Pavle bakic

СТВАРНОСТ

Vojislav Veselinovi}

Posledwi srpski DespotPAVLE BAKI]

Kwiga prva “Pod krilom grada Ven~a”

Izdava~:Stvarnost - Aran|elovac

Za izdava~a:mr Dragan Todorovi}

Pokroviteqi:“Hotel Izvor”d.o.o. Aran|elovac i

Udru`ewe “Pavle Baki}” - Aran|elovac

Unos teksta i dizajn korica:Aleksandar Batri}evi}

Lektura:Du{anka Kali~anin

Korektura:mr Dragan Todorovi}

Tehni~ko ure|ewe:Tijana [uki}

Tira`:1.000 primeraka

[tampa:Grafopak – Aran|elovac

Vojvode Petra Bojovi}a bb

Tel: 034/6725-683


Posledwi srpski DespotPAVLE BAKI]

Kwiga prva

“POD KRILOM GRADA VEN^A”

2012.

5

Pod krilom grada Ven~a

УМЕСТО УВОДА

Роман “Под крилом града Венча” је прича о личностима и догађајима из наше историје са почетка XVI века, када је Србија била избрисана са страница светске историје и рачунала се као “историја Турске”. После пада српске деспотовине и доласка султана Сулејмана на турски престо Турцима се остварује давнашња жеља да заузму Београд. Падом Београда (1521), а потом падом Родоса (1522), Султану се указала прилика да једном коначно крене и на Европу и успостави “Нови светски поредак”.

Можда би Сулејману и његовим Османлијама било лакше да остваре своје намере на овим просторима, да у земљи коју су још увек сматрали за своју домовину, нису живели Срби. Ово је управо роман о једној значајној породици са почетка XVI века, о породици последњег српског деспота Павла Бакића, најзнаменитијег Шума-динца у средњем веку. Павле Бакић се, са педесет коњаника, одселио са Венчаца у Угарску 1525. године, а погинуо је, бранећи Европу од најезде Османлија, 12. октобра 1537. године у Горјанима, код Ђакова. Аранђеловачко Удружење “Павле Бакић” подигло је спомен-обележје Павлу Бакићу 12. октобра 2009. године, на 472. годишњицу смрти.

Истраживањима на планини Венчац као и у ближој околини, прикупљена је грађа минимално потребна да се схвати живот човека на прелазу из XV у XVI век, да се сазна и разуме чиме су се онда људи овде у постојбини бавили, у шта су веровали, да ли су били писмени, чиме су се хранили, како су се волели...

Ренесанса нас је дефинитивно заобишла, мада нису били далеко Дубровник, Венеција, Византија, Грчка...

6


Све је могло да буде другачије али нама је пре, на брзоногим коњима, дојурила азијатска алабука, Османлије са узмлаће-ним грамзивим погледима да попале, разоре и отму. Ни онда тај “Нови светски поредак” није рачунао на нас.

Владета Коларевић из села Брезовца има свог “секулу” од којег, сигурно, нико нема већег. Човек од својих сто педесет килограма, Микица Милићевић из села Брезо-вца, дугогодишњи чувар мајдана на Венчацу, тврди да се никад и ничега у животу није плашио. Све док једне ноћи, било је тако негде пред зору, а он чувао мајдан на Венчацу, није одједном зачуо топот коња и лавеж паса! Кроз летњу ноћ разлеже се топот коња, камење само пршти и све је ближе!... Он потрча према стази која води право у амбис, да спречи како коњ не би упао и настрадао. Топот је све ближе. Секула је већ раширио руке и чека да се коњ појави из мрака. Чује како камење пршти, а пас громогласно лаје. Све су ближе. Имао је неко малено кученце, да му прави друштво у ноћној смени... оно се сво скупило, па дрхти од страха и само цвили... Секула стоји на путу и са раширеним рукама чека... Одједном се све умири. Нема нигде коња који је галопирао, а и лавеж се више не чује. Секула пође стазом у шуму. Већ је свануло. Ишао је у правцу одакле се чуо звук. Нема нигде никога. Када је кренуо кући свратио је до неких људи, ту подно Венчаца. Питао је да се није некоме ноћас отео коњ? Људи су га чудно гледали. Слегали су раменима и одговарали да нико у овом крају нема коња... Питао је и мало даље у заселку Забрежје и у заселку Каменар. Људи су му одговарали да ни ту нико одавно не држи коње. Кад год би се повео разговор у вези овог догађаја људи су се чудно згледали и вртели главом. Иначе, осим Секуле многи су чули топот копита на Венчацу, и то више пута, али о тим - оностраним стварима - гласно се не прича...

