1

PROJEKTOVANJE ODEĆE

Uvod

Porastom životnog standarda u zadnjih nekoliko decenija postavljaju se sve viši kriterijumi za

kvalitet proizvoda namenjenih za zadovoljavanje osnovnih čovekovih potreba. Da bi se proizveli što

kvalitetniji proizvodi neophodna su ulaganja u razvoj mnogih naučnih disciplina koje uglavnom idu u

smeru humanizacije svih područja čovekovog življenja. Proizvođači potrošnih dobara ulažu velika

sredstva u razvojne projekte, da bi ponudili proizvode koji su prilagodeni čovekovim potrebama, a

pored toga da ispunjavaju i individualne zahteve pojedinaca, da bi na taj način obezbedili mesto na

konkurentnom tržištu.

Stepen ekonomskog razvoja društva odnosno životni standard pojedinaca, uslovio je veliki

preokret kod proizvođača tekstila i odeće jer su zahtevi kupca danas viši nego što su bili nekad. Za

današnjeg kupca nije dovoljno da odeća zadovoljava samo osnovne funkcije, kao što je zaštita tela i

funkcionalnost, već se od izabrane odeće očekuje da zadovolji modne zahteve i to po obliku, boji i

materijalu, da bi na taj način što bolje odslikala lični karakter i životni stil pojedinca. U različitoj odeći

koju nosimo praktično dvadesetčetiri sata na dan, želimo se osećati udobno, privlačno i opušteno.

Udobnost pri nošenju je jedna od odlučujucih kvalitativnih karakteristika određene odeće na

osnovu koje se kupac odlučuje da li mu odgovara ili ne, odnosno da li se u njoj dobro ili loše oseća.

Ono što čovek uopšte registruje kao udobnost nošenja, uglavnom se sastoji od tri komponente, od kojih

bi svaku za sebe trebalo optimizovati kod konstrukcije tekstila i odeće, a to su:

- toplotno fiziološka,

- ergonomska i

- mehanička udobnost nošenja.

Čovek je sam po sebi veoma prilagodljiv, reaguje na promene okoline, a time i na promene

stanja organizma. Zato je sistem čovek-odeća-okolina veoma kompleksan, jer na osećaj udobnosti i

ugodnosti utiče veliki broj faktora, kao npr. vrsta materijala koji je upotrebljen za izradu odevnog

predmeta i njegove karakteristike (sirovinski sastav, površinska masa, vrsta obrade, opip, mehanička

svojstva, fizička i toplotna svojstva), konstrukcija kroja odevnog predmeta i struktura odeće.

Odeća se može posmatrati skoro (približno) kao fiziološki sistem koji utiče na proces toplotne

regulacije čovekovog tela, tako da se čovek pri različitim klimatskim uslovima i različitim telesnim

aktivnostima udobno oseća.

Pri projektovanju odeće potrebno je poznavati sve fiziološko - higijenske parametre koje ona

mora obezbediti da bi zadovoljila eksploatacione zahteve. Najavažniji zahtevi koje odeća treba da

obezbedi su:

- normalan život i rad čoveka (komforne uslove nošenja),

- očuvanje zdravlja i radne sposobnosti čoveka,

- zaštita čoveka od niskih ili visokih temperatura, vetra, magle, kiše, snega i mehaničkih

povreda,

- prijatnu mikroklimu u sistemu koža - odeća.

Za ispitivanje najvažnijih fiziološko - higijenskih parametara postoje adekvatne metode i uređaji

koje treba primenjivati.

2

Zadaci nauke o odevanju

Istraživanje uzajamne veze

između:

Pronalaženje uticaja: Poboljšavanje: Projektovanje optim. parametara za

konstruk. odeće za:

- ljudskog tela,

- odeće,

- klime okoline.

- vrste vlakana,

- konstrukcije pređe,

- konstrukcije konca,

- konstrukcije tekstilnih

površinskih proizvoda,

- životnih uslova,

- radnih uslova,

- higijene,

- komfora.

- slobodno vreme,

- rad,

- sportske aktivnosti,

- uniforme,

- specijalne namene.

(3K - sistem) na izradu odeće

Dobre fiziološke osobine odeće

- ugodan osećaj - povećanje radne sposobnosti - zdravlje

Opšte o projektovanju odeće

Čovek je svakodnevno izložen raznim nepovoljnim, teškim pa čak i pogibeljnim radnim i

životnim uslovima, a funkcija odeće oduvek je bila da štiti telo od spoljašnjih uticaja. Izrada odevnih

predmeta je jedna od najstarijih delatnosti čoveka jer je potreba za odevanjem osnovna i trajna.

Da bi se zadovoljili zahtevi u pogledu funkcionalnosti, kvaliteta, udobnosti i estetskog izgleda

odeće, potrebno je da se projektuju svi najvažniji parametri koji će tim funkcijama udovoljiti. Odevni

predmeti se sastoje od osnovnog materijala (tkanina, pletenina, koža i dr.) i pomoćnog materijala

(podstava, međupodstava, džepovina, netkani drugi materijali).

Poznavanje zahteva tržišta u pogledu oblika odevnog predmeta, kao i njegove kreativne

funkcionalnosti, vrlo je važno zbog konkurentne sposobnosti kako na domaćem tako i na inostranom

tržištu.

Na osnovu izloženog može se zaključiti da projektovanje odevnih predmeta mora biti

sistematsko i kontinuirano, što znači da se unapred moraju razraditi:

- osnovne definicije problema projektovanja,

- specifikacije problema i

- koncepti projektovanja.

Kod projektovanja odevnih predmeta treba zadovoljiti zahteve funkcionalnosti prema nameni i

vrsti odevnih predmeta kao što su:

- radna odeća,

- sportska odeća,

- svečana odeća,

- zaštitna odeća i

- odeća za specijalne namene (inteligentna odeća).

Svaka vrsta odevnih predmeta ima svoje specifičnosti na udobnost nošenja, a ujedno mora

odgovarati određenim merama koje su propisane odgovarajućim standardima, odnosno telesnim

merama onih za koje je namenjena.

U tom pogledu, uskoro će na kućnom računaru sam kupac skicirati kreacije i krojeve za haljinu,

majicu i dr. ili će ih birati iz biblioteke digitalnih uzoraka. Na monitoru će se obavljati virtuelna proba.

Da bi se dimenzije podudarale, skener tela će prvo elektronski snimiti telesne mere kupca, “tako će se

dobiti digitalni dvojnik kupca u računaru“. Taj kupac, prema rezultatima iz studije, ne bi dugo želeo u

butiku da traži odeću po svom ukusu. Dakle, atraktivnije je da se pritiskom na odgovarajući taster,

dizajn i kroj preko Interneta pošalju proizvođaču odeće, a on će u roku od samo jednog dana proizvesti

željeni odevni predmet.

Za savremenog čoveka nije dovoljno da odeća zadovolji samo osnovne funkcije kao što su

zaštita tela i funkcionalnost nego se od odabrane odeće očekuje da zadovolji i modne zahteve i to po

obliku, boji i materijalu.

3

Kao osnovni materijal za izradu odeće najčešće se upotrebljavaju tkanine, pletenine, netkani

tekstil. Tkanine imaju preovladavajuću ulogu naročito pri izradi gornjih slojeva muške odeće. Kvalitet

tkanina se može opisati sa oko 50 parametara. Neki od tih parametara su međusobno zavisni jedni od

drugih. Ta zavisnost po prirodi je funkcionalna ili stohastična (slučajna tj. nedefinisana). Zbog toga je

potrebno odrediti interval vrednosti za svaki parametar kvaliteta, nezavisno od toga što često jedan

parametar kvaliteta zavisi od drugog koji se mora zbog njegove uloge ispitati. U praksi je vrlo značajna

ekonomičnost kontrole kvaliteta pa se radi toga ispituje optimalan broj parametara za kontrolu kvaliteta

tkanine. Međutim, za dovoljan opis kvaliteta tkanine potrebno je poznavati 10 do 20 parametara

kvaliteta, od kojih u najvažniji: termoizolacija, otpor protoku vodene pare, kvašenje i estetski izgled

odeće.

Podela odeće prema nameni i njene karakteristike

Prema nameni odeću možemo podeliti u sledeće grupe:

- svakodnevna odeća,

- radna odeća za rad u zatvorenim prostorima,

- radna odeća za rad na otvorenim prostorima,

- sportska odeća,

- svečana odeća,

- vojničke i druge uniforme,

- odeća za posebne namene itd.

Sve grupe odeća moraju zadovoljiti određene osnovne zahteve, kao što su na primer: estetski

izgled, na koji utiču oblik krojeva, kompozicija boja i izgled površine materijala iz kojeg su izrađene

(tkanine, pletenine, koža itd.), udodnost pri nošenju, otpornost prema gužvanju, prljanju, habanju itd.

Pored tih osnovnih, odeća mora zadovoljavati i druge potrebe, kao što su: termoizolacija, propustljivost

vodene pare, propustljivost vazduha, fiziološke, zaštita od padavina, funkcionalnost itd.

Funkcionalnost odeće

Kod projektovanja odeće isto tako moraju se ispoštovati i funkcionalni zahtevi u pogledu

udobnosti i ugodnosti pri nošenju. Donji veš (gaćice i majica) mora biti elastičan i mek i da prileže uz

telo. Ne sme otežavati krvni protok i isto tako ne sme dražiti površinu kože. Ukratko, odeća mora

omogućiti najveći mogući ugodan osećaj. Kroj i oblik moraju biti prilagođeni funkcionalnosti. Ne

smeju otežavati pokrete koji su uobičajeni u svakodnevnom životu. Uticaj mode nije veliki i moda ne

bi smela negativno da utiče na funkcionalnost.

Majica sa dugim rukavima pokriva gornji deo tela i predstavlja jedan sloj odeće. Ako je

izrađena od guste tkanine, ima ulogu barijere, na koju je veliki pad pritiska vodene pare, pod uslovom

da je pritisak vodene pare u okolini niži od pritiska zasićene vodene pare, ako je preračunat na

temperaturu koja je na površini majice. Time se sprečava kondenzacija isparenog znoja u gornjim

slojevima odeće. Pored toga, majica ima takođe zadatak da zadrži izlučene soli i masnoće, da ne prodru

u gornje slojeve odeće. Majica takođe ima funkciju filtra, koji smanjuje brzinu prelaza nečistoća iz

okoline prema površini kože. Majica sa kratkim rukavima ima približno jednaku funkciju kao i majica

sa dugim rukavima samo se upotrebljava leti. Zbog toga mora biti izrađena od poroznije tkanine ili

pletenine, da bi omogućila bržu difuziju vodene pare i bržu razmenu vazduha na površini kože, koja je

bogata ugljen dioksidom, sa okolnim vazduhom. Veća koncentracija ugljen dioksida na površini kože,

u uslovima povećanog izlučenja znoja koji je sigurno poželjan, naročito u letnjim uslovima, izazvala bi

pojavu draženja kože.

Kravata ima dve osnovne funkcije: estetsku i termoizolacijsku. Ona sama po sebi ne pokriva

veću površinu tela ali povećava prianjanje okovratnika košulje oko vrata. Na taj način se sprečava

takozvani tunelski učinak (efekat). Vazduh na površini kože ima u većini slučajeva višu temperaturu

nego okolni vazduh u zimskim vremenima. Zbog toga se otpušteni vazduh sa površine kože kreće tako

da veliki deo tog vazduha ide u okolini između okovratnika košulje i vrata. Umesto tog vazduha dolazi

4

hladan vazduh iz okoline kroz otvore na odeći (rukavi, nogavice, pantalone, itd.). Ako je oko vrata

zavezana kravata nema prostora za protok toplog vazduha između vrata i okovratnika i između slojeva

odeće. Naravno, odeća ima odgovarajući otpor prolasku vazduha. Time se smanjuje razmena toplog

vazduha s hladnim. To smanjuje gubitke toplote. Ali ako je temperatura okoline relativno visoka,

tunelski efekat je poželjan radi boljeg hlađenja organizma i razmene vazduha na površini kože radi

napred pomenutog uticaja ugljen dioksida koji je tu radi pospešivanja isparavanja znoja. Iz toga je

jasno, da je u vrućini, kravata nefunkcionalna. U posebnim slučajevima preovladava estetski motiv,

tradicija ili protokol. U takvim primerima kravata se upotrebljava uprkos fiziološkim nepogodnostima.

Odeća u užem smislu reči (suknje i pantalone) je najvažniji sloj odeće. Praktično se nosi celo

leto. Zavisno od tkanine, od koje je izrađena, ima različite termoizolacijske vrednosti. Njena glavna

funkcija je termoizolacija, na drugom mestu je estetska funkcija. U svakodnevnom životu nije baš tako.

Često je na prvom mestu „estetska“ komponenta, koja je najčešće posledica trenutne mode.

Moda retko kada uvažava funkcionalnost odeće u pogledu delovanja okoline nego sledi svoju

logiku, koja je često vrlo škodljiva zdravlju. Za hladne zimske uslove svakako nisu primarne

„kaubojke“ i sakoi iz pamučne tkanine iz kojih su takođe izrađene kaubojke. Pored toga sakoi i

kaubojke tesno priležu na površinu kože. Takav sloj odeće ima manji toplotni otpor u poređenju sa

normalnom vunenom odećom.

Estetska funkcija je najčešće funkcija mode. Estetska merila se menjaju zavisno od krojeva i

oblika, dezena, preovladavajući ton boje, konstrukcije tkanine, površinski izgled tkanine, razni ukrasni

dodaci itd. U uslovima niskih temperatura se dodaje dodatni sloj odeće između košulje i gornjeg

odevnog predmeta. Taj dodatni sloj odeće je pulover sa rukavima ili bez rukava. U predelu vrata

najčešće ima V izrez ili sa kragnom. Donji deo tog sloja su najčešće duge pantalone. Pulover je po

svojoj prirodi deblji i ima veći toplotni otpor nego pantalone. To je zbog toga jer je odavanje toplote

kroz površinu noga (bez stopala) nešto veće nego kroz trup tela pa je nošenje pulovera pre svega

estetska funkcija.

Gornji delovi odeće (razne vrste jakni ili vetrovki) imaju različite funkcije. Svakako je estetska

funkcija značajna sa aspekta specifične namene. Tada je najznačajnija funkcija namene. Ona je kako

termoizolacijska, vodoodbojna ili vodo nepropusna, tako i zaštitna od vetra itd. Ako je gornji deo

odeće namenjen za termoizolaciju, mora biti izrađen iz deblje tkanine ili iz kombinacije guste srednje

teške tkanine i uloška, koga čini kako veštačko krzno (prirodno vrlo retko) ili pak filcovina. Takva

kombinacija omogućava višestranu namenu. Uložak ima ulogu termoizolacijskog sloja, međutim tada

jakna ima i sloj koji je vodoodbojan i štiti od vetra. Pored toga često ima i kapuljaču za zaštitu glave.

Glava se štiti kapom, šeširom, beretkom, itd.

Donji deo nogu i stopala se štite čarapama. One su često debele za niske temperature ili pak

tanke za toplija doba. One imaju termoizolacijsku i estetsku funkciju, jednom preovladava jedna, drugi

put druga.

Svakodnevna odeća

Za tu vrstu odeće ne zahtevaju se neke posebne osobine, sem što treba da zadovolji neke

osnovne potrebe u pogledu svakodnevne aktivnosti, stanja okoline, navika itd. U svakodnevnu odeću

ubrajaju se muška, ženska i dečija odeća.

Muška odeća

Muška odeća se najčešće sastoji iz: donjeg veša (gaćice i majica), odeće (pantalone, košulja,

prsluk, džemper i sako), kaputa ili jakne, kape, eventualno kravate i cipele. U našem podneblju odeća

bi morala štititi čoveka pri temperaturi okoline od -20 oC do +10 oC s proleća, od 20 oC do 30 oC leti i

od 0 oC do 15 oC s jeseni. Naravno da odstupanja od tih temperatura mogu biti između -40 oC do +40 oC. Naravno, ekstremno niske i ekstremno visoke temperature nastupaju veoma retko. Takođe su

prisutni vetrovi koji mogu biti hladni i mogu postići brzinu preko 40 km/h pa čak i do 80 km/h. Pri

projektovanju odeće moraju se uzeti u obzir i padavine (kiša, sneg, magla, itd.)

5

Ako je intenzitet padavina vrlo veliki odeća se može nakvasiti za manje od pet minuta. Ako se

osoba kreće naredni sat sa svakodnevnom odećom, mora se ovoj odeći dodati poseban deo, koji će

štititi od kvašenja. Na primer, kišni mantili se moraju na gornjoj površini impregnirati sa permanentno

vodoodbojnom impregnacijom.

Pri relativno niskim temperaturama okoline, a posebno ako još i duva vetar, navedena odeća bi

morala ostati nenakvašena u toku jednog sata. Svakodnevna odeća mora biti propusna za vodenu paru -

ispareni znoj. Ako se noseći svakodnevnu odeću ne obavlja težak rad, pri kojem bi se izlučile veće

količine znoja, ta odeća omogućava uspostavljanje ravnoteže između stvorene brzine izlučenja znoja i

brzine isparavanja istog.

Ženska odeća

U poređenju sa muškom odećom bitna razlika je u donjem vešu i suknji. Ako je suknja dovoljno

duga i primerno široka, zauzima prilično veliku količinu vazduha , koga zagreva površina tela. U

mirnim vremenskim uslovima suknja ima dobru termoizolaciju jer se zauzeti vazduh pod suknjom vrlo

malo meša sa spoljnim hladnim vazduhom. U vetrovitom vremenu vazduh se pak meša i pokreće se.

Zbog toga se manje primenjuje za zaštitu od hladnoće nego pantalone. Kod ženske odeće moćno

preovladava estetska funkcija, koja je uslovljena modnim zahtevima. Inače za žensku odeću važe drugi

kriterijumi kao za mušku.

Dečija odeća

Ovde se misli na odeću za predškolsku decu i posebno za odojčad. Odeća školske dece se

razlikuje od odeće odraslih u nekim detaljima i u veličinskim brojevima. Odeća za odojčad mora biti

meka, hidrofilna, ulošci ne smeju prouzrokovati alergiju na koži, naročito u mokrom stanju. Toplotni

otpor mora biti primeren stanju okoline i stanju organizma deteta. Kroj i oblik moraju biti funkcionalni,

tako da odeća ne steže i ne ometa dete pri aktivnostima.

Dečija odeća mora biti usklađena sa rastom i psihomotornim razvojem deteta određenog uzrasta.

Zbog toga dečiju odeću treba projektovati u smislu povezivanja funkcionalnosti i maštovitosti, što

znači da je dečija odeća pretežno sportskog kroja, obiluje svrsishodnim elementima kao što su džepovi,

preklopi, kopče, zatvarači (pomoću kojih se mogu, na primer, produžiti i skratiti suknje i nogavice

pantalona).

Dečija odeća treba biti izrađena od materijala živih boja, ukrašena raznim simbolima u skladu sa

uzrastom deteta, jer treba izgledati veselo i šaroliko, što je deci privlačno. Dečaci i devojčice u

pubertetu već prate modne smernice. Dečiji organizam se stalno menja, povećava i sazreva u svojim

funkcijama. Rast i razvoj se sastoje od nekoliko međusobno povezanih komponenata: fizičke, psihičke,

emotivne, socijalne i kulturne, a one pak zavise od spoljašnjih i unutrašnjih činjenica.

Za sve faze razvoja deteta potrebno je projektovati odeću, opremu i dodatke s jednakom

pažnjom i odgovornosti. Zbog toga se moraju poznavati osnovna obeležja pojedinih faza razvoja.

Novorođenče treba odenuti u pamučno meko pletivo, svetlih nežnih tonova koje je izrađeno u

njegovoj odevnoj veličini. Sa navršenih godinu dana, dete ima telesnu visinu oko 75 cm do 80 cm, pa

se to mora znati pri projektovanju odeće za njega.

Predškolsko doba obuhvata razdoblje od druge godine života pa do šeste ili sedme kada dete polazi u

školu. U mlađem predškolskom uzrastu odnosno do treće godine života, dete raste prosečno za 6 cm

godišnje, a najbrže raste u prvoj godini života. U pubertetu deca ponovo brže rastu da bi taj ubrzani rast

bio zaustavljen sa završetkom puberteta.

Za stvaranje odeće u kojoj će se dete određenog uzrasta dobro osećati i biti nesputano, nije samo

bitno da je odeća prilagođena detetovoj telesnoj visini, nego mora biti prilagođena njegovom

psihomotornom razvoju. Od malena je odeća govor pola, već kod novorođenčadi razlikuje se odeća i

oprema za muško i žensko dete. Običaj je da se dečaci odevaju većinom u odeću svetloplavih tonova, a

devojčice u ružičaste tonove.

6

U predškolskom uzrastu deca se međusobno igraju pa su i devojčuce i dečaci odeveni najčešće u

trenerke jer one ne sputavaju u igri, pri penjanju, skakanju, trčanju, itd. Deca školskog doba takođe

nose odeću koja ne sputava pokrete, ali pojavljuju se razlike u međusobnom ponašanju i pol postaje

postepeno sve naglašeniji: devojčice se više brinu za svoj izgled, a dečaci neguju sportski izgled. U

doba puberteta osećaju se nagle fizičke promene i kod devojčica i kod dečaka i žele da stvore svoj

sopstveni izgled izborom frizura, odeće i dodataka.

U adolescenciji prate se svi modni uzori, imitiraju se i pronalaze najbolji izgledi izborom odeće

i frizure kako bi se prilagodili ili pak nametnuli okolini.

Posebna odeća

Posebna odeća se razvrstava u dve grupe:

- uniforme i

- radna odeća.

Obe grupe imaju veći broj varijanti.

Uniforme

Uniforme su takođe deo radne odeće, koje su u većini slučajeva službene uniforme (vojničke,

oficirske, policijske, vatrogasne itd.). Sa bojom, krojem, oblikom kao i raznim dodacima pokazuju

pripadnost određenoj grupi (vojsci, policiji, vatrogascima, železničarima itd.). Razlikuju se uniforme

policajaca, pratilac vozova, vratara itd. Uniformom se takođe određuje položaj jednih u odnosu na

druge pomoću činova. Uniformom su takođe označena prava i dužnosti. Pored manifestacione uloge

uniforma ima takođe i druge funkcije, kao i svaka druga odeća. Uniforma vratara, koji ima službu u

zatvorenom prostoru se razlikuje po svojoj funkcionalnosti od uniforme saobraćajnog policajca, koji

reguliše saobraćaj na raskrsnicama ili patrolira u određenim mestima. Uniforma vatrogasca pak mora

biti nesagoriva.

Najmnogobrojnija je vojnička uniforma. Za vojničku uniformu se moraju rešiti:

- uniformisanost - uniformnost,

- univerzalnost,

- funkcionalnost u užem smislu,

- maskiranost,

- zaštita od fizičkih, hemijskih i bioloških uticaja,

- zaštita od neprijatnih uticaja podneblja i

- specifičnost.

Uniformisanost. Kopnena vojska, vazduhoplovci i mornarica imaju tradicionalne uniforme koje

su različitih boja. Razlike su takođe i u sastavu kompleta uniforme, kroju i obliku pojedinih delova.

Najčešće svi imaju maskiranu uniformu zavisno od države kojoj vojnik pripada. Po prirodi piloti imaju

posebnu uniformu za vojne letove, a posebnu za civilne putničke letove. To važi i za civilnu

mornaricu, posebno za mornaričke putničke brodove. Uniforme policije u normalnoj službi se razlikuju

od drugih uniformi. Posebno, protiv terorističke jedinice upotrebljava se normalno maskirna odeća sa

nekim dodatnim delovima koji variraju zavisno od napada terorista, ili protiv agresivnih grupa ljudi na

raznim demonstracijama.

Univerzalnost. Sastav kompleta uniforme - odeće mora biti takav, da se može upotrebiti u svim

vremenskim uslovima na svim područjima na kojima deluju korisnici uniforme. To znači, da se

uniforma mora prilagoditi odgovarajućim parametrima podneblja (temperatura, kiša, vetar itd.) i isto

tako zahtevima delotvornosti kao što je brzina odavanja toplote. Zbog toga uniforma mora biti

višeslojna s mogućnošću zamene pojedinih delova uniforme u zavisnosti od dotičnih letnjih vremena

ili vrsti aktivnosti (borba, odmor, marš itd.).

Funkcionalnost u užem smislu. Kroj uniforme mora omogućiti optimalnu funkcionalnost celog

kompleta i posebnih delova za odgovarajuće borbene aktivnosti u odnosu na opterećenja, pokretljivosti

i borbenu sposobnost u celosti. Osnovni delovi uniforme su vetrovka, bluza i pantalone, moraju

7

omogućiti neometeno nošenje i upotrebu osnovog naoružanja, municije i drugih bojnih i ličnih

sredstava.

Maskiranost. Boja unoforme (gornji sloj) mora biti takva, da optimalno maskira na svim

vrstama terena u vidnom i infracrvenom delu spektra. U tom pogledu maskirana uniforma ne mora biti

univerzalna. Peščana ili polupeščana okolina drugačije reflektuje svetlost nego okolina u umerenom

pojasu. Zbog toga jedinice moraju biti, ako se šalju na Bliski ili Srednji istok, opremljene sa posebnom

maskiranom bojom (šarom), koja maskira u vidnom delu spektra na peščanom ili polupeščanom

terenu.

Zaštita od fizičkih, hemijskih i bioloških uticaja. Uniforma mora štititi od neposrednih fizičkih

uticaja, koji bi često nastajali pri manipulaciji i upotrebi oružja, pri kretanju po neravnom terenu

(kamenje, grmevlje, trnje, blato, itd.). Pri ekspoziciji atomske bombe (svrsishodna zaštita protiv

radioaktivnih zračenja i toplotnog udara), pri upotrebi bojnih otrova i bioloških agenasa u pogledu

agregatnog stanja. Uniforma mora štititi od neposredne vatre i podneti do 42 J/cm2 kao i opekotine I

stepena (8,4 J/cm2s do 12,6 J/cm2s).

Zaštita od neprijatnih uticaja podneblja. Za razliku od normalne okoline, u kojima se korisnik

svakodnevne odeće ne izlaže ekstremnom stanju okoline (vrlo niske ili vrlo viskoke temperature,

padavine, jak vetar itd.) ali se njima izlaže relativno samo kratko vreme, vojnik ne može svoje

aktivnosti prosto da prilagođava potrebama odbrane (vežbe, borbe, itd.). Zbog toga uniforma mora

omogućiti bojevu gotovost korisnika u temperaturnom intervalu od -25 oC do +30 oC nezavisno od

padavine i brzine vetra. Ta zaštita bi trebalo da traje najmanje 6 i više sati. Šest sati je donja mera

tolerancije. Ako je vojnik 6 sati u dotičnoj okolini, pri dotičnoj vrsti i intenzitetu aktivnosti još uvek

sposoban izvršiti zadani nalog, pod uslovima da uniforma zadovoljava date uslove. Ako se pak, na

primer, posle 4 sata u dotičnim uslovima počne smanjivati korisnikova bojeva gotovost, uniforma nije

primerena za date uslove upotrebe.

Da se uniforma ne kvasi u kišovitom vremenu, gornji slojevi odeće se impregniraju sa

permanentno vodoodbojnom impregnacijom ili se pak izrađuje iz vodoodbojnih vlakana. Ta obrada

neće bitno promeniti težinu uniforme kad se izloži kiši. Takva zaštita uniforme je značajna iz dva

osnovna razloga:

* ne povećava se težina uniforme zbog kvašenja, to je vrlo značajno, jer korisnik i bez tog

dodatnog nekorisnog tereta dovoljno opterećen,

* ne smanjuje se toplotni otpor uniforme, što je vrlo značajno u jesenjim i zimskim niskim

temperaturama.

Smatra se da uniforma dobro štiti od padavina (kiše), ako se težina vodoodbojnog zadnjeg sloja

uniforme ne povećava više od 30 % za tri časa pri intenzitetu padavina 15 mm/h. Zaštitni sloj protiv

vetra da ne propušta više od 1 m3/m2h. Tu se podrazumeva pritisak vazduha od 100 Pa. Pored toga

uniforma mora omogućiti što bolju propustljivost vodene pare koja nastaje kao posledica isparenja

znoja. Gusti zaštitni sloj protiv vetra slabo propušta vodenu paru. Zbog toga je nužno tražiti optimalno

rešenje. To može omogućiti sloj i sastav uniforme kompletno. S povećanjem brzine vetra povećava se i

brzina isparavanja znoja. U takvim okolnostima često se ne dolazi do neravnoteže između znojenja i

isparavanja znoja. Ako je pak bez vetra, kroj mora omogućiti smanjeni otpor protoku vodene pare.

Specifičnost uniforme. Osim težnje ka univerzalnosti, vojna uniforma se ne mora upotrebljavati

za sve namene. Nekad je potrebno dodati neki deo ili pak postojeći zameniti s drugim, bolje pogodnim.

Uniformu za potrebe padobranaca, tenkista, podmornice, jedinice za dekontaminaciju itd., treba

modifikovati. Piloti imaju po prirodi specifičnu uniformu, koja je prilagođena aktivnostima u tesnoj

pilotskoj kabini (lovačka avijacija) i mora omogućiti optimalnu efikasnost.

Za zaštitu od bojnih otrova je pored zaštitne maske nužna i posebna odeća, koja se oblači preko

uniforme. Ona mora biti propusna za vodu i vazduh ali ne za otrovne gasove. Takva dodatna zaštitna

odeća mora biti troslojna. Prvi - gornji sloj bi morao biti izrađen iz guste tkanine, obrađene s

vodoodbojnom impregnacijom, koja je istovremeno i oleofobna. To je zbog toga, da tečni bojni otrov

ne prodre kroz gornji sloj zaštitne odeće. Veličina i broj pora mora biti takav zbog hidrodinamičkog

udara da prodru tečne kapi bojnog otrova kroz taj sloj najviše 1 % količine bojog otrova koja je pala na

površini gornjeg sloja. Ako su bojni otrovi vrlo moćni, ta količina od 1 % bi izazvala velike probleme

8

ili čak smrt. Zbog toga mora postojati još jedan sloj, koji bi apsorbirao tu količinu. Taj drugi unutrašnji

sloj mora imati aktivan ugalj, pamučnu ili viskoznu tkaninu. Treći sloj je podloga koju predstavlja

unutrašnji - apsorpcijski sloj.

Radna odeća

Radna odeća se prilagođava vrsti rada i stanju okoline radnom mestu. U većini slučajeva radna

odeća predstavlja modifikovanu svakodnevnu odeću, tako da je deo odeće zamenjen radnom odećom,

radnim mantilom, radnim odelom (patalone i bluza) ili pak radnim kombinezonom. Ponekad je dnevna

odeća istovremeno i radna odeća, i to na radnim mestima, kod kojih nema poseban uticaj okoline ili

zahtev radnog mesta - rad u pisarnici itd. Naravno, govori se o radnom odelu a ne o radnoj odeći. To je

zbog toga jer je prirodno taj isti deo odeće koga smo dodali svakodnevnoj odeći ili smo s njim zamenili

deo svakodnevne odeće, samo jednoslojno. Naprosto rečeno, radna odeća i zaštitna odeća imaju neke

slične funkcije, obzirom da štitie donje slojeve odeće ali i korisnike od:

- zaprljanja agresivnim supstancama, habanja itd.,

- agresivne okoline,

- visokih temperatura i opekotina,

- vlage,

- vetra i niskih temperatura,

- jake svetlosti,

- povreda itd.

Navedene funkcije odnosno parametri imaju različite uloge i vrednosti kod radne odeće,

namenjene za različite namene. Ako korisnik radi u hemijskoj laboratoriji, mora imati radni mantil,

koji naravno ima na takvom radnom mestu ulogu radne odeće, otporne prema bazama i kiselinama.

Ako se radi sa zapaljivim materijama, radna odeća mora biti nezapaljiva. Nezapaljiva odeća je kad ne

gori u atmosferi, koja ima 25 % kiseonika. Ponekad se ta granica povišuje na 27 % kiseonika. U

građevinarstvu se često upotrebljavaju cipele, koje iznad prstiju imaju ojačanje u vidu pločice koja štiti

prste od ozleda kad, na primer, padne teži predmet (cigla) na nogu. Radne rukavice u građevinarstvu

štite ruke od ozleda zbog trganja - trenja. Na drugoj strani postoje sasvim druge vrste rukavica za ruke

lekara - hirurga. Iz tih primera se vidi da je spektar funkcije radne odeće vrlo širok.

U svakom posebnom primeru mora se dobro proučiti namena radne odeće, odela ili

pojedinačnih predmeta, okolina i način upotrebe, ukratko, mora se proučiti stanje okoline i stanje

korisnika zavisno od vrste intenziteta aktivnosti i na osnovu toga tražiti optimalno rešenje za zaštitno

ili radno odelo, odeću ili poseban deo odeće.

Zaštitna odeća

Zaštitna odeća treba da ima takva svojstva da zaštiti telo od mogućih povreda, odnosno od jedne

ili više opasnosti, ujedinjujući aktivne i pasivne aspekte bezbednosti. Obično se u izradi zaštitne odeće

koristi istovremeno više vrsta materijala, gde svaki osigurava određenu vrstu zaštite. Prema upotrebi i

nošenju ona može biti:

- stalna (koristi se u tehnološkim procesima pri obavljanju raznih aktivnosti) i

- interventna (koristi se u akcidentnim - opasnim situacijama).

Zaštitna odeća za rad pod visokim naponom se sastoji od jednodelnog odela, zaštitnih rukavica i

donjih delova čarapa (sve komponente imaju troslojnu građu) kao i različitih zaštitnih sredstava za

glavu. Spoljašnji sloj se sastoji od potpuno metalizirane poliamidne tkanine. Unutrašnji sloj je okrenut

prema telu i sastoji se od hidrofilne pamučne pletenine ugodne za telo.

Za razliku od odela, spoljni sloj rukavica se sastoji od vatrootporne kože, a spoljni sloj donjih

delova čarapa od mekane pamučne pletenine. Donji delovi čarapa se električno provodljivo povezuju

pomoću metaliziranih patentnih zatvarača s nogavicama odela. Unutrašnji slojevi su identični kao kod

odela. Preko donjih delova čarapa mogu se nositi uobičajne radne zaštitne cipele.

9

Za zaštitu glave od jakih električnih polja može služiti kapuljača odela. Ispod nje se može u

područjima male jačine polja ili kod rada na postrojenjima s nazivnim naponima do 420 kV, nositi

plastična zaštitna kaciga ili plastična zaštitna kaciga sa posebnim omotačem. Za rad kod velike jačine

polja, na primer, na postrojenjima do 800 kV, potrebna je zaštitna kaciga s metaliziranim omotačem i

provodljivim vizirom za zaštitu lica.

Rukavice, zaštitna kaciga i naprava za izjednačavanje potencijala spajaju se pouzdani

provodljivo sa odelom pomoću specijalnih utikača.

Odelo, koje u velikoj meri propušta toplotu i vodenu paru kao i rukavice i donji delovi čarapa,

omogućuju odličnu ugodnost kod nošenja zbog ergonomskog oblika. U području kolena su pletenine

sa dve razmaknute površine ugrađene u nogavice kako bi se olakšalo klečanje. Neizbežni šavovi kod

odela moraju se tako izvesti da metalizirani slojevi tkanine dolaze direktno jedan na drugi kako bi se

postigla velika električna provodljivost. Ona se utvrđuje tipskim ispitivanjima prema IEC 60895.

Zaštitno delovanje odeće kvantificira se veličinom zaštite (S):

20 log G

K

IS

I

gde je:

S - veličina zaštite odeće,

IG - ukupna struja koja uglavnom teče kao kapacitivna preko zaštitne odeće,

IK - struja tela koja teče zbog ograničenog delovanja zaštitne odeće kroz telo osobe koja se treba

zaštititi.

Budući da je određivanje veličine zaštite S moguće samo u opremljenim visokonaponskim

laboratorijama, kao alternativa za kontrolu zaštitnog delovanja zaštitne odeće preporučuje se redovno

merenje električnog prolaznog otpora zaštitne odeće. Za ovo merenje otpora služe utikači zaštitne

odeće, dodatni merni kontakti kao i specijalna klešta za merenje na rukavicama i donjim delovima

čarapa. Zaštitno delovanje zaštitne odeće nije dovoljno ako je električni otpor između odabranih tačaka

odeće veći od 60 Ω.

Za zaštitnu odeću kao i za drugu odeću veoma je važno da je ona vidljiva u lošim vremenskim

uslovima, posebno za vatrogasnu i policijsku odeću. Do sad se za takvu odeću bolja vidljivost u mraku

i lošim vremenskim uslovima obezbeđivala sprecijalnim svetlećim prugama koje su se našivale na

odeću, većinom na rukavima, nogavicama, na prednjim i leđnim delovima. Silhfelc je novi sistem koji

rešava ovu problematiku izradom reflektujuće odeće.

Retro-reflektujuće obrađena tkanina reflektuje svetlost direktno ka izvoru svetlosti i njegovu

neposrednu okolinu. Ovaj efekat se postiže pomoću naslojavanja površine tkanine specijalnim,

aluminiziranim staklenim perlama. Kada svetlost padne na hemisferno naslojenu površinu stakla,

direktno se reflektuje nazad ka izvoru svetlosti. Staklene perle su dobro vezane na površini pa su

otporne pri upotrebi tekstila i njegovom prenju uprkos izlaganju velikim mehaničkim silama.

Odeća za specijalne namene (inteligentna odeća)

Kada se radi o odeći za specijalne namene tada se može govoriti o takozvanoj „inteligentnoj

odeći“ ili odeći visoke tehnologije koja se proizvodi za različite namene. Tako, na primer, odeća koja

se proizvodi sa tzv. „sistemom prenosa“ sadrži specifične aktivne materije koje su vezane na površini

tekstilnog materijala u obliku molekularnih baza ili mikro odnosno nano kapsula. Pod uticajem

pritiska, vlage ili toplote one se aktiviraju i deluju na telo čoveka. Intervali u kojima se materije

oslobađaju mogu se programirati debljinom kapsule. Pored primene u terapiji, ovakva odeća se može

upotrebiti i u dijagnostici, tako na primer, u sportskom području za doping kontrolu. Sa druge strane te

molekularne baze mogu apsorbovati izlučevine iz kože pacijenta i tako omogućiti medicinsko

10

ispitivanje ili ublažavanje kožnih bolesti. Zatim je moguće da te baze sadrže miomirise, vitamine,

kozmetiku i mnoge druge materije.

Drugo područje predstavlja tzv. prilagodljive sisteme (prilagođavaju se samostalno

promenljivim telima i uslovima okoline). Takvi proizvodi, na primer, puloveri ili jakne reaguju na

promenu toplote, svetla i vlage.

„Pametna odeća“ odnosi se na informatičku i komunikacijsku tehnologiju zasnovanu na tekstilu.

Elektronske komponente se više ili manje nevidljivo integriraju u odeću. To mogu biti računarske

komponente, mobilni telefoni, mikrofoni, MP3 aparati za reprodukciju, radioaparati, videokamere ili

satelitski navigacioni sistemi. Odeća omogućuje korisniku da nezavisno od lokacije poziva podatke i

stvara mogućnost za nove usluge sa intenzivnim znanjem.

U području zdravstva novi odevni predmeti mogu da kontrolišu vitalne telesne funkcije kao što

su: krvni pritisak, brzina otkucaja srca, šećer u krvi i kod kritičnih vrednosti daju upozorenje.

PCM (fazno promenljivi materijali) rade prema fizičkim zakonima termodinamike. Milioni

ugrađenih mikrokapsula (mikroelemenata - senzora) reaguju na spoljnu temperaturu. Kada je toplo

PCM postaje tečan, a suvišna toplotna energija se akumulira. Kada temperatura padne, PCM otvrdne i

otpušta arhiviranu toplotu. Švajcarski institut za materijale i ispitivanje (EMPA) konstruisao je

membranski omotač sa ugrađenom promenljivom termičkom izolacijom. Centralni deo ovog

membranskog omotača je mikropumpa koja osigurava punjenje vazduhom odnosno pražnjenje triju

paperjem ispunjenih vazdušnih komora. Mikropumpa ima masu samo 25 g i daje 4 dm3/min vazduha, a

pogon dobija od baterije od 6 V.

Institut u Krefeldu razvio je ciklodekstrine koji predstavljaju prstenaste molekule šećera, koje

mogu vezati ili osloboditi različite materije. One se upotrebljavaju, na primer, za smanjenje neugodnog

mirisa odeće ili kućnog tekstila. Ugrađene materije mogu biti miomirisi, fungicidi, baktericidi ili

farmaceutski katalizatori, UV apsorbensi ili sredstva za zaštitu od insekata.

Novo srebrno vlakno X-Static američkog proizvođača Novel Fibre Technologies sastoji se od

sloja čistog srebra koji je spojen s površinom tekstilnog vlakna. Takva vlakna se upotrebljavaju u

medicini, industriji i za izradu odevnih proizvoda. Najvažnija svojstva su antibakterijsko delovanje,

nepropusnost za toplotu i antistatički efekat. Pošto se vlakna naslojavaju u pređi (pribijaju), tkanina

ima međuprostore koji osiguravaju optimalnu propustljivost vazduha. Tkanina se može prati i hemijski

čistiti a da se ne smanji antibaktrijsko svojstvo ni posle 250 pranja.

Funkcije koje mora ispunjavati odeća

U izabranoj odeći čovek želi da se oseća privlačno, opušteno i udobno. Izgled i udobnost pri

nošenju su odlučujuće karakteristike određene odeće na osnovu koje se čovek izjašnjava da li mu

odgovara ili ne, odnosno da li se u njoj oseća dobro ili loše.

Ono što čovek registruje kao „udobna odeća“ uglavnom se sastoji od tri komponente, a to su:

termofiziološka, ergonomska i osećaj boje.

Mecheels je odredio funkcije koje mora ispunjavati određena odeća, a to su:

- estetske (mora odgovarati modnim zahtevima, posebnim prilikama i treba da najbolje

prezentuje čovekov lični karakter),

- ergonomske (mora imati odgovarajući kroj, mora biti elastična, da prati oblik tela, ne sme

ometati čoveka pri kretanju),

- fiziološke (mora poboljšati uravnoteženje telesne temperature, tako da štiti telo od hladnoće,

odnosno da omogućava protok suvišne toplote u obliku isparenog znoja s površine kože u okolinu,

mora zadovoljiti termofiziološku i kožno-senzorsku udobnost),

- ekonomske (mora da se obezbedi ekonomičnost u pogledu uloženog radnog vremena,

materijala, postignutog kvaliteta koji zadovoljava zahteve tržišta).

Na osećaj udobnosti utiče veliki broj faktora koa što su vrste materijala koji su ugrađeni u

odgovarajući sistem odeće (sirovinski sastav, površinska masa, opip, fizičko-mehanička svojstva, vrsta

dorade itd.).

