Увод

У српској књижевности 60-их и 70-их година 20. века долази до новог заокрета ка реалистичким тенденцијама. У критици овај период је обично обележен као „проза новог стила” или као „обновљени реализам”, јер је окренутост ка тематици у вези са конкретном стварношћу очигледна. Радња се развија од локалне анегдоте, везујући се за ружно и ниско. Тематика је регионалног карактера, а ликови су са нижег ступња друштвене лествице. Ти, наизглед безначајни, сасвим обични људи, приповедачким поступцима, психолошки продубљеним и развијеним портретима, као и самим начином говора (језиком), заокупљају читаочеву пажњу и након читања дела. Понајвише у томе је успео Драгослав Михаиловић (или Михајловић, што је било његово матично презиме) својим романима Кад су цветале тикве (1968) и Петријин венац (1975).

Оба дела су написана у 1. лицу, у форми сказа, стварајући илузију директног приповедања; језиком који не улази у књижевнојезичку норму. Ронан Кад су цветале тикве је писан различитим облицима жаргона − професионалним (спортским, боксерским) и уличним (у виду аргоа који је осликава неформални, улични говор младих у беградском предграђу, Душановцу, 60-их година 20. века). Петријин венац је написан стилизованим обликом косовско-ресавског дијалекта, а поливалетнта структура овог дела показује да је дијелекатски израз једне необразоване жене из

рударског села Окно, само један од елемената језичког дискурса овог дела. Композиција Петријиног венца иницира проблем одеђења жанра:

збирка приповедака: Пи воду и ћути, Увеличане слике и досадне мачке, Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем која си, Велика опаснос и вешта одбрана од вештице и пета која представља мали роман Небески свирачи;

роман − све приповетке су повезане у целину.Поред сказа, у структуру Петријиног венца, улазе и књижевни жанрови: приповетке,

пословице, бајалице, народна веровања и лирска песма – у чему се огледа поливалетност структуре. Сви жанрови који се јављају у структури имају засебно значење и функцију, али међусобно граде хармоничну целину. Та хармонична целина је постигунта приповедачким поступцима, језиком и стилом.

1

Приповедачки поступци у Петријином венцу(Колико види Петрија?)

Петријин венац је написан у форми сказа. Петрија „прича своју причу“. Приповедач увек зна веше од ликава (чак и када је тај лик он сам).1 Стога, морају се раздвојити Петрија-приповедач и Петрија-лик. Али да ли приповедач у Петријином венцу заузима увек исту тачку гледишта? Не. Већ на први поглед се примети разлика између: Петрије-причаоца – она која „прича причу“, обраћа се слушаоцу; Петрије која каректерише себе као лика или друге ликове и њихове пступке, износећи вредносни суд; и Петрије која даје оквире приповедања, износи уметнуте приче. Петрија која каректерише себе као лика и друге ликове и њихове поступке, износећи вредносни суд представља Петрију-рефлектора 2(повлашћен лик у делу, кроз чију свест приповеда). Петрија која даје оквире приповедања, износи уметнуте приче је Петрија-наратер3. На нивоу структуре ови приповедачи могу бити носиоци различитих планова. Носиоци просторно-вренског плана су Петрија-причалац и Петрија-наратер, психолошког су Петрија-лик и Петрија-рефлектор; идеолошког Петрија-рефлектор; фразеолошког сви приповедачи а и Петрија-лик.4 Обзиром да је дело писано у форми сказа, Петрија-причалац и сам сказ представљају елемент структуре и значења Петријиног венца.

Сказ у Петријином венцу

Петрија „прича своју причу“ слушаоцу. Али ко је тај слушалац? О се њему из дела експлицитно може сазнати да је мушкарац и да је пушач. Ипак, његово значење и функција у Петријимом венцу су много сложенији. Слушалац ни једанпут не иступа вербално, али његова тачка гледишта је присутна и то на два начина:

као минус-присутан5 лик – минус-присутан саговорник; у корпус лика улази и када се приповеда се у односу на његову тачку гледишта;

1 Четмен, Симур (април 1995). Ликови и приповедачи. Часопис Реч број 8: „Чак и ако иста особа приповеда догађаје које је он/она видела „тамо некад“, морамо да препознамо два одвојена приповедна бића која делују под истим именом – прво, приповедача који је предходно настављао време и простор дискурса, и друго, лик који настањује време и простор приче. Разлика је круцијална: само Пип-лик је видео неке ствари у мочвари „тамо некад“. А Пип-приповедач, припадник друге класе приповедних бића, јесте онај ко „сада“ препричава те догађаје у неспецификованом, али јасно постериорном дискурсном времену и простору.“

2

? Тодоров, Цветан (1986). Поетика. Београд: Завод за издавачку делатност ,,Филип Вишњић“, стр. 42: „Ликови који нису само опажени него и опажају − ,,рефлектори“; ако су други ликови пре свега слике рефлектоване у самој свести, онај који рефлектује је сама свест.“

3 Тодоров, Цветан (1986). Поетика. Београд: Завод за издавачку делатност ,,Филип Вишњић“, стр. 49: „Улоге наратера су многоструке: ,,он је веза између приповедача и читаоца, он помаже у одређивању оквира приповедања, служи да карактерише приповедача, извесне теме истиче, унапређује заплет...“

4

? Планови прузети из: Успенски, А Борис (1978). Поетика композиције. Београд: Нолит.

5 Лотман, М Јуриј (1976). Структура уметничког дела. Београд: Нолит.

2

као регулатор просторно-временског плана

Прва функција слушаоца (минус-присутан лик): Петрија-прчалац увлачи слушаоца у дело као минус-присутног саговорника − Петрија-причалац га увлачи у дело. Приповетка Увеличане слике и досадне мачке почиње: „Не, немам децу. Имала сам с првог мужа...“6 Што представља одговор на минус-присутно питање: Имаш ли децу? Искази типа: „Ма не. Ма не плачем. То сам тако мало нервозна...“ ; „Па дабом. Па сигурно да попијем. И више но две-три. Овдена сад све жене пију, па неку попијем и ја.“, такође представљају одговоре на минус-присутна питања. На ове дискурсе Петрије-причаоца се надовезује прича о фотографијама, и о смрти њено двоје деце, чији носилац је Петрија-наратер.

Петрија-причалац се обраћа слушаоцу као минус-присутном лику и са: „Оћеш да ти сипем једну? Ајд море да попијемо. Да попијемо за душу моје јадне Милане.“ Или реторским питањем: „Је л оћеш тако? Ајде. О боже.“ Односно: „Оно је наша увеличана слика; показала сам ти то. Фотограф му насликао машну. Ди је он онда имао машну? Ал ајд сад.“; „Сади ако оћеш да слушаш. Запали дуван.“ Оваквим изразима се ствара илузија приповедања7 − илузија стварне усмене комуникације; (чин причања вуче корене из фолклорног стваралштва).

Облик минус-присутне комуникације са слушаоцем представљају и гестови: „И овако ће руком“ (Миса јој то у болници показао као знак да ће ускоро „да путује“ – умре), што употпуњује илузију приповедања, и потврђује присуство слушаоца. У вези са илузијом приповедања су и обрађања сулшаоцу којама се гарантује истинитост: „Очију ми, ако те лажем.“ – да не жали што је, стрпала Полексију у затвор.

Понекад Петрија-причалац даје начин на који је дошла до информација, као да се ограђује: нпр. о претходном Милијанином и Витомировом животу назначава: „то све мене други причали, ми тад још нисмо ту живели; или „Е, сад да л је то баш истина ел није, не би умела да ти кажем, пошто сам купила, по то ти продајем.“, а понекад појачава уверљивост: о историји рудника, рударским пословима и сл. назначава јој је Миса причао.

Петрија-причалац ће понекад реторским питањем затражити верификацију свог става од минус-присутног саговорника (слушаоца): „Па је л тако? Па је л се ти не би увредио?“ нпр. што јој је доктор Ћоровић дао аспирине када ју је болела рука. Оваква обраћања проузрокују додатан елемент значења слушаоца у структури Петријиног венца. Наиме, она се (звог граматичког облика – 2. лице једнине) као порука имплицитно преносе и на читаоца − захтевајући од читаоца активност, при чему се остварује посебна врста дијалога са делом (читалац ревидира и анализира Петријине ставове).

Најексплицитније залагање за своје ставове износи Петрија-причалац када сугерише слушаоцу тачку гледишта са које да посматра њену превару са првим мужем: „То сам тако тај дан њему рекла, а и тебе, ево, говорим: „Ако си човек, прво ме чуј шта имам да ти кажем, па тек после твој људски суд донеси. Тад сам све оном старом човеку испричала, па ћу сад и тебе. А ти, кад ме чујеш, ако баш оћеш да ме осудиш, прво на своје људске грешке и греови помисли, па ме онда, ако ти они дозволе, и осуди. Само те толико молим.“ Уместо одговора слушаоца, као са-против-постављен8 са овим обраћањем Петрије-причаоца је директни говор доктора Ћоровића: „Нећу да те презирем, Петријо. И нећу да те грдим.“ Као такав он је постављен као највероватнији одговор

6 Сви цитати према издању: Михаиловић, Драгослав (2003). Кад су цветале тикве/ Петријин венац / Злотвори. Београд: Просвета.7 Ејхенбаум, Борис Илузија приповедања8 Лотман, М Јуриј (1976). Структура уметничког дела. Београд: Нолит.

3

минус-присутног саговорника и препоручени став за читаоца поводом Петријине љубавне авантуре са првим мужем.

Потврђивање свог свава Петрија-причалац верши и ретроспективно, подсећањем слушаоца: „Па је л сам ти казала? Па аспирини, бре, нису за руке. Како ти с аспирини руке мож да лечиш? Па ако сам сељанка, валда и ја нешто знам.“

Минус-присутна комуникација са минус-присутним саговорником (слушаоцем) служи и да Петрија-причалац износе своју тачку гледишта: „Е, не знам. Не би умела да кажем у које баш новине, ја н умем да читам. „Политика“ ел „Новости“. Мора бит, тако. Кажу људи, писало.“, или, „Е, па сад, ја баш не знам који би то људи могли да буду. Валда они што остали без децу. Па сигурно. Кој то мож да зна? Народ запалио и готово. Како народ мож да има име?“ Додатни елемент значења у деловима у којима долази до судара урбаног и руралног у Петријиној свести представљају комични елементи које овакви искази садрже.

Друга функција слушаоца (регулатор просторно-временског плана) − Као регулатору временског плана Петрија-причалац му се обраћа исказима типа: „рекла сам ти“; „то ћу ти доцније испричам“ (нпр. за инжињера Марковића); „то ти још нисам испричала, али испричаћу ти“ (о Витомировим и Милијаниним брачним проблемима) „Ал још ти нисам испричала шта је оно пре било. За шта се Поклесија и њен Алекса мрзели с Витомира...“. Граматичким обликом (2. лице једнине) ових израза се индиректно утиче и на читаоца, при чему се омогућава илузија приповедања, а постижу следећа значења:

− подсећа на одређене епозоде (нпр. рекла сам ти...) − читалац се присећа већ реченог; − добија сигнал да ће информације које још увек нема (нпр. зашто је Полексијина породица

мрзела Витомира – „Ал још ти нисам испричала шта је оно пре било“ ) добити касније – неће остати ускраћен за њих;

− регулише се временски след догађаја (због преплитања временских планова, уводе се прилози нпр. ово је било пре, у значењу „то се издешавало пре догаћаја које сам ти већ испричала“); на основу ових прилога читалац закључује о хронолошком редоследу догађаја, независном од временског следа приповедања.

Дијалог о дувану са минус-присутним ликом (саговорником, слушаоцем) на почетку Небеских свирача је са-против-постављен са дискурсом Петрије-наратера о оканској болници. Овде се слушалац, који представља минус-присутног лика, уједно појављује и као регулатор просторног плана. Петрија-наратер уводи болницу у којој су лечили пацијенте зарђалим инструментима – касније када буде причала како је Мису водала по болницама, повремено ће заузети тачку гледишта слушаоца и напоменути му да је то она болница о којој му је причала, што утиче и на читаоца да се подсети тих дигресија.

Ове две функције слушаоца (као лик – минус-присутан саговорник у делу и регулатор просторно-временског плана) се спајају у општем значењу – слушалац је пребацивач9 (има поглед

9 Петковић, Новица (август−септембар 1983). Класификација и природа књижевних текстова. Загреб: Умјетност ријечи XXVII, стр. 142−143: „Када их, дакле, на самом извору посматрамо, жанровске нам конвенције откривају своју прилично скривену страну: оне су доста моћни пребацивачи. И тек тада постаје јасно зашто су ове конвеције из говорних клишеа произашле и зашто увек теже да се у такве клишее преобрате. ...Безимен и нем „младић крај прозора“ с пошетка и краја Андрићеве Проклете авлије очигледно улази у жанровску морфологију текста. То су заправо очи које на оба света гледају: на реални и на књижевни.“

4

и на реалан и на фиктивни свет). Тај његов поглед није експлицитно изражен, већ његово минус-присуство, односно неизражавање, се огледа у наведеним дискурсима Петрије-причаоца, било као обраћања, било као одговора на минус-присутна питања. Слушалац представља и медијум преко кога се индиректно утиче на читаоца. Дискурси Петрије-причаоца представљају орјентир за читаоца, како на просторно-временском плану, тако и на идеолошком плану, при чему долази до специјалног дијалога на другом нивоу (читалац ревидира и анализира Петријине ставове).

Просторно-временски план у Петријином венцу

Поред Петрије-причаоца носилац просторно-временског плана у Петријином венцу је и Петрија-наратер која даје оквире приповедања, износи уметнуте приче. Временски след приповедања у Петријином венцу је испресецан. У структуру улази пет приповедака, од којих су две линеарно повезане: Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем која си и Велика опаснос и вешта одбрана од вештице. Све приповетке представљају мање системе, који су повезани у већу целину (роман). Све, осим две наведене које имају један заједнички, имају свој оквир, сопствено приповедање одређених фрагмента стварности, али поред тога у њима су дати и оквири10 за читаво дело. Оквири проузрокују пресецање просторно-временског плана – приповетке Петријиног венца се односе на различте фрагменте стварности из различитих периода Петријиног живота. Свака од њих има свој почетак и свој крај, и самим тим представљају засебан оквир, који обједињује заједничка свест.

Увеличане слике и досадне мачке почиње Петријиним одговором на минус-присутно питање: „Не, немам децу“, а завршава се дискурсом Петрије-причаоца о ракији: „Прија ми, бога ти, ракија, блажи ме некако. Пре није било тако. Сад, већ трећу кад попијем, све ми некако другше. ...Ракија ти је, Петријо, кажeм тад, баш добра ствар. Немаш бољу ствар од њу. Уживај, Петријо.“.

Сви оквири, осим што пресецају временски след, значајни су и са аспекта распореда информације у делу. У приповеци Увеличане слике и досадне мачке има делова који се односе на „тренутак садашњости“ у односу на време приповедања (причања), какви су ови на самим оквирима (почетку и крају). Од тренутка када се Петрија сећа своје деце до заједничког живота са Мисом у Окну приповедање тече линеарно (по хронолошком редоследу догађаја у Петријином животу). Али, већ у овој приповеци дат је оквир читавог дела. У последњем поглављу ове приповетке Петрија-наратер износи да су јој сви помрли: деца, мајка, свекрве, оба мужа и други. Поред тога, дат је и оквир њеног живота са Мисом, тако да га читалaц већ унапред зна: „Ја и мој Миса одонда овде, у Окно, и останемо. Ту ми тако двајес и три године заједнички проведемо у здравље и у болес, у добро и у зло, у љубав и трвење, у слогу и гложење; и то ти је међу нас бивало. А онда ми се он од пре четири године разболи од последице од једну јамску несрећу и после две године, седамдесет прве, умре. Био је још млад, тек у чедрес осму био зашо. И намучио се јадник, ко ники његов. Нигде место од болови није имао. Све је дрее на себе од муке кидао.“ Постављање оваквог оквира, готово на сам почетак дела, одражава се на став читаоца. Добијање свих ових информација (Миса ће доживети несрећу у руднику, због које ће бити тешко болестан и умреће) проузроковало је да свако, касније изношење неке Мисине активности (које је дато са

10 Оквир може представљати сам почетак и крај нпр. приповетке, али и изношење информација о смрти неког од ликова готово на самом почетку дела.

5

Петријине тачке гледишта, ретроспективно), за читаоца је у различитим степенима редудантно, јер зна да ће се Миса разболети и умрети.

Нови, засебан оквир у делу представљају приповетке: Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем која си и Велика опаснос и вешта одбрана од вештице у којима се прелази на нове ликове: Милијану, Витомира, Полексију, Љиљу, докторе Ћоровића и Јешиша и друге. Почетак приповетке Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем која си даје Петрије-наратер: „Од свекрву ти нема гори белај...“, а приповетка Велика опаснос и вешта одбрана од вештице се завршава обраћањем Петрије-причаоца слушаоцу уз изношење вредносног суда: „Тако ћемо понајзад у новине да дођемо и ми. И ако. Баш треба. За новине ми и јесмо. Нек нам се народ чуди. Нек се чуди и нек се од нас крсти. Читај сад новине, па седи код куће и чуди се. Овај свет и није за друго. За чуђење је он, богами, и јес. Ја да ти кажем.“ Ово обраћање слушаоцу се индиректно преноси и на самог читаоца и сугерише му одређену тачку гледишта – да га и сама Петрија, која је део тог света, доживљава као нешто за чуђење; не схвата га озбиљно.

Између почетка једне и краја друге приповетке дат је један начин живота у руралној стредини из перспективе једне свести (Петријине): лечење враџбинама, брачни проблеми, прељуба, суђење вештици итд. У свим сегментима се примећује доминација фолклорног модела културе, а цео тај начин живота се слио у Петријен вредносни суд: „...За чуђење је он, богами, и јес.“

У Петријином венцу често долази до условног преплитања временских планова. Наиме, пошто се ради о дискурсу Петријине свести, сећању, приповедање (причање) се односи на различите периоде из Петријиног живота, које она као наратер, причалац и рефлектор може да сагледава и из дијахроне перспективе (зна више од Петрије-лика). Због те могућности Петрија-наратер или Петрија-причалац износе информације које у приповедном току долазе касније (догађаји који су у вези са њима ће тек бити испричани). С тим у вези је прављење оквира (као онај из последњег поглавља приповетке Увеличане слике и досадне мачке), али и распоред информација у делу. Тај распоред се манифестује у два облика:

Петрија-причалац износи информације које у приповедном току долазе касније (догађаји који су у вези са њима ће тек бити испричани), при чему у извесним случајевима настају оквири, од мањег или већег значаја за цело дело. Ти оквири проузрокују и одређена понављања.

Петрија-наратер након понављања за читаоца већ познатих информација (редудантност) износи и неке нове; при чему долази до условног преплитања временских планова (времена о коме се приповеда и времена приповедања).

