Peter Singer

Peter Singer: The Expanding Circle

Danas je gotovo da postoji konsenzus među etičarima da koreni etike leže u obrascima ponašanja koji su evoluirali među našim dalekim precima, društvenim sisarima, a da smo mi zadržali u kontekstu naše biološke prirode određene elemente ovih bihejvioralnih odgovora na uslove sredine.

Singer se koncentriše pre svega na delo E. O. Willsona Sociobiologija nova sinteza u kome je Vilson u završnom delu pokušao da etiku utemelji na biologiji tvrdeći da je možda došlo vreme da se etika uzme iz ruku filozofa i da se preda naučnicima.


Greška je verovati da nauka može da stane na mesto etike i da zameni onu vrstu mišljenja i rasuđivanja koju praktikuju filozofi koji se bave problemima morala.

Sociobiološki pristup problemima morala često uključuje grube greške, ali uprkos tome sociobiologija može da nam kaže i ponešto važno o etici.


Singer polazi od uobičajenog shvatanja da je čovek društvena životinja, da živi u grupi, tj. da je živeo u grupi, odnosno da su njegovi preci živeli u grupi mnogo pre nego što su postali racionalni predstavnici ljudske vrste slični nama danas.

Društveni život uključuje neka ograničenja koja se nameću ponašanju.

Društvena grupa je na primer neordživa ako se njeni članovi međusobno napadaju bez ikakvih ograničenja.

Ne znamo tačno kada su ta ograničenja pretočene u društvene norme i postala društvena etika, ali verovatno je da je etika nastala pre iz tih obrazaca ponašanja, nego kao produkt namernog i racionalnog izbora racionalnih ljudskih bića.


Sociobiologija, onako kako je definisao E. O. Vilson je naučna i sistematska studija biološke osnove svih oblika društvenog ponašanja svih vrsta organizama uključujući i ljude, a njeno težište je na ispitivanju moguće uloge prirodne selekcije u oblikovanju i održavanju ponašanja.

Kako je etika oblik društvenog ponašanja, i ona je u delokrugu sociobiologije. Ako je poreklo etike u evolucionoj prošlosti koju delimo s drugim životinjama, onda posmatranje drugih životinja i tako dobijeni rezultati mogu da nam otkriju ponešto o prirodi etike.


Kada govorimo o biološkom altruizmu, onda altruizam možemo da definišemo kao onu vrstu ponašanja koju jedinka čini prema drugoj jedinci, tako da jedinka prema kojoj je usmeren altruistički postupak od tog postupka ima koristi, dok jedinka koja postupa altruistički od tog postupka ima štetu, gde su korist i šteta izraženi u terminima reproduktivnog uspeha.

Sociobiolozi se ne pozivaju na koncept pohvale i pokude kada se upuštaju u objašnjenje altruizma, jer altruizam nalazimo ne samo kod ljudi već i kod drugih vrsta koje nemaju mogućnost pripisivanja pohvale i krivice.


Singer razmatra tri oblika altruizma: altruizam koji evoluira u srodničkom krugu (striktno

sebično ponašanje ne može da evoluira, zato evoluira briga za potomstvo i bliske srodnike),

recipročni altruizam i grupni altruizam (argument grupne selekcije:

grupe s više altruista prolaze bolje od gupa s više egoista).

Biološke osnove etike

Svako ljudsko društvo ima neke kodekse ponašanja koji važe za njegove članove.

Etika je deo prirodnog stanja čoveka uprkos Hobsovim tvrdnjama. Naravno, danas imamo biološke osnove za odbacivanje Hobsove teorije.

Paralela Hobsovom prirodnom stanju je život plemena Ik, koji je opisao Turnbull.

Prema njegovom svedočenju, ovo pleme koje živi u teškim uslovima koji su gori od uslova umerene oskudice Hobsovog prirodnog stanja, je odbacilo porodicu, saradnju, društveni život, ljubav, religiju, i sve drugo sem golog vođenja računa o individualnim interesima.


Ovaj narod je pouka o tome da su sve naše uzvišene vrednosti samo luksuz koji u određenim okolnostima možemo da odbacimo.

Ali, sam Turnbull je kasnije da njegovi nalazi nisu precizni i da postoji evidencija koja ukazuje da je život Ika uprkos teškim uslovima ipak drugačiji.

Njihovo društvo ima etičke kodekse.