ПОД КРИЛОМ ГРАДА ВЕНЧА

118


***

Тих дана владала је неуобичајена живост на Венчацу. Гласници су одлазили и долазили. Све је ухватила нека журба. Коњушари су истеривали коње на пашу подно Венчаца. Слуге су оправљале појате и арове, подизали нове ограде... Дунђери су крпили зидове на кулама и подзиде, да се не рони земља око двора.

Жито се скидало са њива и довлачило на гумна. По цео дан су климава кљусад газила око стожера. Људи су лопатали до изнемоглости, бацајући увис плеву и сламу. Ковачи нису гасили ватре. И дању и ноћу чула се лупа чекића о наковње. Ковале су се коњске плоче и клинци за поткивање, и то углавном преко дана. Ковало се и ноћу за посебне потребе, наручено, обично тајно, нож или јатаган. Седлари су поправљали седла, а и по неко ново правили. Сарачи од штављене коже правили амове, оглаве, дизгине и уларе. Конопчари од кудеље прели конопце, од оних најкраћих, поводника, до оних дугачких којима се везује сено кад се на кола натовари. Манојло је преузео команду над свима. Десна рука му је био Чутурило. По цео дан је преко дворишта и око двора одзвањао његов крупни глас. Терао је на посао свакога, па и онога кога је само случајно срео. Псовао је на сав глас и свађао се са непослушним коњушарима. Ови су му терали инат и намерно радили све супротно од онога што он нареди. Смишљали му разне подвале и подмуклости, а онда се смејали до суза када би Чутурило загаламио.

Павле није излазио у двориште. По цео дан је или примао гласнике или, кад би ови отишли, слао момке као своје гласнике на разне стране.

119


У међувремену је давао упутства шта и како да се ради, слао момке да штошта пренесу Манојлу, слао поруке и позивао оне који ће са њим да путују да дођу на договор. За неколико дана, Павле је закључио да је све спремно, па посла гласнике на више страна у села која су била под његовом влашћу, да позову примићуре његове, чобане и сеоске старешине да дођу на договор.

У речени дан почеше, од ране зоре да долазе и то као по правилу, они најдаљи стигоше први, а ови ту са Венчаца последњи. Ваљда то тако мора, чим се стално дешава. Сеоске старешине у пратњи својих момака и примићури са својим слугама , одмах су заузимали места испод високог гранатог дрвећа подаље од двора, у дебелој ладовини. Како је који стигао распремао је своје ствари. Разседлавали коње, а неки су и шатор поставили. Већ су се палиле ватре и прве овце окретале на ражњевима. Манојло нареди да се изнесе буре вина на ливаду, да се постави на један пањ, тако одсечен и затесан да не клизне. Одмах ‘’ударише’’ славину на буре и нема тога који није пришао са вргом или дрвеним пехаром, некаквим земљаним лончетом или чашом направљеном од брезове коре, да уточи и проба кнежево вино. Чутурило је галамио и као заводио неки ред око бурета, а почешће је подметао врг под славину, наводно да проба вино, да би сваки пут попреко погледао подрумара и зарежао: - Мог`о си и боље да донесеш!

Многима поможе ово буре да се распричају и разгаламе између себе, и на час забораве на ону бригу која их је све време мучила: ‘’зашто их кнез сад баш зове’’?

Убрзо су сви брави били испечени и само што су се мало ладнули, никоме није јасно како, поједени очас посла. Само је чопор паса развлачио бачене кости. Још увек свеже коже висиле су на гранама дрвећа...

Када је сунце већ почело да замиче за удаљене планинске врхове, и сво небо обојило вечерњим руменилом, дође Јаков и позва све старешине у двор.

