika tehnika razbije na odvojene pokrete ruku i nogu

i disanje. Svi ovi pokreti, kao i određene vežbe koje pomažu savlađivanju

plivanja, moraju se više puta prikazivati. Napominjemo da se ovo čini u

toku celog procesa obuke, pa i usavršavanja plivanja, a u skladu sa

savlađivanjem gradiva i sposobnošću učenika da kritički oceni izučavani

pokret.

Za obuku plivanja karakteristično je da se služimo prikazivanjem

približnih pokreta i na suvu koje, zatim, učenici sami izvode. Pri tome, svi

pokreti koji se na suvu prikazuju treba da se izvode u položaju približnom

onom u kojem pliva, tj. što više horizontalnom (pokreti npr. ruku u

pretklonu ili u ležanju na klupi ili ivici plivališta). Prirodno je da se

plivanje ne može naučiti posmatranjem i vežbanjem na suvu. Ipak, taj

način pomaže pri stvaranju slike o pokretu, a iz iskustva znamo da

ispravno savladani pokreti na suvu ubrzavaju usvajanje ovih pokreta i

plivanja u celini. Pored toga, vežbanjem na suvu sačuvana je energija koju

bi učenici utrošili kada bi ovo isto, od samog početak, vežbali u vodi.

Međutim, svako preterivanje u tom pogledu ne samo da nema efekta, već

je učenicima i dosadno, jer oni žele da što pre vide stvarni efekat svog

rada a to je samo plivanje.

Dobre rezultate daje prikaz tehnike plivanja ili njegovih delova s

greškama s tim, da se po tom prikaže nekoliko puta ispravno izvođenje.

Metod prikazivanja i posmatranja obuhvata, takođe, tzv. pomoćna

demonstraciona sredstva kao nastavni film, zatim, prstenasti film (1oop

film, kinogram, slajdovi, slike i crteži). Od navedenih pomoćnih

demonstracionih sredstava treba naročito istaći značaj nastavnih filmova i

prstenastih filmova (filmska traka na kojoj je snimljena određena tehnika

plivanja može bezbroj puta da se prikazuje u krug) u kojima su odlični

plivači, korišćenjem zidova od stakla, snimljeni pod vodom. Takvi

filmovi, u poređenju sa crtežima i slikama, pa čak i kinogramima, mnogu

su bliži životu, jer prikazuju tehniku plivanja, starta i okreta, kao i njihovih

pojedinih elemenata "uživo", u međusobnoj povezanosti. Veoma je

korisno ako aparatura pomoću koje se film ili loop film prikazuje, može da

se zaustavlja prema potrebi. Na taj način, moguće je istaći pojedine faze

koordinacije pokreta ili pak, neki tehnički detalj od značaja. Na primer:

123

trenutak udisaja u odnosu na kretanje ruku, zatim "visok" položaj lakta u

zaveslaju, trenutak kada noge u prsnoj tehnici završavaju pripremni pokret

a stopala se okreću u stranu itd.

Prikazivanje tehnike plivanja, starta i okreta tesno je vezano za

razvijanje posmatračkih sposobnosti učenika. Učitelj plivanja (ili

nastavnik fizičkog vaspitanja) upućuje učenike kako da uočavaju bitne

karakteristike prikazivane tehnike ili procesa koji se zbivaju pred njima, te

kako da zapaze ono što je bitno, karakteristično za određeni pokret, ne

upuštajući se u detalje koji će se kasnije razrađivati. Ovo upućivanje je

neposredno vezano za dobro odabrano i pripremljeno objašnjavanje.

Metod objašnjavanja je jedan od osnovnih načina prenošenja

(predavanja) znanja učeniku. Šire gledano, on omogućuje učitelju da

vaspitno deluje na učenika, da ga upozna sa zdravstvenim uticajem

plivanja na organizam, da ukaže na njegove praktične vrednosti, na

mogućnost učestvovanja u plivačkom sportu, na rekreativan značaj

plivanja itd.

Metod objašnjavanja koristi se u obuci plivanja radi izazivanja kod

učenika punije, celovitije predstave o plivanju koje je prikazano. Učenik,

slušajući objašnjavanje, bolje shvata kretanje koje će kasnije podražavati.

To se naročito odnosi na školsku decu o II - III razreda pa nadalje. Učenici

ovog uzrasta su u stanju da razmišljaju o kretanju što ne samo da pomaže

pri usvajanju određenih vežbi već u izvesnom nekom stepenu i podstiče

njihove stvaralačke sposobnosti.

Značajno je da početno objašnjavanje treba da osvetljava osnovu -

suštinu kretanja, a ne detalje. Npr., objašnjavajući kraul, usmeravamo

učenicima pažnju na to da su pokreti udova naizmenični i da se noge kreću

uvek u vodi, dok se kretanje ruku po nov zaveslaj vrši u vazduhu. Ili, drugi

primer, objašnjavajući fenomen plovnosti čoveka u vodi - pomoću vežbe

"plovak" ili "meduza" - učitelj plivanja (ili profesor fizičkog vaspitanja)

usmerava pažnju na to da prethodno treba duboko udahnuti a mišiće celog

tela opustiti.

Primena metode žive reči, usled velike buke izazvane pljuskanjem

talasa, vršenjem zaveslajnih pokreta, izdisajima u vodu, kao i zbog

činjenice da se većina vežbi vrši sa zagnjurenim ušima, traži da nastavnik

posveti posebnu pažnju svom govoru.

Objašnjenja i primedbe stručnjak treba da daje dovoljno glasno,

jasno, kratko, izgovarajući reči u nešto usporenom tempu. Prijatan i dobro

moduliran glas učitelja plivanja (bez znakova nervoze) uliva poverenje

kod učenika, stvara smireno i potrebno raspoloženje, koje je u radu u vodi

od posebnog značaja.

Radi povećanja efikasnosti objašnjavanja čas treba tako organizovati

da učenici što manje izlaze van vode, jer se na taj način održava

124

kontinuitet vežbanja. Zbog toga duža objašnjavanja uz demonstraciju

obično dolaze početkom časa. No, ukoliko je i u toku časa potrebno dati

neko objašnjenje, nastavnik prethodno dogovorenim znakom prekida rad u

vodi a deca se licem okreću prema njemu. Ako deca nose kape, onda treba

da otkriju uši kako bi mogli bolje da čuju šta se govori.

Veoma je korisna upotreba gestova, kao i zvučnih signala (o tome se

sa učenicima unapred valja dogovoriti). Gest može da označava komandu

(npr., zamah obema rukama odozdo nagore znači da učenici treba da izađu

napolje) ili, pak, potkrepljenje reči nastavnika. Nastavnik, prilikom

objašnjavanja, gestom podvlači, na primer, pravac kretanja ekstremiteta ili

brzinu kretanja i tome slično. Gestovi moraju biti precizni i adekvatni.

Pored toga na času mogu da budu od koristi i zvučni signali. Na primer:

nekoliko uzastopnih kratkih zvižduka ili pljesaka rukama označava prekid

svakog rada - okrenuti se nastavniku i slušati; jedan kratak zvižduk -

nastaviti rad; jedan dugi - izaći napolje, itd. U radu s decom predškolskog

uzrasta, pa i u I i II razredu osnovne škole, veoma se uspešno koristi

slikovito predstavljanje kao duvanje u vrelu čorbu ili kao način

raspirivanja vatre; pokreti nogama u prsnom plivanju mogu se uporediti sa

skakanjem žaba; položaj tela plivača, naročito na leđima može da se

predstavi kao ležanje u krevetu, gde se glava spušta u vodu kao na jastuk

itd. Razumljivo je da sa slikovitim izražavanjem ne bi trebalo preterivati,

niti preći u vulgarizaciju, upotrebu neestetskih upoređenja. Ne sme se

izgubiti iz vida da je obuka plivanja istovremeno vaspitni proces u kojem

treba voditi računa i o kulturi reči.

Veoma je korisno da nastavnik zainteresuje učenike za dostupnu

literaturu (knjige, brošure, prospekti, članci), da ukaže na interesantne

emisije na radiju, televiziji, da uputi na plivačka takmičenja. Veoma je

korisno ako se, u vezi s takvim vrstama upoznavanja s plivanjem,

organizuju i diskusije sa učenicima.

Metod vežbanja je osnova usvajanja plivanja. On se karakteriše

višekratnim ponavljanjem vežbi koje služe za izučavanje tehnike plivanja.

Plivanje se može obučavati u celini (sintetički metod) i po delovima,

elementima (analitički metod). Usled složenosti plivačke tehnike, koja se

sastoji iz različitih pokreta ruku i nogu i disanja, najčešće se primenjuje

kombinovana obuka analitičko-sintetičkim metodom, kada se plivanje

savlađuje odvojeno po elementima i najzad se spaja u celinu.

Napominjemo da je u kombinovanom načinu obučavanja sintetički metod

osnovni a analitički pomoćni. Na taj način, korišćenjem navedenih metoda

za učenje plivanja, moguće je savlađivanje plivanja postupno od

jednostavnog do najsloženijeg oblika, do majstorstva. Prilikom

opredeljivanja za način kojim ćemo se služiti pri učenju plivanja treba

pored nivoa znanja plivanja i fizičkih sposobnosti učenika, imati naročito

125

u vidu njihov uzrast, jer specifičnosti pojedinih uzrasta starosti zahteva i

različit pristup obuci.

S predškolskom decom vežbe u vodi sprovode se isključivo u

zabavnoj formi. Period osvajanja vode je relativno dug, deca se u vodi

igraju kao da su na suvu. Zbog toga voda treba da bude plitka i dovoljno

topla. Mnoge igračke prilagođene vodi pomažu deci da se u toj nedovoljno

poznatoj sredini što bolje osećaju. Napominjemo da vežbe, igre i zabave u

vodi moraju biti prilagođene ovom uzrastu. Samo plivanje, koje možemo

nazvati uprošćeno (npr. prsno plivanje bez izdisanja u vodu, plivanje na

leđima bez izvlačenja ruku iz vode), prikazuje se u celini nekoliko puta,

zatim deca podražavaju takvo plivanje. Veoma je značajno da se plivanje

u celini kao i pojedine pomoćne vežbe više puta prikažu, jer dete, upravo

na osnovu demonstracije a ne dugog objašnjavanja, shvata pokret koji će

odmah posle prikaza da podražava.

Dakle, u predškolsko doba u učenju plivanja služimo se pretežno

sintetičkim metodom pomoću kojeg se plivanje obučava u

pojednostavljenoj formi, ali u celosti, bez rasčlanjivanja na njegove

pojedine delove; sama forma, tehnička ispravnost je u drugom planu. U

ovom dobu cilj je da se deca sprijatelje s vodom, da se u njoj slobodno

kreću izvodeći bezbroj pokreta u vodi, da znaju da zarone, da legnu na

površinu vode na prsima i na leđima i da plivaju jednostavnim pokretima.

Na taj način boravak u vodi uz radosno raspoloženje dece pozitivno će

uticati kako na njihov fizički tako i na psihički razvoj. Istovremeno,

osposobiće ih za sledeću etapu učenja plivačkih tehnika, starta i okreta.

Starija deca i omladina najbolje uspehe u savlađivanju i usavršavanju

plivanja postižu primenom analitičko-sintetičke metode, koja omogućuje

brzo usvajanje pravilne tehnike plivanja, starta i okreta u celini, a

istovremeno dopušta učenje i usavršavanje njihovih sastavnih delova. U

ovom dobu mladi, naročito plivači sportisti uz neophodnu motivaciju za

savlađivanje ispravne plivačke tehnike, sa velikim interesovanjem i

samopregorom umeju da rade na sitnom elementu pokreta kako bi tehniku

plivanja usvojili do majstorstva. Pošto je, na primer, kraul prikazan u

celini, stručnjak ovom uzrastu objašnjava tehniku u daleko većoj meri

nego što je to činio sa mlađom decom. Učenici ovog uzrasta bolje shvataju

suštinu kretanja i sposobni su da razumeju zašto se određeni pokret izvodi

upravo ovako a ne drukčije. Zatim, učenici pokušavaju da podržavaju

plivanje kraulom. Međutim, usled relativno složenih pokreta ruku i nogu i

disanja, a naročito pravovremenog povezivanja disanja sa pokretima ruku,

što nije nimalo lako, nužno je da učenici ove elemente vežbaju odvojeno.

