1

Predlog politike unapređenja saradnje crkava i verskih zajednica, organizacija građanskog društva i javnih vlasti u Srbiji

Nevladine organizacije Beogradska otvorena škola i Hrišćanski kulturni centar organizovale su uz podršku Delegacije Evropske komisije u Srbiji Konferenciju „Crkve i verske zajednice i građansko društvo za osnaživanje ljudskih prava i demokratije u Srbiji“, u Vrnjačkoj Banji, od 25. do 28. marta 2009. Ovaj tekst je nastao na osnovu debata u okviru radnih grupa koje su se bavile temama „Crkve i verske zajednice i javne vlasti – prožimanje, konfrontacija ili partnerstvo?“, „Crkve i verske zajednice u društvenom i političkom životu“ i „Religija i etnički identitet – univerzalno i partikularno u realnom svetu“. Religija, društvo, politika, identiteti i etnicitet - u prošlosti i danas Vera i identitet su među ključnim determinantama ljudskog života. Identitet je određen kulturnim i društvenim kontekstom, ali se i stiče i bira tokom života. Individualni identitet se uspostavlja razlikovanjem od drugog („ko sam ja?”), a kolektivni (religijski, nacionalni, politički, rodni, klasni, itd.), koji se prožimaju u jednoj ličnosti, sličnošću sa drugima („gde pripadam?“). Verski identitet snažno utiče na individualni i društveni život. Religija nudi odgovore na suštinska pitanja o smislu, svrsi i cilju života. Njene objektivne vidove (sveti spisi, predanja, rituali, simboli, učenja, navike, prakse) lakše je analizirati nego subjektivne (iskustva, stavovi, motivacija, mišljenje, vera). Autentična religioznost nisu samo rituali, već usmeravanje celokupne egzistencije čoveka ka ostvarenju sadržaja vere. Vernik konstituiše život polazeći od božanskog kao primarnog i to praktikuje u svim njegovim aspektima. Oko verskog identiteta, definisanog verskim spisima, ne bi smelo da bude kompromisa. Proučavanje odnosa religijskog i drugih identiteta zahteva multidisciplinarnost, jer njih vezuju kategorije međuzavisne sa univerzalnim religijskim vrednostima, prisutne u iskustvu svih (pripadnost, predstava o sebi, svetu, natprirodnom, svetom). Univerzalnost religijskih učenja nije uvek sprečavala njihovu etnifikaciju i politizaciju. Čovek uvek pripada zajednici, najčešće i etničkoj i političkoj, prihvatajući prakse, pravila i vrednosti koji nisu univerzalni kao religijski, ali odražavaju i štite interese društava i pojedinaca. Projekti spasenja univerzalističkih religija uključuju sve, bez obzira na rasu, naciju, opredeljenje ili status, dok su etničko i političko ekskluzivni. Probleme stvara etnifikacija i politizacija religijskog kroz povezivanje crkava i verskih zajednica (CVZ) sa političkim strukturama. Religijsko, etničko i političko mogu koegzistirati i bez poistovećivanja, ali samo uz očuvanje religijskog i univerzalnog i njegovu dominaciju. Religija i društveno uslovljeni identiteti se mogu uzajamno obogaćivati inkulturacijom, u kojoj društveno utemeljena kultura sadržinski ispunjava religiju, prihvatajući sama univerzalne duhovne vrednosti. Nacionalne kulture, na primer, često bez pretapanja sjedinjuju univerzalno i partikularno. Hrišćanstvo i islam su paganskim kulturama davali novo značenje, ali ih i održavali. Nesklad religijskih i kulturnih vrednosti može dovesti i do prilagođavanja religije društveno zasnovanoj kulturi, pa samo uz prihvatanje religije kao neuporedivo univerzalnijeg fenomena od etnosa i političke pripadnosti kultura može odigrati ulogu mosta između njih. Nekada su političke i etničke zajednice bile religijski utemeljene, uz simbiozu ili stapanje duhovnih i svetovnih vlasti. One su u idealnom smislu bile usklađene, uz podelu funkcija, a

