UVOD U ISTORIJU UMETNOSTI 2

Ostalo(nepoznat izvor)

ARHITEKTURA

Arhitektura je vrsta umetnosti, najstarija medju ostalima i najvise vezana za coveka i njegove svakodnevne potrebe. Nastala je iz potrebe coveka da sebi stvori skloniste. Te pocetke arhitekture tesko da mozemo smatrati arhitekturom. Zbog toga sto je tako stara u metnost menjala je vremenom svoj izgled, pa je stoga tesko dati definiciju te umetnosti. To je specificna delatnost, odnosno umetnost podizanja gradjevina u clju stvaranja organizovanih prostora namenjenih razlicitim potrebama coveka i njegove aktivnosti. Bogdan Nestorovic kaze da je arhitektura stavranje prostora vestacki sagradjenog od odredjenog materijala sa izmisljenom konstrukcijom, oblikovanog ili dekorisanog po ukusu jedne epohe. Arhitektura je umetnost koja u sebi spaja tehnicka i umetnicka znanja, pri cemu ima i svoju odredjenu namenu. Ovakvo shvatanje arhitekture je proizvod modernih teorija arhitekture. Vremenom se arhitektura mnogo menjala, a samim tim menjala su se i shvatanja o njoj. Neke najvaznije osobine arhitekture ostaju . U epohama u kojim aje preovladjivao estetizam smatralo se da je arhitektura slobodna aktivnost duha i da arhitektonsko stvaralastvo nema veze sa vremenom u kome nastaje. Kroz istoriju arhitekture se menja paznja usmerena prema odredjenoj vrsti arhitektnskog oblikovanja. U starom Egiptu glavna paznja je bila usmerena na podizanje grobnica i hramova sto je podrazavalo shvatanja i teznje ljudi koji su tu arhitekturu izvodili. U antickoj Grckoj nosioci arhitekture su bili hramovi i javna zdanja, sto je bilo u duhu zivota i stremljenja ljudi ovoga doba. U srednjem veku se zapostavlja izgradnja ovakvih zdanja. Podizu se pre svega katedrale kao simboli ondasnje moci narucilaca i duhovnih potreba srednjovekovnog coveka. Nase vreme crkvenu arhitekturu skoro da ni ne neguje, ako se pojave neke sakralne gradjevine one su marginalizovane, dok prevagu danas odnose dela namenjena velikom broju ljiudi profanog karaktera koja svojom namenom i svojim izgledom reprezentuju potrebe coveka XX veka. Arhitekturu sacinjavaju dve komponente, a to su: tehnicka i umetnicka komponenta. Treba pomenuti razliku koja postoji izmedju gradjevinarstva sa jedne i arhitekture sa druge strane. U pogledu funkcije i jedna i druga imaju iste ciljeve, odnosno da grade prostor za ljudske potrebe. Ono sto razlikuje gradjevinarstvo i arhitekturu jeste sto

Skripte SF-a nisu namenjene da se koriste umesto obavezne literature, već uz nju. Niko ne garantuje potpunu ispravnost ovih skripti (sve podatke bi trebalo proveriti). Niko ne garantuje pozitivan ishod na ispitu, u slučaju učenja samo iz ovih skripti. Na našem sajtu (www.studentski-forum.org) možete naći i kompletan spisak uže i šire literature preporučene od strane profesora.

prva nema i ne mora da ima umetnicki izraz, za razliku od arhitekture za koju je taj izraz neophodan. Da bi se izmedju jednog arhitektonskg dela i posmatraca uspostavio blizi odnos, uspostavio odnos znatizelje i nekog ispunjenja duhovnih potreba covekamora da se ostvari aktivan odnos izmedju dela i posmatraca preko oblika, harmonije i drugih osobina tog dela. Nasuprot rasprostranjenim misljenjima da je to stara umetnost, arhitektura je umetnost koja se tesko shvata, razume i objasnjava. To je zbog toga sto seona izrazava apstraktnim oblicima i elementima koji ne postoje u prirodi. Ona pociva na geometriji, geometrijskim telima i geometrijskim slikama. Uz pomoc svojih masa, povrsina preko boje, svetlosti i proporcija arhitektura se od jednog obicnog gradjevinskog dela preobrazava u umetnicko ostvarenje. Takvo umetnicko ostvarenje je dostupno posmatracu sa svih strana, ne samo spolja, nego i iznutra. Slika uvek primorava posmatraca da je posmatra sa jedne tacke, skulptura, mada je trodimenzionalna ona takodje namece jednu tacku iz koje je najbolje posmatrati. Medjutim, u arhitekturi i unutrasnji i spoljasnji prostor cine skladan spoj dela u celinu. Arhitektura je izuzetno raznovrsna umetnost koja obuhvata razlicita ostvarenja po svojoj nameni i izgledu. U arhitekturi ne postoji hijerarhija, cesto ambiciozno zamisljena ostvarenja ostavljaju posmatraca hladnim i nezainteresovanim, dok ga neki mali objekat moze estetski uzbuditi i ostaviti lep utisak. Kada je rec o odnosu arhitekture i sculpture, treba reci da su ove dve umetnosti dugo zivele zajedno i da su vrlo cesto bile povezane istom zamisli, istom idejom. U formalnom smislu one su medjusobno bliske. Priblizava ih slican odnos prema prostoru. Skulptura zauzima prostor, dok arhitektura oblikuje svoj vlastiti prostor po cemu se razlikuje od sculpture. Obe se sluze masama u svom oblikovanju pri cemu treba spomenuti da skulptura tu masu formira samo spolja, dok je u arhitekturi to organizovano i spolja i iznutra. U XX veku je narocito doslo do mesanja arhitekture i sculpture. U nekim razdobljima u proslosti ove dve vrste umetnosti su bile vezane jedna za drugu. U antickoj Grckoj veliki deo arhitekture je bio vezan za skulpturu. Spoj arhitekture i sculpture je bio obostrano koristan, jer su se na arhitektonskim delima unapred ostavljala i planirala mesta za skulpruru. Taj skladan odnos izmedju arhitekture i sculpture nastavio je da zivi i posle antike u renesansi, baroku. U ovim umetnostima vidimo sintezu arhitekture i sculpture. U nekim vanevropskim zemljama dolazi do potpunog stapanja arhitekture i sculpture. U Indiji je javljaju hramovi kao potpuna mesavina ove dve umetnosti, jer se u prvi mah ne moze odrediti da li se radi o arhitekturi ili o skulpturi. Odnos izmedju arhitekture i slikarstva je mnogo dalji za razliku od predhodnog. Ponekad su slicna sredstva izrazavanja jer se i jedan i drugi sluze linijama, povrsinama i bojom. Osnovna razlika izmedju ove dve umetnicke oblasti je sto arhitektura stvara novi prostor, dok slikarstvo samo daje iluziju prostora. U XX veku se sve cesce medju slikarima pojavljuju arhitekte. U ranijim razdobljima se podrazavala ideja arhitekture i slikarstva u ukrasavanju enterijera i eksterijera. Zidno slikarstvoje bila tacka u koju su se spajale teznje arhitekata i slikara. Mnogi hramovi i hriscanske crkve su bili ukraseni slikama, jednako vaznim kao i arhitektura. Unapred je odredjivano gde ce se slika naslikati, pa su ostavljane prazne povrsine. Zadatci arhitekture su vrlo raznovrsni. Na prvi pogled izgleda jednostavan zadatak arhitekture kojim treba da se iskoristi vestina gradjenja da bi se podigao objekat koji ce imati svoju namenu, ali je morao da savladjuje oblik, dimenzije arhitektonske koncepcije koje je sebi postavio arhitekta, ili koje su mu nametnute. Arhitektura je u obavezi da zadovoljava utilitarne zahteve, a sa druge sreane da uvazava umetnicko-

- 2 -

estetske zahteve, da svoje arhitektonsko delo oblikuje kao umetnost. Da tonije bilo oduvek lako ima mnogo primera koji o tome svedoce (krajem XIX veka, kada je doslo do serijske izgradnje po gradovima, bilo je tesko tu podici delo koje ce ostvariti bar minimum umetnickih zahteva). U novijoj arhitekturi, kao osnovni zahtev postavlja se masovna izgradnja koja tezi da bude jeftina, sto je neminovno dovodilo do cesto neprikladnih urbanih resenja. NA isti nacin arhitekturi ne pogoduje stihijska i neplanska izgradnja po gradovima. Tome treba dodati da se u nekim epohama kao osnovni zadatak arhitekture nametala umetnicka ambicija, da arhitektura bude umetnist, da se podredjuje umetnickim namerama, sto je dovodilo do zanemarivanja prakticnih potreba. Ovakvom arhitekturom je zadovoljen estetski zahtev, ali je zapostavljanjem korisnosti arhitektura cesto postajala besmislena, gubila razlog svog postojanja. Manje daroviti autori su sa kraja secesije gradili takve naizgled lepe i zanimljive objekte u kojima se tesko zivelo, koji su bili nefunkcionalni. Ima i drugih primera gde se umetnicka strana arhitekture zapostavlja na racun njene korisnosti, pa se arhitektura na taj nacin sve vise priblizavala gradjevinarstvu. Zbog toga arhitektura treba da bude spoj, simbioza tehnickih resenja, dobrih upotrebnih vrednosti i umetnickih zahteva. Zato je arhitektura vise negi skulptura i slikarstvo vezana za coveka, drustvo i za vreme u kome nastaje. Arhitekta je u mnogo vecoj meri nego sculptor ili slikar vezan za narucioca, njegove zahteve, potrebe. Arhitektura ima i dva prostora, jedan koji suzi necemu, to je unutrasnji, arhitektonsko delo ima jos i eksterijer bez koga ni ovaj unutrasnji ne bi mogao da ostoji. Taj spoljasnji prostor ostvaruje i uskladjuje volumene, otvore, stubove i druge arhitektonske elemente. On je taj koji stvara odredjenu vizuelnu sliku arhitektonskog zdanja. Zidovi i krovovi kao i delovi eksterijera ostvaruju, obrazuju unutrasnji prostor, stite ga od spoljasnjih klimatskih uticaja i omogucuju koriscenje enterijera. Svako arhitektonsko delo je sagradjeno od nekog trajnog materijala koji ce mu omoguciti dugo, a pozeljno je i ne promenjivo trajanje. U arhitekturi, kao i u gradjevinarstvu se koriste razliciti materijali koje mozemo da podelimo na prirodne i vestacke. Prirodni1 su naravno mnogo stariji i duze u upotrebi, dok su vestacki2 u upotrebi od pre nekih 200 godina. Trajnost prirodnih nije jednaka trajnosti vestackih materijala, u poslednje vreme su postali skupi i ne podesni za savremenu arhitekturu. Iako su prirodni materijali potisnuti iz arhitekture, nisu i iskljuceni, vec svoju primenu nalaze samo delimicno (bilo u enterijeru , drvo ili u eksterijeru, kamen ili zemlja u vidu opeke).

Drvo je jedan od najstrijih materijala koji se koristi u arhitekturi, nekada ga je bilo u izobilju, imalo je niz lepih osobina koje su da preporucivale kao idealni materijal. Drvo je tada bilo jeftino, lako se obradjuje tesanjem, ima malu specificnu tezinu, dovoljno je cvrsto. Dobar je termicki izolataor, ali i akusticki. Lose je sto je neotporno na vatru i ituljenje. Koristile su se razne vrste drveta, medju najcenjenijum su hrastovina (kao veoma tvrdo drvo), ali i bukovina, jelovina, dok se za ukrasavanje enterijera koristi drvo plemenitije structure, ili obojenosti, kao sto su orah, mahagoni, kedar, jasen… Nacin upotrebe drveta u sistemu gradjenja je relativno jednostavan. Jedan nacin je system paralelno polozenih greda (kakav se koristi na brvnarama), a drugi nacin je tzv. kanatna konstrukcija. Tu postoji samo skelet od drvenih greda, a prostori izmedju se ispunjavaju nekim drugim materijalom. Medjuprostori se

1 Drvo, zemlja, kamen2 beton, armirani beton, gvozdje, celik, staklo, razni sinteticki materijali

- 3 -

ispunjavaju najcesce opekom. Drvo se u enterijeru koristi za oblaganje zidova i za pojedine delove namestaja. Upotreba drveta je postala vazna u gradjevinarstvu od armiranog betona. Uz pomoc drveta i opeke se sakriva ovaj materijal (beton) koji predstavljaosnovni materijal u izgradnji.

Najpodesniji oblik upotrebe zemlje u arhitekturi poznat je pod nazivom naboj, to je kada se navlazena zemlja sabija izmedju dve membrane (obicno od drveta) tako da se od zemlje dobijaju cvrsti, debeli zidovi koji mogu da nose gornju konstrukciju. Od naboja se ne mogu podici ni raznovrsne ni visoke gradjevine. Takav vid upotrebe zemlje u gradjevinarstvu danas je potpuno napusten, a u proslosti je bio poprilicno rasprostranjen na bliskom istoku i kod nas Zbog toga sto zemlja ovako upotrebljena ne omogucuje raznovrsnu arhitekturu, ona je napustena u XX veku. Rasprostranjena je upotreba zemlje u vidu opeke. Ako je susena na suncu, naziva se }erpi~. Prilikom pecenja na visokoj temperaturi opeka dobijena od glinovite zemlje menja svoju boju, pa postaje crvena, ili sa dodatkom nekih primesa moze biti razlicito bojena. Menja svoje osobine, pa postaje cvrsta, laka, pogodna za zidanje i obezbedjivanje trajnosti gradjevine. Obicno se izradjuje u pravilnim pravougaonim ili kockastim oblicima, a u poslednje vreme i sa supljinama jer je vazduh u njima dobar isolator. Opeka ima mnoge dobre osobine, otporna je na temperaturne promene, dobar je isolator (bolja kao termicki, a manje akusticki). Ima i neke rdjave osobine zbog kojih je u poslednje vreme iskljucena. Nije elasticna kao npr. drvo. Pogodna je samo za gradjenje vertikalnih elemenata i to samo do odredjene visine, pa su u proslosti od opeke sistemom lukova gradjeni svodovi. Upotreba opeke je u arhitekturi mogla da bude razlicita. Malterisanje je u tehnickom pogledu bilo korisno jer je omogucivalo bolju izolaciju, a u vizuelnom pogledu malter je doprinosio jedinstvenosti povrsine zidova posto je vidljiva opeka razbijala arhitektonski okvir na mnogobrojne delove. Veoma je pogodna za oblikovanje sa drugim materijalima. Vizantijska arhitektura je po pravilu koristila naizmenicno zidanje opekom i kamenom, jer je opeka omogucivala bolje sleganje zidova, zbog elasticnosti nije dozvoljavala da zidovi pucaju. To mesano zidanje je poznavala i rimska arhitektura. Naizmanicno slaganjekamena i opeke bilo je korisceno i u dekorativne svrhe. Takve gradjevine deluju veoma ljupko, ako je dobro ukombinovan kamen sa opekom. Opeka je nastavila svoj zivot i uz vestacke materijale. Samo za podizanje pregradnih zidova i kao ukras na fasadama. Mnoge gradjevine koje su podignute od betona imaju oplatu od opeke, bilo potpunu ili delimicnu.

Kamen je treci prirodni rasprostranjen materijal u arhitekturi. Za evropsku arhitekturu je posebno vazno podrucje oko mediterana. Osim sto se lako nalazio, cenjen je i sto je cvrst, otporan materijal. Ima i neke rdjave osobine, a to je pre svega sto njegova cvrstina ne dozvoljava elasticnost i sto u velikim komadima lako puca , pa ne moze da podnese velike terete. U gradjevinarstvu i arhitekturi poznate su razne vrste koriscenja kamena. Moze biti neobradjen, tada se zidovi obicno malterisu. Moze se fino klesati i obradjivati, tako da deluje vrlo jedinstveno na fasadi i plei svojom obojenoscu. Kamen mozemo da podelimo na dve vrste: na tvrdi i meki kamen. Obe ove vrste kamena su sirokokorisceni, ali ne u iste svrhe. Tvrdi kamen se sastoji od minerala koji su

- 4 -

cvrsto medjusobno spojeni. Tako je npr. eruptivno kamenje. Najlepsa vrsta eruptivnog kamenja koji se koristio u arhitekturi je granit. Najcesce se pojavljuje u sivoj boji, ali moze da bude i drugih boja (najcesce crven), drugi je porfir, crven, tvrdji od granita, koji se i redje nalazio. Narocito jr bio rasprostranjen mermer On pripada tzv. metamorfnom kamanju, pod uticajem velikog pritiska i visoke temperature. Nastaje tako sto se eruptivno ili sedimentno kamenje nadje u velikim dubinama zemlje izlozeno pomenutim pritiscima. Mermer je razlicito obojen, najcesce je beo, ali se javlja i u raznim drugim nijansama (zut, crven…) zavisno od metalnih primesa koje uticu na njegovu obojenost. Od mekih vrsta kamena u arhitekturi je najduze bio koriscen krecnjak. Lako se obradjuje i lako nalazi. To narocito vazi za vrstu krecnjaka – SIGA. To je lak supljikav krecnjak, vrlo pogodan za obradu. Siga je nezamenjiva za izgradnju lukova i svodova. Zbog toga sto je suplja pokazalo se da je dobra podloga za izradu slika, pa su mnoge freske izradjene na podlozi od sige. Ona omogucuje stalno strujanje vazduha, tako da stvara provetravanje. U modernoj arhitekturi kamen ima samo dekorativnu funkciju.

