Pravo teorija i praksa 2012-07-09 - PRAVNI FAKULTET · no diskreciono pravo u svakoj fazi postupka (formalno pismo, obrazloženo mišljenje, aktivnosti pred Sudom pravde Evropske

PRAVOteorija i praksa

Godina XXIX Novi Sad, jul-septembar 2012. Broj 7–9

IZDAVAČ:PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJAGeri Karolja 1, 21000 Novi Sad

Tel.: 021/400-484, lokal 109; 021/400-499

SUIZDAVAČ:„PRAVO” DOO

Novi Sad, Geri Karolja 1Poštanski fah 13, 21102 Novi Sad

Glavni urednik:Marijana Dukić Mijatović

Odgovorni urednik:Vuksan Lakićević

Sekretar redakcije:Nenad Stefanović

Lektor i korektor: Mara Despotov

Lektor i korektor za engleski jezik:Jelena Dunđerski

Tehnička realizacija:Penpro, Novi Sad

Štampa:Alfa-graf NS, Novi Sad

L AWtheory and practiceYear XXIX Novi Sad, July-September 2012. No. 7–9

Uređivački odbor:Simeon Gelevski, profesor emeritus, Pravni fakultet, Skoplje

Miroslav Vrhovšek, profesor emeritus, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Nikola Mojović, redovni profesor Pravni fakultet Univerzitet Banja LukaMiroslav Vitez, redovni profesor, Ekonomski fakultet, SuboticaDušanka Đurđev, redovni profesor, Pravni fakultet, Novi Sad

Slavko Bogdanović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Milorad Bejatović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Dragoslav Neškov, vanredni profesor, Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi SadZdravko Petrović, doktor pravnih nauka, advokat, Beograd

Izdavački savet:Slobodan Perović, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet BeogradMiloš Trifković, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet Travnik

Miodrag Orlić, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Beograd Kurt Schmoller, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet SalzburgLynn Wardle, redovni profesor, Brigham Young University, Juta,USA

Christa Jessel Holst, naučni savetnik, Max Plank Institute, Hamburg, NemačkaAndrew Pote, advokat, London – Oxford

Ludvik Toplak, redovni profesor, Alma Mater Europea, Evropsko Središče, MariborArsen Janevski, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Justinijan Prvi, Skoplje

Gordana Stanković, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet NišSlavoljub Carić, vanredni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,

Univerzitet Privredna akademija Novi Sad

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

34

PRAVO : teorija i praksa = Law : theory and practice / glavni urednik Marijana Dukić Mijatović; odgovorni urednik Vuksan Lakićević. – God. 1, br. 1 (1984)– . – Novi Sad : Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe : „Pravo” doo, 1984–. – 24 cm

Tromesečno. – Sažeci na eng. jeziku.

ISSN 0352-3713

COBISS.SR-ID 5442050

S A D R ž A J

AKTUELNA TEMA

Jelena Matijašević, Marijana Alavuk: Postupci za utvrđivanje odgovornosti i sankcije za neizvršavanje obaveza država članica EU .............................................................................1

Velisav Marković: Zakonski i statutarni zastupnici privrednih subjekata ...................................20

Dragan Golubović: Pravni režim ugovora o upravljanju u novom zakonu o privrednim društvima .....................................................42

POGLEDI I MIŠLJENJA

Ignjatović Marija: Rimsko pravo i njegov trajni karakter – uticaj rimskog prava na savremeno pravo – ..............................................55

Slobodan Jovanović: Aristotelovi postulati društvenog uređenja kao uzor za modernu organizaciju države ...................................................................71

Saša Knežević: Načelo kontradiktornosti (raspravnosti) u krivičnom postupku ...................85

Milovan Komnenić, željko Bjelajac, žaklina Spalević: Sticaj između oblika izvršenja krivičnog dela falsifikovanja isprave i odnos krivičnog dela falsifikovanja isprave sa drugim krivičnim delima ..99

Ilija Zindović: Promenjene okolnosti (klauzula rebus sic stantibus) i nove tendencije u regulisanju ovog pravila ..............................................115

PRAVO – teorija i praksaGodina XXIX Novi Sad, jul-septembar 2012. Broj 7–9

Andrej Mićović: Tajm-šering i nepoštena poslovna praksa ...................................................132

Janko P. Veselinović: Novine u zaštiti autorskih prava u Srbiji .....................................................148

Nihad Ukić: Pojam „nezavisan i nepristrasan sud” u praksi Evropskog suda za ljudska prava ................................................................164

Jovana Đuričić, Bojana Kovačević, Gordana Bejatović: Zaštićena dobra u pravu Srbije – stavljanje pod zaštitu, način korišćenja i mogućnosti za razvoj održivog turizma .........................176

C O N T E N T S

CURRENT ISSUES

Jelena Matijašević, Marijana Alavuk: The procedures for determining liability and sanctions for failure to fulfill the obligations of EU member states ................................................1

Velisav Marković: Proxy of company attorney (based on law and company statute) ................20

Dragan Golubović: The legal regime of the control agreement in the new Serbian Company Act ............................................................................42

VIEWS AND OPINIONS

Marija Ignjatović: The permanent character of roman law – influence of Roman Law in modern Law – ...............................................55

Slobodan Jovanović: Aristotle postulates of a social system as a model for a modern state organisation .....................................................................71

Saša Knežević: The Adversity Principle in Criminal Procedure ............................................85

Milovan Komnenić, željko Bjelajac, žaklina Spalević: Concurrence between the form of the offense of document forgery and the relationship of the offence of document forgery with the other kinds of offense ....................................................................................99

Ilija Zindović: Changed circumstances (clause rebus sic stantibus) and new trends in the settlement of this rule ........................................................................115

LAW – theory and practiceYear XXIX Novi Sad, July-September 2012. No. 7–9

Andrej Mićović: Time-Sharing and Unfair Commercial Practices ........................................132

Janko P. Veselinović: Novelties in copyright protection in Serbia ................................................148

Nihad Ukić: The concept „independent and impratial tribunal” in the practice of the European court of human rights .......................................................164

Jovana Đuričić, Bojana Kovačević, Gordana Bejatović: Protected areas in the law of Serbia – putting the protection, way of use and possibilities for development sustainable tourism .............176

1

Jelena Matijašević* Marijana Alavuk**

POSTUPCI ZA UTVRĐIVANJE ODGOVORNOSTI I SANKCIJE

ZA NEIZVRŠAVANJE OBAVEZA DRžAVA ČLANICA EU1

REZIME: Države članice Evropske unije, kao i zemlje kandidati koje teže članstvu, moraju ulagati velike napore, kako bi se osiguralo puno poštova-nje acquis-a. Kada država članica Evropske unije propusti da ispuni svoju obavezu iz Ugovora o funkcionisanju Evropske unije ili Ugovora o Evrop-skoj uniji, u obavezi je da preduzme sve neophodne mere da se postigne re-zultat propisan ugovorima, odnosno, u obavezi je da nadoknadi pričinjenu štetu. Prekršajni postupak se smatra mehanizmom javnog sprovođenja pra-va EU sa centrom u upravnoj fazi postupka sprovedenog od strane Komisije sa ciljem da pregovorom dođe do sporazuma. U radu su detaljno analizirani članovi UEU i UFEU vezani za postupak za utvrđivanje odgovornosti za neizvršenje obaveza država članica Evropske unije. Posebno poglavlje po-svećeno je sudskoj praksi, kao i sankcijama koje se mogu izreći u navede-noj oblasti. U tom smislu, posebno interesantno pitanje jeste svrha sankcija – paušalnog iznosa i novčane kazne, njihov odnos i dinamika izricanja.

Ključne reči: Izvršavanje obaveza država članica EU, Odgovornost drža-va članica EU, Praksa Evropskog suda pravde, Ugovor o Evropskoj uniji, Ugovor o funkcionisanju Evropske unije

* docent, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad, e-mail: [email protected]

** Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad, e-mail: [email protected]

1 Ovaj rad je rađen u okviru projekta broj 179072 koga finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije

aktuelna tema

UDK: 341.217 (4–672 EU)BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 1–19

ORIGINALNI NAUčNI RAD

PRAVO – teorija i praksa Broj 7–9 / 2012

2

Uvod

Kada država članica Evropske unije propusti da ispuni svoju obavezu iz Ugovora o funkcionisanju Evropske unije ili Ugovora o Evropskoj uniji, u obavezi je da preduzme sve neophodne mere da se postigne rezultat propisan ugovorima, odnosno, u obavezi je da nadoknadi pričinjenu štetu, ukoliko su ispunjena tri uslova.

Prvi od tih uslova jeste da ugovorima propisani rezultat uključuje pošto-vanje prava pojedinaca. Drugi uslov je da bi trebalo biti moguće identifikovati sadržaj tih prava. Treći uslov je postojanje uzročno-posledične veze između kršenja obaveza države članice i pretrpljenih gubitaka / štete od strane ošteće-nih. Ti uslovi su dovoljni za postojanje prava pojedinca na obeštećenje.

Dakle, iako pravo Evropska unije nameće obavezu države, uslovi pod kojima obaveza dovodi do prava na naknadu zavise od prirode povrede zaga-rantovanih prava.

Postoje dva vrlo slična režima utvrđivanja odgovornosti za kršenje oba-veza koja su prihvaćena na prostoru Evropske unije. Prvi je sistem prekršajne odgovornosti, koji se pokreće protiv države članice koja nije ispunila neku od obaveza prema EU ili nekoj od država članica, predviđenih odredbama prava EU. Drugi je sistem odgovornosti države članice, koji uređuje odnos te države i njenih građana koji su pretrpeli štetu kao rezultat neispunjenja prethodno pomenutih obaveza države članice. U pitanju su dva režima koja se temelje na zajedničkim teorijskim osnovama, imaju istu logiku i svrhu.

Sistem odgovornosti države, razvijen od strane Suda pravde Evropske unije, važi kao opšti princip za države članice. To znači da države moraju biti generalno odgovorne za štetu prouzrokovanu licima, a ne samo za kršenje le-gislative Evropske unije. Ova obaveza se prvenstveno temelji na nacionalnom pravnom poretku, a samo sekundarno, odnosno u slučaju odsustva nacionalne zakonske regulative u celini ili delimično, na evropskom pravu.

Predmet ovog rada jeste prva vrsta postupaka – prekršajni (infringement) postupci. Za cilj je određena analiza postupaka za utvrđivanje odgovornosti, kao i sankcije za neizvršavanje obaveza država članica Evropske unije.

O prekršajnom postupku

Prekršajni postupak u Evropskoj uniji se shvata kao izvršni mehanizam. Država članica ili Komisija može pokrenuti postupak u kojem tvrdi da druga država članica nije uspela da ispuni svoju obavezu iz Ugovora. Komisija za-tim ispituje situaciju, a nakon neuspelog pokušaja da reše prestup van suda, podnosi tužbu Sudu pravde Evropske unije.

Postupci za utvrđivanje odgovornosti i sankcije za neizvršavanje obaveza država članica EU

3

Ovaj sistem odgovornosti ima dva glavna nedostatka. Prvo, Komisija, koja je u praksi isključivo tužilac, ima široko diskreciono pravo. To dovodi do moguće dve neželjene posledice: (a) Komisija može pre sudskog postupka podržati državu članicu koja je načinila grešku, zarad svojih političkih ciljeva i (b) može zaštiti državu članicu koja je načinila grešku. Drugo, države člani-ce ne prepoznaju sopstveno ponašanje kao nešto pogrešno i ne angažuju se da razmotre počinjene greške.2

Prekršajni postupak je prvobitno bio klasičan način rešavanja nesuglasi-ca oko tumačenja međunarodnih ugovora između ugovornih strana. Međutim, kroz transformaciju međunarodnog režima od strane Suda pravde Evropske unije, postupak dobija drugačije značenje. Smatra se mehanizmom javnog sprovođenja prava EU sa centrom u upravnoj fazi postupka sprovedenog od strane Komisije sa ciljem da pregovorom dođe do sporazuma, uz podršku u vidu pretnje privođenja države prekršioca sudu. Rezultat je administrativ-no sprovođenje propisa EU. Komisija je postepeno ograničila uticaj sudske prakse, u cilju izbegavanja štetnog dejstva na razvoj i razumevanje prekršaj-nog postupka (prejudiciranje ishoda postupka). Suštinski problem – apsolut-no diskreciono pravo u svakoj fazi postupka (formalno pismo, obrazloženo mišljenje, aktivnosti pred Sudom pravde Evropske unije) ostao je neosporen i potvrđen od strane samog Suda.

Ovaj osnovni okvir, iako kritikovan u svojim specifičnostima, prihvaćen je od strane gotovo svih. Kritika sistema fokusira se na široko diskreciono pravo Komisije, a rešenje se traži u izgradnji proceduralnih ograničenja sa argumentacijom zasnovanom na „vladavini prava”.

Postoji još jedan problem prema mišljenju nekih autora – pogrešan okvir. Originalno značenje suštine prekršajnog postupka bilo je da se osigura po-verenje među učesnicima u zajedničkom projektu – integraciji, stvaranjem mehanizma reagovanja na nekorektno ponašanje države članice, tako da niko ne može imati koristi od malverzacije ugovornim obavezama. To je trebalo da bude ključni mehanizam upravljanja koegzistencije u smislu jednakosti malih i velikih, jakih i slabih država. Uključivanje ugovornih odredbi u ustavne re-žime samo pojačava taj smisao.3

2 Dumbrovski, T., (2011). Rethinking the Infringement proceeding: Normative relationship between the Commission and the wronging Member State in The Liability of Member States for Infringement of European Union Law – Proceedings, International Conference, 17th – 18th March, Faculty of Law, Charles University in Prague, p. 5

3 Dumbrovski, T., (2011). op. cit. p. 6


4

Tako, ukoliko jedna država članica propusti da ispuni svoje dužnosti, u obavezi je da nadoknadi štetu u nastaloj situaciji. Identifikovaće se odgovorna država članica, kao i država kojoj je šteta pričinjena i uspostaviće se pravilan odnos između dva normativne poretka, tako da je transparentno ko kome i šta duguje. Ovakav pristup prekršajnom postupku omogućuje da se otklone napred pomenuti nedostaci: (1) utvrđujući dužnost da se države članice sta-raju o obavezama prema drugim državama članicama (i eventualno prema Evropskoj uniji), (2) gradeći normativni odnos između Komisije/Države čla-nice i države članice koja je napravila prestup; (3) konceptualizacijom duž-nosti da se pričinjena šteta popravi, (4) razumevanjem uloge pojedinaca u postupku.

Ugovorne odredbe koje se odnose na postupke za utvrđivanje odgovornosti za neizvršenje obaveza

U članu 258, Ugovora o funkcionisanju Evropske unije – UFEU4 (bivši član 226, Ugovora o osnivanju Evropske zajednice – UEZ), Komisija može da podstakne države članice da efikasno izvršavaju svoje obaveze određene u Ugovoru iz Lisabona5, odnosno u Ugovoru o Evropskoj uniji – UEU i u napred pomenutom Ugovoru o funkcionisanju Evropske unije6. Naime, ako Komisija oceni da država članica nije ispunila neku obavezu koja proizilazi iz smisla odredbi navedenih ugovora, ona daje obrazloženo mišljenje o tom pitanju, pošto je toj državi dala mogućnost da iznese svoje primedbe. Ako ta država ne postupi u skladu sa mišljenjem u roku koji je odredila Komisija, Komisija može izneti predmet pred Sudom pravde Evropske unije.

Aktivnosti u članu 258. UFEU su objektivne prirode – samo pitanje koje se pokreće odnosi se na činjenicu da li je ili ne okrivljena država članica pre-kršila zakon EU .7

Kada je već pomenut Sud pravde Evropske unije, potrebno je ukrat-ko objasniti njegovu ulogu, sastav i nadležnost. Pa tako, uloga Suda pravde

4 Journal Officiel de l’Union europeenne C 115 od 09.05.2008.5 Treaty of Lisbon amending the Treaty on European Union and the Treaty establishing the

European Community (2007) Official Journal C 306 of 17 December 20076 Ugovor iz Lisabona je naziv za dokument o izmeni i dopuni Ugovora o Evropskoj uniji, Ugvora

o formiranju Evropske zajednice i Ugovora o formiranju Evropske zajednice za ugalj i čelik, koji su u prestonici Portugala potpisali predstavnici zemalja članica Evropske unije, 13. decembra 2007. godine.

7 Ramírez-Cárdenas D., Juan D. (2011). Failing to comply with EU Law: Procedures, Sanctions & Potential Solutions in Intensive Training Seminar, EU Legal, Institutional and Procedural Affairs. Ankara (TR). 10–12 May. European Institute of Public Administration. EIPA – learning and de-velopment – consultancy research. p. 8


5

Evropske unije, prema članu 19. UEU jeste da osigurava poštovanje prava u okviru tumačenja i primene ugovora. Države članice pružaju neophodnu pomoć sa ciljem da se obezbedi efektivna pravna zaštita u oblastima koje su pokrivene pravom Unije.

Sud pravde Evropske unije obuhvata Sud pravde, Prvostepeni sud i spe-cijalizovane sudove. Odlučuje u skladu sa odredbama iz ugovora:

a) o tužbama koje podnose države članice, institucije, fizička ili pravna lica;

b) u toku prethodnog postupka, na zahtev nacionalnih sudova, o tuma-čenju prava Unije ili o validnosti akata koja su usvojile institucije Unije;

c) o drugim slučajevima koji su predviđeni ugovorima.Šta se podrazumeva pod pojmom „neispunjavanje” obaveza? Prekršaj

može da nastane iz bilo aktivnog ponašanja, kršenjem određenih odredbi, bilo zbog propusta da se ispuni predviđena obaveza (odnos činjenja i nečinjenja). Oba navedena ponašanje mogu predstavljati povredu ugovorom predviđenih obaveza.

U praksi, razlikuju se tri vrste prekršaja:1. Netransponovanje mera u nacionalni pravni okvir (automatski

prekršaj);2. Netačno transponovanje mera u nacionalni pravni okvir;3. Loše primene prava EU: odredbe su ispravno transponovane u nacio-

nalni okvir, ali primena nije u skladu sa pravom EU.I zaista, Komisija može da koristi ovu mogućnost, jer je „čuvar ugovora”

i mora da obezbedi pravilnu primenu komunitarnog prava, u skladu sa čla-nom 17. stav 1. UEU (bivši član 211, UEZ). Prema ovoj odredbi, Komisija radi na unapređenju opšteg interesa Unije i u tu svrhu preduzima inicijative. Ona se stara o primeni ugovora, kao i mera koje su, u skladu sa njima, usvo-jile institucije Unije. Ona nadgleda primenu prava Unije, koje se sprovodi pod kontrolom Suda pravde Evropske unije. Ona realizuje budžet i rukovodi programima. Ona vrši koordinacione, izvršne i upravne funkcije u skladu sa uslovima utvrđenim ugovorima. Sa izuzetkom spoljne politike i zajedničke bezbednosti, kao i drugih slučajeva predviđenih ovim ugovorima, ona osi-gurava predstavljanje Unije prema spoljnjem svetu. Ona preduzima mere za izradu godišnjih i višegodišnjih programa Unije da bi se njihova realizacija obezbedila međuinstitucionalnim dogovorima.

Bela knjiga o evropskom upravljanju objavljena od strane Komisije u 2001. godini, naglašava da osnovna odgovornost za primenu komunitar-nog prava leži sa nacionalnim upravnim organima i sudovima u državama


6

članicama. Dakle, primarni cilj sprovođenja mera protiv država članica je pra-ćenje njihove usklađenosti sa odredbama komunitarnog prava i reagovanje u slučajevima nepoštovanja. Međutim, kroz adekvatno vršenje svog diskreci-onog prava i poboljšanje saradnje sa državama članicama, Komisija ima za cilj da ih ohrabri da se dobrovoljno usklade sa pravom EU, što je brže mo-guće. Osim toga, aktuelni strateški ciljevi Komisije za period od 2005–2009, obuhvatili su brzu i adekvatnu transpoziciju odredbi prava EU, kao i zaštitu njihove primene, što se smatra ključnim značajem za kredibilitet evropskih propisa i efikasnosti politike.8

Postupak za utvrđivanje odgovornosti za neizvršenje obaveza država članica Evropske unije je od ključnog značaja za nove države članice i od velikog značaja za zemlje kandidate koji su konkurisali za prijem u Evropsku uniju. S jedne strane, oni moraju da usvoje ceo acquis pre pristupanja, uz samo nekoliko prelaznih (tranzicionih) perioda odobrenih u ograničenom broju oblasti. S druge strane, i uprkos njihovim ogromnim naporima, nove države članice doživljavaju znatne teškoće u sprovođenju direktiva i drugih pravnih instrumenata Komisije. Proces implementacije je svojevrstan izazov za sve nove države članice.9

Ovaj rad će se usredsrediti na nekoliko relevantnih aspekata postupka za utvrđivanje odgovornosti za neizvršenje obaveza država članica Evropske unije, koji su najproblematičniji ili najvažniji za države članice Evropske unije.

Komisija je jedina instanca (zajedno sa državama članicama u skladu sa članom 259, UFEU – bivšim članom 227, UEZ) koja je ovlašćena da izne-se predmet o povredi obaveza prava EU određene države članice pred Sud pravde Evropske unije. Fizičkim i pravnim licima nije dozvoljeno da pokre-nu ovu vrstu postupka. Naime, u smislu odredbe 259, UFEU, svaka država članica može izneti predmet pred Sud pravde Evropske unije kada oceni da neka država članica nije ispunila neku od obaveza koje za nju proizilaze u smislu UEU i UFEU. Pre nego što jedna država članica podnese tužbu protiv druge države članice zbog navodne povrede obaveze koje za nju proizilaze iz navedenih ugovora, ona mora predmet izneti pred Komisiju. Komisija daje obrazloženo mišljenje, pošto je odnosnoj državi dala mogućnost da se usme-no ili pismeno izjasni o zahtevima i navodima protivne strane. Ako Komisija ne iznese mišljenje u roku od tri meseca od dana podnošenja odgovarajućeg

8 Borissova ,L. (2007). Enforcement Actions under EU Law: The New Member States. European Institute of Public Administration. Maastricht. the Netherlands. p. 5

9 Ibid.


7

zahteva, izostanak mišljenja ne predstavlja smetnju da se predmet iznese pred Sud.

Pored prethodno rečenog, prema članu 227, UFEU – bivši član 194, UEZ, svaki građanin Unije, kao i svako fizičko ili pravno lice koje ima svoje prebivalište ili statutarno sedište u nekoj državi članici, ima pravo da podnese, pojedinačno ili zajedno sa drugim građanima ili licima, peticiju Evropskom parlamentu o pitanju iz delokruga aktivnosti Unije, koja se direktno odnosi na građanina ili građanku Unije.

Osim toga, prema članu 228, UFEU – bivši član 195, UEZ, Evropski za-štitnik građana, koga bira Evropski parlament, ovlašćen je da prima žalbe sva-kog građanina Unije ili svakog fizičkog ili pravnog lica koje ima prebivalište ili statutarno sedište u nekoj državi članici, i odnose se na slučajeve lošeg rada institucija, organa ili tela Unije, sa izuzetkom Suda pravde Evropske unije, u vršenju njihovih funkcija. On proučava ove predloge i sačinjava izveštaj o nji-hovoj suštini. U skladu sa svojim zadatkom, zaštitnik građana pokreće istrage za koje oceni da su opravdane, bilo na sopstvenu inicijativu, bilo na osnovu žalbi koje su mu podnete direktno ili posredstvom nekog člana Evropskog parlamenta, osim ako su navedena fakta predmet, ili su bila predmet sudskog postupka. U slučajevima u kojima zaštitnik građana konstatuje slab rad upra-ve, on o tome obaveštava instituciju, organ ili telo na koje se to odnosi, koje ima rok od tri meseca da mu dostavi svoje mišljenje. Zaštitnik građana do-stavlja, posle toga, izveštaj Evropskom parlamentu i dotičnoj instituciji. Lice koje je podnelo žalbu obaveštava se o rezultatu ove istrage.

Iako je tačno da Komisija ima punu slobodu u istraživanju i sprovođenju daljeg postupka za utvrđivanje odgovornosti za neizvršenje obaveza država članica Evropske unije, na osnovu već pomenutog člana 258, UFEU – bivšeg člana 226, UEZ, uloga Evropskog ombudsmana u promovisanju dobre uprave u tom procesu jasno je porasla u poslednjih nekoliko godina. Evropski om-budsman rešava pritužbe što je brže moguće.

Komisija ima pravo da iznese pred Sud pravde Evropske unije predmet iz svake oblasti delovanja Evropske unije. Najveći broj žalbi i postupaka po-krenutih pred Sudom pravde Evropske unije, podrazumeva brigu o životnoj sredini, unutrašnjem tržištu, poljoprivredi ili zaštiti potrošača.

Mogućnost Komisije da iznese predmete iz svake oblasti prava EU proi-zilazi iz materijalnog okvira ostupka za utvrđivanje odgovornosti za neizvrše-nje obaveza država članica Evropske unije. Prethodno je objašnjeno da prema članu 258, UFEU – bivšem članu 226, UEZ, države članice koje ne uspevaju da ispune neku od obaveza obavezu iz UEU i UFEU, mogu biti predmet pre-kršajnog postupka.


8

Što se tiče učinioca inkriminisanog dela Komisija može da odluči da po-krene postupak protiv država članica koje ne poštuju ili delimično izvršavaju svoje obaveze u skladu sa odredbama prava EU. Obim koncepta „države” obuhvata centralnu vladu ali i regione i federalne okruge, javna preduzeća (u kom slučaju su veze sa državom odlučujuće), javne uprave, zakonodavni organ i sudstvo.

Vrste mera

Država članica može da bude izvedena pred Sud pravde Evropske unije zbog preduzetih aktivnosti (npr. interni zakonski tekst koji netačno transpo-nuje direktivu), ali i propusta (propust kod transponovanja direktive ili neus-peh na planu obezbeđivanja besplatnog kretanja robe10). Neobavezujući akti mogu takođe biti uzeti u razmatranje od strane Komisije prilikom procene relevantnih povreda (kao što je publicitet kampanje) ili pojedinačnih akata (npr. javne nabavke). Ova lista je nepotpuna i može takođe obuhvatati sve vrste administrativnih i sudskih postupaka.

Što se tiče šireg koncepta kršenja prava EU, svi izvori prava EU mogu se smatrati prihvatljivom bazom: primarni izvori prava (ugovori o EU i funk-cionisanju EU), sekundarni izvori prava (pravni instrumenti zasnovani na Ugovorima, unilateralni akti u skladu sa primarnim izvorima prava i međuna-rodni sporazumi) i dodatni (suplementarni) izvori prava (presude Evropskog Suda pravde, međunarodno pravo i opšti principi prava EU). Element koji je vredan pomena u ovoj fazi analize i koji je od velikog značaja za nove države članice i zemlje kandidate, jeste sposobnost javne uprave. Pokrivena Kopenhaškim kriterijumima za članstvo iz 1993. godine, ta sposobnost nije izričito pomenuta u acquis communautaire. Dakle, ako prilikom pristupanja, nove države članice zanemare obavezu koje su preuzete tokom pretpristupne faze, ali koja nije obavezujuća acquis-om, ne postoji očigledan pravni lek za to, a fizička ili pravna lica ne mogu da se oslone na svoja prava u okviru

10 Videti, na primer, predmet C-265/95 Commission v. France – Komisija protiv Francuske, u kojoj vlasti u Francuskoj nisu uspele da ispune svoje obaveze jer nisu obezbedile slobodan prekogra-nični protok jagoda iz Španije. Interesantno je napomenuti da je usled ponovljenih poremećaja, demonstracija i blokada došlo do ometanja slobodnog kretanja robe. Uredba 2679/98 (poznata kao „Uredba o jagodama” – „Strawberry” Regulation) usvojena je kako bi se omogućilo efika-sno sprovođenje slobodnog kretanja robe u celoj EU. To zahteva od država članica da obaveste Komisiju o potencijalnim rizicima vezanih za blokade i da preduzmu neophodne i odgovaraju-će mere da se obezbedi ostvarivanje osnovnih sloboda. Ipak, problemi opstaju jer Uredba nije odredila rok za stranke za uklanjanje potencijalnih prepreka i ne predviđa sankcije za sve države članice koje ne uspeju da ispune obaveze u tom pogledu. Borissova, L., (2007). Enforcement Actions under EU Law: The New Member States. op. cit. p. 8


9

acquis-a, i ne mogu da očekuju da Komisija iznese takve povrede pred Sud pravde Evropske unije.11

Ostala odstupanja koja spadaju van obima postupka za utvrđivanje odgo-vornosti za neizvršenje obaveza država članica Evropske unije iz člana 258, UFEU – bivšeg člana 226, UEZ, mogu se naći u oblasti ekonomske i mone-tarne unije.

Treba pomenuti nekoliko „posebnih” prekršajnih postupaka, gde, kao odstupanje od odredbi članova 258 i 259, UFEU – bivši članovi 226 i 227, UEZ, Komisija (i / ili države članice) mogu direktno uputiti predmet Sudu pravde Evropske unije bez neformalne procedure same Komisije date u članu 258, UFEU (bivši član 226, UEZ). Primer je procedura iz člana 271, tačka d.) UFEU (bivši član 237, tačka d.) UEZ), gde je Sud pravde Evropske uni-je nadležan da odlučuje u postupku pokrenutom od strane Saveta guvernera Evropske centralne banke protiv nacionalnih centralnih banaka zbog mo-gućeg nepoštovanja svojih obaveza. Pa tako, u smislu člana 271, tačka d.) UFEU, Sud pravde Evropske unije nadležan je da sudi i u sporovima koji se odnose na izvršenje obaveza od strane nacionalnih centralnih banaka koje proizilaze iz ugovora i Statuta ESCB i ECB-a. Savet guvernera Evropske centralne banke raspolaže u tom pogledu, u odnosu na nacionalne centralne banke, ovlašćenjima koja su priznata Komisiji članom 258, UFEU u odnosu na države članice. Ako Sud utvrdi da neka nacionalna centralna banka nije ispunila obaveze koje za nju proizilaze u smislu UFEU i UEU, ova banka je obavezna da preduzme mere koje obuhvataju izvršenje presude Suda.

Velika većina postupaka za utvrđivanje odgovornosti za neizvršenje oba-veza država članica Evropske unije tiče se problema sa kojima se susreću države članice u transponovanju i implementaciji direktiva. Komisija je pre-duzela nekoliko mera za adekvatno otklanjanje problema u transponovanju, sprovođenju i primeni direktiva. Ove mere uključuju redovno objavljivanje kalendara za transponovanje odredbi, sadrže listu direktiva koje treba da budu transponovane, podrazumevaju obaveštavanje države članice, uređenje unu-trašnjih pitanja Komisije i godišnje izvještaje koje izdaje Komisija koja prati primenu prava EU.

Integrisani sistem elektronskog obaveštavanja o nacionalnim merama za transponovanje direktiva je mehanizam koji se počeo primenjivati 3. maja 2004. godine. Projektovan je tako da olakša i ubrza sistem obaveštavanja tran-sponovanih mera koje su usvojene od strane država članica.

11 Borissova, L., (2007). Enforcement Actions under EU Law: The New Member States.


10

Postupak za utvrđivanje odgovornosti za neizvršenje obaveza država članica Evropske unije i diskreciono pravo Komisije

Koncept povrede je objektivan i ne zavisi od prethodnog postojanja kri-vice. Pokretanjem neke prinudne aktivnosti protiv države članice, Komisija ne traži od Suda pravde Evropske unije da prepozna nameru države članice da prekrši zakon, već da donese deklaratornu presudu u kojoj će konstatovati neizvršenje obaveza države članice, koje je ova bila dužna da izvrši na osno-vu odredbi prava EU. Postupak se može, s jedne strane, pokrenuti žalbom od strane fizičkih i pravnih lica protiv države članice. S druge strane, Komisija sama može otkriti povredu, kao i u toku dalje istrage, ali i putem medija, štampe, itd.

Komisija nema resurse za sprovođenje sistematske i sveobuhvatne pro-vere transpozicije, primene i sprovođenja prava Evropske unije. Dakle, svako može podneti žalbu Komisiji o usvojenim merama, propustima u usvajanju istih, i praksi države članice koji se smatraju nespojivim sa odredbama ili principima prava EU. Neophodno je naglasiti da ne postoji opcija provere interesa podnosioca žalbe prilikom pokretanja postupka ili dokazivanja in-dividualne i direktne zabrinutosti u stvari u pitanju. U tom smislu, postupak za utvrđivanje odgovornosti za neizvršenje obaveza država članica Evropske unije se razlikuje od postupka za poništenje (član 263, UFEU – bivši član, 230 UEZ) i postupka za nepostupanje (član 265, UFEU – bivši član 232, UEZ), gde je manifestacija individualne i direktne brige glavni kamen spoticanja za fizička i pravna lica koja žele da podnesu predmet direktno pred Sud pravde Evropske unije.

Naime, prema čl. 263, UFEU, Sud pravde Evropske unije kontroliše pravnu usklađenost propisa koje donosi, akta Saveta, Komisije i Evropske centralne banke, osim preporuka i mišljenja, i akta Evropskog parlamenta i Evropskog saveta koja prizvode pravna dejstva u odnosu na treća lica. On takođe kontroliše legalnost akata organa i tela Unije koja će proizvesti pravno dejstvo prema trećim licima. U tom smislu, Sud je nadležan da se izjašnjava o nenadležnosti po tužbama, povredi bitnih pravila postupka, povredi ugo-vora ili povredi bilo kojeg pravnog propisa u vezi sa njihovom primenom, ili zloupotrebama ovlašćenja, na osnovu podneska države članice, Evropskog parlamenta, Saveta ili Komisije. Svako fizičko ili pravno lice može pokrenuti postupak protiv akata koja su usmerena protiv njega ili ga pogađaju direktno i individualno, kao i protiv akata koja imaju regulativni karakter koja ga po-gađaju direktno i ne sadrže mere egzekutivnog karaktera. Predviđeni postupci moraju se pokrenuti u roku od dva meseca računajući, u zavisnosti od slučaja,


11

od objave akta, njegovog saopštavanja žaliocu ili od dana kada je on sa njima upoznat.

U članu 264, UFEU propisano je da kada je tužba osnovana, Sud prav-de Evropske unije oglašava ništavim osporavani akt, pri čemu, ukoliko oce-ni da je potrebno, zadržava na snazi određena dejstva akta koji je proglasio ništavim.

U slučaju u kojem se (čl. 265, UFEU), kod kršenja ugovora, Evropski parlament, Evropski savet, Savet, Komisija ili Evropska centralna banka uz-državaju od delovanja, države članice i druge institucije Unije mogu podneti tužbu Sudu pravde Evropske unije u cilju konstatovanja te povrede. Ova tuž-ba je dozvoljena samo ako je institucija, organ ili telo o kome je reč prethodno bila pozvana da deluje. Ako, u roku od dva meseca, računajući od ovog pozi-va, institucija, organ ili telo nije zauzelo stav, tužba se može podneti u novom roku od dva meseca. Ovu tužbu može podneti svako fizičko ili pravno lice.

članom 266, UFEU propisano je da institucija, organ ili telo koje je do-nelo poništeni akt ili čije je uzdržavanje proglašeno suprotnim ovim ugovori-ma, obavezno je da preduzme mere za izvršenje odluke Suda pravde Evropske unije.

Potencijalne povrede se evidentiraju u jedinstvenom registru, bez obzira na to koliko je prekršaja otkriveno. Komisija se obavezala da kontaktira pod-nosioce žalbi i informiše ih u pisanoj formi posle svake svoje odluke (formal-no obaveštenje, obrazloženo mišljenje, upućivanje na Sud pravde Evropske unije ili zatvaranje slučaja) o koracima preduzetim u odgovoru na njihovu žalbu. Ombudsman je takođe napravio nacrt preporuke Komisiji da se bavi žalbama marljivo i bez nepotrebnog odlaganja. Ipak, postupak utvrđivanja odgovornosti za neizvršenje obaveza države članice, traje najmanje jednu do dve godine pre nego što bude predata Sudu pravde Evropske unije i potrebno još dve do tri godine pre nego što presuda bude dostavljena od strane Suda pravde Evropske unije.

Objašnjenje člana 258 UFEU – bivši član 226 UEZ

Postoji nekoliko podela prekršajnog postupka. Neki stručnjaci pod ovim postupkom podrazumevaju dve faze (upravnu i sudsku fazu), dok ga drugi dele u četiri različite faze12:

• faza neformalne komunikacije (tzv. faza pre čl. 258, UFEU), u toku koje putem pregovora države članice imaju poslednju priliku da

12 Videti: Craig, P., Burca, G. (2003). EU Law Text, Cases and Materials. Oxford University Press. p. 400


12

objasne svoju poziciju i da se postigne kompromis sa Komisijom (upravna faza);

• Ako se stvar ne reši neformalno u prvoj fazi, država članica će biti zva-nično obaveštena o navodnom kršenju autorskih prava putem formal-nog obaveštenja poslatog od strane Komisije. Državi članici se obično daje dva meseca da odgovori, osim u hitnim slučajevima, a Komisija odlučuje u roku od godinu dana ili da zatvori slučaj ili da nastavi sa procedurom (upravna faza);

• Ako, nakon prethodne faze i pregovora sa državom članicom, stvar ostane nerešena, Komisija može da izda obrazloženo mišljenje.Obrazloženo mišljenje označava početak vremenskog perioda u kome se država članica mora usaglasiti sa preporukom Komisije, kako bi se izbegao sudski postupak (upravna faza);

• Ako država članica ne usvoji mere u roku navedenom u obrazloženom mišljenju, Komisija će imati pravo da iznese predmet pred Sud pravde Evropske unije, što predstavlja četvrtu i poslednju sudsku faza (sudska faza).

Veoma je važno istaći ukupna diskreciona ovlašćenja dodeljena Komisiji u vršenju svojih nadležnosti na osnovu člana 258, UFEU. Komisija je slobod-na da odluči kada i protiv koje države članice će pokrenuti prekršajni postu-pak . Sud će ispitati da li je država članica propustila da ispuni svoje obaveze prema odredbama komunitarnog prava, i neće se u proceni oslanjati na interes Komisije u preduzimanju aktivnosti. Odsustvo određene motivacije ili doka-zanog interesa za vođenje postupka protiv države članice neće uticati na pri-hvatljivost izvršnog postupka. Sud pravde Evropske unije ne razmatra da li su diskreciona ovlašćenja Komisije data na osnovu navedenih članova „mudro sprovedena” u svakom konkretnom slučaju. Komisija treba da bude slobodna da pokrene postupak i pokrene aktivnosti u proceduri pred Sudom pravde Evropske unije po svojoj proceni, u skladu sa svojom ulogom čuvara ugovora.

Međutim, potrebno je izneti zapažanja o različitim pristupima Suda prav-de Evropske unije prema prekršajnom postupku i aktivnostima koji se sprovo-de u toku sprovođenja procedure (član 265, UFEU, bivši član 232, UEZ). Što se tiče vremenskog perioda za pokretanje postupka, Sud je odbio da primeni koncept razumnog roka iz člana 258, UFEU, dok se isti uvek primenjuje u članu 265, UFEU, čak i ako odredba ne navodi bilo kakav rok.13 Poslednje, ali ne i najmanje važno, u okviru gore navedenih razmatranja, Sud pravde

13 Sud pravde Evropske unije u toku procedure, primenjuje koncept „razumnog roka” isključivo u slučajevima gde će postojati rizik da pravo na odbranu može biti prejudicirano. Vidi više: Case C-74/82 Commission v. Ireland.


13

Evropske unije odbacuje mogućnosti obaranja svojih stavova i daje obrazlo-ženja svojih odluka. Dosledna sudska praksa utvrdila je da obrazložnja nisu subjekti aktivnosti na poništenju, jer nisu obavezujuća.

Kako je ranije navedeno, Sud pravde Evropske unije može da donese deklaratornu presudu, u kojoj iznosi stav da li je država članica uspela ili nije uspela da ispuni svoje obaveze prema odredbama komunitarnog prava. Mesec dana nakon presude, Komisija će poslati „Administrativno pismo” dr-žavi članici, zahtevajući informacije o sadržaju i vremenu izvršenja mera koje treba usvojiti u skladu sa presudom. Ako Komisija ne primi nikakvu povratnu informaciju, ili ne smatra odgovor zadovoljavajućim, može nastaviti sa pri-menom člana 260, UFEU – bivši član 228, UEZ. U nastavku, ukratko ćemo analizirati proceduru člana 259, UFEU – bivši član 227, UEZ i člana 260, UFEU – bivši član 228, UEZ.

Član 259 UFEU – bivši član 227 UEZ

Prema članu 259, UFEU (bivšem članu 227, UEZ), država članica koja smatra da neka druga država članica nije ispunila neku obavezu iz odredaba komunitarnog prava, može to pitanje izneti pred Sud pravde Evropske unije. Prema ovom postupku država članica – podnosilac žalbe nije obavezna da prvo kontaktira drugu državu članicu, ali mora predmet izneti pred Komisiju. Zatim se primenjuju odredbe iz člana 258, UFEU (bivši član 226, UEZ), na-kon što obe države članice dobiju priliku da iznesu svoje stavove, kao i usme-ne i pisane podneske.

Komisija potom daje obrazloženo mišljenje. Ako Komisija ne iznese obrazloženo mišljenje u roku od tri meseca od dana kada je pitanje izneto pred nju, izostanak takvog mišljenja ne predstavlja smetnju da se predmet iznese pred Sud pravde Evropske unije.

Ako Komisija zauzima stanovište da ne postoji povreda, može se pretpo-staviti da država članica – podnosilac žalbe može predmet dalje uputiti Sudu pravde Evropske unije, iako odredba UFEU nije eksplicitna u tom pogledu.

Nije iznenađujuće da se član 259, UFEU slabo koristi s obzirom na oči-gledna diplomatska razmatranja u pitanju. Štaviše, izbegavanjem korišćenja ovih odredbi, države članice tolerišu jedna drugoj propuste na račun obave-za predviđenih pravom EU. Vredi pomenuti uspešni spor između Francuske, podržane od strane Komisije i Velike Britanije u sporu u vezi sa ribolovom.14

14 Case C-141/78, France v. UK


14

Član 260 UFEU – bivši član 228 UEZ

Ove odredba se odnose na drugu fazu prekršajnog postupka (nakon što je Sud pravde Evropske unije doneo prvu presudu na osnovu člana 258, UFEU). Sud pravde Evropske unije ima mogućnost da, ukoliko država članica nije postupila u skladu sa njegovom odlukom, naloži plaćanje paušalnog iznosa ili kazne.15

Ova procedura je gotovo identična sa članom 258, UFEU. Ako Sud prav-de Evropske unije potvrdi da država članica nije ispunila neku od obaveza koje za nju proizilaze u smislu odredaba prava EU, ta država je obavezna da preduzme mere za izvršenje odluke Suda.

Ako Komisija oceni da ta država članica nije preduzela mere za izvršenje odluke Suda, ona može izneti predmet pred Sud, pošto je toj državi dala mo-gućnost da iznese svoje primedbe. Ona predlaže visinu paušalnog iznosa ili novčane kazne koju je potrebno da plati ta država, koju ona utvrđuje u skladu sa okolnostima.

Kada Sud potvrdi da ta država članica nije postupila u skladu sa njego-vom odlukom, on joj može naložiti plaćanje paušalnog iznosa ili kazne. Ovaj postupak je bez štete po član 259, UFEU.

Kada Komisija podnese tužbu Sudu pravde Evropske unije u smislu čla-na 258, UFEU, ocenjujući da dotična država nije ispunila svoju obavezu da obavesti o merama za sprovođenje uputstva usvojenog u skladu sa zakonskom procedurom, ona može, kada oceni da je potrebno, odrediti visinu paušalne sume ili novčane kazne, prilagođene okolnostima, koju će platiti ta država.

Ako Sud konstatuje da odnosna država članica nije ispunila svoju oba-vezu, on može dosuditi da ta država plati paušalni iznos ili novčanu kaznu u okviru limita koji utvrdi Komisija. Obaveza plaćanja se vrši u roku koji svo-jom odlukom utvrdi Sud.

Ugovor ne daje eksplicitne kriterijume u pogledu određenja koja će se sankcija primeniti – novčana kazna ili paušalni iznos. U praksi, Komisija predlaže iznos kazne, ali Sud pravde Evropske unije nije vezan ovim predlo-gom i ima potpunu slobodu da precizira određenu sumu koju država članica treba da plati. Radi pravne sigurnosti i povećanja transparentnosti, Komisija je objavila tri Saopštenja koja se odnose na primenu člana 260, UFEU, u koji-ma se pojašnjavaju kriterijumi koji se koriste za izračunavanje visine novčane

15 Prva presuda u kojoj je Sud pravde EU uzeo u obzir takvu mogućnost i izrekao takvu sankciju bila je Presuda C-240/98 Komisija protiv Grčke (Commission v. Greece). Sud pravde EU je izre-kao novčanu kaznu od 20,000 € Grčkoj za svaki dan dok se ne usvoje mere koje su potrebne da bi se primenila presuda u slučaju C-45/91.


15

kazne. Ovi kriterijumi zavise od ozbiljnosti povrede, posledica povrede, mo-menat da li su povređeni opšti i pojedinačni interesi i finansijsku sposobnost države članice.

Saopštenje Komisije od decembra 2005. godine, koji zamenjuje Saopštenja iz 1996 i 1997 godine, pojašnjava primenu člana 260, UFEU, pra-teći presudu Suda pravde Evropske unije iz jula 2005. godine – Komisija nasuprot Francuske (Commission versus France).16 Dok je prethodno pome-nutim odredbama UFEU predviđena mogućnost primene ili novčane kazne ili paušalnog iznosa (alternativno, odnosno, ne nameće se kumulativna prime-na ovih sankcija), u ovom slučaju Sud pravde Evropske unije je odlučio da izrekne i jednu i drugu sankciju kumulativno. Ova mogućnost je dozvoljena, posebno u slučajevima gde kršenje komunitarnog prava traje duži period i verovatno će i dalje trajati, što je ovde bio slučaj.

Dakle, od ove presude, istovremeno izricanje obe sankcije – i novčane kazne i paušalnog iznosa kazne postalo je opcija i za dalje. Novčana kazna ima ubedljivu funkciju u podsticanju usklađenosti sa zakonodavstvom Evropske unije u budućnosti. Izricanje paušalnog iznosa će imati efekat odvraćanja, da se države članice pozabave nelegalnim ponašanjem u prošlosti.

Sudska praksa i sankcije

Nedavna razmatranja pitanje državne odgovornosti za povrede propisa EU obično se odnose na visoko osetljivo pitanje odgovornosti za (ne) aktiv-nosti nacionalnih sudova (slučaj C-224/01 Köbler, slučaj C-173/03 C-173/03 Traghetti del Mediterraneo, slučaj C-154/08 Commission v Spain, iznenađu-juće Mišljenje 1/09, videti tačku 86). Ipak još uvek nerešena pitanja u ovoj materiji su dve zanimljive presude – C-542/08 Barth i C-118/08 Transportes Urbanos y Servicios Generales – u vezi sa proceduralnim pitanjima ostvariva-nja državne odgovornosti u nacionalnom pravnom poretku država članica.17

Tri osnovna suđenja u ovoj oblasti su:

– Slučaj C-387/97 Commission v Greece od 4. jula 2000 – Sud je prvi put izrekao obavezu plaćanja novčane kazne.

16 Slučaj C-304/02 –Commission’s MEMO/05/482, Brussels, 14 December 200517 Smolek, M., (2011). Some procedural aspects of the State Lliability for infringement of

European Union Law in the recent jurisprudence of the CJEU in The Liability of Member States for Infringement of European Union Law – Poceedings. International Conference. 17th – 18th March. Faculty of Law. Charles University in Prague. p. 8–9


16

– Slučaj C-278/01 Commission v Spain od 25. novembra 2003 – Sud je utvrdio kriterijume za određivanje novčane kazne i modalitete njihove primene.

– Slučaj C-304/02 Commission v France od 12. jula 2005 – Sud je odre-dio da može da se izrekne paušalni iznos i novčana kazna istovre-meno. Do ovog postupka praksa Komisije bila je da traži od suda da izrekne isključivo novčanu kaznu.

Ukoliko se postavi pitanje da li Sud pravde Evropske unije može izreći pa-ušalni iznos i novčanu kaznu istovremeno, dolazi se do sledećih konstatacija:

– „Ili” u članu 260. UFEU može ravnopravno da se shvati kako u kumu-lativnom, tako i u alternativnom smislu;

– Ciljevi ove dve sankcije su komplementarni: kazna plaćanje služi da podstakne državu članicu da na poslednje mesto stavi mogućnost kr-šenja obaveza koje postoje;

– Paušalna kazna zasniva se na proceni štetnih efekata na javne i pri-vatne interese izazvane neispunjavanjem obaveza propisane prvom pesudom.

Prethodno je pomenut slučaj C-304/02 Commission v France u kojem se primenjuje po prvi put princip kumulativne upotrebe sankcija: moguće je da se izrekne kako novčana kazna, tako i paušalni iznos istovremeno, „naročito kada kršenje obaveza proistekle iz komunitarnog prava traje duži period i teži da se nastavi” (tačka 82 presude). U svojoj presudi sud je naložio Francuskoj da plati: novčanu kaznu u iznosu od 57.761.250 evra za svaki period od 6 meseci i paušalni iznos od 20.000.000 evra.

U članu 260, UFEU se kaže da Komisija „treba da odredi iznos za pau-šalno, kao i iznos novčane kazne u skladu sa postojećim okolnostima”.

Komisija ima utvrđene smernice za primenu ovog člana i obračun nave-denih sankcija:

– Memorandum za primenu člana 171. UEZ (OJ 1996 C242);– Commission Communication od 28. februara 1997 „Informacije

Komisije – Metod izračunavanja novčane kazne predviđene čl. 171 UEZ (OJ 1997 C63);

– Commission Communication o primeni člana 228 UEZ – SEC (2005) 1658;

– Commission Communication o primeni člana 260 UFEU – SEC (2010) 923/3.

Obrazloženje ovih kriterijuma odnosi se na to da doslednom prime-nom povećavaju pravnu sigurnost i efektivnu primenu prava EU, garantuju


17

srazmernost i jednaki tretman za sve države članice, pojačavaju efekat pre-vencije i ohrabruju poštovanje presuda od strane država članica.

Fiksiranje sankcija mora biti zasnovano na cilju mere, odnosno na obez-beđenju primene prava EU. Njihov obračun se zasniva na tri osnovna kriteri-juma: ozbiljnost povrede, njeno trajanje, preventivna uloga sankcije. Sankcija treba da bude prikladna okolnostima i srazmerna kako učinjenom prekršaju, tako i finansijskoj sposobnost države članice.

Zaključak

Među poverenim poslovima Komisije iz člana 17, stav 1, UEU (bivši član 211, UEZ) je da se osigura pravilna i jednoobrazna primena odredbi pra-va EU. Prema ovoj odredbi, Komisija može da pokrenuti prekršajni postupak protiv država članica koje nisu ispunile svoje obaveze koje proističu iz ugo-vora Evropske unije. Postupak se sastoji iz dve faze: upravna faze (faza pre čl. 258, UFEU, zvanično obaveštenjea o kršenju obaveze i obrazloženo mišlje-nje) i sudska faza. Druga počinje kada Komisija izvede državu članicu pred Sud pravde Evropske unije koji može (ukoliko utvrdi) potvrditi da država čla-nica nije ispunila obavezu sa zahtevima utvrđenim u ugovornim odredbama.

Od proširenja Unije u 2004 godini – osam zemalja iz centralne i istočne Evrope, kao i Kipar i Malta i u 2007 godini Bugarska i Rumunija, Komisija je zauzela stav u garantovanju dalje uspešne implementacije odredbi prava EU od strane ovih novih država članica. Nekoliko prekršajnih postupaka su nedavno pokrenuti. Od prve presude Suda pravde Evropske unije donete 18. januara 2007 godine, nove države članice, kao i zemlje kandidati koje teže članstvu, moraju i dalje ulagati velike napore, da pokažu adekvatan sluh i primene inteligentnu politiku kako bi se osiguralo puno poštovanje acquis-a. Ovo je apsolutno neophodno, mada složenost i brojnost odredbi prava EU taj posao ne olakšava.


18

Jelena MatijaševićThe Faculty of Law, The University of Business Academy, Novi Sad

Marijana AlavukThe Faculty of Law, The University of Business Academy, Novi Sad

The procedures for determining liability and sanctions for failure to fulfill the obligations of EU member states

A b s t r a c t

EU member states and candidate countries must invest great efforts to ensure a full compliance with the acquis. When a member state of the European Union fails to fulfill its obligations under either the Treaty on the Functioning of the European Union or the Treaty on the European Union, it is obliged to take all necessary measures to achieve the result prescribed by the contracts, or, it is obliged to compensate the damage which is caused. Misdemeanor proceedings is considered to be the mechanism of public enfor-cement of EU law with the administrative center of the proceedings conducted by the Commission in order to reach an agreement by negotiation. The paper analyzes in details the articles of the TEU and TFEU relating to proceedings for determining liability for failure to fulfill the obligations of EU member states. The particular chapter is devoted to case law and sanctions which may be imposed in this field. In this regard, a particularly interesting question is the one referring to the purpose of sanctions – the lump sum and payment fines, their relation and the dynamics of the pronouncement.

Keywords: Fulfilling the obligations of EU member states, the respon-sibility of EU Member States, Infringement proceedings, EU Case Law, Тhe Treaty on the European Union, Тhe Treaty on the Functioning of the European Union

Literatura

1. Borissova, L., (2007). Enforcement Actions under EU Law: The New Member States. European Institute of Public Administration. Maastricht. the Netherlands

2. Craig, P., Burca, G., (2003). EU Law Text, Cases and Materials. Oxford University Press


19

3. Dumbrovski T. (2011). Rethinking the Infringement proceeding: Normative relationship between the Commission and the wronging Member State in The Liability of Member States for Infringement of European Union Law – Proceedings. International Conference. 17th – 18th March. Faculty of Law. Charles University in Prague

4. Journal Officiel de l’Union europeenne C 115 od 09.05.2008.5. Ramírez-Cárdenas, D., Juan, D., (2011). Failing to comply with EU

Law: Procedure, Sanctions & Potential Solutions in Intensive Training Seminar: EU Legal, Institutional and Procedural Affairs. Ankara (TR). 10–12 May. European Institute of Public Administration. EIPA – learning and development – consultancy research

6. Smolek, M., (2011). Some procedural aspects of the State Lliability for infringement of European Union Law in the recent jurisprudence of the CJEU in The Liability of Member States for Infringement of European Union Law – Proceedings. International Conference. 17th – 18th March. Faculty of Law. Charles University in Prague

7. Treaty of Lisbon amending the Treaty on European Union and the Treaty establishing the European Community (2007) Official Journal C 306 of 17 December 2007

20

Velisav Marković*

ZAKONSKI I STATUTARNI ZASTUPNICI PRIVREDNIh SUBJEKATA

REZIME: Privredni subjekti su pravna lica (osim preduzetnika) i kao ta-kva ne mogu direktno istupati u pravnom prometu, radi realizacije svoje delatnosti iz osnivačkih akata, već to mogu samo preko svojih zastupnika. Oni nemaju pravno relevantnu volju. Zato privredni subjekt može stupati u pravne odnose samo preko fizičkih lica. Pravni poslovi koje preduzmu fizička lica kao organi društva (direktor, prokuristi) proizvode dejstva pre-ma društvu koga zastupaju, a ne prema tim licima. Zastupanje nastaje na osnovu zakona, akta nadležnog organa ili izjave volje zastupanog. Prema odredbama člana 84, stav 2, Zakona o obligacionim odnosima ovlašćenje za zastupanje zasniva se na: 1. zakonu, 2. opštem aktu pravnog lica, 3. aktu nadležnog organa ili na 4. izjavi volje zastupanog (punomoćje).U radu su obrađeni zastupanje i zastupnici privrednih subjekata na osnovu zakona i opšteg akta pravnog lica i to pitanja ko su zastupnici privrednih subjekata na osnovu zakona i opšteg akta, njihova ovlašćenja i dužnosti, odgovornost za prekoračenje ovlašćenja.

Ključne reči: zastupanje, zakonski zastupnik, statutarni zastupnik, direktor.

Uvod

Privredni subjekti su pravna ili fizička lica koja obavljaju delatnost pro-izvodnje i/ili prometa robe i/ili vršenja usluga na tržištu radi sticanja dobiti i koja su registrovana u Registru.1

Privredni subjekti su pravna lica (osim preduzetnika) i kao takva ne mogu direktno istupati u pravnom prometu, radi realizacije svoje delatnosti

* docent, Poslovni fakultet Valjevo, Univerzitet “Singidunum” Beograd, e-mail: [email protected]

1 Zakon o registraciji privrednih subjekata, Sl. glasnik RS, broj 55/04, 61/05, član 2, stav 1, tačka 2

UDK: 347.716BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 20–41

PREGLEDNI NAUčNI RAD

Zakonski i statutarni zastupnici privrednih subjekata

21

iz osnivačkih akata, već to mogu samo preko svojih zastupnika.2 Oni nemaju pravno relevantnu volju. Zato privredni subjekt može stupati u pravne odnose samo preko fizičkih lica.3

Sva fizička lica su pravni subjekti, a neka od njih su pored toga i privred-ni subjekti.

Putem zastupanja privredna društva i ostali privredni subjekti preuzima-ju obaveze u pravnom prometu. Zastupnik istupa u ime i za račun privrednog subjekta, te su time preuzeta prava i obaveze iz zaključenih pravnih poslova putem zastupanja prava i obaveze tog privrednog subjekta.

Privredna društva zastupa uprava društva po samom zakonu, individual-no ili kolektivno, zavisno od vrste društva.4

Pojam i ovlašćena zakonskih i statutarnih zastupnika

Zakonski zastupnici društva u smislu Zakona o privrednim društvima su lica koja su tim zakonom kao takva određena za svaki pojedini oblik društva.

Zakonski zastupnik društva može biti fizičko lice ili društvo registrova-no u Republici Srbiji.

Društvo mora imati najmanje jednog zakonskog zastupnika koji je fizič-ko lice.

Društvo koje ima funkciju zakonskog zastupnika, tu funkciju vrši preko svog zakonskog zastupnika koji je fizičko lice ili fizičkog lica koje je za to ovlašćeno posebnim punomoćjem izdatim u pisanoj formi. I ovi zakonski za-stupnici registruju se u skladu sa zakonom o registraciji.5

Ako osnivačkim ili internim aktom nije drugačije određeno i upisano u Registar privrednih subjekata, privredna društva zastupaju neposredno na osnovu zakona: ortačko društvo – svaki ortak samostalno,6 komanditno

2 „Pravno lice, po prirodi stvari, ne može neposredno preduzimati ne pravne, ni faktičke radnje, već to mogu činiti samo fizička lica ovlašćena da ih preduzmu u ime i za račun pravnog lica. Pravni i ekonomoski efekti tako preduzetih radnji se reflektuju u imovini pravnog lica. „Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 727/09 od 07.05.2009. godine, ParagrafLex.

3 Vidi Jankovec, I., (2004). Privredno pravo, Beogard, Privredni savetnik AD Beograd i Organizacija za pravnu edukaciju i kulturu prava Proiuris, str.14, 15. Babić, I., (2001). Direktor kao zakonski zastupnik preduzeća. Pravo i privreda (5–8), str. 139.

4 U Zakonu o trgovačkim društvima Makedonije, Sl. vesnik RM, broj 28/04, 84/05, 25/07, 87/08, 42/10, 48/10, čiji se tekst propisa može videti na: www.pravo.org.mk/documentDetail.php?id=110 (06.06.2012.), posebno su regulisani zakonski zastpnici, zastupnici po punomoćju i punomoćnici po zaposlenju. članovi 65, 66 i 67.

5 Vidi Zakon o privrednim društvima, Sl. glasnik RS, broj 36/11, 99/11, član 31.6 „Svaki ortak je ovlašćen da samostalno zastupa društvo, ako ugovorom o osnivanju nije drugačije

određeno” Zakon o privrednim društvima, Sl. glasnik RS, broj 36/11, 99/11, član 111, stav 1.


22

društvo – komplementari samostalno,7 društvo s ograničenom odgovornošću – direktor ili više direktora8 i akcionarsko društvo – izvršni direktori ili gene-ralni direktor.9

Prema Zakonu o privrednim društvima društvo s ograničenom odgovor-nošću ima jednog ili više direktora koji su zakonski zastupnici društva. Broj direktora određuje se osnivačkim aktom ili odlukom skupštine. Ako osnivač-kim aktom ili odlukom skupštine nije određen broj direktora, društvo ima jednog direktora (član 218, Zakona o privrednim društvima). Znači direktor zastupa društvo ex lege (kod ortačkog društva to mogu biti svi ortaci, kod komanditnog društva svi komplementari, a kod društva s ograničenom od-govornošću i akcionarskog društva jedan ili više direktora). Ovo zakonsko zastupničko ovlašćenje direktora proizilazi iz samog statusa direktora, koji se u zastupničkim poslovima pojavljuje kao sastavni deo tog društva, kao njegov organ, izražavajući volju tog društva (deluje ne kao alter ego tog društva nego kao njegov ego).10

Osnivačkim ili drugim aktom društva kao zastupnici se mogu odrediti i druga lica. To su statutarni zastupnici koji se u tom svojstvu obavezno regi-struju.11 Registraciji podležu i sva eventualna ograničenja na zastupanje.

7 „Komplementari imaju status ortaka ortačkog društva”, član 126. stav 2. ZPD, „Komanditori ne mogu voditi poslove društva niti ga zastupati”, Zakon o privrednim društvima, Sl. glasnik RS, broj 36/11, 99/11, član 131, stav 2.

8 „Društvo ima jednog ili više direktora koji su zakonski zastupnici društva”, Zakon o privrednim društvima, Sl. glasnik RS, broj 36/11, 99/11, član 218, stav 1.

9 „Izvršni direktori vode poslove društva i zakonski su zastupnici društva, osim ako je statutom određeno da samo pojedini izvršni direktori zastupaju društvo”, Zakon o privrednim društvima, Sl. glasnik RS, broj 36/11, 99/11, član 388, stav 1, i „Direktori mogu imenovati jednog od izvrš-nih direktora ovlašćenih za zastupanje društva za generalnog direktora društva”, član 389, stav 1.

10 Vasiljević, M., (2008). Kompanijsko i trgovinsko pravo, Beograd, Službeni glasnik, str. 37, Vasiljević, M., (1999). Privredna društva – domaće i uporedno pravo, Beograd, Udruženje prav-nika u privredi Jugoslavije, str. 67. Prema Zakonu o trgovačkim društvima Hrvatske, Narodne novine, br. 111/93, 34/99, 121/99, 118/03,146/08, 137/09, ovlašćenje za zastupanje trgovačkog društva po zakonu imaju lica koja su za pojedini oblik tog društva određene odredbama toga zakona, član 41. Uprava zastupa društvo. U tome je ovlaštena poduzimati sve pravne radnje za-stupanja u poslovima, pred sudom i drugim organima vlasti. Ako se uprava sastoji od više osoba, a statutom se drugačije ne odredi, članovi uprave ovlašteni su zastupati društvo samo skupno. Za očitovanje volje prema društvu dovoljno je da je ona očitovana prema jednome članu uprave, član 241, stav 1 i 2. (2012, jun 6). Preuzeto sa http://narodne-novine.nn.hr. Slično rešenje usvaja i član 23 u vezi člana 275, Zakona o privrednim društvima Federacija BiH, Sl. novine FBIH, br. 23/99, 45/00, 2/02, 28/03. (2012, jun 06). Preuzeto sa: http://www.fbihvlada.gov.ba/bosanski/zakoni/1999/zakoni/zakon%20o%20privrednim%20drustvima.htm

11 Osim zakonskih zastupnika, zastupnici društva u smislu ovog zakona su i lica koja su aktom ili odlukom nadležnog organa društva ovlašćena da zastupaju društvo i kao takva registrovana u skladu sa zakonom o registraciji, član 32, Zakona o privrednim društvima.


23

Kod statutarnog zastupništva funkciju zastupnika društva, pored organa određenih zakonom, vrše i određeni drugi radnici društva.12 Zakon o privred-nim društvima, po mom mišljenju, pogrešno uz zakonske zastupnike stavlja u zagradi naziv „statutarni zastupnici” pri čemu ih izjednačava. Pojmu statu-tarnog zastupnika odgovara institut „ostalih zastupnika” propisan članom 32, Zakona o privrednim društvima: Osim zakonskih zastupnika, zastupnici druš-tva su i lica koja su aktom ili odlukom nadležnog organa društva ovlašćena da zastupaju društvo i kao takva registrovana u skladu sa zakonom o registraciji.13

Reč je o statutarnim zastupnicima društva, određenim ne ad personam, već s obzirom na radno mesto, te poslove i zadatke koji se po tom osnovu obavljaju. Određivanje statutarnih zastupnika nije nužnost, ali se često po-kazuje potrebnim radi veće specijalizacije zastupničkih poslova. Ukoliko se radi o više statutarnih zastupnika, pored direktora, onda je opštim aktom po-trebno razgraničiti njihova zastupnička ovlašćenja i to upisati u registar, radi eventualnog dejstva prema trećim licima. U svakom slučaju, ako se radi o više statutarnih zastupnika potrebno je odrediti koji će zakonski zastupnik vršiti njihovu koordinaciju, kao i da li će oni vršiti odvojeno ili zajedno zastupnička ovlašćenja, ukoliko u vezi toga nije ništa upisano u registar.

Zastupnik privrednog društva dužan je prema privrednom društvu da poštu-je sva ograničenja ovlašćenja na zastupanje utvrđena osnivačkim aktom, ugovo-rom ortaka ili članova društva, statutom ili odlukom nadležnog organa društva.

Po Zakonu o privrednim društvima zastupnik (ex lege ili na osnovu osni-vačkog akta) ovlašćen je da u ime privrednog društva (ili preduzetnika) 14, a u granicama svojih ovlašćenja, zaključuje ugovore i vrši druge pravne radnje, kao i da zastupa društvo pred sudovima i drugim organima. Konstitutivnim aktima privrednog društva (ili preduzetnika) ili posebnim odlukama organa društva ovlašćenja zastupnika mogu se ograničiti na:

1) zaključivanje određenih ugovora (po vrsti ili vrednosti),2) vršenje određenih pravnih radnji i3) zaključivanje ugovora i vršenje drugih pravnih radnji samo uz sagla-

snost organa upravljanja.15

12 Marković, V., (2011). Zastupanje privrednih subjekata u parničnom postupku, Pravo – teorija i praksa (10–12), str. 72.