2

kršenja tog ideala su smatrana ekscesima i nisu ga konceptualno ugrozila. U modernoj epohi je društveni uticaj religije znatno umanjen. Ratovi su do 17. veka mahom imali religijske razloge, a od tada preovlađuju nacionalni, politički, ideološki i državni. Pre sekularizacije zapadnog društva je etničke i političke identitete i vrednosti bilo teško odvojiti od religijskih, iako se religijski prenose usvajanjem objavljenih učenja, a društveno uslovljeni iskustvom. Od tada se religijski razdvaja od etničkih i političkih identiteta i jasnije se definišu njima odgovarajući saznajni i vrednosni sistemi. Glavni oblik etnifikacije, tj. povezivanja određene grupe u etničko-identitetski zasnovan sistem, postaje nacija, koja se često poistovećuje sa drugim oblicima etničkog, političkog i kulturnog organizovanja iako je ona tek jedan od njih, nastao u modernoj epohi. Nacija je nužno politizovana, vezana uz nacionalnu državu, pokret i ideologiju, što nosi rizike instrumentalizacije nacionalne kulture, čak i religije, pa se etnički sukobi nekad prepoznaju kao religijski. Verski identitet se nekada transformiše u druge, koji ga uticajem čak mogu prevazići („svetovne religije”). Totalitarni i autoritarni režimi se često brane stavom da proizlaze iz učenja i strukture većine CVZ, što zanemaruje slobodu pojedinca da prihvati njihov autoritet ili ne, koju ti režimi ne pružaju u vezi sa svojim ideologijama. Jačanje kulturnih nad političkim komponentama pogoduje unutrašnjoj koheziji nacije i zbližavanju sa drugim nacijama, što danas pospešuju globalizacija i regionalne integracije, npr. razvoj EU, koja naciju kao kulturno-identitetsku zajednicu i nadnacionalno regulisanu politiku i ekonomiju miri na najefikasniji način u istoriji. Danas su političke zajednice najčešće sekularne, utemeljene na nereligijskim osnovama, što se u nekim zemljama smatra zaštitom CVZ od političkih uticaja. Zemlje u kojima su sekularne vlasti uz negativan ideološki stav prema CVZ zabranile institucionalne veze sa njima, iskusile su teške posledice suprotstavljanja verskog i građanskog, koje zanemaruje potrebu ogromnog broja ljudi da ove sfere slobodno uskladi u okviru svoje ličnosti. Mnoge CVZ tvrde da je religija u modernom društvu diskriminisana i potisnuta u privatnost, da je vera privatna stvar i slobodan izbor pojedinca a ne države, ali da se ona ispoljava javno i da je njeno potiskivanje iz javne sfere progon neprimeren demokratiji. Јavna sfera se često poistovećuje sa državnom, što zanemaruje niz društvenih aktera i odnosa autonomnih od vlasti, pa je važno definisati sfere privatnog, državnog i javnog i moguće oblasti njihovog preklapanja. Uprkos brojnim primerima prilagođavanja CVZ duhu vremena česte su predrasude da su one nužno protivnici modernosti, nespremne za dijalog sa njenim zastupnicima i privržene konzervativnim društvenim akterima. Svrstavanje CVZ uz konzervativne snage je smanjivalo njihov uticaj na aktere društvenih promena i doprinelo ateizaciji modernih društava, ali su one često i pozivale vernike da ravnopravno učestvuju u promenama i nedvosmisleno zastupaju ciljeve zasnovane na svojoj veri, kao aktivisti stranaka i organizacija građanskog društva (OGD). Danas je država ekskluzivni nosilac suvereniteta, sa čijim zakonima se mora uskladiti kanonsko pravo CVZ. U nekim zemljama je deo pravnog sistema državno – crkveno pravo, koje reguliše pravne aspekte verskog života. U demokratskim zemljama se danas primenjuju tri modela odnosa CVZ sa državom. Model odvojenosti države od CVZ je zasnovan na načelu laiciteta - strogog nemešanja države i CVZ. Njegove glavne protivrečnosti su vlasništvo države nad verskim objektima, njena prava i obaveze njihovog održavanja i podizanja (Francuska) i državno finansiranje i kontrola verske nastave u okviru samih CVZ (Turska). U obe zemlje je, doduše, militantni laicizam prerastao u tzv. menadžmentski, u kome država vrši deo nadležnosti vezanih za verske potrebe. Ustav SAD zabranjuje državnu religiju, ali i utvrđuje pravo na slobodno ispovedanje vere, a jak uticaj religije na politički i institucionalni život se ne smatra