Ови полако кренуше према дворишту. Момци су остали код ватри. Павле је стајао на прагу двора да би био виши од свих, не због власти и статуса, него једноставно да

120


види ко је све дошао. Називају му Бога онако како је који долазио. Он отпоздрави свакоме понаособ поменувши га по имену. Манојло је стајао поред њега. Када се сви прикупише, Павле викну да и они најдаљи чују: - Бог вам помогао, браћо! Видим да сте, рек’о би, скоро сви дошли. Можда по некога и нема, али тако је увек... Рећи ће они касније зашто нису данас овде. Звао сам вас да вам кажем да се спрема нешто, ја мислим да није добро, и мораће неки од вас, заједно са мном у Стамбол, код Султана на ратни савет. Ценим да Турци опет неку војну планирају па нас, као и оно пре када су на Београд полазили, зову на договор. Ако је тако, добро је, али ја увек слутим да је у питању нека турска подвала. Ми сви знамо да Турцима није веровати, али на диван се ићи мора! Ми смо сад турска раја, па док год своје државе немамо, морамо по турском адету да се владамо и да гледамо не би ли некако преживели. Не можемо сви да идемо. Ја морам, а са мном кога одредим. Они који остану има да слушају Манојла, док се ја не вратим. Ако ли ме Бог негде заустави, па се уопште не вратим, чините како вам Манојло буде заповедао, баш као ја да вам заповедам. Од моје браће само Манојла остављам овде, а сва остала браћа, ево их овде, и Комнен и Димитрије и Петар и Михајло, иду са мном. А сада дајте измеђ` себе десеторицу способних момака, који хоће добровољно са нама да пођу. Настаде галама: - Оћу ја, оћу ја, оћу ја!...

- Чекај! Ја ћу да одредим! - надјача Павле гласом разуларену гомилу и сиђе са прага. Поче да показује прстом на момке који му се учинише способни. Издвоји десет, углавном познатих и искусних караванџија и кириџија који се никаве опасности не плаше. Кад ово заврши он отпусти остале, и ови се полако вратише до својих момака и својих ватри, тамо на ивици шуме. Неки су између себе коментарисали и погађали шта би то могло да буде. Нису веровали да ће се Турци упустити у још један ратни поход, када су у протеклих неколико година стално били у рату. Неки су се на глас питали: - Откуд султану тол’ко народа ?

Поново се дохватише вина, а и печења коме је остало, и ускоро се зачу песма. Сада су ватрама пришли и слуге и коњушари, њихове жене и сав онај народ који је живео у

121


оним кровињарама, лубурама и потлеушама поред пута и око двора. Направи се вашар. На једној страни писну фрула и удари бубањ. Младеж се ухвати у коло. Тамо подаље од гужве неко из бисага извади гусле. Окупише се око певача. Шумом се разлеже о јунаштву у песми опеваном... Код једне ватре, где су седели људи из оних села чак тамо близу Београда, Сумрачило прича како је срео здухаћа на Венчацу. Нико није приметио бабу, како иде од једне ватре до друге и нешто загледа. Кад не може да препозна никога она само одмахне руком па се упути ка другој ватри. Код једне, где је познала ’’њен народ’’ прогура се и седе на земљу. Пружи руке да се угреје. Неки јој направише место. Познали су и они њу. Она је овдашња, ту одмах подно Венчаца, поред самог пута. Живела је сама, а ретко кад је стварно и била сама.

Многи су долазили код ње по разним потребама, а углавном када их нека невоља спопадне. Била је надалеко чувена траварка. Скупљала је лековито биље, траве и корење, и кажу да није постојала бољка коју она није могла да излечи. Некада је волела по мало и да врача, али само онако да људима буде боље. Није бацала чини ни на кога, а скидала бачене чини јесте. Гасила је угљевље и ’’отклапала од споменика’’. Поготово су је волеле младице, када им је причала шта ће да се догоди и какве ће жеље да им се испуне. Некима је саветовала да свог човека ’’закивају у греду’’, не би ли се откануо скитања по другим женама и вратио кући. По нека младица је тражила од бабе да јој обаје и приреди крилце од слепог миша, које јој је потребно да некога обрлати. Баба је, мада нерадо, излазила у сусрет и таквим жељама. После се кајала и молитвала данима да јој Бог опрости, ако би се на зло окретало. Посебно је била вешта у справљању којекаквих масти и мелема. Маст против шуге и оједа носили су сви они који су дуго морали да путују у караванима. Њени мелеми су били чувени у Београду, Смедереву, а кажу кириџије да се чак и у Дубровнику продају. Морали су да крију од бабе да продају њене мелеме, јер она то никоме није наплаћивала. Када би коме справила какав лек по само њој знаним рецептима, молитвама за оздрављење је подупирала његово дејство и