До условног преплитања временских планова (времена о коме се приповеда и времена приповедања) долази у 16. поглављу приповетке Велика опаснос и вешта одбрана од вештице у коме, након уметнутих прича о Милијани, Витомиру и Полексији, Петрија-наратер преко два наративна исказа омогућава почетак за још један оквир у делу: „И опет време онако куцка: не видиш ти одма шта ти се там иза брда ваља и шта припрема. Све, изгледа ти, исто и у Окно и онам у Ш. ко и пре; сам што Љиља родила и треће дете. Ал, опет, ко да и није исто. Родили се неки међу то, доста њи и поумирало. А и они који још и остали, за те неколике године се, ево, смрти примакли. Између ових наративних исказа стоји вредносни суд Петрије-рефлектора: „Није исто“, што говори о улози Петрије-рефлектора у делу – њен вредносни суд је изнад судова ликова и других приповедача (Петрије-причаоца и Петрије-наратера). Затим Петрија-наратер наставља ескукрс о пролазности времена: „И тако полако далази – чинило ти се, полако, сад видиш да ишло

6

много брже – петесет и пета. Сад седамдесет трећа, од онда прошло осамнаес: дабом, педесет и пета. Преплитање садашње перспективе – времена приповедања и перспективе времена о коме се приповеда проузрокује обраћање Петрије-причаоца слушаоцу (тренутак садошњости у односу на време приповедања), које следи након овог ескурса о пролазности времена: „А? Јел тако? Тако, тако.“ Ово рачунање година иде у прилог илузији приповедања, а читаоцу може служити као временски орјентир (о ком периоду прича). Петрија-причалац се убрзо враћа на перспективу времена о коме се приповеда, уз понављање које је редудантно (познато читаоцу): А педесет и четврте, баш на петнаестог марта, мој Миса имао несрећу у јаму...; ово понављање допуњује новим информацијама: доктор Ћоровић му даје упут за море... када су се вратили са мора сазнају да је Витомира задесила несрећа (остао непокретан), али и да је пре тога нестала његова пиџама са жице, која се после неког времена појавила на жици (народно веровање – Полексија је, да му се освети, узела пиџаму и уврачала, па се он разболео, због чега се Петрија-лик са њеним Мисом сели из тог краја).

Петрија-причалац износи све варијатне у којима се наводе различити узроци Витомировог стања – да су га испребијали или четници или комунисти зато што су закључили да је био са оним другима, или да га је изубијао Љиљин муж због оне авантуре док је Љиља била девојка. Након сваке варијанте Петрија-рефлектор износи суд: „Веруј ако оћеш“; или „Веруј ако немаш паметнија посла. И ако си луд.“; или „Трећи, опет причају треће. Имаш ти да бираш, не дају они тебе само једно. Према то колико си луд, они ти нуде. Изабери шта оћеш; а читав тај круг је затворен вредносним ставом Петрије-рефлектора: „Ама, ништа им, човече, не верујем. Ни оволико. Оканци, бре, велики лажови...“. Петрија-наратер сумира, на основу општег погледа, све варијанате: „Овде су се људи одувек међ себе били, падале су сам таке батине, летеле мотке и каменице, чупали се ножеви и бушиле трбе, разбивале се главе и ломиле руке, па се нико никад од то није одузо. Превијеш црни лук и зарасте ко на пцето.“. Одмах затим наступа Петрија-рефлектор: „Како то, бога ти – онаког јунака мало удариш и он ти се од то одузне кај неко детенце? Не иде, човече. Ајде, бога ти. Кој то паметан да верује?“ За Петрију-рефлектора батине не могу бити узрок Витомирове болести, али нестанак пиџаме и Полексијине враџбине могу, што говори о улози народних веровања у структури Петријиног венца, а и у Петријиној свести.

Небески свирачи, сами по себи, представљају оквир, неки су склони да их посматрају као засебан мањи роман. Почетак овог оквира је дијалог о дувану са минус-присутним саговорником (слушаоцем), а крај екстазичан доживљај окружења и свирке из кога се Петрја буди, сетившии се да је чека „њен домазлук“.

У Четвртом поглавњу Небеских свирача два пута долази до понављања, што доводи до пресецања (заустављања просторно-временског плана – где је, с ким, и како све живела). Приликом поновног појављивања доктора Јешића, када је тражила Мису у болници, Петрија-наратер враћа радњу у назад, понављањем, ретроспективно о Милијанином абортусу, вештици Полексији и доктору Јешићу на суду.

Од осталих делова целине (приповедака) Небески свирачи се разликују једино по томе што је више заступљена Петријина свест (изношење мисли и опис емотивног стања у тешким ситуацијама, преиспитивање − унутрашњи монолози; па и делови несвесног − снови). Обзиром да цео роман представља дискурс Петријине свести, сећање, и да су догађаји испричани у претходним приповеткама повезани са догађајима из Небеских свирача, при чему се ранији догађаји могу дешифровати и у Петријином несвесном (сновима), и ова приповетка се може третирати само као саставни део целине.

7

И у овој приповеци Петрија-наратер износи информације које би по линеарном приповедном току требало да дођу касније (распоред информације). Истичући колико ју је увредио доктор Јешић што је рекао да је њен Миса био пијан па му се догодила несрећа, Петрија саопштава и: „После сам се, дабоме, одљутила и оно прасе сам му однела, ал више код њега нисам тела много да идем. Отидо два-трипут и то толико. И кад сам се доцније од ову руку поболела, нисам код њега тела да се лечим.“ У том тренутку читаоцу није познато да ће Петрију заболети рука, то је за њега нова информација. Разлози због којих је Петрију заболела рука, у том тренутку нису познати читаоцу. У овом исказу што се тиче временског плана, посматраног са становишта времена приповедања укршена је садашња и нека будућа ситуација (Петријина болесна рука).

На испресецаност просторно-временског плана утичу и дигресије и уметнуте приче које износи Петрија-наратер. Дигресије и уметнуте приче привремено заустављају ток приповедања. У приповеци Велика опаснос и вешта одбрана од вештице Петрија-наратер излаже дигресију о кучићима. Приповедни ток се зауставља исказима да су убрзо пошто су се преселили узели куче од неког Влаха.

Укрштање тачака гледишта Петрије-наратера, Петрије-причаоца и Петрије-релектора је најексплицитније у наративном дискурсу (уметнуте приче и дигресије). Петрија-наратер се изражава са тачке гледишта Петрије-причаоца − „прича слушаоцу о својим кучићима“ (колико их је имала, ко је кога окотио, о Станимиру који је много волео Мису и који се после Мисине смри од туге разболео и умро итд.). Затим се враћа на своју тачку гледишта − Петрија-наратер даје општи поглед на дату ситуацију: „Овде кучићи, а и мачке, опште не живе дуго, две-три, највише ако четри године саставе. Или га неки убије, ил отрује ел се само негде, блесаво отрује. А у последње време и с лимузине почели да и газе.“ При чему износи и вредносни суд (тачка гледишта која примарно припада Петрији-рефлектору): „А ни не требају ми више кучићи. Немам више мужа па да га од неки браним. Нит ја, па, од некога да се чувам. Од кога кучићи још да ме бране. Јер и наше вештице, брате, већ прошло време... Овим се враћа на ток приповедања и наставља: „Ето, тако смо се ја и мој Миса одбранили од оканску вештицу...“.

Све дигресије и уметнуте приче су са-против-постављене11 у односу на друге облике. Најчешће су то Петријини унутрашњи монолози или доживљени говори, а понекад и народна веровања. У таквом положају је уметнута прича о Николи Дрвењаку: „До пре десетак година овде је живео један старац Никола. Он је тако једну дрвену ногу имао, сам му лети она ногавица око њу. Тај у његов век друго валда ништа није ни радео но по кафане седео и с ту дрвену ногу се, стално пијан, спотурао по сокаци...Кад си ти њега онако пијаног гледао, ниси могао ни да замислиш да је некад био друкши, човек би реко, и мајка га с дрвену ногу родила...“. Ова уметнута прича представља фрагмент Петријине свести који је повезан са њеном стварношћу (реални фрагмент свести) који је са-против-постављен, с једне стране, у односу на Петријин доживљен говор, а с друге стране, на дискурс Петрије-наратера, којим се враћа на приповедни ток, на шта се надовезује народно веровање. Овом уметнутом наративном дискурсу Петријине свести предходи доживљени говор: „Идемо ти нас двојица кроз болничку авлију, а мене се срце стегло, па се оволичко, кај скоруша, саградило од стра да ће ми мој Миса без ноге остане. Он ми млад онда још био, кај роса пролетња, тек двајес девету напунио и у тријесту зашо: зар тако младоме ногу да му осечу? Како дако да га замислиш? И само ми то у главу чучи, како ми се он с неку дрвену ногу по окански

11

? Лотман, М Јуриј (1976). Структура уметничког дела. Београд: Нолит.

8

сокаци спотура.“, тако да се овом уметнутом причом појачава осећај и оправданост Петријиног страха, враћањем на приповедни ток, општим судом Петрије-наратера: „Код нас си, опште, доста сакати и ћопави имао...“, на шта се надовезују елементи фолклорног модела културе − народна медицина и људи који намештају сломљене удове: „Отиднеш, на пример, код чича-Радомира у Двориште; био тамо таки чича што људима намешћао руке. Он ти ју там мало трља с мас, мало вуче овам и онам, вречиш ти као јарац, и понајзад ти ју метне међ дашчице обложене с тежину... А после неко време ти каже да дођеш да ти то скине и све буде како ваља. Само доцније, кад ће неко време, оће помало да те тишти. Ал неки пут чича, богами, оће да каже: „Ти си ту нешто мрдао, сам си сад крив“. Елементи фолклорног модела културе представљају значајан део Петријине свести. Петрија често решава своје проблеме по кодовима фолклорног модела (лечење враџбинама, тумачење знакова и одговор на њих итд). Тако да уметнута прича о Николи Дрвењаку кореспондира као са-против-постављена са Петријиним доживљеним говором (при чему се уметнута прича јавља као интезификатор Петријиног страха), с једне, а с друге стране народно веровање и лечење може представљати решење проблема. Управо су тако као низ: поствљање проблема (страх у Петријином доживљеном говору) − интензификатор страха (уметнута прича о Николи Дрвењаку) − могуће решење проблема због кога се страхује (народна медицина) са-против-пстављена ова три елемента.

На сличан начин је постављена уметнута прича о Радовану – са-против-постављена у односу на, с једне стране Петријин унутрашњи моног, а с друге, народно веровање. Унутаршњи монолог Петрије-лика о томе ко би могао да је пренесе знак од Мисе: „Не изгледају ми, право да ти кажем, таки да би неки мого да буде добар за то. Кога год сретнем, учини ми се да њега отуд не би мого да биде добар за то. Кога год сретнем, учини ми се да њега отуд не би мого да пошаље. Што, мислим се, баш њега? Зар нема ники бољи? Види га каки је, ди он то може? Кога год погледам, ниједан ми се не допада. Затим Петрија-наратер – прича уметнуту причу о Радовану у којој се јављају и комични елементи: „А некад је био исто рудар. И пијаница био и раније, ал од како се пензионисо...Већ у шес ујутру пијаног мож да га видиш како сас флашу на ону ограду од нашег парка ел пред задругу седи и отуд се из све снаге дере кај ован: „Бее! Бее!“...А он како заблеји, тако неке црне шкрбине искеси и уста од увета до увета у смеј рачепи и ножурде у гумени опанци у небеса дигне, па сретан кај дете. Нико сретнији у овај свет.“ Ова уметнута прича је са-против-постављена у односу на два унутрашња монолога Петрије-лика: „Родован ми понајмање изгледа згодан да ми отуд глас донесе. Ди он, мислим се. Ал,опет, од људи сам слушала млого пута си ти и преко дроњавог слепца ел ког Циганина нешто однекуд добила, преко несретника за ког не би ни помислио да негде с неког везу може да има. Не знаш ти, море, кој с кога у каку везу може да биде.“ На то се надовезује наративни дискурс уметнуте приче у облику дијалога са Радованом: „Певаш, Радоване, певаш? Веселиш се?“ Он развали у мене нека уста ко балаву кесу пуну с мрки, крњави зуби. „Певам, Петријо“, каже, „певам“. Па кад – „Беее! – бекну на мене, чисто ме препаде. Два Петријина унутрашња монолога, којима је уоквирена ова уметнута прича о Радовану садрже и елементе народних веровања – да мртви могу слати знакове преко живих и да су ти знакови обично послати преко слепих, луталица или бескућника. На просторно-временском плану ова уметнута прича зауставља приповедни ток. Након ње се без коментара да ли би то заиста био Радован, враћа на време приповедања. Убрзо се наставља приповедни ток у коме започиње добијање одговора од Мисе. И у овом дискурсу Петријине свести присутна су народна веровања (да приказа може и да убије; муж би после смрти требало да долази жени у сан и на тај начин покаже да се није огрешила о њега). И прича о Радовану представља фрагмент Петријине свести који је повезан са њеном

9

стварношћу (реални фрагмент свести), који је са-против-постављен у оносу на њене унтрашње монологе, који коресподирају са народним веровањима да мртви могу слати знаке.

Неке уметнуте приче – о Милијанином мужу, Витомиру, и инжењеру Марковићу – служе као платформа за изградњу психолошког плана, делова психолошког портрета ових ликова, које на основу својих ставова износи Петрија-рефлектор. С тим у вези су и ограничења која су постављена Петрији-наратеру. Та ораничења представљају делове реалистичке поетике (постоје и у Гогољевој прози) и износи их Петрија-наратер: „како је Љиљи у души нико не зна и не може да зна; шта се догађа у Полексијиној кући не можеш да знаш“ и слично.

Петрија-наратер износи и уметнуте приче у којима није учествовала као лик. Она описује природне лепоте које посматра Витомир док се свакодневно вози жичаром, што ће узети као платформу на основу које ће Петрија-рефлектор објаснити Витомирово понашаље. Понекад ће дати извор својих информација (о Милијанином и Витомировом животу су јој други причали; о пословима у руднику Миса). Петрија-наратер зна шта дешавало и како се одвијала ситуација на конференцији на којој су сменили Марковића, иако сама није могла да јој присуствује. Ту се јавља и Петрија-рефлектор износећи како су се осећали Марковић и неки учесници: „Он се, дабоме, није томе надао. И ћути онде, па час бледи, час црвени. Земљо, отвори се, сам себи валда збори. Тако изгледа. ... И узвржњали се онако и они. Шта је ово питају се између себе.“ „...И сад, и они што га мрзели и они што јок, у себе се, мора бит, помало мисле: да ми, бога ти, не претерасмо? Каки он био да био, знао си и кој је и каки је. Шта ће сад да буде ако сад дође неки још гори.“ Ово је дискурс Петријине свести, њен суд и став о размишљању оних који су сменили Марковића – а само по облику (директни говор) представља израз учесника конференције – тачка гледишта припада Петрији-рефлектору.

Делови дискурса Петрије-наратера – шта је све урадио инжењер Марковић, његови предлози за даљи развој (туризам) су реални фрагмент и представљају платформу за психолошки план. Нешто касније ће Петрија-рефлектор изнети своје виђење и дати мишљење о туризму у Окну. Урбани ставови ће се сударити са руралним начином размишљања. Овакви дискурси Петрјине свести представљају извор комике.

Тенденције реалистичке поетике (не може се завиривати у психу ликова) се превазилазе. Понекад се то чини спонтано, без икаквог коментара који најављује, а понекад Петрија-наратер даје коментаре типа: „не можеш да знаш шта се догађа у Полексијиној кући, али мож да претпостваиш.“ Стога, реконструкција догађаја (разговор Љиље са родитељима) представља дискурс Петрије-рефлектора на основу кога се наставља дискурс уметнуте приче о Љиљи који износи Петрија-наратер. Коментари Петрије-наратера да не може да зна, али да може да претпостави представљају отварање платформе за психолошки план дела, када наступа Петрија-рефлектор и даје своје виђење и реконструкцију догађаја.

Психолошки план у Петријином венцу

10

Главни носилац психолошког плана у Петријином венцу је Петрија-рефлектор − карактерише себе као лика и друге ликове; оцењује поступке ликова.

Карактеризација епизодичних ликова извршена је индиректно – представља Петријин доживљај тих људи. Тако Петрија-рефлектор карактерише своју прву свекрву: „То, кажу, некад била млого лепа жена и док могла доста се флинтала; рано остала без мужа, могло јој се. Сад, дабоме, више није могла, ал још држала до себе и још била лепа: висока, права, црна, тек малко оседела. Њени, причали, некад дошли из Бугарску. И тако је и звали, Вела Бугарка.“ Приликом карактеризације ликова Петрија-рефлектор заизима различите тачке гледишта. Карактеришући прву свекрву, она повремено заузима и тачку гледишта јавног мњења (кажу, причали, била лепа, звали је Вела Бугарка), али суд износи Петрија-рефлектор (...држала до себе...). Док карактеризацију друге свекрве Петрија-рефлектор износи са своје тачке гледишта: „Она, дабоме ручак није скувала. Да тура нос там ди му није место, то може. Да мене мрзи зато што сам јој синовљева жена, и то може.

Карактерише Љубишу, у чијој кафани је радила и са којим је живела пар година: „Ни сад, право да ти кажем, не знам што је био таки...Колико је њи изгубило жену и ишколовало децу и послало у свет па нису плакали.“ ... „Па није то њему, човече било лако. У један дан да изгубиш све што си годинама стварао... Доцније сам у мој век могла да видим и то, ал дотле још нисам била видла да неко може за једну ноћ да остари за двајес године. Дан раније то био крупан, јак, леп човек који мало зашо у године, ал који се држи кај младић. То јутро кад сам пошла пред мене стајао прави правцијати старац. За ноћ оронуо, па дошо слаб, тужно ти да га погледаш. Очи му се некако смањиле. Зацрвенеле се и водене, сам што из њи крв не капне. Толико га то у мозак убило.“ Ова карактеризација Љубише представља дискурс Петријине свести у коме су помешане тачке гледишта Петрије-рефлектора и Петрије-лика, који такође може бити носилац психолошког плана.