To je upravo korišćenje analitičkog metoda. No, razumljivo je da svaki od

ovih pokreta, pre uvežbavanja treba da se tačno prikaže u vodi i na suvu i,

naravno, objasni. U primeni analitičkog metoda postoji određen redosled

126

prikazivanja, objašnjavanja i vežbanja pojedinih elemenata (odnosno

pomoćnih vežbi). Naime, obično se prvo radi na savlađivanju pokreta

nogu, pa odmah zatim ruku, dok se disanje, kao najteže za usvajanje,

vežba permanentno od samog početka. Napominjemo, da se svi ovi

pokreti izvode u horizontalnom položaju ili položaju bliskom njemu. Prvo

se pokreti ruku i nogu izvode na suvu (u grubim crtama), pa zatim u vodi u

"mestu". Ovo početno učenje pokreta ruku izvodi se stojeći u pretklonu,

zatim u laganom hodanju i najzad u horizontalnom položaju, s tim da

parnjak pridržava noge učenika i polagano se sa njime kreće napred. Uz

rad ruku postepeno se "uključuje" izdisavanje u vodu. Najzad prelazi se na

plivanje samo rukama, s tim da noge ne učestvuju u radu. Da ne bi tonule

može se između njih staviti daska. Pokreti nogu uče se na početku u

sedećem i ležećem položaju (na suvu), zatim u horizontalnom položaju, (u

vodi) s tim da su ruke naslonjene na valobran ili na dno. Sledeća faza

učenja pokreta nogu je plivanje kratkih deonica sa rukama opruženim

pored glave i licem uronjenim u vodu (prethodno treba duboko udahnuti i

vazduh na mahove izduvavati u vodu). Zatim, sledi plivanje dužih deonica

sa rukama naslonjenim na dasku i sa izdisanjem u vodu.

Značajno je da se disanje (izdisavanje u vodu) vežba više puta na

svakom času i to u različitim formama. Disanje treba što pre povezati sa

pokretima ruku. Za konačan uspeh u savlađivanju kraula, pa i ostalih

tehnika plivanja značajna je dužina odvojenog učenja pokreta ruku i nogu.

Naime, poznato je, kako to kaže Kurelić, da "analitički metod narušava

princip usvajanja suštine kretanja u celini" i da "bez sumnje može

negativno delovati na individualnost". Kako bi se ove negativne posledice

primene analitičkog metoda što više ublažile, treba, pre svega, voditi

računa o dužini odvojenog vežbanja udovima. Naime, prilikom učenja

svaki element tehnike plivanja treba savladati samo u osnovnim crtama i

odmah preći na povezivanje u celinu to jest na ponovnu primenu

sintetičkog metoda. Naš učenik treba što pre da oseti i da vidi efekat svog

rada. Predugo vežbanje pojedinih delova određene tehnike plivanja, bilo

da je reč o pokretima ruku ili nogu, stvara teškoće prilikom njihovog

povezivanja u celinu. Međutim, treba napomenuti da i prekratko vežbanje

po elementima dovodi do tehnike sa brojnim greškama koje se kasnije

veoma teško ispravljaju. Učitelj plivanja (ili nastavnik fizičkog vaspitanja)

iskustvom će doći do saznanja kada i s kojom grupom je najcelishodnije

preći na povezivanje plivačkih pokreta u jednu celinu.

Redosled povezivanja elemenata u celinu, ako je to reč npr. o kraulu

jeste sledeće: najpre se povezuju pokreti ruku sa disanjem, pokreti nogu sa

disanjem, zatim se prelazi na usklađivanje pokreta ruku i nogu u čemu

disanje još ne učestvuje. Pre vežbe plivač duboko udahne, odbije se

nogama od zida plivališta ili od dno opruži telo na vodu sa rukama

127

opruženim napred i licem uronjenim u vodu i pliva pomoću pokreta nogu i

ruku. Pošto je na mahove vazduh izdisao u vodu, on vežbu, posle kraćeg

odmora, ponavlja. Najzad, učenik pliva normalno sa disanjem, postepeno

povećavajući distancu plivanja. U daljem usavršavanju plivanja opet se

mnogo puta vraćamo na odvojen rad rukama i nogama, pa sve više

usavršene delove tehnike plivanja uklapamo u njen celovit oblik. Može se

reći da nikad ne prestaje usavršavanje jedne plivačke tehnike. Dešava se

da učenik, uprkos više puta ponovljenom prikazu i dostupnom objašnjenju

nije u mogućnosti da pravilno izvede pokret. Tada učitelj plivanja (ili

nastavnik fizičkog vaspitanja) pribegava neposrednoj pomoći. Naime,

prilikom učenja, npr., prsne tehnike, u trenutku kada učenik leži potrbuške

(na suvu ili u vodi držeći se rukama za valobran) i treba da izvodi pokrete

nogu, on odostrag, obema rukama uhvati učenikove noge u predelu stopala

(mišići nogu treba da budu olabavljeni) i sam izvodi pokrete nogu za prsno

plivanje. Na taj način učenik, prema mišićnom osećanju i uz ponovno

objašnjavanje stručnjaka za vreme izvođenja pokreta, bolje shvata kako

treba da se izvede vežba. Učenik, zatim, taj pokret treba da čini sa sve

manjom pomoći stručnjaka, i najzad, potpuno samostalno.

Ukoliko se radi sa brojnijom grupom, može se koristiti pomoć

partnera. U tom slučaju učenici su podeljeni na parove, dok jedna vrsta

vežba, druga pomaže - svak svom parnjaku. Ovaj način ima poseban

značaj, jer se učenici moraju naročito koncentrisati da pravilno izvode

pokrete udovima parnjaka, u čemu nastavnik njima pomaže.

Na kraju ovog poglavlja treba napomenuti, da se u obuci plivanja

široko koriste takmičarski metod i metod igre, koji imaju dosta

zajedničkog. Ove metode naročito su značajne za početnike, jer

povećavaju emocionalnost i dinamičnost rada na času koji je usled

neizbežnog višekratnog ponavljanja istih vežbi veoma monoton.

Takmičarski metod stimuliše decu za mobilizaciju svojih mogućnosti, dok

metod igre kao što je to već napred rečeno neposredno služi za osvajanje

vode.33

REDOSLED UČENJA POJEDINIH PLIVAČKIH TEHNIKA

U metodici plivanja ima dosta dilema i neslaganja među

stručnjacima. Jedno od njih je i pitanje koju tehniku sportskog plivanja

treba najpre učiti i koja od njih, uzimajući u obzir biomotoričke vrednosti,

treba da budu bazične, da bi se na osnovu nje u daljem procesu obučavanja

mogle lakše savladati ostale tehnike.

33 Stevanović, V.: Plivanje, str. 72-84, FFV Beograd, Beograd, 1980.

128

Pored ovoga, često se postavlja i pitanje do kog stepena treba naučiti

jednu tehniku da bi se započelo sa obradom druge i da li je potrebno da

svaki takmičar zna sve četiri tehnike plivanja.

U vezi sa ovim problemom danas se, uglavnom, susreću dva

osnovna sistema obuke:

- istovremeni, odnosno paralelni sistem obuke,

- obuka tehnika plivanja prema određenom redu.

Koji od ova dva sistema odabrati zavisi od postavljenih ciljeva i

zadataka obuke, uzrasta polaznika, njihovog predznanja, od uslova u

kojima se obavlja nastava i, najzad, od vremena koje je predviđeno za ovaj

rad.

Istovremeni, odnosno paralelni metod obuke je savremeniji i ima

puno opravdanja što ga većina stručnjaka prihvata. Suština ovog načina

rada je u tome što se uporedo (istovremeno) uče osnovni elementi sve

četiri tehnike plivanja. Ovakav rad razvija kod budućeg plivača

raznovrsniju i bogatiju motoriku, stvara se potrebna spretnost i okretnost,

što je jedan od značajnih uslova uspešnog učenja i usvajanja savremene

tehnike plivanja.

Istovremenim vežbanjem većeg broja elemenata svih tehnika u prvoj

fazi obezbeđuje se potrebna motorička svestranost, a time i potpuna

pripremljenost za uspešno usvajanje složene koordinacije plivanja.

Ovakav pristup omogućuje podjednak uspeh prilikom učenja i usvajanja

svake tehnike. Na taj način je moguće bolje i sigurnije proceniti koja

tehnika najviše "leži" svakom budućem takmičaru.

Ovakav način obuke više treba koristiti u radu sa decom, pogotovu

ako ih pripremamo da se kasnije bave takmičarskim plivanjem.

"Paralelnim obučavanjem elemenata svih tehnika rešavamo osnovno:

sigurnost i pokretljivost u vodi, a stvaramo i preduslove za stvaranje

budućeg plivačkog naraštaja".

Jedan od značajnih razloga za prihvatanje tzv. "paralelnog" načina

obuke je što se sve četiri tehnike sportskog plivanja baziraju na istim

principima. Pravilna tehnika plivanja u svim slučajevima zahteva

horizontalan položaj tela, adekvatan rad ruku i nogu, pravilno disanje i

povezivanje svih tih elemenata u jednu celinu, da bi se uspešno ostvarilo

kretanje u vodi. Uz to, kod sve četiri tehnike sila vuče stvara se pokretima

ruku i nogu.

Praktično, primenom paralelnog (istovremenog) metoda učenja

sportskih tehnika plivanja, uporedo sa procesom osvajanja vode, uče se

osnovni elementi svih tehnika bez određenog redosleda. To su kliženja na

vodi, pokreti ruku, pokreti nogu, pri čemu je nužno da se u te pokrete

ugradi prirodni akt disanja.

129

Pri izboru elemenata treba nastojati da podjednako budu zastupljeni

elementi svih tehnika i da se pri tome prave različite kombinacije, koje ne

treba dugo i često ponavljati. Potrebno je koristiti kombinacije gde se

povezuju pokreti nogu i ruku različitih tehnika.

Praksa pokazuje da osnovna etapa obuke ovim načinom duže traje

nego ako se koristi sistem obuke po redu. Međutim, kada se postigne

potrebna motorička svesnost i dobra pripremljenost, samo uobličavanje

tehnike je dosta lak posao i brzo se može realizovati.

Posle osnovne etape obuke prelazi se na istovremeno učenje svih

tehnika u grubim crtama. S obzirom da na tom stupnju učenja nije još

došlo do formiranja čvrstog motornog stereotipa, nastale greške pri

realizaciji tehnike moguće je lako ispraviti i eliminisati.

Kada se u grubim crtama usvoje sve tehnike, u daljem radu veću

pažnju treba posvetiti tehnici koja je najslabije naučena i koju, obično,

budući plivač najmanje voli da pliva. Posle toga dolazi do opredeljenja za

tehniku koja će svakom takmičaru biti osnovna i nju nadalje treba

usavršavati. Ostale tehnike treba povremeno koristiti kao jedno od

sredstava opšte i specijalne fizičke pripreme. Budući takmičar mešovitog

plivanja treba podjednako dobro da pliva sve četiri tehnike.

Učenje plivačkih tehnika prema određenom redosledu sprovodi se

tako što se najpre, u grubim crtama, savlada jedna tehnika pa se započne

učenje druge i tako redom.

Postoje različiti pristupi kada je u pitanju redosled učenja tehnika.

Većina stručnjaka smatra da je najprirodniji i najefikasniji sledeći

redosled: kraul, leđni kraul, delfin i na kraju prsno plivanje.

Kraul treba da bude bazična i prva tehnika koju treba učiti jer u sebi

sadrži i osnovne elemente leđnog kraula i delfina. Praksa je pokazala da se

čak i prsno plivanje lakše i uspešnije usvaja posle savladanog kraula, nego

ako bi ova tehnika bila prva u redosledu učenja. Pored toga, pokreti u

kraulu su relativno laki i baziraju se na kretanjima koja se susreću u

svakodnevnom životu, tako da se bez većih problema mogu uskladiti i

povezati u celinu.

Osnovni nedostatak ovakvog pristupa učenju tehnika leži, po

mišljenju mnogih stručnjaka, u tome što deca obično zavole onu tehniku

koju najpre savladaju, bez obzira na svoje sposobnosti, pa zato može doći

do pogrešnog izbora tehnike plivanja.

Stručnjaci koji se zalažu da prsno plivanje bude bazično i da se ono

najpre uči polaze od činjenice da se ova tehnika najviše koristi i da ima

dugogodišnju tradiciju. Uz to, ova tehnika plivanja omogućuje relativno

lako disanje, koje se obično u prvoj fazi obuke obavlja tako što se glava

sve vreme nalazi van vode. Praksa je pokazala da se plašljiva deca i stariji

neplivači češće opredeljuju za ovu tehniku.

130

Mali je broj onih koji smatraju da treba prvo učiti leđni kraul ili

delfin, pa zatim druge tehnike. Međutim, ima stručnjaka koji preporučuju

da se sa decom predškolskog uzrasta prvo radi na obuci leđnog kraula

zbog olakšanog disanja.