11

Estetske funkcije odeće

Zadovoljenje estetskih zahteva u projektovanju odeće ima sve veći (skoro presudni) značaj jer

razvojem masovne industrijske proizvodnje i masovnog plasmana, uz objektivan porast društvenog

standarda, razvoja i opšte kulture, narastaju i potrebe ljudi i njihova izbirljivost. Od odevnog predmeta

se sve više traži da bude skladno oblikovan, dizajniran, privlačan-dopadljiv i da čini životnu i radnu

sredinu prijatnijom.

Apsolutni kriterijumi i čvrsta pravila o estetski dobrom odevnom predmetu, koji može nositi

epitet lepote ne postoje, jer se pojmovi o lepoti menjaju s vremenom. Međutim, postoje opšte

karakteristike koje pružaju potrebne stavove o estetskom sadržaju odevnog predmeta. Karakteristike

koje se mogu zapaziti i čiji su efekti najbliži čoveku jesu:

- skladnost oblika - harmonija,

- proporcija dimenzija,

- dobar izgled boja i

- opšti izgled.

Kada pojedinac pogledom i svojim sposobnostima zapazi ove karakteristične elemente, u stanju

je da kaže da je za njega odevni predmet „lep“ ili suprotno od toga, da mu se ne dopada.

Estetika kao fiziološka disciplina ispituje lepo u stvaralačkom delu i istražuje osnovne

preduslove i kriterijume umetničkog procenjivanja, analize, stvaranja, doživljavanja, kao i opšti

smisao, vrednost i suštinu jednog predmeta.

Tekstilni materijali i ocenjivanje njihovih estetskih karakteristika

Svaki odevni predmet i njegova forma - oblik, mora da budi izrađeni u odgovarajućem

materijalu uz primenu takvih postupka proizvodnje, koji će obezbediti ispunjavanje svih zateva. Pre

nego što se pristupi projektovanju i razmatranju pojedinih ideja o budućem proizvodu, potrebno je da

se izvrši izbor pravog materijala, koji će odgovarati postavljenom zadatku i svojoj nameni, pre svega

realnim uslovima i tehnologiji koji stoji na raspolaganju.

Od adekvatnog izbora materijala i postupka izrade najčešće zavisi konačan kvalitet proizvoda,

njegov izgled, funkcija i drugi pokazatelji. Nepotrebno je isticati od kolike je važnosti izbor materijala

i postupka izrade u odnosu na cenu i ukupnu visinu troškova proizvodnje, kada se ima u vidu da su ovi

faktori u neposrednoj vezi sa produktivnošću rada i konkurentnošću na tržištu.

Zbog toga projektant odeće ne treba sa bude samo darovit stručnjak i dobar analitičar, već je

neophodno da, pored stručnog znanja na projektovanju i talenta poznaje praktične vrednosti i svojstva

pojedinih materijala sa kojima se najčešće sreće u svakodnevnom radu, kako bi mogao da kompletno

učestvuje u odlučivanju prilikom izbora materijala i postupka izrade i sa svoje strane da određene

predloge.

Poznavanje materijala sastoji se u upoznavanju osnovnih osobina pojedinih materijala, njihovoj

podobnosti za odgovarajuće tehnološke obrade i primene, to jest u koje se svrhe pojedini materijali

mogu koristiti, kako se ponašaju u različitim procesima tehnološke obrade, na kakve toplotne i druge

uslove mogu da se primene itd.

Savremena tehnologija poznaje mnoge vrste tekstilnih materijala sa druge strane razvoj nauke i

tehnike uticao je i na povećanje metoda i postupaka obrade, koji se iz godine u godinu povećavaju i

umnožavaju. Ove promene bile su brze i dalje se dešavaju, tako da projektant mora stalno da prati

razvoj nauke i tehnike, na praktičan način upoznaje sve nove metode i postupke, kako ne bi zaostajao u

svom stručnom znanju i na taj način pružio otpor savremenim tokovima razvoja i unapređenja

proizvodnje i samog projektovanja.

U realizaciji ideje novog proizvoda projektant mnogo češće izražava potrebu da se prebrode

ograničenja ekonomske prirode nego ograničenja koja se odnose na tehnologiju proizvodnje. Pri tom

se misli na faktore koji utiču na cenu materijala. Kvalitetan i moderan proizvod, koji će zadovoljiti sve

zahteve, može se proizvesti od materijala koji je ekonomičniji po ceni, kao i od skupih materijala.

12

Kada se govori o materijalima i postupcima njihove tehnološke obrade, projektant i drugi

članovi tima moraju da imaju u vidu korišćenje svih mogućnosti upotreba standardnih materijala.

Ovakav pristup ne samo da olakšava posao konstruktoru da ne mora da projektuje posebne detalje u

različitim dimenzijama, već ima izuzetnu vrednost za ekonomičnost proizvodnje, ulaganje u opremu

koja se koristi u proizvodnji, naročito za smanjenje radnih operacija.

Postupci proizvodnje koji menjaju veličinu i oblik materijala, vrlo malo i gotovo nimalo utiču na

konačan oblik predmeta koji se projektuje. Njihov uticaj može jedino da se odrazi ako sam materijal

nije podesan da se oblikuje na željeni način. Međutim, ako se sve uzme u obzir i ova se prepreka može

savladati i oblikovati bilo kakva forma od bilo kog materijala, samo je pitanje po koju cenu.

Ako se želi smanjiti cena proizvodnih troškova izborom drugog postupka proizvodnje, u tom

slučaju mora da se deluje na sam oblik i celokupan spoljni izgled odevnog predmeta.

Ocenjivanje estetskih karakteristika tekstilnih materijala predstavlja određene poteškoće, budući

da je u velikoj meri zasnovano na subjektivnim sudovima kako odgovarajućih stručnjaka tako i

potrošača. U osnovi svake subjektivne ocene leži lični stav, koji može biti zasnovan na sociološkim,

kulturološkim i psihološkim pretpostavkama.

Kako su tekstilni materijali i proizvodi izrađeni od njih vrlo široko rasprostranjeni, praktično

“bez granica“ i njihovo ocenjivanje mora biti usklađeno s tim. Ocena se mora zasnovati na faktorima

šire prostorne i vremenske aktuelnosti.

Ako se pođe od činjenice da ukupnu estetsku vrednost tekstilnog materijala čini harmonijski

sklop izgleda i funkcije, i da pri tom identični parametri utiču na izgled i karakteristike, onda je

moguće uspostaviti određene relacije u tom harmonijskom sklopu između njegovih osnovnih elementa.

Pri određivanju kriterijuma za ocenjivanje odevnih predmeta, neophodno je rukovoditi sa

analizom načina ocenjivanja i izbora korisnika, jer se na osnovu njihovih zahteva koncipira ceo

proizvod koji ima pretenzije da „osvoji“ tržište i ostvari određeni ekonomski efekat. Ako bi se

vrednošću smatrao samo doživljaj koji odevni predmet izaziva, onda bi vrednost bila psihološka

kategorija, a ako se shvati kao isključivo svojstvo tekstilnog proizvoda, onda je ona nerealna i otuđena

od subjekta. Najrealniji stav o vrednosti tekstilnog materijala je na relaciji između psihološke i

materijalne kategorije, jer estetska vrednost nije ni u subjektu ni u materijalu, već je ono što ona na

materijalu predstavlja za potrošača.

Kada se radi o ocenjivanju estetskih karakteristika tekstilnih materijala javljaju sa najmanje dva

problema:

- definisanje estetskih karakteristika i

- svođenje estetskih karakteristika na merljive veličine.

Iako po pitanju estetskih karakteristika tekstilnih materijala postoje različiti stavovi, opšte je

prihvaćeno da u njih spadaju:

- stilske osobine (boja, ornament, šara),

- reljef,

- pokrivna moć,

- elastičnost i

- sposobnost drapiranja.

Izuzev kategorije stilskih osobenosti koje procenjuju odgovarajući eksperti na osnovu kulturno -

estetsko - tradicionalnih elementa, sve ostale estetske karakteristike, zahvaljujući njihovim manje ili

više direktnim relacijama sa fizičkim svojstvima tekstilnih materijala, moguće je definisati

odgovarajućim merenjima (veličinama).

Uzimajući u obzir, na primer, činjenicu da se pod svojstvom „opip“ podrazumeva kombinacija

impresija nastalih pri dodiru, gužvanju, trljanju ili utisak definiše kao: mek, oštar, čvrst, tvrd, mrtav,

živ, hladan, topao, suv, mastan itd., jasno je da objektivno ocenjivanje nije ni najmanje jednostavno.

Otuda su od zančaja krutost pri savijanju, kopresibilnost, istegljivost, zadržavanje voluminoznosti,

otpor na trenje, pad, maljavost itd.

Konstruktivnu bazu svake tkanine predstavlja pređa svrstana u najmanje dva podsistema

(osnova i potka), koji su među sobom povezani uzajamnim ukrštanjem i preplitanjem po određenim

zakonitostima. Kombinovanje osnove i potke u tkanu površinu zasniva se na principu određene

13

vrednosti njihovog stepena povezanosti koji može da obezbedi materijal dovoljno čvrste konstrukcije i

pouzdanosti prema zahtevima namene.

Primenjeni prepletaj utiče na debljinu i reljef tkanine, ima svoju vizuelnu komponentu kao što

su dominacija osnove ili potke, raspored tačaka ukrštanja kvadratnog, dijagonalnog, ili zrnastog tipa pa

utiče na opip, a samim tim i na stepen sjaja i utisak o boji. Osim prepletaja, međusobni odnos osnove i

potke na licu tkanine i njihovo pomeranje, jedne u odnosu na drugu, prema njihovoj poziciji u okviru

površine tkanine koju zauzima raport.

Reljef (tekstura) tkanine je jedan vid ispoljavanja njenog izgleda, a predstavlja strukturu

površine i njegova vizuelna valorizacija je posledica odbijanja svetlosti, koje zavisi od karaktera,

položaja, veličine, oblika, smera i međusobnog odnosa osnove i potke. U zavisnosti od konstrukcije

tkanine, karakter površine se ispoljava kroz reljefe razlicitnog tipa i to: gladak, ravan (ravnomeran),

hrapav (zrnast), uzorkovano gladak, uzorkovano reljefan, vlaknast i sa sečenim ili nesečenim petljama.

Koloristički efekti tkanina mogu biti postignuti kombinacijom boja podsistema i konstrukcije

tkanina postupcima bojenja i štampanja. Koloristički efekti na tkanini nastali kao posledica prepletaja

mogu biti vrlo različiti, od ravnomerne distribucije boja sa efektom modifikovane boje, višebojnih

efekata tipa pruga i karoa, do definisanih dezena jednostavnih i složenih oblika (ornamenti).

U okviru formiranja motiva i njegov položaj na tkanoj površini, moguće je razmenom mesta

elemenata po principu kombinatorike postići veliki broj različitih varijanti, praktično neograničen broj

varijanti.

Za razliku od tkanine kao sistema koji se realizuje „ukrštanjem“ dva podsistema (osnove i

potke), za stvaranje pletenine, koja takođe predstavlja sistem, potrebno je i dovoljno „uplesti“ na

definisan način samo jedan podsistem-pređe. Osnovna sprecifičnost pletenina je njihova sklonost ka

distorziji odnosno lakog prilagođavanja obliku čovečjeg tela. Ovo svojstvo može da bude i negativno

kada odeća iz pletenine izgubi svoj oblik u tom stepenu da postane neprivlačna ili čak da ne može da se

nosi.

Osnov za međusobno razlikovanja pletenih tekstilnih površina je, pre svega, način njihove

izrade sa aspekta konfiguracije gradivnog elementa (pređe), zatim vrsta mašine za izradu pletenine i

struktura njene osnovne jedinice-petlje. Zbog toga se svi prepletaji pletenina mogu svrstati u dve

osnovne grupe:

- prepletaji sa pletaćih, kulirnih mašina (desno-levi, desno-desni, levo-levi, interlok prepletaji) i

- prepletaji sa osnovoprepletaćih mašina (triko, sukno, saten, atlas prepletaji).

Oplemenjivanje tekstilnih proizvoda predstavlja završnu obradu koja obezbeđuje izmenu i

poboljšanje svojstava i kvaliteta tekstilnog proizvoda. Pojedinim operacijama bojenja, beljenja, ili

štampanja mogu se postići odgovarajući estetski izgledi, dok se doradom, pored ovoga mogu

obezbediiti i niz drugih svojstva kao što su:

- otpornost prema gužvanju, skupljanju, habanju, kidanju,

- odgovarajući sjaj, opip itd.

Vrsta dorade u velikoj meri uslovljava karakter krajnjeg proizvoda i njegovu upotrebnu

vrednost. Dok boja i dizajn neposredno i trenutno utiču stimulativno na potrošača, vrsta upotrebljenih

vlakana i efekti postignuti doradim deluju na potrošača iz drugog plana i ako obezbeđuju odgovarajući

kvalitet i udobnost nošenja proizvoda.

Pokazatelji najvažnijih svojstva tekstilnih materijala od interesa za dizajn, udobnost i estetski

izgled odevnih proizvoda su:

- podužna masa (finoća) - masa po jedinici dužine linearne tekstilne strukture,

- debljina,

- poroznost - udeo vazduha u tekstilnoj površini,

- zapreminska masa tekstilne površine - masa po jedinici zapremine izmerene po spoljnim

konturama tekstilnog materijala,

- gustina vlaknaste mase - odnos mase i zapremine koju zauzima vlaknasta masa (bez šupljina),

- upredenost - broj uvoja pređe oko svoje ose po jedinici dužine pređe,

- ugao upredanja - ugao između spoljašnjih vlakana i osa pređe,

- koeficijent upredanja - mera intenziteta upredanja pređe,

14

- maljavost - pojava virenja krajeva vlakana na površini pređe,

- stepen kovrdžavosti - količnik razlike dužine ispravljenog i ukovrdžanog uzorka i dužine

ispravljenog,

- jačina na kidanje - maksimalna aksijalna sila koju može da izdrži tekstilni materijal pri

istezanju do kidanja,

- specifična jačina - odnos jačine i finoće,

- izduženje pri kidanju: apsolutno - priraštaj dužine u momentu kidanja, relativno - odnos

apsolutnog istezanja i početne dužine uzorka,

- kompresibilnost - relativna promena zapremine tekstilnog materijala pri aksijalnom naprezanju

na pritisak,

- otpornost prema gužvanju (kvalitetni broj) - sposobnost oporavka tekstilne površine posle

gužvanja u odnosu na idealni (100 % oporavak),

- koeficijent drapiranja - pokazatelj sposobnosti tekstilnih površina da u visećem položaju

stvaraju meke nabore,

- propustljivost fluida (količina fluida koju propusti jedinica površine tekstilnog materijala u

jedinici vremena),

- skupljanje (promena dimenzija tekstilnih materijala pri dejstvu vlage, toplote i hemijskih

agenasa),

- otpornost prema abraziji (otpornost prema površinskim oštećenjima prouzrokovanim

dinamičkim opterećenjima ili pogoršavanjima svojstva posle zadatog broja ciklusa habanja),

- koeficijent toplotne provodljivosti (predstavlja energiju koju propušta jednačina površina

tekstilnog materijala u jedinici vremena pri jediničnoj razlici temperatura).

Ekspertiza estetskih pokazatelja odnosi se na razmatranje i proces istraživanja odevnog

proizvoda sa gledišta međuzavisnosti sadržaja i oblika proizvoda.

Za formiranje estetskih shvatanja o pojedinim odevnim predmetima, značajan faktor predstavlja

i vladajući ukus vremena ili društvene sredine. Tako, na primer, u vreme renesanse u Italiji je bilo

mnogo pokušaja da se izrazi i formuliše princip lepote. U jednom od takvih pokušaja Leon Battista

Alberti koncept lepote opisuje rečima: „mislim da je lepota harmonija svih delova u jednom

umetničkom delu koji međusobno čine jedinstvo“.

Estetski faktor podrazumeva i red u međuodnosima pojedinih komponenti oblika i sadržaja,

uključujući primenu svih navedenih principa forme (ravnoteža, proporcija, simetrija i dr.). Estetske

zahteve moraju izvršiti timovi stručnjaka i za njihovu usprešnu primenu nije odgovoran samo dizajner.

U tabeli 1 su dati neki od najvažnijih opštih i pojedinačnih estetskih pokazatelja.

Tabela 1. Najvažniji estetski pokazatelji pri projektovanju odeće

Kompleksni pokazatelj Opšti pokazatelj Pojedinačni pokazatelj

Estetski pokazatelj kvaliteta

Informaciona

izraženost

- vizuelna označenost,

- originalnost oblika,

- osobenost-usaglašenost stila,

- celina - jedinstvo oblika, moda

Racionalnost oblika - funkcionalno-konstruktivna podešenost i

korisnost

Jedinstvo kompozicije

- organizovanost dimenzionalne strukture i

veština spajanja delova,

- plastičnost,

- prezentacija forme i izbor boje

Ergonomske funkcije odeće

Izraz „ergonomija“ vodi poreklo iz grčkog jezika („ergos“ znači „rad“ a „nomos“ znači

„zakon“). U nekim zemljama za ovaj izraz sreće se termin „biotehnika“. U svom najširem značaju

ergonomiju treba razumeti kao izračunavanje čovekove i radne okoline. Nešto neposrednije značenje

ove naučne oblasti je da se bavi izučavanjem međusobnih uticaja i veza na relaciji čovek-predmet.

15

Ergonomija kao naučna oblast prvo se afirmisala 1949. godine u Velikoj Britaniji i ubrzo je

prihvaćena u svim industrijski razvijenim zemljama. Danas ergonomija objedinjava biološke i tehničke

elemente- javlja se kao naučna oblast koja sintetizuje i kompleksno razvija i posmatra odnose između

čoveka i tehnike, tehnologije i proizvodnje. Egronomija se najviše bavi izučavanjem funkcionalnih

mogućnosti čoveka u proizvodnom procesu u stvaranju optimalnih uslova rada. Prema tome potrebno

je dobro poznavanje mera odnosa čovečjeg tela pri različitim pokretima i odeće odnosno pojedinih

aparata i mašina.

Primer položaja ljudskog tela pored kontrolne table telefonske centrale prema H. Drajfusu data

je na slici 1.

Danas, egronomija predlaže novi pregled i metodu za obuhvatanje i rešavanje problema

projektovanja na principu sistema čovek-predmet, a ne kao proizvoda za sebe. U okviru ljudskog

faktora značajnu ulogu u industrijskom dizajnu imaju oči. Očima se saznaje i doživljava oblik odeće i

drugih predmeta u svoj njegovoj vizuelnoj vrednosti, boji i dimenziji. Pomoću očnih živaca prenose se

utisci na centralni nervni sistem i stvaranju se prijatni ili neprijatni utisci. Očima se doživljavaju

takođe, svetlosni i drugi efekti.

U praktičnom radu svi stručnjaci za ergonomiju preporučuju da se radi uspešnijeg proveravanja

podataka i definisanja osnovnih dimenzionalnih i drugih parametara budućeg proizvoda, koji je

namenjen čoveku, izrade tzv. maneken lutke koje prikazuju ljudsku figuru. Ovi modeli treba da imaju

pokretne zglobove na rukama i nogama kako bi se omogućilo pomeranje i podešavanje prema

potrebama samog porizvoda koji se projektuje, i njegovim dimenzijama. Ovakve maneken lutke

obično se izrađuju u tri dimenzije, koje su prilagođene prosečnim standardima-dimenzijama ljudi, tj. za

nizak, srednji i visok rast čoveka.

Slika 1. Primer položaja ljudskog tela pored kontrolne table telefonske centrale (sve mere su u inčima)

Fiziologija odeće

Fiziologija odeće kao interdisciplinarna nauka razvila se u poslednjih nekoliko decenija. Prva

ispitivanja u ovoj oblasti urađena su za potrebe vojske, da bi se načelno mogla utvrditi konstrukcija

odeće za različite namene u kojoj bi se čovek osećao udobno i poboljšao svoje fizičke i psihičke

sposobnosti. U tu svrhu je bila izrađena funkcionalna odeća, prilagođena različitim klimatskim

uslovima odnosno različitim područjima upotrebe. Obavljena su sistematska i kvantitativna ispitivanja

uticaja odeće na čovekov organizam vezano za procese razmene toplote između tela i okoline [1].

16

Znanje na području fiziologije odeće je od tada veoma napredovalo, a u vezi sa tim i zahtevi koje

pojedini korisnik postavlja pri izboru odeće.

Da li odeća zadovoljava estetske i ergonomske zahteve, pojedinac lako proceni još pri prvom

nošenju određene odeće, međutim, drugačije je sa fiziološkom funkcijom. Odeća sa dobrim toplotno -

fiziološkim karakteristikama mora, pri različitim klimatskim uslovima i različitim fizičkim

aktivnostima korisnika, omogućiti toplotno - fiziološku ravnotežu pri minimalnom naporu tela. To

znači da čovek u njoj ne oseća ni hladnoću ni toplotu, već toplotno - fiziološku udobnost.

Udobnost pri nošenju je odlučujući kriterijum za ocenjivanje kvaliteta određene odeće.

Fiziologija odeće je zasnovana na osnovama fizike, hemije, medicine, fiziologije, psihologije,

tekstilne i odevne tehnologije. Njena osnovna područja ispitivanja su [3]:

* interakcija između tela, odevnog sistema (sastavljenog iz slojeva tekstila i vazduha) i okoline,

* uticaj vrste tekstilnih materijala i konstrukcionih parametara (vrste upotrebljenih vlakana,

konstrukcije niti i tekstilnih površinskih proizvoda, površinskih karakteristika tekstila, oblika kroja,

prileganja - pripijanja odeće itd.) na prenos toplote i vlage s površine kože u okolinu,

* optimalno projektovanje odeće za određenu vrstu upotrebe,

* uticaj odeće na čovekov organizam sa mogućnošću povećanja udobnosti, zdravlja i higijene.

Znanja na području fiziologije odeće su od tada veoma napredovala, a sa time i zahtevi koje

pojedini korisnici postavljaju pri izboru odeće, danas su mnogo viši nego što su bili nekad.

Kod projektovanja odeće, odnosno razvoja novog proizvoda, veoma značajne su ocene kvaliteta

i zadovoljstva korisnika pri nošenju odeće. Zahtevani kvalitet odeće, posmatran sa tačke zadovoljstva

korisnika, može se sumirati kroz sklonost korisnika ka:

1. estetici,

2. udobnosti odeće i

3. održavanju propisanih svojstava u određenom vremenu.

Udobnost odeće po pravilu čine samo one komponente koje se mogu kvantitativno odrediti i

izraziti kroz osećaj. Neki postupci su prikazani na slici 2.1 [4] u tri koraka:

Korak 1: Zadovoljstvo korisnika pri nošenju odeće se može oceniti preko primarnih faktora

udobnosti kroz niz testova na koje korisnik odgovara.

Korak 2: Metodologija za analizu primarnih faktora izvedenih u koraku 1 se proširuje. Fizičke

karakteristike su u korelaciji sa odgovorima iz testova, i taj odnos se razmatra kroz odgovarajucu

kontrolu.

Korak 3: Neispunjeni zahtevi kod odeće u koraku 1, prelaskom u korak 2 se usavršavaju preko

fizičkih karakteristika da bi se dobio novi proizvod.

Za mnoge uzorke se moraju uskladiti zahtevi vezani za metode merenja razvijene u koraku 2 i

pravilno odabrati za reprezentativni proizvod. Kada reprezentativni probni uzorak prođe test nošenja,

tada može zauzeti mesto na tržištu kao novi proizvod.

Slika 2.1 Postupak razvoja novog proizvoda [4]

17

Osnovni faktori udobnosti odeće izvedeni iz koraka 1, slika 2.2 [4]:

1. temperatura, vlažnost i brzina vazduha u malom prostoru izmedu kože i odeće - "Mikroklima

unutar odeće",

2. pritisak odeće na kožu čoveka - "Pritisak odeće" i

3. dodir odeće na koži čoveka - "Osećaj dodira".

Slika 2.2 Osnovni faktori udobnosti odeće [4]

Fiziološke osobine odeće

U okviru nauke fiziologija odeće, a za potrebe tekstilne i odevne industrije, proučava se

termofiziološka udobnost nošenja određenog odećnog sistema. U okviru toga odeća se posmatra kao

„kvazi fiziološki sistem“ (uglavnom kao fiziološki sistem), koji utiče na proces termoregulacije

čovečjeg tela tako da se čovek oseća udobno pri različitim klimatskim uslovima i različitim telesnim

aktivnostima.

Udobnost pri nošenju odeće predstavlja rezultat uravnoteženog procesa razmene toplote između

tela, odeće i okoline i zavisna je od posebnih toplotnih karakteristika odeće, koje predstavljaju njene

sposobnosti za prenos vlage i toplote s površine tela u okolinu.

Svi faktori, koji u određenom prostoru prouzrukuju razmenu toplote između čovekovog tela i

okoline, predstavljaju toplotnu okolinu čoveka. Termička udobnost pri nošenju odeće je rezultat

uravnoteženog procesa razmene toplote i zavisna je od 4 klimatska i 2 neklimatska parametra toplotne

okoline.

Klimatski parametri su:

- temperatura vazduha u okolini,

- relativna vlažnost vazduha u okolini,

- brzina kretanja vazduha u okolini i

- srednja temperatura zračenja u okolini.

Neklimatski parametri toplotne okoline su:

- toplotne karakteristike odeće (toplotna izolacija i otpor odeće protoku vodene pare) i

- proizvodnja toplote u čovekovom telu (brzina metabolizma i radni metabolizam).

Najznačajnije merne veličine, koje su odraz tih sposobnosti su toplotni otpor ili toplotna

izolacija odeće (Rc) i otpor odeće protoku vodene pare (Re).

18

Prva ispitivanja u ovoj oblasti urađena su za potrebe vojske da bi se načelno mogla utvrditi

konstrukcija odeće za različite namene u kojoj bi se čovek osećao udobno pa čak i poboljšao svoje

fizičke i psihičke sposobnosti.

Za vrednovanje termofizioloških osobina odeće razvijena su fizička ispitivanja toplotnih

karakteristika tekstilnih površinskih proizvoda gde se analize izvode na različitim aparatima, a

najpogodniji među njima je kožni model čoveka. Njime se simulira oslobađanje toplote i izlučenje

znoja sa površine kože. Osnovni cilj analize, sa tekstilno-tehnološkog i odevno-fiziološkog aspekta, je

konstruisati optimalan tekstil obzirom na postavljene termofiziološke i kožno-senzorske zahteve.

Laboratorijske biofizičke analize sistema odeće vrše se pomoću pokretljivog termoregulacionog

modela čovekovog tela, tj. lutke "Charlie", koja se izrađuje posebno za ispitivanja prilagođena klima

komori.

U izabranoj odeći čovek želi da se oseća privlačno, opušteno i udobno. Udobnost pri nošenju je

jedna od odlučujućih karakteristika određene odeće na osnovu koje se čovek izjašnjava da li mu

odgovara ili ne, odnosno da li se u njoj oseća dobro ili loše.

Ono što čovek registruje kao „udobna odeća“ uglavnom se sastoji od tri komponente, a to su:

- termofiziološka,

- ergonomska i

- osećaj boje.

Na osećaj udobnosti utiče veliki broj faktora kao što su vrsta materijala koji su ugrađeni u

odgovarajući sistem odeće (sirovinski sastav, površinska masa, opip, fizičko-mehanička svojstva, vrsta

dorade itd.).

Udobnost pri nošenju (tragekomfort) predstavlja odlučujući kriterijum za ocenjivanje kvaliteta

određene odeće u procesu upotrebe.

Fiziološka udobnost odeće

Udobnost koju osetimo pri nošenju odeće je subjektivna reakcija koja je posledica delovanja

različitih faktora. Odeća mora omogućiti određenu toplotnu izolaciju, visok stepen propustljivosti

vlage, zatim dobru ventilaciju, da bi se održala optimalna toplotna regulacija čovekovog tela.

Rezultat uravnoteženih interakcija u sistemu ,,čovek - klima - odeća” se izražava u čovekovoj

udobnosti pri nošenju odeće.

Udobnost nije autentična karakteristika, već rezultat odluke samog čoveka. J. G. Pontreli [5] je

proučavao različite faktore koji utiču na čovekovo shvatanje udobnosti, odnosno neudobnosti nošenja

odeće. Podelio ih je u tri različite kategorije:

I kategorija obuhvata fizičke faktore:

- klimatske veličine toplotne okoline,

- stepen fizičke aktivnosti,

- karakteristike tekstila - odeće,

- vrsta vlakana i konstrukcija tekstila,

- sposobnost za prenos toplote i vlage,

- propustljivost vazduha,

- prijanjanje, elastičnost, opip.

II kategorija obuhvata psiho-fiziološke faktore:

- životna sredina,

- konačna upotreba,

- posebne prilike u kojima se nosi određena odeća,

- modni trendovi,

- opip, vizuelni estetski utisak,

- prileganje - pripijanje.

III kategorija faktora je ,,modifikator sećanja”, koji se zasniva na:

- sopstvenim iskustvima,

- predrasudama,

19

- očekivanoj predstavi o udobnosti nošenja,

- stilu življenja.

U tehnici se za potrebe tekstilne, odnosno odevne industrije izučavaju kožno - senzorski,

toplotno - fiziološki i drugi oblici udobnosti.

Odeća kao granični sloj između čovekovog tela i okoline

Protok toplote s površine čovekove kože kroz odeću je sastavljen iz suvog protoka toplote i

protoka isparene toplote, odnosno vlažnog protoka toplote:

Hce = Hc + He (W),

gde je:

Hce - protok toplote kroz odeću (W),

Hc - suvi protok toplote (W),

He - ispareni, odnosno vlažni protok toplote (W).

Napomena: Prema međunarodnoom SI sistemu jedinica, jedinica za protok toplote (a ponegde i

za količinu toplote) je J/s i ona odgovara jedinici W (J/s = W). Ova jedinica W se u velikoj meri koristi

u praksi.

Toplota, koja se prenosi procesom kondukcije, konvekcije, radijacije i isparavanjem znoja,

prelazi s površine tela u okolinu preko sistema odeće, koga čine slojevi tekstila i slojevi vazduha.

Sistem odeće tako predstavlja prepreku slobodnoj razmeni toplote odnosno granični toplotni sloj

između tela i okoline [11]. To znači, da odeća koja je definisana kao "kvazifiziološki sistem" učestvuje

u procesu termoregulacije tela, pri čemu proces razmene toplote pospešuje ili sprečava, zavisno od

njenih termofizioloških karakteristika.

Suvi protok toplote

Suvi protok tolote (Hc), koji je primarni proces uravnoteženja toplotnog bilansa čoveka,

sačinjavaju procesi kondukcije, konvekcije i zračenja, koji zavise od razlike između srednje

temperature kože (Tk) i temperature vazduha (Tv). Kada je razlika između temperatura veća, tada je

veći i suvi protok toplote sa površine kože u okolinu. Količina suve toplote, koju oslobodi telo, zavisna

je od veličine površine odeće kroz koju prolazi toplota i od izolacionih sposobnosti, odnosno toplotnog

otpora odeće (Rc), koju čovek nosi na sebi. Za suvi protok toplote važi Newton-ova jednačina [12]:

c

vkc

R

ATTH

(W),

gde je:

Hc - suvi protok toplote (W),

Tk - srednja temperatura kože (oC),

Tv - temperatura vazduha u okolini (oC),

A - površina kroz koju prolazi toplota - površina odeće (m2),

Rc - toplotni otpor odeće (m2oC/W).

Protok isparene toplote

Čovekovo telo koristi veoma efikasan mehanizam hlađenja, koji se aktivira kada oslobađanje

toplote disanjem i suvim protokom toplote nije dovoljno, posebno pri velikom naprezanju ili pri veoma

20

visokoj temperaturi okoline. Tada počinju znojne žlezde da izlučuju vodu na površini kože, koja

isparava i na taj način koži oduzima suvišnu toplotu, koja se preko nastale vodene pare odvodi u

okolinu.

Vodena para putuje od čovekove kože kroz odeću u okolni vazduh zbog razlike pritisaka vodene

pare na površini kože Pk i pritiska vodene pare u okolnom vazduhu Pv. Protok isparene toplote (vlažni

protok toplote ili toplota isparavanja) zavisi od veličine površine odeće i toplotnog otpora odeće

protoku vodene pare:

e

vke

R

APPH

(W),

gde je:

He - protok isparene toplote, odnosno vlažni protok toplote (W),

Pk - pritisak vodene pare na površini kože (mbar),

Pv - pritisak vodene pare u okolnom vazduhu (mbar),

A - površina kroz koju se odvija vlažni protok toplote - površina odće (m2),

Re - otpor odeće protoku vodene pare (m2mbar/W).

Toplota isparavanja, odnosno vlažni protok toplote se sastoji iz procesa konvekcije toplote sa

površine kože kroz "mikroklimu", odnosno sloja vazduha između čovekove kože i odeće i prolaska

vodene pare kroz tekstilne slojeve u okolinu. Ovaj proces se odvija sledećim mehanizmima (slike 5 i 6)

[10]:

- kapilarnim transportom vode ili kondenzovane vodene pare kroz kapilare vlakana ili niti,

- adsorpcijom ili migracijom vodene pare na površini vlakana,

- apsorpcijom vodene pare u unutrašnjost vlakana, prolaskom vode kroz vlakno i desorpcijom

na spoljnoj površini tekstila,

- difuzijom vodene pare kroz tekstilne vazdušne pore (pore u vlaknima, nitima i tkaninama).

Slika 5. Mehanizmi prelaska ili transporta vodene pare odnosno vlage kroz tekstilni materijal tj. kroz

slojeve odeće

21

Slika 6. Mehanizmi prolaska vodene pare kroz tkanine [17]

Difuzija vodene pare je veća, ako je otvorenija konstrukcija tekstila i ako je kraći difuzioni put

kroz tekstil. Zato što je difuzijski koeficijent prolaska vodene pare kroz mirujući vazduh veći od

difuzionog koeficijenta za bilo koje vlakno (tabela 5). Difuzija vodene pare kroz tekstilne vazdušne

pore je najefikasniji mehanizam prelaska isparenog znoja kroz tekstil u okolinu [11]. Taj mehanizam je

efikasniji ako su tekstilna vlakna sposobnija primiti više vodene pare iz vlažnog vazduha (tabela 6).

Tabela 5. Difuzioni koeficijent vodene pare

Vrsta vlakana Difuzioni koeficijent (cm2/s)

Pamuk 1,00∙10-6

Vuna 2,38∙10-8

Polietilen 2,00∙10-9

Poliamid 5,00∙10-10

Vazduh 0,22

Tabela 6. Upijanje vode u tekstilnim vlaknima (u procentima u odnosu na suvu masu) pri različitim

relativnim vlažnostima vazduha

Upijanje vode (%) Relativna vlažnost vazduha

30 % 65 % 100 %

Poliamid 2,0 4,2 7,5

Poliester 0,4 0,9 1,8

Pamuk 5,0 8,5 28,0

Vuna 10,5 17,0 35,0

Svila 6,0 11,0 24,0

Viskoza 6,0 13,0 40,0

Tkanine iz mikrovlakana se odlikuju veoma dobrim izolacijskim osobinama i povećanom

sposobnošću prenosa i vezivanja vlage odnosno upijanja znoja koja se postiže zahvaljujući kapilarnom

mehanizmu i funkciji apsorpcije i migracije. Kvalitet tog mehanizma ne zavisi od hidrofilnosti

površine vlakana, nego zavisi od veličine površine vlakana raspoložive za apsorpciju, odnosno od

finoće vlakana. Iz fizičke zakonitosti je već poznato da je efekat kapilarnog transporta veći ako su

kapilare uže tj. što su finija vlakna odnosno pređe. Zato tekstilne površine iz mikrovlakna (zbog svoje

fine strukture) omogućavaju bolji kapilarni transport i time poboljšavaju regulaciju mikroklime na

površini kože nego tekstilne površine uobičajenih konstrukcijskih parametara iz vlakana finoće veće od

1 dtex.

22

Tekstilni površinski proizvodi iz mikrovlakana omogućavaju veću udobnost nošenja zbog

poboljšanog kapilarnog prenosa znoja i preko finoće vlakana (uslovno rečeno) većeg apsorpcionog

potencijala na površini vlakana.

Prenos toplote sa čovekovog tela u okolinu

Prenošenje toplote sa čovekovog tela u okolinu (tj. uopšteno, prenos toplote sa jednog tela na

drugo) ostvaruje se na tri načina: procesom kondukcije, procesom konvekcije i procesom zračenja.

Procesom kondukcije toplota se prenosi od jednog tela na drugo dodirom. Ako je temperatura

čovekove kože viša od temperature okolnog vazduha, toplota prelazi s površine kože na okolni vazduh

procesom kondukcije. Količina toplote koja se procesom kondukcije odvodi s površine čovekovog tela

u okolinu kroz slojeve odeće, nije zavisna od toplotne provodljivosti vlakana, iz kojih je odeća

izrađena, propustljivosti vazduha, koji se nalazi u porama vlakana, porama niti, porama između niti i

prolaza vazduha na površinu tekstilnog sloja. Prenos toplote zavisi od veličine površine sloja odeće

kroz koji prolazi toplota, njene debljine i temperaturnog gradijenta [9], što se može izraziti jednačinom:

vko TTAd

K

gde je:

Ko - toplota koja se prenosi procesom kondukcije (W),

- koeficijent toplotne provodljivosti (W/moC),

d - debljina tekstilnog materijala ili sloja (m),

A - površina kroz koju prolazi toplota (m2),

Tk - srednja temperatura kože (oC),

Tv - temperatura vazduha u okolini (oC).

S obzirom na to da vazduh ima oko osam puta veću provodljivost u odnosu na bilo koje

tekstilno vlakno (tabela 4) proces razmene toplote između tela i okoline u velikoj meri zavisi od

vazduha, koji se nalazi u tekstilnim porama, između slojeva tekstila i na površini odećnog sistema [10].

Tabela 4. Koeficijent toplotne provodljivosti tekstilnih vlakana i vazduha

Vrsta vlakana Koeficijent toplotne

provodljivosti (W/m∙oC)

Vuna 0,054

Svila 0,050

Pamuk 0,071

Acetatna celuloza 0,230

Poliamid 0,250

Poliester 0,140

Polietilen 0,340

Polipropilen 0,120

Polivinil hlorid 0,160

Vazduh 0,026

Procesom konvekcije toplota se prenosi kretanjem gasa (vazduha) ili tečnosti. Pri prelasku

toplote s površine čovekove kože kroz tekstilni sloj dolazi do konvekcije toplote u dodiru s okolnim

vazduhom. Strujanje vazduha na spoljnoj površini sloja odeće, bez obzira na to, da li se radi o

prirodnoj ili prisilnoj konvekciji, u trenutku kontakta s površinom je praktično nepokretan, kao da se

23

drži za površinu. Zbog tog tankog sloja nepokretnog ili slabo pokretljivog vazdušnog sloja je obim

izgubljene toplote zbog kondukcije i konvekcije manji [11].

Razmena toplote procesom konvekcije zavisi od temperaturnog gradijenta odnosno razlike

temperature odeće i vazduha, površine odeće i koeficijenta konvekcijskog prenosa toplote koji zavisi

od brzine kretanja vazduha:

vodkk TTAkfK

gde je:

K - toplota koja se prenosi procesom konvekcije (W),

fk - faktor pokrivenosti kože odećom - odnos površine odeće i površine kože čoveka (-),

kk - koeficijent konvekcijskog prenosa toplote (W/m2∙oC),

A - površina kroz koju prolazi toplota - površina odeće (m2),

Tod - srednja temperatura na površini odeće (oC),

Tv - temperatura vazduha (oC).

Napomena: Prenos toplote procesom konvekcije može se izračunati i po sledećoj jednačini:

vk

.

k TTvkK 60

1

gde je:

K - toplota koja se prenosi procesom konvekcije (W),

kk1 - proporcionalni faktor konvekcije koji uzima u obzir brzinu odnosno strujanje vazduha što se vidi

iz njegove jedinice (W/oC∙(m/s)0,6),

v - brzina kretanja - strujanja vazduha (m/s),

Tk - srednja temperatura kože (oC),

Tv - temperatura vazduha (oC).

Procesom zračenja odnosno radijacije toplota se, bez obzira na medijum, prenosi

elektromagnetnim talasima dužim od 760 nm. Čovekovo telo oslobađa toplotu nevidljivim zračenjem

koju prima okolina odnosno bliži predmeti. Pošto u našoj okolini obično nema predmeta koji su topliji

od našeg tela, procesom zračenja se gubi toplota. Pri tome količina toplote zavisi od temperaturnog

gradijenta, odnosno razlike temperatura površine tela i površine koja telo okružuje. Ako temperaturna

razlika nije prevelika, razmena toplote zračenjem se izračunava kao:

rodrk TTAkfR

gde je:

R - toplota koja se prenosi zračenjem (W),

fk - faktor pokrivenosti kože odećom (-),

kr - koeficijent prenosa toplote zračenjem (W/m2∙oC),

A - površina kroz koju prolazi toplota (m2),

Tod - srednja temperatura na površini odeće (oC),

rT - srednja temperatura zračenja (oC).

Napomena: Prenos toplote procesom zračenja može se izračunati i na sledeći način:

rkr TTkR

gde je:

R - toplota koja se prenosi zračenjem (W),

24

kr - proporcionalni faktor zračenja (W/oC),

Tk - srednja temperatura kože (oC),

Tr - srednja temperatura zračenja (oC).

Na slici 4. dat je šematski prikaz sva tri procesa, kojima se odvija suvi toplotni protok s površine

tela kroz odeću u okolinu.

Slika 4. Suvi protok toplote kroz odeću (Hc) u okolinu i toplotni otpor odeće (Rc)

Mikroklima između odeće i kože

Kontrolisanje svojstava vlažnosti tekstila za vreme promene uslova se može smatrati

odlučujucim faktorom za obezbeđenje udobnosti odeće pri normalnoj upotrebi. U suštini, isparavanje

znoja sa površine kože ometa odeća i ovo nedovoljno isparavanje veoma često pri nošenju odeće stvara

osećaj neudobnosti [19]. Prilikom nošenja odeće, toplota i vlažnost proizvedeni od strane tela se

zaustavljaju kao slojevi vazduha pre prolaska u okolinu, što rezultira karakterističnom mikroklimom

između kože i odeće i definiše se kao osećaj udobnosti.

Temperatura i vlažnost kože su parametri koji su zavisni od okoline (klimatskih uslova) i

faktora odeće, kao što su svojstva tkanine i otvorenost odevnih predmeta. Parametri koji utiču na

mikroklimu su prikazani na slici 2.5 [20].

