ПОЉОПРИВРЕДA

Пољопривреда је најстарија (ако укључимо у пољопривреду сакупљање плодова, лов и

риболов) и до појаве индустрије, најзначајнија и основна привредна делатност. Са развојем и

просторним ширењем човека, пољопривреда се развијала, ширила и усавршавала. У почетку

она је задовољавала егзистенцијалне потребе људи, да би затим у асортиман својих производа

укључила сировине за занатску делатност, а са развојем индустрије и индустријске сировине.

Развој индустрије и научно-технички прогрес допринели су модернизацији, механизацији и

интензификацији пољопривредне производње.

Основни задатак пољопривреде је производња довољно количине хране и сировина

органског порекла за постојеће становништво у свету. Према томе, пољопривреда је примарна

делатност која омогућава опстанак и развој људског друштва. Ова привредна делатност

обухвата производњу пољопривредних култура и гајење стоке за потребе исхране и даљу

прераду. Према организацији ФАО “Пољопривреда је производна привредна делатност са

основним задатком да, користећи снаге природе, производи биљке и животиње и исте

прерађује за подмирење разноврсних људских потреба”. Може се закључити да

пољопривреду карактереше производња биљака и животиња ради задовољавања потреба

исхране становништва и да се као логичан наставак пољоприредне производње јавља прерада

пољопривредних производа како у оквиру пољопривредног газдинства, тако и у овиру низа

индустријских грана.

Према ФАО, поред основне улоге да производи храну и доприноси прехрамбеној

сигурности, пољопривреда има разне економске, еколошке и социјалне функције.

Економска функција пољопривреде огледа се у:

производњи добара неопходих за људску исхрану и сировина за текстилну,

прехрамбену и друге индустријске гране;

креирању животне средине неопходне за развој туризма;

производњи хране високе биолошке вредности за одређене специфичне тржишне

сегменте (производи заштићеног порекла. органска пољопривреда, продаја на фарми и сл.);

размени пољопривредних производа и успостављању спољнотрговинске равнотеже и

сл.

Еколошка функција је везана за позитивне и негативне утицаје пољопривреде на окружујућу

средину, који се огледају:

заштити и унапређењу животне средине;

креирању пејзажа;

управљању необновљивим природним ресурсима;

у преузимању антиерозивних мера ради заштите земљишта;

одржавању квалитета земљишта итд.

Социјална функција пољопривреде доприноси:

прехрамбеној сигурности на националном и глобалном нивоу;

запослености руралног становништва;

1

повећању површина под пољопривредним земљиштем;

очувању етно и културног наслеђа;

општем побољшљњу услова живота у руралним просторима.

Производња хране је прва, основна и најважнија функција пољопривреде из које

проистичу све остале функције у економском и друштвеном развоју. Исхрана становништва у

свакој земљи јесте један од важнијих елемената стандарда и често се узима као један од мерила

степена развијености државе. Довољна количина, квалитет и структура хране (правилна

исхрана) услов су доброг здравља нације, обнављања радне снаге, фактор повећања дужине и

квалитета живота становништва, његове радне способности и сл.

Глад се сматра савременим ''геноцидом'' у неразвијеним земљама. Око 1/3 данашњег

човечанства (2 милијарде људи) пати од различитих нивоа неухрањености. Седамдесетих

година 20 века било је угрожено 1/2 светског становништва. Према подацима америчког

Института ''Храна за свет'' више од 840 милиона људи у свету је неухрањено - од тог броја 799

милиона живи у земаљама у развоју.Сматра се да од глади просечно годишње умире 50

милиона људи, од чега је око 6 милиона деце млађе од 5 година (углавном у субсахарској

Африци: Етиопији, Судану, Сомалији, Чаду, Мауританијии др). Узроци умирања од глади честе

и дуготрајне суше, демографска експлозија, ширење пустиња (Сахара се годишње прошири за

1,5 милиона хектара, тј. 15.000 km2), нестабилне политичке ситуације и улагања у оружје,

корумпиране политичке номенклатуре (тзв. клептократија).

У савременом друштву пољопривреда је привредна грана која снабдева сировинама друге

привредне гране и делатности и игра важну улогу у међусекторској размени са њима.

Пољопривреда снабдева биљним и животињским сировинама прехрамбену (млинско-пекарска,

кондиторска, кланична, за прераду меса, уља, шећера, воћа и поврћа др); текстилну (памук, лан,

конопља, вуна, свила и сл). хемијску, фармацеутску индустрија (нпр. лековито биље) итд.

Такође, туризам је значајан потрошач пољопривредних производа и на тај начин утиче на

развој пољопривреде и стабилност пољопривредне производње.

НАСТАНАК И РАЗВОЈ ПОЉОПРИВРЕДЕ

Настанак пољопривреде везан је за период неолита, када човек култивише до тада дивље

биљке и припитомљава животињске врста. Било је то у време пољопривредне револуције или

револуције неолитског доба, пре 10.500-10.000 година. До појаве земљорадње и сточарства,

човек је искључиво живео од сакупљања дивљих плодова, лова и риболова. Досадашња

археолошка истраживања указују да је пољопривреда настала Блиског Истока у тзв. “плодном

полумесецу,” односно на источним обалама Медитерана, Палестини, просторима јужне Турске,

северне Сирије и Ирака. Премда су ово простори са сувом климом, периодично плављене

долине Тигра и Еуфрата омогућиле су гајење првих пољопривредних култура (Stutz, F. P., Warf,

B., 2005.). Основу пољопривреде чинило је гајење пшенице и јечма и припитомљене дивље

животиње (дивља овца).

Из ових простора пољопривреда се постепено шири према удаљенијим подручијима.

Миграције становништва и просторно ширење пољопривреде, доводи до повећања броја врста

пољопривредних биљака (раж, просо итд.), гајења нових врста стоке (свиње, говеда, коњи итд.),

до усавршавања начина обраде земљишта и пољопривредних алатки итд. Пољопривреда у

2

Новом Свету почела се развијати у Централној и Јужној Америци пре 7.500 година. Међутим,

пољопривреда на овим просторима разликовала се у начину обраде земљишта и гајењу других

пољопривредних култура (пасуљ, кромпир, кукуруз итд.) и других животиња (лама, алпака).

Током десетак миленијума пољопривреда се развијала, усавршавала и просторно ширила на

све делове Земље, задовољавајући потребе становништва у храни. У развоју пољопривреде

може се издвојити неколико преломних момената који су водили даљем развоју ове привредне

делатности.

Први значајан моменат у развоју пољопривреде везан је за примену наводњавања које се

јавило у првим фазама појаве земљорадње. Сматра се да је наводњавање први пут примењено у

брдско-планинским пределима Блиског Истока, одакле ће се током бронзаног доба проширит у

долине већих река: Тигра, Еуфрата, Нила, Инда, Хоанг Хоа итд. То је период када човек

прелази са каменог на метално оруђе и почиње да користи снагу припитомљених животиња.

На прелазу у нову еру пољопривредни простор обухватао је појас који се протезао од Европе

и северне Африке преко југозападне Азије до југоисточне и источне Азије, а који је укључива и

аграно подручје Америке. У античком периоду басен Средоземног мора је средиште

производње житарица, маслине и стоке, а касније и воћарства, винове лозе и повртарства.

Нешто касније, Арапи ће на Иберијском полуострву почети са гајењем памука и шећерне

трске..

Одлучујући моменат у обликовању светског пољопривредног простора везан је за велика

географска открића. Географска открића доводе до даљег просторног ширења пољопривредних

култура и домаћих животиња, размене стечених искустава у обради земљишта итд. На тај

начин пољопривредна производња постаће разноврснија и продуктивнија. Пре географских

открића из Азије у басен Средоземља пренет је пиринач, шећерна репа, памук и неке врсте

воћа. Преношење европских врста било је посебно заступљено у фазама интензивног

исељавања у периоду 16-19. век, када се из Европе у Нови Свет преносе житарице (пшеница,

јечам, овас и раж) и корисних животиња (говече, коза, овца и коњ). Осим житарица и стоке у

прекоморске земље европске колонизације прошириле су се и неке специјалне културе: винова

лоза, маслина, све врсте европског воћа и бројне врсте поврћа

Из Америке у Европу пренет је кромпир, кукуруз, дуван, сунцокрет, пасуљ, паприка,

парадајз итд. По важности за исхрану прво место имао је кромпир који је у Шпанији био познат

већ средином 16. века. Требао је да прође период од три века да се кромпир, од доласка у

Европу, чест и уз помоћ силе, прошири по средњој Европи. Ширење кукуруза у југоисточној и

источној Европи, пратиле су различите врсте пасуља. Из Америке у Европу је пренета и

америчка лоза са којом је пренесна и филоксера која је уништила велики део винограда са

домаћом европском лозом.

Следећи битан моменат у развоју пољопривреде везан је за развој науке и индустрије током

19 и 20 века. Захваљујући науци и технолошким иновацијама долази до промене у карактеру,

продуктивности просторном размештају пољопривредне производње и њене трансформације у

модерну привредну делатност. Употреба пољопривредних машина (парни плуг, трактор и

вршалица) започела је у САД крајем 19 века, а касније и у Европи.

3

Технолошки прогрес у пољопривреди у другој половини 20 века је био импресиван.

Применом савремене механизације у свим фазама производње, селекцијом биљака и пасмина

стоке, применом минералних ђубрива и средстава за заштиту биља (хербицида) и средстава

против штеточина (пестицида), адекватног плодореда и других агромелиоративних мера,

савременим транспортом, смештајем и прерадом пољопривредних производа, развијене земље

света су у основи измениле карактер пољопривредне производње.

Конвенционална или пољопривреда индустријског типа најпре се развила у развијеним

земљама, одакле се уз помоћ међународних организација ширила у друге крајеве света. Са

конвенционалном пољопривредом oд 60-их година 20 века у неразвијеним земљама присутна је

тзв. '' зелена револуција''. Основне компоненте '' зелене револуције'' су селекција, наводњавање

(иригација), механизација и хемизација пољопривредне производње.

УТИЦАЈ ПРИРОДНИХ УСЛОВА НА РАЗМЕШТАЈА ПОЉОПРИВРЕДНЕ

ПРОИЗВОДЊЕ

Развој, савремени рамештај и структура пољопривредне производње детерминисана је

бројним природним и друштвеним факторима. Пољопривредна производња је органска, па

стога на њен развој и размештај велики утицај имају природни услови. Техничко-технолошки

прогрес у домену агротехнике, употреба семена високородних сорти и пораст генетског

потенцијала биљака није битније умањио утицај природних услова.

Улога природних услова је посебно изражена у биљној производњи. Природни услови у

знатној мери одређују оптималан размештај пољопривредних култура, квалитет плодова и

висину приноса, а самим тим економичност производње. Од природних услова са аспекта

биљне производње посебан значај имају рељеф, клима, хидролошки услови и педолошки

покривач.

Рељеф

Утицај рељефа на просторни размештај и структуру пољопривредну, пре свега биљну

производњу, је разноврстан. Непосредан утицај рељефа везан је за начин обраде и коришћења

земљишта, могућност наводњавања и интензитет рецентних геоморфолошких процеса, а

посредан за модификовање климе, измену вегетационог и педолошког покривача и других

природних услова (Динић, Ј., 1992.). Рељеф у односу на пољопривреду има карактер природног

услова. Његов утицај на пољопривреду је посредан-индиректан, односно да обележја рељефа не

учествују директно у производном процесу. Отуда је и валоризација рељефа специфична и

садржана у утврђивању погодности појединих обележја рељефа у односу на пољопривреду.

При валоризацији се узимају његова морфогенетска, морфометријска и

морфодинамичка својства. Морфогенетска анализа има за циљ да утврди основне рељефне

облике и њихову еволуцију. Битан задатак ове валоризације је издвајање основних јединица

различитог хијерахијског ранга (нпр. планински, крашки, долински рељеф итд.).

Морфометријска својства су значајна за утврђивање практичног значаја рељефа за

пољопривреду. Основни показатељи морфометријске структуре рељефа су хипсометријска

структура, структура нагиба, хоризонтална и вертикална рашчлањеност и експозиција страна.

4

Утицај хипсометријске структуре најбоље се манифестује преко концентрације

пољопривредне производње и становништва у равничарским просторима. У низијама, великим

плодним речним долинама, на ниским висијама, језерским терасама и сл. се налази углавном

плодно земљиште погодна за све облике пољпривреде. Хипсометријска зона до 200 м н.в., а то

су низије и равнице, је са најпродуктивнијим педолошким покривачем и обухвата око 25%

површине копна на Земљи (37 мил. км2) и у њој живи око 60% светског становништва. Уз

друге, посебно климатске услове, ова зона је најповољнија за све облике људске активности, па

и пољопровреду.. Насупрот томе, планински простори услед погоршаних других природних

услова, су неповољни за пољопривреду и људску активност. Тако нпр. у висинским зонама

преко 2000 м н.в. живи свега 1% светског становништва. Изузетак су тропски предели где се

пољопривредне културе гаје на великим висинама и до 4700 m. Тако се вертикална вегетацијска

и аграрна зоналност формира и као инверсна зоналност. Као последица опадања температуре за

0,6°С на 100 m висине појављује се феномен вегетацијских спратова (катова).

Структура нагиба топографске површине с једне стране утиче на многе природне појаве

и процесе(интензитет ерозије, инсолације, педолошки покривач итд.), а са друге стране на

пољопривредну производњу и њен карактер. Структура нагиба јавља се као лимитирајући

фактор биљне производње, и уопште коришћења пољопривредних површина. Размештај и

приноси пољопривредних култура, рад машина и ефикасност њиховог коришћења,

наводњавање, интензитет ерозије земљишта и сл, у знатној мери су условљени овим своством

рељефа. Нагиб од 8° повећава потрошњу горива трактора за 12% , док продуктивност опада за

15%.

Експозиција топографске површине утиче на модификовање микроклиматских

елемената и нема карактер лимитирајућег фактора пољопривредне производње. Утицај

експозиције огледа се у размештају пољоприврдних култура, висини приноса, типу вегетације и

сл. Са аспекта пољопривреде вредније су експозиције које су дуже осунчане. Према значају

може се узети следећи вредносни редослед експозиција: југ, запад, исток, север.

У морфодинамичка својства рељефа спадају рецентни ерозивни процеси. Негативни

утицаји ерозије на пољопривреду манифестују се преко спирања и одношења педолошког

покривача, бујичних токова и засипања пољопривредних површина стерилним наносом.

Основни циљ валоризације је издвајање просторних целина са одређеним степеном интензитета

ерозије. Ради заштите земљишта од ерозије примењују се различите антиерозивне мере, као

што су терасирање, адекватан плодоред, орање по нагибу и сл.

Климатски услови

Клима је заправо један од основних фактора просторне и структурне диференцијације биљне

производње. Зато различитим климатским појасевима одговарају раличите пољопривредне

културе. На размештај биљне производње највећи значај имају термичке прилике, сунчева

радијација и режим влаге.

Од термичких услова посебан значај имају дужина вегетационог периода (ДВП), сума

активних температура, дужина безмразног периода, екстремне Т ваздуха итд. Дужина

вегетационог периода је различита за поједине пољопривредне културе. Његова дужина је

одређена биолошким минимумима средњих дневних температура ваздуха потребних за

5

поједине фазе развоја, посебно клијања и ницања, односно сазревања (Нпр. пшеница ниче на 4-

5 оЦ а сазрева 10-12 оЦ, кукуруз ниче на температури 12-15, пасуљ, а за већину повртарских

култура потребна је тземпература за фазу ницања од 15). За стрна жита и неке индустријске

културе узима се вегетациони период са Т >5 оЦ, за кукуруз, срењеевропско воће вегетациони

период са Т >10 оЦ , а за термофилне биљке преко вегетациони период са Т >15 оЦ .

Суме активних температура су један од најважнијих агроклиматских параметара. Суме

активних температура представља збир СДТ у одређеном периоду која је потребна одређеној

пољопривредној култури за нормалан развој и доношење плодова. Сума активних температура

(10 оЦ) крећу се од неколико стотина степени у поларним па до 10.000 оЦ у тропским

пределима. Неке пољопривредне културе имају имају минималне захтеве за топлотом (нпр. лан

за влакно 950-1300 оЦ, јечам 1200-1400 оЦ, кромпир 1200-1800 оЦ итд.), док друге захтевају

обиље топлоте (памук и пиринач 4000 оЦ, урма 5000 оЦ итд.) итд. (Волф. М. Б., и др. 1981).

Дужина безмразног периода је значајан термички параметар у вишим географским

ширинама. Са аспекта биљне производње у умереним подручјима посебно су штетни касни

(пролећни) мразеви када се већина пољопривредних култура налази у најосетљивијим фазама

вегетативног развића (пасуљ, грашак, кромпир итд.).

Екстремно високе температуре повећавају транспирацију и отежавају нормално снабдевање

водом, а ниске температуре оштећују озиме усеве и вишегодишње културе.

Дужина трајања сунчевог сјаја је други значајан агроклиматски параметар за развој

пољопривредних култура. Дужина сунчевог сјаја утиче на величину и квалитет плодова (нпр.

дигестија ш. репе, проценат шећера у грожђу итд.).

Падавине су основни извор влаге и представљају лимитирајући фактор за опстанак и

развој пољопривредних култура. Потребна количина влаге за нормалан развој пољопривредних

култура није само повезана само са климом, већ и са другим хидролошким особинама простора

(нпр. подземне воде). Та потребна количина влаге израчунава се као однос између падавина и

испаравања. За утврђивање потребне количине влаге користе се различити показатељи:

Сељанинов хидротермички коефицијенат, коефицијенат потенцијалне евапотранспирације, ДЕ

Мартонов индекс суше, Лангеов кишни фактор итд.

Оцена агроклиматских услова има за крајњи циљ издвајање рејона са одређеним

погодностима или непогодностима за биљну производњу.

Недостатак потребне количине воде потребне за нормалан развој пољопривредних

култура надокнађује се наводњавањем. Применом наводњавања приноси пољопривредних

култура, у зависности од климатских и педолошких услова, могу се увећати и неколико пута. За

наводњавање пољопривредних површина највећи значај имају речне и подземне воде.

Наводњавање пољопривредних површина има значајну улогу у повећању пољопривредне

производње и обезбеђивању хране за светско становништво. Сигурност производње хране у

свету није могуће обезбедити без наводњавања, посебно у просторима са аридном климом.

Почетком 20 века у Свету се наводњавало око 250 мил. Највеће наводњаване површине налазе

се у Азији, С. Америци и Европи. Данас се, око 40% светских потреба у храни обезбеђује са

површина које се наводњавају, мада оне учествују са 17% у укупним светским земљишним

6

ресурсима. За наводњавање се годишње потроши око 2.500 км3 воде, тако да у укупној светској

потрошњи воде пољопривреда учествује са око 70% (www. yu.-build.rс.).

Педолошки покривач

Педолошки покривач је неопходан услов биљне производње и опстанка самоникле

вегетације, а посредно и живих бића. Он представља значајну компоненту природне средине и

важан услов одржања живота људи. Његова најбитнија особина је плодност. Плодност

земљишта под самониклом (природном) вегетацијом одређује се прирастом биомасе по

јединици површине. Код обрадивих површина плодност земљишта је резултанта педолошких

својстава, дрyгих природних услова и антропогене активности. Зато, пољопривредна

земљишта, чију плодност условљава производност рад, имају карактер природног извора, а

земљишта под природном вегетацијом карактер природног услова. Од плодности директно

зависи начин коришћења земљишта, просторни размештај и структура биљне производње, али

и неких других пољопривредних грана.

Земљиште је настало разлагањем стена које представљају матични супстрат. У зависности

од физичко-хемијских особина и начина постанка земљишта садрже у различитом проценту

неорганске, органске материје, воду и ваздух. Према методологији ФАО земљишта се деле на

27 групе типова, са 133 типа и више подтипова и варијетета. Ова подела земљишта заснована је

на комбинацији америчке и руске класификације и таксономије педолошког покривача.

На настанак земљишта утичу многи педогенетски фактори који могу имати зонални и

азонални карактер. У педогенетске факторе спадају: литолошки састав стена или матичног

супстрата, време које је потребно за настанак земљишта, рељеф, клима, вегетација,

животињски свет, начин искоришћавања земљишта или антропогени чиниоци итд. Вредносна

оцена педолошког покривача најчешће се врши са квалитативног и економског аспекта.

Почетак валоризационог поступка чини квалитативна валоризација. Почетна етапа

квалитативне валоризације подразумева анализу основних педолошких својстава, као што су:

начин постанка, механичка својства, водно-ваздушна својства, дебљина солума, број

хоризоната, хемијска својства (учешће К, П, Н), удео хумуса итд. На основу ових својстава

издвајају се типови земљишта према продуктивној способности. Класификација се најчешће

врши методом бодовања. Међутим, завршна етапа квалитативне валоризације укључује и

анализу других природних услова који утичу на природну плодност земљишта. Ту спадају:

рељефни услови, клима, хидролошки услови итд. Према томе, анализом основних својстава

земљишта и природних услова издвајају се бонитетне класе које на најбољи начин указују на

продуктивну способност педолошког покривача. Бонитетне класе представљају основу за

утврђивење катарстарских класа које указују на економску вредност земљишта.

Економска оцена укључује трошкове и ефекте пољопривредне производње на одређеном

типу земљишта. При томе се анализирају природне карактеристике земљишта, затим

природних услова и површине са једне стране и капитални текући трошкови обраде и друга

улагања са друге стране. Уколико су педолошка својства и други природни услови повољни

мања су улагања у обраду, а већа економска добит и обрнуто.

Просторни размештај педолошког покривача у свету

7

Глобални просторни размештај генетских типова земљишта на Земљи одређен је

географском ширином (хоризонтални зоналност земљишта) и надморском висином (вертикална

зоналност земљишта). Хоризонтална зоналност земљишта најбоље се очитује преко

биоклиматских појасева и зона унутар којих се јављају доминантни типови земљишта.