Beton predstavlja smesu sljunka, peska, vode i nekog vezivnog sredstva (kao vezivo se obicno koristi cement). Ta zitka smesa se uliva u kalupe i posle izvesnog vremena taj beton postaje tvrd i cvrst. Obicno teba da prodje dve do tri nedelje da bi beton potpuno ocvrsnuo. Beton ima svog prethodnika u rimskoj arhitekturi kada se koristila tzv. podsuolanska zemlja (po mestu Podsuoli kod Napulja. Tmao je bila zemlja sa sposobnoscu da ocvrsne i da sa malterom i komadima opeke stvaori vrlo cvrstu, neprobojnu masu. Zidovi podignuti uz pomoc ove zemlje su veoma cvrsti i jaki. Ovakvi zidovi su izgledali veoma ruzno , pa su imali oplatu od kamena, koja je vremenom otpala. U srednjem veku se ova zemlja nije koristila, a 1824 godine je pronadjen beton. Beton se odlikuje velikom cvrstinom na pritisak sto znaci da je dobar za izradu nosaca. Uz pomoc ovog materijala se mogu premostiti veliki otvori. Od betona se preko otvora prave arhitravne grede na kojima se oslanjaju cesto teske glomazne konstrukcije. Ove mogu da budu izvedene od kamena, opeke, ali i od betona. Otporan je na habanje, vlagu, zabog toga sto se u zitkom stanju uliva u kalupe moze se dobiti skoro svaki oblik koji zamislimo. Vrlo je los isolator, kako toplotni, tako i akusticki. Deluje dosta ruzno i pesimisticki na korisnika. Te osobine betona, narocito dobre, dosle su do jos boljeg izrazaja kada je 1878 godine pronadjen armirani beton. To je beton kome su dodate armirane ili celicne sipke koje su mnogo bolje poboljsale osobine ovog gradjevinskog materijala. Zahvaljujuci ovoj armaturi beton je postao skoro univerzalni gradjevinski materijal. Od njega se prave mostovi, brane i razne druge gradjevinske konstrukcije. Omogucio je podizanje visokih gradjevina sa desetak, pa i vise desetina spratova. Zahvaljujuci armiranom betonu bilo je moguce savladati velike otvore, velike raspone izmedju nosaca. On je oznacio promenu arhitekture kakva dotad nije zabelezena u isoriji ove umetnosti, jer kroz njegovu pomoc je moglo da se grade najraznovrsnija i mastovita zdanja. Pojavila se mogucnost slobodnog projektovanja i slobodnog resavanja unutrasnjeg prostora. Ranije, da bi postiglo neko smelije i zanimljivije arhitektonsko resenje bilo je potrebno podizanje velikog broja podupiraca. Sada je broj podupiraca jeko redukovan.

- 5 -

Armirani beton je u XIX veku koriscen uglavnom u gradjevinske svrhe, tek oko 1900 godine je poceo da se koristi u arhitekturi. Kod nas je Nikola Nestorovic podigao hotel Bristol i Beogradsku zadrugu koristeci beton. Tu je iskoristio sve prednosti ovog materijala. Nije ga ostavio vidljivog na fasadama.

Celik je slicno armiranom betonu oznacio preokret u modernoj arhitekturi, cak i vise od betona, celicne sipke i konstrukcije od gvozdja i celika omogucile su izradu visokih gradjevina, pa su zbog toga celicne konstrukcije nasle dobru primenu u gradovima, posebno u gustim urbanim jezgrima gradova. Ovakve konstrukcije su omogucivale maksimalnu iskoriscenost prostora jer su njihovi nosaci izuzetno tanki, sposobni da ponesu velike terete. Gvozdje i celik omogucuju tzv. skeletnu konstrukciju, jer se od ovih materijala podize samo skelet, a zidovi su tanke membrane izvedene u opeci, staklu, ili nekom drugom materijalu. Jos vise nego beton celik omogucuje slobodan raspored i slobodno koriscenje prostora. Celik je omogucio pojavu novih i originalnih resenje u arhitekturi. Prva znamenita gradjevina podignuta u ovom materijalu je Ajfelov toranj u Parizu i Masinka hala u Parizu 1889 godine.

Od drugih novijih masterijala se koriste staklo, aluminijum, plasticne mase, a ovi prirodni materijali se sve vise istiskuju iz arhitekture.

OSNOVNI ZAKONI ARHITEKTURE

Postoje tri komponente koje su neophodne da bi arhitektura bila i gradjevinsko delo i umetnost. To su funkcija, konstrukcija i umetnicki izraz. Ovo su sastavni delovi arhitekture koji omogucuju da jedno delo obezbedi udobnost za onog koji ga koristi, istrajnost i lepotu (umetnicki izraz). Ove tri komponente su se menjale, nekad je jedna bila istaknuta na racun druge i trece. Tokom vremena su se mnogo menjale, od stupnja razvoja drustva, tehnoloskim materijalima, razvoja umetnosti uopste, a takodje su i medjusobno uticale jedna na drugu, tako da su umetnost i namena prostora uticale na konstrukciju prostora.

Funkcija je izraz namene prostora koji arhitekta stvara, dok u sirem smislu funkcija cini nacin ispunjavanja cilja nekog prostora koji pripada arhitekti. Funkcionalan je onaj prostor koji ispunjava zamisljene ciljeve i zahteve u pogledu namene prostora. Funkcija je i osnovni razlog postojanja arhitekture i najstariji u njoj. Funkcija se razvijala sa potrebama coveka, pa je zbog toga ona toliko raznovrsna. Te potrebe su veoma razlicite. One zadovoljavaju ne samo fizicke, vec i duhovne potrebe coveka. Medju najreprezentativnije gradjevine su u istoriji spadala i pozorista koja su imala i kultnu namenu, a i same pozorisne predstave su predtavljale kultne radnje. Gradili su se hramovi, grobnice, razliciti po svom izgledu. Vremenom su sve znacajniji objekti u arhitekturi postajale razne jevne zgrade pri cemu su narocito vazne bile vecnice na koje nailazimo od rimskog razdoblja, to su u pocetku bile sudnice, pa palate pravdi, parlamenti. Ovaj vid ljudskih potreba je nasao svoj izraz u arhitekturi. U nase vreme je porastao broj javnih zgrada namenjenih coveku, odnosno jevnim zdanjima kao sto su: biblioteke, skole, trgovacki centri, aerodromi, sve one vrste arhitekture kojih u proslosti nije bilo. Primer XIX i XX veka pokazuje koliko je arhitektura vezana za covekove potrebe.

- 6 -

Arhitektura je oduvek bila ogledalo socijalnih prilika i das e tim prilikama prilagodjavala. Odredjene vrste gradjevina su bili nosioci gradjevinskih napora i arhitektonske umetnosti. Napusta se gradjenje objekata koji gube svoj smisao, a grade se nivi za nove potrebe. Obicno se prizivaju upomoc neke druge nauke kako bi arhitekta ostvario sve potrebne ciljeve, to su etnologija, sociologija, psihologija. To su nauke koje predvidjaju promene koje ce nastati. Istorijski posmatrano, odredjene vrste gradjevina su nadzivele svoje vreme, a vremenom su se menjale. Pozorista, npr. su sacuvala svoj isti oblik, sto znaci da su gradjena tako da obezbede prisustvo velikog broja ljudi, da se obezbedi akustika itd. Pozoriste u Epidauru npr. je imalo prostor za gledaoce, akustika je dobra, kasnije se pozorista menjaju, da budu u obliku amfiteatra, ali neki osnovni oblik pozorista se nije menjao. Bazilika je kao gradjevina prezivela, kod hriscana je promenila namenu, sada to vise nije gradjevina za sudjenje, koja je mogla da sluzi i kao trznica, postaje jedan od vodecih oblika hramova u hriscanstvu. Neke epohe su vise isticale funkcionalnost, dok su je druge zanemarivale. Zivimo u vremenu koje je pre svega zainteresovano da obezbedi funkcionalnost prostora. U prvi plan se stavlja namena arhitekture, da obezbedi urban smestaj i funkcionalnu upotrebu gradjevine. U istoriji arhitekture postoje i razdoblja kada je funkciji davano sporedno znacenje. To je u XVII i XVIII veku, tada je u prvi plan stavljena umetnost (barokne crkve, secesija3).

Konstrukcija je sredstvo pomocu koga se daje plastican, trodimenzionalan oblik nekom zamisljenom obliku. Konstrukcija je ta koja ostvaruje arhitekturu. Pod konstrukcijom se podrazumevaju gradjevinski elementi koji oblikuju prostor. Bez konstrukcije nema ni arhitekture. Ona je sustina oblikovanja i osnova svakog arhitektonskog ostvarenja. Danas je narocito dobila vazno mesto, upoznavanjem gradjevinskih materijala, pronalazak novih uslovili su da se podizu zdanja sasvim drugacijeg izgleda, drugacijih konstruktivnih resenja. Za konstrukciju mozemo da kazemo da njoj kao pomoc koriste nauke matematika i statika, neophodne da se sagradi jedno solidno i stabilno konstruktivno resenje. Uz pomoc vec pomenutih gradjevinskih materijala obrazuju se u arhitekturi elementi koji nose i oni koji su noseni. Prvi su po pravilu podupiraci i imaju zadatak da prihvate i obezbede stabilnost elementima koji pokrivaju zdanje odozgo, a to su tavanice ili svodovi, u nopvijoj arhitekturi i spratne konstrukcije. Ovi podupiraci su po pravilu vertikalni. Obicno pod ovim podupiracima podrazumevamo zidove i stubove. Ovi elementi u najvecoj meri zavise od tehnickog napretka vremena u kome u gradjeni. Danas su u upotrebi podupiraci od armiranog betona ili gvozdja za razliku od davnih vremena kada se koristio kamen. Za zidove se moze reci da su monolitni podupiraci, a stubovi preriodicni. (postavljaju se na odredjenom rastojanju jedan od drugog). Zidovi su mnogo cesce korisceni, do pred kraj XX veka bili su neophodni u arhitektonskoj konstrukciji. Zadatak zida je da prima i prenosi neku gornju konstrukciju, da na taj nacin obezbedi cvrstinu i stabilnost nekog arhitektonskog zdanja. Takva konstruktivna uloga zida nije i jedina jer on treba i da pregradjuje prostor, odnosno da stvara novi prostor u arhitekturi. Zid moze da bude noseci i pregradni. Iskustvo pokazuje da zid

3 U zgradama izgradjenim u ovom stilu je vrlo neugodno ziveti.

- 7 -

moze da bude sazdan samo od jedne vrste materijala opeke, drveta, betona, a moze da se gradi i od nekoliko materijala ( u vizantijskoj arhitekturi je skoro uvek korisceno nekoliko vrsta materija – kamen i opeka). U savremenoj arhitekturi takodje se koristi vise materijala za zidove. U krajevima gde su zime duge i ostre podizu se debeli zidovi, dok je na jugu obrnuto. Zidovi se grade i na poseban nacin i uz pomoc specijalnih materijala (npr. dobra zvucna izolacija u pozoristu). Zidovi mogu da budu ponekad ukraseni u vecoj ili manjoj meri pri cemu njihova konstruktivna uloga moze da bude dovedena u pitanje. Stubovi su za razliku od zida elementi konstrukcije noseci i periodicni. Osim stuba se koriste i stupci. Stubovi su klesani kamen, dok su stupci zidani ili opekom ili kamenim tesanicima. Subci mogu da budu kruznog preseka, oblika snopova, kvadrata. Stubovi su se pojavili u arhitekturi da bi se dobila usteda u materijalu i da se uz pomoc stuba obezbedi bolje prostorno resenje. Njihovom upotrebom je omoguceno stvaranje velikih prostora, oni ga samo delimicno pregradjuju, dok se konstruktivna uloga ovih stubova ne dovodi u pitanje. Zahvaljujucinjima su mogli da se stvore veliki unutrasnji prostori, velike svecane dvorane u renesansi, baroku, hramovi u starom veku, bazilike u srednjem. Vaznosdt stuba je narocito iskoriscena danas u modernoj arhitekturi zahvaljujuci novim materijalima jer je zid u ovoj arhitekturi skoro odbacen kao noseci element. Zid je sada dobio uglavnom pregradnu namenu. U elementima koji su noseni treba pomenuti tavanicu, ona ponekad ima cisto finkcionalnu ulogu u arhitekturi. Njena umetnicka obrada je ponekad zanemarena. Ima razdoblja u arhitekturi kada se tavanici posvecivala paznja (gotika, barok). U istoriju arhitekture je zanimljiv razvoj ovog konstruktivnog elementa koji zatvara gradjevinu sa gornje strane. Najjednostavniji primer imamo u Dolmenima gde se na dva masivna kamena stuba postavlja treci koji ih povezuje i pokriva. Taj gredni sistem u sustini je dalje usavrsavan u arhitekturi Egipta, a zatim Grcke i Rima. Dosta rano gredni system je zamenjen lucnim sistemom. Prvo ovakvi lucni sistemi se srecu u arhitekturi Asirije, a u evropskoj arhitekturi ih je prihvatilo graditeljstvo Rima. U Rimu se srecu i prvi krstasti svodovi. Zahvaljujuci svodovima su mogle da se pokriju znatno vece povrsine. Tokom citavog srednjeg veka i renesanse se koriste i gredni i lucni system. U arhitekturi XIX veka gredni system ponovo postaje cesce primenjen. Danas se koriste ravne tavanice, a ne svodovi. One se prave od armiranog betona, a ako se u te ravne tavanice unese odredjena dekoracija ona je uglavnom svedena na ojacavajuca rebra i zanimljivi raspored geometrijskih polja. Ovakve ravne tavanice su postale prakticnije, one su uspele da premoste velike razmake izmedju zidova i stubova, sto je u skladu sa odlikama nove arhitekture.

Umetnicki izraz u arhitekturi je neophodan jer bez njega arhitektura ostaje na nivou gradjevinarstva. U ranoj arhitekturi potrebno je osecanje za lepo i harmoniju jer ove komponente oplemenjuju proizvod nauke i tehnike koji se izrazava preko konstrukcije, namene i funkcije. Umetnicki izraz je krajnji cilj arhitekture i to je ono sto ga uvodi u krajnji system umetnosti. Naravno, arhitektura je u svom istorijskom razvoju postepen postajala umetnost, a arhitekte umetnici koji su preobrazavali jedno graditeljsko u umetnicko delo. Arhitektonska ostvarenja su u podjednakoj meri realna i apstarktna. Ona su

- 8 -

realna, jer ne samo sto realno postoje, vec sluze odredjenoj svrsi, a apstraktna su jer se njiohova slika zacinje u glavi umetnika koji stvara novi oblik koji u prirodi ne postoji, pa umetnik ne moze da ga oponasa. Lepota u arhitekturi se menjala tokom vremena, cesto u skladu sa zahtevima epohe. Posto je arhitektura sinteza nauke i umetnosti, prakticnih i estetskih ciljeva, ona ne moze da bude iskljucivo sazdana da zadovolji umetnicke ciljeve. U tolikoj meri u kakvom ce odnosu da bude zastupljena tehnika, a koliko umetnost zavisi od nekoliko okolnosti. Prvo, od toga cemu je arhitektura namenjena, tako da ce u podizanju stambene arhitekture prednost imati nauka i tehnika, a ako se podize arhitektonski spomenik sa spomenickim karakterom umetnost ce tu biti vise izrazena. Neke epohe su vise insistirale na umetnosti, dok su druge umetnicku komponentu stavljale u drugi plan. Vrednost arhitekture se ocenjuje po njenim oblicima, trajnosti i umetnigom, estetskom dozivljaju. Toje ono sto arhitekturu uvodi u system umetnosti i daje joj umetnicko obelezje. Kako ce se ta umetniocka komponenta uneti u arhitekturu nije uvek sasvim jednostavno i nije uvek sasvim isto. Arhitektura se koristi raznim sredstvima: prostor, masa, povrsine, svetlost, ukras, proporcije, boje itd. Tek se uz pomoc ovih sredstava unosi umetnicki kvalitet u arhitekturu. Pod spoljasnjim prostorom u arhitekturi se obicno podrazumeva okvir, okolina u kojoj se arhitektonski objekat nalazi. Zbog toga je taj spoljasnji prostor sastavni deo arhitekture. Arhitekta mora da uskladi odnos izmedju okolnog prostora sa oblicima i dimenzijama svog dela. Nije slucajno sto kroz istoriju arhitekture mozemo pratiti sto su mnoga arhitektonska dela bila uslovljena blizinom sume, vode ili nekad drugog arhitektonskog zdanja koje se nalazi pored njega. Arhitekta zamislja i ostvaruje svoje delo u saglasnosti sa postojecim uslovima. Mora da predvidi promene koje ce doci u neposrednoj blizini svoga dela. Vazno je da se novim arhitektonskim delom ne remeti sklad koji postoji u jednoj sredini. Npr. kada se podize neka nova gradjevina uz vec postojece starije objekte ona se mora njima prilagoditi i svojom visinom i svojim izgledom, pa ponekad i stilskom izrazom. Primer skladnog uklapanja gradjevina je ulica Knez Mihajlova u Beogradu. Tui postoje gradjevine iz raznih vremena, od onih iz XIX veka, do onih podignutih pre nekoliko decenija. Sve su te gradjevine slicne po visini, njihove fasade se dosta skladno nadovezuju jedne na drugu (izgledom tih fasada, njihovom obojenoscu). Kao suprotan primer izmedju zgrade Atine i zgrade Protokola na Terazijama se nalazi zgrada Srbijateksa, ona je dobila laznu fasadu kako ne bi vise rmetila izgled Terazija. Mora se sa velikom paznjom uklopiti movi objekat u postojeci ambijent. Tako studiozno nadovezivanje novih objekata na stare moze se pratiti na atinskom Akropolju. Te gradjevine sutako postavljene da onaj koji stupa na Akropolj neosetno prelazi iz podnozja koje je svo u dorskim stubovima, masivnim gradjevinama i priblizava se Partenonu koji ni svojom velicinom, ni svojim prostorom ne remeti izgled kompletnog kompleksa. Arhitekta mora da uzme u obzir i klimatske uslove pri radu na spoljnim delovima gradjevine. Uklapanjem nove arhitekture u stari prostor je bilo u srednjem veku tesko ostvarivo jer su se gradovi razvijali unutar gradskih zidina, mada se i tu moglo doci do finih simbioza ako se pametno gradilo ( Hilandar npr.). Oseca se i u srednjem veku da se grad uklopi tako da da se sklopi glavni gradski trg sa proceljem