3

narušavanjem sekularnosti. U Modelu državne vere ili državne Crkve zadržane su neke institucionalne veze države sa CVZ, npr. status državne crkve i zakonska snaga njenog kanonskog prava (Grčka), ili preplitanje državnih i verskih funkcija (V. Britanija). U Modelu kooperativne odvojenosti države od CVZ, nastalom u Srednjoj Evropi, poslove od zajedničkog interesa država i CVZ obavljaju u dobrovoljnoj kooperaciji. Taj evropski trend kooperacije i uključivanja svih aktera u rešavanje problema društva pretpostavlja institucionalizovani dijalog na svim nivoima radi uticaja na formulisanje politika i poteze donosilaca odluka. Pitanja uloge CVZ u društvenom i političkom životu su ponovo aktuelna, u svetu globalizacije, novih političkih koncepata, aktera i identiteta, pojačanih sukoba, ali i dijaloga. Rizike vrednosnog relativizma u pluralizmu prate i velike mogućnosti za dijalog i upoznavanje. Danas izvori vrednosti i svetonazora koegzistiraju bez zajedničkog principa koji ih strukturiše i čini lako razumljivim. Religija i danas artikuliše ono što čoveku nedostaje i čuva oblike zajedničkog življenja, narušene tehnologijom i racionalizacijom, pre svega porodicu. Interakcija CVZ sa drugim akterima pogoduje društvenom skladu, ali omogućava upliv sekularnih shvatanja i metoda u religioznu svest, što nekad umanjuje ubedljivost i autentičnost njihovih poruka vernicima. Efekti međureligijskog dijaloga mogu biti takvi ako CVZ komuniciraju po modelima nereligijskih aktera. Sve više vernika ima teorijski stav da Bog postoji, ali ne oseća potrebu da veru praktikuje, a sakralnu dimenziju koncepta slobode potiskuje socijalna, što pogoduje pojavi falsifikovane, sekularizovane religije. Religija, društvo, politika, identiteti i etnicitet u Srbiji i na Balkanu Usled česte netrpeljivosti, sukoba i nedostatka dijaloga, ali i vekovnog živog susreta različitih zajednica, Balkan često zovu „evropski Bliski Istok“. Judaizam, hrišćanstvo (pravoslavno i katoličko) i islam ovde imaju dugo istorijsko trajanje. Njihov suživot se dramatičnije nego drugde u Evropi smenjivao sa nereligijski motivisanim sukobima, uz jači intenzitet i susreta i sukoba. Život u graničnom pojasu ima i pozitivne i negativne posledice. Težnja nacionalnih elita da se, širenjem svoje vere na račun inovernih, preporuče centrima religije kojoj njihova nacija pripada izaziva nacionalni mesijanizam, umanjuje moć realnog sagledavanja položaja i stanja ovdašnjih društava i doprinosi širenju straha od drugog i osećaja ugroženosti. Položaj manjina je težak, a mnogima manjinski status presudno određuje životne mogućnosti. Uslovi za društveni i individualni razvoj i korišćenje svih potencijala, mnogo slabiji u graničnom području nego u centrima moći koji često nemaju razumevanja za njegove potrebe i instrumentalizuju njegove kapacitete zarad svojih interesa, umanjuju kapacitete za suživot, nužan za življenje vere na Balkanu. Pozitivan efekat graničnog položaja je težnja ka očuvanju nasleđa i autentičnom praktikovanju vere, mada to donosi rizike ceremonijalne, folklorne religioznosti i otpora svim inovacijama. Sadašnje stanje u zemljama nastanka sekularizma se često opisuje kao „postsekularizam“. Bivše komunističke zemlje nisu formulisale ni sekularni model kroz kontinuiran razvoj demokratije, koja je znatno kasnila u odnosu na Zapad, a sredinom 20. veka je i ukinuta. Dok su raniji režimi bili i verski utemeljeni, komunizam je kao ateistička diktatura potiskivao religiju, bitno se razlikujući od zapadnog sekularizma, pa stanje po njegovom nestanku neki nazivaju predsekularnim. Konfliktni potencijal poistovećivanja vere i nacije je pospešen komunističkim potiskivanjem obe tradicije, čemu su usledili „ideološki vakuum“, „šok otkrivanja tradicije“, naglo