122


искрено се бринула да невољник оздрави. Кад би сазнала како се неки лекови што она прави продају, томе више не би давала никакав мелем, а каткад би окренула и да га куне, јер по њеном дубоком уверењу продавати лек и вајдити на народној невољи - није Богу драго. Била је добре душе и увек весела, па су веровали да је њена добра душа и племенита нарав најбољи лек за болесне и несрећне, а речи утехе које је знала да упути лечиле су боље од било које травке. Назваше јој добро вече и како седе неко јој пружи тиквицу са благом ракијом да проџара гушу, што је преко потребно пред причу, коју ће свакако започети. Баба мало сркну, па се насмеја. Показа једини зуб који је још имала, а сви се умирише да чују... Знали су да је причљива и да има нешто занимљиво да исприповеда.

- Јесте ли чули, народе, шта се збило пре неку ноћ, овде, на Венчацу? - поче баба гласно, тако да је сви чују. Сви се ’’претворише у уво’’. Подебела служавка, сва једра к’о шљива, а мало погузатија, нагла се преко оних што седе око ватре па отворених уста гледа у бабу. Примакла се тако близу да јој ни једна изговорена реч не промакне. Један од шталских момака полако провуче руку баби иза леђа, па уштину служавку за дупе. Она врисну и окрете се око себе, замахну меснатом руком да некоме одмах све зубе саспе у грло. Очима сева и сикће кроз стиснуте зубе: - Ко је!? - онај коњушар причучио у мрак и ућутао се. Један момчић поред распаљене служавке, не издржа, прасну у смех, а то би довољан разлог да му пукне шамар, за џаб-џабе... Он се ухвати за образ и одскочи у страну да би избегао и други, намењен му ударац. Од тешке руке увређене служавке отече му образ одједном и искочише му светлаци пред очима. Сада се онај коњушар, који је крив за целу ову ујдурму, зацерека па скочи на ноге и шмугну у мрак. Момак, са једном руком на образу, другом зграби подебљу нагорелу грану, па се стушти за коњушаром. Служавка љутито оде.

Мрак је сакри од подсмеха. Када су је поново сви погледали, баба настави своју причу: - Јесте ли чули, народе, ште се збило пре неку ноћ!?

- Нисмо, а можда и јесмо. Овде се сваку ноћ по

123


нешто догађа - загаламише они поред ватре. Баба настави: - Ја легла, тако, пораније, пошто сам намирила стоку и пустила керове, а не могу одма` да заспим. Нека ме сипња заптива, поготову кад су магле, онако с вечери, овде под Венчацом, па не могу да дијам. Лежим ја тако у поњавама па рачуњам, да се мало угријем, ваљда ћу заспати. У неко доба прену ме неки тутањ. К’о да су громови, Боже ме прости, а напољу ведро. Месечина к’о дан... Нигде облачка нема. Керови залајаше према путу, а оно грми, па све ближе. Ја се премакнем до оне баџе што је према путу, па мало одшкринем капак. Напољу месечина к’о дан. Ја погледнем, прво низ пут, па уз пут, и не видим ништа. Тим путем стално јуре гласници, ђа Татари турски, ђа ови наши. Навикла сам ја на топот коња, али није то то. Поново погледнем уз пут, тамо према двору, кад угледам нешто огромно, бело, лети по путу ,а чује се грмљавина и лавеж паса. Боже ме прости, ту се ја прекрстим и начнем молитву, кад оно све ближе. Керови моји подвили репове и само цвиле и дрхте од стра’а. Онај мој Шарко, што се са вуцима коље, само се ушукутио па дрхти и цвили. Ја заборави и молитву и да сам жива... Оно протутња поред куће. Једва се усуди’ да погледам за њим. Црни јахач на белом коњу... Неки огромни огртач му се вије на раменима ка’ да су крила. Рекло би се к’о да лети. Као да није од овога света. Вилењак - помислим ја па замандалим онај капак на мојој баџи и побегнем у поњаве. До зоре нисам очи склопила. Дрктим тако под поњавама и чекам да сване. Никад се више сунцу нисам обрадовала него то јутро. Све сам се бојала - вратиће се ’’Оно’’ да ме у’вати... Зна ли ико шта то може да буде?