О Милијани, Витомировој жени, читалац сазнаје на основу судова Петрије-рефлектора: „Прецркла је јадница од стра. Чудо ју снашло па не зна ни шта би ни куд би.“ ... „Добра то жена, и поштена, оће да ти учини, ал несретна у брак. Брука то с њу и њеног мужа до пре три-четири месеца била, цело Окно брујало: нит ти згодно да питаш шта је, ни да ћутиш ко да не знаш ништа нит, опет, да ју слушаш ако сама оће да ти прича. А ни Витомир, њен муж, онако, није спрам нас био рђав, ни то не мож да кажеш, и он се с мојег Мису добро слагао, иако је одувек мало волео да диже нос. Што јес, јес.“ Петрија-рефлектор улази у психологију других лихова (Милијана је прецркла од страха када је приметила да јој Полексијине враџбине нису помогле да се реши трудноће), али суд се заснива на Петријиној свести (Петрија-рефлектор) – каква је жена била Милијана, како су се слагали њихови мужеви итд. што отвара почетак за карактеризацију Милијанимог мужа, Витомира. Петрија-рефлектор ће одмах истаћи да он „диже нос“. Касније ће то његово понашање обајснити околностима у којима је живео (возио се на жичари и сваки дан гледао природне лепоте). На основу тога, Петрија-рефлектор ће: „Мора да се наш Витомир још тад некако навико на неки тако, подигнут живот, кај на неку висину, кад је на ту красоту сваки дан мого да гледа одозгоре ко неки млого велики газда. А каки је он, човече, мого да биде газда? Гоља ко и други окански гуланфери. И откуд то за једног младог човека мож да биде добро?“ Овај коментар представља психолошку мотивацију за Витомирово понашање. Поред овог вида карактерисања Витомира, Петрија-рефлектор га карактерише и на основу његове тачке гледишта: „Прича им човек и оно што мисли и оно што не мисли, само да се што пре ослободи, па да потрчи у комшијску авлију да се види с његову Љиљану. Сматра валда, кад им каже да га баба замађијала, они ће да се уплаше и главачки побегну. И мисли да испао не знам колико паметан.“ Овој

11

Витомировој тачки гледишта супростављен је коментар Петрије-рефлектора: „Ал ди паметан, човече? Срби су то, бре. Па још гегуле. Кој може с њи?“ Овим са-против-постављењем види се да је Петријин суд изнад судова и тачака гледишта ликова у делу – Петрија је у повлашћњном положају − рефлектор (догаћаји се преламају кроз њену свест, коментарише, вреднује).

У деловима у којима иступа са Витомирове тачке гледишта (као када је карактерисала прву свекву) коришђене су речи оператори12 − речи очуђења (сматра, валда, кад им каже...; мисли да је...), које показују да се и ова Витомирова тачка гледишта преломила кроз Петријину свест.

Витомир је окарактерисан и на основу поступака према другим ликовима – према Полексијиној ћерки Љиљи. Увођење Љиље као лика врши Петрија-наратер: „И кад један дан пред наш ресторан „Јединство“ уставио тај шофер с његов камион и зовнуо је да заједнички пођу у свет, она одмах села поред њега. И отишла.“ Одмах затим следи Петрија-рефлектор − суд и анализа овог Љиљиног поступка: „Сад не мож ти много ни да јој замериш. Кој одавде не би побего?... Кој год овам дође, вели, јао што код вас овде лепо. Ама јес лепо, ал шта имаш ти од ту лепоту? Човек оће међ људи да живи, а не међ букве, кај мачка... Која би овде остала ако би јој испала прилика да живи у варош.“ Петрија-рефлектор објашљава поступке ликова, узимајући и делове туђег говора (што је овде лепо), како би прецизније изнела ситуацију. Опет Петрија-наратер наставља дискурс уметнуте приче: „Ал није наша Љиља тако дуго остала. Возио је њезин шофер док ју је возио, радео с њу шта радео, а онда је негде уз пут избубецао, ошишао с нуларицу до глеве и избацио на друм.“ Поставља ограничење: Не мож ти да знаш шта је њу дочеколо у кућу код њени родитељи... примили ју њени...Толко мож да видиш...“ Петрија-рефлектор даје коментар о овој ситуацији: „И кад ју не виде, сви упиру прс у њу. Преко девојку матере се свете“ и додатно га појачава хибридном конструкцијиом13: „Вратило се“, веле, „Полексије што другима чинила“. И у самом делу ова конструкција је стављена под наводнике – преузета тачка гледишта целог окружења, директан говор јавног мњења. На ову хибридну конструкцију се надовезује општи суд о временукоје непрекидно протиче и кљуцка као детлић, уз ограничење: „Виде људи Љиљану понекад у Алексину авлију... А у душу како јој је, не види нико. Нит може да види.“ Сада Петрија-наратер преузима тачку гледишта јавног мњења (виде људи) и не залази се у Љиљино психолошко стање, иако Петрија као релектор залази у психологију јунака, Петрија-наратер не ћини то сада зато што

12 Успенски, А Борис (1978). Поетика композиције. Београд: Нолит, стр. 123: „У том случају глаголи унутарњег стања при описивању те личности могу да буду пропраћени парентентским речима наведенога типа (тј. каже се: ,,Он је рекло би се помислио...“ ,,Н.Н. као да је хтео...“ итд.) Ове последње самим тим имају улогу специјалних оператора који омогућују да се изрази који описују унутарње стање преведу на план објективног описа (другим речима, да се опис изнутра трансформише у опис споља). Према томе, наведене речи-операторе аутор употребљава као посебан поступак чија је функција да оправдају примену глагола унутарњег стања на лице које се, уопштено речено, описује са неке стране (,,очуђене“) тачке гледишта. Оне се у складу са тим могу назвати ,,р е ч и о ч у ђ а в а њ а“.

13 Бахтин, М Михаил (1989). О роману. Београд: Нолит, стр. 63: „Хибридном конструкцијом називамо исказ који по својим граматичким (синтаксичким) и композиционим обележјима припада једном говорнику , али у којем су стварно помешана два исказа, два говорна манира, два стила, два „језика”, два смисаона и два вредносна видокруга. Међу тим исказима, стиловима, језицима, видокрузима, нема никакве формалне – композиционе и синтаксичке – границе; гласови и језици раздвајају се у оквирима једне синтаксичке целине, често – у границама просте реченице, често чак иста реч припада истовремено двама језицима, двама видокрузима, који се укрштају у хибридној конструкцији и, према томе, има два пртивуречна смисла, два акцента.“

12

Љиљино психолошко стање се користи као психолошка мотивација за љубавну авантуру са Витомиром, који је ожењен.

Нову епизоду започиње Петрија-наратер: „И сад се она и Витомир преко ону ниску ограду, богами, помоло гедају...“; наставља Петрија-рефлектор који вреднује, суди, карактерише, анализира – „Гледа један мушкарац незаовољан са оно што има, који целог живота жудео за бољи живот... једну лепушкасту младу девојку с кратку косицу што из дана у дан више цвета. И можда ју и жали; зна за оно, дабоме и он. А можда само мисли како ту сад сваком отворен пут. И жао му што и он не мож там мало да се прошета. И гледа једна брљива девојчица у коју све кипи, у коју сисе израсле велике а памет остао оволички, једног лепог мушкарца, за којег зна да јој не припада ал којег не мож да не пожели. И све можда још ни не сваћа озбиљно. Памет јој је така.“ На основу љубавне авантуре између Љиље и Витомира Петрија-рефлектор износи и вредносни суд о свом окружењу: „У почетку то још нико засигурно не зна, сам се тако зуцка. Видо и, шапћу жене, тај, видо и онај. А Оканци воле да лажу, не можеш ти њима све ни да верујеш. Шта све они досад нису измислили?“.

Витомирова и Љиљина авантура је објашњена са Петријине тачке гледишта (незадовољан мушкарац и брљива девојчица), што говори о функцији и значењу Петрије-рефлектора у структури дела – из ње се приповеда, она вреднује све (и поступке ликова и поузданост мишљења јавног мњења).

Петрија-рефлектор улази у психологију јунака и њихово понашање објашњава емотивним стањем – разлози за Витомирово понашање на суду: „Срамота га, бога ти. Зна шта је међу њега и Милијану до јуче било, зна да испао никаки и сад се плаши да се то и овдена не дозна. До јучер се он од ту исту Милијану разводио... (обраћање слушаоцу) ... и сад одједанпут, није прошло млого, а Милијана му у друго стање. Нисте се, бре, добро ни измирили, а већ си јој саградио дете. Па кад пре, бога ти? И како си се то озбиљно растављо...?“ Изнад свега је суд Петрије-рефлектора: „Ма јес, брате, испао да га не погледаш. И нек ми ники за њега ништа не прича.“

Петрија-рефлектор карактерише доктора Ћоровића на основу његових поступака: добар лекар и човек; прво гледа да помогне пацијенту, па онда решава административне ствари; када су отворили болницу из ината прешао у амболанту. Поред тога, карактерише га и на основу начина изражавања. Карактеризацијом на овај начин се постижу и комични ефекти − у Перијином дискурсу долази до померања значења речи страног порекла галантан: „И сви га млого поштовали, ко што је и ред и ко што је и био заслужио, иако је, бога ти, био млого галатан. Претерано. Јес да је био доктор, ал пцувао, горе но неки рудар. Ди ли се само тако научи? Ти отиднеш код њега да те прегледа, нешто ти фали, болес те неки напао, а он кад навали! И сунце и звезде и Богородицу, све ти потрпа на камару.“ Петрија-рефлектор износи свој став, даје разлоге за псовање доктора Ћоровића, улазећи у психологију јунака: „После сам ја то у моју главу овако доканила: и кад те пцује, он те не пцује не знам за шта, зато што те мрзи, но из његову добру душу. Он то у ствари болес онај твој пцује, не тебе. Њему су од толики болесни људи, мара бит, већ и живци мало попуштили. Човек је, брате, и он, није буква. И кад те види онако болесног и жалног, њега, мора бит, мало увати стра: за теб га увати стра, зато што је у њега његова људска душа добра. Тад он прво тај стра из себе мора да истера, од њега да се реши, па тек онда може да се привати за посо.“ Начин његовог изражавања је послужио Петрији-рефлектору за завршну карактеризацију доктора Ћоровића: „Аферим, докторе Ћоровићу, мислим се тад, што си се тако лепо сетио. Добро си пцувао, а знао си и да лажеш, али имао си ти и душу и главу и умео си с њи да се служиш. Бог ти

13

пружио рајско насеље.“ Ова завршна карактеризација доктора Ћоровића, као и све остале, дискурс су Петријине свести – њено мишљење о том човеку.

Петрија-рефлектор објашњава и поступке епизодичних ликова (Влајна Ана, која ју је излечила када ју је свекрва отровала), на основу стереотипа који су владали у тој средини: „И то она, бога ти осетила. Рудари, зна се, у ништа не верују. Уписују се међ комунисти, исписују; свађају се ако с њи, свађају се ако нису. Па тако и мој Миса. У ништа он не верује, па ни у ово. Ал она га, бога ти осетила.“– па је зато Мису истерала да седи напољу док она „лечи“ Петрију.

Карактеризацију Мисе започиње Петрија-лик, који може бити и носилац психолошког плана: „И сам се ондена ребеће с нека велика уста. Ребеће се и грли с неки пијани рудари и они музиканти кај блесав.“. Петрија-лик описује Мису са своје тачке гледишта. Убрзо се јавља и хибридна конструкција која садржи и тачку гледишта Петрије-лика и тачку гледишта јавног мњења (именовање – Мисин надимак): „Нит ми се, па нешто допао. Био некако мршав и оволика нека уста имао, с која се стално, бога ти, кесери, на прилику кај нека велика жаба. Па и звали га, богами, тако, Миса Жабац.“

Петрија-лик хибридном конструкцијом може да пренесе и Мисину тачку гледишата: „Нисмо се венчали у цркву, мој Миса није тео. Каже, зафркавали би га другови. Кумуниста није био, ал опет, у цркву није ишо.“ − посредством оператора „каже“ преноси се Мисин директни говор: „зафркавали би га другови“; на основу чега читалац сазнаје Мисин став.

Дубље нивое карактеризације Мисе врши Петрија-рефлектор – објашњава његове поступке његовим емотивним стањем: „Не би му ја, море, жвањкала за то. Пре годину дана му брат умро – ту и он, код нас умрео, ја сам га неговала – и око то се тако потресо да се, богами, мало и пропио. Ал жао ми, бога ти. Ја ево, мислим се, умирем, сам што очи нисам склопила, и имала би толико да му кажем, а он види шта ради. Како ћеш с пијаног да разговараш?“ − као да покушава да нађе оправдање за Мисино понашање.

Петрија-рефлектор зна и шта је Миса мислио: „И сад он сматрао, ово ми јес напорно, ал ја то волим и само треба ову рањену ногу мало да чувам. Ако ће нешто да му попушти, она ће му, сматрао, прва попушти:, зато њу морам да штедим. Тако би сваки мислио, па тако мислио и он.“ Ова хибридна конструкција се састоји од слободног индиректног говора (Мисина тачка гледишта − ово ми јес напорно, ал ја то волим и само треба ову рањену ногу мало да чувам). Одмах затим се прелази на Петријину тачку гледишта (Ако ће нешто да му попусти, она ће му, сматрао, прва попушти: Тако би сваки мислио, па тако мислио и он.). Реч оператор „сматрао“ је такође део дискурса Перијине свести (Петрија-рефлектор) јер је и он својим означеним део њеног става („Петрија мисли да је Миса сматрао“), а и по глаголском облику се види – 3. лице једнине − да не припада Мисином дискурсу. Све ово додатно потврђује и коментар: „Тако би сваки мислио, па тако мислио и он“, који припада Петрији-рефлектору. Мисину тачку гледишта представља његов слободни индиректни говор и (ово ми јес напорно, ал ја то волим и само треба ову рањену ногу мало да чувам...) и директни говор (зато њу морам да штедим). Према томе, у овој конструкцији су се укрстиле Петријина и Мисина психолошка тачка гледишта, па је дошло до поклапања. Ово поклапање у равни сижеа представља део мотивације за ширење Мисине болести; а са аспекта значења делове и Мисиног и Петријиног психолошког портрета (како су размишљали, због чега су тако размишљали итд.).

Петријина и Мисина психолошка тачка гледишта се још једанпут поклапа у делу (када Миса мора да се одлучи да ли ће да иде у пензију или на операцију), али овог пута Петрија-рефлектор то поклапање експлицитно изражава: „И сад нам се све, и мојем Мисе и мене, мене

14

можда више но њему, и дању, и ноћу мутља по главу. Па види шта ти боље, а шта горе. Како међ толико зло да изабереш оно мање и да после будеш сигурна да ниси изабрала оно веће? Или како ћеш, ако погрешиш, са саму себе после да се измириш?“ И у овој конструкцији већи део дискурса припада Петријиној свести (женски род), уз назнаку да се то и њој и Миси „мутља по глави“.

И после Мисине смрти Петрија-рефлектор ће заузимати његову тачку гледишта: „Можда је мој Миса томе тео да избегне, да га у његов последњи час такога не гледам. Можда се он од то плашио кад није тео да се врне. Ал што је, питам се, он од мене имао да се срами? Зар нисмо зајно године провели, зар се и здрави нисмо свакаки гледали?“ Овом заузимању Мисине тачке гледишта са-против-постављен је доживљени говор Петрије-лика: „Што није тео да ме послуша кад сам му говорила да се врне кући? И што сам ја њега послушала? Што се нисам с доктора договорила, па да га сама доведем? Не могу то себе да опростим. Нисам и тад морала баш толико глупа да бидем. Овај доживљени говор показује Петријино емотивно стање (каје се што није довела мужа кући), тако да претходно излагање са Мисине тачке гледишта, само појачава тај осећај.

Петријин психолошки портрет изграђују Петрија-лик и Петрија-рефлектор. Петрија-лик некадашњим унутрашњим монолозима: „Ама ништа сад ја то не мислим. Кажу да треба да буде ту: нек буде, бестрага јој глава. Ал више она у мој живот неће да важи. Сад ја имам мојег сина. Сама сам га родила, сама сам своја газдарица. Неће та више да се издире на мене, неће да ме бије. Недам јој се више, никоме се не дам.“ Овај унуташњи монолог представља хибридну конструкцију која садржи оператор „мислим“ који отвара простор за тачку гледишта јавног мњења – индиректни говор: „Кажу да треба да буде ту“ који је са-против-постављен у односу на Петријино мишљење: „нек буде, бестрага јој глава. Ал више она у мој живот неће да важи. Сад ја имам мојег сина. Сама сам га родила, сама сам своја газдарица. Неће та више да се издире на мене, неће да ме бије. Недам јој се више, никоме се не дам“, из кога се види тежина Петријиног положаја, а и шта је за њу значио син, кога је изгубила, немарношћу свекрве која није била ту.

Поред тога, Петрија-лик описује и оцењује своје поступке: „Ал мој музиканта тако богами, шапуће, шапуће, из дана у дан шапуће, и ја некако престадо да гледам у његова уста... Није ми некако више смешан. Воли човек да се смеје: па шта?... И, дабоме, стално се пазим да ме не опази Љубиша. Опасно се пазим. Осећала сам се некако обавезна спрам њега и ништа ми се није свиђало шта то радим.“ Приметивши да јој се Миса допада, Петрија-лик води рачуна да то не примети Љубиша, описујући своје емотивно стање и понашање (Опасно се пазим. Осећала сам се некако обавезна спрам њега), уз оцену да јој се не допада то што ради.

Оцену својих поступака (када је завршила парк) врши и Петрија-рефлектор − хибридном конструкцијом, са различитих тачака гледишта: „А бравос и тебе, Петријо Мисина. Прво си глупос и грешку тешку начинила, а онда си умела да се с добро дело за њу искупиш. Намучила си се те године и нарадела се, ал, ево, лепотињу си божју за људи и децу око тебе начинила. Ниси ти баш целог века дангубила.“ У овој хибридној кострукцији Петрија-рефлектор заузима тачку гледишта своје околине (јавног мњења). Говори о себи као о неком другом, као да саму себе посматра: она је пре свега Петрија Мисина, што представља „знак знака“14 (вероватно ју је тако звала већина људи, али сада када она то сама изговара, додатно потврђује да је авантура са Добривојем само тренутак слабости, и да се она за ту своју грешку и у сопственим и у туђим очима искупила). Индикатор да је ово дискурс Петријине свети је исказ који има карактер унутрашњег монолога: „Прво си глупос и грешку тешку начинила, а онда си умела да се с добро дело за њу искупиш“; све остало износи са тачке гледишта јавног мњења.

14 Успенски, А Борис (1978). Поетика композиције. Београд: Нолит.