Razmena vazduha između "mikroklime" u unutrašnjosti odeće i okoline procesom ventilacije

kroz otvore u odeći je posebno važna pri velikim fizičkim opterećenjima, koja su po pravilu povezana

sa kretanjem tela. Smanjena toplotna izolacija odeće i njena povećana sposobnost prenosa vlage, koja

je posledica procesa ventilacije, značajno utiče na uravnoteženje toplotnog bilansa u telu [1].

25

Slika 2.5 Faktori koji utiču na mikroklimu između odeće i kože [20]

Sistem telo - klima - odeća

Kao što je napred rečeno glavni zadatak odeće sastoji se u olakšanom provođenju toplote kroz

telo i oko tela čoveka, čime se obezbeđuje opuštanje telesnih organa, očuvanje telesne, duhovne i radne

sposobnosti, kao i osećaja zadovoljstva - prijatnosti pri nošenju te odeće. Za izolaciju toplote vazduh

ima odlučujuću ulogu. Razni slojevi vazduha u kompletu odeće kao i uticajni parametri na sistem telo -

klima - odeća, prikazani su na slici 1.

Vazduh u sistemu telo - klima - odeća određuje stanje kože, prenos toplote, vlage i pare. Vazduh

prenosi i toplotno zračenja npr. sunčanih zraka i td. Kretanje tog vazduha u fizičkom i hemijskom

smislu određuje vreme u kojem će se oblačiti određeni sistem (paket) odeće. Ovaj parametar se

određuje na osnovu temperature čovečjeg tela i razlike pritiska pare između čovečje kože i okoline. Tu

vlada mikroklima koja se prenosi preko slojeva odeće od prvog do poslednjeg. Ovo kretanje vazduha

je nazvano “kamin” efekat.

Novija istraživanja su pokazala da odlučujuću ulogu pri nošenju odeće ima površina tekstila.

Tako npr. poznato je da glatke tkanine deluju iritirajuće na kožu. Glatki tekstilni materijali se lepe za

kožu pri znojenju što je neprijatno za nošenje, dok je tekstil koji nema glatku površinu prijatniji za

nošenje. Ovaj efekat prijatnosti se zasniva na površini dodirivanja tekstila sa kožom pa prema tome i

na propustljivst vazduha.

Hrapavi (neravni) materijali se teže kvase znojem čovečjeg tela od glatkih. Na taj način se

povećava prostor mikroklime između kože i tekstila. Pored površine tekstila na provodljivost vazduha

veliku ulogu imaju debljina i gustina tekstilnih materijala (tabela 2).

Tabela 2. Uticaj konstrukcije tekstila na propustljivost vazduha Tekstilni materijal Debljina,

mm

Površinska

masa, g/m2

Zapremina

pore, %

Propust. vazd.

cm3/cm2∙s

PA pletenina od filament. vl. 0,37 109 74 168,5

PES pletenina od tekstur. pr. 0,76 96 91 220

PES pletenina od šapelnih vl. 1,05 210 85 195,5

Tkanina iz PES/pam, 65/35% 0,44 115 81 35,2

26

Iz tabele se vidi da najbolju propustljivost vazduha obezbeđuju pletenine izrađene od

teksturirane poliesterske pređe a najmanju tkanine izrađene iz mešavine poliesterskih i pamučnih

vlakana u odnosu 65/35 %. Teksturirana pređa je voluminoznija u odnosu na pređu ispredenu od

štapelnih vlakana istog sirovinskog sastava pa obezbeđuje bolju propustljivost vazduha.

Isto tako propustljivost vazduha je zavistan i od debljine tekstilnog materijala. Međutim, prolaz

vazduha kroz tekstilni materijal više zavisi od njegove strukture nego od debljine.

Slika 163. Sistem telo - klima - odeća

Efekat “fitilja” vezan je za moć upijanja vlage i on je jedan od veoma važnih osobina odeće.

Moć upijanja vlage se najčešće ispituje prema DIN-u 53924. Ova metoda koristi kapacitivni princip

određivanja moći upijanja vlage. Tekstilni uzorak se stavlja između dve kleme čiji je donji deo

potopljen u vodu do konstantnog nivoa. Na gornjem delu aparata nalaze se dve mesingane ploče koje

su povezane sa električnom strujom i čine jednu elektrodu kondenzatora. Drugu elektrodu predstavlja

postignuti nivo vode u tekstilnom uzorku.

Kapacitet kondenzatora je proporcionalan površini ploča kondenzatora i nivou vodenog stuba u

uzorku. Merna veličina je promena kapaciteta i površine ploča kondenzatora u određenom

vremenskom razmaku. Odnos promene kapaciteta i vremenskog intervala, daje brzinu upijanja vode.

Ako se uvedu analogni digitalni sistemi, onda se može preko računara, direktno očitati ili registrovati

brzina upijanja vode u tekstilnom uzorku.

Upijanje vode od strane tkanine za odela izrađene od mešavine vune i poliesterskih vlakana u

različitim odnosima prikazano je na slici 164.

Iz dijagrama se vidi da brzina upijanja vode opada sa porastom udela vunenih vlakana u tkanini.

Prema tome, iz ovog primera se vidi da je kod čisto sintetičke tkanine kvašljivost gornje površine veća

(brža) u odnosu na gornju površinu vunene tkanine.

27

Slika 164. Dijagram brzine upijanja vode tkanine u zavisnosti od odnosa vlakana PES/vuna

Svojstva materijala

U osnovi svakog postupka merenja ili ispitivanja je težnja ili potreba da se kvantitativno odredi

neko svojstvo, bilo da se radi o svojstvima živih bića, predmeta ili pojava [21]. Tekstilni proizvodi po

definiciji sadrže najmanje 90 % vlakana koja su nekim tekstilnom procesom (predenjem, tkanjem,

pletenjem i dr.) oblikovana u materijale potrebnih karakteristika. Oni treba da ispune određene

fiziološke, funkcionalne i estetske zahteve.

Primena tekstilnih vlakana za željenu vrstu proizvoda određena je uglavnom njihovim

svojstvima. Svojstva vlakana, a time i gotovih proizvoda, su određena hemijskim sastavom i

strukturom [22]. Ova međuzavisnost strukture i svojstava vlakana prikazana je sl. 2.6.

Svojstva vlakana obuhvataju mnoštvo karakteristika koje određuju njihovo ponašanje u preradi i

nameni. Svojstva prirodnih vlakana zavise od biljne vrste, uslova gajenja i načina izolovanja. Na njih

se ne može značajnije uticati. Nasuprot tome, na svojstva hemijskih vlakana može se uticati izborom

postupka njihovog dobijanja i variranjem tehnoloških parametara procesa dobijanja i naknadne obrade.

Svojstva vlakana mogu da se odrede direktnim merenjem na pojedinačnim vlaknima, na skupu

vlakana, na poluproizvodima ili na gotovim proizvodima.

Prema karakteru svojstava, mogu se razvrstati na vektorske i skalarne veličine. Šematski prikaz

svojstava vlakana prema njihovom karakteru dat je na sl. 2.7 [22].

Slika 2.6 Međuzavisnost strukture i svojstava vlakana [22]

28

Slika 2.7 Podela svojstava materijala prema karakteru veličina

Svako od ovih svojstava tekstinih vlakana neposredno utiče na postupak izrade pređe i kvalitet

gotovih proizvoda (tkanina, pletenina, netkanog tekstila i dr.).

Svojstva tekstilnih vlakana imaju uticaja na proces oplemenjivanja tekstilnih materijala i na

ponašanje odeće i drugih tekstilnih proizvoda pri upotrebi, pranju i hemijskom čišćenju [22].

Upotrebna svojstva vlakana obuhvataju ponašanje proizvoda u toku njihove upotrebe i

održavanja. U tom smislu odevni predmeti se podvrgavaju delovanju atmosferskim uslovima, nošenja i

pranja, odnosno hemijskog čišćenja. Pored ovih ispitivanja, za odevne predmete se vrši:

- određivanje fizioloških svojstava (npr. sposobnosti zadržavanja toplote, propustljivosti

vazduha, upijanja znoja, promeni mekoće, savitljivosti itd.),

- određivanje spoljnog izgleda (kvalitet izrade odevnog predmeta, ravnomernosti boje,

postojanosti oblika, podešenosti za određeni oblik tela, pad materijala, deformisanje pri sedenju i sl.),

29

- određivanje ponašanja pri nezi i održavanju (npr. sposobnosti udaljavanja nečistoća, ponašanju

pri čišćenju i peglanju itd.) i

- određivanje izdržljivosti odnosno veka trajanja ili stepena iznošenosti (npr. merenjem jačine

šava, otpornosti prema klizanju osnove ili potke, deformisanosti šava, otpornosti na habanje i sl.)

Upotrebna svojstva proizvoda od vlakana su rezultat složene međuzavisnosti svojstava vlakana,

njihovog ponašanja prema delovanju raznih agenasa, konstrukcijskih karakteristika tekstilnih

proizvoda i načina njihovog oplemenjivanja i uslova pod kojima se dati proizvod upotrebljava,

odnosno održava.

Osnovni zadatak odeće je da štiti telo od raznih uticaja okoline, da ublaži delovanje raznih

klimatskih i mehaničkih uticaja (kao što su pritisak, trenje, istezanje i sl.) a da se pri tome ne pocepa i

značajnije ne promeni svoj oblik. Sa porastom primene hemijskih vlakana, pored zaštitne i estetske

funkcije, postavljaju se zahtevi za neka dodatna svojstva kao što su smanjenje sklonosti prema

stvaranju pilinga, naelektrisanja statičkim putem i smanjenje prljanja.

Da bi se izrazila pogodnost nekog materijala i kroja za određeni odevni predmet koristi se

termin udobnost ili komfornost. Većina svojstava koja obezbeđuju udobnu odeću se ne mogu

obezbediti primenom samo jedne vrste vlakana. To se postiže primenom mešavine vlakana, izborom

odgovarajuće tehnologije proizvodnje pređe i tekstilnih proizvoda i njihovog oplemenjivanja, kao i

krojem odeće.

Kvalitet odeće odražava se ne samo u ispunjenju estetskih i funkcionalnih zahteva nego i u

lepoti pada, pažljivom odabiru konstrukcije krojeva, stabilnosti oblika, ugodnom osećaju pri nošenju i

što jednostavnijem načinu održavanja. Glavni zadatak proizvođača odeće je da preoblikuje tkaninu,

pleteninu, netkani tekstil u odgovarajući oblik odeće koji mora da zadovolji statičke i dinamičke

antropometrijske zahteve ljudskog tela i da bude prilagodljiv svim uslovima upotrebe prilikom nošenja.

Kod toga, mehanička i fizička svojstva upotrebljenih materijala imaju značajan uticaj na konstrukciju

odeće a i na kvalitet gotovih odevnih proizvoda.

Jedna od presudnih karakteristika pri odabiru tkanina i odeće je opip materijala, koji psiholiški

deluje na potrošača, a određuje se najčešće subjektivno tj. opipom ruke. Još tridesetih godina prošlog

veka naglašeno je koliko su važna ispitivanja opipa tekstilnih materijala i proučavanje njihovih

mehaničkih karakteristika za inženjersko projektovanje tekstila.

Danas se opip određuje objektivno jer su se pronašle metode i načini igzaktnog i nesubjektivnog

merenja na osnovu mehaničkih i fizičkih svojstava materijala.

Radi isključivanja subjektivnog ocenjivanja opipa materijala (npr. tkanine) danas se koriste dva

merna sistema za objektivno vrednovanje mehaničkih i fizičkih svojstava:

- KES (Kawabata Evaluation System) i

- FAST (Fabric Assurance by Simple Testing).

Poznavanje prerađivačkih sposobnosti tekstilnih materijala važno je i u procesima izrade odeće

kako ne bi došlo do zastoja i problema u proizvodnji, što odnosi mnogo vremena i ujedno utiče na

kvalitet i cenu izrade. Zbog toga se nalaze pronalaze nove metode i merni sistemi za objektivno

vrednovanje svojstava tekstilnih materijala kako bi se egzaktno i nesubjektivno ocenila svojstva

materijala, te na taj način predvideli mogući problemi u toku izrade i pravovremeno uklonili.

Toplotna svojstva odeće

Udobnost pri nošenju odeće je zavisna od njene sposobnosti za prenos toplote i vlage s površine

čovekovog tela u okolinu. Merne veličine, koje su odraz tih sposobnosti, su:

* toplotni otpor odeće Rc i

* otpor odeće protoku vodene pare Re.

Ta dva parametra u procesu razmene toplote su značajne veličine, koje mogu da utiču na

čovekov pravilan izbor odeće.

Toplotni otpor odeće (Rc) i otpor odeće protoku vodene pare (Re) su veličine kojima se opisuje

termofiziološki uticaj odeće na čoveka, a sastoje se iz više komponenata (slike 2.26 i 2.27):

30

- toplotnog otpora (Rct) i otpora protoku vodene pare (Ret) pojedinih slojeva tekstila odnosno

slojeva odeće, iz kojih se sastoji celi sistem odeće koju čovek ima na sebi,

- toplotnog otpora (Rcl') i otpora protoku vodene pare (Rel') svih slojevavazduha u celom sistemu

odeće,

- toplotnog otpora (Rcl") i otpora protoku vodene pare (Rel") slojeva vazduha, koji se nalaze na

spoljnoj površini sloja odeće.

Toplotno fiziološka svojstva odeće nisu u velikoj meri zavisna od oblika modela i

konstrukcijsko-tehnoloških parametara same odeće, nego su zavisna od sirovinskog sastava vlakana,

tehnologije predenja, tkanja odnosno pletenja, od debljine pređe, gustoće tkanine odnosno pletenine,

površinske mase i površinske strukture, te procesa dorade [83].

Toplotni otpor odeće (toplotna izolacija odeće)

Osnovni parametar kvaliteta odeće u našem podneblju svakako je toplotna izolacija. U suštini

zaštita od hladnoće je osnovni razlog zbog koga je čovek počeo da se oblači, jer je tokom evolucije

izgubio svoju prirodnu odeću - dlaku, pa je nju zamenio odećom, izrađenom od krzna životinja. Čovek

je postepeno naseljavao predele, koji nisu bili najbolje ugodni za življenje (velike oscilacije

temperature između dnevnih i noćnih ali i letnjih vremena). Međutim, u tim predelima je bilo dovoljno

hrane pa su drugi nedostaci potiskivani. Prvobitni čovek je ubirao plodove prirode a time je lako

saznavao da mu odgovara zaštita koju pruža krzno životinja. Verovatno je najpre upotrebljavao krzno

da bi na njemu spavao i s njim se pokrivao, jer je temperatura noću niža od dnevnea i matabolizam je

na najnižem energetskom nivou za vreme spavanja. Kad su pak bile temperature niske, počeo je

upotrebljavati krzno i u toku dana u obliku najprimitivnije odeće.

Pod toplotnom izolacijom odeće podrazumeva se količina odeće, koja u datim uslovima

omogućava korisniku ostvarenje osećaja ugodnosti. Taj parametar se može kvantitativno izraziti s

toplotnim otporom koji je povezan sa debljinom odeće i koeficijentom toplotne provodljivosti odeće.

Kod višeslojne odeće toplotni otpor predstavlja zbirni otpor svih slojeva odeće i sloja nepokretnog

vazduha na površini odeće.

Toplotni otpor odeće Rc je veličina kojom se opisuje toplotno fiziološki uticaj odeće na čoveka, a

sastavljen je od više komponenata, sl. 2.26 [15]:

clclctc RRRR

gde je:

Rc - toplotni otpor odeće (m2oC/W),

Rct - toplotni otpor slojeva tekstila odnosno slojeva odeće, iz kojih se sastoji celi odevni sistem, koju

čovek ima na sebi (m2oC/W),

clR - toplotni otpor svih slojeva vazduha u celom odevnom sistemu (m2oC/W),

clR - toplotni otpor sloja vazduha koji se nalazi na spoljnoj površini sloja odeće (m2oC/W).

Slika 2.26 Toplotni otpor tekstilnih i vazdušnih slojeva

Toplotni otpor ili toplotna izolacija kao otpor suvom protoku toplote (konvekcija, radijacija,

kondukcija) direktno ili indirektno zavisi od sledecih faktora:

31

- debljine mirujućih slojeva vazduha,

- sirovinskog sastava upotrebljenog tekstila,

- debljine upotrebljenog tekstila,

- gustoće upotrebljenog tekstila,

- broja slojeva odeće,

- debljine slojeva odeće,

- brzine strujanja vazduha,

- konstrukcije i načina nošenja i dr.

Kao mera zadovoljenja određene vrednosti toplotnog otpora u određenim uslovima utvrđuje se

tolerancija na 6 i više sati. To znači da će odeća omogućiti da korisnik moze ostati ui okviru date

ugodnosti šest i više sati u datim uslovima i da će odeća zadovoljiti u pogledu toplotnog otpora s

obzirom na toplotnu izolaciju. Teško je izračunati pravilnu vrednost toplotnog otpora za realnu odeću.

To je zbog toga, jer se zanemaruje međusobna uloga odeće, posebno pri kretanju (pri obavljanju

određenog rada). Pri hodanju je, na primer, najmanje udaljena unutrašnja površina unutrašnjeg sloja

odeće od površine kolena dok je napred najbliža. Istovremeno je površina kolena druge noge, koja je u

krajnjem zadnjem položaju kolena, dok je napred najbliža. Istovremeno je površina kolena unutrašnjeg

sloja odeće - u tom primeru to je najčešće unutrašnja površina pantalona.

Na primer, troslojna odeća ima sedam slojeva koji daju odgovarajući toplotni otpor. Prvi sloj je

sloj vazduha neposredno na površini kože korisnika; potom dolazi prvi sloj odeće, pa sloj vazduha

između prvog i drugog sloja odeće i tako dalje. Na površini zadnjeg sloja odeće je još jedan sloj

mirujućeg vazduha. Taj zadnji sloj mirujućeg vazduha ima konstantni toplotni otpor u mirnom

vremenu. Ako duva vetar sa više od 1 m/s toplotni otpor tog sloja će se brzo smanjivati. Realne uslove

upotrebe odeće mogu se lako simulirati na lutki (hodanje pri različitim brzinama kretanja) i izmeriti

toplotni otpor. Ako se te mogućnosti nemaju, upotrebljavaju se statične metode. Pri tome sloj odeće se

stavi između dve ploče koje imaju različite temperature i meri se količina toplote, koja ide kroz sloj

odeće (uzorak).

Otpor odeće protoku vodene pare

Otpor odeće protoku vodene pare Re je veličina kojom se opisuje toplotno fiziološki uticaj odeće

na čoveka, a sastavljen je od više komponenata, sl. 2.27 [15]:

elelete RRRR

gde je:

Re - otpor odeće protoku vodene pare (m2mbar/W),

Ret - otpor protoku vodene pare slojeva tekstila odnosno slojeva odeće, iz kojih se sastoji celi odevni

sistem, koju čovek ima na sebi (m2mbar/W),

elR - otpor protoku vodene pare svih slojeva vazduha u celom odevnom sistemu (m2mbar/W),

elR - otpor protoku vodene pare sloja vazduha koji se nalazi na spoljnoj površini sloja odeće

(m2mbar/W).

Slika 2.27 Otpor protoku vodene pare tekstilnih i vazdušnih slojeva

32

Otpor odeće protoku vodene pare odnosno isparenom znoju je zavisan od sledećih faktora:

- sirovinskog sastava tekstila,

- poroznosti slojeva tekstila,

- debljine upotrebljenog tekstila,

- debljine slojeva odeće,

- broja slojeva odeće,

- brzine strujanja vazduha,

- konstrukcije i načina nošenja i dr.

Toplotna svojstva odeće su dinamičke karakteristike, zato rezultati ispitivanja dobijeni pomoću

merenja u statičkim, veštački ostvarenim uslovima u laboratoriji (bez vetra), najčešce nisu jednake

vrednostima u realnim uslovima nošenja.

Parametri, kao što su kretanje tela, položaj tela, vetar i apsorpcija vlage, u većini primera

redukuju ispitane vrednosti. Te parametere je zato nužno uzeti u obzir pri oceni funkcije odeće [84].

Indeks protoka vlage

Poznato je da deblja odeća, koja ima dobru toplotnu izolaciju, ima po pravilu i veći otpor

protoku vodene pare od lakše odeće. Iz podataka o vlažnom otporu određenog sistema odeće ne može

se zaključiti da li je projektant uspeo da projektuje odeću s nižim otporom protoku vodene pare. Zato

se za ocenjivanje karakteristika kvaliteta tekstila za odeću i celog odećnog sistema upotrebljava tzv.

indeks protoka vlage (im), koji pokazuje otpor protoku vlage u zavisnosti od toplotne izolacije:

e

cm

R

R.i 60

gde je:

im - indeks protoka vlage (-),

Rc - toplotni otpor odeće (m2oC/W),

Re - otpor odeće protoku vodene pare (m2mbar/W),

0.6 - korekcioni faktor koji ima jedinicu mbar/oC.

Faktor 0,6 je izabran tako, da je najveća moguća vrednost indeksa protoka vlage jednaka 1. Kod

odeće sa beskonačno velikim otporom protoku vodene pare (Re = ) indeks protoka vlage im = 0.

Prema tome za projektovanje odeće važi pravilo: što je veći "im" to je bolje! Nekoliko primera

vrednosti indeksa protoka vlage za tekstil i odeću prema [7] date su tabeli 1.

Tabela 1. Indeks protoka vlage za tekstil i odeću (im) Vrsta tekstila i sistema odeće im

Tekstil

Tekstil za mušku i žensku gornju odeću

Tekstil za košulje

Donji veš (pletenina)

Tekstil za trenerke

Netkani tekstil

Toplotni-izolacioni slojevi (npr. krzno)

Tekstil za prekrivače i vreće za spavanje

0.15-0.35

0.20-0.40

0.25-0.50

0.25-0.40

0.35-0.55

0.45-0.70

0.50-0.90

Sistemi odeće

Laka muška odeća

Teška muška odeća sa debelim donjim vešom

Muška odeća sa zimskim ogrtačem

Radna odeća (neoptimalna)

Radna odeća (optimalna)

Odeća za zaštitu od hladnoće

Vreća za spavanje

0.60-0.67

0.50-0.57

0.48-0.54

0.40-0.50

0.60-0.72

0.45-0.55

0.50-0.60

33

Uticaj temperature na toplotnu zaštitu odeće

Kad su izmereni koeficijent toplotne provodljivosti i debljina slojeva odeće, izračunava se

toplotni otpor odeće. Tada koeficijent toplotne provodljivosti zavisi od temperature. Isto tako od

temperature zavisi i toplotni otpor. Ta zavisnost se može opisati jednačinom:

0 1T Tk T (6.6)

gde je:

λT - koeficijent toplotne provodljivosti pri promeni temperature na obe strane materijala (W/m∙oC),

λ0 - koeficijent toplotne provodljivosti pri temperaturi 0 oC, ili temperaturi koju ima standardna

atmosfera (20 oC) - zavisno od dogovora (W/m∙oC),

kT - empirijska konstanta, koja ima vrednost 0,0025/oC (0,0025 oC-1),

∆T - temperaturna razlika na obeju strana tekstilnog materijala (oC).

Obzirom na vrednost empirijske konstante kT, sa povećanjem temperature vrlo često se

povećava i vrednost koeficijenta toplotne provodljivosti se povećava. Ako, na primer, određena tkanina

ima koeficijent toplotne provodljivosti 3,31∙10-3 W/m∙oC pri 0 oC, povećava se ta vrednost pri 40 oC na

3,36∙10-3 W/m∙oC, što je za 10 % više nego pri 0 oC. Na 100 oC provodljivost je 4,14∙10-3 W/m∙oC ili za

oko 25 % više nego pri 0 oC. To delovanje treba ispoštovati pri projektovanju odeće.

Ukupni toplotni otpor može se napisati i u obliku jednačine:

STTQ

R 21

1

Toplota Q (protok toplote) je dejstvujuća toplota koja se prenosi kondukcijom od površine tela

do površine odeće. Toplota se najpre prenosi u okolinu konvekcijom i zračenjem. Može se

pretpostaviti, da sva toplota koju osoba stvori sa površine kože ide u okolinu i istovremeno se osoba

ugodno oseća. To ne znači da je Q u jednačini 6.7 jednaka količini toplote, koju je primila površina

odeće iz okoline. Isto tako se zbog dodatne količine toplote koja dolazi iz okoline povećava ukupna

količina toplote koja je na raspolaganju i zbog toga se dostiže ravnoteža pri manjim vrednostima

toplotnog otpora.

Uticaj vode na toplotnu zaštitu odeće

Voda bolje prenosi toplotu u odnosu na tekstilno vlakno, tekstilni proizvod ili vazduh.

Površinski tekstilni proizvod se sastoji iz tri komponente: vlakna, vode i vazduha. Količina vlakana je

konstantna. Ako im se poveća zapremina zbog bubrenja često se to povećanje pripisuje vodi, koju su

upila. Sa povećanjem količine vode u tekstilnom proizvodu se smanjuje količina vazduha, povećava se

ukupnu koeficijent provođenja toplote tekstilnog proizvoda srazmerno s povećanjem količine vode u

njemu.

U odnosu na trokomponentni sastav zapremine površinskog tekstilnog proizvoda i osobine da se

sa povećanjem količine vode u njemu smanjuje količina vazduha, realno je očekivati linearno

povećanje vrednosti ukupnog koeficijenta provodljivosti toplote sa povećanjem količine vode u

tekstilnom proizvodu. To se može izraziti sledećom jednačinom:

Wkww 10

gde su:

λw - koeficijent toplotne provodljivosti pri promeni vlažnosti materijala (W/m∙oC),

34

λ0 - koeficijent toplotne provodljivosti apsolutno suvog površinskog proizvoda (W/m∙oC),

kw - empirijska konstanta koja je jednaka:

1

0

w

ak

a ,

a0 - koeficijent toplotne provodljivosti apsolutno suvog površinskog proizvoda (W/m∙oC), koji je

jednak 0 0a ; (a0>0),

a1 - smerni koeficijent premice (vezan sa uglom nagiba krive),

∆W - količina vode u površinskom tekstilnom proizvodu; procenti (%) na suvu masu proizvoda (ili %

relativne vlažnosti okolnog vazduha).

Početna vrednost koeficijenta λ pri apsolutno suvom proizvodu i vrednost smernog koeficijenta

a1 su često različiti pri različitim tekstilnim površinskim proizvodma, sirovinskog sastava itd., jer je

vrlo teško dobiti apsolutno suv uzorak tekstila pa je preporučeno da se početna vrednost koeficijenta

toplotne provodljivosti odnosi na standardnu atmosferu, što znači da uzorak ima toliko vlage, kao što je

propisana u standardnoj atmosferi za datu vrstu sirovine.

U tabeli 6.1. je prikazana zahtevana vrednost koeficijenta toplotne provodljivosti u zavisnosti od

količine vode u proizvodu.

Tabela 6.1. Uticaj količine vode i vodoodbojne impregnacije na zahtevane vrednosti koeficijenta

toplotne provodljivosti u češljanoj vunenoj tkanini za mušku odeću

Stanje

uzorka

λ, W/moC Debljina tkanine, mm Količina vode, %

impreg. neimpreg. impreg. neimpreg. impreg. neimpreg.

0 % f 0,06717 0,06253 0,598 0,685 0,0 0,0

25 % f 0,07175 0,07303 0,579 0,681 1,6 1,7

50 % f 0,07525 0,0705 0,561 0,662 5,5 6,9

75 % f 0,07758 0,07308 0,579 0,681 9,4 10,4

100 % f 0,08003 0,08089 0,572 0,675 11,9 13,9

50 % vode 0,17922 0,22389 0,592 0,741 50,0 50,0

75 % vode 0,26075 0,25083 0,630 0,722 75,0 75,0

100 % vode 0,30258 0,26181 0,641 0,761 100,0 100,0 (f - procenat relativne vlažnosti vazduha, impreg. - impregnirana, neimpreg. - neimpregnirana)

Sa povećanjem količine vode povećava se toplotna provodljivost. Pri 100 % relativne vlažnosti

neimpregnirani uzorak upije 13,9 % vode; međutim impregnirani upije samo 11,9 %. Apsolutno suv

impregnirani uzorak ima za približno 9 % veću provodljivost toplote nego neimpregniran, jer

neimpregnirani uzorak upija više vode pri određenoj relativnoj vlažnostu okolnog vazduha, ta razlika

se smanjuje s povećanjem relativne vlažnosti vazduha. Pri 100 % relativne vlažnosti imregnirani

uzorak ima približno 1 % nižu vrednost koeficijenta toplotne provodljivosti. To je takođe razumljivo u

odnosu na sadržaj vode u navedenim uzorcima.

Zanimljive su zahtevane vrednosti koeficijenata toplotne provodljivosti pri 50 %, 75 % i 100 %

sadržaja vode u uzorcima. Pri 50 % sadržaja vode neimregniran uzorak ima vidno još veću vrednost,

pri 75 % i 100 % sadržaja vode bitno se menja. Impregnirani uzorak ima oko 4 % veću vrednost

koeficijenta toplotne provodljivosti nego neimpregnirani uzorak. Ta očigledna promena verovatno je

posledica načina raspodele vode u uzorku. Ako se posmatra debljina uzoraka, vidi se da

neimpregnirani suvi uzorak ima za 14 % veću debljinu nego impregnirani. Pri 100 % sadržaja vlage ta

razlika se povećava na 19 %. Na osnovu toga se zaključuje da neimpregnirani uzorak više bubri nego

neimpregnirani. To zapažanje je još izraženije pri 50 % sadržaja vode, gde iznosi 25 %.

U impregniranom uzorku je veći udeo vode u vlaknima i pređi. Međutim, ako su pore između

niti osnove i potke još umereno ispunjene vazduhom, jer se toplota prenosi kroz tvrde materije i

35

tekućine zbog kretanja atoma, grupe atoma i molekula toplota se prenosi s sloja vode, koja se nalazi na

površini uzorka, kroz vlakna i vodu, koja je u njima i sloju vode na površini i zatim kroz celokupan sloj

vazduha. Koncentracija molekula u vazduhu (gustina vazduha), koji prenose energiju, je manja od

koncentracije molekula u vodi ili vlaknu.

U impregniranom uzorku više je verovatno, da je voda između niti osnove i potke nego na

površini vlakana. Tako stvara povezanu mrežu koja je povoljnija za provođenje toplote, nego što je to

primer u neimpregniranom uzorku. Odatle je verovatno i razlika u brzini provođenja toplote.

Poslednja jednačina je testirana na većem broju različitih tkanina. Ustanovljeno je, da je

dobijena najmanja vrednost koeficijenta korelacije veća od 0,93 pri testiranju zavisnosti koeficijenta

toplotne provodljivosti od relativne vlage u intervalu od 0 % do 100 %.

Uticaj vetra i vazdušnog pritiska na toplotnu zaštitu odeće

Vetar ima pre svega najveći uticaj na zahteve toplotnog otpora. Zahtevi toplotnog otpora su

različiti u zavisnosti da li je osoba gola ili obučena. Ako je osoba gola zahtev toplotnog otpora je u

odnosu na mirujući vazduh na povrsini kože,a ako je osoba obučena primenjuje se sloj mirujućeg

vazduha na površini odeće. Koža nije propusna za vazduh, odeća jeste. To znači da vetar ne bi uticao

samo na zahteve toplotnog otpora odeće. To se vidi iz dijagrama na slici 6.1. Vetar prodire kroz odeću,

pri tome se zagreva i tako zagrejan napušta odeću. Posledica toga je povećanje toplotnog gubitka,

odnosno smanjenje toplotnog otpora odeće. Ukupni toplotni otpor odeće Rc predstavlja zbir toplotnog

otpora odeće ( clctod RRR ) i mirnog sloja vazduha na površini odeće ( clv RR ). Smanjenje

toplotnog otpora u zavisnosti od brzine vetra je dato u tabeli 6.4.

Slika 6.1. Uticaj brzine vetra na promenu toplotnog otpora odeće (Rod) i ukupnog toplotnog otpora

odeće (Rod + Rv)

Tabela 6.4. Uticaj brzine vetra na ukupni otpor pri provođenju toplote

Toplotni otpor odeće Rc

(m2∙oC/W)

Brzina vetra (m/s)

1,3 6,3 10,7

Izmereni Rc 0,52452 0,41184 0,30852

Izračunati Rc 0,52452 0,49824 0,49212

Odstupanje (%) 0,0 21,3 60,0

36

Slika 6.2. Zavisnost brzine protoka vazduha kroz tkanine u zavisnosti od pritiska

Brzina protoka vazduha značajno je zavisna od razlike pritiska na suprotnim površinama

tkanine, ali je zavisna još i od veličine, broja i oblika pora u tkanini, kvaliteta zidova pora, dužine pora

itd. Zbog toga je brzina protoka vazduha pri idređenim pritiscima različita za tkanine različitih

konstrukcija (dijagram na slici 6.2.). Iz dijagrama se vidi da je brzina protoka vazduha kroz tkanine 1

do 4 približno linearno zavisna od pritiska. Te tkanine su vrlo guste, a tkanina 10 je veoma retka.

Brzina protoka vazduha kroz tkanine može se izračunati jednačinom:

b bV A h P a h

gde je:

V - zapreminska brzina protoka vazduha,

A = P∙a,

P - slobodna površina u tkanini kroz koju prolazi vazduh pri razlici pritiska,

a - odgovarajući koeficijent korekcije,

h - razlika pritisaka vazduha ispred i iza tkanine,

b - eksponent, koji u priličnoj meri uvećava protok vazduha kroz pore u tkanini (b = 0,5÷1).

Prema tome otpor protoku vazduha guste tkanine je vrlo velik pa je potrebno upotrebiti veći

pritisak, da bi se postigla jednaka linearna brzina protoka vazduha kao kroz retke tkanine. Linearna

brzina protoka vazduha kroz odeću s obirom na površinske tekstilne proizvode približno je srazmerna

brzini vetra kod vrlo retkih površinskih proizvoda i približno kvadratu brzine vetra pri vrlo gustih

površinskih proizvoda.

Rezultati iz tabele 6.4. potvrđuju pretpostavku, da prodor vazduha pri određenoj brzini vetra

kroz odeću pospešuje gubljenje toplote, naročito pri brzini vetra većoj od 1,3 m/s. Sa povećanjem

brzine vetra ti gubici se povećavaju, pa tako na primer, oni iznose 60 % pri brzini vetra od 10,7 m/s.

Odavanje toplote s površine kože u okolinu prikazano je na slici 6.3.

Vrednost toplotne izolacije svih slojeva odeće je Rod a mirnog vazduha Rv. Pretpostavlja se da se

vazduh, koji se nalazi između povrsine kože i graničnih slojeva između odeće ne kreće. Ta

pretpostavka približno važi, ako je osoba u stanju mirovanja i nema vetra. Zbog toga često

pretpostavljamo da se toplota prenosi pak u okolinu procesom konvekcije i zračenjem.

37

Slika 6.3. Prenos toplote kroz odeću i sloj mirnog vazduha na površini odeće

Uticaj oblika površine odeće na toplotnu zaštitu odeće

Oblik odeće je prilagođen obliku tela čoveka. Pojedini delovi površine tela su ravni (delovi

trupa, stopala itd.), dok su drugi valjkasti (noge, ruke, prsti itd.). Takođe, postoje sferični oblici

površina (vrhovi prstiju, lobanja itd.). Gubitak toplote kroz ravnu površinu je manji nego kroz valjkastu

ili sferičnu površinu. Te razlike se povećavaju sa smanjenjem prečnika valjka odnosno cilindra. Zbog

toga se pojavljuju problemi u odnosu na toplotnu izolaciju, na primer šake u odnosu na prste kod

rukavica za hladnu okolinu.

a) Provođenje toplote kroz ravnu površinu

Provođenje toplote kroz ravnu površinu može se opisati jednačinom:

STTd

Q 21

gde je:

Q - količina toplote odnosno protok toplote koju čovek odaje s površine kože u okolinu (W),

λ - koeficijent toplotne provodljivosti potkožnog tkiva osobe koja ima ulogu termoizolacionog sloja

(W/m∙oC),

d - debljina potkožnog tkiva (m),

T1 - temperatura tela čoveka - obično 37 oC (oC),

T2 - temperatura okoline (oC),

S - površina kože (m2).

Pri tome se podrazumeva da je površina, kroz koju se vrši protok toplote, mnogo veća nego

rubna (ivična) površina, koja je jednaka prozvodu obima rubne posmatrane površine i debljini tela, čija

se površina posmatra. Ako je, na primer, površina površinskog tekstilnog proizvoda, na koju

posmatramo protok toplote, krug poluprečnika 0,5 m i debljine 1 mm, tada je površina toga kruga

0,785 m2 i bočna površina 0,003142 m2 ili samo 0,4 % od površine, kroz koju se posmatra protok

toplote. U tom slučaju često zanemarujemo količinu toplote, koja se gubi kroz ivice (rubove)

posmatranog tekstilnog proizvoda.

Proizvodnja ili gubitak toplote u jedinici vremena može se prikazati jednačinom:

1 2

SQ T T

d

38

gde su:

Q - količina toplote koja prolazi kroz površinski tekstilni proizvod (W),

λ - koeficijent toplotne provodljivosti posmatranog tekstilnog proizvoda (W/m∙oC),

S - površina posmatranog tekstilnog proizvoda (m2),

d - debljina posmatranog tekstilnog proizvoda (m),

T1 - temperatura na unutrašnjoj strani posmatranog tekstilnog proizvoda (oC),

T2 - temperatura na spoljašnjoj strani posmatranog tekstilnog proizvoda (oC).

Prethodna jednačina se često preuređuje tako što se ekplicitno izrazi toplotni otpor Rr

posmatranog tekstilnog proizvoda, koji je srazmeran njegovoj toplotnoj izolacijskoj vrednosti pa se

dobija sledeći oblik:

21 TTQ

SdRr

gde je:

Rr - toplotni otpor tekstilnog proizvoda (m2∙oC/W).

Jednačina važi za slučaj kada se sa tekstilnim proizvodom toplotno izoluje ravna površina.

b) Provođenje toplote kroz valjkastu površinu

Ako je debljina površinskog tekstilnog proizvoda d, s kojim je obloženo (toplotno izolovano)

valjkasto telo i ako se zanemare gubici toplote na oba kraja cilindra, tada će kroz valjkastu površinu

tekstilnog proizvoda proteći toplota za jedan čas koja se može predstaviti jednačinom:

1 22

ln

L T TQ

r d

r

gde je:

L - dužina valjka, m,

r - poluprečnik valjka, m.

Jednačina se može preurediti množenjem sa r/r pa se dobija:

1 2 1 22

ln ln

L r T T S T TQ

r d r dr r

r r

Na kraju se može eksplicitno izraziti toplotni otpor posmatranog tekstilnog proizvoda u obliku

valjka:

1 2 lnv

S r r dR T T

Q r

c) Protok toplote kroz sfernu površinu

Toplotni otpor je funkcija sfere i dimenzije površinskog tekstilnog proizvoda, koji je oblikovan

u obliku sfere. Jednačina za izračunavanje otpora Rk može se dobiti na osnovu upotrebe osnovne

jednačine za stacionirani protok toplote:

39

dT

Q Sdr

(6.15)

gde je:

dT - temperaturni pad na putu kroz debljinu dr - posmatranog toplotno izolacijskog sloja (tekstilnog

površinskog proizvoda), 24S r - površina kružne sfere.

Tada je:

dr

dTrQ 24

24

Q drdT

r

1

2

24

T r

T R

Q drdT

r

2 1

1 1

4

QT T

R r

gde je:

T1 - temperatura na spoljašnjoj površini toplotno izolacijskog sloja (oC),

T2 - temperatura na unutrašnjoj površini toplotno izolacijskoh sloja (oC),

r - poluprečnik kugle (sfere), izračunat do spoljašnje površine toplotno izolacijskog sloja (m),

R - poluprečnik kugle računat do unutrašnje površine toplotno izolacijskog sloja (m).

Pri tome je debljina toplotnog izolacijskog sloja d = R - r, pa će poslednja jednačina imati oblik:

2 14

Q dT T

r R

Ako se pomnoži sa r/r i dalje sredi, dobija se:

2 1

Q d rT T

S R

Iz poslednje jednačine može se eksplicitno izraziti toplotni otpor Rk toplotno izolacijskog sloja:

2 1k

S r d d rR T T

Q R r d

d) Međusobna upoređenja toplotnih otpora

Toplotni otpor Rr na ravnoj površini često se upoređuje sa otporom na valjkastoj površini Rv i na

sferičnoj (kugličastoj) površini Rk. Ta upoređenja su potrebna da bi se dobio bolji pregled promene

toplotnog otpora u zavisnosti od oblika površine. To je pre svega radi razumevanja problema koji

nastaju pri konstrukciji rukavica za zaštitu šake i posebno prstiju. Ako su rukavice izrađene od

tekstilnog materijala, koji ima debljinu 1 cm i da je idealan toplotni izolator (λ = 0,035 W/moC), one

će imati toplotni otpor 0,2855 m2oC/W. To znači: da bi se prenelo kroz toplotno izolacioni sloj

40

tekstilnog materijala, debljine 1 m i da je temperaturna razlika na suprotnim površinama 1 oC, u jednoj

sekundi 1 W toplote kroz površinu 0,2855 m2. Ako se Rv podeli sa Rr dobiće se:

ln 1v

r

R r d

R d r

Ako se Rr zameni sa idealnom vrednošću otpora na jedinicu debljine i pomnoži sa stvarnom

debljinom, da bi se izračunala stvarna vrednost idealnog toplotnog otpora, dobija se (d i r su u cm):

r

dln

d

r

d.

Rv 107930

r

dlnr.Rv 107930

Slika 6.3. Zavisnost Rv od poluprečnika valjka r, s obzirom na kuglu (sferu) i debljinu toplotno

izolaciskog sloja na valjku, s obzirom na kuglu: 1 - ravna površina, 2 - valjak poluprečnika 30 cm, 3 -

kugla poluprečnika 30 cm, 4 - valjak poluprečnika 7,6 cm, 5 - valjak poluprečnika 2,5 cm, 6 - valjak

poluprečnika 1,3 cm, 7 - kugla poluprečnika 1,3 cm.

Jednačina nije dovoljno precizna (osetljiva). Sa povećanjem poluprečnika valjka svakako se

povećava Rv, a kada se smanjuje r povećava se vrednost logaritma a smanjuje vrednost proizvoda

0,0793r. Zbog toga je na dijagramu (slika 6.3) prikazana promena Rv u zavisnosti od debljine

toplotnog izolacijskog sloja pri konstantnoj vrednosti r na pojedinačnim krivama.

