Ljiljana Gavrilovi

PAZARSKO-SJENIKI KVARTET

Ljiljana Gavrilovi

PAZARSKO-SJENIKI KVARTET

Recenzenti: prof. dr Dragana Antonijevi

dr Nikola Krstovi

Izdava: Muzej Ras Novi Pazar

www.muzejras.org

Za izdavaa: Dragica Premovi-Aleksi

Lektura: Momilo orbi

Fotografija na koricama: Vladan Vidosavljevi

tampa: Merak doo

Tira: 500 primeraka

ISBN 978-86-80813-21-9

Knjiga je tampana zahvaljujui sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije

Ljiljana Gavrilovi

PAZARSKO-SJENIKI KVARTET

Novi Pazar, 2013.

Sadraj

O istraivanjima, dilemama, rezultatima... .................................................... 7

Nekada (XX vek) ........................................................................................... 11

Korzo: iskazivanje generacijske polarizacije u strukturi grada ...................... 13

Dodeljivanje dece posle razvoda braka kao pokazatelj poloaja ene u drutvu ................................................................................... 19

Sudska praksa kao nain prevazilaenja kolizije izmeu obiajnog i pozitivnog prava ........................................................................... 25

Muslihuni na Sjeniko-peterskoj visoravni: funkcije suda dobrih ljudi u savremenom drutvu .......................................... 31

Utvrivanje oinstva odraz transformacije i kontinuiteta tradicijske porodice ................................................................... 39

Obiajnopravno regulisanje porodinih odnosa .............................................. 45

Probni brak u okviru savremene muslimanske porodice u jugozapadnoj Srbiji ...................................................................................... 71

Obiajno pravo kao pokazatelj meukulturnih uticaja .............................................. 83

Obavezivanje stranaka u obiajnopravnom sudskom postupku na Sjeniko-peterskoj visoravni .................................................................... 87

Sada (XXI vek) .............................................................................................. 93

O politikama, terenskom radu, seanjima i etnografijama .............................. 95

Literatura ......................................................................................................... 107

O istraivanjima, dilemama, rezultatima...

Ova knjiga je nastajala veoma dugo. Osnovni radovi, oni oko kojih i zbog kojih je organizovana, napisani su pre vie od dvadeset godina, u periodu izmeu 1984. i 1991. godine, na osnovu linih terenskih istraivanja. Jo tada sam imala ideju da sve te tekstove, a i neke nikada objavljene (i druge nikada napisane) objedinim jer su tekstovi objavljivani u razliitim asopisima, od kojih neki (kao to je Sjeniki zbornik) nikada nisu bili dostupni (bolje reeno, nisu bili poznati) iroj tada jo uvek samo etnolokoj zajednici, dok drugi (stare serije Etno-antropolokih problema i Etnoloke sveske) nisu bili dostupni lokalnim zajedni-cama o ijim se tradicijama govori. Tako ni sama nisam ba dobro mogla da vidim rezultat sopstvenog rada, lokalna zajednica nije mogla u potpunosti da iskoristi istraivanja u kojima je (finansijski pre svega) uestvovala, a kolege nisu imale uvid u rezultate terenskih istraivanja sa relativno neispitanog podruja.

No, tih godina (osamdesetih i ranih devedesetih 20. veka) objavljivanje knji-ga te vrste, naroito ako ste bili zaposleni u Etnografskom muzeju u Beogradu, nije bilo previe izvodljivo: to je smatrano privilegijom koja je meni tada bila nedo-stupna. S druge strane, i pored elje da to uradim, nisam u potpunosti razjasnila sebi kakvu bi formu knjiga trebalo da ima, jer je izgledalo da prosto slaganje radova u ovu ili onu vrstu reda nema mnogo smisla. Tako je taj planirani posao ostajao nedovren.

Kada sam se vratila na gotovo ve naputenu ideju, vratile su se i dileme. Kako organizovati tekstove? Da li ih ostaviti u obliku u kome su bili kada su prvi put objavljeni, ili ih preraivati? Kako uklopiti nove poglede na grau prikuplje-nu pre vie od 20 godina, na sopstveni (mnogo mlai i, uglavnom, metodoloko drugaiji) pristup toj grai i rezultate novih istraivanja? I da li to uopte raditi?

Iako su sve te dileme i dalje prisutne, odluila sam se da na njih ne obra-am previe panje i tako se knjiga nala u pred vama. Opredelila sam se za vremenski, a ne tematski sled: radovi su sloeni onim redom kojim su bili objav-ljivani, jer se veoma esto pozivam na zakljuke u prethodnim tekstovima, pa bi svako drugo reenje izazivalo zbrku. Nisam ih dirala ponovljeni su tano onako kako su bili prvi put napisani i objavljeni, osim to je navoenje literature uskla-eno sa savremenim manirima.* Ti tekstovi pokazuju moj tadanji nain miljenja

* To podrazumeva i zadravanje etnonima Musliman za period pre 2000. godine..

8

koji se velikim delom ticao ispitivanja metoda, pre svega funkcionalizma mer-tonovskog tipa ali i opteg stanja etnologije tog vremena: teko da bi tadanji recenzenti i/ili urednici Etno-antropolokih problema ili Glasnika Etnografskog muzeja u Beogradu prihvatili liniji odnos prema materiji, manje formalan jezik ili bilo ta to bi okrnjilo objektivan nauni iskaz koji je bio pretpostavljeni cilj ne samo ovih nego svih etnolokih tekstova tih dana.

Svaki od ovih tekstova bi danas iziskivao dodatne komentare i ja sam u poetku imala ideju da ih dopiem i smestim iza svakog od njih. No, posle mnogo oklevanja i odlaganja, konano sam odustala od toga. U meuvremenu sam pono-vo proitala sve sauvane terenske beleke i izgubila jako mnogo vremena poku-avajui da dopiem napisano da kaem neto novo/drugo/drugaije ne samo o materiji o kojoj se u tekstovima raspravlja, nego i o ljudima, od kojih veina vie nije iva, a veliki broj njih se, tokom munih devedesetih godina, zauvek iselio iz zemlje. Onda sam shvatila da to, bar za mene, nije mogue bilo bi mogue samo napisati sve od poetka, to e se jednog dana moda i dogoditi. Ali ne sada i ne u ovoj knjizi. Uostalom, kako ree Gerc:

Svi mi koji piemo lanke za asopise iz oblasti drutvenih nauka nosi-mo neizdatu knjigu u sebi, i sve ee je i objavljujemo; svi mi zamilja-mo da bi nae dananje ja moglo sve bolje da uradi od naeg biveg ja, i spremni smo da ispravljamo vlastiti rad onako kako to nikada ne bismo dopustili bilo kom uredniku. Pokuaj da se pronae mentalna slika na i-limu satkanom od neijih tekstova moe biti isto tako obeshrabruju i kao i pokuaj da se ona nae u neijem ivotu: utkati, post factum, jednu sliku to je ono to sam mislio da kaem teak je izazov (Gerc 1998: 5).

Zbog toga sam sve ostavila onako kako je bilo, osim to sam, samo po-negde tamo gde mi je izgledalo potpuno nemogue da ne interveniem, dopi-sala po neku napomenu (one su tampane kurzivom, i jasno oznaene kao novi deo teksta).

Rezultati ponovljenih istraivanja iz 20082012. godine, iako krajnje par-cijalni (kakvi su bili i moji samo uslovno terenski dolasci u Novi Pazar i na Peter), smeteni su na kraj i trebalo bi da zaokruuju celinu da ispriaju priu o terenu i o meni: kako sam videla teren onda, a kako ga vidim sada, ta nisam ispriala onda, iako sam imala u prikupljenoj grai (jer mi se nije uklapalo u for-mu koje sam se drala, jer je bilo politiki nepodobno, ili iz nekih drugih razloga), ta je to novo, to je posledica ovih 20 godina socijalnih, kulturnih i ljudskih lo-mova koji su se na multietniko/multikonfesionalno podruje Sandaka odrazili jae no na neka druga.

Razmiljajui sada o istom prostoru, jasno mi je da danas elim da napi-em neke nove tekstove koji bi se mnogo vie ticali meu-kulturnih/nacionalnih/religijskih odnosa i onoga to se obino naziva (balkanskim?) multikulturaliz-

9

mom. No, oni bi morali da se kreu (ili e se kretati) u okvirima iste politike antropologije, kojoj, ini mi se, u ovoj knjizi nije mesto. Zbog toga sam sve to ostavila za neku drugu priliku.

* * *

Naravno, postoji mogunost da sam neke stvari/odnose kojima sam se bavila u ovim tekstovima videla pogreno sa stanovita jednih, drugih ili treih stavovnika ovog kraja, ili nekih drugih istraivaa, ali mi to zaista ne izgleda bitno: itala sam kulturu, kao i svaki antropolog na svetu, u skladu sa sopstvenim znanjima i, to je moda jo vanije, iskustvima i uverenjima, i ova knjiga je re-zultat tih itanja. Ma koliko ona bila tana ili ne, izvesno je da je potena.

Nekada (XX vek)

Korzo: iskazivanje generacijske polarizacije u strukturi grada*

Veina gradova i varoica u Srbiji, pa i u Jugoslaviji, ima izgraenu instituciju korzoa kao mesta okupljanja omladine, odnosno mesta gde se sastaju i drue iskljuivo mladi, ime se istie njihovo odvajanje od starije generacije uklopljene u strukturu arije. Ovom pojavom se do sada nisu bavili ni etnolozi ni sociolozi. U okviru socijalno-psiholokih i sociolokih istraivanja grada korzo je sporadino pominjan, bez pokuaja da se odredi njegovo mesto u strukturi grada. Tretiranje korzoa kao konvencionalne gomile ( 1982: 132) ne moe se prihvatiti jer je nesumnjivo previe uproeno, kao ni svoenje korzoa na jedan od oblika slobodnog vremena koji su u sferi zabave i povezani sa odnosima izmeu polova (Tomanovi 1974: 139) ime se izjednaava sa igrankama, urevima i etnjom.

Moe se tvrditi da je korzo jedan od bitnih oblika iskazivanja generacijske polarizacije na nivou grada, tako da se ispitivanjem korzoa moe utvrditi odnos omladinske subkulture i kulture posmatrane gradske zajednice. Na osnovu ana-lize ponaanja i odevanja mladih, kojim se oni distanciraju od starije generacije, mogue je utvrditi koliko je ta polarizacija sutinska i koliko ona utie na izmenu strukture grada u celini.

Korzo u Novom Pazaru, koji je ispitivan tokom leta 1983. godine, veo-ma je pogodan za analizu jer je veoma izraena distanca izmeu omladine (pod kojom se podrazumevaju svi mladi koji zapoljavanjem i sklapanjem braka nisu uklopljeni u strukturu arije) i starije generacije iskazana pre svega ponaa-njem i odevanjem. Iako se ta distanca vidi i na drugim mestima okupljanja mladih (kafiima i kafanama), na korzou je najizraenija jer je to jedino mesto gde se okupljaju sve kategorije mladih.

Korzo u Novom Pazaru formirao se u glavnoj ulici u novom delu grada od skvera u centru do benzinske pumpe. Leti korzo traje od 2020,30h do oko 21,30h, a zimi od 19h do oko 20,30h. Posle korzoa devojke su ranije ile kui, a mladii u kafanu ili kafeajnicu; sada svi odlaze u kafie ili hotel Vrbak.

* Tekst je prvi put objavljen u: Etnoloke sveske V, Beograd 1984, 3339.

14

Na korzo dolaze mladi od 1415 godina do tridesetogodinjaka koji jo nisu sklopili brak. Devojke dolaze sa drugaricama, a mladii sa drugovima. Devoj-ka moe i sama da izae i proeta korzoom, pogotovo ako zna da je njeno drutvo izalo na korzo (to prvenstveno vai za mlae devojke do zavretka kolovanja).

Na korzou se eta u gusto zbijenim redovima, polako, u manjim grupama ili po dvoje. Najmlai (1416 godina) _00etaju po trotoaru i tek posle par godina se ukljuuju u pravi korzo. Sa strane, na trotoaru, stoje uglavnom mladii i tano se zna na kom mestu stoji koje drutvo. Devojke staju sa strane jedino ako su u mukom drutvu.

Devojka i mladi, koji se zabavljaju, zajedno dolaze na korzo i zajedno etaju. Ako se jedan par nekoliko veeri pojavljuje zajedno na korzou, to je znak da su poeli da se zabavljaju. Iako je jo pre desetak godina bilo obavezno da mla-di i devojka etaju na najmanje metar rastojanja, danas mogu da se dre za ruke ili da idu zagrljeni, mada to jo uvek izaziva zgraavanje starijih. Ipak, i danas ima devojaka koje kriju da imaju mladia sa kojim se zabavljaju, pa nee sa njima da izau na korzo da im ne bi pao ugled. To uglavnom vai za starije devojke koje imaju nameru da se uskoro udaju.