13 Vidi Marković, V., (2012). Zastupanje i zastupnici privrednih subjekata, Beograd, Poslovni biro, str. 61.

14 Vidi Stanković G., (2012). Zastupanje preduzetnika u parničnom postupku, Pravo – teorija i praksa 34 (4–6), str. 1–12.

15 Vasiljević, M., (2006). Komentar Zakona o privrednim društvima, Beograd, JP Službeni glasnik, str. 109.


24

Postavlja se pitanje punovažnosti pravnog posla zaključenog izvan okvi-ra ograničenja zastupnika. Zakon o obligacionim odnosima propisuje da kad zastupnik prekorači granice ovlašćenja, zastupani je u obavezi samo ukoliko odobri prekoračenje.16

Zakon o privrednim društvima propisuje potpuno suprotno pravilo: pre-ma trećim licima ograničenja ovlašćenja zastupnika nemaju pravno dejstvo (pa iako su objavljena). Izuzetno, ograničenja ovlašćenja zastupnika u vidu obaveznog supotpisa mogu se isticati prema trećim licima ako su registrovana u skladu sa zakonom o registraciji (član 33, Zakona o privrednim društvima), dok se neregistrovana interna ograničenja ne bi ni u kom slučaju mogla isti-cati prema trećim licima.

Praktično postoje dva pravna režima: režim koji važi za zastupnike i prokuriste po Zakonu o privrednim društvima (sistem nedejstva ograničenja ovlašćenja iz akata društva ili preduzetnika prema trećim licima, osim delom kod ograničenja ovlašćenja u vidu obaveznog supotpisa koja su objavljena i sistem punovažnosti pravnog posla za privredno društvo i preduzetnika) i re-žim iz Zakona o obligacionim odnosima za zastupnike i punomoćnike, osim prokuriste (sistem dejstva prekoračenja ograničenja ovlašćenja iz akata druš-tva ili preduzetnika i sistem nepunovažnosti pravnog posla s trećim licem, osim u slučaju ratihabicije).17 Ovakvo rešenje nije dobro za pravnu sigurnost i mišljenja sam da u tom smislu treba uskladiti zakonske propise.18

članovi uprave moraju voditi poslove društva sa pažnjom dobrog i save-snog privrednika i čuvati poslovnu tajnu društva.19 Mera za pažnju koju mora pokazati član uprave jeste način kako bi postupao samostalni rukovodilac društva koji je svestan svojih dužnosti i koji ne upravlja svojim poslovanjem,

16 Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99), član 87 i 55.

17 Vasiljević, M., op. cit. str. 111.18 Nacrt Zakona o privrednim društvima davao je dve alternative. Po prvoj: Ograničenja ovlašćenja

zakonskog zastupnika ne mogu se isticati prema trećim licima. Izuzetno od prethodnog stava ograničenja ovlašćenja zakonskih zastupnika u vidu supotpisa mogu se isticati prema trećim licima ako su registrovana u skladu sa zakonom o registraciji. Po drugoj alternativi: Ograničenja ovlašćenja zakonskog zastupnika koja nisu registrovana ne mogu se isticati prema trećim licima. Ograničenja ovlašćenja zastupnika koja su registrovana u skladu sa zakonom o registraciji mogu se isticati prema trećim licima. Prihvaćena je prva alternativa i s tim u vezi treba navedeni princip uneti i u nacrt Građanskog zakonika Srbije.

19 Tako i po Zakonu o preduzećima Engleske iz 2006. godine direktori imaju obavezu da postupa-ju sa razumnom brigom, veštinom i marljivošću i da promovišu uspeh kompanije što znači da direktor mora da postupa na način na koji on smatra, u dobroj meri, da će najverovatnije pro-movisati uspeh preduzeća u korist članova društva u celini. Vidi Cameron, E., Directors’ Duties, (2010. januar 05). Preuzeto sa: http://www.mablaw.com


25

nego tuđim sredstvima onako kako to čini lice kome je poverena briga o tu-đim imovinskim interesima. Pritom se traži najmanje prosečna mera ponaša-nja u struci određena objektivnim merilima.20

Posebne dužnosti prema društvu

Osnovne dužnosti koje zakonski i statutarni zastupnici duguju društvu a kojima je njihovo delovanje ograničeno ili usmereno su: dužnost pažnje,21 dužnost prijavljivanja poslova i radnji u kojima postoji lični interes, dužnost izbegavanja sukoba interesa, dužnost čuvanja poslovne tajne, dužnost pošto-vanja zabrane konkurencije.22

Fiducijarne dužnosti su skup pravila ugovorne prirode koja se prime-njuju za slučaj da nema drugačijeg sporazuma a koja prati široko postavljeno ovlašćenje da se upravlja tuđom imovinom.23

Postoji više slučajeva povrede fiducijarne dužnosti koje se čestvo po-minju u zakonodavstvu i teoriji: a) ugovor sa samim sobom (Self Dealing; the No-Conflict Rule), b) sopstveno korišćenje korporacijskih šansi (the

20 Vidi: Barbić, J., (2006). Odgovornost za štetu, Zagreb, Ing. biro, str. 86. Po Zakonu o društvu sa ograničenom odgovornošću Nemačke (GmbHG) generalni direktor ima široko diskreciono pra-vo da je ono što preduzima u najboljem interesu društva. Generalni direktor može, dakle, prihva-titi određene rizike i da ne znači da će biti odmah odgovoran ako rezultat tog rizika bude štetan po društvo. Međutim, ako je generalni direktor prihvatio rizik onda se mora držati propisanih principa upravljanja rizikom, a posebno da se njegove odluke pravilno pripreme, primene i prati izvršenje istih. Vidi Körner, M., Duisberg A., Directors’ duties in Germany, 07.09.07. (2010. jul 05). Preuzeto sa http:// www.twobirds.com/English/.../directors_duties_Germany.aspx

21 Tako i sudska praksa: „Ne može se na zabludu pozivati onaj ko se pri zaključenju ugovora nije ponašao sa pažnjom koja se u prometu očekuje, pa preduzeće ne može tražiti poništaj ugovora navodeći da je njegov direktor potpisao ugovor koji prethodno nije pročitao, što ukazuje da prilikom zaključenja ugovora nije postupio sa pažnjom koja se od direktora očekuje, a to je da pročita tekst koji potpisuje i overava pečatom. „Iz presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. 3951/98 od 05.11.1998. godine, www.sudskapraksa.com.

22 Zakon o privrednim društvima Engleske iz 2006. godine u čl. 170 – 181, propisuje sedam opštih dužnosti direktora: dužnost da deluje u okviru svojih ovlašćenja, dužnost promovisanja uspeha kompanije, dužnost da vrši nezavisnu procenu, dužnost postupanja sa razumnom brigom, ve-štinom i marljivošću, obavezu izbegavanja sukoba interesa, obavezu neprihvatanja koristi od trećih lica i dužnost obaveštavanja o nameri zaključenja pravnih poslova sa kompanijom, vidi Sykes, A., Companies act – directors duties, (2011. jun 23). Preuzeto sa http://www.bytestart.co.uk/content/legal/35_2/companies-act-directors-duties.shtml. O dužnostima direktora u SAD i Nemačkoj videti Baums, T., Skot K., Corporate governance in USA end Germany, (2011. ok-tobar 24) Preuzeto sa: http://www.ilf-frankfurt.de/uploads/media/ILF_WP_016.pdf i Baums, T., Personal Liabilities of Company Directors in German Law, (2011. Oktobar 24). Preuzeto sa: http://www.jura.uni-frankfurt.de/ifawz1/baums/Bilder_und_Daten/Arbaitspapiere/a0696.pdf

23 Vidi Vujisić, D., (2009). Dužnosti direktora – u zakonodavstvu, poslovnoj i sudskoj praksi, Pravo i privreda (1–4), str. 186.


26

No-Profit Rule), v) prisvajanje imovine društva, g) koristi od trećih lica iz poslova povezanih sa kompanijom, d) indirektne koristi preko povezanih u svim pomenutim situacijama, đ) nekonkurencija društvu, e) postugovorne dužnosti.24

Pored Zakona o privrednim društvima značajnu ulogu u promovisanju modernih rešenja ima Kodeks korporativnog upravljanja25 koji je donela Privredna komora Srbije.26

Dužnost pažnje se najčešće definiše kao postupanje razumne i oprezne osobe.27

Dužnosti članova borda direktora predstavljaju obligaciju sredstva ko-risteći se apstraktnim standardom razumnog i pažljivog čoveka – dobrog privrednika.28

Najvažnije pitanje kod dužnosti pažnje jeste njena sadržina – pitanje koji se standard ponašanja zahteva da bi dužnost bila ispunjena. Da li je to stan-dard razumne i prosečno pažljive osobe ili razumne i naročito pažljive osobe ili samo razumne osobe. Većinsko stanovište u uporednom pravu predstavlja standard prosečno oprezne osobe.29

24 Vidi Spirić, M., (2010). Pravilo poslovne procene, Pravo i privreda (4–6), str. 192. Takođe, Kodeks korporativnog upravljanja Sl. glasnik RS, broj 1/06 u članu 114. propisuje da „uprav-ni odbor ima fiducijarnu dužnost prema društvu i svim akcionarima, uključujući i manjinske akcionare.

25 Sl glasnik RS, broj 1/0626 Vidi više u Dukić-Mijatović, M., (2011). Korporativno upravljanje i kompanijsko pravo

Republike Srbije, Pravo – teorija i praksa (1–3), str. 15–22.27 Standard dužnost pažnje (duty of care) uređen je i u Model korporacijskom zakonu SAD kojim je

propisano da svaki direktor (član upravnog odbora/borda direktora) u obavljanju svojih zadataka treba da postupa u dobroj veri, na način za koji smatra da je u najboljem interesu korporacije. Kada ima potrebne podatke za donošenje odluka treba da obavlja svoje dužnosti sa pažnjom koju bi lice u sličnom položaju normalno smatralo adekvatnim u sličnim okolnostima. Direktor koji ne poseduje znanje ili saznanje može se pouzdati u postupanje, odnosno informacije, mišljenja, izveštaje, ili izjave, uključujući i finansijske izveštaje i druge finansijske podatke koje su pripre-mili ili prezentirali rukovodioci ili zaposleni u društvu koje direktor smatra pouzdanim i kompe-tentnim u funkcijama koje obavljaju. Takođe i englesko pravo razvilo je načelo dužne pažnje i umeća (duty of care and skill). Direktor mora postupati sa znanjem, umećem i iskustvom koji se mogu razumno očekivati od lica koje obavlja funkciju koju vrši direktor kompanije, kao i opštim znanjem, umećem i iskustvom koji se mogu razumno očekivati od lica koje obavlja funkciju koju vrši direktor kompanije. Vidi više u Vujisić, D., (2009). Dužnosti direktora – u zakonodavstvu, poslovnoj i sudskoj praksi, Pravo i privreda (1–4), str. 193.

28 Vasiljević, M., (2007). Korporativno upravljanje – pravni aspekti, Beograd, Pravni fakultet u Beogradu, str. 155–156.

29 Spirić, M., op.cit. str. 193. Pri tome treba napomenuti da postoje razlozi zbog kojih direktori ne treba da duguju dužnost profesionalne pažnje koja se zahteva od ostalih profesionalaca i koja je po prirodi zahtevnija (kao kod advokata).


27

Zakon o privrednim društvima u članu 63 koji nosi naslov „Dužnost pa-žnje”, propisuje obavezu lica koja imaju dužnost prema privrednom društvu da izvršavaju svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, u ra-zumnom uverenju da deluju u najboljem interesu privrednog društva. Pod pažnjom dobrog privrednika podrazumeva se stepen pažnje sa kojom bi po-stupalo razumno pažljivo lice koje bi posedovalo znanje, veštine i iskustvo koje bi se osnovano moglo očekivati za obavljanje te dužnosti u društvu. Ako lica koja imaju dužnost prema društvu poseduju određena specifična znanja, veštine ili iskustvo, prilikom ocene stepena pažnje uzeće se u obzir i ta znanja, veštine i iskustvo. Propisuje se i obaveza navedenih lica da svoju procenu za-snivaju na informacijama i mišljenjima lica stručnih za odgovarajuće oblasti za koje veruju da su u tom pogledu savesna i kompetentna.30 U stavu 3. istog člana se kaže da lice koje postupa u skladu sa stavom 1 i 2 nije odgovorno za štetu koja iz takve procene nastane za privredno društvo.31

Dužnost prijavljivanja poslova i radnji u kojima postoji lični interes. Lica koja imaju dužnost prema društvu dužni su da odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno obaveste o postojanju ličnog interesa (ili interesa sa njim povezanog lica) u pravnom poslu koji društvo zaključuje, odnosno pravnoj radnji koju društvo preduzima. U slučaju da društvo ima jednog direktora obaveštenje se upućuje skupštini, odnosno nadzornom odboru ako je upravljanje društvom dvodomno.

Smatraće se da postoji lični interes u slučaju:1) zaključivanja pravnog posla između društva i zastupnika (ili sa njim

povezanog lica) ili2) pravne radnje (preduzimanje radnji u sudskim i drugim postupcima,

odricanje od prava i slično) koju društvo preduzima prema zastupni-cima društva (ili prema sa njim povezanim licem) ili

3) zaključivanja pravnog posla između društva i trećeg lica, odnosno preduzimanja pravne radnje društva prema trećem licu, ako je to tre-će lice sa njim (ili sa njim povezanim licem) u finansijskom odnosu

30 Tako i u italijanskom privrednom pravu direktor više ne treba da zna sve već je obavezan da re-aguje „na informisan način”. Odbori i direktori su pod strožijom dužnošću jer imaju obavezu da traže specifične profesionalne savete u određenim okolnostima i da dopune nedostatak specifične dubine znanja po određenom pitanju. Vidi Italian corporate Law: A Directors Manual, Article by Francesko Portolano and Federica Peres, (2010. jun 29). Preuzeto sa: http://www.mondaq.com/article.asp.?articleid=62452. Tako i po Zakonu o preduzećima Engleske iz 2006. godine direktor ima obavezu da vrši nezavisno prosuđivanje. Vidi Cameron, E., Directors’ Duties, 05.01.2010. (2010. jul 01) Preuzeto sa: http:// www.mablaw.com

31 Više o ovome vidi u: Vasiljević, M., (2009). Korporativno upravljanje i agencijski problemi, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, (2), str. 5–28.


28

i ako se može očekivati da postojanje tog odnosa utiče na njegovo postupanje ili

4) zaključivanje pravnog posla, odnosno preduzimanja pravne rad-nje društva iz koje treće lice ima ekonomski interes, ako je to tre-će lice sa njim (ili sa njim povezanim licem) u finansijskom odnosu i ako se može očekivati da postojanje tog odnosa utiče na njegovo postupanje.32

U navedenim slučajevima preduzimanje pravnih radnji odobrava se, ako drugačija većina nije određena osnivačkim aktom, odnosno statutom:

1) u slučaju ortačkog društva, odnosno komanditnog društva, većinom glasova svih ortaka, odnosno komplementara koji nemaju lični interes,

2) u slučaju društva s ograničenom odgovornošću, ako postoji lični in-teres direktora, običnom većinom glasova svih članova društva, odnosno od strane nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno, a ako posto-ji lični interes člana nadzornog odbora, odnosno člana društva, običnom veći-nom glasova svih članova društva koji nemaju lični interes, odnosno običnom većinom glasova svih članova nadzornog odbora koji nemaju lični interes,

3) u slučaju akcionarskog društva, ako postoji lični interes direktora, običnom većinom glasova svih direktora koji nemaju lični interes, odnosno od strane nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno, a ako postoji lični interes člana nadzornog odbora, običnom većinom glasova svih članova nadzornog odbora koji nemaju lični interes. Ako u ovom slučaju usled broja članova odbora direktora koji nemaju lični interes u predmetnom poslu ne postoji kvorum za glasanje, ili ako se zbog jednake podele glasova članova odbora direktora, odnosno nadzornog odbora odluka ne može done-ti, predmetni posao odobrava skupština običnom većinom glasova prisutnih akcionara koji nemaju lični interes u tom poslu. Osnivačkim aktom, odnosno statutom se može odrediti da odobrenje daje skupština. Ako odbor direktora, odnosno nadzorni odbor odobri pravni posao u kome postoji lični interes, o tome se obaveštava skupština na prvoj narednoj sednici. U obaveštenju skup-štini mora se navesti detaljan opis pravnog posla, kao i priroda i obim ličnog interesa.

Odobrenje pravnih radnji nije potrebno u slučaju:1) postojanja ličnog interesa jedinog člana društva,2) postojanja ličnog interesa svih članova društva,3) upisa, odnosno kupovine udela, odnosno akcija po osnovu prava pre-

čeg upisa, odnosno prava preče kupovine članova društva,

32 Vidi Zakon o privrednim društvima, član 65.


29

4) pribavljanja sopstvenih udela, odnosno akcija od strane društva, ako se to pribavljanje vrši u skladu sa odredbama ovog zakona koje se od-nose na sopstvene udele, odnosno akcije ili zakona kojim se uređuje tržište kapitala.33

Dužnost izbegavanja sukoba interesa. Lica iz člana 61. Zakona ne mogu da u svom interesu ili u interesu sa njima povezanih lica:

1) koriste imovinu društva,2) koriste informacije do kojih su došli u tom svojstvu, a koje inače nisu

javno dostupne,3) zloupotrebe svoj položaj u društvu,4) koriste mogućnosti za zaključenje poslova koje se ukaže društvu.Dužnost izbegavanja sukoba interesa postoji nezavisno od toga da li je

društvo bilo u mogućnosti da iskoristi imovinu, informacije ili zaključi nave-dene poslove.34

Izuzetno od navedenog lica koja imaju dužnost prema društvu mogu po-stupiti suprotno zabranama (osim zloupotrebe položaja) ako pribave prethod-no ili naknadno odobrenje lica ili organa u skladu sa članom 66, Zakona.35

Dužnost čuvanja poslovne tajne. Lica iz člana 61, Zakona, kao i lica za-poslena u društvu, dužna su da čuvaju poslovnu tajnu društva i to i nakon pre-stanka tog svojstva, u periodu od dve godine od dana prestanka tog svojstva.

33 Vidi Zakon o privrednim društvima, član 6634 Vidi Zakon o privrednim društvima, član 69, Zaključenje pravnog posla ili preduzimanje radnje

u slučaju postojanja ličnog interesa predstavlja krivično delo propisano članom 582, Zakona o privrednim društvima i glasi: Ako lice iz člana 61, ovog zakona, koje ima posebnu dužnost prema društvu ne prijavi društvu pravni posao ili radnju u kojoj ima lični interes, odnosno od tog društva ne pribavi odobrenje pravnog posla ili radnje u slučaju postojanja ličnog interesa iz člana 66, ovog zakona, u nameri da to društvo zaključi ugovor ili preduzme radnju u kojoj će pretrpeti štetu, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Ako je usled izvršenja dela iz stava 1, ovog člana društvo pretrpelo štetu koja prelazi iznos od deset miliona dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom. Uz kaznu zatvora sud može učiniocu izreći zabranu obavljanja funkcije, odnosno poziva u skladu sa Krivičnim zakonikom.

35 Povreda dužnosti izbegavanja sukoba interesa predstavlja krivično delo predviđeno članom 583, Zakona o privrednim društvima: Ako lice iz člana 61, ovog zakona, koje ima posebnu dužnost prema društvu, povredi dužnost izbegavanja sukoba interesa iz člana 69, ovog zakona, u nameri pribavljanja za sebe ili drugoga imovinske koristi, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Ako je usled izvršenja dela iz stava 1, ovog člana društvo pretrpelo štetu koja pre-lazi iznos od deset miliona dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom. Uz kaznu zatvora sud može učiniocu izreći zabranu obavljanja funkcije, odnosno poziva u skladu sa Krivičnim zakonikom.


30

Osnivačkim aktom, statutom, odlukom društva ili ugovorom zaključenim sa tim licem može se predvideti da taj period bude duži, ali ne duži od pet godina.

Poslovna tajna je podatak čije bi saopštavanje trećem licu moglo naneti štetu društvu, kao i podatak koji ima ili može imati ekonomsku vrednost zato što nije opšte poznat, niti je lako dostupan trećim licima koja bi njegovim ko-rišćenjem ili saopštavanjem mogla ostvariti ekonomsku korist i koji je od stra-ne društva zaštićen odgovaraujućim merama u cilju čuvanja njegove tajnosti.

Poslovna tajna je i podatak koji je zakonom, drugim propisom ili aktom društva određen kao poslovna tajna.36

Podaci koji se smatraju poslovnom tajnom mogu biti proizvodni, tehnič-ki, tehnološki, finansijski ili komercijalni, studija, rezultat istraživanja, kao i dokument, formula, crtež, objekat, metod, postupak, obaveštenje ili uputstvo internog karaktera i slično.37

Neće se smatrati povredom dužnosti čuvanja poslovne tajne saopštava-nje podataka koji predstavljaju poslovnu tajnu ako je to saopštavanje:

1) obaveza propisana zakonom,2) neophodno radi obavljanja poslova ili zaštite interesa društva,3) učinjeno nadležnim organima ili javnosti isključivo u cilju ukaziva-

nja na postojanje dela kažnjivog zakonom.38

Društvo može podneti tužbu protiv lica koje povredi dužnost čuvanja poslovne tajne, kojom može tražiti:

1) naknadu štete,2) isključenje tog lica kao člana društva, ako je to lice član društva,3) raskid radnog odnosa za to lice, ako je to lice zaposleno u društvu.Podnošenje tužbe ne isključuje i ne uslovljava mogućnost otkaza radnog

odnosa u skladu sa zakonom kojim se uređuju radni odnosi.Društvo je dužno da pruži potpunu zaštitu licu koje postupajući savesno

u dobroj veri ukazuje nadležnim organima na postojanje informacije u cilju ukazivanja na postojanje dela kažnjivog zakonom.

Dužnost poštovanja zabrane konkurencije. Direktori, članovi nadzor-nog odbora, zastupnici i prokuristi ne mogu bez pribavljenog odobrenja:

36 Zakonom o zaštiti poslovne tajne, Službeni glasnik RS, br. 72/2011 u članu 1, stav 2, propisano je: Informacijama koje se štite kao poslovna tajna u smislu ovog zakona smatraju se naročito: fi-nansijski, ekonomski, poslovni, naučni, tehnički, tehnološki, proizvodni podaci, studije, testovi, rezultati istraživanja, uključujući i formulu, crtež, plan, projekat, prototip, kod, model, kompila-ciju, program, metod, tehniku, postupak, obaveštenje ili uputstvo internog karaktera i slično, bez obzira na koji način su sačuvani ili kompilirani.

37 Vidi Zakon o privrednim društvima, član 7238 Što znači prekršaja, privrednog prestupa ili krivičnog dela.


31

1) imati svojstvo ortaka i komplementara, člana društva s ograničenom odgovornošću koje poseduje značajno učešće u osnovnom kapitalu društva ili član društva s ograničenom odgovornošću koji je kontrolni član društva, akcionara koji poseduje značajno učešće u osnovnom kapitalu društva ili akcionar koji je kontrolni akcionar društva, di-rektora, člana nadzornog odbora, zastupnika i prokuriste u drugom društvu koje ima isti ili sličan predmet poslovanja (u daljem tekstu: konkurentsko društvo),

2) biti preduzetnik koji ima isti ili sličan predmet poslovanja,3) biti zaposlen u konkurentskom društvu,4) biti na drugi način angažovan u konkurentskom društvu,5) biti član ili osnivač u drugom pravnom licu koje ima isti ili sličan

predmet poslovanja.Navedena zabrana se može osnivačkim aktom ili statutom proširiti i na

druga lica, čime se ne može dirati u stečena prava tih lica.39

Statutom Evropskog akcionarskog društva (SE) usvojenim 2001. godine predviđeno je za članove organa da su odgovorni za gubitak ili štetu koju je pretrpelo SE na osnovu njihove povrede zakonskih, statutarnih ili drugih obaveza koje su svojstvene njihovim dužnostima prema odredbama za akci-onarska društva prava zemlje-članice u kojoj se nalazi registrovano sedište SE. Pravila o dužnostima i obavezama značajno detaljnije su predviđena u Statutu Evropskog zatvorenog društva (SPE) čiji je predlog objavljen tokom 2009. godine i očekuje se da uskoro bude usvojen. Bez obzira na izvor prava koji se primenjuje, predviđena su značajna pravila u odnosu na dužnosti i od-govornosti direktora. Pre svega, predviđena je dužnost postupanja u interesu društva i dužnost pažnje. Osim toga, izričita je obaveza direktora da izbegava situaciju u kojoj se osnovano može smatrati da je verovatan stvarni ili poten-cijalni konflikt između njegovih ličnih interesa i interesa SPE ili njegovih obaveza prema SPE i obaveza prema nekom drugom pravnom ili fizičkom licu (lični interes i sukob interesa).40

39 O odgovornosti direktora (uprave) privrednog društva za prevarno i nezakonito poslovanje vidi u Serjević, V., (2010). Kontrola zakonitosti poslovanja privrednog društva i lična odgovornost direktora (uprave) društva, Pravo i privreda (4–6), str. 171–188.

40 Vidi Jevremović Petrović, T., (2010). Struktura organa u evropskim formama društava, Pravo i privreda (4–6), str. 86. i 107.


32

Odgovornost i prava zakonskih i statutarnih zastupnika

Zastupnik privrednog društva koji prekorači ovlašćenja odgovoran je za štetu koja se time prouzrokuje privrednom društvu ili trećem licu sa kojim je posao zaključen. Pored toga, povreda dužnosti zastupnika da postupa u skladu sa ograničenjima ovlašćenja za zastupanje Zakonom je propisano kao krivično delo tako da ako zastupnik društva povredi dužnost postupanja u skladu sa ograničenjima svojih ovlašćenja, koja su utvrđena aktima društva ili odlukama nadležnih organa društva iz člana 33, stav 1, Zakona, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

Ako je usled izvršenja dela društvo pretrpelo štetu koja prelazi iznos od deset miliona dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

Uz kaznu zatvora sud može učiniocu izreći zabranu obavljanja funkcije, odnosno poziva u skladu sa Krivičnim zakonikom.41

Izuzetno ne odgovara za štetu ako je postupao u skladu sa odlukom nad-ležnog organa društva, odnosno ako su njihove radnje naknadno odobrene od strane tog organa.42

Zastupnik društva, punomoćnik po zaposlenju i prokurista ne može bez posebnog ovlašćenja nastupati kao druga ugovorna strana i sa društvom za-ključivati ugovore u svoje ime i za svoj račun, u svoje ime a za račun drugog lica, niti u ime i za račun drugog lica. Navedeno ovlašćenje daje se odlukom ortaka, komplementara, odnosno skupštine, osim ako je osnivačkim aktom, odnosno statutom drugačije određeno.

Ovo ograničenje ne primenjuje se na zakonskog zastupnika koji je isto-vremeno i jedini član društva.43

Dužnost lojalnosti (fiducijarna dužnost) direktora postoji ne samo prema društvu, već i prema poveriocima.44

Kako članovi uprave vode poslove društva na sopstvenu odgovornost i za štetu odgovaraju ličnom imovinom pojavila se potreba da se taj finansijski rizik gubitka njihove lične imovine osigura.

41 Vidi Zakon o privrednim društvima, član 58442 Zakon o privrednim društvima, član 4143 Zakon o privrednim društivma, član 42, Za povrede svake od posebnih dužnosti prema društvu

propisane su tužbe. Više o tome vidi u: Stanić, B., (2011). Tužbe po Zakonu o privrednim druš-tvima, Bilten Vrhovnog kasacionog suda Srbije (3), str. 203–228.

44 O nekim aspektima pravnog režima imovinske odgovornosti članova uprave i sigurnosti poveri-laca u kompanijskom i stečajnom pravu vidi Vasiljević, M., (2010). Privreda i pravna odgovor-nost, Pravo i privreda (4–6), str. 36–40.


33

Osiguranje od odgovornosti uprave se može definisati kao osiguranje koje ima za predmet odgovornost direktora i članova uprave kompanije (ak-cionarskog društva) za štetu koju prouzrokuju trećim licima u vršenju svojih funkcija.45

Kroz institut osiguranja od profesionalne odgovornosti ogleda se u velikoj meri javni interes, koji se sastoji u osiguranju od rizika koje nose sa sobom određene delatnosti i koje po svojoj prirodi predstavljaju opasnost većih razme-ra. Pored toga, javni interes se ogleda i u nastojanju da se spreči nastajanje štet-nih događaja, prvenstveno kroz povećanu profesionalizaciju kao logičnu posle-dicu širenja objektivne odgovornosti za naknadu štete. S druge strane institut osiguranja od profesionalne odgovornosti štiti i ekonomsku sferu odgovornog lica koji je u položaju osiguranika pošto štetu ne nadoknađuje odgovorno lice, već to za njega, u okviru osigurane sume, čini osiguravajuće društvo.46

U slučaju spora članovi uprave moraju dokazati da su u obavljanju svojih dužnosti postupali uredno i savesno. Oni nemaju obavezu naknade štete ako su delovali u skladu sa zakonitom odlukom skupštine. Bitno je da je odluka skupštine postojala pre nego što je preduzeta sporna radnja.47 članovi upra-ve se mogu osloboditi odgovornosti na osnovu i naknadno donesene odluke skupštine društva. Ako više članova uprave povredi svoje obaveze, njihova odgovornost je solidarna. Pitanje stepena krivice može biti relevantno jedino za eventualni regres među njima, koji se rešava po pravilima Zakona o obli-gacionim odnosima.48

45 Vidi Petrović Tomić, N., (2008). Osiguranje od odgovornosti direktora i članova uprave kompa-nija, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 56 (2), str. 181–199.

46 U 2006. godini nova zakonodavna vlast u Rumuniji uvrstila je osiguranje od odgovornosti člano-va uprave i nadzornih odbora u grupu obaveznih osiguranja. Rumunija je time postala prva ze-mlja članica Evropske unije s obaveznim osiguranjem od odgovornosti članova uprave i nadzor-nih odbora. Navedeno prema: Vojković, H., (2008). Osiguranje od odgovornosti članova uprava, nadzornih odbora i prokurista trgovačkih društava, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, (4), str. 1028.

47 Prema Zakonu o preduzećima Engleske iz 2006. godine postoje određene vrste poslova izme-đu kompanije i njenih direktora koje moraju biti odobrene od strane akcionara kompanije. Ovi poslovi obuhvataju kredite direktorima i ugovore o uslugama koji se zaključuju sa trajanjem dužim od dve godine. Međutim, možda poslovi od najveće važnosti koji zahtevaju odobrenje akcionara predstavljaju transakcije „znatnom imovinom” koje su definisane kao dogovor između preduzeća i direktora preduzeća (ili lica povezanih sa direktorom) ili holding kompanije, vezan za ne-novčana sredstva koja a) prelaze 10% od vrednosti imovine preduzeća i vrede više od £ 5.000 ili b) vrede više od £ 100.000. Vidi Cameron, E., Directors’ Duties, 05.01.2010. (2010. jul 01) Preuzeto sa: http://www.mablaw.com. Tako i po Zakonu o društvu sa ograničenom odgovor-nošću Nemačke (GmbHG) kada članovi usvoje određene radnje i propuste, generalni direktor ne može biti odgovoran za te radnje i propuste. Körner M., Duisberg A. op. cit.

48 Vidi više u Vojković, H., op. cit. str. 1025–1046


34

Pravni poslovi zastupnika privrednog društva izvan delatnosti društva navedenih u osnivačkom aktu, obavezuju društvo, osim ako ne dokaže da je treće lice znalo ili je prema okolnostima slučaja moglo znati da su ti poslovi izvan te delatnosti, s tim da objavljivanje samo po sebi nije dovoljan dokaz za to. Zakon o obligacionim odnosima propisuje da pravno lice može zaključiva-ti ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti.49 Ovakvo rešenje znači da naše pravo prihvata stav o postojanju opšte pravne sposobno-sti pravnog lica u skladu s prirodom privrednog subjekta, shodno kom i delat-nost pravnog lica nije element njegove pravne sposobnosti. Za poslove izvan delatnosti privrednog subjekta sankcija je administrativnopravna (privredni prestup) a ne građanskopravna (ništavost ugovora).50

Objavljeni podaci u vezi sa licima koja su ovlašćena da zastupaju druš-tvo, obavezuju društvo i kada postoje nepravilnosti u njihovom izboru, a na to se mogu pozivati i treća lica ako društvo ne dokaže da su treća lica znala ili mogla znati za te nepravilnosti (član 6. Zakona o privrednim društvima).51 Tumačenjem te odredbe proizilazi da zaključeni obligacioni ugovori od strane u registar upisanog statutarnog zastupnika obavezuju društvo i u slučaju da se naknadno utvrdi ništavost upisa statutarnog zastupnika društva, osim u sluča-ju kad društvo dokaže nesavesnost trećeg lica.52

Zakonski i staututarni zastupnici privrednih društava stiču to svojstvo donošenjem odluke nadležnog organa o imenovanju. Samo prvi upis lica ovlašćenog za zastupanje privrednog subjekta ima konstitutivni karakter, dok svi naredni upisi promene navedenog lica imaju samo deklaratoran karak-ter. Zato, od trenutka kada je imenovan novi zastupnik, odnosno novo lice ovlašćeno za zastupanje privrednog subjekta, prestaju sva ovlašćenja ranijem zastupniku bez obzira što još nije izvršen upis promene lica ovlašćenog za zastupanje u registru privrednih društava.53

49 Zakon o obligacionim odnosima, član 54, stav 150 O tome i o pravilima engleskog prava „Constructive notice” i doktrini „ultra vires” vidi u:

Vasiljević, M., Komentar Zakona o privrednim društvima, str. 114–118.51 Iste odredbe sadrži i član 25, Zakona o privrednim društvima Republike Srpske, Službeni glasnik

Republike Srpske, broj 127/08, (2012. jun 06). Preuzeto sa: http://www.narodnaskupstinars.net/cyrl/?page=133&kat=10&vijest=2460

52 Vidi odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 5. i 25. oktobra i 7. i 14. novembra 2006. godine, Pravni informator 7–8/07, Intermex, Beograd.

53 Vidi rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 7390/2007(5) od 08.11.2007. godine. Takođe, „Svojstvo zakonskog zastupnika preduzeća ne stiče se upisom u sudski registar, već legitimnom odlukom o postavljenju donetom od strane upravnog odbora preduzeća.” Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 663/00 od 17.10.2001. godine, Privrednik broj 138. Takođe, „Status zakonskog zastupni-ka preduzeća može imati samo lice koje je izabrano za direktora odlukom organa upravljanja preduzeća i samo tako izabrano lice je legitimni zakonski zastupnik preduzeća, bez obzira na to


35

U praksi se pojavljuju problemi oko imenovanja zastupnika (da li je za-konito sproveden postupak ili ne) i registracije. Napomenuću neke definisane stavove po tom pitanju.

Prvo, za podnošenje prijave za upis promene lica ovlašćenog za zastu-panje subjekta upisa ovlašćeno je lice koje je imenovano odlukom legalnog organa upravljanja za zastupnika ili njegov punomoćnik, jer ovlašćenje za podnošenje prijave proizilazi iz odluke o imenovanju.54

Pravosnažno rešenje o promeni lica ovlašćenog za zastupanje, u situaciji kada lice čiji je upis brisan iz sudskog registra neće dobrovoljno da izvrši primopredaju dužnosti, može se prinudno sprovesti po propisima Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer se rešenje o brisanju i upisu može upodobiti pra-vosnažnom rešenju o određivanju izvršenja.55

Novi Zakon o privrednim društvima, za razliku od prethodnog, reguliše posebno potpisivanje privrednog društva kao što je to ranije činio i Zakon o preduzećima.56 Svaki zastupnik društva i prokurista prilikom potpisivanja dokumenata u ime društva dužan je da uz svoj potpis navede svoju funkciju u društvu. Navođenje funkcije nije formalni uslov za validnost potpisanog dokumenta.57

Zakonski i statutarni zastupnici su samim svojstvom zastupnika ovlašće-ni i da potpisuju privredna društva. Lica ovlašćena za zastupanje ovlašćena su i za raspolaganje novčanim sredstvima, a ako se radi o drugim licima onda se deponovanje njihovih potpisa u bankama ima shvatiti kao davanje punomoćja tim licima za raspolaganje novčanim sredstvima, za šta se primenjuju pravila o punomoćju.58

da li je odluka o njegovom postavljenju upisana u registar. „Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 2825/05 od 07.04.2005. godine, www.sudskapraksa.com. Tako i „Upis u registar direktora preduzeća – privrednog durštva, kao i upis drugih zastupnika (član 50. Zakona o registraciji pri-vrednih subjekata) je deklarativan, jer neko lice postaje direktor ili zastupnik odlukom privred-nog društva, a ne odlukom i upisom Registra (ranije suda). „Odgovor utvrđen na savetovanju trgovinskih sudova”Vršac 2005 održanog 16. do 18. marta 2005. Paragraf Press br. 208.

54 Pravno shvatanje utvrđeno na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda u Beogradu od 28. jula 1999. godine. Dostupno na: www.sudskapraksa.com, zato „Aktivnu legi-timaciju za podnošenje žalbe protiv odluke donete u postupku upisa promene u registar privred-nih subjekata ima samo podnosilac registracione prijave.” Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1784/07 od 28.05.2008. godine.

55 Pravno shvatanje utvrđeno na navedenoj sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovin-skog suda u Beogradu od 28. jula 1999. godine, Dpostupno na: www.sudskapraksa.com.

56 Vidi Zakon o preduzećima, Sl. list SRJ, broj 29/96, 33/96, 29/97, 59/98 i 74/99, član 4957 Vidi Zakon o privrednim društvima, član 4358 Guverner Narodne banke Srbije, na osnovu člana 3 i 36, Zakona o platnom prometu, doneo je

Odluku o uslovima i načinu otvaranja, vođenja i gašenja računa kod banke, Sl. glasnik RS, br. 33/05 i 25/09, kojom je u tački 5, propisano da se pri podnošenju zahteva za otvaranje računa


36

U teoriji ima stavova da interesi pravne sigurnosti nalažu da privredno društvo obavezuju i potpisi od neovlašćenog lica učinjeni na njegovim po-slovnim papirima (memorandum), ako je treće lice savesno.59 Međutim, to ne možemo prihvatiti jer je direktno suprotno odredbama člana 88, Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri.

Smatram da i potpis na poslovnim papirima (memorandumu) neovlašće-no zastupanog privrednog društva koji je overen pečatom ne proizvodi pravno dejstvo. Takav stav je zauzela i sudska praksa.60

Komercijalna pravna lica poseduju opštu pravnu sposobnost. Privredno društvo, kao i svako pravno lice, može zaključivati ugovore u pravnom prome-tu u okviru svoje pravne sposobnosti (član 54, Zakona o obligacionim odnosi-ma). Ugovori zaključeni izvan okvira registrovane delatnosti su punovažni.61 Sankcija za ovakve poslove je administrativnopravna a ne građanskopravna. Društvo ima pretežnu delatnost, a može obavljati i sve druge delatnosti koje nisu zakonom zabranjene nezavisno od toga da li su određene osnivačkim aktom, odnosno statutom. Posebnim zakonom može se usloviti registracija ili obavljanje određene delatnosti izdavanjem prethodnog odobrenja, saglasnosti ili drugog akta nadležnog organa. A članom 585, stav 1, tačka 1, Zakona o

podnosi i karton deponovanih potpisa lica ovlašćenih za potpisivanje naloga (na obrascu – Karton deponovanih potpisa, koji je, kao Prilog 1, odštampan uz ovu odluku i njen je sastavni deo), radi raspolaganja sredstvima s računa – koji je potpisalo ovlašćeno lice iz rešenja o upisu u registar kod nadležnog organa i koji je overen pečatom, a kojim će se overavati instrumenti plaćanja

59 Isković-Šurlan, (1961). Opšte uzanse za promet robe, Beograd, str. 30, navedeno prema Vasiljević, M., op.cit. str. 68.

60 „Ugovor o narudžbini kompakt diska na kojem će se štampati podaci o firmi –potpisan na tip-skom ugovoru (računu) od neovlašćenog lica, kada neovlašćeno zastupani nije dao odobrenje za naknadnu konvalidaciju ugovora – smatra se da nije zaključen u smislu člana 88, stav 1, Zakona o obligacionim odnosima. „Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. broj 1159/04 od 10.03.2004. godine, Paragraf Lex. Tako i „U situaciji u kojoj je ugovor potpisan od lica koje nije zakonski zastupnik tuženog, niti je imalo ovlašćenje zakonskog zastupnika tuženog i nije izričito naknad-no odobren od strane zakonskog zastupnika, isti ne proizvodi pravno dejstvo na osnovu člana 54. Zakona o obligacionim odnosima pa stoga stranke po osnovu takvog ugovora ne stupaju u međusobne poslovne odnose.” Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 2261/03 od 09.04.2003. godine, Sudska praksa trgovinskih sudova – časopis za privredno pravo, broj 2/03. str. 129. kao i „Ugovor zaključen i overen pečatom od strane neovlašćenog lica ne obavezuje tuženog.” Iz presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. broj 2310/02 od 03.07.2002. godine, Paragraf Lex, „Ukoliko je ugovor potpisalo neovlašćeno lice, takav ugovor ne obavezuje stranku i bez uticaja je na pravnu valjanost ugovora činjenica da je ugovor snabdeven pečatom te stranke.” Iz rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. broj 6859/01 od 05.04.2002. godine, Sudska praksa trgovinskih sudova – časopis za privredno pravo, broj 2/02, str. 68.

61 Više o tome Vasiljević, M., Privredna društva – domaće i uporedno pravo, str. 70, 71.


37

privrednim društvima je propisano da će se kazniti novčanom kaznom pri-vredno društvo ako obavlja delatnost bez prethodnog odobrenja, saglasnosti ili drugog akta nadležnog organa, ako je isto kao uslov za obavljanje te delat-nosti propisano posebnim zakonom (član 4, stav 2, ovog zakona).

Proizilazi da se u osnivačkom aktu privrednog društva ne moraju navesti sve delatnosti kojima će se društvo baviti već samo jedna pretežna delatnost. Zakon o registraciji privrednih subjekata propisuje da Registar sadrži podatke o šifri i pretežnoj delatnosti (član 6, Zakona). Tako i obrasci Agencije za pri-vredne registre za osnivanje privrednih društava i promene podataka sadrže samo mesto za upis pretežne delatnosti a ne svih delatnosti predviđenih osni-vačkim aktom. Iz ovog Zakona se zaključuje da privredno društvo ima najširu opštu pravnu sposobnost odnosno da može obavljati sve zakonom dozvoljene delatnosti62 bez posebnog navođenja svih delatnosti u osnivačkom aktu i da je dovoljno i u osnivačkom aktu navesti samo pretežnu delatnost.

Zakonski i statutarni zastupnici privrednih subjekata imaju pravo na na-knadu za svoj rad koja se ugovora ugovorom o radu. Na primer, direktor ima pravo na naknadu za svoj rad, a može imati i pravo na stimulaciju putem dodele akcija.

Statutom, odlukom skupštine ili odlukom nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno određuju se naknada i stimulacija ili način njenog određivanja. Visina naknade i stimulacije može zavisiti od poslovnih rezultata društva, ali ta naknada ne može biti određena kao učešće u raspodeli dobiti društva. Stimulacija može biti određena i u akcijama, odnosno varanti-ma društva ili drugog društva koje je povezano sa društvom.

U javnom akcionarskom društvu naknada i stimulacija posebno se iska-zuju u okviru godišnjih finansijskih izveštaja društva, a u delu u kojem je stimulacija bila određena u akcijama uz naznaku o vrsti, klasi, broju i nomi-nalnoj vrednosti akcija, odnosno računovodstvenoj vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti, koje je direktor stekao, odnosno na čije sticanje ima pravo po tom osnovu.63 Zakon predviđa mogućnost osnivanja komisije za na-knade od odbora direktora javnog akcionarskog društva koja:

1) priprema nacrt odluke o politici naknada izvršnim direktorima;2) daje predlog o iznosu i strukturi naknade za svakog pojedinog izvrš-

nog direktora, kao i predlog naknade revizoru društva;3) najmanje jednom godišnje sastavlja izveštaj za skupštinu društva o

oceni iznosa i strukture naknada za svakog direktora;

62 Kako je i propisano Zakonom o privrednim društvima, članom 563 Zakon o privrednim društvima, član 393


38

4) daje preporuke izvršnim direktorima o iznosu i strukturi naknada li-cima na rukovodećim mestima u društvu i obavlja druge poslove u vezi sa politikom naknada društva koje joj poveri odbor direktora.64

Velisav MarkovićAssistant professor, The Faculty of Business in Valjevo, The „Singidunum” University in Belgrade

Proxy of company attorney (based on law and company statute)

A b s t r a c t

Business entities are legal persons (other than the entrepreneur) and as such they cannot directly speak out in legal matters, in order to realize their ac-tivities in the incorporation documents, but only through their representatives. They do not have legally relevant will. Therefore, the undertaking may enter into legal relations only through natural persons. Legal activities undertaken by individuals as organs of a corporation (the director, procurator) shall take effect on the corporation represented, but not by those persons. Representation arises under the law, relevant authority act or by the will of the represented person. Under the provisions of Article 84 Paragraph 2 Law of Obligations, authorized representative is based on 1. Law, 2. the general act of a legal per-son, 3. the act of the body, 4. the statement of the represented person (proxy).

In this article explanations were given for representation as legal affair and legal representation of companies based on law and company regulations, particulary who undertakes legal affairs in behalf of companies (attorney) ba-sed on law and company regulations, what is the level of attorney proxy and obligation, responsibility for violation of given proxy.

Key words: representation, legal attorney, attorney by company statute, director.

64 Zakon o privrednim društvima, član 413, U praksi je veoma bitno uskladiti način određivanja nagrada, njene vrste i visine sa interesima vlasnika. Više o tome vidi u: Jovanović, A., (2010). Regulacija menadžerske kompenzacije i preduzimanje rizika, Pravo i privreda (4–6), str. 84–95.


39

Literatura

1. Babić, I., (2001). Direktor kao zakonski zastupnik preduzeća, Pravo i privreda 38 (5–8), str. 138–148

2. Barbić, J., (2006). Odgovornost za štetu, Zagreb, Ing. biro3. Baums, T., Skot K., Corporate governance in USA end Germany, (2011.

oktobar 24) Preuzeto sa: http://www.ilf-frankfurt.de/uploads/media/ILF_WP_016.pdf

4. Baums, T., Personal Liabilities of Company Directors in German Law, (2011. Oktobar 24). Preuzeo sa: http://www.jura.uni-frankfurt.de/ifawz1/baums/Bilder_und_Daten/Arbaitspapiere/a0696.pdf

5. Cameron, E., Directors’ Duties, 05.07.2010. (2010. Jul 01) Preuzeto sa: http://www.mablaw.com

6. Dabić, Lj., (2004). Likvidacija privrednih društava prema nacrtu Zakona o privrednim društvima, Pravo i privreda 41 (5–8), str. 659–670

7. Dukić-Mijatović, M., (2011). Korporativno upravljanje i kompanijsko pravo Republike Srbije, Pravo – teorija i praksa 28 (1–3), str. 15–22

8. Jankovec, I., (2004). Privredno pravo, Beograd, Privredni savetnik AD Beograd i Organizacija za pravnu edukaciju i kulturu prava „Proiuris”

9. Jevremović Petrović, T., (2010). Struktura organa u evropskim formama društava, Pravo i privreda 47 (4–6), str. 96–113

10. Jovanović, A., (2010). Regulacija menadžerske kompenzacije i preduzi-manje rizika, Pravo i privreda 47 (4–6), str. 84–95

11. Körner M., Duisberg A., Directors’ duties in Germany, 05.07.2010. (2010. Jul 05). Preuzeto sa: http://www.twobirds.com/English/.../directors_du-ties_Germany.aspx

12. Marković, V., (2011). Zastupanje privrednih subjekata u parničnom po-stupku, Pravo – teorija i praksa 28 (10–12), str. 67–84

13. Marković, V., (2012). Zastupanje i zastupnici privrednih subjekata, Beograd, Poslovni biro

14. Petrović Tomić, N., (2008). Osiguranje od odgovornosti direktora i čla-nova uprave kompanija, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 56 (2), str. 180–199

15. Portolano F., Peres F., Italian corporate Law: A Directors Manual, (2010. Jun 29), Preuzeto sa: http:// www.mondaq.com/article.asp.?articleid=62452

16. Sykes A., Companies act – directors duties, (2011. Jun 23). Preuzeto sa: http://www.bytestart.co.uk/content/legal/35_2/companies-act-directors-duties.shtml


40

17. Serjević, V., (2010). Kontrola zakonitosti poslovanja privrednog društva i lična odgovornost direktora (uprave) društva, Pravo i privreda 47 (4–6), str. 171–188

18. Spirić, M., (2010). Pravilo poslovne procene, Pravo i privreda 47 (4–6), str. 189–206

19. Stanić, B., (2011). Tužbe po Zakonu o privrednim društvima, Bilten Vrhovnog kasacionog suda Srbije (3), str. 203–228

20. Stanković G., (2012). Zastupanje preduzetnika u parničnom postupku, Pravo – teorija i praksa 34 (4–6), str. 1–12.

21. Vasiljević, M., (2008). Kompanijsko i trgovinsko pravo, Beograd, Službeni glasnik

22. Vasiljević, M., (1999). Privredna društva – domaće i uporedno pravo, Beograd, Udruženje pravnika u privredi Jugoslavije

23. Vasiljević, M., (2006). Komentar Zakona o privrednim društvima, Beograd, JP Službeni glasnik

24. Vasiljević, M., (2007). Korporativno upravljanje – pravni aspekti, Beograd, Pravni fakultet

25. Vasiljević, M., (2009). Korporativno upravljanje i agencijski problemi, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 57 (2), str. 5–28

26. Vasiljević, M., (2010). Privreda i pravna odgovornost, Pravo i privreda 47 (4–6), str. 13–42

27. Vojković, H., (2008). Osiguranje od odgovornosti članova uprava, nad-zornih odbora i prokurista trgovačkih društava, Zbornik Pravnog fakulte-ta u Zagrebu 58 (4), str. 1025–1046

28. Vujisić D., (2009). Dužnosti direktora – u zakonodavstvu, poslovnoj i sudskoj praksi, Pravo i privreda 46 (1–4), str. 185–199

29. Zakon o preduzećima, Sl. list SRJ, broj 29/96, 33/96, 29/97, 59/98 i 74/9930. Zakon o registraciji privrednih subjekata, Sl. glasnik RS, broj 55/04, 61/0531. Zakon o trgovačkim društvima Makedonije, Sl. vesnik RM, broj 28/04,

84/05, 25/07, 87/08, 42/10, 48/1032. Zakon o privrednim društvima, Sl. glasnik RS, broj 36/11, 99/1133. Zakon o trgovačkim društvima Hrvatske, Narodne novine, br. 111/93,

34/99, 121/99, 118/03,146/08, 137/0934. Zakona o privrednim društvima Federacija BiH, Sl. novine FBIH, br.

23/99, 45/00, 2/02, 28/0335. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85,

45/89, 57/89,36. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93, 22/99,

23/99, 35/99, 44/99


41

37. Zakonom o zaštiti poslovne tajne, Službeni glasnik RS, br. 72/201138. Zakon o privrednim društvima Republike Srpske, Službeni glasnik

Republike Srpske, broj 127/08,39. Kodeks korporativnog upravljanja Sl. glasnik RS, broj 1/0640. Odluka o uslovima i načinu otvaranja, vođenja i gašenja računa kod ban-

ke, Sl. glasnik RS, br. 33/05 i 25/09

42

Dragan Golubović*

PRAVNI REžIM UGOVORA O UPRAVLJANJU U NOVOM ZAKONU

O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA

REZIME: članak obrađuje najznačajnije pravne aspekte ugovora o uprav-ljanju (i.e. ugovora kojim jedno trgovačko društvo, društvo-majka, dobija pravo da upravlja drugim trgovačkim društvom – društvo-kćerka) u no-vom Zakonu o privrednim društvima. U članku se obrađuju sledeća pita-nja: definicija društva majke i društva kćerke, vrste povezivanja, forma i zaključenje ugovora o upravljanju, obim ovlašćenja na upravljanje zavi-snog društva od strane matičnog društva po osnovu ugovora o upravljanju i izmene i prestanak ugovora. Identifikuju se osnovni problemi u pravnom režimu ugovora o upravljanju u novom Zakonu i predlažu određene izme-ne, kako bi se ostvarila efikasnija zaštita interesa društva-kćerke, njenih manjinskih akcionara/članova i poverilaca.

Ključne reči: povezana društva, matično društvo, zavisno društvo, ugovor o upravljanju, zakon o privrednim društvima

Uvodne napomene

Režim povezanih privrednih društava, uključujući i vertikalne koncerne (kontrolno i zavisno/ podređeno društvo), regulisan je u desetom delu novog Zakona o privrednim društvima: povezivanje privrednih društava („Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 36/2011).1 U pogledu osnovnog koncepta pove-zanih društava i instrumenata povezivanja, novi Zakon ne donosi bitne novine. Saglasno tome, u Zakonu se predviđaju tri osnovna instrumenta povezivanja

* Profesor na Fakultetu za poslovnu ekonomiju na univerzitetu: „Edukons”, Sremska Kamenica. Viši pravni savetnik u Evropskom centru za neprofitno pravo, Budimpešta, e-mail: [email protected]

1 O manjkavostima prethodnog Zakona o privrednim društvima u regulisanju ugovora o upravlja-nju uporedi: Golubović, D., Galetin, M., (2011). Ugovor o upravljanju u Zakonu o privrednim društvima u Zbornik Univerziteta Edukons (2), Sremska Kamenica, str. 75–81.

UDK: 347.72.036/.04BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 42–54


Pravni režim ugovora o upravljanju u novom zakonu o privrednim društvima

43

privrednih društava: 1) putem učešća u osnovnom kapitalu ili ortačkim udeli-ma (društva povezana kapitalom); 2) putem ugovora (društva povezana ugo-vorom); i 3) putem kapitala i ugovora (mešovito povezana društva).2 Povezana privredna društva, u smislu zakona, obuhvataju jedno kontrolno (matično) i jedno ili više podređenih (zavisnih) društava, koja se organizuju kao kon-cern (grupa društava), holding, ili društva sa uzajamnim učešćem.3 Povezana privredna društva organizuju se kao koncern kada kontrolno društvo ima za pretežnu delatnost neku poslovnu delatnost, pored delatnosti upravljanja zavi-snim društvima, odnosno kao holding, kada kontrolno društvo ima isključivo delatnost upravljanja i finansiranja zavisnim društvima. Koncern, (grupu dru-štava), saglasno odredbama Zakona, čine: 1) kontrolno društvo i jedno ili više kontrolisanih društava kojima upravlja kontrolno društvo (faktička grupa); 2) kontrolno društvo i jedno ili više kontrolisanih društava koja su zaključila ugovor o kontroli i upravljanju (grupa povezana ugovorom); ili 3) društva koja nisu u međusobno zavisnom položaju, a kojima se upravlja na jedinstven način (grupa sa odnosima ravnopravnosti).4

U radu se analiziraju pitanja od značaja za definiciju društva-majke i društva-kćerke, forma i zaključenje ugovora o upravljanju, obim ovlašćenja na upravljanje zavisnog društva od strane matičnog društva po osnovu ugovo-ra o upravljanju, kao i izmene i prestanak ugovora.

2 član 549, Zakona o privrednim društvima.3 član 550, Zakona o privrednim društvima.4 član 551 i 552, Zakona o privrednim društvima. U literaturi se ističe da se ne može svaki odnos

kontrole (zavisnosti – Abhängigkeit) jednog društva nad drugim kvalifikovati kao (vertikalni) koncernski odnos. Za postojanje koncernskog odnosa nužno je da se radi o pravno verifikovanoj (nasuprot čisto ekonomskoj) kontroli matičnog društva nad zavisnim društvom. Kontrola se mora manifestovati kroz postojanje jedinstvene uprave (Einheitliche Leitung), odnosno kroz kontinui-rani (nasuprot ad hoc) i odlučujući uticaj uprave kontrolnog društva na upravu zavisnog društva. U protivnom, ukoliko bi se i čisto ekonomski odnos zavisnosti između dva društva kvalifikovao kao vertikalni koncern, zbog učestalosti odnosa ekonomske zavisnosti u svakodnevnom poslo-vanju, poseban pravni režim za povezana društva ne bi imao svoje opravdanje. Uporedi: Geßler et al.,(1973). Kommentar von Aktiengesetz”, Münich, napomene 25–34 na član 18, nemačkog Akcijskog zakona (u daljem tekstu: AktG). Biedenkopf, K., Koppensteiner, H., (1986). Kölner Kommentar zum Aktiengesetz, napomene 6–12, 30 na član 18. AktG. Immenga, U., (1985). Company Systems and Affiliation, International Encyclopedia of Comparative Law (Vo.VIII/chp.7), str. 66. Hopt K., (1995). Legal Elements in the Group of Companies, u: The Group of Companies, str. 95. Golubović, D., (2007). Groups of Companies: Control, Liability and Minority Protection, Budapest, str. 191 i dalje.


44

Ugovorne strane kod ugovora o upravljanju

Saglasno zakonskoj definiciji: „ugovor o kontroli i upravljanju je ugo-vor kojim društvo poverava upravljanje i vođenje poslova drugom društvu”.5 Ako društva koja čine grupu sa odnosima ravnopravnosti u smislu člana 551. stav 2. tačka 3) ovog zakona zaključe ugovor kojim se uspostavlja uprav-ljanje na jedinstven način, takav ugovor se ne smatra ugovorom o kontroli i upravljanju.6

Iz odredbi člana 549, kojim se definišu instrumenti povezivanja društva (supra, funsota 4), i člana 551. Zakona, kojim se definiše koncern (grupa dru-štava, supra, fusnota 6), može se zaključiti da sticanje značajnog ili većinskog učešća u zavisnom društvu nije uslov za zaključenje ugovora o upravljanju. Štaviše, u Zakonu se ne definiše šta se smatra značajnim ili većinskim uče-šćem.7 Osim toga, jezičko tumačenje člana 554, Zakona upućuje na zaključak da kontrolno društvo može biti bilo koji oblik privrednog društva predviđen Zakonom (društva lica i društva kapitala) koje je sa zavisnim društvom za-ključilo ugovor o upravljanju, ali ne i fizičko lice, čak i kada je registrovano kao preduzetnik.8 Kada je reč o kontrolnom društvu kao strani kod ugovora

5 član 554, Zakona o privrednim društvima.6 Uporedi član 367, prethodnog Zakona o privrednim društvima, Sl. Glasnik RS, br. 125/05: „kon-

trolni član ili akcionar društva s ograničenom odgovornošću ili akcionarskog društva u smislu ovog zakona jeste lice koje samo ili sa drugim licima koja sa njim deluju zajedno (zajedničko de-lovanje): 1) ima više od 50% glasačkih prava u privrednom društvu, što u akcionarskom društvu označava vlasništvo i pravo glasa sa više od 50% običnih akcija (većinsko učešće); 2) na drugi način vrši kontrolni uticaj nad upravljanjem i vođenjem poslova privrednog društva na osnovu svog svojstva člana ili akcionara (ili na osnovu zaključenog ugovora u skladu sa ovim zakonom)”.

7 U nemačkoj poslovnoj praksi zaključenju ugovora o upravljanju (i drugih preduzetničkih ugo-vora) po pravilu prethodi sticanje većinskog kapital učešća u zavisnom društvu. O razlozima za ovu praksu vidi kod Wiedemann, H., (1982). The German Experience with the Law of Affiliated Enterprises, u: Group of Companies in European Laws, Berlin, New York, str. 33. Oppenhoff W., Verhoeven T., (1995). The Stock Corporation, u: Business Transaction in Germany, str. 24–151. Immenga, U., op. cit. str. 61.

8 Treba napomenuti da je i u nemačkom akcijskom zakonu režim koncerna prevashodno koncipiran za preduzeća (Unternehmen), iako AktG ne daje definiciju preduzeća; to je prepušteno sudskoj praksi i literaturi. Ovaj pristup zasniva se na doktriniranom stavu da su interesi akcionara-fizičkih lica uvek podređeni interesima preduzeća (Unternehmensinteresse), te se u odnosu na preduzeće ne mogu kvalifikovati kao spoljni interes, koji je uslov za primenu režima koncerna. Međutim, ova doktrinirana razlika između preduzeća i akcionara – fizičkih lica u AktG u značajnoj meri je relativizovana kako u literature, tako i u sudskoj praksi. U literaturi preovlađuje stav da se akcio-nar-fizičko lice može smatrati matičnim preduzećem ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslo-va: 1) postojanje značajnog ili većinskog kapital učešća u drugom preduzeću (formalni uslov); 2) preduzetnička aktivnost u drugom preduzeću (suštinski uslov). Uporedi: Wiedemann H., op. cit. str. 31. Biedenkopf K., Koppensteiner H., op. cit. napomena 6 na čl. 15, AktG. Immenga U., op.


45

o upravljanju, treba napomenuti na manjkavosti odredbi člana 555. stav 1 i 2 Zakona (zaključenje ugovora, infra, poglavlje 3), koje upućuju na zaključak da društvo sa ograničenom odgovornošću ne može steći kontrolu po osnovu ugovora o upravljanju. Nema pravnih prepreka da i društvo sa sedištem u ino-stranstvu bude strana u ugovoru o upravljanju (kontrolno društvo), s obzirom da Zakon ne postavlja nikakve posebne uslove za kontrolno društvo u tom smislu.

Na drugoj strani odredbe Zakona o zaštiti spoljnih akcionara (infra)9 upućuju na zaključak da zavisno društvo može biti samo u obliku akcionar-skog društva – ali ne i društva sa ograničenom odgovornošću, kako su to predviđale odredbe prethodnog Zakona. Iako o tome u Zakonu nema izričitih odredbi, status zavisnog društva može imati samo akcionarsko društvo sa se-dištem u Republici Srbiji. Ovo pravilo je logično, jer kontrolno društvo stiče pravo da po osnovu ugovora upravlja zavisnim društvom na osnovu impera-tivnih odredbi Zakona o privrednim društvima.10

Konačno, odredbe novog Zakona ne daju izričit odgovor na pitanje da li se na strani kontrolnog društva kod ugovora o upravljanju može javiti više lica – niti se, za razliku od odredbi prethodnog Zakona, izričito pozivaju na supsidijarnu primenu Zakona o obligacionim odnosima, kada je reč o pita-njima koja nisu izričito uređena ugovorom.11 Mišljenja smo da za to nema pravnih prepreka, čak i u slučaju takozvane negativne kontrole, pod uslovom da se negativna kontrola ne koristi na način koji blokira donošenje zajednič-kih odluka.12 Ovo stoga što i u ovim slučajevima za zavisno društvo nastupaju iste pravne i ekonomske posledice (pravno podređivanje interesa zavisnog

cit. str. 36- 41, 70. Slično je stanovište zauzeto i u sudskoj praksi, u kojoj je Savezni sud (BGHZ 69, str. 337) definisao preduzetničku aktivnost kao aktivno učešće u upravljanju (zavisnog) pre-duzeća koje stvara sumnju da je (učešće) protivno interesima zavisnog preduzeća. Citirano prema Oppenhoff W., Verhoeven T., op. cit. str. 24–151.

9 O pravima akcionara uopšteno vidi Golubović, D., (1994). Prava akcionara sa posebnim osvrtom na pravo na dividendu, Pravo, teorija i praksa (7–9), str. 38–47. O razvoju akcionarstva uop-šteno vidi Golubović, D., (1990). Istorijski razvoj i pojmovno određenje akcionarskog društva u engleskom pravu, Pravo – teorija i praksa (5), str. 36–41.

10 U nemačkom pravu ovo pravilo proizilazi ne samo iz imperativnih odredbi AktG, već i iz pravne prirode ugovora o upravljanju (akt unutrašnje organizacije zavisnog preduzeća): Würdinger H., (1975). German Company Law, London, str. 153.

11 član 376 (1), 374 (2) prethodnog Zakona o privrednim društvima. Uporedi Golubović D., Galetin M., op. cit. str. 77–78.

12 Na primer, kada dva preduzeća po osnovu ugovora steknu pravo da imenuje članove upravnog odbora zavisnog preduzeća u razmeri 50%-50%, ili tri preduzeća učestvuju u upravljanju drugim preduzećem sa po 33,3%. U ovakvim slučajevima, indikator da se radi o jedinstvenoj upravi može, na primer, biti poseban ugovor o zajedničkom glasanju: Hopt, op. cit. str. 94.


46

društva matičnom društvu, neizvesnost opstanka na tržištu nakon prestanka ugovora o upravljanju),13 kao i u slučaju da je na strani kontrolnog društva jedno lice.14 Ovakav zaključak korespondira i sa razlozima koji opravdavaju posebni pravni režim za povezana društva: zaštita manjinskih akcionara/čla-nova i poverilaca zavisnog društva. Konačno, na ovaj stav upućuje i uporedna praksa. Tako je u nemačkoj poslovnoj praksi dozvoljeno da se više društava nalazi na strani matičnog društva u ugovoru u upravljanju. Po pravilu, ova se društva, radi vršenja poslova upravljanja, udružuju u društvo građanskog pra-va (Gesellschaft burgerlichen Rechts). Isto pravilo na snazi je i u Hrvatskoj.15

Forma i zaključenje ugovora o upravljanju

Poseban pravni režim propisan za ugovor o upravljanju posledica je či-njenica da se, sa doktrinirane tačke gledišta, na osnovu obligacionog ugovora interesi jednog društva ne mogu pravno podrediti interesima drugog društva.16 Naime, po svojoj pravnoj prirodi, ugovor o upravljanju više se smatra aktom unutrašnje organizacije preduzeća (Organisationsverträge), nego klasičnim obligacionim ugovorom. Samo na taj način uprava zavisnog društva može se osloboditi svoje zakonske obaveze da u poslovanju vodi računa o interesima (zavisnog) društva, a ne o interesima kontrolnog društva.17

Ugovor o upravljanju zaključuje se u pismenoj formi (ad solemnitatem)18, međutim, njegova minimalna sadržina nije propisana novim Zakonom. Sa stanovišta zašite sigurnosti u pravnom prometu, ovo smatramo značajnim propustom, posebno imajući u vidu činjenicu da se novim Zakonom detaljno uređuje i manje značajna pitanja u pravnom statusu privrednih subjekata.19

13 Emmerich V., Sonnenschein J., (1977). Konzernrecht, Münich, str. 167. Immenga U., op. cit. str. 71. Oppenhoff W.,Verhoeven T., op. cit. str. 24–161.