15

Петрија-рефлектор вреднује своје поступке (што је окачила и слику првог мужа) заузимајући различите тачке гледишта, али и увлачећи и слушаоца: „Па, реко би неки, можда није требало то да урадим. Ал што, питам ја тебе. Млоге су године прошле откако сам се од човека раставила и он одавно другу жену имао. Његова садања жена сигурно њину слику има, а ја, опет, имам нашу. Ако је он њојзи последње године човек био, мене је још пре њу био. Нећу да јој га украдем. Са овим дискурсом Петрије-рефлектора (у који улази и слободан индиректни говор – туђа тачка гледишта: „реко би неки да...“) са-против-постављен је и доживљен говор Петрије-лика: „И окачим ју ја, кажем ти, онако, ал не говорим баш који то људи тамо насликани. А и била сам млада онда, некако више млого ни не личим. Не морају Оканци све да знају, њин језик није сладак.“ За којим долази вредносни суд који износи Петрија-рефлектор: „Сад, кажем ти, не видим баш да сам млого погрешила. А и ако нешто јесам, мислим се, није то, бре, за оволико вређање“. При томе привремено заузима Мисину тачку гледишта: „Била сам удавана пре тебе и ти си то знао. Ниси се вређао док си био жив, па ћеш сад да се вређаш.“ Поновно враћање на своју тачку глдеишта: „Истина, начинила сам с тог човека спрам тебе једну грешку, ал ти за њу ниси ни дознао, а и платила сам је поштено. Шта ту још има? Нема зашта да се вређаш.“ Оба дискурса Петрије-рефлектора садрже и обраћање саговорнику: „Ал што, питам ја тебе“; односно у другом: „сад, кажем ти“... што ствара илузију приповедања, а имплицитно се утиче и на читаоца (да се активира).

Петрија своје поступке вреднује и као Петрија-лик: са синхроне позиције – изношењем унутрашњим монолога или доживљеним говорима, које је имала у тренуцима када су се дати догађаји одвијали; али и као Петрија-рефлектор: са дијахроне позиције – из перспективе садашњости у односу на време приповедања (причања); као што вреднује и поступке других ликова, вршећи при том њихову карактеризацију (делове психолошког портрета ликова).

На основу унуташњих монолога и доживљених говора Петрије-лика (са синхроне позиције) читалац сазнаје о Петријином психолошком портету: карактерисање себе уз реторско питање, које је упућено минус-присутном саговорнику, а које се имплицитно преноси и на читаоца. Након разговора са Мисом да је она озбиљна жена: „Па јел тако? Па не могу ја целог века да се неког шегачим кај девојчица. Зрела сам жена. Ајде, бога ти.“ Или на суду: „Нисам се ни оволико уплашила. О, мислим се, јебем ти мој стра целог века. Па валда могу ја једанпут и без стра.“ Што за читаоца производи ново значење, да Петрија иако је необразована, уме да се снађе у датим ситуацијама. Затим карактерисање себе доживљеним говором Петрије-лика − не може да призна свекрви да јој је Влајна рекла да ју је она тровала: „А шта да јој, човече, кажеш: ти си мене тровала, живот си тела да ми укинеш, види докле си ме дотерала и то није лепо од тебе? Не иде, богати. Не умем ја то, срце ми није тако. Нек иде, мислим се, с милим богом, бестрага јој глава.“ − што говори да је Петрија пре свега добар човек, али и да поштује патријархалне норме.

На основу доживљеног говора Петрије-лика, читалац сазнаје како се осећа и о чему размишља у тешким тренуцима: „Све ја то, дабоме, слушам. И не могу ништа да урадим, ни репем више не могу. С никог се ја там још не поздрављам, ники мене нигде не зове и можда би ови сад још могли да ми помогну. Ал ајд кажи ти нешто кад ни језиком не мож да мрднеш.“ Овај Петријин доживљен говор, када јој је позлило, исказује значајно место фолклорних представа у Петријиној свести (нико је не зове; ни са ким се не поздравља) које су присутне и у тренуцима тешке болести, а потичу из архетипских слојева колективно несвесног.

Петрија-лик доживљеним говором образлаже за што је одлучила да нешто учини (односно не учини): „Што ја баш од њу да купујем вишње? Нећу, човече, с њу да имам никака посла. Јел могу ја да знам шта она мене мисли. Ја сам њу једанпут у затвор набила, како она мене мож да

16

мисли добро? И нећу сад да лупам главу око то да л ми је, док сам се окренула, там нешто турила ел није. Ајде, бога ти. А вишње јој и јесу ситне“ – свесна је својих пређашњих поступака и зна да не би требало да купује вишње од Полексије.

Оцењује своје поступке, уз реторско питање које имплицитно утиче и на читаоца: „Ала сам ја оног Јешића, мислим се увалила. Ал, надам се овако у себе, валда неће да му буде ништа. Он, човек, тео да помогне. Је л тако? Да није он урадео, жена би досад можда умрела. Има то тако, рачуњам, доктрору Ћоровићу да испричам и он ће, сматрам, одма све да свати. Не знам што не би. Па је л тако?; увлачење слушаоца које се имплицитно прноси и на читаоца.

Петрија се доживљеним говором пресабира у новонасталој ситуацији: „Шта ово би, бога ти? Тек сад, човече, испаде невоља. Како ћеш да се извучеш? Како пред оног човека из Брегови да се оправдаш? Ти га молиш да ти као човек учини, а онда га зато јури милиција.“ – на тај начин анализира последице својих поступака.

Просуђује истинитост туђег говора (када је убеђују да је Мису мало ударио вагон): „Ал који то вагон може мало да те удари? Чукне ли те он, готов си. Док си трепнуо, измуља те ко муљача грожђе.“ Износи и своје страхове, када је кренула да тражи Мису: „Шта да понесеш човеку у болницу кад не знаш ни да л је жив? Како да се владаш? Да ме сви лажу, то видим и сама, ал колико ме лажу? Да л ћу још да га затекнем живог? Или ћу отуд у сандук да га врнем? Шта да носиш човеку ни живом ни мртвом?“

Петрија-лик доживљеним говором износи своје емотивно стање када јој Миса саопштава да би се радије убио, него што би отишао у пензију: „Плаши то мене, човече. Немо да ми муж поред мене живе руку на себе подигне – како би пред људи, како пред бога изашла? Тад би ми само остало да се и ја поред њега онако окачим. Па да удвоје висимо.“ Додатан елемент значења је овај црни хумор у метафори „удвоје висимо“, која уједно показује и степен бриге према Миси.

Петрија-лик доживљеним говором коментарише поступке других ликова, улазећи у њихову психологију, образлаже дати поступак. Оцењује поступак доктора Ћоровића, уз увлачење минус-присутног саговорника (слушаоца), што имплицитно утиче и на читаоца: „О, славу ти, мислим се, докторску! Па, бре, ако си доктор, ниси бога за браду уватио! Па немам ја, бре, ватру аспирини да пијем. Аспирини се за ватру пију, је л тако, не за болне руке. Немам ја, човече, грип...“ „...Е па, што је млого, млого. Па ја сам њега, онако, стварно млого поштовала, ал немо, брате, ни ти баш толико да претераш. Знам валда нешто и ја. Ако имаш ти главу, и с њу си твоје школе учио и у твоје године народ умеш да лечиш и подучајеш, имам туна валда нешто и ја. Па је л тако? Па је л се ти не би увредио?“ У овом доживљеном говору Петрија износи и мишљење о самој себи.

Петрија-лик описује како се осећала када је Миса пијан хтео да је бије пред Жиком Курјаком: „Ама, беше ми горе но да ме не знам како ударио. И то сам, мислим се, доживела од човека ког сам целог века као мало дете чувала. Оте му Жика штап. Ал, онако пијан, како му то ичупа из руке, тако се и сам преврте и одлете у ћошак. И ваздан не мож да се искобеља.“ Овај доживљен говор Петрије-лика је са-против-постављен са комикомом ситуације (пијани Жика, ишчупавши штап се откотрља). Ови комични елементи превладавају Петријину тешку ситуацију − да је човек, кога је целог живота гледала, хтео да је удари.

17

Посебан вид Петријиног психолошког портрета износи Петрија-рефлектор. Тај вид представља њен симулакрум – чин произвођења значења15. Битан део Петријиног симулакрума чине народна веровања, која као и други елементи фолклорног модела имају различиту функцију и значење у структури Петријиног венца.

Њих износи Петрија-наратер: „Сви мисле вештице живу на неке планине или преко мора на горске бачије или појате, негде млого далеко, кој зна ди, и отуд само, у зло добо ноћу, кад се да простиш, гузиче ћаволи – пу, пу, пу, јебем ти под лево колено – појашу неку мачугу ел нешто тако долете у село да неког на брзу руку роваше, па се одма врате у њину пустињу. И нико и никад не види.“ Ово народно веровање у себи садржи још један фолклорни жанр – део бајалице: „пу, пу, пу, јебенжм ти под лево колено“ који припада дискурсу Петријине свести (Петрији-рефлектору), што паказује да она зна правила фолклорног кода (изговарање формуле којом се терају вештице и ђаволи: пу, пу, пу, јебенжм ти под лево колено). Ипак, она доноси и сопствене закључке, који су засновани на том фолклорном фону: „Ма јок, бога ти. Ти њу, човече, гледаш сваки дан и знаш која је. Вештице живу онде ди и други људи, у село, у варош, ел у неки рудник.“... „Ма каки, бога ти. Не пише њојзи ништа на чело. Она ти је, море, ко и друге жене и ради све што и друге жене. Она, на прилику, мож да рађа децу, а и друге жене да порађа. Може да чува стоку и изводи пилићи под квочку, да копа и жање, да испраћа мужа на посо у јаму и да готови ручак, да купује зетин за кандило у задругу и да продаје краставци и јабуке на пијац.“ – Петрија веровање о вештицама пребацује у своје окружење, али се и декларише као особа која верује у вештице и враџбине.

Неретко, фолклорна схватања су помешана са религијским па тако Петрија-наратер износи веровање о светом Врачу и другим свецима: „Први, Свети Врач, пада, тако, средином јула, два дана по Петровдан. Он ти је најопаснији. Онда кроз петнаестак дана ти долази Огњена Марија, рођена сестра светога Илије. А само два-три дана после њу, на сам почетак августа, у највећу врућину пада и онај трећи, Свети Илија Громовник.“ „...Ал, опет, свети Илија, кажу, оће понешто и да опрости. Оће неки пут и да опомене. Седне у његове небеске кочије, упрегне његови огњени коњи што им и ноздрве сукљају муње, па ти тако мало прогрми изнад главе: опомени се, будало, шта то радиш? А онда, ако баш не да слушаш, но си бандоглав и глуп, е, тад оће и да казни. Овај, свети Врач, тај никоме не прашта ништа. И злопамтило је велико, никоме ништа не заборавља. Не знам кад да си ти њега нешто увредио, он ће ти панти. И онда се, богами, чувај, тај понекад и целу кућу уме да затре. А ако баш више никог немаш, ионако си већ пропао, ако ништа друго, макар ће на кокошке кугу морију, ел неки други липцаћ да ти пошаље, сам да ти се освети. Богами. Такав то потуљен светац.“ Свесна да је погрешила што је садила купус на светог Врача, Петрија ће по

15 Барт, Ролан (1979). Књижњвност, митологија семиологија. Београд: Нолит, стр. 156: „Овако изграђен симулакрум не даје свет онакав какав је узео, и у томе је значај структурализма. Најпре, он износи на видело једну нову категорију објекта која није ни стварно ни рационално, већ функционално, придружујући се тако читавом скупу наука које се сада развијају у вези са истраживањем информације. Затим, што је најважније, он до краја осветљава правасходно људски процес у коме људи осмишљавају ствари. Да ли је то ново? У извесној мери да. Свакако, свет никада није престајао да тражи смисао онога што му је дато и онога што је створио; нова је мисао (или ,,поетика“) која не тражи толико да утврди пуни смисао предмета који открива колико да сазна како је смисао могућан, по коју цену и којим путем. Могло би се чак рећи да предмет структурализма није богат извесним значењима, већ човек творац значења, као да садржина значења никако није оно у чему се исцрпљују семантички циљеви човечанства, већ сам чин којим су значења – историјски променљива, неизвесна – произведена. Homo siдnificans: то би био нов човек структуралног истраживања.“

18

правилима фолклорног кода покушати да исправи ту грешку – почупаће и бациће тај купус, послаће да се у манастиру упали свећа светом Врачу.

Иако поштује фолклорни код Петрија није пасивна и слепо послушна. Када примети да је боли рука и доктор Ћоровић јој одреди да има реуматизам, Петрија-рефлектор ће поводом народног веровања о светом Врачу: „Ако ми је ово од њега – а оно друго све одбивам од себе – онда је он рекла би, а бог нек ми опрости, неки млого смешан светац. Ти му се замериш, и покајеш се, код врачару отиднеш да ти обаје и свећу му велику у манастир упалиш, а он се са све то не задовољи но ти мужа тако гадно роваши да га за цео живот упропасти. А онда му ни то не биде доста но оће и теб да казни, па ти пошаље – раматизу.“ Након тога опет следи доживљени говор: „Е сад, то баш не могу најбоље да појмим. Ако он није нашо ништа паметније са шта ће ме казни но баш раматизу, онда око таког свеца има да се упишаш од смеја, а не да га поштујеш и нешто се од њега плашиш. Ел ово, па ,није раматиза. Ама виђевала сам ја људи што пате од раматизу, ово, бре, није то. Ни у свеци више човек не мож да се поузда. А у доктори, изгледа ми, још мање.“ Овим народним веровањем о светом Врачу у структури Петријиног венца постигнута је лажна мотивација. Наиме, читалац мисли да је Петријин бол руке заснован на психичкој основи – мисли да се није довљно искупила светом Врачу, а уствари Петрија крије још једну тајну (прељубу са првим мужем). Да је та тајна психички основ за бол њене руке, показује и то да је рука не боли када ради нешто за Мису. И Петрија-лик покушава да манипулише народним веровањем – говорећи доктору Ћоровићу да ју је то снашло можда зато што се огрешила о светог Врача. Лажна мотивација (психолошки разлог – огрешење о неког свеца) повећава количину информације у делу – читалац ни не слути да је Петрија преварила Мису са првим мужем. Тек након што призна доктору Ћоровићу прељубу (што је за читаоца потпуно нова инфомација) и среди парк, Петријина рука се опоравља. И ово излечење је извршено по принципима фолклорног модела (грешка – искупљење – излечење).

Народна веровања (као део Петријине свести) се у структури Петријиног венца појављују и у финкцији предсказања. Претсказање је са-против-постављено у односу на доживљенини говор Петрије-лика: „Ама знала сам, човече, и први пут, ал нисам тела да поверујем, ето ти. Нит, па, можеш одма да поверујеш. Искупила сам се, сматрала сам, с оног певца. Ето ти. Предсказање, човече. Кад се тебе по кућу саме од себе ствари разбивају и дрмају, зна се шта је. Има неки да ти умре, то ти је.“ Народна веровања су, као и сви други књежевни жанрови, другостепени моделативни системи16 (изграђени на првостепеном систему – језику). Познато је да је језик систем знакова и да тај систем знакова, као и сваки други систем, подразумева познавање и поштовање одређених правила и познавање кодова у том систему. Слично је и са народним веровањима: одређени реални знакови: нпр. разбијање посуђа, подразумевају неко „означено“ – у овом случају би то било претсказање неког лошег догађаја; и неко „означујуће“ – значење тог знака у колективној свести и познавање начина да се спрече лоши догађаји, односно познавање одговарајућег фолклорног кода. Према томе, овај жанр, већ је, сам по себи, другостепени моделативни систем, уграђен у структуру Петријиног венца, који је, такође, другостепени моделативни систем по себи, и због тога добија додатно значење. Петрија познаје правила тог кода – лош предзнак, жртвује и поклања петла изговарајући бајалицу (формулу): „Ако на чију главу из ову кућу треба да се заврши, нек се заврши на његову. Ако ком из ову кућу оћеш крв да пустиш, пусти његову. Ако кога из ову кућу оћеш да узнеш, узни њега.“ Овај Петријин дискурс само по

16 Лотман, М Јуриј (1976). Структура уметничког дела Београд: Нолит.

19

функцији одговара жанру бајалице, али самим изговарањем Петрија се карактерише као неко ко у то верује и ко се понаша по том моделу.

Када је добила знак да ће се нешто лоше десити (разбила јој се нова чинија), што по народном веровању није добар знак, Петрија се супроставља том знаку по правилима фолклорног кода (жртвује и поклања циганки најлепшег петла). Фолклорни модел културе је значајан у Петријиној свести, она верује да јој враџбине могу помоћи; зна народна веровања, понекад их анализира, проматра, критикује (свети Врач). Тумачи дешавања у свом окружењу која представљају знакове по фолклорном коду (ломљава посуђа – лош знак; близина вештице – прављење записа; бели лук итд.).

Народна веровања се као жанр исказују у два вида: као посебни жанрови у структури; и на основу њиховог значења и функције. Као жанрови ступају у однос са-против-постављења са другим елементима (Петрија-наратер износи веровање о светом Врачу које са-против-постављено доживљеним говором да свети Врач смешан, а не страшан светац ако је кажњава реуматизмом), у другим случајевима са унуташњим монологом Петрије-лика (када јој се посуђе разбија): „Ма каки, човече. Скроз цела била, нигде ни пипнута. Бели јој они рубови кај снег. Да негде била напукнута, ту би сад било жуто. Је л тако? Ал нигде то ништа нема, све бело.“ ... „Ју, кад ја то видо. Сам се овако увати за образи“; након чега следи објашњење предсказања по фолклорном коду – знак да ће нека беда да те снађе. У погледу значења и функције народних веровања у Петријиној свести индикативан је доживљени говор Петрије-релектора: „Можеш ли против бога нешто да смислиш? И колко ће ти вреди што му ти будеш смислила? Шта против бога можеш, Петријо?“ − Бога доживљава у оквирима фолклорног кода (шаље знакове, у виду разбијања посуђа, лоших снова и сл.) Фолклорни код је изнад, као својеврстан надсистем у који спадају и народна веровања –знаци које би требало поштовати, пратити, тумачити, и понашати се у складу са њима – човек им се само привремено може одупрети − онда када се Петрија мири да је „примила знак“, не подноси жртве, и Миса умире. Зато народна веровања у структури Петријиног венца представљају један посебан систем, део су Петријине свести, али су и изнад њених моћи јер је и она сама свесна да само привремено може да им се супростави, што је, такође, у складу са фолклорним кодом.

И у другом случају, Петријин унутрашњи монолог: „Петријо, питем саму себе, да л ти неку не попи, па ти се нешто привидило? Потом се као гарант истинитости јавља Петрија-причалац са обраћањем слушаоцу: „Ма јок, човече. Да нисам, мислим се, однекуд нешто у кућу унела, па да ми то, тако, мозак завртело? Ама нисам ни то кад ти кажем.“ које је са-против-постављен у односу на понављање – ломљава посуђа по други пут, као лош знак.

Петрија-рефлектор износи своја размишљања о знацима која је добила: „Предсказало се оно мене и све сам како ваља разумела, човек ми много болесан и видим – нема му лека, па опет рачуњам, можда ће оно најгоре да га мимође. Господња се, знам, не пориче, ал можда може да се мало, тако, одмакне. Како то, питујем саму себе, може човек изједанпут да нестане? Био је ту толике године, с тебе у кућу живео и у кревет спавао, леба с тебе јео и свакодневно се разговарао, његова те рука некад можда и ћушнула ал и много пута помиловала, а сад га, док дланом о длан, нема. Зар ти није и сам пре неки дан кроз онај болнички прозор реко да се осећа добро? Па валда и он сам нешто зна како му је и да л ће да умире или неће.“ Овај дискурс Петријине свести експлицитно изражава значај и место фолклорног модела у њеној свести – посебан систем који је изнад ње, чија правила поштује, коме само привремено може супроставити, али исто тако, понаша се по правилима тог система. С друге стране, у унутаршњем монологу, у коме се пита да ли човек

20

може одједанпут да нестане, побеђује нада да Миса неће умрети – када наду не може улити фолклорни код, Петрија је проналази у другим кодовима: Мисин директни говор.