Uzimajući u obzir činjenice koje se odnose na ovaj problem treba

zaključiti:

Ukoliko želimo da uspešnije i bolje usvajamo tehnike sportskog

plivanja i ako polaznike pripremamo za takmičenja, onda je pogodniji

paralelni (istovremeni) sistem obuke.

Ako nam je osnovni cilj da polaznike priučimo plivanju za rešavanje

praktičnih i rekreativnih ciljeva, dozvoljeno je koristiti i sistem obuke

prema određenom redu.34

PLANIRANJE NASTAVE PLIVANJA U ŠKOLI

Planiranje nastave plivanja u predškolskim i školskim ustanovama

tesno je vezano za uslove rada. Najpovoljnije je ako je škola vlasnik

zidanog ili montažnog bazena koji se može koristiti svakog dana u toku

cele školske godine. Prednosti za izvođenje nastave plivanja pre svega su,

u tome, da se časovi sa pojedinim odeljenjima mogu održavati više puta

nedeljno što je sa metodskog gledišta veoma povoljno. Zatim, postoji

mogućnosti da se dobar deo časova uvrsti u redovni raspored časova u

školi i to tokom cele školske godine. Na taj način, učenici i nastavnici ne

gube vreme za odlazak, npr., u gradski bazen i pošteđeni su eventualnih

prehlada koje nastaju kada se učenici neposredno posle časa plivanja u

hladnim danima vraćaju svojim kućama.

Kada je škola sopstvenik zimskog bazena, obično se nastava plivanja

planira za sve razrede. U tom pogledu postoji nekoliko mogućnosti.

Međutim, mi ćemo istaći prednost sprovođenja koncentrisanog rada na

plivanju koji daje bolje rezultate. Naime, predlažemo da se nastava

plivanja planira za pojedine razrede 2-3 puta nedeljno u toku 2 meseca. Pri

tome, u toplijim mesecima rad u vodi treba da se predvidi za mlađi školski

uzrast, a u zimskim mesecima za starije učenike.

Po pravilu, u prvim razredima program obuhvata sistematsku obuku

svih tehnika plivanja, starta i okreta; u starijim razredima plivanje se

usavršava. No, sa starijima korisno je raditi na vaterpolu.

U ovako idealnim uslovima za rad na plivanju i vaterpolu treba,

takođe, planirati više takmičenja. To mogu da budu takmičenja učenika u

razredima, između razreda, dalje, za prvenstvo škole (naravno, prema

uzrastu i polu) i, najzad reprezentacija škole na eventualnom

34 Pivač, M.: Plivanje, str. 230-233, Niš, 1998.

131

međuškolskom prvenstvu. Prilikom sastavljanja programa za takmičenje

potrebno je da se početnici izdvoje od plivača. Oni treba da se takmiče na

veoma kratkim distancama (od 10 do 25 m), bez merenja vremena a mogu

da budu ocenjivani prema uspešnom prikazu tehnike plivanja. Prilikom

takmičenja plivača treba sve više voditi računa o propisima za plivačka

takmičenja, kako bi se učenici-plivači, ako to zažele, postepeno pripremali

za plivački sport.

Korisno je ako se u ovako dobrim uslovima za plivanje pri školi

oformi plivačka sekcija.

U gradovima gde postoji zimski bazen obično se izvesno vreme

odvaja za nastavu plivanja školske dece i omladine. Sada je potrebno da

nastavnik fizičkog vaspitanja, već prema fondu časova koji mu stoji na

raspolaganju, odredi koji će razredi i u kom vremenu imati nastavu

plivanja. Ukoliko je broj časova oskudan, te nije moguće da se plivanjem

u toku školske godine obuhvate svi učenici, prvenstvo treba dati onoj deci

koja ne znaju da plivaju, jer je to obaveza škole. Tek kada se ovi učenici

obuče plivanju, treba planirati nastavu sa ostalima. Ukoliko postoji

sigurnost da će škola svake godine imati mogućnost održavanja nastave

plivanja u bazenu tada je najbolje da se nastavnik opredeli za jedan od

razreda koji će svake godine imati časove plivanja. Nastavom plivanja

treba obuhvatiti što mlađi uzrast.

Časovi plivanja koji se održavaju tokom školske godine, s obzirom

na vreme koje je potrebno za dolazak i odlazak, kao i zbog toga što se

deca posle časa moraju dobro osušiti i rashladiti, treba da se planiraju u

vreme izvan redovne nastave u školi (posle podne, odnosno pre podne,

ukoliko đaci imaju nastavu posle podne).

Prilikom neposredne organizacije časova plivanja treba rešiti pitanje

dolaska i odlaska učenika, što obično obavljaju roditelji ili neko od

starijih, naročito, ako su u pitanju deca mlađeg školskog uzrasta. Za vreme

nastave plivanja, a pogotovu na kraju, treba organizovati proveru uspeha u

savlađivanju plivanja (eventualno elemenata plivanja), odnosno sprovesti

takmičenje, u plivanju. Ukoliko se predviđa međuškolsko takmičenje

nastavnik je dužan da odredi reprezentaciju škole i da sa učenicima

plivačima nastupi na ovom takmičenju.

Međutim, u našoj zemlji još uvek ima mnogo mesta gde nema

zimskog bazena. Postoji samo letnji bazen ili plivalište ili, pak, mesto za

plivanje u prirodi koje treba prethodno izabrati i urediti za nastavu

plivanja. U takvim situacijama škola treba u tople dane u jesen i u proleće,

tj. za vreme trajanja školske godine, da organizuje časove plivanja.

Razumljivo je da u ovim slučajevima ne može biti govora o nekom

sistematskoj nastavi plivanja. Međutim, postoji realna mogućnost da se u

navedenim uslovima za vreme letnjeg raspusta organizuju barem kursevi

132

za obuku neplivača. Inicijator ovakve akcije učenja plivanja trebalo bi da

bude škola. Međutim, postoji mogućnosti da se učenici uključe u brojne

kurseve plivanja koje u našoj republici organizuju plivački klubovi i

sportski savezi.

Kurs plivanja obično obuhvata 15-20 časova koji se održavaju

svakog dana. To je dovoljno vreme da neplivači savladaju osnove

plivanja, a napredniji da usavrše prethodno znanje. I u ovom slučaju

obavezna je provera znanja plivanja i organizacija plivačkog takmičenja.

Treba još da napomenemo da jedan određen broj dece ima mogućnost da u

toku leta boravi u dečijim odmaralištima na moru. Tamo, ukoliko je

obezbeđeno stručno lice, nastava plivanja može sa uspehom da se

sprovodi, tim pre, što lepo vreme i topla voda dozvoljavaju svakodnevni

ulazak u vodu. U ovakvim uslovima učenici, obično, sa lakoćom savladaju

plivanje. Međutim, pošto je broj letovališta na moru veoma ograničen, ne

može biti govora o nekom sistematskom radu na učenju i usavršavanju

plivanja školske dece i omladine.

Prema rasporedu zadataka obučavanja plivanja po nastavnim

časovima, prvi časovi su posvećeni uobičajenom navikavanju na vodu.

Skrećemo pažnju da uz poznate vežbe kojima se osvaja voda (plovak-

meduza, ronjenje i gledanje u vodi, disanje u vodi, skokovi u vodi) velika

se pažnja posvećuje tzv. vežbama sigurnosti. To su raznovrsne vežbe

pomoću kojih se teži da se početnik što pre osposobni za snalaženje u vodi

i to u raznim položajima tela. Tom prilikom učenici se, takođe, upoznaju

sa ponašanjem prilikom eventualne iznemoglosti u vodi.

Igre i zabave u vodi koje se pojavljuju od prvog časa i protežu se do

petnaestog časa treba da sadrže i elemente plivačkih tehnika. Uspešna igra

daće željeni rezultat ukoliko je za učenike pristupačna i dovoljno

zanimljiva. Obuka elemenata kretanja u vodi javlja se već na trećem,

odnosno četvrtom času. Na početku, to će biti rad u mestu, a zatim u

kretanju uz pomoć daske i bez ikakve pomoći.

Disanje (kao samostalan element počinje od prvog časa nastave

plivanja, pa se zatim postepeno povezuje sa pokretima ruku, nogu i u

punoj koordinaciji (prisutno je na svakom času). To je, naročito u kraulu i

delfinu relativno težak element kojem treba posvetiti naročitu pažnju.

Značajan element koji se mora savladati je kliženje u vodi. Ovaj

element neophodan je prilikom izvođenja svih vežbi vezanih za kretanja u

vodi. Ovom vežbom, u stvari, počinje kretanje pomoću samih ruku i nogu,

kao i plivanje u punoj koordinaciji.

Povezivanje svih pokreta u određenu tehniku plivanja predviđa se

od 8. časa, naravno ako se radi na jednoj tehnici plivanja, jer u slučaju

istovremene obuke svih tehnika plivanja koordinacija pokreta uslediće

nešto kasnije.

133

Start i okret obučavaju se kada je tehnika plivanja savladana barem u

grubim crtama, otprilike oko jedanaestog časa.

U toku kursa plivanja predviđena je provera savlađivanja gradiva,

ona može da se sprovodi u vidu takmičenja, što obično deluje stimulativno

na dalji rad. Prvo proveravanje sledi na petom času i odnosi se na prikaz

ronjenja, gledanja u vodi i ležanja na prsima i na leđima bez ikakvih

pokreta.

Sledeća provera je na desetom času i obuhvata menjanje položaja

tela učenika na različite načine, kao i kliženje u vodi.

Zatim, petnaestog časa proverava se plivanje samo nogama i samo

rukama, uz odgovarajuće disanje.

Najzad, poslednjeg dana nastave učenici prikazuju plivanje u celini

(sa startom i okretom).

Napominjemo da je ovaj prikaz rasporeda zadataka obučavanja

plivanja samo jedan od mogućih modela i više je informativnog

karaktera.35

ČAS PLIVANJA

Čas je osnovna organizaciona jedinica nastavnog procesa, koja se do

sada pokazala vrlo pogodnom u nastavi fizičkog vaspitanja, pa i u obuci

plivanja.

Nastavu plivanja realizujemo u specifičnim uslovima, u vodi, pa zato

organizaciji i realizaciji nastavnog procesa treba pristupiti vrlo ozbiljno.

Dužina nastavnog procesa zavisi od postavljenih ciljeva. U

zavisnosti od postavljenih ciljeva i zadataka, taj proces može da traje dve

nedelje ili više godina. Obuka neplivača relativno kratko traje, dok

trenažni proces može da se protegne na više godina organizovanog i

sistematskog rada.

Bez obzira na dužinu trajanja nastavnog ili trenažnog procesa, čas

treba da se prihvati kao osnovna organizaciona jedinica tog procesa,

kojom se sadržajno obuhvataju određene celine - nastavne teme.

Nastavni čas i sportski trening su vremenski ograničeni, a u okviru

tog vremena nužno je izvršiti potrebnu pedagošku artikulaciju.

Dužina trajanja časa plivanja kao i dužina trajanja sportskog treninga

uslovljena je uzrastom dece, njihovim predznanjem, uslovima u kojima se

izvodi nastava. Više nego kod drugih nastavnih oblasti i sportova, u

plivanju se sreće dosta velika raznolikost kada je u pitanju dužina trajanja

časa. U praksi se susreću nastavni časovi koji traju 20, 30, 45 i 60 minuta,

dok trening može da traje 60, 90 i 120 minuta. Savremena didaktika

35 Stevanović, V.: Plivanje, str. 101-107, FFV Beograd, Beograd, 1980.

134

smatra da je dužina časa od 45 minuta najprihvatljivija. Ako čas traje duže

onda je to blok čas (dva spojena školska časa) ili sportski trening. Trajanje

časa ne sme da bude duže od 60, a treninga od 120 minuta.

Časom se ostvaruje samo jedan deo od velikog broja zadataka koje

treba realizovati u toku nastavnog procesa. Svaki čas se svojim sadržajem

nadovezuje i naslanja na sadržaj prethodnih časova, što znači da svaki čas

mora da bude logičan nastavak sadržaja koji je obrađivan na prethodnim

časovima.

Kako se organizacijom nastavnog procesa stiču nova i utvrđuju stara

znanja, sve časove delimo, prema postavljenim ciljevima, na časove

obrade novog gradiva, časove utvrđivanja i ponavljanja, časove

proveravanja i mešovite časove.