Upoznavanje na korzou je obino preko poznanika, iako je mogue i da mladi sam prie devojci koja mu se dopada, ako nemaju zajednikih poznanika. U tom sluaju mladi eta iza devojke koja mu se dopada i nastoji da, u toku eta-nja, pone razgovor sa njom.

Mladi koji izlaze na korzo mogu se podeliti na dve starosne kategorije, koje ne zavise od godina pojedinca ve, prvenstveno, od njegovog statusa u ar-iji. U mlau kategoriju spadaju svi mladi koji su jo u koli ili na fakultetu, dok u stariju kategoriju spadaju oni koji su zavrili kolovanje i zaposlili se ili ekaju posao, a nisu sklopili brak. Ova kategorizacija je bitna za odreivanje motiva za izlazak na korzo, kao i za intenzitet distanciranja od starije generacije, koje prven-stveno zavisi od kategorije kojoj pojedinac pripada.

Godine nisu presudne ni za distancu izmeu omladine i starije generacije, to se najbolje vidi na primeru devojaka koje se udaju ve izmeu 14. i 16. godine jer ne nastavljaju kolovanje posle osnovne kole. One i ne izlaze na korzo jer ve udajom prelaze u kategoriju odraslih. Njihovi muevi, koji su obino 610 godina stariji, povremeno izlaze na korzo da se vide sa prijateljima iako vie vremena provode u kafani ili kafeajnici, tradicionalnim mestima okupljanja mukaraca.

Na korzo svi izlaze veoma doterani. Sat pre korzoa grad je skoro prazan jer se svi kod kue spremaju za izlazak. Mlade devojke nose dins, mini suknje, a leti i haljine sa otvorenim leima, dok se starije devojke, koje se spremaju za udaju, oblae ozbiljnije, jer su ve zapoljavanjem ule u strukturu arije, izjed-naile se sa kategorijom odraslih, pa ni na korzou ne smeju da izgledaju kao i-parice jer bi im to arija zamerila. Mladii uglavnom nose dins kao uobiajenu odeu omladinske subkulture, ali ima i onih koji nose odela, naroito u starijoj kategoriji.

15

Za devojke se izlasci na korzo zavravaju udajom; dok njihovi muevi mogu i dalje da izlaze sami. Udata ena ni preko dana ne sme sama ili sa druga-ricom da svrati u kafanu ili kafi jer se to smatra nemoralnim. Mladi muevi, koji verbalno nemaju nita protiv da njihove ene izau sa drugaricama, zbog veoma jakog pritiska arije, to u stvari i dalje ne dozvoljavaju.

Na korzo u Novom Pazaru dolaze i mladi iz prigradskih naselja i bliih sela. Najvie ih dolazi utorkom, koji je pazarni dan u Novom Pazaru, i preko vi-kenda. Oni se drue sa Pazarcima, ali su veze izmeu njih i Pazaraca retke.

U Novom Pazaru, kao i u veini ostalih gradova u Srbiji, veoma je malo uraeno na organizovanju koncerata, priredbi i drugih aktivnosti koje bi mogle da okupe omladinu. Kafane i kafeajnice bile su tradicionalna mesta okupljanja odraslih mukaraca, dok su se u poslastiarnicama okupljali deaci. U poslednjih nekoliko godina, od otvaranja hotela Vrbak, i devojke mogu da dolaze u hotel, a sada i u kafie kojih ima sve vie.

Porastom standarda meu omladinom jaaju socijalne razlike koje, pored generacijskih, etnikih-konfesionalnih i polnih razlika, utiu na formiranje druta-va koja se okupljaju na razliitim mestima i praktino se ne drue meu sobom. Korzo tako ostaje jedino mesto gde se okupljaju sve kategorije omladine. Na odr-avanje korzoa verovatno da utie relativno vrsta struktura arije koja jo nije transformisana pod uticajem naglog privrednog razvoja ili useljavanjem, utoliko pre to se uglavnom doseljava stanovnitvo iz okolnih sela i iz dela Sandaka koji

16

gravitira Novom Pazaru (optine Tutin i Sjenica, kao i delovi Sandaka u Crnoj Gori), dakle iz istog kulturnog miljea. Zahvaljujui tome zadrala se, u prilinoj meri, i tradicionalna patrijarhalna porodica, sa izraenom subordinacijom, starijih i mukaraca, i patrijarhalni moral, sa insistiranjem na to veoj distanci izmeu polova, koja je u ovom kraju pojaana uticajem islama.

S druge strane, relativno nizak standard uticao je na zadravanje tradici-onalnih formi korienja slobodnog vremena koje jo uvek nije postalo nain za iskazivanje novane moi, niti je novana mo postala presudan inilac za odre-ivanje statusa porodice i pojedinca u strukturi grada (iako ima indicija da je i taj proces u toku), to zajedno sa raspadom tradicionalne strukture arije dovodi do gubljenja klasinog korzoa, kao to se to desilo u Beogradu.

Motivi za izlazak na korzo su razliiti i zavise od kategorije kojoj poje-dinac pripada. Mlaa kategorija, odnosno kolska omladina i studenti, izlaze na korzo da bi se videli sa prijateljima, proetali i sl. I ako se zabavljaju, to su veze koje se obino ne zavravaju brakom, tako da mladi ne obraaju panju na socijal-ni status, etniku pripadnost ili kolsku spremu mladia (devojke) sa kojim (ko-jom) se zabavljaju jer su to parametri koji su bitni samo za izbor branog druga, koje diktira miljenje arije. Slobodno ponaanje i odevanje istie distanciranje mladih od porodice i tradicionalnog shvatanja odnosa izmeu polova koje je i eksplicitno izraeno. Pored toga, time se izraava i nepotovanje distance izmeu socijalnih i etnikih grupa, koja je inae veoma izraena.

Starija kategorija oni koji su zavrili kolovanje i zaposlili se, ili su pred zapoljavanjem, izlaze na korzo i da bi videli i, eventualno upoznali, poten-cijalne kandidate za branog druga. Ostali motivi za izlazak su kao i kod mlae kategorije. U starijoj kategoriji i mladii i devojke veoma vode rauna o poreklu, socijalnoj i etnikoj pripadnosti i kolskoj spremi osobe sa kojom se pojavljuju na korzou, jer ako izlaze sa osobama koje, po arijskim merilima, ne pripadaju kategoriji pogodnoj za sklapanje braka, to moe da bude smetnja za kasnije skla-panje braka kakav se eli (a retki su oni koji su spremni da sklope brak koji arija ne prihvata svi etniki i socijalno meoviti brakovi). Iako to prvenstveno vai za devojke, i mladii veoma paze da ne izau na lo glas. Oigledno je da su mladi iz ove kategorije, na manifestnom planu, skloni konformizmu, prvenstve-no zbog toga da bi nali bolje radno mesto, odnosno lake nali posao i uklopili se u kategoriju odraslih. Na konformizam ukazuje i odevanje ove grupe mladih, koji manje-vie potpuno prihvataju odevanje starije generacije. Ipak, uobiajen verbalizovani stav mladih iz ove grupe je neprihvatanje shvatanja starijih i tradi-cionalnog odnosa izmeu polova i generacija, ali taj stav pojedinac iskazuje samo deklarativno.

Meutim, uestvovanjem u korzou, obe kategorije mladih iskazuju jedin-stven stav. Naime, starija kategorija se na korzou ne distancira od mlae. Smanji-vanje fizike distance izmeu pojedinaca, koja se kree, kada ima mnogo ljudi na korzou, oko granice personalne i socijalne distance (persionalna distanca se kree

17

od 4580 cm, a socijalna od 0,804 m, cf. Rot 1982: 174) ima funkciju iskazivanja zajednikog stava, odnosno jedinstvenost svih kategorija mladih. To se pojaava zajednikom akcijom etanjem u krugu u kome svi uestvuju u istoj delatnosti i svako svakoga moe da vidi. Oigledno je da, pored iskazivanja distance u od-nosu na stariju generaciju, s tim to distancu mlai jasnije i otvorenije iskazuju od starijih, korzo ima integrativnu funkciju za itavu kategoriju omladine, kao jedino mesto gde se sve razlike izmeu mladih zanemaruju i gde svi uestvju sa istim pravima. Slobodno (uslovno reeno) ispoljavanje distance u odnosu na stariju ge-neraciju verovatno je pojaano prisustvom velikog broja osoba koje imaju isti stav (Zvonarevi 1981: 521), to utie na ujednaavanje ponaanja na korzou.

Konformizam koji je prisutan kod starije kategorije mladih ukazuje na to da je generacijska polarizacija koja se ispoljava na korzou formalne prirode jer se pojedinac koji zapoljavanjem i sklapanjem braka ue u kategoriju odraslih, manje-vie potpuno povinuje kriterijumima starosne grupe u koju ulazi, odnosno prihvata ponaanje i odevanje koje je karakteristino za kategoriju odraslih. Iako se, verbalno, i dalje esto distanciraju od arije i njenih kriterijuma, faktiko ponaanje je skoro u potpunosti prilagoeno tim kriterijumima. Tako starija kate-gorija mladih u stvari predstavlja prelaznu kategoriju izmeu omladine i odraslih, odnosno period u kome se pojedinac od nekorfomistikih raspoloenog omla-dinca pretvara u sastavni deo tradicionalne arije, to je jedan od razloga sporih promena u strukturi grada u celini.

S druge strane, korzo za pojedinca ima funkciju osloboenja od pritiska, prisutnog pre svega u generacijskom sukobu u porodici, koji prestaje tek kada se sklapanjem braka stvori osnov za formiranje nove porodice.

Na nivou grada, korzo ima funkciju kanalisanja generacijskog sukoba. Naime, iskazivanjem distance u odnosu na stariju generaciju relativnom slobo-dom ponaanja i odevanja na mestima okupljanja mladih, dakle prvenstveno na korzou, smanjuje se intenzitet sukoba na drugim mestima u porodici, koli, na radnom mestu, tako da korzo predstavlja jedan od vidova socijalizacije mladih, put da se to bezbolnije uklope u postojeu strukturu arije.1

1 Novopazarskog korzoa vie nema, ili bar ne u formi u kojoj je postojao u vreme istraivanja. Trideset godina je donelo oigledne promene, mnogo vie na nivou ponaanja za javnost, nego na nivou stvarnih odnosa.

Tada nisam sasvim razumela naine funkcionisanja drutva koje je, na prvi pogled stranca, izgledalo vrsto fiksirano i neumoljivo rigidno, sa jasnim generacijskim i rodnim podelama. No, danas znam da je to u velikoj meri bila obmana: predstava za javnost u kojoj su svi sreno uestvovali (komentar: 2013).

Dodeljivanje dece posle razvoda braka kao pokazatelj poloaja ene u drutvu*

U literaturi koja se bavi problemima poloaja ene u drutvu najee se koriste dva argumenta kojima se potkrepljuje tvrdnja da su ene uvek i u svim drutvima manje ili vie diskriminisane:

1. ena se odreuje kao drugi pol, odnosno njeno mesto u drutvu defini-e se prema mestu i ulozi mukarca i u odnosu na nju (de Bovoar 1983);

2. U okviru podele uloga po polu, kako u okviru porodice tako i globalnog drutva, delatnost ene vezana je gotovo iskljuivo za sferu privatnog, ime je ona iskljuena iz podele moi.

ini mi se da ovakva argumentacija ne moe da se prihvati u svakom sluaju. Naime, dok drugi argument moe da se potvrdi analizom niza ustanova iz mnogih drutava (to jo uvek ne znai da je i apsolutno vaei), prvi je potpuno besmislen, jer je nemogue posmatrati odvojeno mesto i ulogu ene od mesta i uloge mukarca u drutvu. To, naravno, vai i obrnuto, ali jo niko nije pokuao da definie poloaj mukarca u drutvu, niti bi to mogao da uradi bez uvida u poloaj ene u istom drutvu. Mislim da se poloaj ene u okviru drutva i kulture moe posmatrati na osnovu razliitih oblika ponaanja ena i mukaraca u identinim kulturnim situacijama, kao i na osnovu paralelnog posmatranja odnosa drutva prema eni, odnosno mukarcu.