14 Ibid. str. 24–153, 154, 155. Uporedi slučaj: „Seitz” (62 BGHZ 192), u kome je Savezni sud presudio da više subjekata može imati (jedinstvenu) faktičku kontrolu nad zavisnim preduze-ćem, ukoliko postoji koordinacija između dva ili više preduzeća. Ključni elementi za odgovor na pitanje da li postoji koordinacija jesu prethodna poslovna praksa i postojanje zajedničkog ekonomskog interesa (cilja). Isto je stanovište zauzeto i u slučaju: „WAZ v. Brost und Funke” (74 BGHZ 359). Citirano prema Hopt, K., op. cit. str. 93 i dalje.

15 Gorenc V., et al., (2004). Komentar Zakona o trgovačkim društvima, Zagreb, str. 823.16 Emmerich V., Sonnenschein J., op. cit. str. 128; Geßler et al., op. cit., napomena 4 na član 292,

AktG.17 Golubović D., (1998). Preduzetnički ugovori u nemačkom pravu, Pravni život (11), str. 479- 489.

Gorenc V. et al., op. cit. str. 822–823. Würdinger H., op. cit. str. 151. Wiedemann H., op. cit. str. 33

18 član 555, Zakona o privrednim društvima.19 Uporedi član 374 (1) prethodnog Zakona o privrednim društvima, koji je predviđao da se ugovo-

rom o upravljanju obavezno uređuju: prava i obaveze kontrolnog društva; mere zaštite zavisnog


47

Iako o tome u Zakonu ne postoje izričite odredbe, treba smatrati da je kod ugovora kojim se stiče većinsko učešće u upravljanju prezumcija o postojanju ugovora o upravljanju (odnosno uspostavljanju odnosa zavisnosti) neoboriva. Ovakvo tumačenje proizilazi iz samih posledica koje nastupaju zaključenjem ugovora (pravno podređivanje interesa zavisnog društva matičnom društvu, putem davanja obavezujućih instrukcija upravi zavisnog društva). U svim drugim slučajevima, (sticanje značajnog učešća u upravljanju po osnovu ugo-vora, značajno ili većinsko kapital učešće) treba smatrati da je prezumcija o postojanju odnosa zavisnosti oboriva. Ovakav diferencirani pristup u pogledu prezumcije o postojanju odnosa zavisnosti odražava ratio posebnog pravnog režima za povezana privredna društva: podsticanje društveno poželjnog pro-cesa spoljne koncentracije kapitala, uz adekvatnu zaštitu interesa zavisnog društva i njegovih manjinskih akcionara/članova i poverilaca.20

Poseban režim ugovora o upravljanju ogleda se kako u zakonski pro-pisanoj obaveznoj sadržini, tako i u načinu njegovog usvajanja i režimu za-štite manjinskih interesa u zavisnom društvu. Da bi ugovor bio punovažan, moraju ga usvojiti skupštine kontrolnog i zavisnog društava tročetvrtinskom kvalifikovanom većinom prisutnih akcionara, ako statutom nije predviđena veća većina.21 Ako je na strani kontrolnog društva-ugovorne strane, ortačko ili komanditno društvo, sa ugovorom moraju da se saglase svi ortaci ili kom-plementari, osim ako je osnivačkim aktom drugačije uređeno.22 Za razliku od novog Zakona, prethodni Zakon je izričito predviđao da se način odobravanja ugovora o upravljanju od strane ortaka i komplementara, osim ugovorom o osnivanju, mogao urediti i ugovorom između ortaka.23 Međutim, uprkos ne-dostatku izričite zakonske odredbe, smatramo da nema pravnih prepreka da se ovo pitanje, u slučaju da nije uređeno aktom o osnivanju, uredi posebnim

društva; obim prenosa dobiti i naknade štete zavisnog društvu; pokrivanje gubitaka zavisnog društva od strane kontrolnog društva; zaštitu ostalih akcionara ili članova zavisnog društva; kao i mere zaštite poverilaca zavisnog društva po prestanku ugovora. Posebno pitanje, koje nije pred-met ovoga rada, jeste zbog čega se pristupilo donošenju novog Zakona, svega šest godina nakon donošenja prethodnog Zakona? Razlozi koji se za to navode: usklađivanje našeg zakonodavstva sa pravnim poretkom EU ne mogu se smatrati verodostojnim, jer je i prethodni Zakon bio usa-glašen sa pravnim poretkom EU, a u proteklih šest godina nije došlo do bitnih promena propisa EU koje bi nalagale donošenje novog zakona u ovoj oblasti. Praksa brzog menjanja sistemskih zakona svakako neće doprineti većoj sigurnosti u pravnom prometu (posebno imajući u vida da novi Zakon u odnosu na prethodni ima 143 člana više) i za privredne subjekte nameće nove i neopravdane troškove usklađivanja sa odredbama novog Zakona.

20 Immenga, U., op. cit. str. 7–8.21 član 555, stav 1, Zakona o privrednim društvima.22 član 555, stav 1–2, Zakona o privrednim društvima.23 član 375 (2), prethodnog Zakona o privrednim društvima.


48

ugovorom između ortaka. U slučaju da je na strani kontrolnog društva više lica, mišljenja smo da je ugovor punovažan samo ako je skupština svakog od lica koji zajedno vrše jedinstvenu upravu usvojila ugovor kvalifikovanom većinom (na primer, ugovor o glasanju, u slučaju tzv. negativne kontrole više lica, supra, poglavlje 2).

U odnosu na prethodni Zakon, novi Zakon o privrednim društvima sa-drži detaljnije odredbe kada je reč o obavezama organa uprave da članovima skupštine predoči informacije od značaja za ugovor o upravljanju. Naime, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor, ako je upravljanje društvom dvo-domno, dužan je da sastavi izveštaj za skupštinu prilikom podnošenja ugo-vora o kontroli i upravljanju na odobrenje skupštini, u kome mora navesti i „finansijske podatke i podatke o poslovanju društava” sa kojima ugovor treba da bude zaključen. U izveštaju se moraju obrazložiti pravni i ekonomski ra-zlozi za zaključenje ugovora i njegov sadržaj, uključujući i iznos naknade za upravljanje, odnosno način njenog određivanja. Izveštaj može biti sastavljen kao zajednički izveštaj za sva društva koja zaključuju ugovor.24 Kada je, pak, reč o pravu akcionara društva da ostvare uvid u ugovor o upravljanju pre dana održavanja skupštine, za razliku od prethodnog Zakona, novi Zakon izričito ne uređuje ovo pitanje.25 Iz toga se može zaključiti da se na ostvarivanje prava na informisanje u ovom slučaju primenjuju opšte odredbe Zakona kojima se uređuje pravo na informisanje i sazivanje skupštine.

Saglasno odredbama člana 555. stav 6. Zakona: „ugovor o kontroli i upravljanju registruje se u skladu sa zakonom o registraciji i ne može stupiti na snagu pre dana registracije”. Jezičko tumačenje ove odredbe upućuje na zaključak da ugovor može stupiti na snagu i protekom određenog vremena nakon upisa u registar, ukoliko je tako predviđeno ugovorom. Međutim, sa stanovišta pravne sigurnosti, svakako bi ovu odredbu trebalo tumačiti tako da ugovor prema trećim savesnim licima stupa na snagu danom upisa u registar, kao što su to predviđale i odredbe prethodnog Zakona.26 Iako u Zakonu o tome nema izričitih odredbi, ugovor o upravljnju koji nije upisan u registar ne proizvodi nikakve pravne posledice, osim ukoliko bi to bilo u interesu trećih savesnih lica.27

24 član 555, stav 3–5, Zakona o privrednim društvima.25 Uporedi član 375, prethodnog Zakona o privrednim društvima, koji je predviđao da svakom

akcionaru zavisnog društva mora biti ostavljeno dovoljno vremena pre skupštine akcionara/čla-nova, ili tokom sednice, da u prostorijama društva izvrše uvid u predloženi tekst ugovora, uvid u druge značajne informacije u vezi sa ugovorom i informacije o poslovanju svih drugih društava koja su ugovorne strane.

26 član 373 (2), prethodnog Zakona o privrednim društvima27 Golubović, D., Galetin M., op. cit. str. 79


49

Oglas o zaključenju ugovora o kontroli i upravljanju objavljuje se na internet stranici registra privrednih subjekata danom registracije tog ugovora, u trajanju od najmanje 90 dana od dana objavljivanja.28

Obim ovlašćenja kontrolnog društva po osnovu ugovora o upravljanju

Treba napomenuti da se zaključenjem ugovora o upravljanju formalno-pravno ne menja unutrašnja upravljačka struktura zavisnog društva: ono i da-lje formalno-pravno zadržava svoje organe, ali su organi uprave obavezni da se u svom radu, saglasno odredbama ugovora, drže obavezujućih uputstava kontrolnog društva, čak i kada su one na štetu zavisnog društva.

Ono što predstavlja značajan novum u Zakonu jeste da se precizirana ograničenja u pogledu obima obavezujućih uputstava kontrolnog društva up-ravi zavisnog društva kojim se nanosi šteta zavisnom društvu. Naime, sa-glasno članu 557, stav 1, Zakona: „u slučaju postojanja ugovora o kontro-li i upravljanju, kontrolno društvo ima pravo da daje obavezujuća uputstva zavisnom društvu o načinu vođenja poslova, rukovodeći se interesima gru-pe” (kurzivi naši). Saglasno tome, iako se ugovorom o upravljanju formal-no-pravno zadržava pravni subjektivitet zavisnog društva, njegovi interesi se pravno podređuju interesima grupe.29 Pod interesom grupe treba podrazume-vati kako interes matičnog društva, isto tako i interes drugih zavisnih članova grupe – pod uslovom da je u interesu grupe da se interesi jednog zavisnog društva podrede interesima drugog zavisnog društva. Pravno podređivanje in-teresima grupe ima za pravnu posledicu da je uprava zavisnog društva izuzeta od primene opštih odredbi Zakona kojim se uređuju posebne obaveze uprave prema društvu.30 Ovo je pravilo logična posledica činjenice da se ugovorom o upravljanju intersi zavisnog društva pravno podčinjavaju interesima grupe.

Na drugoj strani, u davanju obavezujućih uputstava članovi uprave kon-trolnog društva imaju obavezu da postupaju sa pažnjom dobrog privrednika, pri čemu se odredbe o posebnim obavezama uprave prema društvu analno-gno primenjuju i na obaveze uprave kontrolnog društva u odnosu na kon-trolisano društvo.31 Kontrolno društvo je obavezno da kontrolisanom društvu

28 član 555, stav 7, Zakona o privrednim društvima.29 U literaturi se navodi da su obavezujuća uputstva pravno valjana, ako su kumulativno ispunjena

dva uslova: 1) upustva služe interesima grupe kao celine, ili bilo kojoj članici grupe; 2) uputstva nisu u suprotnosti sa opštim pravilima obligacionog prava. Vidi detaljnije: Golubović D., Group of Companies, op. cit. str. 214–218.

30 član 63–80, Zakona o privrednim društvima.31 član 558, Zakona o privrednim društvima.


50

nadoknadi svu štetu koja je nastala ispunjavanjem obavezujućih uputstava uprave kontrolisanog društva. 32

Izmene i prestanak ugovora o upravljanju

Novim Zakonom, za razliku od prethodnog, izričito se predviđa da se ugovor o kontroli i upravljanju menja po postupku po kojem je i zaključen. Ako drugačije nije ugovoreno, a ugovor o kontroli i upravljanju je zaključen na neodređeno vreme, svaka od ugovornih strana ima pravo da ugovor raski-ne samo sa danom završetka poslovne godine ili drugog ugovorenog obra-čunskog perioda, obaveštenjem o raskidu koje je u obavezi da svim ostalim ugovornim stranama dostavi u pisanoj formi najmanje 30 dana pre isteka po-slovne godine, odnosno drugog ugovorenog obračunskog perioda.33 Ovakvo rešenje, koje je preuzeto iz nemačkog prava, je logično, jer se samo na osnovu odgovarajućeg obračunskog perioda može pouzdano utvrditi da li je kontroli-sano društvo pretrpelo štetu izvršavanjem obavezujućih upustava kontrolnog društva. Štaviše, u slučaju da je „drugačije ugovoreno”,da su strane u sporu u pogledu toga kada mogu jednostrano raskinuti ugovor, a da sud nije u sta-nju da utvrdi zajedničku volju ugovornih strana, treba analogno primenjivati citirane odredbe zakona, odnosno smatrati da se ugovor može raskinuti samo davanjem obaveštenja u pisanoj formi najmanje 30 dana pre isteka poslovne godine. Međutim, imajući u vidu da se ugovor o upravljanju u poslovnoj prak-si po pravilu zaključuje nakon što je kontrolno društvo steklo većinsko kapital učešće u zavisnom društvu, za očekivati je da će slučajevi prestanka ovih ugovora na osnovu jednostranog raskida zavisnog društva u praksi biti retki.

Prestanak ugovora o kontroli i upravljanju po bilo kom osnovu registru-je se u skladu sa zakonom o registraciji i objavljuje se putem oglasa, na isti način kao i zaključeni ugovor. Oglas mora sadržati i obaveštenje poveriocima o njihovom pravu da od kontrolnog društva zahtevaju odgovarajuću zaštitu u pogledu naplate svojih potraživanja prema kontrolisanom društvu .34 Iako, o tome nema izričitih odredbi, na sve odrebe ugovora o upravljanju koje nisu regulisane Zakonom (uprkos činjenici da se više radi o aktu unutrašnje or-ganizacije, nego obligacionom ugovoru) treba shodno primenjivati odredbe Zakona o obligacionim odnosima.

32 član 560, Zakona o privrednim društvima.33 član 556, stav 1–2, Zakona o privrednim društvima.34 član 556, stav 3–4, Zakona o privrednim društvima.


51

Zaključna razmatranja

U odnosu na prethodni zakon, novi Zakon o privrednim društvima otkla-nja neke od manjkavosti prethodnog zakona, kada je reč o pravnom režimu za ugovor o upravljanju, ali istovremeno otvara i neka nova pitanja. Prvo, iz odredbi člana 549, Zakona, kojim se definišu instrumenti povezivanja društva, i člana 551, Zakona, kojim se definiše koncern, može se zaključiti da sticanje značajnog ili većinskog učešća u zavisnom društvu nije uslov za zaključenje ugovora o upravljanju. Štaviše, u Zakonu se ne definiše šta se smatra zna-čajnim ili većinskim učešćem, što smatramo ozbiljnim propustom. De lege ferenda, nužno je u Zakonu precizirati šta se smatra većinskim ili značajnim učešćem. Drugo, kada je reč o kontrolnom društvu kao strani kod ugovora o upravljanju, treba ukazati na manjkavosti odredbi člana 555, stav 1 i 2 Zakona (zaključenje ugovora), koje upućuje na zaključak da društvo sa ograničenom odgovornošću ne može steći kontrolu po osnovu ugovora o upravljanju. De lege ferenda, nužne su odgovarajuće izmene u članu 555, stav 1 i 2, kako bi se otklonila svaka sumnja po ovom pitanju. Treće, odredbe novog Zakona ne daju izričit odgovor na pitanje da li se na strani kontrolnog društva kod ugovora o upravljanju može javiti više lica – niti se, za razliku od odredbi prethodnog zakona, izričito pozivaju na supsidijarnu primenu Zakona o obli-gacionim odnosima, kada je reč o pitanjima koja nisu izričito uređena ugo-vorom. Mišljenja smo da za to nema pravnih prepreka, čak i u slučaju tako-zvane negativne kontrole, pod uslovom da se negativna kontrola ne koristi na način koji blokira donošenje zajedničkih odluka. četvrto, Zakon ne propisuje obaveznu sadržinu ugovora o upravljanju, što smatramo značajnim propu-stom. Imajući u vidu pravne posledice koje nastupaju zaključenjem ugovora o upravljanju, de lege ferenda, nužno je zakonom propisati obaveznu sadržinu ugovora o upravljanju. Peto, iako o tome u Zakonu ne postoje izričite odrebe, treba smatrati da je kod ugovora kojim se stiče većinsko učešće u upravljanju prezumcija o postojanju ugovora o upravljanju (odnosno uspostavljanju od-nosa zavisnosti) neoboriva. Ovakvo tumačenje proizilazi iz samih posledica koje nastupaju zaključenjem ugovora (pravno podređivanje interesa zavisnog društva matičnom društvu, putem davanja obavezujućih instrukcija upravi zavisnog društva). U svim drugim slučajevima, (sticanje značajnog učešća u upravljanju po osnovu ugovora, značajno ili većinsko kapital učešće) treba smatrati da je prezumcija o postojanju odnosa zavisnosti oboriva. Ovakav di-ferencirani pristup u pogledu prezumcije o postojanju odnosa zavisnosti odra-žava ratio posebnog pravnog režima za povezana privredna društva: podstica-nje društveno poželjnog procesa spoljne koncentracije kapitala, uz adekvatnu


52

zaštitu interesa zavisnog društva i njegovih manjinskih akcionara/članova i poverilaca. Šesto, kada je reč o pravu akcionara društva da ostvare uvid u ugovor o upravljanju pre dana održavanja skupštine, za razliku od prethodnog zakona, novi Zakon izričito ne uređuje ovo pitanje. Iz toga se može zaklju-čiti da se na ostvarivanje prava na informisanje u ovom slučaju primenjuju opšte odredbe Zakona kojima se uređuje pravo na informisanje i sazivanje skupštine. Međutim, primena opštih odredbi Zakona kojim se uređuje pravo na informisanje ne obezbeđuje adekvatnu zaštitu akcionara u ovom slučaju. De lege ferenda, nužno je ovo pitanje posebno urediti u Zakonu. Na kraju, ali ne i najmanje važno, sa stanovišta pravne sigurnosti, odredbe člana 555. stav 6. Zakona (registracija ugovora o upravljanju) treba tumačiti tako da ugovor prema trećim savesnim licima stupa na snagu danom upisa u registar, kao što su to predviđale i odredbe prethodnog zakona. Iako u Zakonu o tome nema izričitih odredbi, ugovor o upravljnju koji nije upisan u registar ne proizvodi nikakve pravne posledice, osim ukoliko bi to bilo u interesu trećih savesnih lica.

Dragan GolubovićProfessor at the Faculty of Business Economy of the University „Edukons”, Sremska Kamenica. The higher legal adviser in the European centre for non-profit law, Budapest

The legal regime of the control agreement in the new Serbian Company Act

A b s t r a c t

The article deals with the legal aspects of control agreement (an agree-ment by which one company – the parent, acquires the right to manage the other company – the subsidiary) in the new Company Act, which was enacted in 2011. It provides the critical analyses of the Company Act provisions go-verning control agreement against the background of the previous legislation and best comparative practices. The following issues have been addressed in the article: the notion of the parent and the subsidiary company; the conditi-ons for entering into the control agreement and the presumption of control; the scope of the perent’s company power over the management of its subsi-diary (i.e. the scope of the parent company’s binding directives), and the rules goverining amendments and termination of the agreement. The article argues that the new Company Law, while offseting some of the setbacks of its pre-decessor, still fall short of providing clear-cut answers to a a number of issues


53

pertinent to the control agreement, such as who can be a party to the control agreement, the mandatory content thereof, as well as the legitimate instru-ments of ratification of the governing agreement by the subsidiary company which operates in the form of partnership.

Key words: affiliated companies, parent company, subsidiary, control agreement, the Company Act.

Literatura

1. Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 36/2011

2. Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 125/05.

3. Geβler, et al., (1973). Kommentar von Aktiengesetz, Münich.4. Golubović, D., (2007). Groups of Companies: Control, Liability and

Minority Protection, Budapest.5. Golubović, D., (1998). Preduzetnički ugovori u nemačkom pravu, Pravni

život (11) str. 479- 4896. Golubović, D., (1994). Prava akcionara sa posebnim osvrtom na pravo na

dividendu, Pravo – teorija i praksa (7–9), str. 38–47.7. Golubović, D., (1990). Istorijski razvoj i pojmovno određenje akcionar-

skog društva u engleskom pravu, Pravo – teorija i praksa (5), str. 36–41.8. Golubović, D., Galetin M., (2011). Ugovor o upravljanju u Zakonu

o privrednim društvima, Zbornik Univerziteta Edukons (2), Sremska Kamenica, str. 75–81.

9. Wiedemann, H., (1982). The German Experience with the Law of Affiliated Enterprises, Group of Companies in European Laws, Berlin, New York.

10. Biedenkopf, K., Koppensteiner, H., (1986). Kölner Kommentar zum Aktiengesetz, Köln.

11. Immenga, U., (1985). Company Systems and Affiliation, International Encyclopedia of Comparative Law (Vo.VIII/chp.7).

12. Hopt, K., (1995). Legal Elements in the Group of Companies, The Group of Companies, London.

13. Oppenhoff, W., Verhoeven, T., (1995). The Stock Corporation, Business Transaction in Germany.

14. Würdinger, H., (1975). German Company Law, London.


54

15. Emmerich, V.,Sonnenschein J., (1977). Konzernrecht, Münich.16. Gorenc, et al., (2004). Komentar Zakona o trgovačkim društvima, Zagreb.

55

pogledi i mišljenja

Ignjatović Marija*

RIMSKO PRAVO I NJEGOV TRAJNI KARAKTER

– uticaj rimskog prava na savremeno pravo –

REZIME: Permanentna potreba da se negira značaj rimskog prava bila je, gotovo redovna pojava, ne samo u vreme donošenja velikih kodifikacija građanskoga društva, već je ta potreba, s vremena na vreme, i danas prisut-na u savremenom pravu. Iako smo, danas svedoci mnogih pokušaja mar-ginalizacije rimskog prava, pa samim tim i negativnih komentara na račun njegovog daljeg izučavanja i njegove uloge i značaja u razvoju savremenog prava, rimski pojmovi svojine, ugovora, obligacija, teorije prava, čine ove pokušaje neuspešnim. Ovi instituti, ponikli iz rimskog prava, ukazuju na ogromno značenje rimskog prava u izgradnji savremenog privatnog prava, i to ne samo u periodu donošenja velikih kodifikacija, već i danas kada se teži unifikaciji prava u okvirima Evropske unije, jer je upravo rimsko pravo bilo prvo pravo ius commune, te može poslužiti kao model i danas, u uslovima kada se teži unifikaciji prava na području cele Evrope. Zbog ovih svojih vrednosti rimsko pravo predstavlja univerzalnu i veoma vrednu civilizacijsku tekovinu na kojoj počiva značajni deo savremenog prava, odnosno civilizacisko nasledstvo koje pripada celom savremenom svetu.

Ključne reči: rimsko pravo, recepcija rimskog prava, kodifikacije privat-nog prava, ius commune

* Docent, Pravni fakultet, Univerzitet u Nišu, e-mail: [email protected]

UDK: 347(37)BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 55–70



56

„Odvojiti rimsko pravo od savremenog pravai izučavati savremeno pravo mimo rimskog,

bilo bi jednako moguće izvesti kolikoi pomešati vodu i vatru”.

Savinji

Uvod

Proučavanje i analiziranje kodifikacija savremenog evropskog privatnog prava predstavlja ne samo polaznu osnovu za dalji razvoj privatnog prava, već i priliku da se progovori o rimskom pravu i da se odredi njegova uloga i mesto u ovom procesu, kao i da se daju odgovori na mnoga pitanja počevši od znače-nja rimskog prava u savremenoj pravnoj terminologiji, primenljivosti instituta rimskog prava u uslovima tržišne ekonomije, uloga rimskih instituta stvarnog prava, a posebno servitutes (prema konceptu Justinijanovog zakonodavstva), i njegova velika sličnost ili čak nepromenljivost, u odnosu na institut službe-nosti u savremenom stvarnom pravu, kao i da se ukaže na obeležja rimskih ugovora i na njihov uticaj na ugovore savremenog prava. Samo na ovaj način, kroz analiziranje kodifikacija savremenog privatnog prava, može se doći i do mnogobrojnih odgovora na pitanja kao što su ona koja se odnose na polazne osnove u procesu kodifikacije savremnog prava, odnosno na čijim temeljima prava su kodifikacije izvršene. Na taj način može se doći i do suštinskog od-govora koliki je i kakav je doprinos rimskog prava u stvaranju savremenog, pre svega, privatnog prava, a potom i odgovora na pitanje o opravdanosti rimskog prava u daljem pravničkom obrazovanju na univerzitetima.

Ovaj rad nema za cilj „takmičenje” u argumentima „za i protiv” rimskog prava, niti je u funkciji „odbrane” rimskog prava, jer je rimsko pravo u svim svojim vremenima imalo svoje privrženike i svoje protivnike.1 Cilj ovog rada je da se ukaže na određene vrednosti rimskog prava, na njegovo suštinsko me-sto i ulogu u stvaranju, pre svega, savremnog privatnog prava, pa samim tim i

1 Prema rečima Jolowicz, žestoki protivnici rimskoga prava svoje protivljenje zasnivaju na tri glav-na razloga. Prvo, doživljavaju ga kao neki strani sastav, proizvod jednog drevnog robovlasničkog društva; drugo, opisuju ga kao sastav koji pogoduje apsolutističkim vladarima i koji je nepri-jateljski prema slobodnim političkim ustanovama; treće, drže ga bedemom individualističkog kapitalizma koji ide na ruku sebičnosti nasuprot javnome dobru. Vidi: Jolowicz, H. F., (1947). Political Implications of Roman Law, Tulane Law Review, 22, str. 62.

Rimsko pravo i njegov trajni karakter

57

prava u Repubici Srbiji2, i da se na taj način još jednom iznesu argumenti koji su suprostavljeni danas prisutnom „antiistorijskom redukcionizmu”.3

Razvojne faze rimskog prava i njegov sveopšti uticaj na pravnu nauku

Prema sveopšte prihvaćenom shvatanju pod rimskim pravom podrazu-meva se pravni sistem koji se primenjivao u rimskoj državi od njenog osniva-nja u 8 veku pre naše ere, tačnije od 754. godine pre naše ere, pa sve do njenog konačnog raspada posle smrti cara Justinijana 565. godine naše ere. Ovaj dug vremenski period u kome se razvijala rimska država i pravo, mnogi pravni istoričari dele na četiri perioda.

U prvom periodu (754 god. p.n.e. – 509 god. p.n.e.), poznatijem kao „doba kraljeva” ili „doba vojne demokratije”, pravo karakteriše strogi forma-lizam, krutost, neelastičnost, siromaštvo pravnih instituta, nejednakost građa-na pred zakonom, patrijahalno ropstvo, kao i postojanje personalne egzeku-cije. U ovom periodu glavni izvor prava bio je Zakon XII tablica, kao prva kodifikacija celokupnog do tada stvorenog običajnog prava.

Drugi period (509 god. p.n.e. – 27 god. p.n.e.), doba Republike, bio je period u kome je došlo do širenja rimske države i sveopšteg razvoja društve-no-ekonomskih odnosa što se reflektovalo i na sam razvoj prava. U ovom periodu rimsko pravo je doživelo svoj napredak, jer se polako oslobađalo strogog formalizma, koji je često bio odličan paravan za mnoge špekulantne radnje, posebno u robnom prometu. Sa oslobađanjem od formalizma, stvarali su se i mnogi pravni instituti, posebno iz oblasti obligacionog prava, budući da je došlo do širenja države, pa samim tim i do razvoja tržišne privrede. U ci-lju izjednačavanja svih ljudi pred zakonom, posebnu ulogu odigrali su pretori, koji su u ovom periodu stvorili sistem honorarnog prava.

Treći period (27 god. p.n.e. – 284 god. n.e.), doba principata ili čuveno „zlatno doba”, bio je period u kome je rimska država postala velika svetska

2 Budući da pravo u Republici Srbiji predstavlja deo sistema kontinentalnog prava, koje je za osno-vu imalo rimsko pravo, odnosno kontinentalno pravo je poniklo na temeljima rimskog prava, za razliku od prava anglosaksonskog sistema koje se baziralo na precedentu.

3 Kada je o ovome reč, valjalo bi se osvrnuti na reči Grosa, koji analizirajući Justinijanove Institucije i uviđajući njihov veliki uticaj na savremeno pravo, kaže da se, danas, kao što se inače i veoma često dešava, uopšte ne vodi računa o primeni određenih termina, već se sve ono što je novo pri-hvata sa velikom euforijom, pri čemu se uopšte ne vodi računa o adekvatnoj primeni u određenoj situaciju ili na određenom pojamu; pa tako se i parola „istoricizam” prihvata „s obzirom na veliku potrebu uvođenja stručnih predmeta na univerzitetima, pri čemu se ova parola shvata kao elimini-sanje istorije uopšte”. Opširnije: Gros, M., (1964). Iustinian’s Institutiones, str. 94.


58

sila. Ovaj period se karakteriše obiljem pravnih izvora i veoma važnim mišlje-njima učenih pravnika, među kojima se posebno izdvajaju mišljenja čuvene petorke rimskih klasičnih pravnika, poznatijih kao „Senat mrtvih” (Ulpijan, Papinijan, Paulus, Modestin, Gaj), pretočena u njihova pravnička dela, koja su i danas predmet mnogobrojnih analiza, posebno kada je reč o evolutivnom razvoju instituta privatnog prava.

četvrti period (284 god. n.e. – 565 god. n.e.), doba dominata, karakteri-sala je sveopšta dekadencija rimskog društva. To je bio period u kome je sva vlast bila skoncentrisana u rukama samo jednog vladara „dominus et deus”. Otuda, ovo je bio period u kome je svo pravo stvarao i kreirao sam vladar, a pravna misao prethodnog perioda gubila je svoju stvaralačku snagu, tako što se njena uloga u ovom periodu samo svodila na citiranje dela učenih pravnika. Konačno, u ovom periodu, za vreme vladavine cara Justinijana, izvršena je kodifikacija dotadašnjeg celokupnog rimskog privatnog prava sa donošenjem Corpus Iuris Civilis.4

Do ponovnog oživljavanja rimskog prava i njegovog prodora na narode Zapadne Evrope, došlo je sa recepcijom rimskog prava najpre u srednjeve-kovnim gradovima Italije. Recepcija rimskog prava na širokom evropskom prostoru dovela je do toga da je na Univerzitetu u Bolonji izuzetno bila ce-njena Justinijanova kodifikacija i to posebno Digesta i Institutiones, kao nje-ni najbitniji delovi.5 Osim u Italiji, što je bilo sasvim prirodno, do recepcije rimskog prava došlo je i u Francuskoj krajem XV veka. Francuska toga doba bila je samo politički objedinjena, ali ne i pravno. Svaka pokrajina imala je svoje običajno pravo (coutumes) i iz tog razloga pripadnici drugih provincija smatrani su strancima. U Parizu, Bordou, Burgundiji, Bretanji, i u drugim provincijama primenjivali su se običaji, dok se u južnim krajevima zemlje, iz istorijskih razloga primenjivalo rimsko privatno pravo. Paralelno sa ovom situacijom na normativnom i faktičkom planu, došlo je i do pojave nove struje u pravnoj nauci. Nastala je škola „elegantne jurisprudencije”, koja se okre-nula izučavanju istorije rimskog prava i tako je odstupila od ideja glosatora i

4 Tačnije, Zapadno Rimsko carstvo palo je 476. godine, dok je Istočno nastavilo da živi i da prime-njuje pravne institute stvorene u rimskoj državi sve do smrti Justinijana, kako to neki autori ističu poslednjeg rimskog, a prvog vizantijskog vladara, 565. godine. Otuda je i jasno kako je došlo do uticaja rimskih pravnih instituta na vizantijsko pravo i slovenske narode.

5 Do recepcije rimskog prava u evropskim srednjevekovnim gradovima nije došlo zakonodavnim putem – preko zakonskih tekstova, nego via facti, običajnim putem. Mnogi školovani pravni-ci, po povratku iz Bolonje primenjivali su rimsko pravo, koje su studirali, i koje je po svom sadržaju i sitematizaciji bilo daleko naprednije nego domaće pravo. Opširnije: Ignjatović, M., Stanković, G., (2006). Rimsko pravo i Code civil, zbornik radova: Dve stotine godina od dono-šenja Francuskog građanskog zakonika, Niš, Pravni fakultet, str. 303.


59

postglosatora, koji su težili prakticizmu. Tako se, nasuprot, italijanskom na-činu učenja rimskog prava (mos docendi italicus), javio novi, francuski na-čin učenja (mos docendi galicus), koji se vremenom proširio izvan teritorije Francuske.

Međutim, pored naučnika koji su se isključivo bavili istorijom rimskog prava, bilo je i onih koji su bili posvećeni pitanjima primene rimskog prava u praksi. Oni su se nazivali pandektistima, po najznačajnijem delu Justinijanove kodifikacije, Pandektama (Digesta). Uz pandektiste u XVIII veku pojavila se i škola prirodnog prava. Ova škola, čiji je istaknuti predstavnik bio Grocije, nastojala je da stvori jedinstven pravni sistem zasnovan na principima zdra-vog razuma. Kritikujući pojedine odredbe Justinijanove kodifikacije, prista-lice ove škole su zahtevale da se pravo unifikuje i da se, umesto pravnog poretka sastavljenog iz dva sloja pravnih propisa (domaćih propisa i propisa rimskog prava), zakonodavnim putem propišu jedinstvena pravna pravila.6

Napred naveden, kratak prikaz, u razvoju rimskog prava, je neophodna prethodna radnja a u cilju nastojanja da se odgovri, pre svega na dva kruci-jalna pitanja: koji je, od četiri navedena perioda u razvoju rimskog prava, uticao na dalji razvoj savremenog, pre svega privatnog prava, i kakav je uticaj rimskog prava na pravnu nauku, odnosno, zašto je neophodno da se izučava rimsko pravo.

Dakle, kao što se može primetiti na osnovu prethodne kratke analize, nisu svi periodu u razvoju rimskog prava važni i bitni za razvoj savremenog prava, niti su jednako uticali na dalji razvoj savremenog privatnog prava. Normalno je, da nedovoljan razvoj sveukupnih društveno-ekonomskih prilika, u rimskoj državi prvih perioda, nije bio prilagodljiv za uslove razvijenog društva, pa sa-mim tim i društva u periodu donošenja velikih građanskih kodifikacija. Zato, kada govorimo o periodima u kojima se rimsko pravo razvilo do te mere, da je poslužilo kao temelj za izgradnju savremenog prava, mislimo, pre svega, na rimsko pravo trećeg i četvrtog perioda, preciznije na pravo klasičnog perioda, u kome su rimski pravnici postavili temelj pravne nauke i pravo postklasičnog perioda u kome su sva znanja rimskih klasičnih pravnika bila objedinjena u jednu veliku kodifikaciju, kao što je Justinijanova kodifikacija. Upravo, po-znavanje rimskog prava iz ovih perioda je nužno povezano sa izučavanjem građanskog prava savremenog doba.

Naučno izučavanje građanskog prava savremenog doba, kao imperativ postavlja da se proučava njegova istorija, odnosno istorija njegovih instituta,

6 Ovaj doktrinarni zahtev odgovarao je prilikama u Francuskoj toga doba, u kojoj su u primeni bili domaći propisi, a samo kao supsidijarni izvor bilo je primenjivano rimsko pravo.


60

a ta istorija je upravo istorija rimskog prava, koja se razvijala gotovo 13 veko-va, pa i više, ako se uzme u obzir i sam proces recepcije rimskog prava koji je započeo sa glosatorima u XI veku a okončao se sa pandektistima u XIX veku. Poznavanje istorije rimskog prava, omogućuje da se dođe do saznanja o tome koji su temelji na kojima su izgrađeni pravni pojmovi, kako je izvršena ka-tegorizacija osnovnih pravnih instituta, koje su prihvatile gotovo sve države današnjice,7 pa čak i one u kojima nije došlo do recepcije rimskog prava,8 i kako je uopšte izvršena celokupna podela prava.

U tom smislu, podvođenje rimskog prava pod „istoricizam”, bilo bi, u svakom slučaju, neadekvatna primena ovog termina. Danas je opšte prihva-ćeno shvatanje da bi pravne studije trebale da budu oslobođene istoricizma, i to je nesporno. Ali sporna je činjenica da se, navodeći ovo shvatanje, često puta ne pravi osnovna razlika između istoricizma i istorijskog metoda, kao naučnog metoda, koji se primenjuje prilikom izučavanja određene oblasti. U tom kontekstu ne možemo samo govoriti o rimskom pravu kao o „istoriciz-mu”, već ovaj epitet možemo da dodelimo i pozitivno-pravnim predmetima, jer i u njima nailazimo na određene institute koji su prestali da egzistiraju u sadašnjosti i postali su deo istorije, upravo kao posledica promene sveukupnih društveno-ekonomskih odnosa, a posebno posle procesa tranzicije u skorijoj prošlosti. Dakle, takvo poimanje bilo bi krajnje pogrešno, i to podjednako kako za pozitivno-pravne predmete, tako i za predmet rimsko pravo.

Iako, terminološki posmatrano, istoricizam i istoriski pristup, kao naučni metod imaju zajednički koren, ova dva termina se suštinski razlikuju, i upra-vo tu treba tražiti osnovnu argumentaciju za pogrešnu upotrebu termina pod kojim se danas podvodi rimsko pravo. U suprotnom, ako se ova razlika ne ističe, već se prepusti, da se ovako značajno pravo i predmet u okviru koga se

7 Države koje svoje pravne sisteme baziraju na rimskom pravu, danas prevazilaze granice nekadaš-nje moćne rimske države, pa se tako danas rimsko pravo koristi kao polazna osnova u izgradnji savremenog prava i u zemljama Latinske Amerike, velikom delu Afrike, Bliskom Istoku, Japanu, Indoneziji. Opširnije o tome: Ignjatović, M., Medić, D., (2011). Da li rimski svadbeni običaji žive i danas?, Godišnjak, br. 1, Banja Luka, Fakultet pravnih nauka Univerziteta Apeiron, str. 201.

8 Primera za to je mnogo, a posebno dolaze do izražaja u pravu Engleske, koje predstavlja deo anglosaksonskog sistema. Bez obzira na činjenicu da se pravni sistem anglosaksonskih zemalja ne temelji na rimskom pravu, i u ovim zemljama primenjuju se pojedina pravila rimskog prava. Tako, u jednom engleskom slučaju iz 1987. godine u kome je bilo reči o pravima dveju strana čija se nafta pomešala, sudija je doneo presudu, okrenuvši se rimskom pravu i njegovom pravilu o sticanju svojine nastale mešanjem dveju stvari (confusio). U skladu sa tim pravilom, nafta je mo-rala da se podeli između obe strane srazmerno njihovom udelu u celini. (Inst. 2.1.27). Predviđeno ovim pravilom rimskog prava, sudija je dodatno omogućio i tužbu za naknadu štete zbog nedo-puštene radnje. Opširnije: Stein, P., (2007). Rimsko pravo i Europa, povjest jedne pravne kulture, Zagreb, str. 142.


61

ono proučava, tumači na sasvim pogrešan način, onda bi se i svi oni koji bi se opredelili da se bave proučavanjem prava, a posebno, savremenog privatnog prava, dovodili u zabludu da su svi instituti građanskog prava nastali u ne tako dalekoj prošlosti. Tu se, pre svega, misli na „mlade željne pravničkog znanja”, (kako je studente prava nazivao i sam čuveni rimski klasični pravnik, Gaj).

Otuda se nameće i potreba za izučavanjem rimskog prava, i to pre sve-ga, primenom istorijskog metoda, jer se, upravo na taj način, postiže da se dođe do određenih saznanja o istorijskom nastanku i razvoju najpre, osnovnih pravnih instituta, a potom i o razvoju instituta privatnog prava, čime se uoča-vaju određene zakonitosti u opštem društvenom razvoju. činjenica je da se, izučavanjem rimskog prava, omogućuje praćenje evolutivnog razvoja prava, počevši od najranijeg perioda, pa preko recepcije, koja je sa svoje strane iz-vršila veliki uticaj na kodifikacije modernog doba. Time se potvrđuje još jed-nom njegova opravdanost i danas i opravdanost pravila, davno izrečenog, da se „ne može govoriti o svojoj budućnosti, bez prethodnog poznavanja svoje prošlosti”.

Pored istorijskih razloga za proučavanjem rimskog prava, postoje i di-daktički razlozi za to. Pre svega, proučavanjem rimskog prava pruža se mo-gućnost da se delovi rimskog prava proučavaju kroz njegove pravne izvore i na taj način stiče se navika da se pravilno razmišlja u duhu pravnih propisa, kao i da se pravilno izvode zaključci, što opet sa svoje strane zahteva razvija-nje pravničke logike i dijalektike.

U cilju sticanja određene veštine u primeni normativnog metoda, rimsko pravo ima, takođe, značajnu ulogu. Opšte je poznata činjenica da su Rimljani prvi uspeli da proniknu u naučni metod za stvaranje prava, preko koga su došli do niza rešenja od kojih su stvarali pravna pravila i smeštali ih u okvire zakona i drugih zakonskih propisa. Otuda, je bavljenje rimskim pravom nuž-no, kako bi se pravilno shvatio i adekvatno primenjivao i normativan metod, bez koga, danas, ne možemo da zamislimo pravničku profesiju.

Bavljenje rimskim pravom i njegovo proučavanje, razvija osećaj i za pravnu tehniku. Upravo su Rimljani bili poznati po pravnom umeću u pogledu pravnog regulisanja slučajeva uzetih iz svakodnevnog života, koje su stavljali u pravne okvire, stvarajući na taj način pravna pravila, zatim, po preciznosti u pravnom mišljenju i zaključivanju, po tumačenju pravnih normi i pravnih institucija i po izgradnji velikog broja pravnih teorija. Zato se, danas, nužno i nameće potreba za njegovim proučavanjem, jer se savladavanjem svih ovih pravnih tehnika, uočavaju ujedno i određene pravne zakonitosti u pogledu na-stanka određenih pravnih instituta i u pogledu njihovog razvoja. Na taj način,


62

dolazi se do određenih zaključaka o eventualnom njihovom iščezavanju u zavisnosti od razvoja sveukupnih društveno-ekonomskih odnosa.

Na kraju, rimsko pravo pruža i određena znanja u pogledu i same opšte pravničke latinske terminologije, bez koje se ne može uopšte zamisliti eduko-vani pravnik, kao što se bez nje, danas, ne može zamisliti ni edukovani lekar.9 „Karakteristično je i to da je u savremenoj nauci građanskog (imovinskog) prava zastupljena, a u nekim slučajevima i prioritetna, upotreba latinskih poj-mova, njihovih definicija i niza sentenci. To je, u suštini, najbolji spoljašnji pokazatelj za njihovo rimsko poreklo, istina, produženo i primenjivano i u srednjem veku, pa i kasnije u raznim pravničkim školama. Latinski pravni pojmovi i latinske pravne izreke su toliko poznate i brojne, da nema svrhe da se navode pojedinačno”.10

Na osnovu svega izloženog, dolazi se do zaključka da je bavljenje rim-skim pravom prethodni uslov za postizanje solidnog pravničkog znanja, opšte i pravne kulture, da njegovo poznavanje može da doprinese, pa čak i da prak-tično unapredi savremeno privatno pravo i da bi se njegovim izučavanjem trebalo da se bavi svako, ko bi želeo da postane ugledan i edukovan pravnik.

Uticaj rimskog prava na savremeno pravo

Kada je reč o uticaju rimskog prava na savrеmeno pravo, polaznu osno-vu u razmatranju ovog pitanja trebalo bi tražiti upravo u razvoju sveukupnih društveno-ekonomskih odnosa, preciznije rečeno, u razvoju robno-novčanog prometa. Naime, o njegovom uticaju, svakako se, ne može govoriti u periodu kada je Evropa bila jedan veliki zatvoreni feud, u doba feudalizma, u kome se obnovila zatvorena kućna privreda, odnosno, ponovila naturalna proizvod-nja. Do njegovog buđenja i reanimiranja dolazi tek onda kada je došlo do novog razvoja robno-novčanih odnosa, i kada je postalo jasno da ne postoje određeni pravni instrumenti za regulisanje prometa nastalog u novim prilika-ma. Upravo, ova činjenica bila je polazna osnova za ponovo okretanje rim-skom pravu, jer se došlo do zaključka da je upravo to pravo imalo uspešne instrumente za uređivanje robno-novčanih odnosa. Tako je, došlo do recepcije

9 I danas, kao i u doba moćne rimske države, za pojedine pravne institute ili principe, koristi se ista latinska pravna terminologija: proprietas, dominium, possessio, usucapio, traditio, superficies solo cedit, ex nunc, ex tunc, ne bis in idem, testis unus, testis nullus, prior tempore, potior in iure, nemo iudex in causa sua, res inter alios acta, res iudicata, ratio legis, restitutio in inte-gerum, itd.

10 Vidi: Grupče, A., Polenak-Akimovska, M., (1996). Uloga rimskog prava u formiranju novog savremenog građanskog (imovinskog) prava, zbornik vo čest na Ivo Puhan, Skopje, Praven fa-kultet „Justinijan Prvi”, str. 53.


63

rimskog prava i ponovne primene modifikovanog rimskog prava, koje je od-govaralo novonastalim prilikama.11

Međutim, recepcija rimskog prava nije značila, u bukvalnom smislu reči, primenu nepromenjenog rimskog prava. Zapravo, u svim zemljama koje su se upustile u proces recepcije, već su na snazi bila neka običajna pravila.12 Recepcija u svim zemljama bila je sprovođena tako što su se određene norme rimskog prava modifikovale i prilagođavale društveno-ekonomskim prilika-ma koje su bile aktuelne ili su, pak, u određenim situacijama korišćena pravna pravila direktno preuzeta iz rimskog prava. Da bi se izbeglo ponavljanje ono-ga što je već rečeno o recepciji rimskog prava, ovde ćemo se samo zadržati na kodifikacijama privatnog prava građanskog društva i njihovom značaju za današnje pravo.

Kodifikacije savremenog evropskog privatnog prava predstavljale su i predstavljaju veoma važne prekretnice za njegov dalji razvoj. One su značaj-no doprinele sistematizaciji nacionalnog običajnog prava i evropske pravne tradicije kao i opštoj promeni u nacionalnoj pravnoj svesti. Međutim, nove kodifikacije građanskog prava bile su samo regionalne ili nacionalne verzije jedne opšte tendencije: transformisanja i prilagođavanja rimskog prava u sa-vremeno pravo, odnosno savremena verzija rimskog prava.

Građanski zakonici koji su donošeni u državama evropskog pravničkog kruga, značajno su doprineli sistematizaciji nacionalnog običajnog prava i evropske pravne tradicije uopšte. Kodifikovanje građanske materije kroz francuski, austrijski, srpski, nemački građanski zakonik, bilo je nesumnjivo od posebnog značaja za razvoj društvenih odnosa i za svakodnevni život gra-đana, posebno, ako se ima u vidu činjenica da su njime regulisani odnosi u

11 „Jasno je da su za recepciju nužne određene pretpostavke...prva, i, svakako, najvažnija pretpo-stavka je postojanje identičnosti ili barem bliske sličnosti društveno-ekonomskih sistema. Ako ne postoji takva jednakost ili sličnost, takvo pozajmljivanje tuđih pravnih normi u suštini je imitacija ili prosto kopiranje nečega što nemože da se uklopi u vlastiti pravni sistem. Druga pretpostavka, je pravni sistem ili njegovi delovi da su povezani, savršeniji, adekvatniji, za uređi-vanje konkretnog vida društveno-ekonomskih odnosa, od onih koji postoje u zemlji koja želi da preuzme tuđe pravo”. Vidi: Grupče, A., Polenak-Akimovska, M., (1996). Uloga rimskog prava u formiranju novog savremenog građanskog (imovinskog) prava, zbornik vo čest na Ivo Puhan, Skopje, Praven fakultet „Justinijan Prvi”, str. 50.

12 Već smo ranije istakli da je Francuska toga doba bila samo politički objedinjena, ali ne i pravno. Svaka pokrajna imala je svoje običajno pravo (coutumes), i iz tog razloga pripadnici drugih provincija smatrani su strancima. Iz tog razloga javila se potreba da se stvori jedinstveni pravni sistem, koji će u isto vreme da objedini već postojeće običajno pravo i rimsko pravo, kao suspsi-dijarno pravo. To je i pošlo za rukom donošenjem Code civil 1804. godine. O tome: Ignjatović, M., Stanković, G., (2006). Rimsko pravo i Code civil, zbornik radova, Dve stotine godina od donošenja Francuskog građanskog zakonika, Niš, Pravni fakultet, str. 307.


64

koje se i danas masovno stupa. Ovaj način uređivanja društva pravom, imao je velike prednosti u odnosu na do tada ustaljenu praksu, jer je omoguća-vao saznavanje prava i njegovu lakšu primenu pošto su sva pravna pravila iz oblasti građanskog prava bila na jednom mestu, u jednom tekstu. Pored toga, ovakav zakonodavni poduhvat i postupak pružao je mogućnost za kvalitetnije tumačenje pravnih normi.

Prvi građanski zakonik koji je donet bio je Francuski građanski zakonik (Code civil, 1804).13 Ovaj Zakonik, koji je kasnije služio kao osnova za iz-gradnju i ostalih, gore pomenutih građanskih zakonika, našao je svoj osnov u Justinijanovoj kodifikaciji.14 „Pre svega unutrašnja globalna struktura sa-vremenog imovinskog prava, kao dela pravnog sistema, u svojoj osnovi je data u Justinijanovoj kodifikaciji”.15 Naime, prilikom donošenja Francuskog građanskog zakonika, pošlo se od pandektnog metoda sistematizacije prava.16 Prema ovom metodu, celokupno privatno pravo sastoji se od pet delova: op-šteg dela, porodičnog prava, stvarnog prava, obligacionog prava i naslednog prava. Ta osnovna struktura privatnog prava i danas postoji i prihvaćena je u svim građanskim zakonicima, bez obzira što se danas mogu čuti polemike oko toga da li bi neki od navedenih delova trebalo proučavati u okviru privat-nog ili pak u okviru javnog prava, budući da u sebi sadrže elemente javnosti, kao npr. porodično pravo.

I u Republici Srbiji, budući da je Građanski zakonik iz 1844. godine, već dugo vremena van snage od 1946. godine,17 i posle niza neuspelih pokušaja

13 Code civil-Francuski građanski zakonik donet je 1804.godine i uz izvesne izmene i dopune, nastale u toku vremena, važi u Francuskoj i danas. Zakonik je imao veliki uticaj na zakonoda-vstvo u drugim zemljama i u tom pogledu uživao je ugled veći od svih drugih, kasnije donetih građanskih zakonika. O tome: Ignjatović, M., Stanković, G., (2006). Rimsko pravo i Code civil, zbornik radova „Dvestotine godina od donošenja Francuskog građanskog zakonika”, Niš, Pravni fakultet, str. 303–315.

14 Idem, 30715 Detaljnije: Grupče, A., et al. Polenak-Akimovska, M., (1996). Uloga rimskog prava u formi-

ranju novog savremenog građanskog (imovinskog) prava, zbornik vo čest na Ivo Puhan, Skopje, Praven fakultet ”Justinijan Prvi”, str. 52.

16 Naziv je dobio po najznačajnijem delu Justinijanove kodifikacije, Pandektama ili Digestama. I jedna od škola, koja je izvršila najveći uticaj na savremeno, nazivala se pandektistima. Oni su isključivo bili posvećeni pitanjima primene rimskog prava u praksi.

17 „Srbija je, kao što je opšte poznato, donela svoj građanski zakonik još 1844. godine, koji je bio na snazi punih sto godina, sve do 1946. godine, kada je sa svim zakonima Srbije i predrat-ne Jugoslavije, izgubio pravnu snagu, pod dejstvom “revolucionarne svesti “kojom je izvršena abrogacija celokupnog do tada važećeg pravnog sistema, a koji je u ovoj oblasti izražavao teko-vine evropske pravne civilizacije”. Vidi: Osnovni razlozi i potrebe donošenja Građanskog zako-nika Srbije, Rad na izradi Građanskog zakonika Republike Srbije (izveštaj komisije o otvorenim pitanjima), (2007), Beograd.


65

da se kodifikuje materija imovinskopravnih odnosa, koja bi odgovarala pri-likama današnjice, 2006. godine formirana je bila Komisija za izradu novog Građanskog zakonika, koju je formirala Vlada Republike Srbije.18 Usvajajući pandektistički metod, na isti način kao i Komisija, pod vođstvom Jovana Hadžića iz 1844. godine,19 Komisija je prihvatila koncepciju o podeli celo-kupnog privatnog prava na stvarnopravne, obligacione, porodične i nasled-nopravne odnose. To samo još jednom potvrđuje, da je i danas zadržana kon-cepcija podele privatnog prava na lica, stvari i tužbe, nastala još u rimskom pravu.Uticaj rimskog prava na savremeno pravo je posebno izražen u domenu stvarnog i obligacionog prava, gde postoje instituti kao što su stvari, zaštita svojine, službenosti, sticanje prava svojine odražajem na napokretnosti, pravo građenja, emfiteuza, dugoročni zakup, obezbeđenje potraživanja, pravo re-tencije, pravo preče kupovine, založno pravo, u domenu stvarnog prava i ista sistematizacija izvora obligacija, elementi ugovora, ista koncepcija kupopro-daje i njena forma, odgovornost za pravne i fizičke nedostatke stvari, ugovor o građenju, o punomoćstvu, poklonu, posluzi, ortakluku, depozitu, u domenu obligacionog prava.

Evidentan primer uticaja rimskog prava na savremeno pravo ogleda se i u osnovnim načelima (autonomija volje i načelo savesnosti i poštenja). I Komisija za izradu novog Građanskog zakonika ističe da su ova osnovna na-čela rezultat istorijskog iskustva, političkih realnosti, ekonomskog ustrojstva i postojećeg stanja etike. „Osnovna načela predstavljaju prihvaćen metod i filozofiju građanskog prava u datoj državi, ona daju kako opštu sliku, tako i opšte uputstvo za snalaženje i tumačenje nekih ustanova i konkretnih pravnih

18 Komisija je do danas sistematizovala celokupnu materiju savremenog privatnog prava u četiri sveske. Međutim, tekst je još uvek u formi Nacrta zakona.

19 „Zasluga je Građanskog zakonika iz 1844. godine što je uveo pravni poredak “umesto turskog bezakonja” i što je u njemu zaštita privatne svojine bila formulisana kao opšte pravilo, te je pravno važila u odnosu na sve i svakog”.Vidi: Osnovni razlozi i potrebe donošenja Građanskog zakonika Srbije, Rad na izradi Građanskog zakonika Republike Srbije (izveštaj komisije o ot-vorenim pitanjima), (2007), Beograd. Ovakav koncept privatne svojine ponikao je iz rimskog prava. I upravo u ovome treba tražiti ulogu rimskog prava na dalji razvoj imovinskopravnih odnosa, posebno kada se ima u vidu da je i Srpski zakonik, iako o tome nema sigurnih dokaza, donet pod uticajem Francuskog, koji je u potpunosti prihvatio rimski koncept privatne svojine.Opšte je poznato Engelsovo shvatanje o istorijskoj ulozi rimskog prava “kao prvo svetsko pravo kojima se regulišu proizvodni odnosi... koje u prvi plan ističe koncept privatne svojine i svih odnosa koji se dalje razvijaju na njoj (kupac i prodavac, poverilac i dužnik, ugovor, obligacija i dr.). Iako nemamo sigurnih dokaza o tome kolika je uloga Francuskog građanskog zakonika na srpski, postoje sigurni dokazi da se srpsko imovinsko pravo razvilo prema austrijskom konceptu, sadržanom u Austrijskom građanskom zakoniku. A, opet, Austrijski građanski zakonik je, bez ikakve sumnje bio donet po ugledu na francuski Code civil.


66

odnosa”.20 Govoreći o osnovnim načelima, Komisija ističe da je poznavanje ovih načela, nastalih u rimskom pravu i njihovo razumevanje, nužna pret-postavka za izgradnju sistema građanskog prava ali i preduslov za ispravno tumačenje svih građanskopravnih instituta, čime se samo potvrđuje naša teza sa početka rada o „rimskoj genijalnosti u stvaranju prava” posebno u domenu pravne tehnike (dosledno pravno mišljenje, zaključci koji se baziraju na istin-skoj majstoriji u tumačenju pravnih normi i pravnih institucija).

Kada je reč o rimskom i savremenom porodičnom pravu i njegovoj si-stematizaciji, već na prvi pogled se uviđaju sličnosti, ali i sve veće razlike koje su posledice razvoja društva savremenog sveta. Sama koncepcija savre-menog porodičnog prava u osnovi prati koncepciju nastalu u rimskom pravu, pa se tako i danas u ovom delu razmatraju instituti braka, porodice, odnosa roditelja i dece, hraniteljstva, usvojenja. Međutim, kao što smo istakli do pro-mena je ipak došlo, pa se tako, primera radi, brak definiše kao „zajednica određenih lica povezanih odgovornošću za život i uzajamnu dobrobit koji imaju pravo na posebu zaštitu i određenu društvenu podršku”.21 Novonastala definicija bitno se razlikuje od one koja je nastala u rimskom pravu i koja je dugo vremena važila kao jedna od najpreciznijih i najlepših definicija, a koju je dao klasični pravnik Modestin. Nuptie sunt conjuctio maris et femine et consortium omnis vitae, divini et humani iuris communicatio (brak je veza između muškarca i žene, zajednica svih oblika života zasnovana na ljudskom i božanskom pravu). Ovo odstupanje u definisanju braka, pa potom i porodi-ce, sigurno je rezultat novonastalih promena u savremenom društvu, i nemi-novno predstavlja sukob između tradicionalnog i savremenog koncepta braka i porodice u celini. Sa druge strane, porodično pravo je grana prava koja je najviše izložena različitim uticajima, počevši od istorijskih, socioloških, etič-kih, kulturnih, običajnih, i drugih, koji istovremeno igraju veoma važnu ulogu u formiranju jednog društva. Utoliko pre, što se porodica najčešće i definiše kao osnovna ćelija ljudskog društva. Budući da, porodica kao osnovni institut jednog društva, odslikava to društvo, jasno je zašto su se norme porodičnog prava do sada menjale i zašto su se pretežno izučavale i izučavaju se u okvi-ru nacionalnog prava.22 Međutim, i pored izmenjenog koncepta porodičnog prava u novo vreme, uticaj rimskog prava i dalje je jako prisutan i u ovom

20 Vidi: Osnovni razlozi i potrebe donošenja Građanskog zakonika Srbije, op. cit. str. 80.21 Ibidem, 91.22 O tome: Ignjatović, M., Stojanović, N., Golubović, S., (2009). O uticaju pojedinih pravila EU

na regulisanje bračnih imovinsko-pravnih odnosa u pravu Republike Srbije, zbornik sažetaka, Pravo Republike Srbije i pravo Evropske unije-stanje i perspektive, Niš, Pravni fakultet, str. 90.


67

domenu prava, i posebno dolazi do izražaja kada je reč o postupku usvojenja, i samom institutu usvojenja.

Kada je reč o stvarnom pravu, uticaj rimskog prava na savremeno pravo je toliko veliki da se i danas gotovo na isti način, kako se to zaključivalo i definisalo u rimskom pravu, definišu osnovni instituti stvarnog prava: stvari (osim onih podela koje su tipično rimske kao što su res mancipi i res nec mancipi), svojina, državina, načini sticanja svojine, založno pravo, dugoroč-ni zakupi zemljišta. Sistematika službenosti, onakva kakva je bila normirana rimskim pravom, preuzeta je i u našem savremenom pravu. Ovo isto se odnosi i na institut susedskog prava.

Pa ipak, čini se, da je najveći uticaj rimskog prava na savremeno pravo došao do izražaja u domenu obligacionog prava, te da se slobodno može za-ključiti da je najvažnija pravna ostavina rimskog prava upravo obligaciono pravo. Zato, je korisno, i to kako za studente prava, tako i za samu Komisiju koja radi na izradi našeg Građanskog zakonika, da prilikom kreiranja instituta obligacionog prava, konsultuje rimsko pravo, odnosno da sprovede uporednu analizu rešenja sadržanih u rimskom pravu. Na taj način, može se doći do mnogobrojnih konstruktivnih rešenja vezanih za ovu problematiku. U dome-nu obligacionog prava posebno su značajni rimski koncepti za ugovor o kupo-prodaji, ortakluku, poklonu, posluzi, punomoćstvu, građenju, depozitu. Isto, prilikom sistematizacije izvora obligacija svakako bi trebalo poći od onoga kako je to učinjeno u rimskom pravu.

Kada je reč o pravima i obavezama subjekata prava, možemo zaključiti da je koncept rimskog prava gotovo nepromenjen u savremenom pravu, i to se odnosi na sve dimenzije u pogledu sadržine prava i obaveza stranaka u ugovoru, kao npr. čuvanje i vraćanje stvari kod ugovora o depozitu.

Rimsko ius commune i pravo Evropske unije

Potreba da se odgovori sve zahtevnijem procesu evropske integracije, stavlja u zadatak potencijanim zemljama članicama Evropske unije i onima koje to već jesu, određene aktivnosti u cilju harmonizacije propisa u svim oblastima prava, uključujući pri tom i građansko pravo. Zalaganja i aktivnosti u cilju unifikacije prava u okviru EU, ponovo su oživele zanimanje za rimsko pravo, posebno za Justinijanovo pravo, kao već jednom u prošlosti stvoreno pravo ius commune. 23

23 Iako je veliki broj evropskih zemalja dao svoj doprinos u izučavanju rimskog prava, središte njegovog proučavanja, danas je svakako u Nemačkoj i Italiji. U Italiji se rimsko pravo izučava na preko sto fakulteta različitih univerziteta.


68

„Pomisao kako pravo Evropske unije nije nešto posve novo, nego pred-stavlja svojevrsnu obnovu jedne jedinstvene pravne kulture koja je nekoć obu-hvaćala svu Evropu, dovodi do ponovnog oživljavanja zanimanja za rimsku pravnu tradiciju. Istraživanje te tradicije slijedi razvoj od Justinijanova prava sve do modernih kodifikacija, pokazujući pritom prinos pravnika pojedinih zemalja. Ta istraživanja jasno su pokazala u kojoj su mjeri pojmovi što su ih razradili Rimljani itekako ostali živi u svom jasno raspoznatljivom obliku. Ali ona također pokazuju i sve one zahvate poduzete na rimskom pravu u svrhu njegove prilagodbe suvremenim zahtjevima”.24

Koliko je veliki uticaj rimskog prava na formiranje evropskog pravnič-kog uma uopšte, pa i danas u uslovima sve zahtevnijeg procesa unifikacije u okviru Evropske unije, najbolje svedoče reči Getea, koje je davno izrekao u razgovoru sa Ekermanom, a koje su i u današnjim uslovima apsolutno pri-menljive, u kojima on rimsko pravo poredi sa gnjurcem, „koji s vremena na vreme zagnjuri, pa se ponovo pojavi na površinu, nikada ne iščezavajući do kraja, čime dobija trajni karakter”.25

Zaključak

Kao što smo to već istakli na samom početku, cilj ovog rada nije bio „takmičenje” u argumentima „za i protiv” rimskog prava, niti je bio u funk-ciji „odbrane” rimskog prava, jer je rimsko pravo u svim svojim vremenima imalo svoje privrženike i svoje protivnike. Cilj ovog rada je bio da se ukaže na određene vrednosti rimskog prava, na njegovo suštinsko mesto i ulogu u stvaranju, pre svega, savremnog privatnog prava, pa samim tim i prava u Repubici Srbiji26, i da se na taj način još jednom iznesu argumenti koji su su-prostavljeni danas prisutnom „antiistorijskom redukcionizmu”. I pored danas prisutnih pokušaja negacije ovog prava, gore iscrpno navedene i analizirane karakteristike i obeležja Rimskog prava, upućuju na generalni zaključak da je nesumnjivo da ovo pravo ima neprocenjenivu vrednost najpre u edukaciji pravnika, potom u kreiranju savremenog, u prvom redu privatnog prava i da kao prvo stvoreno pravo ius commune, danas služi kao model za izgradnju unifikovanog prava u okvirima Evropske unije. Otuda možemo zaključiti, da

24 Opširnije: Stein, P., (2007). Rimsko pravo i Europa, povjest jedne pravne kulture, prevod: Petrak, N., Zagreb, str. 144.

25 Detaljnije: Zimmermann, R., (2001). Roman Law, Contemporary Law, European Law, Oxford, str.3.

26 Budući da pravo u Republici Srbiji predstavlja deo sistema kontinentalnog prava, koje je za osnovu imalo rimsko pravo, odnosno kontinentalno pravo je poniklo na temeljima rimskog pra-va, za razliku od prava anglosaksonskog sistema koje se baziralo na precedentu.


69

je poznavanje ovog drevnog prava, nužan uslov za dobro uređivanje svih od-nosa kako u jednom društvu, tako i u okviru same države, pa i šire zajednice kakva je Evropska unija.

Marija IgnjatovićAssistant Professor, Faculty of Law, University of Niš

The permanent character of roman law – influence of Roman Law in modern Law –

A b s t r a c t

The significance of Roman law has always been subject to permanent questioning and denial, not only at the time of adopting the great civil codifi-cations but also in the contemporary world. Nowadays, we may witness nu-merous attempts aimed at marginalizing Roman law, passing negative remar-ks on the relevance of its further study and questioning its role and importance for the development of the contemporary law. Yet, all these attempts are signi-ficantly frustrated by the Roman law concepts governing property ownership, contracts, obligations and the legal doctrine. As these institutes originate from the Roman law, they point to the huge significance and impact of Roman law in the development of the contemporary private law not only at the time of adopting the great civil codifications but also at present times, when there is a general tendency towards the unification of laws within the EU legal fra-mework. Given the fact that Roman law was the first ius commune, it may still serve as a model, particularly in light of the attempts towards the unification of laws within the European legal area. Owing to all these assets, Roman law is a universal and extremely valuable attainment of the human civilization which has served as the cornerstone for developing a substantial part of the contemporary law as well as the heritage of the contemporary civilized world.