Међутим, земљишни типови, због других педогенетских фактора (матични супстрат, рељеф,

експозиција итд.) нису хомогени, па се у оквиру биоклиматских зона издвајају ниже педо-

географске јединице- провинције и рејони.

Земљишта поларног појаса простиру се северно од 70о сгш и обухватају северне делове

Европе, Азије и Северне Америке. На северној хемисфери ова земљишта обухватају око око

25% укупних земљишних површина. Највећи део године су замрзнута и обрасла оскудном

вегетацијом.

Земљишта бореалног појаса простиру се између 60-70о сгш и 43-53о јгш. Ова земљишта на

северној хемисфери оборасла су бореалним шумама (мразним тајгама и тајгама).

Земљишта суббореалног појаса обухватају знатна пространства на северној (40-60о сгш) и

јужној хемисфери (36-43о јгш). У овом појасу се налазе најплоднија земљишта у природи, а то

су черноземи. Ова земљишта захватају око 400 милиона ха, од чега се у Европи налази око 260

мил. ха, око 80 мил ха у Северној Америци а у Јужној Америци око 60 мил. ха.

Земљишта суптропског појаса везана су за просторе које карактерише мала количина

атмосферског талога током године. Обрасла су ксерофитним шумама и жбуњем,

полупустињском и пустињском вегетацијом.

Земљишта тропског појаса простиру се са обе стране полутара и обухватају око 40%

копна на Земљи. У овом појасу количина атмосферског талога креће се од неколико десетина

па до неколико хиљада атмосферског талога, што је условило појаву различитих типова

земљишта.

СТРУКТУРА ПОЉОПРИВРЕДНИХ ПОВРШИНА

На пољопривредне површине отпада 31% (око 4.490 мил. ха) од укупног земљишног фонда

на Земљи, односно у просеку на 1 становника долази око 0, 60 ха. Међутим, у структури

пољопривредних површина доминантно учешће имају природни травњаци (ливаде и пашњаци)

на које отпада око 65% од укупне површине пољопривредног земљишта (2.880 мил. ха). За

ратарску производњу погодно је око 32% (1.440 мил. ха) од укупних пољопривредних

површина, односно само око 11% од укупног земљишног фонда. Другим речима на 1

становника долази око 0,22 ха ораничних површина. Остале пољопривредне површине (око 170

мил. ха) налазе се под воћњацима и виноградима (Томић, П., и др., 1996.).

Високо учешће пољопривредних површина у укупном земљишном фонду имају велике

низије Европе (низија Поа, Панонска и Украјинска низија итд.). У Европи на пољопривредно

земљиште отпада око 50% од укупног земљишног простора, а у неким земљама око 60%

(Данска , Холандија итд.). Учешће обрадивог земљишта у укупном земљишном фонду по

континентима је веома неравномрно. У Европи процентуално учешће обрадивог земљишта је

30%, Азији (без ЗНД) 17%, С. Америци 13%, Латинској Америци 8%, Африци 6%, а

Аустралији око 5% од укупног земљишног фонда (Салев, Т., 1996).

8

Неравномерност у просторном размештају обрадивих површина, аграрна концентрација

становништва, степен укупног привредног развоја и сл., довели су просторне редистрибуције у

производњи хране у свету и дефицита хране у неразвијеним деловима Света. Повећање светске

продукције хране могуће је остварити освајањем нових површина обрадивог земљишта или пак

интензивирањем пољопривредне производње на постојећим обрадивим површинама.

УТИЦАЈ ДРУШТВЕНИ УСЛОВИ НА РАЗМЕШТАЈА ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПРОИЗВОДЊЕ

На размештај и структуру пољоприврдне производње, поред природних, утичу и друштвени

услови у којима се пољопривреда формира. Утицај друштвених (друштвеное-економски

услови) најјаче се рефлектује преко структуре земљишног фонда, аграрне структуре, динамике

и структуре пољопривредног становништва, достигнутог нивоа развијености науке, потражње

са пољопривредним производима, степену изражености и карактеру специјализације,

изграђености индустријских капацитета за прераду пољопривредних производа итд.

Величина поседа

Под аграрном стуктуром подраумевају се форме власништва, величина пољоприреног

газдинства, величина и облик парцела. Мали поседи и парцеле отежавају примену савремених

агротехничких мера, што смањује интензивност и ренетанбилност пољопривредне производње

и конкуретност таквих производа на тржишту.

За Европу је услед различитог историјског, политичког и економског развоја поседовна

структура веома хетерогена. У Француској, Данској, Швајцарској, земљама Бенелукса,

доминира средњи пољопривредни посед (10-50 ha). Државе са превагом средњих и већим

учешћем великих поседа су Немачка, Аустрија; државе са изразитим учешћем малих (испод 10

ha) и изразитим учешћем великих поседа (преко 100 ha): Шпанија, Италија, Португалија итд..

У читавој Латинској Америци је карактеристична велика поларизација у величини

пољопривредног поседа – на једној страни су велики поседи (латифундије), а на другој су

бројни ситни поседи. У САД и Канади преовлађују средња, а ређа су крупна газдинства од 500

ha.. У САД се сматра да је свака фарма мања од 300-500 ха нерационална и да је оптимална

величина поседа од 1000 ха.1

У Аустралији просечна величина газдинства је највећа у свету (већа у односу на било

коју државу). Азији су на просечну величину поседа утицали разноврсни природни услови,

култура и традиција, историјско и државотворно наслеђе, последице колонијализма и новији

политички процеси. У Јужној, Југоисточној и Источној Азији просечна величина газдинства је

мања од 5 ha. У Африци су карактеристичне велике диспропорције – већином се ради о малој

просечној величини поседа, а велика су газдинства европских колониста, што се мења по

стицању независности.

АГРОТЕХНИЧКЕ МЕРЕ У ПОЉОПРИВРЕДИ

1 У држави Илиноис, на пример, гаје се само соја и кукуруз, фарму од 1000 ха обрађује само власник, који ангажује само једног радника и то 12 дана за сетву и 14 или 15 дана за бербу (Бировљев, Б., и др. 1996.).

9

Агротехничке мере у пољопривреди подразумевају коришћење савремене пољопривредне

механизације, употребу минералних ђубрива и средстава за заштиту биљака, употребу

високородних хибридних сорти пољопривредних култура и племенитих пасмина стоке,

наводњавање, заштиту земљишта одд ерозије, адекватан плодоред итд. У биљној производњи

оне треба да обезбеде и рационално коришћење расположивог земљишног потенцијала у

смислу очувања и побољшања његове потенцијалне плодности. При томе, економска

рентабилност примењених агротехничких мера мора бити изражена преко укупне

пољопривредне производње. По примени савремених агротехничких мера истичу се развијене

земље ЕУ, САД, Јапана итд.

Механизација као фактор пољопривредне производње

Механизација је један од основних фактора развоја и интензификације пољопривредне

производње. Она је у знатној мери скратила време обраде, сетве и бербе код већине

пољопривредних култура. На пример, без коришћења механизације за обраду 1 ха под

пшеницом од орања до вршидбе, потребно је утрошити више од 50 сати, а са савременом

механизацијом, односно применом трактора, сејалице и комбајна, потребно је четири сата

времена.

Механизација пољопривредне производње подразумева замену ручног рада и и вучне снаге

стике, различитим машинским средствима. Зато, најбољи показатељ механизованости

пољопривредне производње је учешће механичке вучне снаге у укупној вучној снази. Највеће

учешће механичке вучне снаге у укупној вучној снази је у Северној Америци (95%) и Европи

(90)%). У осталим деловима света највећи део вучне снаге чини вучна снага стоке, па је степен

механизованости низак и креће се око 10% (Томић, П., и др., 1996.).

Важан показатељ степена механизованости пољопривреде је и површина ораничног

земљишта по једном трактору. Просечно у Свету на један трактор долази око 170 ха ораничних

површина. Најбољи однос има Европа где на један трактор долази 14 ха, а најнеповољнији

Африка где на један трактор долази преко 450 ха ораничних површина. Од укупног броја

трактора у Свет крајем 20 века око 18% било је у САД, 10% у ЗНД, Јапану, Немачкој,

Француској итд.

Дакле, највећи степен механизованости пољопривреде имају високоразвијене земље света,

где су механизоване све фазе пољопривреде од сетве до жетве. Поред, тога у високоразвијеним

земљама, поред трактора, користи се и друга савремена механизација изузетно великих учинака

(нпр. различите машине за сетву и жетву и сл.).

Хемизација у пољопривреди

Савремена пољопривредна производња захтева коришћење минералних ђубрива, хемијских

средстава за заштиту биља од заразних болести и штеточина (пестициди, инсектициди и сл.) и

средстава за заштиту од корова (хербициди). Употребом минералних ђубрива и других

хемијских средстава одржава се, или пак побољшава постојећа природна плодност земљишта и

на тај начин повећавају приноси. Побољшању педолошких својстава земљишта доприносе и

органска ђубрива која поред хранљиве вредности утичу и на побољшање физичког и топлотног

режима земљишта и обнављање микрофлоре. Са друге пак стране, неадекватна употреба

минералних ђубрива и других хемијских средстава, доводи до дебаланса хранљивих материја у

10

земљишту, промене у структуру тла итд. Потрошња ђубрива дуго се сматрала важним

показатељем развијености пољопривреде и земље у целини. Међутим, показало се да претерано

и неадекватно коришћење минералног ђубрива утиче на квалитет плодова и здравствену

исправност плодова.

Значи, минерална ђубрива имају улогу да побољшају плодност земљишта и обезбеде

пољопривредним културама неопходне хранљиве материје. Сматра се да међу свим факторима

који утичу на принос минерална ђубрива утичу од 50% до 70% (Станојевић, М., 1984.). Осим

тога, минерална ђубрива смањују негативан утицај неповољних временских услова на

пољопривредне културе. Тако нпр. применом минералних ђубрива смањује се потрошња воде

за изградњу јединице суве материје у приносу за 20-30%. Од минералних ђубрива користе се

калијумова, фосфорна, азотна и комплексна ђубрива (садрже више хранљивих материја НПК).

Највећи светски произвођачи минералних ђубрива су САД, ЗНД, Кина, Индија, Канада итд.,

док највећу потрошњу по јединици пољопривредне површине имају европске земље:

Холандија, Данска, Швајцарска, Немачка итд.

Поред, минералних ђубрива користе се многобројна хемијска средства за заштиту биља која

се заједнички називајуз пестициди. Њихова основна улога је заштита биљака од штеточина,

болести и корова, али могу бити токсични и значајан извор загађења ваздуха, земљишта и воде

(нека од њих се могу задржавати неколико година, па и неколико деценија). Хемијска средстава

примењују се све више у узгоју стоке : за убрзавање раста, за повећање телесне масе, као

лекови, средства хигијене и сл.

Пољопривредно становништво као фактор просторног размештаја пољопривреде

Пољопривредно становништво, посебно његов радно-активни контигент, је веома

значајан фактор који утиче на интензивност и ниво пољопривредне производње. Наиме,

савремена пољопривредна производња све више се заснива на употреби најсавременијих

техничких и технолошких средстава у којој човек најпре учествује, као радна снага, али

истовремено и као организатор те производње. Зато данас продуктивност у пољопривреди

више зависи од квалитета, а мање од квантитета радне снаге. Мали проценат активног

становништва у пољопривреди показатељ је далеко одмаклог процеса урбанизације и

деаграризације, те се сматра показатељем високог нивоа развијености друштва, али и

пољопривреде. Због тога, развијене земље имају интетзивну, механизовану и специјализовану

пољопривредну производњу која ангажује мање радне снаге. Тако нпр.учешће пољопривредног

у укупном износи у В. Британији 1,8%, САД 2,3%, Холандија 3,2 %, Италија 5,2% итд Висок

проценат активног пољопривредног (примарни сектор) у укупном активном становништву

указује на неразвијеност друштва и на екстензивност пољопривредне производње (земље

Азије, Африке, Латинскле Америке: Египат (50%), Пакистан (55%), Индија (60%), Тајланд

(75%), Непал (90%) радне снаге итд.).

Квалитет радне снаге у пољопривреди манифестује се преко школске спреме становништва.

У пољопривреди је махом необразовано и мање образовано становништво. И док је

англоамерички, западноевропски и централно-европски пољопривредник образованији, у

неразвијеним земљама становништво је нижег степена образовања или без школе. Образован

пољопривредник је отворенији за иновације, брже и боље примењује нове технологије у

11

пољопривреди, способнији је да планира, лакше и боље управља механизацијом и сл.. Насупрот

томе, не образовано пољопривредно становништво најчешће теже прихвата иновације у

пољопривреди и склон је традиционалној и екстензивној пољопривреди.

Религијска припадност утиче на структуру пољопривредне производње. Нпр. ислам

строго забрањује коришћење свињског меса, масти и алкохола. Отуда у читавој исламској зони

на Земљи (Од Марока и Мауританије па све до Индонезије, Брунеја и Филипина) и бројним

мањим или већим енклавама муслиманског становништва не постоји свињогојство и нема јавне

употребе алкохола. Постоје прецизно утврђени и вема строги ритуали приликом убијања

живине, оваца и говеда у прехрамбене сврхе. Код извоза пољопривредних и прехрамбених

производа постоје посебни стандарди квалитета ХАЛАЛ. Значи у верско-територијалним

зонама прецизно су изражене аграрно-географске специфичности пољопривредне производње,

тржишта и исхране.

Специфичности тзв. националних кухиња диктирају и специфичности пољопривредне

производње, понуде и потражње. Тако, на пример, Бразил и кафа чине нераскидиво јединство.

У исхрани становништва Аргентине велики значај има говеђе месо. Италија и Француска су

препознатљиве по виноградарству, те производњи и потрошњи вина. Данска, Холандија и

Швајцарска се одликују млечним говедарством (уз осталу употребу, оно је основа производње

чоколаде). Далеки Исток и Југоисточна Азија се (само)идентификују са пиринчом и јелима од

пиринча.

ПОДЕЛА ПОЉОПРИВРЕДЕ

Према томе, данашњи просторни размештај важнијих пољопривредних култура и домаћих

животиња је резултанта дугог процеса развоја друштва, привреде и технике. Значи, бројне

промене у пољопривреди и просторно ширење утицали су на стварање њене сложеније гранске

структуре. У ужем смислу пољопривреда укључује земљорадњу, сточарство, а у ширем

контексту лов, риболов и шумарство. Земљорадња се најчешће дели на ратарство, воћарство и

виноградарство. Ратарство укључује: производњу житарица, индустријског биља, повртарство,

цвећарство и производњу крмног биља. У оквир сточарства издиференцирале су се бројне

гране, као нпр. говедарство, свињогојство, овчарство, живинарство, коњарство, пчеларство итд.

Међутим, подела пољопривреде у Свету може се извршити према различитим

критеријумима.

Према степену тржишности издвајају се:

1. Натурална пољопривреда

2. Робна пољопривреда

3. Мешовита пољопривреда

Са аспекта коришћења средстава за рад издвајају се:

1. Скупљачка пољопривреда

2. Мотичка пољопривреда

3. Запрежна пољопривреда

4. Механизована пољопривреда

Према степену интензивности, односно примени савремених агротехничких мера издвајасе:

1. Интензивна (велика производња у јединици времена)

12

2. Екстензивна (мала производња у јединици времена)

3. Полуинтензивна (полуекстензивна)

Појам конвенционалне пољопривреде

Према степену коришћења савремених технолошких достигнућа у пољопривредној

производњи и односу према компонентама природне средине, заштити природне средине и

према квалитету пољопривредних производа пољопривреда се најчешће дели на

конвенционална и органска (еколошка).

Савремена, конвенционална пољопривреда све више се заснива на специјализацији

производње, која уз помоћ механизације, пестицида, минералних ђубрива, нових сорти и

пасмина, и огромне количине енергије, постиже врло воисоке приносе. Према томе, основне

карактеристике ове производње су употреба хемијских средстава, висока производња биомасе

по хектару и високи трошкови инпута (механизација, минерална ђубрива, заштитна средства,

енергетско гориво и сл). Промене су присутне и у сточарској производњи. Домаће животиње

гаје се у затвореном простору у потпуно контролисаним условима (нпр. гајење бројлера,

кокошки носиља и сл.).

Подела конвенционалне пољопривреде

Према начину обезбеђивања хране, нивоом исхране израженим потрошњом калорија и

протеина на дан, као и карактеру тржишне оријентације, пољопривреда се може поделити на

монофункционалну, мултифункционалну и профитно орејнтисану.

Монофункционална пољопривреда карактеристична је за неразвијене земље Азије и

Африке. Овај тип пољопривредне производње заступљен је у земљама где је низак степен

примене савремених агротехничких мера, високо учешће пољопривредног у укупном

становништву и знатна аграрна густина насељености. Основни циљ пољопривреде овог типа је

да произведе довољно хране за исхрану домицилног становништва.

Мултифункционална пољопривреда заступљена је у већем броју земаља у Европи, где је

ниска заступљеност пољопривредног у укупном становништву. Однос пољопривредних

површина и становништва је повољан. Овај тип пољопривреде заснива се на субвенционисању

производње од стране државе, па пољопривредни производи немају тржишну цену.

Мултифукционална пољопривреда “поред производње хране обезбеђује и друге користи, као

што су: сигурност хране за становништво, одговарајући рурални услови живота, заштита

околине. ”1 Однос између увоза и извоза хране обично је умерено негативан, што је резултат

потражње за специјалним полјопривредним производима из других простора света (нпр. воће

тропског и суптропског појаса и сл.), засноване на већој куповној моћи становништва (Somogiy,

S., Kajari, K. 2004.).

Профитно оријентисана пољопривреда карактеритична за Северну и Јужну Америку и

Аустралију. Земље за овим типом пољопривреде имају умерено учешће пољопривредног у

укупном становништву и повољан однос обрадивих површина и становништва. Код овог типа

пољопривреде знатно је већи извоз него увоз хране.

1 Somogiy, S., 2005, стр. 7.

13

Сматра се, да је пољопривреда, после индустрије и саобраћаја, највећи загађивач природне

средине. Конвенционална пољопривреда доводи до низа негативних негативних последица, као

што су еколошке, привредне, социјалне, здравствене и сл. Претерана употреба хемијских

средстава повећава загађеност ваздуха, воде, доводи до деградације хемијских (повећање

киселости земљишта, пад садржаја хумуса, загађеност земљишта пестицидима и тешким

металима и сл.), физичких (повећавање збијености земљишта услед коришћења

пољопривредних машина) и биолошких (уништавање микроорганизама) особина земљишта.

Генетски инжињеринг достигао је неслућене размере и пркоси законима природе

(клонирање, експерименти са бактеријама, вирусима, хемијским елементима, болестима,

генима...). Заговорници трансформација пољопривреде у смеру масовног гајења генетски

промењених биљака и животиња виде то као једини начин да се спречи глад и неухрањеност

становништва у свету.а.

Од укупних обрадивих површина засеаних генетски модификованим пољопривредним

културама у свету је око 60% под сојом, ¼ под кукурузом. око 10 % под памуком, 5% под

уљаном репицом. Генетски модификовани усеви се све масовније гаје. У свету су обрадиве

површине засејане генетски модификованим културама повећане са 11,0 милиона хектара 1997.

године на 80 милиона хектара 2007. године. У производњи генетски модификованих

пољопривред-них култура предњаче САД, Канада, Аргентина, Кина, Бразил, Аустралија,

Немачка, Шпанија, а у нашем суседству Мађарска и Хрватска. Прехрамбени производи који

садрже генетски модификоване састојке све присутнији су у продавницама.

Органска пољопривреда

Све јачи су покрети који се залажу да се одбаци генетски модификована храна и да се

хитно учини заокрет и повратак тзв. зеленој храни, тј. ''органској пољопривредној производњи'',

која подразумева добијање прехрамбених артикала без пестицида, вештачких ђубрива,

регулатора раста, адитива, генетских модификација итд. Сходно томе, успостављају се бројни

стандарди и прописи, а све су активније и међународне асоцијације као што је IFOAM

(Међународна федерација покрета за органску пољопривреду).

Значи, као реакција на конвенционалну пољопривреду, која деградира окружујућу средину,

погоршава квалитет хране и угрожава здравље популације, развила се органска (одржива,

еколошка, биолошка и др.) пољопривреда. Према FAO (Организација УН за исхрану и

пољопривреду) и WHО (Сватска здравствена организација), органска пољопривреда

представља систем управљања производњом која промовише оздрављење екосистема

укључујући биодиверзитет, биолошке циклусе и наглашава коришћење метода која у највећој

мери искључују употребу инпута ван фарме.2 Органска пољопривреда заснива се на концепту

одрживог развоја који омогућава рационално коришћење расположивих необновљивих ресурса,

као и заштиту обновљивих ресурса и природне средине. Еколошки приступ органској

пољопривреди подразумева примену адекватног плодореда, природне начине сузбијања

штеточина и корова, примену биолошких средстава за заштиту пољопривредних култура,

коришћење аутохтоних биљака итд. (Живковић, В., и др. 2004.).

Основна улога органске пољопривреде је:

2 FAO. 2004. The Sixth World Food Surveey, Rome.

14

заштита плодности земљишта;

повећање биолошке разноврсности;

редуцирање коришћења извора који загађују пољоприврдне екосистеме;

хуман начин узгаја стоке, уз коришћење сточне хране са пољопривредних површина.

Према томе, органска пољопривреда има за циљ производњу хране високог квалитета

(високе нутритивне вредности), развој одрживе пољопривреде уз очување екосистема,

одржавање и повећање плодности земљишта. Зато, овај начин производње хране од посебне је

важности за одрживи развој руралних простора и повећање социјалног и економског стандарда

и квалитета живота.

У свету је присутна стална тражња за органским производима што указује да је овај метод

пољопривредне производње уколико се на прави начин користе природни потенцијали, знање и

производно искуство. Од пољопривредних култура су најзаступљеније житарице и крмно биље,

а од вишегодишњих засада маслина, воће и винова лоза.