Pri planiranju i programiranju rada za jedan ili niz časova treba da se

uvažavaju osnovni didaktični principi i načela. Pri obuci neplivača,

posebno ako se radi sa decom mlađeg školskog uzrasta, potrebno je da

uslovi za rad budu optimalni. Najuspešniji rad je u bazenu zatvorenog tipa

koji je namenski izrađen. Najteže je sprovesti uspešnu organizaciju i

realizaciju nastave, pa i svakog časa posebno, na moru ili reci, posebno

ako ne postoje uređeni delovi plaža za tu namenu. Rad u takvim

okolnostima praćen je određenim opasnostima, koje nastavnik mora da

ima u vidu.

Pre neposrednog početka nastave nastavnik na suvu i daleko od vode

preuzima grupu neplivača sa kojom treba da radi. Tada proverava da li svi

imaju potrebnu opremu za rad, da li su zdravi i sl. Dolazak na mesto rada

se takođe sprovodi organizovano. Nastavnik određuje mesto za rad, mesto

gde treba ostaviti odelo i opremu, proverava broj učenika, određuje grupe i

eventualno parove za rad.

Još dok su deca van vode, nastavnik ih upoznaje sa organizacijom

rada, mestom ulaska u vodu, prostorom u kome treba da se kreću dok su u

vodi, redosledom rada po grupama i sl. U načelu, nastavnik prvi treba da

uđe u vodu, gde obavlja potrebnu demonstraciju i ostaje u njoj ukoliko

ima u polju vida sve učenike. Kada je van vode takođe mora da ima

potpunu preglednost i da se nalazi na takvom mestu sa koga može u

svakom trenutku na najbrži način da interveniše ukoliko dođe do opasnosti

od utapanja i sl. Nastavnik sve vreme mora da bude vrlo aktivan i da prati

kretanje i rad svih učenika. Po završetku časa nastavnik zadnji polazi sa

mesta rada.

Struktura časa plivanja u odnosu na druge časove fizičkog vežbanja

ima neke specifičnosti. Ove razlike su naročito izražene kada je u pitanju

obuka neplivača. Postoje dve vrste časova po strukturi, zavisno od dužine

trajanja časa. Svi časovi čije je trajanje kraće od 45 minuta sastoje se od

tri, a časovi sa dužim vremenskim trajanjem od četiri dela.

135

Čas koji je po svom trajanju kraći od 45 minuta ima tri dela: uvodno-

pripremni, glavni ili osnovni deo i završni deo časa. Časovi koji traju 45

minuta i duže treba da imaju četiri dela: uvodni, pripremni, osnovni ili

glavni i završni deo časa.

Za koju će se artikulaciju časa nastavnik opredeliti zavisi od mnogih

faktora, pre svega od uslova rada, uzrasta sa kojim se radi, sastava grupe,

nastavne jedinice i od toga da li je to čas na samom početku ili na kraju

obuke.

Međutim, kada je u pitanju organizacija nastave i treninga sa

kvalitetnijim plivačima i mladima kojima je plivanje poznato, onda

nastavnik treba da se opredeli za artikulaciju časa od četiri dela.

Uvodni deo časa

Kada čas traje 45 minuta, kao svaki školski čas nastave, na ovaj deo

otpada od ukupnog vremena oko 9% ili 3 - 5 minuta.

Osnovni zadatak ovog časa je da se polaznik psihički i fiziološki

pripremi za rad u narednom delu časa.

Zavisno od postavljenih zadataka i uslova u kojima se radi, moguće

je izvršiti njegovu realizaciju u vodi i na suvu. U toku ovog časa, uporedo

sa realizacijom osnovnih zadataka, nastavnik daje dodatna objašnjenja i

uputstva za rad na času i vrši korekciju podele na grupe.

Sadržaj uvodnog dela časa su različita kretanja koja se obično

realizuju korišćenjem određenih elementarnih igara. Sva kretanja koja se

koriste u ovom delu časa moraju da budu poznata i da se realizuju uz

korišćenje vrlo prostih pravila, ako se izvode preko elementarnih igara.

Ponekad se ponavlja gradivo sa prethodnog časa. Treba izbegavati sva ona

kretanja koja nisu ranije dobro savladana. Vežbe koje se u ovom delu časa

koriste i po intenzitetu treba da budu lake i da ne zahtevaju veliku

koncentraciju pažnje (trčanje lakim tempom, trčanje sa različitim

zadacima, lake elementarne igre koje obavezuju sve učesnike da se kreću).

Pripremni deo časa

Traje 8 - 10 minuta, što od ukupne dužine časa (45 minuta) iznosi

oko 18%. Ovaj deo časa može se realizovati na suvu, u vodi ili

kombinovano. Osnovni zadatak ovog dela časa je da se organizam psihički

i fizički pripremi za rad u glavnom delu časa.

Sadržaj rada u ovom delu časa su kretanja koja treba realizovati u

vidu vežbi oblikovanja. Planirane vežbe oblikovanja treba objediniti u

kompleks vežbi koji treba da bude sastavljen od vežbi snage, istezanja i

opuštanja.

136

Poznato je da plivanje zahteva maksimalnu pokretljivost u svim

zglobovima, kao i sposobnost brzog i racionalnog smenjivanja napetosti i

relaksacije muskulature. Ovo se najviše ostvaruje uz korišćenje dobro

odabranih vežbi oblikovanja. Koje će vežbe biti obuhvaćene u jednom

kompleksu zavisi, pre svega, od osnovnog zadatka časa. Često se koriste

kretanja kojima se oponaša plivanje i na taj način se ponavlja već

obrađena nastavna građa.

"Da bi vežbe oblikovanja imale pun efekat, pored pravilnog izbora,

mora se strogo voditi računa o pravilnom izvođenju vežbi i insistirati da

sami učenici vrše kontrolu svoga rada".

Većina metodičara fizičkog vaspitanja smatra da kompleks vežbi

oblikovanja traba da bude sastavljen od 10 - 12 vežbi, koje će "aktivirati"

celokupnu muskulaturu i ostali deo lokomotornog aparata. Svaka vežba

treba da bude ponovljena određeni broj puta. Koliko će se puta vežba

ponoviti zavisi od sposobnosti i spremnosti vežbača, kao i od težine i

složenosti same vežbe. Često se, radi poboljšanja efekta rada i razbijanja

monotonije i jednoličnosti, vežbe izvode uz pratnju muzike.

Prilikom realizacije kompleksa vežbi oblikovanja svaki pedagog

treba da ima u vidu određena načela. Nije dozvoljeno da svi vežbači

izvode pokrete istom brzinom, ritmom i sa istim amplitudama. Svi

polaznici nemaju istu brzinu pokreta, ritam im je različit, a naročito su

velike razlike u veličinama pokreta i pojedinim zglobovima. Zato

unificirano izvođenje ne vodi potrebnom fiziološkom, a ni emocionalnom

efektu.

Pri realizaciji vežbi oblikovanja nastavnik je demonstrator, on

određuje dužinu i broj ponavljanja svake vežbe. U slučaju da nastavnik

nije u stanju da korektno vrši demonstraciju, onda to može da obavlja i

najbolji vežbač iz grupe. Naravno, njega treba prethodno za to pripremiti i

instruirati.

Neki nastavnici ne vole vežbe oblikovanja i izbegavaju njihovu

realizaciju, pre svega zato što ne poznaju njihovu vrednost.

Glavni deo časa

Za ovaj deo časa se kaže da je to osnovni deo svakog nastavnog

časa. On i najduže traje, 28 - 32 minuta, tj. oko 66% od ukupnog vremena

predviđenog za tajanje časa ili treninga.

U ovom delu časa ostvaruju se osnovni obrazovni zadaci nastave, tj.

uči se novo, utvrđuje staro, ponavlja i proverava naučeno gradivo. Zato pri

planiranju i programiranju rada za jedan čas treba imati u vidu da su

zadaci ovog dela časa primarni, a zadaci i ciljevi ostalih delova časa su

podređeni ciljevima i zadacima glavnog dela časa.

137

Početak glavnog časa, po mogućstvu, treba ispuniti vežbama koje su

rađene na prethodnom času ili treningu, a koje imaju sadržajnu vezu sa

nastavnom jedinicom koja se ostvaruje u ovom delu časa. Na taj način se

vrši obnavljanje obrađenog gradiva i njegovo povezivanje sa novim

gradivom, a što predstavlja jedan od dijalektičkih puteva u procesu

sticanja znanja.

Nastavnik je maksimalno angažovan, jer mora da demonstrira,

objašnjava, opisuje, ispravlja i upućuje. Kod prvih pokušaja, i to pri

realizaciji potpuno nepoznatih kretanja, javlja se veliki broj grešaka, koje

značajno remete osnovnu strukturu pokreta. U tom slučaju nastavnik mora

odmah da interveniše. Prvo ispravlja krupne i značajne greške, a kasnije i

greške manje značajne za realizaciju kretanja koje se uči. Kada se jedna

vežba dovoljno puta ponovi, prelazi se na drugu vežbu. Ukoliko se dve

vežbe mogu objediniti u jednu složeniju celinu, to obavezno treba činiti.

Na ovaj način se razvija potrebna sposobnost da se od prostih stvaraju

složene, koordinaciono teže vežbe, što je za plivanje jako značajno. U toku

rada, radi smanjenja monotonije, koriste se vežbe u različitim uslovima.

Glavni deo časa, po mišljenju jednog broja metodičara, moguće je

podeliti na dva dela. U prvom se rešavaju zadaci sticanja novih znanja i

navika, a u drugom delu problem njihove primene u složenim i

otežavajućim uslovima. Ovaj deo časa je najvažniji, jer se na njemu u

najvećoj meri ostvaruju obrazovni zadaci nastave.

Završni deo časa

Ovaj deo časa najkraće traje (3 - 4 minuta), što od ukupne dužine

časa iznosi 6 -7%. Može da se realizuje na suvu, u vodi ili kombinovano,

što je uslovljeno sadržajem glavnog dela časa.

Osnovni zadatak ovog dela časa je da postepeno organizam "smiri" i

da se funkcije organizma dovedu na normalni nivo.

Program rada u četvrtom delu časa treba da bude raznolik. Kada se

koriste elementarne igre onda se biraju takve koje imaju ista ili slična

kretanja sa kretanjima obrađivanim u glavnom delu časa. Ta kretanja treba

da budu umerenog intenziteta. U završnom delu časa mogu se

organizovati neki oblici takmičenja u smislu ko će lepše, ko će pravilnije

da pliva (usporenim tempom).

Treba izbegavati stalno ponavljanje iste artikulacije časa, sa istim

trajanjem svakog dela, sa istim vežbama, da bi se izbeglo šabloniziranje

nastave i pojava monotonije u radu. Monotonija je psihološki fenomen

koji najčešće nastupa kao posledica jednoličnog rada. Zato treba unositi

izvesne promene u artikulaciju nastavnog časa, biti inventivan u

pronalaženju novih vežbi i njihovih kombinacija.

138

Osnovna metodska uputstva za rad

Uspeh u obrazovno-vaspitnom procesu najviše zavisi od stepena

njegove organizovanosti.

Organizaciju i realizaciju nastavnog ili trenažnog procesa sprovodi

sam pedagog. Imajući u vidu uslove pod kojima se taj proces sprovodi, on

planira i programira ukupan rad za kurs plivanja ili za ciklus treninga na

kojima želimo da pripremimo sportiste za takmičenje. Svako planiranje i

programiranje nastavnih sadržaja treba da bude realno i prilagođeno

uslovima. Artikulacija svakog časa treba da bude usklađena sa didaktičkim

principima i prilagođena postavljenim ciljevima i zadacima nastave.

Važno je da se u toku realizovanja nastavnog programa u potpunosti

obuhvate sve etape nastavnog procesa od pripreme i učenja do provere

stečenih znanja i sposobnosti.

Uspeh u nastavi najviše zavisi od stručne i pedagoške

osposobljenosti nastavnika za ovu vrsu posla. Nastavni rad bez ikakve

prethodne pripreme neminovno će imati slab efekat. Priprema nastavnika

za čas zavisi od težine i specifičnosti nastavne jedinice, od uslova u

kojima se radi i od iskustva samog pedagoga. Razume se, ako ovu nastavu

realizuju početnici, njihova priprema mora da traje duže i da bude

detaljnija.

Učinak u nastavnom radu će biti potpun ako su subjekti nastave

(učenici i nastavnik) aktivni u toku časa i ako je organizacija rada na

potrebnom novou. Čas mora da počne na vreme i u predviđenom objektu.

Nastavnik mora prvi da dođe na plivalište, sve vreme aktivno učestvuje u

realizaciji časa i zadnji napušta mesto rada.