Сви се згледају. Понеки слежу раменима. Неки питају бабу да није то можда сањала? Она се куне у срећу да није. Нико ништа не коментарише. Један глас тамо од преко ватре, прекиде тишину: - Ја сам нешто вид`о, а то је, рек`о би’ било баш те ноћи. Вукли смо неко сено, нас троје воловским колима, доле на појате. Што ноћу, не знам, али смо вукли нас тројица с воловима, а био ту и Јаков са његовим момцима. После они преузели, а нас вратили кући... Шта ја знам због чега... Њина посла... У неко доба

124


зачусмо сви тутањ. Рек’о би као да је коњ у галопу, само некако снажније, као грмљавина! Јес била месечина и све се видело к’о на длану. Туче низ пут па само закива. Јаков му пође у сретање. Вид`о сам и кад је сабљу исукао. Тај се никога не плаши. Замаче за кривину, а ми уклонисмо кола с пута. Једно време се не чу ништа. Као да је оно стало, кад не би мало, а онај тутањ поново, па све према нама. Ми се ушукутили па ћутимо, а волови цимају главама, очи у страху исколачили, па само гледају како да се отму и побегну. Оће јармове да изломе, па то ти је. У један ма’ зачу ја ломљаву кроз грање, а нешто огромно, к’о кућа, рипи поред мене па стутња путем тамо према Букуљи. Во левак скочи и скр’а дешњака у врзину. Ја закука од стра’а. Претрчаше ови моји двојица да виде шта је. Видим ја и њима зорт. Помогоше ми да ишчупам дешњака из врзине. Ја и’ упита: - Шта ово би људи? Они дркте ка’ прут и само се крсте. Веле: ‘’Оно’’ и’ прескочило, и то обоја кола, па рипнуло поред моји` волова... Шта је било, не знам. Јесте коњ бели и коњаник, као некако оностран, сачувај ме Боже и саклони... Сигурно вилењак, што каже баба.

Таман воловар заврши причу, кад се јави један из доњих села, онамо поред реке, подно Венчаца:

- И ја сам вид’о нешто, али нисам смео ником да причам. Да ви сад нисте причали не би’ ни ја. ‘Оће да кажу да сам врдно из памети или да сам био пијан, па булазним... Враћ’о се ја те вечери од моје неке својте, ту из Врбице, па окаснио. Гостили ме они лепо и испратили далеко од куће па ми, реч по реч, и време прође... Журим ја кући, а носио неки џак, па све преко, ливадама. Џак ме притег’о на рамену, а плус ми окачили пртену торбу. Спремили којешта па ме натоварили к’о кљусе. Ја не смем оно да спустим. Не могу после сам да подигнем са земље. У неко доба угледам нешто бело лети преко ливаде. Не чује се ништа. Рек’о би ка’ да коњ галопира, али се не чује топот. Од стра’а не смем ни да се померим. Спустим онај џак, па макар га и не подиго више и седнем на њега. Месечина к’о дан ,а ја лепо видим: црни коњаник на белом коњу! Нешто лепрша око њега, као да крилима маше. Он право према мени, а ја се укочио па

125


не мрдам. Разабирам по оној месечини: очи му светле као вењери, а коњу из ноздрва ватра сева. Ништа се не чује. Ни топот копита... Као да лете... Они све ближе, а ја премро од стра`а. Немам куд да побегнем. Зажмурим и чекам, чекам, чекам...Ко зна колико сам тако жмурео. Кад сам се усудио да отворим очи, нигде никог... Само ја сам, седим на џаку и дрктим. Окренем се око себе, нигде никог... Зграбим само ону торбу, а џак оставим онде у трави па потрчим кући. Моји се забринули што ме нема ваздан. Једва им испричах, а они врте главом. Жена рече да сам препио. ‘Мал’ је не изудара`. Мајка рано зором оде до врачаре...

- И ја сам видела нешто- јави се ковачева жена. Ковач се обрецну на њу: - Шта си ти видела? Ти све видиш и све знаш! Боље савладај мало ту твоју језичину!