Kонтинент са највише површина под органском пољопривредом у свету је Аустралија са

12,1 мил. ха (38% укупних светских површина под органском пољопривредом), затим Европа

са 7,8 мил ха (24%), Латинска Америка са 6,4 мил. ха (20%), а знатно мање површине имају

Азија 2,9 мил. ха (9%), Северна Америка 2,2 мил. ха (6%) и Африка са 0,9 мил. ха (3%).

Према подацима Министарства пољопривреде Републике Србије које су доставиле четири

сертификационе организације, укупна површина на којој су се примењивале методе органске

производње износила је свега око 3.000 ха. У србији је регистровано сам 80 произвођача

органске хране, који су око 90% произведене робе извезли у иностранство (ЕУ, САД и Јапан).

Производња житарица

Биљне културе се сврставају у следеће групе: житарице, индустријско биље, крмно

биље, повртарске културе, воће и винову лозу.

У житарице, или цереалије, спадају пшеница, пиринач, кукуруз, јечам, раж, овас, просо,

хељда и сирак. Све житарице су једногодишње биљке из фамилије трава које доносе зрнасте

плодове. Житарице представљају најважнију групу култивисаног биља које имају огроман

значај у исхрани становништва и привреди, па су оне значајан артикал међународне трговине.

За разлику од од већине других пољопривредних култура, већина житарица није кварљива, па

се лако транспортују, складиште и чувају. Сем за људску исхрану, житарице се користе за

исхрану стоке и као индустријске сировине.

Премда имају широк ареал распрострањења и гајења, у Свету су се издиференцирали

производни рејони са знатним тржишним вишковима и наглашеним извозом са једне стране и

простори који су константно дефицитарни са производњом и упућени на увоз житарица са

друге стране. Тежња многих земаља да се ослободе зависности од увоза, примена нових сорти и

савремених агротехничких мера, довела је у другој половини 20 века до брзог пораста

продукције житарица у Свету. За последње четири деценије светска производња три основне

житарице пшенице, пиринча и кукуруза порасла је за око 3 пута, са 720 мил. тона у 1961. год.

15

на око 2267 мил. тона у 2007. год. Житарице се просечно годишње гаје на око 690 мил. ха, што

представља близу 50% од укупних ораница у Свету.

Производња пшенице

Пшеница је пољопривредна култура коју је човек прво култивисао и гајио на Блиском

Истоку, Јужној Европи, Закавказју и Кини још 7000-3000 год. п. н. е. У Јужну Америку она је

пренета почетком 16 (1528. год.), Северну Америку почетком 17 (1702. год.), а у Аустралију

крајем 18 века (1788. год.)

Нема сумње пшеница је најважнија пољопривредна култура у међународној трговини која

је задњих 50 год. покривала годишње више од половине промета у светској трговини житарица.

Осим тога, пшеница је на првом месту по засејаним површинама (око 216 мил. ха у 2007.

години) и најчешће прва по укупној годишњој продукцији. Површине под овом

пољопривредном културом од 90-их година 20. века перманентно колебају и 1990. год.

износиле су 232 мил. ха, 205 мил. ха 2003. год., а 2005. год. 220 мил. ха. И поред колебања

површина укупна производња је релативно стабилна и детерминисана климатским условима.

Пшеница се јавља се у своја два облика озима и јара пшеница. Озима пшеница подноси

ниске температур (-20оЦ) и сеје се у јесен, док јара има краћи вегетациони период и слабије

подноси неповољне климатске услове (хладноћа, суша и сл.) и сеје се у пролеће. За светско

тржиште посебно су значајни тржишни вишкови који се остваре жетвом у јуну и јулу (САД,

Канада и Европа) и јануару и фебруару (Аргентина и Аустралија).

Европа спада у највећа пшенична подручја у Свету. Већина европских земаља (посебно

земље ЕУ) захваљујући примени савремених агротехничких мера и квалитетног семенског

материјала, остварују високе приносе и до 80 мц/ха (Холандија, [вајцарска, Данска, Немачка

итд.). Најважнија производна подручја У Европи су Западноевропска низија, Падска, Панонска,

Влашко-понтијска и Источноевропска низија. Важна производна подручја налазе се у

Украјини, јужној Русији, Поволжју и југозападном Сибиру.

Табела: 1. Производња и највећи светски произвођачи пшенице (у мил. тона)

Произвођачи 1982. 1986. 1990. 1996. 2003. 2005.

Кина 68 90 98 109 86 89

Индија 37 47 50 63 65 72

САД 75 57 74 62 64 52

Русија - - - 35 34 48

Француска 25 26 33 36 31 37

Канада 27 31 33 30 23 26

Аустралија 9 17 15 24 25 24

Аргентина 15 9 11 15 15 16

Свет 481 535 602 585 549 627

16

У Северној Америци по производњи пшенице истиче САД и средњи део Канаде Ово

производно подручје даје огромне тржишне вишкове, одакле се пшеница перманентно

дистрибуира на светско тржиште.

Главни производни и извозни рејони пшенице у Јужној Америци везан је за Аргентину.. У

Аргентини се налази једно од најзначајнијих извозних подручја на Свету.

Аустралија, по производњи (око 4% светске производње), не спада у већа производна

подручја пшенице, али је трећи извозник ове културе у Свету. Последњих деценија повећана је

производња пшенице у Азији. Главна произвођачи су Кина и Индија.. Азија је почетком 21 века

давала преко 1/3 светске производње ове житарице.

Светска производња пшенице је променљива (500-630 мил. тона) и зависи највише од

климатских условам, а знатно мање од засејаних површина. Највећи светски произвођачи

пшенице су Кина, САД, Индија, Канада, Руска федерација, Француска итд. Међутим,

сопственом производњом Кина и Индија не задовољавају своје потребе, па су ове земље

принуђене да је увозе.

Међународна трговина пшеницом је интензивна, јер је она најважније хлебно жито. Око

15% од светске производње пласира се на међународно тржиште.Највећи извозници су САД,

Канада, Аустралија и Аргентина. Цена пшенице утврђује се на берзама.

Производња кукуруза

Кукуруз је једина житарица пореклом из Америке. Поуздани докази указују да је ова биљка

била позната још најранијим цивилизацијама на америчком континенту и гајила се од југа

Чилеа до јужних граница Канаде. У Европи кукуруз је почео да се гаји у првој половини 16

века и то најпре у Шпанији.

Од свих житарица кукуруз има најширу примену и користи се у најразличитије сврхе: као

људска храна, у исхрани стоке, као индустријска сировина у низу индустријских грана. Од

укупне светске производње око 65% користи се као сточна храна, око 15% у исхрани

становништва, а око 20% у индустрији. Од њега се добија преко 200 различитих производа као

што су: скроб, алкохол, шпиритус, уље, пиво, глукоза итд, а од стабљике папир итд.

Премда води порекло из тропских и суптропских простора Мексика, данас се комерцијална

производња ове житарице остварује у умереним ширинама. Најбоље успева у равничарским и

благо заталасаним теренима, са дубоким земљиштима богатим хумусом и минералним

материјама. Осетљив је на сушу и ниске температуре у почетним фазама вегетативним развића.

Зато кукуруз заузима знатно ужи ареал гајења између 54о-ог сгш и 44о-ог јгш. Кукуруз се гаји

на око 140 мил. ха (2003. год 242 мил. ха), што чини око 11% укупних ораничних површина. По

засејаним површинама он се налази одмах иза пшенице.

Задњих деценија површине под кукурузом се нису битније промениле, док је укупна

светска продукција јако варирала и кретала се од 450 мил. т у 1982. год. до 713 мил. тона

рекордне 2005. год. Ово колебање приноса детерминисано је пре свега климатским факторима.

Северне и Јужна Америка је највеће производно подручје кукуруза и највећи снабдевач

светског тржишта. четири земаља америчког континента (САД, Бразил, Мексико и Аргентина)

2003. год. у светској производњи кукуруза учествовало је са 53%, а 2005. године са око 40%.

17

Табела: 2. Производња и највећи светски произвођачи кукуруза (у мил. тона)

Произвођачи 1982. 1986. 1990. 1996. 2003. 2005.

САД 209 209 202 236 257 280

Кина 61 71 97 119 114 133

Бразил 22 21 21 32 48 35

Мексико 10 12 15 17 20 21

Аргентина - - - 11 15 19

Француска 10 12 9 14 12 13

Румунија 11 11 7 10 10 10

ЈАР

Свет 450 478 479 577 637 713

Извор: ФАО, Yеарбоок, Рома

У Европи највећа производња кукуруза остварује се у појасу који се протеже од југозападне

Француске преко северне Италије, Хрватске, Србије, Мађарске, Румуније до Украјине и Русије.

Око 1/3 светске производње кукуруза произведе се у Азији:. Кина је друг светски произвођач,

али је производња већим делом усмерена за домаће потребе (свињогојство). Поред Кине већи

произвођачи су Индија и Индонезија.

Последњих деценија кукуруз је поста важан артикал међународне трговине. На светско

тржиште пласира се нешто мање од 1/5 укупне светске производње.

Производња пиринча

Пиринач, за разлику од других житарица има изразито регионалан карактер, како по

просторном размештају производње, тако и по потрошњи и тргвини. Више од половине

становништва употребљава га као основну храну, посебно становништво Монсунске Азије. Ова

стара пољопривредна култура била је позната у Кини 5000 год п.н.е., у Индији и Северној

Африци 2000 год. п.н.е., док је у Европу (Пиринејско полуострво) пренет у 8, а на амерички

континент у 16 веку.

Он је типична култура монсунских подручја која током вегетационог периода захтева

велику колучину влаге (од 2000-3000 мм) и велику количину топлоте (САТ 4000 оЦ). Пиринач

се успешно може гајити и у суптропским просторима. Наводњавањем пољопривредних

површина на истој парцели могу се добити 2-3 жетве годишње. Захваљујући већим приносима

по јединици површине и коришћењу 2-3 жетве (код неких сорти пиринча вегетациони период

траје три месеца), и поред мање засејаних површина (око 156 мил. ха), укупна производња

пиринча не заостаје за пшеницом, већ јер понекад и премашује.

Табела: 3. Производња и највећи светски произвођачи пиринча (у мил. тона)

18

Произвођачи 1982. 1986. 1990. 1996. 2003. 2005.

Кина 165 175 191 190 167 185

Индија 71 91 112 120 132 129

Индонезија 34 4 0 45 51 52 54

Бангладеш 21 23 27 28 38 40

Вијетнам 14 16 19 26 35 36

Тајланд 17 19 17 22 27 27

Мијанмар 14 14 14 21 25 25

Филипини 15

Свет 424 471 522 562 588 627

Светска продукција пиринча се константно повећава и креће се око 580-640 мил. тона. За

последње четири деценије она је порасла за преко 2,5 пута (1960. год. 239 мил. тона). Пораст

производње је везан је за најгушће насељене земље Југоисточни и Јужне Азије, које теже да

потребе становништава за пиринчом задовоље сопственом производњом.

И поред ширења ареала његовог гајења пиринча главна призводна подручја на Свету и даље

се налазе у Азији. Од укупне светске производње крајем 20 века око 90% је отпадало на овај

континент (574 ха). Кина и Индија, у зависности од климатских услова, у светској производњи

учествују од 50-60%.. Међу 10 водећих светских произвођача ваназијског континента налази се

само Бразил.

Пиринач се углавном гаји као монокултура на истим површинама што води деградацији

земљишта, па су због мале употребе минералних ђубрива и просечни приноси ниски. Зата су

код већине водећих светских произвођача приноси по хектару веома ниски и крећу се од 1 до 3

та. По високим приносима по хектару истичу се Јапан (5-6 т/ха), Ј. Кореја итд.

Пиринач гледано у целини није важан артикал међународне трговине. Због великог

економског, политичког, па и стртешког значаја међународна трговина у Азији ограничена је

трговинским договорима, контролом извоза и увоза, царинским баријерама, контигентима за

извоз и сл. Зато азијске земље, иако су највећи светски произвођачи пиринча, извозе свега око

2% од укупне производње. Највећи извозници пиринча у Азији су Тајланд, Вијетнам и

Мијанмар,у САД, Египат итд.

Производња јечма и ражи

Раж је житарица која се највише гаји на Европском континенту, северније од појаса пшенице

на подзоластим и планинским земљиштима. Одговара му хладна семихумидна клима те се

производи у планинским (Алпи 2000 м н.в.) и севернијим областима (северније од стожерника).

На америчком континенту раж има мањи економски значај и гаји се у Северној Великој низији

у САД и Канади.

Осим за људској исхрани, раж се користи у индустрији алкохола за производњу вискија (В.

Британија, САД), џина (Холандија) и вотке (Русија). Сем тога он се користи и као сточна храна.

19

Површине и производња ражи константно опадају. Раж је углавном европска култура тако

да око 90% светске производње отпада на овај континент. По производњи се издвајају Русија,

Белорусија и Украјина које дају преко 50% светске производње.

Јечам је веома стара пољопривредна култура. Данас највећи значај има у индустрији пива,

али се користи као сточна храна, а у неким подручјима и за исхрану становништва. Погодује му

хладна клима тако да од свих пољопривредних култура допире најдаље на север, односно на

југ. Зато је ареал његовог распрострањења велики јер се гаји до 71о сгш (Норвешка), односно до

58о јгш (Аргентина). Такође, он се гаји на великим надморским висинама у тропским

високопланинским областима; на Тибету до 4700 м н.в. а Андима до 4300 м н.в. Успева и у

сушним областима Централне Африке и полупустињским пределима Азије.

Јечам се у Свету гаји на око 56 милиона ха, а укупна светска производња се процењује на

око 140 милиона тона. Водећи светски произвођачи су: Русија, САД, Кина, Немачка, Канада,

Француска итд. Овас је житарица богата мастима, минералима и протеинима, па је значајна

сточна храна. Не захтева посебне педолошке услове, па се успешно гаји на земљиштима на

којима не успевају пшеница и јечам у подручјима са кратким и влажним летом.

ИНДУСТРИЈСКО БИЉЕ

У индустријско биље спадају пољопривредне културе које се претежно користе као

сировине за индустријску прераду. За индустријску прераду користе се и биљне културе које не

припадају овој групи, као што су: кукуруз, кромпир, неке врсте поврћа итд. Од индустријског

биља највећи значај имају: текстилне биљне културе, биљке за добијање уља, шећера, каучука и

биљке које се користе као средства за уживање, ароматично и лековито биље.

Текстилне биљне културе

У текстилне биљне културе спадају памук, конопља, лан, јута, манила итд. У

међународној трговини, и поред све веће употребе синтетичких и целулозних сировина,

текстилне сировине биљног порекла имају велики значај..Од текстилних култура посебан

значај има памук који је и даље значајан артикал међународне трговине.

Памук је најважнија текстилна биљна култура која се гаји у тропским и спутропским

пределима између 35о сгш и 25о јгш. Пореклом је из Индије, а индустријски значај добија у 18

веку када постаје основна текстилна сировина. Семенке садрже око 20% уља које се користи за

добијање сапуна, глицерина, боја итд.

Квалитет памука, који одређује и цену ове текстилне сировине на светском тржишту,

зависи од дужине, мекоће, белине, мекоће, чистоће и других особина. На квалитет памука

утичу пре свега карактеристике и специфичности земљишта и климатских услова. На

светском тржишту по квалитету посебно је цењен памук из долине Нила, односно Египта

(Дамев, О., 1996.).

Памук се у свету гаји на око 30 мил ха, док се годишња продукција процењује на око 20

мил. тона. Највећа производна подручја су: 1. САД; 2. ЗНД (Русија, Туркестан, Узбекистан

итд.); 3. Индијски потконтиненат 4. Јужна Кина. Ова четири производна подручја у светској

производњи учествују са око 3/4. Остала већа производна подручја су у североисточној Африци

20

(Египат, Судан итд.), Латинска Америка (Бразил, Перу, Мексико итд.). Највећи светски

произвођачи су Кина (око 25% светске производње), САД, ЗНД итд.

Ова текстилна култура, и поред коришћења вештачких влакана, и даље је важна

текстилна сировина и артикал међународне трговине. Око 60% од укупне производње пласира

се на светско тржиште.

Поред памука за производњу текстилних влакана, израду грубих влакана, врећа, ужарија и

сл. користе се конопља, лан, јута, манила, сисал, абака итд. Током 20 века текстилна индустрија

супституисала је тврда природна влакна ових биљних култура синтетичким влакнима, што је

смањило њихов значај на светском тржишту.

Јута је по обиму производње друга текстилна култура. Користи се за израду врећа, цирада,

за тапацирање намештаја и као филамент за топле подове и тепихе итд. Пореклом је из Индије,

где и данас захвата највеће површине. У Јужној Азији већи произвођачи су Бангладеш и

Пакистан. На овом простору произведе се близу 95% светске производње.

Конопља је пољопривредна култура умерених предела и највећи део светске производње

остварује се у Европи. Влакно конопље користи се за ужарију и производњу грубих тканина..

Међутим, ову текстилну културу све више потискују синтетичка влакна и друге текстилне

културе. Из семена конопље добија се уље (садржи око 30% уља) које служи за добијање боја,

лакова и фирнајеза. Највећи светски произвођачи су Русија, Италија, Украјина, Белорусија итд.

Лан је текстилна култура која се користи за добијање чврстих и отпорних тканина. Уље

из семена лана користи за производњу боја и лакова. По производњи предивних влакана истичу

се земље Бенелукса, Немачка, затим Чешка, Словачка, Русија, Белорусија итд. . Европа покрива

око 90% светских потреба за ланом. Највећи произвођачи лана за добијање уља су Русија, Сад,

Аргентина, Индија итд.

Од других текстилних култура нешто већи економски значај има производња сисала

(енекен), рамије и абаке (манила). Влакна ових текстилних култура обично служе за израду

грубих тканина и ужарије.

Биљке за добијање уља

За производњу јестивих, техничких и медицинских уља користе се различите биљне

културе-уљарице тропског, суптропског и умереног појаса. Осим тога, за добијање различитих

врста уља користе се пољопривредне културе које не припадају уљарицама: кукуруз, памук,

лан, конопља итд. Најзначајније уљарице тропског појаса су кокосова и уљевита палма,

суптропског је маслина, а умереног уљарице ратарског типа: сунцокрет, соја и уљана репица.

Кокосова палма је једна од најважнијих уљарица чије је уље значајан артикал на

међународном тржишту. Уље кокосове палме користи се за производњу маргарина и других

прехрамбених производа, у хемијској индустрији за добијање сапуна итд. Највећи произвођачи

Индонезија, Филипини, Индија..

Уљевита (афричка) палма је значајна уљарица јер у укпној светској производњи свих

биљних уља, уље уљевите палме заузима водеће место.Водећи произвођач овог подручја је

Нигерија која даје 1/3 светке производње, затим Индонезија и Малезија. Значчајније уљарице

тропског и суптропског појаса су кикирик и сусам.

21

Маслина је типична суптропска (медитеранска) уљарица којој одговарају сува лета и

влажне зиме, средње годишње температуре од 14 Ц и кречњачко ѕемљиште. Дрво маслине

живи више стотина година и даје око 20 кг плода који садржи од 25-40% уља. Маслиново уље

спада у ред квалитетнијих, али га све више потискују уља добијена од соје, сунцокрета и уљане

репице,па није значајан артикал међународне трговине.

Маслина се гаји у свим земљама Медитерана од Пиринејског полуострва па до обала Турске.

У овом простору сконцентрисано је 95% од укупног броја стабала у свету. Зато је област

Средоземља главни снабдевач светског тржишта маслиновим уљем, али и највећи потрошач.

Главни произвођачи и извозници маслиновог уља су европске земље: Шпанија, Португалија,

Италија и Грчка.

Уљарице умереног појаса су ратарског типа. У уљарице умереног појаса спадају сунцокрет,

соја и уљана репица.

Сунцокрет је ратарска култура која захтева полодно земљиште (чернозем, смоница), али не

тржи посебне климатске услове. Сунцокретово семе садржи до 25% уља и по хранљивој и

фармацеутској вредности незнатно заостаје за маслиновим уљем. Уље сунцокрета употребљава

се у исхрани, за добијање маргарина и других прехрамбених производа. Осим тога користи се у

индустрији боја, лакова и сапуна итд, а уљане погаче у исхрани стоке.

Највеће површине под сунцокретом налазе се у Европи, где се по засејаним површинама и

производњи истичу Русија, Украјина, Француска, Румунија, Мађарска, Србија и др. У Јужној

Америци значајнију производњу има Аргентина, а у Азији Индија, Кина и Турска. У веће

произвођаче спадају и САД.

Соја је универзална култура и њена примена је вишеструка. Користи се у исхрани

становништва, у прехрамбеној индустрији за добијање низа производа, у хемијској индустрији

уље соје користи се за добијање сапуна, боја, лакова, мазива итд. Плодови соје, поред уља ( око

18%) садрже и велики проценат беланчевина сличних животињском пореклу. Сем тога, соја се

користи и као сточна храна. Због широке примене соја је чест артикал међународне трговине.

Табела: 4. Производња и највећи светски произвођачи соје (у мил. тона)

Произвођачи 1982 1986 1990 2003 2005

САД 57 53 52 75 83

Бразил 13 13 20 53 50

Аргентина 4 7 11 42 38

Кина 9 12 11 17 17

Индија 0,5 0,9 1,9 4 7

Индонезија 0,6 1 1 1 1

Парагвај 1 1 2 4 4

Канада 1 1 2 2 3

Свет 91 95 108 197 214

22

Извор: ФАО, Yеарбоок, Рома.

Почетком 21. века соја је гајена на око 80 милиона ха, а производња се кретала око 214

милиона тона. Најзначајније производно подручје везано је за Северну и Јужну Америку које, у

зависности од климатских услова и висине приноса, даје од 80% до 90% светске производњи

соје (табела 4 На америчком континенту значајнији произвођачи су Бразил, Аргентина, Канада

и Парагвај. Већи произвођачи су Кина, Индија, а у Европи Италија, Русија, србија итд.

На светском тржишту се пласира плод и уље. Најважни извозни канали воде према земљама

Европске уније и Јапану, као највећим увозницима. Највећи део потреба европских земаља

покривају се увозом из САД.