4

i površno preuzimanje verskog i nacionalnog nasleđa, prenaglašavanje razlika, ekstremizam i religiozni odnos prema naciji umesto autentične religioznosti. Nasilni raspad SFRJ mnogi pripisuju verskim sukobima, uprkos dominaciji etničke komponente nad verskom i političkoj instrumentalizaciji obe. Autoritarni režimi su manipulisali ulogom vere u genezi nekih balkanskih nacija, što višedecenijski marginalizovane CVZ nisu mogle da spreče. Srbija je uprkos tome i dalje multietnička i multireligijska država, u kojoj odnos većine i manjina treba regulisati primenom primera iz sveta, prilagođenih njenim uslovima i potrebama, na načelima demokratije i solidarnosti. Treba se podsetiti i harmoničnih odnosa verskih i etničkih zajednica u srednjovekovnoj Srbiji, pre pojave sekularizacije religije. U Srbiji i danas veliki broj građana ne poznaje dovoljno ni verska učenja ni ulogu CVZ i ostalih aktera u savremenoj demokratiji. Još uvek su nezadovoljavajući efekti zakonodavnih promena, nivo vladavine prava i primene zakona, funkcionisanje tržišno-socijalne privrede, politička odgovornost i interesovanje građana za politiku, mada ona dominira nad društvom. Zaštita ljudskih prava je politizovana i neefektivna, reforme radikalne i simultane, aktivizam mladih nerazvijen i teorijski neutemeljen, politička scena ideološki neprofilisana, društvena struktura nestabilna, političke tradicije slabe, stranke programski nedosledne. Konsenzusa oko strateške orijentacije zemlje nema, usled fokusa aktera na događaje iz prošlosti. Predrasude o nekompatibilnosti CVZ sa demokratijom i negiranje njihovog modernizacijskog potencijala zanemaruju realnost u Srbiji. Nerešeni statusi teritorija i nacionalnih grupa u zemlji i okruženju i istorijom uslovljena nacionalna komponenta verskih tradicija često približavaju CVZ nacionalnim strankama, što dovodi deo javnosti u nedoumice o njihovoj osnovnoj misiji. Deo aktera političke stavove CVZ osuđuje kao političko svrstavanje, bez pokušaja da sa njima razgovara, dok drugi akteri pretenduju da zastupaju te stavove. Društveni značaj religije se često tumači kao klerikalizam, bez egzaktnih istraživanja i debate o njegovoj definiciji i preduslovima. Deo aktera iznosi antiteističke stavove, usmerene protiv samih CVZ, što jača utisak o sukobu CVZ i OGD, koji ne odgovara realnosti već predrasudama. Srbija nema klerikalnu tradiciju, ali ima tradiciju uticaja politike na CVZ, što one nisu uvek u stanju da efikasno prekinu. Vezivanje uz stranke i vlast može štetiti misiji i identitetu CVZ, pa i izazvati raskole. Kontakti vlasti sa CVZ su često protokolarni, politički motivisani, uz slabu institucionalnu saradnju na rešavanju problema, koju zakonski okvir omogućava. Ulogu CVZ u društvenom životu i njihovo pravo zastupanja legitimnih interesa, ne prepoznaju dovoljno ni one same ni drugi, što otežava uspostavljanje institucionalnog okvira za javni dijalog, usklađivanje posebnih interesa i konsenzus oko opštih. Takva komunikacija je u Srbiji nerazvijena, ne samo kod CVZ. Međusobno nepoznavanje aktera, iracionalne i agresivne debate o društvenoj ulozi CVZ i religije i slabo poznavanje demokratskih modela institucionalnih odnosa države i drugih aktera sa CVZ otežava definisanje tih odnosa. U Srbiji ima primera očuvanja dobrih međuverskih i međuetničkih odnosa čak i u periodu skorašnjih ratova. U Sandžaku/Raškoj oblasti, bogatoj spomenicima pravoslavne i islamske duhovnosti, nije bilo oružanih sukoba Srba i Bošnjaka ni tada, uprkos neposrednoj blizini ratnih područja. U Bačkoj je odsustvo sukoba teritorijalno izmešanih katolika, pravoslavnih i protestanata dopunjeno iskustvom etničke i jezičke heterogenosti Katoličke crkve, koja od davnina uspešno sprečava moguće probleme na tom polju. U obe regije međureligijski odnosi i dijalog poslednjih godina napreduju, u skladu sa autentičnim učenjima svih CVZ. Primedbe na položaj manjina se mahom odnose na zastupljenost u institucijama i stereotipe prisutne u