Često se upoređuje toplotni otpor na kugli Rk sa toplotnim otporom na ravnoj povrsini Rr. Odnos

ovih dveju veličina jednak je:

1

1

k

r

R r

dR r d

r

(6.26)

41

Faktori koji utiču na toplotne karakteristike odeće

Toplotni otpor i otpor protoku vodene pare (Rc i Re) su vrednosti koje su nezavisne od oblika

kroja, načina nošenja odeće i klimatskih uslova okoline. Sirovinski sastav vlakana, tehničke

karakteristrike pređe, prepletaji i postupci obrade sirovih tkanina i pletenina, određuju toplotni otpor i

otpor protoku vodene pare pojedinih slojeva odeće (Rct i Ret). U tabeli 2 navedene su veličine uticaja tih

parametara na transport vlage odnosno otpor protoku vodene pare.

Ukupni toplotni otpor i otpor protoku vodene pare svih slojeva vazduha koji su uzeti u celom

sistemu odeće, koji čovek ima na sebi ( clR i elR ), su varijabilne veličine i zavise od konstrukcijskih

parametara kroja, načina nošenja odeće i klimatskih uslova u okolini.

Na toplotni otpor i otpor protoku vodene pare vazdušnog sloja koji je uzet na površini

spoljašnjeg sloja odeće ( clR i elR ) najviše utiče način nošenja odeće, odnosno brzina kretanja čoveka i

vazduha u okolini.

Tabela 2. Veličine uticaja pojedinih parametara na otpor protoku vodene pare

Parametar

Zavisnost od:

vlaknastog

sastava

obrađenosti

površine

vlakana

konstrukcionih

parametara

pređe

konstrukcionih

parametra

tekstila

konstrukcije

kroja odeće

Difuzija

vodene pare x x

Adsorpcija

vodene pare (x) x x x

Adsorpcija i

desorpcija

vodene pare

x (x) (x)

Kapilarni

transport vode (x) x x x

Toplotna

provodljivost

iventilacija

x x

Legenda: x - veliki uticaj, (x) - slabiji uticaj

Toplotno-fiziološke karakteristike odeće se definišu preko tri standardizovana stanja, odnosno

načina nošenja odeće.

1. Čovek koji nosi odeću je u stanju mirovanja. Tada je toplotni otpor odeće (Rc) i otpor protoku

vodene pare (Re) najveći. Zbog kretanja vazduha u okolini, određenom brzinom, dolazi do razmene

mirujućeg vazduha, koji se nalazi u unutrašnjost odeće, kroz pore u tekstilu s vazduhom u okolini.

Otpuštanjem suve toplote s površine kože, koja se sastoji iz procesa kondukcije, zračenja i u manjoj

meri iz procesa konvekcije, je malo. Protok vlage, koga sačinjavaju proces difuzije vodene pare i

konvekcije, je u stvari tako mali da odgovara brzini kretanja spoljnjeg vazduha.

2. Obučen čovek se kreće prosečnom brzinom od 5 km/h. Vazduh u okolini se pomera

određenom brzinom. Svi otvori na odeći (vratni izrez, rukavi, nogavice) su zatvoreni. Toplotni otpor

odeće (Rc) i otpor odeće protoku vodene pare (Re) je manji nego pri mirovanju, jer se zbog kretanja

čoveka pomera i vazduh na površini spoljnjeg sloja odeće. Protok suve i vlažne toplote kroz odeću je

veći zbog procesa prinudne konvekcije.

3. Obučen čovek se kreće prosečnom brzinom od 5 km/h. Vazduh u okolini se pomera

određenom brzinom. Svi otvori na odeći su otvoreni. Protok toplote i vlage s površine tela u okolinu se

pored procesa konvekcije sastoji još i iz procesa ventilacije kroz otvore na odeći (slika 3.).

Toplotni otpor odeće protoku vodene pare (Re) je za oko 1/3 manji nego u stanju mirovanja

(tabela 3.). Razmena vazduha između "mikroklime" u unutrašnjosti odeće i okoline procesom

ventilacije kroz otvore u odeći je posebno važna pri velikim fizičkim opterećenjima, koja su po pravilu

42

povezana sa kretanjem tela. Smanjena toplotna izolacija odeće i njena povećana sposobnost prenosa

vlage, koja je posledica ventilacije, značajno utiče na uravnoteženje toplotnog bilansa u telu [8].

Slika 3. Proces konvekcije i ventilacije

Tabela 3. Uticaj ventilacije na toplotne karakteristike odeće

Dvodelna radna odeća

(uslovi nošenja)

Toplotna izolacija,

(m2∙oC/W)

Otpor protoku vodene pare,

(m2∙mbar/W)

Stajanje (bez ventilacije) 0,260 0,238

Pri hodu (sa ventilacijom) 0,174 0,170

Sniženje za: 33 % 29 %

Kožno-senzorska udobnost

Osećaji proizvedeni od strane odeće zavise uglavnom od različitih kombinacija čovekovih

aktivnosti i okoline. Istraživanjem su identifikovane mnoge prepoznatljive karakteristike odeće u

odnosu na udobnost uključujući toplotu, vlagu, pritisak, dodir, opip i estetska svojstva.

Y. Li [86] je 19 karakteristika osećaja svrstao u tri grupe faktora:

- prva grupa: osećaj toplote i vlage,

- druga grupa: osećaj dodira i

- treća grupa: osećaj pritiska.

Osećaj direktnog kontakta kože i tkanine je mehanička interakcija i zavisi od karakteristika

tkanina (gustoće, prepletaja, debljine i dr.) uključujući finoću vlakana i njihovu gustoću, kao i glatkoću

površine tkanine [86].

Mehanička interakcija između odeće i tela se sastoji iz dva aspekta:

- lokalnog osećaja tkanine prema koži i

- globalnog osećaja prema odeći.

Lokalni osećaj se takođe odnosi na "komfor dodira" i uključuje bodljikavost, iritaciju (svrab) i

grubost.

Globalni osećaj se odnosi više na komfor pritiska i uključuje težinu i prileganje - pripijanje [87].

Bodljikavost, iritantnost i grubost tkanina

Tkanina koja izaziva bodljikavost (bockanje) se identifikuje kao jedna od najiritantnijih osećaja

neudobnosti i neugodnosti prema koži. Slobodni krajevi vlakana iz tkanine su odgovorni za taj kontakt

iritiranja nerava kada dodirnu kožu. Zbir tih iritacija nerava doprinose osećaju bockanja.

R. K. Garnsworthy i ostali [88] su pronašli da je intenzitet bockanja tkanine zavisi od gustine

krajeva vlakana na površini tkanine i područja kontakta između tkanine i kože. To znači da su i

43

mehanička svojstva vlakana i površina tkanine važni faktori koji određuju osećaj kontakta kože sa

tkaninom.

M. Matsudaira i ostali [89] su poredili tri tehnike za objektivno merenje bockanja tkanine:

- testiranje sa niskim pritiskom,

- lasersko brojanje štrčećih vlakana i

- modifikovana audio pickup metoda.

Poredeći te tri metode oni su našli da je treća metoda bila najefikasnija, izmerene vrednosti

predstavljaju silu po kontaktu i to se dobro slaže sa subjektivnim osećajem bockanja tkanine.

Dva klasična modela, opterećenje proste grede i Euler-ova kolona su korišćene za izračunavanje

tačkaste sile i kritičnog opterećenja savijanja štrčećih vlakana koje su bile identifikovane kao stimulansi

odgovorni za receptore u koži.

Opterećenje bockanjem se može izraziti kao [89]:

2

2

4 l

IEPE

gde je:

PE - veličina opterećenja bockanjem,

E - Young-ov modul elastičnosti vlakna,

I - moment inercije i

l - dužina štrčećih vlakana.

Izraz za opterećenje bockanjem pokazuje da su Young-ov modul elastičnosti, finoca i dužina

štrčećih vlakana ključni faktori koji određuju bockanje tkanine.

Masa, odevna veličina i prileganje - pripijanje odeće

Masa odeće je faktor koji utiče na ukupni osećaj vezano za odeću. Ako je suviše teška, mi to

osećamo kao opterećenje. Pošto je površina tela koja je opterećena odećom veoma mala, pritisak na

kožu koji se javlja od mase može biti izvan nivoa udobnosti.

Neudobnost može postati ozbiljna ako se odeća nosi duži period, posebno kod hodanja ili

sportskih aktivnosti. Međutim, ako je odeća suviše lagana, to može izazvati veliki uticaj vetra i pri

laganom kretanju. Provetravanje, odnosno veliki protok vazduha nije uvek prijatan osećaj.

M. J. Denton [96] naglašava da je velika razlika između mase odeće koju nose žene i one koju

nose muškarci, uzimajući u obzir razliku izmedu žena i muškaraca. Masa odeće zavisi od površinske

mase tkanina ugrađenih u odeću. U prošlosti odeća je bila uvek teška, posebno zimska. Međutim,

savremene tehnologije u proizvodnji tekstila dovele su do toga da se proizvodi moderna lagana topla

odeća.

K. Slater [97] naglašava da važan aspekt udobnosti nije samo problem tekstila, nego da zavisi od

veličine i prileganja (pripijanja) odeće. Kada prvi put obučemo odeću, pre nego što koža reaguje, mi

zaključujemo da li je odeća tesna ili komotna. Tako da, nije samo pitanje kako je tkanina projektovana,

tj. da li ima optimalne vrednosti transporta toplote i vlage i osećaja prema koži, vec je značajno

napomenuti da bilo koja odeća urađena od te tkanine ne može se smatrati udobnom ako nije

odgovarajuće prileganje (pripijanje) odeće.

Postoje dva različita faktora za određivanje da li je prileganje odeće dobro ili loše. Prvi faktor je

subjektivni jer zavisi od fizioloških osećaja udobnosti. Drugi faktor je fizički ili fiziološki i odnosi se na

uslove mehaničkog kontakta između odeće i tela.

Loše prileganje (pripijanje) odeće može da rezultira u visokom pritisku kontakta koncentrišući se

samo na neka područja površine tela koja mogu smanjiti kardiovaskularni tok, prouzrokovati oštećenja

kože, indukovati iritaciju kože itd. Da bi se postigle prave veličine odeće, a odatle i odgovarajuće

prileganje, potrebno je ustanoviti odnos između antropometrijskog sistema i sistema dobrog određivanja

mera. Neka istraživanja su izvedena u tom području [98].

44

Drugi aspekti koji utiču na udobnost mogu biti faktori konstrukcije. Principi ergonometrije su

uzeti u obzir prilikom dizajniranja odeće za razna specifična zanimanja, kao i za hendikepirane osobe

[97]. Za mnoge vrste odeće kao što je intimno rublje, čarape, uske kratke pantalone dizajnirane su

različite varijacije konstrukcije sa ciljem poboljšanja prileganja odeće [97]. Dimenzionalne promene,

kao što je skupljanje treba takođe uzeti u obzir prilikom određivanja veličina.

Toplotna regulacija čovekovog tela

Proizvodnja toplote u čovekovom organizmu je posledica izotermnih biohemijskih procesa -

metabolizma. Sastavljena je iz osnovne količine toplote, koja se proizvodi nezavisno od čovekove

delatnosti (bazalna toplota), te količine toplote, koja je zavisna od fizičke aktivnosti čoveka (radna

toplota) i svakako je pri težem fizičkom radu nešto viša nego u stanju mirovanja [7]. Za normalno

odvijanje fizioloških funkcija mora čovek kao toplokrvno živo biće održavati konstantnim temperature

torza i glave oko 37 oC [18], bez obzira na fizičku opterećenost i klimatske uslove u okolini.

Temperatura organizma se reguliše razmenom toplote izmedu tela i okoline i uslovljena je

stanjem dinamičke ravnoteže između proizvedene toplote i izgubljene toplote u okolini [12].

Tela toplokrvnih bića su opremljena toplotno-regulacijskim sistemom koji je sposoban, bez

svesnog uticaja, uravnoteženjem delovanja različitih unutrašnjih organa do određene mere nadomestiti

neželjeni gubitak toplote, tako što ce smanjiti oslobađanje toplote u okolinu.

Svi procesi razmene toplote protiču kod neobučenog i obučenog čoveka kvalitativno jednako,

kvantitativno su zavisni od termodinamičkih svojstava odeće, koja predstavlja razdvajajuću toplotnu

površinu između tela i okoline [12]. Toplotna regulacija obučenog čovekovog tela data je na slici 2.29.

Slika 2.29 Toplotna regulacija čovekovog tela (sistem telo-odelo-okolina) [99]

U hladnoj klimi se vene u koži skupljaju (vazokonstrikcija), pri cemu sledi smanjenje krvnog

protoka a time se pre svega smanjuje frekvencija srca. U vrućoj klimi se, suprotno prethodnom slučaju,

vene u koži šire (vazodilatacija), poveća se krvni protok, a s tim i frekvencija srca.

Vazokonstrikcija prouzrokuje sniženje temperature kože, a vazodilatacija njeno povišenje. Ako

se posmatra fiziološka adaptacija, pri kojoj se menja toplotni gradijent između tela i okoline, u prvom

primeru se površina tela hladi, da bi se smanjilo fizičko oslobađanje toplote u okolini, a u drugom

zagreva, da bi se fizičko oslobađanje toplote u okolinu povećalo [100].

Prelaz toplote iz unutrašnjosti tela u okolinu protiče u dva koraka. Krv, koja u unutrašnjosti tela

deluje kao tekućina za hlađenje, oduzima organizmu suvišnu proizvedenu toplotu i protokom krvi je

konvektivno vodi do površine kože, koja je po pravilu hladnija od krvi. Drugi korak predstavlja

oslobađanje toplote s površine tela u okolinu.

Razmena toplote između površine tela i okoline odvija se na četiri nacina. Ako je temperatura

kože viša od temperature vazduha u okolini, toplota prelazi s površine kože procesom kondukcije

(provodljivosti) i konvekcije (toplotni prelazi). Količina oslobođene toplote je u tom primeru zavisna od

45

temperature i brzine kretanja vazduha u okolini. Drugi deo toplote prelazi s površine kože u obliku

toplotnog zračenja, koje je zavisno od temperature zračenja u okolini. U vrućoj i suvoj klimi za toplotnu

regulaciju je najpogodniji proces izlučenja znoja, pri kome se poveća parcijalni pritisak pare na površini

kože a s tim i oslobađanje toplote isparavanjem [101]. U mirovanju je taj gubitak toplote zanemarljiv.

Taj proces se naziva ,,neprimetno znojenje”, pri kojem voda (približno 0,8 l na dan) ispari direktno na

površini kože. Isparavanjem neprimetnog znoja telo potroši do 1/4 suvišno proizvedene toplote. Ako se

zbog povećanog stepena fizičke aktivnosti ili više temperature i vlažnosti vazduha u okolini poveća

potreba za oslobađanjem toplote, proces neprimetnog znojenja se zaustavi, pa se pojavi primetno

znojenje. Znoj sadrži 99 % vode, koju izlučuju žlezde znojnice na površini kože, međutim kod

neprimetnog znojenja isparavanje vode je iz krvnih sudova, raspršenih po koži [102].

Ekstremni klimatski uslovi, u kojima mora toplotno regulacioni sistem čoveka održavati

konstantnu temperaturu tela, ne prouzrokuje samo neprijatan subjektivan osećaj hladnoće ili vrućine,

već smanjuje čovekovu fizičku i psihičku izdržljivost i vode do oboljenja uzrokovanih toplotom:

pregrejavanje organizma (hyperthermia) ili u suprotnom primeru do podhladenja organizma

(hyporthermia), koje u ekstremnim primerima završavaju smrću [7].

Značajan uticaj na uravnoteženje temperature tela ima upotreba odgovarajuće odeće, koja

odgovara datim klimatskim uslovima i fizičkoj aktivnosti na taj način, da se postigne toplotna

ravnoteža.

Način regulisanja temperature tela odgovarajućom odećom imenovan je kao “ponašanje toplotne

regulacije” (Behavioural Thermoregulation), s kojima čovek rasterećuje autonomni toplotno regulacioni

sistem i tako značajno smanjuje toplotnu opterećenost organizma [101].

Razmena toplote između čovekovog tela i okoline zavisi od klimatskih parametara toplotne

okoline (temperature, relativne vlažnosti, brzine kretanja vazduha i srednje temperature zračenja) i

neklimatskih parametara (toplotnih svojstava odeće i proizvodnje toplote u telu) [14]. Na slici 3.32 vidi

se šematski prikaz uloge sistema odeće kao neklimatskog faktora toplotne regulacije u procesu razmene

toplote.

Slika 3.30 Parametri toplotne okoline koji utiču na razmenu toplote između tela čoveka i okoline

Prema tome, toplotna udobnost pri nošenju odeće je rezultat uravnoteženog procesa razmene

toplote i zavisna je od četiri klimatska parametra toplotne okoline i dva neklimatska parametra (ranije

pomenuto).

Proizvodnja toplote u telu

Razmena toplote u prvom redu zavisi od procesa metabolizma odnosno probave koja je značajna

za svaku ćeliju živoga organizma. Energetski bogate supstance, koje se troše pri delovanju organa i

mišica, se pretežno oksidativnim procesima pretvaraju u energetski siromašne supstance, pri čemu se u

46

unutrašnjosti tela oslobađa energija, koja se skoro u celini pretvara u toplotnu energiju, a manji, u većini

primera neznatan deo energije se upotrebi kao mehanička snaga za obavljanje rada [83]:

exPQM

gde je:

M - energija koja se oslobada procesom metabolizma u toku vremena (W),

Q - proizvedena toplota (W),

Pex - mehanička (externa) snaga - toplota potrebna za obavljanje rada (W),

Ako je Pex = 0, energija metabolizma je tada jednaka proizvodnji toplote.

Proizvodnja toplote, koja je funkcija energetskog metabolizma, je zavisna od fizičke aktivnosti

čoveka. U stanju mirovanja se polovina ukupne toplote proizvede u unutrašnjim organima i oko 20 % u

mišićima i koži.

Pri fizičkim opterećenjima (kretanje, rad i dr.) većinu toplote (do 90 %) proizvedu mišići [7].

Tako standardni muškarac (telesna masa = 70 kg, telesna visina = 1,75 m, površina tela = 1,8 m2)

proizvede u stanju mirovanja (spavanje) oko 85 W toplote, tj. toliko iznosi osnovna količina toplote,

koja se proizvede nezavisno od fizičke aktivnosti čoveka (bazalana toplota).

Prilikom sedenja čovekova proizvodnja toplote je 105 W, pri hodanju brzinom 3,5 km/h

čovekovo telo proizvede 200 W toplote, a pri standardnom srednje teškom radu 350 W. Pri težim

fizičkim opterećenjima čoveka raste i proizvodnja toplote [12].

Oslobađanje toplote u okolinu

Proces razmene toplote obučenog čoveka sa okolinom protiče po istim fizičkim zakonima kao

kod neobučenoga čoveka i sastavljen je iz:

- procesa disanja i

- protoka toplote s površine kože kroz odeću.

Približno 10 % proizvedene toplote čovek oslobodi procesom disanja, a preostalih 90 % u telu

proizvedene toplote se mora osloboditi u okolinu s površine kože kroz odeću. Više od 90 % površine

našeg tela nije u neposrednom dodiru sa okolinom, vec sa odećom, koju nosimo praktično 24 časa na

dan, pri radu i slobodnom vremenu i delom u postelji. To znači da je najveći deo površine našeg tela

izložen ,,mikroklimi” koja se stvori između kože i delova odeće. To dokazuje da je odeća značajan

faktor pri procesu toplotne regulacije [12]:

tSQQQ skres /

gde je:

Q - proizvedena toplota (W),

Qres - količina toplote, koju telo oslobodi disanjem (W),

Qsk - količina toplote, koju telo oslobodi s površine kože kroz odeću (W),

∆S/t - promena osobina toplote u telu (W).

Ravnotežna jednačina toplote čovekovog tela

Ako je ∆S/t = 0, telo je u stanju toplotne ravnoteže, ako je ∆S/t ≠ 0, uravnoteženje toplotne

bilanse u telu procesom razmene toplote s okolinom iz određenih razloga ne bi bilo moguće, zato telo

intervencijski reaguje skokom ili padom telesne temperature. U takvom stanju telo može biti veoma

kratko vreme.

Telo procesom metabolizma, odnosno procesom prerade hrane i mišićnim aktivnostima

proizvodi toplotu i gubi tu toplotu u okolinu. Potrebno je ostvariti ravnotežu između brzine proizvodnje

i brzine gubitka toplote.

47

Proizvodnja i gubitak toplote, kao razmena toplote između čovekovog tela i okoline može se

opisati sledećom jednačinom toplotne ravnoteže [103]:

resEresCskERCresskex QQQQQQQPM

difEswEskE QQQ

gde je:

M - energija metabolizma (W/m2),

Pex - mehanički rad (W/m2),

Qsk - ukupan gubitak toplote s površine kože (W/m2),

Qres - ukupan gubitak toplote disanjem (W/m2),

QC - gubitak toplote kroz kožu konvekcijom (W/m2),

QR - gubitak toplote kroz kožu radijacijom (W/m2),

QE-sk - ukupni gubitak toplote kroz kožu isparavanjem (W/m2),

QC-res - konvekcijski gubitak toplote disanjem (W/m2),

QE-res - isparavajući gubitak toplote disanjem (W/m2),

QE-sw - isparavajući gubitak toplote kroz kožu usled znojenja (W/m2),

QE-dif - isparavajući gubitak toplote kroz kožu usled difuzije vlage (W/m2).

Iz jednačina 2.38 i 2.39 se vidi da stepen akumulacije ili gubitka toplote u telu (∆S/t) zavisi od

energije oslobođene procesom metabolizma (M) i mehaničke snage za obavljanje rada (Pex), kao od

gubitka toplote procesom konvekcije (QC), radijacije (QR) i isparavanja (QE-sk) te disanjem (Qres), koje se

sastoji od konvekcijskog gubitaka toplote disanjem (QC-res) i isparavajućeg gubitaka toplote disanjem

(QE-res).

Stvaranje toplote u čoveku

Neophodni uslov da bi čovek mogao da živi je neprekidna razmena materije sa okolnom

sredinom. Kao rezultat oksidaciono - redukcionih procesa u organizmu čoveka dolazi do pretvaranja

materija, bogatih energijom u materije koje sadrže manji energetski potencijal sa oslobađanjem

energije u istoj ili nekoj novoj formi.

Proces pretvaranja energije u čovekovom organizmu je vrlo složen proces kod koga se deo

stvorene energije pretvara npr. u mehaničku koja se troši za vršenje spoljnjeg rada, međutim osnovni

deo energije prelazi u toplotnu i troši se za održavanje konstantne temperature tela pri fizičkom radu.

Ako se stvorena energija u organizmu čoveka ne troši na spoljni rad onda se ona pretvara u toplotnu (to

je slučaj kad čovek npr. leži ili sedi). Trošenje energije u uslovima koji obezbeđuju minimalnu

aktivnost mehanizma termoregulacije uslovno je nazvano „Osnovna razmena“. Drugim rečima,

osnovna razmena predstavlja minimalnu količinu energije koja je neophodna za održavanje osnovnih

životnih procesa. Veličina osnovne razmene kod zdravog čoveka kreće se od 37,7 W/m2 do 69,9 W/m2,

kod muškaraca, odnosno od 35,7 W/m2 do 63,4 W/m2 kod žena, (tabela 1), u zavisnosti od uzrasta i

pola.

Tabela 1. Veličine osnovne razmene toplote na jedinicu površine tela čoveka Qo (W/m2) Godine uzrasta Muškarci Žene Godine uzrasta Muškarci Žene

3 69,9 63,4 25 43,1 39,5

5 65,5 61,6 30 42,3 39,7

8 58,3 56,3 35 41,4 39,0

10 54,2 51,5 40 41,3 37,9

12 50,9 47,2 50 39,3 37,1

15 48,6 42,8 60 38,5 36,4

20 44,7 39,9 70 37,7 35,7

48

Podaci iz tabele pokazuju da sa povećanjem godine uzrasta i kod muškaraca i kod žena dolazi

do opadanja osnovne razmene toplote. Osnovna razmena toplote kod žena je nešto niža nego kod

muškaraca.

Usled procesa menjanja materije, čovek u svom telu proizvodi različite količine toplotne

energije i to se kreće od 100 W do 800 W. Stvaranje toplote u organizmu čoveka znatno se povećava

pri fizičkom radu. Tako npr. pri trčanju po ravnom terenu brzinom od 8 km/h po jedinici površine tela

čoveka gubi se 338 W (1).

Odavanje toplote sa čovečjeg tela

U svojoj aktivnosti čovek odaje toplotu okolini različitim putem: radijacijom, konvekcijom,

isparenjem i disanjem. Radijacijom i konvekcijom gubi se od 73 % do 88 % ukupno stvorene toplote.

Kod svakog zagrejanog tela uvek jedan deo toplote prelazi u zračenje. Nosioci zračne energije su

infracrveni zraci ili radijacija.

Prenošenje energije putem čestica koje se nalaze u vazduhu je konvekcija, pri čemu toplotna

razmena može biti slobodna (usled razlike između temperature tela i vazduha) i iznuđena (pod uticajem

kretanja vazduha).

Kondukcija je provođenje toplote. Pri upotrebi odeće tekstil može da prilegne na telo čoveka i

da se nađe u neposrednom dodiru s njim. Toplota se u tom slučaju prenosi na Furijevom zakonu:

1 2.kond

t tQ S

gde je:

Qkond. - količina toplote koja prelazi kroz zid površine S za vreme , λ - koeficijent provodljivosti toplote,

t1 - temperatura sa unutrašnje strane odeće,

t2 - temperatura okoline,

ρ - debljina paketa odeće.

Odavanje toplote naročito pri visokim temperaturama vazduha, može nastati putem isparenja

difuzione vlage i znoja. Brzina sa kojom će isparavati vlaga sa površine tela zavisi od razlike

parcijalnih pritisaka para u graničnom sloju oko kože i okolnog vazduha, zatim od brzine kretanja

vazduha i propustljivosti pare i vazduha od strane odeće.

Odavanje toplote pri disanju nastaje usled zagrevanja vazduha kojeg čovek izbacuje pri disanju.

Pri smanjenju temperature okolnog vazduha, gubici toplote ovim putem se povećavaju.

Razmena toplote između čoveka i okoline

Jedna od najvažnijih funkcija odeće je obezbeđivanje toplotnog komfora čovekovom telu.

Toplotni komfor se obezbeđuje održavanjem toplotnog bilansa, koji se postiže, delimično putem

termoregulacije samog organizma čoveka i primenom odgovarajuće odeće. Organizam čoveka je

samoregulacioni sistem odnosno fiziološki mehanizam koji je usmeren ka obezbeđivanju

odgovarajuće ravnoteže između količine stvorene toplote i količine toplote koja se odaje okolnoj

sredini u cilju održavanja konstantne temperature tela. Ukoliko se ta ravnoteža poremeti nastaje

nakupljanje (akumulacija) toplote u organizmu čoveka, a posledica toga je promenjena temperatura

tela.

Sveukupnost fizioloških procesa uslovljen radom centralnog nervnog sistema usmeren na

održavanje temperature tela na konstantnom nivou nazvan je termoregulacija. Pri povećanju toplote u

organizmu ili pri zagrevanju tela odeća bi trebalo da obezbedi povećano odvođenje toplote sa čovečjeg

tela. Pri ohlađenju organizma (uslovljenom neadekvatnom toplotno zaštitnom funkcijom odeće ili

49

meteorološkim uslovima), mehanizam termoregulacije izaziva smanjenje odvođenja toplote i

povećanje oslobađanja toplote u organizmu.

Termoregulacija koja omogućava povećanje stvaranja toplote u organizmu u slučaju njegovog

ohlađenja nazvana je hemijska termoregulacija usmerena ka smanjenju ili povećanju odavanja toplote

u okolnu sredinu fizička. Fizička termoregulacija nastaje putem širenja ili sužavanja krvnih sudova u

koži. U prvom slučaju nastaje povećano odavanje toplote a u drugom smanjeno. Prema literaturnim

podacima, maksimalno odavanje toplote kao rezultat fizičke termoregulacije za ceo čovečji organizam

iznosi 23,4 %. Kod hemijske termoregulacije (naročito kad se ima drhtavica efektivna fizička

termoregulacija se smanjuje za 8÷12,7 %). Za označavanje ravnoteže između količine stvorene toplote

u organizmu i količine odvođenja toplote sa tela čoveka, uveden je termin „toplotni bilans“.

U opštem obliku toplotni bilans čoveka može se predstaviti jednačinom:

. . . . . . . . . . . .č s rad konv kond isp dif vl isp dis isp znoj udih vazQ Q Q Q Q Q Q Q Q D

gde je:

Qč - količina toplote koja se stvara u telu čoveka,

Qs - spoljna toplota (npr. usled sunčane radijacije),

Qrad. - gubitak toplote usled radijacije,

Qkonv. - gubici toplote konvekcijom,

Qkond. - gubici toplote kondukcijom,

Qisp.dif.vl. - gubici toplote isparenjem difuzione vlage,

Qisp.dis. - gubici toplote usled isparenja vlage u gornjim disajnim organima usled disanja,

Qisp.znoj. - gubici toplote usled zagrevanja udisanog vazduha,

D - promene sadržaja toplote u organizmu radi komfornog uravnoteženja (deficit toplote).

Zona zadovoljstva - zona prijatnosti je zona u kojoj su temperature vlažnosti i strujenje vazduha

idealni za telo.

Toplotni komfor je održavanje toplotnog bilansa između stvaranja toplote od strane organizma i

odvođenja toplote sa tela u okolinu.

Termoregulacija je sveukupnost fizioloških procesa uslovljen radom centralnog nervnog sistema

usmerenog na održavanje temperature tela na konstantnom nivou (37 oC).

Fizička termoregulacija (max 23,4 %) je usmeravanje ka povećanju ili smanjenju odavanja

toplote putem širenja ili sužavana krvnih sudova u koži.

Hemijska termoregulacija (8÷18 %) omogućava stvaranje toplote u organizmu u slučaju

njegovog hlađenja.

Slika . Subjektivni sećaj prema temperaturi tela

Toplotno fiziološke osobine odeće i metode njihovog vrednovanja - ocenjivanja

Uticaj odeće na čovekov organizam odnosno udobnost nošenja danas se objektivno određuje

mernim tehnikama (uređajima) i izražava brojevima. Za vrednovanje toplotno fizioloških osobina odeće

J. Mecheels [12] razvio je petostepenu sistematsku analizu, sl. 2.31 [12].

Prvi stepen analize se zasniva na fizičkim ispitivanjima toplotnih karakteristika tekstilnih

površinskih proizvoda gde se analize izvode na različitim aparatima (npr. kožni model čoveka), s kojim

50

se simulira oslobađanje toplote i izlučenje znoja s površine kože. Osnovni cilj prvostepene analize je s

tekstilno-tehnološkog, tekstilno-hemijskog i odevno-fiziološkog stajališta konstruisati optimalan tekstil

s obzirom na postavljene toplotno fiziološke i kožno-senzorske zahteve.

Drugi stepen predstavlja laboratorijske biofizičke analize odevnog sistema pomoću pokretljivog

toplotno regulacijskog modela čovekovog tela, npr. toplotne lutke ,,Copelius” (slika 2.32) i ,,Charlie”

(slika 2.33), koje se izrađuju posebno za ispitivanja prilagođena klima-komori.

Slika 2.31 Petostepena sistematska analiza vrednovanja toplotno fiziološke udobnosti odeće [12]

Idealne karakteristike toplotno regulacijskog modela čovekovog tela je zahtevan fiziološki

odgovor, isto tako kao i čovekovo razumevanje udobnosti odeće. Prema tome, funkcija toplotno

Slika 2.32 Toplotno regulacijski

model čoveka (toplotna lutka

,,Coppelius”) [104]

Slika 2.33 Toplotno regulacijski model

čoveka (toplotna lutka ,,Charlie”) [104]

51

regulacijskog modela čovekovog tela za merenje mikroklime je uslovno ograničena transportom toplote

i vlage kroz odeću i njihovom raspodelom. Zahtevane funkcije toplotno regulacijskog modela

čovekovog tela za merenje udobnosti odeće proizilaze iz pojedinih stavki, pregledno prikazanih u obliku

dijagrama na sl. 2.33.

Slika 2.33 Funkcije toplotno regulacijskog modela čovekovog tela [105]

Sledeći stepen sistematske analize predstavljaju toplotno fiziološka ispitivanja na testiranim

osobama, gde se u klima-komori simuliraju različiti realni uslovi nošenja, pri čemu se uticaj sistema

odeće na čoveka ocenjuje na osnovu merenja fizioloških parametara i subjektivne ocene udobnosti, koji

se dobijaju od ispitivanih osoba. Ovaj sistem služi za kontrolu koja se izvodi u posebnim primerima, jer

je njegovo izvođenje povezano sa velikim troškovima [12].

Termofiziološke karakteristike odeće (toplotno fiziološke) nisu u velikoj meri zavisne od oblika

kroja i konfekcijsko-tehnoloških parametara same odeće, kao što su zavisne: od sirovinskog sastava

vlakana, tehnologije predenja, tkanja, odnosno pletenja, debljine pređe, gustine žica u tkanini odnosno

petljica u pletenini, površinske mase i površinske strukture tkanina i pletenina kao i od procesa dorade

odnosno oplemenjivanja [6].

Vrednovanje (ocenjivanje) toplotnih opterećenja pomoću fizioloških parametara čoveka

Čovek je u svakodnevnom životu izložen različitim opterećenjima koja su posledica različitog

načina rada (radna opterećenja) i ona su fiziološka i psihološka. Na primer, radnik na radnom mestu je

izložen ekološkim opterećenjima, nazvanim ekološkim faktorima, kao što su klima, odnosno toplotna

okolina, buka, vibracije, zračenja i onećišcenja vazduha. Opterećenja deluju na organizam radnika preko

receptora kože i sluznica. Oni izazivaju odgovor organizma, koga nazivamo ,,opterećenost”.

Posledice opterećenja se javljaju kao integralna opterećenost ili kao opterećenost kritičnog

organskog sistema. Integralnu opterećenost čovek oseti i opisuje ocenama pomoću upitnika sa

pripremljenim podelama [100].

Posledice opterećenja čoveka, s obzirom na njegovu opterećenost mogu se oceniti merenjem

fizioloških parametara čovekovog organizma (temperatura kože, bazalna temperatura, frekvencija srca,

proizvodnja znoja, potrošnja kiseonika, toplotni bilans).

52

Temperatura kože

Temperatura kože je rezultat razmene toplote između površine kože i okoline. Zavisna je od

klimatskih uslova, telesne aktivnosti čoveka, toplotnog otpora odeće i isparavanja znoja. Temperatura

na površini kože je u hladnoj okolini na različitim mestima dosta različita i pre svega zavisna od

temperature vazduha i brzine kretanja vazduha. U vrućoj okolini se te razlike smanjuju, temperatura

kože sve više postaje funkcija parcijalnog pritiska pare pv [106].

P. O. Fanger tvrdi, da je temperatura kože veoma dobar pokazatelj toplotne udobnosti pri

jednakomernom tempu rada i u primerima, kada se ispitivana osoba još nije počela znojiti [107].

Temperatura kože je važan fiziološki parametar i zavisna je od klimatskih uslova, toplotnog

otpora odeće, isparavanja znoja, aklimatizovanosti i debljine ispitivanih osoba (na masnijim delovima

tela je koža hladnija) [100].

Temperatura kože meri se na više mesta i iz rezultata merenja izračunava se srednja ponderirana

temperatura kože, koja predstavlja karakterističnu temperaturu za celu površinu kože. U vrućoj klimi

dovoljno je meriti temperaturu kože na 2 do 4 mesta, pri neutralnim klimatskim uslovima na 4 do 8

mesta, a u hladnoj klimi na 8 do 12 mesta [108]. Standard ISO 9886:2004 propisuje da se merenje

temperature kože u vrućoj klimi vrši na četiri mesta, a u neutralnoj i hladnoj okolini na osam ili

četrnaest mernih mesta [109].

Čovekov organizam je u stanju toplotne udobnosti, kada postoji ravnoteža između proizvodnje i

otpuštanja toplote, što se odražava u relativno konstantnoj temperaturi torza i glave 37 oC. U tom

slučaju pojedini delovi tela imaju različite vrednosti temperature ugođaja, koje se odnose na

temperaturu kože [18]:

- na grudima oko 36 oC,

- na nadkolenici oko 34 oC,

- na kolenu oko 31 oC,

- na nadlaktici oko 32 oC i

- na podlaktici oko 28 oC,

Temperaturni osećaji se dele na statičke i dinamičke. Statički temperaturni osećaj se kod čoveka

pojavi nakon što se temperatura kože po određenom vremenu adaptacije ustali.

Dinamički temperaturni osećaji, koji se pojavljuju između promena u temperaturi kože, obrađuju

se definisanjem tri parametra:

- početne temperature kože,

- veličine obima temperaturnih promena i

- veličine dobijene temperature kože.

Pri nižoj temperaturi kože 28 oC je potencijalni prag za osećaj toplote visok, a za hladnocu je

nizak, tj. hladnu kožu moramo ohladiti još za 0,2 oC, da saznamo osećaj “hladno” ili je zagrejati za 1 oC,

da se pojavi osećaj “toplo”.

Zagrejavanje kože kod koje se temperatura nalazi ispod neutralnog područja (31 oC do 36 oC),

osećamo kao hladno, dok ne postignemo potencijalni prag za toplotu, a hlađenje kože kod koje se

temperatura nalazi iznad temperature neutralnog područja, osećamo kao toplotu, sve dok ne dostignemo

potencijalni prag za hladnoću.

J. Mecheels je sastavio skalu pomoću koje ocenjujemo osećaj toplote ljudi na osnovu izmerene

srednje temperature kože, tab. 2.10 [18].

Minimalan broj tačaka na telu čoveka (slika 13) na kojima treba izmeriti temperaturu kože da bi

se odredila srednja temperatura je 11.

Na topografiju temperature kože utiču:

- odeća,

- obuća,

- rukavice,

- stepen zagrejanosti okoline,

- vrsta fizičke aktivnosti,

- pol osobe itd.

53

Tabela 2.10 Ocenjivanje toplotne udobnosti na osnovu srednje temperature kože [18]

Osećaj Stanje Srednja ponderisana

temperatura kože Tpon (C)

Faktor

neudobnosti fd

NEUDOBNO

Neizdrživo iznad 37,4 više ood 0,7

Gornja dozvoljena

granica za sportiste 37,4 0,7

Gornja dozvoljena

granica za nesportiste 35,0 ÷ 36,0 0,6

UDOBNO

35,0 0,3

Normalno stanje 34,0 0,06

32,0

NEUDOBNO

29,5 ÷ 32,0 manje od 0,06

Donja dozvoljena granica 25,0

Neizdrživo ispod 25,0

Kod žena je niža temperatura u oblasti ramena i stopala nego kod muškaraca. Pri delovanju

hladnoće brže se snižava temperatura kože kod žene nego kod muškaraca.

Slika 13. Topografija temperature kože čoveka

U tabeli je dat pregled komforne - udobne temperature kože tela čoveka sa i bez odeće.

Tabela 1. „Komforna - udobna“ temperatura kože čoveka, oC

Oblast tela Bez odeće Odeća

sobna letnja zimska

Glava

Leđa

Ramena

Šaka

Kuk

Koleno

Stopalo

34,9

33,3

34,0

34,6

32,9

33,9

33,3

33,8

34,2

33,8

33,1

33,0

32,1

31,0

34,5

34,6

33,4

33,6

33,4

33,8

31,6

34,8

34,4

32,6

31,2

31,4

29,1

27,5

Srednja 33,8 33,3 33,7 32,4

Komplet odeće uključuje: rublje, košulju, sako, pantalone, čarape i cipele.

Na primer, na slici 14 je prikazano snižavanje temperature tela čoveka tokom vremena, koji je

izložen temperaturi vazduha od 15 oC.

54

Slika 14. Dinamika gubitka toplote sa tela čoveka bez odeće

pri temperaturi vazduha 15 oC

Frekvencija srca

Frekvencija srca je fiziološki parametar koji najbolje od svih odslikava integralnu opterećenost

čoveka. Pri povećanoj energetskoj upotrebi se u aktivnim mišicima poveća dotok energetskih sokova i

odvod metabolita. Drugim rečima, poveća se minutni volumen protoka krvi. To povećanje se kod

nesportista manifestuje pre svega na račun frekvencije srca [110].

Frekvencija srca predstavlja srazmerno lako merljiv, a informacijski važan kompleksan

parametar ispitivanih opterećenja radnika. Poveća se pri dinamičkom i izometričkom (statičkom)

mišicnom radu, pri toplotnoj regulaciji i pri psihičkoj opterećenosti [111].

Izmerena frekvencija srca deli se na frekvenciju srca u mirovanju HR0 i radnu frekvenciju srca

HRr, koje se sastoje iz više komponenata [109,111]:

rHRHRHR 0

HRHRHRHRHRHRHR NTSM 0

gde je:

HR - aktuelna (izmerena) frekvencija srca (min-1),

HR0 - frekvencija srca u standardnim uslovima mirovanja (min-1),

HRr - radna frekvencija srca (min-1),

∆HRM - dinamička komponenta frekvencije srca (min-1),

∆HRS - izometrička komponenta frekvencije srca (min-1),

∆HRT - toplotna komponenta frekvencije srca (min-1),

∆HRN - emocionalna ili psihološka komponenta frekvencije srca (min-1),

∆HR - komponenta frekvencije srca zavisna od ritma disanja i otkucaja srca (min-1).

Izmerena frekvencija srca nas informiše o celokupnoj opterećenosti čoveka. Razumljivo je da

analitiku zanima koliko su velika pojedina opterećenja, tj. želi prepoznati pojedine komponente

frekvencije srca s obzirom na aktivnost, a to su [111]:

* Dinamička komponenta frekvencije srca - ∆HRM

Dinamička komponenta frekvencije srca je razlika između aktuelne (merene) frekvencije srca i

frekvencije srca u standardnim uslovima mirovanja, što predstavlja opterećenja isključivo dinamičkog

mišićnog rada.

55

* Izometrička komponenta frekvencije srca - ∆HRS

Izometrička komponenta frekvencije srca je razlika između aktuelne (merene) frekvencije srca i

frekvencije srca u standardnim uslovima mirovanja, što predstavlja opterećenja isključivo izometričkog

mišicnog rada. Zbog mišićne napetosti vene se skupljaju i kompresija će pri statičkom radu biti potpuna

koja dostigne 20 do 30 % maksimalne mišicne moći.

* Toplotna komponenta frekvencije srca - ∆HRT

Toplotna komponenta frekvencije srca je razlika između aktuelne (merene) frekvencije srca i

frekvencije srca u standardnim uslovima mirovanja, što predstavlja opterećenja uzrokovana isključivo

toplotnim opterećenjem. Obično je izmerena frekvencija srca znatno viša nego kada bi se merila samo

za dinamički mišićni rad jer toplotna okolina u kojoj radnik radi predstavlja dodatno opterećenje. Za

njeno izračunavanje koristi se Sušnikova regresiona jednačina:

- za muškarce: ET.