Nae dananje drutvo deklarisano je kao egalitarno, ime su ene stekle pravo da se angauju i u sferi javnog. Anulirana je tako esto navoena dihotomija kultura/priroda (Ortner 1983) gde se ena, i u okviru kulture, nalazi na strani pri-rode i, samim tim manje je vrednovana, odnosno, ukinuta je podela uloga po polu na nivou globalnog drutva. Neophodno je utvrditi u kojoj meri je ravnopravnost mukarca i ene danas zaista ostvarena, kako na nivou pojedinca (prihvatanjem razliitih aktivnosti iz sfere javnog i privatnog) tako i na nivou globalnog drutva (u odnosu ire zajednice prema prihvatanju delatnosti koje izlaze iz okvira tradi-cijske podele uloga prema polu).

* Tekst je prvi put objavljen u: Etnoloke sveske VI, Beograd-Svetozarevo 1985, 1117.

20

Jedan od bitnih pokazatelja poloaja ene (i mukarca) u naem drutvu je, nesumnjivo, i dodeljivanje maloletne dece prilikom razvoda braka jednom od roditelja. Za ispitivanje su uzeta dva podruja sa dijametralno razliitom sudskom praksom: u Beogradu i okolini deca se u 90% sluajeva dodeljuju na staranje i vaspitavanje majkama,1 dok se na teritoriji za koju je nadlean Okruni sud u Novom Pazaru (optine Novi Pazar, Tutin i Sjenica) u najveem broju sluajeva deca, naroito muka, dodeljuju oevima.2 Na osnovu ovako dijametralno razlii-tog pristupa u okviru sudske prakse moe se pretpostaviti da se i odnos prema ulo-gama ene i mukarca u okviru drutvene strukture drastino razlikuje jer Zakon o porodici SR Srbije dozvoljava da se deca dodele na uvanje i vaspitavanje majci, ocu ili treem licu, odnosno ostavlja iroke mogunosti za slobodnu procenu suda o onome to je najbolje za dete. Kako se sudska praksa tako drastino razlikuje od Zakona, jer se i pored mogunosti koje Zakon prua deca dodeljuju iskljuivo majkama, odnosno iskljuivo oevima, moe se pretpostaviti da se na osnovu tako drastine razlike u praksi moe zakljuivati o bitno razliitom poloaju ene u porodici, pa i drutvu uopte, u ova dva podruja.

Da bi se moglo utvrditi mesto ene, u oba sluaja treba prvo razmotriti strukturu porodice i ulogu koju ena ima, ili se bar pretpostavlja da bi trebalo da je ima u okviru nje.

U Beogradu i okolini porodica je nuklearna, sainjavaju je mu, ena i njihova neoenjena, odnosno neudata deca. esti sluajevi da u istom domain-stvu ive i enini ili muevljevi roditelji uslovljeni su malom mogunou da se dobije stan, odnosno da se i fiziki odvoji od roditelja, ime se ipak ne menja struktura porodice. Pretpostavimo da je ta porodica egalitarna, odnosno da su mu i ena ravnopravni to se tie prava i obaveza, prvenstveno u odnosu na maloletnu decu za ije su vaspitanje zadueni, ali i u pogledu zaraivanja sredstava za ivot i ostalih obaveza u porodici.

Meutim, praksa da se maloletna deca u 90% sluajeva dodeljuju majka-ma, dok se oevima odreuje alimentacija, kao uee u izdravanju dece, uka-zuje na drutveno verifikovanu razliitu ulogu ene i mukarca u okviru porodi-ce, odnosno u odgajanju dece. Retki sluajevi kada se deca, iz bilo kog razloga, dodele ocu izazivaju otpor okoline, a ena koja pristane da se o detetu brine otac smatra sa loom majkom. Dakle, iako je proklamovana ravnopravnost oca i majke u pogledu obaveza prema deci, u praksi se smatra da su njihove uloge u odgajanju dece bitno razliite, to se ogleda i u sudskoj praksi.

Odnos roditelja prema deci, odnosno njihovu ulogu u izdravanju i vaspi-tavanju dece, treba posmatrati dijahrono jer na taj nain moe da se odredi even-tualna promena uloga roditelja u okviru strukture porodice. U ovom sluaju e biti

1 Podatak je vie puta objavljen u sredstvima masovnih komunikacija, a potvren je i uesni-kim posmatranjem.

2 Podatak je naveden na osnovu dokumenata iz Arhiva Okrunog suda u Novom Pazaru (19791981), u daljem tekstu AONP i ispitivanja na terenu.

21

uzet raspon od tridesetak godina, odnosno dve generacije. Podaci su uglavnom prikupljani neusmerenim posmatranjem, odnosno na osnovu uesnikog posma-tranja ( 1984) i, delimino, intervjuom.

Pedesetih godina ovog veka otac i majka su imali bitno razliite uloge u vaspitavanju i izdravanju dece. Veliki broj ena nije radio, pa su se one, kao do-maice, bavile kuom i porodicom, dok su muevi bili zadueni za obezbeivanje sredstava za ivot cele porodice. To se uklapa u tradicijski odnos gde je izvrena polarizacija po polu; mukarac je zaduen za delatnost u javnoj sferi, to obuhvata i sve privredne delatnosti vezane za komunikaciju sa spoljnim svetom, dok je ena vezana za sferu privatnog, to obuhvata sve poslove u kui, socijalizaciju dece i, eventualno, privreivanje iz koga je iskljuena komunikacija sa javnou, odno-sno privreivanje u okviru porodinog imanja (to je u gradu nemogue). ak i kada je ena bila zaposlena najvei deo obaveza u okviru domainstva je ostajao njoj (osim, eventualno, nabavki i teih poslova). To je, pored uticaja tradicijskih odnosa, vezano i za kvalifikacionu strukturu po polu, jer su mukarci uglavnom imali vie obrazovanje od ena, a samim tim i vee prihode, pa se i dalje smatralo da su oni obavezni da izdravaju porodicu, dok je enin prihod tretiran kao do-punski. U sluajevima razvoda braka deca su po pravilu dodeljivana majkama, to je i zakonski bilo regulisano, jer je to potpuno odgovaralo ulogama koje su otac i majka, u najveem broju sluajeva, imali u okviru porodice majka je i posle razvoda bila zaduena za socijalizaciju dece, dok je otac prvenstveno bio obave-zan da uestvuje u izdravanju dece, ili da ih samostalno izdrava ako je majka bila nezaposlena.

22

Do osamdesetih godina odnosi u porodici su se veoma izmenili jer mu i ena najee zajedniki zarauju novac, a kako je i kvalifikaciona struktura uglavnom izjednaena (mogue su sve kombinacije da mu i ena imaju istu kvalifikaciju, da mu ima viu kolsku spremu od ene, ali i obrnuto) izjednaeni su i prihodi, tako da je uee oba roditelja u izdravanju dece podjednako. to se vaspitanja i obrazovanja dece tie, situacija se razlikuje u zavisnosti od kva-lifikacione strukture, odnosno nivoa obrazovanja, vremena doseljavanja u Beo-grad i kraja iz koga su se pojedinci doselili, odnosno miljea u kome su odrasli i vaspitavani. Ipak, u svim sluajevima, praktino, nema vie podele na privatno i javno, jer oba roditelja uestvuju u obe sfere. To je izraenije kod branih parova gde su oba, ili samo jedan suprunik, roeni i odrasli u Beogradu, ali je sve vie prisutno i kod onih koji su se u Beograd doselili posle zavrene srednje kole ili fakulteta. Sada se decom preteno bave oevi, jer majke, i pored podele poslova, i dalje imaju vie obaveza u kui. Meutim, prilikom razvoda braka sudovi i dalje decu dodeljuju majci, bez analize odnosa u konkretnoj porodici i sa potpunim za-nemarivanjem elje oeva da se deca, eventualno, dodele njima. Kako je i ocena okoline, u retkim sluajevima dodeljivanja deteta ocu, negativna, to se, i pored izmenjenih odnosa u porodici, stanovite suda i ocena okoline podudaraju.

S druge strane, na teritoriji za koju je nadlean Okruni sud u Novom Pazaru, deca se po razvodu braka najee dodeljuju oevima. Nema bitne razlike izmeu pedesetih godina i savremenog perioda, osim to su danas ei sluajevi da se enska deca dodele majci. Pored toga, nema bitnih razlika izmeu grada i sela. Deca se dodeljuju ocu ak i kada je majka zaposlena a otac nije (to je est sluaj, naroito u najniem socijalnom sloju, gde je i broj razvoda najvei), mada zaposlena majka moe da prui daleko bolje uslove za razvoj deteta. Majke se veoma retko ale na ovakve odluke suda, pretpostavljajui, pre svega, da e se veoma brzo ponovo udati, a da njihovoj deci iz prvog braka ne bi bilo dobro ni u ouhovoj kui, niti u majinom rodu. U toku ispitivanja uli su se karakteristini odgovori majki: Neka on brine o svojoj deci, to je direktno povezano sa tra-dicijskim shvatanjem da je deci mesto u oevoj kui, gde imaju pravo nasleiva-nja. Pored toga, jedino je otac obavezan da izdrava decu, dok majin rod nema nikakvih obaveza prema deci svojih odiva, kao ni sama majka ako se razvede i ode iz muevljeve kue. Pored toga, kako je najvei procenat razvoda u najniem socijalnom sloju meu siromanim seljacima, nezaposlenim u gradu, sasvim bez ikakvog obrazovanja, sud obino nema na osnovu ega da odredi alimentaciju za izdravanje dece, a i dosuene alimentacije su veoma niske i, najee, ne mogu da se naplate, tako da su deca koja ostaju u oevoj porodici relativno zbrinuta. To se naroito odnosi na muku decu, koja, i pored zakonskog izjednaavanja brae i sestara, jedina imaju pravo nasleivanja.

Iako je i ovde takoe prisutna podela poslova po polu, socijalizacija dece nije iskljuiva obaveza majke, nego oeve ene, koja ne mora da bude i bioloka majka dece. Kako su brakovi prilino nestabilni, est je sluaj da se ena brine o

23

muevljevoj deci iz vie prethodnih brakova, dok se o njenoj deci iz prolih bra-kova brinu sadanje ene njenih bivih mueva. Dakle, tu je presudna drutvena pripadnost deteta oevoj porodici, a ne bioloka povezanost majke i deteta, pa je opet stav suda potpuno usklaen sa miljenjem drutvene sredine i miljenjem roditelja o obavezama koje imaju prema deci.

Iz svega to je reeno vidi se da postoje dva osnovna modela donoenja odluka o dodeljivanju dece posle razvoda braka:

model A dodeljivanje dece majci i model B dodeljivanje dece ocu.

U okviru modela A moemo, s obzirom na strukturu porodice, da razdvo-jimo:

mA1 nuklearna porodica sa izraenom dihotomijom privatno/javno, gde obaveze prema deci ima uglavnom majka i

mA2 nuklearna porodica u okviru koje je izvreno integrisanje privat-nog i javnog, ime su izjednaene i obaveze oba roditelja prema deci.

Oito da je mA1 mA2, dok je stanovite sudske prakse, ali i javnog mnjenja da je mA1 = mA2.

mB podrazumeva proirenu porodicu, koja je jo uvek dominantna na teritoriji gde je ovaj model zastupljen.

Na prvi pogled postoji izraena suprotnost izmeu modela A i B, iako su odnosi u porodici zasnovani na istom principu, odnosno na dihotomiji privatno/javno, to bi moglo da ukae na razliit princip u ocenjivanju poloaja ene u okviru porodice. Meutim, sud u prvom sluaju prvenstveno ocenjuje eninu ulo-gu u sferi privatnog i daje prednost prirodi, odnosno biolokoj povezanosti majke i deteta i tradicijskoj obavezi ene da se iskljuivo ona posveuje socijalizaciji dece, i deca se dodeljuju iskljuivo njoj, dok otac ima samo obavezu izdravanja deteta (model A), to takoe odgovara njegovoj ulozi u okviru porodice zasnova-ne na tradicijskoj dihotomiji. U drugom sluaju (model B) ocenjuje se pre svega formalna pripadnost dece porodici oca, dakle, daje se prednost kulturi, i deca se dodeljuju ocu, dok je za socijalizaciju zaduena bilo koja ena koja je trenutno udata za oca deteta, pa zauzima i mesto majke, ime dobija i sve njene dunosti. Tako se, u stvari, tretman ene uopte ne razlikuje, jer se u oba sluaja ena tretira u zavisnosti od poloaja u okviru dihotomije privatno/javno, uvek je stavljena na stranu prirode, s tim to se u prvom sluaju daje prioritet prirodi, a u drugom kulturi. Tako je model A = model B sa stanovita sudske prakse i javnog mnjenja, s tim to se u okviru mA priroda, odnosno privatno, vrednuje vie od kulture, odnosno javnog, to ve predstavlja pomak u odnosu na tradicijsko vrednovanje mesta u okviru dihotomije, odnosno uloge oca i majke u porodici.