- Па заједно смо гледали кроз прозор... - опет ће жена. - Ћут’ бре! - и дискусија се прекиде. Око ватре настаде галама. Свако са сваким поче

да замеће дискусију. Неки износе своје сличне доживљаје, неки само ћуте и врте главом. Они најћутљивији полако, шапатом, тумаче ове појаве као велико зло. Као неку неминовну несрећу која се спрема: - Ово је пред неко зло! Не појављује се венчачки коњаник тек онако! То је опомена. Он нас опомиње да ће се велико зло догодити.

Ковач пресече своју жену погледом не би ли је ућуткао, јер је почела некој њеној други нашироко да прича како су њих двоје видели вилењака. Окрете се и пође кући. Жена крену за њим.

Из мрака, као гром из ведра неба, загрмеше псовке. Зачу се нека јурњава. Некоме пуче шамар. Сви препознаше глас бесног Чутурила: - Мајку вам јебем турску! Акинџије и башибозлуци...ето шта сте ви!

- Нисмо Турци! Наши смо! - вичу друга два гласа. Поново се зачуше пљуске и јауци. Два момка истрчаше из мрака и сакрише се у гомили народа поред ватре. Онај коњушар и онај други момак што је добио длан од служавке. За њима галаму донесе Чутурило.

- Шта је Чуле? Што си љут? –загаламише око ватре више њих .

126


- Ма, да им јебем мајку шашаву... ‘Де су она двојица?... - окреће се и тражи погледом коњушара и оног момка.. Таман ја засп’о у сену, доле поред кола, кад оно - нешто скочи на мене! Скрши се преко мене, а ја рипи’ из сна. Намах сам ценио да су Турци. Препадо` се... Не знам шта је... Ја скочи, кад оно нека ватра све у круг вије се око моје главе. Нечастиви, помисли’ ја и дограби сабљу. Кад боље разабра, а оно - једна будала јури другу, с неким угарком у рукама, па све око они` кола са сеном. Да упале сено... Ја скочи с друге стране кола, па и’ поватам. Мало и’ ишакета и пропистих кроз руке али ми утекоше. Док ја једног, онај други ми умаче, ја за њим, а оно побеже и онај први. Ту су негде они... Познаћу их ја... Да и’ није ко видео?

- Није нико, Чуле! ‘Ајде, попи мало са нама. Нису они овде. Млади, па луди. Шта се ту може?... Терају неку шалу, па те мало препали.

Пружише му чутуру и он се одмах умири. - ‘Ајд’, помози Боже! - наздрави свима Чутурило. Ватре су јењавале. Они који су овдашњи одоше

кућама, они из далека задремаше окренути леђима ватри, навикнути на спавање наузнак, онако боком на лакту. Чутурило је поново задремао наслоњен на дрво.

Тек што је зора забелела огласи се рог на кули. Стража отвори капију на дворској авлији. Сви поустајаше од већ догорелих ватри и кренуше преко ливаде према путу који води од двора. Неки окаснели потрчаше да ништа не пропусте. Народ из насеља поче да се извлачи из кровињара и потлеуша. Извирују једни преко других. Све очи су упрте у отворену капију. У двору су сви на ногама. На кулама и зидовима стража. Кроз капију прво прође Јаков на вранцу. За њим десет момака у зеленим доламама. На глави им црне шубаре од ошишане јагњеће коже. На ногама опанци са жутим каишима укрштеним скоро до колена. О бедру сабља, преко леђа самострел, а набијени тоболци кратких и јаких стрела окачени са десне стране седла. У руци кратко копље, за бацање. Одјахаше лаким галопом низ пут. Јаков даде знак двојици момака да избију напред у претходницу. Остали се поделише са једне и друге стране пута. На

127


високом прозору Бисенија помери завесу од дебелог ћенара, коју је сама извезла. Испрати Јакова погледом све док његова широка плећа не заклони шумски хлад. По ко зна који пут Биса уздахну и претури по сећању свој живот, од оног дана када је заједно са Теодором кренула из Босне овамо на Венчац, и надала се дуго времена да ће се нешто десити. Није могла Јакову да опрости све оне лажи што их је изговорио док је није убедио да пође за њега. Није могла да се помири с тим да он овде има у сваком селу по неку жену, а одмах су јој рекли да се и не зна колико је деце његово, овде, у околини Венчаца. Почела је у сваком малом мусавом дечачићу да препознаје Јакова. Преко тога није могла да пређе. Мисли да га је замрзела толико да није могла са њим ни реч да проговори. Ипак... Кад год би некуд одлазио она га је испраћала погледом са прозора и бринула се да ли ће га поново видети. И он је знао да га Бисенија гледа мада се никада, ниједном није окренуо, када је на пут полазио.