- 9 -

katedrale na jednoj, gradskom vecnicom na drugoj i javnim objektima sa druge dve strane. U XVII i XVIII veku, kada se ruse gradski bedemi i kada se slobodno projektuje, podizu se velelepna zdanja koja prestaju da budu objekti za za sebe, vec se postavljaju i sagledavaju u jednom sirem ambijentu. Najbolji primer je Versaj kraj Pariza, koji je uklopljen u jedan veliki park. Taj prostor istice monumentalnost dvorca i cini jedno neraskidivo jedinstvo sa lepim ambijentom koji ga okruzuje. Dalji napredak se oseca u arhitekturi XIX veka kada se ostvaruje jedan smisljen i klasican odnos izmedju arhitekture i ambijenta. Tada se ostvaruje visestruka simetrija i pravilnost pri gradnji. Pariz sa svojim trgovima (trg Etual) od koga se granaju zrakasto ulice.

Arhitekta nije uvek bio u mogucnosti da obradi unutrasnji prostor jer su mu stari materijali predstavljali problem. U modernoj arhitekturi graditelj je u boljoj poziciji jer prostor moze bolje da uskladi. Odvojeni delovi prostora se mogu odvojeno ukrasavati. Arhitektura je umetnost koja ne samo da ima dva prostora, vec dozvoljava das e ta dva prostora prozimaju. U modernoj arhitekturi se umesto zidova koristi staklo koje predstavlja samo membranu. Pored prostora masa je jedan od najbitnijih elemenata arhitektonskog oblikovanja. U arhitekturi masa izrazava sadrzinu ostvarenog prostora , pa ona predstavlja ono stoje najkreativnije u arhitekturi, bas uz pomoc mase arhitekta stvara novi prostor, novi oblik koji ne postoji u prirodi. Oblik i masa u arhitekturi pocivaju na geometrijskim telima gde se njihovom kombinacijom ostvaruju zanimljiva resenja. Retki su slucajevi kada celo arhitektonsko delo pociva samo na jednom arhitektonskom obliku. Obicno se kombinuju razlicita arhitektonska tela. Kada se malo bolje zagleda arhitektura moze se videti da svako zdanje ima vise geometrijskih oblika. Obicno se koriste kocka, paralelopipet , oblica (valjak) i piramida. Zavisno od toga koja geometrijska tela pocivaju na strukturi neke gradjevine. Ukoliko je broj takvih tela manji to zdanje deluje monumentalnije, a ako ima vise ostavlja utisak lakoce. Na svakom arhitektonskom delu se mogu uociti dominante (horizontalne i vertikalne linije po kojima se ova masa pruza). Arhitekta obicno zeli da istakne jednu dominantu. U oblikovanju masa posebnu ulogu imaju povrsine. Svaki arhitektonski objekat je omedjen povrsinama, najcesce se nazivaju fasadama, ali cine i krovne povrsine. Podrazumeva se da su povrsine u arhitekturi podredjene masi. One sluze da se masa oblikuje i one su ono sto vidimo kada gledamo neko zdanje. Slicno onome sto smo rekli za mase da pocivaju na nekim geometrijskim telima, za povrsine mozemo reci da pocivaju na nekim geometrijskim slikama (kvadrat, pravougaonik, krug). Das ove povrsine su najbolje primenljive za razumevanje povrsina arhitektonskog dela. Svojim oblicima i rasporedom povrsine stvaraju sliku horizontala i vertikala u arhitekturi. Ta podela se moze izvrsiti na vise nacina. Obicno preko horizontalnih i vertikalnih podela, ukrasa, otvora i boje. U savremenoj arhitekturi horizontalna podela uglavnom pociva na spratnoj podeli. U proslosti, kada spratna konstrukcija nije bila izrazena ta horizontala je bila naznacena vencima. Ovakva podela istice sirinu neke gradjevine i stvara iluziju da to zdanje izgleda sire nego sto to zaista jeste. Ova podela po horizontalama se koristi da bi se uveo mir i velicanstvenost u neko zdanje. U proslosti se koristila i vertikalna podela. Mogla se lako ostvariti stubovima, pilastrima ili lezenama koje su doprinosile da jedno zdanje izgleda vislje i vitkije. Ova horizontalna podela je iskoriscena u gotickoj arhitekturi. Goticka umetnost je tezila da istakne penjanje neke gradjevine uvis, pa su

- 10 -

u tu svrhu goticki graditelji pronasli niz novih sistema ne bi li potencirali takvu usmerenost prema gore svojih gradjevina. Osim pomenutih sredstava u ovoj umetnosti vertikalnim podelama doprinosile su visoke kule i prozori, a u unutrasnjosti narocito stubovi, tanki pilastri i lezene. U arhitekturi se pojavlljuju i gradjevine gde je jedan deo gradjevine usmeren ka vertikali, a drugi ka horizontali. Obicno ovakve teznje arhitekta resava umetanjem praznine (neutralne povrsine) izmedju vertikale i horizontale. U nekim razdobljima su vaznu ulogu imali otvori. Oni su obavezni u svakoj gradjevini. Membrane koje se postavljaju u ovim otvorima ne narusavaju ulogu otvora celog ovog zdanja. Prozor je u arhitekturi bio samostalni arhitektonski element, npr. portal se cini kao jedno delo za sebe, kao i prozori. U Lazarici je doslo do finog uskladjivanja nivoa prozora i kordonskih venaca. Probijanje prozora i drugih otvora na gradjevinama je dosta kompleksan posao u arhitekturi. Mora se brinuti da ne dodje do orusavanja gradjevina, estetski razlozi su takodje vazni. Ono sto se moze pomenuti kao pravilnost je sto se oblik otvora uskladjuje sa oblikom citavog zdanja4. Otvori se postavljaju jer trebaju da vizuelno olaksaju mase u arhitekturi. Tamo gde su prozori manji ili ih ima manje to doprinosi monumentalnosti. U funkcionalnom pogledu prozorski otvori treba da omoguce veliki dovod svetlosti, pa se u skladu sa tim projektuju prozori odgovarajuce velicine. U obradi povrsina u podjednakoj meri ucestvovali su ukrasi. Ukras u arhitekturi moze da bude uvucen i izbacen u odnosu na povrsinu fasade. Obicno je taj ukras od istog materijala ko i gradjevina. Ukras nije neophodan u arhitekturi. Pojavljuje se u nekim razdobljima i svojim izgledom bitno utice na stil gradjevine. U arhitekturi ukras moze biti konstruktivni, o njemu se govori onda kada je on sastavni deo zdanja, tada ucestvuje u konstrukciji objekta. Ovakvi ukrasi su najcesce vezani za kapitele, ali i za prozore i portale. Druga vrsta ukrasa je dekorativni. Koristi se samo radi ulepsavanja gradjevine. Ukras je iskljucen iz savremene arhitekture. Postavlja se tako da naglasava samo pojedine delove gradjevine. Retke su gradjevine kod kojih je citava fasada okrivena ukrasom, takve gradjevine se pojavljuju u gotickoj arhitekturi i u nekim ruskim srednjovekovnim crkvama. Taj ukras moze da bude ili uvucen ili izbacen, ako je izbacen, onda su to razne vrste ispusta, cesto je rec o konzolama sa figuralnim predstavama, razni reljefi i slicno. Ako su udubljeni u odnosu na fasadu, tada imamo razne nise i lunette. Zavisno od epohe ova veza arhitekture i ukrasa moze da varira, nije uvek ista, pa tako je u romanici skulptoralni ukras potpuno posvecen arhitekturi. U gotici je skuplptoralni uticaj mnogo slabiji. Boja je jos jedno sredstvo za obrazovanje povrsina i izrazavanje povrsina u arhitekturi. Boja se koristi i u eksterijeru i u enterijeru. Sluzi da ozivi povrsine, da ih ucini istaknutijim i da dioprinese boljoj iskoriscenosti prostora. Vodi se racuna o tome koje se boje koriste. Boja u arhitekturi doprinosi i isticanju podela na fasadi. Arhitekta mora da se oprezno sluzi bojom. Skladno obojene gradjevine (crkva sv. Marka, Duzdova palata u Veneciji), jer pogresno upotrebljena boja moze lose da utice na gradjevinu. Boje izrazavaju odredjena osecanja kod coveka, pa imaju i odredjeni utisak kod korisnika arhitekture. Zelena, smiruje, crvena deluje dosta uznemirujuce, razdrazivo, crna i siva deluju melanholicno kod korisnika. Arhitekta se posebno brine o boji kada je rec o enterijeru. Odnosi i proporcije u arhitekturi, vezuje se za odnos delova neke arhitektonske celine. Taj odnos je vezan za coveka, za njegove proporcije i mogucnosti koriscenja arhitekture. U staroj Grckoj uetnosti su ove proporcije bile vezivane za ljudske mere, pa su se tako proporcije stubova

4 Ako je gradja sa svodovima, kupolom, prozori i otvori bi trebali da budu lucno zavrseni.

- 11 -

odredjivale proporcijama coveka, razmak izmedju stubova je meren stopama. U najvecim zdanjima romanicke i goticke epohe ove mere su organizovane po sistemu modula. Obicno je kvadrat glavnog traveja sluzio kao modul za razmeravanje citave gradjevine. U modernoj arhitekturi je poznat Le Korbizje koji je razvio svoj modul, ne samo u arhitekturi vec i kod namestaja. Koje ce proporcije biti upotrebjene zavisi od toga da li ce ta gradjevina izgledati vitko ili zdepasto. Uvek se vodilo racuna o merama i proporcijama koje ce biti upotrebljene. Svetlost je sastavni deo svakog arhitektonskog oblika, jer mase, povrsine i oblici dolaze do svog punog izrazaja. Ona je u arhitekturi neophodna. Arhitekta mora da odredi odakle dolazi svetlost, pa prema tom izvodi svoju gradjevinu. U oblastima gde je svetlost slabija arhitektura moze da bude izvedena sa mnogo detalja jer se oko posmatraca moze dugo zadrzati na pojedinostima, dok u mediteranskim oblastima jaka svetlost razara ove pojedinosti pa se ove izbegavaju. Posto pod razlicitim uglovima svetlost pada na gradjevinu javlja se gradacija svetlosti. Sto objekat ima vise sfernih povrsina ta gradacija svetlosti ce biti raznovrsnija. Bacena senka, koja pada sa nekog obliznjeg objekta na neko arhitektonsko delo. DA bi se ova senka izbegla u modernoj arhitekturi se koriste fasade od stakla koje deluju kao ogledala pa primaju posredno svetlost ili se u njima ogleda susedno zdanje ( zgrada Jugodrva u Vasinoj ulici u Beogradu).

SLIKARSKE TEHNIKE

Slikarstvo je jedna od osnovnih oblasti umetnickog stvaralastva.Pomjocu linija I boja predstavljaju se pojave vidjene u realnosti ili u masti.Slikarstvo je vid umetnosti koji ima izuzetne mogucnosti.Koristeci perspektive ili bojenje na dvodimenzionalnoj povrsini moze se steci utisak trodimenzionalnosti.Dans I pored filma,fotografije slikarstvo nije u krizi.Fotografije,film beleze samo ono sto se vidi a umetnik koji radi portret cuva osnovne karakteristike lika ali I ono sto se naslucuje,unosi elemente svog senzibiliteta,pa tako uspeva da I danas u eri visoke industrije izaziva kod posmatraca emocije.Za razliku od crteza I grafike kod kojih je linija osnovno sredstvo izrazavanja,slika se izrazava bojom,a nekad moze biti ostvarena ravnoteza izmedju linije I boje.Slikarstvo I skulptura su vekovima u vecoj ili manjoj meri bili u sluzbi prikazivanja realne stvarnosti.Medjutim u predstavljanju pojava iz prirode slikarstvo je u odnosu na skulpturu imalo znatnu prednost.Tematski repertoar skulpture je uzi,skuceniji dok slikarstvo predstavlja gotovo sve,ukljucujuci I niz predstava koje su nemoguce prikazati kod skulpture(magla,kisa).Neke teme koje su omiljene u slikarstvu u skulpturi su retke I to zbog teskoce prikazivanja (pejzaj,mrtva priroda).

Za izvodjenje slikarskog dela bitna je tehnika kojom se radi.Tehnika je postupak primenjen prilikom izvodjenja I ostvarenje umetnickog dela,to je nacin izvodjenja s obzirom na metode I sredstva rada,upotrebljeni materijal I njegovu tehnicku obradu.Pod pojmom tehnika moze biti I obuhvacen nacin rada koji je karakteristican za odredjenu skolu,epohu.Slikarske tehnike su se razvijale I u njih sapadaju:TEMPERA,ULJE,FRESKA,MOZAIK,VITRAZ,EMALJ,PASTEL,AKVAREL,GVAS,ENKAUSTIKA.Neke od ovih tehnika mogu da se kombinuju.Takodje sam slikar mora voditi racuna u kojoj tehnici radio jer te tehnike takodje moraju odgovarati njegovom senzibilitetu I nacinu rada.Slikarske tehnike se temelje na spajanju pigmenta (boja u prahu) sa vezivom cija je uloga da boju fiksira za podlogu na kojoj se slika.Podloge mogu biti

- 12 -

raznovrsne:drvo,platno,papir,pergament,zid(svez I suv malter),staklo,metal I neke plasticne materije.Do 16. veka uobicajena podloga je drvo.Kasnije od perioda renesanse umetnici su slikali na lanenom platnu koje je otporno,elasticno I daje slici cvrstu osnovu.Od perioda renesanse slikanje na platnu je postalo dominantno.Da bi podloga mogla da primi boju ona mora da se prepaira tj. ona se prvo prevuce tankim slojem rastopljenog tutkala cime se stvara skrama stiti osnovu od odredjenih ulja I smola.Preko tutkala nanosi se beli bolus-kreda,gips ili otopljena boja koji su utopljeni u neko vezivno sredstvo kao npr. kazein.Uloga bolusa je da izravna hrapavu podlogu.Tako se stvara baza po kojoj se kasnije slika.

TEMPERA

Tempera je bila jedna od najomiljenijih tehnika.Potice od latinske reci tempeare sto znaci mesati.Boja u prahu se mesa sa otopljenim lepkom a zatim se tome dodaje vezivno sredstvo(belance ili zumance pa se tako dobija jajasta ili jajcana tempera. Nekad koristila I gumiarabika ili neko sinteticko vezivo).Tako dobijeni pigmenti se danas pakuju u tube a prilikom slikanja se ratvaraju I nanose na podlogu.Kada se pigment osusi postaje vodootporan.Tempera se lako nanosi,,njome se slika na gotovo svim vrstama podloge,ali najcesce je to drvo,platmo,hartija ili staklo.Moze se nanositi I na zid.Tempera je bez sjaja bojama se zato dodaju odredjene smole da bi se postigao sjaj.Sjaj se mogao postici I posto se slika zavrsi tako sto se preko slikanog sloja nanosi firnez ili se slika premazuje uljem a ove materije daju sjaj I stite.Na podlozi od bele krede izvodi se crtez u tankim konturama a zatim se nanose boje u tankim namazima jer se inace tempera boje ljuste ,pucaju I otpadaju sa podloge.Ova tehnika se koristi u stafelajskom slikarstvu mada moze da se koristi I u zidnom slikarstvu.Tempera iam niz dobrih svojstava.Ona je jeftina, boje nisu transparentne pa se lako mogu vrsiti korekcije a same boje stavaraju utisak prigusenog sjaja.,slike se brzo suse.Losa svojstva ove tehnike su ta sto je mogucnost nijansiranja slaba,a I slikie radjene ovom tehnikom su tvrde I suve.Tempera je bila omiljena I javila se davno,nju su poznavali I stari Egipcani.U srednejem veku u ovoj tehnici radjene su ikone I minijature,dok u ranoj renesaqnsi dostize svoj vrhunac.U II polovini 15. veka ona se kombinuje sa uljem koje ce zatim postati vodeca tehnika u slikarstvu.Tempera zatim biva zaboravljena I tek u 19. vekun ona ponovo pocinje da se koristi u slikarstvu.