Posebnu panju treba posvetiti izjednaavanju mA1 i mA2, koje sudska praksa tretira identino, iako postoje bitne razlike u strukturi porodice, odnosno u ulogama oca i majke u odnosu prema deci. Svoenje ova dva modela na mA1

24

znai da prestruktuiranje porodice i integrisanje privatnog i javnog, iako drutve-no proklamovano i, ak, regulisano Zakonom, u stvari nije drutveno priznato, to potvruje i saglasnost sudske prakse i javnog mnjenja. eni se i dalje (direktno, ali daleko vie indirektno) namee uloga u sferi privatnog, iako je njena obaveza i delovanje u sferi javnog (obavezna je da bude zaposlena i da svojim prihodom uestvuje u izdravanju dece, s tim to ima mogunost i za afirmaciju kako na poslu tako i u drugim oblastima drutvenog, kulturnog i javnog delovanja). Pri tome se mukarac tretira kao apsolutno nepodoban za bavljenje bilo ime iz sfe-re privatnog, prvenstveno za odgajanje dece, pa se njegova uloga uporno svodi na uee u izdravanju. To, u stvari, znai da se sa diskriminacije ene, njenim iskljuivanjem iz sfere javnog, prelazi na diskriminaciju mukaraca, njihovim ap-solutnim iskljuivanjem iz sfere privatnog, dok je ena obavezna da deluje u obe sfere. Na taj nain je zadrana tradicijska uloga mukarca u porodici, a prihvaena je emancipacija ene i priznata joj sposobnost da, u okviru porodice i u odnosu na decu, obavlja sve delatnosti i iz sfere javnog i iz sfere privatnog.

Postoje, dakle, dve osnovne varijante odnosa sudske prakse prema eni, odnosno odreivanja njene uloge u okviru porodice. U mA1 i mB sudska praksa priznaje faktiku strukturu porodice i odnosi se prema eni u skladu sa njenim mestom u porodinim okvirima, dok se u mA2 prenebregava faktika struktura porodice, pa se, nastojanjem da se odnosi i dalje reguliu u skladu sa tradicijskom strukturom porodice, sa diskriminacije ena prelazi na diskriminaciju mukara-ca. Miljenje javnosti, koje se podudara sa shvatanjem sudske prakse, potvruje tendenciju da se zadri uobiajena struktura porodice, iako je ona faktiki ve prevaziena.

Dodeljivanje dece posle razvoda braka zahteva, u stvari, od suda i centara za socijalni rad detaljnu analizu odnosa u svakoj konkretnoj porodici jer je samo tako mogue doneti ispravnu odluku o tome kom roditelju treba poveriti decu na uvanje i vaspitavanje. Sve dok se rutinski deca budu dodeljivala samo oevima ili samo majkama, odnosno dok se jedan pol bude iskljuivao iz sfere javnog ili privatnog, nee biti zatieni interesi dece, niti e biti ostvarena istinska ravno-pravnost polova.

Sudska praksa kao nain prevazilaenja kolizije izmeu obiajnog i pozitivnog prava*

Antropoloko ispitivanje procesa drutvene kontrole trebalo bi da se od-vija u dva pravca:

1. Ispitivanjem obiajnog prava, odnosno naina regulisanja drutvenih odnosa u drutvima bez razvijene dravne organizacije, kao i margi-nalnih, ali iroko prihvaenih pravila koja postoje u praksi paralelno sa sistemom pozitivnog prava u drutvima sa razvijenom dravnom orga-nizacijom i pravnim sistemom.

2. Ispitivanjem naina primene pozitivnog prava, naroito u oblastima gde su drutveni odnosi dugo bili regulisani iskljuivo obiajnoprav-nim propisima, kao i u oblastima gde je dolo do nagle promene prav-nog sistema, tako da prethodni pravni sistem i dalje utie na regulisanje drutvenih odnosa, jer reenja ukinuta promenom prelaze iz kategorije pozitivnog u kategoriju obiajnog prava.1

Pravni sistem jednog drutva moe se u potpunosti razumeti samo ako se prouava u odnosu na drutvenu strukturu, i obrnuto, razumevanje drutvene strukture zahteva, izmeu ostalog, sistematsko prouavanje pravnih institucija (Redklif-Braun 1982: 277). Sistem obiajnog prava odreen je drutvenom struk-turom tradicijskog drutva u kojoj je nastao i utie na njeno odravanje i repro-dukovanje, odnosno na ravnoteu drutvenih snaga (isto: 262284). Po svojoj ideji obiajno pravo je statino, jer se zasniva na strukturi tradicijskog miljenja, odnosno idealnim modelima ponaanja formiranim u okviru tradicijske kulture (Rihtman-Augutin 1984: 1315), koji su takoe statini.2 S druge strane, pozitiv-no pravo je usmereno na odravanje drutvene strukture koja je bitno razliita od

* Tekst je prvi put objavljen u: Etnoloke Sveske VIII, Beograd-Kruevac 1987, 141145.1 Kod nas je to naroito izraeno u krajevima gde je do rata bilo primenjivano erijatsko pravo,

iji su elementi do danas ostali da ive kao obiajnopravni propisi (npr. bigamija, koja se kod Muslimana i danas smatra normalnom, a u nekim sluajevima i poeljnom).

2 Naravno, samo tradicijsko drutvo uopte nije statino jer u praksi postoje velika odstupanja od idealnih modela ponaanja.

26

tradicijske, ali i na njenu transformaciju u eljenom pravcu, odnosno na ostvari-vanje eljenih idealnih modela ponaanja, tako da je pozitivno pravo dinamino, ili bi tako trebalo da bude.

Oigledno je da su pozitivno i obiajno pravo u koliziji ve po svojoj strukturi, a kako su odraz bitno razliitih pogleda na svet, jasno je da kolizija postoji u regulisanju svih oblasti drutvenih odnosa (najupadljivija je u reguli-sanju braka i porodice, svojine, nasleivanja, krvnih delikata i, uslovno reeno, procesnog prava). Izuzeci postoje jedino u sluajevima primene kodifikacija obi-ajnog prava, kada se u obiajnopravne propise uvode transformacije koje mogu da omogue postepeno prestruktruiranje drutva u eljenom pravcu,3 ime se na-ruava struktura obiajnog prava, ali se, privremeno zadrava niz obiajnopravnih reenja.

Kolizija izmeu obiajnog i pozitivnog prava moe da se prevazie na dva naina: paralelnim regulisanjem drutvenih odnosa, pri emu oba pravna si-stema funkcioniu nezavisno jedan od drugog (kao u sluajevima razliitih oblika krivice od osvete do otmice devojke, ili razvoda braka gde se u okviru obiajnopravnog procesa utvruje krivica i donosi presuda obavezna za sve zain-teresovane mimo ili paralelno sa odlukom redovnog suda: muslihuni na Sjeniko-peterskoj visoravni, besa kod Albanaca u severnoj Metohiji i sl.) ili putem sudske prakse, odnosno tumaenjem pozitivno-pravnih propisa.

Ispitivanjem normi obiajnog prava bavili su se pre svega pravnici, ali i etnolozi. Poev od druge polovine XIX veka ispitivan je i uticaj pozitivnog prava na transformaciju obiajnopravnih normi, ali uticaj obiajnog na primenu pozitivnog prava do sada nije posmatran.4 To je nesumnjivo posledica uverenja da su bitno razliite strukture tradicijskog i savremenog drutva potpuno su-protstavljene i da ne postoji interes, niti mogunost za meusobno usklaivanje, naroito u okviru pravnog sistema koji je jedan od osnovnih izraza drutvene strukture. Meutim, kako je za ostvarivanje drutvene ravnotee na nivou dra-ve (koja u ovom sluaju predstavlja savremeno globalno drutvo) neophodan minimuim drutvene ravnotee u lokalnim zajednicama (koje su esto do danas vezane za tradicijske modele ponaanja), delimino usvajanje obiajno-pravnih normi kroz tumaenje pozitivnog prava obezbeuje ostvarivanje ravnotee na oba nivoa. Vezu izmeu lokalne i globalne zajednice ostvaruje sud (optinski, odn. okruni), dok se Vrhovni sud pojavljuje kao iskljuivi zatitnik interesa globalnog drutva.

Na taj nain su interesi globalnog drutva dvostruko zatieni, dok se in-teres lokalne zajednice ostvaruje ako je istovetan sa interesom globalne zajednice, ili ako su zainteresovani pojedinci zadovoljni presudom prvostepenog suda.

3 Dobar primer takve kodifikacije predstavlja npr. Opti imovinski zakonik za Knjaevinu Crnu Goru Valtazara Bogiia ( 1987).

4 Izuzetak je samo tretiranje krvne osvete (npr. Vranii 1971).

27

Uticaj obiajnog prava na tumaenje pozitivino-pravne norme ostvaruje se na dva naina:5

1. Namernim uvidom suda u obiajnopravnu normu da bi se, zavisno od opte, ali i lokalne drutvene potrebe, prihvatila ili negirala obiajno-pravna norma i stav tradicijskog drutva koji je kroz nju izraen (svesno). Tipian je primer tretiranja krvne osvete kao ubistva iz niskih pobuda, da bi se otrinom sankcije delovalo na njeno iskorenjivanje, jer je to u interesu i lokalne, ali i globalne zajednice ( 1983: 64).

2. Nesvesno, preko sudija, iji stavovi indirektno utiu na primenu pozi-tivnopravnih normi. Kako su to najee ljudi formirani u tradicijskom kulturnom miljeu (roeni i odrasli na teritoriji gde sada rade), oni nor-me tradicijskog drutva prihvataju kao svoje, pa to utie i na primenu pozitivnopravnih propisa u skladu sa obiajnopravnom normama.6

Dakle, tu se postavljaju dva problema: procena drutvene koristi prili-kom primene pozitivnopravne norme, sa stavljanjem teita na interes lokalne ili globalne zajednice, i linost sudije, odnosno njegova sposobnost razgraniavanja sopstvenog kulturnog miljea od drutvenih interesa.

Uvoenje pozitivnopravniih propisa koji predviaju egalitarne odnose u braku i porodici, davanje pune pravne i poslovne sposobnosti licima koja po obi-ajnom pravu imaju samo vrlo ogranienu pravnu i poslovnu sposobnost (ene, sinovi i sl.), ukidanje mehanizma samosuda i druge promene tog tipa, direktno deluju na razgraivanje strukture tradicijske porodice i drutva uopte. Zbog toga je problem funkcionalnosti odluke suda na nivou lokalne zajednice bitan za ostva-

5 Istraivanja su vrena u AONP i Optinskog suda u Sjenici. Uzeti su u obzir svi predmeti iz sta-tusnog prava iz 1978. i 1979. godine, ostavinske rasprave, sporovi zbog deoba, kao i krivini predmeti iz perioda 19781983.

6 Drastian primer prihvatanja teadicijskog shvatanja predstavlja S 108/78 iz AONP, gde se brak razvodi krivicom ene po l. 61 Zakona o braku SRS (raenje o glavi), na osnovu tube da je ena upotrebom zemlje sa groblja pokuala da usmrti mua. U ovom sluaju sudija prihvata tradicijsko shvatanje delotvornosti simpatike magije koju tretira kao istinsko raenje o glavi.

28

rivanje postepene transformacije tradicijske drutvene strukture. Naime, interes pojedinica se najee poklapa sa interesom lokalne zajednice jer on u okviru tra-dicionalne drutvene strukture, iji je deo, najlake moe da ostvari ekonomsku ali i psihiku sigurnost jer njegovi stavovi direktno proizilaze iz stavova tradicijskog drutva. To se najbolje vidi na primerima dodeljivanja dece posle razvoda braka ocu na teritoriji Okrunog suda u Novom Pazaru jer dete, naroito sin, jedino u okviru oeve porodice moe da ostvari pravo na nasleivanje imanja. Uobiajeni stav suda potpuno se poklapa sa stavovima zainteresovanih pojedinaca pro-blemi nastaju najee u sluajevima kada je jedan roditelj (najee majka) iz sredine sa drugaijom tradicijom. Isto vai i za izuzimanje enske dece iz nasle-ivanja sestre i dalje najee odustaju od prava na naslee u korist brae (kao i majke u korist sinova), ime se zadrava obiajna raspodela imanja, ali i odnosi izmeu porodica stvoreni enidbenim vezama ( 1983: 4345). Sudska praksa potpuno prihvata ovakve odnose i uvodi ih u sistem pozitivnog prava. To je potpuno funkcionalno sa stanovita lokalne zajednice, ali delimino i sa stano-vita globalnog drutva jer spreava nagli raspad porodice, kao osnovne drutvene jedinice.