T e.HR 19400060 (min-1)

- za žene: 89748106371 .

T ET.HR (min-1)

gde je:

ET - efektivna temperatura okoline (oC).

Jednačina važi za eksperimentalne uslove u klima komori gde je ET = 16÷19 oC i metabolizam

1259 kJ/h. Osobe koje su učestvovale u eksperimentu su grupa mladih muškaraca i žena koje su u

najvećoj meri jednako klimatizovana.

* Emocionalna komponenta frekvencije srca - ∆HRN

Frekvenciju srca povećavaju stresne situacije. Impulsi iz moždane kore i perifernog sistema

preko hipotalamusa stimulišu kardialni centar. Emocionalna komponenta frekvencije srca je razlika

između aktuelne (merene) frekvencije srca i frekvencije srca u standardnim uslovima mirovanja, što

predstavlja opterećenje izazvano isključivo stresnom situacijom.

J. Sušnik navodi da bi bilo najbolje da toplotna komponenta frekvencije srca ne prelazi 20 udara

na minut, odnosno zajedno sa ostalim komponentama (bazalna, dinamička, izometrička i emocionalna)

150 udara u minuti [100].

Izlučivanje znoja

Proizvodnja znoja je kompleksan mehanizam, na koji u prvom redu utiču individualne

karakteristike ispitivanih osoba (sklonost ka znojenju, postotak masnog tkiva) toplotna okolina i fizička

opterećenja [109]. Telo gubi toplotu isparavanjem vode na tri načina:

- difuzijom vode kroz kožu,

- ventilacijom i

- isparavanjem znoja.

Ukupan gubitak telesne mase ∆mg , koje telo izgubi u određenom vremenskom intervalu je

definisan kao razlika između mase tela pre i nakon određenog vremenskog intervala i po ISO 9886:

2004 je dat izrazom [109]:

closolwatresswg mmmmmmm 0

gde je:

∆msw - gubitak mase zbog znojenja,

∆mres - gubitak mase zbog isparavanja u disajnim organima,

∆m0 - gubitak mase zbog razlika u masi ugljendioksida i kiseonika,

∆mwat - predstavlja promenu mase tela zbog unosa tekućine i izlučivanja urina,

∆msol - predstavlja promenu mase tela zbog unosa hrane i izlučivanja stolice i

∆mclo - predstavlja promenu mase tela zbog akumulacije znoja u odevnom sistemu.

56

Veoma važan je gubitak telesne mase zbog znojenja odnosno isparavanja znoja. Kada s površine

kože ispari 1 litar znoja, telo izgubi 2430 kJ toplotne energije. Intenzitet isparavanja u velikoj meri

zavisi od razlike parcijalnih pritisaka pare u okolini i sloja vazduha, koji obavija kožu (pk - pv).

Parcijalni pritisak pare na površini gole kože se kreće oko 5,6∙103 Pa. Ako je razlika parcijalnih

pritisaka para manja, izlučen znoj natopi odeću, odnosno pokriva kožu kao vlažan film ili kaplje po telu

[100].

Intenzitet znojenja za toplotnu regulaciju ocenjuje se indeksom iz, koji predstavlja količnik

između količine evopariranog (isparenog) i izlučenog znoja. Intenzitet znojenja je manji, što je indeks

manji [115].

iz

ezy

m

mi

gde je:

mez - količina evopariranog (isparenog) znoja (g),

miz - količina izlučenoga znoja (g).

Maksimalno dopuštene količine znoja po standardu ISO 7933:1989 [9] date su u tab. 2.11.

Tabela 2.11 Gornja dopuštena količina izlučenog znoja [9]

Proizvedena toplota

(W/m2)

Gornja dopuštena količina

znoja (g/h)

u

mirovanju

pri telesnom

radu

u

mirovanju

pri telesnom

radu

Aklimatizovana

osoba

Podnošljivo 100 200 260 520

Nepodnošljivo 150 250 390 650

Neaklimatizova

na osoba

Podnošljivo 200 300 520 780

Nepodnošljivo 300 400 780 1040

Iz razlike u masi ispitivanih osoba i njihove odeće pre i po završetku rada, izračunavamo količinu

isparenog znoja u gramima za svaku ispitivanu osobu posebno. Pri tom se uzima u obzir unesena

količina tečnosti i hrane između rada, te izlučen urin i stolica [109].

Prekrivenost kože znojem odnosno količina znoja na koži se izražava u procentima, npr. 0 % za

suvu kožu i 100 % za kožu potpuno prekrivenu znojem. J. Mecheels navodi, da se toplotna udobnost

smanjuje ako vrednost prosečne količine znoja iznosi 30 % i više. Kada prekrivenost kože znojem

iznosi 60 %, koža je veoma vlažna i zato je osećaj udobnosti neprijatan, dok je kod ljudi koji su

naviknuti na visoke temperature okoline ta granica izdržljivosti pomerena na 70 % prekrivenosti kože

znojem [18].

Često se količina znoja na koži izražava faktorom neudobnosti fd, gde vrednost fd = 1 predstavlja

potpunu prekrivenost kože znojem. Vrednost faktora neudobnosti se kreće između 0,06 i 0,6 (npr. faktor

0,6 znaci 60 % prekrivenosti kože znojem).

Iz svega navedenog može se zaključiti da se sa povećanjem vrednosti faktora neudobnosti

smanjuje udobnost pri nošenju odeće.

Toplotni uslovi u kojima termoregulacioni sistem čoveka mora održavati konstantnu

temperaturu tela, ne prouzrokuju samo neprijatni subjektivni osećaji hladnoće ili vrućine, već oni

smanjuju čovekovu fizičku i psihičku izdržljivost i dovode do termički uzrokovanih oboljenja, koja u

ekstremnim slučajevima mogu završiti smrću. Čovekova koža poseduje tzv. termoreceptore koji imaju

različitu gustinu na pojedinim delovima površine kože. Pomoću njih čovek svesno oseća temperaturu,

prema tome oni su povezani sa centralnim nervnim sistemom i učestvuju u termoregulaciji čovekovog

tela.

57

Uticaj odeće na fiziološke parametre čoveka

Neprijatni subjektivni osećaj hladnoće ili vrućine smanjuju čovekovu fizičku i psihičku

izdržljivost i vode do termički uzrokovanih oboljenja, koja u ekstremnim primerima završavaju smrću.

Čovekova koža poseduje specifične ,,tople” i ,,hladne” tačke, pomoću kojih se oseća toplota ili

hladnoća. To su tzv. toplotni receptori za temperature iznad 36 oC i toplotni receptori za temperature

ispod 36 oC, koji imaju različitu gustoću na pojedinim delovima površine kože. Pomocu njih svesno

osećamo temperaturu, što znači da oni učestvuju pri toplotnoj regulaciji čovekovog tela [7].

Kako različite spoljne toplotne razlike utiču na ljude uglavnom je poznato, međutim teško je sa

sigurnošcu tvrditi, kakav bi toplotni uticaj kod čoveka prouzrokovali određeni klimatski efekti, jer je

zbog individualnih razlika reakciona sposobnost i tolerancija svakog pojedinca prema toplotnim

uticajima različita.

Pri definisanju toplotnog delovanja ne sme se osloniti samo na subjektivnu ocenu, već se mora u

datom primeru uzeti u obzir postojeća kombinacija svih uticajnih veličina, kao što su npr: temperatura,

vlažnost i brzina kretanja vazduha, proizvodnja toplote, te još jedna važna veličina, a to je odeća, koja

pozitivno ili negativno utiče na razmenu toplote između tela i okoline.

Uticaj odeće na topotnu opterećenost čoveka pri različitim radnim opterećenjima i različitim

kombinacijama klimatskih veličina eksperimentalno se određuje merenjem fizioloških parametara

čoveka: toplotne bilanse, rektalne temperature, temperature kože, frekvencije srca i količine izlučenog

znoja.

Područja upotrebe odevnog sistema i prognoza udobnosti

U tehnici se često događa, da podaci koji su dobijeni tačnim merenjima fizičkih veličina nekog

predmeta, ništa ne govore o tome kako bi se taj predmet ponašao pri upotrebi u praksi. Između

izmerenih fizičkih parametara i njihovog kompleksnog delovanja u praksi nema pouzdane kvantitativne

veze [12].

U ispitivanjima na području fiziologije odeće su bila uložena velika sredstva i trud, urađena su

brojna merenja toplotno - fizioloških karakteristika tekstila i odeće, izvedena su ispitivanja na testiranim

osobama u klima-komori i u prirodnom okruženju i na osnovu dobijenih rezultata su istraživači uspeli

postaviti model sa kojim se može prognozirati ponašanje određene odeće ili odevnog sistema u

najrazličitijim uslovima nošenja.

U zavisnosti od klimatskih uslova, J. Mecheels [18] je ustanovio da toplotno - fiziološku

udobnost najbolje definišu dve fiziološke veličine i to:

- srednja ponderisana temperatura kože Tpon, koja određuje udobnost u hladnim uslovima i

- količina znoja na koži, tj. faktor neudobnosti fd, koji određuje udobnost u toplim uslovima.

Model sačinjavaju četiri osnovne računske operacije, koje su prikazane na slici 2.34. Na vrhu

date slike vide se osnovni ulazni podaci, koji su potrebni za proračun, a na kraju željeni rezultati [16].

Model za prognozu udobnosti odevnog sistema sačinjavaju četiri osnovne računske operacije

pomoću kojih se na osnovu antropoloških podataka za određenu osobu, parametara izabrane odeće i

zadatih klimatskih uslova odredi područje upotrebe odevnog sistema.

Računski postupak 1. Uvrste se osnovni antropološki podaci za određenu osobu, tj. telesna masa i

telesna visina i iz tih podataka se izračunava površina tela po DU BOIS-u ADU [113], podatak o njenim

fizičkim aktivnostima, tj. energija metabolizma M (npr. pri sedenju ili mirnom stajanju), parametri

izabrane odeće izmereni pomoću toplotne lutke "Coppelius” u stanju mirovanja i propiše se granica

udobnosti u hladnom (npr. Tk = 32 oC). Rezultat toga je minimalna temperatura okoline Tv.min pri kojoj

se data odeća može nositi a da u njoj ne bude hladno.

Računski postupak 2. Uvrste se osnovni antropološki podaci za određenu osobu, tj. telesna masa i

telesna visina i izračuna površina tela ADU, energija metabolizma M (npr. za srednje težak rad, pri kojem

se telo pokreće), parametri odeće izmereni pomoću pokretne toplotne lutke "Coppelius” uzimajući u

obzir ventilaciju zbog kretanja tela i propiše se željena granica udobnosti u toploj okolini (faktor

neudobnosti fd). Rezultat je maksimalna temperatura okoline Tv.max pri kojoj se u datoj odeći osoba ne

58

znoji više nego što predviđa faktor neudobnosti. Pri izračunavanju minimalne i maksimalne temperature

okoline može se uzeti u obzir relativna vlažnost vazduha RV. Temperaturno područje između obe

izračunate temperature okoline naziva se područje upotrebe odeće odnosno odevnog sistema.

Slika 2.34 Model za prognozu udobnosti odevnog sistema [16]

Računski postupak 3. Predviđa se kakvi bi bili fiziološki parametri udobnosti u hladnoj odnosno

toploj okolini za osobu određene telesne mase i telesne visine, pri metabolizamu M i u određenoj odeći

(sa toplotnom izolacijom Rc i otporom protoku vodene pare Re). Tako se može izračunati (pri odredenoj

temperaturi i vlažnosti vazduha) srednja temperatura kože Tk kao pokazatelj udobnosti u hladnoj okolini

i faktor neudobnosti fd kao pokazatelj udobnosti u toploj okolini.

Računski postupak 4. Uvrste se osnovni antropološki podaci za određenu osobu, podatak o

realnom fizičkom opterećenju (npr. za konkretan rad koji ta osoba obavlja na određenom radnom

mestu), realni podaci o klimi na radnom mestu i podatak o željenoj gornjoj odnosno donjoj granici

udobnosti (za konkretnu vrstu rada). Izlazni podaci su toplotni parametri odeće Rc i Re, koji bi bili za tu

osobu, na njenom radnom mestu pri datim klimatskim uslovima, najbolji odnosno zadovoljavali željenu

udobnost nošenja [12].

59

Zahtevi koje treba da obezbedi odeća

Odeća treba da zaštiti čoveka od spoljašnjih neadekvatnih uslova kao što su niske ili visoke

temperature, suvišna sunčana radijacija, vetar, atmosferske padavine (magla, kiša, sneg), mehaničke

povrede, teški proizvodni uslovi rada i td. Istovremeno odeća treba da obezbedi normalne uslove za

život čoveka odnosno da održava normalno toplotno stanje organizma, da obezbedi normalno disanje

kože, normalnu cirkulaciju krvi, da obezbedi normalno disanje i kretanje čoveka, da ima dobar dezen i

kroj, da je dobrog estetskog izgleda.

Rublje dolazi u neposredan kontakt sa površinom tela čoveka pa zbog toga ima veliko značenje

za obezbeđivanje normalnih uslova. Ono upija i čisti kožu od znoja, kožne masnoće itd. Po celoj

površini kože nalazi se oko tri miliona znojnih žlezdi.

Svakog dana se sa površine kože izluči i do 40 g kožne masnoće i 0,5÷1 litra znoja a u vrelim

danima (leti) izlučenje znoja se povećava na 5÷6 litara za 24 časa. Zbog toga rublje mora biti

higroskopno i voluminozno.

Najbolja higijensko - fiziološka svojstva daje rublje od pamučnih vlakana. Prema nekim

ispitivanjima rublje treba da ima sledeća svojstva:

Tabela 1. Pokazatelji kvaliteta materijala za rublje Pokazatelj Zimi Leti

Debljina (mm) 1,3÷1,5 0,1÷0,3

Propustljivost vazduha (dm3/m2s) 51÷100 više od 100

Propustljivost vlage (g/m2h) 52÷56 više od 56

Higroskopnost pri RVvaz = 65 % (%) više od 7 više od 7

Pri temperaturi tela 36,8 °C do 37 °C čovek se nalazi u stanju fizičkog mira i ocenjuje svoje

toplotno stanje kao „prohladno“.

Temperatura tela od 37,6 °C i veća je znak izraženog zagrevanja organizma. Temperatura kože,

po mišljenju mnogih autora, tesno je povezana sa osećanjem toplote čoveka i može služiti kao

pokazatelj toplotnog stanja organizma. Optimalna temperatura vazduha između površine tela i prvog

sloja odeće (rublja) kad je čovek u mirnom stanju iznosi 30÷32 °C u oblasti od vrata do pojasa. Kroz

kožu čoveka neprestano izlaze različiti produkti, jedan od tih je i ugljena kiselina, koja nastaje u

procesu disanja preko kože. Povećani sadržaj ugljene kiseline ispod odeće pokazuje da nedostaje

ventilacija (npr. usled loše konstrukcije ili neadekvatne izrade odeće iz materijala koji ne propuštaju

vazduh).

Fiziološke osobine tekstila za odeću

Odevanje predstavlja veoma važnu komponentu u ljudskom životu. Pored modela, dezena i

kroja, fiziološke osobine odeće imaju značajnu ulogu. Fiziološke osobine odeće se izučavaju u

posebnoj grani fiziologije odnosno u fiziologiji odevanja. Fiziologija odevanja se bavi proučavanjem

fizioloških osobina odeće koje se ispoljavaju preko ugodnosti nošenja, radne sposobnosi i zdravlju

osobe koja nosi određenu odeću. Ona obuhvata i delove iz oblasti fizike, hemije, medicine, opšte

fiziologije, psihologije, tehnike i tekstilne tehnologije.

Fiziološke osobine odeće pri nošenju najviše su zavisne od stanja toplotne provodljivosti

odnosno od mogućnosti zadržavanja toplote i provodljivosti vlage. Odeća mora ispuniti više zahteva da

bi se čovek koji je nosi osećao prijatno pri bilo kakvom raspoloženju. Zona u kojoj su temperatura,

vlažnost i strujanje vazduha idealni za ljudsko telo nazvana je „zona zadovoljstva - zona prijatnosti“.

Ova tri osnovna paramera fiziologije odevanja (temperatura, vlažnost i strujanje vazduha) moraju biti

prilagođeni raznim spoljašnjim i unutrašnjim uticajima koji obuhvataju više komponente u sistemu

telo, klima, odeća (3K sistem: Korper - Klima - Kleidung). Zbog toga se glavni zadatak odevanja

sastoji u olakšanom provođenju temperature kroz telo, čime se obezbeđuje opuštanje telesnih organa,

očuvanje telesne, duhovne i radne sposobnosti čoveka.

60

Najvažnije fiziološke osobine tekstila koje je potrebno uzeti u obzir prilikom projektovanja i

izrade odevnih predmeta su: propustljivost vazduha i vodene pare, higroskopnost, kapilarnost, upijanje

vlage (vode, znoja), odavanje vlage, provodljivost toplote i toplotna izolacija, komfornost,

elektrostatičko naelektrisanje (tabela 1).

Tabela 1. Fiziološke osobine tekstila za odeću Provodljivost

toplote

Zadržavanje toplote Higrskopnost

Kapilarnost

Moć odavanja vlage

Propustljivost pare

Propustljivost

vazduha

Antielektro-

statičnost

Koeficijent toplotne

provodljivosti λ -

posobnost

materijala da

provodi toplotu

(W/m∙oC)

λ zavisi od:

- vrste vlakana,

- strukture,

- dorade,

- vlage.

Materijali za odeću

imaju λ =

0,033÷0,070

W/m∙oC, a u

uslovima vetra λ =

0,042÷0,109

W/m∙oC

Toplotno - zaštitna

sposobnost

materijala R = δ/λ

(m2oC/W)

R zavisi od:

- debljine δ (m),

- dužine,

- konstrukcije,

- propustljivost

vazduha,

- vlažnosti.

Ukupni termički

otpor:

Ru = Rm + Rp

Rm - termički otpor

materijala za odeću

Rp - otpor odavanju

toplote sa spoljne

površine materijala

prema sredini.

Higroskopnost

(sposobnost materijala da

upije vlagu iz okolnog

vazduha) zavisi od:

- sorpcionih svojstava,

- konstrukcije tekst.

materijala,

- sirovinskog sastava,

Maksimalno kapacitet

vode primaju:

- vunena pletenina 2540

g/m2,

- vunena tkanina 770

g/m2,

- pamučna beljena tkanina

300 g/m2.

Kapilarnost (sposobnost

upijanja i prenošenja

tečnosti pomoću kap. sila)

zavisi od:

- volumena,

- poroznosti materijala

Odavnje vode - vlage

vezano je za sušenje:

- laneni, pamučni i svileni

materijali brzo upijaju i

brzo odaju vlagu,

- vunene tkanine lagano

upijaju i lagano odaju

vlagu.

Propustljivost vodene

pare ima ima veliki značaj

za odeću

Količina vazduha

koja prođe kroz

određenu

površinu

materijala pri

određenom p i t,

zavisi od:

- strukture,

- debljine,

- oblika,

- zapreminske

mase,

- gustine,

- prepletaja,

- vrste dorade,

- vlage itd.

Kreće se od

3,5÷500 dm3/m2s

Dobra

propustljivost

vazduha

obezbeđuje:

- dobru ventilaciju

ispod odeće,

- udaljenje ugljene

kiseline,

- osećaj

ugodnosti.

Spoljašnji efekat:

- neprijatan

osećaj,

- „udari“,

- prilepljenost

jednog sloja

odeće uz drugi,

- „varničenje“.

Tretiranje

materijala:

- antistaticima,

- mešavinom

vlakana,

- poboljšanje

higroskopnosti.

Propustljivost vazduha se karakteriše koeficijentom koji pokazuje kolika količina vazduha

prolazi kroz određenu površinu materijala za određeno vreme pri datom pritisku. Kod ispitivanja

materijala za odeću, obično se uzima pritisak vazduha od 50 Pa, što odgovara brzini kretanja vazduha

od 8÷10 m/s. Na propustljivost vazduha utiču mnogi parametri kao što su: struktura materijala

(debljina, oblik, zapreminska masa pređe, gustina, prepletaj), vrsta dorade i td. Propustljivost vazduha

kroz tekstilne materijale kreće se od 3,5÷500 dm3/m2∙s.

Higroskopnost je sposobnost materijala da upija vlagu iz okolnog vazduha. Ova osobina je vrlo

značajna za tekstilne materijale koji se upotrebljavaju za izradu odeće. Ona je vezana za sorpciona

svojstva tekstilnih materijala, vrstu dorade i td. Materijali iz lana primaju brže vlagu nego iz pamuka, a

sintetička vlakna vrlo malo ili uopšte ne upijaju vlagu (vunena pletenina 2540 g/m2, vunena tkanina

770 g/m2, pamučna beljena tkanina 300 g/m2).

Brže upijanje vlage od strane tekstilnog materijala dovodi do brže izmene pododećne klime a

samim tim i do osećaja ugodnosti - komfornosti pri nošenju odeće od takvog materijala.

61

Kapilarnost je sposobnost tekstilnog materijala da upija i prenosi tečnost posredstvom kapilarnih

sila. Visokokapilarni materijali mogu u izvesnoj meri da kompenzuju nizak nivo higroskopnosti. Tako,

na primer, sintetički materijali iz voluminoznih niti ili pređa imaju visoku poroznost, dobru

kapilarnost, pa zbog toga i veći stepen higijenskih svojstava. Kapilarnost zavisi od voluminoznosti

materijala, poroznosti, dimenzija i oblika pora na materijalu.

Prijem vlage je sposobnost materijala da primi i fizičkim putem veže vodu pri njegovom

potapanju u nju pri odgovarajućoj temperaturi, za određeno vreme i pri određenim pritiskom. Pri datim

uslovima maksimalni kapacitet vode prima vunena pletenina (2540 g/m2), zatim vunena tkanina

(330÷770 g/m2) i pamučna beljena tkanina (150÷300 g/m2).

Odavanje vlage je sposobnost materijala da odaje vlagu u okolnoj sredini. Odavanje vlage je

tesno povezano sa sušenjem materijala za odeću i same odeće. Brzina sušenja materijala zavisi od

svojstva vlakana, strukture materijala, karaktera njegove površine i td. Laneni, pamučni i svileni

materijali brzo upijaju i brzo odaju vlagu u okolnu sredinu. Vunene tkanine sporije upijaju i isto tako

sporije odaju vlagu.

Propustljivost pare je sposobnost tekstilnog materijala da propušta vlagu u obliku vodene pare.

Ova osobina ima veliki značaj za materijale koji se koriste za odeću jer je za nju vezana normalizacija

mikroklime u pododećnom prostoru, a samim tim i normalizacija razmene toplote i vlage. Pamučni,

laneni, vuneni, viskozni i acetatni materijali imaju visoku propustljivost pare.

Termička svojstva materijala karakterišu se preko provodljivosti toplote koja se određuje

koeficijentom toplotne provodljivosti. Toplotno izolaciona sposobnost materijala je u obrnutoj

zavisnosti od koeficijenta toploprovodljivosti. Toploprovodljivost zavisi od vrste tekstilnog materijala,

njegove strukture, površinske obrade itd. Toploprovodljivost se smanjuje po sledećem redosledu

vlakana: najlon, veštačka vlakna, lan, pamuk, prirodna svila, vuna i td.

Elektrostatičko naelektrisanje (antielektrostatičnost) se ogleda u neprijanom osećaju,

prilepljivanju materijala, peckanju - varničenju.

Prijem vlage je sposobnost materijala da primi i fizičkim putem veže vodu pri njegovom

potapanju u nju pri odgovarajućoj temperaturi, za određeno vreme i pri određenim pritiskom. Pri datim

uslovima maksimalni kapacitet vode prima vunena pletenina (2540 g/m2), zatim vunena tkanina

(330÷770 g/m2) i pamučna beljena tkanina (150÷300 g/m2).

Odavanje vlage je sposobnost materijala da odaje vlagu u okolnoj sredini. Odavanje vlage je

tesno povezano sa sušenjem materijala za odeću i same odeće. Brzina sušenja materijala zavisi od

svojstva vlakana, strukture materijala, karaktera njegove površine i td. Laneni, pamučni i svileni

materijali brzo upijaju i brzo odaju vlagu u okolnu sredinu. Vunene tkanine sporije upijaju i isto tako

sporije odaju vlagu.

Propustljivost pare je sposobnost tekstilnog materijala da propušta vlagu u obliku vodene pare.

Ova osobina ima veliki značaj za materijale koji se koriste za odeću jer je za nju vezana normalizacija

mikroklime u pododećnom prostoru, a samim tim i normalizacija razmene toplote i vlage. Pamučni,

laneni, vuneni, viskozni i acetatni materijali imaju visoku propustljivost pare.

Termička svojstva materijala karakterišu se preko provodljivosti toplote koja se određuje

koeficijentom toplotne provodljivosti. Toplotno izolaciona sposobnost materijala je u obrnutoj

zavisnosti od koeficijenta toploprovodljivosti. Toploprovodljivost zavisi od vrste tekstilnog materijala,

njegove strukture, površinske obrade itd. Toploprovodljivost se smanjuje po sledećem redosledu

vlakana: najlon, veštačka vlakna, lan, pamuk, prirodna svila, vuna i td.

Elektrostatičko naelektrisanje (antielektrostatičnost) se ogleda u neprijanom osećaju,

prilepljivanju materijala, peckanju - varničenju.

Merne metode i uređaji za ispitivanje specifičnih svojstava tekstila za odeću

Pored klasičnih metoda i uređaja koji se koriste za ispitivanje pojedinih parametara tekstilnih

materijala u svetu su razvijene nove metode koje, uz primenu odgovarajućih uređaja, omogućavaju

ispitivanje specifičnih svojstava tekstila za odeću pa i čitavog kompleta (paketa) odeće. U tu svrhu

koriste se sledeća ispitivanja:

62

- određivanje kontaktne površine tekstila,

- određivanje sile odlepljivanja tekstila sa kože,

- ispitivanje provođenja toplote i vlažnosti,

- određivanje brzine upijanja vlage,

- određivanje prenošenja vlage i toplote uz pojavu vetra i dr.

Određivanje kontaktne površine tekstila

Za određivanje kontaktne površine tekstila postoji više metoda i aparata. Jedan od takvih aparata

šematski je prikazan na slici 1.

Slika 1. Šematski izgled aparata za preslikavanje kontaktne površine tekstila za odeću

Na jednu elektrodu se stavi papir koji je osetljiv na svetlost i pričvrsti mesinganim prstenom za

postolje. Na svetlo osetljivi sloj papira okrenut je naviše. Na taj papir se prethodno postavlja

naelektrisani tekstilni materijal, na primer , tkanina. Iznad tkanine se stavlja suprotna elektroda. Zatim

se u obe elektrode pusta struja napona 500 V, na taj način se stvara električno pražnjenje između

tekstila i fotopapira. Ta slika se može uvećati, na primer, 20 puta, čime se omogućava da se jasno vidi

struktura površine tekstila (slika 2).

Slika 2. Izgled snimka površine tkanine

a - izgled kontaktne površine, b - stereo izgled

Tako na primer, ako imamo uzorke tkanine čija je površina habana i ona koja nije habana,

dobiće se vrednost od 68 % za nehabanu i 73,4 % za habanu površinu, koje predstavljaju srednje

vrednosti reemisije od po 10 merenja na aparatu Elrepho - Zeiss. Reemisija dobijena preko fotopapira

ispod nehabanog uzorka je 80 %, što znači da je došlo do smanjenja reemisije zračenja za 12 %

odnosno 6,6 %. Jasno je da se vrednosti mogu upoređivati samo kod istih vrsta materijala.

Određivanje sile odlepljivanja tekstila sa kože (snage prijanjanja)

Postoji uzajamna povezanost između površine tekstila i osećaja nošenja određenog odevnog

predmeta kao i prijanjanje tekstila uz kožu. Pri znojenju tekstil se lepi za kožu (mokra košulja, mokri

donji veš) i time se gubi udoban osećaj nošenja i teže se skidaju takvi odevni predmeti sa tela čoveka.

Princip određivanja sile odlepljivanja tekstila sa kože dat je na slici 3.

63

Slika 3. Princip određivanja sile odlepljivanja tekstila sa kože (snage prijanjanja)

Uzorak tekstila, koji se ispituje, stavlja se na donju površinu rama (metalne ploče), koja je

pričvršćena na vagi sa oprugom. Pomoću spiralne osovine, koju pokreće elektromotor, podiže se ili

spušta metalna ploča sa uzorkom tekstila prema slobodnoj površini vode ili neke druge tečnosti. Snaga

odlepljivanja tekstilnog uzorka od vodene površine, metalne ploče, sa stalaktitom, ili svinjske kože kao

i nekih drugih površina očitava se pomoću vage sa oprugom. Umesto vage sa oprugom može se

primeniti vaga sa tasom, s jedne strane, i uravnotežene mase ploče sa tekstilnim uzorkom, sa druge

strane. Izmerena snaga prijanjanja je funkcija površinske energije vode nasuprot gornje površine

tekstilnih materijala i geometrijske strukture gornje površine.

Dodavanjem različitih pomoćnih sredstava koja dovode do umrežavanja sa vodom menjaju se

osobine vode odnosno rastvora do te mere da se može imitirati dejstvo znoja sa čovekove kože.

Preparacije i avivažna sredstva na tekstilu takođe utiču na promenu sile uzajamnog dejstva.

Ispitivanje provođenje toplote i vlažnosti

Za ispitivanje provođenje toplote i vlažnosti, dakle modela funkcionisanja kože, mogu se

primeniti različite metode i uređaji. Jedan od takvih modela dat je na slici 4.

Ovaj uređaj se sastoji od jedne šuplje bakarne ploče (Kupferplatte) koja je pokrivena

celofanskom folijom kroz koju prolazi voda zagrejana na temperaturi od 37 °C, dakle na temperaturi

tela čoveka u normalnim uslovima. Tekstilni materijal, čije se osobine ispituju, stavlja se preko

celofanske folije. Iznad tekstilnog materijala uvodi se strujanje klimatizovane vazdušne struje (Luft),

brzinom od 1 m/s.

Slika 4. Model funkcionisanja kože po Hohenstein-u

64

Da bi se ispitalo provođenje vlažnosti (Nasser) i toplote, preko dozirne pumpe podešava se

apsolutno konstantni nivo ispod celofanske folije, a zagrevanje iste se obezbeđuje preko električnog

grejača. Prolaz vode odnosno vodene pare preko celofanske folije, zavistan je od vrste tekstilnog

uzorka koji se ispituje, njegove strukture i površine. Provodljivost vlage se određuje prema količini

vode koja je dodata za vreme ispitivanja preko dozirne pumpe.

Rezultati ispitivanja provođenja toplote su pokazali da provodljivost toplote više zavisi od

zapreminske mase tekstilnog materijala nego od hemijske prirode vlakana.

Određivanje brzine upijanja vlage (efekat fitilja)

Efekat fitilja ili moć upijanja vlage je jedna od veoma važnih karakteristika odeće, na koju se

mora računati pri projektovanju odeće. Moć upijanja vlage se najčešće ispituje korišćenjem kapacitivne

metode. Princip kapacitivnog merenja upijanja vode dat je na slici 5.

Slika 5. Princip kapacitivnog određivanja upijanja vode

Tekstilni uzorak se stavlja između dve kleme čiji je donji deo potopljen u vodu do konstantnog

nivoa. Na gornjem delu aparata nalaze se dve mesingane ploče koje su povezane sa električnom

strujom i čine jednu elektrodu kondenzatora. Drugu elektrodu predstavlja podignuti nivo vode u

tekstilnom uzorku.

Kapacitet ovog kondenzatora je proporcionalan površini ploča kondenzatora i nivoa vodenog

stuba u uzorku. Merna veličina je promena kapaciteta i površine kondenzatora u određenom

vremenskom razmaku. Odnos promene kapaciteta i vremenskog intervala, daje brzinu upijanja vode.

Ako se uvedu analogni digitalni sistemi, onda se može preko mikro kompjutera, direktno očitati ili

registrovati brzina upijanja vode u tekstilnom uzorku. Ovom metodom molekularne sile na površini

materijala, se ne mere.

Upijanje vode od strane tkanine za odela sačinjene od mešavine vune i poliesterskih vlakana,

prikazano je preko dijagrama koji je dat na slici 6. Iz dijagrama se vidi da brzina upijanja vode opada

sa porastom udela vunenih vlakana u tkanini. Tako je, na primer, brzina upijanja vode tkanine od 100

% poliesterskih vlakana 7,6 m/min, a čisto vunene tkanine 0,4 m/min. Prema tome, iz ovog primera se

vidi da je kod čisto sintetičke tkanine kvašljivost gornje površine veća (brža) u odnosu na gornju

površinu vunene tkanine.

65

Slika 6. Dijagram brzine upijanja vlage tkanine u zavisnosti od odnosa PES i vunenih vlakana

Određivanje prenošenja vlage i toplote uz pojavu vetra

Da bi se imitirali klimatski uslovi u kojima vlada toplota i strujanje vazduha (vetra) na tekstilne

materijale, razvijena je nova metoda određivanja prolaznosti vlage i toplote kroz tekstilni materijal.

Slika 7 pokazuje šematski izgled aparata koji je konstruisan u tu svrhu.

Slika 7. Šematski izgled aparata za ispitivanje prolaznosti vodene pare i vazduha kroz tekstilni

materijal (anemometar)

Na levoj strani slike prikazana je kružna duvaljka pomoću koje se može uspostaviti željena

brzina kretanja vazduha, na primer, od 0÷8 m/s. Na izlaznoj cevi duvaljke nalazi se električni grejač

kojim se podešava temperatura strujnog vazduha od sobne do temperature od 60 °C. U produžetku te

cevi nadovezuje se cev od pleksiglasa koja ima prečnik 150 mm, što odgovara površini od 180 cm2 sa

ugrađenim upravljačem vazduha u obliku snopa malih cevi. Anemometar za određivanje strujanja

vazduha postavlja se ispred i iza ispitivanog uzorka tekstila, njime se praktično meri brzina kretanja

vazduha. Zavisno od debljine tekstila, njegove strukture, sirovinskog sastava, brzine strujanja vazduha

ispred uzorka i od drugih parametara, dobiće se različita brzina strujanja vazduha iza uzorka tekstila.

Na slici 8 prikazane su različite brzine vazduha koji je prošao kroz tekstil pri istoj brzini strujanja

vazduha ispred uzorka tekstila različite debljine.

Rezultati ispitivanja prikazani na slici 8 pokazuju da različite vrste tekstilnih materijala

propuštaju različite količine vazduha. Isto tako propustljivost vazduha je zavisna i od debljine

tekstilnog materijala. Međutim, prolaz vazduha kroz tekstil više zavisi od njegove strukture nego od

debljine. Pri ovom ispitivanju uzorak tekstila može biti suv ili vlažan.

Za ispitivanje brzine odvođenja vlage odnosno brzine sušenja tekstila može se koristiti dodatni

uređaj prethodno prikazanom aparatu (slika 8), koji se montira na izlaznoj cevi kao što se to vidi na

slici 9.

66

Slika 8. Prolaz vazduha kroz tekstil različite debljine pri istoj brzini strujna vazduha

Slika 9. Poprečni presek aparata za određivanje strujanja vlage pri strujanju vazduha

Uzorak tekstila postavlja se na spoljašnjem prstenu sa okruglim otvorima. Na rastojanju 3 mm

iza uzorka tekstila ili sličnog materijala postavlja se standarni tekstil za donje odevne predmete, koji je

nakvašen određenom količinom vode, na primer, 200 % od sopstvene mase. Strujanje vazduha

određenom brzinom (npr. 3 m/s), suši donji veš i širi se kroz okrugle proreze udarajući u merni objekt,

pri čemu se meri količina prenešene vlage kroz otvore prečnika 4 mm.

Za određivanje provođenja toplote i vlage koriste se i druge metode i aparati. U poslednje vreme

izrađuju se specijalne Lutke od plastičnog materijala koje se oblače različitim tekstilnim materijalima,

stavljaju u posebne komore, izlažu različitim spoljašnjim uticajima i mere se različiti parametri.

Odredivanje relativne vlažnosti tkanina

Relativna vlažnost tkanina određuje se po ISO 139-1973 (E) [144]. Ovaj standard definiše

karakteristike i upotrebu standardne atmosfere za kondicioniranje i određivanje fizičkih i mehaničkih

svojstava tekstila.

Za određivanje relativne vlažnosti tkanina, odnosno sadržaja vlage u tkaninama, koristi se merni

uređaj HB43 [145]. Sadržaj vlage u uzorku se prikazuje kao procenat mokre mase (mokra masa WW =

početna masa = 100 %). Na ekranu je sadržaj vlage označen sa »% MC«, npr. 11,35 % MC (MC =

moisture content):

67

100

WW

DWWWMC

gde je:

MC - sadržaj vlage (%),

WW - masa mokrog uzorka (g),

DW - masa suvog uzorka (g).

Određivanje propustljivosti vazduha kroz tekstilne materijale

Vazdušna propustljivost tekstilnih proizvoda je jedna od važnih upotrebnih karakteristika. Iz

rezultata vazdušne propustljivosti mogu se doneti određeni zaključci o poroznosti materijala kao i o

izolacijskim sposobnostima određenih proizvoda.

Kada se govori o propustljivosti vazduha misli se na vetar, koji se najčešće definiše sa dva

osnovna parametra a, to su brzina i smer. Vetar otežava kretanje, prodire kroz odeću i pri tom odnosi sa

sobom određenu količinu toplote, što znači, da moramo upotrebiti više energije nego u mirnoj

atmosferi. U hladnoj atmosferi vetar prouzrokuje povećanje količine toplote, koja prolazi kroz odeću u

okolinu i u određenim okolnostima pospešuje hlađenje organizma čoveka.

Vazduh prolazi kroz odeću zbog toga, jer se pod uticajem brzine vetra stvara razlika parcijalnih

pritisaka. Na površini odeće je parcijalni pritisak veci nego u neposrednoj blizini površine kože. U

takvim uslovima vazduh prolazi kroz odeću.

Između brzine vazduha (vetra) i pritiska, koga stvara ta brzina na površini, koja je postavljena

pod pravim uglom u odnosu na smer brzine vetra, postoji sledeća zakonitost:

v = 1,33h0,5

gde je:

v - brzina vetra (m/s),

h - pritisak (Pa),

1,33 i 0,5 - empirijske konstante odgovarajućih dimenzija.

Merenjem vazdušne propustljivosti može se utvrditi uticaj raznih faktora kao što su: sirovina,

konstrukcija materijala, postupci apretiranja itd.

Određivanje vazdušne propustljivosti vrši se po standardu SIST EN ISO 9237 [146] ili po

nemačkom standardu DIN 53887 [147]. Materijal koji se želi ispitati nije potrebno rezati na

pojedinaćne uzorke, nego se meri na različitim mestima u celini. Pri tome se mora voditi računa o tome

da se merenje ne vrši pri ivici, na početku ili kraju materijala, nego 10 do 20 cm od krajeva. Uzorak

koji se ispituje mora se prethodno klimatizovati pri standardnim uslovima. Na svakom uzorku urađeno

je po 20 merenja na različitim mestima na aparatu, koji je prikazan na sl. 3.4.

Iz očitanih vrednosti izračunava se prosečna vrednost, a zatim i količina propuštenog vazduha u

m3 u vremenu od 1 minuta po jednačini:

F

qQ

6

gde je:

Q - količina propuštenog vazduha pri određenoj visini vodenog stuba (m3/m2∙min),

q - količina vazduha, koji prolazi kroz površinu ispitivanog uzorka (dm3/h),

F - ispitivana površina (cm2).

68

Slika 3.4 Aparat za merenje propustljivosti vazduha [147]

Na slici 3.5 je prikazan još jedan aparat za merenje propustljivosti vazduha starije generacije.

Postupak ispitivanja se sastoji u tome da se kroz zategnuti materijal (tkanina, pletenina ili netkani

tekstil) propusti vazduh. Propušteni vazduh ide kroz merni sistem - rotometarske cevi. Rotometri nam

pokazuju količinu vazduha u dm3/h, koji prolazi kroz određenu površinu ispitivanog materijala (10

cm2) pri pritisku koji pokazuje tečni manometar. Razlika pritisaka na jednoj i drugoj strani zategnutog

materijala meri se tečnim manometrom.

Slika 23. Aparat za merenje propustljivosti vazduha

Određivanje sposobnosti zadržavanja vode u tkaninama

Određivanje sposobnosti zadržavanja vode u tkaninama WZV izvodi se prema standardu DIN 53

814 [148]. Klimatizovan uzorak tkanine (približno 1,6 g) se iseče na sitne komade. Za svaki uzorak se

rade po četiri paralelne probe, gde se u svaku kivetu, koja je prethodno izvagana, stavlja po 0,4 g

1) uređaj za zatezanje uzorka, 17) igličasti ventil za regulaciju protoka vazduha kroz tkaninu,

2) usisni kanal, 22) tečni manometar,

4) poklopac uređaja za zatezanje uzorka, 26) vijak za uravnoteženje nivoa manometarske tekućine,

5) vijak, 29) postolje,

6) uzorak, 30) lampica,

13) sistem rotometra, 31) prekidač za uključivanje aparata.

14) ventili,

69

uzorka. Kivete sa uzorcima se stave u čašu i preliju prethodno pripremljenim rastvorom (1g

nejonogenog sredstva u 1l destilovane vode). Iglom se isteraju mehurići iz kiveta i tako pripremljeni

uzorci se ostave da stoje 2 sata. Nakon toga kivete se centrifuguju 20 min pri 3000 ob/min, na uređaju

za centrifugovanje CENTRIC 322A proizvođača Tehtnica.

Posle centrifugovanja kivete sa uzorcima se mere i iz razlike u masi kivete sa uzorkom nakon

centrifugovanja i prazne kivete dobije se masa obrađenog uzorka [149]. Sposobnost zadržavanja vode

u tkaninama WZV (%) se izračunava prema izrazu:

100

kl

klcZV

m

mmW

gde je:

mc - masa centrifugovanog uzorka (g),

mkl - masa klimatizovanog uzorka (g).

Određivanje fizičko-mehaničkih karakteristika tkanina FAST mernim sistemom

Glavni zadatak proizvođača odeće je da preoblikuje tkaninu kao dvodimenzionalnu površinsku

tvorevinu u pogodan trodimenzionalni oblik odeće, koji pored statičkih i dinamičkih antropometrijskih

zahteva ljudskog tela mora biti prilagodljiv i svim dinamičkim uslovima upotrebe prilikom nošenja

[35]. Kod toga mehanička i fizička svojstva upotrebljenih tkanina imaju značajan uticaj na

konstrukciju odeće, a i na kvalitet gotovih odevnih predmeta [36]. FAST merni sistem koristi se za

objektivno vrednovanje tkanina, odnosno merenje mehaničkih i fizičkih, površinskih i dimenzionih

osobina tkanina, na osnovu kojih se utvrđuju prerađivačka svojstva tkanina, predviđaju problemi pri

izradi odeće u pojedinačnim tehnološkim postupcima i ocenjuje izgled i „pad” izrađene odeće. U tu

svrhu FAST sistem daje kontrolnu kartu.