Key words: Roman law, reception of Roman law, private law codificati-ons, ius commune


70

Literatura

1. Gros, M., (1964). Iustinian’s Institutiones, Oxford2. Grupče, A., Polenak-Akimovska, M., (1996). Uloga rimskog prava u for-

miranju novog savremenog građanskog (imovinskog) prava, zbornik vo čest na Ivo Puhan, Skopje, Praven fakultet „Justinijan Prvi”

3. Ignjatović, M., Stanković G., (2006). Rimsko pravo i Code civil, zbornik radova: Dve stotine godina od donošenja Francuskog građanskog zakoni-ka, Niš, Pravni fakultet

4. Ignjatović, M., Medić, D., (2011). Da li rimski svadbeni običaji žive i da-nas?, Godišnjak, br.1, str. 201–209., Banja Luka, Fakultet pravnih nauka Univerziteta Apeiron

5. Ignjatović,M., Stojanović, N., Golubović, S., (2009). O uticaju pojedi-nih pravila EU na regulisanje bračnih imovinsko-pravnih odnosa u pra-vu Republike Srbije, zbornik sažetaka: Pravo republike Srbije i pravo Evropske unije: stanje i perspektive, Niš, Pravni fakultet

6. Jolowicz, H. F., (1947). Political Implications of Roman Law, Tulane Law Review, (22), pp. 62–72

7. Osnovni razlozi i potrebe donošenja Građanskog zakonika Srbije, Rad na izradi Građanskog zakonika Republike Srbije (izveštaj komisije o otvo-renim pitanjima), (2007). Beograd, Preuzeto sa: www.mpravde.gov.rs/It/articles/zakonodavna.../gradjanski-zakonik/

8. Stein, P., (2007). Rimsko pravo i Europa, povjest jedne pravne kulture, Zagreb

9. Zimmermann, R., (2001). Roman Law, Contemporary Law, European Law, Oxford

71

Slobodan Jovanović*

ARISTOTELOVI POSTULATI DRUŠTVENOG UREĐENJA KAO UZOR ZA MODERNU

ORGANIZACIJU DRžAVE

REZIME: Moderni liberalizam u svetu, kao društveni okvir života i delo-vanja, u velikoj meri karakteriše politička učmalost i intelektualna deka-dencija. Sa druge strane, dramatični porast interesovanja za Aristotelovo delo čini se da upravo odražava kulturne i političke, kao i čisto intelektual-ne promene društva u poslednje dve decenije. Usled nedorečenosti i prak-tične neprimenjivosti po određenim pitanjima, participativna demokratija, kao odgovor na stavove demokratije nove desnice, takođe je u velikoj meri izgubila moć da utiče na organizovanje današnjeg društva. Zato se uzori društvenog uređenja sve više traže u idejama drevnih mislilaca i klasičnim modelima socijalne solidarnosti. Upravo iz navedenih razloga, u današnje vreme iznova se otvaraju pitanja organizacije društva i države, politike, održivosti političkog sistema, učešća građana u vlasti, uloge srednje klase i obrazovanju o čemu ćemo u ovom radu posvetiti odgovarajuću pažnju kroz prizmu Aristotelovih postulata.

Ključne reči: politika, politička nauka, politički sistem, uzrok, liberalizam, demokratija.

1. Uvod

Kao što ne možemo znati koliko je jak neki čaj dok ga ne potopimo u vruću vodu, tako i efikasnost i moralnost pojedinca ne može unapred biti poznata pre nego što mu se poveri izvršenje neke radnje ili funkcije. Primere za navedenu tvrdnju možemo pronaći u brojnim sferama društvenog i eko-nomskog života, pogotovo kada se radi o izneverenim obećanjima ili preko-mernom korišćenju vlasti za sopstvene ciljeve. U oblasti svetskih finansija

* Vanredni profesor, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, e-mail: [email protected].

UDK: 321.01:342.2BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 71–84



72

neoliberalizam se, sa svojim mehanizmima deregulative polazeći od SAD, od osamdesetih godina, zasnivao na uverenju da finansijski sektor može da bude prepušten samoregulisanju. Izobličavanja svake vrste učinila su da se finansij-ski svet i svetska privreda nađu u haosu.1 Ono što se dogodilo nesumnjivo je posledica pohlepe i ostvarivanja najviše profitne stope, tog „najviše”, prven-stvenog cilja kapitalizma. Dugi niz godina i decenija 20. veka prolazile su u postupcima pojedinaca i organizacija koji neretko nisu bili pravedni ni prema državi ni prema pojedincima.2 Kao da se zaboravilo na Aristotelov postulat po kojem se mora postupati u skladu sa zdravim razumom i na umeren način, jer preteranost uništava.3 Tako se došlo do toga da „svetska manjina” oličena u finansijskim centrima moći dovede u opasnost održivo funkcionisanje države i poništi pojedincima i njihovim porodicama pravo i mogućnost da uživaju u sadašnjosti i budućnosti usled nezaposlenosti, gubitka socijalnog osiguranja i penzija. Prioritet bogaćenju i konzumerizmu, naspram nedelotvorne zainte-resovanosti političke elite za druge pripadnike sopstvene zajednice kojima se „distribuira” štednja, siromaštvo i neizvesna egzistencija usled socijalizacije kapitalnih gubitaka bogatih, neminovno otvara pitanja moralnosti takvih po-litičkih sistema i njihove održivosti usled sve većeg socijalnog, i pre svega nepravdenog, raslojavanja.

Iz navedenog razvoja očigledno je da moderni liberalizam u svetu, kao društveni okvir života i delovanja, sve više karakteriše politička učmalost i intelektualna dekadencija. Sa druge strane, dramatični porast interesovanja za Aristotelovo delo čini se da upravo odražava kulturne i političke, kao i čisto intelektualne promene društva u poslednje dve decenije. Usled nedorečenosti i praktične neprimenjivosti po određenim pitanjima, participativna demokra-tija, kao odgovor na stavove demokratije nove desnice, takođe je u velikoj meri izgubila moć da utiče na organizovanje današnjeg društva. Zato se uzori društvenog uređenja sve više traže u idejama drevnih mislilaca i klasičnim

1 Rorbach, W., (2009). Uticaj finansijske krize na zakonodavstvo i praksu u osiguranju u Evropskoj uniji u: Jovan Slavnić et. al. (urednik), Integracija (prava) osiguranja Srbije u evropski (EU) sis-tem osiguranja – zbornik sa X savetovanja, Palić, Beograd Udruženje za pravo osiguranja Srbije, str. 9.

2 Treba se setiti da se posle bankrota firme Enron 2001, desio bankrot firme WorldCom, što je bio najveći slučaj pronevere u istoriji. – Cooper, C., (2008). Extraordinary Circumstances. The Jorney of a Corporate Whistleblower, John Wiley & Sons, Hoboken, str. 298. Šest godina kasnije je bankrot firme Lehman Brothers doveo međunarodni svet finansija u ozbiljnu krizu, kada je samo paket za spasavanje osiguravajućeg holdinga AIG koštao poreske obveznike SAD 200 mili-jardi dolara, po svim merilima ogromne sume. – Stiglitz, J., (2010). Im freien Fall. Vom Versagen der Märkte zur Neuordnung der Weltwirtschaft; prevod na nemački Schmidta Thorstena, 1. auf-lage, Siedler Verlag, Minhen, str. 36.

3 Aristotel, (1988). Nikomahova etika, Zagreb, Globus, Knjiga druga (VI.8, 1106b), str. 31.

Aristotelovi postulati društvenog uređenja kao uzor za modernu organizaciju države

73

modelima socijalne solidarnosti. Ovakvo stanje, uz ponovno otkriće repu-blikanske i građansko-humanističke tradicije ranog modernizma, neminovo poziva na novu otvorenost prema idejama Aristotela, jednom od najstarijih inspiratora tih tradicija.

Upravo iz navedenih razloga, u današnje vreme iznova se otvaraju pita-nja organizacije društva i države, politike, održivosti političkog sistema, uče-šća građana u vlasti, uloge srednje klase i obrazovanju o čemu ćemo u ovom radu posvetiti odgovarajuću pažnju kroz prizmu Aristotelovih postulata. Neki njegovi stavovi nisu direktno primenjivi na današnje društvo i državu, zbog čega ćemo pokušati da odredimo pravac i okolnosti razvoja društva koji ima dodirne tačke sa Aristotelovim postulatima. Sa druge strane, afirmativni sta-vovi o ropstvu, uskraćivanju prava glasa radničkim klasama i podređenoj ulo-zi žena anahroni su i potpuno neprihvatljivi danas, te se njima nećemo baviti.

2. Pogledi na politiku

Aristotel tvrdi da se svo znanje može podeliti u tri kategorije: teorijsko, praktično i proizvodno.4 Jednostavno rečeno, navedene tri vrste znanja se ra-zlikuju po svojim ciljevima, pri čemu praktično znanje ima za cilj akciju.

Zato je politika praktična nauka, jer se tiče plemenite akcije ili sreće građana (iako ona liči na proizvodnu nauku po tome što teži da stvara, čuva i reformiše politički sistem). Po tome Aristotel razume politiku pre kao nor-mativnu ili preskriptivnu disciplinu nego kao empirijsku ili opisnu metodu.

Politička nauka predstavlja skup znanja kojima će se praktičari, ako su stvarni stručnjaci, rukovoditi prilikom obavljanja svojih poslova. Najvažniji zadatak političara, on vidi u ulozi zakonodavca (starogrčki: nomothetês) koji treba da uobliči odgovarajući ustav države, što podrazumeva i donoše-nje stabilnih i trajnih zakona i uspostavljanje institucija (uključujući i sistem moralnog obrazovanja) koje treba da služe građanima. U duhu navedenog Aristotelovog stava, i u današnjoj pravnoj teoriji je nesumnjivo potvrđeno da norme koje zakonodavac donese treba da izražavaju opšte i zajedničke interese i da budu deo jednog pravnog i moralnog poretka koji izražava opšte potrebe određene pravno organizovane zajednice i koji, u krajnjem ishodu, služi i kao garancija individualnoj volji i njenom ispoljavanju.5 S obzirom da je Aristotelova Politika bila posvećena pre svega održanju i odbrani atinskog

4 Aristotel, (1988). Nikomahova etika, Zagreb, Globus, Knjiga šesta (II.3, 1139a), str. 118; Aristotel, (1988). Metafizika, Zagreb, Globus, Knjiga šesta (Ε.VI.1, 1025b) , str. 150.

5 Perović, S., (2006). Sloboda uređivanja obveznih odnosa i javni poredak, Zbornik PFZ, 56 (po-sebni broj), Zagreb, str. 402.


74

polisa, ne čudi što je smatrao da je, posle donošenja propisa, glavna uloga po-litičara preduzimanje adekvatnih mera za očuvanje političkog sistema, uvođe-nje reformi kada budu potrebne i sprečavanje događaja koji bi mogli da podri-ju, odnosno sruše politički sistem. Pored kombinovanja elemenata institucija demokratije i oligarhije, državotvorno ponašanje usmereno ka stvaranju drža-ve koja može da dugo traje pažnju mora da posveti ekonomskom stanju u dr-žavi.6 Navedenu ulogu možemo da uočimo i danas u težnji svakog političkog sistema da se održi na vlasti što duže, odnosno da vladajuća politička opcija ponovo pridobije naklonost birača na izborima za produženje svog mandata.

Gore navedeni stavovi ne objašnjavaju kako je moguće da se politički sistem održi ako upravo politička grupacija koja je na vlasti ostvaruje svoje ciljeve suprotno ulozi koju je opisao, kao i političkim i drugim osnovnim pra-vima i slobodama građana. Vlast do takvog stanja može da dovede sopstve-nom neefikasnošću, zloupotrebom i raznim manipulacijama, kao i nasiljem u ekstremnim slučajevima. Na takve političke okolnosti i primere ukazuje nam dosadašnji istorijski razvoj.7 U današnje vreme posebno je izražen naglasak na takvom ponašanju vlasti koja obezbeđuje i sprovodi osnovne ustavne prin-cipe: podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, vladavinu prava koja znači doslednu primenu zakona i poštovanje različitosti i manjinskih prava. Zato je još Aristotel u Politici ukazao na vezu između etike i politike, kao i na značaj dobro organizovanog polisa – države koja omogućava njenim gra-đanima da žive dobro.8 A mi bismo dodali: u skladu sa Ustavom i zakonima države. Iako Aristotel razvrstava političke sisteme na dobre i loše, on takođe smatra, bez obzira na politički sistem (demokratija ili oligarhija), da je naj-bolje ako postoji vladavina prava, umesto da državom vladaju ljudi koji su moćni. Uostalom, još od Aristotela je potekla ideja da se demokratije proce-njuju po tome koliko one poštuju opšta pravila, tj. zakone. Ukoliko se toga ne pridržavaju, one postaju mobokratije.9

6 Paralelu navedenom stavu možemo uočiti u principu „održivog razvoja” koji se, pored održi-vog ekonomskog razvoja, odnosi i na zaštitu prirodne sredine i socijalnu jednakost kao neod-vojivim delovima opšteg održivog razvoja. – Report of the World Commission on Environment and Development to the UN General Assembly, 96th plenary meeting of 11 December 1987, A/RES/42/187.

7 Jež, Z., (2008). Neki sociološki aspekti pojma demokratije, Pravo – teorija i praksa, 25 (1–2), str. 67. Okolnosti pod kojima je Nacionalsocijalistička partija u Nemačkoj došla na vlast 1933. godine, zakoni koje je ta vlast kasnije donosila i nasilje koje je sprovodila prema ideološkim, rasnim i etničkim kriterijumima.

8 „Jer kao što je, kad je savršen – čovek najbolja od životinjâ, tako je, odvojen od zakona i pravde, najgori od svih.” – Aristotel, (1988). Politika, Zagreb, Globus, Knjiga prva (A.I.2, 1253a), str. 5–6.

9 Jež, Z., (2008). op. cit. str. 56.


75

Međutim, šta se smatra dobrim životom u političkom smislu? Ono što je još Aristotel tvrdio, a većina zastupnika klasičnog liberalizma odbijala kao neprihvatljivo u slobodnoj tržišnoj ekonomiji, je stav po kojem je neophodno da neko lice ima određen standard života da bi se smatralo da dobro živi, od-nosno da se ne sme izgubiti iz vida činjenica da se trka za bogaćenjem mora usmeravati u cilju vođenja moralnog i dobrog života, a ne da bogaćenje samo sebi bude svrha. Siromaštvo nije pogodno za vođenje kritičkog života, zbog čega su mnogi moderni liberali prihvatili ideje politike redistribucije ili države blagostanja10 i time se više približili idejama socijaldemokratije (Vil Kimlika, Ronald Dvorkin i dr.) Na osnovu navedenog, usled cikličnog ponavljanja kri-ze modernog društva, sve češće se postavlja dilema: Da li društvo treba da se prilagođava zahtevima tržišta ili tržište treba da se prilagođava potrebama društva? Drugim rečima, da li nam je potrebno društvo ekstrema, prekomerno bogatih na jednoj strani i ekstremno siromašnih na drugoj strani? čini nam se da je to jedno od ključnih pitanja na koje politika i političari treba da pruže odgovor. A odgovor bi, po našem mišljenju, trebalo tražiti u Aristotelovim stavovima o realnim principima organizovanja „najbolje” države, koja bi sta-jala između Platonovog komunizma, odnosno države blagostanja i principa laissez-faire krajnjeg individualizma.

Aristotel državu definiše kao polički ortakluk koji, kao najautoritativniji oblik ugovora obuhvata sve druge i teži najvišem dobru. Kasnije na osnovu Aristotelove ideje o političkom dogovoru o zajedničkom ortačkom poduhva-tu u stvaranju i funkcionisanju države, u novom veku, Ruso je razvio svoju teoriju legitimnog političkog sistema u okviru klasičnog republikanizma na osnovi društvenog ugovora, koja je sa ostalim njegovim idejama inspirisala francusku revoluciju, i ne samo nju.11

Kada se radi o načinu na koji dolazi do stvaranja državne zajednice, vredno naše pažnje je da je Aristotel nastanak predmeta objašnjavao u sklopu postojanja četiri uzroka: materijalnog, formalnog, delatnog i konačnog uzro-ka – svrhe.12 Tako, država ima materijalnu formu u vidu zajednice naroda na

10 Moseley, A., (2005). Political Philosophy, Internet Encyclopedia of Philosophy, (2012. Maj 9). Preuzeto sa: http://www.iep.utm.edu/polphil/.

11 Rusoova zalaganja u kojima je individualnoj prirodnosti, a posebno izlivima emocija data slo-boda izražavanja kao reakcija na suprotstavljanja ograničenjima racionalizma (Voltera, Spinoze, Dž. Loka i drugih), tokom perioda prosvetlenja, naišla su na plodno tlo u Nemačkoj, u književno-muzičkom proromantičkom pokretu Sturm und Drang (srpski: „Oluja i nagon” – prim. aut.) kod Johana Hamana, glavnog njegovog ideloga, Johana Volfganga Getea, Šilera i drugih. (2012. Maj 9). Preuzeto sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/%C5%A0turm_und_Drang.

12 Aristotel, (1988). Metafizika, Zagreb, Globus, Knjiga druga (α.II.1, 993b), str. 44.


76

datoj teritoriji13 i ustav kao formalni uzrok14, dok ustav kreira zakonodavac pod upravom političara, u smislu efikasnosti, i njime definiše svrhu države, kao konačan uzrok – svrha.15 Koliko su ova Aristotelova zapažanja bila oštroumna i dalekovida svedoči i činjenica da su neki od navedenih uzroka – kriterijuma za postojanje države nabrojani u Konvenciji o pravima i obavezama država, zaključenoj u Montevideu 1933. godine,16 koje je primenila i Badinterova ar-bitražna komisija17 kada je odlučivala po pitanju da li su republike bivše SFRJ (Slovenija, Hrvatska i Makedonija) ispunile uslove koje je utvrdio Savet mini-stara Evropske zajednice 16. decembra 1991. godine u dokumentu „Smernice u vezi sa priznavanjem novih država u istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu.”

3. Pogled na državljanje, srednju klasu i obrazovanje

Kao posledica razlikovanja prirodnog od zakonitog i uobičajenog, Aristotel opisuje čoveka kao pretežno društveno biće (Aristotel koristi izraz „društvena životinja” – zoon politikon u kontekstu njegovog razlikovanja čo-veka od životinja) koji mora da otkrije kako da živi u zajednici primenom svog razuma i govora, otkrivanjem pravde i stvaranjem zakona koji omogu-ćavaju ljudskoj zajednici da opstane, a pojedincu da živi moralno. Nastavak i nadgradnju Aristotelovih ideja i potrebe za moralnošću možemo pratiti u delima srednjovekovnog persijskog filozofa Avicene (980–1037), francuskog filozofa i teologa Pjera Abelara (1079–1142), preko Žan-Žaka Rusoa (1712–1778) do filozofa 20. veka: Alasdera Mekintajra,18 Bernarda Vilijamsa19 i dru-gih. Kod nas je tranzicija društvenog poretka aktuelizovala i potencirala neka

13 Aristotel, (1988). Politika, Zagreb, Globus, Knjiga treća (Γ.III.3, 1276b), str. 78.14 Aristotel, (1988). Politika, Zagreb, Globus, Knjiga treća (Γ.III.3, 1276b, Γ.III.6, 1278b), str. 79

i 85.15 Aristotel, (1988). Politika, Zagreb, Globus, Knjiga četvrta (Δ.IV.1, 1289a), str. 118.16 Konvencija o pravima i obavezama država, čl. 1: „Država kao subjekat međunarodnog prava

mora da ispunjava sledeće kriterijume: (a) stalno stanovništvo; (b) definisana teritorija; (c) vlada; i (d) kapacitet za stupanje u odnose sa drugim državama.”(Skrećemo pažnju da su ovu konven-ciju ratifikovale samo države Južne Amerike).

17 Pellet, A., (1992). The Opinions of the Badinter Arbitration Committee – A Second Breath for the Self-Determination of Peoples, European Journal of International Law, 3 (1), str. 182; Badinter Arbitration Committe, Opinion no. 1 of 29 November 1991, stav 1, tačka b.

18 MacIntyre, A., (1984). After Virtue: A Study in Moral Theory, 2nd edition, University of Notre Dame Press i (2001). Dependent Rational Animals: Why Human Beings Need the Virtues, Open Court.

19 Williams, B., (1972). Morality: An Introduction to Ethics, Cambridge University Press; (1985) Ethics and the Limits of Philosophy, Harvard University Press.


77

bitna pitanja profesionalne etike uopšte, a posebno sudijske etike, s obzirom da ova pitanja naša pravna nauka nije svestrano i sistematski razmatrala u vreme socijalističkog društvenog poretka.20

Ako zanemarimo Aristotelove stavove o slobodnim građanima i robo-vima, ono što je kod ovog mislioca relevantno u duhu našeg rada je to da dr-žavljanin jedne države ne pretpostavlja samo činjenicu života na određenom mestu, učešće u ekonomskoj aktivnosti ili podvrgavanje istim zakonima. On daje naglasak na vrstu aktivnosti, zbog čega se državljaninom smatra ono lice koje učestvuje u radu sudstva i institucija vlasti.21 Učestovanje u deba-ti i odlučivanju znači da je građanin deo grupe koja diskutuje o prednosti i štetnosti, dobrom i lošem, pravednom i nepravednom, da bi zatim donosio zakone i sudske odluke na osnovu svojih debatno-konsultativnih ovlašćenja. Međutim, imajući u vidu način odlučivanja u atinskom polisu u kojem je ži-veo Aristotel, to je značilo direktno učešće u radu skupštine i drugim organi-ma, a ne glasanje za političke predstavnike kako se u modernim društvima, posredno, ostvaruje učešće građana u vlasti. To je bio i demokratski ideal koji, u vidu deliberativne (debatne – prim. aut.) demokratije od Rusoa (posebno s obzirom na njegovo insistiranje da je opšta volja nešto što je različito od volje svih) i Kanta (ako se ima u vidu njegova koncepcija javnog uma kao krite-rijuma legitimnosti odluka onih koji se nalaze na položajima) pa do Koena i Frimana, zastupa Jirgen Habermas, po kojem „komunikativne pretpostavke omogućavaju da u igru uđu bolji argumenti u različitim formama rasprave i iz procedura koje obezbeđuju fer proces pregovaranja.”22 Aristotelove postulate o učešću građana u vlasti radi opšteg dobra potvrdio je i Friman kada navodi da „Ideal deliberativne demokratije kazuje da je prilikom glasanja uloga, a možda i dužnost, građana demokratije da izraze svoje nepristrasne sudove s obzirom na ono što vodi opštem dobru za sve građane, a ne njihove lične preferencije koje se zasnivaju na sudovima kako date mere utiču na njihove lične ili grupne interese.”23

Iako je poželjno da današnji politički sistemi kombinuju načine na koje bi građani mogli da učestvuju u važnim političkim i drugim temama,

20 Gajinov, M., (2009). Uloga i značaj Saveta za etička pitanja Društva sudija Srbije i standardi sudijske etike, Pravo – teorija i praksa, 26 (3–4), str. 12.

21 Aristotel, (1988). Politika, Zagreb, Globus, Knjiga treća (Γ.III.1, 1275a), str. 74.22 Habermas, J., (1996). Three Normative Models of Democracy, u: Benhabib, S. (ed.) Democracy

and Difference: Contesting the Boundaries of the Political, New Jersey, Princeton University Press, str. 24.

23 Freeman, S., (2000). Deliberative Democracy: A Sympathetic Comment, Philosophy & Public Affairs, 29 (4), p. 375. (2012. Maj 15). Preuzeto sa: http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/papa.2000.29.issue-4/issuetoc.


78

da usmeravaju političke debate u skupštini i tako da utiču na donošenje za-kona putem direktnog kontakta sa narodnim poslanicima iz njihove izborne jedinice, samo je po sebi jasno da direktno učešće građana u vršenju vlasti i uređivanju poslova uz pomoć javne debate njenih članova nije uvek moguće, u najmanju ruku iz praktičnih i ekonomskih razloga.24 Ipak, uloga donosi-laca odluka u omogućavanju građanima, a posebno mladima, suštinskog i efikasnog učešća u donošenju odluka od interesa za njih, kako je potvrđeno u jednoj od rezolucija Saveta EU (dalje u tekstu: Rezolucija Saveta EU),25 mora se podsticati i stvaranjem opšte klime dijaloga u društvu, vodeći računa o socijalnoj pravdi, kritičkom razmišljanju, davanjem aktivnog doprinosa i izražavanjem stavova, primenom sredstava i mogućnosti predstavničke i par-ticipativne demokratije na svim nivoima društva. Sa druge strane, jedno od mogućih rešenja navedenog problema nudi se u činjenici da danas veliki broj građana ima pristup informatičko-komunikacionoj tehnologiji i znanje o nje-noj primeni, pomoću koje se mogu obavljati masovne konsultacije, iscrpne javne debate uz najšire moguće učešće zainteresovanih, čime se, u zavisnosti od primenjenog metoda, u celoj Evropi može doprineti većoj transparentnosti uključivanja u demokratski proces odlučivanja.26 S obzirom na to da mediji i sredstva elektronske komunikacije unapređuju informisanost, širi se i broj ljudi koji mogu da učestvuju u razmeni stavova i procesu odlučivanja. To ta-kođe može da pruži priliku građanima da i sami proizvode informacije, a ne da budu objekt informacija, odnosno da ih samo nekritički primaju.

Govoreći o vrlini, Aristotel ustanovljava princip po kojem vrlina pred-stavlja sredinu između dve suprotnosti.27 Po njemu država ima tri grupe držav-ljana: bogate, siromašne i srednju klasu. Pripadnici srednje klase ne pate od arogancije koja karakteriše bogate i zavisti koja karakteriše siromašne. Zato on smatra da država može da bude dugotrajna samo ako je srednja klasa u mogućnosti ili da sama vlada ili da vlada zajedno sa nekom od dve pomenute

24 Jež, Z., (2008). op. cit. str. 55; Kada je Belgija 2011. godine bila bez vlade duže od 500 dana, nezavisna grupa građana od kojih niko nije bio iz sfere politike, pokrenula je ideju organizovanja „Samita građana” nazvanog G1000, koji bi raspravljao o važnim pitanjima i formulisao konkret-ne političke predloge. – Vermeersch, P., (2011). G1000: Deliberative democracy in Belgium, (2012. Maj 14). Preuzeto sa: http://www.deliberative-democracy.net.

25 Resolution of the Council and of the Representatives of the Governments of the Member States, meeting within the Council, on encouraging new and effective forms of participation of all young people in democratic life in Europe, (2011/C 169/01), Official Journal of the European Union, C 169/1 od 9. 6. 2011, čl. 4, st. 1.

26 Ibid, čl. 6, st. 3.27 Aristotel, (1988). Nikomahova etika, Zagreb, Globus, Knjiga druga (II, 1106a, 30–35 i 1106b,

6–9), str. 30 i 31.


79

društvene grupe, jer se jedino na taj način može upravljati njihovim razli-kama. Međutim, kako takvo stanje stvari nikada nije postojalo, to je i uzrok nestabilnosti i sukoba koji mogu da dovedu do građanskih protesta i radika-lizma28, a u krajnjoj liniji i do građanskog rata.

Prema Aristotelu, bogati veruju da zato što imaju veće materijalno bogat-stvo takođe treba da uživaju i veću političku moć, dok siromašni, pozivajući se na činjenicu da su svi građani podjednako slobodni i da su oni brojnija gru-pa u društvu, zahtevaju ravnomernu distribuciju političke moći koja im omo-gućava da vladaju zbog njihove brojnosti. Upravo iz ove hipoteze on dolazi do zaključka da su oligarhija i demokratija loši politički sistemi zbog činjeni-ce da i bogati i siromašni ignorišu opšte dobro i teže ostvarenju samo svojih interesa.29 Zato ne čudi što mnogi politiku izvesno smatraju zanimanjem koje je usmereno na nečasne, sebične ciljeve, kao što su bogatstvo i moć.

Na ovom mestu interesantno je osvrnuti se na to kako Aristotel vidi ulogu bogatih u demokratiji. On savetuje da se višak prihoda u budžetu ne deli siro-mašnim građanima u vidu jednokratnih isplata koje će oni primiti i istovreme-no tražiti još, već da se višak akumulira do određene visine koja je dovoljna da siromašnima obezbedi kupovinu zemlje ili početak bavljenja trgovinom. Ovakav Aristotelov stav neodoljivo podseća na ideju pravične preraspodele bogatstva na nivou države onima kojima je pomoć potrebna, a koja je prema dostignutom stepenu razvoja, u najvećoj meri ostvarena u skandinavskim ze-mljama (Norveška, Švedska).

Kada se radi o obrazovanju, Aristotel u Osmoj knjizi Politike ističe kako je ono od tolike važnosti da se ne može prepustiti porodicama, već da država treba da ima ključnu ulogu u njegovom sprovođenju i nadzoru. Društvo uspo-stavlja vrline preko obrazovanja i zakona koji dopuštaju određene radnje ili zabranjuju druge. Moralnost ima svoj kontekst i značenje samo ako građani i njihovo društvo dele iste ciljeve – svrhu. U tom smislu Aristotelova ideja uloge obrazovanja leži u težnji stvaranja takvog čoveka koji će znati šta je ispravno, razumeti zašto je nešto ispravno i znati da donese pravu odluku kada se suoči sa nekom etičkom ili političkom dilemom. U duhu navedenih postu-lata, i gore navedena Rezolucija Saveta EU ističe da efikasno učešće u društvu

28 Primeri građanskih nemira i protesta u novije vreme su: „arapsko proleće” 2011. godine u Tunisu i Egiptu, a u Siriji od aprila 2012. godine postoji opasnost eskalacije protesta u građanski rat. Poseban fenomen građanskih protesta predstavlja putem interneta oformljen pokret „Okupirajmo Wall Street” koji, kako se svetska finansijska kriza produbljuje, sve više stiče pristalica širom sveta, a etablirao se 17. septembra 2011. godine protestima u finansijskom kvartu Njujorka. (2012. Maj 14). Preuzeto sa: http://www.occupywallst.org/.

29 Jež, Z., (2008). op. cit. str. 56.


80

zahteva od mladih sticanje i razvijanje ključnih veština neophodnih za trajno učenje, posebno veština komunikacije, društvene i građanske kompetentnosti, kao i kulturne svesnosti i njenog ispoljavanja.30 Sa druge strane, ljudski um i razum, kao osnove prirodnog prava čiji se jednim od utemeljivača smatra i Aristotel31, predstavljali su prirodnu i univerzalnu paradigmu definisanja su-štine prava u stavovima škole prirodnog prava.

Po pitanju obrazovanja on naglasak stavlja na praktično znanje, jer bi teoretsko podučavanje bilo van sposobnosti većine građana kojima u tom svojstvu ono nije potrebno. Praktično znanje treba da građanima omogući da ostvare svoju svrhu i da obavljaju građanske obaveze. Iz današnje perspek-tive, svrha obrazovanja nije se bitno promenila, ali ono po svojim pojedinim karakteristikama može da bude više teorijsko, a manje upotrebljivo i korisno u svakodnevnom životu. Zato se eventualno pokazuje poželjnim da obrazo-vanje mnogo više naglasak dâ praktičnim veštinama i znanju, a da se infor-mativno-faktografska komponenta prepusti individualnoj zainteresovanosti i naučnom radu.

30 Resolution of the Council and of the Representatives of the Governments of the Member States, meeting within the Council, on encouraging new and effective forms of participation of all young people in democratic life in Europe, (2011/C 169/01), Official Journal of the European Union, C 169/1 od 9. 6. 2011, čl. 5, st. 4.

31 Jež, Z., Dunđerski, B., (2010). Neki aspekti odnosa škole prirodnog prava i Kelzenove normativističke teorije prava, Pravo – teorija i praksa, 27 (3–4), str. 39–40; Shellens, M. S., (1959). Aristotle on Natural Law, Natural Law Forum, 4 (1), str. 72–100; Gadamer, H., (1986). The Idea of the Good in Platonic-Aristotelian Philosophy. Trans. P. Christopher Smith. New Haven, CT; Miller, Jr. F. D., (1997). Nature, Justice, and Rights in Aristotle’s Politics, Oxford University Press. Takođe treba imati u vidu da brojni filozofi i teoretičari smatraju da su tumačenja Tome Akvinskog u njegovom delu Summa Theologiae, u stvari, doprinela izgradnji pogrešnog stava o Aristotelu kao jednom od osnivača teorije prirodnog prava. – Jaffa, V. H., (1952). Thomism and Aristotelianism: A Study of the Commentary by Thomas Aquinas on the Nicomachean Ethics, Chicago: The University of Chicago Press; Hefe, O., (2009). Aristotelova politika, Utopija, Beograd, str. 16. Međutim, u teoriji je zastupljeno i stanovište po kojem ipak “... nema jasnog odgovora na pitanje kada neki (Aristotelov – prim. aut.) stav prestaje da bude deo teorije prirodnog prava, ... a kada on uopšte i ne spada u teoriju prirodnog prava.” – Murphy, M., (2011). The Natural Law Tradition in Ethics, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2011 Edition), Edward N. Zalta (ed.), (2012. Jun 5). Preuzeto sa: http://plato.stanford.edu/archives/win2011/entries/natural-law-ethics/


81

4. Zaključak

Kao odgovor na krizu modernog liberalizma kao uzora na kojem se za-snivala organizacija društva i države poslednjih decenija, današnji teoretičari uzore za promenu društvenog uređenja sve više traže u idejama drevnih misli-laca. Ovakvo stanje neminovno je pokrenulo novu otvorenost prema idejama Aristotela, jednom od najstarijih inspiratora republikanske i građansko-huma-nističke tradicije ranog modernizma. Pogledi na vezu između dobra državne zajednice i građana, verovanje u obavezno aktivno učešće građana u vlasti, analiza uzroka i načina sprečavanja nemira, protesta i revolucije u državama, bili su izvor inspiracije mnogih filozofa posle Aristotela, a u današnje vreme posebno onih nezadovoljnih liberalnom političkom filozofijom.

Aristotelovi postulati dolaze nam u vidu jednostavnih istina koje, na prvi pogled, često mogu da zvuče obično, a da nas po svojoj složenosti i dubini upućuju na značenja koja nisu tako očigledna. Međutim, sagledavanjem smi-sla i univerzalnosti tih istina shvatamo njihovu bezvremenu vrednost.

Usled cikličnog ponavljanja krize društva koju je uočio i Aristotel, sve češće se postavlja aristotelovska dilema: Da li društvo treba da se prilago-đava zahtevima tržišta ili tržište treba da se prilagođava potrebama društva? A aristotelovski odgovor na postavljeno pitanje bio bi negde na pola puta: u ravnoteži suprotnosti. Upravo takvi njegovi stavovi upućuju nas na zaključak o ozbiljnosti i dalekovidosti o zakonomernostima razvoja društva i države.

Odlučujući uticaj koji Aristotelovi postulati imaju na organizaciju društva i države i njihova aktuelnost prvenstveno se ogledaju u provociranju detalj-nih teorijskih rasprava o večitim temama političke filozofije: uticaju ljudske prirode na politiku, ulozi morala u politici, vladavini prava, odnosu pojedinca prema državi, ulozi srednje klase i važnosti moralno obrazovanog građanina. Iako nam se njegovi postulati čine prevaziđenim i previše jednostavnim za današnje uređenje države, istorijsko iskustvo nam ukazuje da opasne i tra-gične posledice po društvo nastupaju upravo onda kada se oni zanemare ili zloupotrebe.


82

Slobodan JovanovićAssociate Professor at The Faculty of Law, The University of Business Academy, Novi Sad

Aristotle postulates of a social system as a model for a modern state organisation

A b s t r a c t

Modern liberalism in the world, as a social framework of living and ac-ting, is, at a great extent, characterised by political stagnation and intellectual decadence. On the other side, a dramatic increase of interest in Aristotle`s opus seems to reflect both cultural and political changes, or purely intellectual changes, happened during the last two decades. Because ot its understatement and practical inefficacy at certain issues, a participatory democracy, as an answer to the attitudes of the New Right, has largely lost its power of having an influence on the organisation of the modern society. That is why the mo-dels of the state organisation are more and more found in the ideas of the an-cient philosophers and in the classical models of social solidarity. Nowadays, because of the previously mentioned reasons, there are once more opened the issues of the organisation of society and state, politics, sustainability of a political system, citizen political participation, the role of the middle class and education, to which a certain attention will be paid in this paper work through the prism of Aristotle`s postulates.

Key words: politics, political science, political system, cause, liberalism, democracy

Literatura

1. Aristotel, (1988). Nikomahova etika, Zagreb, Globus,2. Aristotel, (1988). Metafizika, Zagreb, Globus3. Aristotel, (1988). Politika, Zagreb, Globus4. Badinter Arbitration Committe, Opinion no. 1 of 29 November 1991.5. Cooper, C., (2008). Extraordinary Circumstances. The Jorney of a

Corporate Whistleblower, John Wiley & Sons, Hoboken.6. Freeman, S., (2000). Deliberative Democracy: A Sympathetic Comment,

Philosophy & Public Affairs, 29 (4), pp. 371–418. (2012. Maj 15).


83

Preuzeto sa: http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/papa.2000.29.issue-4/issuetoc.

7. Gadamer, H., (1986). The Idea of the Good in Platonic-Aristotelian Philosophy, Trans. P. Christopher Smith. New Haven, CT.

8. Gajinov, M., (2009). Uloga i značaj Saveta za etička pitanja Društva su-dija Srbije i standardi sudijske etike, Pravo – teorija i praksa, 26 (3–4), str. 11–24.

9. Habermas, J., (1994). Three Normative Models of Democracy, u: Benhabib, S. (ed.) Democracy and Difference: Contesting the Boundaries of the Political, New Jersey, Princeton University Press, pp. 21–30.

10. Hefe, O., (2009). Aristotelova politika, Beograd, Utopija11. Occupy Wall Street, (2012. Maj 14). Preuzeto sa: http://www.

occupywallst.org/12. Šturm und drang, u Wikipediji (2012. Maj 9). Preuzeto sa: http://

sr.wikipedia.org/wiki/%C5%A0turm_und_Drang.13. Jaffa, V. H., (1952). Thomism and Aristotelianism: A Study of the

Commentary by Thomas Aquinas on the Nicomachean Ethics, Chicago: The University of Chicago Press.

14. Jež, Z., Dunđerski, B., (2010). Neki aspekti odnosa škole prirodnog prava i Kelzenove normativističke teorije prava, Pravo – teorija i praksa, 27 (3–4), str. 38–45.

15. Jež, Z., (2008). Neki sociološki aspekti pojma demokratije, Pravo – teo-rija i praksa, 25 (1–2), str. 54–67.

16. MacIntyre, A., (1984). After Virtue: A Study in Moral Theory, 2nd editi-on, University of Notre Dame Press MacIntyre, Alasdair.

17. MacIntyre, A., (2001). Dependent Rational Animals: Why Human Beings Need the Virtues, Open Court.

18. Miller, Jr. F. D., (1997). Nature, Justice, and Rights in Aristotle’s Politics, Oxford University Press.

19. Moseley, A., (2005). Political Philosophy, Internet Encyclopedia of Philosophy, (2012. Maj 9). Preuzeto sa: http://www.iep.utm.edu/polphil/.

20. Murphy, M., (2011). The Natural Law Tradition in Ethics, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2011 Edition), Edward N. Zalta (ed.). (2012. Jun 5). Preuzeto sa: http://plato.stanford.edu/archives/win2011/entries/natural-law-ethics/

21. Pellet, A., (1992). The Opinions of the Badinter Arbitration Committee – A Second Breath for the Self-Determination of Peoples, European Journal of International Law, 3 (1), pp. 178–185.


84

22. Perović, S., (2006). Sloboda uređivanja obveznih odnosa i javni poredak, Zbornik PFZ, 56 (posebni broj), Zagreb, str. 401–424.

23. Report of the World Commission on Environment and Development to the UN General Assembly, 96th plenary meeting of 11 December 1987, A/RES/42/187.

24. Resolution of the Council and of the Representatives of the Governments of the Member States, meeting within the Council, on encouraging new and effective forms of participation of all young people in democratic life in Europe, (2011/C 169/01), Official Journal of the European Union, C 169/1 od 9. 6. 2011.

25. Rorbach, W., (2009). Uticaj finansijske krize na zakonodavstvo i praksu u osiguranju u Evropskoj uniji u: Jovan Slavnić et. al. (urednik), Integracija (prava) osiguranja Srbije u evropski (EU) sistem osiguranja – zbornik sa X savetovanja, Palić, Beograd Udruženje za pravo osiguranja Srbije, str. 9–26.

26. Shellens, M. S., (1959). Aristotle on Natural Law, Natural Law Forum, 4 (1), pp. 72–100.

27. Stiglitz, J., (2010). Im freien Fall. Vom Versagen der Märkte zur Neu-ord nung der Weltwirtschaft; prevod na nemački Schmidta Thorstena, 1. izdanje, Siedler Verlag, Minhen.

28. Vermeersch, P., (2011). G1000: Deliberative democracy in Belgium, (2012. Maj 14). Preuzeto sa: http://www.deliberative-democracy.net.

29. Williams, B., (1972). Morality: An Introduction to Ethics, Cambridge University Press.

30. Williams, B., (1985). Ethics and the Limits of Philosophy, Harvard Uni-versity Press.

85

Saša Knežević*

NAČELO KONTRADIKTORNOSTI (RASPRAVNOSTI) U

KRIVIČNOM POSTUPKU

REZIME: Mogućnost krivičnopravnih stranaka, da iznesu sopstveni stav o krivičnoj stvari, ali i da se izjasne o stavu suprotstavljene stranke, kao okosnicu načela kontradiktornosti, čini ugaoni kamen postupka utvrđiva-nja odlučnih činjenica. Krivični postupak, normativno izgrađen kao spor ravnopravnih stranaka, predstavlja optimalni institucionalni ambijent, za ostvarivanje proklamovanog zadatka krivične procedure. Iz toga proističe važnost načela kontradiktornosti (raspravnosti), koje nije izričito formuli-sano u ZKP-a, ali nedvosmisleno proizlazi iz procesnog položaja krivično-procesnih stranaka. Iako se načelo kontradiktornosti, primarno realizuje na glavnom pretresu, elementi ovog načela zastupljeni su i u ostalim fazama krivičnog postupka.Osnovni preduslov za ostvarivanje principa kontradiktornosti, jeste, da se krivični postupak normativno izgradi kao stranački postupak. U savreme-nom krivičnom postupku, načelo monofunkcionalnosti jedna je od osnov-nih odrednica obaju tipova ovog postupka, koje otvara put ostvarivanju načela kontradiktornosti.

Ključne reči: kontradiktornost; rasprava; krivični postupak; stranke; sud;

Opšte napomene

Jedna od osnovnih tekovina optužnog (akuzatorskog) sistema krivič-nog postupka je i pravom priznata mogućnost krivičnoprocesnih stranaka da aktivno učestvuju u krivičnom postupku, pogotovo u vršenju procesnih radnji usmerenih na utvrđivanje sudske istine. Inkvizicioni (istražni) sistem

* Redovni profesor, Pravni fakultet Univerziteta u Nišu, e-mail: [email protected]

UDK: 343.13BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 85–98



86

krivičnog postupka, svojom konstrukcijom i osnovnim karakteristikama, nije predstavljao povoljan institucionalni ambijent za realizaciju načela kontra-diktornosti. Objedinjenost osnovnih krivičnoprocesnih funkcija u rukama suda, procesna neravnopravnost nosilaca funkcija optužbe i odbrane, kao i odvijanje centralne faze postupka na osnovu spisa, objektivno su onemogućili ostvarivanje raspravnosti – nužnog preduslova za istinito rasvetljenje i rešenje krivične stvari.

Savremeni krivični postupak prihvatio je dostignuća optužnog sistema krivičnog postupka na planu izvođenja krivičnoprocesnih radnji. U tom kon-tekstu, mogućnost krivičnopravnih stranaka da iznesu sopstveni stav o kri-vičnoj stvari, ali i da se izjasne o stavu suprotstavljene stranke, kao okosnice načela kontradiktornosti, čine ugaoni kamen postupka utvrđivanja odlučnih činjenica. Krivični postupak, normativno izgrađen kao spor ravnopravnih stranaka, predstavlja optimalni institucionalni ambijent za ostvarivanje pro-klamovanog zadatka krivične procedure. Iz toga proističe važnost načela kon-tradiktornosti (raspravnosti), koje nije izričito formulisano u ZKP, ali nedvo-smisleno proizlazi iz procesnog položaja krivičnoprocesnih stranaka. Iako se ovo načelo primarno realizuje na glavnom pretresu, elementi načela kontra-diktornosti zastupljeni su i u ostalim fazama krivičnog postupka.

Ostvarivanje načela kontradiktornosti u istrazi

Istraga predstavlja pripremnu fazu krivičnog postupka, koja prethodi meritornom sudskom odlučivanju, u kojoj, de lege lata, odlučujuću ulogu ima istražni sudija, a, u određenoj meri, veće pozivnih sudija. Aktivna uloga sud-skih organa u fazi istrage, ali i na glavnom pretresu, donekle ograničava rea-lizaciju načela raspravnosti, shvaćenog u njenom izvornom obliku. Međutim, to je posledica pozicije suda, kao dominus littis-a krivičnog postupka.

Obaveza suda da, pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage, sasluša osumnjičenog, predstavlja manifestaciju delatnosti koja je usmerena na ostva-rivanje načela raspravnosti. Međutim, relativizacija ove obaveze istražnog sudije, postojanjem opasnosti od odlaganja (čl. 243, st. 2, ZKP), objektivno ograničava pravo osumnjičenog da se suprotstavi optužnoj tezi. Korektivni mehanizam ovom vidu ograničavanja načela kontradiktornosti sastoji se u mogućnosti okrivljenog da se, žalbom na rešenje o sprovođenju istage, su-protstavi kaznenopravnom zahtevu ovlašćenog tužioca (čl. 243, st. 5).

Mogućnost organizovanja pripremnog ročišta, na kome bi se iskristali-sala odluka istražnog sudije o osnovanosti inicijative javnog tužioca za kri-vično gonjenje osumnjičenog (čl. 243, st. 3, ZKP), u saglasju je sa osnovnim

Načelo kontradiktornosti (raspravnosti) u krivičnom postupku

87

postulatima načela raspravnosti. Mogući aktivizam titulara dvaju oprečnih teza na ovom susretu pred istražnim sudijom korespondira sa samom sušti-nom ovog osnovnog načela krivičnog procesnog prava. Aktivna uloga osum-njičenog i javnog tužioca proističe iz mogućnosti njihovog izjašnjavanja o okolnostima, relevantnim za odlučivanje o eventualnom pokretanju krivičnog postupka, kao i o stavljanju odgovarajućih predloga. Uz to, javni tužilac, na pripremnom ročištu, može izmeniti i dopuniti svoj inicijalni optužni akt, a može predložiti i sprovođenje postupka neposrednog optuženja. Eventualna saglasnost istražnog sudije na predlog za podizanje neposredne optužnice uslovljena je prethodnim saslušanjem osumnjičenog (čl. 244, st. 2), što odgo-vara zahtevima kontradiktornosti. Načelo kontradiktornosti očituje se i u pra-vu krivičnoprocesnih stranaka (prvenstveno okrivljenog) da predlažu izvo-đenje pojedinih krivičnoprocesnih radnji u fazi istrage (čl. 250). Prisustvo stranaka uviđaju i saslušanju veštaka (čl. 251, st. 2, ZKP), kao i ispitivanju svedoka (čl. 251, st. 4), osnovni je preduslov za realizaciju načela raspravno-sti u istrazi. Međutim, pravo dokazne inicijative stranaka u ovoj fazi krivič-nog postupka, putem predlaganja istražnom sudiji da postavi određena pitanja okrivljenom, svedoku ili veštaku, a naročito neposredno postavljanje pitanja ovim subjektima na osnovu dozvole istražnog sudije, pojačava volumen za-stupljenosti načela kontradiktornosti u istrazi.

Obaveza istražnog sudije i vanraspravnog veća da, pre donošenja rešenja oodređivanju pritvora, saslušaju okrivljenog (čl. 142a st. 1, ZKP) na kursu je uvažavanja načela raspravnosti. Nosilac optužne teze je predložio odre-đivanje ove najteže mere procesne prinude, a funkcionalno nadležni sudski organ odluku donosi tek nakon što se i titular suprotstavljene krivičnopro-cesne funkcije izjasni o predlogu tužioca. Elementi raspravnosti ojačani su mogućnošću javnog tužioca i branioca da prisustvuju saslušanju okrivljenog, koji se izjašnjava o predlogu javnog tužioca za određivanje pritvora (čl. 142a st. 2). S druge strane, izuzetna mogućnost određivanja pritvora bez saslušanja okrivljenog, usled nemogućnosti uručivanja poziva okrivljenog zbog nedo-stupnosti ili neprijavljivanja promene adrese, ili zbog opasnosti od odlaganja, (čl. 142a st. 6. ZKP) protivreči osnovnim postavkama načela raspravnosti.

Vanraspravno veće (čl. 24, st. 6. ZKP) ima određena ovlašćenja u fazi istrage. U funkcionalnu nadležnost ovog veća, između ostalog, pod zakonom predviđenim uslovima, spada i donošenje odluka o sprovođenju i obustavi istrage. U donošenju odluka u toku istrage, vanraspravno veće može zatra-žiti određena objašnjenja od stranaka, ali i od istražnog sudije i branioca. Ovi subjekti mogu usmeno saopštiti svoje stavove na sednici veća (čl. 262. ZKP). Koristeći ovu zakonsku mogućnost, krivičnoprocesne stranke mogu


88

argumentovano sučeliti svoje stavove pred organom krivičnog postupka, i time proširiti horizonte realizacije načela kontradiktornosti u krivičnom postupku.

Raspravnost u fazi optuženja

Podizanje optužnice ne podrazumeva da rešavanje krivične stvari ne-minovno kreće ka centralnoj fazi krivičnog postupka – glavnom pretresu. Pozitivnopravna rešenja još uvek omogućavaju okrivljenom da, podnošenjem prigovora protiv optužnice, inicira sudsku kontrolu optužnice.1 Podnošenjem prigovora, okrivljeni i njegov branilac aktivno se suprotstavljaju optužnici tužioca. Na taj način, ovaploćuju se osnovni zahtevi kontradiktornog postu-panja u fazi optuženja.

Prigovor protiv optužnice predstavlja pravno sredstvo, kojim okrivljeni i njegov branilac pobijaju činjeničnu i pravnu utemeljenost optužnice, s ciljem da se osujeti izvođenje okrivljenog na glavni pretres. Podnošenjem prigovora, okrivljeni dobija još jednu priliku da se suprotstavi krivičnopravnom zahtevu ovlašćenog tužioca, i tako od sebe odagna opasnost od započinjanja postup-ka meritornog odlučivanja o krivičnoj stvari. Pravno zasnovana mogućnost slabije krivičnoprocesne stranke da se sopstvenom inicijativom usmeri na op-tužnicu čini okosnicu ostvarivanja načela kontradiktornosti u završnoj fazi prethodnog krivičnog postupka.

Suprotstavljanje okrivljenog optužnici inicira delatnost vanraspravnog veća, u smeru utvrđivanja osnovanosti prigovora protiv optužnice, a, u kraj-njoj liniji, i o sudbini podignute optužnice. Svojevrsni spor o činjeničnoj i pravnoj zasnovanosti optužnice dobija epilog u odgovarajućoj odluci ovog veća. Samo omogućavanje preispitivanja optužnice pre početka glavnog kri-vičnog postupka predstavlja oživotvorenje osnovne ideje načela kontradik-tornosti. Eventualni uspeh okrivljenog i branioca u pravnom obesnaživanju optužnice (donošenjem odluke da nema mesta optužbi i obustavi krivičnog postupka) predstavljao bi potpunu valorizaciju osnovnih postavki ovog nače-la, usmerenih na postizanje sudske istine.

Ostvarivanje načela kontradiktornosti na glavnom pretresu

Glavni pretres predstavlja centralnu fazu krivičnog postuopka, u kojoj se meritorno odlučuje o osnovanosti krivičnopravnog zahteva za kažnjava-nje okrivljenog. Značaj ove faze krivičnog postupka proizlazi iz obaveze

1 Oživotvorenjem koncepta tužilačke istrage, nestaće ovaj vid sudske kontrole optužnice.


89

zasnivanja presude isključivo na dokazima i činjenicama utvrđenim na glav-nom pretresu.

Odvijanje glavnog pretresa suštinski se realizuje sučeljavanjem stranaka pred sudom. Obema strankama pruža se mogućnost da artikulišu svoje suprot-stavljene teze, ali i da se aktivno usmere na opovrgavanje stava druge stranke. Glavni pretres započinje čitanjem optužnice, iz čijeg sadržaja proističe uvere-nje tužioca o činjeničnoj i pravnoj zasnovanosti krivice okrivljenog. Potom, okrivljeni dobija priliku da se izjasni o navodima optužbe. Kroz dokazni po-stupak stranke se izjašnjavaju o utemeljenosti činjenica dobijenih iskazima svedoka i veštaka, kao i o onim koje se utvrđuju na osnovu isprava. Pozicija suda u toku izvođenja dokaza na glavnom pretresu različita je pravnim siste-mima savremenog krivičnog postupka.

Adverzijalni sistemi savremenog krivičnog postupka isključuju aktiv-nost suda na planu izvođenja dokaza na glavnom pretresu. Idejnu osnovu ovog pristupa čini stav da je dokazna inicijativa suda relikt inkvizicionog si-stema, te je nespojiva sa optužnim sistemom adverzijalnog tipa. Sledstveno tome, pun volumen realizacije načela kontradiktornosti moguć je jedino na osnovu monopola stranaka nad dokaznim materijalom. činjenično stanje se, dakle, formira jedino na osnovu inicijative stranaka, bez uticaja suda. To znači da činjeničnu osnovicu krivičnopravnog spora određuju isključivo stranke.

U dokaznom postupku adverzijalnog tipa u potpunosti je realizovano na-čelo kontradiktornosti. Svedoke u engleskom pravu najpre ispituje stranka, koja ga je i pozvala na ročište (examination-in-chief), s ciljem potvrđivanja sopstvenih navoda. Potom, suprotna stranka ispituje tog svedoka, s ciljem sla-bljenja njegovog prvobitnog iskaza, a, ponekad, i za dobijanja iskaza u korist svojih navoda (unakrsno ispitivanje – cross-examination). U slučaju da pro-tivna stranka ne preduzme unakrsno ispitivanje, smatra se da je priznala tač-nost svedodžbe dobijene glavnim ispitivanjem. Englesko pravo inače zabra-njuje unakrsno ispitivanje sopstvenog svedoka, radi njegove diskreditacije. 2

Nasuprot adverzijalnom sistemu krivičnog postupka, većina evropskih kontinentalnih sistema predviđa aktivnu ulogu suda u dokaznom postupku na glavnom pretresu. U nemačkom pravu, sud je ovlašćen da, radi utvrđiva-nja istine, po službenoj dužnosti izvodi dokaze u odnosu na sve činjenice, koje su od značaja za donošenje odluke (§ 244, st. 2, StPO). Isto tako, sud poseduje zakonsku mogućnost odbijanja prdloga stranaka za izvođenje do-kaza. Ovlašćenje suda za odbijanje predloga stranaka za izvođenje dokaza odnosi se na nedozvoljene dokaze, ali i na dokaze koje su suvišni ili opšte

2 Vidi više: Krapac, D., (1995). Engleski kazneni postupak, Zagreb, str. 82 i 83.


90

poznati. Sud, pritom, može procenjivati i uticaj predloženog dokaza na odlu-ku, nepodobnost i nedostižnost predloženog dokaza, kao i postojanje namere stranke da predloži dokaze radi odugovlačenja postupka (§ 244, st. 3, StPO). Odbijanje predloga za saslušanje veštaka može biti motivisano i činjenicom da sud rapolaže potrebnim stručnim znanjem (§ 244, st. 4, StPO). Sud može proceniti i da je vršenje uviđaja necelishodno (§ 244, st. 5, StPO). Načelo kontradiktornosti u nemačkom pravu osnaženo je i pravom stranke da zahteva odlaganje glavnog pretresa, ukoliko je protivna stranka sa zakašnjenjem pred-ložila izvođenje dokaza (§ 246, st. 2, StPO).

Uloga suda u kontradiktornom raspravljanju o krivičnoj stvari na glav-nom pretresu u pozitivnom pravu Srbije odgovara poziciji suda u većini evropskih kontinentalnih pravnih sistema. Krivični sud je aktivni učesnik u utvrđivanju činjenične osnovice presude. Aktivna i rukovodeća uloga suda u dokaznom postupku na glavnom pretresu proizlazi iz zakonske odredbe, prema kojoj dokazivanje obuhvata činjenice koje sud smatra da su važne za pravilno presuđenje (čl. 326, st. 2). Sudsko veće može po službenoj dužnosti izvoditi dokaze, koji nisu predloženi od stranaka, ili od kojih su stranke odu-stale (čl. 326, st. 5, ZKP).

Novi Zakonik o krivičnom postupku Srbije3 predviđa radikalan zaokret u procesnoj poziciji suda prilikom izvođenja dokaza. Inspirisan procesnim položajem suda u adverzijalnim sistemima, ovaj budući osnovni izvor krivič-noprocesnog prava Srbije predviđa monopolsku poziciju stranaka u postupku utvrđivanja činjenične osnovice krivičnog događaja. Time se zakonodavac odriče načela sudske odgovornosti za izvedene dokaze, i promoviše monopol dokazne inicijative stranaka. Sud je u dokaznom postupku zadržao samo neke „rudimentarne i periferne prerogative”, čime je procesna pozicija suda pasi-vizirana.4 Davanje naloga stranci da predloži dopunske dokaze, a, izuzetno i mogućnost suda da sam izvede dokaze, ako je to neophodno radi otklanjanja nejasnoća i protivrečnosti (čl. 15, st. 4, ZKP), upotpunjuje percepciju suda kao pasivnog arbitra kontradiktornog razmatranja krivične stvari. Ta percep-cija je dodatno uobličena i zakonskom mogućnošću unakrsnog ispitivanja svedoka i veštaka (čl. 402, st. 6, ZKP), kao i redukovanjem obaveze daljeg izvođenja dokaza po priznanju okrivljenog (čl. 88, čl. 350, st. 3, čl. 394, st. 3, ZKP). Pokušaj zakonodavca da naknadno predvidi mogućnost aktiviranja suda u dokaznom postupku, tako što će izričito predvideti mogućnost suda da, na glavnom pretresu, izvede i dokaze koje nisu predložile stranke i oštećeni

3 Primena ZKP počinje 15. 01. 2013. godine4 Brkić, S., (2010). Radna verzija ZKP Srbije, Revija za kriminologiju i krivično pravo, (2), str. 88.


91

(čl. 350, st. 2), ali uz pozivanje na odredbu čl. 15, st. 4, ZKP, koja to pravo redukuje, kao i ovlašćenja suda propisana odredbama čl. 356, st. 3 i 395, st. 4. novog ZKP Srbije, bitno ne utiču na ulogu suda kao pasivnog arbitra krivič-nopravnog spora.

Osnažena procesna pozicija krivičnoprocesnih stranaka u otkrivanju i izvođenju dokaza dodatno učvršćuje osnovne postavke načela kontradik-tornosti. Međutim, svojevrsna delegitimizacija suda na planu dokazivanja, poduprta izostavljanjem načela istine iz kataloga osnovnih načela krivičnog procesnog prava, dovodi u pitanje ostvarivanje cilja krivičnog postupka, pro-klamovanog odredbom čl. 1, Zakonika o krivičnom postupku. Teško je oče-kivati da sud, oslobođen obaveze utvrđivanja činjeničnog stanja, u potpuno-sti ostvari intenciju zakonodavca „da niko nevin ne bude osuđen”. Pokazana istrajnost u sprovođenju „atraktivnih akuzatorskih ideja”, konsekventno bi vodila ka odricanju i od cilja, proklamovanog odredbom čl. 1, Zakonika o krivičnom postupku.5 Takav pristup ima zakonodavstvo Bosne i Hercegovine, koje izostavlja proklamovanje tog cilja (čl. 1, ZKP).

Težnja da se, po svaku cenu, neutrališe većina inkvizitorskih elemena-ta iz dokaznog postupka a i krivičnog postupka uopšte, neizostavno dovodi do izgradnje nekoherentnog normativnog okvira ostvarivanja krivičnopravne zaštite društvenih vrednosti. Nužna posledica postupanja po toj idejnoj matri-ci jeste i prepuštanje utvrđivanja činjenične konstrukcije krivičnog događaja monopolu stranaka, od čije procesne inicijative zavisi sankcionisanje učini-laca krivičnog dela i oslobađanje od optužbe nevinih okrivljenih. Sopstvena procesna aktivnost suda na utvrđivanju činjenica ne omogućava potpunu kontradiktornost krivičnog postupka. Međutim, načelo kontradiktornosti nije samo sebi cilj. Ono je instrumentalno i usmerenio je na ostvarivanju istine u krivičnom postupku. Pošto se novim ZKP Srbije načelo istine izostavlja iz kataloga osnovnih procesnih principa, učinjen je pokušaj da se izgradi kontra-diktorni dokazni postupak u punom volumenu, sa neizbežnim reperkusijama na ustvrđivanje istinitog i potpunog činjeničnog stanja.

Svojevrsni monopol stranaka u izvođenju dokaza obesmišljava zako-nom predviđenu mogućnost pobijanja presude zbog pogrešno ili nepotpono utvrđenog činjeničnog stanja. Nelogičnim se čini pravo stranaka da pobijaju činjeničnu utemeljenost presude, čiju su konstrukciju izgradile sopstvenom procesnom aktivnošću, i to bez aktivne uloge suda. Stranke, su, dakle, ovla-šćene da pobijaju činjenični supstrat presude, koji su isključivo one izgradile! Sud, koji nema obavezu utvrđivanja istinitog i potpunog činjeničnog stanja,

5 Brkić, S., Radna verzija ZKP Srbije, str. 89.


92

postaje korektiv neuspešne dokazne aktivnosti stranaka, koje se žale na rezul-tat sopstvene procesne delatnosti. Očigledno je da neupitno pravo stranaka na izjavljivanje žalbe nije logički spojivo sa „čistom kontradiktornošću”, iz koje proizlazi primat stranaka u izvođenju dokaza na glavnom pretresu. Sud, kome u prvostepenom postupku nije omogućeno da se stara o činjeničnom supstratu presude, dobija to pravo tek u postupku iniciranom žalbom stranaka, koje su, prethodno, imale monopol na utvrđivanju odlučnih činjenica!6

Pred izazovima radikalnog zaokreta ka izgradnji sistema, u kome će eg-zistiratai „čista akuzatornost i kontradiktornost” bila su i uporedna zakono-davstva. No, nisu sva zakonodavstva prekoračila „Rubikon”, omogućavanjem pasivizacije suda u dokaznom postupku. Zakonikom o krivičnom postupku Crne Gore predviđa se načelo istine (čl. 16), kao i mogućnost sudskog veća da izvede dokaze, koje stranke nisu predložile, ili su od njih odustale (čl. 346). Isto ovlašćenje sud ima i u hrvatskom zakonodavstvu (čl. 418, ZKP). Italijansko krivičnoprocesno zakonodavstvo, kao pravni sitem evropskog ad-verzijalnog pristupa izgradnji konstrukcije krivičnog postupka, ipak dopušta mogućnost izvođenja dokaza po službenoj dužnosti. Sud može po službenoj dužnosti odrediti veštačenje (čl. 224, st. 1, ZKP), a može i od optuženog, po službenoj dužnosti, zatražiti određene isprave (čl. 237). Isto tako, sud je ovla-šćen da, ex officio, pozove na saslušanje svedoka po čuvenju (čl. 195, st. 2). Na prethodnom ročištu, sud može i po službenoj dužnosti odrediti pribavlja-nje dokaza, radi donošenja presude da nema mesta postupanju (čl. 422). Sud je, na raspravnoj istrazi, ovlašćen da izvodi dokaze koji se odnose na radnje, koje su uvršćene u raspravni spis „dogovornim pribavljanjem” od stranaka u ranijoj fazi postupka (čl. 507). Na taj način, akcijom suda uspostavlja se kontradiktornost, koja je nedostajala u prethodnim fazama krivičnog postup-ka.7 Iz ovih odredaba italijanskog zakonodavstva može se zaključiti da se i evropsko kontinentalno pravo, u kome su iz sistema anglosaksonske proveni-encije najviše prodrli elementi akuzatornosti i kontradiktornosti, u potpunosti ne odriče izvesnog dokaznog aktivizma suda. Tim pre, nema valjanih razloga i za pasivizaciju suda u dokaznim postupku propisanom ZKP Srbije.

Kontradiktornost u postupku po žalbi

Osnovne postavke načela kontradiktornosti ostvaruju se i u drugostepe-nom postupku, iniciranom žalbom ovlašćenih lica. Sama mogućnost iniciranja

6 Isti pristup ima: Škulić, M., (2010). Nacrt Zakonika o krivičnom postupku Srbije, Revija za kri-minologiju i krivično pravo, 49 (2), str. 57

7 Pavišić, B.,( 2002). Talijanski kazneni postupak, Rijeka, str. 218.


93

preispitivanja činjenične i pravne utemeljenosti prvostepene presude pred-stavlja nastavak sučeljavanja stranaka pred sudom pravnog leka. Iako zako-nodavac predviđa širi krug lica procesno legitimisanih za izjavljivanje žalbe, činjenica je da se u instacionom postupku preispituje odluka koja je direktno uticala na sudbinu suprotstavljenih procesnih teza stranaka. Stranka, koja je nezadovoljna odlukom suda o epilogu krivičnopravnog spora, izjavljivanjem žalbe izdejstvovala je nastavak odlučivanja o tom sporu. Time je kontradik-torno sagledavanje suprotstavljenih teza stranaka preneto u ambijent drugo-stepenog postupka. Zavisno od institucionalnog okvira postupka po žalbi u pojedinim zakonodavstvima, stranke će imati mogućnost da raspravljaju o utemeljenosti prvostepene presude.