Ako se obuka neplivača vrši na otvorenoj vodenoj površini (reci ili

jezeru) odgovornost nastavnika je još veća. On treba da bude stalno u

vodi, posebno na prvim časovima nastave.

U toku samog časa treba da vlada određeni red i disciplina. Intenzitet

rada na času treba da se prilagodi mogućnostima polaznika.

"Savremeni metod obučavanja neplivača koristi isti metodski

postupak obučavanja, od postepenog prilagođavanja na novu sredinu pa

sve do sticanja sposobnosti kretanja u novoj sredini". To, upravo, znači

učenje čitavog niza motornih navika potrebnih plivanju. Za uspešnu

realizaciju nastavnih zadataka potrebno je, pored istaknutog, pridržavati se

i sledećeg:

- često i što vernije demonstrirati kretanje koje učenici treba da

nauče;

- na dostupan način objašnjavati određene pokrete i ukazivati na

pravilan i nepravilan rad polaznika;

139

- dovoljno vremena posvetiti ponavljanju i utvrđivanju pređenog

gradiva;

- savladano i potpuno usvojeno kretanje i tehniku plivanja

proveravati kroz određene oblike takmičenja;

- tokom nastave analizirati, eventualno korigovati i dopunjavati

program rada, iznalazeći najefikasnije puteve i načine za realizaciju

postavljenog cilja;

- u toku nastave koristiti efikasna sredstva motivacije, posebno

pohvalu za uspešan, odgovoran i disciplinovan rad;

- u prvoj fazi organizacije rada uspostaviti određeni kontakt sa

školom iz koje deca dolaze i sa roditeljima učenika.

Nastavnik u radu sa decom mora da bude strpljiv, odmeren,

objektivan. Zahtevi treba da budu realni i da odgovaraju mogućnostima i

sposobnostima učenika. Žurba u radu, traženje prebrzog rezultata, stvara

nervozu i destimulativno deluje na učenike.36

MERE BEZBEDNOSTI U NASTAVI PLIVANJA

Nastavu plivanja smeju da pohađaju deca lekarski pregledana.

Nastava plivanja treba da bude tako organizovna i sprovođena da se, pre

svega, isključe situacije u kojima bi moglo doći do utapanja, da se zatim,

onemoguće povrede, ozlede i nazebi i da se, najzad, plivanjem utiče na

organizam, naročito u razvoju u smislu njegovog očvršćenja, jačanja.

Udovoljavanje ovim ozbiljnim zahtevima može biti povereno samo

stručnom licu koje ima dovoljno znanja u oblasti rada sa grupom u vodi.

To su, pre svega, nastavnici fizičkog vaspitanja, učitelji plivanja, treneri

plivanja svih kategorija i drugi. Stručnjak koji radi sa učenicima u vodi u

potpunosti je odgovoran za njihovu bezbednost. Zbog toga on mora, pre

svega, da izabere odgovarajuće mesto za rad. Najprikladniji za nastavu

plivanja, naročito za početnike, jeste plitki zimski ili letnji bazen -

plivalište. U dubokim bazenima rad je veoma otežan. Nije "rentabilan", jer

je nastavnik primoran da radi individualno što predstavlja znatan gubitak u

vremenu. Pored toga, mora da primenjuje poseban metodski postupak

(uključujući i pomoćne sprave). Međutim, ukoliko se radi u tzv. vodama u

prirodi (jezero, more, reka) javljaju se novi problemi. Radi bezbednosti

bazeni, plivališta, a pogotovu mesta za plivanje u prirodi moraju biti

snabdevena sredstvima za pružanje pomoći u slučaju utapanja,

iznemoglosti ili povreda. To su: kolut za spasavanje, maska, peraja, duga

motka, čamac i slično. Ova sredstva, prema potrebi, koristi onaj ko vodi

čas ili, pak, specijalna lica-spasioci. Stalna služba spasavanja neophodna

36 Pivač, M.: Plivanje, str. 233-238, Niš, 1998.

140

je na većim kompleksima za kupanje. U svim bazenima, na plivalištima,

kao i na javnim plažama, a pogotovo tamo gde se odvija nastava plivanja,

mora da postoji lekarska služba.

Treba napomenuti da neispravnost plivačkih bazena i plivališta može

prouzrokovati razne vrste povreda i ozleda kao npr: nepropisna školjka

bazena sa oštrim ivicama, klizavim podom u svim prostorijama oko

bazena, klizavim startnim blokom, oštećenim pločicama na dnu i zidovima

bazena, pod tuševima. Povrede takođe mogu da nastanu usled lošeg

kvaliteta inventara i opreme kojom je bazen snabdeven.

Jedan od značajnih uslova bezbednosti u toku nastave je broj učenika

sa kojima se radi. Naime, stručnjak može da vodi čas plivanja samo sa

onolikom grupom kojom može da vlada. S tim u vezi nužno je da se od

samog početka rada u vodi uvede tzv. svesna disciplina. Učenici se moraju

detaljno upoznati sa opasnostima koje se, usled nedovoljne discipline,

mogu pojaviti. Po pravilu, nastavnik će lakše vladati učenicima ukoliko se

nalazi izvan vode (na ivici plivališta, na nekom uzvišenju), jer tada postoji

obostrani vizuelni kontakt učitelj-učenik. Međutim, sa malom decom,

barem na prvim časovima, on treba da je među njima, u vodi, jer je to

siguran način za ohrabrenje i eventualnu neposrednu pomoć.

Ukoliko se rad organizuje u više grupa istovremeno, tada je najbolje

da se prostor za vežbanje svake od grupa odvoji užetom. Na taj način neće

dolaziti do međusobnog mešanja učenika iz različitih grupa, što otežava

njihovu koncentraciju na sopstvene zadatke. Veoma je korisno, naročito u

teškim uslovima za rad da se grupa podeli na parove. Na taj način jedan

drugome može da pomaže pri vežbanju a i obavezan je da za celo vreme

nastave pazi na parnjaka.

U toku nastave, naročito kada se vežba ronjenje, moraju da se

preduzmu posebne mere bezbednosti (ograničiti broj onih koji rone kako

bi učitelj ili pomoćnik posmatrao one koji rone, roniti se sme samo

istovremeno u istom smeru, dubina i dužina ronjenja treba da budu

prilagođeni uzrastu, polu, sposobnostima i fizičkoj pripremljenosti).

U cilju pozitivnog delovanja plivanja na organizam učenika,

stručnjak koji vodi nastavu plivanja dužan je da primenjuje odgovarajući

metodski postupak prilagođen starosti lica sa kojima radi, prethodnom

znanju plivanja, kao i fizičkim i psihičkim osobinama pojedinaca. On

mora bitno da prati reakciju učenika u toku procesa obuke i usavršavanja i

da obim i intenzitet vežbanja prilagođava trenutnoj situaciji na svakom

času plivanja. Nekada će biti nužno da se rad u vodi smanji ili čak potpuno

obustavi, naročito u slučaju kada se kod učenika oseti veliki zamor ili

rashlađenje organizma (plave usnice, drhtavica itd.).

Radi obezbeđenja sigurnosti učenika za vreme nastave plivanja

stručnjak je dužan da učenike podrobno upozna sa ponašanjem koje

141

obavezuje. Prema podacima koje smo našli u knjizi "Plivanje" od

Kalinovskog i Roško u Poljskoj postoji propis da svi oni koji pohađaju

početnu nastavu plivanja, bez obzira na to da li je reč o nastavi u školi ili u

društvenim organizacijama potpisuju jedan formular u kojem je taksativno

navedeno ponašanje učenika za vreme procesa obuke. Navešćemo neke od

ovih propisa i dopunićemo ih sopstvenim zahtevima.

1. Nastavi plivanja može da pristupi učenik koji od nadležne

lekarske službe dobije za to odobrenje (školski lekar, odnosno dispanzer

medicine rada).

2. Učenik je pre svakog časa plivanja dužan da stručnjaku prijavi:

povredu na koži (rana, čir, ekcem, gljivično oboljenje); trenutnu slabost

(muka, malaksalost, glavobolja, vrtoglavica, kijavica i drugo). Na osnovu

nalaza, biće oslobođen od rada u vodi.

3. U vodu se ne sme ulaziti u sledećim slučajevima: neposredno

posle obilnog obroka (treba sačekati najmanje sat do dva sata), veoma

zagrejan, znojav, naročito u hladnu vodu, u zagađenu vodu, za vreme

velikih talasa, kada nailazi brod, nikada potpuno sam i veoma obazrivo u

nepoznatu vodu.

4. Za vreme logorovanja, u letovalištima ili na izletima pored vode,

odrediće se vreme kako za nastavu tako i za slobodne aktivnosti u vodi uz

obavezno prisustvo nastavnika i drugih lica koji pomažu za vreme boravka

učenika u vodi (spasioci, pomoćnici). Izvan određenog vremena ulaženje u

vodu najstrože je zabranjeno.

5. Tamo gde postoje tuševi, naročito u zimskim bazenima, učenici

treba pre i posle nastave plivanja da se dobro operu sapunom.

Preporučljivo je da se posle tople vode pusti mlaka, odnosno hladna, jer se

na taj način organizam uotpornjava i lakše se uspostavlja normalna telesna

temperatura. Posle plivanja poželjno je da se pod tušem operu oči.

6. Učenici u bazen ili na plivalište ulaze grupno sa nastavnikom i na

isti način napuštaju prostorije za plivanje.

7. Svaki izlazak sa časa plivanja obavezno se mora prijaviti onome

ko vodi čas.

8. U bazenu, na plivalištu ili mestu za plivanje mora da vlada red, jer

se time osigurava bezbednost učenika. Zbog toga se ne sme trčati, klizati,

gurati druge u vodu, nasilno potapati drugog, skakati u vodu u neposrednu

blizinu lica koje se nalazi u vodi, pljuvati na pod ili u bazen (plivalište),

imitirati utapanje, neosnovano vikati "upomoć". Za vreme vežbanja i

plivanja treba gledati (i pod vodom) kako bi se izbeglo sudaranje u vodi

ili, što je još opasnije, da se snažno rukom ili glavom udari o zid plivališta.

Često zbog takve neopreznosti dolazi i do težih povreda i ozleda: prelom

ruke (ruku) povrede glave i lica.

142

9. Za vreme rada u vodi, već prema unapred dogovorenim signalima

(pištaljka, gong), učenici, naročito u slučajevima opasnosti smesta moraju

da napuste vodu. Tad je samodisciplina od neprocenjive važnosti.

10. U bazenima, na plivalištima i ostalim mestima za nastavu

plivanja i kupanja obavezuje kolegijalnost, uzajamna predusretljivost i

spremnost da se drugom pomogne u radu i u eventualnoj nezgodi. 37

METODIKA OBUKE NEPLIVAČA I VREME TRAJANJA

Pri razrešavanju ovog problema danas se koriste dva osnovna

pristupa: spontani i organizovani. Organizovani način rada je daleko

efikasniji i uspešniji. Spontanim načinom se oduvek obuhvatao veći broj

dece, ali on ima određenih nedostataka:

- nema organizovanog i sistematskog rada,

- prva "znanja" se stiču od starijih koji i sami nisu dovoljno

informisani o pristupu ovom problemu, pa zato ima onoliko različitih

pristupa koliko i "učitelja",

- obično se koristi individualni rad, pa se na taj način eliminišu

vredni sociološki i vaspitni momenti koji su prisutni pri organizovanom

radu.

Potrebno je naglasiti da se ovim metodom, najveći broj dece obuči

plivanju i da je to najjeftiniji način rada, jer obično roditelji rade sa svojom

decom dok se nalaze na izletima ili godišnjim odmorima.

Podaci o organizovanom pristupu obuci plivanja odnose se još na

davnu 1797. godinu, kada je Guts Muts preporučivao da se pre početka

obuke svako dete fizički pripremi, zatim da se pre obuke određene tehnike

njeni elementi raščlane i da se nauče najpre na suvu, pa zatim u vodi.

Posle toga sve te elemente koji čine tehniku treba povezati u jednu celinu.

U toku 19. i 20. veka pojavljuje se veliki broj pedagoga, lekara i

drugih koji, koristeći sopstvenu ili praksu drugih, preporučuju niz metoda

koje treba koristiti pri organizovanom radu na obuci neplivača. Većina

smatra da u neposrednoj obradi nastavnog sadržaja treba koristiti

sintetičko-analitički metod. Najveći je broj onih koji smatraju da treba

kretanje prikazati u celini, pa zatim raščlaniti na sastavne delove, koje u

tom obliku treba potpuno savladati a onda ponovo spojiti u jednu celinu i

u takvom obliku uvežbati.