ULJE

Ova tehnika se koristi od druge polovine 15.veka.U ovoj tehnici pigment se mesa sa lanenim,orahovim ili nekim drugim uljem koje sluzi kao vezivno sredstvo.Uljana boja je u polukrecnom stanju I nanosi se cetkicom u vrlo tankim slojevima na prepairanu podlogu,najcesce platno.Dascica na kojoj se boje mesaju zove se paleta,a kada se slika zavrsi premazuje se lakom da bi se zastitila od nepovoljnih atmosferskih uticaja.Ova tehnika je danas vodeca jer ima mnoge prednosti.Pre svega rad je jednostavan I lako se prenosi na svaku slikarsku osnovu,a ove boje se medjusobno ne mesaju ali se mogu kombinovati sa drugim tehnikama npr. sa temperom.Da bi se brze susila dodaje se TERPENTIN.Postoji mogucnost ispravki I korekcija zato sto se sporo susi.Uljane boje dugo zadrzavaju svezinu a prilikom konzervacije lako im se vraca sjaj,mogu biti

- 13 -

transparentne a I omogucavaju izvodjenje glazura,prelaza,medjutim one imaju I nedostatke jer one zahtevaju rad u ateljeu I pazljiv tehnicki postupak ,zbog sporog susenja nisu pogodne za izvodjenje skica.Ukoliko se pigment nanese u debljim slojevima boja nakon susenja puca pa se stvaraju pukotine TRAKELURE.Pod uticajem atmosferskih prilika one tamne tako da citava slika dobija zuckasto-smedju skramu a cak I lak kojim se premazuje slika moze da potamni.Izgubljeni sjaj se moze vratiti prilikom restauriranja.Nekada su slikari sami sastavljali pigmente koji su se sitnili tj. cinio se prah koji se mesao sa vezivom a sve su to cinili po svom nahodjenju.Danas se one proizvode,procenat ulja u njima je standardizovan I pakuje se u tube.Ulje je relativno mlada tehnika –u odredjenim elementima poznata je jos iz srednjeg veka jer su skulptori njom bojili drvene skulpture.Smatra se da su u slikarstvu poceli da je koriste nizozemski majstori I po predanju vezuje se za bracu Van Ajk.Prema predanju u Italiju je ovu tehniku u drugoj polovini 15. veka doneo Antonelo da Mesina.Italijani se je prihvatili I prosirili po svetu,I takva dominacija ulja se zadrzava do danas.U Nizozemskoj slikaju po drvetu,u Italiji po platnu.

MOZAIK

Mozaik se izvodi umetanjem raznobrojnih kockica od kamena ili obojene staklene paste u malternu osnovu.Koristi se za ukrasavanje zidova,podova,svodova ali se u tehnici mozaika mogu izradjivati I portativne slike(za prenosenje).podni mozaici se rade od kamenih a zidni od staklenih plocica.Medju njima su posebne zlatne plocice dobijene umetanjem zlatnih listica izmedju slojeva stakla koji se peku I stapaju u celinu.Postoje dva nacina za dobijanje mozaika. Izgled mozaika prethodi detaljno iscrtan I brojevima obelezen predlozakili karton sa koga se kasnije izvodi mozaik.na zid se prvo nanese sloj grubljeg a zatim sloj finijeg maltera a zati se u tu masu umetnu brzo plocice.Kada se malter osusi plocice se poliraju. Drugi nacin slaganja mozaika a to je da se kockice licem nalepe na karton na kome su obelezene boje a zatim se citav karton postavlja ma malternu podlogu.Kada se malter osusi karton se odstrani.kod mozaika se s’ obzirom na finocu izrade razlikuju dve tehnike:

- OPUS TESSELLATUM- OPUS VERMICULATUM

Opus tessellatum sacinjen je od kamenih plocica razlicite velicine I formata izmedju kojih je primetan vezivni materijal.Opus vermiculatum sacinjen je od sitnih plocica ( nekada cak I 1mm X 1mm ) veoma ujednacenih formata ,a te plocice su cvrsto slozene tako da im se ivice jedva primecuju.Ovavi mozaici cesto deluju kao slika radjena bojama.Upotrebljavali su se u Vizantiji za izradu ikona.Dobri mozaicari su umeli da kombinuju ove dve tehnike tako da su mogli da variraju velicinu I raspored kockica.Finija tehnika (opus vermiculatum)se upotrebljavala za izvodjenje ikarnata ,a opus tessellatum za ostale delove.ponekad se plocice postavljaju pod odredjenim uglom pa se tako postize bljestavilo.Mozaik se deli na zidni I na podni koji su nesto grublje obrade I sluze kao imitacija cilimova kojima je pokrivan pod.Na njima su prikazivani geometrijski ili floralni elementi a najcesce mitoloske predstave.Zidni

- 14 -

mozaici su kao imitacija tkanina kojima su nekad ukrasavali zidove,oni su finiji I sa figuralnim predstavama.Mozaik je upotrebljivan jos u antici,popularan je bio I u ranom hriscanstvu,takodje I u Vizanriji ali I na zapadu.Zatim dolazi do odredjene stagnacije pa se tek u najnovije vreme tezi ozivljavanju ove tehnike.

FRESKO TEHNIKA

Italijanska rec al fresco-na svezem.Ovom tehnikom slika se na vlaznom malteru bez vezivnog sredstva.Nakon susenja boja postaje nerazlucivi deo podloge.Zahvaljujuci takvoj a ne mehanickoj vezanosti boje ,freska je najtrajnija tehnika zidnog slikarstva.Malter koji sluzi kao osnova sastoji se od smese kreca,peska I vode,I nanosi se u tri sloja na zid koji je stabilan I zasticen od vlage.Debljinha prvog sloja varira,njemu je cilj da izravna sve neravnine na zidu,preko njega se postavlja drugi sloj od finijeg maltera sa sitnijim peskom I vise kreca.Ovaj sloj moze da sadrzi isitnjenu slamu ili svinjske cekinje koje sluze za bolje povezivanje maltera.Nanosi se zatim treci sloj koji je tanak I cini ga najiniji malter I to samo na onolikoj povrsini koja moze da se oslika tokom jednog dana.Takve celine se I danas posle nekoliko vekova mogu uociti I zovu se DJORNATE.Prvo se rade konture koje se mogu ogrebati a zatim se nanose boje cetkicama od meke I duze dlake bez pritiska.Slika se uglavnom prirodnim bojama mineralnog ili biljnog porekla koje su otporne na alkalnu sredinu krecne podloge.Da bi izvodio freske slikar mora biti veoma iskusan,mora raditi brzo I bez greske,mora dobro poznavati svojstva maltera I mora pravilno proceniti promene inteziteta boja nakon njihovog susenja.Izvesne korekcije kao izvodjenje finih tonova izvrsava se tehnikom AL SECCO.Ovom tehnikom slika se radi na osusenom malteru uz pomoc kazeina (vezivno sredstvo).Slika se isto kao I kod fresko tehnike ,medjutim al secco nema trajnost freske.Freske traju onoliko dugo koliko traju podloge na kojima su one neslikane.Ipak ostecenje slika mogu biti izazvana unutrasnjom vlagom zida I tada se stvara salitra a na trajnost freske moze uticati I nestabilnost gradjevine I gasovi u vazduhu.Prilikom restauriranja preko freske se zalepi tkanina a onda se malter odvaja od zida.Gornji sloj zajedno sa malternom osnovom ostaje na platnu.Zatim se fresci nanosi novi sloj maltera a kada se malter osusi zalepljena freska se fiksira na novu podlogu .Ova tehnika se zove AL STRATO.Freska je tehnika koja je vrlo stara,poznata je jos u starom veku ,npr. freska sa Krita ,bila je omiljena I kod Etruraca ,u starom Rimu ,u ranohriscanstvu a procvat je dozivela u Vizantiji .Freske su izvodjene I u periodu renesanse i baroka,a potom dolazi do stagnacije ove tehnike.

EMALJ

Staklasta prozirna ili neprozirna .Njom se pokrivaju povrsine predmeta od keramike,stakla ali se ova tehnika najcesce upotrebljava za ukrasavanje predmeta od metala.Emalj pasta se dobija od praha silicijuma,kalijum-karbonata I pojedinih jedinjenja na bazi olova koje se zagrevaju na temperaturi od 700-900 stepeni I

I tada se pretvaraju u masu koja se nanosi I vezuje za podlogu.dodavanjem oksida ova bezbojna masa moze da postane obojena.On je u uzem smislu rad emalj

- 15 -

pastom po metalnoj podlozi,koja moze biti od plemenitih metala ,zlata,srebtra,a nekad I bakra I bronze.Postoji vise vrsta emalja,tj. tehnika izvodjenja;

1. EMALJ KLOAZONE (EMAIL CLOISONNE)2. EMALJ SANLEVE (EMAIL CHAMPLEVE03. SLIKANI EMALJ (EMAIL PEINT)

Emalj kloazone :metalne trake ili zice koje cine konturu crteza se pricvrsuju pod pravim uglom a celijasti prostori se ispunjavaju emaljom.U njih se umece razlicito obojeni prah,a zagrevanjem podloge pretvara se u staklastu obojenu emaljnu pastu.Na kraju se obojena povrsina izbrusi I ispolira.Ova tehnika razvila se ugledanjem na slaganje plocica prilikom izvodjenja mozaika.Emalj sa pregradama radjenim pomocu zice je kasnije nastao I malo je grublje izrade.Emalj sanleve:dobija se kada se na podlogu u kojoj su izdubljene povrsine izliva emaljna pasta.Na reljefnoj podlozi ta pasta ispunjava izdubljena polja a zatim se citava povrsina glaca.Slikani emalj:metalna podloga se prekriva belim neprozirnim emaljem preko koga se slika a zatim se slikana povrsina prelazi tankim prozirnim slojem emalja a onda se pece.Boje mogu da se koriste u sirokom razboju od grizalja raznobrojnih boja.Emaljno slikarstvo poznavali su Egipcani,Grci,Rimljani ,njima su ukrasavali metalne I staklene predmete.U srednjem veku u Vizantiji su bili popularni I na zapadu,pogorovo u drzavi Karla Velikog.Sakralni predmeti su se ukrasavali ,kutije a u Francuskoj je tokom srednjeg veka postojao centar za proizvodnju emalja to je bio Limoz.U italiji je takodje postojali centri u Firenci I Veneciji.U 20. veku je postao popularan,I to u srednjoj I istocnoj Evropi(Austrija,Ugarska,Rusija).Veliku popularnost imao je I I Spaniji u srednjem veku pod mavarskim uticajem.Vrhunac je dostigao u srednjem veku u Vizantiji I to u tehnici emalj kloazone.Najznacajnija dela su danas u riznici Sv. Marka u Veneciji (palad oro).U renesansi I baroku se razvijao I tada je koriscen slikani emalj.u 18. veku u Francuskoj I Engleskoj njime je ukrasavano posudje I nakit.

AKVAREL

To je tehnika kod koje voda sluzi kao sredstvo za otapanje pigmenta mineralnog ili biljnog porekla.Med,smola I gumi arabika se koriste kao vezivo.Posle rastvaranja kistovima se nanose na hrapavu hartiju,koja sprecava razlivanje pigmenta a boji daje sjaj.Bele povrsine se ne koriste.akvarel se slika bez prethodnog crteza ,dela su uglavnom manjeg formata I tako je pogodno za intimisticko slikarstvo.Prilikom rada papir se pricvrsuje za dasku da se ne bi deformisala.Ne postoji mogucnost ispravki jer se brzo suse.Neke boje su nestalne,neotporne na svetlost,pa se nekad cuvaju u mapama,u neosuncanim mestima.Ne sme se staviti direktno ispod stakla,cesto se stavlja karton-paspartu.Akvarel je osetljiv I na vlagu.Ova tehnika se cesto I rado koristi,ali ima citav niz dobrih osobina.Deluje sveze,prozracno,neposredno I omogucava da se utisci koloristicke prirode spontano prenesu na papir zato sto je ova tehnika pogodna za skice,studije,slikanje pejzaza,folklorne studije,zanr motive.koristi se za slikanje portreta.U srednjem veku minijature su bile izvodjene akvarelom.Ova tehnika potice is Egipta gde je boja nanosena na papirus,na dalekom istoku nanosena

- 16 -

je na papir I svilu.Grci I Rimljani su takodje slikali akvarele.Orijentalni rukopisi su radjeni akvarelom.U renesansi akvarel se manje koristi,manje se rade studije,a direr je radio alpske predele u tehnici akvarela.U baroku akvarel se koristi za izradjivanje skica ali se rade I samostalni akvareli(Rubens).

Pravi procvat doziveo je u 18. veku u Engleskoj a vec u 19. veku svi poznati slikari su radili tehnikom akvarela(Gensboro,Blejk,Tarner),a njihovi radovi su anticipirali impresionizam.U 18. I 19. veku koristili su ga I Francuzi .Ova tehnika je zadrzala popularnost do danas,do sredine 19. veka koristi se za kolorisanje grafickih listova I ilustracija u knjigama.Ova tehnika popularna je I kod nas (Ljubica Sokic,Gvozdenovic).

GVAS

Najcesce se radi na papiru.Slika se vodenim bojama,pigmenti u prahu se mesaju belom bojom,a gumi arabika se koristi kao vezivo.Za razliku od akvarela gvas je gust I neproziran pa jedan slikani sloj prekriva prethodni.Slika se na prepariranoj osnovi drvene ploce ili platna.Gvas se dobro vezuje za podlogu,izuzev ako su slike radjene gvasom dugo izlozene suvom vazduhu,tako gornji sloj otpada.Po izgledu ove slike su slicne temperi.Gvas je stara slikarska tehnika koja se dosta upotrebljavala u srednjem veku,koriscen je za iluminaciju rukopisa.preporod dozivljava u 18. veku.

PASTEL

Slikarska tehnika u kojoj se koristi suva boja,u obliku pisaljke ili krede.Pigment u prahu mesa se sa prahom I gumi arabikom.Za dobijanje pisaljki svetlijih inteziteta osnovnoj boji se dodaje izvesna kolicina bele boje.Tada se pasta obrazuje u stapice koji se suse.Podloga za pastel je papir,karton ili pergament.Konture se izvode tvrdjim pisaljkama a zatim se meksim ispunjavaju omedjene povrsine.Plasticnost se postize prelazenjem prsta po sloju pastela cime se dobijaju prelazi izmedju tonova I nijansi.Ti meki I fini prelazi su jedan od osnovnih kvaliteta ove tehnike.Pigmenti se vezuju za podlogu iskljucivo mehanickim putem.Osnovni nedostatak ove tehnike je slaba fiksiranost pigmenta za podlogu.Da bi se sprecilo otpadanje boje pastel moze da se fiksira I kao fiksativi koriste se kazein ili zelatin,ali se tim postupkom oduzima sjaj.Zbog toga ovakvi radovi se moraju brizljivo cuvati u mapama.Obicno se prekrivaju celofanom a ukoliko se uramljuju mora postojati paspartu.Pastel je mlada slikarska tehnika zacetnici su bili francuski renesansni slikari.jihove tradicije nastavljaji majstori 17. veka.Procvat dozivljajva u 18. veku,a sa njime se rade zanr-scene,portreti…Posle zastoja od jednog veka pastel popularnost stice u impresionizmu I postimpresionizmu

(Dega,Tuluz-Lotrek).Danas se ova tehnika rado koristi a od nasih slikara koriste pastel Konjovic,Petar Dobrovic,M. Protic.