Biološke osnove etike Tako sam Turnbull svedoči da iako je bilo krađa (bobica), one

su izazivale svađe što govori u prilog tome da je pleme Ik ipak zadržalo pojmove privatne svojine i pogrešnosti krađe.

Članovi plemena vole da se se okupljaju i sede zajedno i insistiraju na zajedničkom životu u selima.

Kada muž namerava da istuče svoju suprugu, postoji kodeks koji nalaže da joj najpre ponudi da ga napusti.

Sporazumi o međusobnoj pomoći se poštuju.

Ubistvo drugog člana plemena i prolivanje krvi uopšte je najstrože zabranjeno.

Iako pripadnici plemena mogu da dopuste da neko skapa od gladi, oni nikada ne posmatraju drugog člana plemena kao potencijalni obrok.

Biološke osnove etike Drugi primer da etičke norme ne gube u potpunosti na snazi u

teškim uslovima je život logoraša u nacističkim logorima. Ni tamo nije bilo individualizma hobsovskog tipa u kome je svako svakome vuk. I tamo je bilo etičkih pravila.

Logoraši su pomagali jedni drugima na različite načine.

Dešavale su se krađe, ali je krađa od drugih logoraša snažno osuđivana, a one koji bi bili uhvaćeni kažnjavali su sami logoraši.

Prema Singerovom mišljenju srž etike je duboko ukorenjena u našoj vrsti i zajednička je svim ljudima svugde. Ova jedinstvena srž preživljava najteža zbivanja i najbezozirnije pokušaje da se čovek dehumanizuje.


Neki ljudi odbacuju stanovište prema kome ova srž ima poreklo u evolucionoj prošlosti naših dalekih predaka.

Prema jednom od ovih stanovišta životinje deluju instinktivno, dok ljudi čine stvari racionalno, svesno i intencionalno.

Mi smo sposobni da ocenjujemo ispravnost naših postupaka što životinje ne mogu da čine.

Mi smo sposobni da se povinujemo moralnim pravilima, možemo da uvidimo šta je dobro i da to izaberemo, a životinje to ne mogu.


Ipak, svaki pokušaj da se ljudi potpuno izoluju od ostatka prirodnog sveta je propao.

Još je Darvin pisao da je razlika u umu između ljudi i drugih viših životinja u stepenu, a ne u vrsti.

I ljudi i životinje imaju urođene tendencije da se ponašaju na određene načine.

Zamislite koliko je teško da se roditelj suzdrži da uzme dete koje plače ili da adolescenti i starci ne misle i razgovaraju o seksu.


Na drugom mestu, tvrdi se da je etika kulturni fenomen koji ima različite oblike u različitim društvima.

Razlika je vodi poreklo od kulturnih ustrojstava, a ne od biologije.

Singer tvrdi da ma koliko je ta razlika među kulturama neporeciva, ipak postoje zajednički elementi u njenoj osnovi.

Srodnička selekcija i etika Na osnovu Hamiltonovog pravila možemo da pretpostavimo

da bi ljudska bića u situacijama važnim za samoodržanje uvek davala prednost sebi, svojim potomcima ili bliskim srodnicima, a zatim drugim osobama kojima su afektivno privrženi, u odnosu na sve druge s kojima nisu blisko biološki ili na neki drugi način povezani.

Dužnosti prema potomcima, porodici, srodnicima dolaze pre dužnosti prema drugim članovima plemena ili grupe kojoj pripadamo.

Prema strancima gotovo da nemamo nikakvih dužnosti benevolencije. Oni sa kojima nemamo ništa zajedničko osim pripadnosti istoj vrsti se nalaze na poslednjem mestu kada je reč o našim moralnim obzirima.

Srodnička selekcija i etika

Preferencijalni status koji dajemo svojima je razumljiv kada uzmemo u obzir našu evolucionu istoriju. To je slučaj altruizma koji je evoluirao u srodničkom krugu s elementima grupnog altruizma.

To ne znači da društvo treba da ohrabruje svoje članove da se ponašaju u skladu s tim preferencijama.

Nepotizam kao i davanje privilegija svojoj etničkoj ili rasnoj grupi kada je reč recimo o zaposlenju je nešto što savremeno društvo nastoji da osujeti.

Ipak svi socijalni projekti/eksperimenti koji su smerali na ukidanje bliskih srodničkih veza Kako bi se ostvarilo veće zajedništvo određene društvene grupe ili društva kao celine su propali.