Kako se ceo postupak učenja plivanja odvija u relativno

neprirodnim uslovima, u vodi, bez čvrstog oslonca i u ležećem položaju,

to svaku vežbu treba potpuno usvojiti, a njenu realizaciju sve više

usložnjavati.

37 Stevanović, V.: Plivanje, str. 115-120, FFV Beograd, Beograd, 1980.

143

Praksa je izdiferencirala jedan model metodskog postupka kojim se

postižu najbolji rezultati i koji se najviše koriste:

- nastavnik na suvu u grubim crtama daje osnovna objašnjenja u

vezi sa postavljenim zadatkom i sa načinom izvođenja određenog kretanja.

Kretanje demonstrira u vodi i na suvu u celini. Zatim se pristupa izvođenju

toga kretanja na suvu, što treba kratko da traje i da se ne ponavlja mnogo,

jer se uslovi rada u vodi i na suvu znatno razlikuju,

- zatim se pristupa vežbanju u vodi, najpre u mestu i sa osloncem

na čvrstu podlogu (dno, zid plivališta, uz pomoć suvežbača i sl.). Najpre se

uvežbavaju pojedini delovi ili segmenti kretanja kao celine. Treba

nastojati da sva ta kretanja početnici realizuju u horizontalnom položaju sa

relativno relaksiranom muskulaturom.

Eksperimentalno je dokazano da su postignuti najbolji rezultati

kada se u procesu navikavanja na vodu i učenja elementarnih kretanja u

njoj najpre uvežbavaju pokreti rukama, zatim nogama, itd.

Pri realizaciji vežbi za rad nogu obično se koristi držanje za zid

plivališta, a pri uvežbavanju pokreta ruku neplivač stoji na dnu ili se kreće

hodanjem po njemu. Može se koristiti pomoć partnera u vežbanju. Radi

boljeg i lakšeg održavanja na vodi treba koristiti pomoćna ili priručna

plovna sredstva i rekvizite (daske, gume, obruče, lopte i dr.). Rad uz

pomoć pomagala ne treba dugo da traje.

Kada je završena ova etapa, koja može da se nazove "etapom

pomoći", prelazi se na vežbe kojima se neplivač održava na površini vode,

kada bez ičije pomoći treba da pluta, da zauzme horizontalan položaj u

mestu, ili kada uz pomoć određenih pokreta pliva "sopstvenom" tehnikom.

Prilikom korišćenja analitičko-sintetičkog metoda u obuci

neplivača, kada je neophodno više elemenata posebno uvežbavati pa tako

naučene spojiti u jednu celinu, najbolje je pridržavati se sledećeg

redosleda:

- povezivanje rada nogu sa disanjem,

- povezivanje rada ruku sa disanjem,

- povezivanje rada nogu, ruku i disanja,

- plivanje umerenim ili sporim tempom, radom ruku i nogu, ali sa

zadržavanjem disanja,

- plivanje potpunom koordinacijom (rad nogu, ruku i disanje)

sporim i umerenim tempom.

Kada su elementi objedinjeni, kada se kretanje "nauči" u celini,

onda se u takvoj formi uvežbava duže vreme i uporedo se koriguju sitnije

greške.

Ranije je istaknuto da treba koristiti učenje kretanja u celini ako

polaznici imaju već neko iskustvo, ako znaju neku svoju "tehniku", koja bi

144

se samo morala korigovati, usavršiti. Treba nastojati da se isprave greške u

položaju tela, u radu ruku i nogu, kao i u tehnici disanja.

Većina pedagoga smatra da period učenja analitičkom metodom

treba da traje kratko. Neki smatraju da na tu etapu treba odvojiti svega 1/3

ukupnog vremena koje je predviđeno za učenje jedne tehnike. Ceo proces

treba brzo dovesti u fazu primene sintetičkog metoda obuke, kojim se

najuspešnije stvara celovita motorna navika.

Među metodičarima postoje različita mišljenja o tome kojim redom

treba izučavati sportske tehnike plivanja. Tako se Lezgraf, 1928. godine

zalaže za sintetički metod, a da se u učenju tehnika ide ovim redom: kraul,

prsno, leđni kraul. Ovakav redosled učenja korišćen je dugi niz godina.

Tek 60-tih godina Polevoj je eksperimentalnim putem dokazao da je

racionalnije koristiti "paralelni metod". To, upravo, znači da treba

istovremeno učiti elemente svih tehnika. Takođe je potrebno te elemente

uvežbati vezujući ih u celine koje se ne susreću u određenoj tehnici (rad

rukama kraul, nogama delfin i sl.).

Najefikasniji, za sada najbolji metod je predložila Bulgakova sa

saradnicima. Uz korišćenje prednosti oba prethodna metoda napravljena je

kombinacija pod nazivom "paralelno-naizmenični" metod.

Osnovna obeležja ovog metoda ogledaju se u sledećem:

- znatno duže raditi na procesu upoznavanja sa vodom i

privikavanja na boravak u ovoj sredini,

- uporedo vežbati elemente svih tehnika, starta i okreta,

- posebnu pažnju pokloniti položaju tela u vodi, disanju i kliženju,

- vežbati naizmeničan i istovremeni rad ruku i nogu.

Kada je savladana ova etapa, treba pristupiti detaljnom "učenju"

tehnika sportskog plivanja i to ovim redom: kraul, leđni kraul, delfin i

prsno plivanje. Kretanja koja treba naučiti, a koja su u funkciji pojedinih

sportskih tehnika, delimično se razlikuju od onih kretanja koja su usvojena

na prethodnoj etapi. Međutim, prethodno naučena kretanja svojom

raznovrsnošću i bogatstvom omogućavaju relativno brzo i uspešno učenje

svake tehnike posebno.

Elementi sportskih tehnika se uvežbavaju u raznim

kombinacijama, što takođe značajno utiče na povećanje opšte i specijalne

koordinacije, uvećava se fond motornih navika, a to ima pozitivan efekat

pri učenju i uvežbavanju svake tehnike.

Dalji rad na obuci može biti usmeren u dva pravca:

- učenje plivanja za rešavanje određenih zdravstvenih, zabavnih i

praktičnih zadataka,

- učenje i usavršavanje tehnika sportskog plivanja, sa ciljem

postizanja značajnih rezultata na takmičenjima.

145

Na efikasnost učenja i proces treninga utiču mnogi objektivni i

subjektivni faktori. U prvom redu to su uslovi rada, koji mogu da se

nazovu faktorima organizacionog karaktera ili faktorima uslova rada.

U faktore uslova za rad spadaju: mesto rada (bazen, reka, more,

jezero), dubina, čistoća vode, njena temperatura, obezbeđenost nastavnim

sredstvima, pomagalima i učilima, veličina i sastav grupa i dr.

Grupu subjektivnih faktora čine: individualne osobenosti i

karakteristike polaznika (morfološke, funkcionalne, motoričke, psihološke

i mentalne), odnos polaznika prema radu, veličina interesa i stepen

aktivnosti, odnos nastavnika i roditelja prema ovom radu, predznanje

polanika. Pedagoško-stručna sposobnost nastavnika je dominantan faktor

od koga zavisi koliko će deca zavoleti plivanje.

Organizovan rad na kursevima obuke neplivača treba vremenski da

se ograniči.

Jedan kurs treba smatrati uspešnim ako od ukupnog broja

polaznika najmanje 2/3 neplivača nauče da plivaju.

Dužina trajanja obuke neplivača uslovljena je mnogim faktorima

od kojih su osnovni:

- broj polaznika obuhvaćenih radnom grupom,

- uzrast polaznika i pol,

- predznanje polaznika i njihovo interesovanje za rad,

- mesto obuke i ostali uslovi za rad (zatvoreni ili otvoreni bazen,

reka, more, jezero, kontinuirani rad ili rad sa manjim ili većim pauzama

između časova, opremljenost pomoćnim sredstvima i rekvizitima,

očiglednim nastavnim sredstvima i sl.),

- stručne, pedagoške i organizacione sposobnosti nastavnika za ovu

vrstu obrazovno-vaspitnog rada.

Praksa je pokazala da je za obuku dece predškolskog i mlađeg

školskog uzrasta potrebno više vremena nego za obuku starijeg školskog

uzrasta i odraslih.

Prema stavovima sa prvog jugoslovenskog savetovanja o obuci

neplivača usvojeni su određeni kriterijumi u vezi sa trajanjem obuke po

uzrastima:

- za decu predškolskog uzrasta od 30 do 35 sati,

- za učenike od I do IV razreda osnovne škole od 25 do 30 sati,

- za učenike viših razreda osnovne škole od 20 do 25 sati,

- za srednjoškolski uzrast i starije polaznike od 16 do 20 sati.

Ako se u ovaj proces uključe bebe ili deca od 2 - 3 godine, za

njihovu obuku treba raspolagati sa još više vremena (za bebu 80 - 100

časova, a za dete od 2 godine 40 - 50).

Učenje plivanja je najuspešnije u predškolskom i mlađem

školskom uzrastu, jer su kretne navike stečene tada najtrajnije i

146

najsigurnije. Plivanje "naučeno" u poznim godinama nikada ne može biti

sigurno i potpuno usvojeno kretanje.

Broj nastavnih sati za učenje plivanja zavisi i od toga da li je

nastava kontinuirana ili ima pauza između dva vežbanja. Eksperimentalno

je dokazano da se najveći i najbrži efekat postiže ako se nastava

organizuje svakodnevno. "Deca koja svakodnevno pohađauju časove

plivanja u proseku će dva puta brže naučiti da plivaju nego deca koja

pohađaju časove tri puta nedeljno". (Zahorjević, Matković). Ovo je

razumljivo ako se zna da je zaboravljanje najintenzivnije neposredno posle

učenja, a kontinuirani rad i stalno ponavljanje umanjuje proces

zaboravljanja.

Još bolji rezultat u obuci neplivača moguće je postići kada se deca

nalaze na zajedničkom letovanju, bivakovanju ili logorovanju, pa se može

organizovati dvokratni rad u toku jednog dana.

Efekat u radu na obuci neplivača ne zavisi samo od broja

upotrebljenih časova, učestalosti, nego i od njihovog trajanja. Časovi sa

mlađim uzrastom treba da traju kraće nego sa školskom decom ili

odraslima. Čas obuke za decu predškolskog uzrasta traje 20 - 30 minuta,

za decu mlađeg školskog uzrasta od 30 do 35 minuta, dok dužina

nastavnog časa pri obuci neplivača kada su u pitanju deca starijeg

školskog uzrasta i odrasli može da traje 45 - 60 minuta.

Ako je manja pauza između dva vežbanja (dva časa) onda časovi

treba nešto kraće da traju i obrnuto.

Dužinu nastavnog časa određuju i uslovi u kojima se izvodi

nastava (mesto za rad, fizička svojstva vode, temperatura vode i spoljašnje

sredine, veličina i sastav nastavne grupe). Pojava zamora, osećaj hladnoće,

smanjeni interes, za nastavnika je znak da treba da promeni aktivnost, a

ponekad i da završi čas.

Nastavnik na svom času "oseća" da li je intenzitet rada mali ili

suviše veliki, da li su kretanja monotona ili ne, da li je aktivnost dovoljna,

i zato treba da sadržaj rada stalno dopunjava novim kretanjima, menja

oblike rada, skraćuje ili produžava aktivne i pasivne odmore u vodi ili na

suvu.38

IZBOR SREDINE ZA OBUKU NEPLIVAČA I

ORGANIZACIJA RADA

Uspeh obuke neplivača zavisi od mnogo faktora.

Da bi obuka neplivača bila uspešna potrebno je da se izvodi u

optimalnim uslovima za rad. Takve uslove za rad pruža nam samo

38 Pivač, M.: Plivanje, str. 241-246, Niš, 1998.

147

namenski bazen zatvorenog tipa. Kako je u našoj zemlji broj takvih bazena

veoma mali, obuka neplivača se najčešće obavlja na prirodnim vodenim

površinama i tokovima koji ne pružaju maksimalne uslove za rad. Posebno

teško je organizovati obuku neplivača na reci pa je zato potebno da

organizatori obuke povedu računa o sledećem:

- mesto za obuku mora da se nalazi iznad naseljenog mesta i ispod

eventualnih brzaka i virova;

- biraju se rečne uvale, rukavci, gde je rečni tok sporiji, sunčana

mesta okrenuta prema jugu ili jugoistoku;

- mesto određeno za rad treba da bude pristupačno, sa blagom i

ravnom obalom;

- rečno dno na odabranom mestu treba da ima blag i postepen pad

da je bez rečnog bilja i rastinja, bez mulja, čvrstih predmeta i kamenja, da

je prekriveno peskom ili šljunkom;

- prostor za obuku treba na određen način vidno obeležiti;

- mesto za obuku treba da bude dovoljno udaljeno od ostalih

kupača kako bi se izbegla gužva, a ako to nije moguće onda treba raditi u

vreme kada je prisustvo kupača najmanje.39

Ukoliko se obuka odvija na moru treba obratiti pažnju na sledeće:

- da površina vode bude mirna. U slučaju da je voda u talasima ona

će kod dece izazvati strah, ili će se deca u želji da se igraju na talasima

prevariti pa će umesto vazduha udahnuti vodu, ili će ih talas prevrnuti što

će sigurno imati negativne posledice,

- da morsko dno bude ravno, bez naglih promena dubina, rupa,

velikih kamenja, duboke trave, ježeva ili drugih velikih predmeta.