- 17 -

ENKAUSTIKA

Anticki nacin slikanja pomocu obojenog voska.Naziv joj potice od grcke reci enkein sto znaci peci ili paliti.Pigmenti u prahu mesaju se sa rastopljenim voskom pa se ta smesa nanosi na drvenu plocu ili zid.Boja se nanosi odredjenim lopaticama ili kistovima I to brzo jer se pri dodiru sa hladnom povrsinom podloge zgusnjava.Naknadne korekcije su moguce izvode se zagrejanim nozevima.Boje zadrzavaju intezitet I sjaj tokom vekova.Otporne su na vodu,ali im smeta visoka temperatura.Kada se zavrsi slikanje povrsina se polira ,izglaca krpom.Ova tehnika je danas napustena,nema preciznih podataka is antike o procesu enkaustike,ali se zna da je bila popularna 1000 godina.Javila se u 5,4. veku pre nove ere u doba helenizacije Egipta I trajala je do 5. veka nove ere.Posle toga je napustena.U ovoj tehnici su u Egiptu izvodjeni portreti.Enkaustika je koriscena I u antickoj Grckoj za zidne slike ili su enkaustikom bojeni arhitektonski elementi.Is helenizma prebacuje se u stari Rim (Pompeja I Herkulanum ) a dosta je koriscena I u ranohriscanskoj umetnosti (FAJUMSKI PORTRETI,IKONE).Tehnicka resenja pruzaju Dioskorit I Plinije a tokom narednih vekova enkaustika je izgubila svaki znacaj koji vise nikada nije povracen.

VITRAZ

Slikarska tehnika u kojoj se prema crtezu izvodi neki lik.Kompozicija se stvara pomocu komada stakla razlicitog oblika I obojenosti.Poceci ove tehnike spadaju u 4. I 5. vek n.ere kada su prozori ranohriscanskih bazilika zatvarani komadima stakla ili alabastera smesteni u okvir ili leziste od kamena ili gipsa.Pravi razvitak vitraza moze se pratiti tek od 10. veka kada su tranzene (okviri gipsa)zamenjeni metalnim lezistima od olova.Prvi oblici poticu is 12. veka koji su I ostali na svom mestu.Centar ove tehnike bila je crkva Sant Deni.Romanicki a I goticki vitrazi u osnovi imaju pravilno ukrstene metalne sipke posto samo olovo nije bilo dovoljno cvrsto da moze nositi kompozicije vecih dimenzija.staklene plocice su obojene jakim bojama (crvena,zelena,narandzasta,zuta) koje kontrastima naglasavaju svetlosne efekte.U gotici u Francuskoj dozivljava vrhunac.Ona je vezana za arhitekturu pa je osnovni uslov za ovu tehniku da se posmatrac nalazi u unutrasnjosti gradjevine.U gotici se uklanjaju svi zidovi bez konstruktivne uloge a umesto njih se postavljaju rozete.Opat Size govori o vaznosti vitraza jer stvara spiritualnu atmosferu koja verniku u hramu pruza utisak kao da je okupan bozanskom svetloscu.Svoj tadasnji procvat vitraz duguje I nekim tehnickim procvataima kao sto je to npr. bila pojava siljka sa dijamantskim vrhom koji je pogodan za secenje stakla u najrazlicitijim oblicima.Tada se prosiruje I skala boja pa pocinju da se koriste ljubicasta,smedja I druge boje.Tako kompozicija vitraza postaje fina,slozena metalna cipka ispunjena komadicima stakla.centar za izradu vitraza je I dalje Francuska (u gotici Sent Sapel,katedrala u Satru…).Vitraz je postao popularan I u Engleskoj npr. u Kenterberiju,u Nemackoj katedrala u Regensburgu,u Italiji popularan je u Firenci.Kasnije ova tehnika gubi

- 18 -

osnovna svojstva.Umesto staklene boje plocice od stakla su slikane uljanim bojama tako da ova tehnika gubi jasnocu I transparentnost sto su njene sustinske karakteristike.U renesansi Giberti ,Donatelo,Direr,radili su nacrte za vitraz.U baroku I rokokou vitraz se svodi na dekorativnu ornamentiku a islikava se tehnikom grizaja.Obnovu dozivljava u drugoj polovini 19. veka a izvesnu popularnost ova tehnika ima I danas jer je koriste I savremeni umetnici.

MOTIVI U SLIKARSTVU

U likovnoj umetnosti postoji terminoloska razlika izmedju motiva I teme.Motivi se odredjuju na osnovu prikazanog sadrzaja zato se moze govoriti o PORTRETU,AUTO PORTRETU,AKTU,PEJZAZU,MRTVOJ PRIRODI,ZANR MOTIVU.Za razliku od motiva tema ima sire znacenje jer obuhvata sadrzajne I idejne karakteristike koje su odredjene literarnim,religioznim ,istorijskim,estetskim pogledima odredjene epohe ili odredjenog stila.U okviru te odrednice moze se govoriti o kompozicijama sa mitoloskim,alegorijskim,istorijskim ili religioznim temama.I motivi I teme zavise od istorijskih okolnosti I podlozni su istorijskim temama.U odredjenim epohama pojedine teme I motivi su vise ili manje popularni pa se na osnovu tema I motiva moze doznati veliki broj podataka o nekoj iscezloj civilizaciji.Istorijki momenti se mogu pratiti u srednjovekovnoj,renesansnoj,baroknoj,romanticarskoj umetnosti.Govori se o epohi kao o celini u okviru koje vladaju odredjene zakonitosti u izboru tema.

PORTRET

Portret je slika ili skulptura koja pokazuje odredjeni ljudski lik koji poseduje individualne crte.Izvodi se u svim formatima (npr. na kamejama,minijaturama,novcu pa sve do monumentalnih formata na javnim spomenicima0.Portret moze da obuhvati citavu giguru ili samo poprsje ili glavu.U okviru slike moze biti prikazano I vise likova pa se tada govori o dvojnom,trojnom portretu ili o grupnom portretu.Takodje on moze biti objedinjen sa nekim drugim slikarskim motivom ili temom prikazan u pejzazu,,u mitoloskim temama…

Portret podrazumeva slikanje ljudskog lika sa lica,iz profila ili u kombinaciji ova dva polozaja.Osnovni uslov je slicnost sa modelom,medjutim umetnici se retko zadovoljavaju sa pukim prikazivanjem licnosti.Neki umetnici portretu daju dublju psiholosku analizu licnosti,kao I odredjene izraze,duh I stremljenja epohe.To dovodi do svesnih uopstavanja ili stilizacija sto sve u osnovi ipak ne remeti osnovnu slicnost sa likom portretisanja.Cesto se uz lik prikazuju I odredjeni predmeti koji u svojstvu simbola ili atributa ukazuju na njegova duhovna ,svojstva,interesovanja,stremljenja ili njegov drustveni status.Kod intelektualaca prikazuju se svici,kodeksi,atlasi…Temperament I karakter

- 19 -

portretisanog mogu biti naglaseni stavom tela ili izraza lica.U formalno sadrzinskom rasporedu oni mogu biti reprezentativni,idealizovani,intimni,naturalisticki,karikatura a nekad moze imati svojstvo dokumenta.Reprezentativni ima za cilj da istakne visoko mesto portretisanog u hijerarhiji I da bude uspomena na njegovu javnu delatnost.Oni su laskavi I cesto isticu hrabrost,mudrost ili neke druge drustveno pozeljne osobine pa se jako cesto I prikazuju u kostimu neke druge epohe (Luj XIV,Napoleon).Idealizovani portret prikazuje lik koji je formalno lep ali nije veran portretu.Tako predstavlja negaciju samog portreta,on je slican reprezentativnom ali za razluku od njega nije namenjen javnoj upotrebi.Intimni portret prikazuje grupu ljudi ili coveka u svakjodnevnoj situaciji ili bliskom ambijentu.Oni su prirodni,neusiljeni ,spontani pa pruzaju veliku mogucnost za prikazivanje psihickog zivota portretisanog.Naturalisticki je brizljiva studija ,sto vernije prikazivanje crta lica portretisanog.to nekad moze biti stetno po likovne vrednosti dela.Kroz vreme oni su imali dokumentarnu vrednost a posebna vrsta portreta su ktitorski portreti koji su u vezi sa religioznom kompozicijom.Prikazivanje ljudskih likova srece se jos Vavilonu,Mesopotamiji u III I II milenijumu p.n.ere ali se o portretu u uzem smislu koze govoriti tek u umetnosti starog Egipta,gde su prikazivani faraoni.U antickoj Grckoj znacajni portreti se javljaju u periodu helenizma od IV gde su prikazivani npr. Aleksandar Makedonski I Demosten.U antickom Rimu portreti ispoljavaju realizam I naturalizam ali nakon 3. veka kada je dosegnut vrhunac portret postaje stilizovaniji.U antickoj umetnosti se javljaju dvojni portreti,npr. Fajumski portreti u I veku a u srednjovekovnoj hriscanskoj umetnosti portret se redje radi jer hriscanska vera tada zabranjuje individualizam.U Vizantiji se rade portreti u okviru ktitorskih portreta.Do velikih promena dolazi na zapadu u periodu gotike kada se portreti po0novo pojavljuju u nadgrobnim portretima,a od druge polovine 14. veka portrewti se rade na tablama.U ranoj renesansi u Italiji I na severu ovaj motiv stice novu popularnost (Van Ajk),u 16. veku Leonardo stvara klasicni,uravnotezeni portret visoke renesanse.To takodje rade Ticijan,Rafael,Djordjone.U manirizmu se portret prestavlja kao produbljena studija portretisanog modelka I prikazuju se atributi I razni kostimi.U baroku to su reprezentativni portreti pojedinca ili grupa (Velaskez,Rubens),dok u 17. veku portet u Holandiji dostize vrhunac I to u delima RembrantaI Halsa.Rokoko neguje aristokratski portret u pastelu sa teznjom da se prikazu ideferencirani psiholoski momenti.Portret se pretvara u gradjansku sliku,koja se pojavljuje u srednjoj Evropi u 19. veku u umetnosti bidermajera.U 19. veku koristi se I u impresionizmu I postimpresionizmu,medjutim u 20. veku on je izgubio u vrednosti.

AUTO PORTRET

Auto portret je pod vrsta portreta I to je slikarsko ili vajarsko ostvarenje gde umetnik predstavlja sebe,a na to upucuje I sama rec.Umetnik svoj lik predstavlja u vidu pojedinacnog portreta ili kao deo slozene kompozicije.Najcesce spreda pomocu

- 20 -

ogledala sto se moze videti po polozaju zenica,a rade se I portreti u profilu sa dva ogledala.Auto portret je studija umetnikove fizionomije dok je psiholoska analiza redje zastupljena.Nekada se predstavlja u ulepsanom vidu kao sto je to radio Direr.Auto portret je cesto biografski intimni element.Najznacajnija su ostvarenje Rembranta I Van Goga.Dug je istorijat ovog slikarskog motiva koji oznacava u razlicitim epohama komponente psiholoskog razvoja licnosti.Prvi auto portreti su se javili u starom veku,dok se u srednjem veku negira individualnost umetnika u a krajem srednjeg veka u skulpturi kasne gotike pojavljuju se auto portreti.Od 15. veka sve se vise rade a u renesansi oznacavaju svest coveka oslobodjenog stega (Rafaelo,Leonardo,Mikelandjelo,Ticijan,Tintoreto).U baroku on je reprezentativan (Velaskez,Van Dajk,Rubens),a u 17. veku u Holandiji Rembrant je stvorio oko 100 svojih auto portreta koji su psiholoski produbljeni I predstavljaju vrhunac u razvitku ovog motiva.U 20. veku se sve manje insistira na slicnosti sa samim likom.tada se tezi ka resavanju odredjenih slikarskih problema a time su se osobito zanimali Nolde,Kokoska,Pikaso sava Sumanovic,Dobrovic Petrovic…

AKT

Akt je motiv u slikarstvu koje predstavlja nago ljudsko telo.Akt se javio jos u antici u scenama sa Venerom a kasnije je postao jedan od najomiljenijih tema.Izvodje je u raznim tehnikama.U Grckoj su se prikazivali kurosi,zatim kore a u 5. veku javljaju se prvi zenski aktovi.Ovi aktovi su imali idealne proporcije tela I umetnici teze ka apstarktnoj,idealnoj lepoti.Ovo je trebalo da bude odraz sklada,lepote (Poliklet,Miron,Fidija,Praksitel)Srednji vek negira telo koje smatra nosiocem greha pa je tada izveden mali broj aktova (kompozicije strasnog suda I Adama I Eve).Do znacajnih promena dolazi u renesansi,gde se pod uticajem antike ponovo prikazuje lepota obnazenog tela koje se predstavlja u razlicitim pokretima I stavovima.U renesansi on se jos nije osamostalio,vec se prikazuje u okviru nekih mitoloskih I religioznih Tema npr.Suzana I starci,Laokont I zveri,Venera…U baroku je on zavistan od literalne osnove I tu su jako ceste alegorijske predtave a tek u 19. veku one se osamostaljuje I prikazuje se zato da bi umetnik pokazao lepotu ljusdskog tela (Goja,Mane,Delakroa,Engr,Matis…)Cesto se poseze za deformacijama tela.Polu akt je prikazivanje samo gornjeg dela tela.

ZANR MOTIVI

- 21 -

To su dogadjaji iz svakodnevnog zivota gde se predstavlja sve ono sto cini deo covekove okoline:gradski,dvorski,vojnicki,seoski zanr motivi.Ponekad se prikazuju pojedine religiozne,mitoloske I alegorijske teme na zanrovski nacin.To je bilo popularno u renesansi I baroku.Zanr motivi se javljaju u starom veku,na Kordeljanskim mozaicima gde su pojedini mitoloski sadrzaji prikazani kao zanr.Kasnije je religiozni zanr bio bitan npr. u Nizozemskoj,a u ranoj renesansi smesta se u pejzaz dok se u visokoj renesansi prikazuje sa odredjenim pojedinostima svakodnevnice.Pored ovakvog zanra postoji u odredjenim epohama I cisto zanr slikarstvo npr. na gotickim minijaturama,u skulpturi u antickoj Grckoj.

Tek u baroku zanr stice punu popularnost.Tada prednjace severnjacki majstori,u Flandriji I Holandiji tada se slikaju gozbe,komicne situacije…U Holandiji je Delft zasluzan za vrhunac zanr motiva,radjene su slike tihog I mirnog gradskog zivota,a one pored pikturalnih vrednosti imaju I dokumentarnu vrednost.U Spaniji Duriljo radi zanr scene a u Francuskoj braca Le Nen- rade posebnu vrstu seoskog zanra.U 18. veku zanr scene su se povodile vladajucim ukusom vremena gde se gubi svezina a tada se u Francuskoj formira dvorska zanr scena (galantna –prikazivane su zabave).U Engleskoj tada se formira moralisticki zanr ciji je cilj da istakne vrline kao sto je to radio Hogart.Specificno mesto imaju kuhinjske scene Sardena sa slikovitim I lepim prizorima zivota.U 19. veku zanr gubi svoj karakter svodi se na sentimentalne ili poucne sadrzaje,a poslednji procvat doziveo je u impresionizmu.

PEJZAZ

Pejzaz je slika,grafika ili reljef sa predstavom predela.U pojedinim epohama on je bio popularan.Umetnici su slikajuci prirodu iskazivali emocionalmi I filozofski stav prema tom sadrzaju.Sve do 16. veka ovaj motiv se retko prikazivao samostalno,obicno je bio povezan sa religioznom I mitoloskom temom.U antici na freskama su pojedini prizori is Odisejevog zivota smestani u pejzaze a kasnije je pejzaj bio obavezan deo propovedi jovana Krstitelja ,Bekstva u Egipat.Pravi samostalni pejzazi dele se na nekiliko vrsta:herojski,dramaticni,intimisticki,lirski,idealni,Herojski je prikazivao predeo koji nosi herojsku notu,takvi su npr predeli Petra Lubanje Iz Crne Gore.Ponekad se ovakav pejzaz moze kombinovati sa mitoloskim scenama koja u vecoj meri povlaci herojski karakter.Dramaticni je slican herojskom ali je pojacan izvesnim dramaticnim momentima koji nagovestavaju sukob u prirodi ili dramu I nesrecu.Lirski I intimisticki su suprotnost dramaticnom I herojskom jer u izvesnoj meri odstupaju od realnosti I priblizavaju se idealnom.Lirski predeli u 18. veku su bili veoma popularni u Italiji u 17. veku u Holandiji…Prema drugoj podeli postoje gradski predeo,marina,veduta I seoske pejzaz.Gradski je bio popularan u Francuskoj I Engleskoj 19. veka,vedute su vile populrne u Italiji u 18. veku,a razvile su se iz topografskih crteza prethodnog stoleca.one prikazuju urbanu sredinu.

- 22 -

Marine su predstave mora bile su omiljene u 17. veku I u 18. u Italiji takodje bile su zastupljene I u 19. U impresionizmu I ekspresionizmu.