U ovim sluajevima javljaju se problemi kada stavovi pojedinaca nisu usklaeni, odnosno kada dolazi do sukoba stavova unutar same lokalne zajednice. Sve su uestaliji primeri razliitog shvatanja poloaja ene i mukarca u braku i porodici, naroito ako je ena zaposlena, kao i poloaja ene i enske dece pri nasleivanju. Reenja sudske prakse su u tim sluajevima arolika i zavise pre svega od stava sudije, ali su obino blia obiajnopravnim propisima nego savre-menom shvatanju egalitarnih odnosa u braku i porodici. Zbog toga Vrhovni sud, koji veoma malo uzima u obzir tradicijski drutveni model i zbog toga predstavlja mehanizam globalnog drutva za ograniavanje uticaja obiajnog prava kao izra-za tradicijske drutvene strukture, sve ee ukida ovakve odluke lokalnih sudova.

Ovde je neophodno napomenuti da u okviru privatnog prava, pre svega graanskog, postoji relativno iroka oblast ije regulisanje nije od izuzetnog zna-aja za globalno drutvo. To su uglavnom sporovi male vrednosti, gde se poravna-nje i danas vri na obiajnopravni nain (sud dobrih ljudi), potpuno mimo pozi-tivnog prava (Kpc 1979: 174175). Meutim, u ovim sluajevima ne moe da se govori o koliziji to je marginalno pravo, koje ostaje van sfere pravosua bez obzira na to da li su njegova reenja razliita lli odgovaraju reenjima predvie-nim pozitivnim pravom, i opstaje zahvaljujui tome to se sporovi na ovaj nain reavaju bre i efikasnije nego u redovnom sudskom postupku.

Stav sudske prakse u sluajevima samosuda (osveta, krvna osveta i svi drugi oblici samostalnog ostvarivanja prava predvieni obiajnim pravom) daleko je ujednaeniji. Samosud po pravilu predstavlja oteavajuu okolnost u proceni krivice za primarno krivino delo (npr. ubistvo, telesna povreda i sl.). To je u pot-punoj suprotnosti sa obiajnim shvatanjem, koje podstie samosud. Sud, u stvari, nastoji da otrim sankcijama deluje pedagoki, odnosno da deluje na izumiranje

29

prakse koja je funkcionalna u okviru tradicijske drutvene strukture, ali je potpu-no disfunkcionalna sa stanovita savremenog drutva, a praktino i sa stanovita savremene lokalne zajednice. (Npr. povlaenje u kuni pritvor zbog duga krvi apsolutno je nefunkcionalno i za porodicu i za lokalnu zajednicu, pre svega iz ekonomskih razloga zemlja ostaje neobraena, deca ne mogu da idu u kolu, mukarci naputaju posao sl.).

Dakle, oigledan je razliit stav sudske prakse u okvirima javnog i privat-nog prava. Dok se u javnom pravu striktno prihvataju pozitivno-pravna reenja koja su u skladu sa potrebama savremenog drutva, dotle je u privatnom pravu i dalje znaajan uticaj obiajnopravnih normi. S jedne strane, to je posledica veeg interesa globalnog drutva za regulisanje odnosa u okviru javnog prava, ali i samo prividne funkcionalnosti obiajnih reenja na nivou lokalne zajednice. Naime, ia-ko u skladu sa tradicijskim modelom ponaanja, one su za lokalnu zajednicu prak-tino disfunkcionalna. S druge strane, same sudije lake prihvataju transformacije u sferi javnog, jer one ne zadiru u intimu i, bar na prvi pogled, ne ugroavaju sigurnost pojedinca u transformisanom drutvu.

Meutim, kako se obiajni modeli ponaanja, ak iako su disfunkcionalni na svim nivoima, teko naputaju, a pozitivno pravo ne prua nikakvu mogunost za prevazilaenje postojee kolizije, u oblasti javnog prava danas, u svim krajevi-ma gde su tradicijska shvatanja jo veoma prisutna, postoje dva paralelna sistema ije su odluke u okviru pozitivnog prava obavezne samo za krivce, a u okviru

30

obiajnog prava i za krivce i za oteene. Postojanje paralelnog obiajnog prava, ija reenja utiu pre svega na pomirenje izmeu zavaenih porodica i irih grupa, dakle na uspostavljanje naruene drutvene ravnotee, dopuna je pozitivnoprav-nim reenjima koja su iskljuivo represivna, usmerena na kanjavanje pojedinca krivog za nastalu neravnoteu.

Iz svega to je reeno vidi se da je sudska praksa uspean nain prevazi-laenja kolizije izmeu obiajnog i pozitivnog prava u okviru privatnog prava, sa prihvatanjem niza reenja iz obiajnog prava, ali tendencijom uvoenja savreme-nijih odnosa u porodici i lokalnoj zajednici u onoj meri u kojoj se ti odnosi zaista uspostavljaju. U okviru javnog prava, gde ne postoji mehanizam prevazilaenja kolizije u samom pozitivnopravnom sistemu, problem se reava postojanjem pa-ralelnih sistema, od kojih svaki pravni sistem predvia reenje u skladu sa stavo-vima zajednice iju strukturu odraava, ime se takoe ostvaruje relativna, mada krhka, drutvena ravnotea.

Muslihuni na Sjeniko-peterskoj visoravni: funkcije suda dobrih ljudi u savremenom drutvu*

Sud dobrih ljudi predstavlja uobiajen nain prevazilaenja sukoba izme-u pojedinaca, porodica i irih grupa u naem obiajnom pravu, angaovanjem nezainteresovanih predstavnika ire zajednice (bratstva, plemena, sela). On je, za-pravo, obiajnopravni nain uticaja ire zajednice na ograniavanje samostalnog ostvarivanja prava (samosuda), karakteristinog za sve obiajnopravne sisteme na-stale u drutvima bez vrste dravne organizacije, pa i za obiajno pravo formirano u naoj zemlji u zoni plemenske drutvene organizacije (Gavrilovi 1978: 139).

Iako se smatra da su sudovi dobrih ljudi izgubili svoju funkciju u savreme-nim uslovima, odnosno da je uvoenje savremenog sudskog postupka delovalo na njihov nestanak, tako da danas postoje samo sporadino ( 1979: 174175), ima krajeva gde oni i dalje u potpunosti funkcioniu. Pored detaljno opisanog obi-ajnog sudskog postupka kod Albanaca u severnoj Metohiji (urii 1975), jedan od oblika suda dobrih ljudi koji se zadrao u savremenim uslovima su i muslihuni na Sjeniko-peterskoj visoravni. (Termin muslihuni upotrebljavaju prvenstveno Muslimani, dok Srbi istu instituciju nazivanju ljudi u nastavku rada bie kori-en prvi termin jer se on ee upotrebljava.) Mada postoji nekoliko varijanti ovog suda, koje su zadrale elemente razliitog porekla i starosti, u ovom sluaju e biti naveden samo najoptiji obrazac jer je to dovoljno za ispitivanje razloga funkcio-nisanja ustanove muslihuna paralelno sa pozitivnopravnim sudskim postupkom.

Muslihuni se angauju svaki put kada doe do sukoba izmeu pojedinaca ili porodica, bez obzira na visinu nastale tete: sporovi zbog duga krvi, telesne povrede, krae, uvrede, ene, mee, prekraja trgovakog sporazuma i sl. Proces izmirenja sukobljenih pojedinaca ili grupa odvija se u vie faza.

Pristanak oteenog na mirenje

Ugledni ljudi iz sela samoinicijativno, ili na molbu krivaca, odlaze kod oteenog u kuu na hatar, odnosno da trae mir. To moe da se postigne od-mah, ako je spor male vrednosti, ali ako je u pitanju dug krvi, pa i uvreda, oteeni

* Tekst je prvi put objavljen u: Zbornik Sjenice 34, Sjenica 1988, 115122.

32

moe da izbegava da primi muslihune krije se od njih, malo vremena provodi kod kue i sl. jer se smatra obaveznim da pristane na mirenje, ako muslihune primi u kuu. Ovi muslihuni su, u stvari, posrednici, iji je cilj da postignu odricanje oteenog od samosuda, tako da se mogu izjednaiti sa posrednicima u albanskom i crnogorskom obiajnom pravu (isto: 2125; 1926: 9596, 98100).

Imenovanje muslihuna

Prihvatanjem muslihuna, ime pristaje na obiajnopravni sud, oteeni je pustio mir, odnosno odrekao se samostalnog ostvarivanja prava. On imenuje odreeni broj muslihuna (biljei ljude) koji e voditi proces do kraja proceni-ti krivicu i pomiriti zavaene strane. Broj muslihuna zavisi od teine sukoba, od-nosno visine tete: za dug krvi imenuje se 24, 30 ili ak 36 ljudi, dok se za manje sporove imenuje manji broj ljudi: 510 za telesnu povredu, otmicu, uvredu; 35 za sporove oko ene, naknadu tete koju uine deca ili stoka, sitnu krau, utvri-vanje mee i sl. Imenovani muslihuni mogu da budu i Muslimani i Srbi bitno je samo da budu ugledni, poteni ljudi iz uglednih porodica. Iako se za muslihune uglavnom pozivaju stariji, iskusni ljudi, mogu biti imenovani i mlai ljudi koji imaju visok status u iroj zajednici (lekar Nuradin Aeri iz Delimea). Kazivai obino izvetavaju da imovno stanje porodice nije bitno za izbor muslihuna, ali su neki od najuglednijih muslihuna sa cele teritorije iz izuzetno imunih kua, to znai da se ugled porodice ipak odreuje i po imovnom stanju, a ne samo po asti, potenju i ostalim merilima ugleda proisteklih iz idealnog modela ponaanja vezanog za tradicijsku strukturu svesti (Rihtman-Augutin 1984: 1315). Roaci krivca, sve do devetog kolena, ne mogu da budu muslihuni, mada ima izuzetaka ako se radi o posebno potovanim ljudima, koje ovakav poziv posebno obavezuje.

Pravilo je da imenovani treba da prihvati angaovanje jer to predstavlja ast i odgovornost za dobrobit ire zajednice, iako ima i sluajeva da pozvani od-bije da uestvuje u mirenju, naroito ako nema poverenja u krivca ili oteenog, odnosno ako smatra da postignuti sporazum nee biti potovan. U tom sluaju oteeni, ako zaista eli da se odrekne od samosuda, moe da imenuje drugog muslihuna, ali moe i da odustane od mirenja.

Istrani postupak

Muslihuni sprovode istrani postupak razgovaraju sa krivcem i ote-enim, ispituju svedoke, imaju pravo da trae da se krivac zakune, ako tvrdi da nije kriv (ili da se drugi zakunu za njega1 erekare). Njihov cilj je da utvrde obim krivice, kao i motive, to im olakava donoenje presude. Proces obino traje 1015 dana, ali u tekim sporovima moe da traje i due. U sporovima oko krvi muslihuni obavetavaju krivca da ogranii kretanje. To nije pravi kuni pri-tvor, kao u albanskom obiajnom pravu: krivac treba samo da izbegava susrete

1 To odgovara modelu opisanom u: urii (1975: 75126), ali nije tako detaljno razraeno.

33

sa oteenim, ime izraava potovanje prema njemu i ne dovodi ga u iskuenje da odustane od mirenja i osveti se. Ako krivac i oteeni imaju neke zajednike poslove, oni se u ovom periodu obavljaju preko posrednika.

Presjek

Po zavretku istranog postupka muslihuni se odreenog dana sakupljaju u kui krivca. U posebnoj prostoriji sedaju u krug koji, s desna na levo, poinje najmlaim, a zavrava se najuglednijim muslihunom, koga svi muslihuni biraju izmeu sebe, a naziva se predsednik (novije), reis ili glavni. On vodi ceo postu-pak suenja i predstavlja muslihune pred porodicama krivca i oteenog. Krivac i njegova porodica ne prisustvuju razgovoru muslihuna oni u susednoj prostoriji ekaju da ih muslihuni pozovu i saopte presudu.

Svaki od prisutnih muslihuna iznosi svoje miljenje o teini krivice i o iznosu kazne koju krivac treba da isplati oteenom. Prvi govori najmlai mu-slihun, koji najee i belei iznose koje pojedini muslihuni navode kao moguu visinu kazne. Poslednji govori reis on svoje miljenje formira uzimajui u ob-zir stav svih muslihuna.2 Posle toga se izraunava prosek navedenih cena krivice,

2 Iskaz Numana Zahirovia iz Rasna, koji je kao jedan od najuglednijih muslihuna na celoj teri-toriji veoma esto biran za reisa u velikim sporovima.

34

pa se na osnovu njega odreuje konaan iznos koji krivac treba da plati to se naziva presjek, a odreuje ga reis.