И Петријино несвесно је повезано са фолклорним представама. Снове тумачи по фолклорном коду – као претсказање. Први сан представља Петријно несвесно, а у функцији је предсказаља. Овај сан представља осујећени чин неурозе – садржи и трауме које је преживела (батине од прве свекрве, смрт двоје деце): „Сад је сањам некадању нашу варуну. Ал гледам ју некако отпозади, ко да стојим иза њу. Врата је онако не видим. Ал там пред врата, и испред мене, стоји неки човек – неки мушкар, рекла би, биће да је мој Миса – и с нешто дугачко, с неку пекарсу лопату валда, кај да по њу нешто џара. Кај да у пекарницу у ону велику варуну лебови убацује.“ Доживљени говор у сну: „Шта ли ту, чудим се овдена, у Добривојеву кућу, ради мој Миса? Мало ми смешно, право да ти кажем. „Шта ти то, бога ти, ту радиш?“ оћу да га питам...“ ... Онда се мења особа која стоји поред ватре: „А та што стоји пред ватру, да л мушко да л женско, с оно дугачко у руке што налик на пекарску лопату кај с неку дугачку кашику пресипује ону кајгану преко сред. Отеже се она из кашику кај лепак, просипује му се са стране, ал он ју и даље пресипује. Узима одовуд, ближе врата, и пребацује унутра, у средину и на долњу страну, према она дрва што букћу. „Зар не видиш“, одговара ми најзад, „шта радим? Торту печем.“... Нова ситуација: „Погледни ја боље и оно, стварно, там по средини, уздуж она плек нешто се љуљушка. Како ова одовуд оно одозгоре досипе, тако се оно там заљуља ко да се прикрије у чорбу. Чим се кашика врне овам, оно се, као, опет мало усправи и подигне.“ Доживљени говор у сну: „Ама то ће, бога ти, бит, мислим се ја, неко дете. Ништа друго не може да буде но дете.“... „Ал детету то, рекла би, још не смета много. Лежи оно там на трбучић, с ножице позади, код ватру. Како одавуд дође она кашика да га онако посипе, оно загњури главу у кајгану. Чим се кашика врне према врата, оно главицу подигне. И док му се та јајца сливају и отежу преко лице и очи, усправи се онденак на лактићи и насмеја ми се... Ју, одједанпут ја видим, па то моје дете! Замало, бога ти да пропустим. Шта ја, црна, гледам кад ништа не видим? Како ме не би и познало? Неће бит јадна Милана што ми умрела кад имала четри године. Ово мушкарче...“ „... Подигнем га оданде, извучем из плеха и узнем на груди. Сигурно је сигурно... Никог сад близо не видим. Нема га више онај човек... друга Мисина појава у сну: „Тек, овако мало даље, на неки дрвљаник са стране, вас у нешто бело и вас обасјан са сунце, седи, разазнајем, мој Миса. Узјануо неки трупац, пуши цигару и загледо се негде удаљ. Замишљен изгледа. А како се онако над оно дебло рачепио тако леву ногу избацио у страну и ногавицу до пола бутину засукао ко да оће овако пред сунчев смирај мало да ју осунча.“ – директно претсказање да ће Миса повредити ногу. Након чега се поново враћа на: „...И Бугарка већ навали опет. Потрча отуд па – ду! ду! ду! – удри с оно сад мене преко леђа. И то, богами, баш добро удара, цела авлија трешти.“ У овом сну су се испољиле Петријине трауме: место на коме се сан одвија је двориште њеног првог мужа, појављу је се прва свекрва која бије њу и њено дете (за смрт првог детета је кривила свекрву која није била са њом када се породила да јој покаже шта да уради и због тога је дете умрло). У сну присутна је фолклорна представа о пећници (фуруни) као моделу пакла, као део колективно несвесног. Миса који маше ногом, која ће му касније тешко настрадати – предсказање, по фолклорном коду. Са-против-постављено у односу на сан је народно веровање које она убрзо по лошем сну изговара: „Пљунем трипут – пу, пу, пу – у недра. Одмах потом Петрија-рефлектор износи свој суд: „О, Господе, мислим се, и ти си, мора бит, нека будала кад си ми оваки сан послао. Зар то сан, боже ме прости?“ Петрија сматра да је народно веровање уз коришћење фолклорних формула може заштити: „Прекрстим се. Трипут дунем у прсти.“ Након

21

чега Петрија-рефлектор мења свој суд: „Спаси ме, Господе“, шапућем, ослободи ме од оваки луди снови. И ако сам те нешто ружно прекорила, опрости ми, Господе.“

Петрија тумачи снове по правилима фолклорног кода: лош сан–лош знак–догодиће се нешто лоше; али мисли да то лоше, такође, може одагнати поштовањем фолклорне формуле којом се неутралишу лоши знаци (ако пљуне трипут у недра).

Снови након Мисине смрти исказују Петријино несвесно − потиснут објекат жудње (Мису). И ови снови се заснивају на фолклорном моделу – муж би, убрзо после смрти, требало да се јави жени у сну; с тим у вези је и очекивање знакова од умрлог. Петријина забринутост што јој се Миса не јавља у сну и сумња да се огрешила о њега, такође су засновани на фолклорном коду. Када је поклоника Мисину виолину циганчету Душку, очекује знак од Мисе, како би се уверила да је добро учинила, и да се на тај начин искупила − очекује знак од Мисе као потврду. Примање знакова од умрлих је повезано са фолклорним моделом и представама.

Петрија покушава да пронађе знакове на основу народних веровања и представа (да је пијаница Радован може донети знак). Реални ток догађаја и ток тумачења тих догађаја у Петријиној свести теку одвојено, али паралелно. Петрија је сконцентрисана на примање знака од Мисе, тако да све догађаје тумачи у том смеру, и због тога није сигурна ни које дете ни где ју је позвало да дође.

У завршним реченицама романа Петрија-лик има екстазичан доживљај свирке небеских свирача који је са-против-постављен у односу на Петријин доживљени говор и обраћање слушаоцу: „Почеше сад свирачи кроз њину песму не само да се веселе и радују но и да се свађају и бију, да лелечу и запевају, запомажу и бога зазивљу, небо и земљу да грде, овом и оном свету матер и сестру и дете тек рођено и све живо и мртво да пцују, мене и себе, свим мојима и свим својима што се родили и још се нису испилили семе родитељско и материцу мајчину да проклињу. И све то с оно Радованово блејање сложили, па како њина песма овде јекне, тако оно отуд одјекне.“ С друге стране, овај екстазичан доживљај је са-против-постављен у односу на доживљени говор Петрије-рефлектора (продужен доживљај у Петријиној свести − машти): „Гледам оданде у ти људи – живи ли су, Господе, или прикажње – и чини ми ске, видим и добро, ал од оне сузе можда ја и не видим оно што јес, но нешто што није. Пирка ветрић отуда, лети им врана коса и пада на гарава лица, ал можда то њима не лети коса но они цели тамо поцупкују и високо тамо по ово небо изнад нас скачају и кај неки шути црни јарци жално мекећу и врече што овај свет више за њи није и што им ни овај ни ниједан други место и кућу не може да пружи.“ Убрзо се јавља и Петрија-причалац са обраћањем слушаоцу: „Не знаш ти, човече, кака то свирка беше. Не можеш да знаш“. Овим обраћањем Петрија-причалац прецизно ограничава моћи запажања слушаоца у структури Петријиног венца – у њену и психу других јунака може само улазити повашћен лик Петрија-рефлектор. Због граматичког облика (2. лице једнине) порука упућена слушаоцу се имплицито преноси и на читаоца – не може се прецизно изразити како се Петрија-лик тада осећала. Овај дискурс Петријине свести у коме се спојила и ритмички повезала свирка са Радовановим блејањем, и у коме Петрија није сигурна да ли је стварно чула свирку, експлицитно исказује функцију Петрије-рефлектора у делу. Петрија-рефлектор карактерише себе и друге ликове и њивове поступке, сугерише, вреднује, анализира, улази у психологију јунака – она представља ону свест кроз коју се све прелама. Јавља се на три плана (психолошком, идеолошком и фразеолошком); из њене свести се приповеда (прича) чиатаво дело.

У првом сну, као Петријином несвесном, поред функције предсказања, очитавају и догађаји које је испричала у претходним приповеткама (трауме – батине од прве свекрве, смрт двоје деце). Што показује да су Небески свирачи део целени, а не посебан мањи роман.

22

Идеолошки план у Петријином венцу

Носилац идеолошког плана у Петријином венцу је Петрија-рефлектор. Она представља Петријину свест – износи и вредносне судове: „Човек ти је така живина – све заборавља: не знам каки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави. И продужи да живи ко да га и није задесило ништа страшно.“ Износећи овај вредносни суд, Петрија имплицитно излаже и свој начин понашања, и на тај начин сугерише читаоцу могућу тачку гледишта (да ће човек да заборави сваки бол).

Петрија-рефлектор карактерише Полексију на основу њених покрета (прсти, руке), па изводи и метонимију: „свуда меша своје ручице“. Иако Петрија сматра да се враџбинама може излечити, или нанети некоме штета, и понаша се у складу са правилима фолклорног кода, о Полексијиним поступцима ће изнети суд: „Е па, млого ми то гадно, да ти право кажем. Те ствари се овдена, добоме, раде, и жене саме таке ствари себе раде с нека вретена и чапари и тако то, ал оне то бар на време док се дете не ритне с ногицу. Ова сам са живу дечицу, живу децу убива и побацује. Гадно ми у оне руке да ју у погледам, право да ти кажем, приповраћа ми се кад и видим.“ Изношењем и осудом ових Полексијиних поступака даје се додатна мотивација и оправдање за то што је стрпала Полексију у затвор, али и показује да Петрија уме да заузме критички став.

Даје и општи суд о мушко-женским односима у том крају: „Овде девојке уопште рано почињу да иду с мушкарци. И флинтају се, брате, шта ту ваздан? Сељаци не зову рудари за џабе барабе, а ни ови њи опет, гегуле. Све они брзо покваре.“

Петрија-рефлектор, говорећи о старцима које је Полексија истерала из куће: „Ал овде је, видиш, ваздук ладан чис груди ти лако раде. А тамо врућина и прашина. Загушљиво. Там они, онако изнемогли, нису могли дуго. Поживели неко кратко време, па умрели.“, износи ведносни суд о предностима Окна (чист ваздух), сматрајући да су због недостатка тог ваздуха брже умрли.

Оцењујући све варијанте које су кружиле као могући разлози Витомирове болести, Петрија-рефлектор износи следће вредносне судове судове: „Веруј ако оћеш“; или „Веруј ако немаш паметнија посла. И ако си луд.“; или „Трећи, опет причају треће. Имаш ти да бираш, не дају они тебе само једно. Према то колико си луд, они ти нуде. Изабери шта оћеш“; а читав тај круг је затворен вредносним ставом Петрије-рефлектора: „Ама, ништа им, човече, не верујем. Ни оволико. Оканци, бре, велики лажови...“ На основу њеног поступка (одселила се са Мисом да јој вештица не буде у близини), види се у коју је варијанту она поверовала (да је Поклесија уврачала болест Витомиру), што потврђује доминацију фолкорног модела културе у Петријиној свести.

Петрија-рефлектор унутрашњим монологом брани своје ставове које је изрекла као Петрија-лик у дијалогу са другим ликовима. Петријин и Мисин дијолог у вези са чарапом за вене је са-против-постављен у односу на Петријин унутрашњи монолог: „Ама, шта ће му? Кој још од вене с неку белу чарапу излечио? Немој ники да ми прича. Да је бар вунена, па ајде де. Него гумена. Ладно то, бре, како нешто ладно може ногу да ти излечи? Ајде, бога ти.“ Овим монологом Петрија-рефлектор додатно потврђује вредносни став да чарапа не може да излечи вене, али са своје тачке гледишта, и жели да оправда своје инсистирање да је Миса скине.

Петрија-релектор, користећи туђи директни говор („нисте ви за болницу“), износи вредносни суд: „И тако се ишчуђавали, ишчуђавали па онда рекли: нисте ви за болницу. Ди за вас болница.“ Одмах затим долази Петрија-рефлектор, заузимајући и туђу тачку гледишта (у овом случају тачку гледишта инспекције, отпуштених доктора и јавног мњења), анализира и вреднује поступке: „И затворе им то. Готово. Катанац на врата. Марш. Ди ви можете да личите на народ? Ви

23

треба краве да чувате, а не на народ да личите. И ено их сад, сви су код оног бирова за запошљавање. Немају посо. И не могу да га нађу. Мањ Немци, овде ники неће да и прими. И ако баш. Нек иду у Немачку, нек лечи Немци. Там се кажу дебеле паре зарађују“. На овај начин Петрија (на основу туђе тачке гледишта) изражава и свој вредносни суд – да јој није жао што су затворили болницу и отпустили докторе. То заузимање туђе тачке гледишта проузроковало је обраћање Петрије-причаоца слушаоцу: „Ма није важно ди. Ту, близу Окно. Писало у новине, узни па прочитај“. Ово обраћање минус-присутном саговорнику (слушаоцу) представља попуњавање нелогичности типа: откуд Петрији сад те информације − њене информације су непотпуне и могу изазвати недоумице код читалаца. Остављене овако непотпуне, пре свега имају улогу постизања комичних ефеката код читаоца, које изазивају искази који садрже судар урбаног и руралног у Петријиној свести. Целину заокружује Петрија-рефлектор образлагањем вредносног суда са своје тачке гледишта: „Па чекај, бога ти, не смеш ти са зарђо нож ни леба да сечеш, а камоли живог човека. Па то, бре, зна и најпрости сељак, а некмоли доктор. И они морају да знају. И баш ако су и разјурили. Ништа и не жалим. Ти имаш једно дете и одведеш им га да ти га излече, а они ти га упропасте. Е па, не мож то баш тако. Е па, што је млого, млого.“, додајући: „Ма они су, ти тамо, и мојег Мису упропастили...“

Петрија-рефлектор када заузима туђе тачке гледишта преноси и туђе ставове, којима додаје своје, а онда се оба та дискурса преламају и тад долази крајњи вредносни суд који износи Петрија-рефлектор („Е па, не мож то баш тако. Е па, што је млого, млого.“). Обзиром да је дело написано у форми сказа, позиција читаоца је променљива – читалац прати линеаран ток и прелазак Петрије-рефлектора са туђе на своју тачку гледишта, не побуђује додатну читаочеву пажњу, али ескурс Петрије-причаоца − обрађање слушаоцу („Откуд знам ди... ...писало у новине узни, па прочитај“) извлачи читаочеву пажњу из аутоматизма, изненађен је овом репликом − неће му непотпуност Петријиних информација засметати, већ ће ова изненадна реплика са минус-присутним саговорником (слушаоцем) увећати комичне ефекте.

Петрија-рефлектор даје суд о понашању људи у одређеним околностима − Петрија-релектор износи како се људи у руднику, када је Миса имао несрећу, понашају према њој: „Неколико човека ту сад тако прође и сви се тек мало осврну, испод ока ме погледну, па одма негде штурну. Ко да ми ники никад није видо. Сви одједанпут у неки млого велики посо, па немају кад да ме виде ни да се сете која оно беја. Изједанпут оћорели, па ни један не мож да ме позна. Нико ми се не јави нит ми бога назове.“ Затим Петрија-рефлектор износи суд: „Ама ништа од људи неће тако да те одвоји ко несрећа“ Онда наставља Петрија-наратер дигресијом како људи беже од оних људи које је задесила несрећа, поредедећи ово понашање са понашањем свиња. Овим паралелизмом са понашањем свиња се наглашава неоправданост и неразумност оваквих људских поступака.

Петрија-рефлектор са своје тачке гледишта, описује и туризам у Окну: „Баш ово лето беу дошли неки двојица код мене, муж и жена. Поседеше два дана, отоше. Можда ће се то тако зват туризам. И имаш ти овде и неколике бабе и три-четири старца, мувају се по Окно. Седе они ту код неког, купили једну-две оне обрушене куће, мало и поправили. И оде с неки штапови ко слепци по ова брда, седе у оне авлије, читају новине. Можда је наш Марковић сматрао да се ми с тим људима испомогнемо и оправимо, не знам. Можда ће и то бит тај туризам. Ал све се мислим, како ћеш ти, море, с неког да се испомогнеш и од неког окористиш ако је тебе њега жао?“ Овај дискурс Петријине свести , као и сви остали у којима долази до судара урбаног и руралног, производи комичне ефекте код читаоца. Ти ефекти су појачани вредносним судом Петрије-рефлектора: „Зар

24

то, мислим, се живот – да ти толики пут бијеш да би се ту с неку штапину по брда ко калуђер верао и новине у неку авлију читао? Ако ти се баш шета, иди, бре, у Београд, па се по улице шетај, људи у лице гледај. Ако ти се новине читају, седи код твоје куће, па читај колико оћеш, кој ће ти брани? А не овам за тој да долазиш, окански барабе и сељаци да те лажу и варају.“, овај суд Петрија-рефлектор појачава изношењем свог унутрашњег монолога: „Боже, молим ти се понекад, на време ме молим те умори, ни раније ни доцније. И за то ме никад не питај, кад је време – ја нећу да знам. Ал само ме, молим те, не пушти да кад дођем дотле да више нисам за ништа почнем по белом свету да се скићем, људи да ми се смеју и циркус од мене стару да чине. Ово виђење туризма представља и део Петријиног психолошког портета – портрета неуке жене. Комични ефекти који се налазе у овом виђењу (а јављају се увек када у Петријиној свести дође до судара урбаног и руралног, па износи исказе типа: није знала да и професори могу лечити људе), код читаоца одржавају Петрију-лик у сфери симпатичног.

Завршне реченице Петријиног венца: „Мој домазлук ме доле чека, сигурно ми се чуди ди сам до ово добо. Кокошке треба у кокошарник да запнем, прасе да нараним, мачкама млеко да сипем. Не смем ја њи да заборавим“, представљају вредносни суд. Обзиром да је свест кроз коју се све прелама, која обједињује све, Петријина свест, и да та иста свест приповеда (прича) дело; ове завршне реченице показују њену идеолошку орјентисаност (без обзира на екстазичан доживљај, не сме запоставити своје домаћинствао и животиње), а самим тим и читавог дела.