Pejzaz se moze naci u Grckoj,kritskoj,egipatskoj umetnosti,istorijat medjutim pocinje u istoriji umetnosti Rima na freskama Pompeje I Herkulanuma,gde su prikazibvane mitoloske kompozicije u pastoralnim predelima medjutim takodje su prikazivane I vedute koje su svedene na prikazivanje motiva is gradske arhitekture.Posle ranohriscanskog perioda srednji vek je gotovo zanemario prikazivanje pejzaza.u Vizantiji on je sematizovan,pa su predeli svedeni na znakovnu funkciju npr. drvo predstavlja sumu.Jos vece uuopstavanje uocava se u romanici gde je pejzaz apstraktan I cesto je u vidu razlicito obojenih traka npr. nebo je plava boja,vegetacija zeleno…U 14. veku pod uticajem humanistickih ideala dolazi do interesovanja pa pejzaz slikaju sijenski majstori,firentinski slikari,a u Francuskoj prve naznake se uocavaju u delima iluminatora.Severnjacki majstori kao sto su Van Ajk I Vic slikaju biblijske prizoreu sirokim I detaljno rasirenim pejzazima.Dalji razvitak uocljiv je u renesansi gde se odnos prema prirodi zasniva na culnoj percepciji a u cilju sto realnijeg prikazivanja predela umetnik izucava zakone vazdusne I linearne perspektive.Pocinje da se eksperimentise sa svetlosnim I koloristickim efektima.U prvim godinama 16. veka nastaju prvi samostalni pejzazi.Pocetkom 16. veka na putu is Nemacke ka Italiji Direr u akvarelu izveo svoju seriju samostalnih pejzaza a u isto vreme u Italiji Leonardo sfumatom daje prve crteze samostalnih predela.Venecijanci 16. veka povezuju predeo I ljudski lik a to su radili npr. Djordjone I Ticijan .Na severu je u isto vreme bilo zaspupljeno slikanje predela gde su predstavnici dunavske skole slikali.U Holandiji I Flandriji u 16. veku pejzaz se razvija.U 17. veku u Holandiji radi citav niz poznatih slikara kao sto su Rojsdal,Van Delft.U Francuskoj u 17. veku rade se idealni pejzazi koje radi Loren a Pusen radi herojske.U 19. veku postaje dominantan slikarski motiv pejzaz.U romantizmu pejzaz izrazava emocionalna stanja,njih rade I realisti,a veliki procvat dozivljava u impresionizmu I postimpresionizmu.Tada slikari rade u prirodi I zainteresovani su za fokusiranje trenutnih promena u prirodi, a sa druge strane zainteresovani su p[romenama koje svetlost vrsi na jednom istom motivu.Tako nastaju serije slika koje je radio Mone,dok se u postimpresionizmu ovaj motiv koristi za istrazivanje slikarskih zakonitosti (Sera,Sezan) a kasnije Nolde I Van Gog preko pejzaza iskazuju svoja emocionalna stanja.U 20.veku do pojave apstraktnog slikarstva pa je pejzaz shvacen individualno I zavisi od stilskog ostvarenja autora.Rade ga I kubisti I slikari pariske skole.Kod nas pejzaze slikaju Milosavljevic,Dobrovic,sumanovic.

MRTVA PRIRODA

U slikarstvu I u grafici to je motiv posvecen slikanju nezive perirode,voca,cveca,povrca,divljaci,upotrebnih I korisnih predmeta.Ovaj motiv je dugo bio u sklopu nekih drugih kompozicija u zanr kompoziciji,mitoloskim temama.U Pompeji se javlja element mrtve prirode.Takodje javlja se u I ranom hriscanstvu I u Vizantiji gde imaju simbolicnu vrednost.U kasnoj gotici se tretiraju realisticno imaju znacajno mesto u religioznim kompozicijama I odredjeno simbolicno znacenje.Posebno interesovanje javilo se u renesansi,ali tek u manirizmu

- 23 -

dolazi do znacajnih promena.Smatra se da je prvu samostalnu mrtvu prirodu uradio Karavadjo I Jakopo de Varvari koji je uradio “Jarebice I oruzje”.U Flandriji I Holandiji rade Brojgel I Kalf.U 17. veku radi se posebna vrsta u Holandiji I zove se Vanitas-tastina.Ovakva dela imaju poruku ali su I opomena ljudima na kratkocu I prolaznost zivota.MEMENTO MORTI-seti se smrti,ovakva poruka prikazivala se pescanim satom,lobanjom,tek ugasenim svecama itd.Is Holandije se ova tematika siri po Evropi .Moze se javiti u kombinaciji sa portretom,I tada je simbolickog karaktera,npr. hrizanteme su simbol prolaznosti,hleb I vino evharistije.U 18. veku dostize visok nivo u slikarstvu Sardena I tako cini suprotnost flamanskim raskosnim I holandskim mrtvim prirodama.U 19. veku ovaj motiv je I dalje popularan,tako Sezan resava teorijske probleme a slicna istrazivanja rade kubisti koji u mrtvu prirodu umecu kolaz.Slikari pariske skole I srpski medjuratni slikari takodje predstavljaju ovaj slikarski motiv.

SLIKARSKE TEME

Postoje mitoloske,alegorijske,istorijske I religiozne teme.

MITOLOSKE

Literarna osnova ovih tema je u grckoj I rimskoj mitologiji,s tim sto je Rim nasledio Grcku u umetnosti,kulturi pa I u mitologiji jedina je razlika sto su nekim bogovima u rimskoj mitologiji dodata neka druga imena,I znacenja a ponekad I novi atributi.Obe religije bile su mnogobozacke I pruzale su citavu galeriju likova pogodnih za prikazivanje,jer su oni postovali bogove u ljudskom obliku.To je umetnicima dalo mogucnost prikazivanja antropomorfnih lfigura.Bogovi su I ziveli kao ljudi,a to je bila projekcija ondasnjeg zivota i drustvenih relacija.Na osnovu onoga sto je sacuvano is anticke umetnosti najvise je ocuvano mitoloskih tema,dok je svakodnevni zivot smatran manje vrednim pa je zato on bio na margini interesovanja umetnika.Brojna knjizevna dela su davala dosta materijala umetnicima (Homer,Ovidije,Hesiod…).U tim knjizevnim delima su ili iznova ispricani mitovi ili su stvarane nove price.Ta dela bila su tema mnogih vajarskih I slikarskih dela,zidnog I vaznog slikarstva.Mitoloske teme su se prikazivale I posle antike.Prikazivali su se u srednjem veku gde se pojedini motivi koriste kao personifikacije (Sibila,Had,anticki filozofi),dok su kompletne mitoloske kompozicije, izuzev u slikarskoj dekoraciji srednjovekovnih rukopisa ,u ovom periodu izostale.U renesansi dolazi do ponovnog ozivljavanja I interesovanja za mitolosku tematiku,tako se ponovo prikazuje Apolon,Venera.Mitoloske teme prikazivali su I Velaskez,Pusen,El Greko.U drugoj polovini 18. veka doslo je do ponovnog zamaha u prikazivanju ove teme I to zahvaljujuci Vinkelmanu cija su dela izvele preokret u istoriji umetnosti.Zahvaljujuci njegovim delima pocela su velika arheoloska istrazivanja u Pompeji,Herkulanumu tako da se citava Evropa

- 24 -

neoklasicizma okrece antickoj civilizaciji.Cak se neke teme I izmisljaju npr. Sokratova smrt od Davida .U 19. veku romantizam,impresionizam odrekli su se ovakvih tema,a u 20.veku su relativno retke I njima se bavio Pikaso.

RELIGIOZNE

Imaju svoj izvor u hriscanskoj religiji,I za cilj imaju prikazivanje Hrista,svetitelja,dogadjaja iz hriscanske istorije,svetih licnosti.Tematsku podlogu imaju u nizu spisa ,u Bibliji a na zapadu I u Zlatnoj legendi.Teme zavise od religioznih ideja odredjene epohe.U okviru sakralne tematike javljaju se : -istorijske teme-dogadjaji vezani za hriscansku istoriju I zivote,cuda I dela odredjenih svetitelja. -simbolicne-simboli koji su vezani za hriscansku veru.Religiozne teme nisu zahtevale posebnu mastovitost zato sto imaju strogo odredjeno znacenje a I ikonografski su odredjene.To su obraski koji sluze kao predlosci za slikanje u toku srednjeg veka.Ti predlosci su erminije.U prvim vekovima hriscanstva pojavljivale su se simbolicne teme kao sto su Dobri pastir,Jona a od 4. veka prevlast sticu istorijske teme koje se javljaju na sarkofazima I u slikarstvu (mozaici u Santa Maria Madjore).U renesansi u 15. veku je doslo do izvesnog porasta u predstavljanju religiozne tematike.Od renesanse religiozne teme postale su kolevka za pojavu nekih drustvenih zanrova,pejzaza,mrtve prirode i akta.Ova tema je cesta I u baroku,slikaju je rembrant,Rubens,takodje rado je prikazivana I u 19. veku u slikarsvu,a I u modernoj umetnosti (Blok,Nolde).

ISTORIJSKE

Istorijske prikazuju prosle ili savremene dogadjaje.Pored istorijskih zbivanja ove kompozicije obuhvataju legendarne,sakralne I mitoloske sizee.Ova tema je dosta stara I poznata je jos u starom Egiptu.Rado je prikazivana u zidnom slikarstvu Grcke I Rima (bitka u Pompejima).Nakon antike istorijske kompozicije se manje rade,a uglavnom se predstavljaju prizori is biblijskog zivota (Santa Maria Madjore,minijature itd.).Is Vizantije postoji malo ovakvih kompozicija,u uzem smislu,(kapela kralja Dragutina u Djurdjevim stupovima is 13. veka)U to vreme se I u Evropi javljaju istorijske kompozicije kao sto je to bio slucaj na vezu is Bajea,a u 14. veku u francuskom minijaturnom slikarstvu se ilustruju hronike is francuske istorije.Slikanje pravih istorijskih tema vezuje se za renesansu gde je se predstavljaju bitke (Ucelova “Bitka kod Saromana”;Mikelandjelova “Bitka kod Kasine”;Altdorferova “Bitka kod Isa”)Slikari teze da ove kompozicije dobiju sto verodostojniji izgled,I karakter ali je retko postojala originalnost sto se tice kostima I ambijenta.Tako je bilo I u baroku,gde se se davni dogadjaji pretocili u tadasnje kostime I ambijente.Ovovekovni dogadjaji se predstavljaju verodostojno kao sto to radi Velaskez.Dogadjaji is antike rado slikaju francuski romanisti u 17. veku dok borave u Rimu (Pusen I Loren)Posle zastoja u 17. veku krajem ovog iztog veka dolazi do procvata ove teme,kada neoklasicisti prikazuju serije slika is anticke istorije

- 25 -

(David,Engr).Goja pocetkom 19. veka stvara dramaticne I autenticne predstave stradanja spanskog naroda u borbi protiv Francuza.Istorijske teme su kasnije postale najomiljeniji zanr.David slika patriotske teme,slavi Napoleona prikazujuci njegovo krunisanje I vojne pohode,a u romantizmu tezi se ka prikazivanju nacionalne istorije.Delakroa radi “Pokolj na Hiosu” ali I niz drugih slikara radi kao sto su Makart,Kauba,Piloti velike kompozicije koje se svode na patos I ispraznu dekoraciju.Kod Rusa ove teme rade Verescajg,Rjepin a kod nas Djura Jaksic,Todorovic,P. Jovanovic.Oko 1900. godine srpsko slikarstvo je u znaku istorijskih tema sto pokazuje I odabir slika u Rimu I Parizu u to vreme.I Hrvati I Slovenci se interesuju za srpsko slikarstvo (Mestrovic).Sa pojavom ekspresionizma I impresionizma dolazi do reakcije na ovakvu tematiku,u 19. veku one se redje predstavljaju.U zemljama socijalizma posle II svetskog rata ova tema dobija novi zamah ali su tada stvarana dela minorne umetnicke vrednosti.

ALEGORIJSKE

Predstavljanje apstraktnih pojava,misli,ideja,prirodnih pojava,I pojava koje nemaju materijalni oblik,u opdredjenoj materijalizovanoj formi najcesce antropomorfnoj.Poznata je tema jos iz starog Egipta na alegorijskim predtsvama smrti.U Grckoj I Rimu oderedjena bozanstva su nosioci alegorijskih znacenja (nike-pobeda,Venera-ljubav,Atin-mudrost)Srednji vek je bogat ovom tematikom u srednjoj evropi.To su slozene teoloske osnove pa su odredjeni pojmovi ,objasnjenja pojedinih dogadjaja prikazivani u vidu alegorijskih tema (alegorije starog I novog zaveta,pravde,vere,tako su prikazani I meseci,pomocu karakteristicnih radova za to doba godine).U renesansi pored teoloskih sizea javljaju se alegorije sa temama anticke mitologije I onovremene knjizevnosti (Boticeli “Radjanje Venere”;Djordjone “Oluja”-pretpostavlja se da je alegorija jedne Petrarkine pesme)U baroku ciklus Marije Medici uradjeni za palatu gde se mesaju alegorijski I realni likovi.Poslednji procvat je u 19. veku.delakroa slika “Sloboda vodi narod” gde je devojka alegorija slobode.U simbolizmu ova tematika ima popularnost tako da se moze zakljuciti da su alegorijske teme u svim epohama bile omiljene ne samo u slikarstvu nego I u vajarstvi.U 20. veku se sve manje rade.

SKULPTURA

Skulptura je grana likovnih umetnosti za koje se koriste termini vajarstvo I plastika.Skulptura je medjunarodnog karaktera I ima opstije znacenje pa ne podrazumeva samo vajanje vec I klesanje.skulptura je vrsta likovnog izrazavanja u trodimenzionalnim formama izvedenim u cvrstom materijalu.Ovo se odnosi na klasicnu skulpturu.Kao materijali sluze kost,glina,kamen,metal,staklo,I razni sinteticki

- 26 -

materijali.Svi ovi materijali se obradjuju klesanjem,vajanjem,modelovanjem,ili rezanjem.Skulptura izaziva intezivni utisak,pa omogucava direktnost I neposrednost u dozivljavanju,za razliku od slikarstva I arhitekture.Dvodimenzionalno slikarstvo ne poseduje takav kvalitet.Skulptura se bavi odnosom volumena u prostoru.Posebna odlika skulpture je sto se ona moze dozivljavati,dodirnuti,posmatrati u razlicitim uslovima ambijenta.pod razlicitim osvetljenjem.Ona je po nekim odlikama slicna arhitekturi.Oba ova vida izvode se u cvrstom materijalu,potcinjene su zakonima statike,a izrazavaju se volumenima.Raznolikost skulpture naseljava prostor u a arhitektura je prostor ili deo prostora koji odredjuje,I ima spoljasnji I unutrasnji volumen.Vekovima su skulptura I arhitektura bile u bliskoj vezi.Skulptura je klesana u kamenu koji je sacinjavao povrsine samog zdanja.Senke,svetlost,nabori draperije potpuno su se u nekim vekovima utapali u arhitektonske oblike (katedrala u Satru,karijatide).Cesce je slucaj da se skulptura dodaje arhitekturi u vidu npr. reljefa.Tako su ukrasavani timpanoni u antickoj Grckoj a u renesansi I baroku skulptura je postavljana na nise.Skulpturalna dekoracija istice namenu javnih zdanja.Na sudnicama se npr. postavljaju skulpture koje su personifikacija pravde.U renesansi ona se oslobadja vekovne povezanosti za arhitektonski okvir.Primenom novih materijala ,beton,celik,staklo I ravne oguljene povrsine na fasadama modernih gradjevina iskljucuju primenu skulpture u dekorativnje svrhe.Nekad se javlja simbioza arhitekture I skulpture ali su to usamljeni pokusaji a ne opste sklonosti.Arhitektrura I kada je bila blisko vezana za skulpturu ipak ima odredjene prednosti.Arhitektonski prostor uvek odredjuje dimenzijeskulpture.Ona takodje odredjuje I mesto skulpturenpr. Na portalima,proceljima,prozorima,nise ili enterijeri.Arhitektura u velikoj meri odredjuje I osvetljenje dela.Kako u monumentalnoj tako I u skulpturi manjih formata umetnikova zamisao se izrazava volumenima.Skulpturalno delo se dozivljava kao predstava u prostoru a ne na povrsini I to je slucaj I sa slikarstvom jer pruza iluzije volumena.Bernini je tvrdio kako je slikarstvo samo opsena I la.U tematskom pogledu slikarstvo nudi veci repertoar.Tema skulpture je predstava ljudske ili zivotinjske figure nekad mada redje na reljefima ambijenta I pejzaza.Za skulkpturu nije karakteristicna tematika pejzaza,mrtve prirode,enterijera a floralni motivi I ako se javljaju vezuju se za reljefe I imaju dekorativnu namenu.Kada se prikazuju zivotinje one jako cesto simbolizuju ljudsku osobinu.Slikari I skulptori koji prikazuju zivotinje nazivaju se animalisti.Skulptura se moze podeliti u tri grupe:I dela koja umetnik izvodi sam I to od skiciranja do definitivne obrade u slonovaci,glini,vosku,drvetu,kamenu I metalu (samo rezanjem ili iskucavanjem)II umetnik izvodi delo sam do odredjene faze.(radi se npr u keramici)III ostvarenja za koja umetnik izvodi samo modele a definitivni oblik se dobija livenjem.(bronza)Kod velikoh skulptura redovno se izvodi skica ili modeli u glini.Isti model se moze reprodukovati u vise materijala,a u praksi umetnik ima jasnu zamisao koji materijal ce upotrebiti.Skulptura je cesto bila bojena (Egipat,Grcka,Gotika).Boja je tada koriscena kao simbol,a u staroj Grckoj kosa se npr. pozlacivala.Skulptura se deli na niz samostalnih vrsta.Jedna od podela pravi razliku izmedju male I velike skulpture.Velika je predodredjena da trajno ukrasava prostor (konjanicka statua),a mala je portativna tj. prenosiva.