FAST merni sistem se sastoji od sledećih mernih uređaja i metoda za ispitivanje:

- FAST-1 kompresibilnosti,

- FAST-2 savitljivosti,

- FAST-3 zateznih svojstava i

- FAST-4 dimenzione stabilnosti.

Sva četiri merna uređaja su povezana sa računarom preko Automatic Data Switch (slika 14.) u

kojem je instaliran program koji omogućava skupljanje, oblikovanje, izračunavanje i arhiviranje

izmerenih i izračunatih vrednosti svojstava tkanine i iscrtavanje kontrolnih karata [37].

Slika 14. Povezanost FAST mernih uređaja sa računarom

70

FAST-1 merni uređaj za ispitivanje kompresibilnosti

FAST-1 omogućava neposredno merenje debljine tkanine pri standardnim opterećenjima 196

N/m2 i 9,81 kN/m2 (slika 15).

Slika 15. Princip merenja na FAST-1 mernom uređaju za merenje kompresibilnosti

Debljina površinskog sloja tkanine se direktno očita na računaru, a zatim se od pet merenja

izračuna prosečna vrednost debljine za pojedina standardna opterećenja kojima se određuje debljina

površinskog sloja:

ST = T2 - T100

gde je:

ST - debljina površinskog sloja tkanine (mm),

T2 - prosečna debljina tkanine pri opterećenju 196 N/m2 (mm),

T100 - prosečna debljina tkanine pri opterećenju 9,81 kN/m2 (mm).

Prilikom merenja relaksirane debljine površinskog sloja tkanine potrebno je na uzorku izvesti

pet merenja debljine i izračunati prosečnu vrednost, a zatim isti uzorak 30 s izložiti delovanju pare na

parnom uređaju za peglanje. Nakon toga potrebno je 30 s vakumirati da se uzorak vrati u sobne uslove,

pa ponovo meriti debljinu tkanine. Relaksirana debljina površinskog sloja tkanine se izračuna prema

izrazu:

STR = T2R - T100R

gde je:

STR - relaksirana debljina površinskog sloja tkanine (mm),

T2R - prosečna relaksirana debljina tkanine pri opterećenju 196 N/m2 (mm),

T100R - prosečna relaksirana debljina tkanine pri opterećenju 9,81 kN/m2 (mm).

FAST-2 merni uređaj za isptivanje savitljivosti

Ovaj merni uređaj omogućava direktno merenje dužine savijanja tkanine u smeru osnove i potke

i merenje savitljivosti materijala, što je važno poznavati prilikom polaganja krojnih slojeva u krojnu

naslagu i izgled gotovih odevnih predmeta.

Dužina savijanja tkanine se izvodi u smeru osnove i potke (3 uzorka x 2 merenja), nakon čega

se izračunavaju prosečna merenja. Tkanina se pod vlastitom težinom savija prilikom merenja u mernoj

ćeliji dok njen rub ne prekrije laserski zrak pod uglom od 41,5° (slika 16). U tom trenutku zabeleži se

dužina savijanja uzorka, pa se ona ispiše na ekranu i automatski sačuva u računaru.

71

Slika 16. Merenje dužine savijanja tkanine

Na osnovu izmerenih vrednosti izračuna se savitljivost, i to posebno za smerove osnove i potke,

prema sledećem izrazu:

B = W∙c3∙9,807∙10-6

gde je:

B - savitljivost (Nm),

W - površinska masa tkanine (g/m2),

c - dužina savijanja (mm).

FAST-3 merni uređaj za ispitivanje zateznih svojstava

Koristi se za direktno merenje zateznih svojstava za smer osnove i potke pri opterećenjima 4,9

N/m, 19,6 N/m i 9,81 N/m. Ovaj instrument radi na principu dvokrake vage. Poluga je povezana s

donjom pokretnom stezaljkom i tegom, dok je gornja stezaljka nepokretna (slika 17).

Slika 17. Šematski prikaz određivanja zateznih svojstava tkanina pomoću FAST-3

Rastegljivost tkanine pod uglom (45°, 135°) pri opterećenju 4,9 N/m (oznaka B5) prenese se iz

mernog instrumenta u računar. Vrednosti se ispišu za svih šest uzoraka iz čega se izračuna prosečna

vrednost koja služi za izračunavanje krutosti smicanja tkanine.

Krutost smicanja se izračunava prema sledećem izrazu:

5

123

B

G

72

gde je:

G - krutost smicanja (N/m),

B5 - istezanje pod uglom (%).

Sposobnost oblikovanja tkanine se izračunava automatski pomoću rezultata dobijenih merenjem

rastegljivosti tkanine u smeru osnove i potke pri opterećenjima 19,6 N/m i 4,9 N/m. Isto tako

sposobnost oblikovanja tkanine se može izračunati kao produkt savitljivosti (B) i relativnog istezanja

tkanine (), što je dato izrazom:

714

520

,

BF

BF

gde je:

F - sposobnost oblikovanja (mm2),

20 - istezanje pri opterećenju 19,6 N/m (%),

5 - istezanje pri opterećenju 4,9 N/m (%),

B - savitljivost (Nm).

FAST-4 merni uređaj za ispitivanje dimenzione stabilnosti

Glavni zadatak proizvođaca odeće je da preoblikuje tkaninu kao dvodimenzionalnu površinsku

tvorevinu u pogodan trodimenzionalni oblik odeće, koji pored statičkih i dinamičkih antropometrijskih

zahteva ljudskog tela mora biti prilagodljiv i svim dinamičkim uslovima upotrebe prilikom nošenja

[150]. Kod toga dimenzijska stabilnost tkanina ima značajan uticaj na konstrukciju odeće, a i na

kvalitet gotovih odevnih predmeta [151].

Ovim mernim uređajem sprovodi se ispitivanje dimenzione stabilnosti, kojom se utvrđuje

sposobnost tkanine da zadrži svoje dimenzije u procesu izrade odeće i kasnije tokom upotrebe gotovih

odevnih predmeta. Promene dimenzija tkanina su uzrokovane promenama temperature i vlažnosti, kao

npr. pri parenju i vlaženju u procesu peglanja odeće. Dijagram postupka ispitivanja dimenzione

stabilnosti primenom FAST-4 mernog uređaja prikazan je na slici 18.

Slika 18. Šema dijagrama postupka ispitivanja dimenzione stabilnosti pomoću FAST-4

Pomoću mernog uređaja FAST-4 mere se sledeće komponente dimenzione stabilnosti tkanina:

- relaksaciono skupljanje,

- istezanje u vlažnom stanju.

73

Relaksaciono skupljanje je nepovratni proces, koji se javlja pri vlaženju fiksiranju, odnosno

peglanju tkanina, a izračunava se prema izrazu:

1001

31

L

LLRS

gde je:

RS - relaksaciono skupljanje (%),

L1 - dužina uzorka posle sušenja (mm),

L3- dužina uzorka posle mokre obrade i sušenja (mm).

Istezanje u vlažnom stanju je povratni proces, koji se javlja pri promeni vlažnosti u tkanini i pri

parnom peglanju. Prilikom apsorbovanja vlage iz okoline tkanina se rastegne, a otpuštanjem vlage u

uslovima niže vlažnosti okoline tkanina se skuplja.

Ova komponenta se izračunava prema izrazu:

1003

32

L

LLHE

gde je:

HE - istezanje u vlažnom stanju (%),

L2 - dužina uzorka posle mokre obrade (mm),

L3 - dužina uzorka posle mokre obrade i sušenja (mm).

Ispitivanja relaksacionog skupljanja i istezanja u vlažnom stanju izvode se na uzorku, koji je

prikazan na slici 19.

Slika 19. Označavanje mernih tačaka na uzorku tkanine za određivanje dimenzione stabilnosti pomoću

FAST-4 mernog uređaja

Uzorak se najpre suši u sušioniku pri 120 °C (izmere se vrednosti L1 - udaljenost AF odnosno

AC). Zatim se uzorak kvasi 30 minuta bez gnječenja u vodi, kojoj je dodato nejonogeno sredstvo za

pranje (izmere se vrednosti L2 - udaljenost BG odnosno DE) i na kraju se isti uzorak osuši na 120 °C

(izmere se vrednosti L3 - udaljenost CH odnosno FH).

Kako bi se prilikom merenja ostvarila ponovljivost rezultata, pre izrezivanja uzoraka, tkanina

mora biti klimatizovana u standardnim uslovima (temperatura 20 ± 2 °C i 65 ± 2 % relativne

vlažnosti). Na slici 20. prikazani su načini izrezivanja epruveta za ispitivanje iz uzorka tkanine.

Prilikom izrezivanja epruveta važno je napomenuti da se pre izrezivanja svake mora označiti

smer osnove, a tkanina mora biti klimatizovana i ispeglana na srednjoj temperaturi bez upotrebe pare.

Poznavanje navedenih svojstava tkanine je značajno za čitav proces izrade odeće, jer je potrebno

poštovati specifičnosti mehaničkih i fizičkih svojstava već pri projektovanju i oblikovanju odeće, a i

kod konstrukcije baznog kroja. Projektant odeće na osnovu poznavanja svojstava može izabrati

74

odgovarajuću tkaninu i tako predvideti da li će gotovi odevni predmet odgovarati željenim svojstvima,

tj. da li će imati odgovarajući oblik, „pad”, udobnost i izgled. Sa aspekta konstrukcije odeće,

poznavanje mehaničkih i fizičkih svojstava tkanina je značajno pre svega za konačni odgovarajući

konstrukcioni oblik delova odeće, prilagođavanje šavova i veličine delova odeće.

Slika 20. Načini izrezivanja epruveta za ispitivanje FAST mernim instrumentima

- gore, nacrt izrezivanja epruveta za ispitivanje na pola metra tkanine

- dole, nacrt izrezivanja epruveta za ispitivanje u slučaju pojave odstupanja

na pojedinim mestima u namotaju tkanine

Određivanje opipa tkanina KES mernim sistemom

Objektivno vrednovanje opipa tkanina pomoću KES sistema zasniva se na merenju mehaničkih

i fizičkih svojstava tkanina, na osnovu kojih se odgovarajućim matematičkim izrazima izračunavaju

primarne ocene opipa HV - hand value, a iz njih ukupna ocena opipa tkanine THV - total hand value

(slika 21) [36].

75

Slika 21. Objektivno vrednovanje opipa tkanine

KES-FB merni sistem sastoji se od četiri komponente uređaja za ispitivanje:

- KES-FB 1 - zateznih svojstava i svojstava smicanja,

- KES-FB2 - savijanja odnosno svojstava savitljivosti,

- KES-FB3 - kompresije odnosno kompresibilnosti i

- KES-FB4 - površinskih svojstava, trenja i hrapavosti,

i omogućava na temelju merenja šest mehaničkih i fizičkih parametara tkanine, određivanje petnaest

različitih, za opip, značajnih mehaničkih i fizičkih svojstava tkanine, dok je šesnaesti parametar masa

tkanine (tabela 10).

Tabela 10. Pregled parametara mehaničkih i fizičkih svojstava dobijenih KES mernim sistemom

Oznaka mernog

uređaja

Ispitivana

svojstva

Karakteristični parametri Oznaka Jedinica

KES-FB1 Istezanje P1-rad istezanja WT cNcmcm-2

P2-sposobnoist relaksacije RT %

P3-linearnost krive F () LT -

Smicanje P4-krutost smicanja G cNcm-1(st)-1

P5-visina histereze smicanja pri 0,5 2HG cNcm-1

P6-visina histereze smicanja pri 5,0 2HG5 cNcm-1

KES-FB2 Savitljivost P7-krutost savijanja B cNcm2cm-1

P8-visina histereze 2HB cNcmcm-1

KES-FB3 Kompresija P9-kompresibilni rad WC cNcmcm-2

P10-sposobnost relaksacije RC %

P11-linearnost krive F (h) LC -

P15-debljina tkanine T mm

P16-masa na jedinicu površine W mgm-2

KES-FB4 Površinska

svojstva

P12-koeficijent trenja MIU -

P13-standardna devijacija koefic.trenja MMD -

P14-geometrijska hrapavost SMD m

Određivanje svojstava istezanja i svojstava smicanja mernim uređajem KES-FB1

Pri određivanju zateznih svojstava uzorak je zategnut između dve stezaljke i izložen

jednoosnom zateznom opterećenju, pri čemu je prednja stezaljka fiksna, a zadnja se odmiče od prednje

konstantnom brzinom. Pri ispitivanju na uzorak dimenzija 200 mm x 50 mm deluje konstantna sila

76

istezanja Fm = 490,35 cN∙cm-1. Kada se dostigne maksimalna sila zatezanja Fm, zadnja stezaljka vođena

preko motora se počne kretati u suprotnom smeru, i tada počinje rasterećenje uzorka.

Ispitivanjem se meri otpor uzorka prema zateznim opterećenjima i određuje se deformacija

odnosno istezanje EMT uzorka u zavisnosti od sile istezanja Fm.

Rezultati ispitivanja se prikazuju u obliku krive sila istezanja - deformacija, na osnovu koje se

određuju sledeći parametri: linearnost LT, deformacijski rad WT, sposobnost relaksacije RT i izduženje

EMT [153].

Pri određivanju svojstava smicanja uzorak širine 200 mm je zategnut između dve stezaljke na

udaljenosti od 50 mm pri predopterećenju 9,807 cN∙cm-1 je izložen sili smicanja preko pokretne

stezaljke, koja izvodi kretanje paralelno sa fiksnom prednjom stezaljkom. Pri tome usled smicanja

dolazi do dvodimenzionalne deformacije uzorka. Kada pokretna klema dostigne položaj +8o

automatski se promeni kretanje u suprotnom smeru i u tom smeru nastavlja preko nultog položaja do

ugla smicanja -8o, kada se automatski promeni kretanje nazad, tj. prema ishodištu. Ispitivanjem

svojstava smicanja se određuje sila smicanja Fs, koja je potrebna za deformaciju smicanja. Rezultati

merenja se daju u obliku krutosti smicanja G i visine histereze smicanja 2HG pri uglu smicanja ±0,5o i

2HG5 pri uglu smicanja ±5,0o [154].

Svojstva smicanja su odraz sila unutrašnjeg trenja između vlakana u pređi i izmedu pređa, tj.

između dodirnih tačaka sistema osnovinih i potkinih niti, zbog otpora vlakana na rotaciju, predstavljaju

stabilnost tkanine protiv mehaničkih deformacija u ravnini i imaju značajan uticaj na pad, gipkost i

kvalitet opipa. Merni uređaj KES-FB1 za određivanje zateznih svojstava i svojstava smicanja prikazan

je na sl. 3.6.

Slika 3.6 Merni uređaj KES-FB1 za određivanje zateznih svojstava i svojstava smicanja

Odredivanje svojstava savitljivosti mernim uređajem KES-FB2

Pri određivanju svojstava savitljivosti uzorak se savija po krivulji i na taj nacin se meri moment

savijanja M u zavisnosti od ukrivljenosti K odnosno radijusa savijanja r = 1/K. Uzorak je u toku

merenja zategnut stezaljkama i izložen deformaciji savijanjem. Širina uzorka iznosi 200 mm a dužina

između stezaljki je 10 mm. Prednja stezaljka je fiksna, dok se zadnja stezaljka kreće po kružnici

vođena pomoću specijalnog pogonskog mehanizma. Pri tome se uzorak na dužini 1 cm kružno savije i

linearno prati radijus ukrivljenosti od r = ∞ (ukrivljenost K = 1/r = 0) do r = 0,4 cm (K = 2,5 cm-1)

[153].

Za višekratno savijanje potreban moment savijanja M (moment/širina uzorka) se očita pomoću

merne ćelije. Maksimalna vrednost ukrivljenosti (obično K = 2,5 cm-1) se odredi pre početka

ispitivanja. Kada se ta vrednost dostigne, stezaljka se automatski počne kretati u suprotnom smeru i

nastavlja preko početnog položaja do ponovne promene smera. Uzorak se savija tako, da je jednom

položen na lice, a drugi put na naličje na unutrašnjoj strani ukrivljenosti.

Kao rezultat ispitivanja se dobija histereza savijanja. Krutost savijanja B je određena uglom

nagiba krivulje M (K) pri ukrivljenosti K = ±0,5 cm-1 i K = ±1,5 cm-1, međutim visina histereze

savijanja 2HB dobija se kao srednja vrednost širine histereze u području ukrivljenosti K = ±0,5 ÷ ±1,5

cm-1 [154]. Merni uređaj KES-FB2 za određivanje svojstava savitljivosti prikazan je na sl. 3.7.

77

Slika 3.7 Merni uređaj KES-FB2 za određivanje svojstava savitljivosti

Određivanje svojstava kompresibilnosti mernim uređajem KES-FB3

Pri određivanju svojstava kompresibilnosti uzorak je izložen konstantnom pritisku. Merni uređaj

je konstruisan tako da može precizno ispitati materijale sa linearnim, kao i sa nelinearnim

kompresijskim ponašanjem. Ovaj merni uređaj, za razliku od ostalih, ima mogućnost da meri veoma

tanke materijale, kao i pređe.

Pri merenju svojstava kompresibilnosti uzorak je položen na merni sto koji na sredini ima

okrugli otvor površine 5 cm2, u koji je spušteno metalno telo površine 2 cm2, koje zajedno sa stolom

gradi ravnu površinu, što je prikazano na sl. 3.8.

Slika 3.8 Merni uređaj KES-FB3 za određivanje svojstava kompresibilnosti

Pri merenju pokretno telo površine 2 cm2, koje dobija pogon preko sinhronizovanoga motora,

pritišće uzorak konstantnom brzinom odozgo prema dole. Početno stanje, tj. stanje između donjeg

fiksnog i gornjeg pokretnog tela (GAP vrednost), se pre početka merenja namesti individualno s

obzirom na debljinu uzorka. Pri spuštanju pokretnog tela na površinu uzorka, koji leži na mernom stolu

iznad fiksnog tela, prenosi se jednakomerno rastuća sila Fp pokretnog tela. Kada sila Fp dostigne

unapred određenu maksimalnu vrednost Fpm = 49,035 cNcm2, gornje pokretno telo se automatski

počinje kretati nagore. Merenje se završava, kada se nastavljena GAP vrednost ponovo dostigne, to

znači, da je stanje izmedu donjeg fiksnog i gornjeg pokretnog tela jednaka početnom stanju pre

merenja.

Kao rezultat se dobija histerezna krivulja, koja daje promenu debljine uzorka u zavisnosti od

delujuce sile pritiska Fp. Iz histerezne krivulje se vidi, da deo energije potrebne za stiskanje uzorka,

ostane u uzorku nakon prestanka opterećenja. Pored debljine uzorka značajni parametri su još:

linearnost LC krivulje Fp (h), deformacijski rad pri kompresiji WC i sposobnost relaksacije RC [154].

78

Određivanje površinskih svojstava mernim uređajem KES-FB4

Pri merenju površinskih svojstava, tj. površinskog trenja i geometrijske hrapavosti uzorak je

fiksiran u napetom stanju sa dve stezaljke, od kojih je jedna izrađena u obliku zareza u odvojenom

valjku, gde se pričvrsti uzorak pomoću metalnog zatvarača. Druga stezaljka je izrađena u obliku alke,

koja služi kao predopterećenje (400 g težak teg). Tako konstruisan mehanizam omogućava uzorku

glatko trenje između metalne ploče i specijalno izrađenog tarnog tela, koje predstavlja mernu glavu.

Merna glava simulira površinu kože čovekovih prstiju. Merna glava za merenje površinskog

trenja se sastoji iz deset u obliku slova U savijenih žica, precnika 0,5 mm, koje su medu sobom tesno

spojene, dok se merna glava za merenje geometrijske hrapavosti sastoji iz samo jedne žice u obliku

slova U prečnika 0,5 mm. Kada je merna glava spuštena na uzorak, tada je uzorak opterećen sa

opterećenjem od 50 g u primeru određivanja površinskog trenja, i sa opterećenjem od 10 g u primeru

određivanja geometrijske hrapavosti. To znači, da na uzorak deluje sila Fp = 49,035 cN odnosno Fp =

9,807 cN. Uzorak se u toku ispitivanja kreće pomoću odvojenog valjka. Pri pomaku uzorka za 2 cm u

jednom smeru, automatski počinje kretanje uzorka u suprotnom smeru. Merni uređaj za određivanje

površinskih svojstava prikazan je na sl. 3.9.

Slika 3.9 Merni uređaj KES-FB4 za određivanje površinskih svojstava

Vrednost sile trenja Ft kada je uzorak izložen trenju ispod merne glave, se beleži pri kretanju u

oba smera i data je u obliku odgovarajuće krivulje, na osnovu koje su izračunati parametri površinskih

svojstava, kao što su: srednja vrednost koeficijenta trenja MIU, standardna devijacija koeficijenta trenja

MMD i geometrijska hrapavost SMD.

Površinsko trenje MIU je definisano odnosom sile trenja na površini uzorka i normalne sile, sa

kojom merno telo (FN = 49,035 cN) deluje na uzorak, a dato je kao srednja vrednost koeficijenta trenja

na udaljenosti 20 mm.

Standardna devijacija koeficijenta trenja MMD se izražava preko promene sile trenja pri

prelasku mernog tela po površini uzorka. Vrednosti standardne devijacije koeficijenta trenja MMD se

kreću od 0,01 do 0,05. Standardna devijacija koeficijenta trenja MMD je usko povezana sa

geometrijskom hrapavošcu SMD [154].

Geometrijska hrapavost SMD je definisana kao odstupanje u debljini uzorka, tj. kao odstupanje

neravnina površinske strukture ravnog proizvoda od ravne linije. Porastom vrednosti MMD raste

geometrijska hrapavost SMD, i što je veća vrednost SMD to je površina tkanine nejednakomernija i

nemirnija. Vrednosti geometrijske hrapavosti SMD se kreću od 2 µm do 10 µm. Parametri površinskih

svojstava neposredno utiču na opip i izgled tkanina. Tkanine koje pokazuju niske vrednosti parametara

MIU, MMD i SMD, daju mek i gladak opip. Površinska svojstva tkanina su takođe značajna sa

fiziološkog i fizičkog pogleda, jer u kontaktu sa čovekovom kožom utiču na kožno-senzorsku udobnost

čoveka.

79

Vrednost opipa Y za svaku primarnu ocenu opipa tkanine izračunava se odvojeno (npr. YKoshi,

YNumeri, YFukurami) prema izrazu [155]:

iiii /xxccY 0

gde je:

Y - tražena primarna ocena opipa,

xi - izmerena vrednost i-tog parametra, odnosno njen logaritam,

ix - srednja vrednost i-tog parametra,

i - standardna devijacija vrednosti od x

c0 i ci (i = 1, ....., 16) - regresionom analizom određene konstante izmedu određenih vrednosti opipa i

normirano izmerenih vrednosti, koje opisuju masu pojedinog izmerenog parametra xi za dobijenu

ocenu opipa.

Ukupna ocena opipa tkanine THV, koja određuje kvalitet tkanine i predviđa svojstva konačnog

proizvoda, izračunava se pomoću izraza:

16

10

iiZcTHV

222111 iiiiiiiii /MYc/MYcZ

gde je:

c0 - konstanta određena regresionom analizom,

k - broj primarnih ocena opipa,

Yi - izračunata vrednost za pojedinačnu primarnu ocenu opipa,

Mi1 - srednja vrednost Y,

Mi2 - srednja vrednost Y2,

i1 - standardna devijacija od Y,

i2 - standardna devijacija od Y2,

ci1, ci2 - konstante određene regresionom analizom.

Na osnovu ukupne ocene opipa THV, dobijene vrednosti opipa tkanine se svrstavaju u pet grupa

sa ocenama od 0 do 5 (tabela 11) [39].

Tabela 11. Ukupna ocena opipa

THV Ocenjivanje

5 odličan

4 dobar

3 srednji

2 ispod srednjeg

1 loš

0 neupotrebljivo

Za vrednovanje kvaliteta tkanine uzeta su tri kriterijuma: opip tkanine, izgled ili oblik odeće i

udobnost pri nošenju. Kriterijumi su utvrđeni na naučnim metodama i temelje se na mehaničkim i

fizičkim parametrima tkanine.

Jedan primer relacije između tri parametra opipa (KOSHI, NUMERI, FUKURAMI) i

mehaničkih osobina dat je na slici 22 [39].

80

Slika 22. Relacija između tri parametra opipa i mehaničkih osobina

(odgovarajuće osobine su zaokružene lukom i podudaraju se sa

odgovarajućom ocenom opipa)

Na bazi analize vrednovanja opipa tkanine eksperti su definisali dva tipa opipa tkanina. Jedan

tip opipa izražava i oblikuje primarnu ocenu, dok drugi tip opipa izražava visok i nizak kvalitet

tkanine, a ocenjuje se preko dobrog i lošeg opipa.

„Dobar opip” izražava primarni kvalitet tkanina, koji se odnosi na komfomost, vizuelnu lepotu u

silueti odeće, a njegova komfomost je usaglašena sa funkcijom odeće i u humanom smislu. Čovek koji

ima odeću urađenu od tkanina koje imaju dobar opip će se osećati sigurno.

Određivanje toplotnih karakteristika tkanina

Ispitivanje toplotnih karakteristika tkanina vršeno je pomoću KES-F7 (Thermo Labo II) mernog

uređaja, sl. 3.10, koji služi za određivanje toplotnih svojstava tekstilnih materijala, kao što su [156]:

- toplo-hladni osećaj qmax,

- koeficijant toplotne provodljivosti ,

- koeficijent sposobnosti zadržavanja toplote α,

- toplotni otpor tekstila (toplotna izolacija) Rct i

- otpor tekstila protoku vodene pare Ret.

Slika 3.10 Merni uređaj KES-F7 za određivanje toplotnih svojstava

Merni uređaj Thermo Labo II za merenje toplotnih svojstava se sastoji od sledecih komponenti,

sl. 3.11:

- merno telo T, koje se upotrebljava za merenje toplo-hladnog osećaja,

- merno telo BT, koje se upotrebljava za merenje konstante toplotne provodljivosti,

- veće merno telo BT, koje se upotrebljava za merenje gubitka toplote, a služi za određivanje

toplotnog otpora, otpora protoku vodene pare i za određivanje sposobnosti zadržavanja toplote,

81

- merno telo sa vodom VT služi za održavanje konstantne temperature pri merenju toplo-

hladnog osećaja i koeficijenta toplotne provodljivosti i

- cev (kanal), gde je prisutno konstantno kretanje vazduha brzinom od 1 ms-1 pri konstantnoj

temperaturi vazduha 20 oC ± 2 oC. U cevi se meri gubitak toplote odnosno toplotnog toka, koji služi za

određivanje koeficijenta sposobnosti zadržavanja toplote, toplotnog otpora i otpora protoku vodene

pare.

Slika 3.11 Sastavni delovi mernog uredaja Thermo Labo II

Određivanje toplo - hladnog osećaja

Za određivanje toplo - hladnog osećaja upotrebljava se BT ploča sa toplotnim izvorom

zagrejana na temperaturu 35 oC, tako da simulira temperaturu kože čoveka, merno telo T i merno telo

sa vodom VT, na koje se položi uzorak dimenzija 50 mm x 50 mm.

Kada je BT ploča zagrejana na nju se položi merno telo T, koje se zagrejava do temperature 35 oC. Kada merno telo dostgne željenu temperaturu, na uzorak, koji je položen na merno telo s vodom se

položi merno telo T, te se očita vrednost qmax, koja se prikaže približno nakon dve sekunde na zaslonu.

Vrednosti za qmax mogu biti više ili niže u zavisnosti od ispitivanog materijala, tj. ako su

dobijene vrijednosti više, to govori da odeća izrađena od ispitivanog materijala pri nošenju daje osećaj

hladnoće i obrnuto.

Određivanje koeficijenta toplotne provodljivosti

Toplotna provodljivost je jedan od kriterijuma izolacionih sposobnosti tkanina. Kako sva

tekstilna vlakna, osim staklenih, provode toplotu bolje od vazduha, toplotna izolacija nije zavisna samo

od specifične toplotne provodljivosti upotrebljenog materijala, već i od volumena vazduha, koji se

nalazi u tkanini, tj. od strukture i debljine tkanine.

Merenje toplotne provodljivosti odnosno određivanje koeficijenta toplotne provodljivosti se

zasniva na principima kondukcije toplote.

Toplotna provodljivost (W/m°C) je obrnuto srazmerna temperaturnim razlikama i predstavlja

količinu toplote u W, koja u vremenu od 1 h prođe kroz površinu od 1 m2 debljine 1 m, čija je

82

temperatura razlika na obe strane 1 °C. Uzorci za ispitivanje moraju biti kružnog oblika i po površini

jednaki referentnim pločama odnosno mernim pločama tj. 10 cm2.

Prema KES-F7, za merenje koeficijenta toplotne provodljivosti se upotrebljava merno telo BT

sa toplotnim izvorom zagrejano na 35 oC i merno telo sa vodom VT. Uzorak se položi na merno telo sa

vodom VT. Kada temperatura mernog tela BT dostigne zadatu vrednost 35 oC, merno telo BT položi se

na uzorak postavljen sa licem na gore.

Vrednost toplotnog toka se očita na digitalnom zaslonu.

Dobijene vrednosti toplotnog toka služe za izračunavanje konstante toplotne provodljivosti

odnosno koeficijenta toplotne provodljivosti prema izrazu [156]:

aBT TTA

h

gde je:

- koeficijent toplotne provodljivosti (W/m∙oC),

A - površina BT ploče (0,0025 m2),

h - debljina materijala (m),

TBT - temperaturna BT ploče (oC),

Ta - temperature okoline (oC),

- toplotni tok (oC).

Jedna od metoda za određivanje toplotne provodljivosti površinskih tekstilnih proizvoda se

zasniva na prelasku toplote iz toplijeg dela na hladniji. U ovu svrhu se koristi aparat prikazan na slici

24. On se sastoji iz dve posude u kojima je voda temperatura 60 oC i 20 oC, iz valjka koga čini donji

cilindar i kroz koji teče voda temperature 60 oC, donje bakarne ploče, uzorka materijala, srednje

bakarne ploče, referentne staklene ploče, gornje bakarne ploče i gornjeg cilindra kroz koji teče voda

temperature 20 oC. Sve tri bakarne ploče su povezane termoelementima tj. milivoltmetrom. Cilindrični

zid je izolovan plutom ili stiroporom. Posle dva sata uspostavi se stacionarni toplotni protok. Zbog

razlike u temperaturama u termoelementima nastaje električni tok (struja) čiji se napon meri

milivoltmetrom. Pomoću mernih kriva očitaju se postignute temperature (svaki napon odgovara

određenoj temperaturi).

Metoda je zasnovana na pretpostavci, da je količina toplotnog toka, koja prolazi kroz uzorak,

jednaka količini toplotnog toka koji prolazi kroz referentnu staklenu ploču, čiji je koeficijent toplotne

provodljivosti poznat.

Merenje se vrši u intervalima od tri minuta gde se prati otklon na milivoltmetru za sve tri merne

ploče sve dok vrednosti za pojedine merne ploče ne ostanu pri ponovnim merenjima nepromenjene.

Tada je postignuta ravnoteža i izmereni rezultati služe za izračunavanje toplotne provodljivosti.

83

Slika 24. Aparat za određivanje koeficijenta toplotne provodljivosti

Pri merenju temperature sa termoelementima koriste se temperaturne krive, odnosno dijagram

(slika 25), gde je na apscisi izmereni otklon na milivoltimetru, a na ordinati odgovarajuća temperatura.

Slika 25. Dijagram za određivanje temperature merene termoelementima

1 - masivni okovi, 7 - tanja bakarna merna ploča,

2 - izolaciona ploča, 8 - referentna staklena ploča,

3 - topli blok (60 °C), 9 - ispitivani uzorak,

4 - hladni blok (20 °C), 10 - pločasti okvir oko blokova,

5 - deblja bakarna merna ploča, 11 - poklopac,

6 - deblja bakarna merna ploča, 12 - vijak - zavrtanj.

84

Predpostavka jednog toplotnog toka (protoka toplote) lako se može ilustrovati sledećim

jednačinama:

STTd

Qx

xx 23

STTd

Qn

nn 34

x nQ Q

gde su:

Qx - količina toplote koja prolazi za određeno vreme kroz sloj odeće - uzorak (W),

Qn - količina toplote koja prolazi za određeno vreme kroz referentnu staklenu ploču (W),

λx - koeficijent toplotne provodljivosti sloja odeće - uzorka (W/m∙oC),

λn - koeficijent toplotne provodljivosti referentne staklene ploče, koji je poznat (W/m∙oC),

dx - debljina sloja odeće - uzorka (m),

dn - debljina referentne staklene ploče (m),

S - površina poprečnog preseka valjkastog zida obzirom na površinu sloja odeće (uzorka), koja je

jednaka površini staklene referentne ploče (m2),

T2 - temperatura hladnije debele bakarne ploče (5),

T3 - temperatura srednje tanke bakarne ploče (7),

T4 - temperatura toplije debele bakarne ploče (6).

Iz ovih jednačina proizilazi da je toplotna provodljivost materijala:

23

34

TT

TT

d

d

n

xnx

(W/m oC)

gde je:

x - toplotna provodljivost ispitivanog uzorka,

n - toplotna provodljivost referentne staklene ploče ( = 2,5; n = 1,0319 W/m oC),

dx - debljina ispitivanog uzorka,

dn - debljina referentne staklene ploče (4 mm),

T2 - temperatura hladnije debele bakarne ploče (5),

T3 - temperatura srednje tanke bakarne ploče (7),

T4 - temperatura toplije debele bakarne ploče (6).

Tekstilni materijali dopuštaju veći ili manji protok toplote u okolinu, koji se izražava

konstantom toplotne otpornosti po sledećem izrazu:

hR

gde je:

R - konstanta toplotne otpornosti (m2∙oC/W),

h - debljina materijala (m),

- koeficijent toplotne provodljivosti (W/m oC).

85

Određivanje koeficijenta sposobnosti zadržavanja toplote

Merenje se izvodi u cevi, kada je BT ploča zagrejana na temperaturu 35 oC i meri se gubitak

toplote odnosno toplotnog toka. U cevi je prisutno konstantno kretanje vazduha brzinom od 1 m/s, pri

konstantnoj temperaturi vazduha 20 oC ± 2 oC. Konstantno kretanje vazduha postiže se uključivanjem

ventilatora.

Gubitak toplotnog toka određuje se prema sledećim metodama:

- suva kontaktna metoda,

- suva bezkontaktna metoda,

- mokra kontaktna metoda,

- mokra bezkontaktna metoda.

Iz dobijenih vrednosti gubitka toplotnog toka odredi se sposobnost zadržavanja toplote (za obe

suve i mokre metode), koja je izražena preko koeficijenta sposobnosti zadržavanja toplote α %,

prema izrazu [156]:

1000

0

W

WW

gde je:

W - vrednost gubitka toplotnog toka sa uzorkom pri standarnoj temperaturi 20 oC i relativnoj vlažnosti

vazduha 65 % (W),

0W - vrednost gubitka toplotnog toka bez uzorka pri standarnoj temperaturi 20 oC i relativnoj vlažnosti

vazduha 65 % (W).

Određivanje toplotne otpornosti tkanina

Toplotna otpornost odnosno toplotna izolacija je najveća kada čovek miruje, jer tada miruje i

vazduh ispod odeće. Toplotna otpornost tekstila određuje se po kontaktnoj i bezkontaktnoj metodi

(prisutan sloj vazduha između uzorka i BT ploče), prema sledećem izrazu [156]:

ct

asct

H

ATTR

gde je:

Rct - toplotna otpornost tekstila (m2∙oC/W),

Hct - suvi toplotni tok, koji ide kroz material (W),

A - površina BT ploče (m2),

Ts - temperatura BT ploče - skin temperature (oC),

Ta - temperatura vazduha u cevi - air temperature (oC).

Određivanje otpora tkanina protoku vodene pare

Brzina protoka vodene pare s površine kože kroz slojeve odeće u okolinu je veoma važan

parametar upotrebne vrednosti odeće. Kada voda isparava odnosno čovek se znoji, znoj se kroz odeću

odvodi u okolinu. Na brzinu isparavanja znoja u najvećoj meri utiče odeća, odnosno odeća predstavlja

veći ili manji otpor protoku vodene pare. To znači, da je moguće u određenoj meri uravnotežiti brzinu

isparavanja znoja izborom odgovarajuće odeće s obzirom na otpor protoku vodene pare koji ima odeća.

Otpor protoku vodene pare opisuje se pomoću debljine sloja mirujućeg vazduha, izraženog u

mm ili cm. Na otpor protoku vodene pare utiče u najvećem obimu vrsta vlakana, iz kojih je data

tkanina izrađena, najčešće zbog smanjenog mehanizma sorpcije vlage. Najlakše se opisuje stanje kada

86

je cela površina kože prekrivena znojem. Na površini kože je nezasićeni parni pritisak, takav, kao nad

glatkom vodenom površinom, koja ima jednaku temperaturu [43].

Osnovna šema aparature za merenje brzine isparavanja vode prikazana je na slici 28.

Slika 28. Osnovna šema merenja otpora protoku vodene pare

U cilindričnoj posudi, koja je prekrivena tkaninom nalazi se voda. Udaljenost od površine vode

do tkanine se označava sa L. „Mirujući” vazduh u posudi i tkanina na vrhu posude, koja se naziva

standardna tkanina, se suprostavljaju protoku vodene pare s površine vode u posudi, u okolinu. Pri

tome vodena para lako prolazi kroz tkaninu. Da bi voda iz posude isparavala mora biti pritisak vodene

pare u posudi veći od pritiska vodene pare u okolini. Pomenuti otpor izračunava se pomoću sledeće

jednačine:

R = (D∙A∙t/Q)∙(pa-pb)

gde je:

R - otpor protoku vodene pare,

D - difuzioni koeficijent vodene pare,

A - površina kroz koju prolazi vodena para,

t - vreme trajanja procesa,

pa - pritisak vodene pare na površini vode u posudi,

pb - pritisak vodene pare na spoljnjoj površini standardne tkanine,

Q - protok vodene pare, iz posude u okolinu u vremenu t.

Brzina protoka vodene pare na jedinicu površine u jedinici vremena izražava se sledećom

jednačinom:

tA

QU

Po drugoj strani je brzina protoka vodene pare srazmerna razlici pritisaka i obrnuto srazmerna

svim otporima, tako da se može napisati:

U (pa-pb)/(RL+Rm+Rc)

gde je:

RL - otpor sloja vazduha u posudi (slika 28),

Rm - otpor standardne tkanine,

Rc - otpor vazduha na spoljnjoj strani standardne tkanine.

Ako je razlika pritisaka konstantna i Rc je konstantan, tada je RL srazmeran visini vazdušnog

sloja L. Iz toga proizilazi, da se otpor protoku vodene pare može kvantitativno izraziti dužinom L u mm

„mirujućeg” vazduha.

87

Pošto ravni tekstilni proizvod ima veći otpor protoku vodene pare u odnosu na jednako debeo

sloj mirujućeg vazduha, tada je otpor protoku vodene pare veći kada se u posudi koja je prekrivena

standardnom tkaninom nalazi i ispitivani uzorak, nego kada ga nema.

Ako je visina vazdušnog sloja u posudi s uzorkom L2 i brzina protoka U, tada se mora povećati

visina vazdušnog sloja u posudi bez uzorka, na primer na L1 da bi se dobila jednaka brzina protoka U

kao u posudi s uzorkom. To je omogućeno da se crtanjem dijagrama grafičkim putem odredi otpor

protoku vodene pare (slika 29).

Kada su brzine protoka vodene pare jednake tada se otpor uzorka ,,R” može izračunati iz sledeće

jednačine:

R = RL1 + RL2 odnosno R = L1 - L2

Slika 29. Grafička metoda određivanja protoka vodene pare kroz ispitivani uzorak

Ako se pođe od pretpostavke, da je brzina protoka vodene pare obrnuto srazmerna visini

vazdušnog sloja L1 u posudi sa standardnom tkaninom, dolazi se do jednačine za otpor protoku vodene

pare:

110

1

1Laa

U

odnosno za posudu sa uzorkom i standardnom tkaninom:

210

2

1Lbb

U

Pošto su uslovi protoka vodene pare kroz tekstilne materijale različiti, potrebno je uzeti da je

visina vazdušnog sloja takva da je U1=U2, pa se može pretpostaviti da je koeficijent pravca a1=b1=b

[43]. Uzimajući u obzir date jednačine, navedene pretpostavke i sliku 29, mogu se napisati sledeće

jednačine:

100 Lbay , 201 Lbby i 00

12

11ab

UU

Na kraju se otpor protoku vodene pare R uzorka može odrediti pomoću jednačine:

10021 a/abLLR

88

Za određivanje brzine protoka vodene pare kroz tekstilne materijale, odnosno brzine isparavanja

vode, korišćena je analitička metoda i specijalni uređaj. Uređaj se sastoji od cilindrične posude u kojoj

se sipa tačno određena količina vode da bi se dobila željena visina „mirujućeg” vazduha iznad nje,

zatim se pričvrsti uzorak tekstila koji se ispituje pa pokrovni prsten, na čijoj se gornjoj strani nalazi

standardna vunena tkanina (slika 30).

Slika 30. Uređaj za merenje brzine protoka vodene pare kroz tekstil

Meri se masa posude sa vodom i uzorcima tekstila prije G0 i posle isparavanja vode G1 u toku t

= 18 časova, pa se određuje brzina protoka vodene pare U po formuli:

U = (G0-G1)∙200/t

Klimatski uslovi merenja u laboratoriji su bili:

- temperatura vazduha T = 24÷26 oC,

- vazdušni pritisak P = 990÷1005 mbar,

- relativna vlažnost vazduha RV = 70÷73 %,

- vreme trajanja isparavanja t = 18 h.

Kako je otpor protoku vodene pare obrnuto proporcionalan brzini protoka, tada se može nacrtati

dijagram sa vrednostima izmerene visine vazdušnog sloja sa standardnom tkaninom i sa ispitivanim

uzorkom + standardna tkanina (slika 29). Na taj način su grafičkim putem određene vrednosti

parametara a0 i b0 za sve ispitivane uzorke.

Toplotni otpor tekstila protoku vodene pare se određuje po kontaktnoj i bezkontaktnoj metodi

takođe i prema sledećem izrazu [156]:

et

aset

H

AppR

gde je:

Ret - otpor protoku vodene pare (Pa∙m2/W),

Het - ispareni toplotni protok (W),

A - površina BT ploče (m2),

ps - parcijalni pritisak na površini BT ploče (Pa),

pa - parcijalni pritisak vazduha u cevi (Pa).