5

javnosti. CVZ i etničke zajednice (EtZ) mogu poboljšati svoje odnose saradnjom sa medijima i školstvom, koji prolaze kroz izazove tranzicije, globalizacije i informatičke revolucije, ali još uvek snažno utiču na društvene vrednosti. Politizacija, slaba tradicija delovanja u demokratiji i hirovi tržišta koji stimulišu senzacionalizam i širenje stereotipa umanjuju kapacitet medija za primereno izveštavanje o religiji. CVZ su usled neiskustva u javnom delovanju nespremne za puno korišćenje potencijala medija. Novi zakonski i politički okvir i sticanje iskustva CVZ u saradnji sa vlastima i OGD pogoduju obavljanju njihove misije i aktivnosti, visokom društvenom ugledu i prevazilaženju podela. Saradnja crkava i verskih zajednica sa javnim vlastima u Srbiji Vraćanjem verske nastave (VN) u škole 2001. godine vlasti i tradicionalne CVZ uspostavile su partnerske odnose. VN od fakultativne 2002. g. postaje obavezno - izborni predmet čija je alternativa građansko vaspitanje (GV). Učenici moraju odabrati jedan od ova dva predmeta, čime je obezbeđena sloboda javnog veroispovedanja bez njegovog nametanja. Deo javnosti je ocenio uvođenje VN kao ustupak tradicionalnim CVZ, kojim se krše verska prava ateista i ostalih CVZ. Argument o vraćenim pravima se potkrepljuje rezultatima popisa iz 2002. (95% građana pripada nekoj CVZ) i podsećanjem na nevraćanje oduzete imovine CVZ. Slobodu verskog obrazovanja CVZ tumače kao mogućnost, postojeću u mnogim zemljama, da osnivaju punopravne obrazovne ustanove na kojima se predaju i ostali predmeti, a oponenti samo kao njihovo pravo da je izvode u verskim institucijama. Slične rasprave su aktuelne i u nekim drugim zemljama. U početku CVZ nisu imale dovoljno veroučitelja, tj. teologa sa obrazovanjem iz pedagogije i metodike nastave. Danas je situacija znatno bolja, zahvaljujući verskom visokom školstvu. Veroučitelje, po proceni njihove kompetentnosti i ličnih svojstava, CVZ predlažu Ministarstvu prosvete, koje izdaje rešenja o njihovom postavljenju i kontroliše nastavni proces. U Vladinoj Komisiji za uvođenje i nadgledanje veronauke u školama Srbije su predstavnici svih tradicionalnih CVZ i nijedna bez odobrenja ostalih ne počinje sprovođenje svog programa VN, koji sadrži i prezentovanje ostalih. Nastavni programi, sadržaji i metodi se poboljšavaju i prilagođavaju potrebama i interesovanjima učenika, čije je predznanje bilo dosta nisko, usled nepostojanja VN u školovanju roditelja. U nekim sredinama se primenjuju evropska iskustva u pripremnoj verskoj pouci u obdaništima, prilagođenoj uzrastu. Veroučitelji sklapaju sa Ministarstvom sukcesivne jednogodišnje ugovore o radu, što ih dovodi u položaj neravnopravan sa drugim prosvetnim radnicima, a veroučiteljice ne mogu da ostvare pravo na plaćeno porodiljsko odsustvo. Regulativa propisuje održavanje VN svake tradicionalne CVZ čak i u školama u kojima joj pripada samo jedan učenik, ali u praksi to obično zavisi od odluke direktora. U neke škole dolaze veroučitelji iz susedne, dok se negde učenici iste veroispovesti iz različitih škola skupljaju u jednoj radi pohađanja VN. Ima prigovora da nemogućnost istovremenog pohađanja VN i GV veštački suprotstavlja versku i građansku sferu u životu učenika. CVZ se protive predlozima zamene konfesionalne VN multireligijskim predmetom („istorija religija“, „religijska kultura“), smatrajući da bi to ugrozilo osnovni cilj, upoznavanje učenika sa životom u autentičnoj veri. Učenici koji pohađaju VN neke CVZ ne moraju biti njeni vernici. Odluku o pohađanju VN ili GV donose roditelji, pri polasku dece u prvi i peti razred OŠ, a srednjoškolci sami uz znanje roditelja, pri upisu. Ranija odluka se