- 27 -

Skulptorska umetnicka zamisao javlja se u dva oblika –kao puna skulptura I kao reljef.Na izbor jedne ili druge utice niz faktora kao sto su tematika,namena I mesto postavljanja,umetnikove sklonosti,veliku ulogu ima narucilac.

Puna ili slobodna skulptura predstavlja lik u potpunoj trodimenzionalnosti.Ona je tako uradjena da se moze posmatrati iz razlicitih uglova.Neka dela su cvrsto povezana sa arhitekturom (karijatide).

Reljef je skulpturalno ostavrenje kod koga su figura ili kompozicija vezane za ravnu povrsinu izdizuci se is nje u vecoj ili manjoj meri.To je kao prelazna gorma ka slikarstvu I grafici.Reljef od skulpture uzima nacin obrade a od slikarstva kompoziciju I pravila za predstavljanje figura na dvodimenzionalnoj osnovi.Reljef se moze preedstaviti u vise planova,perspektivom.Tezi slikovitosti I narativnosti,predstavlja relacije izmedju predstavljenih likova.Prema stepenu ispupcenosti dele se na niske (bareljef) I visoke reljefe. Niski reljefi su se radili u starom Egiptu a visoki u Grckoj.Visoke reljefe karakterise jako naglasena dekoracija gde skulptorska dela iskacu is osnove.

Izmedju niskog I visokog reljefa postoji niz prelaznih varijanti. Pod reljefom se podrazmevaju I ornamentalni detalji koji sluze za ukrasavanje.Reljefi se mogu aplicirati na fasadne povrsine,posude.Tehnika INCEZILIRANJA je bliska reljefu mada to u stvari nije.Povrsina se useca tako da se lik obrazuje u udubljenju.

Prema nameni skulptura se deli na monumentalnu,dekorativnu I samostalnu.

Monumentalna skulptura-javnog je karaktera,izvodi se da bi ovekovecila ideju licnost ili dogadjaj.Za nju su cesto karakteristicni patos I isticanje opste ljudskih osecanja.Monumentalna skulptura se postavlja na javnim mestima I zato mora biti dobro objedinjena sa pejzazom ili sa arhitektonskim ambijentom u okviru koga se nalazi.Po pravilu ova vrsta skulpture se posmatra sa odredjene udaljenosti,tj. sagledava se u krupnom planu kao celina.To utice I na nacin njene obrade.Takva skulptura ne zahteva previse preciznu obradu,ne insistira na suvisnim detaljima,nijansama I istancano prikazanoj karakterizaciji likova.Materijali za izradu moraju biti postojani jer skulptura treba da nadzivi civilizaciju koja je to delo ostvarila.Takvi materijali su granit,mermer,porfir,bronza koja vremenom dobija patinu (zelenkastu boju ).Ova dela nisu namenjena muzejima ili privatnim kolekcijama jer se svojim imenzijama I namenom nalaze na javnim mestima.Prilikom njihovog postavljanja vazno je voditi racuna o tacki posmatranja.Pri tome ima veliki znacaj I sama silueta predstave.

Dekorativna skulptura-ona je deo arhitektonse celine,a I statue I reljefi su tada u funkciji arhitektonskog ukrasa.Skulptura dopunjuje arhitekstonsko delo ali ne gubi vezu sa utilitarnoscu.Ona moze biti I konstruktivni deo (Erehtejon).Podredjena je ambijentu,a obrada I dimenzije zavise od celine kojoj pripada.

Samostalna skulptura-nije usko povezana sa ambijentom niti ima usko utilitarni karakter.Moze imati najrazlicitije karaktere.Ona se posmatra iz blizine,a cilj joj je da ukrasi odredjeni ambijent.Zato je

- 28 -

neophodno prilikom obrade posvetiti paznju detalju,psiholoskim momentima,karakterizaciji likova.Detalji ovde imaju veliki znacaj I nosioci su formalne lepoteovog vida skulpture.Neki skulptori su pomirivali monumentalnu,dekorativnu I samostalnu skulpturu (Fidija-partenonski friz ciji se reljefi mogu posmatrati I is blizine,a takodje je primer dekoratiovne skulpture)

SKULPTORSKI MATERIJALI

Skulptorski materijali I tehnike njihove obrade imaju znacajnu ulogu u stvaranju skulptorskog dela.Skulptor mora posedovati osecanje za materijal I umece da odredjenu temu,ideju ili emocionalno stanje izrazi u adekvatnom materijalu.Ima gipkih I tvrdih materijala.Dobro izabran materijal ostvaruje dobre efekte.Odredjeni materijali su u odredjenim epohama bili omiljeni.Materijali koji na najcelovitiji nacin izrazavaju svet njihovih tema I ideja.U Egiptu se upotrebljavao granit I porfir-tvrdi materijal;U Grckoj se radi u mermeru I bronzi;Kinezi obradjuju zad I rade u porcelanu;Mikelandjelo radi u mermeru,Polajuolo u bronzi;umetnost 19. veka ne rado koristi drvo,dok se drvo koristi u 20. veku I daje efekte topline,intimnosti.Materijali su razliciti:kamen,porfir,granit,mermer,bronza,drvo,terakota,porcelan,slonovaca,kost,staklo,metali,polu drago I drago kamenje,a u modernoj umetnosti se koriste I plastika itd.Svi ovi materijali dele se na meke I tvrde.Meki materijali su dinamicni ,lako se obradjuju,a to su porcelan,gips,terakota,vosak.Tvrdi su staticni,trajni I teze se obradjuju, a prilikom njihove obrade oni se klesu a meki se vaju.

TERAKOTA-italijanska rec terracotta-zajednicki naziv za najraznovrsnije predmete od gline.U uzem znacenju to je naziv za figuralnu skulpturu izvedenu od pecene gline (vrsta zemlje koja se sastoji od aluminijumskih silikata).Postoji vise vrsta gline-od ilovace do kaolina koji se koristi za izradu porcelana.Dodavanjem vode glina postaje meka I spremna za oblikovanje.Posle se pece.Glina se moze oblikovati vajanjem,na grncarskom vitlu,utiskivanjem ili ulivanjem u kalupe.U zavisnosti od materijala oblikovani proizvod se pece u zatvorenim pecima od 1 do 3 puta na temperaturi od 800 do 1500 stepeni.Predmeti se najcesce prevlace glazurom.Vajari u glini rade model ili skicu a potom delo definitivno izvode u nekom trajnijem materijalu,najcesce ga odlivaju u bronzi.Tehnicki terakote su se lako izradjivale.Izradjuju se putem utiskivanja u kalup,zatim se vade I peku.Zbog toga postoje I njihovi duplikati.Medju terakotama najpoznatije su iz Tanagre iz Beotije(5-2. p.n.e.).Tanagre su u svom tematskom pogledu bile raznovrsne ali su najcesce predstavljale likove is svakodnevnice –plesacice,pijanice…One su manjih dimenzija (20-40 cm).Sulpture su I bojene.Ovakve skulpture su najcesce manjih dimenzija izuzev sarkofaga.Interesovanje za terakotu posle antike ozivljava u renesansi.U renesansi oni su se bojili,prevlacili emaljom koji im je davao sjaj,koloristicke efekte a davao im je I otpornost.Fasade,lunete na ulazima bile su ukrasavane terakotom,a najcuvenija radionica pripadala je porodici della Robbia.U najstarije vreme predmeti od terakote su dobijani susenjem na suncu.Predmet od terakote se susi sve dok ne postane cvrsta,otporna I dok ne izgubi poslednje ostatke

- 29 -

tecnosti.Zatim se prevlaci gledju,a zatim opet sledi pecenje kada se glazura topi I stapa sa pecenom glinom.Dobija se cvrsta,sjajna I za tecnost neprozirna terakota.

PORCELAN-najfinija vrsta keramike koja se nekada ubrajala u skulptorske materijale.Dobila je naziv od italijanske reci porcella sto znaci skoljka.Nekada se ovaj naziv koristio I za druge proizvode npr. sedef,fajans dok se danas pod ovim imenom podrazumeva proizvod od bele vodootporne I tvrde staklaste mase prekrivene prozirnom glazurom.Porcelan se deli na tvrde I meke.Tvrdi porcelan proizveden je na bazi kaolina-najfinije bele vrste gline I on se pece ui specijalnim pecima na visokim pemperaturama od 500 stepeni sve dok se ne dobije tvrda masa.Sastav glazure je slican sastavu osnovne mase.Meki porcelan dobija se bez upotrebe kaolina. Njega cine prasina mermera,alabastera,potasa I pesak.Citava ta smesa pece se na manjim temperaturama.Ovaj porcelan je izradjivan u Francuskoj u 17. I 18. veku.Vekovima je u Evropi porcelan smatran izrazom luksuza.Razlog skupoce bio je u tome sto je tajna proizvodnje dugo bila nepoznata evropljanima.Porcelan je do 18. veka uvozen iz Kine a delimiocno iz Japana.U Kini je poceo da se proizvodi od 7. veka nove ere.Stariji porcelan odlikuju plemeniti oblici,ukraseni prefinjenim motivima u sklama boje.Tajnu proizvoda saznali su Japanci, a zatim I Evropljani ( u poznoj gotici)Uvoz porcelana iz Kine bio je intezivan u 17. veku osnivanjem istocnih trznica.U Evropi doslo je do pokusaja da se proizvod izradi u domacim radionicama ali nije bilo uspeha u tome.u 18. veku on se proizvodi (1708. I 1709. god ) u Majsenu kod Drezdena.Avgust Jaki kolekcionar luksuznih predmeta je osnovao manufakturu za proizvodnju porcelana koja ce biti tokom 18. veka jedna od najproduktivnijih.U sevru kod Pariza osnovana je manufaktura koju je luj XV otkupio a za nju su angazovani mnogi umetnici.Sa pojavom I upotrebom caja,kafe,I tople cokolade nastaju I razni oblici posudja (servis Svan-lav).Proizvode se I vaze,a u 18. veku figurine su popularne one su bojene,manjih su dimenzija I bili su priomeri zanr motiva.Prikazuju se pastoralne scene,detalji is dvorskog zivota,trenuci muziciranja I likovi inspirisani pozoristem.Rade se I predstave dece teme is mitologije,ili svakodnevnog zivota.Na posudama javljaju se plasticni ukrasi a te figure bile su kruna sarma I lepote.One su posedovale jednostavnost I slikovitost.Ti radovi bili su autorski sa naznacenom godinom izrade.U 19. veku otvara se mnogo radionica za izradu porcelana (Ceska,Bec,Danska) sto dovodi do masovne proizvodnje.Danas se retko izradjuju skulpture od porcelana a I ukoliko se to cini onda postoji mali broj primeraka.Industrijski proizvedene skulpture od porcelana se granice sa kicom.

MERMER-omiljen je u skulpturi od najranijih vremena jer poseduje citav niz dobrih osobina.On je cvrst I postojan pa dostize trajnost bazalta,granita,porfira,a I nije tezak za obradu.Ima plemenitu,finu I raznobrojnu obojenost inace je beo.Obojenost mu daju primese npr. serpentinum zelenu,limonit zuckastu.Moze biti crveni I crni.Mramor sa Parosa je bio posebno cenjen,a takodje cenjen je bio I mermere iz Karare.Plavicasti mermer se upotrebljavao za monumentalnu skulpturu,zuckasti za intimisticku.Mramorne statue se rade iz jednog bloka delovi se tesko spajaju.Skulptura moze imati delove koji su istureni u prostor ali ti delovi su tda lako lomljivi I potrebni su im podupiraci (stub).Mali broj skulptura se radi u mermeru a I

- 30 -

kad se radi izvodi se tehnikom klesanja.Prvo se radi skica.Gipsani model se prenosi na kamen postupkom ultiranja.Prvo se nekom vrstom sestara odmeravaju tacke koje se prenose na kameni blok.Tako se odredjuje dubina za odstranjivanje kamena.Skulptori koriste mermer od najstarijeg vremena-od 6. veka pre nove ere.Koristili su ga I Miron,Fidija,Praksitel,Skopos.Takodje su ga koristili Etrurci I Rimljani kada koriste mermer iz Karare.

GRANIT I BAZALT-trajne vrste kamena,tesko se obradjuju pa su skulpture obicno pojednostavljenih I stilizovanih povrsina bez pojedinosti.Skulpture ostavljaju utisak monumentalnosti,sigurnosti,nepromenjljivosti I tajnosti.Bili su omiljeni u bliskoistocnim kulturama starog veka(Asirija I Egipat).

DRVO-razlikuju se dve vrste drveta:meko (lipa,topola,breza) I tvrdo (kedar,orah,kesten,hrast).Prilikom obrade koriste se odredjeni nozevi,gleta,cekici.Postoji vise vrsta nozeva koji omogucavaju najrazlicitiju obradu predmeta.Skulptori dele panj na dva dela,zatim ociste unutrasnjost,pa rastavljene delove spajaju I izvode skulpturu.Cak ni monumentalne skulpture nisu teske.Drvo se tako bolje susi,izbegava se njegovo pucanje.Drvo je finije od kamena,dopusta vecu slobodu u obradi,vece bogatstvo detalja,poseduje vecu toplinu I izrazajnost.Osnovna slabost ovog materijala je njegova trajnost,podleze gorenju I truljenju.Drvo se ne moze obradjivati u svim pravcima,noz mora ici ili uz ili niz vlakna.moguce je ostvariti monumentalne dimenzije (barokni ikonostasi sastavljeni iz delova).drvo je pogodno za bojenje.Kada se bojila povrsina skulpture se grundirala ,na posvrsinu se postavlja odredjeni sloj na koga se postavlja boja.U 17. I 18. veku mnogo se pazilo da boja koja se nanosi odgovara inkarnatu (boja tela).Takve skulpture su oblacene a u ocima su imale biser (u baroku u Spaniji).U baroku se drvo poslednji put I bojilo-do 18. veka.U 19. veku ono se ne boji a izrazajnost se postize samo istinitoscu koja se moze postici prirodnom bojom drveta.Za monumentalnu skulpturu koristi se tvrdo I meko drvo.Pojedine vrste drveta se koriste u 19. I 20. veku I to zbog obojenosti I zivopisne teksture.Drvo je jedno od najstarijih materijala,obradjivano je jos u Egiptu,a u antickoj Grckoj izvodjene su skulpture od njega (ksoane).cak I neka od grckoh ostvarenja u kamenu is arhajskog perioda oponasaju ovu skulpturu.U Rimu se nisu obradjivale puno skulpture u drvetu.Preporod nastupa u starom hriscanstvu (vrata S.Sabina iz V veka)U srednjem veku prave se raspeca,bogosluzbeni predmeti,I samostalne skulpture.Obicno su to figure svetitelja(romanika,gotika).U renesansi po ugledu na anticke skulpture vraca se kamenu I bronzi pa drvo tada gubi na znacaju,dok u baroku ponovo postaje popularno.Upotreba bojenog pozlacenog I rezbarenog drveta karakteristicno je za barok I rokoko.Neoklasicizam koristi klasicne materijale doveo je do oseke izvodjenja skulpture od drveta.Drvo kao skiulptorski materijal u 19. veku nema znacaj.U 20. veku drvo se opet koristi jer stvara toplu I intimnu atmosferu.Drvorezbarstvo ili duborez-tehnika plitkog ili dubokog reza).

SLONOVACA- jedno od omiljenih materijala.Pod slonovacom se podrazumeva ocnjak slona,kljove nilskog konja I sibirskih mamuta.Slonovaca ima dobra svojstva.To je mek materijal,sa finom toplom povrsinom,elastican je I lak za

- 31 -

obradu.ima kvalitete mermera,sjaj I utisak monumentalnosti. Prevashodno se koristi u skulpturi manjih razmera I za izvodjenja dela primenjene umetnosti.Prvi pokusaji obrade slonovace izvrseni su u Egiptu,Mesopotamiji,kritsko-mikenskoj umetnosti (kipovi idola).slonovaca je I omiljeni materijal I na Dalekom Istoku gde se koristi kao puna skulptura ili reljefi,a cesto se koristi u dekorativne svrhe.U antici se uvodi u Evropu,u Fidijino vreme se kombinuje sa zlatom-HRIZELEFANTINSKA;Is helenistickog perioda upotrebu slonovace preuzima Rim (konzularni diptisi),ranohriscanstvo I umetnost Vizantije(ikonice,kutijice,enkolpioni).Najznacajnije ostvarenje u slonovaci je Maksimijanov presto (drvo pa slonovaca).Slonovaca je bila popularna u karolinsko doba.U romanici I gotici I islamu od slonovace se izvode dela primenjene umetnosti,portativni oltari,a prave se I manje statue svetitelja.dobar deo tih statua je bio bojen I pozlacivan.U renesansi dozivljava oseku,popularni su u baroku I rokokou,a cest je materijal prilikom intarzije.