Претходница је већ замакла за кривину када се на капији појави Павле. Јахао је Белца, усправан у леђима, обучен у парадно одело. На њему оклоп изгланцан до усијања. Обасјан јутарњим сунцем не да се гледати. На глави калпак и перјаница. Преко рамена лаки џемадан, само пригрнут. Антерија од плаве чоје, сва у гајтану, чакшире по турски, мало шире, са златним ширитима, на ногама чизме од мекане јеленске коже. Мамузе златне а узда сребром окована. Са стране га сабља куцка по левој узенгији. Са леве стране седла, мало позади, окачен мали, округли, сребрни штит. Коњ осећа пут. Поиграва и ситно гази. Павле му притеже узде... За Павлом, на неки метар иза, коњаник са барјаком у левој руци, затурио копље од барјака у узенгију. Десном смирује разиграног кулаша. О седлу му виси округли штит. Мач са леве стране додирује узенгију и куцка све по такту како коњ поскакује. Барјактар пази да се много не приближи кнезу, а и да много не заостане. Кад угледа оволики народ који је дошао да их испрати он се испрси и подиже главу, а кулаша притегну листовима. Овај схвати поруку и загази парадним кораком. На капију, све два по два, изађоше још тридесетак коњаника. Све

128


кнежеве сеоске старешине. Различито обучени, али сви на добрим коњима и са оружјем, опасаним или за силавима... За њима њихови момци. Пошли сви да испрате кнеза донекле, па да се врате и разиђу својим кућама, а кнез са оних десет одабраних момака, са своја два брата, Јаковом и неколицином кириџија, да настави до Стамбола и натраг, ако Бог да. На крају колоне четворица кириџија воде, у поводу, осамарене и натоварене коње. То кнез носи поклоне Турцима. Зна да мора да подмићује и плаћа све, од Султана, па до оног последњег низама, ако хоће код њих нешто да постигне. Цела кнежева пратња, и сва она булумента из позадине, прође кроз шпалир радозналог народа, што је стајао поред пута са капама у рукама. Понеко узвикне: - Живео кнез! Живео господар! Срећан пут!

Јаков, пошто је распоредио претходницу и издао потребна упутства момцима, окрете вранца и пође у сретање кнезу. Спази на прозору двора Теодору. Гледала је колону која одлази. Знао је Јаков да је ту, одмах иза њених леђа, сакривена да се не види, и Бисенија. Он је то осећао. Знао је да га она испраћа сваки пут својим забринутим погледом. Када се изгубе из вида онда заједно уздишу и плачу, свака за својом судбином. Видео је кад Теодора махну марамицом па је принесе очима. Знао је да маше њему, јер Павле се никада не окреће кад негде крене. Никада се не осврће назад да не би малерисао и да би се здраво вратио кући. Кад год би полазио негде гледао је само напред. Павле и Јаков упарадише коње укорак. Јахали су један поред другог.

Вранац и белац су се погледали испод ока и фрктали један на другог. Ћутали су и погледом пратили магле које је јутарњи поветарац ваљао уз Рудник.

- Како си оно обавио, тамо у пећини?- изненада упита Павле Јакова.

- Све како си рекао, господару - одговори Јаков очекујући још питања.

- Јеси ли водио дунђера да зазида онај ходник у пећини?

- Јесам! Зазидао је. Радио је целу ноћ. Помагали му момци... После смо навалили камење и затрпали улаз од пећине. Ништа се не познаје...

129


- А где ти је дунђер сада? - Остао у пећини!

Павле га више ништа није питао. Био је задовољан одговором. Знао је да је Јаков све добро урадио. Троја кола сребренине и драгоцености, а посебно оно што му је Ферхад послао из Смедерева, а што је стигло лађом са Родоса, све је добро сакривено у пећини на Букуљи. За нека друга времена... Ко зна...

Народ се полако разилазио. Манојло се појави на капији. Заповеди онима који су још увек тумарали по дворишту да иду кући. Рече да ће их звати ако буде устребало. Нареди да се капија затвори.