Kontradiktornost se ostvaruje i pravom protivne stranke da, u roku od osam dana od dana prijema žalbe, podnese odgovor na žalbu. Obaveza je prvostepenog suda da odgovor, zajedno sa žalbom, dostavi drugostepenom sudu na odlučivanje (čl. 373, ZKP). Mogućnost prisustva stranaka odvijanju postupka pred većem drugostepenog suda (doduše, ako su zahtevale da pri-sustvuju, ili je sud procenio da bi njihovo prisustvo doprinelo razjašnjenju stvari (čl. 375, st. 1, ZKP). Na sednici veća suda pravnog leka stranke mogu dati potrebna objašnjenja svojih navoda iz žalbe i odgovora na žalbu, kao i da zahtevaju da se pročitaju pojedini spisi (čl. 375, st. 3, ZKP). Eventualnim ne-dolaskom na sednicu veća, ili neobaveštavanjem o održavanju sednice usled neprijavljivanja promene boravišta (čl. 375, st. 4), stranka bi sopstvenom ne-aktivnošću onemogućila realizaciju osnovnih postavki načela raspravnosti.

Eventualno održavanje pretresa pred drugostepenim sudom stvara pret-postavke za realizaciju načela kontradiktornosti. To je i logična posledica okolnosti da se pretres može održati, ako je zbog pogrešno ili nepotpuno utvr-đenog činjeničnog stanja potrebno da se izvedu novi dokazi, ili ponove ranije izvedeni dokazi, a postoje opravdani razlozi da se predmet ne vraća prvoste-penom sudu na ponovni glavni pretres (čl. 377, st. 1, ZKP). Preispitivanje činjenične konstrukcije krivične stvari moguće je jedino pod uslovom stra-načkog aktivizma, usmerenog ka iznošenju sopstvenog stava, ali na opovrga-vanju stanovišta protivne stranke. Institucionalni okvir za odvijanje pretresa pred drugostepenim sudom omogućava aktivan angažman stranaka na rede-finisanju činjeničnog stanja (čl. 378, st. 3, ZKP), čime se ostvaruju i osnovne postavke načela kontradiktornosti.


94

Pretpostavke za realizaciju načela kontradiktornosti

Osnovni preuslov za ostvarivanje principa kontradiktornosti jeste da se krivični postupak normativno izgradi kao stranački postupak. To je moguće u uslovima odvojenosti osnovnih krivičnoprocesnih funkcija, koji omoguća-vaju da svaka od tih funkcija ima svog titulara. U savremenom krivičnom po-stupku, načelo monofunkcionalnosti je jedna od osnovnih odrednica oba tipa ovog postupka, koje otvara put ostvarivanju načela kontradiktornosti.

Stranački karakter savremenog krivičnog postupka, osim uz uvažavanje principa monofunkcionalnosti, ostvariće se u punom kapacitetu jedino pod uslovom da se stvore normativne pretpostavke za ostvarivanje procesne rav-nopravnosti stranaka. Stranke moraju biti ravnopravne u afirmaciji sopstvenih sučeljenih teza. To je condicio sine qua non ostvarivanja načela kontradik-tornosti. Upravo se iz sagledavanja normativno uobličene procesne pozicije stranaka (prvenstveno okrivljenog) zaključuje o egzistiranju ovog procesnog načela, koje nema izričit zakonski izraz.

Nesumnjivo je da javni tužilac, kao najčešći titular funkcije optužbe, ima preimućstva nad okrivljenim, koji objektivno predstavlja slabiju stranku. Da bi se izbalansirao procesni položaj stranaka, zakonodavac predviđa brojne procesne koncesije okrivljenog, s ciljem neutralisanja preimućstva najzastu-pljenijeg titulara funkcije optužbe. Uravnoteženjem procesnog položaja kri-vičnoprocesnih stranaka, otvara se put za nesmetano kontradiktorno rasprav-ljanje o krivičnoj stvari.

Pretpostavka nevinosti okrivljenog predstavlja jednu od naznačajnijih procesnih preferencija okrivljenog, kojom se uravnotežuje procesni položaj stranaka. Najvažnija procesna posledica uvažavanje ove pretpostavke je po-stojanje tereta dokazivanja na tužiocu. Opterećenje imperativom dokazivanja krivice okrivljenog, kao uslov za „pobedu” svoje procesne teze, umanjuje preimućstvo javnog tužioca proisteklo iz položaja ove stranke kao državnog organa. Neuspeh u postupku dokazivanja krivice okrivljenog rezultira oslo-bađanjem slabije stranke od optužbe. Šta više, za uspeh odbrane, dovoljno je da opstane sumnja u krivicu okrivljenog, a ne dokazana nevinost okrivlje-nog. Time se, na indirektan način, osnažuje procesna pozicija okrivljenog u stranačkom sučeljavanju sa tužiocem. Načelo kontradiktornosti tako dobija zamajac za realizaciju.

Faktička neravnopravnost stranaka često proističe i iz nedovoljne prav-ne obrazovanosti okrivljenog. Stoga se kao korektiv ovog vida neravnoprav-nosti nameće potreba za stručnim pomagačem okrivljenog, u liku branioca. Uz sadejsto branioca na ostvarivanju odbrane, okrivljeni postaje ravnopravni


95

učesnik u „stranačkom dvoboju” pred sudom. Okrivljeni, u stranačkom su-čeljavanju, uz pomoć branioca može anulirati preimućstva ovlašćenog tuži-oca, po pravilu, pravno obrazovanog i na sudski ambijent priviknutog lica. Branilac, kao stručno pravno obrazovano lice, otklanja inferiornost pozicije okrivljenog kao, po pravilu, pravu nevične stranke. Unošenjem elemenata stručnosti u ostvarivanje odbrane anuliraju se početna preimućstva javnog tužioca, koja su plod stručnosti i iskustva. činjenice koje idu u korist okriv-ljenom dobijaju na značaju, a one koje su na štetu okrivljenom sagledavaju se i sa drugog aspekta, čime se doprinosi njihovom valjanom utvrđivanju. Uključivanje branioca u proces ostvarivanja odbrane, olakšava položaj okriv-ljenog, kome psihičke kočnice izazvane mogućnošću izricanja krivične sank-cije otežavaju adaptaciju na sudski ambijent. Osim toga, branilac kao pravno obrazovano lice, lakše uspostavlja komunikaciju sa sudom i protivnom stran-kom. Značaj delatnosti branioca u ostvarivanju odbrane najbolje ilustruje mi-sao: „Branilac je personifikacija prava odbrane, to je živa odbrana. Okrivljeni su često nepismeni i neuki, i primoravati ih da se sami brane znači jakoj ruci optužbe suprotstaviti jedan dosta slab otpor. Okrivljeni bi se, bez pomoći bra-nioca, teško snašao u lavirintu krivičnog postupka i lutanjem bez kompasa bi teško zaštitio svoje interese.”8

Osim pretpostavke nevinosti i prava na stručnu odbranu i mnoge dru-ge procesne koncesije okrivljenog doprinosi ostvarivanju procesne ravno-pravnosti stranaka, kao osnovnog uslova za realizaciju načela raspravnosti. Primera radi, pravom okrivljenog na poslednju reč na glavnom pretresu, ali i normiranjem završnih reči na glavnom pretresu uopšte, omogućava se do-sledno ostvarivanje načela kontradiktornosti u samoj završnici centralne faze krivičnog postupka. Nekim drugim procesnim povlasticama okrivljenog se, pak, doprinosi procesnoj ravnopravnosti stranaka, ali se mogu i neutralisati eventualni rezultati kontradiktornog razmatranja krivične stvari. Zabranom reformatio in peius, na primer, osnažuje se procesni položaj okrivljenog, ali se sprečava da eventualna „pobeda” tužioca rezultira odgovarajućom odlu-kom u postupku iniciranom pravnim lekom. Zabranom dvostruke ugroženosti onemogućava se ponavljanje krivičnog postupka na štetu okrivljenog, iako bi na novom kontradiktornom raspravljanju upravo to mogao biti epilog ponov-ljenog krivičnog postupka.

Elementarna pretpostavka za realizaciju načela kontradiktornosti je prisustvo krivičnoprocesnih stranaka prilikom izvođenja procesnih radnji, prvenstveno na glavnom pretresu. Nužna posledica izostanka stranaka sa

8 Tenekides C.- G., (1897). Dé la defense en matiére criminelle, these, Paris, p. 4


96

glavnog pretresa bila bi odlaganje ili prekid glavnom pretresa. Međutim, dis-kontinuitet u vršenju procesnih radnji na glavnom pretresu u nesaglasju je sa osnovnim postulatima procesne ekonomije. Stoga, mnoga zakonodavstva svesno odstupaju od obaveznog prisustva stranaka glavnom pretresu, čime se, objektivno posmatrano, dezavuiše načelo kontradiktornosti. Reč je o različi-tim formama mandatnih postupaka, usmerenim ka većoj efikasnosti krivične procedure. Logična konsekvenca ovih postupaka je i mogućnost održavanja glavnog pretresa u odsustvu obe stranke. Tu mogućnost pruža i normativni okvir skraćenog (sumarnog) postupka u našem pravu. Donošenje presude bez prisustva okrivljenog moguće je, pod uslovom da je u prethodnoj fazi kri-vičnog postupka saslušan i da je prisustvo okrivljenog nužno (čl. 445, ZKP). Ostvarivanje načela kontradiktornosti ograničava se i ubrzanim procesnim formama za flagrantna krivična dela. Reč je o postupcima protiv flagrantnih učinilaca krivičnih dela, kada izostaju faze istrage i optuženja. Okrivljeni, koji je lišen slobode, odmah se predaje sudećem sudu, i glavni pretres se održava u veoma kratkom roku (od 48 sati od lišenja slobode, ili nešto duže). U tako kratkim rokovima teško je očekivati optimalne uslove za iznošenje sučeljenih teza stranaka, pogotovo što pojedina zakonodavstva dozvoljavaju odvijanje postupka u odsustvu javnog tužioca. Inače, ova forma mandatnog postupanja egzistira u francuskom, portugalskom, mađarskom, poljskom, i mnogim dru-gim pravima.

Zaključne napomene

O utvrđivanju istine u krivičnom postupku nezamislivo je bez prava stra-naka da iznesu sopstveni stav o krivičnoj stvari, kao i da se izjasne o stavu suprotstavljene stranke. Pun kapacitet raspravnosti moguć je u ambijentalnom okviru savremenog krivičnog postupka, izgrađenog na poštovanju principa monofunkcionalnosti i procesne ravnopravnosti krivičnoprocesnih stranaka.

Snažan upliv osnovnih premisa adverzijalnog sistema krivičnog po-stupka anglosaksonske pravne proveniencije, umnogome utiče na realizaciju načela kontradiktornosti. Novousvojenim Zakonikom o krivičnom postupku Srbije neutrališe se obaveza krivičnog suda na utvrđivanju istine. Time se, objektivno posmatrano, stvaraju pretpostavke za pun volumen ostvarivanja načela raspravnosti, sagledanog kroz optiku anglosaksonskog sistema krivič-nog postupka. Međutim, stranački monopol za utvrđivanje činjenične osno-vice krivične stvari, uz pasivizaciju uloge suda u tom postupku, narušava same osnove javnopravnog karaktera krivičnog postupka, sa dalekosežnim posledicamana na ostvarivanje ljudskih prava građana. Načelo raspravnosti


97

nije samo sebi cilj, već je u funkciji utvrđivanja istine o krivičnom događaju. Stoga, angažman suda u postupku dokazivanja ne protivreči osnovnim postu-latima načela kontradiktornosti.

Saša KneževićAssociate Professor, The Faculty of Law, University of Niš

The Adversity Principle in Criminal Procedure

A b s t r a c t

In criminal procedure, the cornerstone of the proceeding governing the establishment of crucial facts is the opportunity of the parties to present their arguments on the criminal matter at issue and to challenge the opponent’s ar-guments, which is the focal point of the adversity principle in criminal proce-dure. A criminal proceeding, which is legally regulated as a dispute involving parties with an equal procedural standing, is an optimal institutional setting for accomplishing the proclaimed purpose of the criminal procedure. It gives rise to the importance of the principle of adversity, which is not explicitly stipulated in the Criminal Procedure Code but which is indisputably derived from the position of the adversaries in criminal procedure. Although the ad-versity principle is primarily put into effect in the course of the main hearing (trial proceedings), the elements of this principle may also be present in other stages of criminal procedure.

The basic condition for implementing the adversity principle is the nor-mative framework where the criminal procedure is regulated as an adversarial procedure. In the contemporary criminal procedure, the monofunctionality principle is one of the basic features of both adversarial and continental crimi-nal procedure which provides for exercising the adversity principle.

Key words: adversity, argument, criminal procedure, parties, court,

Literatura

1. Brkić, S., (2010). Krivično procesno pravo II, Novi Sad2. Brkić, S., ( 2010). Radna verzija ZKP Srbije, Revija za kriminologiju i

krivično pravo. 49 (2), str. 883. Krapac, D., (1995). Engleski kazneni postupak, Zagreb


98

4. Knežević, S., (2012). Osnovna načela krivičnog procesnog prava, Niš, SKC

5. Sprack, J., Emins (2000). Criminal Procedure, Oxford University Press6. Pavišić, B.,( 2002). Talijanski kazneni postupak, Rijeka7. Stanković, G., (2010). Građansko procesno pravo: parnično procesno

pravo I, Niš8. Tenekides, C.- G., (1897). Dé la defense en matiére criminelle, these,

Paris9. Škulić,M., (2010). Nacrt Zakonika o krivičnom postupku Srbije, Revija

za kriminologiju i krivično pravo, 49 (2), str. 5710. Škulić, M., (2009). Krivično procesno pravo, Beograd

99

Milovan Komnenić* Željko Bjelajac** Žaklina Spalević***

STICAJ IZMEĐU OBLIKA IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA FALSIFIKOVANJA

ISPRAVE I ODNOS KRIVIČNOG DELA FALSIFIKOVANJA ISPRAVE SA

DRUGIM KRIVIČNIM DELIMA

REZIME: Pored krivičnih dela falsifikovanja isprava kojima se napada pravni saobraćaj, njegovo nesmetano, normalno i bezbedno funkcionisanje u našem pravu postoji i niz drugih krivičnih dela koja su na razne načine povezana (ili u odnosu) prema njima. Falsifikovana isprava služi samo kao sredstvo za postizanje određenog cilja. To je krivično delo koje nikada nije samo sebi cilj. Najčešći motivi zbog kojih se uz druga krivična dela vrše i falsifikovanje isprava su: pohlepa za novcem, želja da se stekne bolji po-sao, prikrivanje drugog krivičnog dela, takvi slučajevi nalažu potrebu da određenu pažnju posvetimo i problemu odnosa. Zato ćemo odnos krivič-nog dela falsifikovanja isprava prema drugim krivičnim delima posmatrati kroz sticaj kod krivičnog dela falsifikovanja isprava i kroz odnos krivičnog dela falsifikovanja isprava prema drugim krivičnim delima.

Ključne reči: isprave, falsifikovanje isprava, sticaj, krivična dela, evropsko zakonodavstvo.

* Doktor pravnih nauka, advokat, Beograd, e-mail: [email protected] ** Vanredni profesor, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,

Novi Sad, e-mail: [email protected]*** Fakultet za preduzetnički biznis, Univerzitet Union – Nikola Tesla, Beograd,

e-mail: [email protected]

UDK: 343.522BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 99–114



100

Sticaj između oblika izvršenja krivičnog dela falsifikovanja isprave

U predratnoj krivičnopravnoj teoriji, u vremenu između dva svetska rata, zastupalo se mišljenje da ako isto lice pravi i upotrebljava lažnu, odnosno preinačenu ispravu, postojala bi dva krivična dela u odnosu supsidijariteta, pošto se ona nastavljaju jedno na drugo, tako što prvo služi drugom, a drugo služi za dopunu prvog, na čije je ostvarenje po samom svom pojmu upravlje-no1. Zbog toga se radnja falsifikovanja javljala kao supsidijarna upotrebi, kao težem delu.

U krivičnopravnoj teoriji, u vreme važenja Krivičnog zakonika iz 1951. godine, postojalo je mišljenje da je upotreba lažne isprave posledica pravlje-nja iste2. Smatralo se da je pravljenje lažne isprave ili preinačenje prave ispra-ve prethodni stadijum, koji je posebno inkriminisan zbog opasnosti ugrožava-nja pravnog saobraćaja, s tim što, ako dođe do upotrebe, onda prethodni gubi svoju samostalnost zbog stadijuma upotrebe, pa je, prema tome, nemoguć sticaj između ova dva pojavna oblika falsifikovanja.3

U posleratnoj sudskoj praksi dominantno je stanovište da ne postoji sticaj između dva dela u obliku pravljenja lažne ili preinačene prave isprave i kri-vičnog dela u obliku upotrebe takve isprave od strane istog lica, mada sa razli-čitim osnovima nepostojanja sticaja. U nekim sudskim odlukama zauzimana su stanovišta da ne postoji sticaj između ovih pojavnih oblika dela falsifiko-vanja isprava po principu konzumcije, a u drugim po principu supsidijariteta.4

Međutim, naša sadašnja krivičnopravna teorijska shvatanja jedinstvena su u tom pogledu: „Nije moguć sticaj između pravljenja lažne isprave ili pre-inačenja prave isprave i upotrebe takve isprave od strane istog lica. U takvom slučaju postoji samo krivično delo upotrebe lažne ili preinačene isprave dok se prvo delo pojavljuje kao pripremna faza u izvršenju drugog”.5

Pravljenje lažne isprave ili preinačenje prave u nameri da se upotrebi kao prava i upotreba takve isprave dve su inkriminacije koje zadržavaju svoju samostalnost samo kada su učinjene od različitih lica. Međutim, ukoliko ovo delo učini isto lice, postoji prividni idealni sticaj po principu supsidijariteta i

1 Živanović, T., (1936). Osnovi Krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije, Posebni deo, knj. II, sv. 2, Beograd, str. 51.

2 Tahović, J., (1957). Komentar Krivičnog zakonika, Beograd, str. 586.3 Zlatarić, B., (1958). Krivični zakonik u praktičnoj primeni, sv. 1, Zagreb, str. 182.4 Jovašević, D., (1995). Krivično delo falsifikovanja isprava, Doktorska disertacija, Beograd, str.

261.5 Lazarević Lj., (2006). Komentar Krivičnog zakonika Republike Srbije, Beograd, str. 879.

Sticaj između oblika izvršenja krivičnog dela falsifikovanja isprave i odnos krivičnog dela...

101

učinilac odgovara samo za upotrebu falsifikovane isprave, kao primarno delo.6 Prema tome, nije od značaja u kom svojstvu je lice koje upotrebljava ispravu učestovalo u njenom pravljenju (izvršilac, podstrekač, pomagač). Međutim, kad ova dva dela vrše različita lica, a ne radi se o saučesništvu, onda postoje dva krivična dela i jedno od njih odgovara za falsifikovanje isprave, a drugo za njenu upotrebu.

Sporno je da li postoji sticaj krivičnih dela kada je javna isprava upo-trebljena više puta od jednog istog lica. U tom pogledu, u teoriji i praksi, pravi se razlikovanje između toga da li se ista isprava upotrebljava više puta radi ostvarenja istog cilja ili je korišćena u različite svrhe. U prvom sluča-ju, koji bi, na primer, postojao kad je lažna diploma o završenom fakultetu upotrebljena na više konkursa radi zasnivanja radnog odnosa, ne bi postojao sticaj krivičnih dela, dok bi se radilo o realnom sticaju kad bi učinilac u više mahova upotrebio falsifikovanu ispravu radi ostvarenja različitih ciljeva (na primer: lažno svedočanstvo o završenoj školi prvo je upotrebljeno za upis na fakultet, a zatim radi zasnivanja radnog odnosa). Po našem mišljenju, svakom upotrebom falsifikovane isprave ostvareno je ovo krivično delo, pa koliko ima upotreba toliko je dela i učinjeno. Međutim, kod ovog dela posebno je opravdana primena produženog krivičnog dela, naročito u onim slučajevima kad je predmet falsifikovanja takva isprava koja se često upotrebljava, kao što je, recimo, zdravstvena knjižica, radna knjižica i slično.

Istovremenom upotrebom više falsifikovanih isprava od strane istog lica ostvaruje se više krivičnih dela. Sudska praksa uzima da u takvom slučaju po-stoji sticaj krivičnih dela (onoliko dela koliko je preinačenih ili lažnih isprava upotrebljeno), bez obzira na to da li je njihova upotreba upravljena za postiza-nje istog ili različitih ciljeva. Smatramo da ovo pravilo ne bi trebalo primeniti u onim slučajevima kada se dve ili više upotrebljenih isprava odnose na doka-zivanje iste pravno relevantne činjenice (kad, na primer, učinilac konkursa za radno mesto lekara specijaliste podnosi i lažnu diplomu o završenom medi-cinskom fakultetu i lažno uverenje o specijalizaciji). U takvom slučaju falsifi-kovane isprave mogu štetno da se odraze samo u odnosu na zasnivanje jednog pravnog odnosa, a preduzeta je jedna radnja u krivičnopravnom smislu.7

Kad isto lice navede nadležni organ da overi nešto neistinito u ispravi, zapisniku ili knjizi, pa to onda i upotrebi, ostvarena su obeležja oba ova kri-vična dela, ali će, po principu supsidijariteta, odgovarati za upotrebu neistinite isprave.

6 Komnenić, M., Bjelajac., Ž, Spalević, Ž., Predmet krivičnog dela falsifikovanje isprave, Pravo – teorija i praksa 34 (4–6), str. 89–108.

7 Lazarević, Lj., op. cit., str. 880.


102

Kad se ista isprava od istog lica upotrebljava više puta, odnosno kad se odjednom upotrebi više neistinitih isprava, situacija je analogna onoj koja nastaje prilikom upotrebe lažne ili preinačene isprave, tako da su ista rešenja kao i kod tog krivičnog dela. Kod ovog dela moguća je primena pravila o produženom krivičnom delu.8

1. Odnos između krivičnog dela falsifikovanja isprave i drugih krivičnih dela

1.1. Odnos između krivičnog dela falsifikovanja isprave i dela lažnog prijavljivanja

Pravljenjem lažne ili preinačenjem prave isprave i njenom upotrebom u cilju izazivanja pokretanja krivičnog postupka protiv nekog lica zbog kri-vičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, postoji sticaj između krivičnog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela lažnog prijavljivanja.

Krivično delo lažnog prijavljivanja sastoji se u lažnom prijavljivanju učinioca krivičnog dela ili u lažnom prijavljivanju krivičnog dela. Za odnos krivičnog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela lažnog prijavljivanja od posebnog značaja je oblik ispoljavanja krivičnog dela lažnog prijavljivanja u podmetanju tragova krivičnog dela.

Indirektno lažno prijavljivanje (realna dostava) sastoji se u podmetanju tragova, odnosno stvari ili predmeta lica koje se lažno prijavljuje i može se manifestovati u podmetanju predmeta krivičnog dela, u falsifikovanju isprava ili drugih predmeta koji služe kao dokaz kojim se ukazuje na krivicu nevinog lica.

Motivi ovakvog delovanja mogu biti različiti (pakost, osveta itd). Delatnošću falsifikovanja isprave prouzrokuje se pokretanje krivičnog po-stupka za delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Lažno prijavljivanje upotrebom falsifikovane isprave u nameri pokre-tanja krivičnog postupka ima za posledicu pokretanje krivičnog postupka za delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, donošenjem rešenja istražnog sudije ili veća. U slučaju neprihvatanja neslaganja o spro-vođenju istrage, podizanjem neposredne optužnice, optužnog predloga ili pokretanjem pripremnog postupka prema maloletnom licu, ostvarena su sva

8 Nešić, Lj., (1989). Osvrt na krivična dela falsifikovanja isprava i njihov odnos prema nekim drugim krivičnim delima, Bezbednost, (4), str. 258.


103

obeležja krivičnog dela falsifikovanja isprave u sticaju sa krivičnim delom lažnog prijavljivanja.

Upotreba falsifikovane isprave pri lažnom prijavljivanju upućuje na za-ključak da lice koje je izvršilo falsifikovanje zna da prijavljeno lice nije uči-nilo krivično delo koje mu se pripisuje. To ukazuje na činjenicu da se pod takvim okolnostima postupa sa direktnim umišljajem. S obzirom na to da se svesno prijavljuje nevino lice, u tome je sadržana i volja i namera da se protiv prijavljenog lica pokrene krivični postupak.

Prijavljivanje, dakle, mora biti lažno, odnosno tvrđenje u prijavi mora biti neistinito, ne samo u subjektivnom već i u objektivnom smislu.

Međutim, krivična prijava u sudskoj praksi nije prihvaćena kao dokaz činjenice koja ima vrednost za pravne odnose i ne smatra se ispravom u kri-vičnopravnom smislu.

U krivičnopravnoj literaturi ovakvo stanovište je izloženo kritici. Pri tome je ukazano na sledeće: „Protiv onog koji je označen lažno kao prija-vilac može biti pokrenut krivični postupak. Stoga lažno označavanje prija-vioca na krivičnoj prijavi nije apriori irelevantno za pravne odnose, pa se ne može reći da u tim radnjama nisu ostvarena obeležja krivičnog dela iz čl. 355 st. 1 Krivičnog zakonika Republike Srbije, tj. prijavljivanja i upotrebe lažne isprave”.9

1.2. Odnos između krivičnog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela prevare

Upotrebom lažne i preinačene prave isprave u nameri da se sebi ili dru-gom pribavi protivpravna imovinska korist i dovođenjem drugog u zabludu ili održavanjem u zabludi navođenjem da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, ostvarena su sva obeležja krivičnog dela falsifikovanja isprave u sticaju sa krivičnim delom prevare.

Pravljenje lažne ili preinačenje prave isprave u nameri upotrebe kao pra-ve, odnosno pribavljanje lažne ili preinačene prave isprave u nameri da se upotrebi kao prava, samo za sebe predstavlja društveno opasno delovanje, po-što je stvorena apstraktna opasnost za pravni saobraćaj. Zbog toga su ova dela određena kao samostalna krivična dela. Upotrebom takvih isprava ostvaruje se namera u pribavljanju protivpravne imovinske koristi. Međusobni odnos po principu supsidijariteta između dela u obliku pravljenja, odnosno preina-čenja, i u obliku upotrebe lažne ili preinačene prave isprave, bez uticaja je na postojanje sticaja krivičnog dela u obliku upotrebe lažne ili preinačene prave

9 Zlatarić, B., (1958). Krivični zakonik u praktičnoj primjeni, sv. 2, Zagreb, str. 581.


104

isprave i krivičnog dela prevare sa posledicom nastupanja štete na imovini pasivnog subjekta ili tuđoj imovini sa preduzimanjem ili propuštanjem predu-zimanja delatnosti usled zablude u koju je doveden ili u kojoj se održava zbog upotrebe lažne ili preinačene prave isprave od strane učinioca ovih krivičnih dela.10

Ovaj stav je pravilan jer se radi o dva različita krivična dela, vremenski i prostorno odvojena, sa samostalnim radnjama izvršenja i sa povredama dva različita zaštićena pravna dobra – pravnog saobraćaja i imovine – i zato kri-vično delo falsifikovanja isprave ne može biti konzumirano krivičnim delom prevare. U tom smislu je od značaja i sadržina jedne sudske odluke, u razli-kovanju objekta zaštite kod dela falsifikata i dela prevare, u sadržini obrazlo-ženja o tome:

„Krivično delo prevare ne konzumira u sebi i krivično delo pravljenje lažne isprave – falsifikovanje isprava. Krivično delo prevare je posebno kri-vično delo sa posebnim zaštitnim objektom. To se isto odnosi i na krivič-no delo falsifikovanje isprave, kod koga je zaštitni objekt pravni saobraćaj. Vršenjem falsifikata ugrožava se sigurnost pravnog saobraćaja i poverenje u istinitost isprave kao sredstva za dokazivanje određenih činjenica koje imaju vrednost za pravne odnose. Upotrebom falsifikata pasivni subjekt je doveden u zabludu u kojoj se i održava da na štetu svoje imovine učini ono što ne bi učinio da nije doveden u zabludu od strane učinioca dela falsifikata i dela prevare”, pa se stoga falsifikovanje isprave u obliku upotrebe i prevara nalaze u realnom sticaju. Sem toga, falsifikovanje isprave nije neophodno radi ostva-renja krivičnog dela prevare, pošto se krivično delo prevare može izvršiti i bez izvršenja krivičnog dela falsifikovanja isprava11. Ovo krivično delo svršeno je samim pravljenjem lažne ili preinačenjem prave isprave u nameri da se tako falsifikovana isprava upotrebi kao prava i za njegovo postojanje je irele-vantno u kom cilju je učinilac nameravao da upotrebi falsifikovanu ispravu, da li je nameravao da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese neku štetu ili ostvari neki drugi cilj, te da li je ovu ispravu uopšte upotrebio.12

Kod zasnivanja radnog odnosa, upotrebom falsifikovanog svedočanstva u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi, lažnim prikazivanjem

10 Lazarević, Lj., (1969). Falsifikat iz čl. 306 KZ i njegov odnos prema nekim drugim krivičnim delima, Naša zakonitost, Zagreb, (1–2)

11 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž-1267/87 od 12. 01. 1988, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, (1–2) str. 1.

12 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž-1179/87; čejović, B., (2008). Krivično pravo: posebni deo, Kragujevac, str. 500


105

posedovanja stručne spreme koju nema, lice koje je na taj način zasnovalo radni odnos, dovelo je u zabludu nadležne organe, te mu je na štetu sredsta-va namenjenim za lične dohotke isplaćen veći lični dohodak nego što bi mu pripadao za poslove stručne spreme koju je posedovao, i pored toga što je vršio poslove na radnom mestu koje bi obavljalo stručno lice, ostvarena su sva obeležja krivičnog dela upotrebe lažne isprave iz čl. 355, st. 2 Krivičnog zakonika Republike Srbije u sticaju sa krivičnim delom prevare iz čl. 208, st. 1 Krivičnog zakonika Republike Srbije.13

Međutim, postoje slučajevi kada između krivičnog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela prevare nema sticaja.

Upotreba lažne isprave radi dovođenja u zabludu prilikom izvršenja kri-vičnog dela prevare konzumira se inkriminacijom dela prevare. U onim sluča-jevima kada se praktično delo prevare može izvršiti samo putem upotrebe ta-kve isprave, falsifikovanje isprave je način izvršenja krivičnog dela prevare.14

Pošto je konzumcija odnos dva zakonska opisa inkriminisanih delatnosti po kojem je jedan obuhvaćen drugim, pri čemu prednost ima onaj koji konzu-mira drugi, to se do zaključka o konzumciji dolazi svestranim ocenjivanjem određenih ponašanja. Zato kada se radi o delatnostima koje se mogu izvršiti samo upotrebom falsifikata, u takvim slučajevima falsifikati se javljaju kao sredstvo dovođenja u zabludu pasivnog subjekta da na štetu svoje ili tuđe imovine preduzme određeno činjenje ili propuštanje.

S obzirom na izloženo, zaključuje se da su pogrešna ona shvatanja koja smatraju da krivično delo prevare konzumira krivično delo falsifikovanja isprave i da se falsifikovanje smatra sredstvom za izvršenje krivičnog dela prevare sa kojim je u realnom sticaju osim u pojedinim slučajevima.

1.3. Odnos između krivičnog dela falsifikovanja isprave i dela pronevere iz čl. 364 KZ RS

Pošto se krivično delo pronevere sastoji u prisvajanju novca, hartija od vrednosti ili drugih pokretnih stvari poverenih u službi ili uopšte na radu u državnom organu, u preduzeću, ustanovi ili drugoj organizaciji, u nameri pribavljanja sebi ili drugom protivpravne imovinske koristi, to mogu nastati

13 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kzz-6/96 od 29. 03. 1998; Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž-725/92 od 02. 04. 1998, Bilten sudske prakse Okružnog suda u Beogradu, 4/1998, str. 11; Presuda Vrhovnog suda AP Vojvodine, Kž-351/69; Jovašević, D., (1997). Falsifikovanje isprava, Pravo – teorija i praksa, 14, (12), str. 51–64.

14 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž-3725/63 od 03. 12. 1963; Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž-725/92 od 01. 04. 1998; Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kzz-6/96 od 29. 03. 1998, Bilten sudske prakse Okružnog suda u Beogradu, 4/1998, str. 11.


106

slučajevi kada se za ostvarenje ove namere upotrebljava napravljena lažna isprava ili preinačena prava isprava. Tada govorimo o sticaju između krivič-nog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela pronevere.15

Iz presude Vrhovnog suda Srbije Kzz-33/89 vidi se da je sud zauzeo stav da je, u konkretnom slučaju i po oceni Vrhovnog suda, osuđeni svojim radnjama preduzeo dve potpuno samostalne krivičnopravne delatnosti prema dva različita grupna zaštitna objekta, odnosno prema pravnom saobraćaju i službenoj dužnosti, pa se u njegovim radnjama stiču svi bitni elementi kri-vičnih dela za koje je optužen, tj. i krivičnog dela pronevere i krivičnog dela falsifikovanja isprave, koja su dela izvršena u realnom sticaju16. Prema tome, nema prividnosti ni po jednom osnovu, kako to pogrešno zaključuje prvoste-peni sud, jer je osuđeni mogao da prisvoji povereni novac bez preduzimanja delatnosti koje čine obeležja drugog krivičnog dela, falsifikata, pa izvršenje krivičnog dela falsifikovanja ne gubi svoju samostalnost, tj. niti je bezna-čajno, kako utvrđuje prvostepeni sud17, niti je konzumirano krivičnim delom pronevere, kako utvrđuje drugostepeni sud. Dakle, kako nema prividnog sti-caja ni po jednom osnovu, ni prvostepenog ni drugostepenog suda, to je u konkretnom slučaju primenjen zakon koji se nije mogao primeniti, čime je u korist osuđenog povređen Krivični zakon.

U sudskoj praksi postoje i suprotna shvatanja, doduše malobrojna, ali ih treba napomenuti radi što kompleksnijeg sagledavanja navedenog problema.

Tako se u presudama Vrhovnog suda Srbije Kž. 1413/05 od 06. juna 2006. godine i Okružnog suda u Kruševcu, K. 1604/04 od 13. maja 2005. godine, navodi sledeće: da je okrivljeni u štednu knjižicu unosio podatke da su vlasnici računa podizali novac, falsifikujući pri tome njihove potpise na na-lozima za isplatu svojim potpisom i pečatom oštećene banke i tako overio te službene podatke. Ocenjuje se kao neosnovan navod u žalbi da sud nije u pot-punosti rešio predmet optužbe, s obzirom na to da je optuženom optužnicom stavljeno na teret i krivično delo falsifikovanja službene isprave, pošto je pr-vostepeni sud pravilno postupio kada je našao da u konkretnom slučaju nema sticaja između krivičnih dela pronevere i falsifikovanja isprave. Vrhovni sud Republike Srbije zauzeo je stav da se u konkretnom slučaju radi o prividnom

15 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž-1179/87 od 01. 05. 1998; čejović, B., (2008). Krivično pravo u sudskoj praksi: posebni deo, Kragujevac, str. 500.

16 čejović, B., Krivično pravo u sudskoj praksi, Posebni deo, Kragujevac, 2008, str. 921; Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž-166/03 od 21. 10. 2003.

17 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž-33/89, Sudska praksa, 4/1993, str. 37; član 322 st. 1 KZ odgovara članu 364 Krivičnog zakonika RS, a čl. 306 st. 3 KZ odgovara članu 355 Krivičnog zakonika RS.


107

sticaju po osnovu supsidijariteta, jer je radnja falsifikovanja prethodila pro-tivpravnom prisvajanju i predstavlja sastavni element obeležja krivičnog dela pronevere, što je prvostepeni sud pravilno utvrdio u pobijanoj presudi. Znači, kada je radnja falsifikovanja prethodila protivpravnom prisvajanju i predstav-lja sastavni element obeležja krivičnog dela pronevere, radi se o prividnom sticaju po osnovu supsidijariteta.18

1.4. Odnos između krivičnog dela falsifikovanja isprave i dela zloupotrebe službenog položaja iz čl. 359 KZ RS

Krivično delo falsifikovanja isprave može u određenim situacijama da se nađe u sticaju sa krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja. To će posebno biti u situaciji kada službeno ili odgovorno lice upotrebi službenu ispravu sa neistinitom sadržinom, koju je samo sačinilo, potpisalo, overilo službenim pečatom, a nije bilo ovlašćeno da u okviru svog služenog ovlašće-nja potpisuje i overava takve isprave.

U slučaju da je lice koje je inače ovlašćeno da potpisuje i overava takve isprave učinilo predviđenu radnju, ne bi se radilo o sticaju između ova dva krivična dela, već o krivičnom delu falsifikovanja službene isprave.

U sudskoj praksi nisu retki slučajevi kada se raspravlja o odnosu krivič-nog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela zloupotrebe službenog polo-žaja. U tom pravcu interesantno je stanovište koje ukazuje na to da službeno lice time što je upotrebilo službenu ispravu sa neistinitom sadržinom koju je neovlašćeno sačinilo, nije izvršilo krivično delo falsifikovanja službene ispra-ve iz čl. 357 st. 2 Krivičnog zakonika RS u sticaju sa krivičnim delom pre-vare iz čl. 208 st. 2 Krivičnog zakonika RS, već krivično delo falsifikovanja isprave iz čl. 355 st. 2 Krivičnog zakonika RS u idealnom sticaju sa krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja iz čl. 359 st. 3 u vezi sa st. 1 Krivičnog zakonika Republike Srbije.19

1.5. Odnos između krivičnog dela falsifikovanja isprave i dela klevete iz čl.. 177 KZ RS

U praksi, istina u retkim slučajevima, može doći do sticaja između kri-vičnog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela klevete. Ukoliko se upo-trebom lažne isprave ili preinačene prave isprave iznosi ili pronosi štogod

18 čejović, B., op. cit. , str. 967.19 Presuda Okružnog suda u Beogradu, Kž-128/84 i Vrhovnog suda Srbije, Kž-285/85 i Vuković,

S., (2002). Krivični zakon Republike Srbije, Beograd, str. 124.


108

neistinito što može škoditi časti ili ugledu nekog lica, postojaće sticaj između ova dva krivična dela.20

Naime, može se u svakodnevnim životnim situacijama desiti slučaj da neko lice pravi lažnu ispravu ili bar preinačava pravu ispravu u nameri da okleveta, omalovaži, diskredituje neko lice. U tom smislu on može da sačini ili preinači lažno uverenje o neosuđivanosti, odnosno uverenje o osuđivanosti nekog lica, izvod iz knjige rođenih (da pronese da neko lice ima vanbračno dete), izvod iz knjige venčanih (da pronese da je neko lice razvedeno), uvere-nje o stanju na nečijem štednom ili novčanom računu itd. Ovako falsifikovane isprave lice mora da pravi u unapred smišljenoj nameri da okleveta neko lice i da posle preduzetih radnji pravljenja zaista i upotrebi tako sačinjene isprave u navedenoj nameri.

Kod iznošenja i pronošenja neistinitih činjenica stvari dobijaju na težini u slučaju kada se ovako sačinjene isprave javno objavljuju, saopštavaju, po-sebno u sredstvima informisanja, novinama, štampi, na radiju i televiziji.

Ovakva pojava je posebno opasna kada se ovakvi falsifikati javljaju kao sredstvo političkih obračuna sa neistomišljenicima ili članovima drugih poli-tičkih stranaka i političkih orijentacija.

1.6. Odnos između krivičnog dela falsifikovanja isprave i dela poreske utaje iz čl. 229 KZ RS

U svakodnevnoj praksi se isto tako može desiti da jedno lice bude poči-nilac krivičnog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela poreske utaje iz čl. 229 Krivičnog zakonika Republike Srbije.

Krivično delo poreske utaje između više Zakonom predviđenih načina može se izvršiti i davanjem lažnih podataka o svojim zakonito stečenim pri-hodima, predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovih obaveza. Ovakvi lažni podaci najčešće su sadržani u lažnim ispravama i preinačenim pravim ispravama. Naime, u postupku utvrđivanja i razreza pore-za i drugih društvenih doprinosa, kao i doprinosa socijalnog osiguranja, pod-nosilac prijave (u ovom slučaju učinilac krivičnog dela) dužan je da podnese određene isprave kojima dokumentuje određene pravno relevantne činjenice.

Da bi potpuno ili delimično izbegao svoje Zakonom predviđene obaveze ili da ne bi prijavio svoj ukupan prihod, učinilac dela se najčešće koristi falsi-fikovanom ispravom (bilo da je sačinio nove lažne isprave ili da je postojeće

20 Živanović, T., (1933). Osnovi Krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije, knj. II, sv. 1, Beograd, str. 51–52.


109

prave isprave preinačio). U takvim se slučajevima radi o postojanju sticaja između krivičnog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela poreske utaje.

Ovde se može pojaviti situacija da neko lice napravi potpuno novu lažnu ispravu ili da samo preinači neku od postojećih pravih isprava (na primer neki račun ili ugovor), kako bi ili umanjio svoj ukupni prihod ili, pak, prikazao da ima pravo na neke poreske olakšice u većem obimu nego što inače ima ili uopšte da ima pravo na te poreske olakšice. Ovakve isprave učinilac dela mora da podnese, dakle, da ih upotrebi u odgovarajućem poslu pred nadlež-nom upravom društvenih prihoda. U tom slučaju se radi o sticaju dela falsifi-kovanja isprave i poreske utaje.21

Ukoliko se unošenje lažnih podataka ili neunošenje važnih podataka u godišnji obračun, od čega zavisi utvrđivanje visine poreza, javlja kao način izvršenja krivičnog dela poreske utaje, onda tu nema sticaja između falsifiko-vanja isprava i poreske utaje.22

1.7. Odnos između krivičnog dela falsifikovanja isprave i dela utaje iz čl. 207 KZ RS

Naša pravna praksa zabeležila je i slučajeve u kojima je došlo do sticaja između krivičnog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela utaje iz čl. 207 Krivičnog zakonika Republike Srbije. To su veoma retki slučajevi, ali se ipak dešavaju, pa ćemo o njima nešto reći ukratko.

Krivično delo utaje postoji kada jedno lice u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist prisvoji tuđu pokretnu stvar koja mu je poverena. U tom slučaju, da bi prikrilo ovo svoje delo ono može da falsifi-kuje ispravu (napravi lažnu ispravu ili preinači pravu ispravu ili pribavi takvu ispravu) kako bi dokazalo, argumentovalo svoj „pravni osnov” za posedova-nje poverene mu stvari.

Dakle, nekom licu je poverena stvar na čuvanje, a on napravi falsifiko-vanu ispravu kako bi tu stvar stekao u svojinu, na primer neko ostavi svoj skupoceni kaput na garderobi, a lice koje prima i daje odeću izda mu za to blok, potom napravi lažni blok kako bi taj kaput prisvojio. Najčešće se u prak-si dešava da učinilac dela želi poverenu stvar da prisvoji putem pravljenja falsifikovanog ugovora o poklonu, ugovora o kupoprodaji, računa za prodatu stvar ili slično.

21 Stojanović, Z., (2006). Komentar Krivičnog zakonika, Beograd, str. 746; Jovašević, D., (1996). Falsifikovanje isprava, teorija i praksa, Beograd, str. 74.

22 Lazarević, Lj., (2006). Komentar Krivičnog zakonika Republike Srbije, Beograd, str. 880.


110

U takvim slučajevima kada učinilac dela falsifikovanom ispravom poku-šava da prisvoji, pa i prisvoji tuđu pokretnu stvar koja mu je ranije bila pret-hodno poverena na čuvanje, radiće se o postojanju sticaja između krivičnog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela utaje.

1.8. Odnos između krivičnog dela falsifikovanja isprave i dela lažnog predstavljanja iz čl. 344, KZ RS

Ko se, u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist ili drugom nane-se kakvu štetu, lažno predstavlja kao službeno ili vojno lice, ili neovlašćeno nosi kakve oznake službenog ili vojnog lica, pa tako izvrši kakvu radnju koju je ovlašćeno da izvrši samo službeno ili vojno lice, čini krivično delo lažnog predstavljanja.

Naime, krivično delo lažnog predstavljanja može se izvršiti lažnim pred-stavljanjem kao službenog ili vojnog lica, nošenjem kakvih znakova službe-nog ili vojnog lica, a to se može učiniti na više načina. Sigurno da je jedan od takvih načina pravljenje lažne isprave ili preinačenje prave isprave o svojstvu službenog ili vojnog lica (na primer, neko lice falsifikuje službenu legitimaci-ju da je iskoristi u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist ili drugom nanese kakvu štetu).

Dakle, ovde se falsifikovanje isprave javlja kao prethodno delo koje po-maže učiniocu da izvrši krivično delo lažnog predstavljanja. U tim slučajevi-ma radi se o postojanju sticaja između krivičnog dela falsifikovanja isprave i krivičnog dela lažnog predstavljanja iz čl. 334, Krivičnog zakonika Republike Srbije.

2. Odnos između oblika izvršenja krivičnog dela falsifikovanja isprave i njegov odnos sa drugim krivičnim delima u evropskom zakonodavstvu

Odnos između pojedinih oblika krivičnog dela falsifikovanja isprava i njegov odnos prema drugim krivičnim delima u evropskom zakonodavstvu u ovom radu ćemo posmatrati na primeru onih krivičnih zakonodavstava koja sadrže najkarakterističnija rešenja. Uočene specifičnosti koje postoje u poje-dinim zakonodavstvima mogu biti od koristi prilikom nekog budućeg rada u daljnjem usaglašavanju našeg pozitivnog zakonodavstva sa zakonodavstvom evropskih zemalja.


111

3. Sticaj između pojedinih oblika krivičnog dela falsifikovanja službene isprave u evropskom zakonodavstvu

U Glavi 10 krivičnog zakonika Kraljevine Švedske sadržane su odredbe o sticaju krivičnih dela. Iz člana 1 ove glave proizilazi da ovaj zakon priznaje samo realan sticaj, jer se ne spominje izvršenje više krivičnih dela jednom radnjom, već samo krivična dela izvršena sa više radnji (ako isto lice pravi i upotrebljava lažnu, odnosno preinačenu ispravu, postojala bi dva kažnjiva krivična dela u odnosu supsidijariteta).23

Krivični zakonik Italije je predvideo odgovornost kako za krivično delo falsifikovanja tako i za delo upotrebe falsifikovane isprave. Pri tome je ta dela odredio kao namerna i umišljajna krivična dela jer za njihovo postojanje traži se pored umišljaja i postojanje i posebne namere pribavljanja sebi ili drugom koristi odnosno nanošenje štete drugome.24

Međutim nemačka i naša rešenja prihvaćena u pozitivnom pravu jedin-stvena su u tom pogledu: „Kad isto lice navede nadležni organ da overi nešto neistinito u ispravi, zapisniku ili knjizi, pa to onda i upotrebi, ostvarena su obeležja oba ova krivična dela, ali će između njih postojati prividan idealni sticaj po osnovu supsidijariteta i učinilac će odgovarai samo za upotrebu ne-istinite isprave.25

4. Odnos između krivičnog dela falsifikovanja isprave i drugih krivičnih dela u evropskom zakonodavstvu

Krivično delo prevare ne konzumira u sebi krivično delo falsifikovanja isprave ona se nalaze u odnosu realnog sticaja i u francuskom zakonodavstvu (prevarno izdavanje isprave od strane javne administracije u cilju oduzimanja nekog prava, identiteta ili kvaliteta ili izdavanja odobrenja).26

Austrijski krivični zakonik pored falsifikovanja isprave kao samostalnog krivičnog dela poznaje i neke slučajeve kada se izrada i upotreba lažne ili pre-inačene isprave pojavljuje kao sredstvo za izvršenje drugih krivičnih dela, kao što su teška prevara (paragraf 147 stav 1) za koje je predviđena kazna zatvora od tri godine.To je jedini slučaj kada je upotreba falsifikovane isprave jedini

23 Krivični zakonik Kraljevine Švedske, (1967). Prevod, 1. izdanje Instituta za kriminološka i kri-minalistička istraživanja, autor prevoda Bogdan Zlatarić, Beograd

24 Codice penale, Note, richiami e indisi a cura di Sofo borghase, Giudici del Tribunale di Milano, Milano, 1952.godine

25 Krivični zakonik Republike Nemačke sa Uvodnim zakonom za Krivični zakonik i Vojno krivični zakon, (1998). Beograd

26 Francuski Krivični zakonik od 1994 godine.


112

način izvršenja krivičnog dela prevare (krivično delo prevare komzumira kri-vično delo falsifikovanja službene isprave).27

Krivično delo falsifikovanja isprave može u određenim situacijama da se nađe u sticaju sa krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja. To će posebno biti u situaciji kada službeno ili odgovorno lice upotrebi službenu ispravu sa neistinitom sadržinom, koju je samo sačinilo, potpisalo, overilo službenim pečatom, a nije bilo ovlašćeno da u okviru svog služenog ovlašće-nja potpisuje i overava takve isprave (realni sticaj).

Po navedenom Krivičnom zakoniku Republike Francuske u slučaju da je lice koje je inače ovlašćeno da potpisuje i overava takve isprave učinilo predviđenu radnju, ne bi se radilo o sticaju između ova dva krivična dela, već o krivičnom delu falsifikovanja službene isprave (prividni idealni sticaj po osnovu specijaliteta), ako je falsifikat učinjen u javnoj ili autentičnoj ispravi izdatoj od strane javne vlasti.

5. Zaključak

Kao što je navedeno u prethodnom izlaganju u sagledavanju odnosa iz-među krivičnog dela falsifikovanja isprave i posmatranih krivičnih dela mora se poći od postojanja svih zakonskih obeležja krivičnog dela falsifikovanja isprave i svakog od tih drugih krivičnih dela i tek posle utvrđivanja da su ispunjeni svi zakonski uslovi za postojanje oba krivična dela treba ocenjiva-ti i izvoditi odgovarajući pravni zaključak o postojanju sticanja između ova dva, posmatrana, krivična dela,vremenski i prostorno odvojenih sa različitim i samostalnim radnjama izvršenja kao i predmetima dva različita zaštićena pravna dobra i to pravnog saobraćaja i imovinskih prava ne može krivično delo falsifikovanja isprave biti konzumirano tim posmatranim krivičnim de-lom koje postoji uz njega jer okolnost što krivično delo falsifikovanja isprave služi kao sredstvo za izvršenje ili prikrivnje posmatranog krivičnog dela ne isključuje mogućnost postojanja sticanj između ova dva krivična dela ako se steknu svi navedeni uslovi.

Postoji jedan slučaj kada između falsifikovanja isprave i ovih krivičnih dela nema sticaja.Naime, upotreba lažne isprave ili preinačenja prave isprave, radi dovođenja u zabludu prilikom izvršenja krivičnog dela (prevare, prone-vere itd.) u onim slučajevima kada se praktično delo prevare može izvršiti samo i jedino putem upotrebe takve lažne isprave.

27 Krivični zakonik Austrije, Strafesetz buch St 61, sa objašnjenjima dr Foreggera dr Eugen Serinja,Wien,1984.


113

Milovan KomnenićThe Doctor of Law, a lawyer, Belgrade

željko BjelajacAssociate Professor, The Faculty of Law, Novi Sad

žaklina SpalevićAssistant, The Faculty of Law of Business Academy, Novi Sad

Concurrence between the form of the offense of document forgery and the relationship of the offence of document forgery with the other kinds of offense

A b s t r a c t

In addition to forgery crimes which attack the legal traffic, its smooth, normal and safe operation of our law there are other offenses that are in va-rious ways related (or relative) to them. A forged document serves only as a means to an end. It is a crime that is never self aimed. Frequent motives for carrying out the other crimes along with falsifying documents are: greed for money, the desire to acquire a better job covering up another crime, such cases require the need to devote a particular attention to the relationship problems. Therefore, the relationship of the document forgery offense with the other offenses will be seen through the concurrence of criminal offense of docu-ment forgery and through its relationship with the other crimes.

Keywords: documents, document forgery, concurrence, criminal offen-ses, the European legislation.

Literatura

1. Atanacković, D., (1985). Krivično pravo: posebni deo, Beograd, Pravni fakultet

2. Bilten Okružnog suda u Beogradu, 4/1998.3. Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, Beograd, 4/1993; 1–2/1988.


114

4. Jovašević, D., (1996). Falsifikovanje isprava: teorija i praksa, Zadužbina Andrejević

5. Komnenić M., Bjelajac, Ž., Spalević, Ž., (2012). Predmet krivičnog dela falsifikovanje isprave, Pravo – teorija i praksa 34 (4–6), str. 89–108.

6. Lazarević, Lj., (1969). Falsifikat iz čl. 306 KZ i njegov odnos prema ne-kim drugim krivičnim delima, Naša zakonitost, Zagreb, (1–2)

7. Nešić, Lj., (1989). Osvrt na krivična dela falsifikovanja i njihov odnos prema nekim drugim krivičnim delima, Bezbednost, (4)

8. Stojanović, Z., Perić, O., (2007). Krivično pravo: posebni deo, Beograd, Pravni fakultet

9. Tahović, J., (1961). Krivično pravo: posebni deo, Beograd, Savremena administracija

10. čejović, B., (2008). Krivično pravo u sudskoj praksi: posebni deo, Kragujevac, Lion

11. Vodinelić, V., (1963). Metodika isleđivanja falsifikata isprava, Bezbednost, (3)

12. Vuković, S., (2002). Komentar krivičnog zakona RS, Beograd, Službeni list

13. Zlatarić, B., (1958). Krivični zakonik u praktičnoj primeni, Drugi svezak, Zagreb, Informator

14. Živanović, T., (1936). Osnovi Krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije: posebni deo, Druga knjiga, 2 sveska, Beograd

15. Codice penale, Note, rishiami e indisi a cura di Sofo borghase, Giudici del Tribunale di Milano, Milano, 1952

16. Francuski Krivični Zakonik od 1994 godine.17. Krivični Zakonik Austrije, (1984). Strafesetz buch, St 61, sa objašnjenji-

ma dr Foreggera dr Eugen Serinja, Wien18. Krivični zakonik Republike Nemačke sa Uvodnim zakonom za Krivični

zakonik i Vojni krivični zakon, (1998). Beograd19. Krivični zakonik Kraljevine Švedske, autor prevoda – Zlatarić, B., (1967).

1. izd. Beograd, Institut za kriminološka i kriminalistička istraživanja

115

Ilija Zindović*

PROMENJENE OKOLNOSTI (KLAUZULA REBUS SIC STANTIBUS) I NOVE TENDENCIJE

U REGULISANJU OVOG PRAVILA

REZIME: U radu se analizira shvatanje klauzule rebus sic stantibus i ocena celishodnosti njene primene u uporednopravnim sistemima. Autor analizi-ra i kako se ovo pravilo (institut) tretira u instrumentima međunarodnog ugovornog prava, posebno u Principima evropskog ugovornog prava. Za-ključuje da savremeni život nameće potrebu prihvatanja ovog pravila kao opšteg te da pri zakonskoj regulativi, posebno u pogledu njegove sadržin-ske određenosti, bi trebalo imati u vidu regulativu sadržanu u postojećim međunarodnim instrumentima.

Ključne reči: klauzula rebus sic stantibus, primena, uslovi, regulativa, ten-dencije.

1. Uvod

Još u sistemima arhaičnih prava, postojale su određene pravne regule koje su u izgrađenoj lepezi pravila, imale posebnu – specifčnu ulogu. One su, u izvesnom smislu, u zavisnosti od ekonomske, moralne i sociološko-fil-zofske pa i političke emancipacije jedne sredine, osetno uticale na korekciju osnovnih principa određenih grana prava. U pluralizmu tih pravnih područja, pravilo promenjenih okolnosti (klauzula rebus sic stantibus) imala je određe-nu ulogu u izgradnji „karaktera” pravnih poredaka, a snaga njegovog uticaja bila je različita u zavisnosti od vremena i karaktera (tipa) pravnog sistema u kome je egzistiralo.

U domenu privatnog, odnosno građanskog prava dominira dispozici-ja stranaka izražena u principu slobode ugovaranja. Taj princip, i pored svih

* Vanredni profesor Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe, Univerziteta Privredne akademije u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

UDK: 347.42BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 115–131



116

ograničenja u savremenom pravu, pretpostavlja slobodu odlučivanja i ugovor-nog uređenja ugovornih odnosa, kao i slobodu izbora i regulisanja tih odnosa1.

Ugovorne strane ulaze u ugovorni odnos da bi ostvarile određeni cilj. Taj cilj se postiže izvršenjem ugovora. Stupajući u ugovorni odnos, stranke odre-đuju vrstu i visinu svojih obaveza prema postojećim okolnostima tj. prema onim okolnostima koje su u domenu njihove moći predviđanja2.

Kod ugovora (obostrano obaveznih), koji nemaju trajan karakter, dolazi do relativno bržeg izvršenja ugovornih obaveza pa se pitanje uticaja prome-njenih okolnosti uglavnom i ne postavlja. Međutim, kod dvostrano – obave-zujućih ugovora trajnog karaktera (gde se izvršenje ugovornih obaveza pro-teže na dugi vremenski period, nekoliko meseci ili godina) mogu se u fazi izvršenja ugovora steći određene okolnosti koje se nisu mogle predvideti u momentu zaklučenja ugovora, a koje bitno otežavaju izvršenje ugovorne oba-veze jedne strane ugovornice (npr. enormno se poveća carina za uvoznu kom-ponentu koja se ugrađuje u proizvod koji se isporučuje i čija cena proizvodnje dostiže ili prelazi ugovorenu cenu u ugovoru). Poznato je, da je savremeni život (posebno nakon II svetskog rata) postao dinamičan ali i da na njega u većoj ili manjoj meri utiču vrlo različite pojave u zemlji i svetu. Sve su to okolnosti koje se teško mogu predvideti, a koje jednu ugovornu stranku mogu dovesti u vrlo težak položaj pri izvršenju ugovora.

U takvim situacijama evidentan je poremećeni odnos ekvivalentnih prestacija. Tada, se postavlja pitanje: može li „pogođena” stranka zahtevati raskid ili izmenu ugovora kako bi se ranije ugovorene klauzule prilagodile novonastalim okolnostima?

2. Istorijat i opravdanja za primenu pravila

Ako se analzira istorijat ovog instituta i uzmu u obzir uporednopravna shvatanja, stiče se utisak da su postojala dva shvatanja u pogledu rešenja pri-mene ovog instituta.

Po jednom shvatanju, ugovorne stranke obavezne su da poštuju ugovorne odredbe i ugovor bi trebalo izvršiti onako kako je i zaključen (kako glasi), bez obzira na kasnije izmenjene okolnosti. Takvo shvatanje je izraz strogog pošto-vanja principa „pacta sunt servanda” i načela autonomije volje, što sve govori u prilog pravne sigurnosti, kao jednog od osnovnih principa pravnog poretka3.

1 Perović, S., (1984). Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti i načela pravne sigurnosti. Naučni pregled, Zbornik radova, Beograd, str. 183.

2 Perović S., op.cit. str. 184.3 Ibid.

Promenjene okolnosti (klauzula rebus sic stantibus) i nove tendencije u regulisanju ovog pravila

117

U prilog ovakvog shvatanja isticani su i sledeći razlozi. Pre svega, teš-ko je razlučiti kada su određene okolnosti bile nepredvidive (izuzev prirodnih nepogoda)4 a kada su se iste mogle predvideti da se postupalo sa pažnjom do-brog stručnjaka. To bi stvorilo opasnu situaciju da stranke, svaki put kad dođe do promena postojećih okolnosti, zahtevaju da se te promene uzmu u obzir i ugovor prilagodi promenama, jer bi raison d etre tih ugovora bio doveden u pitanje. Ne bi imalo nikakvog smisla zaključivati takve ugovore, jer bi se una-pred znalo da oni, u slučaju takvih redovnih promena, ne bi obavezivali stranke na ispunjenje, što bi dovelo u pitanje ne samo pravnu sigurnost, već i svrhu zaključenja ugovora. Tačno je da se ovakve situacije sukobljavaju sa načelom pravičnosti i sa principom ekvivalentnosti činidbi, ali ugovor je zakon za stran-ke i one ga moraju poštovati, jer su sebi dobrovoljno nametnule takve obaveze.

Prema drugom shvatanju, i pored principa pacta sunt servada i neop-hodnosti poštovanja osnovnog pravila da se ugovori izvršavaju onako kako oni glase, pod određenim uslovima treba voditi računa o uticaju promenje-nih okolnosti na izvršenje ugovora iz brojnih razloga. Pre svega, sve više je ugovora sa trajnim prestacijama. Oni postaju svakodnevna pojava, posebno u trgovačkom pravu. Oni su korisni i neophodni za razvoj privrednih okolnosti. Pravilo o poštovanju ugovornih odredbi – pacta sunt servada, omogućava održavanje na snazi i uspešno izvšavanje takvih poslova i pruža im zaštitu i u slučaju da se ekonomske prilike docnije, posle zaključenja ugovora, prome-ne, ali pod uslovom da se te promene kreću u granicama normalnog rizika. To znači, da bi ovo pravilo trebalo da važi za one promene okolnosti koje su uobičajeno dešavaju, koje su predvidljive i spadaju u okvir normalnog prin-cipa pacta rizika. Sa druge strane savremeno tržište je dinamično. Ono deluje nezavisno u odnosu na volju ljudi po osnovu varijacija i tržišta cena.5 Ako su pak u pitanju korenite promene ugovornih prilika koje bitno menjaju sadržinu ugovornih odnosa, apsolutizacija principa pacta sunt servanda dovela bi do iskrivljavanja cilja i smisla ugovora6. To bi dovelo do nepravde, a mogućnost primene klauzule rebus sic stantibus7, bilo bi u skladu sa načelom pravičnosti i pravilom o ekvivalentnosti protiv davanja.

Ipak, iako je problem primene klauzule rebus sic stantibus bio prisutan još u srednjem veku, prihvatanje teorije o neophodnosti njene primene nije

4 Ako je usled prirodnih događaja (nepogoda) predmet ugovora propao, onda nastupa nemogućnost ispunjenja usled dejstva više sile.

5 Bejatović, M., (2010). Tržište – trgovina. Pravo – teorija i praksa 27 (11 – 12), str. 41.6 Poslovni svet bi se plašio zaključenja ugovora sa nepromenljivim obavezama, bez obzira na no-

vonastale okolnosti, što bi sve opet bilo štetno za jedno zdravo privredno poslovanje.7 Rebus sic stantibus u bukvalnom prevodu znači: da stvari ostanu kakve jesu.


118

dalo ohrabrujuće rezultate ni u doba savremenog kapitalizma sve do dvade-setih godina prošlog veka. Primena ove teorije je imala ograničen karakter a samom institutu se pridavao mali značaj. To je posebno bilo izraženo u anglo-saksonskom pravu8, zbog stava da je ugovor zakon za stranke i da autonomija volje stranaka određuje sadržinu ugovora. Sa druge strane, smatralo se da će potreba za primenom ovog instituta vremenom odumreti te da nema potrebe dalje ni istraživati ni usavršavati.

Međutim, od dvadesetih, a naročito od pedesetih godina prošlog veka atribut nepredvidivosti postao je sastavni deo života u svim njegovim sfera-ma. Vođenje računa o promenama okolnosti postaje sastavni deo savremenog društva, posebno u ugovornim odnosima. Klauzula rebus sic stantibus dobija status vrlo značajnog instituta u savremenom pravu.

U kontinentalnom pravu, gde je ovaj institut već imao svoje korene, do-življava svoju sadržinsku izgrađenost i institucionalno formiranje (Francuska, Nemačka, Austrija, Italija, Jugoslavija, Rusija i dr.), negde kroz zakonodavnu regulativu, a negde kroz sudsku praksu i teorijsku podršku.

Nasuprot ovome, u anglosaksonskom pravu izgradnja ovog instituta išla je specifičnim putem kroz izgradnju pravnih stavova u sudskoj praksi.

U pravu Srbije, ovaj institut imao je svoj specifičan razvojni put. Srpski građanski zakonik (1844), iako rađen na osnovama Austrijskog građanskog zakonika iz 1811 godine, koji je predviđao mogućnost primene ovog instituta kod predugovora (čl. 936 AGZ), nije prihvatio ovo pravilo i mogućnost nje-gove primene kod imovinskih odnosa.

U periodu nakon II svetskog rata, u oblasti ugovornih građanskopravnih odnosa dolazilo je do punog izražaja pravlo poštovanja ugovora – princip pacta sunt servanda9. To je važilo i za privredne ugovore, jer prema Uredbi o zaključivanju ugovora u privredi od 1946. godine u čl. 3, bilo je propisano da su stranke dužne da se strogo pridržavaju ugovornih obaveza. Odstupanja od toga bila su moguća samo u slučaju nemogućnosti ispunjenja.

Uvođenjem „samoupravljanja” sve više proizvoda i usluga se javlja u prodaji. Manjkavost netržišnog određenja cena u ranije zaključenim ugovo-rima otežava ispunjenje ugovora i nameće potrebu raskida ili revizije ugovo-ra zbog promenjenih okolnosti. Opšte uzanse za promet robom u čl. 55–59, izričito prihvataju primenu klauzule rebus sic stantibus i sadržajno regulišu

8 Kontitentalno pravo je imalo fleksibilniji stav u pogledu primene ovog instituta u praktičnoj primeni.

9 U drugim odnosima (porodičnopravnim i naslednopravnim, a kasnije i u privrednopravnim) do-zvoljavana je mogućnost primene clauzule rebus sic stantibus.


119

uslove za njenu primenu. Od tada, u sudskoj praksi, ovaj institut nalazi svoju čestu primenu.

Donošenjem Zakona o obligacionim odnosima 1978.godine, klauzula rebus sic stantibus postaje jedinstveno pravilo za ugovornu, građanskopravnu i privrednopravnu oblast. U pogledu njenog sadržinskog određenja, posebno uslova za njenu primenu u sudskoj praksi, moglo bi se reći da sadašnji zakon-ski tekst (čl. 133–136 ZOO), u poređenju sa određenjem koje je bilo dato u Opštim uzansama za promet robom iz 1954. godine, ima izvesnih nedostataka.

Sudska praksa, i pored nepreciznosti zakonskog teksta, je u određenim slučajevima stvarala elemente opravdanja za primenu ili izostanak ovog pravila i tako stvorila podlogu u prilog razmišljanja šta u pravno-zakonskoj regulativi ovog pravila (instituta) u ZOO treba menjati. Da bi se dali jasni odgovori i adekvatna rešenja, neophodno je analizirati i pravnu regulativu drugih savremenih pravnih sistema i istražiti sudsku praksu iz te oblasti. U daljem toku rada posebna pažnja biće posvećena dokumentima od značaja za ovaj institut, koji su doneti na međunarodnom planu (pravila UNIDROIT-a, Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe i Lando-principi), radi zaključivanja da li postojeće rešenje sadržano u Zakonu o obligacionim odnosima valja menjati ili dopuniti u skladu sa novonastalim rešenjima i na-značenim međunarodnim dokumentima.