6

može u svakoj od tih prilika promeniti, što štiti slobodu izbora, ali može štetiti kontinuitetu obrazovanja. Nastavnici VN i GV često prezentuju roditeljima i đacima svoj program i metode da bi podstakli opredeljivanje za svoj predmet. Nastavnici GV stiču kvalifikacije, nezavisno od predmeta koji inače predaju, na obuci i treninzima koje u saradnji sa Ministarstvom koncipiraju i sprovode određene NVO. Deo javnosti je predviđao podvajanje učenika i pogoršanje međunacionalnih odnosa usled uvođenja VN, ali su država i CVZ uspešno sprečili takve pojave. Podaci o pohađanju VN i GV u različitim delovima Srbije i u okviru različitih CVZ i EtZ nisu sistematično objedinjeni. To otežava uvid u opredeljivanje učenika i roditelja, mada bi kontinuirano praćenje podataka omogućilo analizu trendova u svetlu društvenih pojava i promena. CVZ su od davnina posvećene očuvanju ljudskog dostojanstva i brizi o bližnjima, uključujući i rad verskih dobrotvornih organizacija (DO). Njihova saradnja sa vlastima jača poslednjih decenija, usled obnove zakonskih mogućnosti, ali i krizama izazvanog sniženja kapaciteta države i povećanih zdravstvenih i socijalnih potreba građana. Broj egzistencijalno ugroženih i molbi za nužnu pomoć raste, a država, CVZ i DO nemaju velikih finansijskih mogućnosti. Specijalizovanje sakralnih objekata za rad sa ugroženima i saradnja DO različitih CVZ su sve češći. Posle teškoća u prvim kontaktima i sticanju poverenja na početku saradnje, verske DO i danas mahom sarađuju sa pojedinačnim ustanovama i njihovim jedinicama, a ne sa resornim ministarstvima na institucionalan način. Ima primera odlične saradnje sa lokalnim samoupravama, koja se širi na druge sredine i institucionalizuje. Aktivnosti većine DO nisu dugoročno održive, jer zavise od podrške iz inostranstva, a mnogi donatori odlaze iz zemlje ili traže samofinansiranje ili kofinansiranje bar dela aktivnosti. Kvalitet usluga koje pružaju ugroženim kategorijama je presudan za pristup verskih DO budžetskim sredstvima. Spremne za angažovanje na problemima koje mnogi izbegavaju, one traže zvanične nadležnosti i punu odgovornost na poljima gde objektivno deluju efikasnije od drugih. Primer su projekti za otvaranje bolnica za palijativno zbrinjavanje terminalno bolesnih osoba, o kojima uglavnom brinu porodice ili ustanove bez odgovarajućih uslova, čije ostale funkcije zato često trpe. Briga o starima je takođe polje prirodne saradnje države i verskih DO. U zdravstvenim ustanovama su dozvoljeni, ali ne i efektivno podržani, programi verskih DO posvećeni osobama koje žive sa HIV/sidom. U njih su mahom uključeni volonteri koji i u domovima korisnika i u široj zajednici pružaju materijalnu, zdravstvenu i versku pomoć. Po zvaničnim podacima, među osobama koje žive sa HIV/sidom dominiraju homoseksualci i zavisnici od narkotika, čiju situaciju deo javnosti tumači kao zasluženu kaznu, što povećava njihovu marginalizaciju i pogoršava stanje. Posvećenost CVZ radu sa njima doprinosi reintegraciji u društvo i jačanju samopouzdanja, uprkos nedovoljnom senzibilitetu medija za ove probleme i neadekvatnim uslovima za lečenje u velikom broju zdravstvenih ustanova. Verska služba za vojne obveznike i profesionalne oficire, podoficire i vojnike je standard usvojen u armijama potencijalno partnerskih zemalja. Većina pripadnika Vojske Srbije (VS) izjasnila se kao verujući, a 80% učenika Vojne gimnazije pohađa VN. Poštuju se normativna akta koja propisuju ishranu pripadnika VS u skladu sa pravilima tradicionalnih CVZ kojima pripadaju, ali je neefikasna primena mehanizama za ostvarivanje prava na verski obred. Redovna bogosluženja se održavaju u jednom vojno-medicinskom objektu. Pravilom službe iz 2008. pripadnicima VS su dozvoljene posete verskim objektima i prisustvo obredima, nošenje manjih verskih obeležja ispod uniforme i korišćenje verske literature bez prava na propagiranje. U armijama članica EU,