Уљана репица се користи за добијање техничких уља. Највећи светски произвођачи су

Кина, Русија, Индија итд. Ова пољопривредна култура све више се користи за добијање

биогорива.

Биљке за производњу шећера

Шећер је важан артикал међународне трговине и за неке земље најзначајнија

пољопривредна култура. Биљке из којих се добија шећер јесу шећерна трска и репа.

Шећерна трска је стара култура која је гајена у Индији и Бангладешу. Касније су Арапи

шећерну трску пренели у Шпанију, одакле је пренета у Латинску Америку. Шећерна трска је

основна култура за добијање шећера јер се од ње добија око 65% светске производње шећера.

Припада фамилији трава и достиже висину од 6 м и захтева топло и влажно поднебље те се због

тога гаји у тропском појасу. Највише јој одговара монсунска клима, када током влажног

периода расте, а током сушног периода сазрева и достиже максималну концентрацију шећера.

По производњи шећерне трске истичу се земље Латинске Америке и Азије. У Латинској

Америци по производњи се истиче Бразил који у укупној светској производњи учествује са

више од 30%. У Бразилу висока производња је и због чињенице да се шећерна трска корист за

добијање биоетанола - гориво за аутомобиле (око 15% возила у овој земљи користи биоетанол

као погонско гориво). Већи произвођачи у Латинској Америци су Мексико, Колумбија, Куба, а

на азијском континенту највећи произвођачи су Индија Кина,.

Шећерна репа је биљка умерених подручја и најбоље приносе постиже у просторима са

висином падавина од 600-800 мм и где постоји сушни период за време њеног сазревања. Као

пољопривредна култура први пут је узгајана Шећерна репа почела је да се користи за

производњу шећера у Француској почетком 19 века, када је изграђена и прва шећерана.

Дигестија шећера у оплемењеним сортама је преко 20%. То је култура умерених предела која

захтева доста влаге и интензивне агротехничке мере и даје високе приносе (око 50 т/ха).

Укупна светска производња износила је 2005. године око 255 мил. тона.

Главно производно подручје шећерне репе је Европа где се по производњи истиче

Француска, Немачка, Русија, Украјина, Италија итд. Поред земаља Европе значајни

произвођачи су САД (трећи светски произвођач) и Кина у Азији.

Производња кафе, чаја, какао и дувана

23

Кафа, чај, какао и дуван спадају у групу индустријског биља које се користе као

средства за уживање. Ако би се њима прибројали винова лоза, хмељ, разне врсте воћа које се

користе за добијање пића, број култура ове групе би се знатно повећао.

Кафа је тропска култура која захтева доста топлоте, одређен плувијометријски режим

и рашчлањен планински рељеф од 500-2000 м нв. Осетљива је на ниске температуре (око 6 Ц)

које умањују приносе и изазивају пораст цене кафе на светском тржишту. Пореклом је из

Африке (покрајина Кафа у Етиопији) одакле је пренешена у Арабију и Јемен, јужну и

југосточну Азију. Земље Латинске Америке и данас у зависности од климатских услова, у

светској производњи кафе учествују са преко 50%. Највећи произвођачи кафе у овом

производном подручју су Бразил Колумбија, Мексико, Вјетнам и Индонезија (други и трећи

светски произвођач), Индија, Филипини итд. На афричком континенту производњом се истичу

Етиопија Уганда, Обала Слоноваче итд.

Чај је истовремено тропска и суптропска култура која успева у доста широком ареалу

између 43 сгш (око Црног мора) 30 јгш (Натал у Ј. Африци). Ово зимзелено растиње може да

достигне висину од 9-18 метара, но пантажно, ради лакше бербе, ова пољопривредна култура

достиже висину од 0,9 до 1,5 метара. По броју потрошача –конзумената чај надмашује кафу. То

проистиче из чињенице да је он традиционални напитак у најнасељенијим земљама

Југоисточне Азије, Кини, Индији, Јапану, затим арапским земљама, Турској. Несумљиво,

највећи потрошач по становнику је Велика Британија преко 4кг-ст.

Премда има широк ареал гајења, комерцијална производња је ограничена на неколико

подручја. При томе, земље Источне и Јужне Aзије традиционално су највећи произвођачи чаја.

Постоји више видова чаја, али се на светском тржишту најчешће појављује у три основна вида:

зелени, црни и кинески. Разлика између ових видова је у боји, начину сушења, ферментацији,

па самим тим и у укусу и ароми. Кинески чај чини прелаз између црног и зеленог чаја.

Земеље Јужне, Источне Азије и Југоисточне Азије су традиционално највећи светски

произвођачи: Кина, Индија, Шри Ланка, Индонезија, Јапан, Бангладеш и др. Око половину

светске производње дају две земље: Кина и Индија. Трећи светски произвођач је Шри Ланка,

где је чај најважнији извозни артикал земље. Најважнији снабдевач светског тржишта чаја је

Индија. Најважнија берза за пласман ове пољопривредне културе је Лондон, а највећи увозници

Велика Британија, арапске земље, Турска, САД, Канада и др. Око трећина светског извоза чаја

пласира се на тржиште Велике Британије.

Какао спада у ароматично биље, али највећи део производње се користи у прехрамбеној

индустрији за производњу кондикторских производа, а знатно мање као напитак. Ова тропска

култура је пореклом из екваторијалних простора Латинске Америке, одакле је током 19 века

пренета у Гвинејску Африку где се њено гајење брзо проширило.. Доминантно производно

подручје везано је за Гвинејску Африку: Обала Слоноваче, Гана, Нигерија. Камерун итд.

Готово трећину светске производње даје Обала Слоноваче. Јошсе гаји у Латинској Америци,

Јужна и Југоисточна Азија.

Дуван је веома чест артикал међународне трговине, јер се око 2/3 од укупне производње

намењено светском тржишту. За неке земље он је један од главних извозних артикал и важан

извор девизних прихода, који утиче на друштвени производ, запосленост и др. Последњих

24

година производња благо повећава са смањивањем производње ситнолиснатих и повећањем

производње широколиснатих врста дувана. Значи, и поред широке кампање против пушења,

законских забрана пушења на јавном и радном месту и сл. потрошња се перманентно повећава,

посебно у земљама у развоју.

Дуван је пореклом са острва Тобаго у Антилима и у Европу су га донели Португалци.

Ова пољопривредна култура има широк ареал гајења и успешно се може производити у

тропским, суптропским и умереним, па успева између 60о СГШ и 40о ЈГШ. У свет се издваја

неколико производна подручја: Кина, Бразил, Индија и САД, Турска и неке балканске земље,

афричке земље идт. Међутим, САД премда су четврти светски произвођач, спадају међу

најзначајне комерцијалне произвођаче дувана и имају огроман утицај на светско тржиште

дувана и цигарета. Америчке компаније имају монопол у пласману дувана и цигара на

светском тржишту и контролишу производњу у многим земљама.

ПОВРТАРСТВО

Повртарство је специфична ратарска грана која се одликује интензивном производњом

и применом савремених агротехничких мера. Већина повртарских култура припадају

термофилним врстама које захтевају високе средње дневне температуре, знатну суму активних

температуре, осунчаност, велику количину влаге и интензивно наводњавање. То је грана у којој

се, захваљујуући примени нових технологија и науке, перманентно усавршава процес

производње, примењује механизација, хемизација, селекција и сл. Селекцијом и применом

биотехнологије стварају се нове сорте са већим приносима и плодовима, које подносе боље

транспорт и дуже складиштење. Сем тога, повртарска производња може се организовати и у

вештачким климатским условима и затвореном простору, односно стакленицима и

пластеницима. На овај начин омогућена је повртарска производња и у хладнијим климатским

условима, као што су Западна, Средња и Северна Европа. И управо неке земље ових подручја,

као што су Холандија, Француска, Данска, Белгија и др. су главни произвођачи садног

материјала и семена многих врста поврћа (кромпир, парадајз, краставац, купус и сл.).

Развој интензивног повртарства везано је за развој индустрије и убрзани процес

урбанизације и појаву великих градова. Поред тога, на убрзани развој ове ратарске гране

утицала је појава ефикасног транспорта и расхладних система, чиме је омогућено чување и

складиштење поврћа, које је најчешће подложно кварењу. У високоразвијеним змљама света

повртарство је, заједно са производњом млека, водећа грана приградске пољопривреде која

снабдева урбано становништво свежим производима и утиче на развој прехрамбене индустрије.

У свету се гаје различите врсте коренастог и кртоластог поврћа, плодовитог, лиснатог и

луковичастог поврћа.

У коренасто и кртоласто поврће спадају кромпир, мрква, цвекла, першун, целер итд.

Кропмпир спада у веома значајне намирнице у појединим деловима света. Ова култура у

Централној и Западној Европи замењује жито у основној исхрани становништва. Заправо

кромир је за Европу исто као пиринач за Азију или кукуруз за Северну Америку. Подручје

гајења крокпира углавном се поклапа са подручјима гајења јечма (71 сгш и 58 јгш). У Европи у

Алпима висинска граница сеже до 1600 м нв. а поред језера Титикака на Андима гаји се до 4300

м нв. Поред коришћења за људску исхрану, користи се као сточна храна, као индустријска

25

сировина за добијање скроба, шпиритуса, алкохола, и низа прехрамбрних производа. Укупна

светска продукција варира и зависи претежно од климатских услова. Укупна просечна светска

продукција процењује се на око 300 мил. тона. Највећи светски произвођачи су Русија, Кина,

Пољска и др.

Од плодовитог поврђа највећи економски значај имају парадајз, паприка, краставац,

махунарке, лубеница и сл.

Парадајз је пореклом из Ј. Америке, а у Европи добија већи економски значај почетком

20. века. После кромпира то је најзначајнија повртарска култура која се користи у исхрани и

као сировина у прехрамбеној индустрији. Годишње се приближно гаји на око 2,5 мил. ха. У

високоразвијеним земљама уз примену савремених агротехничких мера приноси прелазе преко

100 тона по ха (нпр. просећни принос пшенице по хектару у САД је 2,5 тона, кукуруза 7-8 тона

по ха или нпр. у нашој земљи приноси шећерне репе су око 45 тона по ха.).

Паприка је пореклом из Средње Америке, одакле је пренета у Европу а потом и у друге

просторе Света. Као и код парадајза постижу се уз примену савремених агротехничких мера

веома високи приноси преко 100 тона по ха. Користи се у свежем стању у исхрани

становништва и као важна индустријска сировина. Поред постојбине Америке, гаји се у

земљама Европе, Азије и сл.

Краставац је култура пореклом из монсунске Азије. У Индији је гајен пре 3.000 година,

а у Европи су га гајили Грци и Римљани. Ова пољопривредна култура има широк ареал гајења у

Свету.

ВОЋАРСТВО

Воћарство је специфична грана биљне производње која је претежно усмерена на гајењу

вишегодишњих култура. Воћарство представља специфичну грану пољопривредне производње,

које има огроман утицај на многе првредне делатности (прехрамбена, дрвна и др. индустријске

гране). За многе неразвијене земље и земље у развоју воћарство је важан извор девизних

прихода и имају утицај на економију земље.

Прехрамбена индустрија, заједно са процесом урбанизације, су основни фактори развоја ове

пољопривредне гране. Паралелно са овим процесом догодиле су се промене у структури

производње. Поједине врсте воћа (нпр. јагодичасто воће) све више се гаје у близини већих

градских агломерација, тако да воћарство добија и карактер приградске пољопривреде. При

томе, највећи комерцијални значај има производња агрума (лимун, поморанџа, мандарина и

грејфурт) и банана, јер у међународне трговине ове врсте воћа заузимају доминантно место.У

зависности од климатских услова у којима се гаји разликује се тропско, суптропско и воће

умерених ширина.

У тропско воће које успева у екваторијалним подручијима спадају банана, ананас,

папаја, кокосов орах, хлебно дрво и сл.

Банана је дрволика зељаста биљка. Она је најзначајнија врста воћа у врста воћа у

светској трговини. Погодна је за превоз специјалним бродовима с клима уређајима и зато у

светској трговини има највећу важност. Банана је једна од најранијих култивисаних култура

чија је постојбина Југоисточна Азија. Банана је све до 20 века била само храна за становнике

26

тропских предела. Развој специјализованих транспортних средстава, посебно бродова-

хладњача, допринео је повећању производње и њеном просторном ширењу.

Од производње и продаје банана директно зависе економије и девизни прилив многих

земаља Латинске Америке и Азије. Банане се плантажно гаје и производња је под контролом

великих мултинационалних компанија. Производња, транспорт и пласман су до краја

синхронизовани и функционишу као права индустрија. Бере се само онолико гроздова колико

треба да се утовари у брод који се најави кад пристиже (“Džast in tajm”).

Издвајају се три главна производна подручја: Азија, Латинска Америка и Африка.

Од другог тропског воћа нешто већи комерцијални значај има производња ананаса,

кокосовог ораха и урми итд. Ананас се највише гаји на неким острвима Пацифика (Хаваји),

Карибског мора и Бразилу Урма је воће тропског и суптропског подручја и највише се гаји у

муслиманским земљама Азије и Африке. Највећи светски произвођачи су Египат, Саудијска

Арабија, Иран, Уједињени Арапски емирати, Пакистан итд..

Од суптропског воћа по производњи и економским ефектима најзначајнији су агруми

(поморанџа, лимун, грејфурт и мандарина). Заједно са бананама, ове врсте воћа су најчешће

предмет међународне трговине.

Поморанџе су најважније суптропско воће. Најважнија производна подручја су

Латинска Америка где се произведе преко 40% светске производње, САД , Азија која у

светској производњи учествује са преко 20% (највећи произвођачи Индија и Кина) и

Медитерански басен. Поморанџа се користи у свежем стању, нарочито јетражена у

континенталним и северним пределима током зиме. Поред тога, користи се у прехрамбеној

индустрији за добијање сокова, других освежавајућих пића и у кондикторској индустрији.

По обиму производње мандарине је друго суптропско воће.. Највеће производно

подручје је Азија која даје око 70% светске производње..

Лимун је пореклом из Азије и захтева сличне еколошке услове као поморанџа. По

обиму производње лимун за узим међу агрумима треће место. Највеће производно подручје је

Латинска Америка, САД и земље Медитерана ( Шпанија и Италија).

Смоква је биљка Средоземља, мада се гаји и у осталим деловима света где влада блага и

топла клима. Она је нешто отпорнија од поморанџе и лимуна и успева северније од њих.

Највећи произвођачи су везани за басен Средоземног мора: Турска, Египат, Грчка, Алжир,

Шпанија.

Воће умерених ширина (средњеевропско воће) има широк ареал распрострањења јер

успева у условима умерене и континенталне климе. Међутим, и воће умерених ширина је

осетљиво на екстремне температуре, посебно ниске температуре у фазама цветања. Сем тога, у

периоду сазревања захтева знатне количине топлоте. За разлику од тропског и суптропског

воћа, средњеевропско воће знатно мање присутно на међународном тржишту. Са друге пак

стране чешће се користи за прераду у прехрамбеној индустрији. По обиму производње и

економском значају истиче се производња јабука, крушака, шљива, брескви и јагодичастог

воћа.

27

Јабука по броју стабала и укупној годишњој продукцији спада у најзначајније воће

умерених ширина. Данас у Свету има преко 1500 различитих сорти јабука, које се у развијеним

земљама плантажно гаје уз примену савремених агротехничких мера, па се постичу приноси до

80 т/ха. Највећи светски произвођач је Кина која у укупној светској производњи учествује са

око 40% Други светски произвођач су САД, затим Италија, Француска и др.. Јабука има

широку примену; користи се у свежем стању и у прехрамбеној индустрији.

Крушка је стара култура која се данас гаји плантажно. Користи се у свежем стању, у

прехрамбеној индустрији за добијање џемова, воћних сокова и алкохола. Као и код јабука,

водећи произвођач је Кина.. У веће светске произвођаче спадају Италија, САД, Шпанија итд..

Шљива је по броју стабала и обиму производње трећа култура умерених ширина.

Посебно повољни услови за њено гајење су у Средњој и Источној Европи и Балканском

полуострву, просторима Азије и др.. Користи се у свежем стању, у прехрамбеној индустрији за

добијање дземова и мармелада и алкохола. Укупна светска производња процењује се на око 10

милиона тона. Водећи светски произвођач је последњих деценија постала Кина (око 4 мил.

тона) која даје око 45% светске производње, на другом месту је Србија са око 600хиљада тона,

Немачка, Румунија, САД итд.

Вишња је врста воћа која је важна сировина у прехрамбеној индусстри, где се користи

за добијање воћних концетрата, сокова, кондикторских производа итд. Успешно се гаји у

условима континенталне и умереноконтиненталне климе. Највећи део производње

сконцентрисан је у Европи. Србија се по производњи овог воћа 2005. год. налазила на седмом

месту у Свету.

Посебну групу средњеевропског воћа чини јагодичаст воће, односно малина, купина и

јагода. Јагодичасто воће поред тога што се користи у свежем стању, представља важну

сировину у прехрамбеној индустрији. Веома се тешко одржава у свежем стању па се ово воће

замрзава. Производња ових врста воћа је радно интезивнаог карактера, па се гаји у подручју

јефтине радне снаге. Радна снага је посебно потребна у фази бербе. За прехрамбену индустрију

најзначајнију улогу има малина. Највећи део светске производње малине оствари се у Европи:

Русија, Србија (други светски произвођач), Пољска, Украјина, Румунија итд. На америчком

континенту по производњи малине истичу се Чиле, САД итд.

Виноградарство представља значајну пољопривредну грану. Производња и пласман

грожђа и вина има дугу традицију и представља синоним за велики број земаља на

Медитерану: Италију, Француску, Шпанију, Португалију итд.

Винова лоза захваљујући великом броју врста, има велики ареал распрострањења, јер се

успешно гаји у суптропским и умереним пределима. Винова лоза (Витис винифера) успева

између 450 СГШ и 350 ЈГШ. Најбоље успева у медитеранској клими..

Задњих година је тенденција сталног опадања и стагнације површина под виноградима

и пада производње вина.. Највеће смањење површина под виновом лозом посебно је изражено

код највећих светских произвођача Италије Француске и Шпаније.

28

Највећи светски произвођачи вина су европске земље: Француска, Италија, Шпанија. У

Европи се призведе 80% вина у свету. Водећи светски произвођач вина је Италија.

Ваневропског континента су САД) , Аргентина ЈАР итд..

И поред пада тражње на светском тржишту, вино је и даље важан артикал у

међународној трговини. Највећи светски извозници су Италија, Шпанија и Француска, а

увозници САД, Холандија, В. Британија, Јапан, Швајцарска итд. Потрошња вина у Француској

износи 150 л/ст, Шпанији и Португалу 90, Италији 80 л/ст, док у Британији и Холандији износи

само 1,5 л/ст.

СТОЧАРСТВО

Сточарство је друга значајна пољопривредна грана, која се бави гајењем домаћих

животиња. У сточарство се укључује и пчеларство, гајење свилене бубе, рибарство итд. Оно

има велики привредни значај јер пружа људима средства за исхрану (месо, маст, млеко, млечни

производи, јаја, мед), сировине за индустрију (вуна, кожа, свила), стајско ђубриво итд. Поред

тога, животиње се користе као вучна снага. У високо развијеним земљама сточарство је

доминантна пољопривредна грана.

Данашњи просторни размештај сточарста у Свету детерминисан је многобројним

природним и друштвеним условима. Зато је сточарство по производној оријентацији, начину

гајења и структури сточног фонда јако издиференцирано.

На размештај сточарства од природних услова значај имају климатски фактори и

просторни размештај природних травних формација. Климатски утицаји имају код гајења стоке

на отвореном простору и утичу на структуру и обим биомасе на природним травњацима.

Природни травњаци, односно ливаде и пашњаци, заузимају око 64% укупних пољопривредних

површина (2,9 милијарди ха) и представљају природну базу за развој сточарства, посебно

говедарства.За тропске пределе где се смењују кишно и сушно доба развијене су високе травне

формације које се у Африци називају саване, у сливу Оринока љаноси, а у Бразилу кампоси.

Највеће површине под овим травним формацијама има Африка, затим Латинска Америка,

Јужна Азија итд. За умерена континентална подручја карактеристичне су ниже травне

формације. Ове травне формације просторно су везане за ЗНД где се називају степе, САД

прерије и пампаси у Аргентини. У умереним ширинама користе се брдско-планински и високо

планински пашњаци и ливаде, као и травне формације у алувијалним равнима река.

Карактеристични пашњаци се јављају дуж влажног океанског приморја западне Европе, као и у

пределима монсунске Азије. Као пашњаци користе се периферни делови пустиња у средњој

Азији и Африци, као и периферни делови тундри. Међутим, савремено сточарство све више се

ослања на крмно сточно биље (луцерка, вештачка трава, сточна репа, силажни кукуруз), затим

житарице кукуруз, овас, јечам, концентровану траву и одпатке прехрамбене индустрије

(сунцокретова сачма, репина резанца итд).

Просторни размештај и степен развијености зависи и од друштвено-економских

фактора. У ове факторе спадају начин гајења, степен примене сточног крмног биља, примена

зоотехничких мера, нега и расни састав стоке, традиција, организација и специјализација итд.

29

Степен развоја и специјализације сточарства у великој мери зависи од крмне базе. Зато

се према начину гајења стоке (говеда) и коришћењу крмне базе може се издвојити неколико

типова сточарства:

Екстензивно номадско сточарство није повезано са земљорадњом, већ се заснива на

сезонском коришћењу природних травњака.

Екстензивно сточарство заснива се на коришћењу травњака током већег дела године,

уз обезбеђење крмне базе за период када пашњаке није могуће користити.

Полуномадско сточарство лети користи храну са природних травњака, а зими

припремљену крмну базу (било је карактеристично за земље Балканског полуострва, земље

Магреба, земље Медитерана, периферне делове Сахаре итд.

Комерцијално екстензивно сточарство везано је за травне формације новог света

аргентинске пампасе, југозападни део америчких прерија, аустралијске и новозеландске

пашњаке, Бразил итд. Стока се чува на отвореном простору, а затим у товилиштима ради

повећања тежине и квалитета.