Instruktor pre svakog časa obuke treba da pregleda teren na kojem će se

sprovoditi obuka neplivača.40

Bez obzira gde se izvodi nastava (kada su u pitanju prirodni uslovi)

vreme treba da je lepo sunčano , bez kiše i vetra.

Voda u kojoj se odvija obuka mora da zadovolji određene

kriterijume:

- da je čista bez hemijskih i fizičkih primesa kako bi se u njoj

moglo gledati,

- da u vodi nema materija organske prirode koje mogu da izazovu

infekcije i kožna obolenja,

- temperatra vode treba da bude prilagođena uzrastu polaznika.

Predškolskom uzrastu i deci mlađeg školskog uzrasta najviše

odgovara temperetura vode 32 - 36C, srednjoškolskom uzrastu i

39 Pivač, M..: Plivanje, str. 246, Niš, 1998. 40 Ahmetović, Z.: Plivanje, str.116, Novi Sad, 1995.

148

odraslima 28 - 32C. U načelu potrebno je da u objektima gde se vrši

obuka neplivača temperatura bude od 28 do 34C.

Poznato je da rad u vodi normalne temperature, pa ako je i nešto

toplija, može duže da traje, dok rad u hladnoj vodi primorava na česte

pauze i prekide rada.

Boravak u hladnoj vodi naročito teško pada nedovoljno uhranjenoj

i nepripremljenoj deci, kod koje brzo dolazi do pojave drhtavice plavetnila

na usnama. Nastavnik o ovome mora da vodi računa, takva deca treba

ranije da prekinu rad u vodi, a ukoliko je to masovna pojava, onda je

nužno napraviti pauzu sa svim učenicima.

Dubina vode u kojoj se vrši obuka neplivača takođe mora biti

odgovarajuća. Najpogodnija je dubina od 70 do 110 cm, da polaznik bez

problema može u svakom trenutku da stane na dno.

Ako se nastava obuke neplivača obavlja u dubokoj, nečistoj i

hladnoj vodi, efekat rada je neznatan, a motivacija polaznika za rad

smanjena.41

Dobri uslovi rada i zainteresovanost dece da nauče plivanje su

najvažniji početni uslovi u obuci plivanja. Međutim, dešava se da loša

organizacija ugrozi kvalitet rada. Zato se predlaže sledeća organizacija:

1. Grupe neplivača bi trebale da budu ujednačene po neznanju, i

koliko je to moguće po godinama starosti. Treba istaći da ukoliko u istoj

grupi vežbaju polaznici koji se značajno razlikuju po znanju plivanja i

sposobnostima onda je veoma teško u toj grupi očuvati koncentraciju i

radnu atmosferu. Zbog toga pre početak obuke, polaznike treba testirati i

na osnovu takvih rezultata treba formirati radne grupe.

2. Grupe neplivača nesmeju biti prevelike. U morskoj vodi na

otvorenom prostoru je mnogo teže upravljati grupom nego u bazenu,

posebno pokrivenom bazenu, i zato grupa ne bi trebala da ima puno više

od 20 polaznika.

3. Po pravilu sa jednom grupom od 20 polaznika treba da se

angažuje dva istruktora. Jedan od njih se obično nalazi u vodi, i on

pomaže pojedincima, posebno onoj deci koja slabije napreduju, a drugi se

nalazi na obali ili u plićaku. On nadgleda celu grupu neplivača i daje

generalna metodska uputstva.

4. Organizator obuke neplivača mora da predvidi način rešavanja

eventualnih problema zdravstvene prirode. Može da se desi da se na

primer dete povredi na oštar predmet ispod vode, da se u sudaru sa drugim

detetom povredi, i zato u takvim slučajevima instruktor mora da zna kako

najbolje i najefikasnije da pomogne detetu. Najbolje je da uz grupu

neplivača bude po jedan lekar sa svim potrebnim sanitetskim materijalom,

41 Pivač, M.: Plivanje, str. 247, Niš, 1998.

149

u slučaju da to nije tako instruktor mora sam da reaguje što znači da mora

da skrene pažnju sa grupe i onda je takav čas za ostalu decu propao.

5. U neposrednoj realizaciji obuke neplivača instruktor na času

treba da koristi odgovarajuće organizacione forme rada. Preporučljivo je

da se u savladavanju pojedinih nastavnih sadržaja deca kreću u formi:

vrsta ili u formi kolona. Nije dobro ako su deca haotično raspoređena po

prostoru koji je ograđen a još gore je ako prostor za obuku nije na vidljiv

način ograđen i odvojen od ostalih kupača. U takvom slučaju učenje

plivanja je jako otežano, dolazi do čestih sudaranja, ometanja pa je

koncentracija, odnosno pažnjua veoma smanjena. U takvim uslovima nije

realno očekivati neke bolje rezultate u obuci.

Kao i u drugim oblastima tako i u obuci neplivača se čas obuke

deli na: uvodni, glavni i završni deo časa. Generalno, u uvodnom delu časa

kroz razne igre decu treba približiti vodi, na primer: protrčavanje kroz

plićak, poskoci u mestu, čučnjevi, trčanje u mestu i tome slično.

U glavnom delu časa treba savladati određene obrazovne zadatke

koji se u celom programu smenjuju po određenoj logici. Uglavnom se u

ovom delu časa planiraju: vežbe disanja, vežbe za održavanje

horizontalnog položaja tela, vežbe za rad nogama, vežbe za učenje rada

rukama i na kraju vežbe koordinacije sa različitim alternativama. Najčešće

se planira učenje specifičnih pokreta nogama i rukama, specifičnih za

tehniku prsnog kraula.

U završnom delu časa se planiraju igre koje će kod dece izazvati

pozitivne emocije i motivisati decu za dalji rad. Vežbe iz ove programske

celine se uglavnom rade tako što se deca nalaze u mestu što znači bez

kretanja i bez trčanja. I one uglavnom imaju za cilj da izazovu pozitivne

emocije i motivišu decu za dalji rad.

Deca se uglavnom nalaze više u vertikalnom položaju, u čučnju, u

pretklonu, u sedu i u horizontalnom položaju sa uporom o šake. Takođe se

pažnja poklanja koordinaciji rada rukama i nogama sa disanjem. Posebno

se insistira na horizontalnom položaju učenika i disanju, koje mora biti sa

potapanjem glave u vodu. Sve vežbe se planiraju da budu izvedene u

pokretu. Na primer učenik iz malog zaleta sa odrazom naskoči na površinu

vode, sa rukama u uzručenju i snažno opruženim nogama, čime se

obezbeđuje klizanje tela po površini vode. Tako deca mogu da osete efekat

propulzije koji kod njih razvija osećaj vode. U položaju klizanja sa glavom

potopljenom u vodu mogu se uključiti: propulzivni rad nogama ili rad

rukama u tehnikama kraul ili prsno.

Ako za to postoje uslovi, vežba skok na noge, uvežbava promena

pravca plivanja, plutanje u vertikalnom položaju i razvija sposobnost

plivanja na dužinu. Alternativno može se uvežbati i ronjenje u dužinu i to

150

između nogu instruktora ili uzajamno, ili u dubinu sa zadatkom da se sa

dna mora izroni kamen ili neki drugi predmet.

Na taj način se učvršćuje znanje plivanja i razvija osećaj sigurnosti

u vodi.

U pripremnom i završnom delu časa se preporučuju razne vrste

igara koje učvršćuju znanje stečeno u prethodnom periodu i motivišu na

dalji rad.42

PROGRAM OBUKE NEPLIVAČA

Program obuke neplivača može se podeliti u dve logičke celine: deo

programa koji se realizuje u plitkoj vodi i koji je usmeren učenju osnovnih

"plivačkih" pokreta i deo programa koji se realizuje u dubokoj vodi i koji

je usmeren uvežbavanju i usavršavanju naučenih pokreta.

Prva programska celina

Ovaj deo programa obuke neplivača obuhvata vremenski period od

desetak časova i uglavnom se realizuje kroz tri programske celine.

U prvoj fazi obuke posebna pažnja se pridaje: upoznavanju

instruktora sa neplivačima, formiranju optimalnih radnih grupa -

ujednačenih sposobnosti, igri koja se sa prostora oko bazena

prenosi u vodu. Mogući sadržaji rada u ovoj fazi obuke

prikazuju se kroz:

Uvodni deo časa u kojem se organizam deteta raznim vežbama

oblikovanja priprema za osnovni deo časa.

Glavni deo časa u kojem se planiraju razna trčanja uz različite

zadatke. U ovom delu časa poklanja se posebna pažnja horizontalnom

položaju tela plivača uz učenje disanja i rada nogama.

U završnom delu časa izvode se razne forme prskanja i pravljenja

talasa. Zahtevi koji se u ovoj fazi postavljaju pred instruktora su: stvaranje

drugarske i prijatne atmosfere, u kojoj se deca brže oslobađaju i brže uče,

ali koja neće narušiti autoritet instruktora, a time i efekat rada.

Ova faza u proseku traje dva do tri časa. Navodi se nekoliko

konkretnih primera aktivnosti u ovoj fazi obuke:

- polaznici se u vrsti uhvate za ruke, u frontalnom obliku svi ulaze u

plićak, ulaze u vodu do kolena i istrčavaju unazad napolje,

- formirani u vrsti, deca jedno po jedno skaču na noge uz asistenciju

instruktora u plićak i istrčavaju na obalu,

42 Ahmetović, Z.: Plivanje, str. 117-118, Novi Sad, 1995.

151

- prilikom pretrčavanja u prethodnoj vežbi, polaznici se pomažu

rukama, prskaju svog prethodnika, mogu da trče i unazad, napolje,

- formirani u vrsti, deca jedno po jedno skaču na noge uz asistenciju

instruktora u plićak i istrčavaju na obalu,

- u vodi u dubini do butina polaznici mogu izvršavati sledeće

zadatke: a) poskoci u mestu, b) čučnjevi u mestu, c) trčanje u mestu, d)

pravljenje talasa rukama, e) razni oblici prskanja, f) izduvavanje vazduha

u šake pune vode uz glasno klokotanje vode, a kasnije to isto u vodi iz

pretidona. Za sve vreme izvođenja ovih vežbi treba insistirati na formama,

kolone i vrste, jer se na taj način rada ima pregled na polaznicima.

U drugoj fazi, a koja se provodi u plitkoj vodi, čija dubina raste

stepenasto do visine brade, realizuju se sledeći zadaci:

- obuka disanja, koje je u odnosu na disanje van vode, usled

specifičnih uslova sredine otežano,

- analitičko obučavanje elemenata rada nogu,

- koordinacija i sinhronizacija rada nogu sa disanjem.

Uvodni deo časa u ovoj fazi, predstavlja sadržaj glavnog dela časa iz

prethodne faze. U ovom delu, polaznici ponavljaju elemente prethodnih

časova čime se postiže odgovarajuća koncentracija, potrebna za usvajanje

novih navika.

Kroz glavne delove časa ove faze, polaznici moraju da savlađuju

osnovne elemente plivačke veštine, uz dobro savladanu tehniku disanja.

Nakon vizuelnih saznanja određenih tehnika, a koje demonstriraju

instruktori, prelazi se na analitičko obučavanje pojedinih elemenata.

Počinjemo sa savlađivanjem tehnike rada nogu, propulzivnih tehnika

(leđnog i prsnog kraula). Ove vežbe se izvode:

- u sedećem položaju u plitkoj vodi,

- u ležećem položaju, oslonjeni laktovima na dno mora,

- ležeći na leđima, u plitkoj vodi uz pridržavanje rukama o dno mora.

Nakon prvih saznanja učenika o pokretima nogu, sinhronizujemo iste

sa elementima disanja. Prilikom ovih vežbi treba obratiti pažnju na: - ritam

izduvavanja vazduha u vodu, i pri tome ne dozvoliti držanje rukama za

nos i brisanje očiju nakon svakog izdaha.