Neki od tih projekata su:

Zjedništvo žena i dece u Platonovoj državi. (nikada ostvareno)

Život u kibucima: kada se umanjuju oskudica i arapska pretnja, život se vraća u normalnije tokove....

Sovjetska Rusija: iako Manifest komunističke partije poziva na ukidanje buržoaske (čitaj tradicionalne) porodice, Sovjetska Rusija nedugo nakon revolucije ipak podržava porodičan život.


Kod ljudi, kao i kod drugih životinja postoji tendencija spoljašnja pretnja deluje kao kohezivna sila na društvo ili grupu što može da vodi stavljanjem interesa grupe kao celine ispred individualnog interesa, ali kada pretnja nestane, nestaje i ovakva subordinacija interesa.

Moguće je da su grupe koje nisu bile u stanju da se na ovakav način mobilišu u vanrednim okolnostima bile osuđene na propast, a da individue koje nisu u normalnim okolnostima vodile računa o svojim interesima (reproduktivnom uspehu) i interesima svojih najbližih ostavljale manje potomaka, što je vodilo brisanju njihovih gena iz genofonda.


Ipak, nije svaka duboko ukorenjena ljudska tendencija nešto što smatramo vrlinom.

Npr. tendencija da imamo više seksualnih partnera koja verovatno ima biološku osnovu se često osuđuje.

S druge strane, tendecija da osnivamo porodicu i imamo decu, da stavljamo njihove interese ispred interesa drugih, pa i ispred isključivo individualnih interesa, uglavnom nailazi na odobravanje.


Razlog za to je da društvo možda ima korist od takve brige i povezanosti.

Ako roditelji brinu o svojoj deci, ako ih kupaju, hrane i odevaju, ako vode računa o njima kada su bolesni, onda društvo ne mora da vodi računa o tome.

Osim toga, ako postoje prirodni impulsi usmereni ka srodnicima, onda se neke stvari rade bez napora.

Najgora mogućnost je da to niko ne radi.

Tako, etička pravila koja prihvataju određenu dozu pristrasnosti spram porodice i srodnika mogu da budu instrumentalno racionalna - to su najbolja sredstava za ostvarenje blagostanja porodice, a zatim zajednice kao celine.


Obično se tvrdi da bi svaka moralna teorija trebalo da suspenduje egoizam i da nam pruži nepristrasni kriterijum za donošenje važnih moralnih odluka.

Pretpostavimo sledeće. Neka individua zastupa neku formu utilitarizma.

Ona počinje proces refleksije o ispravnom nekim od partikularnih moralnih sudova, recimo, „Pomoći osobi S kada je u nevolji je ispravno“.

Ona takođe prihvata kriterijum korisnosti kao merilo ispravnosti, pa se njegov početni stav dopunjuje tako da glasi „Pomoći osobi S kada je u nevolji je ispravno, kada ukupna korist od takvog čina nadmašuje potencijalnu štetu“.


Subjekt, kao dobar utilitarista, prihvata i to da svako vredi kao jedan i ne više nego jedan, ali pod blagim uticajem Kantove teorije veruje da su ljudi jednaki u smislu da su autonomne moralne ličnosti. Dakle, svako vredi kao jedan i ne više nego kao jedan, gde je „jedan“ autonomna moralna ličnost.

Iako je sklon tome da druge stvari podvrgava utilitarističkoj računici, on je ipak uveren da postoji određena granica koju ne bi trebalo prelaziti: ljudski životi su nesamerljivi, te da se ne može reći da je jedan život vredniji od drugog ili da dva ili više života vredi više nego jedan i obrnuto da jedan život vredi manje nego više života.


Pretpostavimo da u relevantnim situacijama on daje prednost principu jednakosti, u odnosu na princip korisnosti.

Pretpostavimo da se subjekt u onim situacijama u kojima je neophodno pružiti pomoć u stvari rukovodi pravilom da, ako život ima vrednost, onda treba vrednovati život bilo kog čoveka jednako kao i bilo čiji drugi, jer veruje da ukupna potencijalna korisnost od takvog postupanja nadmašuje ukupnu potencijalnu štetu.

Ovo pravilo bi isključivalo egoizam čak i u njegovoj umerenoj varijanti.


Ako bi se subjekt pridržavao ovog pravila, za njega bi život i dobrobit bilo koje osobe bili jednako vredni. Oni bi bili jednako vrednovani kao i njegov život ili život i dobrobit nekog njegovog srodnika.