Стајско сточарство је повезано са интензивном биљном производњом и применом

других мера што има за циљ обезбеђење високих приноса меса, млека, вуне итд. Према томе,

овај тип сточарства може бити оријентисан у правцу производње меса и млека као

индустријских сировина (Данска, Холансија итд) или снабдевања градова свежим сточарским

производима (приградско сточарство).

Сточарство индустријског типа ослања се на коришћење сточне хране

пољопривредног и индустријског порекла. За овај тип сточарства карактеристичне је велика

концентрација грла по јединици површине. Коришћење хране животињског порекла у исхрани

говеда довело је до појаве болести ’’лудих крава’’.

Сточарство је доста разгранато, а по свом значају и уделу у производњи истичу се

млечно и месно говодарство, свињарство, овчарство и живинарство.

Сточарске гране и сточарски производи

На развој и структуру говедарства велики утицај је имао развој индустрија,

урбанизација, односно тржиште великих градских агломерација. Ови фактори су довели до

диференцирања говедарства на производњу млека, млечних производа и меса.

У високо развијеним земљама млечно сточарство је интензивно, знатним суфицитом

производње млека, млечних производа. Млечно говедарство подразумева стајско гајење стоке,

коришћење крмне базе, гајење високопродуктивних врста стоке и коришћење механизације.

Годишње се у свету произведе 500 милиона тона крављег млека, или мање од 100 кг по

становнику. Све те земље већином производе и извозе млечне производе као што су маслац,

сир, млеко у праху и остало.

Табела 5: Бројно кретање грла говеда у Свету милионима

Година 1960 1984 1994 2005

Број грла 898 1253 1288 1529

30

Индекс 100 140 144 170

Месно говедарство је мање захтевно и може се прехрањивати на природним

пашњацима степског типа. Травне области (прерије, пампаси и сл) умереног појаса

концентришу велики број говеда која се узгајају за месо. За говедарство у целини

карактеристичан је равномерни размештај.

Табела. 6: Производња млека и млечних производа у 2005. год у хиљадама тона

Млеко Маслац Сир

Индија 90 940 Индија 2 700 САД 4 497

САД 80 150 САД 609 Немачка 2 047

Русија 30 860 Пакистан 574 Француска 1 824

Пакистан 29 474 Немачка 444 Италија 1 368

Кина 28 671 Француска 426 Холандија 671

Немачка 27 628 Нови Зеланд 336 Египат 661

Францускс 26 133 Русија 265 Пољска 595

Бразил 23 455 Пољска 190 Русија 533

СВЕТ 629 240 СВЕТ 8 206 СВЕТ 18 483

Насупрот томе у неким просторима света (Нпр. Индија, Бангладеш, Пакистан, Шри

Ланка), под утицајем верских, економских, традиционалних фактора, није дошло до

диференцирања сточарства. Овде говедарство, и поред огромног броја грла (преко 20% укупног

светског фонда), нема комерцијални значај. Најбиљи пример је Индија где се месо краве као

свете животиње не користи за исхрану.

За последњих 20 година присутна је тенденција благог пораста броја грла који је 2005.

год, процењен на око 1,5 милијарде грла. Највећи део комерцијалног фонда говеда

сконцентрисан је у травним просторима САД; Бразила, Русије, Кине, Аргентине, Француске и

Немачке итд. У укупној светској производњи меса на говеђе и телеће отпада око 30%. Овако

релативно ниско учешће ове врста меса у укупној светској производњи последица је велике

производње свињског меса, посебно у Кини које се троши за подмирење домаћих потреба.

Овчарство је просторно везано за све делове света, с обзиром да се овце могу кајити и у

подручјима са слабијом крмном базом (полупустињски, планински предели и др.). Овце се гаје

ради добијања меса, вуне, млека и коже. Комерцијални значај имају два основна типа:

Овчарство усмерено на производњу вуне (мерино овце) и овчарство усмерено на производњи

меса (линколн, виртенберг и др.).

31

Табела 7: Кретање броја грла оваца у свету у мил.комада

Година 1984 1990 1994 2005

Број грла 1126 1216 1087 1081

Индекс 100 108 96,5 96

Издваја се неколико главних подручја гајења оваца у Свету. Прво подручје по броју

грла оваца је Кина.. Најзначајније подручје комерцијалног гајења оваца је Аустралија и Нови

Зеланд где се налази око 12% укупног фонда оваца у свету. Ове две државе производе око 40%

светске производње квалитетне вуне.

Вуна је и поред појаве синтетичких материјала важан артикал међународне трговине.

Извоз вуне је ограничен на неколико земаља.. Највећи извозник вуне је Аустралија која

покрива око 60% извоза, затим Нови Зеланд. Ове две земље обезбеђују око 70% извоза вуне.

У структури укупне производње меса у свету, на свињско месо је почетком 21 века

отпадало преко 40%. Зато је свињско месо важан артикал међународне трговине са наглашеном

динамиком раста производње и потрошње.

Табела 8: Кретање броја грла свиња Свету у мил.комада

Година 1960 1984 1994 2005

Број грла 516 786 875 960

Индекс 100 152 170 185

Повећање броја грла, било је праћено стварањем високопродуктивних раса свиња -

пијетрен, јоркшир, ландрас, дурок итд., које дају већи принос меса, брже се тове и имају већу

репродуктивну способност. Код ове врсте стоке промене у понуди, потражњи и цени, веома се

брзо рефлектују на фонд, како у регионалним, тако и у светским оквирима.

За разлику од говедарства и овчарства, просторни размештај свињогојства има

наглашен регионални карактер. На просторни размештај свњогојства не утичу само природни

услови, већ и религиозна припадност и традиција. Па тако нпр. становништво исламске

вероисповест, а њих је преко милијарду у свет, не користи свињско месо из верских разлога.

Просторни размештај свињогојства у свету у доброј мери се поклчапа са рејонима гајења

кукуруза, па се издвајају пет главних производних подручја: 1. Кина. 2. САД, 3. Бразил. 4.

Земље кукурузног појаса Европе, 5. Русија и Украјина.

Живинарство подразумева гајење пернате живине (кокошке, ћурке, патке, гуске) ради

добијања меса, јаја, маст и перја. Ово је данас веома значајна сточарска грана, која у многоме

допуњује производњу осталих сточарских грана. Сем тога, са здравственог гледишта живинско

месо се сматра здравијим од говеђег, свињског и других врста меса. Живина се данас гаји у

свим деловима света и најбројније су кокошке (90%).

32

Интензивно живинарство је везано за проналазак инкубатора. За разлику од друге врсте

стоке живина се размножава у вештачким условима, тако да живинарство има карактер

индустријске производње. Сем унапређења у технологи гајења, последњих деценија извршене

су крупне промене у расном саставу. Захваљујући селекцији и стварању раса за производњу

меса и јаја, вишеструко је повећана производња у овој грани сточарства. Живинарство је

нарочито заступљено у приградској пољопртивреди и у оквирима интензивног сточарства.

Производња живинског меса у свету перманентно се повећава.. У производњи и трговини доминантно место заузима Бразил, Кина и САД. Ове три државе имају више од 60% удела у светској производњи живинског меса. У светском извозу живинског меса Бразил и САД учествују са 70%.

Економско-географске карактеристике рибарства

Риболов спада у најстарије привредне гране којом се човек бавио у најранијим фазама

људске цивилизације. У односу на друге привредне гране он има низ специфичности. Он се

одвија сезонски или током целе године и изузимајући средства за експлоаацију и истраживање

нема других инвестиција. Риболов се дели на морски, језерски и речни. Највећи значај има

морски риболов на кога отпада 85% уловљене рибе.

Риболов има огроман значај. Риба и друге водене животиње користе се у исхрани, али

су значајне сировине у низу индустријских грана: конзервној индустрији, индустрији уља,

затим пољопривреди итд. Ова привредна делатност постиче развој другиг индустријских грана:

индустрија амбалаже, бродоградње. Осим тога око улова рибе и њене прераде ангажовано је

више милиона људи.

Морски риболов поред улова рибе, на коју отпада свега 2% бимасе светског мора,

укључује и лов разних врста бескичмењака (ракови, шкољке, мекушци) и китова. Међутим,

претеран улов довео је у питање опстанак свих врста китова, тако да је задњих деценија њихов

лов ограничен и стављен под контролу посебних међународних комисија.

Најбогатија риболовна подручја су везана за просторе где се сударају топле и хладне

морске струје. На овим просторима се налазе најзначајнија комерцијална риболовна подручја,

посебно приобални део Норвешке, В. Британије, Гренланда, Исланда, Лабрадора,

Њуфаундленда итд,, Источна Азија, западна обала С и Ј Америке. На овим просторима

Атлантског и Тихог океана оствари се готово 90% светског комерцијалног улова рибе у свету.

Укупан годишњи улов рибе варира и креће се у распону од 70 до 120 милона тона.

Према подацима за 2002. годину укупан улов рибе је износио 93 милона тона, од чега је на

морске рибе отпадало 84 мил. тона, а на сладководне рибе 9 милона тона. Највећи годишњи

улов рибе има Кина, Јапан, Русија, Перу, САД, Чиле, Норвешка, Индија итд.

Мада се лови више стотина различитих врста, комерцијални значај има неколико врста.

Од укупног улова рибе највећа количина отпада на харингу. Друга риба значајна у светској

трговини је сардела, која је важна као сировина у конзервној индустрији. Туна се користи како

у свежем стању, тако и смрзнута и у конзервној индустрији. Лосос је једна од најређих и

33

најскупљих риба на међународном тржишту. Главна риболовна подручпја лососа су северни

делови Тихог океана,.Највећи произвођачи кавијара су Украјина, Русија, Бугарска и Румунија.

ШУМАРСТВО

Шумарство је привредна грана која се бави експлоатацијом дрвне масе и других

шумских ресурса, подизањем, обнављањем и заштитом шума. Шуме поред економског имају и

еколошки, естетски и здравствени значај.

Шумарство је у многим земљама значајна привредна делатност на коју се ослањају

многе индустријске гране, па и читаве националне економије. Дрво, а посебно прерађевине од

дрвета су значајан извозни артикал, са наглашеним учешжем у формирању националног

дохотка и девизног прихода за низ земаља у свету (Шведска, Финска, Канаду, земље Гвинејског

залива, земље слива Конга, Филипине, Индонезију итд.).

Географски размештај шумских површина, структура шумских састојина, дрвна маса и

експлатациони услови зависе пре свега од природних услова (клима, рељеф, педолошки

покривач итд.). У свету се под шумама налази преко 4 млд. ха од чега у Л. Америци око 24%,

ЗНД 22%, С, Америци око 18% итд. Од укупне дрвне масе у Свету око 34% је у Л. Америци,

23% у ЗНД, око 16% у Африци.

Са економског аспекта најважније су чисте састојине меког четинарског дрвета (бор,

јела, смрча) у северним географским ширинама. Овај појас простире се од Скандинавијее,

преко руских тајги до Канаде и САД. Ове шуме обухватају око 15,5 милиона км2, од чега је за

експлоатацију доступно око 60%. У овим шумама се налази преко 90% од укупне дрвне масе

четинара. Због добре саобраћајне отворености и повезаности шумских комплекса са прерадним

капацитетима, овај појас пружа повољне услове за експлоатацију. Наиме саобраћајни правци

који повезују шумске комплексе са прерађивачким капацитетима у знатној мери се поклапају са

речним токовима који су погодни за транспорт дрвета. Око ¾ од светске производње резане

грађе отпада на меко дрво од чега се највише добија од четинарског дрвећа овог појас. Дакле, у

овом шумском појасу оствари се највећи део светске производње не само резане грађе, већ и

дрвењаче, целулозе и папира.Главни правци извоза меког дрвета из ових простора воде из

Северне Европе и Русије према земљама ЕУ и из Канаде према САД.

Друго значајно подручије са економског аспекта везано је за тропске шуме Амазома и

Оринока, Средње Америке, сливно подручје Конга и Гвинејског залива, подручје Јужне и

Југоисточне Азије, Нове Гвинеје и Северне Аустралије. У овим просторима шуме захватају око

24 милиона км, од чега је за експлотацију доступно око 40%. У екваторијалним и тропским

шумама налазе се ретко и скупоцено тврдо дрво, као што су: сандалово, махагонија, тиково,

камфорово, абонос итд. Међутим, ове врсте дрвећа углавном се јављају појединачно што

изискује пробирну и појединачну сечу, што повећава трошкове експлотације. На повећање

трошкова експлоатације утиче саобраћајна изолованост и високи трошкови за извлачење

стабала из густих тропских шума. Експлатацине услове отежава и чињеница да се ове шуме

налазе у неразвијенијим земљама.

На крају шуме умерених и суптропских ширина најчешће су деградиране, без веће

дрвне масе и комерцијалног значаја. Нешто већи економски значај у умереном појасу имају

храст и буква, а у суптропском кедар, чемпреси, а посебно плута.

34

Коришћење шума и сеча дрвне масде у свету све је интензивнија. Последњих педесетак

година потрошња дрвне масе је више него удвостручена и креће се око четири милијарде м3

годишње. По развијености шумарства и производњи дрвне масе истичу се САД, Русија, Канада,

Финска, Шведска, Норвешка итд. У веће произвођаче дрвне масе тропског појаса спадају

Нигерија, Габон, Индија, Индонезија, Филипини, Бразил итд. Највећи потрошачи дрвета су

САД, Русија, Кина, Индија, Бразил итд.

ИНДУСТРИЈА

Појам индустрија изведен је од латинске речи индустриалис што значи марљивост,

вредноћа-економску активност уопште. Оно што у основи разликује од других привредних

делатности и истевремено дефинише, јесте врста производа и начин њихове производње.

Термин индустрија има уже и шире значење. У ширем значењу то је свака производна

делатност, произодња уопште. У ужем смислу индустрија подразумева делатност у којој се

органски и неоргански материјали прерађују помоћу механичких и хемијских средстава у

употребљиве производе. Она се бави прерадом сировина минералног, биљног и животињског

порекла. Другим речима, у индустрији се радом и уређајима врши претварање материје и

енергије у нови производ или нови облик енергије. Индустрију карактеришу специфичне форме

концентрације произвидње, специјализација, кооперација и серијска и масовна производња

уједначеног квалитета. Она се од других привредних делатности разликује у неколико ствари:

фабричка делатност која се засанива на промени форми добара,

индустријским операцијама које се одвијају у фабрикама,

у производном процесу постоји подела рада, где се врше повезане операције,

у производњи се користе машине различитог степена аутомазиваности које производе

масовне серијске производе уједначеног квалитета.

Индустрија изазива бројне промене у простору као што су:

Претерана ксплоатација природних ресурса,

Концентрација становништва у градовима (урбанизација),

Концентрација производње и стварање урбано-индустријских агломерација,

Повећавање друштвено-економског развоја региона и полризација регионалног развоја,

Промене у просторним везама и ширење просторног опсега трговине,

Угрожавање природне средине.

ПОЈАМ И ПРОЦЕС ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈЕ

Појам индустријализације дефинише се различито – као степен развоја или као процес

развоја индустрије на одређеном простору, при чему је степен резултат процеса

индустријализације.

Процес индустријализације у ужем смислу је раст производње и продуктивности, кроз

који индустријска производња заузима водећу улогу у економији државе или региона. То је

дакле процес развоја индустрије везан са растом њеног удела у структури активног

становништва по делатностима и стварању националног дохотка.

35

Према Мамфорду у процесу индустрализације могу се издвојити три фазе: еотехничка.

палеотехничка и неотехничка фаза. Претеча индустрије била је занатска и мануфактурна

производња, односно еотехничка фаза.. Значи за ову фазу била су карактеристична примитивна

средства за производњу. Уз ограничен капитал и примитовна средства за производњу,

просторни размештај производње био је дисперзиван и није зависио од размештаја енергије и

сировина. У фази мануфактурне производње новим проналасцима усавршена су средства за

рад, чиме је створена основа за појаву индустрије.

Друга палеотехничка фаза почела је индустријском револувцијом у Енглеској. Развој

индустрије, као посебне привредне делатности, отпочео је у Енглеској која је била водећа

колонијална сила тога времена. Развој индустрије био је заснован на великом богаству у угљу

и гвожђу. Нагли развој индустрије остварен је у Енглеској током 19 века. Она је захваљујићи

томе постала ”фабрика света” и имала је у својим рукама монопол монопол индустријског

развоја. Међутим Британија није могла да задржи овај монопол па су и друге земље постепено

почеле да развијају индустрију. После Енглеске на пут индустријског развоја ступила је

Француска. Такође, и у Француској развој индустрије био је заснован на угљу и гвожђу.

Индустријски развој у Немачкој почео је знатно касније тек после уједињења 1878. године.

Основу индустријског развоја чиниле се велике резерве угља и гвожђа, као и пространо

тржиште и развијена пољопривреда. Развој индустрије у Италији почео је у другој половини 19

века, а у осталим земљама Европе између два светска рата.

Неотехничка фаза настаје прогресом технике у 20 веку. Тежиште размештаја индустрије

пренело се са извора сировина (посебно угља) ка тржишту робе. Током прве половине 20 века

снажан развој индустрије остварен је у САД када оне израстају у водећу индустријску силу

света. Развој индустрије у земљама бившег СССР догодиће се између два рата. Тридесетих

година 20 века процес индустријализације захватиће земље Латинске Америке (Бразил, Чиле,

Аргентина), затим земље Комонвелота (Ј. Африка, Аустралија Зеланд) и Јапан, а после другог

Кину. Осамдесетих година јављају се нове индустријске силе Хонг Конг, Тајван, Република

Кореја и Сингапур. Крај 20 и почетак 21 века обележен је појавом нових индустријских сила

Бразила, Русије, Индије и Кине, тзв, земаља Брика.

ПОДЕЛА ИНДУСТРИЈЕ

Индустрија је сложен систем који има различите структуре – просторну, производно-

функционалну, организациону. Свака од њих може послужити као основа за класификацију.

Свака класификација је уопштавање, које оставља изван видокруга поједине специфичне

атрибуте. У истом типу или грани индустрије могу се наћи врло разноврсна предузећа у

погледу технологије, потенцијала, структуре и намене производње. Индустрија представља

веома сложену и хетерогену област материјалне производње. Она се састоји из већег броја

међусобно повезаних делова који чине њену структуру. Индустрија се може на основу

различитих критеријума класификовати. Према карактеру предмета рада дели се на:

- екстрактивна индустрија

- преађивачка индустрија

36

Екстрактивна индустрија обухвата рударство односно вађење металичних,

неметаличних сировина и минералних горива. Заправо, екстрактивна индустија своје

производе добија директно из природе посредством рада.

Прерађивачка индустрија не делује директно на природу, већ прерађује, дорађује и

обрађује производе које су из природе већ добили екстрактивна индустрија, пољопривреда и

шумарство.

Индустрија према технолошком процесу и намени индустријских производа дели на:-

тешку и - лаку индустрија

Тешка индустрија обухвата производњу сировина и основних производа (метала,

неметала, електричне енергије, производња и прерада угља, производња и прерада нафте,

производња машина, базна хемијска индустрија, металургија итд.).

Лака индустрија обухвата остале индустријска гране. Она производи робу ашироке

потрошње. Основна сировинска база за лаку индустрију је сама индустрија, која производи

одређене сировине, пољопривреда и шумарство.

Индустрија се према врстама сировина и производима које производи, средствима за

рад и квалитету радне снаге индустријске гране, групе, и подгрупе. Нпр. индустријска грана је

машинска индустрија, а у оквиру ње су индустријске групе производња енергетских,

производња рударских машина, грађевинских машина, аутомобилска индустрија, бродоградња

итд. Или. нпр у структури прехрамбене индустрије издвајају се млинска индустрија, кланичка

индустрија, прерада воћа и поврћа, индустрија пива итд.

Критеријуми класификације у статистичком прикупљању и обради података нису увек

једнаки у свим земљама. То отежава упоредивост статистичких података како просторно тако и

у временским серијама. У нашој статистици примењује се класификација индустрије (види

табелу) која је упоредива са класификацијом Уједињених нација (УНИДО).

ФАКТОРИ ЛОКАЦИЈЕ ИНДУСТРИЈЕ

На просторни размештај индустријских грана и њихових капацитета и развој утичу

сировине, разноврсни природни услови и многобројни друштвено-економски фактори који

представљају локационе факторе размештаја индустрије. Фактори локације су дакле, услови,

снаге и други мотиви који имају позитиван или негативан утицај на функционисање индустрије

у одређеном месту. Дакле, локација индустријских капацитета је резултат деловања више

фактора у различитим комбинацијама. Локациони фактори могу се на различите начине

класификовати, па се нпр. могу издвојити :

Производни (сировинска и енергетска база, вода, земљиште, радна снага;

дистрибутивни (саобраћај, тржиште)

организациони (кластери, кооперација, специјализација, концентрација и сл.), и

специјални (глобализација, друштвено-политички)

субјктивни (мотиви).

37

За проучавање фактора локације битна су два приступа територијални и технолошки.

Територијални приступ анализира атрактивност неке локације, односно простора за развој

индустрије. При томе се указује на географске, економске, социјалне, друштвене и политичке

услове који утичу на просторни размештај индустрије.

Па се могу разликовати три групе локационих фактора или услова:

природно-еколошки: сировине и вода, извори енергије, физичко-географски и

еколошки,

економско-технички технички прогрес, тржиште, мултинационалне компаније односно

капитал, саобраћај, радна снага, агломеративни фактор итд.

друштвено-политички политичко окружење, глобализација, владина политика

просторног планирања, војно-стратешки и сл.

Са појавом коцепта одрживог рфазвоја у избору локације нису битни само интереси

индустрије (нпр. минимални трошкови уређења простора и екслпоатације) већ и географске

средине која мора бити очувана за будуће генерације и минимално деградирана процесом

индустријализације. Утицај појединих локационих фактора мења се временски, просторно и

грански и обично се не испољава појединачно већ заједно делује више фактора. Зато се не може

пренаглашавати значај појединих локационих фактора.