Na otpor protoku vodene pare utice u najvećem obimu vrsta vlakana, iz kojih je data tkanina

izrađena, najčešće zbog smanjenog mehanizma sorpcije vlage.

Za ispitivanje su korištene četiri vrste trenerki za sport i slobodno vreme, koje su urađene u

različitim kombinacijama osnovnih tkanina i podstava:

I - SVILA/SINGL (S/S) - osnovna tkanina „SVILA” i podstava pletenina „SINGL”

89

II - SVILA/TIL (S/T) - osnovna tkanina „SVILA” i podstava pletenina „TIL”

III - KOREJA/SINGL (K/S) - osnovna tkanina „KOREJA” i podstava pletenina „SINGL”

IV - KOREJA /TIL (K/T) - osnovna tkanina „KOREJA” i podstava pletenina „TIL”

U toku ispitivanja osobe su ispod trenerke imale na sebi donji veš i pamučnu majicu kratkih

rukava, a na nogama kratke pamučne čarape i patike.

Antropometrijska ispitivanja

Antropometrija kao metoda za određivanje proporcija čovekovog tela, upotrebljava se u

sportskoj, školskoj, industrijskoj i vojnoj medicini. Za potrebe ispitivanja u području fiziologije odeće

vrše se merenja telesne visine, telesne mase i debljine kožnih nabora ispitivanih osoba.

Telesna visina osoba se meri pomoću pokretnog antropometra, prema određenim pravilima

merenja, sa tačnošcu od 0,1 cm.

Telesna masa se meri pomoću elektronske vage sa tačnošcu od 0,005 kg. Pri merenju telesne

mase osoba treba opušteno da stoji u standardnom položaju. Osobe se pre ispitivanja mere dva puta

(bez odeće i sa odećom) i posle ispitivanja dva puta (sa odećom i bez odeće). Iz razlika u izmerenim

masama pre i posle ispitivanja može se izračunati količina izlučenog i količinu upijenog znoja u odeći.

Na osnovu podataka o telesnoj visini i telesnoj masi izračunava se površina tela i idealna telesna

masa osoba.

Površina tela se izračunava po DU BOIS-u [113]:

725,0425,0007184,0 TVTMADU (3.12)

gde je:

ADU - površina tela po DU BOIS-u (m2),

TM - telesna masa (kg),

TV - telesna visina (cm).

Idealna telesna masa se izračunava po DEMOLE-ju [157]:

4

20150100

LS

x

TVTVITM (3.13)

gde je:

ITM - idealna telesna masa po DEMOLE-u (kg),

TV - telesna visina (cm),

LS - starost ispitivane osobe (godina),

x - za muškarce 4, za žene 2,5.

Rezultati merenja telesne visine i telesne mase za pet osoba, koje su učestvovale u

istraživanjima, kao i izračunate vrednosti površine tela i idealne telesne mase dati su u tab. 3.5.

Tabela 3.5 Antropološki podaci i izračunate vrednosti za površinu tela i idealnu telesnu masu

Oznaka osobe Telesna

visina (cm)

Telesna

masa (kg)

Starost

(godina)

Površina tela

ADU (m2)

Idealna telesna

masa - ITM (kg)

Os A G - 1 165,0 50,95 27 1,547 60,75

Os T G - 2 165,0 50,35 25 1,540 60,25

Os P K - 3 162,5 54,73 22 1,578 58,00

Os T J - 4 165,0 59,72 22 1,656 59.50

Os V Š - 5 166,0 49,69 24 1,538 60,60

Srednja vrednost 164,7 53,088 24 1,572 59,82

Standardna devijacija 1,304 4,192 2,121 0,05 1,126

Koeficijent varijacije (%) 1,7 17,573 4,5 0,002 1,268

90

Određivanje poroznosti tekstila

Poroznost je važna fizička veličina koja karakteriše tekstil. Definiše se kao raspored praznih

prostora u celoj zapremini proizvoda i kreće se u vrednostima od 0 do 1 [40]. U različitim tekstilnim

proizvodima (tkanine, pletenine, pređe) prisutne su različite grupe pora, koje imaju različitu veličinu i

geometriju. Tako se na primer u tkanini nalaze tri grupe pora: pore između niti osnove i potke, pore

između vlakana u pređi i eventualno mikropore u samom vlaknu.

Broj, veličina i raspodela pora po veličini na jedinicu površine tekstila su pokazatelji koji

opisuju njenu unutrašnju geometrijsku strukturu i dopunjuje sliku o poroznosti strukture tekstila [41],

Brzina strujanja kroz pore je zavisna od njihove veličine i razlike pritisaka koji prouzrokuju

strujanje. Pošto je zapreminski protok pri određenoj razlici pritisaka eksperimentalno merljiva veličina,

lako se odgovarajućom analizom mernih rezultata dođe do predstave o poroznoj strukturi tekstila.

Kriterijum za režim strujanja kroz pore je Raynolds-ov broj:

dvRe

gde je:

v - brzina strujanja (m/s),

d - prečnik pore (m),

- kinematički koeficijent viskoznosti strujajuće tekućine (m2 /s).

Kada Raynolds-ov broj prelazi teoretsku vrednost 2320 (ta vrednost broja se naziva kritična),

strujanje kroz pore će se promeniti iz laminarnog u turbulentno (slika 26).

Laminarno strujanje je viskozno strujanje, koga opisuje Poisseuill-ov zakon, tj. brzina strujanja

je zavisna od prečnika pora i ima paraboličan oblik s obzirom na udaljenost od njihovog središta.

Turbulentno strujanje praktično nije zavisno od prečnika pora, tj. srednja brzina strujanja je

malo manja od maksimalne u poređenju s laminamim, jer je srednja brzina strujanja kroz pore jednaka

polovini maksimalne brzine.

Slika 26. Prikaz strujanja kroz valjkastu kapilaru s raspodelom svih pomenutih veličina po preseku

a) raspodela pritiska i gubitka energije

b) raspodela tangencijalnih naprezanja po preseku

c) raspodela brzine strujanja po preseku u zavisnosti od vrste strujanja

d) kružni presek kapilara

91

Zavisnost zapreminskog protoka od pritiska pri laminamom i turbulentnom strujanju može se

opisati sledećim jednačinama:

hAhgd

ppd

Vl

1

24

32128

hAh,PhgPVt 295012782

gde je;

Vl i Vt - zapreminski protok u laminarnom i turbulentnom području strujanja,

d - prečnik pora,

- dinamički koeficijent viskoznosti,

∆p - razlika pritisaka,

P - površina otvorena za protok,

- gustina tekućine u tekućinskom manometru,

g - ubrzanje sile zemljine teže,

h - visina stuba u tekućinskom manometru,

- koeficijent gubitka.

Šematski prikaz aparature za merenje poroznosti dat je na slici 27 [42].

Slika 27. Šematski prikaz aparature za merenje poroznosti

Delovi aparature za merenje poroznosti:

1 - rezervoar vazduha pod pritiskom,

2 - redukcioni ventil,

3 - vodeni manometar,

4 - ventili na mernim cevima,

5 – merne cevi za merenje zapreminske brzine protoka vazduha,

6 - merna glava,

7 - uzorak.

Na aparaturi za merenje poroznosti izvrši se serija merenja pritisaka, kako na suvim uzorcima

tekstila tako i na mokrim (potopljeni u slabo isparljivu tečnost, npr. butanol), zatim se na osnovu

dobijenih podataka izračunavaju parametri koji služe za što bolje definisanje porozne strukture tekstila.

a) Iz merenja pri niskim pritiscima, pri kojima se podrazumeva da je strujanje kroz pore

laminamo, pomodu regresione krive određuje se vrednost koeficijenta A1.

92

b) Iz merenja pri visokim pritiscima, pri kojima se podrazumeva da je strujanje kroz pore

turbulentno, pomoću regresione krive određuje se vrednost koeficijenta A2.

c) Često su koeficijenti korelacije u oba primera dovoljno visoki i tada je eksponent potencijalne

jednačine V = A∙hb blizu vrednosti 0,5 odnosno 1; zatim se izračunava iz jednačine (3) vrednost za

veličinu otvorenosti površine P, uzimajući u obzir vrednost 0,95 za koeficijent .

d) Srednji prečnik pore d se izračunava iz jednačine (2), pri čemu se uzima za dužinu pore

debljina tkanine.

e) Na kraju se izračunava broj pora na jedinicu površine.

Navedena metoda određivanja veličine otvorenosti površine omogućava u kombinaciji s drugim

metodama što tačnije određivanje veličine i raspodele pora, odnosno određivanje cele palete

parametara poroznosti na višem nivou realnosti.

Određivanje energije metabolizma

Metabolički oslobođena toplota je sastavljena od osnovne količine toplote, koja se proizvede

nezavisno od čovekove aktivnosti (bazalni metabolizam odnosno bazalna toplota) i količine toplote,

koja se proizvede pri radu i zavisna je od fizičke opterećenosti osobe (radni metabolizam odnosno

radna toplota). Na osnovu podataka o količini oslobođene metaboličke energije može se oceniti kolika

količina toplote, pri određenoj fizičkoj aktivnosti, se proizvede u unutrašnjosti tela.

Bazalni metabolizam je definisan kao nužni deo metaboličke energije, koji je potreban za

održavanje vitalnih funkcija čovekovog organizma. Zavisi od pola, starosti, telesne visine i telesne

mase čoveka. Bazalni metabolizam se pri svakoj fizičkoj aktivnosti poveća srazmerno sa opterećenjem.

Približna ocena bazalnog metabolizma osobe može se odrediti na osnovu poređenja sa

vrednostima za standardnu osobu, koja je definisana sledećim podacima za muškarce i žene, tab. 3.6

[113, 158]

Tabela 3.6 Osnovni podaci standardne osobe

Muškarci Žene

Telesna visina TV (cm) 175 160

Telesna masa TM (kg) 70 60

Starost LS (godina) 35 35

Bazalni metebolizam Mbaz (kJ/min) 4,8 4,0

Površina tela ADU (m2) 1,8 1,6

Za tačnije izračunavanje bazalnoga metabolizma koriste se sledeci izrazi [113]:

Za muškarce:

Mbaz = 0,193 + 0,0400∙TM + 0,01454∙TV - 0,0196∙LS (3.14)

Za žene:

Mbaz = 0,934 + 0,0287∙TM + 0,00538∙TV - 0,0136∙LS (3.15)

gde je:

Mbaz - bazalni metabolizam (kJ/min),

TM - telesna masa (kg),

TV - telesna visina (cm),

LS - starost (godina).

Pri sedenju se bazalni metabolizam poveća za 5 do 10 %, a pri stajanju za 10 do 20 %.

Energijske potrebe na jedinicu telesne mase su veće kod muškaraca nego kod žena iste telesne mase.

93

Delom je to zato, jer je u telu žene prisutno više masnoća i zato što one rade pri manjim opterećenjima

u odnosu na muškarce.

Radni metabolizam predstavlja onaj deo celokupne metaboličke energije, koja se u

unutrašnjosti tela kao dodatak bazalnom metabolizmu oslobodi zbog čovekove fizičke aktivnosti. Zato

važi da je ukupna energija metabolizma:

M = Mbaz + Mradni (3.16)

Metabolički nastala energija, koja se oslobađa u toku eksperimenta, se određuje na osnovu

protokola odnosno opisa dinamičkih mišićnih aktivnosti, koje ispitivana osoba obavlja. Pri tome

aktivnosti delimo u dve grupe [158]:

a) kod kojih se ne pomera celo telo, radni metabolizam je sastavljen iz:

* dela metabolizma zbog položaja tela i

* dela metabolizma koji zavisi od vrste posla.

b) koje su povezane sa kretanjem tela, radni metabolizam je sastavljen iz:

* dela metabolizma zbog kretanja tela, koji se izračuna po izrazu kao proizvod relativnog

radnog metabolizma i brzine kretanja:

M = 16,7∙Mradni(rel)∙v (3.17)

gde je:

Mradni(rel) - relativni radni metabolizam (kJ/min),

v - brzina kretanja (km/h) i

* dela metabolizma koji zavisi od vrste posla.

Pojedine vrednosti radnog metabolizma pri različitim telesnim položajima, vrstama rada i

vrstama telesnog kretanja dati su u standardu ISO 8996 [158].

U tabeli 3.10 prikazane su vrednosti energije metabolizma za osobe koje su učestvovale u

jednom istraživanju.

Tabela 3.10 Vrednosti bazalnog, radnog i ukupnog metabolizma osoba

Oznaka osobe Bazalni metabolizam

(kJ/min)

Radni metabolizam

(kJ/min)

Ukupni metabolizam

M = Mbaz + Mradni Os A G - 1 3,917 7,125 11,042 Os T G - 2 3,927 7,157 11,084 Os P K - 3 4,080 6,985 11,065 Os T J - 4 4,237 6,656 10,893 Os V Š - 5 3,927 7,166 11,093 Srednja

vrednost 4,018 7,018 11,036

Standardna

devijacija 0,14 0,215 0,082

Koeficijent

varijacije (%) 0,02 0,046 0,007

Postupak ispitivanja u klima-komori

Ispitivanja uticaja toplotno-fizioloških karakteristika odeće na toplotnu opterećenost čoveka

izvode se u veštački ostvarenim klimatskim uslovima u klima-komori prikazanoj na slici 34.

Kompjuterski opremljena klimatska komora, koja je kao prototip izrađena na Institutu “Zoran

Rant” Škofija Loka, ima dimenzije 2,95 m x 1,84 m x 2,36 m i omogućava dostizanje i održavanje

različitih temperaturnih uslova (od -30 °C do +50 °C) i relativne vlažnosti (od 25 % odnosno 45 % do

95 % zavisno od temperature) i mogućnost promene protoka vazduha (od 0,3 m/s do 1,2 m/s).

94

Slika 34. Klimatska komora

Slika 3.13 Testna osoba u klima komori

Primer eksperimenta koji se izvodi testiranjem osoba u klima komori.

U eksperimentu je učestvovalo osam mladih devojaka, starosti od 21 do 24 godine, približno

jednake telesne visine i telesne mase. Pre ispitivanja odabrane osobe su zdravstveno pregledane i

ustanovljeno je da su zdrave.

Pre ispitivanja odabrane osobe su bile odmorne, nisu obilno jele niti pile kafu ili čaj, nisu pušile

i nisu bile pod uticajem lekova.

Ispitivanja uticaja termofizioloških karakteristika odeće na toplotnu opterećenost čoveka se

odvijao tako što je osam odabranih devojaka u tri serije ispitivanja pri različitim klimatskim uslovima

nosilo četiri različita kompleta odeće za sport i slobodno vreme.

Pri svakom ispitivanju su odabrane osobe obavljale konstantan telesni rad. Celi eksperiment je

obuhvatao 96 pojedinačnih ispitivanja (8 devojaka x 3 serije x 4 različita kompleta = 96 ispitivanja).

Različite kombinacije klimatskih uslova i telesnog rada, koji su obavljale osobe u ispitivanjima,

su odabrane tako da što bolje odgovaraju realnim uslovima nošenja izabrane sportske odeće: brzo

hodanje po ravnom, po delimično ravnom, po delimično malo uzvišenom terenu pri:

95

- temperaturama vazduha Tv = 15 ÷ 25 °C,

- relativnoj vlažnosti vazduha RV = 65 %,

- temperaturi zračenja koja je jednaka temperaturi vazduha Tr = Tv,

- konstantnoj brzini kretanja vazduha v = 0,5 m/s.

Kombinacije klimatskih veličina za pojedine serije ispitivanja su date u tabeli 12.

Tabela 12. Klimatski uslovi pojedinih ispitivanja u klima-komori

Serija Temperatura

vazduha (C)

Relativna

vlažnost (%)

Brzina kretanja

vazduha (m/s)

1 15 65

konst. 0,5 2 20 65

3 25 65

Toplotne veličine (temperatura vazduha, vlažnost vazduha, brzina kretanja vazduha i toplotno

zračenje) se lako menjaju nezavisno jedna od druge. Postoje mnoge kombinacije tih veličina, koje daju

čoveku jednak osećaj. Tako, npr. visoka temperatura vazduha i velika brzina kretanja vazduha daje isti

osećaj kao niža temperatura vazduha i mala brzina kretanja vazduha [22]. Zato se sumarni efekat

pojedinih faktora toplotne okoline može izraziti samo sa jednim indeksom.

Zbirni toplotni indeks „efektivna temperatura” proizilazi iz subjektivnog poređenja toplotnog

osećaja u nekoj klimi s referentnom klimom. Efektivna temperatura je temperatura skoro mirnoga

vazduha (v = 0,1 m/s), zasićenog sa vodenom parom (RV = 100 %), koja u čoveku proizvodi isti

toplotni osećaj kao kombinacija temperature, vlage i brzine kretanja vazduha u analiziranom prostoru.

Normalna efektivna temperatura važi za osobe, koje nose odeću s toplotnim otporom 1 clo i

upotrebljava se u primerima, kada je srednja temperatura zračenja jednaka temperaturi vazduha,

odnosno kada je toplotno zračenje zanemarljivo [19].

Normalna efektivna temperatura se izračunava pomoću jednačine:

100

129037

141761

1

100140680

137

750

RVT,T

v.,

RV.,

ET vv

,

ET - efektivna temperatura (°C),

RV - relativna vlažnost vazduha (%),

v - brzina kretanja vazduha (m/s),

Tv - temperatura vazduha (°C).

Gspan citira kao optimalne sledeće vrednosti normalne efektivne temperature za dugotrajan rad

koji obavljaju prosečni ljudi [44]:

- za umni rad 20÷22 °C,

- za fizički lak rad 20÷21 °C,

- za fizički srednje težak rad 17 °C,

- za fizički težak rad 15 oC.

Ispitivane osobe su na pokretnoj traci JAEGER LE 2000, koja je postavljena u klima-komori,

pri svakom pojedinom ispitivanju obavljale jednake telesne aktivnosti sledećim redosledom:

30 minuta: opterećenje I,

* brzina kretanja 4 km/h (bez uspona) u smeru vetra,

3 minuta: odmor,

30 minuta: opterećenje II,

* brzina kretanja 4 km/h (uspon 5°) u smeru vetra.

96

Ispitivanje fizioloških parametara

Ispitivanje fizioloških paramametara vrši se pomoću digitalnih mernih uređaja merenjem

temperature kože, vlažnosti kože i frekvencije srca. Na slici 3.14 je prikazan MSR (Modular Signal

Recorder) uređaj firme MSR Electronics GmbH (modular jedinica za merenje različitih fizioloških

parametara).

Merenja mogu biti emitovana u različitim vremenima ili upotrebom različitih frekvencija

merenja. MSR modular je snabdeven funkcionalnim modulima, koji imaju svoje procesore za obradu i

čuvanje podataka. Svaki modul ima odgovarajuće senzore uglavnom sličnih tipova.

Slika 3.14 MSR uređaj za merenje fizioloških parametara

MSR podaci spoljašnjih procesa se emituju upotrebom MSR PC softvera i programa Reader,

Viewer, Online i Setup.

Za prenos podataka merenja u Windows PC koristi se Reader (čitač).

Moduli i senzori koji su sastavni delnovi MSR-ovog standardnog hardvera su: BASE, BCOM,

PR3 i ACC3. Pored ovih standardnih modula i senzora mogu se ugraditi i dodatni moduli. Dodavanjem

modula MSR može prilagoditi zapis različitih parametara.

BASE je modul koji čuva postavljene parametere za Setup i reguliše merne performanse MSR-

a.

BCOM komunikacioni modul reguliše prenos podataka između PC i MSR-a.

PR 3 modul pritiska meri pritisak i temperaturu okolnog vazduha (ambijenta). PR 3 može

konektovati dva spoljašnja senzora za pritisak. Područje merenja pritiska okoline je od 300 mbar do

1100 mbar, a temperature okoline od 0 oC do 50 oC.

ACC3 akcelerator modul ima tri senzora za merenje ubrzanja u x, y i z osama.

MSR uređaj sa priključenim senzorima za merenje temperature i relativne vlažnosti kože

prikazan je na sl. 3.15.

Slika 3.15 MSR uređaj sa priključenim senzorima

97

Određivanje temperature kože

Temperatura kože ja važan fiziološki parametar, koji veoma dobro odslikava proces razmene

toplote između površine kože i okoline. Za merenje temperature na površini kože koristi se modul T24

HUM8 MSR mernog uređaja, sa odgovarajućim temperaturnim senzorima, sl. 3.16.

Slika 3.16 Senzori za merenje temperature kože [160]

Senzori za merenje temperature kože deluju na principu promene otpora. Obloženi su

poliolefinskom smolom i omogućavaju merenje temperature kože i na veoma nepristupačnim mestima.

Merenje temperature na površini kože u toku eksperimenta je vršeno na osam mernih mesta, sl.

3.17, prema zahtevima standarda ISO 9886: 2004 [109], u vremenskom intervalu od 30 sekundi.

Slika 3.17 Mesta za merenje temperature kože [109]

Merenje temperature kože se izvodi tri puta:

- u prvom minutu na početku svakog ispitivanja,

- u zadnjem minutu I opterećenja,

- u zadnjem minutu II opterećenja.

Iz izmerenih vrednosti se izračunava srednja ponderisana temperatura kože tako da se veličine

pomnože s koeficijentima koji izražavaju veličinu merenih površina kože jednakih temperatura, tab.

3.12 [161,109].

Tabela 3.12 Koeficijenti za izračunavanje srednje ponderisane temperature kože

Oznaka mernog

mesta Merna mesta Koeficijent

1 Čelo - na sredini 0,7

2 Leđa - desna lopatica 0,175

3 Grudi - leva strana grudi (gore) 0,175

4 Rame - desno rame 0,07

5 Nadlaktica - leva nadlaktica (unutrašnja strana) 0,07

6 Ruka - leva spoljna strana dlana 0,05

7 Nadkolenica - desna nadkolenica (napred) 0,19

8 Podkolenica - leva podkolenica (pozadi) 0,20

98

Srednja ponderisana temperatura kože se izračunava po sledećoj jednačini [161,109]:

Tpon = 0,07·Tčelo + 0,175·Tleđa + 0,175·Tgrudi + 0,07·Trame + 0,07·Tnadlaktica +

0,05·Truka + 0,19·Tnadkolenica + 0,2·Tpodkolenica (3.19)

Određivanje relativne vlažnosti kože

Za određivanje relativne vlažnosti kože upotrebljava se modul T24 HUM8 i odgovarajući

senzori SHT15, koji su inkorporisani u MSR uređaj. Senzori za merenje relativne vlažnosti kože su

kapacitativni senzori, sl. 3.18.

Slika 3.18 Senzori za merenje relativne vlažnosti kože [160]

Merno područje senzora iznosi od 0 % do 100 %. Merenje relativne vlažnosti kože (%)

testiranih osoba u toku eksperimenta je vršeno na pet mernih mesta u vremenskom intervalu od 30

sekundi.

Senzori za merenje relativne vlažnosti kože se zalepe na merna mesta, kao što je prikazano na sl.

3.19.

Slika 3.19 Mesta za merenje relativne vlažnosti kože

Iz izmerenih vrednosti se izračuna srednja vrednost relativne vlažnosti kože, kao prosečna

vrednost relativne vlažnosti kože merene na pet mernih mesta, tab. 3.13.

Tabela 3.13 Mesta za merenje relativne vlažnosti kože

Oznaka mernog

mesta Merno mesto

1 Čelo - na sredini

2 Leđa - desna lopatica

3 Grudi - leva strana grudi (gore)

4 Trbuh - desna strana trbuha (dole)

5 Nadkolenica - desna nadkolenica (prednja strana)

99

Određivanje frekvencije srca

Frekvencija srca je fiziološki parametar koji najbolje od svih odslikava integralnu opterećenost

čoveka. Frekvencija srca predstavlja lako merljiv i veoma kompleksan parametar važnijih opterećenja

čoveka. Za merenje frekvencije srca se upotrebljava mikroprocesorski vođeni prenosni uređaj za

uzimanje biosignala - MSR uređaj. Frekvencija srca se meri pomoću tri elektrode, sl. 3.20, na principu

EKG signala.

Elektrode za merenje frekvencije srca se postavljaju na određena merna mesta [162,112], kao

što je prikazano na sl. 3.21.

Kod ispitivanja u klima-komori frekvencija srca se meri kontinuirano svakog minuta kao

prosečan broj udara u minuti.

Slika 3.20 Elektrode za merenje EKG signala [160]

Slika 3.21 Merenje frekvencije srca na principu EKG signala

Određivanje isparenog i upijenog znoja

Proizvodnja znoja je kompleksan mehanizam, na koji u prvom redu utiču individualne

karakteristike ispitivanih osoba (sklonost ka znojenju, procenat masnog tkiva), toplotna okolina i

fizička opterećenja [34]. Telo gubi toplotu isparavanjem vode na tri načina:

- difuzijom vode kroz kožu,

- ventilacijom i

- isparavanjem znoja.

Kada s površine kože ispari 1 litar znoja, telo izgubi 2430 kJ toplotne energije. Uspešnost

isparavanja u velikoj meri zavisi od razlike parnih pritisaka u okolini i sloja vazduha, koji obavija kožu

(Pk - Pv). Parni pritisak na površini gole kože se kreće oko 56 mbar. Ako je razlika parnih pritisaka

manja, izlučen znoj natopi odeću, odnosno pokriva kožu kao vlažan film ili kaplje po telu.

Uspešnost znojenja za termoregulaciju ocenjuje se indeksom:

iz

ez

m

m

gde je

mez ispareni znoj (g),

100

miz izlučeni znoj.

Uspešnost znojenja je manja što je indeks manji [19].

Količina isparenog znoja određuje se na osnovu razlike u masi ispitivanih osoba bez odeće pre

početka ispitivanja i po ispitivanju, dok se količina u odeću upijenog znoja određuje na osnovu

merenja odeće, koju će osoba nositi u toku ispitivanja. Po završetku ispitivanja ispitivane osobe mere

se najpre obučene, a zatim svaki deo odeće posebno.[109].

Iz razlike u masi ispitivanih osoba i njihove odeće pre i po završetku ispitivanja izračunava se

cela količina izlučenog znoja, količina znoja koju je upio pojedini deo odeće i količina isparenog znoja

u g.

mez = mt2 - mt1 (3.20)

miz = mez + (mo2 - mo1) (3.21)

gde je:

mez - količina (evopariranog) isparenog znoja (g),

miz - količina izlučenog znoja (g),

mt1 - telesna masa neobučene osobe pre ispitivanja (g),

mt2 - telesna masa neobučene osobe nakon ispitivanja (g),

mo1 - masa odeće pre ispitivanja (g),

mo2 - masa odeće nakon ispitivanja (g).

Količina isparenog znoja, pri kojoj bi se mlade muške i ženske osobe osećale udobno,

izračunava se po Fangerijevoj jednačini [100]:

5019,4

176,1

DU

DUezA

MAm

(3.22)

gde je:

mez - količina (evopariranog) isparenog znoja (g),

M - energija metabolizma (kJ/h),

- koeficijent mehaničkog iskorišćenja - učinka,

ADU - površina tela (m2).

Subjektivna ocena toplotne udobnosti

Kao toplotnu udobnost ili toplotni komfor definišu se toplotni, odnosno klimatski uslovi u

kojima se udobno oseća najveći procenat ispitivanih osoba. Zavisna je od toplotno-fiziološke

ravnoteže, tj. najpre od temperature, relativne vlažnosti i brzine kretanja vazduha, toplotnog zračenja,

toplotno-fizioloških karakteristika odeće i telesne aktivnosti, odnosno metaboličke toplote, a na drugoj

strani i od subjektivnog osećaja koga fizički nije moguće izmeriti [162,163].

Da bi se utvrdilo kako ispitivani modeli u različitim klimatskim uslovima utiču na subjektivni

osećaj toplotne udobnosti ispitivanih osoba, sve posmatrane osobe tokom ispitivanja (pre, u toku i

posle ispitivanja u klima komori) ocenjivale su subjektivni osećaj toplotne udobnosti na osnovu

upitnika i odgovarajućih skala prema standardu ISO 10551:1995 [163]. Upitnik sadrži sledeća pitanja

kao i mogući odgovori dati u tabeli 3.14.

101

Tabela 3.14 Skala za ocjenjivanje subjektivne ocene toplotne udobnosti [163] A. Osećaj toplote: Kako ocenjujete Vaš trenutni osećaj toplote?

Subjektivni osećaj Ocena Opisna ocena

VRUĆE

+4 veoma vruće

+3 vruće

+2 toplo

+1 malo toplo

NEODREĐENO 0 neutralno

HLADNO

-1 malo hladno

-2 hladno

-3 veoma hladno

-4 neizdrživo hladno

B. Toplotna udobnost: Kako biste opisali Vašu trenutnu toplotnu udobnost?

UDOBNOST 0 udobno

NEUDOBNOST

1 malo neudobno

2 neudobno

3 veoma neudobno

4 ekstremno neudobno

C. Željeno toplotno stanje: Kakvu biste želeli promenu toplotne okoline?

TOPLIJE

+3 dosta toplije

+2 toplije

+1 samo malo toplije

NEODREĐENO 0 ni toplije ni hladnije

HLADNIJE

-1 samo malo hladnije

-2 hladnije

-3 dosta hladnije

D. Ocena prihvatljivosti trenutnih toplotnih uslova: Kakva je po Vašem mišljenju trenutna

toplotna okolina?

PRIHVATLJIVO 0 više prihvatljivo nego neprihvatljivo

NEPRIHVATLJIVO 1 više neprihvatljivo nego prihvatljivo

E. Ocena Vaše lične tolerantnosti toplotne okoline: Kako podnosite trenutne toplotne uslove?

0 odlično podnosim

1 malo teže podnosim

2 dosta teško podnosim

3 veoma teško podnosim

4 ne mogu podneti

F. Stepen vlažnosti kože: Koliko je vlažna (znojna) Vaša koža na pojedinim delovima tela?

SUVA 0 suva

VLAŽNA

1 malo vlažna

2 vlažna

3 mokra

4 veoma mokra

Deo tela

1. čelo 3. podpazuh 5. dlan 7. koleno

2. grudi 4. lakat 6. nadkolenica 8. leđa

Ekonomske funkcije odeće

Ekonomski faktor kao jedan od elemenata projektovanja odeće u uslovima visoko razvijene

industrijske civilizacije, masovne proizvodnje i tržišta koje ne poznaje granice, ima izuzetan značaj.

Uticaj ekonomskog faktora na projektanta je univerzalan. Svaka, i najmanja promena u dizajnu novog

proizvoda povlači za sobom određena materijalna ulaganja, koja treba opravdati u krajnjim efektima na

tržištu.

Ove promene najčešće se odražavaju na cenu proizvoda, u koju su inače uračunati proizvodni

rad, vrednost materijala, vrednost kreativnog rada stručnjaka raznih specijalnosti, koja se često i ne

može adekvatno izraziti materijalnim pokazateljima, zatim troškovi promocije (propaganda i

unapređenje prodaje) novog proizvoda na tržištu i drugo.

102

U ovim materijalnim ulaganjima ima dosta rizika, jer ma koliko bila precizna i na nauci

zasnovana prethodna istraživanja, ne postoji siguma garancija da će primenjene inovacije u

projektovanju novog odevnog proizvoda doneti ekonomski uspeh i povećanje ugleda proizvođača na

tržištu.

U literaturi o ekonomskom faktoru projektovanja odeće i značaju da se postigne naročito

ekonomičnost sa aspekta proizvodnje, još se javljaju mišljenja da se ekonomičnost u proizvodnji i

uvođenju novog proizvoda na tržištu može postići i da je to njen cilj, ako se uz minimalna ulaganja

materijala i Ijudskog rada postignu optimalni efekli [18]. U izuzetnim slučajevima ovi idealni zahtevi u

pogledu ekonomičnosti proizvodnje mogu da se postignu, i to najčešće kada su u pitanju jednostavni

proizvodi masovne potrošnje koji uz to ne zahtevaju veću trajnost i solidniji kvalitet.

U pojedinim oblastima projektovanja postoje takvi tehničko-tehnološkii funkcionalni zahtevi da

se ne može "štedeti" na materijalu ili angažovanju kvalifikovanih radnika. Ako je, na primer, zahtev da

pojedini detalj bude izrađen od materijala koji ima visoku cenu, ali da to istovremeno obezbeđuje

kvalitet proizvoda, njegovu dugotrajnost i punu funkciju, ne može se u zamenu za takav materijal uzeti

neki drugi koji ima nižu cenu, i ako na prvi pogled nestručnjacima to izgleda izvodljivo. Sličan je

slučaj i kada su u pitanju količine materijala koje treba upotrebiti za proizvodnju proizvoda. Treba

imati u vidu da je imperativni zahtev, naročito na polju projektovanja postizanje pune funkcionalnosti

proizvoda. Ako se ovaj kvalitet ne ispuni onda ga ne može zameniti ni ekonomičnost ni bilo koji drugi

elemenat. Međutim, to ne bi trebalo da umanji značaj i vrednost ekonomičnosti u današnjim uslovima

velikoserijske proizvodnje i jake konkurencije na tržištu, pa često i male razlike u ceni proizvoda utiču

na konačnu odluku potrošača da se opredeli za onaj proizvod koji je povoljniji po ceni. Ekonomski

faktor sa aspekta proizvodnje može se posmatrati u više oblika:

- ekonomičnost utroška materijala,

- ekonomičnost racionalnog korišćenja sredstava rada, mašina i alata,

- ekonomičnost u odnosu na uloženo radno vreme po jedinici proizvoda itd.,

pri čemu su ovi oblici međusobno povezani i uzajamno zavisni.

Ekonomičnost ka racionalnom korišćenju materijala zavisi, pre svega, od pravilnog izbora

materijala, iako je stepen kvalifikovanosti radnika faktor koji odlučuje da li će se više ili manje

materijala koristiti za izradu pojedinog proizvoda.U prilog postizanja ekonomičnosti utroška materijala

u procesu proizvodnje značajno mesto zauzima primena standarda, koji je danas sastavni deo

velikoserijske proizvodnje. Primena standarda znači da se prilikom projektovanja, računa na dimenzije

materijala i konstrukcije elemenata, koji će biti utvrđenih oblika i dimenzija.

Za ostvarivanje ovog oblika ekonomičnosti od velike važnosti je usklađen rad i saradnja

kreativnog tima, stalna razmena mišljenja i iskustava između projektanta, dizajnera, modelara,

inženjera i drugih stručnjaka koji učestvuju u procesu razvoja novog proizvoda.

Veoma često ovakav timski rad može doprineti da se neka, na prvi pogled nesavladiva

ograničenja u tehničko-tehnološkim zahtevima izmene ili otklone, i na taj način primene drugi

materijali koji ce uticati da se postigne veca ekonomičnost u pogledu utroška materijala.

Ekonomski faktor, po racionalnom korišcenju sredstava rada, mašina i alata je u neposrednoj

vezi sa prvim oblikom ekonomičnosti, jer svaki materijal zahteva adekvatnu primenu tehnološkog

postupka i procesa proizvodnje. U protivnom, ako se ne izvrši izbor adekvatnog tehnološkog procesa i

postupka u obradi, često se događa da se utroši više materijala i radnog vremena, što se obično i loše

odražava na kvalitet proizvoda.

Uzajamna povezanost i zavisnost pojedinih ekonomskih faktora, može se grafički prikazati

šemom na slici 6.

Uz kvalifikaciju radnika vezuje se i broj radnih operacija koji je potreban da se proizvede

određen odevni predmet. Što je proizvod jednostavnije projektovan i što je više prilagođen serijskoj

proizvodnji, to je obično potrebno kraće vreme za proizvodnju i manji broj radnih operacija.

Tržište je značajan i složen fenomen koji najčešće uslovljava proizvodnju i utiče na nju, pa

samim tim i na projektovanje proizvoda. Ako projektovani proizvod ne odgovara tržištu, odnosno ako

se za takve proizvode ne može naći plasman, nemaju svog opravdanja i uvek predstavljaju ulaganja

(materijalna i kreativna) koja su uzaludna i teško se mogu opravdati

103

Uz kvalifikaciju radnika vezuje se i broj radnih operacija koji je potreban da se proizvede

određen odevni predmet. Što je proizvod jednostavnije projektovan i što je više prilagođen serijskoj

proizvodnji, to je obično potrebno kraće vreme za proizvodnju i manji broj radnih operacija.Tržište je

značajan i složen fenomen koji najčešće uslovljava proizvodnju i utiče na nju, pa samim tim i na

projektovanje proizvoda.

Slika 6. Šema uzajamne povezanosti faktora ekonomičnosti proizvodnje

Projektovanje odeće za vizuelnu korekciju dimenzija čovečjeg tela

Projektovanjem odgovarajuće odeće mogu se korigovati pojedini nedostaci položaja ili oblika

pojedinih delova čoveka. Zbog toga se čovekovo telo deli na: stojeću visinu i poprečne ravni. Stojeća

visina tela određena je kosturom čovečjeg tela, a mišićima i naslagama potkožnog masnog tkiva

oblikuje se obim tela koji se posmatra u poprečnim ravnima (20). Stojeća visina tela je vertikala

čoveka, a poprečne ravni postavljene su u odnosu na nju pod pravim uglom. Unutar čovečjeg tela

nalazi se koordinatni sistem ravni kao što se to vidi na slici 6.

Čeona ili frontalna ravan deli telo na prednju i zadnju stranu. Srednja ili medijalna ravan deli

telo vertikalno na levu i desnu stranu tela. Ovde se pojavljuje bilateralna simetrija tela, što znači da je

leva strana jednaka desnoj strani. Poprečne ili transverzalne ravni dele telesnu visinu na segmente. Ove

ravni se mogu pomeriti na visinu prsa i ramena ili spuštati na nivou bokova, kukova i kolena (slika 7).

Slika 6. Poprečne ravni u čovečjem telu predstavljene pod pravim uglom u odnosu na stojeću visinu

tela

104

Slika 7. Ravni u čovekovom telu

Vizuelne korekcije čovečjeg tela metodom pomeranja poprečnih ravni u odeći

Telo muškarca i žene deluje skladno u liku uspravnog pravougaonika, čije konture su određene

stojećom visinom i širinom ramena u koordinatnom sistemu čeone, središne i poprečne ravni. One tada

nisu prenaglašene odećom i čine sklad unutar tela, odnosno siluete tela. Naglašavanjem poprečnih

ravni u visini prsa, muško i žensko telo deluje izduženo, odnosno telo deluje višlje i vitkije.

Spušta li se poprečna naglašena ravan u odeći na nivo kukova i niže, muško i žensko telo

vizuelno je skraćeno. To znači nesklad gornjeg i donjeg dela tela, jer je gornji deo tela znatno duži od

donjeg, ali u muškom telu ne menja se lik uspravnog pravougaonika. Za žensko telo poprečno

naglašavanje je nepovoljno, jer time je ono u bokovima i kukovima prošireno, a to se želi izbeći (slika

8).

Poprečne ravni u muškoj odeći mogu se pomeriti u smeru od struka prema prsima i suprotno,

od struka prema kukovima ili bokovima. U slučaju da su sve poprečne linije u odeći jednakog izražaja

(grafičkog i kolorističkog), visina tela nije prerezana ni skraćena. Izborom odeće jačih poprečnih ravni

dolazi do promena u osećaju o proporciji tela, ali ove promene ne čine nesklad u silueti tela, nego

suprotno od toga, pomeranjem poprečnih ravni u nivou prsa u odeći, celokupna silueta je izdužena,

vizuelno je viša i ima širu površinu ramena, pa deluje muževnije i snažnije.

Slika 8. Pomeranje naglašenih poprečnih ravni u odeći vizuelno produžuje ili skraćuje muško i žensko

telo

Suprotan primer delovanja bio bi kad se naglašena poprečna ravan u odeći nalazi na kukovima,

bokovima ili niže. Silueta muškarca je u tom slučaju neznatno skraćena, jer je odeća ne širi u donjim

udovima. To se može objasniti na bazi građe muškog tela. Visina tela je podeljena odećom , ali i dalje

105

zadržava oblik uspravnog pravougaonika koji je prepoznatljiv u muškom telu, čini ga vitkim i na dalje

izduženim bilo da se radi o muškarcu visokog ili srednjeg rasta (slika 9).

Slika 9. Grafički prikaz pomeranja poprečnih ravni u silueti muškarca srednjeg i visokog rasta

Dizajneri muške odeće trebali bi koristiti ovo pravilo da bi postigli raznovrsnost muške odeće

koja bi zadovoljila potrošača visokog, srednjeg i niskog rasta (slika 10).

Naglašavanje poprečnih ravni u ženskoj odeći ima veće značenje nego za muško telo.

Poprečne ravni u nivou prsa, struka i kukova deluju skladno u silueti uspravnog pravougaonika i u

odeći ukoliko su jednako grafički izražene. Ako se naglasi samo jedna od glavnih poprečnih ravni

narušava se sklad proporcije tela, jer se pritom stojeća visina reže i ističe onaj deo tela koji je krojem

odeće previše naglašen, odnosno probija se poprečna linija uspravnog pravougaonika, pa on gubi svoj

skladni oblik. U odeći naglašena ili prenaglašena poprečna ravan prsa vizuelno će proširiti prsa, pa će

izgledati bujnije od stvarne veličine i narušiti prirodan sklad ženskog tela.

Slika 10. Naglašene poprečne ravni ne narušavaju skladan oblik muške odeće

Naglašena poprečna ravan u predelu struka znatno proširuje struk, što je nepovoljno, jer

skraćuje deo tela između prsa i struka, zatim struka i kukova i silueta nije samo vizuelno nego je i

stvarno skraćena, a to govori o pogrešnom izboru odeće. Poprečna ravan u odeći u predelu kukova,

ukoliko je prenaglašena, učiniće žensko telo neskladnim (slika 11).

106

Slika 11. Grafički prikaz narušavanja sklada ženskog tela srednjeg rasta naglašavanjem poprečnih

ravnina

Ovi primeri nesklada više su izražajni u srednjem i nižem rastu, dok žene višeg i visokog rasta

dobro podnose naglašena deljenja siluete (slika 12). Za žene srednjeg i nižeg rasta nije preporučljivo

naglašavanje poprečnih ravni, jer time deluju niže nego što su u stvarnosti, a poneke delove tela i šire,

što celokupni izgled čine neskladnim.

Za žene visokog rasta dopušteno je naglašavanje poprečnih ravni s elementima odeće. One kod

njih, režu visinu tela, ali istovremeno skladno uspostavljaju ravnotežu u obimu i silueti izgleda (slika

13).