7

kao i u BiH, zakonom su predviđeni vojni sveštenici u jedinicama u statusu profesionalnih oficira, što je bila praksa u Kneževini i Kraljevini Srbiji. Danas pored Srbije samo nekoliko evropskih država to pitanje nije sistemski, dugoročno uredilo. U toku je donošenje podzakonskih akata za primenu zakona o ovim pitanjima. CVZ pozdravljaju postojeću mogućnost civilnog služenja vojnog roka u nekim verskim objektima. Preporuke za unapređenje saradnje crkava i verskih zajednica sa građanskim društvom i ostalim društvenim akterima Radi rešavanja opisanih problema, CVZ, OGD, vlasti i ostali akteri treba da preduzmu niz mera i aktivnosti: Započinjanje institucionalizovanog, kontinuiranog dijaloga kompetentnih predstavnika CVZ, EtZ, vlasti, OGD i drugih relevantnih zainteresovanih aktera na svim nivoima, uz učešće donosilaca odluka i javnosti, kao autentične, otvorene, poštene i konstruktivne rasprave o bitnim i konkretnim pitanjima i problemima, sa ciljem da se razreše na dobro učesnika i celog društva. Dijalog treba usmeriti ka prevazilaženju postojećih nerazumevanja i prevenciji novih, afirmaciji zajedničkih vrednosti i uzajamnog poštovanja. Potrebni su realni i konkretni ciljevi dijaloga, unapred poznata, jasna pravila i procedure, jednakost prava i obaveza učesnika, njihova utemeljenost u svom nasleđu i idejama, međusobno upoznavanje i prihvatanje, prevazilaženje predrasuda, nenametanje svojih shvatanja i priznavanje grešaka i slabosti. Dijalog među CVZ i sa drugim akterima treba pospešiti formiranjem međureligijskog tela koje bi ga iniciralo, sprovodilo i autoritetom podržalo njegove rezultate. Treba upoznati javnost sa modelima odnosa CVZ i države i mogućnostima njihove primene u Srbiji, kroz saradnju CVZ, političkih aktera i stručnjaka na stručnom i javnom razmatranju tema: Religija između privatnog, javnog i državnog; Religija u procesima modernizacije; Religija i mediji; Potencijali modela kooperativne odvojenosti CVZ i države, na stručnim skupovima, u medijima, publikacijama i kroz redovnu aktivnost relevantnih aktera. Dijalogom sa političkim akterima sa kojima nemaju bliske političke stavove CVZ mogu da ublaže utisak dela javnosti o političkoj pristrasnosti, naglase načelnu političku neutralnost i otvore nova polja za saradnju na osnovu do sada neprepoznatih bliskosti stavova i vrednosti (npr. socijalna pravda). Akteri koji iznose stavove protiv svakog prisustva CVZ u javnom životu mogu promenom te prakse ublažiti utisak dela javnosti o njihovom antiteističkom usmerenju i uspostaviti dijalog sa CVZ o spornim, ali i o pitanjima oko kojih se može postići saglasnost. OGD koje imaju razvijenu saradnju sa CVZ treba da iniciraju taj dijalog. CVZ mogu, bez formalnog vezivanja za stranke i OGD, pospešiti zastupanje religijski zasnovanih stavova, ideja i interesa, podrškom angažovanju vernika u društvenom životu. CVZ treba da jačaju društvenu koheziju izražavanjem još veće solidarnosti i brige za što širi krug ugroženih, kao i da unutar svoje institucionalne strukture definišu sopstvenu ulogu i položaj u društvu i da o njoj što bolje upoznaju vernike i javnost. Treba promovisati Balkan kao prostor susretanja religija, nacija i kultura, radi jačanja veza među njima, nuđenja rešenja za sukobe na osnovu ovdašnjih iskustava, ali i ukazivanja na rizike graničnih područja. Mediji treba da osetljivo, profesionalno i odgovorno izveštavaju o CVZ i EtZ, izbegavaju senzacionalizam i fokus na sukobe, izveštavaju o pozitivnim primerima i promovišu duh dobronamernosti, solidarnosti, upoznavanja, razumevanja i prihvatanja drugog. CVZ i