3. Pravno regulisanje klauzule rebus sic stantibus na međunarodnom planu

Buran razvoj međunarodne trgovine, posebno nakon Drugog svetskog rata i različitost pravnih sistema, kao i sve veće i iznenadne turbulencije na svetskom tržištu, nametnuli su potrebu da se o modelitetima klauzule rebus sic stantibus razmišlja i prilikom donošenja međunarodnih dokumenata koja regulišu materiju ugovornog prava. U tom smislu , u ovom delu rada u kratko ćemo prikazati rešenja ovog problema u najznačajnijim dokumentima među-narodnog karaktera.

3.1. Jednoobrazni zakonik o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari

Iako ovaj međunarodni dokument (donet 1964.godine)10 nije u potpuno-sti regulisao materiju ugovornog prava, u njegovim odredbama je u izvesnoj meri našla mesto i klauzula rebus sic stantibus. Kao osnov primene klauzule,

10 Zakonik je usvojen u Hagu 1964.godine.


120

ovaj Zakonik je usvojio rešenje iz engleskog prava zasnovano na teoriji „osu-jećenja – frustration” cilja posla11. Pri tome, zakon usvaja subjektivne kriteri-jume za procenu (tj. polazi od odsustva krivice) i propisuje da strana nije od-govorna za neizvršenje, ako dokaže da je do njega došlo usled okolnosti koje prema nameri strana ugovornica, ona nije bila dužna da uzme u obzir, ni da ih izbegne ili savlada. „Uzimanje u obzir” se procenjuje ili po nameri ugovornih strana ili po nameri „razumnih lica”12. Stiče se utisak da je ovakvo rešenje uticalo i na formulacije čl. 133. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer Zakon umesto nepredvidivosti, kao dodatni uslov određuje da stranka koja se poziva na promenjene okolnosti nije bila dužna da u vreme zaključenja ugo-vora uzme u obzir te okolnosti ili ih nije mogla izbeći ili savladati

3.2. Konvencija UN o međunarodnoj prodaji robe.

Ova konvencija (usvojena na diplomatskoj konferenciji u Beču 11. apri-la 1980.godine13), sadrži materijalnopravne popise o zaključivanju ugovora o prodaji između subjekata koji imaju sedišta u dve različite države, kao i obaveze ugovornih strana u okviru takvih ugovora, posledicama povrede ugo-vora, odgovornosti za rizik i sl. Pravila o prodaji u okviru UN stvaraju ma-terijalno pravo i ne upućuju na nacionalne odredbe, a predstavlja kompropis između kontinentalne pravne tradicije i Common Law-a14.

U čl. 29 Konvencije predviđeno je sledeće:(1) ugovor može da se izmeni ili raskine prostim sporazumom stranaka,(2) pismeni ugovor koji sadrži odredbu kojom se predviđa da svaka iz-

mena ili raskid moraju da budu učinjeni u pismenoj formi, ne može biti izme-njen ili sporazumno raskinut. Ipak, ugovorna strana može usled svog pona-šanja izgubiti pravo da se poziva na takvu odredbu, ukoliko se druga strana oslonila na takvo ponašanje.

Ako se površno pogleda, stiče se lažan utisak da je ovaj propis uključio mogućnost primene pravila o promenjenim okolnostima. Međutim, situacija nije ni izbliza takva. Prema st. 1. čl. 29. Konvencije stoji konstatacija da se ugovor može izmeniti ili raskinuti, ali samo uz sporazum stranaka. To zna-či da je prihvaćen anglosaksonski sistem pravila, tj. da je ugovor zakon za

11 Vidi čl. 74. Haškog jednoobraznog zakona o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari iz 1964.godine.

12 Opširnije o ovome vidi: Misita, N., (1974) Clauzula rebus sic stantibus, neki aspekti njene pri-mene, Pravna misao, Sarajevo, 6 (9 – 10), str. 40.

13 United Hations Convention an Contracts for the International Sale of Goods – ili CISG, često se naziva Bečka konvencija.

14 Bikić, A., (2005), Obligaciono pravo: poseban deo, Sarajevo, str. 188.


121

stranke i da se prioritet daje pravilu „pacta sunt servada”. Reč „prostim” koja je upotrebljena u teksu Konvencije znači da se na raskid i izmene neće primeniti doktrina common law-a15. U suštini, ova reč je upotrebljena da bi se eliminisale znatne razlike, koje u pogledu izmene i raskida ugovora postoje u anglosaksonskom i kontinentalnom pravu. Po sistemu common – law-a uz svaku izmenu ili raskid potreban je pravni osnov (consideration), što znači da izmena obaveza samo jedne strane nije moguća. Po pravilu civil law-a država dovoljan osnov (causa) postoji i u slučaju kad se izmene odnose na obaveze samo jedne strane16. Međutim, ako je u pismenom ugovoru predviđeno da se izmene i raskid ugovora mogu vršiti samo u pismenoj formi, onda se to mora tako i uraditi. Na to ukazuje st. 2. čl. 29. Konvencije, koji u suštini sa-drži pravila estopel-a17. Stoga se može reći da, iako veliki broj međunarodnih ugovora sadrži klauzulu o reviziji i ugovora za slučaj promenjenih okolnosti, što je samo odraz stvarnosti u kojoj su ovakve izmene ugovora česte uprkos principu pacta sunt servanda18. Za žaljenje je što Konvencija ništa ne govori o izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti19.

3.3. Pravila UNIDROIT-a.

Ova pravila, slično kao i kod odredbi Konvencije UN o međunarodnoj prodaji robe20, ne predviđaju mogućnost raskida ili izmene ugovora zbog pro-menjenih okolnosti.

Tako čl. 6.2.1 Pravila, predviđa da, kada ispunjenje ugovora postane ote-žano za jednu ugovornu stranu, ta ugovorna strana će i pored toga biti dužna da svoje obaveze izvrši u skladu sa ovim Pravilima.21

15 Vilus, J., (1981) Komentar konvencije UN o međunarodnoj prodaji robe, Informator, Zagreb, str. 98.

16 Kahn, Ph, Etude komparee des Conventions de la haye et Project de Convention, preparee par CNUDCI, Bruxelees, P. 38 – 39, prema : Vilus, J.,op.cit. str. 99.

17 Ibid.18 Za ovo pravilo anglosaksonskog prava ne postoji mogućnosti odgovarajućeg prevoda na srpski

jezik niti na neki jezik evropskih pravnih sistema koji se zasnivaju na pravilima Rimskog prava. Najbliže objašnjenje ovog pravila odgleda se u opisnoj konstataciji da je u osnovi ugovora „uz-vratna radnja” i da se svaka radnja, vezano za ugovor, mora činiti u pismenoj formi. Više o tome vidi: Jovanović, N.,( 2008). Uloga estopela u angliakanskom ugovornom pravu, Pravo i privreda 43 (5–8), str. 506 – 516.

19 J. Vilus, J., op. cit. str. 99.20 Prilikom izrade Konvencije Komisija je kao osnovu koristila pravila UNIDROIT-a –

Međunarodnog instituta za unifikaciju privatnog prava (Institut International pour Unification du Droit Prive).

21 Text of the Unidroit Principles et International Commercial Cantacts.


122

Pod otežavajućim okolnostima u smislu ovih Pravila podrazumevaju se okolnosti koje iz osnova narušavaju ravnotežu ugovora, po osnovu porasta troškova jedne ugovorne strane ili po osnovu smanjenja vrednosti koje ugo-vorna strana prima za izvršenu obavezu, ukoliko:

a) su te okolnosti nastale ili toj ugovornoj strani postale poznate, nakon zaključenja ugovora;

b) te okolnosti nisu mogle biti uzete u obzir od te ugovorne strane pri zaključenju ugovora;

c) rizik po osnovu tih okolnosti, ugovorna strana nije pretpostavila.Pored ovih uslova pravila predviđaju da, ukoliko nastupe smetnje, ugo-

vorna strana koja trpi štetu je ovlašćena da istakne zahtev za pregovaranje, ali taj zahtev, sam po sebi, ne sprečava izvršenje ugovornih obaveza, odnosno ne znači pravo ugovorne strane, koja trpi štetu da od njihovog izvršenja odusta-ne22. U suštini, ova mogućnost je slična ugovornoj klauzuli „Hardship” – kla-uzula o obavezi pregovaranja o izmeni ugovora usled promenjenih okolnosti (o kojoj klauzuli će kasnije više biti reči).

3.4. Načela Evropskog ugovornog prava (LANDO – principi) i klauzula rebus sic stantibus.

Još je Rimskim ugovorom o osnivanju pred Evropsku ekonomsku zajed-nicu, kao jedan od ciljeva predviđeno i „usklađivanje pravnih propisa u meri u kojoj je to potrebno za uspešno delovanje zajedničkog tržišta23. Stvaranje jedinstvenog pravnog sistema EEZ, sada Evropske unije, je težak i dugotrojan proces i pitanje je da li će i u kojem obliku biti okončan. Ono što je logično je, da se principi koji se odnose na ugovorno pravo moraju fomralizovati, ili, još bolje, unifikovati, kako bi se ostvario osnovni cilj formiranja Evropske unije, a to je jedinstveno tržište. U tom smislu, nakon što se stvara potreban javno-pravni okvir za izradu principa evropskog ugovoranja u toku 70-ih godina XX veka započet je i rad na izradi propisa Evropskog ugovornog prava.

Rad na izradi ovih principa započet je neformalno na inicijativu danskog profesora međunarodnog privatnog prava sa Univerziteta u Kopenhagenu Ole Landa. Međutim, već 1980. godine Komisija dobija službeni karakter24. Ideja je da se izvrši unifikacija celokupnog građanskog prava i donese jedinstven Evropski građanski zakonik zasnovan na komparativno-pravnim istraživanji-

22 Martinović, D., (2002). Prestanak ugovornih obaveza zbog nemogućnosti ispunjenja ili zbog promenjenih okolnost, Pravni život, 51(10), str. 628.

23 čl. 3 Ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice.24 Ovaj termin se mora koristiti uslovno, jer je to u početku bila privatna grupa profesora sa uni-

verziteta i advokata.


123

ma, odnosno na usaglašenom rešenju Comon law-a i Continental law-a. Što se tiče izvora koji su uticali na stvaranje Principa može se sa sigurnošću tvrditi da se Principi baziraju na detaljnoj proučenosti uporednog prava. U tom smi-slu, mnoga se rešenja temelje na konkretnim odredbama koje postoje u nekim zemljama članicama25. U tom pogledu novo „Evropsko pravo” kao rival kon-kuriše nacionalnim unutrašnjim pravima26. Oni su plod grupnog rada stručnja-ka za ovu oblast prava iz raznih zemalja i zasnovani su na komparativno-prav-nim istraživanjima.27 U suštini savremeni sistem poslovanja i dinamika života su pokazali da koliziona metoda rešenja ovog problema je... u stvari moguća jedino za rešavanje sukoba zakona između srodnih pravnih sistema, koje dele samo tehničke razlike u detaljima, dok se pokazuje neupotrebljivom ukoliko se radi o suštinskim razlikama odnosno o sukobima pravnih civilizacija.28

Odredbe koje se odnose na promenjene okolnosti sadržane su u Poglavlju 6, pod nazivom Sadržina i dejstvo ugovora, čl. 6.111, gde je ovaj institut re-gulisan na sadržajan i precizan način. U čemu se Zakon o obligacionim od-nosima u ovom delu razlikuje od pravila sadržanim u Principima (načelima Evropskog ugovornog prava)?

Važno je napomenuti da Principi, u određivanju sadržine, nisu prihvati-li subjektivne kriterijume, već su u osnovi pošli od objektivnih kriterijuma. Principi, za razliku od odredbi Zakona o obligacionim odnosima ne zahtevaju da promena okolnosti bude takva da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je29. Ipak, može se zaključiti da je sadržinsko određenje promenjenih okolnosti prema Principima, u najmanju ruku specifično. Nije usvojen ni anglosaksonski ni kontinentalni pristup rešenja ovog problema.

Uobičajenu otežanost u ispunjenju ugovorne obaveze, principi ne uzima-ju u obzir kao osnov za raksid ili izmenu ugovora.

25 Martinović, D., (2003) Principi Evropskog ugovornog prava i ugovorna odgovornost Pravni život, 52 (10) str. 605.

26 Vukadinović, R., (2001). Načela evropskog ugovornog prava i jugoslovensko pravo u: Radovan Vukadinović et. al (urednik) Zbornik radova, Pravni fakultet Kragujevac, str. 13.

27 Stanivuković, M., (2001). Instrumenti unifikacije i harmonizacije prava i njihov odnos prema kolizionim normama s posebnim osvrtom na načela evropskog ugovornog prava u: Načela evropskog ugovornog prava i jugoslovensko pravo u: Radovan Vukadinović et al. (urednik), Pravni fakultet, Kragujevac, str. 81.

28 Bartoš , M., (1939). Kriza međunarodnog privatnog prava, Beograd. Biblioteka udruženja za međunarodno pravo, XXX, preštampano iz Arhiva za pravne i društvene nauke, knj. XXVII, sv. 6. str. 1.

29 čl. 133, st.1 Zakona o obligacionim odnosima.


124

Prema čl. 6.111, st.1, propisano je da: „strana je obavezna da izvršava svoje obaveze čak i ako je ispunjenje otežano, bilo zbog toga što su porasli troškovi ispunjenja, bilo zbog toga što je vrednost ispunjenja koje prima uma-njena”. I u Zakonu o obligacionim odnosima u tom pogledu važi ovo načelo da je poverilac u obligacionom odnosu ovlašćen da zahteva ispunjenje obave-ze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi30.

Ono što je karakteristično za regulativu, u vezi promenjenih okolnosti koju propisuju načela, jeste da pre donošenja odluke o raskidu ili izmeni ugo-vora, a što sprovodi sud, stranke su dužne da stupe u pregovore da bi se ugo-vor prilagodio ili raskinuo – čl. 6.111, st.2. U suštini, ovde je usvojeno pravilo iz anglosaksonskog prava, poznato klauzula „Hardship”. To znači da se mora pristupiti fazi pregovaranja o izmeni ugovora usled promenjenih okolnosti. Razlika između ove klauzule sadržane u čl. 6.111, st. 2. Načela i klauzule „Hardship” u anglosaksonskom pravu je ta što je ova druga isključivo ugo-vornog karaktera (primenjuje se ako je ona predviđena kao posebna odredba u ugovoru), dok se u slučajevima kada se primenjuju Načela, ona primenjuje automatski, kao zakonska obaveza.

U pomenutom članu propisani su i uslovi kada se pristupa pregovorima, a to su:

(a) da je do promene okolnosti došlo nakon zaključenja ugovora,

(b) da u vreme zaključenja ugovora nije bilo razumno uzeti u obzir mo-gućnost promene okolnosti i

(c) da strana pogođena promenom okolnosti nije dužna na osnovu ugo-vora da snosi rizik promene okolnosti.

Stiče se utisak da ovaj treći uslov može stvoriti određene nedoumice pri tumačenju, tj. da li se (ne) obaveza trpljenja rizika mora izričito ugovoriti i uneti u ugovor, ili se ona može utvrđivati i po osnovu tumačenja ugovor-nih odredbi. Naše je mišljenje da se ova odredba može tumačiti u smislu da će stranka trpeti rizik promene okolnosti samo ako je to izričito ugovoreno. Drugačija formulacija ne bi stvarala ovakve nedoumice. Stoga bi formulaciju u drugom delu ove tačke trebalo preformulisati da glasi „nije preuzela izričitu obavezu da snosi rizik promene okolnosti ili da se strana pogođena promenom okolnosti nije odrekla prava pozivanja na promenjene okolnosti”.

U slučaju da pregovori ne uspeju odluku u sudbini ugovora donosi sud pri čemu ugovor može raskinuti ili ga izmeniti (prilagoditi), da se gubici ras-podele pravično na obe strane.

30 čl. 262, st.1 Zakona o obligacionim odnosima.


125

Davanjem mogućnosti sudu da ugovor izmeni (prilagodi), odstupljeno je od nekih klasičnih rešenja u pojedinim pravima (englesko, francusko), koji poznaju samo mogućnost raskida ugovora. Usled promenjenih okolnosti, a ne i njegove izmene, na ovaj način su Načela usvojila jedno savremenije rešenja koje u izvesnoj meri predviđa i naše pravo31, s tim što prema čl. 6.111. st. 3 tačka (b) prilagođavanje ugovora sud može vršiti i ako druga strana ne pred-loži izmenu ugovora, što je svakako jedna novina u pravnoj regulativi ovog instituta.

U st. 3 citiranog člana, sudu su data ovlašćenja da savesnoj strani dosudi i nadoknadu štete, ako je suprotna strana odbila da pregovara ili prekinula pregovore, suprotno načelu savesnosti i poštenja. Ova oredba je logična po-sledica prethodno propisane obaveze vođenja pregovora da bi se ugovor pri-lagodio ili raskinuo zbog promenjenih okolnosti i ona u suštini na ovaj način sankcioniše povredu ove propisane obaveze.

Sa druge strane, ako bi se izivodio poseban zaključak vezano za ocenu pravne regulative klauzule rebus sic stantibus predviđene Načelima i regu-lative sadržane u Zakonu o obligacionim odnosima, može se zaključiti da je regulativa propisana Načelima kvalitetnija i u pogledu (uslova) primene više zasnovana na objektivnim nego na subjektivnim kriterijumima, što je po na-šem mišljenju ispravnije.

a) Pravno dejstvo ugovora koji sadrži klauzulu „Hardship”Kada u slučaju promenjenih okolnosti, a u skladu sa preuzetom klau-

zulom „Hardship”, stranke otpočnu pregovore, postavljaju se tri značajna pitanja:

Prvo, da li ugovor ima dejstvo za vreme trajanja pregovora?Drugo, kakva je sudbina ugovora ako se pregovori završe bez uspeha?Treće, kakva je sudbina ugovora ako se pregovori uspešno okončaju?Zbog ograničenosti obima rada iscrpni odgovori na ova pitanja će izo-

stati. Ipak, u pogledu trećeg pitanja, zbog njegovog značaja može se ukratko konstatovati sledeće:

U pogledu nedoumice o pravnom karakteru klauzule „Hardship”, tj. o shvatanju da li ona dovodi samo do modifikacije starog ili nastanka novog obligacionog odnosa, rešenje bi trebalo tražiti u cilju samog ugovora, odno-sno cilju koji stranke žele da postignu takvim sporazumom. Ako cilj ostaje isti onda je očigledno da se radi o modifikaciji ugovora, a ne o uspostavlja-nju novog odnosa. Pri tome, osnov instrumentalizacije cilja može se izvršiti putem predmeta, tj. kom cilju služi predmet. Ako novi i stari predmet služe

31 čl. 133, st.1, Zakona o obligacionim odnosima.


126

ostvarivanju istog cilja za stanke, onda se može smatrati da oni imaju istu subjektivnu potrošnu vrednost32.

Ovakvom tumačenju mogu se staviti ozbiljne primedbe u pogledu toga da se celokupno tumačenje zasniva na subjektivnoj koncepciji pojma osnovne obaveze, što uvek može stvoriti sumnju i prigovore. Ipak, neki objektivan kri-terijum u ovom pogledu za sada nije izgrađen, pa ni sudskoj praksi u pogledu tumačenja ovog problema ne preostaje za sada ništa drugo, već da u konkret-nim slučajevima rešenje traži prihvatanjem ovakvog stanovišta.

U zaključnoj oceni svrsishodnosti postojanja klauzule „Hardship”, sma-tramo da se njena pozitivnost ogleda naročito u činjenici da ona nastoji da u ugovornom odnosu sačuva autonomiju volje ugovornih stranaka i izbegne nametanje odluke suda, a time i produženje mogućnosti očuvanja ugovornog odnosa, kao i prevazilaženja sukoba interesa usled nastupanja promenjenih okolnosti. Pozitivnost njenog ugovaranja je očigledna, jer je postalo eviden-tno da „klasični, statični ugovor ustupa sve više mesta ugovoru koji se nepre-stano menja i prilagođava promenama – „evolutivnom ugovoru”.

4. Zakonsko određenje klauzule rebus sic stantibus u pravu Srbije

U odredbama Srpskog građanskog zakonika, nisu postojale odredbe koje bi propisivale uslove za primenu klauzule rebus sic stantibus, jer Zakonik načelno nije predviđao mogućnost primenog ovog insituta kao opšteg pravila. Ista situacija je bila i sa Opštim imovinskim zakonikom za Crnu Goru iz 1888. godine. Opšti imovinski zakonik je predviđao samo jednu mogućnost prime-ne pravila o promenjenim okolnostima i to u čl. 359, st. 2, kod ugovora o delu. Prema citiranom članu, ugovorna strana je mogla tražiti povećanje unapred ugovorne cene, ali u umerenoj meri. Uslov za to je bio da postoji stanje „po-duljeg ratnog vremena”, koje se nije lako moglo predvideti, da je isto donelo izvanredne povišice u ceni radnje ili stvari ili da su nastupile kakve osobite teškoće u vršenju radnje (preduzeća).

Kada se analizira naznačeni propis, može se sa sigurnošću zaključiti da je isti sadržavao siže svih potrebnih uslova neophodnih za davanje pozitivne ocene za primenu klauzule rebus sic stantibus, a koja propisuju i savremena zakonodavna rešenja. Ograničenje koje daje Opšti imovinski zakonik, odnosi se: da se radnja dešava u ratno vreme, i što se ovo pravilo nije moglo primeniti

32 Marsel, C., (1987). La modification de l` obligation par la volante des parties, Paris str. 22 nº 42. Autor dalje navodi da se u tom slučaju ima smatrati da među strankama postoji stari ugovorni odnos.


127

i na ostale ugovore, tako se može uzeti da ova mogućnost primene klauzule rebus sic stantibus nije ustanovljena kao opšte pravilo.

Nakon Drugog svetskog rata na prostoru SFRJ a time i Srbije, u počet-ku nije bilo mesta primeni klauzule rebus sic stantibus, već je došlo do pu-nog izražaja pravilo poštovanja ugovora, princip pacta sund servanda. Prema Uredbi o zaklučivanju ugovora u privredi iz 1946. godine bilo je propisano (čl. 3) da su stranke dužne da se strogo pridržavaju ugovornih obaveza. Isti propisi nisu predviđali mogućnost izmene ili raskida ugovora zbog prome-njenih okolnosti. Ipak, Osnovni zakon o braku (čl. 66 i 68) i Osnovni zakon o odnosima roditelja i dece (čl. 39) predviđali su mogućnost izmene visine dosuđenog izdržavanja za bračnog druga, odnosno deteta, ako su se okolnosti na osnovu kojih je oduka doneta izmenile. Sličnu mogućnost je predviđao i čl. 126 Zakona o nasleđivanju u slučaju kada je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju, ako su se okolnosti toliko izmenile da bi njegovo ispunjenje bilo otežano. Ipak, i pored ovih odredbi klauzula rebus sic stantibus nije bila uve-dena u pravni sistem Srbije (i Jugoslavije) kao opšte pravilo.

Preokret u prihvatanju klauzule rebus sic stantibus učinjen je donošenjem Opštih uzansi za promet robom 1954. godine. Uzansama 55 – 59 regulisana je izmena i raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti. Na ovaj način klauzula rebus sic stantibus je stekla status opšteg pravila, a Uzansom 55 su detaljno propisani uslovi za izmenu ili raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti.

Pored ovoga u Uzansi 56, očigledno u cilju bolje orijentacije sudova prilikom rešavanja konkretnih slučajeva, su naznačeni primeri izvanrednih događaja zbog kojih se može tražiti izmena ili raskid ugovora. Time je sudo-vima stvorena izuzetna zakonska podloga za ocenu da li su se stekli uslovi za primenu pravila klauzule rebus sic stantibus i za njihovu primenu. Od tog pe-rioda, pa do 1978. godine tj. do donošenja Zakona o obligacionim odnosima u mnogim slučajevima su primenjivali naznačene uzanse i stvorili jednu bogatu praksu u realizaciji ovog instituta. Zahvaljujući preciznoj zakonskoj regulati-vi, sudska praksa je iskristalisala jasne stavove u primeni zakonskih normi što je u stvarnom životu stvaralo i određenu pravnu sigurnost.

činjenica je da uzanse kao uslov primenjivosti klauzule rebus sic stan-tibus nisu predvidele i uslov „neotklonjivosti” izvanrednog događaja, ali se taj uslov podrazumevao tumačenjem suda da je to predhodno pitanje da se ispunjenje obaveze jedne stranke može smatrati preterano otežanim, ili bi joj nanelo veliki gubitak. U st. 2 Uzanse 55, zakonodavac je propisao i dodatne uslove, a to je vreme trajanja izvanrednih događaja i koliko oni pogađaju i jednu i drugu ugovornu stranu. Pri tome je naglašena uloga suda u pogledu


128

ocene ovih uslova u postupku odlučivanja o opravdanosti zahteva za izmenu ugovora.

Za razliku od Uzansi, Zakon o obligacionim odnosima je na jedan kon-cepcijski drugačiji način opredelio vrstu i sadržinu ovih uslova potrebnih u oceni mogućnosti primene klauzule rebus sic stantibus. Stiče se utisak da više dominiraju subjektivni nego objektivni kriteriji. U središte ovog instituta stavljeno je načelo pravičnosti, a ključni uslovi su: neostvarivanje svrhe ugo-vora, otežanost ispunjenja obaveze i neispunjenje očekivanja ugovornih stra-na. Očigledno je da su ovi uslovi, kao i termin „opšte mišljenje” pozajmljeni iz anglasoksonskog prava, za šta nismo uvereni da predstavlja dobro rešenje (izuzev uslova neostvarivanja svrhe ugovora).

Ako bi se opštim uzansama mogao staviti prigovor da u oceni za izmenu i raskid ugovora, zbog promenjenih okolnosti, nije uključen i uslov „otpada-nja svrhe ugovora” (što može da ima posebnu ulogu i posledice u ugovornim odnosima) i kad ispunjenja ugovora nije postalo preterano otežano ni za jednu ugovornu tranu, to se Zakonu o obligacionim odnosima može staviti na teret da kao uslov nije predvideo „izvanrednost događaja”, niti su pak navedeni okvirni primeri istih.

Uslov nepredvidivosti i rok do kada se može zahtevati raskid ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti, Zakon je jasno odredio u st. 2 i 3 čl. 133. S druge strane, definišući ovlašćenja suda pri odlučivanju raskida ili izmeni ugovora, stiče se utisak da zakonodavac (razliku od Opštih uzansi za promet robom33), nije sudu dao mogućnost da, pri odlučivanju o sudbini ugovora, odloži vreme izvršenja obaveze ugovorne strane. Međutim, radi se o prividu, jer je u čl. 135. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će se sud u odlučivanju o raskidanju ugovora, odnosno o njegovoj izmeni voditi računa i o ... normalnom riziku kod ugovora, odnosno vrste, kao i o interesima obeju strana. Shodno tome, ako je vreme izvršenja ugovorne obaveze bitan element ugovora34 i pomeranje roka ispunjenja obaveze dovodi u pitanje svrhu ugovo-ra, onda je logično da izmena ugovora o vremenu i mestu izvršenja ne bi imala smisla. No, i pored pozitivnih rešenja vidljivo je da je sadržinsko opredeljenje uslova za raskid ili izmenu promenjenih okolnosti u Zakonu o obligacionim odnosima, mnogo bliže konceptu standarda anglosaksonskog prava, koji su za našu praksu dosta nejasni i nekorisni, nego standardima kontinentalnog prava koji su bliži i prihvatljiviji shvatanju kontinentalnog pravnika i praktičara.

33 Uzansa 57.34 Radi se o vrsti ugovora sa tzv. fiksnim rokom izvršenja


129

U pogledu sadržinske određenosti ovog instituta, pravna teorija je veoma kritična nalazeći da odredba čl. 133. ZOO ne definiše precizno ovaj institut, posebno u pogledu zakonskog određenja uslova za njegovu primenu i zalaže se za vraćanje one pravne regulative i preciznosti koja je postojala u Opštim uzansama za promet robe (uzanse 55–59)35.

Nalazimo da takvi stavovi imaju svoje opravdanje posebno u pogledu bližeg određenja izvanrednosti (nepredvidivosti) događaja što bi i sudovima olakšalo posao u rešavanju konkretnih sporova.

Prednacrt građanskog zakonika Srbije- deo, obligacioni odnosi (od-sek 4) sadrži tri varijante formulacijske regulative ovog instituta. U prvoj va-rijanti je sadržan opis primera izvanrednih događaja zbog kojih se može tražiti izmena ili raskid ugovora . Ono što je posebno karakteristično za ovu vari-jantu jeste činjenica da je predviđeno da se „raskid ugovora može zahtevati samo posle neuspelih pregovora o izmeni ugovora preduzetih u razumnom roku shodno konkretnim okolnostima”(čl.145, st. 2, Prednacrta, I varijanta).

Ova odredba očigledno predstavlja uvođenje klauzule „Hardship” na mala vrata, verovatno pod uticajem Načela evropskog ugovornog prava (čl. 6: 111 st. 3(a).). Druge dve varijante pravne formulacije ovog instituta pred-stavljaju modifikovano rešenje sadašnje formulacije propisane Zakonom o obligacionim odnosima. Koja od ovih formulacija će biti usvojena kao zvani-čan tekst, zavisi od samog zakonodavca.

5. Umesto zaključka

Nema sumnje, da svaka promena okolnosti koja nastane posle zaklju-čenja ugovora može dovesti do remećenja početne ugovorne ravnoteže. U takvim situacijama interesi ugovornih strana dolaze u sukob: interes stanke pogođene promenjenim okolnostima biće izražen u nastojanju da se ugovor prilagodi nastalim promenama što podrazumeva i korigovanje ugovornih obaveza. Nasuprot ovome, interes suprotne strane je da ugovor ostane na sna-zi takav kakav je. Pri tome, na strani kontrahenta pogođenog promenjenim okolnostima stoje načela pravičnosti i ekvivalentnosti davanja, dok suprotnu stranu podupire načelo poštovanja ugovornih obaveza- pacta sunt servanda. Klauzula rebus sic stantibus se nalazi u vrtlogu dejstva i uticaja ovih načela (kolika je njena primena u praksi bila dozvoljena zavisilo je od uticaja druš-tvenih i ekonomskih prilika u datom sistemu).

35 Više o tome vidi: Vasiljević, M., (2007). Od Obligacionog zakona do Građanskog zakonika, Pravna riječ, 4 (10), Banja Luka, str. 404–405.


130

Savremeni period je pokazao neminovnost prihvatanja ovog instituta kao opšteg pravila. Na to ukazuju i novi međunarodni instrumenti kao što su Principi evropskog ugovornog prava, gde je, sadržinski, ovaj institut jasan. Obzirom da je Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU, smatramo da bi i Komisija za izradu Građanskog zakonika Srbije morala da ima u vidu odredbe i sadržinsko određenje ovog instituta uskladi sa rešenjima datim u Načelima.

Ilija ZindovićAssociate Professor at The Faculty of Law, The University of Business Academy in Novi Sad

Changed circumstances (clause rebus sic stantibus) and new trends in the settlement of this rule

A b s t r a c t

This paper analyzes the concept of the clause rebus sic stantibus and assessment of suitability of its application in comparative legal systems. The author also analyzes how this rule (institute) is treated in the instruments of international treaty law, especially in the Principles of European Contract Law. He concludes that modern life imposes the need of accepting this as a general rule and that the legislation, particularly with regard to a content of its determination, should bear in mind the regulations contained in existing international instruments.

Key words: clause rebus sic stantibus, application, requirements, regu-lations, trends.

Literatura

1. Bartoš, M., (1939). Kriza međunarodnog privatnog prava, Beograd. Biblioteka udruženja za međunarodno pravo, XXX, preštampano iz Arhiva za pravne i društvene nauke, knj. XXVII, sv. 6.

2. Bejatović, M., (2010). Tržište – trgovina . Pravo – teorija i praksa 27 (11–12), str. 31–42.

3. Bikić, A. (2005). Obligaciono pravo: poseban deo, Sarajevo, Pravni fa-kultet Univerziteta u Sarajevu


131

4. Jovanović, N., ( 2008). Uloga estopela u anglikanskom ugovornom pra-vu. Pravo i privreda 43 (5–8), str. 506–516.

5. Marsel., C., (1987). La modification de l` obligation par la volante des parties, Paris.

6. Martinović, D., (2002). Prestanak ugovornih obaveza zbog nemogućno-sti ispunjenja ili zbog promenjenih okolnosti. Pravni život, 51 (10), str. 621–633.

7. Martinović, D., (2003). Principi Evropskog ugovornog prava i ugovorna odgovornost. Pravni život, 52 (10), str. 603–620.

8. Misita, N., (1974). Clauzula rebus sic stantibus, neki aspekti njene prime-ne. Pravna misao 6 (9–10)

9. Perović, S., (1984). Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti i na-čela pravne sigurnosti, Naučni pregled, Zbornik radova, Beograd, str. 183–208.

10. Stanivuković, M., (2001). Instrumenti unifikacije i harmonizacije prava i njihov odnos prema kolizionim normama s posebnim osvrtom na nače-la evropskog ugovornog prava u: Načela evropskog ugovornog prava i jugoslovensko pravo u: Radovan Vukadinović et al. (urednik), Zbornik radova, Pravni fakultet, Kragujevac, str. 29 – 57.

11. Vasiljević, M., (2007). Od Obligacionog zakona do Građanskog zakoni-ka. Pravna riječ 4 (10), str. 397–410.

12. Vilus, J., (1981). Komentar konvencije UN o međunarodnoj prodaji robe, Informator, Zagreb.

13. Vukadinović, R., (2001). Načela evropskog ugovornog prava i jugoslo-vensko pravo u: Radovan Vukadinović et al. (urednik) Zbornik radova, Pravni fakultet, Kragujevac str. 5–29.

14. Srpski građanski Zakonik, 1844. godine, izmenjeno i dopunjeno izdanje od 15.11.1926., Ministarstvo pravde Srbije, 1926.

15. Opšti imovinski Zakonik za Knjaževinu Crnu Goru, 1888., Obod, Cetinje, 1992.

16. Uniform Law on the International Sale of Goods, 1964 (Jednoobrazni zakon o međunarodnoj prodaji robe)., Informator, Zagreb, 1981.

17. United Nations Convention on Contracts for the International Sale of Goods, 1980 (Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe)., Informator, Zagreb, 1981.

18. Opšte Uzanse 55–59, za promet robom, Službeni list FNRJ. br.15/54.19. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ. br. 31/93.

132

Andrej Mićović*

TAJM-ŠERING I NEPOŠTENA POSLOVNA PRAKSA

REZIME: Od usvajanja Direktive EU 94/47 o zaštiti kupaca u pogledu po-jedinih aspekata ugovora koji se odnose na kupovinu prava na vremenski podeljeno korišćenje nepokretnosti, taj oblik korišćenja je pretrpeo prome-ne, a na tržištu su se pojavili i novi proizvodi za odmor slični tajm-šeringu. U praksi se pokazalo da Direktiva EU 94/47 nije sprečila pojavu ugovora sličnih tajm-šeringu, kojima se nastojalo da se zaobiđu odredbe Direktive. Nesavesni trgovci su na taj način izbegavali odgovornost po osnovu Direk-tive, znajući da ugovori slični tajm-šeringu ne potpadaju pod njen domašaj.Stoga je bilo potrebno usvojiti propise kojima bi se sprečila nepoštena po-slovna praksa i ujedno zaštitila prava potrošača. To je učinjeno usvajanjem Direktiva EU 2005/29, 2006/114 i 2008/122. Predmet ovog rada biće pri-kaz nepoštene poslovne prakse u vezi sa tajm-šeringom, kao i pravna ana-liza rešenja sadržanih u svakoj od pomenutih direktiva EU.

Ključne reči: tajm-šering, ugovori slični tajm-šeringu, nepoštena poslovna praksa, zaštita prava potrošača.

1. Uvod

Od usvajanja Direktive EU 94/47 o zaštiti kupaca u pogledu pojedinih aspekata ugovora koji se odnose na kupovinu prava na vremenski podelje-no korišćenje nepokretnosti, taj oblik korišćenja je pretrpeo promene, a na tržištu su se pojavili i novi proizvodi za odmor slični tajm-šeringu (u daljem tekstu: TŠ).1 U praksi se pokazalo da Direktiva EU 94/47 nije sprečila pojavu ugovora sličnih TŠ-u, kojima se nastojalo da se zaobiđu odredbe Direktive.

* Asistent Fakulteta za hotelijerstvo i turizam Univerziteta u Kragujevcu, e-mail: [email protected]

1 Preambula br. 1. Direktive EU 2008/122 od 14 januara 2009 o zaštiti potrošača u pogledu poje-dinih aspekata vremenski podeljenog korišćenja nepokretnosti, dugoročnih proizvoda za odmor, preprodaje i razmene.

UDK: 366.5 BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 132–147


Tajm-šering i nepoštena poslovna praksa

133

Nesavesni trgovci su na taj način želeli da izbegnu primenu pravila koja su bila sadržana u Direktivi, i time liše potrošače zaštite od nepoštene poslovne prakse shodno pravilima koja su u njoj bila sadržana.

Nepošteno poslovanje u vezi sa TŠ-om poprimalo je različite oblike u zavisnosti od stadijuma poslovnog odnosa (npr. davanje netačnih podataka u vezi sa pravnim poslom, uveravanje potrošača da se radi o isplativom i profi-tabilnom poslu, dovođenje potrošača u zabludu u pogledu predmeta ugovora, propuštanje da se učine jasnim odredbe o trgovcu kao ugovornoj strani). 2 Stoga je bilo potrebno usvojiti propise kojima bi se sprečila nepoštena poslov-na praksa i ujedno zaštitila prava potrošača. To je najpre učinjeno usvajanjem Direktive EU 2005/29 o nepoštenoj poslovnoj praksi privrednih subjekata prema potrošačima na unutrašnjem tržištu a zatim i Direktive EU 2006/114 o obmanjujućem i upoređujućem oglašavanju. Zaštita kupaca TŠ-a zaokružena je usvajanjem Direktive EU 2008/122 o zaštiti potrošača u pogledu pojedinih aspekata vremenski podeljenog korišćenja nepokretnosti, dugoročnih proi-zvoda za odmor, preprodaje i razmene. Predmet ovog rada biće prikaz nepo-štene poslovne prakse u vezi sa TŠ-om, kao i pravna analiza rešenja sadržanih u svakoj od pomenutih direktiva EU.

2. Oblici nepoštene poslovne prakse

Brojni oblici nepoštene poslovne prakse u vezi sa TŠ-om mogu se grupi-sati na one koji se upražnjavaju: pre zaključenja ugovora, za vreme zaključe-nja ugovora i nakon zaključenja ugovora. 3

Nepoštena poslovna praksa pre zaključenja ugovora – Pre zaključe-nja ugovora, prvi problem sa kojim se potrošači suočavaju jesu prodajne teh-nike koje trgovci koriste u cilju promovisanja TŠ-a i njemu sličnih proizvoda. Ove tehnike su veoma agresivne i obmanjujuće, sa ciljem da se potrošač ubedi da kupi proizvod koji ne želi ili o kojem nema potrebno znanje.

Najčešće žrtve nesavesnih trgovaca su turisti zbog njihove nacionalnosti, godina i finansijskog statusa, ali i posebnog psihičkog stanja u kome se nala-ze za vreme odmora (ležernosti, relaksiranosti).4 Nesavesni trgovci to koriste kako bi im se približili nudeći im da uzmu učešće u raznim kvizovima ili da

2 Vidi više Carić, S., (1996). Ugovor o time sharingu u našem pravu, Pravo – teorija i praksa, 13, (9), str. 66–71

3 Vidi više Timotijević, A, (1999). Pojam i pravna priroda time sharinga, Pravo – teorija i praksa, 16, (12), str. 27–38,

4 Bračni parovi iz severne Evrope, starosti između 50 godina, a koji su u posedu kreditne kar-tice predstavljaju omiljene mete za nesavesne trgovce. Videti: European Commission. Report: Timeshare in Europe. The experience of European Consumer Centers (ECCs), str. 16.


134

se okušaju u „igrama na sreću” uz mogućnost da osvoje vredne nagrade („be-splatan odmor”, „besplatno krastarenje”, „flašu skupocenog šampanjca”).5 Kako bi preuzeli nagradu, dobitnici se pozivaju da prisustvuju prezentaciji u njihovim poslovnim prostorijama. Kada potencijalni klijenti uđu u poslovne prostorije trgovca, bivaju ponuđeni hranom i alkoholnim pićem dok je pre-zentacija u toku kako bi se pod uticajem alkohola i agresivne prodajne tehnike smanjila njihova sposobnost rasuđivanja. Tokom prezentacije, trgovci se slu-že raznim verbalnim obećanjima, kao i nepotpunim ili pogrešnim podacima sa ciljem da se potrošač navede da zaključi ugovor. Naime, predočava im se da je reč o pametnoj investiciji odnosno proizvodu bez rizika koji se u sva-kom trenutku može preprodati, kao i da se ugovor može jednostrano raskinuti. Mnogi klijenti se odluče na potpisivanje ugovora samo da izađu iz prostorije nakon višečasovnog psihološkog pritiska, misleći da će kasnije moći da ra-skinu ugovor bez problema. Rezultat toga je potpisivanje ugovora bez pret-hodnog upoznavanja sa ugovornim odredbama, a na osnovu nepotpunih ili pogrešnih podataka koje su čuli na prezentaciji, odnosno podataka koji se uopšte ne nalaze u ugovoru. U tom trenutku srećni dobitnici postaju gubitnici i žrtve nesavesnih trgovaca.

Do donošenja Direktive EU 2008/122, potrošačima su TŠ i njemu slični proizvodi predstavljani kao investicija koju je moguće jednostavno preprodati ili izdavati uz profit. Potrošačima su takođe obećavani popusti na letove i dru-ge transportne usluge. Kada se ta obećanja kasnije ne ispune, veoma je teško dokazati da su ta obećanja data. S druge strane, s obzirom da su sva obećanja učinjena verbalnim putem, za trgovce je prilično lako da opovrgnu navode potrošača.

Trgovci se neretko služe agresivnim marketinškim tehnikama i prezen-tuju potrošaču nepotpune ili pogrešne podatke ne bi li se potrošač „opčinjen” atraktivnošću turističkih destinacija naveo da zaključi ugovor.6 S tim u vezi, trgovci često potencijalne „mušterije” kontaktiraju telefonom ili poštom uz obaveštenje da će dobiti poklon ukoliko budu prisustvovali prezentaciji o pro-izvodima za odmor, bez obaveze da proizvod kupe. Međutim, prezentacija se uglavnom završava potpisivanjem ugovora kao posledica agresivnih prodaj-nih tehnika, a u slučaju da se ugovor ne potpiše potrošači su prinuđeni da plate određenu proviziju kako bi im bio uručen poklon o kome su obavešteni putem telefona ili pošte. Na kraju se „besplatan” odmor pretvori u skupoceni poklon

5 Ibidem6 O tome: Zimmermann, R., (2005). The New German Law of Obligations – Historical and

Comparative Perspectives, Oxford University Press, p. 216.


135

koji su potrošači dužni da plate uključujući i troškove prevoza, održavanja, smeštaja i dr.7

Nepoštena poslovna praksa za vreme zaključenja ugovora – Ona se ogleda u pružanju podataka relevantnih za zaključenje ugovora tek u mo-mentu njegovog potpisivanja, ne ostavljajući dovoljno vremena potrošaču da ugovor potpiše svestan sadržine ugovornih odredbi. S tim u vezi, potrebno je razlikovati dve situacije: 1) kada se potrošač dovodi u zabludu u pogledu predmeta ugovora (potpisuje ugovor u uverenju da se radi o TŠ-u, a zapravo je reč o nekom od ugovora sličnih TŠ); 2) kada se iz ugovora izostave ili učine nejasnim odredbe o: trgovcu kao ugovornoj strani; pravu na jednostrani raskid ugovora; naknadi za održavanje.

1) Prema odredbama Direktive EU 94/47, TŠ je definisan kao ugovor koji se direktno ili indirektno odnosi na otkup prava korišćenja jedne ili više nekretnina i zaključuje se na period od najmanje tri godine tokom koje se uz plaćanje određene opšte cene, utvrđuje ili prenosi pravo na nekretninu ili bilo koje drugo pravo vezano za korišćenje jedne ili više nekretnina na određeno ili odredivo vreme u toku godine, koje ne može biti kraće od jedne nedelje, ili se na osnovu tih ugovora utvrđuje obaveza prenošenja tog prava.8 Kako bi izbegli primenu odredbi Direktive, nesavesni trgovci su smislili čitav niz ugo-vora sličnih TŠ-u koji bi se zaključivali na period manji od tri godine9, ili na osnovu kojih bi se sticalo pravo korišćenja ugovorenog objekta na period koji je kraći od jedne nedelje u toku godine.10 Na taj način nesavesni trgovci bi do-vodili potrošače u zabludu u pogledu predmeta ugovora. Potrošači bi zaključili ugovor u uverenju da se radi o TŠ-u, a da je zapravo reč o nekom od ugovora sličnih TŠ-u. Kako se ti ugovori nalaze van pravnog domašaja Direktive, tr-govci nisu imali obavezu da ugovorom predvide prava potrošača koja su im bila zagarantovana, kao što su: pravo potrošača na jednostrani (bezrazložni) raskid ugovora u roku od 10 dana od dana kad obe ugovorne strane potpi-šu ugovor odnosno obavezujući predugovor;11 zabrana avansnih plaćanja pre

7 Videti: Geraint, H. (1990). Consumer Law – Advertising something for nothing. Law Society Gazzette 9, p. 36.

8 čl. 1, Direktive EU 94/47.9 Primera radi tzv. holiday clubs ugovori su se zaključivali na period od 35 meseci kako bi se izbe-

gla primena Direktive. Videti: Monti, G., (2007). The Revision of the Consumer Acquis from a Competition Law Perspective. European Review of Contract Law, 3, (3), pp. 299–300.

10 Jedan od ugovora sličnih TŠ-u koji predstavlja sofisticirani vid prevare je tzv. holiday club ugo-vor. Videti: O’Keeffe, J., Laidlaw, A. (2007). Brussels watch: Tidying up EU consumer protecti-on rules. Law Society Gazzette, Issue 17, p. 10.

11 čl. 5, Direktive EU 94/47.


136

isteka perioda „hlađenja” (čl. 6, Direktive).12 Takođe, trgovci su imali pravo na izmenu ugovornih odredbi po svom nahođenju suprotno članu 3, Direktive.13

2) U mnogim slučajevima, iz ugovora su izostavljani podaci o trgovcu (npr. sedište, PIB) sa kojim potrošač zaključuje ugovor.14 Umesto toga, prika-zivani su podaci o licima odnosno kompanijama koje nisu ugovorne strane. Primera radi, to su podaci o: vlasniku objekta u kojem se smeštajna jedinica nalazi; kompaniji koja je odgovorna za održavanje objekta; kompaniji za pre-prodaju ili razmenu.

Pored toga, informacije o pravu na odustanak od ugovora nisu bile jasno naznačene ili su bile deo mnogobrojnih aneksa ugovora, što je činilo malo verovatnim da će ih potrošač pročitati. S obzirom da se u većini slučajeva ovi ugovori sklapaju dok je potrošač na odmoru, dešavalo se da rok u kome potro-šač svoje pravo može iskoristiti istekne a da pri tom, nije ni znao da raspolaže tim pravom.

Iz ugovora su često izostavljane ili nedovoljno precizirane odredbe o na-knadi za održavanje. Nesavesni trgovci su na taj način propuštali da obaveste prodavce da stope po kojima se obračunava naknada za održavanje drastično povećavaju za svaku narednu godinu nakon zaključenja ugovora.

Nepoštena poslovna praksa nakon zaključenja ugovora – Problemi sa kojima se potrošači najčešće suočavaju nakon zaključenja ugovora su oni prilikom preprodaje ili razmene TŠ-a, kao i oni koji se odnose na probleme u komunikaciji.

Prilikom preprodaje TŠ-a, potrošači bi postajali meta kompanija koje se bave preprodajom. Nepoštena poslovna praksa u tim slučajevima se ogledala u uveravanju potrošača da postoje zainteresovani kupci TŠ-a po ceni sličnoj onoj po kojoj je potrošač prvobitno platio svoje pravo korišćenja ugovorenog objekta u određenom periodu tokom godine. Za uzvrat, kompanije za prepro-daju tražile bi od potrošača da naknadu za preprodaju plati unapred. Kako bi ubedile potrošača da novac plati unapred, poslale bi im ugovor o preprodaji putem faksa u kojem su navedeni podaci te kompanije kao prodavca i podaci i potpis hipotetičkog kupca.15 Nakon što bi potrošač platio, svaki dalji pokušaj

12 Kao posledica toga, potrošač nema pravni osnov da traži da mu novac bude vraćen u slučaju odustanka od ugovora, a trgovac nema obavezu da to učini.

13 članom 3, Direktive je propisano da se izmene podataka koje su sastavni deo ugovora mogu menjati samo izuzetno, tj. mogu se vršiti samo one promene nastale usled okolnosti koje su van kontrole trgovca, pri čemu se kupac o svim promenama mora obavestiti pre zaključenja ugovora.

14 U ime trgovca, ugovor potpisuje agent kompanije ne podnoseći potrošaču ovlašćenje za zastupa-nje društva u čije ime zaključuje ugovor.

15 European Commission. Report: Timeshare in Europe. The experience of European Consumer Centers (ECCs), p. 18.


137

kontaktiranja kompanije povodom preprodaje bio bi bezuspešan, s obzirom da se najčešće radi o „fantomskim” kompanijama.

Uporedo s tim, kompanije se služe i drugim prevarnim tehnikama koje se sastoje u uveravanju potrošača da će lakše prodati TŠ ako kupe pravo na dodatnu nedelju u okviru koje mogu koristi ugovoreni objekat tokom godi-ne.16 Rezultat toga je plaćanje cene za „dodatnu” nedelju, a da se preprodaja zapravo nikada ne realizuje.

U slučajevima kada do preprodaje ipak dođe, kompanije koje se bave preprodajom ostvarivale su veliki profit na štetu potrošača. Naime, potrošači su na ime preprodaje dobijali samo mali deo cene koju su originalo platili za TŠ.

Problemi u komunikaciji sa trgovcima počinjali su od momenta kada bi potrošači platili ugovornu cenu u potpunosti. Od tog trenutka, trgovci bi ignorisali pisma ili telefonske pozive potrošača. Ukoliko bi se potrošači odlu-čili na odustanak od ugovora, dobijali bi preteća pisma kako bi platili cenu u potpunosti. Neki potrošači bi odustajali od napora da povrate uloženi novac, samo da bi prestali da dobijaju preteće poruke i uznemirujuće pozive.

3. Zaštita potrošača od nepoštene poslovne prakse

Kako bi se obezbedila zaštita potrošača od nepoštene poslovne prakse, najpre je doneta Direktiva EU 2005/29 o nepoštenoj poslovnoj praksi privred-nih subjekata prema potrošačima na unutrašnjem tržištu, a zatim i Direktiva 2006/114 o obmanjujućem i upoređujućem oglašavanju. Pored toga, zaštita kupaca TŠ-a ostvarena je usvajanjem Direktive EU 2008/122 o zaštiti po-trošača u pogledu pojedinih aspekata vremenski podeljenog korišćenja ne-pokretnosti, dugoročnih proizvoda za odmor, preprodaje i razmene. Time je uspostavljen jedinstven pravni okvir zaštite potrošača, uključujući i korisnike TŠ-a, od nepoštene poslovne prakse.

Direktiva EU 2005/29 – Sve do donošenja Direktive EU 2005/29 o ne-poštenoj poslovnoj praksi, ovo pitanje je regulisano pojedinačnim zakonima država članica. Osnovna obeležja Direktive EU 2005/29 ogledaju se u: pri-hvatanju načela maksimalne harmonizacije; širokom polju primene,17 s obzi-

16 Ibidem.17 čl. 3, st. 1, Direktive EU 2005/29. Iako je polje primene široko postavljeno, van domašaja

Direktive ostali su propisi o nepoštenoj poslovnoj praksi kojom se povređuju isključivo eko-nomski interesi konkurenata odnosno propisi koji se odnose na transakcije između trgovaca (Preambula br. 6). Direktiva se ne bavi ni propisivanjem pravnih uslova u vezi sa pitanjem do-brog ukusa i pristojnosti koji se mogu prilično razlikovati među državama članicama (Preambula br. 7).


138

rom da reguliše poslovne postupke privrednih subjekata prema potrošačima pre, za vreme i nakon poslovne transakcije;18 trostepenom regulisanju pitanja nepoštenih poslovnih postupaka – najpre je putem generalne klauzule, defini-san pojam nepoštenih postupaka (1), zatim je određeno šta se naročito smatra nepoštenim postupkom (2), i na kraju, u Aneksu I Direktive EU, nabrojani su postupci koji se, bez obzira na okolnosti, kvalifikuju kao nepošteni (3).

1) Direktiva određuje da je postupak nepošten ako se trgovac ponaša protivno standardu pažnje dobrog stručnjaka čime se bitno utiče ili može uticati na pogrešno ekonomsko ponašanje, u pogledu proizvoda, prosečnog potrošača ili člana grupe, kada se radi o postupku koji je usmeren prema po-sebnoj grupi potrošača.19 Radi se o grupi potrošača koja je zbog fizičke ili mentalne slabosti, starosti ili lakomislenosti posebno ugrožena postupkom, i to na način koji je trgovac razumno mogao predvideti. U ovom slučaju, pro-cena o kakvom se postupku radi vrši se sa stanovišta prosečnog člana te grupe potrošača.

Na osnovu ovako određenog pojma za postojanje nepoštenog postupka potrebna su dva elementa: ponašanje trgovca suprotno standardu pažnje do-brog stručnjaka i pogrešno ekonomsko ponašanje potrošača ili članova odre-đene grupe koje može da bude izazvano takvim ponašanjem trgovca.

2) Smatra se da je postupak naročito nepošten ako je:a) obmanjujući (prevaran);b) agresivan.a) Obmanjujući postupak se ispoljava u dva vida u zavisnosti da li se

potrošač dovodi u zabludu: i) davanjem netačnih informacija (obmanjujuće radnje); ii) uskraćivanjem, skrivanjem ili neblagovremenim pružanjem bitnih informacija (obmanjujuća propuštanja). Radi se dakle o dva vida prevare, ak-tivnom i pasivnom.

i) Postupak je obmanjujući ako se temelji na neistinitim informacijama, koje navode ili mogu da navedu prosečnog potrošača na grešku i donošenje trgovačke odluke koju ne bi inače doneo, a tiče se: postojanja i prirode proi-zvoda; glavnih karakteristika proizvoda, sastava, opreme, servisa, postupanja po reklamaciji, načina korišćenja, datuma proizvodnje, geografskog porekla, rezultata koji nastaju korišćenjem, rezultata testa; cene i načina obračuna cene; nužnosti servisiranja, zamene i popravke; podataka koji se odnose na

18 Imajući u vidu definiciju nepoštenog poslovanja, moglo bi se zaključiti da su vremenske odred-nice „pre”, „za vreme” i „nakon” poslovne transakcije u korelaciji sa terminima korišćenim u definiciji kao što su „promocija”, „prodaja” ili „isporuka” proizvoda.

19 čl. 5, st. 2, Direktive EU 2005/29.


139

trgovca ili njegovog predstavnika (identitet, imovina, kvalifikacije, ovlašće-nja, statut); prava potrošača.20

Postupak je jednako obmanjujući ako, s obzirom na konkretne okolno-sti, navodi potrošača da donese odluku koju ne bi inače doneo, a obuhvata: sve marketinške aktivnosti povodom proizvoda, uključujući i komparativnu reklamu koja izaziva konfuziju sa drugim proizvodom, markom, trgovačkim imenom ili drugom oznakom konkurenta; nepoštovanje opštih uslova poslo-vanja na šta se trgovac obavezao.21

ii) Obmanjujući postupak postoji i u slučaju propuštanja da se potro-šač upozna sa bitnim informacijama koje su od značaja za donošenje odluke. Prevarno propuštanje se može izvršiti i prikrivanjem bitnih informacija ili njihovim saopštavanjem na nejasan ili dvosmislen način. Prilikom procene da li postoji propuštanje treba uzeti u obzir sve mere koje je trgovac preduzeo kako bi informacije učinio dostupnim potrošaču. Ako se saopštavanje vrši pu-tem medija, prilikom procene treba voditi računa o prostornim i vremenskim ograničenjima za objavljivanje informacija. U slučaju poziva na ponudu, kao bitne informacije, koje moraju da budu objavljene, smatraju se: glavne ka-rakteristike proizvoda; adresa i identitet trgovca; cena, odnosno način na koji će ona biti obračunata, uz navođenje dodatnih troškova (prevoz, poštanska dostava); način i uslovi plaćanja, isporuke, postupanja po prigovoru; naznaka da li potrošač ima pravo na poništaj porudžbine.

b) Trgovački postupak je agresivan ako, uzimajući u obzir sve okolnosti i karakteristike, bitno utiče ili može da utiče na slobodan izbor i ponašanje prosečnog potrošača, putem uznemiravanja i prinude, zbog čega on dono-si ili može da donese trgovačku odluku koju inače ne bi doneo.22 Prilikom procene da li određeni postupak sadrži elemente uznemiravanja, prinude ili neprikladnog uticaja, uzima se u obzir sledeće: vreme, mesto, priroda i stepen stalnosti prakse; korišćenje pretećeg i uvredljivog jezika i ponašanja; da li tr-govac svesno eksploatiše neki nesrećni događaj kako bi uticao na rasuđivanje i odlučivanje potrošača; prepreke koje trgovac nameće potrošaču koji želi da iskoristi svoja ugovorna prava, uključujući i pravo da raskine ugovor ili da izabere neki drugi proizvod ili nekog drugog trgovca; pretnja merama koje zakonski nisu moguće.23

3) U Aneksu I Direktive sadržana je tzv. crna lista obmanjujućeg i agre-sivnog poslovanja, kojom su propisani oblici poslovanja koji se smatraju

20 čl. 6, st. 1, Direktive EU 2005/29.21 čl. 6, st. 2, Direktive EU 2005/29.22 čl. 8, Direktive EU 2005/29.23 čl. 9, Direktive EU 2005/29.


140

nepoštenim bez obzira na okolnosti konkretnog slučaja. Značaj ovakve li-ste ogleda se u povećanju pravne sigurnosti kroz omogućavanje sudovima, upravnim organima, trgovcima i potrošačima da jednostavnije odrede koje je poslovanje nepošteno.24

Od ukupno 31. oblika obmanjujuće i agresivne poslovne prakse, sledeći oblici bi se mogli odnositi na nepošteno poslovanje u vezi sa TŠ-om: tvrdnja da je trgovac potpisnik kodeksa ponašanja, a da zapravo nije;25 tvrdnja da je kodeks ponašanja26 odobren od državnog ili nekog drugog organa, a da to u stvati nije slučaj; lažno navođenje da će se proizvod moći kupiti u ograniče-nom roku ili da će se moći nabaviti pod posebnim uslovima u ograničenom vremenu, kako bi se isprovociralo donošenje momentalne odluke i potrošači-ma uskratila mogućnost ili vreme da donesu adekvatnu odluku; preuzimanje obaveze da se pruži postprodajna usluga potrošaču sa kojim je trgovac komu-nicirao pre zaključenja posla na jeziku koji nije službeni jezik države-članice na čijoj se teritoriji nalazi trgovac, kao i pružanje pomenute usluge isključivo na drugom jeziku, a da to o tome potrošač nije bio obavešten pre nego što se obavezao zaključenim poslom;27 tvrdnja trgovca da nudi promotivnu igru ili nagradu, bez dodeljivanja opisanih nagrada ili drugog odgovarajućeg ekviva-lenta; opisivanje proizvoda rečima „gratis”, „besplatno”, „bez troškova” ili slično, ako potrošač ne treba da plati ništa drugo do neizbežnih troškova odgo-vora na poslovni postupak, naplatu ili plaćanje isporuke proizvoda; stvaranje lažnog utiska da je postprodajnu uslugu u vezi sa proizvodom moguće dobiti i u drugoj državi-članici pored one u kojoj se prodaje proizvod; stvaranje utiska da potrošač ne može da napusti poslovne prostorije pre zaključenja ugovora; uporno i nepoželjno obraćanje putem telefona, telefaksa, elektronske pošte ili drugih telekomunikacionih sredstava, izuzev u opravdanim okolnostima i u obimu koji je, po nacionalnim propisima, neophodan za izvršenje ugovornih

24 O tome: Mihajlović, B., (2012). Zaštita potrošača od nepoštenog poslovanja. Pravo i privreda, (4–6) str. 540.

25 članom 10, Direktive EU 2005/29 je predviđeno da države članice mogu da ohrabre kontrolu poštovanja pravila tog kodeksa ponašanja od strane trgovaca. Prema čl. 2, st. 1, tač. (j) Direktive EU 2008/122, pod tvorcem kodeksa se podrazumeva svako lice, uključujući trgovca ili grupu trgovaca, koje je odgovorno za donošenje i izmenu kodeksa ponašanja i/ili praćenje njegovog poštovanja od strane onih koji su ga prihvatili.

26 U čl. 2, st. 1, tač. (i) Direktive EU 2008/122, kodeks ponašanja je definisan kao sporazum ili skup pravila koji nisu nametnuti zakonom, podzakonskim aktom ili upravnim aktom države članice i koji uređuje ponašanje trgovaca koji svojevoljno prihvataju obaveze iz kodeksa u vezi sa jednim ili više posebnih poslovnih postupaka ili poslovnih delatnosti.

27 U čl. 4, st. 3, Direktive EU 2008/122 propisano je da sve relevantne informacije treba da budu ispisane, po izboru potrošača, na jeziku ili jednom od jezika države članice: a) u kojoj potrošač prebiva; b) čiji je državljanin pod uslovom da je u pitanju službeni jezik Zajednice.


141

obaveza;28 stvaranje lažnog utiska da je potrošač dobio nagradu ili da će je dobiti ako ispuni određeni akt, a da u stvari nagrada ne postoji ili se nagrada stiče plaćanjem određene svote novca ili naknadom troškova29.

Direktiva EU 2006/114 – Oglašavanje predstavlja jedan od najzastu-pljenijih oblika promotivne aktivnosti koji ima za cilj da prenese informaciju i podstakne na akciju u korist kupovine proizvoda i usluga kompanije.30 Pod obmanjujućim oglašavanjem se podrazumeva bilo kakvo oglašavanje koje: a) na bilo koji način, uključujući prezentacije, obmanjuje ili je verovatno da će da obmane lica ka kojima je usmereno; b) zbog svoje obmanjujuće prirode verovatno može da utiče na ekonomsko ponašanje; c) škodi ili je verovatno da će naškoditi konkurentu.31

U cilju sprečavanja obmanjujućeg oglašavanja povodom TŠ-a, u Direktivi EU 2008/122 su propisane posebne dužnosti trgovca u vezi sa ogla-šavanjem. Najpre je istaknuta dužnost trgovca da se u svakom oglasu napo-mene mogućnost dobijanja informacija u skladu sa članom 4, Direktive,32 i gde se informacije mogu dobiti.33 U slučaju da postoji namera da se ugovor o

28 Rašireno korišćenje telefona u službi reklamiranja i nuđenja proizvoda i usluga na američkom tržištu uslovilo je donošenje propisa (1991. godine donet je Zakon o zaštiti telefonskih potrošača, a potom, 1994. godine, Zakon o prevenciji prevare i zloupotrebe putem telemarketinga) kojima se: primarno zabranjuje korišćenje automatskog sistema biranja brojeva i upotreba nasnimljenog glasa u postupku traženja potencijalnih potrošača; od kompanije zahteva da, pre neposredne ponude, potrošača informiše o svrsi poziva; nalaže kompaniji da potrošača izbriše sa liste ako on to traži, što znači da ne može da mu se više obraća putem telefona. Ako se kompanije ponašaju suprotno zakonskim pravilima biće dužne da potrošačima naknade štetu ili da im plate iznos od 500$ za svaki akt uznemiravanja putem telefona. O tome: Nenadović, S., (2010). Zaštita potro-šača u pravu SAD, Pravo i privreda, (7–9), str. 633.

29 U slučaju Office of fair trading (OFT) v. Purely Creative Ltd et al, tuženik se teretio da je dis-tribucijom greb kartica i promotivnih pisama prekršio članove 5 i 6 Direktive, jer je: 1) stvorio pogrešan utisak kod potrošača da su dobili nagradu, bez obaveze plaćanja određene svote novca ili naknade troškova; 2) propustio da obavesti potrošača o troškovima povodom preuzimanja na-grade. Sud je zauzeo opšti stav da ukoliko su troškovi povodom preuzimanja nagrade minimalni u odnosu na njenu vrednost, tvrdnja o postojanju nagrade nije netačna. Međutim, u konkretnom slučaju, sud je utvrdio da su povređene odredbe Direktive pošto troškovi preuzimanja nagrade nisu bili minimalni u odnosu na njenu vrednost, već su predstavljali profit za trgovca. Videti: Morgan-Tazlor, M., (2011). Preventing distributions of promotions to consumers involving un-fair practices – OFT application for order under Enterprise Act 2002: Office of Fair Trading v. Purely Creative Ltd et al. Communications Law, 16, (3), p. 114.

30 Desjardins, J., (2006). An introduction to Business Ethics, McGraw-Hill, New York, p. 203.31 čl. 2, st. 1, tač. (b). Direktive EU 2006/114.32 U čl. 4, Direktive EU 2008/122 je predviđena dužnost trgovca da potrošaču pruži tačne i kom-

pletne informacije na jasan i razumljiv način, blagovremeno pre nego što se potrošač obaveže ugovorom ili ponudom. Ove informacije trgovac dostavlja bez naknade, na papiru ili drugom trajnom nosaču podataka pristupačnom potrošaču.

33 čl. 3, st. 1, Direktive EU 2006/114.


142

vremenski podeljenom korišćenju nepokretnosti, dugoročnom proizvodu za odmor, preprodaji ili razmeni lično ponudi potrošaču na promociji ili prodaj-nom događaju, trgovac je dužan da: 1) jasno naznači u pozivnici komercijalnu svrhu i prirodu događaja; 2) učini dostupnim informacije iz čl. 4 st. 1, u svako doba tokom događaja.34 Pored toga, Direktivom se zabranjuje da se TŠ i du-goročni proizvod za odmor reklamiraju kao investicija.35

Na ovaj način se praktično sprečava nepoštena poslovna praksa u vezi sa oglašavanjem pre i tokom zaključivanja ugovora.