Posle donoenja odluke muslihuni pozivaju krivca i njegovu porodicu i saoptavaju im visinu kazne. Krivac je duan da obezbedi bilo koju sumu, on je pao pod ljude i samim tim se smatra da nema nita, jer je itavu svoju imovinu, pa ak i ivote lanova svoje porodice predao u ruke muslihunima. Krivac reisu daje onoliko novca koliko ima, a ako to nije dovoljno muslihuni mu popisuju itavu imovinu zemlju, stoku, kuu, postoji ak mogunost da krivac preda muslihunima i jednog mukarca iz svoje kue ako nema mogunosti da na drugi nain isplati dug. (Poslednja varijanta pripada idealnom modelu ponaanja, jer, iako svi kazivai navode tu mogunost, ne znaju ni za jedan sluaj kada je to uraeno u praksi.) To se, naravno, odnosi samo na sporove oko krvi, jer su samo tu cene izuzetno visoke (ovog leta se smatralo da je odgovarajua cena cele krvi oko 5.000.000,00 dinara). Ako se desi da krivac ipak nema mogunosti da isplati ceo dug, to je veoma retko, ili odbije da plati, muslihuni su duni da sami isplate dug, jer su obavezni da zavre proces koji su zapoeli. Kada bi se dezangaovali u ovom trenutku, zbog odbijanja krivca da plati dug, oni bi izgubili obraz jer su morali da budu sigurni u pozitivan ishod kada su prihvatili angaovanje. Njih vie niko ne bi pozivao da budu muslihuni jer oteeni kada prihvati proces mirenja, odnosno odustane od samostalnog potraivanja, oekuje da se proces i zavri, a u ljude koji jednom nisu uspeli za zavre proces niko vie ne bi imao poverenja. Po-navljanjem takvih situacija izgubila bi se pravna sigurnost na nivou cele zajednice i ustanova bi, veoma brzo, odumrla. Verovatno je ranije postojala mogunost da muslihuni prinudno naplate kaznu od krivca samosudom ( 1979), ali da-nas ne postoje ni tragovi takve zatite, osim uverenja da bi krivac tim postupkom uzeo ast muslihunima i tako i sam postao neasna osoba u oima zajednice. Iako izgleda da je prinuda u ovom sluaju jedino moralne prirode to nije tako jednostavno naime, porodice koje se smatraju neasnim gube uobiajeni status u drutvu, sa njima se tee sklapaju poslovi, roditelji nastoje da se njihova deca ne udaju ili oene iz te porodice i sl., tako da to predstavlja blagu varijantu lienja koju ipak svi nastoje da izbegnu.

Mir

Kada saopte odluku krivcu i njegovoj porodici, muslihuni zajedno sa krivcem odlaze kod oteenog na kafu. Nema infamnog prilaenja kui ni u kom sluaju. Oteeni ih ekaju pred kuom, poljube se sa svima i uvedu muslihu-ne i krivce u kuu da se popije kafa. Samim ulaskom u kuu mir izmeu porodica je praktino sklopljen.

Posle kafe, odnosno posle sklapanja mira, reis saoptava oteenima od-luku muslihuna. On obino sputa 1/3 novaca na tablju i kae: Do sada smo bili muslihuni, a sada smo prosci, ako moete ita pokloniti. Rodbina oteenog izlazi da se dogovori i posle toga, ako su zadovoljni presudom, jedan od njih kae:

35

Hvala vam, ljudi, to ste nas pomirili, a mi neemo nita, mi poklanjamo sve pola vama muslihunima, a pola krvnicima.

U ovom sluaju muslihuni i krivac nastoje da bar deo novca ostave za ene i djecu ili djeci za bombone i sl. Kako se oprotaj krvnog duga smatra junatvom, esti su sluajevi potpunog odbijanja novca; u tom sluaju je krivac obavezan da se kasnije stara o deci ubijenog i da pomae njegovu porodicu, da bi se iskupio (sevap).

U sporovima ekonomske prirode oteeni po pravilu uzima novac, jer je to ekvivalent njegove realne ekonomske tete.

Posle dogovora oko kazne, krivac, oteeni, njegova porodica i muslihuni odlaze u kuu krivca, gde se za sve njih priprema ruak, ime se proces zavrava.

Krenje ovako postignutog mira je retko, jer bi se to smatralo neasnim. Naime, krenjem mira oteeni izraava nepotovanje prema muslihunima, a pre-ko njih i prema itavoj zajednici, iji su oni predstavnici. Ako do krenja mira ipak doe, nema nikakvih sankcija prema prestupniku, ve proces mirenja iznova zapoinje.

* * *

Za sporove zbog manjih teta proces nije tako formalizovan, a i lake se dolazi do nagodbe.

Postoje pokuaji da se tradicionalni muslihuni zamene mirovnim veima koja se formiraju pri mesnim zajednicama, a ponegde se ak termin muslihuni zamenjuje terminom mirovno vee, iako je u potpunosti zadran obiajni obrazac. Nova mirovna vea nemaju nikakav ugled u narodu, jer se u njih ne biraju ljudi koji odgovaraju tradicijskim kriterijumima za to ko moe da bude muslihun, tako da ljudi nemaju poverenja u njih.

Problem prevazilaenja samosuda prisutan je u svim obiajnim pravima i mogue ga je reiti iskljuivo angaovanjem ire zajednice.3 Taj problem se u krajevima gde je obiajno pravo dugo egzistiralo kao jedini izvor prava, ili je postojalo paralelno sa pozitivnim (dravnim) pravom i imalo veliki uticaj na re-gulisanje drutvenih odnosa, postavlja i pred pozitivno pravo, odnosno dravnu organizaciju, koja u ovom sluaju moe da se izjednai sa globalnim drutvom.

Sjeniko-peterska visoravan je jedan od krajeva gde se do danas zadrao tradicijski nain miljenja, izraen u idealnim modelima ponaanja i strukturi pa-trijarhalnog drutva. Elementi samosuda zadrani su i do danas (relativno je visok procenat ubistava i telesnih povreda kao posledica samosuda). Pozitivno pravo, u okviru krivinog prava, nema nikakav mehanizam kojim bi globalna zajednica mogla da utie na transformaciju tradicijskog ponaanja odnosno prevazilaenja

3 To se moe uraditi kako angaovanjem suda dobrih ljudi tako i besom, vjerom i sl. (cf. - 1983: 5564).

36

kolizije izmeu pozitivnog i obiajnog prava jedini nain suzbijanja nepoelj-nog ponaanja je pootravanje sankcija, ime se postie delimino smanjivanje broja ovih krivinih dela ( 1983: 64), ali se odnosi u okviru lokalne zajednice i idealni modeli ponaanja praktino ne menjaju.

U okviru javnog, odn. krivinog prava postoji velika razlika u pristupu krivinom delu u okviru pozitivnog i obiajnog prava:

penalna politika u pozitivnom pravu usmerena je na zatitu globalnog drutva kanjavanjem krivca (i njegovim eventualnim prevaspitava-njem), bez uspostavljanja drutvene ravnotee na nivou lokalne zajed-nice. Kazna je vezana iskljuivo za linost krivca, dok se o eventualnoj satisfakciji oteenih ne vodi rauna, osim u posebnom graanskom postupku, za koji globalno drutvo nije zainteresovano (pokree se sa-mo po privatnoj tubi, odnosno na insistiranje oteenih);

obiajnopravno reavanje sukoba zasniva se na to efikasnijem uspo-stavljanju drutvene ravnotee sama lokalna zajednica propisuje ka-znu za krivca i njegovu krvnosrodniku grupu (cenu kazne plaa itava porodica ua, ili zadruga, ako krivac ivi u njoj). Visina kazne odre-uje se prema asti i ugledu oteenih njihovom gubitku se pridaje veliki znaaj, iza koga stoji itava zajednica. To pokazuje i obaveza muslihuna da sami isplate kaznu ako krivac to odbije da uradi: time zajednica priznaje gubitak oteenih i tei da i oteene i krivce vrati u njihove normalne drutvene uloge, sa uspostavljanjem punih prava u okviru drutvene strukture,4 i to po svaku cenu. S druge strane, lokalna zajednica tako spreava nastajanje lanca osvete, koji bi mogao ozbilj-no da ugrozi drutvenu strukturu. To to se odustajanje od samosuda veoma visoko ceni predstavlja odstupanje od klasinog modela i uka-zuje na injenicu da se lokalna zajedica ve due vreme angauje na eliminaciji samosuda koji je ugroava. Taj proces se u poslednje vreme intenzivira jer postoji niz elemenata savremene kulture koji se uvode u tradicijsku drutvenu strukturu i deluju na njeno razgraivanje (eman-cipacija ena i mlaih lanova porodice, raspad klasinog porodinog modela, promena kvalifikacione strukture i sl.), tako da nastojanje da se ravnotea odri uz upotrebu klasinih obiajnih modela ponaanja deluje kao konstitutivni element u strukturi lokalne zajednice.

Oigledno je da je angaovanje muslihuna i u savremenom drutvu funk-cionalno na svim nivoima. Pojedincima i porodicama obezbeuje se ostvarivanje prava u okviru lokalne zajednice u punoj meri: dug krvi predstavlja delimino ogranienje prava i krivca i oteenog krivac je duan i samim tim nema pravo

4 Cilj drutva je da to vei broj njegovih lanova ima punu pravnu i poslovnu sposobnost i odgovarajui status ( 1983: 7880).

37

slobodnog kretanja zbog straha da e osveta biti izvrena, pa mu je ograniena i privredna aktivnost, dok je oteenom ast u okviru zajednice okrnjena sve dok se ne osveti ili pomiri sa dunicima krvi. S druge strane, angaovanje muslihuna samim uticajem na odravanje ravnotee u okviru lokalne zajednice postaje funk-cionalno i na nivou globalnog drutva, jer spreavanjem velikih potresa u lokalnoj zajednici direktno utie na stabilnost drutva u celini.

Ove funkcije muslihuna, kao i sudova dobrih ljudi koji postoje u drugim krajevima gde se samosud zadrao do danas (Kosovo, deo Crne Gore), mogle bi i direktno da se upotrebe u cilju uspostavljanja i odravanja drutvene ravnotee, povezivanjem pozitivnopravnih i obiajnopravnih institucija, odnosno bliskom saradnjom redovnih sudova i sudova dobrih ljudi, ime bi se ostvarila drutvena kontrola nad javnim delom obiajnog prava i mogla da se kontrolie transforma-cija tradicijskog drutva u eljenom pravcu.

U okviru privatnog prava muslihuni se angauju u porodinom i imovin-skom pravu. Njihova funkcija u porodinom pravu polako odumire, iako se oni i danas javljaju kao prva instanca. Naime, u branim sukobima se prvo angau-ju muslihuni koji nastoje da pomire zavaene suprunike i njihove porodice (u svim sluajevima razvoda braka navodi se da je prethodno pokuavano mirenje uz pomo muslihuna).5 Meutim, kako je ovo mirenje okrenuto pre svega mirenju izmeu svekra i zetova, odnosno odvija se na porodinom nivou, njegov znaaj je umanjen emancipacijom ene, naroito u sluajevima kada je ena ekonomski nezavisna i ne mora da se povinuje volji oca i brae. Ipak, jo uvek ima dosta sluajeva kada mirenje i uspe, tako da muslihuni, u ovom sluaju, vre funkciju socijalnih radnika u okviru lokalne zajednice.

To je takoe funkcionalno i na nivou globalnog drutva jer pred redovne sudove dolazi manji broj predmeta, a delimino je rastereena i sluba za soci-jalni rad, to je naroito vano ako se zna da su brakovi u ovom kraju prilino nestabilni. Osim toga, muslihuni mire ne samo zvanino sklopljene brakove, ve i brakove koji se po pozitivnom pravu tretiraju kao vanbrane zajednice, a u okviru obiajnog prava predstavljaju punopravan brak (iako je ova razlika novim Po-rodinim zakonom SR Srbije smanjena), a koji su veoma esti i potpuno su van interesa pozitivnog prava.

U okviru imovinskog prava postoji niz elemenata koji nisu od posebnog interesa za globalno drutvo, ali su veoma bitni za odravanje ravnotee u lokal-noj zajednici. To su, pre svega, manje tete, sporovi oko mea i sl., koji najee uopte ne dolaze do redovnih sudova jer se reavaju iskljuivo u obiajnopravnom postupku ( 1979: 174175). Na taj nain se sporovi reavaju bre, bez velikog ekanja, a i ne kotaju mnogo, jer je jedina obaveza krivca da pripremi ruak za muslihune i oteenog i, naravno, da plati tetu, onako kako to predvia tradicijsko shvatanje koje se poklapa sa linim miljenjem i krivca i oteenog.