8

mediji treba da zajedno učestvuju u obrazovnim i drugim aktivnostima, radi uzajamnog učenja i prevazilaženja nesporazuma. U nastavne programe treba uneti više sadržaja koji afirmišu versku i etničku raznolikost Srbije i isključiti diskriminatorne i one koji doprinose negativnim stereotipima. OGD treba da osnažuju demokratiju, zaštitu verskih i drugih ljudskih prava, međureligijsku i međuetničku toleranciju, izgradnju mira i razrešavanje i prevenciju konflikata. Vlast treba da ima ravnopravan pristup prema svim CVZ i EtZ i da im omogućuje jednake šanse kroz primeren zakonski okvir i efikasne institucije. CVZ treba da se oslanjaju na pomoć države samo kod problema koje same ne mogu rešiti, ali i da sa njom sarađuju na dobrobiti društva. CVZ treba da vernicima i javnosti predstave autentične religijske vrednosti i njihovu razliku u odnosu na nereligijski okvir koji ih prati, a koji mnogi doživljavaju kao najbitniji aspekt vere, mada je uglavnom uzrokovan njenim funkcionalnim razumevanjem. CVZ i legitimni predstavnici EtZ treba da upućuju svoje vernike i pripadnike u vrednost dijaloga i razvijaju njihovu svest o autentičnim vrednostima svoje vere, identiteta i kulture, ali i respekt prema veri, kulturi i tradiciji drugih, radi shvatanja različitosti kao prednosti pluralnih sredina. Pravo na pohađanje VN treba obezbediti bez obzira na broj učenika koji pripadaju pojedinim tradicionalnim CVZ u određenim sredinama, a osnove VN uvesti u predškolske ustanove. Uslov trajnog zaposlenja veroučitelja treba i dalje da bude odobrenje verskih vlasti, ali njihov status treba da bude ravnopravan sa drugim prosvetnim radnicima. Predloge nadležnima za poboljšanje VN treba zasnovati na analizama sistematično objedinjenih i obrađenih podataka o njenom sprovođenju i na procedurama evaluiranja od strane veroučitelja, Ministarstva prosvete i CVZ, u skladu sa procedurama primenjenim kod ostalih predmeta. Prisustvo verskih službenika u bolnicama, vojnim jedinicama, zatvorima i socijalnim ustanovama treba sistemski učiniti trajno održivim, korišćenjem iskustava iz drugih zemalja. CVZ treba da u saradnji sa medijima javnosti predstave rezultate saradnje sa ostalim akterima, uz fokus na rešavanju problema ugroženih grupa. Dobrotvorni rad CVZ treba obavljati u njihovoj saradnji, uz jačanje poverenja i solidarnosti među vernicima i ostalim građanima. Država treba da potpunom restitucijom imovine CVZ omogući efektivno obavljanje njihovih dobrotvornih delatnosti, na dobrobit celog društva.

Ovaj predlog za praktičnu politiku je izrađen uz finansijsku podršku Evropske Unije. Za sadržaj ovog predloga za praktičnu politiku je odgovorna isključivo Beogradska otvorena škola i ni pod kojim okolnostima se ne može smatrati da izražava stavove Evropske Unije. This policy paper has been produced with the financial assistance of the European Union. The contents of this policy paper are the sole responsibility of the Belgrade Open School and can under no circumstances be regarded as reflecting the position of the European Union.