Direktiva EU 2008/122 – U odnosu na Direktivu EU 94/47, Direktiva EU 2008/122 donosi nekoliko značajnih novina koje su između ostalog dopri-nele suzbijanju nepoštene poslovne prakse i zaštiti korisnika TŠ-a.

1) Prvenstveno, Direktiva EU 2008/122 predstavlja direktivu maksimal-ne harmonizacije, čime se jamči jednako postupanje trgovaca u svim drža-vama članicama, što doprinosi većoj pravnoj sigurnosti kako potrošača, tako i trgovaca.36 činjenica da je prethodna Direktiva bila direktiva minimalne usklađenosti, dovela je do značajnih razlika u uređenju zaštite potrošača pri-likom sklapanja TŠ-a u pojedinim državama članicama. Usvajanjem principa maksimalne harmonizacije, taj problem je rešen i stvoreni su preduslovi za dalji razvoj ove poslovne delatnosti, s obzirom da turizam dobija sve više na važnosti u zemljama članicama Evropske unije.

2) Područje primene Direktive je prošireno i na ugovore slične TŠ-u. To je ostvareno elastičnijim definisanjem TŠ-a, ali i posebnim izdvajanjem i definisanjem ugovora o dugoročnom proizvodu za odmor, kao jednom od ugovora sličnih TŠ-u. Pored toga, područje primene Direktive odnosi se i na različite sporedne ugovore poput ugovora o preprodaji ili razmeni TŠ-a, koji nisu bili posebno regulisani prethodnom Direktivom, već su se samo spomi-njali u njenom Aneksu kao mogućnost.

Naime, od usvajanja Direktive EU 94/47, na tržištu TŠ-a, ali i drugih turi-stičkih proizvoda dogodile su se značajne promene. Te promene su se ogleda-le u povećanom broju specifičnih turističkih ugovora, koji su vrlo slični TŠ-u, kako po osnovnim karakteristikama, tako i po načinu nuđenja i prodaje, a koji nisu bili obuhvaćeni prethodnom Direktivom. Stoga je novom Direktivom EU 2008/122 bilo potrebno proširiti definiciju i na proizvode slične TŠ-u, kako bi se predupredila nepoštena poslovna praksa i ujedno obezbedila zaštita prava potrošača. To je učinjeno spuštanjem vremenske granice u okviru koje

34 čl. 3, st. 2, Direktive EU 2006/114.35 čl. 3, st. 3, Direktive EU 2006/114.36 Primera radi, na ovaj način se sprečava da se na nivou država članica propišu različiti rokovi za

odustanak od ugovora.


143

se ugovor zaključuje, kao i uvođenjem pravnog standarda pri definisanju pra-va na korišćenje smeštajne jedinice u toku jedne godine. Naime, Direktivom EU 2008/122, TŠ je definisan kao ugovor koji traje duže od jedne godine i kojim potrošač stiče, uz naknadu, pravo da koristi jedan ili više smeštaja za noćenje u količini većoj od jednog perioda zauzeća.37 Na osnovu ove definici-je, može se zaključiti da „jedan period zauzeća” može biti manji ali i veći od minimalnog perioda od 7 dana propisanog prethodnom Direktivom. Takođe, umesto minimalnog perioda od tri godine na koji se ugovor zaključivao prema odredbama prethodne Direktive, taj period prema važećoj Direktivi mora biti duži od godinu dana.

Pored toga, Direktivom je posebno izdvojen ugovor o dugoročnom proi-zvodu za odmor kao jedan od ugovora sličnih TŠ-u, a definisan je kao ugovor koji traje duže od jedne godine i kojim potrošač prvenstveno uz naknadu, sti-če pravo da dobije popust ili drugu pogodnost u vezi sa smeštajem, odvojeno ili zajedno sa putovanjem ili drugim uslugama. Ovaj ugovor se razlikuje od TŠ-a po tome što se njime ne stiče pravo korišćenja jednog ili više smeštaja za noćenje, već pravo na buduće usluge i pogodnosti u vezi sa smeštajem.38 S obzirom da su ovi ugovori ostali van domašaja prethodne Direktive, potrošači nisu imali pravo na odustanak od ugovora i druga prava njome zagarantovana.

Imajući u vidu prethodno navedeno, može se reći da su proširenjem pod-ručja primene Direktive, nesavesni trgovci praktično onemogućeni da putem ugovora sličnih TŠ-u izbegnu primenu odredbi Direktive, a potrošači zaštiće-ni od nepoštene poslovne prakse.

3) Kao jedan od mehanizama zaštite potrošača od nepoštene poslovne prakse, predviđena je obaveza predugovornog obaveštavanja. Propisivanjem obaveze obaveštavanja štite se potrošači od pokušaja da budu prevareni, od-nosno manipulisani ili dovedeni u zabludu.39

Iako ni u Direktivi EU 2005/29 niti u Direktivi EU 2008/122 to nije izri-čito spomenuto, sudska praksa Evropskog suda pravde sugeriše da je zabrana nepoštene poslovne prakse u korelaciji sa obavezom obaveštavanja. Takođe, različite sektorske direktive o zaštiti prava potrošača kombinuju odredbe o obmanjujućem oglašavanju sa obavezom predugovornog informisanja.40

37 čl. 2, st. 1, tač. a) Direktive EU 2008/122.38 Videti: Protecting the consumers of Timeshare products, House of Lords, European Union

Committee, 3rd Report of Session 2007–08, p. 11.39 Cutlip, M. S., Center, H. A., Broom, M. G., (2000). Effective Public Relations, Eight edition,

Prentice Hall, Upper Saddle river, New Jersey, p. 18.40 O tome: Keirsbilck, B., (2011). The new European Law of unfair commercial practices and com-

petition law, Hart publishing, str. 93.


144

Razlog tome je što se potrošači često nalaze u informativno podređenom po-ložaju zbog načina na koji se ugovor zaključuje (ugovori na daljinu, ugovori zaključeni putem elektronskih sredstava), odnosno zbog specifične prirode transakcije kakva je, na primer, TŠ.41

Kako bi se obezbedila transparentnost podataka o TŠ-u, predviđeno je da sve predugovorne informacije kao i informacije o jednostranom raskidu ugovora moraju biti date u obliku standardnog informativnog obrasca, čiji su izgled i sadržaj definisani Direktivom.42 Pored ovih informacija, Direktivom je propisano da u ugovoru moraju biti sadržani i podaci o ugovornim strana-ma (identitet, prebivalište/sedište i potpisi ugovornica), kao i datum i mesto zaključenja ugovora. Za razliku od prethodne Direktive u kojoj su ovi podaci pomenuti u Aneksu, u važećoj Direktivi je u samom njenom tekstu jasno ista-knuto da ovi podaci moraju biti sadržani u ugovoru.

4) Upotpunjavanju zaštite prava potrošača doprinose i odredbe o pra-vu potrošača na odustanak od ugovora, dužinu roka za odustajanje i zabrani avansnih plaćanja koja su detaljno razrađena Direktivom. O ovim pravima trgovac je dužan da izričito obavesti potrošača pre zaključenja ugovora.43 Važećom Direktivom je propisan duži period „hlađenja”, koji iznosi 14 ka-lendarskih dana u okviru koga potrošač može da bez obrazloženja odustane od ugovora.44 Praksa je pokazala da period od 10 kalendarskih dana predviđen prethodnom Direktivom nije dovoljan da potrošač shvati smisao i domašaj ugovornih odredbi, posebno imajući u vidu da se ovaj ugovor najčešće zaklju-čuje dok je potrošač na odmoru.

4. Zaključak

Usvajanjem Direktiva EU 2005/122, 2006/144 i 2008/122 stvoren je pravni okvir za zaštitu kupaca TŠ-a od nepoštene poslovne prakse. Ugovori slični TŠ-u (ugovor o dugoročnom proizvodu za odmor), kao i povezani

41 Wilhelmsson, T., Twigg-Flesner, C, (2006). Pre-contractual information duties in the acquis communautaire. European Review of Contract Law, pp. 461–462 ; Twigg-Flesner, C., (2008). Pre-contractual duties – from the acquis to the Common Frame of Reference, u: R. Schulze (ed), Common Frame of Reference and Existing EC contract law, München, Sellier, p. 111.

42 čl. 4, st. 1, Direktive EU 2008/122.43 čl. 5, st. 4, Direktive EU 2008/122.44 Pravo potrošača na jednostrani bezrazložni odustanak od ugovora opravdava se kompleksnošću

TŠ-a, kao i dugoročnim efektima i ozbiljnim finansijskim posledicama koje mogu nastati na štetu potrošača zaključivanjem ugovora. Potrošači se suočavaju sa poteškoćama da pravilno i potpuno shvate posledice tih kompleksnih transakcija, čemu doprinosi i činjenica da su vrlo često žrtve agresivnih i manipulativnih prodajnih tehnika. Videti: Eidenmüller, H. (2011). Why withdrawal rights? European Review of Contract Law 7 (1), p. 17.


145

ugovori (ugovori o preprodaji i razmeni), koji nisu bili obuhvaćeni prethod-nom Direktivom EU 94/47 sada su pravno regulisani. Takođe, usvojene su detaljnije i preciznije odredbe o pravu potrošača na odustanak od ugovora, dužinu roka za odustajanje i zabrani avansnih plaćanja.

Između nepoštene poslovne prakse i usvojenih propisa postoji korelaci-ja, s obzirom da su njima prepoznati i pravno uobičeni problemi sa kojima se potrošači suočavaju u praksi. Iako nepoštenu poslovnu praksu nije moguće u potpunosti suzbiti, potrebno je nastojati da se putem jasnih, preciznih i celo-vitih pravila ona svede na najmanju meru.

Andrej MićovićThe Assistant lecturer at the Faculty of Hotel Management and Tourism of the University of Kragujevac

Time-Sharing and Unfair Commercial Practices

A b s t r a c t

Since the adoption of Directive 94/47/EC on the protection of purchasers in respect of certain aspects of contracts relating to the purchase of the right to use immovable properties on a timeshare basis, timeshare has evolved and new holiday products similar to it have appeared on the market. Practice has proved that the Directive 94/47/EC did not prevent the appearance of times-hare-like products, aiming to circumvent the provisions of the Directive. That way, rogue traders were avoiding any responsibility, knowing that timeshare-like products fall out of the scope of the Directive.

It was therefore necessary to adopt regulations to prevent unfair commer-cial practices and protect the consumers rights. This was done by adopting Directive 2005/29/EC, 2006/114/EC and 2008/122/EC. This paper will deal with unfair commercial practices with regard to time-sharing and the legal analysis of the solutions contained in each of these EU directives.

Key words: time-sharing, timeshare-like products, unfair commercial practice, consumer protection.

Literatura

1. Carić, S., (1996). Ugovor o time sharingu u našem pravu, Pravo – teorija i praksa, 13, (9), str. 66–71.


146

2. Cutlip, M. S., Center, H. A., Broom, M. G., (2000). Effective Public Relations, Eight edition, Prentice Hall, Upper Saddle river, New Jersey

3. Desjardins, J., (2006). An introduction to Business Ethics, McGraw-Hill, New York

4. Eidenmüller, H. (2011). Why withdrawal rights? European Review of Contract Law, 7 (1), pp. 1–24

5. European Commission. Report: Timeshare in Europe. The experience of European Consumer Centers (ECCs)

6. Geraint, H., (1990). Consumer Law – Advertising something for nothing. Law Society Gazzette (9), pp. 1–3

7. Keirsbilck, B., (2011). The new European Law of unfair commercial practices and competition law, Hart publishing

8. Mihajlović, B., (2012). Zaštita potrošača od nepoštenog poslovanja. Pravo i privreda, (4–6), str. 538–551

9. Monti, G., (2007). The Revision of the Consumer Acquis from a Competition Law Perspective. European Review of Contract Law, 3 (3), pp. 295–314

10. Morgan-Tazlor, M., (2011). Preventing distributions of promotions to consumers involving unfair practices – OFT application for order under Enterprise Act 2002: Office of Fair Trading v. Purely Creative Ltd et al. Communications Law, 16, (3), pp. 114–116

11. Nenadović, S., (2010). Zaštita potrošača u pravu SAD, Pravo i privreda, (7–9), str. 619–636

12. O’Keeffe, J., Laidlaw, A. (2007). Brussels watch: Tidying up EU consu-mer protection rules. Law Society Gazzette, Issue 17, pp. 1–2

13. Protecting the consumers of Timeshare products, House of Lords, European Union Committee, 3rd Report of Session 2007–08

14. Timotijević, A, (1999). Pojam i pravna priroda time sharinga, Pravo – te-orija i praksa, 16, (12), str. 27–38

15. Twigg-Flesner, C, (2008). Pre-contractual duties – from the acquis to the Common Frame of Reference, u: R. Schulze (ed), Common Frame of Reference and Existing EC contract law, München, Sellier

16. Wilhelmsson, T., Twigg-Flesner, C, (2006). Pre-contractual information duties in the acquis communautaire. European Review of Contract Law 2 (4), PP. 441–470.

17. Zimmermann, R., (2005). The New German Law of Obligations – Historical and Comparative Perspectives, Oxford University Press


147

Direktive EU

1. Direktiva EU 94/47 od 26. 10. 1994. o zaštiti kupaca u pogledu pojedinih aspekata ugovora koji se odnose na kupovinu prava na vremenski pode-ljeno korišćenje nepokretnosti

2. Direktiva EU 2005/29 od 11.05.2005. o nepoštenoj poslovnoj praksi pri-vrednih subjekata prema potrošačima na unutrašnjem tržištu.

3. Direktiva EU 2006/114 od 12.12.2006. o obmanjujućem i upoređujućem oglašavanju

4. Direktiva EU 2008/122 od 14 januara 2009 o zaštiti potrošača u pogledu pojedinih aspekata vremenski podeljenog korišćenja nepokretnosti, du-goročnih proizvoda za odmor, preprodaje i razmene

148

Janko P. Veselinović*

NOVINE U ZAŠTITI AUTORSKIh PRAVA U SRBIJI

REZIME: Pravna zaštita autorskih prava u našoj zemlji predstavlja dugi niz godina, ne samo pravno već i ekonomsko pitanje. Neadekvatna zašti-ta autorskih prava destimulisala je naše autore da stvaraju dela od kojih bi, pored moralne, imali i materijalnu satisfakciju. Zaštita autorskih prava predstavlja višedimenzionalan problem. Sa jedne strane, neophodno je da se stvore društvene okolnosti prema kojima će se autorsko delo, kao oblik intelektualne svojine, posmatrati kao i svaki drugi oblik svojine. Dosadaš-nje stanje društvene svesti „prepoznavalo” je autorsko pravo i druge oblike intelektualne svojine više kao virtuelnu svojinu, koja je zahteve autora za zaštitu te svojine posmatralo kao svojevrstan „hir” autora, odnosno stvara-oca intelektualne svojine. Drugi problem se tiče neadekvatne pravne zašti-te, koja do nedavno nije obuhvatala sve oblike autorskih dela. Osim toga, pravna zaštita nije bila zakonski usklađena, pa je to dovodilo do otežane zaštite autorskih prava. Treća dimenzija zaštite autorskih prava odnosi se na nedovoljnu primenu donetih zakona, što je problem koji karakteriše i druge oblasti prava. Moglo bi se posebno govoriti i o četvrtoj dimenzi-ji problema zaštite autorskih prava, a on se svodi na unapređene tehnike koje omogućavaju zloupotrebu, odnosno neovlašćeno korišćenje autorskih prava. Najnovijim izmenama Zakona o autorskim i srodnim pravima upot-punjeni su domaći izvori prava iz navedene oblasti. Ove izmene otvaraju mogućnost i za krivično-pravnu zaštitu šireg kruga autorskih prava. Po-menutim izmenama na adekvatan način uređena je i pravna zaštita autora naučnih, književnih i drugih dela, jer je predmet zaštite postalo i njihovo neovlašćeno kopiranje i umnožavanje.

Ključne reči: zaštita, autorska prava, umnožavanje, knjige, brošure

* Docent, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, e mail: [email protected]

UDK: 347.78 (497.11)BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 148–163

STRUčNI čLANAK

Novine u zaštiti autorskih prava u Srbiji

149

Uvod

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine, predviđa u članu 27., da „svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svakog, naučnog, književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac”, a Svetska (univerzalna) konvencija o autorskom pravu iz 1952. go-dine (dopunjena 1971. godine) garantuje da će „zemlje potpisnice doneti sve potrebne propise u cilju obezbeđenja dovoljne i efikasne zaštite prava autora”.

Naša zemlja ima obavezu da, kroz proces integracija, iako suočena sa či-tavim nizom teškoća i otvorenih pitanja koja zahtevaju prevashodno političke odgovore, zahteva i ispunjenje čitavog niza obaveza u oblasti intelekturalne svojine.1

Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u odre-đenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.2

U ovom radu posebnu pažnju posvetićemo zaštiti autorskih prava koja se tiču pisanih dela (knjiga, brošura, članaka i prevoda), u bilo kom obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr. Zakonom o autorskim i srodnim pravima3 ova pisana dela navedena su kao autorsko dela, ali im nije bila obezbeđena zaštita tih prava na adekvatan način, pre svega zato što ugrožavanje ovog prava, odnosno tehnike njegovog neovlašćenog korišćenja nisu bile zakonski definisane.

Ključna promena koju donosi Zakon o izmenama i dopunama zakona o autorskim i srodnim pravima4 zasniva se na činjenici da je detaljno opisan način na koji delo može da se umnožava. Prema ovom Zakonu, delo se umno-žava naročito grafičkim postupcima, fotokopiranjem i drugim fotografskim postupcima kojima se postiže isti rezultat, zvučnim ili vizuelnim snimanjem, izgradnjom dela arhitekture, smeštanjem dela u elektronskom obliku u me-moriju računara”.5

Prethodno je, u istom članu, definisano da jedino autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani beleženje i umnožavanje svog dela u

1 Golić, G., Lampe, R., Džudović M., (2009). Intelektualna svojina u međunarodnom privatnom pravu, Pravo teorija i praksa, (9–10), str. 68

2 Zakon o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, br. 104/093 Ibid, član 2, stav 24 Zakon o izmenama i dopunama zakona o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, br.

99/115 Zakon o izmenama i dopunama zakona o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, član

2, st. 2, br. 99/11.


150

celosti ili delimično, bilo kojim sredstvima, u bilo kom obliku, na bilo koji trajni ili privremeni, posredni ili neposredni način. Kroz ove izmene se došlo s jedne strane do „prepoznavanja” načina vršenja zloupotrebe autorskih prava, a sa druge strane sve kaznene odredbe koje je Zakon o autorskim i srodnim pravima sadržavao postale su i kaznene odredbe koje se odnose i na neovla-šćeno „beleženje ili umnožavanje” pisanih dela. Time su naučna, ali i književ-na i druga dela štampana kao knjige ili u elektronskoj formi postale, predmet zaštite, na adekvatan način. To se odnosi i na brošure, članke, prevode i druga autorska dela.

Izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima dopunjen je član koji se tiče prava autora da drugom zabrani ili dozvoli stavljanje u pro-met primeraka svog rada. Prema ovim dopunama, autor ima isključivo pravo da drugom zabrani ili dozvoli stavljanje u promet originala ili umnoženog primerka svog dela prodajom ili drugim načinom prenosa svojine.6

Promene se sastoje u dodavanju reči „originala ili umnoženog primer-ka” i na kraju tog člana reči „prodajom ili drugim načinom prenosa svojine”. Šta se postiglo dodavanjem ovih reči? Prvo, sada su predmet zaštite posta-li i umnoženi primerci dela autora. To stvara dodatnu pravnu sigurnost, jer dosadašnje rešenje nije bilo precizno, pa bi se moglo pretpostaviti da neko ko na zakonit ili nezakonit način dođe do umnoženog primerka autorskog dela, može dalje da ga slobodno umnožava. U suštini, sudsko tumačenje ove neprecizne zakonske odredbe, bilo je prepušteno, najčešće veštačenju. Sa druge strane, ovom dopunom precizirano je da je zabranjeno drugome, da bez dozvole autora, stavljanje u promet autorskog prava prodajom ili drugim načinom prenosa svojine. Dakle, zabranjeno je, kako prodavati tuđe autorsko pravo, tako ga i poklanjati ili na bilo koji drugi način omogućavati nekom dru-gom da stekne svojinu nad autorskim pravom autora, ukoliko nema dozvolu autora. Na ovaj način otklonjena je mogućnost zloupotrebe kroz fiktivne be-steretne prenose svojine, ali i generalno je uspostavljeno pravilo da „ne možeš na drugog preneti više prava nego što ga imaš”. Kupovina originalne knjige ili umnoženog primerka ne daje pravo kupcu da tu knjigu umnožava i prodaje.

Ovde se može postaviti jedno hipotetičko pitanje. Postavlja se pitanje da li se na ovaj način zabranjuje kupcu knjige, brošure i sličnog autorskog dela da tu knjigu proda drugom licu, odnosno da li bi na taj način bila prekršena napred pomenuta zakonska odredba? Smatramo da ne bi. U ovom slučaju vlasnik tog primerka knjige nije autor, već njegov kupac. On je kroz prodaju

6 Zakon o izmenama i dopunama zakona o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, čl. 3, br. 99/11.


151

ili poklon knjige preneo i vlasničko pravo na tom primerku dela, bez moguć-nosti da ga kupac ili poklonoprimac umnožava, ali svakako mu se ne bi moglo ograničiti pravo da raspolaže svojom imovinom, jer bi se to kosilo sa drugim zakonskim, pa i ustavnim načelima. Međutim, ovim se na bilo koji način ne umanjuju prava autora.

Definisanjem ove zaštite u „osnovnom” Zakonu koji se bavi autorskim i srodnim pravima proširilo je obim zaštite i na krivičnu odgovornost za one koji neovlašćeno koriste autorsko delo.

Ekonomski i društveni značaj zaštite autorskih prava

Autorsko pravo je pravna i ekonomska kategorija, što potvrđuje i Strategija o razvoju intelektualne svojine 2011–2015 koju je usvojila Narodna Skupština Republike Srbije. Autorsko pravo je kategorija privatnog prava i apsolutno pravo.

Zaštita autorskih prava ustanovljena je prvi put u Engleskoj, davne 1709. godine. Tokom XVIII veka razvila se doktrina „književne i umetničke svoji-ne” koja je označavala pravo autora na ekonomsku dobit od svojih dela.7

O izvorima prava kod nas, ali i u uporednim pravnim sistemima pisa-ćemo u ovom radu, ali smatramo značajnim da pokušamo da damo odgovor kakav je ekonomski značaj nastanka autorskih dela i koliko je bitno da u prav-nom sistemu bude ustanovljena adekvatna zaštita tog prava.

Do početka ratnih zbivanja na području bivše Jugoslavije, autorsko pra-vo je uživalo odgovarajuću zaštitu. Objektivno, tehničke mogućnosti zloupo-trebe tih prava od strane neovlašćenih lica su bile manje. Autori univerzitet-skih udžbenika ili književnih dela nisu morali da brinu da će u rad uložiti ne samo svoj trud, već i novac i da će im posle toga knjige ostati neprodate, jer je neko neovlašćeno umnožio, odnosno iskopirao njihovo delo.8

Zaštita se sve ove godine svodila na samovlasnu zaštitu, jer je pravna za-štita putem suda bila gotovo nemoguća. Autori su na razne načine pokušavali

7 Marković, P., (2009). Komentar Zakona o autorskim i srodnim pravima, Preuzeto sa: http://www.naled-serbia.org/index.php? action=propisi&ltsID=16, pristupljeno 04.02.2012. godine

8 Jedan naš stariji kolega sa fakulteta u razgovoru na ovu temu rekao je da je on od objavljivanja svog prvog udžbenika kupio sedamdesetih godina „ladu” i to model „ super” i ostalo mu je još toliko novca da sa njom otputuje sa porodicom na more. Tih godina izdavačke kuće zaključivale su ugovore sa autorima i preuzimali na sebe zaštitu autorskih prava, ali i distribuciju i prodaju dela. Autoru je isplaćivan honorar bilo paušalno, bilo procenat od prodaje dela.


152

da zaštite svoja prava, a najčešće su zbog toga bili i predmet osude javnosti, pa čak i negativnih medijskih tekstova.9

Prema istraživanjima koja su rađena u Srbiji, „svaki treći udžbenik stu-denti fotokopiraju” jer im je to jeftinije nego da kupuju originalne. Istraživanja koja su vršena u Srbiji i Crnoj Gori 2003. godine dovela su do saznanja da je falsifikovanje raznih intelektualnih proizvoda i do 90%. Srbija i Crna Gora su te godine od strane Internacionalne alijanse za zaštitu prava intelektualne svojine stavljene na Special Watch list, što je značilo da je naša država bila u samom svetskom vrhu po raširenosti piraterije i kršenja prava intelektualne svojine. Tim povodom naša Vlada dobila je sedam preporuka sa predlogom mera i aktivnosti koje bi trebala hitno da sprovede. Krajnja konsekvenca ne-sprovođenja ovih mera moglo je biti i uvođenje ekonomskih – trgovinskih sankcija.10

Autori udžbenika, književnih dela i drugih dela iz ove oblasti pokušavali su do sada da na razne načine zaštite svoja autorska prava. Tako je Beogradski univerzitet pripremio 2006. godine pravilnik o disciplinskoj odgovornosti stu-denata koji uče iz fotokopirane knjige. Međutim, reakcija studenata dovele je do toga da on bude bitno izmenjen, pa je samo zabranjeno fotokopiranje udžbenika radi dobiti.11

Na Pravnom fakultetu u Novom Sadu na ulazu u biblioteku je istaknut natpis: „Zabraniće se studentima koji unesu na fakultet neovlašćeno umnože-ne udžbenike da koriste biblioteku narednih sedam dana, od kad se zateknu sa istim”. Natpis je dat u ime Sekretarijata Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Ovaj fakultet je, bar kada je u pitanju Univerzitet u Novom Sadu, najdalje odmakao u autonomnoj zaštiti autorskih prava svojih profesora. Moglo bi se postaviti pitanje da li je ova mera adekvatna i da li na pravi način štiti autorska prava, naročito u slučaju studenata koji ne koriste biblioteku. Sa druge strane ako bi smo posmatrali pravnu prirodu ove sankcije onda bi smo morali da od-govorimo na nekoliko pitanja. Prvo, koji je pravni osnov ove sankcije? Mogli bi smo se pozvati na član 20. Zakona o autorskim i srodnim pravima, prema kome jedino autor ima isključivo pravo da drugome zabrani li dozvoli beleže-nje ili umnožavanje svog dela. Pretpostavimo da studenti nemaju dozvolu za

9 Blic, dnevni list, (2007), „Ko ne kupi knjigu, ne može na ispit”, Blic, 17.10.2007., tekst negativno piše o profesorima Mašinskog fakulteta u Beogradu, Više medicinske škole i Medicinskog fakul-teta u Beogradu, koji su da bi izbegli neovlašćeno fotokopiranje svoga udžbenika kao uslov za izlazak na ispit tražili da student imaju kupljen udžbenik. Preuzeto sa: http://www.nadlanu.com/pocetna/info/Ko-ne-kupi-knjigu-ne-moze-na-ispit.a 15336.43.html

10 Banović, B., Đokić, Z., (2003), Problem krivično-pravne zaštite autorskih i drugih srodnih prava u Republici Srbiji, Bezbednost, 45 (5), str. 668–682

11 Ibid


153

kopiranje udžbenika profesora ovog fakulteta. Za delo neovlašćenog umno-žavanja sledi adekvatna novčana kazna, kao i krivična odgovornost. A da li počinioci tog dela mogu predmet dela da unose na Pravni fakultet ili bilo koji drugi? Odgovor na ovo pitanje, uzimajući u obzir nove zakonske odredbe iz ove oblasti, mogli bi da urede fakulteti i druge institucije svojim unutrašnjim aktima, kao što su statuti ili odluke. Do sada je ovakva zabrana prema našem mišljenju mogla predstavljati autonomnu sankciju za kršenje prirodnog pra-va autora, koji štite svoju imovinu i ugled. Uporište u Zakonu postoji samo u delu dispozicije pravne norme, ali ne i u njenoj sankciji. Pravni fakultet, odnosno Sekretarijat Pravnog fakulteta istupio je u cilju zaštite profesora jer bi bilo nepopularno da su pojedini profesori isticali sopstvena obaveštenja kojim, pozivajući se na Zakon, traže ili „mole” studente da im ne ugrožavaju autorsko pravo, odnosno ličnu imovinu. Uslovljavanje kupovinom udžbenika kod polaganja ispita, u slučaju profesora drugih fakulteta, pokazalo se kao nepopularna mera.

Slično je i sa književnim i drugim delima. Jedan od poznatijih autora mo-nografije Novog Sada, koja je sa brojnim fotografijama i ilustracijama javno se požalio da osim skromnog honorara za prvo izdanje monografije nije imao nikakvu materijalnu naknadu za nova izdanja. Sva naknadna izdanja štampa-na su pod oznakom „prvo izdanje” i na taj način je autor izgubio bilo kakvu mogućnost da zaštiti svoja autorska prava, iako je sa izdavačem ugovorio štampanja samo jednog izdanja. Po svemu sudeći da ni vlasnici štamparija, a posebno vlasnici fotokopirnica nemaju adekvatnu kontrolu kada je u pitanju autorstvo nad „proizvodima” koji se produkuju u njihovim objektima.

Nakon devedesetih godina u našem društvu nastaje degradacija brojnih društvenih i moralnih vrednosti, a sa njima, posebno, vrednosti koje spadaju u grupu autorskih prava i autorske svojine. Autori su dela stvarali više zbog moralne satisfakcije, a to je najčešće značilo materijalnu štetu za njih same.12

Vlasnici autorskih prava ili intelektualna prava uopšte, izlaz iz neuređe-nosti ove oblasti kod nas su tražili i još uvek traže u zaštiti svojih autorskih prava u drugim državama. Za mnoge naše autore naučnih, književnih i drugih sličnih autorskih dele to nije dostižno i zbog ekonomskih i drugih realnih prepreka. Šta bi značilo objavljivanje udžbenika ili naučnog rada u inostran-stvu, ako su ona namenjena studentima domaćih fakulteta, naročito ako se radi o društvenim naukama. Imajući ovo u vidu brojni autori odlučili su se da odustanu od izdavanja skupih udžbenika, brojna naučna dela ili monografije

12 Štampanje jednog udžbenika od 300 stranica u tiražu od 300 primeraka košta u proseku oko 120.000,00 dinara.


154

nisu štampane upravo iz ovih razloga. Ako pretpostavimo da je u tim delima rezultat dugogodišnjih istraživanja i naučnog rada namenjenog studentima, naučnoj javnosti, ali i privredi, šteta je značajna. Iako je hipotetičko pitanje ukupne materijalne štete koju trpe autori u Srbiji, bilo da im se autorsko pravo neovlašćeno koristi, bilo da autorske radove ne objavljuju jer nemaju adekvat-nu pravnu zaštitu, lako je proceniti da se to odražava i na privredu i ukupne finansije naše države. Sa jedne strane država je uskraćena za fiskalne prihode koji su u ovom slučaju u „crnoj zoni”, ali i za autorsku svojinu, kao bazu pri-vrednog i svakog drugog razvoja.

Domaći i međunarodni izvori za zaštitu autorskog prava

Osnovni zakon kojim se štite autorska prava kod nas je Zakon o au-torskim i srodnim pravima. Državni razvoj u okviru Jugoslavije uključivao je poštovanje autorskog prava: prvi Zakon o zaštiti autorskog prava donet je 1929. godine, a potom je donošen više puta (1946. godine, 1957. godine, 1968. godine, 1978. godine). Nakon toga zakon je donet 1998. godine, a prvi zakon posle ponovnog uspostavljanja samostalnosti, 2005. godine. četiri go-dine kasnije, usvojen je sadašnji Zakon, koji je menjan, kroz izmene i dopune iz 2011. godine.

Krivično pravna zaštita definisana je u Krivičnim zakonikom Republike Srbije13, koji u posebnom (XX poglavlju) normira pravnu zaštitu intelektualne svojine. Od 2003. godine krivično pravna zaštita sistematski je definisana u Krivičnom zakonu Republike Srbije. Ovim zakonom sankcionisano je krivič-no delo pod nazivom „neovlašćeno korišćenje autorskog i drugog srodnog prava” (pre izmena „neovlašćeno korišćenje autorskog prava”).14

Autorsko i srodna prava su po svom karakteru izrazito međunarodno-pravna i regulisana su brojnim konvencijama i sporazumima. Svest o značaju međunarodnog regulisanja intelektualne svojine je sazrela dosta rano.15

Napredak tehnike i rast stope pismenosti podstakli su donošenje Bernske konvencije za zaštitu književnih i umetničkih dela 1886. godine, prvog među-narodnog dokumenta koji štiti autorsko pravo. Među potpisnicima ove kon-vencije bila je i Srbija. Ova Konvencija je više puta menjana i dopunjavana (dopunjavana u Parizu 1896. godine, izmenjena u Berlinu 1903. godine, pa

13 Krivični zakonik Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05-ispr., 107/05-ispr., 72/09 i 111/09.

14 Đokić, Z., (2003). Problem krivično-pravne zaštite autorskih i drugih srodnih prava u Republici Srbiji Preuzeto sa: www.arsetnorma.com/documents/Seminar%20za%20carinike.pdf, pristu-pljeno 14.02.2012. godine

15 Golić, G., Lampe R., Džudović, M., op.cit. str. 58


155

dopunjena u Bernu 1914. godine, potom izmenjena u Rimu 1928. godine, za-tim u Briselu 1948. godine, Stokholmu 1967. godine i Parizu 1971. godine). Zemlje na koje se primenjuje ova konvencija obrazovale su Uniju za zaštitu prava autora na njihova književna i umetnička dela.

WIPO Ugovor o autorskom pravu16, zaključen 1996. u Ženevi, ratifiko-van 2002. godine, predviđa u članu 8 (Pravo na saopštavanje javnosti) da17 „autori književnih i umetničkih dela imaju isključivo pravo da dozvole bilo kakvo saopštavanje javnosti svojih dela, žičnim ili bežičnim putem, uključu-jući i takvo činjenje dostupnim javnosti njihovih dela koje se vrši na takav način da pripadnici javnosti mogu da pristupe tim delima sa mesta i u vreme koje individualno odaberu”.

Autorsko i srodna prava su po svom karakteru izrazito međunarodno-pravna i regulisana su drugim brojnim konvencijama i sporazumima, od kojih se po značaju izdvajaju Univerzalna konvencija o autorskom pravu iz 1952. godine (konvencija UNESCO-a) i Konvencija o osnivanju Svetske organiza-cije za intelektualnu svojinu iz 1967. godine. Veoma značajan je i Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, koji je usvojen od strane Svetske trgovinske organizacije 1994. godine.18

Takođe, organi Evropske Unije doneli su veliki broj direktiva i drugih dokumenata iz oblasti autorskog i srodnih prava, naročito posle 1991. godine.

Krivična odgovornost, odgovornost za privredne prestupe i prekršajna odgovornost za neovlašćeno korišćenje autorskih prava koja se odnose na knjige, brošure, članke i prevode

Izmenama Zakona o autorskim pravima 2011. godine omogućena je pri-mena svih, do tada, postojećih sankcija za kršenje autorskih prava. To se odno-si na kaznene odredbe pomenutog zakona, ali i Krivičnog zakonika Republike Srbije. Ove izmene i dopune omogućile su da se te sankcije, bez prepreka, pri-mene i na autorska prava koja se odnose na knjige, brošure, članke i prevode. Ove odredbe suštinska su novina u zaštiti autorskih i srodnih prava.

16 WIPO Ugovor o autorskom pravu, (1996), Ženeva ratifikovan 2002. godine17 Bez uticaja na odredbe članova 11(1)(ll), 11 bis(1)(l) i (ll), 11ter(1)(ll), 14(1)(ll) i 14 bis(1)

Bernske konvencije18 U svojoj peambuli propisuje da su sva prava intelektualne svojine privatna prava, a u članu 2

obavezuje na poštovanje obaveza koje proističu, između ostalog, iz Bernske konvencije. Takođe, u članu 13 propisuje da „ograničenja ili izuzeci” ne smeju biti „u suprotnosti sa normalnim kori-šćenjem dela” i „da ne vređaju legitimne interese titulara prava”


156

Krivična odgovornost

Posebno važna je krivično pravna zaštita autorskih prava. Kroz dopu-njavanje opisa načina vršenja i neovlašćenog korišćenja autorskog prava, Zakonom o Izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima, proširena je i krivično pravna zaštita autora od neovlašćenog korišćenja nji-hovih dela. Kako je ovim izmenama definisano da se „delo umnožava naroči-to, grafičkim postupcima, fotokopiranjem i drugim fotografskim postupcima kojima se postiže isti rezultat...”19 vršenje ovih radnji, bez odobrenja autora, ima karakter krivičnog dela.

Krivična odgovornost za kršenje autorskih prava ima poseban značaj jer strah od krivičnog progona i kazne koja sledi nakon efikasno sprovedenog istražnog i sudskog postupka, kao i strah od moguće zaplene predmeta krivič-nog dela i sredstava za izvršenje, deluje preventivno, odvraćajući potencijal-ne učinioce od izvršenja krivičnih dela.20 Književna, naučna i druga dela su specifična i po činjenici da je na njima gotovo uvek naznačen autor ili grupa autora, tako da nema zabune u pogledu intelektualne „svojine”. Kod ovih dela svojina je jasno definisana, odnosno titular je jasno određen i to je poznato svim licima koja žele da ugroze tu svojinu.

Krivični zakonik Republike Srbije, prema najnovijim izmenama, ima posebno poglavlje koje se odnosi na krivična dela protiv intelektualne svo-jine (čl. 198–202). U prvom delu ovog poglavlja opisano je krivično delo „povrede moralnih prava autora i interpretatora”, kao i sankcije za povredu navedenih prava.21

Ko pod svojim imenom ili imenom drugo lice u celini ili delimično obja-vi, stavi u promet primerke tuđeg autorskog dela ili interpretacije, ili na drugi način javno saopšti tuđe autorsko delo ili interpretaciju, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine. Za neovlašćenu izmenu ili preradu tuđeg autorskog dela kazna može biti u novčanom obliku ili kazna zatvora do jedne godine. Ova dela gone se po službenoj dužnosti.22

19 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima, br. 99/11, čl. 2, s tav 220 Đokić, Z., Problem krivično-pravne zaštite autorskih i drugih srodnih prava u Republici Srbiji,

Preuzeto sa: www.arsetnorma.com/documents/Seminar%20za%20carinike.pdf, pristupljeno 12.02.2012. godine

21 Krivični zakonik Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05-ispr., 107/05-ispr., 72/09 i 111/09, čl. 198.

22 Pojedini autori, kao što je M.B. autor udžbenika „Pravo privrednih prestupa i prekršajno pravo” na samom početku udžbenika citira odredbe Krivičnog zakonika Republike Srbije, a u ovom slučaju na sledeći način „Sva prava su zadržana. Nije dozvoljeno da ni jedan deo ove knjige bude reprodukovan ili snimljen na bilo koji način ili bilo kojim sredstvom, elektronskim ili


157

Za stavljanje u promet tuđeg autorskog dela, na način kojim se vređa čast ili ugled autora, kazna je novčana ili zatvorska (u trajanju do šest meseci). Krivično gonjenje za ovo delo vrši se po privatnoj tužbi.

Predmeti koji su neovlašćeno sačinjeni ili stavljeni u promet, a koji su predmet prethodnih krivičnih dela, biće oduzeti.

U delu koji se odnosi na neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava propisano je „da ko neovlašćeno objavi, snimi, umnoži, ili na drugi način javno saopšti u celini ili delimično autorsko delo, interpretaciju, fonogram, videogram, emisiju, računarski program ili bazu po-dataka kazniće se zatvorom do tri godine”.23

Pojedine novine i sajtovi ukazali su na opasnost koja ubuduće preti oni-ma koji nedozvoljeno koriste tuđa autorska prava: „Za kopiranje knjige u za-tvor – studenti oprez”. 24

Istom kaznom kazniće se i onaj ko stavi u promet ili u nameri stavljanja u promet drži neovlašćeno umnožene ili neovlašćeno stavljene u promet pri-merke autorskog dela, interpretacije, fonograma, videograma, emisije, raču-narskog programa ili baze podataka. Kazna za ova dela je veća ukoliko su ona učinjena u nameri pribavljanja imovinske koristi za sebe ili drugog. Kazna za ovo delo je zatvorska, od šest meseci do pet godina.

Iz ove grupe krivičnih dela kazna je predviđena i za onoga ko proizvede, uveze, stavi u promet, proda, da u zakup, reklamira u cilju prodaje ili davanja u zakup ili drži u komercijalne svrhe uređaje ili sredstva čija je osnovna ili pretežna namena uklanjanje, zaobilaženje ili osujećivanje tehnoloških mera namenjenih sprečavanju povreda autorskih i srodnih prava, ili ko takve ure-đaje ili sredstva koristi u cilju povrede autorskog ili srodnog prava. Za ovo delo predviđena je novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine. Novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine kazniće se i onaj ko neovlašćeno ukloni ili izmeni elektronsku informaciju o autorskim ili srodnom pravu, ili stavi u promet, uveze, emituje ili na drugi način javno saopšti autorsko delo

mehaničkim, uključujući fotokopiranje, snimanje ili drugi sistem presnimavanja informacija, bez dozvole izdavača. U protivnom fizičko ili pravno lice čine krivično delo NEOVLAŠĆENOG ISKORIŠĆAVANJE AUTORSKOG DELA ili predmeta srodnog prava (član 199. KZ Republike Srbije, a ako pri tom i prodaje tako umnožene primerke i krivično delo NEDOZVOLJENE TRGOVINE iz člana 242. KZ Republike Srbije”. Postoji mogućnost da i drugi autori na ovaj način upozore na posledice neovlašćenog iskorišćavanja autorskog prava.

23 Krivični zakonik Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05-ispr., 107/05-ispr., 72/09 i 111/09, član 199. stav 1.

24 Studenti oprez ! Za kopiranje knjige u zatvor, (2011) Preuzeto sa: http://www.naslovi.net/2011–09–10/mondo/studenti-oprez-za-kopiranje-knjige-u-zatvor/2798845, pristupljeno 24.01.2012. godine


158

ili predmet srodnopravne zaštite sa koje je elektronska informacija o pravima neovlašćeno uklonjena ili izmenjena.

Analizirajući sankcije za navedena krivična dela kojima se štiti intelektu-alna svojina moglo bi da se zaključi da su one primerena društvenoj opasnosti koja ova dela predstavljaju. Ne samo kada je u pitanju zaštita budžeta Republike Srbije, već zaštite svojine, kao ustavno garantovane kategorije i stvaranja uslo-va da autori slobodno stvaraju i doprinose društvenom i privrednom razvoju Republike Srbije. Važno je i što se određena krivična dela iz ove oblasti gone po službenoj dužnosti i što je i na taj način prepoznata njihova opasnost.

Privredni prestupi

Privrednom društvu ili drugom pravnom licu koje neovlašćeno objavi, zabeleži, umnoži ili javno saopšti na bilo koji način, u celini ili delimično, autorsko delo ili ga stavi u promet predviđena je kazna ta za privredni prestup. Privredni prestup predstavlja i davanje u zakup ili držanje u komercijalne svrhe neovlašćeno umnoženih ili neovlašćeno stavljenih u promet primerka autorskog dela. Kazna za ove privredne prestupe za privredno društvo je od 100.000 do 3.000.000 dinara, a za odgovorno lice u tom privrednom druš-tvu ili drugom pravnom licu kazna je 50.000 do 200.000 dinara. Predmeti izvršenja privrednih prestupa i predmeti koji su bili upotrebljeni za izvršenje privrednog prestupa biće oduzeti, a predmeti izvršenja privrednih prestupa biće i uništeni. Presuda kojom je učiniocu izrečena kazna za privredni prestup javno se objavljuje.25

Prekršajna odgovornost

Za preduzetnike je predviđena prekršajna odgovornost za dela koja se tiču kršenja autorskih prava. Tako će preduzetnik za kršenje autorskih prava biti kažnjen novčanom kaznom od 50.000 do 500.000 dinara. Predmet iz-vršenja prekršaja i predmeti koji su bili upotrebljeni za izvršenje prekršaja biće oduzeti, a predmeti izvršenja prekršaja biće i uništeni. To se odnosi na neovlašćeno korišćenje autorskog prava: bez navođenja imena autora ili inter-pretatora. Isto je i za slučaj da neko pod drugim imenom u celini ili delimično objavi, izvede, predstavi, prenese izvođenje ili predstavljanje ili emituje tuđe autorsko delo ili iskoristi tuđu interpretaciju, kao i ko bez dozvole autora iz-meni ili preradi tuđe autorsko delo ili tuđu snimljenu interpretaciju.26

25 Zakon o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, br. 104/09, član 21526 Ibid., član 216


159

Prekršajna odgovornost privrednih društava ili drugog pravnog lica za objavljivanje dela bez navođenja imena autora ili objavljivanje dela pod dru-gim imenom u celini ili delimično, kao i za izmenu ili preradu dela autora bez njegove saglasnosti, sastoji se u novčanoj kazni od 100.000 do 1.000.000 dinara. Istom kaznom kazniće se i izdavač koji proda neprodate primerke dela kao staru hartiju, a da ih nije prethodno ponudio autoru, odnosno njegovom nasledniku da ih otkupi. Za navedene radnje, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 50.000 dinara i odgovorno lice u privrednom društvu ili drugom pravnom licu.

Za iste radnje kazniće se preduzetnik novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 200.000 dinara.

Za prodaju neprodatih primeraka kao stare hartije, bez prethodne ponude autoru da ih otkupi, predviđena je kazna i za fizičko lice i to novčana kazna u iznosu od 10.000 do 50.000 dinara.27

Tužba za zaštitu autorskih prava

Povreda autorskog prava predstavlja neovlašćeno vršenje bilo koje rad-nje koja je obuhvaćena isključivim pravima nosioca autorskog prava i zbog toga nosilac autorskog prava može tužbom da zahteva utvrđenje povrede pra-va. Autor u tužbi može tražiti naknadu imovinske štete, kao i objavljivanje presude o trošku tuženog. Autoru pripada i pravo na naknadu neimovinske štete zbog povrede svojih moralnih prava.28

Sudski postupci za zaštitu autorskih i srodnih prava su hitni.29 Tužba predstavlja jedan od mehanizama zaštite autorskih prava.

U cilju efikasnije zaštite autorskog prava, na zahtev nosioca prava, koji učini verovatnim da je njegovo autorsko ili srodno pravo povređeno, ili da će biti povređeno, sud može da odredi privremenu meru oduzimanja ili isključe-nja iz prometa predmeta kojima se vrši povreda, odnosno meru zabrane na-stavljanja započetih radnji kojima bi se mogla izvršiti povreda. U istom cilju može se zahtevati i obezbeđivanje dokaza i to bez prethodnog obaveštenja ili saslušanja lica od koga se dokazi prikupljaju. Pod obezbeđivanjem doka-za smatra se pregled prostorija, knjiga, dokumenata, baza podataka i dr. Pod obezbeđivanjem dokaza smatra se i zaplena dokumenata i predmeta kojima je povreda izvršena, ispitivanje svedoka i veštaka.30

27 Zakon o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, br. 104/ 09, član 21528 Ibid., član 20529 Ibid., član 20730 Ibid., član 211


160

Privremene mere, odnosno obezbeđenje dokaza mogu se tražiti i pre podnošenja tužbe, pod uslovom da se tužba podnese u roku od 30 dana od dana donošenja rešenja o određivanju privremene mere, odnosno rešenja o određivanju obezbeđenju dokaza. Važna je i činjenica da žalba protiv rešenja kojim je sud odredio privremenu meru, u pomenutim slučajevima, ne odlaže izvršenje rešenja.

Sud može naložiti tuženom da da obaveštenje o trećim licima koja su povezana sa povredom ili preda dokumente koji su u vezi sa povredom, a ukoliko to ne učini tuženi odgovara za štetu koja iz toga proizađe.

Autor, kao tužilac može, umesto naknade imovinske štete, zahtevati na-knadu do trostrukog iznosa uobičajene naknade koju bi primio za konkretni oblik korišćenja predmeta zaštite, da je to korišćenje bilo zakonito.31

Aktivna legitimacija da bude tužilac pripada licu (autoru) čiji su „ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ...” Naravno, da se autor-stvo može osporavati, ali sve dok to ne bude, konačno učinjeno, naznačeni autor ima pravo na sudsku zaštitu autorskog prava. Iako je autor nosilac au-torskog prava, pored njega, nosilac autorskog prava može biti i lice koje nije autor, a koje je u skladu sa Zakonom o autorskim i srodnim pravima steklo autorsko pravo (prodaja, ustupanje, nasleđivanje...). Prema navedenom za-konu koautor je fizičko lice koje je zajedničkim stvaralačkim radom sa dru-gim licem stvorio delo. Svaki koautor je ovlašćen da podnosi tužbu za zaštitu autorskog prava na koautorskom delu, s tim da može da postavlja tužbene zahteve samo u svoje ime i za svoj račun.32

Ukoliko autor dela nije poznat (anonimno delo ili delo pod pseudoni-mom), zaštitu autorskog prava za izdato delo tužbom može zaštiti izdavač. Ako je delo objavljeno ali nije izdato pravo na zaštitu ima lice koje je delo objavilo. Ako se dokaže da je izdavač izdao delo na način da ga nije stekao na zakonit način od autora ili njegovog pravnog sledbenika izdavač ne uživa status nosioca autorskog prava. To bi značilo da, ukoliko autor želi da bude anoniman, a izdavač to iskoristi da bez saglasnosti autora objavi delo, izdavač ne bi mogao da bude nosilac autorskog prava. Naravno, pitanje dokazivanja autorstva u ovom slučaju moglo bi pasti na autora.

Kada je u pitanju koautorstvo, Zakonom je predviđeno da su koautori nosioci zajedničkog autorskog prava na koautorskom delu, ali oni ugovorom, kojim uređuju svoje međusobne odnose mogu ih slobodno urediti. To se od-nosi i na prenošenje autorskog prava na drugog, za koje važi načelo da je

31 Zakon o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, br. 104/ 09, član 21532 Ibid., član 10


161

potrebna saglasnost svih koautora, ali koautor ne sme uskratiti tu saglasnost protivno načelu savesnosti i poštenja, niti činiti bilo šta što bi moglo škoditi interesima ostalih koautora. Ako se nisu drugačije sporazumeli, koautori dele ekonomsku korist od iskorišćavanja koautorskog dela srazmerno doprinosu, koji je svaki dao u stvaranju dela.

Prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima autorska prava, kao ni nedovršena i neobjavljena dela, ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja. Izuzetno, predmet prinudnog izvršenja mogu biti imovinska potraživanja koja po osnovu autorskih prava ima autor od trećih lica.33

Imajući u vidu da je Izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srod-nim pravima umnožavanje dela kopiranjem predviđeno kao neovlašćeno ko-rišćenje autorskih prava shodno tome i iskorišćavanje „bilo kog predmeta za-štite uz upotrebu neovlašćeno umnoženih primeraka tog predmeta zaštite...” 34 pretpostavlja da tužena strana može biti fizičko lice koje koristi umnože-ni primerak ili pravno lice koje umnoženi primerak ima u svom poslovnom prostoru. Povreda autorskog prava predstavlja i držanje u komercijalne svrhe primeraka autorskog dela ili predmeta srodnog prava, ako držalac zna ili ima osnova da zna da je reč o neovlašćeno proizvedenom primerku.

Zaključak

Najnovijim izmenama Zakona o autorskim i srodnim pravima upotpu-njeni su domaći izvori prava iz navedene oblasti. Ove izmene otvaraju mo-gućnost i za krivičnopravnu zaštitu šireg kruga autorskih prava. Pomenutim izmenama na adekvatan način uređena je i pravna zaštita autora naučnih, književnih i drugih dela, jer je predmet zaštite postalo i njihovo neovlašćeno kopiranje i umnožavanje.

U narednom periodu trebalo bi očekivati primenu pozitivnih zakonskih propisa, kako bi se zaštitila prava autora, ali i interes društva da autorska i srodna prava kao deo intelektualne svojine. Oni treba da budu tretirani ravno-pravno sa ostalim vidovima svojine, čime bi se ostvarili i ekonomski i fiskalni efekti, imajući u vidu da je prenos autorskh i srodnih prava najčešće van le-galnog državnog ekonomskog i fiskalnog sistema.

Primena donetih propisa pretpostavlja uključivanje kako državnih orga-na, tako i autora, organizovanih radi zaštite svojih individualnih prava. U tom pogledu, kolektivne organizacije autora treba da odigraju značajniju ulogu.

33 Zakon o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, br. 104/09, član 21534 Ibid., član 208


162

činjenica da se novim zakonskim rešenjima jasno definiše nelegalno pri-svajanje tuđeg autorskog ili srodnog prava, uz prepoznavanje novih modela i tehnika za ugrožavanje tih prava, upotpunjene su pravne praznine koje su sprečavale efikasnu primenu zakona.

Novine u zaštiti autorskih prava otklonile su i izvesne nepravde. Pre po-menutih izmena su, primera radi, autori muzičkih dela i njihovi interpretatori bili u privilegovanom položaju, čemu treba tražiti razlog u njihovom dobrom kolektivnom organizovanju.

Svakako da će primena ustanovljenih standarda u zaštiti autorskih i srod-nih prava zahtevati i edukaciju policijskih i sudskih organa, koji bi radi efi-kasne borbe protiv ugrožavanja intelektualne svojine morali da imaju dobre poznavaoce ove oblasti.

Janko P. VeselinovićUniversity in Novi Sad, The Faculty of Agriculture in Novi Sad

Novelties in copyright protection in Serbia

A b s t r a c t

The legal protection of copyrights in Serbia has, for a number of ye-ars, been not only a legal, but also a question of economy. Inadequate co-pyright protection has discouraged our authors from creating works which would bring them material satisfaction, alongside the spiritual one. Copyright protection is a multidimensional problem. On the one hand it is necessary to create social circumstances in which a work of art, as a form of intellectual property, will be regarded as any other form of property. The condition of social awareness has, hitherto, recognised copyrights and other forms of in-tellectual property more as virtual property, considering its protection a whim of the author/creator of such intellectual property. The second problem is re-lated to the inadequate legal protection, which has not included, up to now, all forms of copyrights. Apart from that, this legal protection has not legally been coordinated, which has led to more difficult copyright protection. The third dimension of copyright protection refers to the insufficient application of passed laws, which is a problem that mars other legal fields, as well. One could also speak of the fourth dimension of the problem of copyright protec-tion, which has to do with advanced techniques that enable abuse or illicit use of copyrighted works. The latest changes in Law on copyright and related rights have complemented the domestic legal sources from this area. These


163

changes have paved way for the criminal-legal protection of a wider range of copyrights. These changes have also adequately arranged the issue of legal protection of the authors of scientific, literery and other works, as the issue of their unauthorised copying has become the object of this protection

Keywords: protection, copyrights, copying, books, brochures

Literatura

1. Banović, B., Đokić, Z., (2003), Problem krivično-pravne zaštite autor-skih i drugih srodnih prava u Republici Srbiji, Bezbednost, 45 (5), str. 668–682

2. Bernska konvencijom o zaštiti književnih i umetničkih dela, usvojena 1886. godine

3. Studenti oprez ! Za kopiranje knjige u zatvor, (2011). (2012, Januar 24) Preuzeto sa: http://www.naslovi.net/2011–09–10/mondo/studenti- oprez-za-kopiranje-knjige-u-zatvor/2798845

4. Golić, G., Lampe, R., Džudović M., (2009), Intelektualna svojina u me-đunarodnom privatnom pravu, Pravo- teorija i praksa, (9–10), str. 58–70

5. Krivični zakonik Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05-ispr., 07/05-ispr., 72/09 i 111/09.

6. Marković, P.,(2009). Komentar Zakona o autorskim i srodnim pravi-ma, (2012, Februar 04) Preuzeto sa: http://www.naledserbia.org/index.php?action=propisi&ltsID=16

7. Predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima, koji je usvojila Vlada Republike Srbije na sednici 02.02.2012. godine Preuzeto sa: http://www.srbija.gov.rs/

8. Đokić, Z., Problem krivično-pravne zaštite autorskih i drugih srodnih prava u Republici

9. Srbiji, (2012, Decembar 12) Preuzeto sa: www.arsetnorma.com/docu-ments/Seminar%20za%20carinike.pdf

10. Zakon o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, br. 104/0911. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima,

Službeni glasnik RS, br. 99/1112. WIPO Ugovor o autorskom pravu, zaključen (1996), Ženeva, ratifikovan

2002. godine

164

Nihad Ukić*

POJAM „NEZAVISAN I NEPRISTRASAN SUD” U PRAKSI EVROPSKOG

SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

REZIME: Jedan od značajnih principa svake demokratske države je vla-davina prava. S tim da se pitanje vladavine prava u zemljama demokrat-ske tradicije, takozvane zapadne demokratije, više ne postavlja, ne dovodi u sumnju, jer se stanje vladavine prava smatra uspostavljenim. Međutim, ono u zemljama istočne i centralne Evrope sve više dobija na aktuelno-sti, posebno u oblasti ustavnog i sudskog garantovanja osnovnih sloboda i prava čoveka, gde spada i pravo na pravično suđenje. Međunarodni stan-dardi prema kojima se procenjuje pravičnost suđenja su brojni, sadržani u različitim instrumentima i stalno se razvijaju. Autor u radu analizira sud-sku praksu Evropskog suda za ljudska prava (Sud), daje pregled pojedinih odluka Suda, čije je poznavanje neophodna pretpostavka za razumevanje prava na pravično suđenje, odnosno jednog od njegovih elemenata: pravo na suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom u krivičnom postupku.

Ključne reči: pravo, sud, nezavisnost, nepristrastnost.

1. Uvod

Tokom realizacije monitoringa1 na temu „Primena i poštovanje Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama u postupcima pred su-dovima na teritoriji opština Novi Pazar, Tutin, Sjenica i Raška”, realizovan tokom 2008/09. godine, čiji sam bio jedan od učesnika, često sam bio u prilici da čujem da pojedine procesne strane u postupku govore da postupajući sud nije nezavisan od strana u postupku, a posebno od izvršne vlasti kao i to da

* Diplomirani pravnik- master, Osnovna škola „Jošanica” Lukare, Novi Pazar, e-mail: [email protected]

1 Monitoring je realizovan od strane Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i osnovnih slo-boda Novi Pazar.

UDK: 341:342.7BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 164–175

STRUčNI čLANAK

Pojam „nezavisan i nepristrasan sud” u praksi Evropskog suda za ljudska prava

165

sud nije u dovoljnoj meri nepristrasan. Međutim, pored ispoljavanja nepo-verenja prema postupajućem sudu, sudskom veću, strane u postupku često iznose stavove pa i konačnu ocenu o nezavisnosti i nepristrasnosti suda, još u toku postupka, a da pritom ispoljavaju vidnu neupućenost o pitanjima šta je-dan sud čini takvim da s razlogom možemo reći da je nezavisan i nepristrasan ili obratno.

Pored stava o nezavisnosti i nepristrasnosti suda, procesne strane u po-stupku često ispoljavaju želju da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava2 (u daljem tekstu Sud) u cilju zaštite svojih prava povređenih u postupku pred domaćim sudom. Ovde se već postavlja jedno ozbiljno pitanje koje obuhvata niz drugih pitanja osnovanosti predstavke pred Sudom po pitanju nezavisnosti i nepristrasnosti suda kao opštih pravnih principa koji se primenjuju na sve vrste postupka u kojima se odlučuje o pojedinačnim pravima i obavezama.

Iz navedenih razloga pristupio sam sopstevnom istraživanju tako što sam kao predmet istraživanja odabrao analizu najznačajnijih presuda Suda donetih po zahtevu za ocenu povrede prava na pravično suđenje u kontekstu prava lica da o njegovim pravima i obavezama ili o optužbi odlučuje nezavisan i nepristrasan sud.

Predmet istraživanja ima za cilj da ukaže na pravo na pravično suđenje, sadržano u članu 6 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda3, sa aspekta shvatanja pojma „nezavisan i nepristrasan sud” u praksi Suda, odnosno koje sve situacije i okolnosti vezane za domaći sud, Sud sma-tra relevantnim u oceni nepristrasnosti i nezavisnosti suda što je ključna smer-nica svakome ko bude želeo podneti predstavku Sudu, s obzirom da praksa Suda može dati odgovore na mnoga pitanja vezana za osnovanost predstavke i uspeh u postupku pred Sudom.

Sama činjenica da Sud funkcioniše na principu precedentnog prava, to presude Suda postaju norma, odnosno izvor prava, je bila presudna u defi-nisanju predmeta istraživanja, aktivnosti i zadataka u cilju shvatanja suštine prava pojedinca da o njegovim pravima odlučuje nezavisan i nepristrasan sud, obrazovan na osnovu zakona.

2. Pojam „nezavisan i nepristasan sud”

Iako pojmovi „ nezavisan „ i „ nepristrasan „ imaju različita značenja, Sud ih u velikom broju predmeta zajedno razmatra. Da bi se ovi pojmovi

2 Evropski sud za ljudska prava, ustanovljen 21. januara 1959. godine.3 Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, usvojena 4. novembra 1950.

godine.


166

shvatili i njihova razlika bolje pojasnila biće odvojeno razmatrani, u meri u kojoj je to moguće. Neophodno je ukazati na to da se član 6 Konvencije pri-menjuje i kada se neko stručno, disciplinsko ili izvršno telo ne može smatrati „nezavisnim i nepristrasnim sudom osnovanim po zakonu”, ukoliko podnosi-lac predstavke ima mogućnost da se obrati sudu za preispitivanje osporavane odluke rečenog tela.4

Ispitivanje pojmova „nezavisan i nepristrasan sud” obuhvata ispitivanje pojmova sud zasnovan na osnovu zakona, „ nezavisan” i „ nepristrasan”5.

2.1. Zasnovanost suda na osnovu zakona

Ovde je reč o telu čija je uloga da u okviru svojih nadležnosti propisa-nih zakonom i u okviru propisanog postupka odlučuje o pitanjima iz svoje nadležnosti. Ovo telo mora imati ovlašćenja da donosi obavezujuće odluke. Nasuprot tome, telo koje je samo savetodavnog karaktera se ne može smatrati sudom čak i kada se njegove preporuke u praksi sprovode.6 Telo, shodno sta-vu Suda, ne mora biti deo uobičajenog sudskog aparata, ali mora posedovati određene karakteristike, kao što su nezavisnost od izvršne vlasti i stranaka, odgovarajuća dužina mandata njegovih članova i postojanje sudskog postup-ka, kojima se pružaju odgovarajuće garantije u zavisnosti o kojoj se vrsti po-stupka radi.7 Ako telo osim sudskih obavlja i neke druge funkcije, to ne mora nužno da znači da se ne radi o sudu.8

Među brojnim odlukama Suda koje se odnose na pojam „sud” posebno se izdvajaju dve, i to: Prva, presuda u slučaju Belilos protiv Švajcarske9, u kojoj su postavljeni kriterijumi kojima se Sud služi pri donošenju odluka o tome da li ustanova u pitanju predstavlja „sud” shodno članu 6 Konvencije. Sud u pomenutoj presudi navodi da pojam „sud” u suštinskom smislu reči određuje njegova sudska funkcija, to će reći, to što on donosi odluke o pita-njima iz svoje nadležnosti a na osnovu pravnih normi i nakon postupka koji je obavljen na propisan način. Taj pojam, shodno praksi Suda, mora zadovoljiti i druge uslove: nezavisnost od izvršnih organa; nepristrasnost; trajanje manda-ta članova suda; jemstva koja se pružaju u postupku.

4 Buzescu protiv Rumunije, 24. maj 2005.5 Ditertr, Ž., (2006). Izvodi iz najznačajnijih odluka Evropskog suda za ljudska prava, Beograd, JP

Službeni glasnik, str. 181.6 Benthem protiv Holandije, 20. oktobar 1985.7 De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, 18. jun 1971.8 H. protiv Belgije, 30. novembar 1987.9 Belilos protiv Švajcarske, 29. april 1988., p. 29., stav 64.


167

Druga, presuda u slučaju Campbell i Fell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, gde Sud zauzima sledeći stav, odnosno napominje kako se reč „sud” u članu 6 stava 1 Konvencije ne mora shvatiti da označava sud u klasičnom smislu reči, koji je sastavni deo standardnog sudskog sistema zemlje.10

U svetlu člana 6 stav 1 Konvencije različiti organi uprave i specijalizo-vana tela se takođe smatraju sudovima. Na primer : profesionalna disciplinska tela, disciplinski organi u vojsci i zatvorima,11 tela zadužena za overu ugovora o kupoprodaji zemlje,12 tela zadužena za sprovođenje agrarne reforme13 i ar-bitražna tela koje se bave pitanjima nadoknade za nacionalizovanu imovinu i obaveznom kupovinom akcija.14 Sa druge strane, ministar u vladi ili sama vlada se ne mogu smatrati sudom čak i kada imaju ovlašćenja da donose oba-vezujuće odluke o spornim pitanjima.15

Svrha postojanja uslova da sud mora biti zasnovan po zakonu jeste da organizacija rada sudova mora biti regulisana zakonom, a ne podložna prome-nama po želji izvršne vlasti.16

Nadležnost suda takođe mora biti propisana zakonom. Nije, među-tim, nužno da se svaki detalj organizacije rada sudova uređuje osnovnim zakonima. Tako je, na primer : Sud utvrdio da nema povrede člana 6 stav 1 Konvencije u predmetu Cand protiv Austrije, gde je konstatovano da je u skladu sa Konvencijom da osnovni zakon propisuje osnivanje sudova za radne sporove i delokrug njihovog rada, a da Ministar podzakonskim aktima utvrđuje gde će se takvi sudovi osnivati i koja će biti njihova teritorijalna nadležnost.17

Neko telo može obavljati nekoliko funkcija, što ne znači automatski da se ovde ne radi o „sudu zasnovanom po zakonu”, u smislu onoga što se zah-teva članom 6 stav 1 Konvencije. Isto tako, članovi sudskog veća ne moraju nužno biti profesionalne sudije.18

U predmetu H. protiv Belgije,19 podnosilac predstavke je izneo tvrd-nju da se Veće advokatske komore ne može smatrati „sudom obrazovanim po zakonu”, pošto obavlja nekoliko funkcija, uključujući i administrativnu,

10 Campbell i Fell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 28.jun 1984., p. 39., stav 76.11 Engel and Others protiv Holandija, 8. jun 1976.12 Ringeisen protiv Austrije, 23. jun 1973.13 Ettl protiv Austrije, 23. april 1987.14 Lithgow and Others protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 8. jul 1986.15 Benthem protiv Holandije, 20. oktobar 1985.16 Lavents protiv Litvanije, 28. novembar 2002.17 Cand protiv Austrije, 12. oktobar 1978.18 Ettl protiv Austrije, 23. april 1987.19 H. protiv Belgije, 30. novembar 1987.