DRAGO KAMENJE-koristi se u sitnoj plastici,za izradu nakita,gema I kameja.Obrada dragog kamenja izvodi se ostrim alatkam,graviranjem,brusenjem,urezivanjem ili dejstvom kiseline kada se kamen oblozi voskom u koji se ureze lik,a zatim se izlaze dejstvu kiseline.Drago kamenje je raznoliko po svojimj svojstvima I izgledu.Neke vrste su bile popularne.Rubin je prozracan,crvenkast kamen najtvrdji posle dijamanta.U starini se smatralo da stiti od kuge,pa je zbog toga cesto upotrebljivan.Smaragd je zelenkasti,providni kamen a u srednjem veku se verovalo da svog vlasnika stiti od otrova I zlih duhova.Opal je slican kvarcu,moze biti razlicite obojenosti,relativno je jeftin,a za izradu nakita je manje upotrebljivan posto se verovalo da moze doneti nesrecu.Dragi kamen se brusi I to u apstraktnim formama.To se radi jos u antici,a u novom veku centar je u amsterdamu.Geme I kameje su dela sitne plastike izvedena u plemenitom najcesce polu dragom kamenu.Malih su dimenzija od 2 cm do 20 cm.Cesto sluze kao pecati,mada mogu da se koriste I kao nakit.Lik na gemi je izokrenut kao na ogledalu I udubljen je u povrsine kamena.Kada se gemom pritisne vosak u njemu ostaje pozitivan ispupceni lik.Predstava reljefna je na kameji.Plitak je reljef,a lik se radi u pozitivu.Svrha je dekoracija.Najpozitivnije su polihromne,visebojne kameje a za to se uzima kamen sa vise obojenih slojeva.

BRONZA-legura cinka (10 %) I bakra (90%),dodavanjem ovoj leguri drugih metala ostvaruje se veca cvrstina (alumunijum,gvozdje ,nikl,olovo).Smatra se da su za bakar doznali jos u trecem milenijumu [re nove ere u Maloj Aziji,a u drugom milenijumu bronza je preneta u Evropu.Bronza zauzima znacajno mesto I u drevnoj Atini (Roikos I Teodoros 600. pre nove ere).Is anticke Grcke je do danas ostalo veci broj skulptura u bronzi to je uglavnom sitna plastika,ali ima I ocuvanih dela monumentalnih dimenzija (Auriga,Zevs tj. Posejdon).Novac je radjen u bronzi,Etrurci su takodje koristoli bronzu.Od Etruraca bronzu preuzimaju Rimljani,oni rade poprsja,reljefe,samostalne skulpture.Mnoge se nisu sacuvale jer su se u prvim vekovima hriscvanstva one topile.u Romanici bronza se takodje koristi,a u renesansi dozivljava procvat.Od tada je pa do dans uz kamen ona glavni skulptorski materijal.Ona se koristi za spomenike I konjanicke statue.To je materijal koji ostvaruje napetu I zivopisnu skulpturu,sa vrlo

- 32 -

izrazajnim svetlosnim efektima, pa je pogodna za ostvarivanje akta i ljudskih I zivotinjskih figura koji su u pokretu.Vremenom ona dobija patinu zelenkaste boje.

SKULPTORSKE TEHNIKE

Malo je umetnika koji mogu svoju ideju direktno da realizuju u nekom trajnom materijalu.Obicno se pre same izrade izvode skice I crtezi.Skulptor I na skicama klese I vaja.Nakon izvodjenja skica izvodi se model u glini pomocu koje skulptor moze da pravi razlicite varijante resenja.Glina omogucava lako modelovanje,oduzimanje I dodavanje materijala pa prilikom rada sa njom iscezava raskorak izmedju umetnikove realizacije I imaginacije.Prilikom rada u glini gubi se osecaj za cvrst materijal pa se u 19. veku grupa umetnika sa Rodenom zalagala za izvodjenje skulpture posle skice.Prva podela:Skulptura se moze podeliti u tri grupe:I dela koja umetnik izvodi sam I to od skiciranja do definitivne obrade u slonovaci,glini,vosku,drvetu,kamenu I metalu (samo rezanjem ili iskucavanjem)II umetnik izvodi delo sam do odredjene faze.(radi se npr u keramici)III ostvarenja za koja umetnik izvodi samo modele a definitivni oblik se dobija livenjem.(bronza).Druga podela:istice u vecoj meri tehnikeI dela modelovana u mekom materijalu (vosak,glina,gips)II ostvarenja dobijena obradom tvrdih materijala (kamen,drvo,slonovaca)III odlivi ili iskucavani materijal,tu se radi o radu sa rastopljenim materijalom I hladnim materijalom.

VAJANJE

Vajanje je postupak dodavanja ili oduzimanja materijala pri stvaranju jednog skulptorskog dela.Materijal mora biti elastican,podantan,lak,mek a to su glina,vosak I gips.Ovakav stvaralacki proces ima izvesnih dodirnih tacaka sa slikarstvom koje kistom nanosi I skida nanose boje,tako I vajar postepeno uoblicava svoju zamisao.za razliku od klesanja livenje podrazumeva postepeno gradjenje statue,I omogucava preradjivanje I menjanje sve dok se ne postigne trazeni efekat.zato je ova tehnika pogodna za izrazavanje emocionalnih stanja.Dela nastala ovom tehnokom karakterise neposrednosr,spontanost,mada ta dela znatno redje postizu utisak monumentalnosti I snage koje se ostvaruju tehnikom klesanja.Vajarske forme omogucavaju razlicite forme I dimenzijem;njima ne treba podupirac.Da bni se to ostvarilo potrebno je izraditi armaturu-osnovnu konstrukciju koja tematski sledi osnovu dela.armatura je sacinjena od cevi I zica spojenih (nekad se upotrebljava I drvo.Armatura daje cvrstinu delu,stabilnost I trajnost.Posto se izvede armatura na nju se nanosi vosak a to se cini dok se ne ostvari zeljena forma.prilikom obrade javlja se problem kako usporiti susenje gline.to se ostvaruje tako sto se glina prska vodom,ili se prekriva vlaznom tkaninom.Zbog jeftinoce glina je najcesce koriscen materijal.Ovi materijali nisu narocito trajni pa se zbog toga trajnost ostvaruje pecenjem ili livenjem.

- 33 -

KLESANJE

Klesanje je tehnika cijom primenom se odstranjuju svi suvisni delovi nekog tvrdog materijala.Tako se oblikuje klasicna skulptura.Mikelandjelo je smatrao da je to jedina dobra tehnika.Ova tehnika se vezuje I za Egipat,Grcku,Rim,romaniku,gotiku,renesansu jer je tad kamen bio glavni skulptorski materijal.prilikom klesanja mora se imati jasna I precizna vizija dela.Klesanjem se nista ne moze dodati,pa su zato greske ne popravljive,I zato ova tehnika zahteva veliko iskustvo.Samo mali broj umetnika direktno radi u kamenu (Mikelandjelo,Roden),Umetnik mora proceniti da li se njegova zamisao moze ostvariti u kamenu,a da li postoji opasnost od lomljenja.Da se delovi skulpture ne bi lomili koriste se podupiraci.Prenosenje sa glinenog modela ostvaruje se mehanickim putem I to PUNKTIRANJEM.Najistaknutije tacke se na modelu oznacavaju kotama,a onda se mernim instrumentima prenose na kameni blok.Tada se pristupa klesanju gletima I turpijama.Ovom tehnikom se teze izrazavaju emocije.Klesanjem se izrazava monumentalnost,trajnost,pateticnost,uzvisenost,pa se zato ovom tehnikom najcesce izvode monumentalne skulpture (razni javni spomenici)

LIVENJE

Skulpture od mekih materijala nisu tarjne pa se zato jos od antike prave njihove kopije u tvrdom materijalu.Taj proces za dobijanje relativno trajnih dela izvrsava se livenjem.Model se prvo oblozi,tankim slojem voska cija debljina mora biti onolika kolika ce biti debljina metalnog odliva (2-3 mm).Taj sloj voska umetnik modeluje,zatim se preko takvog modela napravi kalup od gline ili kalupnog peska ,a to je debljine od nekoliko cm,I ona prati osnovne odlike modela.U najvisem delu I najnizem ove obloge postavljaju se cevcice,koje dopiru do voska.Kroz gornji otvor uliva se rastopljena bronza koja topi vosak.otopljeni vosak istice kroz otvore na dnu kalupa,a bronza se uloiva sve dok I sama ne pocne da se izliva,a zatim se otvori zatvaraju.Kada se bronza ohladi,kalup se odstrani a odliv se ocisti I cizelira,(doteruju se detalji).Zatim se vrsi patiniranje.Od 19. veka koriste se kalupi u delovima koji omogucava veci broj odliva.Skulptorska dela vecih dimenzija ostvaruju se tako sto se liju pojedini delovi koji se mehanicki spajaju.Skulpturi u bronzi nije potreban oslonac,njima se mogu prikazati najsmeliji stavovi,pa zato I skulptura u bronzi omogucava vecu slobodu umetniku.

ISKUCAVANJE

Ova tehnika podrazumeva rad u hladnom metalu.Tanak sloj metala se postavi na vec pripremljen model pa se zatim iskucava drvenim maljem.Time se metalna linija prilagodjava drvenom modelu.Tako su se u Vizantiji radili srebrni okovi ikona,poveza knjiga.Iskucavanjem se dobijaju reljefi.

U novije vreme pojavljuju se tehnike koje odstupaju od klasicnih principa,a pritom se koriste najrazlicitiji materijali kojima se ostvaruju najmastovitije konstrukcije

- 34 -

ostvarene od zavarenih elemenata.Ovakve skulpture se ili bije ili se odrzavaju razlicite,autenticne boje njihovih stvarnih elemenata.Kao materijali se koriste karton,sinteticki materijali staklo,a nekad se za delove skulpture koriste I neki gotovi delovi.Pojavila se u novo vreme I kineticka skulptura,koja rusi osnovni postulat klasicne skulpture a to je trajnost I staticnost. Ova skulptura menja pokret za sta se koristi strujanje vazduha ili motorni pogon.Takve forme su izvodjene od lakih materijala I medjusobno su povezane.Takva kompozicija se postavlja na mesto gde struji vazduh,pokrecu se pa tako skulptura menja oblik.Njena lepota odrazava svetlosne efekte a pruza osecaj ritma I sklada.

TEME U SKULPTURI

Najcesce se prikazuju ljudske forme.Jos u antici se smatralo da je ljudsko telo savrseno u oblicima I harmonicno u proporcijama.Ta jharmonija pociva na savrsenstvu odnosa odredjenih delova tela.Npr. odnos glave prema ramenima je 1:2 ; odnos glave prema torzu 1:5 ; a odnos glave prema udovima 1:3.Stari Grci su smatrali da glava u ljudskom telu treba da se sadrzi 7 ili 8 puta.U sintezi duhovne I fizicke lepote su trazili ideal savrsenog coveka,a pri tome su negovali muski akt.Anticki ideali su postali uzor renesansnim umetnicima koji izucavaju anatomiju,proporcije,lepote ljuskog tela.I u Baroku I u 19. veku grcki ideali jos uvek zive pa je ljudska figura bila srediste skulpture.Od 19. veka ljudsko telo se drugacije prikazuje,ono se deformise,uspostavla se veza izmedju masine ljudskog tela,menjaju se I izoblicavaju forme,tezi se ka uoblicavanju oblika I njegovoj apstrakciji.Pored prikazivanjua ljudskog tela prikazuju se I narativni motivi u reljefu a to su alegorijske,mitoloske,

Istorijske teme ili teme is hriscanske religije.Posebna paznja se posvecuje predstavljanju pokreta gde je noga obicno izdignuta sa povrsine,a ponavljanje oblika u ritmickog rasporedu stvara iluziju da se citava kompozicija nalazi u pokretu.Tako se rade reljefi na rimskim slavolucima.Narativna skulptura-odredjenim pravilima ili simbolima se predstavljaju odredjena stanja.Puna skulptura je bila popularna u baroku,u modernoj umetnosti se retko izvodi.

ELEMENTI IZRAZAVANJA SKULPTURE

Elementi izrazavanja skulpture su volumen,svetlost,povrsine,boja, masa.Volumen I masa su osnovni elementi oblikovanja.Odnos masa je primaran a naglasen je u modernoj,pa su I ljudski likovi I delovi tela formulisani kao zbir razlicitih volumena.Volumen ima dvostruku ulogu,obuhvata prostor,on oznacava I ocrtava podrucje samog prostora.U skulpturi postoje otvorene I zatvorene forme.Otvoren je onaj volumen koji ogranicava prostor I koji prima prostor koji ga okruzuje.Zatvorena gorma ispunjava prostor,ona je jedinstvena I monolitna.U pojedinim epohama skulptori su tezili da ostvare zatvorene forme (Egipat,Romanika ).Otvorene forme su

- 35 -

izraz slobodnijeg I dinamicnijeg shvatanja skulpture a karakteristicne su u Helenizmu,visokoj gotici,baroku.

Masa se moze povijati ili sticati(Mur pobija volumen,dok ga Brankusi istice).Mase pruzaju osnovni vizuelni utisak,pa se volumen izrazava kroz skulpturu (Vilendorfska venera).Bitan je I pokret masa .U pocetku volumen je bio jednostavan I zatvoren (Hera sa Samosa),na skulpturi Kora I Kurosa volumen je I dalje zatvoren,ali su vec jedna noga I ruka izbaceni u prostor cime se nagovestava pokret.Pokret se prvi put pojavio na reljefima.Otkricem contrapposta dolazi do revolucije u skulpturi.To je stav gde se tezina tela prebacuje na jednu nogu a druga sluzi kao oslonac telu.Telo koje je do tada prikazano kao zatvorena masa pocinje da dobija otvorene forme.Ovaj proces se brzo razvijao pa se u 5. veku staticnost figura izgubila.

Svetlost je neizbezan uslov izrazavanja plsticne forme.O svetlosti se moze govoriti na dva nacina,odnosu svetlosti I plasticne forme I uticaju svetlosti na delo.Odnos svetlosti I plasticne forme-razliciti materijali razlicito reaguju na uticaj svetlosti.Glina,terakota,drvo I bronza traze direktno osvetljenje koje formi daje jasan karakter.Glatko obradjeni materijali kao sto su mermer,slonovaca porcelan,staklo zahtevaju refleksno osvetljenje koje se ne usmerava direktno na njih.Roden je pisao o uticaju svetlosti I formea npr. Bernini I Praksitel su koristili svetlost za stvaranje odredjene iluzije.Svetlost takodje ima I protivurecnu ulogu,kontrasti svetlo-tamno se koriste za stvaranje takvih efekata koji skulptorsku formu dematerijalizuju. Velika paznja se poklanja mestu gde ce se postaviti skulptura.Pieta je nacinjena tako da bude osvetljena sa desne strane.Kod skulpture “Zanos Sv. Tereze” izvor svetlosti je iznad skulpture.Razliciti materijali se osvetljavaju na razlicite nacine:mermer je najbolje osvetleti sa jedne strane,za bronzu je pogodno difuzno ili dnevno osvetljenje.Povrsine se stvaraju kretanjem linije a linije nastaju kretanjem tacaka.Povrsine omedjuju I stvaraju volumen (otvoreni,zatvoreni,razbijeni,monolitni).Glatke povrsine imaju za cilj da sto vise istaknu volumen,I da ga jasno omedje u prostoru.Rapave povrsine omogucavaju da se svetlost rasipa,ostro preseca,pa zbog toga takve povrsine deluju dramaticno.Ravna povrsina koja neuznemireno tece ili blaga izvijena linija povrsina stvaraju mir,spokoj (Egipat,Romanika).Povrsine koje se sukobljavaju,susticu,stvaraju utisak iznemirenosti tipicne su za tzv dinamicne epohe kao sto su Helenizam I gotika.Boja- cesca je od neobojene skulpture U starim civilizacijama su se skulpture bojile.Bojena skulptura je cesto simbolicna.U Egiptu je gotova sva skulptura bojena,takodje u Grckoj (Praksitelove skulpture je bojio Nikija).U gotici,romanici,baroku, ona je takodje bojena.U baroku one su cak bile I oblacena,imale su oci od stakla a I nakit.Prilikom bojenja nije se vodilo racuna o prirodnoj slicnosti.U Grckoj kosa je ljubicasta a u gotici kosa I odeca je bila pozlacena jer zlato simbolise nebesku svetlost.U drugoj polovini 18. veka skulptori su tezili da se vrate antickim uzorima.Na vecini antickih skulptura gornji,bojeni sloj je otpao pa su one bile bele ,tako su I umetnici 18. veka verovali da skulpture nisu bile bojene .Moderana skulptura insistira na autenticnosti prirodnih boj,a samo nanosenje boje nanosi se na one skulpture koje teze efektnom utisku.

- 36 -