Језик и стил у Петријином венцуФразеолошки план Петријиног венца

Носиоци овог плана су Петрија-лик и сва три типа Петрије-приповедача (причалац, наратер и рефлектор). Петријин језик је маркиран – стилизован облик косовско-ресавског дијалекта 17. Али језички дискурс у Петријином венцу није изграђен само од стилизованог облика косовско-ресавског дијалекта, већ у њега улазе и различити жанрови (пословице, бајалице и др.). Ти жанрови имају различиту функцију и значење у структури дела. Тако да фразеолошки план Петријиног венца је део поливалентне структуре чији су битни елементи други жанрови, а најизраженији елемент је Петријин дијалекатски говор.

Обично се дијалектом у књижевном делу истиче: порекло, социјални статус, или ниво образовања лика. Нека дела написана су на дијалекту − роман Нечиста крв Боре Станковића је у критици оцењен као уметнички успео, али дијалекат којим се служе ликови овог дела, окарактерисан је као недовољна писменост и мана Станковићевог стила. Дела написана на дијалекту могу бити различите естетске вредности, али сам дијалекатски говор не снижава ту вредност, већ садржи следећу предност у односу на књижевни језик. Дијлекат, сам по себи, за већину читалаца садржи већу количину информације18. Те сметње у комуникационом каналу

17 Јовановић, Душан (1985). Језички систем и поетска граматика. Београд: BIGZ, стр. 84: „Драгослав Михаиловић је свој роман засновао на говору сењскога подручја. Највише на говору Равне Реке и Сења. Шире се овај говор укључује у моравску дијалекатску зону, и још шире у косовско-ресавски дијалекат. С друге стране, у региону Сењскога базена релативно је јак утицај призренско-тимочког дијалекта, који се структурно веома разликује од других штокавских говора.“ 18 Јовановић, Душан (1985). Језички систем и поетска граматика. Београд: BIGZ, стр. 85−86: „Само се по себи разуме да разлике у дијалекатском типу према уобичајном систему књижевног језика могу утицати и на увећање, али и на умањење рецептивне моћи уметничке информације. На увећање – својом неочекиваношћу, на умањење – због сметњи у каналу, како се то обично каже језиком теорије комуникације.“

25

отклањају се или самим контекстом, или тако што се непозната реч у наставку текста објашњава речима које су стилски обележене, а које припадају књижевном језику .

Сада се логично намеће питање међусобне разлике дијалекта и стандардног језика. Та разлика се примећује на свим нивоима: фонологији, морфологији, семантици и синтакси.

Тенденције у дијалекатском говору Петријиног венца ФонетикаI Замена консонаната другим консонантима, ради лакшег изговора

− у речима страног порекла, при чему се добија другачији облик од облика дате речи у стандардном језику: конорално (хонорарно), ленгере (ренгене); патишпан (патишпањ); кирушко (хирушко); шињер (ум. шињел); кафез, коферат (кавез, коверат), слимак (снимак): шњепери (шлепери), релну (рерну);

− у речима домаћег порекла, при чему се добија другачији облик речи од стандардног:пекљам, распекљавам (к ум. т; односно петљам); рачпорио (ч ум. с); валда, преклопеног (л ум. љ), јесје (ј ум. т); мањкало, брашњо, (њ ум. ј); трепље (љ ум. ћ); тријес (ум. тридесет; ј ум. д и редукција последњег слога); пијанџуре (џ ум. д; како би се и фонетски изразила одбојност према означујућем на које се односи ова реч); млого (л ум. н); мандраг (г ум. к); флизерка, флизура (л ум. р); изубиван, набиваш (б ум. ј); кечавко (к ум. г – геџавко, од геџа „мали, ружан човек); кутњи праг (њ ум. ћ); пантим, узнем, узну, (н ум. м); зафаљује, фала, зафална, пофалила (ф ум групе хв); сумљам (љ ум. њ); пченични (ч ум. ш); трепље (љ ум. ћ); комат (т ум. д), напива, испребивао, разбива (в ум. ј), пуштише (ш ум. с); мрциња, (њ ум. н); шифтарске (п ум. ф)

I I Редукција консонаната и консонантских грура− у финалној позицији − консонант т из групе ст: петнес, опаснос, болес, тијес, глупос, прс,

милос; консонант ј: немо (2. лице императива једнине; ум. немој);− у медијалној позицији − консонант т: болесан, тица, чис; консонат в: пофалила; консонант ш

испред консонанта ч: ичупала, ичупамо, ичупаше, трбучић; консонант љ: заклопена;− редукција слогова: тријес (тридесет) зајно (ум. заједно; редукује се ед); четрес, шесет, двајес

(ум. четрдесет, шесдесет, дваје; редукује се д у средини ет на крају)

III Нестабилност фонеме х у свим позицијама− у иницијалној позицији: оћеш, тели, леба, рпа, аљина, укћу, иљаду, артије, тедо, оди, ладан, -а;

ектора (хектара)− у интервокалској позицији: уапси; имперфекту помоћног глагола бити беу (ум. беху); страујем,

поапси, греови− у медијалној позицији: пивати (ум. прихвати), осмене (ум. осмехне), зафалила, пофалила;

нараним (нахраним)− у финалној позицији: облици генитива и акузатива за 3. лиле множине гласе и ум их; 1. лице

аориста глагола бити гласи би ум. бих; повр (ум. поврх), вр (ум. врх); генитив множине личне заменице он гласи њи (ум. њих); ма (мах), тедо (хтедох); стра (страх), узе (узех), ора (орах)

− као алофони фонеме х јавља се фонема к, в, ј: дрктим, дркће, кирушко, кодник, зактев, ваздук; приваћам, сваћам; тијо, греј

IV Нестабилност фонеме ф− у речима страног порекла: варуна, влаша, влашица, кову (в ум. ф);

V Замена вокала другим вокалима или консонантом, ради лакшег изговора

26

− у речима страног порекла: аператор, аперисао, аперишу, артапедска (а ум. о); авто, автобус, автобужџије (в ум. у); и иза тврдог консонанта); министер (е ум. а); варуна (а ум. у); куфер, букал (у ум.о); чиколаду (и ум. а) сеперацију (друго е ум. а); поприкаш (о ум. а); ектора (о ум. а); цимент (и ум. е)

− у домаћим речима: зачапрља (а ум. е); матиче (а ум. о); залевај, залевам; радео, (е ум. и); предлог прид, одсицају, просицаш (и ум. е); урадела, претиска, залеваш (е ум. и); репем (е ум. о); ел (е ум и); омије, омивај, омиваоник (о ум. у); идомо (о ум. е); сипем, досипе (е ум. а); упропашћајеш (а ум. у); болувао, самувала (у ум. о); виђевамо (е ум. а); приближаје (у ум. а)

VI Додадавање вокала или консонанта ради лакшег изговора− у речима страног порекла: галатан (галантан); шаткље (штаке)− у речима домаћег порекла: главан (ум. главни)

VII Редукција вокала− волал а из групе ае: петнес (ум. петнаест); нек (нека); шеснес (ум. шеснаест);− волал а из групе ао; посо (ум. посао); у глаглским придевима радним – реко, пореко, пошо,

дошо, диго; зава (ум. заова)− вокал е: у речци негације: н уме (ум. не уме); весо (ум. весео); видла (ум. видела)− бокал и: очњи (ум. очињи); зетин (зеитин); мимође (ум. мимоиђе)− вокал о: сам (ум. само); овам (ум. овамо)

VIII Консонантске групе –пц, -зв, -зј које се чувају у староштокавским дијалектима; не јављају се у стандардном језику и показују старије фонетско стање српског језика пцувао, дзиљаву, пцето, пцетиште, липцао,-ло; липцаћ

IX Лексеме у којима се чувају старији облици јотовања, и у којима поцес јотовање дручачије завршен, него у прогресивнијим, новоштокавским облицима који представљају стандард− извршено прво јотовање: немотњог, немотња (ум. немоћног) − неизвршено јотовање: гвозје (мада се чује и стандардни облик гважђе)X Cтарији облик опште заменице: вас (без извршене метатезе; ум. сав)

XI Неправилни облици са извршеним гласовним промена које нису у складу са језичким стандардомизвучу (ум. извуку); исечу (исеку); ујца (ум. ујака); скачао (ум. скакао); скићао (ум. скитао); изобрћа (ум. изобрта); брашњо (ум. брашно); рачуњам (ум. рачунам); шљем (ум. шлем); усићио (уситнио); приваћам (ум. прихватам); палци (ум. палчеви); поваћају (ум. поватају); умпуштим, пушћајте, отпуштише, (ум. пустим, пустите, отпустише); спушћа (ум. спуста); мрциљњу (ум. мрцину); отосмо, отоше (ум. одосмо, одоше); крећао, крећало (ум. кретало); довежен (ум. довезен); сваћаш (схваташ); смећало (ум. сметало); вржњају (ум. врзмају); усићила (уситнила); скићала (ум. скитала); ступови (ум. стубови); испушћа (ум. испушта); комата (комада); зарашћује (зараста); брекћао (ум. бректао); насрћао (ум. насртао), рачуњам (рачунам)

XII Неправилни облици у којима нису извршене одговарајуће гласовне промене: слагам, слагаш (ум. слажем, слажеш)

XIII Чује се гласовна вредност полугласника у позицијама на којима му по етимологији није место: ладну вду

27

Тенденције: Нестабилан консонантски систем. Консонанти х и ф имају алофоне к, в, и ј, као и у већини других дијалеката, али у речима страног порекла уместо в и п се јавља ф. Замена предњонепчаних консонаната њ ум. ј; љ ум. ћ, љ ум. њ; ч ум. ш; љ ум. ћ, ч ум. ш; али и појава африката уместо несливених гласова чија гласовна вредност је садржана у тим африкатама: ч ум. с; џ ум. д; ш ум. с; замена гласова парњаком по звучности: г ум. к; т ум. д итд. Појава полугласничке вредности − јавља се због утицаја призренско-тимочког дијалекта (тај глас постоји у тамошњим говорима). И вокалски систем је нестабилан – неке замене вокала су условљене морфолошким категоријама (типом промене − залевај, залевам; радео, урадела итд.)

Неке алтернације представљају сачуване старије облике речи – речи које садрже гласове пц, зв, зј(гвозје – старо јотовање). Под утицајем прогресивнијих дијалеката, гласовне промене су се почеле вршити и када се гласови који се по њима мењају нађу у позицији која није адекватна за одређену гласовну алтернацију.

МорфологјаI Извођење деминутива и речи са умањеним значењем суфиксима –че, -чке− деминутиви: мушкарче, вангличе, куферче, аталче, плекче− речи са умањеним значењем: оволичке

II Творба речи и синтагми које не постоје у стандардном језику, само је модел творбе преузет од неке речи из стандардног језика, а која је сродна по значењу речи која је изведена.гртко (вероватно од грдан, по моделу горак – горко); колицмине (у значењу ,,колико их је – велики број; по моделу творбе именице количина, -е); млозина (аломорфема речи множина, која се у дијалекту користи и у значењу речи већина; нпр. млозина није ни на посо ишла); кажњена експедиција (ум казнена екседиција); згучило (анлогно глаголском придеву згрчило нпр. дете); упудим (у значењу уплашим, и према моделу творне овог глагова и основе придева пудљив – у + пуд + настава за облик –им); јурдишаше (јуришаше); прикажње (приказе)

III неправилна творбасмешљив (смех + јив; уместо смех + ан); овој дијалекатски мотел творбе, смех + јив је поред полатализације изазвао и једначење сугласника по месту творбе, па је добијен облик смешљив;неваљашно, -а; (у значењу ,,неваљало, али не превише“; стога модел творбе као нпр. код облика придева мајушно, који поседује у свој семантичком пољу и компоненту значења ,,умањеност“ коју имају нпр. деминутиви);кобрља (од фигуративног значења глагола брљати у значењу „муљати, петљати) дошћеш (редукцијом облика фуура I глагола доћи „доћи ћеш“);упрепасти (ум. префикса за-, префикс у-; у значењу запрепасти);подшиљим (ум. префикса за-, префикс под-; у значењу зашиљим);светак (суфикс –ак ум. суфикса –ац)земљајиве (испрљане земљом; по моделу творбе придева – основа + јив + е који представља наставак за род; земља + јив + е; овакав облик не постоји у стандардном језику, а модел творбе се јавља код придева насталих од именице, нпр. страх + јив + е – старшљиве)другше (ум. другачије; ивођење суфиксом –ше, ум. суфиксом –чије)пекарницу (суфикс –ницу ум. суфкикса –а, ум пекара; по моделу продавац + ница – продавница)мушкар (суфикс –ар ум. суфикса –ац, ум мушкарац)

28

потплету (у значењу саплету; префикс под- ум. префикса са-)отпразни (ум. префикса из- префикс –от; у значењу испразни)површим, површила (префикс по- ум. префикса за-; у значењу завршим)привикаше (префикс при- ум. префикса по-; у значењу повикаше)барапка (женска бараба; бараб + ка)поручамо (у значењу и по моделу по + једемо – поједемо)упуштио (префикс у- ум. префикса из-; ум. испустити)ошаламућено (уметање инфикса –му.; ум. ошамућено)пријатељујем (ум. спријатељим)

IV Неправилна творба глагола, именица и прилога (најчешће за начин) додавањем инфикса -ва, -ива, -ве, -ву, -га, -ет, -ов-, -шч-, због чега у неким примерима долази фонетски промена питување (распитивање); полагачко (од прилога полако); сипувала (ум. сипала); цревета (ум. црева); донови (ум. дани); убуђавело (ум. убуђало), развукује (ум. развлачи); брешћич (ум. дем. брежић) V Неправилни облици заменица њојне куће (ум. њене куће); ники (ум. нико); с никим (ни са ким); теб (ум. тебе); без никога (ум. без икога); кака (каква); никаки (никакав); ве (енклитички облик генитива и акузатива личне заменице ти; ум. вас); кој (облик упитне заменице ко); тој (ум. то); таки (ум. такав); ма (моја); моном (мном); мојег (мог); њојзи (ум. њој)

VI Додавање проклитике иза заменицечини ми скеVII Удвајање заменица: ал оно га нигде нема; што је у њега његова људска душа добра; мен ми моји

VIII Глаголска именица двојица се користи и за особе различитог пола (муж и жена)

IX Неправилни глаголски облици јесје (као презент 3. л. једнине помоћног глагола јесам; ум. јесте или је)могаднем, могадне (као презент1. и 3. л. модалног глагола моћи; ум. може ); имадне (3. лице једнине презента глагола имати; ум. има)отидне (2. лице једнине презента глагола отићи; ум. отиђе);погледује, просипује, пресипује (као облици презента 3. л. једнине глагола погледати, просипати, пресипати; ум. погледа, просипа, пресипа); у складу са овим и повукујем, употербљајем, приближајем (1. лица једнине презента глагола повући, употребљавати, приближавати; ум. повлачим, употребљавам, приближавам); повукујеш (2. лице једнине презента глагола повући, ум. повлачиш)је, поје (у 3. лицу презента глагола јести, појести; ум. једе, поједе)сипем (1. лице једниме презента, ум. сипам, од глагола сипати; аналогијом са моделом пипати : пипнем)имашћете (2. лице футура I глагола имати; ум. имаћете); по истом принципу знашћеш (2. лице футура I ум. знаћеш)

29

нашће, нашћемо се (3. лице једнине и 1. лице множине футура I глагола наћи; ум. наћи ће се, наћи ћемо се)биде (3. лице презента помоћног глагола бити; повремено се јавља и стандардан облик буде)мож (2. лице презента модалног глагола моћи, ум. можеш)Футур I ће + се + 3. лице презента глагола (ће се покаже)извукуј, обукуј, свукуј (облици 2. лица импратива; ум. извуци, обуци, свуци)ваћа (3 лице презента помоћног глагола хтети, ум. хвата)уиђе (3. лице једнине презента глаола ући, ум. уђе)приваћам (1. лице презента глагола приватити; ум. прихватам)обукујем, натукујем, сипујем, обећајем (1. лице једнине презента глагола обући, натући, обећати, сипати; ум. облачим, натучем, обећам, сипам)постојаваш (2. лице презента једнине глагола постојати; ум. постојиш); употреба несвршеног облика ум. свршеног са уметањем наставка –ава;врто (1. лице аориста глагола вратити; ум. вратих)отрцаје, заржаје (облици 3. лица једнине презента глагола отрцавати, задржавати; ум. отрцава, задржава); иако за 1. лице користи облик отрцаваш, а не отрцајеш;дијаш (2. лице једнине презента глагола дисати; ум. дишеш)виђевала (радни глаголски придев ж.рода од глагола виђати; уметнут наставак –ва-; ум. виђала)подучајеш (2. лице једнине презента глагова подучавати; ум. подучаваш)постојевало (глаголски придев радни од глагола постојати; ум. постојало; ум. инфикса –а-, инфикс –ева-)немо (2. лице једнине императива; ум. немој)вису (3. лице једнине презента глагола висити; ум. висе)не да испаднеш (у значењу одричног облика футура I глагола испасти; ум. нећеш да испаднеш или нећеш испасти)оди (2. лице једнине презента глагола ходати; ум. ходаш)скачај (2. леце једнине императива глагола скочити; ум. скочи)гутне (3. лице једнине презента свршеног облика глагола гутати, ум гута)чекни (2. лице једнине имератива глагола чекати; ум. чекај)врћем, врђе (1. и 3. лице једнине презента глагола враћати; ум. враћа)скачају (3. лице множине презента глагола скакати; ум. скачу)

X Неправилни облици придева − суперлатив придева прост гласи најпрости (ум. најпростији)− оволичко (у значењу мало, смањило се нпр. срце); зимње (ум. зимско); негдање (ум.

некадашње); жалног (жалосног)

XI Неправилни облици упитних речи и везникаупитна реч ди (ум. где); поредбени везник кај (ум. као)

XII Неправилни и дијалекатси облици прилогаовдена, овам (овде); пешки, пешачки (ум. пешке), журећки, млого (много); одовуд, онденак, главачки, наглавачки; понјзад , испоново, туна, трупачки, назачки, лепачко; са ће (ум. сад(а) ће); насатке (у назад), чалџијски

30

XIII Неправилна деклинација у апсу (по III деклинацији – именице женског рода на а);данови, чукундедови (номинатив множине са проширењен –ов-)бирова (додат наставак –ов; ум. бироа за запошљавање)Зимње добо (именица доба има наставак –о; аналогно дугим именицама средњег рода типо село)три месте (промена по III деклинацији – именице женског рода на а)пет детета; с пет детета; децамаокетом (ум. оком – додавање наставка -ет- у меницама средњег рода на о)мене (ум. мени)

XIV Прилагођавање речи страног порекла, при чему се добија потпуно нов облик речи, различит од оног који постоји у стандардном језикурецепис (рецепт); патека (апотека); некција (инјекција); Јевропа (Европа); свирене (сирене); келер (келнер); раматизу (реуматизу)

Тенденције: Продуктивност великог броја наставака турског порекла: -че, -џија, мада се иста карактеристика може забележити у савременом српском језику, баш под утицајем дијалекатског залеђа. Удвајање заменица није често, потиснуто је вероватно под утицајем стандардног језика, као и појава правилног облика радног глаголског придева са ао: стајао, имао, слагао, чекао, гледао, верао, читао итд. У Петријином венцу се поред дијалекатских облика (да биде, тео итд.) јављају је и књижевни облици (да буде, хтео итд.), што може предстваљати пишчеву интервенцију, али и утицај стандардног језика, па се у Петријином дискурсу појављују и дијалекатски и кљижевни облици.