Nakon nekoliko časova možemo tražiti od dece, da prilikom

sinhronizacije rada nogu i disanja pokušaju nekoliko trenutaka da se održe

na površini vode, bez oslanjanja o dno.

Sa ovim kvantumom znanja mogu se planirati vežbe plutanja.

Počinje se sa zauzimanjem horizontalnog iz vertikalnog položaja, rukama

u uzručenju. Pri ovome traži se od početnika da legnu na vodu, glavu

potope u vodu i lagano izdišu kroz usta u vodu.

Kasnije, ove vežbe se izvode uz odraz od zida bazena, sa zadatkom

koji postavlja instruktor:

152

- ko će duže ležati na vodi,

- ko će lepše ležati na vodi.

U vežbe plutanja sinhronizuju se rad nogama u leđnom ili prsnom

položaju. Kroz vežbe plutanja i dalje se usavršava tehnika disanja. Deca

ritmično izdišu vazduh u vodu, sa vertikalnim izdizanjem glave iz vode.

Uz plutanje i propulzivno kretanja mogu se planirati vežbe ronjenja.

U završnom delu časa mogu se organizovati razne igre u cilju

oslobađanja dece u vodi. Provode se sledeće igre:

- Učitelja. Deca su poređana u vrsti na obali plaže. Dete koje odredi

instruktor, skače u vodu na proizvoljan način. Ostali moraju da oponašaju

skok. Onaj ko, po proceni instruktora najbolje imitira , zadaje skok u

sledećem krugu.

- Lovci. Polaznici se podele u dve grupe. Instruktor baci u vodu

desetak kamenčića. Na njegov znak ekipe počinju da tragaju za

kamenčićima. Pobednik je ona ekipa koja izroni više kamenčića.

- Ledene. Instruktor odredi jednog ili više učenika, koji na njegov

znak počinju da vijaju ostale učenike u igri. Svaki onaj koga uhvate, mora

ostati sa rukama u odručenju. Ostali igrači mogu dodirom uhvaćenog

učenika odlediti, i time ga vratiti u igru.

- Gađanje loptom. Instruktor odredi jednog ili dvojicu učenika, koji

će loptom gađati ostale učesnike u igri. Učenik koji se gađa ima prava da

se zagnjuri i tako izbegne udarce. Svi učesnici, mogu odbacivanjem lopte

ometati učenika koji gađa. Pogođeni učesnik nastavlja gađanje. Ova faza

traje tri do četiri časa.

Treća faza se takođe izvodi u plitkoj vodi i generalno ima za cilj

sinhronizaciju rada nogama i rukama sa disanjem.

Sadržaj uvodnog dela časa je sličan sadržaju uvodnog dela časa iz

prethodne faze.

Nakon demonstracije rada ruku u glavnom delu časa planira se

analitičko obučavanje kroz razne vežbe kao što su: pravljenje talasa,

pljeskanje po vodi, trčanje kroz vodu uz pomaganje rukama. Ovim

vežbama se želi razviti osećaj otpora vode i mogućnost njegovog

iskorišćavanja. Prve vežbe rada ruku su: povlačenje rukama ispod

površine vode u sedećem položaju, povlačenje rukama "pseće plivanje" u

pretklonu, simetrični pokreti rukama u sedećem i ležećem položaju sa

glasnim izgovaranjem "seci, veslaj".

Prilikom ovih vežbi treba ponavljati vežbe disanja, i već posle prvih

saznanja kako treba raditi rukama, naučene elemente treba sinhronizovati

u jednu celinu. Sinhronizacija i koordinacija savladanih elemenata:

disanja, rada nogu, rada ruku, predstavlja delikatnu situaciju. Njoj treba

153

pristupiti, tek pošto su prethodni elementi dobro savladani. Prilikom

sinhronizacije planiraju se vežbe propulzije i plutanja:

- počinjemo propulzivnim plutanjem (rad nogama, kraul rukama u

uzručenju),

- na ovaj rad nadovezujemo rad rukama bez disanja. Radi se rukama

kraul ili "pseći",

- na kraju sinhronizujemo u gornje vežbe i disanje. (Glava vertikalno

izlazi iz vode. Ritam disanja je isti kao i kod obuke disanja 1:2:3 udah,

4:5:6 izdah),

Pored ostalog u glavnom delu časa obrađujemo skok na noge u

dublji deo uz asistenciju instruktora. U procesu obučavanja koristimo i

daske za plivanje.

Napomena: Prilikom izvođenja predloženih vežbi, učenici moraju

biti formirani u kolone ili vrste, i prilikom izvođenja treba koristiti što veći

prostor vode.

U završnom delu časa treba kroz igru ponoviti karakteristične

sadržaje iz glavnog dela časa i na taj način postići vedru atmosferu koja će

motivisati polaznike na dalji rad i dolazak na sledeće časove obuke

neplivača. Prilikom odabiranja igara u ovom delu časa, vodi se računa o

uzrastu grupe, jer one ne smeju da prevaziđu mogućnost učenika. Za

uzrast predškolskih i osnovnih škola planiraju se sledeće igre:

- Formiramo dve kolone na većem rastojanju. Čelni čučne u vodu

(mora zagnjuriti glavu). Onog trenutka kad se uspravi, čučne drugi i tako

redom. Pobednik je ona ekipa čiji član na začelju prvi čučne i uspravi se.

- Formiramo dve kolone izvan vode, tako da čelni stoje na rubu

obale. Na znak instruktora, skače se u vodu i prelazi na drugu stranu obale

proizvoljnim načinom. Kad čelni stigne na drugu stranu izađe, zauzme

čelnu poziciju, skače sledeći. Pobednik je ona kolona koja se prva formira

na drugom kraju obale.

- Formiramo 4 vrste, tako da stoje dve po dve naspramno. Dve vrste

koje stoje na plićoj strani mora, na znak treba da zarone i prorone

članovima naspramne vrste kroz noge, izrone i ponovo prerone nazad.

Pobednik je ona ekipa koja prva ponovo formira vrstu. Nakon toga, roni

naspramna vrsta.

- Formiramo parove u dve naspramne vrste. Na znak instruktora,

formiraju se dve vrste "jahača" i počinje borba. Pobednik je ona ekipa čiji

poslednji konjanik ostane na nogama.

Pored ovakvih igara u ovom delu časa mogu se planirati razne igre

sa motivom "ko će lepše". Kod svih ovih igara moraju ekipe imati isti broj

takmičara, odnosno biti otprilike istih kvaliteta.

Napomena: Instruktor mora uzeti puno učešće u igri, da zainteresuje

učenike.

154

Nije potrebno na jednom času davati mnogo igara, već manje sa

optimalnim prilagođavanjem igre datoj situaciji, uzrasnoj kategoriji,

vremenskim uslovima, raspoloženju.

Druga programska celina

U ovom programskoj celini planira se finalizacija procesa učenja

plivanja.

Uvodni deo časa u ovoj etapi sprovodi se delimično u plitkoj vodi

gde se deca okupe, prozovu, zagreju raznim grupnim vežbama u dubokoj

vodi.

U glavnom delu časa planiraju se sledeći zadaci:

- rad na koordinaciji i sinhronizaciji elemenata rada nogu, ruku i

disanja u prsnom i leđnom položaju,

- rad na koordinaciji i sinhronizaciji elemenata rada nogu, ruku i

disanja pri vertikalnom položaju,

- promena položaja,

- obuka skoka na glavu,

- obuka ronjenja.

Ukoliko su u prethodnim fazama savladani planirani zadaci, ukoliko

se po svojoj sadržini, svaki naredni čas oslanja na tragove prethodnog,

realizacija postavljenih zadataka u ovom delu, logična je posledica takvog

rada. U glavnom delu časa planira se:

1. Sinhronizacija rada nogu, ruku i disanja, ostvaruju se po istim

principima kao i u plićoj vodi. Početnici su formirani u vrsti uz obalu i

okrenuti licem ka njoj. Na znak instruktora, radom nogu dovode telo u

horizontalan položaj. Rad nogu može biti i kraul, ili može biti i neka druga

tehnika. Često kod devojčica je to rad nogu za prsno plivanje, a nekada su

to specifični simetrični udari risom stopala, slično radu nogama

delfinovom tehnikom. Učenici iz vrste jedan po jedan prelaze na suprotnu

stranu, izvršavajući sledeće zadatke:

- nakon odraza od obale i rukama u uzručenju, radom nogama

ostvaruje propulzivno kretanje,

- prilikom ovog rada vrši se ritmičko disanje, sa izdahom u vodu

(glavu dizati vertikalno gore - dole),

- uz pojačani rad nogama, raditi rukama. Glavu spustiti u vodu.

Disanje vršiti posle nekoliko zaveslaja,

- uz pojačani rad nogama, sinhronizovati rad rukama sa disanjem.

Rad rukama može biti različit: najčešće je to "pseće plivanje",

specifičan rad rukama karakterističan za tehniku prsnog plivanja ili rad

rukama karakterističan za plivanje tehnikom kraul.

155

Kada se ove vežbe savladaju može se preći na frontalni rad sa

vrstom, po principu "ko će pre" ili "ko će lepše". Pri ovom radu naročito

pažnju treba obratiti disanju, i eliminaciji nepotrebnih pokreta.

2. Plivanje, odnosno održavanje na vodi u vertikalnom položaju

predstavlja značajan segment aktivnosti u glavnom delu časa. Prve vežbe

u obučavanju održavanja u verikalnom položaju su samopotapanje tela:

učenici su postavljeni u vrsti pored obale. Na znak instruktora uzimaju

vazduh i spuštaju se ispod površine vode te čekaju da ih pritisak iznese na

površinu. (Rukama se pridržavaju za valobran). Nakon ove vežbe i

saznanja da telo ne može da se potopi tako lako, uče se karakteristični

pokreti nogama i rukama koji treba da obezbede plutanje tela na površini

vode u vertikalnom položaju. Ove vežbe treba često ponavljati, jer

sposobnost održavanja tela na vodi, pored tehnike u velikoj meri zavisi i

od treniranosti.

U ovom delu časa može se planirati obuka skoka na glavu i to po

sledećoj metodici:

- učenici sede iznad valobrana formirani u vrsti. Ruke su u

odručenjum, a glava pognuta nad vodom. Na znak instruktora slobodno

treba "pasti" u vodu. Nakon pada u vodu učenik nekoliko trenutaka treba

da ostane u tom položaju bez podizanja glave iznad površine vode,

- u sledećoj fazi obuke učenici treba da čučnu na ivicu bazena sa

rukama u uzručenju, a glavom između nadlaktica i pognutom prema vodi.

Na znak instruktora učenici pomeraju težište tela ka vodi i time prelaze iz

stabilne u labilnu ravnotežu. U tom momentu opružaju noge i ostvaruju

odraz,

- u poslednjoj fazi obuke nakon odraza obema nogama učenik sa

rukama u uzručenju ima zadatak da određenu deonicu preroni.

Napomena: Ne treba dozvoliti da učenici drže nos za vreme skoka i

brišu oči nakon skoka.

Obučavanjem promena položaja tela, završava se vaspitno obrazovni

proces obuke plivanja. Ovi zadaci se realizuju na sledeći način:

- polaznici su poređani u vrstu na rubu bazena. Na znak instruktora

oni skaču na glavu, plivaju u prsnom položaju, zaustavljaju se, prelaze u

vertikalni položaj i iz njega u leđni. U takvoj poziciji vraćaju se ka rubu

bazena,

- ovo isto treba raditi i obrnutim redosledom, sa prelazom iz leđnog

preko vertikalnog u prsni položaj,

- polaznici se nalaze u vrsti na ivici obale. Na znak instruktora skaču

na glavu, plivaju određenu dužinu, okrenu se u vertikalnom položaju za

180 i vrate nazad.

U realizaciji glavnih delova časa u ovom delu potrebno je izuzetno

strpljenje instruktora. Posebnu pažnju treba posvetiti slabijim učenicima.

156

Zbog osećanja duboke vode, deca se često uznemire, zbog čega je

neophodna sigurnost instruktora i njegova sugestivnost u odlučujućim

momentima.

Elementarnim igrama i raznim drugim oblicima kretanja završavamo

časove u ovom delu obuke.

S obzirom na kvantum stečenih znanja koja podrazumeva ova etapa,

igre su kompleksijeg karaktera, ali takve da deca mogu stečenim znanjem

aktivno da učestvuju u njima.43

43 Ahmetović, Z.: Plivanje, str. 121-128, Novi Sad, 1995.