Ako je za subjekta njegov život jednako vredan kao i život bilo koga drugog, onda u situacijama u kojima treba pružiti pomoć, a koje su opasne po život, on ne bi imao razloga da daje prednost sopstvenom samoodržanju u odnosu na samoodržanje nekog drugog.

Ako vrednuje svaki život podjednako, a nema vremena za izračunavanje očekivane korisnosti ili ako veruje da se jednakim tretmanom postiže upravo maksimum korisnosti, onda nema nikakvog osnova da sopstvene interese stavlja ispred interesa bilo koje druge osobe.


U skladu s tim, bilo koji skup pravila koji bi pravio diskriminaciju isključivo na osnovu toga o čijem životu je reč ne bi mogao da bude valjan i opravdan.

Međutim, ma koliko pravilo delovalo nepristrasno i isključivalo egoizam, izgleda da ljudi svoj život, život svojih potomaka i bliskih srodnika, iz određenih bioloških razloga vrednuju više nego život bilo koga drugog.

Ne radi se o tome da je sleđenje pravila koja nadvladavaju biološke razloge samoodržanja nemoguće ili nezamislivo, već o tome da je malo verovatno da bi ga se iko dosledno pridržavao.

To bi izgleda moralo da važi za sve moralne teorije.

Čak bi i dobro vaspitani utilitarista morao to da prizna.

Recipročni altruizam i etika

Zamislimo nekoga ko se davi.

Ako mu prskočimo u pomoć rizikujući da izgubimo život spasavajući ga mi umanjujemo sopstvene šanse za opsanak, ali delimično uvećavamo njegove. Ako ga spasemo, ali nakon spasavanja doživimo srčani udar, spasavanje davljenika nije direktno odgovorno za naš nepovoljan položaj, ali je posredno umanjilo naše šanse za vođenje uspešnog i blagotvornog života.

Ako ga ne spasemo, a prilikom pokušaja spasavanja se i sami udavimo, u tom slučaju život davljenika, naš život i pokušaj spasavanja su doslovno pali u vodu.

Ako ga ostavimo da se davi mi time ne povećavamo njegove šanse za opstanak, ali ni ne umanjujemo sopstvene, i povrh svega ne pogoršavamo situaciju u kojoj se davljenik već nalazi.


Ostaviti ga da se davi ili da se sam nekako izvuče je izgleda jedini racionalni kurs delovanja. Možda se ovakav scenario nekima čini neprihvatljivim.

Svakako, oni koji uskaču u nabujale reke i izvlače davljenike ne vrše ovakvu vrstu proračuna. Ali, zapitajte se... šta biste vi učinili?

Ako očekujemo pomoć kada se sami nađemo u neprilici, onda je ipak racionalno da priskočimo u pomoć onome ko je sada u nevolji.

Reciprocitet je gotovo univerzalna norma u ljudskim društvima.


Zaista je neobično koliko etičkih normi može da ponikne od međusobnog bištenja parazita.

U relacijama koje počivaju na principu reciprociteta onaj ko je napravio prvi korak i učinio uslugu u strateškom je zaostatku prema onome ko uslugu prima, ali pretpostavlja se da će on, time što mu se čini usluga, biti podstaknut da uslugu uzvrati, jer uviđa moguće posledice od drugačijeg postupanja.

Naravno uvek ima mogućnosti postojanja varalica.

Individua mora moći da razlikuje one kojima vredi pomoći i koji će da uzvrate uslugu i one koji su potencijalne varalice i uopšte ne uzvraćaju usluge.

Druga stvar je da može postojati disproporcija u utrošenom vremenu za pružanje pomoći.


Reciprocitet je povezan s uzvraćanjem usluga, ali i s retributivnim shvatanjem kazne.

Poklanjanje je još jednan oblik recipročne relacije.

Većina nas zna, iako možda nije spremna da prizna, da je poklanjanje i pomaganje veoma često, ako ne i uvek, strateško ponašanje – poklanja se i pomaže drugima u očekivanju da to bude uzvraćeno.

Poklanjanje je oblik perverzne ekonomije. Onaj ko vam poklanja stavlja vas pod obavezu da uzvratite poklonom. U nekim tribalnim društvima se očekuje da uzvraćeni poklon bude veći od dobijenog. To dobija takve razmere da se ljudi odbijaju poklone ili zahtevaju da poklon odmah sami plate.

Recipročni altruizam i etika Iz pozitivnih osećanja prema onim koji nam pomažu proističe

prijateljstvo i lojalnost prijateljima.