Чутурило већ неколико дана тражи Вељка. Од како се вратио са момцима из Мачве нигде га нема. Распитује се код оних његових другара, што су заједно ишли да отпрате оног младог калуђера на Саву, али нико да му каже где је Вељко. Види да они нешто врдају. Те говоре: - Овде је. Те: - Сад је ту био, како га ниси видео? Те: - Отишао негде послом ... - и томе слично. Смејуље се злобно и нешто се између себе домунђавају. Чутурилу ништа није јасно. Не зна шта се догађа. Вељко му треба да му да нека задужења. Много послова му је Манојло навалио на леђа, а људи мало. Многи отишли са Павлом на пут. Као да се крије од Чутурила. Само се понекад појави. Дође да од другара узме понешто за јело па се опет изгуби у шуми. Тамо има неку своју колибу за коју је мало ко знао. Ту се по некад крио, кад је морао да бежи од неког увређеног мужа. Појавио би се тек онда кад му дојаве да је опасност прошла.

Овог пута му је друга мука била на врату. Момци који су се са њим враћали од Саве када су пратили Костадина, једва да су могли Вељку да виде леђа у облаку прашине који је његов коњ, шибан до изнемоглости, подизао. Мамузао је коња све до села испод Венчаца где се зауставио код бабине куће. Само је скочио с коња и улетео у бабину авлију. Шарко га умало није растргао, али га је баба одбранила. У две речи је објаснио шта га мучи па је морао испред куће на дрвљанику да чека пуна два сата да баба направи мелем за пицајзле. Одмах је побегао иза куће и скинуо све са себе,

130


да се намаже и јада ослободи. Таман су момци пристигли да виде, када га је Шарко поново напао и када је несрећни Вељко, са гаћама у рукама, прескакао бабине врљике и спас потражио, онако гологуз, у густим копривама иза куће.

Сада се несрећни Вељко крије у својој колиби и лечи мелемима што од оне гамади, што од коприва. Не сме да се Чутурилу појави на очи, јер зна да ће овај намерно да га одмах пошаље негде на пут, макар и беспотребно, само да га натера да јаше коња са оном, копривама нажареном, гузицом и то за инат, што се онда смејао када је њега вукао Белац по путу.

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Војислав Веселиновић рођен је 1950. године у Новом Саду. Досадашњи живот и рад провео у Аранђеловцу. Пише романе и приповетке. Свој први роман “Данас је нови дан, сутра је мало сутра” објавио је 2005. године.

САДРЖАЈ

УМЕСТО УВОДА ................................................... 5

ПОД КРИЛОМ ГРАДА ВЕНЧА ................................ 7

БЕЛАЦ ....................................................................... 9СИРИЈА .................................................................. 67 КРЕЧАРИ ............................................................. 139МАЈСТОР ИЛИЈА КОЛАР................................ 187У ПОСЛЕДЊИ ЧАС .......................................... 203НА ПУТУ У НЕПОВРАТ.................................... 241 СУДБИНА ГРАДА ВЕНЧА ............................... 261КРОЗ МАГЛУ У ЈЕВРОПУ ............................... 275БЕЛЕШКА О ПИСЦУ ........................................ 289

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-311.6

ВЕСЕЛИНОВИЋ, Војислав, 1950- Последњи српски деспот Павле Бакић. #Књ.#1, Под крилом града Венча / Војислав Веселиновић. - Аранђеловац : Стварност, 2012 (Аранђеловац : Графопак). - 296 стр. ; 21 cm

Тираж 1.000. - Белешка о писцу: стр. 289.

ISBN 978-86-89211-00-9

COBISS.SR-ID 191294732

...А Павле Бакић дочекивао је Турке, заштићивао нејач, борио се обилићки. Управо, као што га је опевао Јован Ђорђевић* у свом «Кнезу

Павлу», и Бранко у «Ђачком растанку»:

Павао беше соко сиви,Чудио се сваки живи,

Е он шчепа Туре устим,А два друга рукам пустим,

Па заигра по мрваци,Као муша по облаци....

(Р. Ковијанић, Трагом последњег српског деспота,Богомир М. Јовановић, штампар, Београд, 1938).

*Јован ђорђевић (1826-1900) -- писацсрпске химне ‘‘Боже правде’’.

Documents

Pavle bakic