5 Na osnovu grae iz AONP svi sluajevi razvoda braka iz 1978. i 1979. godine.

38

Muslihuni, pored toga, mogu i da imaju bolji uvid u problem, oni poznaju i krivca i oteenog i formiraju presudu kako prema njihovim linostima, tako i prema obiajnim shvatanjima jer svi pripadaju istom kulturnom miljeu. Zato nije udno to pojedinci imaju vie poverenja u rad muslihuna nego u presudu redovnog su-da presuda muslihuna odgovara njihovim stavovima, dok redovni sud moe, ali ne mora, da uzme u obzir obiajnopravne propise. Osim toga, smatra se da su muslihuni apsolutno nepodmitljivi, dok u redovnom sudskom postupku onaj ko ima vie novca moe da obezbedi bolju presudu6 (verovatno zato to moe da plati advokata, eventualno potplati svedoke i sl.). Nesumnjivo je da i presude muslihu-na uzimaju u obzir transformaciju drutenih odnosa, ali samo u onoj meri u kojoj se ona odista odigrala i, i dalje, pod maskom tradicijske forme.

Na taj nain se ostvaruje ravnotea na nivou lokalne zajednice, zainteresovani pojedinci su takoe zadovoljni, a redovni sudovi se ne optereuju masom sporova male vrednosti, a za koje globalno drutvo nije mnogo zainteresovano. Osim toga, svi ovi sporovi, ako se ne ree na najbolji mogui nain prema tradicijskim shvatanjima, mogu da dobiju vee razmere, da se na kraju zavre ubistvom, odnosno sporom oko krvi, to se angaovanjem muslihuna uglavnom izbegava, tako da je angaovanje muslihuna i u ovom sluaju funkcio-nalno na svim nivoima.

Iz svega to je reeno vidi se da su muslihuni institucija ija je osnovna funkcija prevazilaenje sukoba izmeu tradicijskog i savremenog drutva i ostva-rivanja drutvene ravnotee kako u lokalnoj zajedici, tako i u globalnom drutvu. Veim povezivanjem redovnih sudova i muslihuna, ova njihova funkcija bi mogla jo vie da doe do izraaja, to bi bilo od znaaja za lokalnu zajednicu, ali i za drutvo u celini.

6 Saoptenja Numana Zahirovia, ali i drugih uglednih muslihuna.

Utvrivanje oinstva odraz transformacije i kontinuiteta tradicijske porodice*

Obiajno pravo, odnosno sistem drutvene regulative u drutvima bez dr-avne organizacije, kao i marginalna i paralelna regulativa u drutvima gde pozi-tivnopravni propisi ne odgovaraju strukturi datog drutva, kao i svaki drugi pravni sistem, ima razvijene samo one institute koji su bitni za odravanje i reproduko-vanje postojee drutvene strukture, a njiho va razraenost zavisi pre svega od znaaja koji globalno drutvo pridaje regulisanju pojedinih odnosa u svom okviru.

Regulisanje odnosa u porodici jedan je od najrazvijenijih segmenata obi-ajnog prava jer se porodina grupa, preteno idealni model njene organizacije, tretira kao osnovni ele ment drutvene strukture. U okviru regulisanja odnosa u porodici odreeni su samo oni odnosi koji odgovaraju potrebama odranja struk-ture idealnog modela porodice,1 kao i sve sti pojedinaca o idealnom ponaanju proisteklom iz tradicijskog shvatanja poeljnog ponaa nja koje doprinosi odra-nju strukture drutvenih grupa na svim nivoima. Zbog toga niz insti tuta savre-menog porodinog i branog prava ne postoji u obiajnom pravu jer, ili nije bilo objektivne drutvene potrebe za njihovim postojanjem ili su odnosi koji se tim institutima reguliu, i pored relativne uestalosti, tretirani kao fragmentarno naru-avanje idealnog modela strukture koje je zbog toga ostalo van okvira drutvene regulative. Utvrivanje oinstva je je dan od instituta koji se ne javljaju u okviru obiajnog prava, ili se u pojedinim krajevima javlja u rudimentarnom obliku pod uticajem pozitivnog prava (dravnog ili kanonskog), karakteri stinog za drutvo sa bitno drugaijim tretmanom porodice i porodinih odnosa i nametnut og od strane spoljnog autoriteta (Bogii 1874: 184). U svim razvijenim zakonodavstvi-ma utvrivanje oinstva se javlja kao izdvojen institut, vezan pre svega za interes pravnog regulisanja privatne svojine i nasleivanja, a razlike koje postoje u razli-itim zakonodavstvima odraavaju razliito treti ranje porodice kao socijalne gru-pe, njenog mesta u drutvenoj strukturi, kao i razliito tretira nje privatne svojine.

* Tekst je prvi put objavljen u: Etnoantropoloki problemi 6, Beograd, 1989, 4852.1 Na naoj teritoriji idealni model porodine organizacije predstavlja zadruna porodica

(Rihtman-Augutin 1984).

40

Savremeni institut utvrivanja oinstva u naem pozitivnom pravu kon-cipiran je kao sredstvo socijalno-patoloke prevencije kojim globalno drutvo nastoji da izbegne neravnopravnost vanbrane i brane dece u pogledu ekonom-skog poloaja, socijalnog i emocional nog razvoja, kao i da obezbedi ravnopravno uee oba roditelja u roditeljskom odnosu. Nai me, vanbrana i brana deca su u potpunosti izjednaena, tako da vanbrano dete, od trenut ka kad se donese odluka o utvrivanju oinstva, stie sva prava koja imaju i brana deca jer se dete smeta u odgovarajui socijalni milje, utvruje se njegovo mesto u drutvu i socijalni odnosi u koje stupa samim roenjem, pre svega sa ocem i oevom porodicom i rodbinom, a obezbeuje mu se i ekonomska zatita. Iako se postavlja pitanje potpune primene ovog instituta u praksi, nesumnjiva je opredeljenost globalnog drutva za ostvarivanje egalitarnih odnosa u okviru primarne porodice i utvriva-nje istinskih biolokih i socijalnih odnosa u nje nim okvirima, kao i u okviru ireg srodnikog kruga.

Pored zatite vanbrane dece, ovim institutom drutvo nastoji da zatiti i vanbranu majku jer obavezuje oca da ravnopravno uestvuje u izdravanju i vaspitavanju deteta, ali, s druge strane, i vanbranom ocu prua mogunost da ostvari svoje roditeljsko pravo, ime se spreava uzurpacija roditeljstva, odnosno iskljuivanje oca iz roditeljskog odnosa. Pored toga, ovim institutom je omogue-no da mu majke, iskljuivanjem oinstva, sprei da, samo zato to je dete roeno u zakonitom braku, bude oznaen kao bioloki i socijalni otac tueg deteta protiv svoje volje.2 Naravno, ogranienja koja postavljaju savremene mogunosti me-dicinskog i antropolokog utvrivanja krvnog srodstva ne dozvoljavaju primenu instituta u potpunosti jer je, za sada, mogue iskljuiti a ne i pozitivno potvrditi oinstvo, pa je preciznije utvrivanje biolokih odnosa vezano pre svega za razvoj antropolokih, antropometrijskih i medicinskih metoda. S druge strane, primena instituta veoma mnogo zavisi od socijalnih uslova: spremnosti da se institut kori-sti u praksi, potovanja odluke suda i sl., to je direktno vezano za socijalno i kul-turno poreklo zainteresovanih stranaka, odnosno proistie iz stavo va pojedinaca formiranih na osnovu pripadnosti odreenom socio-kulturnom miljeu.

Da bismo mogli da utvrdimo u kojoj meri korienje ovako koncipira-nog savremenog instituta utvrivanja oinstva u praksi zavisi od obiajnopravnih shvatanja, u kakvom se odnosu nalazi prema obiajnopravnim regulama i da li i koliko odraava transformaciju tradicijske porodice, moramo da razmotrimo na koji nain obiajno pravo tretira brakolomstvo (ija posledica mogu da budu deca koja su po pozitivnom pravu vanbrana) kao i odreenje i poloaj vanbrane dece u obiajnoj drutvenoj strukturi.

Pojam brane vernosti u tradicijskoj kulturi vezan je pre svega za krv-nosrodniku grupu mua, to je jasno izraeno institucionalizovanim (preutno

2 U svim starijim graanskim zakonicima nije dolazilo u pitanje utvrivanje oinstva bra ne dece, ve se socijalni otac izjednaavao sa biolokim.

41

ak i danas ponegde dozvo ljenim) odnosima izmeu snahe i svekra ili devera ( 1984 [1929]: 244246; 1973: 3342; Erlih 1964, 275), pa se prekrajem brane vernosti smatra prekoraivanje srodnikih okvira, odnosno odnos udate ene sa mukarcem koji ne pripada krvnosrodnikoj grupi njenog mua, a ne iskorak iz ekskluzivnosti brane veze u savremenom smislu. Brako-lomstvo je u tradicijskoj porodici disfunkcionalno i za pojedince i za dru tvenu strukturu u celini, potpuno je van kruga idealnog modela ponaanja, pa ni u obi-ajno-pravnom sistemu, osim represivnih sankcija za prekrioce,3 nema naina za regulisanje nastalih poremeaja strukture. Kako bi razvodi brakova, osvete i drugi oblici razreavanja suko ba zbog brakolomstva delovali kao element razdora u po-rodici i drutvu, uobiajen je zahtev da se prekrioci moraju uhvatiti in flagranti da bi sankcije bile primenjive, a sva druga dokaz na sredstva nisu dozvoljena. Ra-zlike koje postoje od kraja do kraja zavise pre svega od stepena recepcije pozi-tivnog prava, dravnog ili kanonskog, koja opada sa poveanjem udaljeno sti od centra autoriteta koji podrava uvedeno pozitivno pravo.4 Zbog istog zahteva za odra njem postojee strukture ne postoje ni proceduralna sredstva za razmatranje oinstva dece koja su roena u tradicijskom braku, jer bi time postojala mogu-nost osporavanja statusa po jedinaca koji je, samim roenjem, precizno utvren, to bi takoe predstavljalo naruavanje strukture porodice i lokalne zajednice.

U obiajnom i pozitivnom pravu postoji razlika u tretiranju braka: obi-ajno pravo ne poznaje razliku izmeu braka i konkubinata pa se svaka zajednica ivota mukarca i ene tretira kao brak. Zvanino sklapanje braka, graansko ili crkveno, nije presudno za tretman braka u lokalnoj zajednici pa se i sva deca roena u tradicijski shvaenom braku u lokalnoj za jednici tretiraju kao brana. Zbog toga savremene statistike o broju vanbrane dece u krajevi ma gde se dugo zadralo regulisanje porodinih odnosa uglavnom obiajnim pravom ne odgova-raju tretiranju te dece u njihovim porodicama i lokalnoj zajednici, ime je izraena i kolizija obiajnog i pozitivnog prava u porodinopravnoj sferi koja se, ponegde, zadrala do danas.

Po obiajnom shvatanju, vanbrana deca, odnosno deca ije bi se oinstvo eventual no moglo utvrivati, samo su ona koja su roena van tradicijski shvae-nog braka. Deca roe na van braka predstavljaju za tradicijsku kulturu element van strukture ona ne mogu da bu du u porodici majke jer ona udajom odlazi iz svoje primarne porodice i njena deca pripadaju porodici njenog mua. Ako ih otac ne prizna, ili ih domain majine porodice ne usvoji, vanbrana deca se nalaze van socijalnog statusa koji moe da se ostvari samo pripadnou odre enoj krvnosrod-nikoj grupi i lokalna zajednica ne moe da ih smesti u socijalni kontekst.

3 Sankcije se kreu od ubistva neverne ene do razvoda braka, s tim to su zabeleeni ak i sluajevi kamenovanja i mladia i devojke (Bogii 1874: 181184).

4 U Dalmaciji i Hrvatskoj je primetan uticaj kanonskog prava, ali i austrijskog Graanskog zakonika, dok je u Srbiji vidan uticaj srpskog Graanskog zakonika.