Сировинска база као фактор размештаја индустрије

Сировине су онај део природног потенцијала који се користи за непосредну прераду

или као енергетски извор. Оне се могу поделити у две групе:

- Абиотичке (металичне, неметаличне сировине,минерална горива.

- Биотичке (пољопривредни производи, шумски ресурси, сировине ж. порекла.

Међутим, савремена индустрија користи сировине синтетичког порекла, али њихово

добијање зависи од од одређеног природног извора. Сем тога, задњих деценија индустрија

користи рециклиране сировине.

У првим фазама индустријализације (палеотехничка) сировинска база је директно

утицала на просторни размештај и локацију индустрије. У овој фази индустријски и енергетски

капацитети били су зависни од сировина и минералних горива. Развој саобраћаја и технички

прогрес смањују зависност индустрије од сировинске базе.

Данас је зависност локације индустријских грана од сировинске базе различит.

Индустријске гране које користе неку масу у производном процесу, или које користе кварљиве

сировине, теже да буду лоциране близу извора сировина, јер је транспорт непожељан због

трошкова, ефикасности и стандарда производње. У ову групу спадају гране екстрактивне

индустрије:црна и обојена металургија, базна хемијска индустрија, индустрија неметала,

индустрија грађевинског материјала, већина грана прехрамбене индустрије, термоелктране итд.

Капацитети црне металургије због високих транспортних трошкова лоцирају се обично

у угљеним басенима или поред лежишта гвоздене руде. Земље које немају лежишта гвоздене

руде због транспортних трошкова капацитети су лоцирани у морским лукама (нпр. Јапан,

Италија).

38

Неке гране обојене металургије своје прерадне капацитете концентришу поред

енергетских извора и то пре свега хидроенергије. Такав је случај са екстракцијом алуминијума

из боксита у Канади, Норвешкој итд. Обогаћивање руда других обојених метала обично се

врши поред лежишта сировина.

Посебну групу чине сировине које се лако кваре и које не подносе већи транспорт (воће,

поврће, ш. репа, млеко итд) и због тога се њихова прерада врши близу места њиховог успевања

и гајења.

Насупрот томе, за неке индустријске гране с. база је ирелеватна као локациони фактор:

електроиндустрија, фармацеутска, аутомобилска индустрија.

Улога сировина као локационог фактора се перманентно мења услед техничког

прогреса, супституције сировина, развоја саобраћаја и повећање улоге других локационих

фактора. Другим речима откривају се и користе нове методе производње и транспорта,

откривају се нови ресурси и сл. У развијеним земљама услед исцрпљености старих лежишта

или чувања сопствених ресурса из стратешко-политичких разлога, користе се сировине из

неразвијених земаља света. Повећање зависности индустрије развијених земаља од увозних

сировина постиче развој индустрије у приобалним подручијима.

Технички прогрес

Технички прогрес има такође велики утицај на просторни размештај и равој индустрије.

Тај утицају се огледа прко смсњивања утицаја природних услова, преко ефикаснијег

коришћења природних извора, затим преко коришћења нових природних извора и преко

прераде секундарних сировина или рециклинга. Захваљујући развоју науке и технике

проширена је енергетско сировинск база и смањен њен утицасј на локацију индустријских

капацитета.

Технички прогрес утиче:

- територијалну неравномерност у индустријском развоју

- на смањивања утрошка сировина и енергије по јединици производа,

- затим на повећање квалитета радне снаге због увођња аутоматизације,

- на комплексну прераду сировина чиме се смањује зависност од сировинске базе. Данас

индустрија синтетизује око 10 м различитих материјала.

- на ефикасније коришћење секундарних сировина. У Европској унији рециклиране

сировине учествују са 20% вредности од укупно утрошених примарних сировина. Рецклажа је

посебно заступљена у индустрији обојених метала, гвожђа, пластичних масе, стакла итд.

- на развој саобраћаја што утиче на слободнији и мобилни размештај индустрије,

- утиче на повећање обима производње.

Према степену примене науке и технике, однопсно према степену улагања у

истраживање нових технологија према ОЕЦД индустрија се дели у три групе:

-индустрије високе научно-технолошке интензивности код које производи брзо

застаревају (микроелектроника, телекомуникације, авиони, космичка техника итд.),

39

- индустрије средње научно-технолошке интензивности која производи унапређене и

иновиране производе (хемијска, аутомобилска индустрија),

- индустрије ниске научно-технолошке интензивности код којих се врши промена

карактеристика производа (модни трендови, промена производа због здравствених потреба-

производња хране без холестерола итд.).

Саобраћај

Саобраћај је такође значајан значајни локациони фактор. Издвајају се три значајна

саобраћајна фактора: брзина, транспортни трошкови и благовремена достава. Значај саобраћаја

огледа се у допремању велике количине сировина за поједине индустријске гране и отпремању

готових производа на тржиште. Зато, саобраћај чини важну, неопходну везу између пунктова

производње и потрошње, односно произвођача и потрошача. Другим речима саобраћај

проширује тржиште индустријских производа; било да се ради о тржишт на коме се продају

финални производи, било о тржишту на коме се купују сировине, репродукциони материјал и

полупроизводи.

Међутим, значај за поједине индустријске гране је различит, јер оне имају различите

потребе за одређеном врстом саобраћаја. Саобраћај кроз цену превоза директно утиче на

ефикасност, структуру и размештај производње. Данас удео трошкова превоза у цени

производње је највећи у црној металургији (10,3%), стакларској (8,9%), хемијској (7%),

керамичкој (5,9%), индустрији неметала (5%) и производњи папира (4,1%).

Може се рећи, ако су други локациони услови једнаки, производња ће се локализовати у

просторима где су саобраћајни трошкови најнижи. Генерално посматрано, саобраћајно добро

повезани простори су атрактивни за локацију индустријских капацитета. Из тих разлога

индустријски објекти се граде дуж важних магистралних саобраћајница, поред река на којима је

развијен речни саобраћај у морским лукама. Захваљујући саобраћај, пре свега железничког,

дошло је до просторног ширења индустрије током 19 и 20 века. Поред железничких магистрала

подижу се индустрије са високим степеном материјалне интензивности (тешка индустрија,

машинска индустрија).

Током 20 века велики значај добија друмски саобраћај који омогућава еластичну

локацију индустријсих капацитета у простору. Дуж друмских саобраћајница подиже се

прерађивачка индустрија ниског степена материјалне интензивности. У развијеним земљама

света дуж друмских саобраћајница подижу се технолошки паркови.

Унутрашњи пловни путеви, односно реке и језера, такође су локациони фактор. Поред

река се лоцирају капацитети разних грана тешке индустрије, петрохемије итд. Речни саобраћај

је за око 2,5 пута јефтинији од железничког, а чак око 10 пута од друмског. Дуж великих река

концентрисани су велики индустријски капацитети.

Утицај саобраћаја на концентрацију најбоље се огледа у претоварним пунктовима,

односно морским лукама. У морским лукама се лоцирају капацитети тешке индустрије,

петрохемије итд.

40

Поред теретног, као локациони фактор јавља се и путнички саобраћај. То је пре свега

изражено у градовима где су интензивне дневне миграције. И управо, због развијеног

саобраћаја градови су повољни за локацију индустријских капацитета.

Због слабе саобраћајне инфраструктуре у 18. веку су пловне реке и канали били главне

саобраћајнице за индустрију. Битно побољшање су донеле железнице. Велика повезаност

индустрије са саобраћајном мрежом у 18. веку била је основни разлог што су прве теорије

локације (А. Вебера) покушале оцењивати повољност локације на бази трошкова превоза. У 20.

в. ситуација се променила (саобраћајна мрежа је гушћа, капацитети превозних средстава су

повећани, моторизација је учинила доступним удаљене крајеве, конкуренција међу

превозницима утиче на тарифе).

Радна снага

Радна снага, такође може бити значајан локациони фактор индустријских капацитета

али није лимитирајући. У најбитније демографске одлике становништва битне за локацију

индустријских капацитета спадају: квантитет, полно-старосна структура, квалификациона

структура, мобилност радне снаге, традиција итд.

У раним фазама развоја индустрије овом фктору није посвећивана пажња. С обзиром на

аграрну пренасељеност није недостајало јефтине радне снаге. Постепено је цена радне снаге

повећавана а радно време скраћивано. Продуктивност рада је све више зависила од

квалификација, тако да расте потеажња и цена квалификоване радне снаге. У 20. в. се повећава

запошљавање женске радне снаге у индустрији (текстилној, прехрамбеној, обућарској).

Квалификована радна снага постаје најважнији развојни фактор, у вези с иновацијама,

одржавањем и сервисирањем, истраживањем.

Квантитет радне снаге је значајан за радноинтензивне гране, као што су: текстилна,

индустрија грађевинског материјала, коже и обуће ., па се ове гране лоцирају у просторима

које располажу са значајним потенцијалом радне снаге. Насупрот томе, гране са

аутоматизованим процесом производње запошљавају мање радне снаге, па се могу лоцирати у

просторима који су дефицитарни радном снагом.

Полна структура може бити локациони фактор. Тако нпр. неке гране запошљавају

претежно женску радну снагу (текстилна, неке гране прехрамбене индустрије итд.), неке гране

претежно мушку р. снагу (металургија, термоелектране). Зато се нпр. ради равномернијег

запошљавања у центрима ц.металургије локализују се и индустрије које запошљавају ж. радну

снагу и обрнуто.

Посебно значајан локациони фактор је квалификациона структура радне снаге.

Висококвалификовану радну снагу захтевају индустријске гране које су подложне честим

иновацијама (електроиндустрија, машинска, неке гране хемијске индустрије). Зато

квалификованост радне снаге може бити пресудан за локацију ових грана индустрије, па се оне

лоцирају у већим градским агломерацијама. . Многе фабрике се локализују у градовима, де се

налазе универзитети, институти и лабораторије, стручне библиотеке.

За гране које траже много јефтину и радну снагу која се може лако обучити више су

привлачна слабо развијена подручја, где је велика понуда неквалификоване и женске радне

41

снаге. Такве врсте инд. се измештају у слабије развијене земље (Вијетнам, Индонезија, Бразил,

Мексико, Нигерија). Најбољаи пример је текстилна индустрија, која се са распадом, СССР,

отварањем Кине и све присутнијим процесом глобализације сели према земљама Источне,

југоисточне и јужне Азије.

У тесној вези са радном снагом је и традиција, односно произведно умеће

становништва. По традиционалној производњи високог квалитета истиче се Швајцарска

(сатови), Француска (коњак и вина) итд.

Природни услови

Избор локације на којој ће се градити индустријски објекти у великој мери зависи и од

проналажења локације која мора испуњавати потребе геолошке и геоморфолошке

карактеристике. Геолошке карактеристике треба да обезбеде стабилну подлогу за изградњу

свих елемената будућег индустријског капацитета и њихово нормално функционисање

(инжињерско- геолошке и сеизмичке карактеристике геолошке грађе).

Геоморфолошке карактеристике односе се на сагледавање рељефа локације на којој се

планира градња индустријског објеката. Најпогодније су равне површине које нису угрижене

ерозивним или акумулативним процесима.

Од природних услова морају се сагледати и хидролошке прилике приликом локације

индустријских објката. Хидрографске прилике подразумевају да земљиште не сме бити

угрожено поплавама подземних вода или водених токова.

Овде се убраја и могућност ефикасног водоснабдевања и одовођења одпадних вода.

Водоснабдевање је питање коме се мора посветири огромна пажња приликом градње било

каквог индустријског објекат, а ово питање мора бити решено на адекватан начин, тако да

објекат мора располагати водом одређеног квалитета током читаве године.

Развојем научно- техничког прогреса смањује се зависност локације идустријсих

објеката од сировинске базе. Ово је могуће једино уз повећана инвестициона улагања којима се

санирају негативна својства одређене локације. Улагања се односе на одводњавање, увођење

расхладних уређајаи грејања, смањење загађења ваздуха.

Приликом избора локације посебна пажња мора бити посвећена негативним ефектима

које индустријски капацитети могу имати по окружујућу средину. Проблем све више добија на

значају порастом броја индустријских објеката у свету , као и количина одпадних материја

створених производним процесом. Негативни ефекти индустријализације везани су за

загађеност и деградацију геосфске средине у целини и појединих њених елемената. Негативи

ефекти сагледавају се проценом утицаја на животну средину, што представља превентивну

меру заштите животне срдине. Процена утицаја подразумева сагледавање утицаја на животну

средину, здравље људи, на флору и фауну, земљиште, воду, ваздух, климу и пејзаж, одређена

материјална добра и предлагање мера којима би се штетан утицај могао елиминисата или

смањити у одређеној мери.

ЕНЕРГЕТИКА

Енергетика представља индустријску грану која се бави истраживањем, експлотацијом

енергетских извора, њиховом трансформацијом у друге облике енергије, њеним преносом и

42

дистрибуцијом у различитим облицима. Енергија има велики значај за савремену цивилизацију

и стандард људи.. Коришћење енергије има дугу традицију и усаглашено је са развојем

производних снага. Зато се у коришћењу енергетских извора могу издвојити четири етапе:

- у првој етапи човек је користио сопствену енергију, снагу животиња и механичке силе

природе: ветар и воду, као и дрво које је вековима било главни енергетски извор.

- друга етапа везана је за проналазак (крај 18 века) и све веће коришћење парне машине

и смањивање учешћа дрвета и све већег коришћења угља. Почетком 20 века он ће постати

главни енергетски извор.

- трећа фаза је везана за крај 19 века за проналазак дизел и бензинског мотора, када се у

структуру енергетских извора прикључује нафта. Захваљујући проналаску електромотора,

структури енергетских извора придружује се и хидроенергија, погодна за производњу

електроенергије.

- четврта етапа је везана за коришћење атомске енергије од средине 20 века уз бројне

тешкоће и акциденте.

У употреби су две врсте енергетских извора примарни и секунарни. У примарне изворе

спадају различите врсте угљева, нафта, земни гас, радиоактивна горива, хидропотенцијал, дрво

итд. а у секундарне прерађени облици примарних извора: кокс, нафтини деривати, коксни гас,

хидроенергија итд.

Током двадесетог века долази до значајних промена у структури коришћења

енергетских извора. Почетком двадесетог века у структури енергетског биланса угаљ је

учествовао са 76%, а дрво са 16%, односно ова два извора су учествовала са преко 92%. Од

средине 20 века структура светског енергетског биланса почиње да се мења, смањује се учешће

угља и дрвета, а повећава учешће нафте, земног гаса, хидроенергије, а од осамдесетих година и

атомске енергије.

Од 40-их година па до почетка 21 века учешће нафте повећано је са 20% на око 36,8%,

а земног гаса за 4,5 пута са 5% на 22,3%. Истовремено је смањено учешће угља са 74% на

26,6%. Дакле,фосилна горива у у укупном енергетском билансу света учествују са преко 85%,

док на хидроенергију отпада око 4%,а на нуклеарну енергију 5%.

Према подацима из 2005. године потрошња енергије износила је преко 13 милијарди

тона еквивалентног угља (1 т кокса= 0,86, 1 тона лигнита=0,29, 1 т нафте=1,43, 1000 м3

природног гаса =1,29, 1000 квх електричне енергије=0,4), што је 16 пута више него 1900 године

( 780 милиона т). Највећи потрошачи фосилних горива су (САД) са учешћем од 24,4%.

Европска унија (ЕУ) укоришћењу фосилних горива учествује са 15%, затим следе Кина са

10,6%, Русија са 6,8% и Јапан са 5,4%, док на остали свет отпада 37,2%.

Према томе, постоји велика просторна диспропорција у потрошњи енергије у свету.

Развијене земље, заједно са земљама Источне Европе, где живи мање од 30% светског

становништва, троше око 80% произведене енергије. Оваква диспропоција у потрошњи

енергије између развијених и неразвијених земаља негативно се одражава н асветску привреду,

посебно неразвијених земаља. Са друге стране висока потрошња енергије у високоразвијеним

43

земљама заснива се на енергетским изворима, пре свега нафте, од трећег света. Зато је и веома

високо учешће енергетских ресурса, посебно нафте у светској трговини.

ПРОИЗВОДЊА УГЉА

Угаљ представља и данас значајан енергетски извор, с обзиром да и данас на њега

отпада 26,6% биланса. Највећи економски значај има камени угаљ, јер је антрацит веом ретка

врста угља. Мрки угаљ и лигнит због транспорта најчешће се користе у термоелектранама које

су лоциране у близини угљених басена.

Значајније коришћење угља везано је за проналазак парне машине у 18 веку (1769 г), да

би угаљ током 19 века постао најзначајнији енергетски извор. Године 1800 производња угља

износила је 11 мил. т, а 1900. год била је 77 пута већа. Данас, производња угља износи око 5,5

милијарди тона, од чега 2/3 отпада камени угаљ. Раст производње каменог угља од 70-их

година 20. века условљен је бројним факторима:

Нафтним кризама из 1973 и 1979 год. и орјентација потрошача на домаће

изворе, где угаљ представља супститут,

Наглашена потражња на светском тржишту,

Повећана производња кокса

Оријентација великог броја земаља на повећање производње и ослобађање од

зависности од светског тржишта.

Неравномерност у просторном размештају резерви, квалитету и експлоатационим

могућностима детерминише и просторни размештај производње. Очигледно, на просторних

размештај утичу и економски фактори, пре свега продуктивност рада.

Седам великих произвођача угља у свету су (2004.г.): Кина (36,4%), САД (18,3%),

Индија (6,5%), Аустралија (5,2%), Русија (5,1%), Јужна Африка (4,5%), Немачка (3,8%). На њих

отпада скоро 80% укупне светске производње угља. Предмет међународне трговине је само

камени угаљ. Због високог квалитета и јефтиног превоза у бродовима угља из прекоморских

земаља, у западној Европи је јефтинији увозни угаљ него домаћи. Тако на пр. цена за тону

увозног угља (без царине) у западноевропским лукама је за 40-60% нижа него угаљ из домаћих

рудника с јамским копом.

ПРОИЗВОДЊА НАФТЕ И ПРИРОДНОГ ГАСА

Развијени свет је на увозу јефтиних енергетских извора, пре свега нафте, све до почетка

70-година заснива свој привредни развој и гради високи животни стандард. Производње нафте

је у периоду 1950-1973. год. је порасла за преко 5 пута са 525 м.т 1950 на 2.700 м.т у 1973. год.

Међутим током 20 века свет је прошао кроз две велике енергетске кризе и више осцилација

цене. Нарочито је економски ефекат имала нафтна криза из 1973 када је цена нафте повећана за

5 пута. Треба истаћи да цена нафте зависи и од берзанских шпекулација. Од нафтне кризе,

готово три деценије, производња нафте стагнира и усталила се на око 3,7 милијарде тона.

Велики утицај на производњу нафте имају чланице ОПЕК (арапске земље, Венецуела итд).

Лимитирањем дневне производње земље ОПЕКА покушавају да одрже стабилну цену нафте на

светском тжишту. Међутим велики утицај на формирање цене имају и велике нафтне компаније

44

(седам сестара: Ексон, Ројал Дач Шел, Бритиш Петролеум, Тексако, Мобил Оил, Стандард Оил

оф Калифорнија, Гулф Оил), Гаспром, Франсе ди Петрол итд. Већина ових имају акције у

земљама ОПЕК, па нафту купују по нижим концесионим ценама. МеЂутим, поред ових

мултинационалних компанија постоје многобројне националне, државне или приватне

компаније. Но, ипак цена нафте зависи од понуде и потражње на светском тржишту.

Светска производња нафте 2005. г. износила је 3,7 млрд.

Регион Персијског залива учествује са око 2/3 у светским резервама и око 1/3 у светској

производњи нафте. Највећи светски произвођач је Саудијска Арабија (476 мил. т 2005. г.), а

велики произвођачи су Иран (206), Кувајт (126), УА Емирати (126 мил. т.).

Северноамерички регион око 18,2% светске производње. Овај регион скоро двоструко

више троши него што производи нафте. САД је највећи светски потрошач, које годишње троши

око 1/4 светске производње

У Јужној Америци ннајвећжи произвођач је Венецуела.

Русија (Поволжје, западни Сибир) је други произвођач нафте у свету. По обиму

производње од 452 мил. т или 12,3% светске производње (2005.г.), не заостаје много иза

Саудијске Арабије.

У Африци главни произвођачи су Либија, Алжир, Нигерија (делта Нигера), Ангола и

др.

Источна и југоисточна Азија производи или близу 10 % светске производње. Главни

произвођачи су Кина, Индонезија , Брунеј и Малезија.

Европа производи око 8 % светске производње. И управо ово подручје је од нафтне

кризе из 1973. год имало највећи пораст производње нафте у свету. До 1973. год. В. Британија

није имала сопствену производњу нафте, а Норвешка је производила око 2. м тона. Данас је

Норвешка један од водећих извозника нафте. Међутим, због исцрпљивања лежишта, задњих

година у Норвешкој се бележи пад производње.

Нафта је најважнији артикал у светској трговини и и основна роба у међународном

поморском транспорту. Највећи део светског извоза нафте се пласира на тржиште Европске

уније (око 1/3), око 1/5 на тржиште САД, а око 1/8 на трчиште Јапана. Генерално гледано на

развијене земље Европе, САД и Јапан отпада око 70% од укупног увоза нафте у свету.

Земни (природни) гас је други енергетски извор који се јавља као пратилац нафте или се

може срести у самосталним лежиштима.. Одликује се високом топлотном вредношћу скоро

малим сагоревањем и релативно малим трошковима производње и коришћења. Пораст

производње је везан за другу половину XX века. Посебно брзо расте производња гаса у Русији

и Северној Америци.

Због технолошких и географских узрока природни гас је релативно касно укључен у

међународну трговину. Градња гасовода је скупља од нафтовода, па се он спорије амортизују.

Пропусна моћ гасовода прерачуната у калоричну вредност транспортованог производа је

просечно 4 пута нижа него нафтовода истог пречника, али је период амортизације 4 пута дужи.

