Свет речи 10.21–22 (2006): 98–100.

Славко Петаковић

Петраркизам и антипетраркизам

Франческо Петрарка (1304–1374) је својим стваралаштвом завредео високо место у историји опште књижевности. Петрарка је био свестан да га књижевна слава неће мимоићи, али је слутио да ће му је донети дела писана на латинском језику – пре свега Африка, недовршен спев са националном тематиком у славу Италије и Рима, међутим снажну афирмацију у европском културном контексту достигао је збирком од 366 песама у форми сонета (317), канцона (29), сестина (9), балада (7) и мадригала (4), у славу госпе Лауре, под латинским насловом Rime sparse (Расуте риме) или шире познатом: Канцонијер.

Начином певања у Канцонијеру Петрарка је донео преокрет у европском песништву јер је у њему истанчан лирски сензибилитет исповедао интимну драму. Насупрот негдашњој колективности у коју је настојао да урони духом стваралац у средњем веку пригушивајући своје ја, деперсонализујући га срачунато из поетичких разлога, сада у први план песник истиче своје индивидуално искуство сублимирајући га у дубоко интровертни лирски доживљај специфичног саодноса спољашње и унутрашње егзистенције, чиме је Канцонијер концепцијски у доброј мери антимедиевално усмерен. Композиционо је збирка формирана тако да су у првом делу песме које се односе на живу Лауру, а у другом оне које певају о њој мртвој. У уводном сонету се песник, сагледавајући своју прошлост (у прве младе луталачке дане / кад бејах делом други неки човек) са временске дистанце, обремењен животном зрелошћу и горчином, и са осећањем резигнације због испразности и непостојаности овоземаљских опсена којима беше заслепљен (што годи свету, то је кратка сања), обраћа читаоцу наговештавајући неке од кључних мотива на којима почива лирски свет

Канцонијера – љубав, бол, нада – “која залудна је”, покајање и коначно сазнање.

Широк је распон лирско-рефлексивног регистра у Канцонијеру – од екстатичног доживљаја љубави (блажене прве патње које вежу / у слатком споју са љубављу мене), преко горке резигнације због смрти вољене (кораци се моји с њеним уставише), до жеље за понирањем у вечност Богородичине милости, као једине истине.

Петрарка је успоставио кодекс женске лепоте: идеална драга је као Лаура – уз извесне наговештаје њеног портрета (коса – “златна”, “као бисер и као златна ватра”, очи – “две звезде”, смешак “анђеоски”, бела пут и др.) – углавном етераста (“дух надземаљски”) и недостижна; кодекс осећања: младић је заљубљен од тренутка када је угледао драгу (“везале су ме, Госпо, очи ваше”), пати рањен Аморовом стрелом, осећања су му узвитлана до екстазе (сам себе мрзим – друге волим јако; и смрт и живот – једнаки су оба), након чега следе тешки тренуци клонулости и кајања због огрешења о Бога зарад предавања љубави, као и дубока сета због смрти вољене (откад она пође, ја не живим више). Овим конвенцијама песничка збирка добија контуре тзв. “петраркистичког љубавно романа”. Иако Лаура у Канцонијеру, као инкарнација љубави, бива трансформисана у својеврсни поетски мит, и наизглед је главни “јунак” љубавног “романа”, централни лирски “јунак” збирке је песник, који кроз жудњу за љубављу, визије, снове, патњу због свести о пролазности овоземаљског живота, осећање сагрешења пред Богом и чежњу за искупљењем и вечношћу, исповеда егзистенцијалну располућеност човека између два пола – емотивног и религиозног. Из овог жара исијава поезија – концентрисана лирска енергија велике сугестивности, најчешће опточена хармоничном сонетном формом, разобручујући ограниченост поља индивидуалног искуства ка уметничкој универзалности. Петраркина поезија се због овога наметнула као канон начином певања и као норма укуса за следбенике у наредна два века по њеном настајању.