42

Oinstvo se utvruje ili imenovanjem od strane majke ili na osnovu pret-postavke da izmeu detetovih roditelja postoji volja za sklapanje braka, odnosno na osnovu odnosa koji prethodi sklapanju braka (prosidba, veridba i sl.). U ovom sluaju lokalna zajednica najee vri pritisak na pretpostavljenog oca da se ili oeni majkom deteta, ime ono dobija status branog deteta, ili da usvoji dete, mada postoje i drugaija reenja, to uglavnom zavisi od spoljnih uticaja, odno-sno autoriteta van lokalne zajednice.5 U dinarskim krajevima su se sankcije zbog vanbranog roenja uglavnom usmeravale i prema mukarcu i prema eni, dok su u Srbiji sankcije usmerene iskljuivo prema majci, stoje povezano sa uvriva-njem dvojnog morala u toku XIX veka, kao posledicom prodora robno-novane privrede koja na ruava strukturu tradicijske porodice, a podrano novouvedenim zakonskim propisima.6

Druga strana medalje je institucionalizacija edomorstva koje je, takoe, odraz nemogunosti da se, pre svega vanbrano dete, a sa njim i majka, uklope u tradicijski okvir socijalne organizacije. Iako ima i sporadinog ubijanja brane dece, naroito enske, smatra se daje e domorstvo preteno vezano za vanbra-no roenu decu jer je to nain izbegavanja naruava nja socijalne strukture, s tim to vanbrana majka i njena porodica ne gube ugled u lokalnoj zajednici. Iako nema preciznih podataka o uestalosti edomorstva u pojedinim periodima, jer se to uvek briljivo prikrivalo, ritualni strah od ubijene kopiladi (Brati 1985: 4146), kao i niz pravnih propi sa i sudskih presuda, posredno govore o uestalosti ove prakse (koja se i danas sporadino ja vlja) kao naina prevazilaenja nastale neravnotee u drutvenoj strukturi.

Primena instituta utvrivanja oinstva ispitivana je u relativno uskoj obla-sti (na teritoriji za koju je nadlean Okruni sud u Novom Pazaru, odnosno op-tine Novi Pazar, Tutin i Sjenica) gde je, zahvaljujui relativno dugoj udaljenosti od centara legitimiteta, do danas ouvan veliki deo obiajnopravnog regulisanja socijalnih odnosa sa zadravanjem zadruge kao idealnog modela porodice. Mada je u poslednjih dvadesetak godina dolo do delimine transformacije porodine strukture, izraene pre svega formalnom emancipacijom mladih i ena, u okviru lokalne zajednice zadran je tradicijski sistem vrednosti koji podrava tradicio-nalno shvatanje braka, brakolomstva i poloaja vanbrane dece. Naime, u ovom kraju je institucionalizovano sklapanje faktikog braka, koji je u lokalnoj zajedni-ci tretiran kao i zvanino sklopljeni brak, a deca iz tih brakova imaju status bra-ne dece koji se najee ustanovljava priznavanjem oinstva. Kod razvoda ovih brakova, koji su veoma esti, jer su u ovom kraju brakovi izrazito nestabilni, deca ostaju u porodici oca i imaju isti status kao i deca roena u za konski sklopljenom

5 U Konavlima su se vanbrana deca davala na usvajanje jer je u Dubrovniku postojala ustano-va za zbrinjavanje takve dece (Bogii 1874: 318).

6 l. 130. srpskog Graanskog zakonika predvia da se za oca vanbranog deteta moe oglasiti samo onaj ko to i prizna, bez obzira na to to tvrde majka i eventualni svedoci.

43

braku. Uestalost spora za utvrivanje oinstva je izuzetno niska u odnosu na broj vanbrano roene dece po pozitivnom pravu (1978. godine 4 sluaja, 1979. nije dan, 1980. godine 3 sluaja), to znai da se tradicijski odnos zadrava i da je status ostale de ce uglavnom regulisan priznavanjem oinstva.

Formalnom analizom svih sluajeva moemo utvrditi dva osnovna tipa:

1. sporovi za utvrivanje oinstva dece koja su roena u faktikom braku i

2. sporovi za utvrivanje oinstva dece koja su roena van faktike bra-ne zajednice, odnosno iji roditelji nisu iveli u zajednikom domain-stvu.

Tip 1.

U sluaju postojanja faktikog braka oevi su uglavnom priznali decu pa su na knadno poveli spor za utvrivanje oinstva jer su posle raspada faktikog braka hteli da se odreknu i deteta. To je odstupanje od tradicijskog ponaanja ko-je ukazuje na delimino razgraivanje sistema vrednosti i odumiranje represivne funkcije ire porodice i lokalne zajedni ce kao nosioca i zatitnika normi javnog morala.

Specifina varijanta ovog tipa je zahtev za utvrivanje oinstva nakon oeve smrti, po svedoenju majke i oevih agnatskih srodnika, sa insistiranjem da se deda po ocu odredi detetu za staratelja, uz obrazloenje da je majka mlada i da ima pravo da se preuda, a stav porodi ce je da dete mora da ostane sa njima. To je potpuno zadravanje tradicijskog shvatanja, a proputeno priznavanje oinstva je posledica uverenja da to nije bitno, jer je to samo nain regulisanja nasleivanja oeve imovine koje bez priznatog, odnosno u ovom sluaju naknad no utvrenog oinstva ne moe da se realizuje.

U svim ovim sluajevima sud je doneo pozitivnu presudu, odnosno utvr-dio oinstvo. Na prvi pogled to predstavlja potpuno prihvatanje tradicionalnih stavova o branosti dece i podr avanje obiajnih odnosa u porodici i lokalnoj za-jednici, odnosno usmereno je na odrava nje obiajnopravnog poretka. Meutim, sudska praksa, kao i lokalna zajednica, smatra da su takva reenja najpovoljnija za sve zainteresovane, prvenstveno za decu, to je potvreno i uo biajenim dodelji-vanjem dece po razvodu braka iskljuivo oevima. U ovom sluaju se svesni stav sudija o funkcionalnosti obiajnopravnog reenja poklapa sa nesvesnim oprede-ljenjima za odravanje tradicije u onoj meri u kojoj se zaista zadrala u praksi, to je posledica nji hove pripadnosti istom kulturnom miljeu, a bitno je za odravanje ravnotee u okviru lokalne zajednice, pa i drutva u celini.

Tip 2.

U sluajevima roenja dece van faktike brane zajednice, po pravilu postoji obea nje braka, to je u ovom kraju osnov za uspostavljanje seksualnih

44

veza kod omladine, naroi to u seoskoj sredini i niim socio-kulturnim slojevima u gradu. Porodica oznaenog oca, po sle pokuaja mirenja putem obiajnopravnih institucija (muslihuni) sa zahtevom da se izmeu deijih roditelja uspostavi brak ili da oeva porodica prihvati dete, obino pristaje na usvajanje deteta ako sud utvrdi oinstvo, to predstavlja inkorporaciju savremenog pravnog instituta u obi-ajnopravni kontekst: institut utvrivanja oinstva se javlja kao dokazno sred stvo u okviru obiajnopravnog regulisanja odnosa u porodici. Pozitivno reenje suda usme reno je protiv zloupotrebe tradicijskih normi u odnosima izmeu polova koje su u savremenom periodu sve ee i, iako na prvi pogled deluje kao stav pro-tiv transformacije u okviru porodice, u sutini je nastojanje da se transformacija usmeri u drutveno poeljnom pravcu prema uspostavljanju istinskih, a ne for-malno egalitarnih odnosa izmeu polova.

* * *

Dakle, iz navedenih varijanti korienja instituta utvrivanja oinstva vidi se da se on, iako stran obiajnopravnom regulisanju porodinih odnosa uspeno, inkorporira u tradicijski sistem miljenja i da se, na ispitivanoj teritoriji, javlja u funkciji odravanja tradicionalne struktu re porodinih odnosa. Sudska praksa u potpunosti podrava takvo korienje instituta jer ono odgovara svim zainte-resovanim stranama, lokalnoj zajednici, pa i globalnom drutvu, omoguavaju-i odravanje ravnotee na svim drutvenim nivoima. Zbog toga ne moemo da govorimo o utvrivanju oinstva kao odrazu transformacije, ve pre kontinuiteta tradicijske porodice iji se idealni model, uprkos svim formalnim i socio-ekonom-skim promenama, do danas odrao u okvirima lokalne zajednice.

Obiajnopravno regulisanje porodinih odnosa*

Sjeniko-peterska visoravan je tipina lokalna zajednica koja je veoma dugo bila na samoj periferiji legitimiteta, to joj je omoguavalo autonomiju unu-tranjeg organizovanja. Kako se nalazila na periferiji otomanske drave, uticaj erijatskog prava, ogranien iskljuivo na pripadnike islamske veroispovesti, fra-gmentaran je i javlja se gotovo jedino u okviru branog prava. Sve ostale oblasti prava, sve do 1912. godine, bile su van uticaja pozitivnopravnog sistema, tako da se drutvena struktura u okviru lokalne zajednice moe smatrati tradicijskom, s obzirom na to da je nastala i razvijala se bez znaajnijih spoljnih uticaja. Dananje stanovnitvo Sjeniko-peterske visoravni uglavnom je doseljavano sa teritorije Crne Gore, a prema porodinim predanjima, koja mogu imati i legendarni karakter, osnovni motiv doseljavanja bio je odbijanje da se prihvati promena tradicijskog sistema vrednosti i obiajnopravnih normi koje iz njega proizlaze, odnosno krenje crnogorskog pozitivnog prava koje je insistiralo na ograniavanju samosuda, na kome se obiajno pravo zasniva. I posle 1912. godine, kada je ovaj kraj ukljuen u srpsku dravu, nesreene politike i ekonomske prilike, kao i Prvi svetski rat uspo-rili su ozbiljnije prihvatanje legitimiteta globalnog drutva. Tek posle Prvog svet-skog rata postojala je mogunost za ostvarivanje veeg uticaja dravne vlasti, ali je relativna zatvorenost tog podruja, proistekla iz privrede zasnovane na tradicijskoj stoarskoj proizvodnji i poloaja van linije javnih komunikacija, uticala na dugo-trajno zadravanje tradicijske drutvene strukture, sistema vrednosti, a, samim tim, i obiajnog prava iji su mnogi segmenti u direktnoj koliziji sa vaeim pozitivnim pravom. Opstajanje obiajnih pravnih normi neposredna je posledica zadravanja stare drutvene strukture, a regule iz pozitivnog prava usvajaju se samo delimino, onoliko koliko se odnosi u lokalnoj zajednici zaista menjaju, ili manje, ili, ak, u funkciji odravanja obiajnopravnog sistema i drutvene strukture, to je obezbe-eno tumaenjem pozitivnog prava na nivou lokalne zajednice (sudskom praksom) i na nivou pojedinca (korienjem pojedinih instituta pozitivnog prava).

Ispitivanja legitimiteta u okviru lokalne zajednice na Sjeniko-peterskoj visoravni obavljena su u periodu od 1983. do 1988. godine. Materijal je prikupljen

* Tekst je prvi put objavljen u: Glasnik Etnografskog Muzeja u Beogradu 5253, Beograd 1989, 4371. Neznatno je skraen, da bi se izbegla ponavljanja.

46

iz Arhiva Optinskog suda u Sjenici i Okrunog suda u Novom Pazaru: uzeti su u obzir predmeti iz svih oblasti prava u periodu od 1978. do 1983. godine. Osim toga, graa je prikupljana i neposrednim ispitivanjem razgovorima sa kaziva-ima razliitog pola, starosti, obrazovanja i imovinskog stanja, kao i neusmerenim posmatranjem. Ispitivanjem je obuhvaeno i srpsko i muslimansko stanovnitvo u mestima: Duga Poljana, Sugubine, Trijebine, ipalje, Buevo, aronje, Rasno, Vinjeva, Crnoa, tavalj, Brnjica, Gradac, Kladnica, Cariina, Ugao, erekare i Kanjevina, kao i u samoj Sjenici. Prikupljena graa obuhvata primenu i tumaenje savremenog pozitivnog prava na nivou zajednice i pojedinca (odnos globalnog i lokalnog legitimiteta), koliziju pozitivnog i obiajnog prava i naine za njeno ot-klanjanje, kao i vaee norme iz obiajnog prava u uem smislu, odnosno norme nastale bez uticaja pozitivnopravnog sistema koje i danas delimino vae, upo-redo sa pozitivnopravnim pravilima ili su zadrane kao marginalno pravo za oblasti za koje pozitivno pravo nema izraen interes, pa ih ne regulie precizno. Iako je to pravo raznorodno i prilino narueno izmenama drutvene strukture kao posledicom izmenjenih socioekonomskih odnosa, ono i dalje ima odlike kon-zistentnog pravnog sistema koji potpuno odgovara potrebama lokalne zajednice i menja se uporedo sa promenama drutvene strukture, usvajajui iz pozitivnog prava elemente koji odgovaraju trenutnim potrebama zjednice.

Obiajno pravo je, kao i svi druga pravni sistemi, segmentirano, iako su segmenti manje diferencirani nego u savremenim pravnim sistemima. Osnovna podela na javno i privatno pravo nije precizno definisana iz dva razloga:

1. najvei deo obaveza, prava i odgovornosti u svakom obiajnom pravu u uem smislu vezuje se za linost i agnatskosrodniku grupu (urii 1979), jer je to jedini nain koji omoguava funkcionisanje pravnog sistema zbog nedostatka spoljnog autoriteta koji bi, u ime itavog dru-tva, sprovodio