45

Осим тога изградња брода за транспорт је знатно скупљи него танкера за нафту. Сем

тога, он може превозити само 1/3 количине енергије (калорија) коју би превозио у виду нафте.

Значи, основна препрека у развоју светске трговине природним гасом су високе цене за његов

транспорт. При транспорту гаса у контејнерима и танковима, процес претварања у течни гас,

хлађење у време транспорта, а затим регасификација потроши око 25% енергетске вредности

гаса.

Гасоводну мрежу сачињава преко 300 000 км магистралних гасовода и вишестрко више

сабирних и дистрибутивних гасовода. Трансаљаски гасовод има 7 763 км. Највећи извозник

природног гаса у свету је Русија. Други велики достављач гаса за Европу је Алжир. Постоје

подморски гасоводи из Алжира за Италију и Француску. Разрађују се пројекти за доставу

природног гаса из Ирана и Туркменистана кроз магистрални гасовод преко Турске и

Балканског полуострва.

ПРОИЗВОДЊА ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ

Електрична енергија има низ предности у односу на друге енергетске изворе.

Могућност претварања у друге облике енергије као што су кинетичка, светлосна, топлотна итд.

повећало је њен економски значај. Она је незаменљив енергетски извор који је захваљујући

лаком и економичном транспорту путем длековода могуће преносити на велике удаљености.

Она је утицала на мобилнији размештај привредне активности, посебно индустрије.

Производњи електричне енергије подређени су сви други енергетски извори: угаљ,

нафта, атомска енергија, хидроенергија, као и алтернативни енергетски извори: Еолска, сунчава

енергија итд. У индустријски развијеним земљама око 1/3 од укупне потрошње примарне

енергије користи се за производњу електричне енергије. У свету се 4/5 укупне производње угља

користи за производњу електричне енергије.

Електричне централе се према врсти извора енергије деле на:

термоцентрале, хидроцентрале, атомске, плимске, геотермалне, еолске

(ветрењаче) и соларне централе.

По подацима 2004. г. укупна светска производња електричне

енергије износил је 16,6 хиљада милијади kWh. Од тога на термоелектране

отпада 10,9 хиљада. Водећих пет земаља по производњи електричне

енергије су САД, Кина, Јапан, Русија и Индија. Водећи произвођачи енергије

из хидроелектрана су Канада, Кина, Бразил, САД, Русија; из ТЕ САД, Кина,

Јапан, Русија, Индија, а из нуклеарки САД, Француска, Јапан, Немачка и

Русија.

Највећи техничким искористивим потенцијале располажу Русије, Кине и Бразила. Кина

располаже огромним хидропотенцијалом. Посматрано по континентима највећим

хидропотенцијалом располажу реке азијње, С и Ј. америке. Кина гради и највећу хидроцентралу

на свету – Три Клисуре 13000 мW, на реци Јанг-це-кјанг.

Највиши је степен искоришћености имају Швајцарска (99%), Јапану (90%), Норвешкој,

САД. У Латинској Америци су изграђене гигантске хидроелектране – бразилско-парагвајска

„Итаипу“ снаге 12 600 мW, енергетски комплекс „Раул Леони“ на реци Гури у Венецуели

46

санеге 10 000 мW. Ова друга обезбеђује 70% електричне енергије Венецуеле. Велике

хидроенергетске каскаде су изграђене на рекама Колумбија и Колорадо (САД), провинција

квебек (Канада), реци Волги, Ками, ангари, Јенисеку .

НУКЛЕАРНА ЕНЕРГИЈА

Нуклеарна електрана је у принципу термоцентрала, само што улогу котла за загревање

паре преузима реактор. Уран је добио на значају после 1954. године када су изграђена два

нуклеарна реактора за производњу електричне енеригије – у Обнинску (код Москве) и у Калдер

Холу (В. Британија). Само постојање ресурса урана није фактор постојања нуклеарне

енергетике у некој земљи. Изграднња и производња електричне енергије у свет зсвис у знатној

мери од сарасдње високоразвијених земаља света. По подацима Међународне агенције за

атомску енергију са седиштем у Бечу (MAGATE) укупна снага нуклеарних електрана у свету

износи 450 хиљ. мW.

Нуклеарна енергетика је у принципу еколошки чиста, али се велики ризик појављује у

случају хаварије. Човек зна да упали нуклеарну фисију и тако производи енергију, али не зна

да је угаси. Због тога се јавља проблем гашења нуклеарних реактора, контроле ризика и

одлагања одрађеног горива. После катастрофе у Чернобиљу (Украјина) 1986., неке земље су

одустале од програма нуклеарне енергетике. Други велики акцидент везан је за НЕ Фукушима у

Јапану. Наиме после разорног земљотреса у марту 2011. године оштећени су реактори и а

радиокативност је била слична Чернобилјској. Трећи велики акцидент везан је за америчку

нуклеарку на острву Три миље 1979. год.

ЦРНА МЕТАЛУРГИЈА

Под металургијом се, у ширем смислу подразумева, процес добијања руде метала,

екстракције и рафинисање метала из ње и његова даља прерада у полуфабрикате који се

користе у другим индустријским гранама. Сировинску основу металургије чине црни и обојени

метали, а такође и материјали који се користе у процесу производње (кокс, ватростални

материјали, електроенергија итд). Као основна грана тешке индустрије, она производи црне и

обојене метале, па се дели на црну и обојену металургију.

Црна металургија производи сирово гвожђе, челик и феролегуре и разне врсте ваљаних,

вучених, кованих и ливених производа. Производи црне металургије имају широку примену, па

се она оправдано назива кључном индустријском граном, па је дуго величина производње

сировог гвожђа и челика узимана као показатељ индустријског и привредног развоја.

Почетком 90-их година производња сировог гвожђа износила је око 540, 2005. год 750

милиона тона. Највећи произвођачи су Кина која даје 35% светске производње, Јапан са око

12%, Русија око 5% итд.

Производња челика пред рат износила је 110 м. тона а 1991 год је била близу 700

милиона тона, а 2005. год 1,1 милијарду тона. Највећи произвођачи су Кина (349) која даје 1/3

светске производње, Јапан 112 милиона односно 11%, САД око 8% итд. И поред коришћења

нових материјала, перманентно се повећава производња специјална врста челика. У неким

земљаама, пре свега развијеним земљама Запада, пад производње детерменисан је гашењем

старих технологија и преласком на нове (нпр. Сад).

47

Најзначајнији производи црне металургије јесу различите врсте челика. Просторни

размештај производње челика везан је за мали број земаља. Наиме, у пет производнихп одручја

(ЗНД, САД, Јапан, Кина и Немачка) сконцентрисано је око 60% светске производње. Високу

производњу у Европској унији, осим Немачке, имају Италија, Француска и Велика Британија.

За геогрфски размештај црне металургије није условљен је различитим факторима, па се

капацитети лоцирају:

- у подручјима која располажу угљем и гвозденом рудом, нпр. у Великој Британији-

Бирминген, Глазгов,

- у подручјима близу рудника гвоздене руде, са снабдевањем угљем са стране,

Нормадија и Лорен у Француској, Урал у Русији, Минесота у САД,

- у угљеним басенима са увозом руде гвожђа из других простора, Доњецки и Кузњецки

басен, Вестфалија у Немачкој итд.

- у подручјима која су далеко од налазишта угља и руде гвожђа, али су лоцирана у

морским лукама Напуљ, Ђенова, Таранто у Италији, јапанским лукама (Осака, Нагоја, на

језерима Чикаго и Кливленд.

У ред оплемењивача челика спадају метали који се додају сировом гвожђу ради

побољшања техничких особина челику. Без њиховог додавања не би се могле добити

специјалне врсте челика за потребе машинске, војне, електроиндустрије и других

индустријских грана. Многи од њих су значајне стратешке сировине у војној индустрији, па су

предмет трговине на специјализованим берзама.

Никал је метал који је често предмет међународне трговине. Веома мали број земаља се

јавља као произвођач никла, премда је просторни размештај рудних појава веома дисперзиван.

Произвођачи Француска, Канада, Русија и др..

Манган по количини, у структури производње феролегура, има доминантно место. Са

манганом се легурају бакар и алуминијум Осим тога, користи се у хемијској индустрији,

индустрији стакла, боја итд. ЗНД (Украјина и Грузија 1/3) и ЈАР дају око половину светске

произвосдње. У

По коришћење за добијање феролегура, хром је одмах после мангана. ЗНД и ЈАР (1)

дају око половину светске производње. На трећем месту по производњи је Турска, Зимбабве

итд.

Молибден је значајна стратешка сировина. Око 50% даје САД. У веће светске

произвођаче спадају Канада, Русија, Кина идр.

Волфрам је важна сировина за добијање челика који су отпорни на високе температуре.

Око 40% светске производње даје Кина. У веће произвођаче спадају Португалија, САД, Русија

итд.

ОБОЈЕНА МЕТАЛУРГИЈА

Обојена металургија обухвата добијање и обогађивање руде, производњу тешких

(бакар, олово, цинк, калај), лаких (алуминијум, магнезијум), племинити (злато, сребро,

платина) и других (жива, антимон, кобалт) метала. Треба имати у виду да је обим производње

48

обојене металургије у физичком смислу знатно мањи него црне (20-25 пута), али је вредност

производње на светском тржишту знатно већа.

Садржина метала у рудама обојених метала је обично ниска, па је производња знатно

скупља. Обојена металургија спада у енергетски интензивне гране (1 т Ал 14-18000 квх, титана

50-55 т условног горива по тони метала). Али са друге стране многе руде имају полиметални

карактер, па се поред основног добијају и други метали. Производња обојених метала је

вишефазна, што омогућава просторно одвајање почетних фаза (добијање руде, производња

коцентрата, топљење) и фазе рафинирања метала. Зато је просторни размештај капацитета за

добијање руде више везан за сировинску базу (1 т метала више стотина, па и хиљада тона руде)

него код црне металургије. Производи обојене металургије имају широку примену и видови

примене су потпуно неограничени.

Алуминијум се добија електролизом глинице (оксида алуминијума) који се добија из

руде биксит. Поступак добијања има више фаза, које су често међусобно просторно удаљене.

1. Производња руде боксита везана за налазишта.

2. Прерада и обогаћивање руде у концентрат такође је везана за налазишта, или се

налази у извозним или увозним лукама.

3. Топљење глинице и претварање у сирови алуминијум поступком електролизе

(уз потрошњу много електричне енергије за 1 т АЛ око 15000 киловат часова) везује се за

изворе јефтине електричне енергије (из хидроелектрана). На електричну енергију отпада око

16% укупних трошкова производње.

4. Рафинирање сировог Ал до 99% чистоће.

5. Прерада добијеног у полупроизводе (плоче, профили, одливци), ваљањем,

ливењем, пресовањем и слично.

Главни произвођачи боксита су у тропском и суптропском појасу: Аустралија (58 мил т,

40% светске поизводње), Бразил (18 мил т или 10,9% светске производње), Кина (17 мил. т или

10,3% ), Гвинеја Јамајка Индија . Ове земље дају око 90% светске производње.

. Највећи произвођачи алуминијума су развијене земље и то оне које производе

јефтинију електричну енергију: Кина (7,2), Русија (3,7), Канада (2,8), САД (2,5 мил. т),

Аустралија (1,9), Производња је концентрисана у рукама великих мултинационални компанија,

које владају светским тржиштем: Alcoa (САД), Alcan (Канада), Reynolds (САД), Aluswiss

(Швајцарска), Alumax (САД), Kajzerteh (САД), Hidro Aluminijum (Норвешка), итд.

Бакар се најчешће добија из руда халкопирит. Користи се у електротехици,

грађевинарству, хемијској инд., металургији (легуре). У производњи бакра се разликује више

фаза:

1. Флотација – издвајање јаловине, пржење руде;

2. Топљење руде, сирови бакар (бакров камен);

3. Рафинирање – електролиза, металуршки бакар;

4. Прерада у полупроизводе.

49

Ове фазе се ретко налазе у истој земљи. Прве две или три фазе су близу рудника, друге

две или три су технолошки сложеније и локализују се у развијеним земљама, близу потрошача.

Бакарна руда садржи само 0,4% до 6% бакра, и зато се не исплати превоз на веће даљине.

Проблем произвођача су велике осцилације у потражњи и ценама на светском тржишту.

Светска производња рафинираног бакра износи око 10 мил. т годишње. Значајна је и

производња од рециклираног бакра. Подела на произвођаче руде и произвођаче рафинисаног

метала је још изразитија него код Ал. Бакар је у употреби био пре гвожђа, али привредни значај

добија са проналаском електрицитета, као добар проводник. Заправо, индустријска употреба

бакра почела је крајем 19 века са употребом електричне енергије.

Главни произвођачи руде бакра су: Чиле (5,3 мил. т, 35,3% светске производње), САД

Индонезија Перу, Аустралија , Русија итд. Главни произвођачи рафинираног бакра су: Чиле (2,5

мил т), Кина (2,2 мил т), Јапан, САД, Русија итд. Претежни део производње бакра је у рукама,

великих компанија. Бакарни појас у Африци држе компаније Union Miniere (белгијско-

француско-енглески капитал) и Anglo Ameriken Korp. Of Saut Afrika; америчку производњу

држе компаније Кенекот (Kennecott), Филпс доџ (Phelps Dodge), Амакс (Amax) и Анаконда

(Anaconda). У поседу америчког капитала је око 50% свих налазишта, британског око 27%.

Олово и цинк се јављају у заједничким налазиштима, а у различитим рудама..

Олово се користи за акумулаторе, каблове, боје. Цинк се користи за галванско поцинковање

против корозије, легуре, боје. Производња ова два метала је концентрисана у Аустралији, САД,

Мексику, Канади и Перу. На њих отпада 41% светске проиводње олова, око 47% цинка. Треба

поменути још у производњи олова Кину (12%), Међу произвођаче се сврставају и неке

индустријске земље које регенеришу олово и цинк или увозе концентрате руде.

Од племенитих метала треба поменути злато, сребро и платину. Злато има посебну

улогу као “златне резерве” у трезорима националних банака, у депоима банака и као накит.

Главни произвођачи су ЈАР, САД, Аустралија, Кина, Канада, Русија. Светска производња 2005.

г. износила је 2,5 хиљ. т. Највећи произвођачи су Јужна Африка Аустралија, САД, затим Кина,

Перу, Русија итд.

Сребро је у прошлости било полудраги метал, сада је углавном индустријска сировина у

фототехници, електротехници, производнји медицинских материјала. Добија се из руде, али и

као нуз производ приликом прераде обојених метала.

Платина је најскупљи племенити метал и светска производнја износи око 220 тона. Око

половина светске производње користи се у јувелирске сврхе, а остало за израду прецизних

инструмената, електрохемији, у космичкој техници. Преко 90% светске производње дају ЈАР

(око 80) и Русија (око 14%)..

Жива је једини течни метал на нормалној температури који се користи за добијанје

инструмената, добијанње метала, фармацеутској индустрији, војној индустрији итд. . Највећи

произвођачи су Русија, Шпанија, Италија.

МАШИНСКА ИНДУСТРИЈА

50

Машинска индустрија је основа научно-технолошког прогреса. Састоји се од више

грана са разноврсном структуром, технологијом и организацијом производње. Она производи

различите машине, опрему, транспортна средства, апарате, производе за домаћинства итд.

Заправо машинска индустрија обезбеђује механизацију, аутоматизацију и развој осталих грана

индустрије, привреде, непроизводних и услужних делатности.

Машинска индустрија има низ специфичности. Технологија производње захтева

рашчлањавање технолошког процеса на поједине фазе од којих свака може имати специфичне

законе локације. Производна специјализација је у вези са наглашеном кооперацијом и

продубљеном поделом рада унутар гране. са друге стране производна предузећа теже ка

интеграцији у појединим областима и стварању индустријског комплекса.

Развој машинске индустрије везан је са техничким прогресом. Машинска индустрија

почела се развијати крајем 18 и почетком 19 века, када мануфактурна производња прераста у

индустријску. Проналасци који су обележили прву индустријску револуцију означили су

настанак старих грана машинске индустрије: производња парних машина, локомотива,

текстилних машина, пароброда, металопрерађивачких и пољопривредних машина.

У 20 веку парну машину замењују мотори са унутрашњим сагоревањем и

електромотори. На тај начин разгранава се асортиман производње машина и технике, нарочито

пољопривредних машина, аутомобила, електромотора, радиопријемника. Тако настају нове

гране машинске индустрије. Истовремено се технички унапређују и модернизују старе

индустријске гране, те се не могу направити суштинске разлике између нових и старих

индустријских грана.

У другој половини 20 века, у периоду треће индустријске револуције развиле су се

авиоградња, ракетоградња, електроника, електроиндустрија познате као нове гране

електроиндустрије.

У савременој машинској индустрији научно-техничке промене усмерене су у правцу

повећања обима и разноврсности производње прибора, алата и апарата. Највећа динамика је

карактеристична за аутомобилску и авиоиндустрију, производњу атомских реактора и опрема

за атомске електране, телекомуникациону опрему, рачунарску технику и опрему. Велики значај

има производња машина за грађевинарство, транспорт, рударство и пољопривреду.

Производни потенцијал електромашинске индустрије у појединим земљама као и његов

технички ниво имају позитиван ефекат на структуру и биланс спољне трговине. Велики

произвођачи истовремено се појављују као велики извозници и увозници. Највећи извозници

машина су Немачка, Јапан, Швајцарска, Италија, САД, Велика Британија и Француска. Највећи

увозници су САД, Немачка, ЗНД, Француска, Италија, Велика Британија, Швајцарска. У

светском извозу доминантно место имају Немачка и Јапан које су потиснуле традиционално

водеће САД, В. Британију и Француску. Почетком 21 вekа на 7 највећих извозника отпадало је

преко 70% светског експорта машинске индустрије. Од 80-их година по производњи и експорту

придружују се и неке новоиндустријализоване земље као Ј. Кореја, Тајван, Сингапур, Бразил

итд.

У структури вредности производње машинске индустрије око 40% отпада на

производњу саобраћајних средстава, 23% на електронику, око 15% на електроиндустрију итд.

51

Индустрија саобраћајних средстава обухвата производњу шинских возила, аутомобила,

бродоградњу и авиоиндустрију. Људи су се бавили бродоградњом од најстаријих времена.

Развој и размештај индустрије саобраћајних средстава одговара уопште степену развоја

одређених врста саобраћаја у појединим земљама. Развој модерне индустрије средстава почео

је са проналаском лпкомотиве и пароброда ( у 19 веку), а наставио се са производњом

аутомобила и авиона током 20 века. Структура производње и број запослених у индустрији

саобраћајних средстава историјски се мењала. Данас око половине запослених у овој

индустријској грани у свету ради у производњи аутомобила.

Производња аутомобила је израз вишег материјалног нивоа друштва. Она је синоним

савремености са гледишта технике и организације производње, стимулатор развоја других

грана које са њом сарађују (мултипликативни ефекат). Карактерише се високим нивоом

специјализације, широким кооперирањем, напредном технологијом, између осталог и

применом текуће траке. За њен развој користе се црни и обојени метали, пластичне масе,

каучук, стакло, боје, киселине, разноврсни делови, а потребни су и високо квалификовани

научно-технички кадрови. Производња хиљада делова врши се у великом броју филијала, а

склапање аутомобила врши у матичним фабрикама или у близини тржишта..

Зато се производњом аутомобила баве велике мултинационалне компаније које

производне погоне имају у различитим регионима света. Монтирање аутомобила врши се и у

другим земљама. Светска производња аутомобила је преко 50 милиона комада, а камиона преко

12 м. комада. Водећи светски произвођач аутомобила је Јапан (Нисан, Тојота, Мицубиш, Хонда

итд), затим САД (Форд, Дзенерал моторс запошљава око 75000 радника), Крајслер, Немачка

Волцфаген, Мерцедес), Француска (Рено, Цитроен, Пежо), Италија (Фиат) итд.

Производња камиона је такође највећа у земљама које су највећи произвођачи

аутомобила. Јапан и САД у светској производњи камиона учествују са око 56%.

Индустрија шинских возила (локомотива и вагона) настала је у Енглеској.. Производња

локомотива и вагона троши много метала, па се концентрише у земљама с развијеном црном

металургијом. Индустрија шинских возила (производња локомотива и вагона) развијена је у

САД, Русији, Француској, Јапану, Великој Британији, Немачко, али и у земљама у којима

железнички саобраћај има значајно учешће у собраћајном систему (Индија, Мексико, Бразил).

По производњи локомотива великих брзина истичу се Јапан (Шинкансен), Француска

(ТЖВ), Немачка итд. Супер брзи возови са брзинама између 200 и 300 км/х саобраћају у

Француској, Немачкој, Јапану итд.

Бродоградња се обично лоцира у непосредној близини великих лука уз висок степен

концентрације производње, кооперацију са низом индустријских грана (нарочито са

ангажовањем црне металургије) и ангажовањем бројне радне снаге. Крајем 20. века дошло је

до промене у структури производње у правцу изградње бродова велике тонаже за расут терет

(тампери), течни терет (танкери), затим бродова за риболов, специјалних бродова хладњача итд.

Осим тога, интензивирана је изградња модерних трансокеанских путничких бродова -крузера.

Од 80-их година граде се специјалне пловеће платформе за поморска истраживања и

експлоатацију нафте.

52

Највећи светски прозвођач бродова је Јапан који даје око 45% светске производње и Ј.

Кореја са око 1/5 светске производње. У светској бродоградњи истичу се Бразил, Немачка,

Италија итд.. Водећи светски произвођач платформи је Сингапур, а у Европ В. Британија.

Авиоиндустрија производи летачке апарате - авионе, хеликоптере, ховеркрафте,

цепелине, космичке апарате и бродове, ракете итд. То је једна од најбоље технички развијених

грана машиноградње с високим степеном кооперирања и концентрације производње. Размештај

авионске индустрије, за потербе цивилног ваздухопловства, искључиво је везан за неколико

најразвијенијих земаља света САД (Боинг, Локид) Русију, Британију, Француску (ЕРБАС),

Немачку, Канада итд. Главни извозници авиона су САД, Француска и В. Британија, а ракетне

технике САД и Француска.