Високу уметничку вредност Петраркино дело досеже и стилском елеганцијом. Виртуозна песничка техника огледа се у дотераној сонетној форми и на језичко-стилском плану у звучној и ритмичкој организацији стиха употребом бројних асонанци и алитерација; набрајања – асиндетима (плашим се, надам, ледим, жар сам врели), полисиндетима1, при чему се емоционални регистар конституише у 1 Полисиндетичност Петраркине поезије представља посебан проблем за преводиоце, јер преводећи је често комбинују асиндете са полисиндетима, као на пример у стиховима: Benedetto sia ’l giorno e ’l mese e l’anno / e la stagione e ’l tempo e l’ ora e l’ punto / e ’l bel paese e ’l loco ov’io fui giunto, који у

градацијском поретку према климаксу у последњим стиховима; удвајањем придева; сталним епитетима (“небески”,“рајски”, “златан”, “вечан”, “бесмртан”, “анђеоски”); симетричним антитезама у оквиру једног стиха (летим врх неба – земље ми се хвата, / не стежем ништа, а грлим свет цели) и др. Због префињеног склада надахнућа и израза, преводиоцима Петраркине поезије, нарочито на нероманске језике, изузетно је тешко евоцирати њен изворни сјај.

Петраркизам је угледање на Петраркина начин певања у карактеристичним темама, мотивима, сликама и формалним особеностима његовог песништва. Петраркисти су се профилисали у две струје – тзв. “напуљску” и “бембистичку”. Родоначелник “напуљске школе” је Бенедето Гарет, звани Каритео, (1450–1514) и њени следбеници2 су усвојили строфовну форму од 8 стихова (страмбото) или од стихова чији број је дељив са 8; уносили су елементе народне поезије (деминутиве, устаљене слике, фразе, лексику), са наглашеном употребом досетке (понекад стилизоване народне мудрости); сензуалношћу у певању начинили су својеврсни отклон у односу на изворни платонистичку концепцију љубави. “Бембисти”3 су своје име добили по презимену Пјетра Бемба (1470–1547), горљивог заговорника начина певања који је био реакција на удаљавање “напуљске школе” од изворног Петрарке. Своју опозицију према “напуљској школи” “бембисти” су демонстрирали избегавајући сензуалност, наглашавајући платонистичко поимање љубави, тежећи формалном складу и елеганцији лирског израза у поезији.

Силни талас петраркизма, настао непосредно по Петраркином стваралаштву, разливао се временом у безброј рукаваца водећи ка епигонству, извештаченом, хладном и неоригиналном угледању на лирски узор. Епигонство се огледало у механичком преузимању тематских, мотивских, стилских конвенција и формалних клишеа. Овако, артифицијелношћу умртвљен петраркизам, изазвао је реакцију многих песника који су се супротставили неуметничкој помодности преводу гласе: Нека је блажен дан, месец и доба, / година, час и тренут, оно време / и лепи онај крај и место... 2 Напомена: Навешћемо само имена неких италијанских петраркиста јер је Италија колевка петраркизма, као и имена неколико петраркиста старог Дубровника, чије стваралаштво је настајало на источнохерцеговачком дијалекту ијекавског изговора и тиме заузима важно место у српској књижевној и општекултурној традицији. Познати следбеници “напуљске школе” у Италији су Серафино Аквилано (1466–1500), Антонио Тебалди (1463–1537) и др, а у старом Дубровнику је најизразитији Шишко Менчетић (1457–1527). 3 Песници-“бембисти” у Италији били су: Бернардо Тасо (1493–1569), Галеацо ди Тарсиа (1520–1553), Бернардино Рота (1509–1575), Микеланђело Буонароти (1475–1564) и др, док је у старом Дубровнику најпознатији Џоре Држић (1461–1501).

певања антипетраркизмом4. Антипетраркизам у суштини није био усмерен против Петрарке и његовог начина певања, већ против петраркиста који су се претераношћу и извештаченошћу своје лирике до неукуса, неуметности, удаљили од изворног поетичког и стилског канона. Извитоперености и извештачености петраркистичког типизиране фразеологије („свитлушто суначце”, „љувено срдачце”, „гримизна свилице”, „крунице бисерна”, „розице”, „диклице”) подсмевао се Дубровчанин Динко Златарић (1558–1613). До крајњих консеквенци је свој антипетраркистички став довео Франческо Берни (1497–1535) подвргавајући оштрој персифлажи устаљени петраркистички портрет идеалне драге. У Бернијевој интерпретацији идеална драга има изборано чело, сребрне праменове косе, снежне обрве, ретке зубе, кратке беле руке и др.

4 Познатији антипетраркисти су Пјетро Аретино (1492–1556), Антонфранческо Дони (1513–1574), Николо Франко (1515–1570) и др. Извесних елемената антипетраркизма има у поезији дубровачких песника, док је читав комично-сатирични спев Дервиш Стијепа Ђурђевића (1579–1632) испеван као пародија петраркистичког љубавног “романа”.