Нестабилност категорије рода именица које се завршавају на сугласник (та Београд, а леп ствар), − именице женског рода на сугласник се мењају по промени I врсте (именице мушког рода) док уз именице мушког рода на сугласник стоји заменица женског рода. Ова нестабилност категорије рода у дијалекту условљена је мањим бројем падежа и типова деклинација. Конјугација показује стрије облике глаголских промена: наставак –ем у 1. лицу једнине презента; наснавак -у 3. лицу множине презента (од назала Ѫ).

Семантика

I Лексеме које фонетски мотивисане, а у стандардном језику се ретко чују или у уопше не постоје – посебна врста кованица

фућумариш (вероватно од омоматопејско скупа гласова фућ, овде у значењу „нејасно говори“ – „покушаваш нешто да сакријеш); фузам (клизам); фузнуле (оклизнуле); мрмори (у значењу „збунио док је говорио“, од ономатопејског скупа гласова мрм; у стамдардном језику чује се облик мрмљати); думбара (од дум, у значењу ударати, удара); шкрбне (шкрипати зубима)

II Лексеме страног порекла које се ретко чују у стандардном језикуандулирана коса; андулирао (офарбана коса, офарбао); леген (лавор) флинтала (имала доста љубавних веза); футер (у савременом језику се готово не чује у овом значењу „део кревета на коме су ноге“, вероватно га потискује и иста лексема из енглеског чије значење је везано пре све за

31

издвојен текст на дну стране, тако да футер у значењу „део кревета“ полако прелази у категорију историзама);

III Лексеме које су изведене на основу неке аналогије – кованице− на основу описа и функције: везоглавка (марама); сиска (за воду); садиљка; муљача, бићаље,

кривљем (у значењу криви се кад хода); стопарац; убивотине; распутицу, тресине, тврдипара− на основу аналогије: невиделице (тамо где се ништа не може видети); луфтер (особа која се

„луфтира, убија време“), куротресинаИзведенице типа:

− на основу имена личности: дражиновци (четници), агежејке, коритарка (циганка која продаје корита)

− на основу локалитета где се налазе или по опису: шумци; дрљча (дрљав, пропао човек; пијаница)

IV Турцизмисанћим, нокшир, варош, ћеф, авлија, ко бојагим, пајташи, зулум, варуна, наћве, фиранга, черег, бошчица, џеџим, багателно, мангалија, мангалка, алал, собајле, џабе, аферим, аманет, зазор, ћемене, пенџер, домазлукV Влашка реч мујера (мајка); овде у значењу свекрваVI Дијалектизми дзиљаву (матер); дратавог (од жаргонизма дртина – стар човек); прогнуо (прогутао); ребеће (у значењу кревењи) ; дрље, дрљав (крмељи, крмељив); липцаћ (болест од које могу да умру, углавном животиње);; обиколим (обиђем); скањерам (премишљам); дрее (одећа); насатице; штукла (од жаргонизма штукнути – отићи); гиљаве (мотке); стулим (појурим); сас данце (са стране где је отвор); доканила (закључила); рго, ргнуи (побеже, „удари да пије“цволике (кости); изрезили (изгрди), гегула, гегулка (сељак,-а), шотка (патка); туна (прилог ту); лечка (мало); тентам (препирем); саму послугу (ум. самопослугу); позапињаше (затворише); раматиза (реуматизам); собаљује (руши); пренервозили (у значењу „превише нервозни“); узбуњени (помало збуњени); текну (емотивно погоди); жвијам (притискам, гњечим); дут (зид???); мањ (осим); чорбалук (у значењу чинија); на зем (на земљу), буд (куд; иако); навијам радио; бача (башта) до виђење (довиђења); дуњци (плодови дуње); залога (залогаја); наеро (накриво); затарабим (закључам), шоче, искоколи (исколачи); сеирим (седети мењи временски период); пригни (приби); шути (дивљи); суклата (пошашавила); жељудица (утроба); оздол (одоздо)VII Архаизмиклонферску радњу (у савременом језику се готово не чује у употеби је лимарска радња); варде (презент трећег лица глагола вардити, у савременом језику се не чује); легало (постеља); растолмачио (у значењу разјаснио); наглавци (чарапе); рекла (блуза); варди (проверава, тестира); данге (белези); црпке (пумпе); бачије; појате VIII Неологизми калабалук (перипетије са докторима због Милијаниног абортуса); натрукуваше („напунише новине“); беломусасто (дете); буричка (бућка, мути); устолбачила (укрутила, укочила; кобрља (окреће, брља, мути); закркали (зарили нож); натруниш (испрњаш); скутрисмо се (сместили на малом простору); бројутро (од поздрава Добро јутро!); врке (кад неко врти, цима нпр. нечију руку горе-доле); узвржња (узврте); искоколио (исколачио очи); бровос (браво); иповратиш (добро дело –

32

у значењу „на крају учиниш добро дело“); раскомбоса (растури, раскомада); узвржњали (узвртели); бакабунда (вероватно од вагабундо, луталица);

IX Промена значења у односу на значење које дата лексема има у стандардном језикумедецину (у значењу лек; нпр. ко да је дајеш неку млого гадну медецину, стр. 223);балсумирао (у значењу умртвио; нпр. жив се човек балсумирао); почашћен (у значењу почаствован, нпр. и не би ни он пошо ил би пошо ал баш много почашћен не би био. стр. 237); неописано (у значењу неописиво; нпр. Млого се волели. Неописано. стр. 240); упитна заменица шта у значењу упитне заменице чега (нпр. можда људи нису знали од шта болује. стр. 246); врцни (у значењу запали нпр шибицу); измакоше (у значењу смањише се нпр. плате); огласе (у значењу прогласе нпр. технолошким вишком); закувам (ум. скувам супу); оправите (излечите)

X Честа употерба деминутива: трбучић, челенце, леђанца, аталче, грудићи, куферче итд.

XI Посебни слојеви лексике: − називи биљака и животиња: биљка скоруша (врста крушке); животиња зајац (птица): шотка

(патка)− рударски жаргон: лампара, шпрајцовали

Тенденције: Сваки дијалекат има и посебан слој лексике који не улази у стандардни језик. Да је вокабулар дијалекта недовољан за изражавање, показује и велики број неологизама у Петријином говору. У косовско-ресавском дијалекту је у употреби и велики број лексема турског порекла, као и речи које са аспекта савременог језика спадају у архаизме. Са аспекта количине информације посебно значајан слој представљају дијалектизми – речи које су у употреби у одређеном дијалекту, а чије значење већини читалаца је непознато или недовољно јасно.

Количина информације дијалекатског говора у Петријином венцу

Значење већине ових кованица, било да су настале као фонетски мотивисане, или на основу њихове функције; познато је читаоцу – разоткрива се у контексту. Највише количине информације (новости, или недовољно јасног значења) садрже дијалектизми. Негативна страна – могући проблем у комуникационом каналу разрешава се речима које припадају стандардном језику и које су у том случају стилски маркиране: Петрија-лик, започињући Мисину карактеризацију, истиче да он „ребеће“. Значење овог дијалектизма већини читалаца није довољно јасно (да ли се кревељи, бечи, ружно смеје и сл.) и аутоматски представа о изразу Мисиног лица остаје нејасна – на том месту садржи велику количину инфомације и самим тим интригира читаоца. У наставку текста Петрија-рефлектор за тренутак заузима туђу тачку гледишта, користећи се антономазијом19: „звали

19 Ковачевић, Милош (2000). Стилистика и граматика стилских фигура. Крагујевац: Кантакузин, стр. 78: „Основна диференцијална црта антономазије према свим другим фигурама „преименовања“ (под које би се могле подвести и три основне фигуре: метафора, метонимија и синегдоха) јесте тип супституисаног или супституишућег имена. Код антономазије је то, за разлику од осталих фигура „преименовања“, увијек властито име, односно nomen proprium. Да би се неко преименовање могло сматрати антономазијом, нужан услов да једно од имена у „замјени“, тј. или име које се замењује, или име које замењује буде nomen proprium, односно властито име.

33

га Миса Жабац“. Овим Мисиним надимком читаоцу постаје јасније како се он то ребеће и може створити јаснију слику о Мисиној физиономији.

Обзиром да се ради о казивању личних доживљаја и догађаја на дијалекту, мало је стилски обележеног говора. Та стилска обележја се манифестују у два облика: имитирањем фразеологије и стиских средстава (метафора) народног стваралаштва („Тамо га спустимо у земљицу црну, њојзи га предамо“) или као стилско изражавање услед недостатка вокабулара.

Недовољност вокабулара дијалекта се огледа у великом броју кованица и неологизама које прави сама Петрија. Те речи су углавном означавају: стања, осећања, чак и неке радње. Поред прављења нових речи, тај недостатак се надомешта и стилским изражавањем (персонификацијом) – „имамо школу, ал и она ће да цркне“, што свакако појачава и комичне ефекте.

Најчешћи вид стилског изражавања представљају сликовита поређења којима се описују неки догађаји, а представљају израз Петријине духовитости, и говоре о израженом моделу културе у свету у коме Петрија живи.„Трчим ја кај коза планинска”„Истоварише га пред кућу кај трулу кладу из Бучину”„Него јој је и душа као у свињу”„...све у место шлајфујем ко она машина на дугачак воз кад се по шине на узбрдицу после зимску кишу увати лед...”„Засмрде из њега ко из убуђавело буре”

На основу свих ових поређења читалац задире у Петријин микросвет, сазнаје о њеном окружењу и границама запажања. Менталне операције попут увиђања, запажања и закључивања у складу су са Петријиним могућностима, видокругом и перцепцијом . Читалац уочава да су у питању поређења локалног карактера која су одраз менталитета тог поднебља.

На посебан начин на читаоца делује влашка реч „мујера“. Значење ове речи је већини читаолаца непознато – садржи велику количину информације. Количина информације опада већ доживљеним говором Петрије-лика: „Градим се да нисам разумела“, али се додатни ефекти изивају асонанцом (вокал у) и алитерацијом (консонант м): „Мујера крава је у срце мунула. Мујере мен читав живот замутише, па се целог века не могу да видим ди сам“. Ова игра речима (мујера−мунула−замутише), удаљава читаоца од тешке, готово трагичне ситуације у којој се Петрија у том тренутку налази, и изазива прилично комичне ефекте и симпатије према Петрија-лику.

Комични ефекти се постижу и стилски неадекватномом употребом речи страног порела: говорећи о животном веку кучића у том крају, Петрија као фактор који им скраћује живот наводи: „сад и и с лимузине ударају“. У другом случају ће правилно употребити реч „лимузина“ (у значењу „скуп ауто“).

Сви јунаци су подређени женској перспективи, али су неки и социјално и језички маркирани. Карактеризација доктора Ћоровића извршена је и директно – на основу начина његовог изражавања. Језик доктора Ћоровића је огољен, жив и недотеран, али и пун вулгарних лексема: „Шта си ту руку туна удрвила кај, да простиш, коњски курац!” ... „То је сероња који само мисли на то колико ће од шунку и сланину да поје и колку ће камару говна да насере! То још млад човек и место сад да учи и свој посо да се усавршаје, време му за то, он само ждере и сере, друго не ради...”Употребом вулгаризама је извршена директна карактеризација лика доктора Ћоровића, који је умео да буде набусит и дрзак, али и праведан. Иако је био преке нарави и грубог понашања,

34

Петрија је препознала његову стручност и људске квалитете, што је изразила као Петрија-рефлектор у његовој индиректној карактеризацији.

Петријино казивање обилује ономатопејама и звучним фигурама помоћу којих се ствара аутентичност збивања: „Опет мене она пекарска лопата сустиже. И још једаред онако – ду! ду! ду! – по моја леђа и главу. Брда од тај тресак чисто одјекују.” ... „Лепо, бре, ко да га неки отпозади, там одакле га не видим, с обадве руке довати, па га овако, из све снаге продрма. Вр-вр-вррр!” „Накостреши ми се она длака заврат, па онако пффф! Пффф на креденац.”

Оваквим живописним и чулно-конкретним описивањем, Петрија у читаоцима изазива ангажованост свих чула и потпуну поистовећеност са ситуацијом. Напетост и тензија постигнуте су понављањем појединих речи које добијају пуно значење тек када их Петрија употреби, подстакнута неизвесношћу одређене ситуације. Ефекат који изазивају ономатопеичне речи није увек исти. Поред јаког акустичног утиска и пластичности која се постиже њиховом употребом, оне откривају и Петријин карактер, што важи и за кованице које су фонетски мотивисане. Када се све ове речи склопе, добија се целовита и многозначна слика која открива Петријину спонтаност, искреност и простодушност. У жељи да што верније опише неки догађај она открива свој детињаст дух и неискварену природу.

Неретко се сугестивност приповедања постиже спољашњим детаљима који су у спрези са унутрашњим стањем главне јунакиње. Гестикулација и мимика служе као „знак знака“ емотивног стања. Наизглед механичким покретима, Петрија открива своје емоције и омогућава читаоцима да открију њена психичка стања и продру у сфере несвесног.

„Развежем ју, па испод браде измерим и поравнам крајеве. Онда све гледајућ негде кроз прозор подвежем једанпут и стегнем, стегнем, тако да готово ни уста више не могу да отворим. Тад и завежем још једаред на мртав завежуљак.”

У тренутку када се суочила са болешћу свога мужа (пред лекарима, који су јој непознати и чији језик и не разуме најбоље), дубок унутрашњи потрес дочаран је везивањем мараме и у тој спољашњој радњи сабијена је је сва унутршња тескоба, немир и неизвесност коју је јунакиња у том тренутку осећала – због језичке баријере, која је проузрокована разговором догдора (који је Петрија окарактерисала као мрмљање), Петрија се изражава покретима и гестовима.

Значење синтаксе косовско-ресавског дијалекта у Петријином венцу

Падежни систем косовско-ресавског дијалекта је редукован у односу на падежни систем стандардног језика. Доминантна синтаксичка карактеристика косовско-ресавског дијалекта је честа употреба облика номинатива као општег падежа:

„Или оћеш да прво наредим милиције да те уапси, да те тамо мало подржим, па тек онда да закажем ново рочиште, и то с нови сведоци?“

„с нови сведоци“ – употреба номинатива уместо инструментала друштва (с новим сведоцима)− Номинатив множине именице милиција (милиције) уместо датива (наредим милицији)

„Од то ће ви, веле, буде боље, боље има да живите“ − од то (номинатив једнине заменице то уз предлог од, ум. генитива уз предлог од – од тога; као

и у „животиња може од рак да се поболи“).

35

– ви (облик номинатива личне заменице за друго лице једнине, ум. датива вама)

„Лежи оно там на трбучић, с ножице позади, код ватру.“− употреба облика номинатива уз предлог на (на трбучић), уместо локатива са предлогом на (на

трбушчићу)− употреба номинатива као опшег падежа је проузроковала је синтаксичке конструкције типа: с

ножице позади“ (ум. с ногама окренутим позади)

„И док му се та јајца сливају и отржу преко лице и очи, усправи се онденак на лактићи и насмеје ми се.“− „преко лице и очи“ – употреба облика номинатива као општег облика уз предлог преко, уместо

генитива (преко очију и лица)− „на лактићи“ − употреба облика номинатива као општег облика уз предлог на, ум. локатива уз

предлог на (на лактићима); сама употреба деминутива је одлика косовско-ресавског дијалекта.

„Окански барабе никад нису могли да се удруже – ти њи, море, једино с мотку мож да удружиш, никако друкше – да скупе паре да се у Окно подигне црква и ми сад цркву немамо...“

„с мотку“ – предлог с уз облик датива (ум. инструментала без предлога − мотком); под утицајем дијалекатског залеђа често се у савременом разговорном језику чује предлог с(а) у значењеу инструментала средства (са мотком, са лоптом итд.)

У овој реченици јавља се и придев мушког рода уз именицу која је граматичког женског рода (окански барабе), вероватно зато што се односи на природни мушки род. Колебања у категорији рода се дешавају и код именица које се завршавају на сугласник. Уз именице женског рода на сугласник стоји заменица или придев у мушком роду (леп ствар, оваки памет итд.), а уз именице мушког рода на сугласник стоје заменице у женском роду (та Београд, она парк итд.). Оваква неправилна класификација морфолошке категорије рода изазива промене и на синтаксичком нивоу, а проузрокована је редукованим падежним системом косовско-ресавског дијалекта и непостојањем свих пет врста деклинације као у стандардном језику.

Употреба облика датива уз предлог у: „Полексија мора у апсу.“ (уместо акузатива – у апс).

Облик инструментала као прилога за начин: урадио тајом (ум. тајно урадио); због редукованог падежног система.

Генитив уместо акузатива: „Одлежала десет месеца па се сам пушила.“ (ум. десет месеци).

Номинатив као општи облик се користи и у значењу квалификативног инструментала:„Нема га више онај човек с ону дугачку кашику.“Петрија често описује људе преко средства које поседују, наручито епизодичне ликове о

којима мало зна, па онда једину информацију коју има о њима користи за њихову квалификацију: коа што је овај из њеног сна „човек с ону дугачку кашику“. Ове дијалекатске синтаксичке конструкције (с + именице којима се квалификује у облику номинатива) производе комичне ефекте код читаоца.

36

Најјаче дејство дијалекта у књижевном делу на читаоца се оставља када се у делу уз дијалекат износе и утисци неуке особе – носиоца дијалекатског језичког обележја. У Петријином венцу њен доживљај генерала у војној болници: „Старији то човек. И цео од неко злато на њега сија ко, боже ме прости, икона. Генерал мора бит неки. Чисто се упудим.“; са-против-постављен је са једне стране са дискурсом Петрије-рефлектора: „И како онако до та врата дотрчим, тако трупачки пред неког официра скочим. Брррум пред њега.“. С друге стране са директним говором официра: „Шта ви, другарице, желите?“ ... „Је л би мого нешто да вам помогнем?“ Дискурс Петрије-реклектора са ономатопејом брррум, показује је њен начин понашања који је готово контрастиран са љубазним обраћањем официра. Ту контрастираност умањује поређење са иконом. Овај Петријин доживљај осликова њену простодушну свест („цео од неко злато на њега сија ко, боже ме прости, икона“) уз коментар да се уплашила („Чисто се упудим“). Сви ови са-против-постављени делови обликују целину која код читаоца донекле изазива и комичне ефекте. Ти комични ефекти су појачани Петријином констатацијом:

„Пови онај шипке, одведе његови пет детета негде иза моји леђа.“ „његови пет детета“ – метонимијаПетрија једину информацију коју има о чувару болнице је да он има петоро деце, што ће

она искористити за његову карактеризацију у облику метоније. Након фразе („пови онај шипке“) долази до метонимијске замене појмова – сада његово петоро деце представљају њега самог, који одлази. Из ове синтагме: „његови пет детета“ се види да косовско-ресавски дијалекат не познаје сулетивне облике множине (деца : дете) и да се бројеви не деклинирају, а номинатив се користи као општи падеж, преузимајући значења других падежних облика. Обзиром да се ова синтагма јавља уз глагол кретања („одведе његови пет детета негде иза моји леђа“) у читаочевој свести се развија продужена слика (због метонимије: „његови пет детета“) у којој, по овом Петријином изразу испада да су и чуварева деца ту, што појачава комичне ефекте.