Индустрија пољопривредних машина је млада грана машинске индустрије која се јавила

са производњом првог трактора у САД 1912. године. Од тада до данас извршене су бројне

иновације и усавршене пољопривредне машине за све фазе пољопривредне производње. У

економски развијеним земљама створене су не само машине за обраду земље и сетву, него и за

брање плодова. Неке су опремљене електронском техником које помажу да се берба врши без

губитка.

Производња мало габаритних пољопривредних машина карактеристична је за земље

које располажу мањим пољопривредним поседима: Јапан и земље ЕУ, а за Русија и САД

карактеристичне су знатно јаче пољопривредне машине. Локација ове индустрије зависи од

сировинске базе (квалитетни црни метали) и од тржишта.

Електроиндустрија спада у ред пропулзивних, научноинтензивних грана, која захтева

квалификовану радну снагу. Она укључује електротехничку и електронску индустрију.

Електротехничка индустрија производи уређаје за производњу, пренос и дистрибуцију

и коришћење електричне енергије, као што су машине и уређаји за електроенергетику, каблови

и проводници, разноврсна електротехничка опрема итд. Постанак ове индустрије био је

условљен развојем електротехнике, или практичном применом физичких појава из области

електрицитета. Прве веће фабрике електротехничке индустрије настале су у Берлину (1847,

Сименс-Халске). У другој половини 19-ог века електротехничка индустрија шири се и у друге

делове света, посебно у САД и Велику Британију. У првим деценијама свог развоја она се

ограничава на производњу генератора, трансформатора, електропроводника и других основних

елемената електроопреме, па и касније, ширећи асортиман производа укључила у њега израду

апарата за домаћинство, медицинску и телекомуникациону опрему и телекомуникационе

уређаје. Премда, ова грана индустрије користи разноврсне сировине, пре свега обојене и ретке

метале (бакар, алуминијум, манган, волфрам) итд њен просторни размештај је пре свега

условљен капиталом и високо квалификованом радном снагом. Зато је најразвијенија у високо

развијеним земљама света: Јапан, САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Италија,

Канада итд. Електротехничка индустрија производи и робу за домаћинства као што су

фрижидери, замрзивачи, веш машине, усисивачи, микроталасне пећнице итд.

После другог светског рата у оквиру електроиндустрије развила се електроника, без

чијих се производа тешко било замислити савремено друштво. Данас, производи ове гране

53

имају изузетан значај за аутоматизацију производње, развој информатике, а поред осталог и

човеков продор у космос. Ова грана чини основу нове научно-техничке револуције.

Електронска индустрија обухвата три главне групе производа:

1. електронске подскупове (полупроводници, интегрисана кола, микропроцесори и сл).

2. електронске уређаје (компјутери, уређаји за телекомуникације), индустријски роботи, мерни

апарати, елктронска опрема за аутомобиле и авионе и др.

3. електроника за широку потрошњу (радио апарати, тв апарати, аудио и видео опрема).

До 60-их година водећи у производњи биле су :САД, Немачка, В. Британија,

Француска, а затим Јапан. Почетком 80-их година као велики светски произвођачи јављају се

Хонгконг, Тајван, Ј. Кореја, Сингапур, на бази увозне технологије и властите радне снаге која

се одликује квалитетом и прецизношћу.

У електронској индустрији доминирају велики концерни из САД-а као што су ИБМ -

највећи произвођач компјутерске технике. Џенералелектрик - највећа електронска компанија у

свету, Интел - највећи произвођач микропроцесора, Хитачи, Тошиба, НЕЦ, Сименс АГ, Филипс

итд.

У односу на националну територију, у размештају електронске индустрије веома је

наглашена територијална концентрација у одређеним регионима и центрима. Ова грана

индустрије лоцира се у научно-истраживачким центрима и центрима са квалификованом

радном снагом и добром саобраћајном повезаношћу. на тај начин су се готово у свим високо

развијеним земљама оформили велики центри електронске индустрије, тзв. силиконски

паркови, силиконске долине итд. Тако у САД-у велики центри електронске индустрије су

Бостон, силиконска долина у близини Сан Франциска, ,у Немачкој велики центри електронске

индустрије Штутгарт и Минхен (Баварска), у В. Британији универзитетски центри Лондон,

Единбург и Глазгов, у Француској Гренобл, у Холандији Ајдховен, Јапану Токијо, у Кини

Шангај, у Индији Бангалор итд..

ХЕМИЈСКА ИНДУСТРИЈА

Хемијска индустрија је релативно млада индустријска грана. Одликује се

разноврсношћу сировина, сложеношћу технолошких процеса и великом скалом производа. Она

има огроман значај за многе привредне гране, за пољопривреду (вештачка ђубрива, средства за

заштиту биља), прехрамбену, текстилну индустрију итд. Захваљујући великом броју

синтетичких производа и субститута које производи, хемијска индустрија смањује у многим

земљама зависност од увозних сировина. Данас, монопол на виталним производима хемијске

индустрије обично имају велике мултинационалне компаније. За ову грану индустрије

карактеристично је да технологија и иновације брзо застаревају, па велики део инвестиција

компаније улажу у истраживање нових технологија. Сматра се, да је у САД око 20% радника

запослених у хемијској индустрији ангажовано је у научноистраживачким центрима и

лабораторијама.

Хемијска индустрија се дели на тешку (базичну) и лаку (потрошачку). Тешка

индустрија производи киселине, пластичне масе, вештачка ђубрива. Лака индустрија производи

лекове, козметичка средства, сапуне, детердзенте итд.

54

На просторни размештај хемијске индустрије највећу улогу имају капитал,

висококвалификована радна снага, јефтина енергија, а само делимично сировине. И у овој

индустрији водећу улогу имају велике хемијске компаније: Басф, Бајер, Хехст чији годишњи

обрт прелази преко 10 милијарди $. Тешка индустрија користи разноврсне сировине: угаљ,

нафта, со, кречњак, сумпор, фосфати, нитрати, азот итд.

Сумпорна киселина учествује у технолошким процесима за производњу вештачких

ђубрива, влакана, акумулатора. Око 40% светске производње отпада на САД и Русију. Друга

важна киселина је азотна која се користи за добијање азотног ђубрива, експлозива, боја, лакова.

Уз ове хемијска индустрија даје и многе друге хемикалије као што су хлороводонична

киселина, амонијак, натријум карбонат, натријум хидроксид итд.

Посебан значај има производња вештачких ђубрива чији просторни размештај зависи

од степена интензификације биљне производње, педолошких услова, просторног размештаја

сировине, нивоа индустријализације и других фактора. Од вештачких ђубрива треба поменути

производњу азотних, фосфорних, калијумових и комплексна ђубрива. Око 50% светске

производње остварују Кина, САД и Русија.

Производња пластичних маса почела је пред 2-и светски рат у САД-у и брзо је расла.

После рата производња се проширује у Европи, Русији, Јапану и другим земљама. Обим

производње вештачких материјала једино заостаје за производњом челика и сировог гвожђа.

Заправо вештачке материје успешно замењују гвожђе, алуминијум и дриге дефицитарне и

скупе материје. У размештају светске производње израуито доминира Европа (50%), САД (око

25%) и Јапан. Вештачка влакна имају велику примену у текстилној индустрији и деле се на

синтетичка и целулозна. Поред високо развијених земаља Запада и Јапана по производњи се

истичу и земље Источне Азије (Тајван и Ј. Кореја).

Фармацеутска индустрија је једна од најдинамичнијих развојно-оријентисаних

индустрија која се заснива на научно-технолошком прогресу. Карактерише је мали обим и

висока цена производа па је то изузетно профитабилна индустрија. Фармацеутска индустрија

запошљава велики број научника и техничара који раде на обимним истраживањима и

развојним програмима. Монопол у овој грани хемијске индустрије трже велике

мултинационалне компаније.

ТЕКСТИЛНА ИНДУСТРИЈА

Текстилна индустрија једна је од традиционалних и најстаријих индустријских грана. У

односу на друге индустријске гране њен просторни размештај је знатно равномернији.

Равномернији размештај је последица чињенице да задовољава елементарне потребе људи, не

захтева високо квалификовану радну снагу и користи различите сировине које се могу срести у

свим деловима у свету. Сем тога, она не захтева велика улагања, релативно се лако граде

производни кпацитети и доноси брз обрт средстава. У високо индустријализованим земљама,

текстилна индустрија се ипак убраја у регресивне гране, док у недовољно развијеним земљама

још има важну улогу у запошљавањуи радне снаге. И управо највише због јефтине радне снаге

прсутне су промене у просторном размештају и премештању капацитета из високо

индустријализованих земаља у земље у развоју.

55

Сировинску основу текстилне индустрије чине влакна биљног (памук, лан, јута,

конопља итд.) животињског (вуна, свила, кожа, длака) и минералног (угаљ, деривати нафте)

порекла. Врста сировине у текстилној индустрији често се узима као основа за њену поделу

(вунарска, памучна, индустрија свиле и др), а понекад се полази од степена обраде сировина

(предионице, ткачнице, конфекција).

Процес просторних промена праћен је процесом структурних промена, које се огледају

у смањивању удела природних влакана у корист синтетичких. Са гледишта просторних и

структурних промена може се издвојити више фаза у развоју текстилне индустрије.

Прву фазау карактерише се коришћењем природних влакана у прављењу одеће,

претежно ручно у домаћој радиности или у мануфакторним радионицама. Друга фаза је везана

за индустријску револуцију и коришћење различитих проналчазака: парна машине, летећег

чункак, боја итд. Доминантну позицију у светској текстилној индустрији током 19 века имала је

Велика Британија. У овој фази формирао се специфичан модел размештаја текстилне

индустрије, који се карактерише територијалном одвојеношћу производње сировина (памук,

вуна, јута, свилене чауре) од текстилне производње. Трећа фаза је везана за прву половину 20-

ог века, када текстилна индустрија почиње да се развија и у неразвијеним подручјима света која

су располагала текстилним сировинама (нпр. памук, јута) и јефтином радном снагом. Четврта

фаза везана је за период после Другог светског рат, када настају даље промене у просторном

размештају текстилне индустрије света. Од 50-их година смањује се удео развијених земаља у

светској производњи памука - САД, Јапана, В.Британије, Француске, Немачке. Истовремено је

порастао удео Индије, Кине, СССР, а такође Бразила и још неких земаља у развоју. Према томе,

текстилна индустрија се лоцира поред сировинске базе и то у недовољно развијеним земљама.

Основни фактор дислокације текстилне индустрије била је јефтина радна снага. То је и

разумљиво, јер је текстилна индустрија радно-интензивна грана, где у цени производа, цена

радне снаге има значајан удео. Земље с великим темпом развоја текстилне индустрије

(углавном памучне) су Индија, Кина, Нигерија, Египат, Индонезија, Малезија, Тајланд итд..

У оквиру текстилне индустрије могу се издвојити: индустрија памучних предива и

тканина, индустрија вуне, индустрија свиле, индустрија јуте, лана, трикотажа, конфекција итд.

Памучна индустрија, као основна грана текстилне индустрије, просторно је развијена у

свим деловима света, често далеко од сировинске базе. Водеће место у преради памука имају

Кина, САД, Индија , Јапан, В.Британија итд.

Индустрија вуне једна од најстаријих грана текстилне индустрије. Настала је на

традицији мануфактурне производње вуне Фландрије и Фиренце. Захваљујући сопственој

производњи вуне, В.Британија снажно развија текстилну индустрију. Данас је Британија

изгубила примат у производњи предива и тканина од вуне. Водећи светски произвођачи

вунених предива су САД, Италија, Аустралија, ЈАР, Аргентина итд.

Индустрија свиле стара и традиционална грана земаља Далеког истока као што су Кина,

Кореја, Тајван, Јапан итд. До појаве раона (вештачке свиле) била је један од најскупљих

производа текстилне индустрије. Кина је највећи светски произвођач и даје око 60% светске

производње..

56

Индустрија лана изгубила је на значају и капацитети су везани за сировинску базу.

Највећи светски произвођачи су Русија, Белорусија, Пољска, В.Британија, Канада итд.

Индустрија конопље развијена је у земљама са монсунском климом, али и у неким земљама са

умереноконтиненталном климом (Италија, Француска, Грузија итд).

Индустрија јуте традиционално је развијена у монсунским пределима Азије, где се по

производњи истичу Индија Бангладеш и Кина. Познати светски центри за производњу јутеног

платна су Калкута, Мадрас и Бомбај.

Данас посебан значај има индустрија вештачких влакана, која се користе заједно са

другим сировинама или као основна сировина. По производњи вештачких влакана и тканина

истичу се високоразвијене земље света, као што су САД, Јапан, Немачка, В.Британија итд.

Више фазе прераде у текстилној индустрији представљају конфекција и трикотажа. На

развој ових грана утицала је појава савремених машина шивење, штрикање и др машине, чиме

је ручни рад замењен машинским. Ове гране су посебно развијене у земљама Европе и

Америке, са водећим центрима Паризом и Њујорком.

ПРЕХРАМБЕНА ИНДУСТРИЈА

Прехрамбена индустрија је најважнија индустријска грана јер производи производе

неопходне за исхрану становништва. Ова индфустријска грана обухвата прераду

пољопривредних производа биљног и животињског порекла, па представља наставак

пољопривредне производње. Она се јавила из потребе се пољопривредни производи прераде и

конзервишу, како би се очували за дужи временски период и лакше транспортовали. Бржем

развоју допринели су бројни проналасци као што су: проналазак конзерве Н.Апера у Енглеској

1804. године, хладњака са амонијаком Ф.Кареа у Француској 1860. године и др. Најважнија

промена која је настала у прехрамбеној индустрији била је преношење тежишта производње са

примарне прераде пољопривредно-сточарских производа на виши степен прераде, нпр.

сладоледа, колача, готових јела, чоколаде.

Просторни размештај прехрамбене индустрије зависи од сировинске базе, односно

структуре пољопривредне производње и тржишта које апсорбује њене производе. Бројне гране

прехрамбене индустрије могуће је сврстати у две групе:

- Примарне (млинска, индустрија уља, шећера, кланична индустрија, индустрија

млечних производа),

- Гране са вишом фазом прераде (конзервна, дуванска, индустрија пива,

алкохолних и безалкохолних пића итд).

Млинска индустрија се лоцира у житородним рејонима, увозним лукама и у близини

већих тржишних центара који су велики потрошачи пекарских производа који не подносе дужи

транспорт. Поред мељаве брашна, она обухвата и производњу хлеба, пецива, тестенина, скроба

итд. Највећи капацитети млинске индустрије су САД од долине Мисисипија до Стеновитих

планина у Поволжју Украјини, Канади , Француској, Аргентини итд.

Индустрија шећера подразумева производњу сировог и рафинираног шећера. У

размештају ове индустрије, посебно капацитета за производњу сировог шећера одлучујући

фактор је сировинска база (односно производња шећерне репе и трске). Рафинисани шећер

57

најчешће се производи у близини потрошачких центара или у морским лукама на бази увоза

сировог шећера. Од укупне светске производње шећера око 65% се добија из шећерне трске, а

остало из шећерне репе. Највећи произвођачи шећера од шећерне трске су Индија, Бразил,

Куба, Кина и друге земље тропског појаса, а од шећерне репе Украјина, Русија, Немачка,

Француска и друге земље умереног појаса.

Кланична индустрија се лоцира у сточарским регионима или у близини великих градских

средишта где је и највећа потрошња меса и месних прерађевина. Кланичка индустрија

подразумева комлетну прераду меса, која укључује кланице, хладњаче, сушаре, погоне за

конзервирање меса и прераду различитих отпадака. Кланичка индустрија је развијена у САД и

Канади, земљама ЕУ, неким земљама Латинске Америке (Аргентина, Уругвај), Аустралији,

Русији итд. Постоје значајне разлике у структури производње, па у ЕУ и Кини доминира

производња свињског меса, у САД и Латинској Америци говеђег и телећег, Јапану живинског

итд.

Млечна индустрија производи краткотрајне (млеко, павлака, јогурт итд) и дуготрајне

(сир, млеко у праху, маслац) млечне производе. Она се лоцира у сточарским рејонима и у

близини потрошачких центара. Прерада млека је важна у пољопривредним појасевима око

великих градских агломерација. Највећи светски произвођачи млека и млечних производа су

земље ЕУ, Русија и САД. У земљама као што су Холандија, Француска, Данска, Н.Зеланд, ова

грана прехрамбене индустрије има посебан значај. Ове земље, заједно са САД, Швајцарском и

Аустралијом, спадају у највеће извознике млечних прерађевина (млеко у праху, различите

врсте сирева, маслац).

Индустрија јестивих уља прерађује плодове и семе различитих култура (сунцокрет, соја,

соју, кокосова палма, уљевита палма, маслина итд) чији се капацитети претежно лоцирају у

близини сировинске базе. То је и разумљиво пошто је маса сировина неколико пута већа него

готових производа. Просторни размештај производње појединих врста уља је у корелацији са

рејонима гајења пољопривредних култура из којих се добија уље. Па су нпр. највећи

произвођачи сојиног уља САД и Бразил, палминог уља Малезија, кокосовог уља Филипини и

Индонезија, сунцокретовог уља земље Европе, маслиновог уља Шпанија, Италија, Грчка итд.

Конзервна индустрија подразумева конзервирање воћа, поврћа, меса и рибе. Просторни

размештај капацитета кланичке индустрије зависи од сировинске базе, с обзиром да је реч о

лако кварљивим сировинама. Други битан локациони фактор је квалитет воде коју ова грана

троши у огромним количинама. Ова грана је најразвијенија у САД, ЕУ, Аустралији итд, и то у

оним њиховим деловима који располажу повољном сировинском базом. Данас се прерада рибе

врши на специјалним бродовима који истовремено служе за улов и прераду рибе.

Индустрија алкохолних и безалкохолних пића заснива се на преради различитих

пољопривредних производа. Примарна прерада грожђа врши се у виноградарским рејонима,

док се флаширање може вршити у близини већих потрошачких центара. По изузетно

квалитетним винима истиче се Француска. Француска, Шпанија и Италија дају око половине

светске производње (св.пр. 300 мил.хл). Највећи извозници су Француска, Италија и Шпанија, а

увозници САД, Немачка, Британија. Од осталих алкохолних пића значајна је производња вотке

58

(Русија, Пољска), вискија (Шкотска, САД), коњака (Француска, Грузија, Јерменија), рума

(земље Карипског залива) итд.

Производња пива, као и безалкохолних пића, је изразито тржишно оријентисана и

фабрике су лоциране у великим градским агломерација,а. За производњу пива значајан фактор

је и вода. У производњи пива и безалкохолних пића све важнију улогу имају велике

мултинационалне компаније.

Дуванска индустрија подразумева примарну прераду, ферментацију и производњу

цигарета и других дуванских производа. Примарна прерада се обавља у регионима производње,

а производња цигарета и прерађевина ближе потрошачким центрима. Највећи произвођачи

цигарета су Кина (30% светске производње), САД, Русија, Јапан, Бразил итд. Производњу

дувана и цигарета контролишу велике мултинационалне компаније са претежно америчким

капиталом.

ДРВНА ИНДУСТРИЈА

Дрвна индустрија је је размештена претежно у просторима са квалитетном шумском

вегетацијом, посебно у четинарским и мешовитим шумама умереног појаса на северној

полулопти (Алпе, Карпати, Скандинавија, Русија, Канада, САД). Због мање употребљивости и

теже доступности шуме тропских, посебно и субтропских предела, се мање користе и велики

део посеченог дрвећа се не прерађује.

Дрвна индустрија подразумева прераду дрвета, односно производњу резане грађе,

грађевинске столарије, намештаја, дрвене амбалаже и других производа. Примарна прерада

дрвета обично је везана за сировинску базу, док је производња финалних производа више

везана за тржиште. Тако нпр. фабрике намештаја и грађевинске столарије лоцирају се у

близини тржишта, односно великих градских агломерација.

Капацитет за примарну прераду као што су резана грађа, фурнир, шперплоча и сл.

лоцирају се поред сировинске базе, у морским лукама и другим саобраћајним средиштима итд.

Главни производ дрвне индустрије је резана грађа где доминантно место (око 75%) отпада на

резану грађу меког дрвета. Највећи произвођачи грађе меког дрвета су Русија, САД, Канада,

Јапан, а грађе од тврдог дрвета САД, Русија, Јапан итд. Запажа се да највећу производњу имају

земље које су богате дрвном масом, али и неке које увозе дрво (нпр. Јапан).

Индустрија намештаја представља завршну фазу у механичкој обради дрвета. По

економским ефектима то је најзначајнија грана механичке прераде дрвета. Ова грана тражи

квалификовану радну снагу и искуство и није везана за сировинску базу, већ је више

оријентисана према тржиштуПо производњи и модерном дизајну истичу се високоразвијене

земље, као нпр Италија, Француска, земље северне Европе, Сад итд.

Индустрија целулозе и папира подразумева хемијску прераду дрвета, производњу

дрвењаче, целулозе, папира и картона. Као основна сировина користи се меко четинарско дрво.

Степен сировинске интензивности је веома висок: за добијање 1т дрвењаче потребно је 2,5 м3

дрвне масе, 1м кубни хартије потребно је 5 м3 дрвењаче итд. У просторним целинама које су

дефицитарне са дрвном масом, користе се друге биљне културе: слама, лан, конопља итд. Ова

грана користи велике количине електричне енергије и воде. Зато су капацитети најчешће

59

лоцирани поред речних токова. Због технологије прераде и испуштања воде у водене токове

ова грана је значајан загађивач природне средине.

Целулоза се користи за добијање хартије, вештачке свиле, лакова итд. Важни локациони

фактори за лоцирање капацитета су сировинска основа, електрична енергија и вода. Око

половину светске производње целулозе дају САД и Канада.

Најзначајнији производи ове гране индустрије су различити типови писаћег и

штампарског папира, пак папира и картона. Око 2/3 штампарског и писаћег папира отпада на

Северну Америку и земље Европске уније.

60