Prema onima koji su varalice i ne učestvuju recipročnoj razmeni usluga osećamo ozlojeđenost i želimo da ih kaznimo.

Ljudi imaju averziju prema tome da budu prevareni.

Ova tendencija je toliko izražena da je ponekada kontraproduktivna. Ljudi se svađaju i tuku zbog trivijalnih razloga.

Kada nam neko ne vrati minimalnu svotu pozajmljenog novca, želju da mu se nekako osvetimo, ili da se posvađamo ili da platimo zelenaše da ga pretuku pravdamo pozivajući se na principe.

„Nije reč o novcu, reč je o principu“.


Lična kivnost postaje moralna indignacija kada je zajednička članovima grupe i kada se podvede pod opšte pravilo.

Tako imamo pravila kako se postupa s varalicama i onima koji ne uzvraćaju usluge.

Recipročni altruizam može biti od posebne važnosti onim jedinkama koje su racionalne i imaju sposobnost jezičke komunikacije.

Ako nekome pomognem, ali on ne pomogne meni kada mi je neophodna pomoć, najmanje što mogu da učinim je da razglasim drugim članovima grupe o kakvoj osobi je reč.

U ljudskom društvu je važna reputacija. Reputacija se stiče kroz komunikaciju. O dobrim delima se govori. Još više se govori o nepočinstvima.


Singer tumači recipročni altruizam kao oblik sofisticiranog egoizma.

Obično kada na ovaj ili onaj način otkrijemo da iza određenog altruističkog postupka stoje egoistički motivi, takvom postupku umanjujemo vrednost.

Egoistički motivacioni mehanizam tumačimo kao diskvalifikativno svojstvo altruističkog postupka, pa samim tim i osobe o čijem postupku je reč.

Singer tvrdi pozivajući se na Triversa da će ljudi koji su autentično altruistički motivisani biti pouzdaniji partneri nego oni koji su egoistični.

Recipročni altruizam i etika Evolucija će onda favorizovati one individue koje mogu da prepoznaju

autentične altruiste.

Autentični altruizam je privlačniji od uobičajenog altruističkog ponašanja iza koga se nalaze egoistički motivi.

Iako se sociobiologija uglavnom ne bavi motivacionim mehanizmom koji stoji u pozadini postupka, ona ipak može da objasni postojanje autentično altruističkih motiva.

Autentični altruisti u Dilemi zatvorenika prolaze bolje nego egoisti. Pored altruizma moguće je da zatvorenici budu savesni i moralno motivisani, npr. da ako imaju sporazum, onda ga ne treba kršiti, da treba držati data obećanja.

Na sličan način, rani ljudi su možda prolazili bolje u lovu ako su bili okruženi altruistički nastrojenim pojednicima, a ne egoističnim.

Grupni altruizam i etika

Uprkos problemima kojima je opterećen koncept grupne selekcije Singer misli da je ona imala određenu ulogu u evoluciji ljudskih etičkih sistema.

Rani ljudi su živeli u malim grupama lovaca-sakupljača, ove grupe su bar ponekada bile reproduktivno izolovane od drugih grupa geografski ili međusobnim neprijateljstvom, tako da su postojali preduslovio za grupnu selekciju.

Kulturni uticaji – nagrada i kazna – su verovatno povećali tendenciju ka grupnom altruizmu.


Osim lojalnosti prema pojedinačnim članovima grupe, članovi grupe su lojalni i grupi kao celini. Mi se identifikujemo s gupom kojoj pripadamo i dobrobit grupe vidimo donekle kao sopstvenu dobrobit.

Otuda patriotizam. Osuđujemo individualnu sebičnost, ali podržavamo grupnu sebičnost i dajemo joj ime patriotizam.

Uprkos kritikama, pokazuje se da patriotizam nije moguće ukloniti s visokog mesta koje zauzima na lestvici uobičajenih konvencionalnih vrednosti.

Objašnjenje za ovo je da patriotizam bar delimično počiva na biološkoj osnovi, ali objašnjenje može biti i kulturološko.


Biološka i kulturna objašnjenja nisu inkonzistentna, osim ako ne insistiramo da je uzrok nekog kompleksnog oblika ponašanja isključivo biološki ili kulturni.

Nasuprot, Vilsonu koji tvrdi da biologija drži kulturu na uzici, Singer tvrdi da kultura može da pojača, smekša ili pod određenim okolnostima potisne genetski determinisane tendencije

Documents

Peter Singer