168

regulatornu, sudsku, savetodavnu i disciplinsku. Sud je našao da ovaj plurali-tet funkcija ni na koji način ovom telu ne oduzima status „suda obrazovanog po zakonu”. Sud je utvrdio da Veće advokatske komore ima sudsku funkciju time što razmatra zahteve za ponovni prijem u članstvo i da činjenice ne upu-ćuju na zaključak da se nezavisnost i nepristrasnost ovog tela mogu osporiti.

2.2. Nezavisnost

Sud mora biti nezavisan u odnosu na izvršnu vlast i strane u postupku, kao i u odnosu na zakonodavno telo, odnosno Parlament.20 Praksa Suda uka-zuje da ispunjenje zahteva nezavisnosti zavisi od načina imenovanja sudija, trajanje njihovog mandata, postojanje garantija protiv spoljašnjih pritisaka i pitanja da li telo odaje sliku nezavisnog.

2.3. Imenovanje sudija i trajanje njihovog mandata

Sama činjenica da sudije redovnih sudova postavlja organ izvršne vlasti, kao što je slučaj u Velikoj Britaniji, gde sudije postavlja Vrhovni sudija, koji je istovremeno predsednik Doma lordova, ili ministar pravde, kao u većini evropskih zemalja, ne znači sama po sebi da sudije neće biti nezavisne i ne-pristrasne kada sude u postupku gde je tužena strana državni funkcioner ili službenik.21Kada se utvrđuje da li se neko telo može smatrati nezavisnim, mora se, između ostalog, obratiti pažnja i na način biranja članova tog tela, dužinu trajanja njihovog mandata i postojanje garantija protiv vršenja pritiska spolja, kao i o tome da li takvo telo odaje utisak nezavisnosti. Sud je utvrdio da je prihvatljivo da članove disciplinskog tela u zatvoru postavlja ministar koji je zadužen za zatvorske institucije, pod uslovom da se ministar ne meša u način donošenja odluka tog tela.22

Sud je takođe utvrdio da je u skladu sa članom 6 stav 1 Konvencije da mi-nistar, koji je imenovao dvojicu sudija sudskog veća koje je utvrđivalo iznos nadoknade u postupku nacionalizacije, bude stranka u tom istom postupku, pošto je prilikom njihovog imenovanja ministar konsultovao i predstavnike drugih političkih stranaka, a njihovo postavljenje nije bilo osporeno.23

Imenovanje državnih službenika u specijalizovane sudove koji se bave pitanjima poljoprivrednog zemljišta ne predstavlja povredu člana 6 stav 1

20 Rid, K., (2007). Evropska konvencija o ljudskim pravima: vodič za praktičare, Beograd, prevod Beogradskog centra za ljudska prava, str. 130.

21 Clarke protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 25. avgust 2005.22 Campbell i Fell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 28.jun 1984.23 Lithgow and Others protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 08. jul 1986.


169

Konvencije smatra Sud, kada su oni obavezni po zakonu da budu nezavisni u svom radu.24 S druge strane, u situacijama kada je neki državni službenik kao član sudskog veća bio u podređenom položaju u odnosu na nekog držav-nog funkcionera koji se u postupku pojavljuje kao stranka, Sud je utvrdio da to telo ne ispunjava uslov da odaje utisak nezavisnosti.25 Sličan je zaključak donesen i u situaciji kada su dva procenitelja amatera, koji su kao članovi sud-skog veća koje je razmatralo zahtev za reviziju ugovora o zakupu, u to veće bili imenovani od strane udruženja koja su bila zainteresovana da se važeći uslovi ugovora o zakupu produže.26

Dužina trajanja mandata za koju je Sud utvrdio da je u skladu sa članom 6 stav 1 Konvencije je u različitim slučajevima bila veoma različita. Što je mandat duži, to je verovatnije da će uslov iz člana 6 stav 1 Konvencije biti ispunjen.

Međutim, imenovanje članova zatvorske disciplinske komisije na period od tri godine je Sud definisao kao „relativno kratak period”, ali prihvatljiv, s obzirom na teškoće u pronalaženju kandidata koji bi bili voljni da u tom telu provedu više od tri godine.27

2.4. Utisak o nezavisnosti

Ovde se važnost pridaje odgovarajućem utisku nezavisnosti ali s druge strane sumnje moraju biti do određene mere objektivno opravdane. U pred-metu Belilos protiv Švajcarske,28 žena podnosilac predstavke je tvrdila da je o njenom slučaju odlučivalo telo u policiji koje je sačinjavao samo jedan član. Bez obzira na vrstu i broj procesnih mehanizama koji su ukazivali da je uslov da ta jednočlana komisija bude nezavisna bio delimično ispoštovan, Sud je našao da je kod utvrđivanja nezavisnosti suda važno i da li se on doživljava kao nezavisan. Sud je uočio da bi običan građanin tog policajca kao jedinog člana komisije doživeo kao pripadnika policije, podređenog starešinama i lo-jalnog kolegama, pa je ustanovio da se ovde radi o povredi člana 6 stav 1 Konvencije.

24 Ringeisen protiv Austrije, 23. jun 1973.25 Belilos protiv Švajcarske, 29. april 1988.26 Lagerblom protiv Švedske, 4. januar 2003.27 Campbell i Fell., 28.jun 1984.28 Belilos protiv Švajcarske, 29. april 1988.


170

2.5. Zavisnost u odnosu na druge organe vlasti

U svim predmetima gde su izvršni organi intervenisali u sudskim postup-cima i tako uticali na opoziv odluka i poništenje pravosnažnih presuda, Sud je ustanovio da su podnosioci predstavke bili lišeni suđenja od strane „nezavi-snog i nepristrasnog suda”.29

3. Nepristrasnost

Sud u svojoj praksi pravi razliku između subjektivne nepristrasnosti (da li je predmetni sud subjektivno nepristrasan i da li su sudije nepristrasne) i objektivne nepristrasnosti (da li postoje garantije od strane sudije koje su do-voljne da isključe bilo kakvu sumnju po ovom pitanju).

Važno je naglasiti da se lična nepristrasnost sudije pretpostavlja i da je za suprotno potreban dokaz. Pomenuta pretpostavka u praksi je veoma jaka na šta ukazuje i komentar30 Suda da činjenica da postupajući sudija u predme-tu podnosioca predstavke ima veoma negativan stav nije dovoljna da otkrije pristrasnost i da oštro ili nekorektno ponašanje ne mora obavezno odslikavati ličnu predrasudu.

Javne izjave postupajućeg sudije u postupku u kojima govori o kvalitetu i načinu izvođenja odbrane po oceni Suda dovode u pitanje subjektivnu ne-pristrasnost sudije. Takođe, izjave postupajućeg sudije koje se tiču procene mogućeg ishoda postupka, izražavanje čuđenja na konstatacije podnosioca predstavke da je nevin, mogu se tumačiti kao zauzimanje konačnog stava o ishodu predmetnog postupka, sa jasnom tendencijom da se podnosilac pred-stavke proglasi krivim pa iz tih razloga Sud je na stanovištu da podnosilac predstavke ima veoma valjane razloge da izrazi bojazan u nepristranost po-stupajućeg sudije.

Objektivna nepristrasnost ima značaj kada se posmatra u odnosu na po-verenje koje sudovi moraju uživati kod javnosti u demokratskom društvu, a naročito kod optuženih u svim krivičnim postupcima.31 Sud u više predmeta ističe da je stav optuženog važan ali da nije i presudan. Pri oceni stava optuže-nog odlučujuće je da li se može smatrati da je bojazan objektivno opravdana. Značajan je i komentar Suda da se mora povući svaki sudija za kojeg postoje opravdani razlozi da se strahuje za njegovu nepristrasnost.32

29 Sovtransavto protiv Ukrajine, 25. jul 2002. Jedan od predmeta gde je Sud ustanovio posledično kršenje osnovnih načela sudske prakse i pravne sigurnosti.

30 Ronson protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 2. septembar 2003.31 Rid, K., (2007). Evropska konvencija o ljudskim pravima: vodič za praktičare, Beograd, str. 133.32 Hauschildt protiv Danske, 24. maj 1989., stav 48.


171

Problemi objektivne nepristrasnosti javljaju se u situacijama kada je su-dija imao različite proceduralne funkcije tokom trajanja postupka; kada se sastav suda poklapa sa sastavom drugog suda koji je u nekom aspektu uče-stvovao ili bio povezan s predmetom.

3.1. Različite proceduralne uloge sudije

Problem, po ovom pitanju, se najčešće javlja kada sudije mogu imati istražnu ulogu ili kada postoji preklapanje između tužilaštva i prvostepenog suda. Po oceni Suda, činjenica da je sudija učestvovao u donošenju odluke pre suđenja nije dovoljna da se smatra kako on nema objektivnu nepristrasnost već se zahteva postojanje posebnih problema koji imaju veći značaj od toga što sudija ima saznanja o predmetu. Iz tih razloga neophodno je da se sudija direktno bavio odlučivanjem o pitanjima koja su relevantna za suđenje ili da je bio angažovan u svojstvu pokretanja istrage. Sama činjenica da je sudija imao prethodno zavidno znanje o slučaju nije dovoljna pri oceni da sudija nema objektivnu nepristrasnost, s obzirom da se pažnja posvećuje obimu i prirodi svih mera koje su preduzete pre suđenja.

Problem objektivne nepristrasnosti, po oceni Suda, ne postoji u slučaje-vima kada sudija obavlja funkciju u krivičnom predmetu, a zatim se pojavlju-je i u povezanoj građanskoj parnici za naknadu štete.33

3.2. Spoljašna povezanost sudija s postupkom

U slučajevima kada jedno lice deluje u svojstvu sudije i ako je, ranije, radilo kao advokat, Sud je u određenim situacijama izneo mišljenje da je legi-timan strah podnosioca predstavke da će sudija, koji je u ranijem postupku, u kom je učestvovao i podnosilac predstavke, delovao kao advokat druge stra-ne, nastaviti da ga posmatra kao suprotnu stranu u predmetu u kome postupa kao sudija. Objektivna nepristrasnost može takođe biti podložna sumnji uko-liko između sudije i suprotne strane u postupku postoji bilo kakva porodična, finansijska ili druga veza. Tako je, primera radi: utvrđena povreda principa nepristrasnosti kada je sudija Ustavnog apelacionog suda u postupku pred nižim sudom bio pravni konsultant protivničke strane u odnosu na podnosioca predstavke.34

33 Kalogeropoulou protiv Grčke, 12. decembar 2002., kada je sudija odlučivao o meritumu, a ka-snije i u izvršnom postupku; Lie i Bernstenn protiv Norveške, 16. decembar 1999.

34 Meznarić protiv Hrvatske, 15. jul 2005.


172

činjenica da je sudija mason nije dovoljna da stvori sumnju u njegovu nepristrasnost i u situacijama kada je jedna strana ili svedok u postupku tako-đe mason.35

3.3. Suprostavljene funkcije organa

Postoji opravdana mogućnost, kada neki organ ima suprostvljene funk-cije, da se dovede u pitanje nezavisnost i nepristrasnost takvog organa. Sud u predmetu Procola protiv Luksemburga,36 koji je imao u sebi spor oko kvote za mleko i gde su četiri člana Državnog saveta obavljali sukcesivno savetodavne i sudske funkcije u ovom predmetu, izražava mišljenje da je takva situacija mogla dovesti u pitanje nezavisnost sudskog veća u strukturnom smislu i na taj način izazvati strahovanja koja su bila objektivno opravdana kao i sumnju da se članovi veća mogu osećati obavezanim svojim prethodnim mišljenjem.

3.4. Postupak nakon poništaja prvostepene odluke

U postupku ponovnog odlučivanja, nakon poništaja prvostepene od-luke po žalbi, sama činjenica da isto telo u istom ili drugom sastavu odlu-čuje u datom predmetu nema uticaja na pojavu strahovanja o nedostatku nepristrasnosti.37

3.5. Ispravka nedostataka u postupku po žalbi

Propusti po pitanju nezavisnosti i nepristrasnosti mogu se otkloniti ako organ više instance obezbedi suđenje sa garantijama, kao i ponovnu raspravu povodom pitanja iz građanskih sporova.38 Međutim, ako više instance nisu imale nadležnost da ponovo ispituju i utvrđuju činjenice i donose odluke o meritumu u tom slučaju neće postojati, u dovoljnoj meri, nesumnjiva nezavi-snost i nepristrasnost.

Sud je na stanovištu da u krivičnim predmetima optuženi može zahtevati pune garantije za nezavisnost i nepristrasnost u prvoj instanci.39

4. Zaključak

član 6 Konvencije garantuje pravo na pravično suđenje pred sudom za-snovanim na zakonu. U kontekstu ovog člana i praksa Suda ukazuje na potrebu

35 Salaman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 15. jun 2000.36 Procola protiv Luksemburga, 28. septembar 1995.37 Ringeisen., op.cit., stav 97.38 De Cubber protiv Belgije, 26. oktobra 1984., stav 37.39 Findlay protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 25. februar 1997.


173

da sud bude zasnovan na zakonu čime se eliminiše mogućnost suđenja pred sudovima obrazovanim na osnovu upravnog akta. Pri oceni zasnovanosti suda na zakonu uzima se u obzir sastav suda, njegova organizacija i nadležnost suda. To konkretno znači da postoji obaveza država članica Konvencije da sudove obrazuju na osnovu zakona, koji se donose u parlamentu ili počivaju direktno na ustavu države.

Nezavisnost suda, shodno ustaljenoj praksi Suda, znači njegovu slobodu rada i odlučivanja kako od strane izvršne vlasti tako i od strane stranaka u postupku. Bitno je da se istakne da nezavisnost suda obuhvata nezavisnost sudećeg tela kao celine ali i nezavisnost svakog pojedinačnog člana tog su-dećeg tela.

Sud postavlja kriterijume pri oceni da li se jedno telo smatra nezavisnim u smislu člana 6 Konvencije. U tom smislu Sud uzima u obzir način izbora članova sudskog tela, dužinu trajanja mandata, postojanje garantija od priti-saka spolja na sudeće telo i da li sud na prvi pogled stvara poverenje u svoju nezavisnost. U pogledu dužine trajanja mandata, a u skladu sa praksom Suda, nije neophodno da su sudije imenovane doživotno, odnosno da su nesmenjivi, dovoljno je da nezavisnost faktički postoji i da postoje druge garancije za nepristrasnost suda. Takođe, nezavisnost suda obuhvata i pretpostavku da sud svoje odluke može zasnivati na svom slobodnom uverenju o činjenicama ali i o pravnim razlozima.

Nepristrasnost suda i sudija znači da postoji odsustvo predrasuda ili pri-strasnosti u odnosu na stranke. Pri oceni pristrasnosti Sud polazi od subjek-tivne i objektivne pristrasnosti. Prva, znači ispitivanje da li lični stav sudije prema strankama i predmetu spora daje povod za postojanje sumnje u njegovu nepristrasnost. Druga, polazi od pitanja da li sud, odnosno ponašanje sudije ostavlja dovoljne garancije koje su neophodne da se eliminiše postojanje ra-zumne sumnje u njegovu pristrasnost.

U praksi Suda prisutan je ne mali broj presuda u kojima Sud konstatuje povredu prava na pravično suđenje što je dokaz da države članice Konvencije, među kojima je i Srbija, još uvek nisu svoje pravosudne zakone u dovolj-noj meri usaglasile sa odredbama Konvencije, a time i praksom Suda koja objašnjava i tumači tekst Konvencije. Pored usaglašavanja zakona, odnosno reforme pravosuđa, biće neophodna i edukacija naročito sudija, tužioca i ad-vokata iz domena jurisprudencije Suda čije je poznavanje neophodno ako se želi shvatiti suština prava koje garantuje Konvencija.

Poznavanje prakse Suda od strane podnosioca predstavke, odnosno punomoćnika, posebnog je značaja u oceni mogućeg ishoda postupka pred Sudom.


174

Nihad Ukić„Jošanica” Primary school of Lukare, Novi Pazar, Graduated jurist – master , The stu-dent of doctoral studies of law, The Faculty of Law in Niš

The concept „independent and impratial tribunal” in the practice of the European court of human rights

A b s t r a c t

One of important principle every democratic state is rule of law. The rule of law in countries of democratic tradition, so-called countries of western democracy, is not questioned any more. However, the rule of law is become more actual in the countries of eastern and central Europe, especially in fi-eld of constitutional and judicial guaranties of fundamental human rights and freedoms, and thus the right of fair trial. The international standards of fair trial are based in many different international instruments that are in con-stant development. Author in his work analyze case law of European Court of Human Rights (Court), gives review some decisions of Court, which we have to know for understanding right for fair trial, in regard to one of its ele-ments: right for fair trial by the independent and impartial tribunal in criminal procedure.

Keywords: right, court, independent, impartial.

Literatura

1. Addo, M.K., (2006). International Law of Human Rights, Aldershot2. Carić, S., Paunović, M., (2007). Evropski sud za ljudska prava: nadležnost

i postupak, 2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd, Pravni fakultet3. Carić, S., (2008). Pravo na suđenje u razumnom roku, Beograd, Službeni

glasnik4. Ditertr, Ž., (2006). Izvodi iz najznačajnijih odluka Evropskog suda za

ljudska prava, Beograd, prevod JP Službeni glasnik5. Gomien, D., (1996). Kratak vodić kroz Evropsku konvenciju o ljudskim

pravima, Beograd, prevod Beogradskog centra za ljudska prava.6. Greer, S., (2006). The European Convention on Human Rights,

Cambridge.7. Harbi, K., Mol, N., (2007). Pravo na pravično suđenje, Beograd, prevod

Savet Evrope, Kancelarija u Beogradu


175

8. Jakšić, A., (2006). Evropska konvencija o ljudskim pravima (komentar), Beograd, Pravni fakultet

9. Popović, D., (2008). Evropski sud za ljudska prava, Beograd, Službeni glasnik

10. Rid, K., (2007). Evropska konvencija o ljudskim pravima: vodič za prak-tičare, Beograd, prevod Beogradskog centra za ljudska prava

11. Shelton, D., (2006). Remedies in International Human Rights Law, Oxford

176

Jovana Đuričić* Bojana Kovačević** Gordana Bejatović***

ZAŠTIćENA DOBRA U PRAVU SRBIJE – STAVLJANJE POD ZAŠTITU, NAČIN

KORIŠćENJA I MOGUćNOSTI ZA RAZVOJ ODRžIVOG TURIZMA

REZIME: Zaštićena prirodna dobra su prirodne vrednosti od ekološkog, naučnog, kulturnog, obrazovnog, zdravstveno-rekreativnog, turističkog i drugog značaja, te zbog toga uživaju posebnu zaštitu. Stepen zaštite za-visi od kategorije zaštićenog prirodnog dobra. Da bi se prirodno dobro stavilo pod zaštitu, potrebna je inicijativa od strane ovlašćenih lica. Kada se inicijativa prihvati, izrađuje se studija zaštite na kojoj se kasnije zasni-va predlog akta o proglašenju zaštićenog područja. Odluku o proglašenju zaštite prirodnog dobra u Srbiji donose organi koji se nalaze na različitom nivou teritorijalne organizacije vlasti u zavisnosti od kategorizacije samog prirodnog dobra. U radu se definišu kategorije zaštićenog prirodnog dobra, definiše postupak stavljanja prirodnog dobra pod zaštitu i uočavaju razlike u postupcima koje postoje u zavisnosti od kategorije zaštićenog prirodnog dobra koje se stavlja pod zaštitu, potom se određuje koji organ je nadle-žan da odlučuje o zaštiti i konačno koji su to prihvaćeni načini korišćenja zaštićenog prirodnog dobra u skladu sa očuvanjem njegovih vrednosti, a s druge strane, kojim aktivnostima se može izazvati degradacija prirodnih vrednosti te se zbog toga smatraju neadekvatnim načinom korišćenja za-štićenog prirodnog dobra. U svrhu detaljnije i potpunije obrade navedenih teza kojima smo se bavili u radu, svoje teorijsko, pre svega zakonodavno određenje pomenutih teza upotpunili smo primerom postupka stavljanja

* Diplomirani pravnik – master, Visoka poslovna škola strukovnih studija Novi Sad, e-mail: [email protected]

** Magistar turizma, Visoka poslovna škola strukovnih studija Novi Sad, e-mail: [email protected]

*** Menadžer za poslove sa privredom, Marfin Banka ad Beograd, e-mail: [email protected]

UDK: 338.483.11(497.11)BIBLID: 0352-3713 (2012); 29, (7–9): 176–190

STRUčNI čLANAK

Zaštićena dobra u pravu Srbije – stavljanje pod zaštitu, način korišćenja i mogućnosti za razvoj...

177

pod zaštitu Titelskog brega, prirodnog dobra u krajnjem jugoistoku Bačke, jedinstvenog lesnog područja u Srbiji.

Ključne reči: zaštićeno prirodno dobro, zaštita životne sredine, Titelski breg

Uvod

Povećanjem negativnog uticaja čoveka na prirodu, javila se potreba za normativnim regulisanjem odnosa čoveka prema prirodi. Pravna nauka koja proučava životnu sredinu, tj. prilagođavanje ljudskih bića životnoj sredini i zaštitu prirode od štetnih čovekovih uticaja naziva se ekologija, što nije sino-nim pojmu zaštite životne sredine, jer je zaštita životne sredine samo jedna od oblasti kojima se ekologija bavi.1 Negativni uticaj pojedinca, više ljudi u vidu grupe, a globalno posmatrano i celog čovečanstva na prirodu, preti uni-štenju biljnih i životinjskih vrsta, drugih prirodnih bogatstava, ali i opstan-ku ljudi. Nastojeći da spasu prirodu i sebe, ljudi su pristupili izradi pravnih normi. Na putu izučavanja zaštite prirodnih dobara neke od njih poslužile su nam kao putokazi. Cilj rada bio je da se na primeru Titelskog brega, izu-zetnog prirodnog kompleksa u Srbiji, otkrije način proglašenja dela prirode zaštićenim prirodnim dobrom, da se vidi kako se u Srbiji definiše zaštićeno prirodno dobro i da li Titelski breg ispunjava kriterijume za stavljanje pod zaštitu, zatim od kakvih negativnih uticaja se „spašava” Titelski breg ako se stavi pod zaštitu države, kao i da li se njegov potencijal može iskoristiti na bolji način kada se proglasi zaštićenim prirodnim dobrom.

Pojam zaštićenog prirodnog dobra

Zakon o zaštiti životne sredine2 zaštićeno prirodno dobro definiše kao očuvani deo prirode posebnih vrednosti i odlika (geodiverziteta, biodiverzite-ta, predela, pejzaža i dr.), koji ima trajni ekološki, naučni, kulturni, obrazov-ni, zdravstveno-rekreativni, turistički i drugi značaj, zbog čega kao dobro od opšteg interesa uživa posebnu zaštitu.3 Zakon ubraja zaštićena prirodna dobra u prirodne vrednosti.4 Pored zaštićenih prirodnih dobara, prirodne vrednosti

1 Ekologija, u Wikipediji (2012, Mart 1). Preuzeto sa: http://sr.wikipedia.org/sr/Екологија2 Sl. glasnik RS, br. 135/04.3 član 3, stav 4, Zakona o zaštiti životne sredine.4 član 11, stav 2, Zakona o zaštiti životne sredine.


178

su i prirodni resursi kao obnovljive ili neobnovljive geološke, hidrološke i biološke vrednosti, koji se direktno ili indirektno mogu koristiti ili upotrebiti, a imaju realnu ili potencijalnu ekonomsku vrednost, i javna prirodna dobra kao uređeni ili neuređeni deo prirodnog bogatstva, odnosno vazduha, vodnih dobara, priobalja, podzemnih dobara, šumskih dobara, predela ili prostora, koja su jednako dostupna svima.

U srpskom zakonodavstvu postoji podela zaštićenih prirodnih dobara. Zakon o zaštiti prirode5 deli zaštićena prirodna dobra na: zaštićena područja (a to su: strogi rezervat prirode, specijalni rezervat prirode, nacionalni park, spomenik prirode, zaštićeno stanište, predeo izuzetnih odlika, park prirode), zaštićene vrste (strogo zaštićena divlja vrsta i zaštićena divlja vrsta) i pokret-na zaštićena prirodna dokumenata (na primer: fosili, minerali, korali i dr.).6 Prilikom proglašenja za zaštićeno prirodno dobro, prirodno dobro dobija jed-nu od pomenutih kategorija. Nazivi vrsta zaštićenog prirodnog dobra koji su ustanovljeni Zakonom o zaštiti životne sredine iz 1991. godine7, a po kojima su razvrstana zaštićena prirodna dobra u Registru zaštićenih prirodnih dobara su: nacionalni park, park prirode, predeo izuzetnih odlika, rezervat prirode, specijalni rezervat prirode, spomenik kulture i prirodne retkosti (biljne ili životinjske vrste).

Osnovne karakteristike Titelskog brega

Titelski breg predstavlja izolovano lesno ostrvo smešteno u krajnjem jugoistoku Bačke. Oblik Titelskog brega u reljefnom pogledu predstavlja usamljeno, elipsasto uzvišenje okruženo prostorom niže nadmorske visine. Hipsometrijski odnosi pokazuju izrazitu uravnjenost površine platoa i uni-verzalnu zastupljenost strmih odseka i padina različitog nagiba na njegovom obodu. Međutim, na ovom prostoru pored malih visinskih odstupanja veo-ma jasno se mogu uočiti tragovi delovanja intenzivnih fluvijalnih procesa.8 Titelski breg je sa svih strana jasno omeđen strmim padinama i odsecima koji se izdižu od 35 do 55 m u odnosu na okolni prostor. Prema podacima koje navodi Bukurov9 površina Titelskog brega iznosi 94 km², maksimalna dužina 18 km a maksimalana širina 7,5 km. Međutim, prema novijim istraživanjima i merenjima Markovića i saradnika utvrđeno je da površina ovog lesnog platoa

5 Sl. glasnik RS, br. 39/09.6 član 4, stav 27, Zakona o zaštiti prirode.7 Sl. glasnik SRS, br. 66/91.8 Marković et al., (2005). Titel loess plateau – geopark. In: Karamata, S. Mijovic, D (eds)

Proceedings of 2nd Conference of geoheritage of Serbia, Belgrade, 22–23 June, 2004, p. 178.9 Bukurov, B. (1986). Geografska monografija opštine Titel, Novi Sad, Matica srpska


179

iznosi 79,5 km². Duža osa orjentisana pravcem jugoistok-severozapad pruža se u dužini od 16,1 km, prosečna širina brega je 4,9 km, a najveća širina iznosi 7,2 km.

Neobična usamljenost, visinska nadmoćnost u odnosu na Tisu i okolne de-presije Šajkaške oblasti, kao i specifičan reljef – odlike su Titelskog brega. Njegovu jedinstvenost čini bogatstvo geomorfoloških oblika i pojava skoncentri-sanih na relativno malom prostoru: surduci, poličice, pleća, lesni odseci, viseće doline, lesne piramide, lesne pećine, lesne škrape ili vrtače, provalije, plavine, slivci, odrone i lesne lutkice, jedinstveni u ovom delu Evrope.10

Posebna vrednost Titelskog brega proističe iz neuobičajene mogućno-sti lesno-paleozemljišnih sekvenci koje su formirane tokom poslednjih pet gla-cijalnih ciklusa. Lesno-paleozemljišne sekvence Titelskog brega predstavljaju jedan od najdetaljnijih paleoklimatskih i paleoekoloških arhiva na evropskom kopnu, tokom poslednjih 600 000 godina. Rezultat ovih uslova i istorijskih fak-tora su karakteristična i raznovrsna kserotermna vegetacija osetljivih tipova ekosistema sa očuvanom reliktnom stepskom vegetacijom koju grade brojne prirodne vrednosti. Fauna je takođe veoma interesantna i odlikuje se prisustvom retkih, ugroženih vrsta karakterističnih za ravničarsko-stepska područja. Sve izneto predstavlja temeljnu prirodnu vrednost ove lesne zaravni, a istovremeno odvaja Titelski breg od drugih lesnih platoa Panonske nizije i čini ga jedinstve-nim u evropskim razmerama.

Na osnovu prirodnih karakteristika i značaja sa aspekta očuvanja geološ-kih, geomorfoloških i ambijentalnih vrednosti, a posebno velikog značaja u očuvanju ukupnog i specifičnog specijskog i vegetacijskog diverziteta, Titelski breg ispunjava sve uslove za stavljanje pod zaštitu i zaslužuje ade-kvatnu zaštitu. Titelski plato je ranije odlukom Skupštine Republike Srbije, na osnovu Zakona o zaštiti kulturnih dobara11, proglašen o kategorisan kao arheološko nalazište od izuzetnog značaja.

S obzirom na to da predstavlja jedinstveno lesno ostrvo sa velikom kon-centracijom lesnih profila na malom prostoru, Titelski breg predstavlja po-tencijal da bude nominovan za GEOpark. Poslednjih godina pojam geonasle-đa dobija sve značajniju ulogu u oblasti fundamentalnih istraživanja, zaštite prirode i turizma. Kao najviši stepen zaštite geo-nasleđa pojavljuje se pojam GEOpark, gde se u prvi plan zaštite stavljaju jedinstvene geološke i fizič-ko-geografske odlike područja. S obzirom na postojanje jedinstvenog lesnog područja u našoj zemlji, Titelskog brega, Nacionalni savet za geonasleđe,

10 Zeeden et al., (2007). Depressions on the Titel loess Plateau: Form – Pattern – Genesis. Geographica Panonica 11, p. 4–8.

11 Službeni glasnik RS, br. 16/98.


180

u saradnji sa Zavodom za zaštitu prirode i Katedrom za fizičku geografi-ju Departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo, pripremio je predlog formiranja Lesnog GEOparka u Srbiji. Površina pomenutog parka imala bi disperzivan karakter i u početku bi obuhvatala lesnu zaravan Titelski breg i najatraktivnije delove sremske lesne zaravni.12

Postupak stavljanja prirodnog dobra pod zaštitu

1. Ocena ispunjenosti uslova za zaštitu

Da bi se neko prirodno dobro stavilo pod zaštitu, potrebna je inicijativa. Inicijativu može podneti nekoliko subjekata, koji su navedeni u Zakonu o zaštiti prirode,13 a to su: Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinice lo-kalne samouprave (opština, grad i grad Beograd), zatim upravljač zaštićenog područja, pravna lica, preduzetnici i fizička lica koji u obavljanju privrednih i drugih delatnosti koriste prirodne resurse i zaštićena prirodna dobra, stručne i naučne organizacije i druge javne službe, kao i građani, grupe građana, nji-hova udruženja, profesionalne ili druge organizacije. Inicijativu za stavljanje Titelskog brega pod zaštitu pokrenulo je Javno preduzeće Titelski breg, kao budući upravljač zaštićenog područja i opština Titel.

Kada se inicijativa prihvati, prelazi se na izradu studije zaštite. Ovom studi-jom utvrđuje se vrednost područja koje se predlaže za zaštitu i način upravljanja područjem. Studiju izrađuje Zavod za zaštitu prirode ili na pokrajinskom nivou Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, u kojoj se obrazlaže predlog za pokretanje postupka zaštite, daje opis prirodnog dobra, ocenjuje stanje životne sredine pod-ručja, predlažu režimi zaštite, daje kartografski prikaz prirodnog dobra sa ucrta-nim granicama i režimima zaštite na osnovu podataka iz katastra nepokretnosti, određuje način upravljanja prirodnim dobrom, vrši procena razvoja i održivog korišćenja prirodnog dobra i drugo.14 Postupak zaštite prirodnog dobra je po-krenut kada Zavod uputi predlog za zaštitu nadležnom organu. Predlog akta o proglašenju zaštićenog područja zasniva se na studiji zaštite. Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, Novi Sad, shodno odredbama člana 42. Zakona o zaštiti pri-rode, pripremio je i dostavio Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostor-nog planiranja studiju zaštite Specijalnog rezervata prirode „Titelski breg” kao stručno-dokumentacionu osnovu za proglašenje tog zaštićenog područja.

12 Marković et al., (2005) Titel loess plateau – geopark. In: Karamata, S. Mijovic, D (eds) Proceedings of 2nd Conference of geoheritage of Serbia, Belgrade, 22–23 June, 2004, p. 180.

13 član 6, Zakona o zaštiti prirode.14 član 42, Zakona o zaštiti prirode.


181

O predlogu akta za proglašenje zaštićenog područja nadležni organ obaveštava javnost objavljivanjem obaveštenja u najmanje jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije i u lokalnom listu jedinice lokal-ne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi područje čija se zaštita predlaže. U slučaju Titelskog brega, Ministarstvo je organizovalo postupak javnog uvida za dokumentaciju i predlog uredbe o proglašenju.

Predlog za stavljanje pod zaštitu Titelskog brega je u skladu sa međuna-rodnom zaštitom, po kojoj se predviđa zaštita ovog prostora kao geo-parka. Takođe, predlog za zaštitu je u skladu i sa međunarodnim konvencijama, propozicijama i dokumentaciji o zaštiti pojedinih vrsta, fragilnih ekosistema i ti-pova staništa koja su prioriteti za zaštitu. Poseban akcenat u tom smislu pridaje se zaštiti područja u celini kao jednom od centara biodiverziteta.

2. Proglašenje zaštite prirodnog dobra

Organ koji je nadležan za proglašenje nekog prirodnog dobra zaštićenim, razlikuje se u zavisnosti od kategorizacije samog prirodnog dobra. S obzirom na vrednost i značaj, zaštićena područja, kao vrsta zaštićenih prirodnih doba-ra, svrstavaju se u nekoliko kategorija. Prvu kategoriju predstavljaju zaštićena područja međunarodnog, nacionalog, odnosno izuzetnog značaja. Drugu ka-tegoriju čine zaštićena područja pokrajinskog/regionalnog, odnosno velikog značaja, a treću kategoriju zaštićena područja lokalnog značaja.15 Nacionalni park proglašava se zakonom. Dakle, Skupština kao zakonodavni organ usvaja odluku o proglašenju nekog prirodnog dobra nacionalnim parkom. Zaštićeno prirodno dobro prve kategorije proglašava Vlada na predlog nadležnog Ministarstva.16 Zaštićeno prirodno dobro druge kategorije proglašava Vlada, a ako se prirodno dobro nalazi na teritoriji autonomne pokrajine, onda je nad-ležni organ autonomna pokrajina, odnosno Pokrajinski sekretarijat za urbani-zam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine nadležan je da donese akt o stav-ljanju prirodnog dobra pod zaštitu. Međutim, kada se na zaštićenom području druge kategorije, čije zaštitu proglašava organ autonomne pokrajine, nalaze nepokretnosti ili dobra od opšteg interesa koja su u svojini Republike, organ autonomne pokrajine dužan je da pribavi saglasnost nadležnog Ministarstva pre donošenja odluke. Zaštićeno prirodno dobro treće kategorije proglašava nadležni organ jedinice lokalne samouprave, a ako se to prirodno dobro nalazi na teritoriji dve ili više jedinica lokalne samouprave, nadležni organi tih jedi-nica lokalne samouprave sporazumno proglašavaju zaštićeno prirodno dobro.

15 član 41, Zakona o zaštiti prirode.16 Trenutno je to Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja.


182

Takođe je potrebno pribaviti saglasnost Ministarstva ili nadležnog organa au-tonomne pokrajine ako se na zaštićenom prirodnom dobru nalaze nepokret-nosti i dobra od opšteg interesa u svojini Republike ili autonomne pokrajine. Zakonom o zaštiti prirode propisano je da se akt o proglašenju zaštićenog područja objavljuje u Službenom glasniku Republike Srbije, odnosno služ-benom glasilu autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, ako je reč o zaštićenom području druge ili treće kategorije koje se nalazi na teritoriji autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave. Nakon proglašenja za-štićenog područja, nadležni organ dostavlja akt o proglašenju Republičkom geodetskom zavodu ili drugom organu nadležnom za upis nepokretnosti, za-tim upravljaču zaštićenog područja i Zavodu za zaštitu prirode radi upisa u Registar zaštićenih prirodnih dobara, i to najkasnije u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu akta o proglašenju. Ako zaštićeno područje izgubi vrednosti zbog kojih je zaštićeno, Zavod će predložiti donošenje akta o pre-stanku zaštite nadležnom organu koji je doneo akt.

U Registru zaštićenih prirodnih dobara17 koji vodi Zavod za zaštitu pri-rode Srbije, navedeno je da je povodom zaštite Titelskog brega pokrenut po-stupak donošenja akta o zaštiti prirodnog dobra, na prostoru od 332 ha i 64 a. Titelski breg svrstan je u specijalni rezervat prirode, kao vrste zaštićenog područja na osnovu Zakona o zaštiti životne sredine od 1991. godine.18 Prema Zakonu o zaštiti prirode19, specijalni rezervat prirode predstavlja područje sa neizmenjenom ili neznatno izmenjenom prirodom, od naročitog značaja zbog jedinstvenosti, retkosti ili reprezentativnosti, a koje obuhvata stanište ugro-žene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva, bez naselja ili sa retkim naseljima u kojima čovek živi usklađeno sa prirodom, namenjeno očuvanju postojećih prirodnih odlika, genskog fonda, ekološke ravnoteže, praćenju prirodnih po-java i procesa, naučnim istraživanjima i obrazovanju, kontrolisanim poseta-ma i očuvanju tradicionalnog načina života. Specijalni rezervat prirode može biti floristički, mikološki, šumske i druge vegetacije, zoološki (ornitološki, ihtiološki i drugi), geološki, paleontološki, hidrogeološki, hidrološki i dru-gi.20 U aprilu 2012. godine Vlada Republike Srbije donela je akt (uredbu) o proglašenju zaštićenog prirodnog dobra – specijalnog rezervata prirode „Titelski breg”, s obzirom na to da je reč o zaštićenom prirodnom dobru prve

17 Zavod za zaštitu prirode Srbije (2012, Mart 15). Registar zaštićenih prirodnih dobara. Preuzeto sa: http://www.natureprotection.org.rs/images/stories/pdf/registar_zasticenih_doba-ra_latinica.pdf

18 Sl. glasnik SRS, br. 66/91.19 Sl. glasnik RS, br. 36/09.20 član 29, Zakona o zaštiti prirode.


183

kategorije. Nacrt ove uredbe stavljen je na javni uvid do 23. aprila 2012. go-dine. Osam dana nakon objavljivanja u Službenom glasniku, ova Uredba će stupiti na snagu.

Primeri neadekvatnog korišćenja prirodnog dobra

Stavljanjem nekog prirodnog dobra pod zaštitu države, smanjuje se op-seg aktivnosti koje mogu da se obavljaju na zaštićenom području. Prema va-žećem Zakonu o zaštiti životne sredine, zaštićena prirodna dobra moraju da se koriste i unapređuju na način koji omogućava njihovo trajno očuvanje i una-pređivanje. U zaštićenom prirodnom dobru ne mogu se obavljati aktivnosti kojima se ugrožava kapacitet životne sredine, prirodna ravnoteža, biodiverzi-tet, hidrografske, geomorfološke, geološke, kulturne i pejzažne vrednosti ili na bilo koji način degradira kvalitet i svojstva prirodnog dobra.21

Kao primeri aktivnosti kojima se ugrožava životna sredina i prirod-ne vrednosti, izdvajaju se tradicionalni načini poljoprivredne proizvodnje, u kojima je prisutna hemizacija zemljišta. Takođe, neadekvatno korišćenje zaštićenih područja za potrebe razvoja turizma može izazvati degradaciju prirodnih vrednosti. Zahtevi zaštite prirode povećavaju troškove investicije, međutim, degradacija prirodnih karakteristika prostora ugrožava samu osnovu turističke i drugih ponuda i mogućnosti prirodnih dobara. Korišćenje prostora na održiv način, koji omogućava trajno očuvanje i unapređenje prirodnog dobra, zahteva ekološki integritet prostora i podrazumeva određeni stepen zaštite. Ako uzmemo za primer Titelski breg, da bi se on turistički valorizovao i afir-misao u regionalnim, ali i međunarodnim okvirima, neophodno je utvrditi režim zaštite ovog prirodnog dobra i uskladiti ga sa međunarodnim standar-dima, konvencijama, propozicijama i dokumentaciji o zaštiti prirodnih dobara.

Kako koristiti zaštićeno prirodno dobro, a ne narušiti njegovu vrednost

Prema Zakonu o zaštiti prirode, na zaštićenom prirodnom dobru za-branjeni su radovi i aktivnosti, odnosno izvođenje projekata, koji oštećuju, narušavaju i menjaju osobine i vrednosti zbog kojih je područje zaštićeno.22 Ako je potrebno sprovesti radove, aktivnosti ili projekte od opšteg ineteresa i nacionalnog značaja na zaštićenom prirodnom dobru iz oblasti energetike,

21 član 17, Zakona o zaštiti životne sredine.22 član 57, Zakona o zaštiti prirode.


184

poljoprivrede, turizma, sporta, itd, to je moguće uz dozvolu Vlade. Prilikom davanja odobrenja, obavezno se vrši procena uticaja na životnu sredinu.

Zaštićeno područje obavezno se poverava na upravljanje određenom licu (upravljaču), koje je prema našem zakonu pravno lice koje ispunjava stručne, kadrovske i organizacione uslove za obavljanje poslova očuvanja, unapređe-nja, promovisanja prirodnih i drugih vrednosti i održivog korišćenja zaštiće-nog područja. Izuzetno upravljač može biti preduzetnik ili fizičko lice ako se radi o zaštićenom području male površine i većinskom privatnom vlasništvu na nepokretnostima.23 Specijalni rezervat prirode „Titelski breg” poverava se na upravljanje Javnom preduzeću „Titelski breg” Titel.

Za korišćenje zaštićenog područja potrebno je da se plati određena na-knada upravljaču i to za delatnosti u oblasti turizma, ugostiteljstva, trgovine i dr. delatnosti, za vikendice za odmor u prirodi, za upotrebu motornih vozila na zaštićenom području, za turističke, rekreativne i druge aktivnosti i dr.24

U strogom i specijalnom rezervatu prirode zabranjeno je vršiti radnje i aktivnosti i obavljati delatnosti koje mogu narušiti svojstva zbog kojih su proglašeni zaštićenim područjem. Na području Specijalnog rezervata prirode „Titelski breg” nije dozvoljeno obavljati radove i aktivnosti za koje se pretpo-stavlja da mogu oštetiti vrednosti ovog prirodnog područja, pre svega struk-turu lesnog odseka i prateće oblike njegovog reljefa, populacije, zajednice i staništa biljnih i životinjskih vrsta, kao i narušiti prirodne procese i ekološku celovitost područja ili značajno nepovoljno uticati na estetska obeležja prede-la i životnu sredinu.

Na površinama na kojima je utvrđen režim zaštite I stepena sprovodi se stroga zaštita, a radovi i aktivnosti ograničavaju se na: naučna istraživanja i praćenje prirodnih procesa; kontrolisanu posetu u obrazovne, rekreativne i opštekulturne svrhe; sprovođenje zaštitnih, sanacionih i drugih neophodnih mera u slučaju požara, elementarnih nepogoda i udesa, pojava biljnih i živo-tinjskih bolesti i prenamnožavanja štetočina.

Na površinama na kojima je utvrđen režim zaštite II stepena sprovodi se aktivna zaštita, a radovi i aktivnosti ograničavaju se na: izgradnju objekata i uređenje prostora za potrebe očuvanja, unapređenja i prikazivanja prirod-nih i kulturnih vrednosti, rekonstrukciju i održavanje objekata saobraćajne i ostale infrastrukture, promenu namene površina za potrebe revitalizacije i unapređenja prirodnih staništa; geološka i hidro-geološka istraživanja i ko-rišćenje podzemnih voda, osim istraživanja radi eksploatacije lesa, gline,

23 član 67, Ibid. 24 član 70, Ibid.


185

zemlje i rečnog materijala koje je zabranjeno; gazdovanje šumama uz oču-vanje fragmenata autohtonih šuma, pošumljavanje autohtonim vrstama i re-vitalizaciju šumskih staništa, očuvanje sabla sa gnezdima strogo zaštićenih, retkih i u drugom pogledu značajnih ptica, mozaičnu seču i krčenje bagrema na manjim površinama i sprečavanje njegovog neplanskog širenja; suzbijanje invazivnih vrsta biljaka i životinja i sprečavanje njihovog unošenja; zaštitu i gajenje divljači, unapređivanje i održavanje lovišta, postavljanje namenskih objekata i opreme za potrebe prihrane, čuvanja i posmatranja divljači i pro-storno i vremenski ograničen odstrel divljači radi održavanja zdravstvenog stanja i brojnosti populacija lovnih vrsta; konstrolisano skupljanje gljiva, div-lje flore i faune i šumskih plodova, osim strogo zaštićenih i ugroženih vrsta; kontrolisano košenje i paljenje travne vegetacije i ispašu, osim ispaše svinja i postavljanja torova za stoku; obradu zemljišta oranjem, osim oranja zemljišta u surducima, preoravanja prirodnih livada i pašnjaka i drugih oblika ošteći-vanja i uklanjanja travnog pokrivača i humusnog sloja, ukoliko se ne radi o dozvoljenim građevinskim i drugim radovima na malim površinama; pristup i boravak vlasnika zemljišta i drugih nepokretnosti, uz korišćenje motornih vozila i poljoprivrednih mašina, sa kojima se mora rukovati na način koji ne ugrožava prirodne vrednosti i životnu sredinu, i uz odnošenje napravljenog otpada; pristup i boravak posetilaca, bez kampovanja i loženja vatre na otvo-renom prostoru, uz odnošenje napravljenog otpada ili njegovo odlaganje na mestima određenim za te namene.

Na površinama na kojima je utvrđen režim zaštite III stepena sprovodi se proativna zaštita, a radovi i aktivnosti ograničavaju se na: rekonstrukciju i održavanja objekata elektroenergetske, telekomunikacione, hidro-tehničke, saobraćajne i komunalne infrastrukture, izgradnju objekata i uređenje pro-stora za potrebe očuvanja, unapređenja i prikazivanja prirodnih i kulturnih vrednosti, prihvat i odmor posetilaca, i rekultivacije degradiranih površina, posebno na lokalitetu Feudvar, Kalvarija, stara ciglana-strelište i obala Tise; konverziju plantaža euroameričkih topola u autohtone sastojine; gajenje, za-štitu i lov divljači; uređenje objekata i mesta za privremeno odlaganje i sa-kupljanje komunalnog i poljoprivrednog otpada; obradu postojećih poljopri-vrednih površina, osim preoravanja gornjih, završnih delova surduka koji su na kontaktu sa lesnim platoom; razvoj i promociju održivog turizma.

Očuvanje, unapređenje, održivo korišćenje i prikazivanje prirodnih i dru-gih vrednosti područja Specijalnog rezervata prirode „Titelski breg” sprovodi se prema planu upravljanja koji donosi upravljač za preriod od deset godina.


186

Održivi turizam

U okviru korišćenja Titelskog brega značajno mesto zauzima održivi tu-rizam za čiji razvoj postoje lokalne inicijative. Očuvanje etno – nasleđa i obnova tradicionalnih salaša pruža mogućnosti za razvoj seoskog turizma. Uređenje prostora za turističke i sportsko-rekreativne aktivnosti i rekonstrukcija starih objekata u tradicionalnom stilu sastavni su deo koncepta zaštite prirodnog dobra. Širenje turističke ponude treba da obuhvata razvoj ekološko-edukativnog turizma kao i uključivanje kulturno-etnografskih vrednosti okoline prirodnog do-bra. Titelski breg, pre svega njegove strme padine sa bogatom florom i faunom i geomorfološkim vrednostima pružaju izuzetne mogućnost za razvoj ekoturiz-ma i naučno-istraživačkog turizma. U okviru naučno-istraživačkog turizma može se osnovati škola u prirodi, kao i edukacija kroz posebno pripremljene i obeležene geomorfološke ili botaničke staze. Blizina Tise pruža mogućnost za različite vidove turizma na vodi, čiji razvoj i prostorni raspored treba uskladiti sa merama i režimima zaštite.

Organska proizvodnja

Održivi razvoj definisan je na Konferenciji Ujedinjenih nacija o život-noj sredini i razvoju održanoj u Rio de Žaneiru kao razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnje generacije bez ugrožavanja potreba budućih generacija za život u okviru kapaciteta životne sredine. Mogućnost razvoja nerazvijenih područja u Srbiji u skladu sa održivim razvojem prepoznaje se u organskoj poljoprivrednoj proizvodnji. Ako posmatramo zaštićena područja u Srbiji, cilj primene organske poljoprivrede na ovim područjima nije u ekonomskom ra-zvoju nego u zaštiti životne sredine. U zaštićenim područjima postoji potreba za nezagađenim proizvodima, čija će proizvodnja ostaviti zemljište čistim. Pored zaštite životne sredine, svrha organske poljoprivrede u zaštićenim po-dručjima vidi se i u zadovoljavanju potreba lokalnih zajednica, kao i u razvi-janju turističke ponude.

Na području lesnog platoa Titelskog brega , koji je obuhvaćen zaštitnom zonom, poljoprivreda predstavlja tradicionalnu i jedinu delatnost. Uredbom o proglašenju sprecijalnog rezervata prirode „Titelski breg” ističe se potreba poštovanja i primene zakona i propisa koji uređuju obradu zemljišta i poljo-privrednu delatnost i preporučuje i podstiče bavljenje organskom poljopri-vredom za koje titelska lesna zaravan zbog izolovanog položaja od uticaja okruženja ima izvanredne uslove.


187

Zaključak

U domenu zaštite životne sredine zaštita prirodnih dobara predstavlja značajan segment. Zaštićena prirodna dobra zbog svojih posebnih vrednosti uživaju zaštitu koju im pruža država, što znači da mogu da se koriste i unapre-đuju isključivo na način koji omogućava njihovo trajno očuvanje i unapređi-vanje. U zaštićenom prirodnom dobru ne mogu se obavljati aktivnosti kojima se ugrožava kapacitet životne sredine, prirodna ravnoteža, biodiverzitet, hi-drografske, geomorfološke, geološke, kulturne i pejzažne vrednosti ili na bilo koji način degradira kvalitet i svojstva prirodnog dobra.

Značaj zaštite prirodnog dobra vidi se u afirmaciji prirodnog dobra u re-gionalnim, ali i međunarodnim okvirima. Turistički i drugi potencijal prirod-nog dobra može bolje da se iskoristi stavljanjem pod zaštitu. Takođe, zaštitom od strane države prirodno dobro spašava se od različitih negativnih uticaja na biljne i životinjske vrste, prirodne procese, estetska obeležja predela i životnu sredinu. Tradicionalni način poljoprivrede uz prisutnu hemizaciju zemljišta bio bi primer uticaja kojim se vrši degradacija prirodnog dobra.

U pravu Srbije zaštiti prirodnih dobara posvećeno je nekoliko zakona i podzakonskih akata. Detaljno je uređen postupak stavljanja prirodnog dobra pod zaštitu u skladu sa kategorizacijom prirodnog dobra, u pogledu progla-šenja zaštite prirodnog dobra postoji jasna podela nadležnosti u zavisnosti od značaja prirodnog dobra, definiše se ko može da se javi u ulozi upravljača pri-rodnog dobra i koje delatnosti je dozvoljeno vršiti na zaštićenom prirodnom dobru. Na primeru Titelskog brega učinjen je pokušaj da se odrede uslovi koje ovo prirodno dobro ispunjava za stavljanje pod zaštitu države i analizirane su faze od inicijative do proglašenja shodno važećem zakonodavstvu. Zaključili smo i da vrednosti Titelskog brega pružaju izuzetne mogućnosti za razvoj ekoturizma i naučno-istraživačkog turizma, kao i za bavljenje organskom po-ljoprivredom, a zaštitom se stvara mogućnost za valjanim iskorišćavanjem ovog potencijala.


188

Jovana ĐuričićThe graduate lawyer – master, Higher School of Professional Business Studies in Novi Sad

Bojana KovačevićM.Sc. in tourism, Higher School of Professional Business Studies in Novi Sad

Gordana BejatovićBusiness Affairs Manager, Marfin Bank, the joint -stock company of Belgrade

Protected areas in the law of Serbia – putting the protection, way of use and possibilities

for development sustainable tourism

A b s t r a c t

Protected areas are the natural values which receive a special protection because of their recognized natural, scientific, cultural and educational values as well as health and tourist- recreational significance. There are several kinds of protected areas, which vary by level of protection depending on the enabling laws of each country or the regulations of the international organizations invol-ved. When the initiative for the declaration of protected areas is accepted, it is necessary to do a study of protection. The decision to declare the protection of natural resources in Serbia is made by the bodies that are at different levels of territorial organization of power depending on the categorization of the na-tural resource. The main goal of this paper is to define categories of protected areas, to define the procedure for natural resource protection, to detect diffe-rences in the procedures that exist depending on the category of the protected area; to define the application of environmental regulations and policies on the use and management of natural resources; the declaration and management of protected areas, as well as the definition, development and implementation of climate change mitigation and adaptation strategy and policies as well as to deter-mine activities which may cause degradation of natural resources. This paper represents a synthesis of the theoretical research and the legislative definition of these theses and it will result in a critical analysis and confirmation (denial) of certain theses on the example of Titel hill, the natural resource in the south-eastern part of Backa, the unique loess plateau in Serbia.

Keywords: protected area, environment protection, Titel hill


189

Literatura

1. Bukurov, B., (1983). Opština Žabalj, Geografske monografije vojvođan-skih opština, Novi Sad, Univerzitet u Novom Sadu i Prirodno-matematički fakultet

2. Bukurov, B., (1986). Geografska monografija opštine Titel, Novi Sad, Matica srpska

3. Bukurov, B., et al., (1971). Šajkaška: priroda kraja, Vojvođanski muzej, Novi Sad, Matica srpska

4. Vig, Z., Gajinov, Т. (2011). Stanje i perspektive ekološke regulative u Srbiji, monografija, Novi Sad, Univerzitet Singidunum, Beograd, FEPPS

5. Đuričić, J., Kovačević, B., Baturan, L. (2011). Uticaj zakonodavstva na razvoj organske proizvodnje i ruralni razvoj u Srbiji u: Radovan Tomić, et al. (urednik), Savremeni trendovi u evropskoj ekonomiji: implikacije za Srbiju – tematski zbornik radova sa naučnog skupa na cd-u, Novi Sad, VPŠSS, sekcija II, rad treći

6. Marković, S. B., et al., (2005). Titel loess plateau – geopark. In: Karamata, S. Mijovic, D (eds)

7. Proceedings of 2nd Conerence of geoheritage of Serbia, Belgrade, 22–23 June, 2004, p. 177–184.

8. Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja (2012, Mart 15). Sektor za zaštitu prirodnih resursa – O sektoru. Preuzeto sa: http://www.ekoplan.gov.rs/src/Sektor-za-zastitu-prirodnih-resursa-165-c5-content.htm

9. Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja (2012, Mart 15). Sektor za zaštitu prirodnih resursa – Propisi i dokumenti. Preuzeto sa: http://www.ekoplan.gov.rs/src/I-Zivotna-sredina-102-docu-ment.htm?_sector_id=5&_sm_id=88

10. Nikolić, D., et al., (2009). Osnove prava životne sredine, Univerzitet u Novom Sadu – Pravni fakultet, Centar za izdavačku delatnost, Novi Sad

11. Nojković, S. (2006), Zaštita prirode kao imperativ zaštite životne sredine, Pravni život, (9) str. 559–579

12. Opština Titel (2012, April 2). Javno preduzeće „Titelski breg”. Preuzeto sa: http://www.opstinatitel.rs/clanak.php?r=br-196/Јавно-предузеће-qout-Тителски-брег- qout-.html

13. Opština Titel (2012, April 2). Uredba o proglašenju specijalnog rezer-vata prirode „Titelski breg”. Preuzeto sa: http://www.opstinatitel.rs/clanak.php?r=br-776/Уредбa-о-проглашењу-специјалног-резервата-природе-”Тителски-брег”.html


190

14. Pravilnik o kategorizaciji zaštićnih prirodnih dobara, Službeni glasnik RS, br. 30/92

15. Pokrajinski sekretarijat za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sre-dine (2012, Mart 15). Zaštićena prirodna dobra. Preuzeto sa: http://www.eko.vojvodina.gov.rs/index.php?q=Zasticena_prirodna_dobra

16. Zakon o zaštiti životne sredine, Službeni glasnik RS, br. 135/0417. Zakon o zaštiti prirode, Službeni glasnik RS, br. 36/0918. Zavod za zaštitu prirode (2012, Mart 15). Pravna regulativa. Preuzeto sa:

http://www.natureprotection.org.rs/rs/прописи.html19. Zavod za zaštitu prirode Srbije (2012, Mart 15). Registar zaštićenih pri-

rodnih dobara. Preuzeto sa:http://www.natureprotection.org.rs/images/stories/pdf/registar_zasticenih_dobara_latinica.pdf

20. Zeeden, C., Hark, M., Hambach, U., Marković, S.B., Zoller, L. (2007), Depressions on the Titel loess Plateau: Form – Pattern – Genesis. Geographica Panonica 11, p. 4–8.

191

UPUTSTVO AUTORIMAZA PISANJE I PRIPREMANJE RUKOPISA

Uređivački odbor časopisa „Pravo – teorija i praksa” moli saradnike da tekstove za objavljivanje pišu u skladu sa sledećim uputstvom:

U časopisu se objavljuju radovi iz pravnih ekonomskih i društvenih disci-plina. Pod terminom radovi podrazumevaju se: članci, prikazi, analize propisa, studentski radovi i drugi prilozi. Radovi se po pravilu dostavljaju u elektron-skom obliku na sledeću e-mail adresu: [email protected].

Svi radovi podležu recenziji. Svaki naučni rad ocenjuju bar dva recezenta po izboru redakcije. Redakcija ima pravo da prilagodi rad pravilma uređivanja časopisa.

Opšte informacije za pisanje rada:Radove pisati na srpskom ili engleskom jeziku. Koristiti vrednost 25 mm

za sve margine.Rad treba da bude napisan u tekst procesoru Microsoft Word, fontom

Times New Roman, veličine 12 pt, latinicom, prored 1,5. Obim rada može biti najviše do 16 stranica formata A4, uključujući tekst, tabele, slike, grafikone, literaturu i ostale priloge.

Na naslovnoj strani članak treba da sadrži naslov rada na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 14 pt, Bold. Zatim razmak, pa na-vesti ime i prezime autora, titulu, afilijaciju (mesto zaposlenja), e-mail adresu i kontakt telefon, veličine 12 pt. Zatim razmak, pa napisati apstrakt, dužine do 250 reči, na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 12 pt. Ključne reči se navode nakon jednog reda razmaka ispod apstrakta, na srp-skom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku. Treba da ih bude maksimalno pet, veličine 12 pt, Italic. Zatim razmak, dva reda pa sledi tekst rada.

Radove pisati jezgrovito, razumljivim stilom i logičkim redom koji, po pravilu, uključuje: uvodni deo, razradu teme i zaključak. Veličina slova za osnovni tekst je 12 pt. Naslovi i podnaslovi u tekstu 12 pt, Bold.

Za pisanje referenci koristiti APA (Priručnik za publikovanje, Američko psihološko društvo) međunarodni standard za pisanje referenci s tim što smo zadržali citiranje u fusnotama. Napomene tj. fusnote mogu sadržati dopunska objašnjenja ili komentare koji su u vezi sa tekstom. Fusnote se pišu u fontu 10 pt.

Primeri kako da citirate određenu vrstu izvora koje koristite:1. Primer ukoliko citirate monografiju:a. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad,

Privredna akademija, str. 48

192

2. Ukoliko monografija ima više od tri autora:a. Carić, S. et al., (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar

za privredni consulting, str. 56

3. Primer ukoliko citirate članak iz časopisa:a. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema

maloletnicima. Pravo – teorija i praksa 26 (7-8), str. 78

4. Primer ukoliko citirate rad iz Zbornika radova:a. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravič-

ne novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik) Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa savetovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 150

5. Primeri ukoliko citirate izvor sa Interneta:a. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-

sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com_content&task=view&id =930&Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O. (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Power Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrijski pokazatelji učinka časopisa. (2009, Novem bar 14). Pre uze to sa: http://ceon.rs/index.php?option=com_content&task=-view&id= 84&Itemi d = 896

d. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

6. Primeri ukoliko citirate Zakona. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93;b. Ukoliko preciznije citirate: Zakon o obligacionim odnosima, Službeni

list SRJ, br. 31/93, član 18. stav 2.

7. Ukoliko ponavljate citirane reference – primeri:a. Ukoliko u radu citirate samo jedan tekst određenog autora, kada prvi

put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Carić, S. op. cit. str. 77

b. Ukoliko više puta citirate različite tekstove istog autora, kada prvi put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Kokolj, M., Prekršajno pravo, str. 98 ili Kokolj, M., Krivično procesno pravo, str. 69

193

8. Citiranje teksta na istoj stranici kao i u prethodnoj fusnoti:a. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora i sa iste stranice kao i u prethodnoj

fusnoti: Ibid.b. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora ali sa različitih stranica kao i u

prethodnoj fusnoti: Ibid., 25Na kraju svakog naučnog čanka obavezno je napisati Literaturu odnosno,

spisak korišćenih, odnosno citiranih referenci po abecednom redu.

Literatura

1. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, Privredna akademija

2. Carić, S. et al. (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar za privredni consulting

3. Ceon. Bibliometrijski pokazatelji ucinka casopisa. (2009, Novembar 14). Preuzeto sa: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task = view&-id = 84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O., (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Pouer Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

5. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima. Pravo – teorija ipraksa 26 (7-8), str. 76-92

6. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravične novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik), Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa save-tovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 139-154

8. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930& Itemid

9. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93

194

ThE INSTRUCTION TO ThE AUThORSFOR WRITING AND PREPARING MANUSCRIPTS

The editorial board of the „Law – theory and praxis” magazine asks its associates to write their texts to be published according to the following instruction:

In the magazine there are being published the pieces of work referring to legal, economic and social disciplines. Under the term pieces of work we mean the following: articles, reviews, the analyses of regulations, students` papers and other additional texts. The pieces of work are as a rule being sent in an electronic form to the following e-mail address: [email protected] or [email protected]

All pieces of work must submit the criticism. Each scientific paper is judged by at least two critics according to the choice of the editorial board. The editorial board has the right to adjust the paper work to the editorial rules of the magazine.

General information about writing the paper work:Pieces of work should be written in Serbian or English. One should use

the value of 25mm for all margins.The piece of work should be written in the Microsoft Word text proce-

ssor, Times New Roman font of the value of 12 pt, in Latin letters, with a spa-cing of 1,5. The range of the paper work can be of 16 pages at most in an A4 format including a text, tables, pictures, graphs, literature and other additional material.

The title-page of an article should contain the title of the paper work in Serbian, and below it there should be the same thing in English of the value of 14 pt, Bold. Then comes a spacing, the author`s name and surname after it, his/her title, affiliation (the working place), the e-mail address and contact phone of the value of 12 pt. After that there is a spacing, and then there should be written an abstract of the length to 250 words in Serbian, and in English below it, of the value of 12 pt. Key words are stated after one line of a spacing below the abstract written in Serbian, and in English below it. There should maximally be five of them, of the value of 12 pt, Italic. Then comes a two-line spacing and the text of the work.

Pieces of work should be written concisely and intelligibly in a logical order which, according to the rule, includes the following: an introduction, the working out of the topic and a conclusion. The letters of the basic text should be of the value of 12 pt. Titles and subtitles in the text should be of the value of 12 pt, Bold.

195

One should use the APA (The hand book for publishing, the American psychological association) for writing references as an international standard for writing references including the fact that we have kept citing in footnotes. Remarks, namely footnotes, may contain additional explanations or comments referring to the text. Footnotes are written in a font of 10 pt.

There are some examples how to cite a certain source you have used:1. There is an example of citing a monograph:a. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business

Academy, p. 48

2. If a monograph has more than three authors:a. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The

Centre for Business Consulting, p. 56

3. There is an example of citing a magazine article:a. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sanc-

tions referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), p. 78.

4. There is an example of citing some paper work from the Anthology of paper works:

a. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while de-fining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the sympo-sium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, p. 150

5. There are some examples of citing a certain source from the Internet:

a. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.na-uka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task= view&id=930& Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović O. (2008). Citing bases of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrical indicators of effects made by magazines. 2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

d. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

196

6. There are some examples if you like to cite some Act:a. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of

Yugoslavia, no. 31/93;b. If you like to be more precise in citing: The Act of Contract, The

Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93, article 18, section 2.

7. There are some examples of repeating already cited references:a. If you cite only one text of a certain author in your paper work, you

should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Carić S. op. cit. p. 77

b. If you cite different texts of the same author several times, you should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Kokolj, M., Law of Delict, p. 98 or Kokolj, M., Criminal-Procedural Law, p. 69

8. Citing of the text on the same page being already mentioned in the previous footnote:

a. If you cite a text from the same source and the same page being already mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid.

b. If you cite a text from the same source, but from different pages alre-ady mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid., 25

At the end of each scientific article it is necessary to write Literature, namely, a list of the used or cited references according to an alphabetical order.

Literature

1. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business Academy

2. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The Centre for Business Consulting

3. Ceon. Bibliometrical indicators of effects made by magazines. (2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović, O., (2008). Citing ba-ses of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

197

5. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sancti-ons referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), ps. 76–92

6. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while defining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the symposium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, ps. 139–154

8. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930&Itemid

9. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93

Documents

Pravo teorija i praksa 2012-07-09 - PRAVNI FAKULTET · no diskreciono pravo u svakoj fazi postupka (formalno pismo, obrazloženo mišljenje, aktivnosti pred Sudom pravde Evropske