Сваки дијалекат представља посебан систем на свим језичким нивоима; и као такав се у различитим степенима разликује од стандардног језика. Као елемент језичког дискурса књижевног дела дијалекат означава: порекло, ниво образовања, социјални статус лика, поред тога и носиоца веће количине информације за већину читалаца; али и стилогени елемент – појачава комичне ефекте.

Поливалентност структуре Петријиног венца У структуру Петријиног венца улазе различити жанрови. Дело се састоји од пет

приповедака: Пи воду и ћути, Увеличане слике и досадне мачке, Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем која си, Велика опаснос и вешта одбрана од вештице и пета која представља мали роман Небески свирачи. Поред приповедака у структуру улазе и други жанрови: пословице, бајалице, (које су и делови језичког дискурса дела), народна веровања и лирска песма. Сви жанрови имају различиту функцију и значење.

Приповетке представљају оквире на просторно-временском плану дела: свака приповетка, сама по себи, представља оквир; с тим што Лажи ми, сестро, у

крв да ти кажем која си и Велика опаснос и вешта одбрана од вештице имају један заједнички оквир (говоре о истом фрагменту стварности Петријиног живота; исти ликови);

37

у приповеци Увеличане слике и досадне мачке дат је оквир за читаво дело (сви око Петрије су поумирали)

Приповтке као жанр у структури представљају различите фрагменте Петријине стварности. Све, осим Пи воду и ћути, испричане су ретроспективно (на основу Петријиног сећања и судова). У приповеци Увеличане слике и досадне мачке има делова који представљају тренутак садашњости у односу на време приповедања (Петрија показује слике, комуницира са слушаоцем и тако започиње њено причање). И у овој и у свим другим приповеткама (осим Пи воду и ћути) преплићу се догаћаји из различитих периода Петријиног живота, заједно са њеним тумачењем и вредносним судовима, па је временски план испресецан. Без обзира на испресецаност (чему су допринели и оквири који су, сами по себи, проузроковаки и нека панављања), све приповетке повезује Петријина свест, из које се све приповеда – све муке и патње, успони и падови о којима је причала обједињени су у њеном екстазичном доживљају на гробљу, за који и сама назначава да слушалац не може да зна како јој је тада било, а назнаком да се мора вратити свом дому и животињама затвара се круг − Петрија се враћа (иде ка месту где је почело причање Увеличане слике и досадне мачке − у њеној кући у којој има само још мачке).

Пи воду и ћути само наизглед није повезана са осталима. Повезана је на симболичном нивоу. У оквиру ове приповетке јављају се мотиви који представљају Петријине трауме и начин како их она превазилази (болесно дете : смрт њено двоје деце; Петријин закључак – без свега се може, осим воде : сада када је сама прија јој ракија), што имлицира да и сам наслов „пи воду и ћути“ представља с једне стране поруку приповетке, а с друге стране позицију и једини дискурс минус-присутног саговорника (слушаоца, односно писца) у делу. Поред тога, „пи воду и ћути“ је и стилистички израз, представња ентимему20. Због свега тога, Пи воду и ћути је оквирна приповетка21.

О народним веровањима је било речи – овај жанр је елемент фолклорног модела културе, који представља значајан део Петријине свести. Петрија зна народна веровања, понекад их преноси у целости, а затим их конфронтира са сопственим тумачењем (за вештице; није добро добро када кучићи завијају итд.). Она познаје и фолклорни код (уколико прими лош знак, зна како да одговори – када јој се посуђе само разбија, жртвује петла). У извесним случајевима поставља ограничења на познавање народних веровања: запис − „Мене сам тај запис овде, у појас, метнула и свуд сам га са себе носила, и дању и ноћу. И, еве, још га носим: злу не требало. То ти је, тако, толичка кесица, није већа. А шта је унутра, не би умела да ти кажем, нит сам питала. А ни не ваља се“... Петрија не зна од чега се састоји запис, али зна његову функцију (да штити и чува особу од злих сила). Констатује и да Миси није успела да га стави, али је ставила под кућни праг. Износи и народно веровење о белом луку (против урока): „Онда, бели лука. Њега вештице исто не воле. За њега она жена ми још овде рекла: „Запис да носиш, ал без бео лука у кућу да не будеш. Ни дању ни ноћу.“ Петрија-наратер преноси ове речи и оне су у самом делу стављене под наводнике – као туђи директни говор. Петријино придржавање овим правилима говори о значају народних веровања у структури дела и њеном познавању фолклорног кода. Делови фолклорног кода (страх од казне светог Врача) су искоришћени и за лажну мотивацију (Петрија прво износи ту казну као разлог због кога је боли рука, а тек касније наводи и превару са првим мужем), што повећава количину

20 Ковачевић, Милош (2000). Стилистика и граматика стилских фигура. Крагујевац: Кантакузин, стр. 365: „Ентимема, гномски израз чије опште значење треба конкретизовати у наредним стиховима.“ 21

? Као прва новела Декамерона, која представља оквирну у односу на друге новеле (уводи ликове и говори о начину причања).

38

информације – за читаоца је та Петријина љубавна авантура апсолутно неочекивана. Поред тога, то навођење казне светог Врача као разлога болести говори да је начин размишљања по фолклорном моделу друштвено прихваћен у датој средини. Фолклорни модел у структури Петријиног венца представља с једне стране део Петријине свести (колективне свести), а с друге стране систем који је изнад човека (понашајући се по правилима овог кода, човек се само привремено може одупрети и одложити лоше догаћаје). Миса умире када Петрија свесно констатује да је примила знак и више не подноси жртве. Систем народних веровања представља систем знакова који се преноси Петрија-лику, која познаје правила тог кода и понаша се у складу са њима, с тим што је свесна да се тако не могу апсолутно спречити лоши догађаји.

У Петријин језички дискурс улази велики број народних пословица: Пас реко, пас одреко. Живи били па видели. Нек се на његову главу и заврши. Пошто сам купила по то ти продајем. Нек те носи мутна Марица. Злу не требало. Очију ми, ако те лажем. Слепа код очију да остане. Кога нема без њега се може. Ора у руку не да приватиш. Уредили за Врбицу (иронично; спремили за смрт). Умешено па обешено итд. Петрија пословицама додатно потврђује оно што је рекла (очију ми ако те лажем). Поред пословица Петрија се у говору често користи и фразама. Значај и сематичко дејство половица најексплицитније је изражено када су са-против-постављене у односу на фразу – када Витомир није одржао своју реч да ће се оженити Љиљом, и није више одлазио код Полексије, Петрија тај његов поступак каракерише фразама: „пљунуо, па отишао“ и „пуј, пик, не важи“ које у овом контексту имају готово еквивалентно значење, а онда се његова особина појачава пословицом: „Пас реко, пас одреко“ (лош човек не држи реч). Из овога се види да пословице у Петријиној свести имају јаче семантичко дејство од фраза. Та свест о семантичком дејству пословица у језичком дискурсу се манифестује на следећи начин: обе фразе, које претходе овој пословици, носе значење да се Витомир не држи задате речи, али Петрији то није довољно, па то истиче и пословицом.

Део језичког дискурса у Петријином венцу су и бајалице. И оне су елемент фолклорног модела културе, повезане су са фолкорним представама о магијској функцији речи. У структури дела представљају облик директне карактеризације ликова. За Полексију Петрија-рефлектор износи да је врачара и вештица, што се потврђује и њеном директном језичком карактеризацијом (изговарањем бајалице када је наводно помагала Милијани да се реши нежељене трудноће): „Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем која си. Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем шта си и кака си. Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем како ти се пише на овај и на онај свет.“. Поклесија ово изговара по фолклорној формули (назначено је да трипут понавља). Овим се потврђује Полексија као врачара и зла жена. Својим поступцима Петрија-лик је показала да верује у враџбине (одлази код врачара да је лече, носи запис и др.), да зна да поступа по правилима фолкорног кода (лош знак – даривање петла као жртве). Приликом даривања петла Петрија-лик изговара: „Ако на чију главу из ову кућу треба да се заврши, нек се заврши на његову. Ако ком из ову кућу оћеш крв да пустиш, пусти његову. Ако кога из ову кућу оћеш да узнеш, узни њега“. На овај начин се Петрија и директно, језички карактерише као особа која се понаша по правилима фолклорног кода.

Наслов треће приповетке је део бајалице коју изговара Полексија: „Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем која си“, што предствавља поруку приповетке (годинама се може неко познавати, а не

39

мора се знати какав је и ко је он заправо). Ова порука, посветом Бориславу Пекићу22, превазилази границе текста и улази у низ вантекстовних, парадигматских односа23. То потврђује је да је књижевно дело и комуникативни акт, који има више смислова и значеља.

У структуру Петријиног венца улази и лирска песма Милораде бекријо, која је бећарац (песме које су првобитно настајале у војвођанским градовима, под утицајем народне лирике; ласцивне и безобразне садржине). И сама Петрија-лик констатије да: „А то мало безобразна песма и можда није баш згодна да се мртвима за душу пева. Ал мој Миса ју волео“ – на крају песме је псовка („... Пропио си триста банке, / Стерам ти га мајке“). Ову песму прво изводи циганче Душко, коме је Петрија поклонила Мисину виолину. На Петријин захтев, изводи је са променом (уместо „Милораде бекријо“, пева „Милисаве бекријо“) – што значи да је тачка гледишта Петријина. Стога, на плану функције у структури и сижеу дела, представља завршну карактеризацију Мисе (Петрија га, након његове смрти, прославља кроз песму). Карактеризација Мисе је започета констатацијама Петрије-лика да рудар Миса пије и свира виолину. На сличан начин завршава Мисину карактеризацију – циганче свира на Мисиној виолини и прославља Мису кроз песму. На плану значења, ова лирска песма, предствља Петријин дуг и исказивање оданости, љубави и поштовања према Миси и након његове смрти – јесте за живота и пио, и на тај начин трошио паре, волео ову песму, али је ипак заслужио да га Петрија и кроз песму спомене и прослави . Песма се понавња на гробљу и стихови „Милисаве бекријо“ представљају део Петријиног екстазичног доживљаја. У Петријиној свести се они тада мешају са Радовановим блејањем и лепим доживљајем природе. Петрија мисли да јој је Миса омогућио тај леп доживљај и захваљује му се. Стих песме и захваљивање Миси као дискурс Петријине свести затвара целину – одужила се Миси и он њој, па јој сада је остаје да се брине о домаћинству и мачкама.

22Михаиловић, Драгослав (20. мај 2000, 2001). Да ли је Пекић шпијун? Београд: Политика; Црвено и плаво, „Издавачка делатност НИН, стр. 28−31: Износи да су га питали да ли је Пекић, који се тада налазио у иностранству, шпијун. Није знао да одговори на то питање, али је знао да је Пекић у иностранству и да тамо сади цвеће и пише књиге, духовито образлажући да се цвеће може садити из различитих разлога, а и књиге писати за разне људе. Познавајући Пекића, претпоставио је да је то његово иностранство добар рекламни потез, јер су му шпекулације о шпијунажи донеле пораст популарности и већу продају књига. Мајсторском духовитошћу у самоиронији – да је и он убрзо отишао у иностранство, али да његово иностранство нико није тако коментарисао и није му порасла популарност на тај начин − Михаиловић завршава овај чланак. Питање блиском пријатељу, Пекићу, остаје упућено у Петријином венцу: „Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем која си?“

23 Лотман, М Јуриј (1976). Структура уметничког дела. Београд: Нолит.

40

Закључак

Петријин венац започиње слушалац (минус-присутан саговорник) који је своју позицију одредио насловом почетне приповетке – „Пи воду и ћути“. То што он ћути, не значи да он није присутан у делу. Неке Петријине реплике представљају одговоре на његова минус-присутна питања. Преко тог минус-присуства слушалац је себи обезбедио улогу преносача – очију које истовремено гледају и на фиктивни и на реални свет. Обраћањем слушаоцу, утиче се и на читаочеву пажњу – и када се јавља у значењу регулатора просторно-временског плана (подсећање: „релка сам ти“; или „то ћу ти доцније испричам“, што читаоцу сигнализира да неће остати ускраћен за неке информације које у датом тренутку нема); и у значењу минус-присутног лика (коме се поставља питање за потврду ставова: „Је л тако?“ или се сугерише став: да размисли пре него што је осуди због љубавне авантуре са првим мужем) што читаоца тера да буде у активмом односу, и да и он ревидира Петријине ставове. Заправо су слушалац и Петрија једини ликови који делају – она прича, он слуша. Сви остали ликови и догађаји представљају делове дискурса Петријине свести (сећања), тако да на питање колико види Петрија у најкраћем облику се може одговорити са „максимално“. Она приповеда (прича), карактерише себе и друге ликове, улази у психологију ликова, износи уметнуте приче, анализира, даје вредносне судове, заузима туђе тачке гледишта, претпоставља, износи и развој ситуација у догађајима у којима није учествовала као лик (природне лепоте које посматра Витомир док се вози жичаром; разговор између Љиље и њених родитеља; конференцију на којој су сменили Марковића). О свим догађајима износи своју анализу или даје вредносни суд. Њена тачка гледишта је чинилац који обједињује сва четири плана дела и свих пет приповедака у једну целину − персонални роман24. Због свега тога, требало би поставити и питање: Шта је Петрија?

Делови одговора на ово пиатање су већ дати: Петрија прича о свом животу (причалац) – што значи да је и лик у дискурсу коме прича; износи дигресије и уметнуте приче (наратер); карактерише себе и друге ликове; оцењује поступке, улази у психологију јунака и износи вредносне судове (рефлектор); носилац је и фразеолошког плана. Из свега овога произилази још једно значење, које је потврђено другим жанровима – репрезентима фолклорног модела културе (народним веровањима, пословицама, бајалицама и лирској песми која је настала по угледу на народну лирику) – због чега је Петрија и носилац фолклорног модела културе. Народна веровања у Петријином симулакруму добијају и посебна значења – Петрија наводи доктору Ћоровићу страх одказне светог Врача као разлог за бол руке, што с једне стране, значи да је такав код (страх заснован на народом веровању као психолошки узрок болести) друштвено прихваћен у датој средини, а с друге стране да Петија и манипулише тим кодом, јер прећуткује превару са првим мужем.

Иако су народна веровања део фолклорног кода по коме се ликови понашају, и представљају систем који је изнад човекових моћи, она су послужила Петрији-лику и као материјал

24 Кон, Дорит (март 1995). К. улази у Замак (О промени лица и Кафкином рукопису). Наративне ситуације (приредио Предраг Бребановић). Часопис Реч, број 7, стр. 82: „О зони између персоналног романа и романа у првом лицу, Штенц каже: Што се више (у једном роману у првом луцу) хопризонт представљемог света око доживљавајућег ја сужава, то блеђе и безличније приповедајуће бива, све док коначно не постане сасвим невидљиво за читаоца. Тиме се, међутим роман у првом лицу пребацује у наративну ситуацију персоналног романа.“

41

за манипулацију (зна да је страх од казне светог Врача друштвено прихваћен, и то наводи, а љубавну авантуру крије – што представља део посебног значења народних веровања). На нивоу структуре дела то посебно значење се манифестује у виду лажне мотивације, преко које се обезбеђује већа количина информације (само у једном Петријином доживљеном говору је сигнализирано: „оно друго ни не узимам“, на основу чега читалац не може ни да наслути Петријину љубавну авантуру).

Осим у овој лажној мотивацији, читалац лако препознаје делове колективне свести у структури Петријиног венца, при чему Петријина борбеност и оптимизам буде посебне симпатије. Због јасно дефинисаног централног језгра (фолклорног модела, као дела колективне свести), и својих особина, Петрија је задобила додатну семиолошку вредност – изашла је ван оквира два уметничка медијума (књиге и филма) и постала симблол. И у обичном разговору се може чути да се за некога ко се простодушно, али одлучно и искрено бори каже „Петрија“. Такву семиолошку вредност могу задобити само високоуметнички успеле креације.

42

Литература

Четмен, Симур (април 1995). Ликови и приповедачи. Часопис Реч, број 8

Тодоров, Цветан (1986). Поетика. Београд: Завод за издавачку делатност ,,Филип Вишњић“

Успенски, А Борис (1978). Поетика композиције. Београд: Нолит.

Лотман, М Јуриј (1976). Структура уметничког дела. Београд: Нолит.

Михаиловић, Драгослав (2003). Кад су цветале тикве/ Петријин венац / Злотвори. Београд: Просвета.

Ејхенбаум, Борис. Илузија приповедања

Петковић, Новица (август−септембар 1983). Класификација и природа књижевних текстова. Загреб: Умјетност ријечи XXVII.

Бахтин, М Михаил (1989). О роману. Београд: Нолит.

Барт, Ролан (1979). Књижњвност, митологија семиологија. Београд: Нолит.

Јовановић, Душан (1985). Језички систем и поетска граматика. Београд: BIGZ.

Ковачевић, Милош (2000). Стилистика и граматика стилских фигура. Крагујевац: Кантакузин.

Михаиловић, Драгослав (20. мај 2000, 2001). Да ли је Пекић шпијун? Београд: Политика; Црвено плаво, Издавачка делатност НИН.

Кон, Дорит (март 1995). К. улази у Замак (О промени лица и Кафкином рукопису). Наративне ситуације (приредио Предраг Бребановић). Часопис Реч, број 7.

43

Садржај

Увод 1

Приповедачки поступци у Петријином венцу

Колико види Петрија? 2Сказ у Петријином венцу 2Просторно-временски план у Петријином венцу 5Психолошки план у Петријином венцу 11Идеолошки план у Петријином венцу 23

Језик и стил у Петријином венцу

Фразеолошки план Петријиног венца 25Тенденције у дијалекатском говору Петријиног венца 26 Количина информације дијалекатског говора у Петријином венцу 33Значење синтаксе косовско-ресавског дијалекта у Петријином венцу 35Поливалентност структуре Петријиног венца 37

Закључак 41

44