Slika 12. Naglašene poprečne ravnine u odeći žena visokog rasta neznatno smanjuju visinu i skladne su

sa telom

Slika 13. Naglašene poprečne ravni u odeći žena visokog rasta neznatno smanjuju visinu i skladne su

sa telom

107

Neke karakteristike projektovanja odeće za visoke i niske žene

Zbog izrazite visine oko 190 cm, visoke žene većinom imaju obično krivo, odnosno pognuto

držanje tela, kao da žele da što više smanje svoju visinu. U želji da budu što manje primećene,

odabiraju odeću i dodatke koji su vrlo jednostavnog kroja, linija, boja i dezena. Obično se odevaju

uskom odećom tamne boje, što je sasvim pogrešno jer takva odeća ih vizuelno čini još višim.

Zbog toga je potrebno za ženu visokog rasta one linije kroja koje u sebi sadrže vodoravne linije

jer je one čine optički nižom. To su pre svega modne linije koje sadrže kombinacije sa kvadratima i

poprečno postavljenim pravougaonicima, zatim trouglovi, trapezi itd. [18]. Odeća bi morala biti

izrađena od tkanina poprečnih kontrasnih dezena, koji će visinu po nekoliko puta prerezati i na taj

način vizuelno sniziti ženu visokog rasta.

Ženi visokoj oko 190 cm i više projektuje se odeća sa velikim i upadljivim elementima kao što

su visoki stojeći ovratnici, nabrani rukavi sa širokim jednostrukim i dvostrukim orukvicama

(manžetama), džepovi sa širokim letvicama ili poklopcima i naborima. Takođe, za žene izrazitih visina

treba izbegavati korišćenje materijala sa sitnim dezenima (tačkicama, cvetićima) za izradu odeće već

projektovati odeću od materijala sa velikim raportom, ritmički ponavljanih dezena u tkanini ili

pletenini, naročito onaj koji je vodoravno postavljen u odnosu na visinu tela.Ovo naročito važi za

široke pruge koje su vodoravno tkane, štampane ili pletene.

Cvetni uzorci, na primer, na letnjim haljinama za visoku ženu mogu imati vrlo veliki raport šare

jer on deluje tako da vizuelno snižava siluetu žene. Naglašeni rubovi ili bordure takođe deluju kao

vodoravne ploče i uglavnom se i primenjuju kod projektovanja odeće za visoku ženu.

Površina tkanine ili pletenine ne sme biti sasvim glatka, nego izrazito reljefna. Grublje tkanine i

pletenine, ako u raportu sadrže pretežno vodoravne linije i raporte tako deluju na vizuelno smanjenje

visine tela.

Žene niskog rasta (visine oko 150 cm), nasuprot ženama visokog rasta, teže višem rastu. One

odevanjem pokušavaju da izduže svojih 150 cm visine, ali u tom nastojanju obično greše, pa odabiraju

odeću i dodatke koji su većinom slojeviti i grafički naglašeni, time postižu suprotan efekat.

Kod projektovanja odeće za niske žene treba naglasiti vertikalne linije, a izbaciti vodoravne i

kose crte, na taj način se stvara vizuelna ravnoteža, odnosno izdužuje se silueta tela. Isto tako treba

negovati stil odevanja pretežno jednobojne odeće, i to od glave do pete. Posebno je ovde važno

naglasiti da su mali detalji, koji daju privlačnost niskoj ženi, a vizuelno ne snizuju visinu veoma

korisni.

Za ženu niskog rasta treba izdvojiti vertikalne modne linije, pa npr. bazni kroj haljine, treba da

bude uska linija. Ona zbog prsnih i ušitaka u struku čvrsto obavija telo i izdužuje siluetu. Pri

projektovanju odeće za ženu niskog rasta preporučuju se odeći samo oni elementi kroja koji vizuelno

izdužuju siluetu. To su mali stojeći ovratnici, svi oblici "V" izreza, uzdužno postavljeni prorezi za

džepove koji su paspulirani ušiveniin prekrivenim ili otkrivenim poklopcima.

Odeću izdužuju uzdužni prorezi i kopčanja, uzdužne lajsnice koje su često kontrasnih boja, kako

bi osoba izgledala viša i uža.

Konac za šivenje

Konac za šivenje spada u grupu materijala koji služi za povezivanje delova konfekcijskih

materijala, obuće, posteljine, nameštaja, putnih torbi, vreća, knjiga itd. Od ukupne količine

proizvedenog konca za šivenje oko 80 % se upotrebljava za izradu odeće i obuće. Za izradu konca za

šivenje koriste se prirodna i hemijska vlakna odnosno materijali. Od prirodnih materijala najčešće se

koristi pamuk, svila i lan, a od hemijskih poliamid i poliester. Laneni i svileni konac se manje koriste u

konfecijskoj praksi, a konac od teksturirane pređe nalazi primenu kod izrade proizvoda i specijalnih

materijala.

Konac za šivenje može biti izrađen od različitih vrsta pređa, a ove mogu biti izrađene od štapelnih ili

filamentnih vlakana i niti. U najvećem broju slučajeva pređa za izradu konca je ispredena uvijanjem

108

vlakana (sl. 6.3.a). Predene pređe mogu biti jednožične i višežične. Višežične pređe odnosno konci se

dobijaju uvijanjem jednožičnih pređa (končanjem). Uvijanje vlakana, jednožičnih i višežičnih pređa ,

izvodi se na posebnim mašinama pri čemu se dobijaju uvoji pređa sa "Z" ili "S" uvojima

(sl.6.1).Višežične pređe odnosno konci mogu se takođe međusobno uvijati pri čemu nastaju složene

konstrukcije pređa koje se nazivaju kord - pređe.

Konac izrađen iz višežičnih pređa pre upotrebe u proces šivenja treba da bude izbalansiran i to

kako u pogledu smera uvijanja niti tako i pogledu finoće i broja uvoja kao i unutrašnjih napona. Zbog

toga se konac za šivenje obično izrađuje mokrim postupkom končanja, čime se postiže bolje fiksiranje

uvoja i ukončavanje štrčećih vlakanaca, što daje glatku površinu koncu, neophodnu za smanjenje trenja

sa iglom i materijalom.

Slika 6. Konac za šivenje

Na sl. 6.2. prikazan je princip nastajanja višežičnog konca i kord pređe. Štrčeća vlakna se

odstranjuju smuđenjem, a za dobijanje odgovarajućeg svilenkastog sjaja i povećane jačine na kidanje,

pamučni konac se mercerizira. Na slici 6.2a prikazan je način formiranja višežičnog konca sa Z

uvojima od tri jednožične pređe sa S uvojima. a na slici 6.2b izrada kord pređe sa Z uvojima od dve

dvožične pređe sa S uvojima koja je nastala od dve jednožične pređe sa Z uvojima.

Za proizvodnju konca za šivenje uobičajene su sledeće kombinacije upredanja jednožičnih

pređa:

1 x 2 žice,

1 x 3 žice, (sl. 6.2a),

2 x 2 žice, (sl. 6.2b),

2 x 3 žice,

3 x 2 žice.

Konac iz PES i PA se odlikuje izvanrednom jačinom na kidanje, odličnom postojanošću na

skupljanje i drugim pozitivnim osobinama, čak su savremenim postupcima oplemenjivanja i niske

tačke topljenja poboljšane odnosno rešene.

Vrlo često se upotrebljava konac za šivenje izrađen od štapelnih pamučnih vlakana koja

opredaju jezgro od PES filamenta (sl. 6.3b), koji ima visoku prekidnu jačinu, izgled pamučnog konca,

dobru mekoću, otpornost na više temperature itd. ili upredanjem filamenata (sl. 6.3c). Izgled namotaja

konca za šivenje, koji se upotrebljavaju za industrijsko šivenje dat je na slici 6.4.

U procesu šivenja konac trpi velika opterećenja, naročito gornji (igleni). To opterećenje može

iznositi čak i do 60 % od prekidne sile konca. Kad se ovome doda i višekratno opterećenje na

savijanje" istezanje, trenje i dr., koje konac trpi pri prolasku kroz vodiče, dodavače, zatezače i druge

elemente mašine za šivenje, onda može vrlo lako doći do kidanja konca pri šivenju, a time i do

narušavanja estetskog izgleda šava i odevnog predmeta.

109

Kod brzošivaćih mašina sa preko 6000 uboda u minuti, dolazi do složenog mehaničkog i

toplotnog dejstva na konac, zato je potrebno izvršiti pravilan izbor konca za šivenje prema: kvalitetu i

vrsti osnovnog materijala koji se šije, primenjenoj tehnici šivenja i uslovima šivenja.

Proizvođači konca za šivenje ulažu velike napore da prate zahteve savremene proizvodnje odeće

pa inoviraju proizvodnju konca za šivenje, kako bi se približili zahtevima kvaliteta. Konci za šivenje

postaju sve više proizvodi za ciljanu namenu to jest za usko područje primene, za tačno određenu vrstu

odeće, materijale, mašine itd. Zbog toga se na tržištu pojavljuju različite vrste konca za šivenje, pa

tehnolozi moraju proširivati svoja znanja o svojstvima novih vrsta konaca, namenama i načinima

njihove upotrebe. U procesima proizvodnje odeće najviše se upotrebljavaju šivaći automati s

jednostrukim lančanim bodom zbog svoje jednostavnosti oblikovanja, racionalnog posluživanja jer se

konac nalazi na velikim kalemovima pa se ne mora često menjati, a dobijeni šav je dobrog vizuelnog

izgleda. Međutim, problem lakog paranja ovog boda rešen je proizvodnjom konca za šivenje koji je

obrađen sredstvima koja se aktiviraju u toku peglanja odevnog predmeta, pri čemu se krajevi konca

slepe u međusobnom doticanju pa se na taj način sprečava paranje šava. Takav konac imaju, na primer,

firma Alterfil Nahfaden pod oznakom Alterfil - S čija se avivaža aktivira na temperaturi oko 150°C, i

Gütermann s oznakom Buttonfix koji ima nanos koji se aktivira već na temperaturi od 120°C. Postupak

su nazvali "bondiranje".

Proizvodnja tehničkog tekstila traži konac izuzetne jačine i otpornosti na atmosferske uticaje, a

naročito na povišene temperature tokom šivenja i upotrebe. Zbog toga je firma Amann & Söhne razvila

širok asortiman tehničkog konca za šivenje tehničkog tekstila koji se koristi u automobilskoj industriji,

za izradu zaštitne odeće, kućnog tekstila itd. U saradnji sa firmom W. L. Gore & Associates proizveli

su konac sa oznakom Tenera koji je vrlo otporan na ultraljubičasto (UV) zračenje i druge atmosferske

uticaje. Ista firma u saradnji sa drugim proizvođačima vlakana proizvodi šivaće konce otporni na

temperaturama do 370 oC.

Firma Gütermann proizvela je za područje šivenja tehničkog tekstila u automobilskoj industriji

novi konac od tzv. super PA 4.6 vlakana, koji ima tačku omekšavanja na 285 oC, što je više od

konvencionalnih poliamidnih konaca. Ovo omogućuje upotrebu ovakve vrste konca za šivenje

vazdušnih jastuka za automobilsku industriju, budući da se tokom nekoliko milisekundi razvija

temperatura od 900 oC zbog aktiviranja eksplozivne patrone koja puni jastuk.

Osnovna pravila o savremenom odevanju ljudi

Kao sto se neguje telo, tako isto treba da se neguje i odevni predmeti u odnosu na čistoću.

Čistoća i urednost odevnih predmeta treba da postanu svakodnevna briga čoveka bez obzira gde se

nalazi (kuća, na radu, na ulici itd.). Razne mrlje, tragovi jela, prljavi završeci rukava, rubova ili

okovratnika ne daju sliku urednog čoveka ili žene. To znači da odevne predmete treba stalno četkati i

čistiti, a napravljene fleke otklanjati bilo davanjem odevnih predmeta na čišćenje ili da se isti očiste u

domaćoj radinosti prigodnim sredstvima za čišćenje mrlja.

Pored čistoće odevni predmeti treba da su redovno i ispeglani, a naročito pantalone kod ljudi.

Košulje takođe treba češće menjati ako su u boji (čim se zapljaju) a bele svakog dana, jer su vrlo

osetljive na prljavštinu. Cipele svakog jutra redovno treba čistiti ili prebrisati, a one koje se ne nose

treba staviti na kalup da bi se sačuvao određeni oblik. Oštećene pete i đonove na cipelama treba

redovno kontrolisati i popravljati tako da se ne dozvoli izlizivanje i iskrlivljavanje.

Kao dopunski asortiman za odevanje u higijenskom i estetskom smislu služi maramica i to jedna

koja će se staviti u mali džep sakoa, i druga koja će služiti u slučaju kijanja, kašlja, pljuvanja, i drugih

higijenskih potreba. Menjanjem maramice se ne može nikada predvideti, ona se menja prema potrebi tj

odmah čim se zaplja ili izgužva.

Nije preporučljivo da se u kući nose odevni predmeti koji se nose na radu ili na ulici, jer se

gužvaju, prljaju i ne pružaju udobnost za odmor u kući. Iz ovih razloga najbolje je da se odrede

posebni odevni predmeti koji bi se nosili kod kuće i to takvi koji će biti komotni i estetski se uklapati u

ambijent stana. Udobne papuče i patike treba da budu jedina muška i ženska obuća koja se nosi kod

kuće, a za žene jos i kecelje dok rade u kuhinji.

110

Ruke nikada ne treba držati u odevnom predmetu za vreme razgovora, a ni prilikom šetnje ili u

društvu bilo da se radi o ulici, na radu ili kod kuće. Šešir treba skinuti uvek kad se ulazi u zatvorenu

prostoriju, bilo da se radi o stanu, kanceliariji, javnim ustanovama ili ugostiteljskim objektima. Jedino

kad se ulazi u železničku čekaonicu i holove bioskopa i pozorišta ne mora da se skida šešir.

O tome šta znači odevanje za čoveka postoje mnoge narodne pouke, kao npr „Odelo čini

čoveka“, ili „Elegancija je prvi korak inteligencije“. Međutim, ovo nije isključivo pravilo jer odevanje

u civilizovanom svetu ima i svoje okvirno pravilo i propise. Oni daju u stvari samo okvire pristojnog

odevanja, a ukus, shvatanje i materijalna mogućnost pojedinaca ispunjavaju te okvire sadržajem u

odevanju ljudi uopšte.

Svakako da je odevanje prepušteno mnogim fenomenima fantazije koja se kreće u izboru boja,

dezena, oblika, a zatim dalje diferencira od nijanse do nijanse, od kombinacije do kombinacije i od

varijacije do varijacije, osnovna pravila i propisi u odevanju ljudi ipak postavljaju okvire koji nas štite

od usled variranja, kombinovanja ili nijansiranja da ne postanemo upadljivi, ili čak i smešni u načinu

odevanja u određenom periodu vremena i lansiranja u datom momentu.

Na primer cilindar ili polucilindar su šeširi, frak ili smoking koji u određenim protokolarnim

prilikama predstavljaju i te kako dostojanstvene delove odevnih predmeta. Ali ako neko u znaku

originalnog variranja te svečane oznake dostojanstva stavi na glavu ili obuče navedene odevne

predmeta, a zatim uz to obuče neku kariranu košulju sa pastelnim bojama, čovek će vrše ličiti na

klovna iz cirkusa, nego na novatora muške mode. To znači da se uz takve odevne predmete koji

predstavljaju dostojanstvo mora obući bela košulja sa odgovarajućom kravatom. Isto tako smešno bi

bilo da se žena pojavi sa večernjom haljinom i planinarskim sportskim cipelama - gojzericama. Ovo

što je ovde navedeno su u stvari ekstremi ali dešava se u svakodnevnom oblačenju žena, dece i

muškaraca da se „nema vremena“ i onda dosta puta nesvesno pogreši u načinu odevanja. Da bi se ovo

izbeglo svakako da ovde treba istaći neka bar ustaljena pravila u odevanju koja se uklapaju u bonton

civilizovanih naroda u svetu.

Okvirna pravila u odevanju žena

Može se reći da za razne prilike i uslove rada i života postoje i osnovna okvirna - opšta

prihvatljiva pravila u odevanju žena kao na primer:

Pre podne vredi pravilo o jednostavnosti i praktičnosti u odevanju. Za odlazak na pijacu ili

trgovinu ne traži se nikada posebna elegancija. Jednostavna i praktična haljina ili kaput sportskog kroja

nabolje odgovara za obavljanje svakodnevnih prepodnevnih poslova. Ako je sunčano i toplo vreme,

onda je dovoljno obući svetlu pamučnu tkaninu jednobojnu, dezeniranu za prugama ili kariranu, što

opet zavisi od visine uzrasta (ekstra niske, niske, srednje, visoke i ekstra visoke) i razvijenosti žena

(vitke, srednje ili punjie).

Haljine za rad. Haljine pa i obuća pre svega zavise od posla koji žena obavlja, te zato samom

sebi treba postaviti sledeća pitanja:

1. Šta radim i u kojim uslovima?

2. Koliko imam godina?

3. Gde radim i u kojoj sredini?

4. Kako sam razvijena (vitka, normalna ili punija)?

5. Koje sam visine (ekstra niska, niska, srednja, visoka ili ekstra visoka)?

6. Kakvi su mi materijalni uslovi i budžet za odevanje?

Kakvi su pravci mode u određenom momentu i da li isti odgovaraju u odnosu na već

postavljenih 6 pitanja?

Ovim osnovnim pitanjima i problemima žena treba da se prilagodi i izvrši najpogodniji izbor, a

isto tako i prodavac tkanina ili gotovih odevnih predmeta treba da u tom smeru utiče na potrošača da

kupi onaj proizvod koji mu je najprikladniji.

Žena će se drugačije obući ako radi u industriji, radionici ili laboratoriji, gde je obavezna

zaštitna radna odela, a drugačije ako radi u kancelariji sa strankama ili u trgovini. Svakako da godine

starosti uslovljavaju model, izbor boje i dezena tkanina, jer u slučaju da imate više od polovine

111

čovečjeg veka onda odevni predmeti ne smeju biti jako upadljivi. Poznata je činjenica da jednostavnost

može da ima svoj stil i eleganciju. Za rad u kancelariji najbolje su kombinacije suknje, bluze ili

kompleti koji omogućavaju beskrajan niz kombinacija. Izboru cipela treba pokloniti posebnu pažnju, a

u prvom redu ako se posao obavlja stojeći.

Važnije je praktično odevanje od mode, jer praktičnost i udobnost odevnih predmeta kao i

udobnost cipela - niske pete za rad u stojećem stavu stvara zadovoljstvo i manje zamara od neudobnih

predmeta iako su isti moderni.

Haljine za ulicu i izlaske. Ovi odevni predmeti podnose širi izbor od odevnih predmeta

namenjenih za kuću i radne potrebe. Za posete, šetnje i putovanja prikladni su sportski kostimi ili

haljine sa odgovarajućim kaputima, a sve se to može upotpuniti sa ukusnim izborom cipela, tašni,

rukavica, šeširma i nakitom.

Popodnevne haljine. Iako zaposlene žene, prvenstveno one u trgovini, zapravo i teško dolaze u

priliku da posle podne „izlaze“, ipak „znanja i okvirna ravnanja“ treba ovde izneti da su za popodnevne

haljine, za odlazak u posete i izlaske najpogodnije tkanine od svile, a oblik modela treba da bude

rafiniraniji i složeniji, ali boje u mirnijim, tamnijim tonovima i dezeni šara sitni i neupadljivi. Uz takve

modele koje treba da su neupadljivi u svojoj eleganciji, može se uzeti i skroman nakit.

Kostimi. Oni su uvek moderni delovi ženske odeće, koje ne može uništiti ni vreme ni povremeni

modni hirovi. To je naskromniji deo garderobe, izrađen od laganog materijala za muška odela ali

dezena koji je prilagođen ženskom polu. Kostim se može nositi preko celog dana, a ako je u crnoj boji

može služiti i za večernje izlaske u pozorište, na koncerte, večere, prijeme, koktele i druge prilike. I

ovde se pružaju beskonačne kombinacije sa cipelama, šalom, rukavicama, tašnom, krznom, šeširom ili

kapom. Jedna od važnijih napomena je ta da se gornji deo kostima ne skida. Iz ovih razloga se prema

modnim propisima uz kostim ne nosi bluza ili vesta. Umesto toga se može nositi lančić ili drugi nakit

oko vrata. Međutim, niko još nije kažnjen ili isključen iz ljudske zajednice ako je uz kostim obukao

bluzu odgovarajuće boje i oblika. Bez obzira na „propise bontona“ skidanje gornjeg dela kostima

toliko je uobičajeno da više nije atentat na dobar ukus i pravila odevanja.

Večernje haljine. Za ove odevne predmete već kao naziv ukazuje da se nosi uveče, ali samo u

vanrednim prilikama. Za pozorište se obuče samo u sasvim izuzetnim slučajevima ako se posećuje

neka vanredno svečana predstava ili neki drugi vanredni događaj. Za igranke, balove, velike večernje

koktele i prijeme predviđa se (ako je to na pozivu naročito naglašeno) večernja haljina, koja prema

modi može biti duga ili kratka. Izbor materijala - tkanina je vrlo širok: svila (prirodna ili veštačka), taft,

brokat, čipke, šifon, organdin, tj uglavnom sva remek-dela proizvodnje tekstilne industrije, izuzev

pamuka. Krzno, nakit, rukavice, cipele posebno naglašavaju večernje modele haljina. Druga večernja

haljina povlači sa sobom frak kod muškaraca, dok se „kratka“ večernja haljina zadovoljava

smokingom.

Kaputi su prilično skupi proizvodi. Iz ovih razloga ovde dolazi do izražaja umešnost u izboru i

kombinovanju ostalih odevnih predmeta kaputu. Tzv. „paloneri“ su vrlo prikladi i praktični za nošenje

pre i posle podne, ako nisu drečeće i upadljive boje i dezena. Sivi i smeđi tonovi odgovaraju za svaku

priliku u prolećnim ili u jesenjim mesecima, a dobro dođu i u letnjim kišnim danima. Za zimske kapute

treba izabrati tkanine tamnijih boja, prikladnih i za večernje izlaske, kao sto su sivo, crno i crno-bele

kombinacije, kao i druge tamne boje u kombinaciji sa odgovarajućim krznom. Naravno da ni krzneni

kaputi „bunde“ nisu isključeni iz zimske garderobe.

Pantalone su vrlo omiljen i koristan deo odevnih predmeta žena, ali samo za određene prilike i

što je naročito važno samo za vitke osobe. Bez ikakvog prigovora mogu se nositi u kući, pre podne pri

radu takođe se dozvoljavaju prepodnevni izlasci u kupovinu „iza ugla“ pod predpostavkom da taj

„ugao“ nije u centru grada. Na izletu, u bašti, na letovanju, pantalone su prikladan odevni predmet za

svaku ženu. Za ostale prilike pantalone nisu predviđene. Uz njih se nose bluze ili veste u istoj ili

odgovarajućoj skladnoj boji. Poluduge pantalone modnim kodeksom nisu predviđene ni u kojoj prilici,

a kratke pantalone mogu se oblačiti samo za sport.

Cipele su važan sastavni deo toalete, ali pri njihovom izboru (bar što se tiče veličine -

dimenzije) mora preovladati razum, a ne pomodarski hir. Reč je o veličini cipele koja je nekada bila

elegantnija ukoliko je bila manja. Vreme malih cipela, malih elegantnih nogu prošlo je i ne treba ni na

112

koji način nastojati da žena obuče nogu u cipelu koja je manja od dimenzija nogu. To vodi

upropašćivanju zdravlja, a danas se i izrada ortopedskih cipela već tako usavršila da se uopšte ne

primećuje uložak. Sam kroj haljine diktira i model cipela, a boja haljine donekle i boju cipela. Uz

francuski kostim ne treba nositi cipele sa niskom petom (štiklom) a isto tako uz vetrovku i suknju ne

treba navući neku fantastičnu kombinaciju cipela s visokom petom. Sportsku cipelu ne treba nositi uz

svilenu popodnevnu ili večernju haljinu. Vrlo visoke pete i sandale treba uzimati samo ako je žena

vitka, inače se treba zadovoljiti sa nešto nižom. Srebrne i zlatne kombinacije sandala ili ciplea uklapaju

se i pristaju za popodnevne večernje svečane prilike ili na kupanju tj na „plaži“.

Rukavice se odabiraju prema haljini ili kaputu uz koje se nose. To se odnosi i na boju i na

kvalitet, odnosno izgled rukavica. Kožne rukavice prema boji kaputa, haljine ili kostima, treba nositi

zimi uz sportske oblike. Leti preovlađuju pamučne, končane ili mrežaste rukavice, različitih materijala,

sintetike, u raznim bojama. Po podne treba nositi rukavice od jelenske kože i sličnih plemenitih

materijala, a za veče sve dužine i sve boje od finih materijala. Pri tom jedno važno pravilo: žena nikad

ne skida rukavicu prilikom rukovanja.

Torbe (tašne) su po boji i po obliku podređene haljini ili kaputu. Jedno osnovno pravilo: što se u

kasnije doba dana nose, to su torbice manje. Pre podne, za posao ili za nabavke treba nositi velike

praktične torbe od kože, veštačkih materijala ili tekstila, koje mogu dobro poslužiti i za stavljanje sitnih

nabavki iz trgovine. Ručne torbe manjeg oblika i bolje izrade predviđene su za popodnevne časove

dana. Uveče za pozorište, koncerte ili priredbe treba nositi vrlo male torbe koje služe samo za

odlaganje tj stavljanje rukavica i maramica, a mogu biti izrađene od različitih materijala, počev od laka

do svile, brokata ili goblena. Treba uskladiti boju torbe sa rukavicama i cipelama, jer se time postiže

vrlo elegantan modni efekat.

Nakit, bez obzira da li je pravi ili ne, treba nositi neupadljivo i po mogućnosti ne u

prepodnevnim časovima: na poslu, pri nabavkama ili pijaci. Za pre podne treba se zadovoljiti

naušnicama (minđušama), zatim skromnim nizom „perli“ i jednostavnom narukvicom za sat. U

podnevnim časovima mogu doći u obzir smelije kombinacije, elegancije, koje će više ukrašavati, a

uveče, u određenim prilikama, „dekoracije“ nakitima mogu da budu sasvim bogate. Samo neka pravila

za nakite treba ovde istaći i to: brilijant se ne nosi u toku dana; za prsteni se nose na prstu „prstenjaku“,

na drugim prstima se ne nose; kratke ogrlice ne treba da nose osobe sa kratkim vratom; osobe sa vitkim

vratom treba da nose ogrlice sa krupnijim „perlama“, uz duguljasto lice nosi se duguljasta naušnica

(minđuša); uz crnu kosu i taman ten ne nosi se šareni nakit. Venčani prsten (burma) je jedini „nakit“

koji nema ograničenja, a nosi se ako je žena u braku na desnoj, odnosno levoj ruci.

Šeširi i kape prepuštaju se slobodnom izboru i fantazijama uz napred izneseno pravilo o bojama

i kombinacijma. Pri tom treba naročito paziti na oblik šešira posto šešir i kape mogu potpuno izmeniti

karakter lica. Okruglo lice, u loše odabranom šeširu, postaje još okruglije, a duguljasto lice još

izduženije. To je stvar ličnog izbora, pri čemu treba biti vrlo kritičan i izbegavati fantastične, najčešće

smešne ukrase. Za vreme žalosti, a prema stepenu sredstva, nosi se crnina. Za najbližim rođacima svi

delovi odeće su crni (cipele, čarape, torba, marama). Za daljnjom rodbinom stavlja se samo crna traka

na reveru ili rukavu. Za sahranu se po mogućnosti oblači crnina. U dubokoj žalosti se izuzev burme ne

nosi nakit.

Sva istaknuta okvirna pravila u odevanju žene zavise od spretnosti zena pri kupovini, a u tome

mogu da pomognu komercijalisti, proizvođači i trgovci prilikom davanja odgovarajućih stručnih

obaveštenja o nameni odevnih predmeta ili dopunskog asoritimana za odevanje

Okvirna pravila u odevanju muškaraca

Pre nekoliko godina jedan pravilnik u muškom odevanju izazvao je buran smeh. Pored svih

pojedinosti u njemu je i precizno predviđeno sve što se odnosi na mušku intimnu garderobu: kakve

gaće u kojoj prilici, koje dužine, koje boje treba obući - ukratko, ni jedan detalj nije baš propušten.

Pravilnik je objavljen u Zapadnoj Nemačkoj, ali je ova preciznost i preciznim Nemcima bila previše

precizna. Međutim, bez ulaženja u takve intimne muške garderobe i bez namere da se od pristojnih

113

građana stvore neke modne lutke, ovde će se izneti neka osnovna pravila o odevanju muškaraca koja

mogu doprineti skladnijem izgledu i pojavi u društvu, na radnom mestu, na ulici, pa i kod kuće.

Odevanje muškaraca prvenstveno je predodređeno njihovim radom ili funkcijama. Službene

ličnosti, odosbe koje po svom poslu dolaze u česte kontakte sa drugima, treba da podese svoje odevne

predmete prirodi svog poslai oni bar u radno vreme treba da budu podređeni tom cilju. Izvan posla, u

praznične dane, na izletima zbog prilične uniformisanosti muške mode tih razlika neće biti, već i zbog

toga što je muški kodeks mnogo jednostavniji i ne dozvoljava mašti da se razigra, kao sto je to slučaj

sa odevanjem žena. Osim toga, muški odevni predmeti su mnogo „solidarniji“ već i po samoj ceni

pojedinih odevnih predmeta, nisu izloženi tako čestim i hirovitim promenama kao ženska moda, a to

omogućava planiranje na dužu stazu, i u izboru i u kvalitetu proizvoda. Evo nekoliko osnovnih pravila

i saveta za izbor muških odevnih predmeta.

Odeća. Što je odelo jednostavnije i neupadljivije, utoliko se teže zapaža da se često nosi. Za

dnevna odela najprikladnije su boje plavo i tamnoplava, sivo (grao) u svim nijansama i smeđa i

tamnosmeđa. Jednobojno sivo odelo, naročito tamnije, vrlo je prikladno za svaku priliku. Naravno, uz

odgovarajucu kravatu (mašnu), košulju i cipele. Nasuprot tome odela smeđe boje su izrazito dnevna

odela, koja, po pravilu, uveče ne bi trebalo nositi. Niskim se preporučuju prugasta ili jednobojna odela,

i to prvenstveno jednoredna odela. Pri izboru boje treba obratiti pažnju i na boju kože i kose. Ljudi sa

belim tenom lica ili s crvenkastom kosom, ako ne moraju, ne treba da nose smeđa odela.

Kombinovano odelo - kravata (mašna) po pravilu samo se jednom pojavljuje sa nekim uzorkom

(šarom). Ako, dakle, muškarac ima odelo sa dezenom preporučuje se jednobojna košulja i jednobojna

kravata. Ako se nosi jednobojno odelo, košulja može biti s dezenom (uzorkom šare) ali kravata

jednobojna ili obrnuto, košulja može biti jednobojna, a kravata dezenirana.

Jednoredna odela imaju prednost za kancelarije, posao, putovanje i uopšte za „štrapac“. Jedna

vrlo praktična podgrupa su dvodelna sportska odela s jednobojnim pantalonama i kaputom (sakoom)

sportskog kroja izrađena od raznih dezena i prepletaja tkanina ili pantalonama u drugoj boji. Klasično

sportsko odelo vuče poreklo iz Engleske i originalna varijanta su pantalone srednjosive boje i

crvenkastosmeđi kaput (sako) od tvida. Najpraktičnije su sive (grao) pantalone, uz koje se mogu nositi

sakoi u najrazličitijim bojama. Na taj način mogu se izbeći nezgodne kombinacije kao na primer smeđ

sako i plave pantalone i slično. Dvoredna odela su prikladnija za svečanije prilike, posete, večernje

izlaske u pozorište, na koncert, svečane večere i prijeme (koktele) itd.

Svakodnevna odela treba da su upadljive boje, dezena i oblika modela. Oblik i izrada po želji,

ali se preporučuju odela tamnije boje, kako bi bila prikladnija u raznim godišnjim dobima. Mogu biti

od vunene češljane tkanine (kamgarn) ili od vunene tkanine „kaša“, „gabarden“ itd. Za letnja odela se

preporučuju tkanine u panami, „fresko“ u platnu, laki gabarden, kao i mešavine prirodnih, veštačkih i

sintetičkih vlakana od kojih se mogu izraditi pogodne tkanine za letnja muška odela.

Za izlaske i svečanije prilike preporučuju se tamnoplave, ili sivkastocrne kombinacije. Potpuno

crna odela se ne nose. Za posebno svečane prilike, igranke ili prijeme (ako je posebno zatraženo)

oblači se smoking ili frak, najsvečaniji muški odevni predmeti. Oba su od crnog materijala, ali oblikom

odudaraju od svakodnevnih muških odevnih predmeta.

Nekadašnja nošnja američkih drvoseča „lumberjack“ - kratak sako od kože, tafta ili flanela sa

platnenim zatvaračem vrlo je praktičan za rad, putovanja, izlete, lov, sport i planinarenje, ali se ne

preporučuje za grad, kao sto „dokolenice“ (pumparice) prvenstveno odgovaraju za već navedene

prilike. Kratke pantalone su takođe prikladne za sport, izlete i godišnje odmore na moru i u planinama.

Prsluci kod jednorednih odela vrlo su praktični i moderni, naročito u hladno vreme. S istom

namerom nose se i veste, ali pri izboru treba paziti da budu praktične, jednobojne po mogućnosti sive

ili drap, kako bi se lako prilagodnile svakoj boji odela i košulja.

Cipele su važan deo muških odevnih predmeta, pod uslovima da su uvek izglancane s ispravnim

đonovima i ravnim neizlizanim petama (štiklama). Crne cipele su prikladne uz sva odela, prvenstveno

uz sivo, plavo i crno. Uz smeđe odelo bolje odgovaraju smeđe cipele, ali ne smeju biti suviše svetle.

One su prikladne uz sve vrste svetlih odela. Sportske cipele nose se uz jednoredna odela, dok one s

debelim gumenim đonom prvensteveno uz sportska odela.

114

Čarape jednobojne, sive, takođe odgovaraju gotovo uz sva odela izuzev uz smeđa, uz koja se

mogu nositi smeđe, tamnocrvene ili, zelene čarape ako su u tonu, s kravatom ili košuljom. Inače se

preporučuju čarape po mogućnosti u istoj boji ili tonu s odelom ili košuljom, kako zbog previše

različitih boja ne bi došlo do prevelikog šarenila.

Košulje su uz kravatu zapravo jedini ukrasni deo muških odevnih predmeta gde se pruža

mogućnost za slobodan ukus i fantaziju, ali pod jednim uslovom, naravno, da je košulja čista i

ispeglana, da boja i dezen košulje skladno pristaju uz odelo. U kombinacijama košulje i odela ima

dosta mogućnosti kao na primer: bele košulje su pogodne za svako odelo; uz svako odelo koje je

izrađeno od dezeniranih tkanina odgovara samo jednobojna košulja. Samo isključivo jednobojna odela

podnose dezenirane košulje. Jednobojne muške košulje treba da su blagih pastelnih boja; jarke i

kričave boje košulja uz svakodnevno odelo deluju neukusno; uz jednobojno odelo odgovaraju

prvenstveno košulje s diskretnim prugama (štraftama) koje mogu biti raznih boja na beloj podlozi.

Najelegantnije pruge su tamnoplave, tamnocrvene ili sive boje. Ove boje se mogu nositi uz sivo i plavo

odelo.

Preporučuje se „štirkanje“ okovratnika i na dnevnim košuljama ako već nisu izrađene od čvrste

međupostave, jer kosulja daje glavni izgled preko okovratnika i manžetni. Dugmad za manžetne ne

smeju biti suvise velika, šarena ili upadljiva nego jednostavna, a dužina rukava košulje sme da bude

duža od dužine rukava sakoa najviše za 2cm. Da se vidi manžetna rukava košulje uz frak i smoking

nose se samo specijalne bele košulje. Bele košulje odgovaraju uz sva odela, dok svetloplave i

svetlosive uz plavo i sivo odelo. Svetlozelena i žućkastobela (krem) boje košulja uz smeđa i zelenkasta

odela, a košulje „krem“ boje mogu se nositi i uz sivo odelo. Prugaste (štraftaste) košulje (sive, plave,

crvene pruge) uz sivo i plavo jednobojna odela.

Kravate su, kako Balzak kaže, „kontrapunkt kod odevanja“ a primena tog kontrapunkta ništa

nije teža od raznih vrlo čestih pogrešnih kombinacija u izboru košulja - kravata s kojom se svakog dana

susrećemo. Dezenirane kravate se nose samo uz jednobojna odela i jednobojne košulje. Jednobojne

kravate uz košulje sa dezenima. Kravate svih boja nose se uz belu košulju, i u tom slučaju je potrebna

sama harmonija boje kravate i boje odela. Smeđe kravate nose se uz košulje zelene ili „krem“ boje.

Tamnoplave kravate nose uz svetlosive košulje. Crvene kravate nose se uz sive i „krem“ košulje, ili uz

košulje svetlozelene boje, krem košulje ili košulje boje petroleja. Crne kravate nose se prevenstveno uz

bele košulje, a sive i „srebrne“ kravate nose se takođe samo uz bele košulje i tamna odela.

Ovi primeri ne isključuju mogućnost i drugih kombinacija u odevanju muškaraca, pod

pretpostavkom da se one izvode s ukusom i smislom za kombinaciju boja. A što se obrađuje u drugim

poglavljima, a ovde su data samo okvirna pravila po „bontonu“ u odnosu na odevne predmete

muškaraca ako se čovek odluči za dezeniranu kravatu onda dezeni treba da budu šire ili uže pruge ili

diskretne tačkice (tufne) a treba izbegavati cvetne i povrtnjake, kao i botaničke vrtove na materijalu

kravate. Uz smoking se nosi crna leptir mašna, a uz frak bela.

Maramice treba po mogućnosti odabrati prema boji odela ili košulje. Preporučuju se dve

maramice i to jedna u džepu pantalona, a druga u unutrašnjem džepu sakoa. Bela maramica odgovara

za svaku priliku, a za veče bela boja je obavezna. Ako se želi staviti maramica u spoljašnji džep sakoa,

ona mora biti jednostavna, bela, od finog lana ili batista, nikako od čipaka, a iz džepa ne bi trebalo da

izlazi vise od 1÷1,5 cm.

Šeširi se po boji i po obliku prilagođavaju kaputu ili odelu. Uz crni, svečani kaput ili odelo ne

treba nositi zeleni lovački šešir. Kao što ni uz hubertus ne treba staviti svečani crni šešir. Uz svetlo ili

tamnosivo odelo može se nositi šešir smeđe boje, a uz smeđe odelo ne treba stavljati sivi šešir. Skala

boja za šešire nije suviše široka: crno, smeđe i sivo dolazi u obzir u odgovarajucim kombinacijama, s

tim da crni šešir traži u svakom slučaju i crnu cipelu. Umesto šešira francuska kapa je dobila široko

pravo građanstva pa se može nositi kao dostojna zamena za šešir, naravno u crnoj ili tamnoplavoj boji.

Ostale boje treba prepustiti ženama i deci, pošto njima odgovaraju i pastelne boje francuskih kapa.

115

Šta meni pristaje?

Da bismo bili sigurni da nam ono što se odenuli i pristaje, moramo sami sebe bolje poznavati.

Tako je bilo rečeno u prethodnom poglavlju. To je lako reći ali kako to sprovesti u praksi? Kako da

sami sa sobom budemo načisto?

Za to postoji celi niz pomoćnih sredstava. Jedno je, i našoj temi najbliže, tražiti put do svoje

spoljašnjosti, te odeću i modu upotrebiti kao sredstvo za upoznavanje svoje ličnosti. Kako se to u

pojedinom slučaju radi, navešćemo u sledećim konkretnim primerima.

Vežba - tipovi osoba

Kad probamo haljinu, završimo obično s ocenom sebe samog, na primer, ocenjujemo jesmo li

previše debeli, prekrupni... U povoljnom slučaju - dobro izgledamo. Greška: umesto da neku haljinu na

sebi probamo, mi isprobavamo sebe u nekoj haljini.

Ko na ovaj način neprestano dolazi do negativnih predrasuda o sebi, trebalo bi dase jednom

podvrgne sledećem naporu:

Pitajte sami sebe i odgovorite iskreno: Koja mi se vrsta odeće naročito sviđa? Kako zamisljam

žene ili muškarce koji nose takvu odeću?

Potražite primere tog tipa iz kruga svojih poznanika ili jednostavno uzmite fotografije poznatih

osoba, modele iz časopisa, reprodukcije umetničkih dela i sl.

Sastavite listu s osobinama te osobe, koje ne obuhvataju samo spoljašnju sliku već i karakterne

osobine i uopštene životne prilike, na primer: zvanje, imovinske prilike, decu, način korišćenja

slobodnog vremena, hobije i sl.

Sastavite onda listu s istim ključnim tačkama za sebe samog. Ovde svakako ne vaše željene

pretpostavke - već i činjenice, i uporedite gde postoji međusobno poklapanje a gde ne. Ako uvek i

iznova otkrivate da se u odeći koju ste odabrali (jer biste je rado nosili) sami sebi ne sviđate, treba da

se upitate, ne biste li se vi trebali svom idealu na sasvim drugi način približiti, a ne samo kopiranjem

spoljašnjeg izgleda.

Možda ste vi plavi ili svetle puti, vaš ideal je naprotiv crne kose i tamnoput. Tad je rešenje

zagonetke jednostavno. Dok haljine jarkih boja potrctavaju kod vašeg ideala karakterne crte, vi

delujete u tim bojama bledo i beskrvno.

Sada je psihološki moguće protumačiti da vi sami sebi pre svega izgledate nekako prosečno i

upravo se zbog toga divite egzotičnosti na vašem željenom tipu. Ako to jeste slučaj, onda vi stvarno

mislite na tu egzotičnost, dok vaš idealni tip prema svemu samo tako izgleda. Ovde postoji za vas samo

jedno rešenje. Umesto da želite pomoću odeće steći egzotičan izgled, preduzmite sami jednom nešto

neobično, avanturističko. Ova potreba se ne može namiriti samo oponašanjem odeće. Ko, međutim,

sebe nekom izuzetnom aktivnošću izgrađuje, ubrzo će se uveriti da mu uopšte nije potrebno da odećom

izaziva utisak kako on može ovo ili ono - kao što to pripisuje svom idealu - jer on to i stvarno može...

Slično kao kod kompleksa „svetlo - tamno“ tako je isto i sa drugim telesnim osobinama (npr.

debeo - vitak, veliki - mali itd.).

Možda pripadate onim ljudima koji sa svojim idealnim tipom stvarno imaju mnogo zajedničkog.

Onda bi vam zapravo i stil odevanja dobro pristao k licu (i stasu). Ako vas muče sumnje, povedite sa

sobom (kad isprobavate) jednu poverljivu osobu. Možda sami nemate hrabrosti da iskažete svoju

ličnost i stoga mislite da vam haljina ne stoji dobro. On ili ona - kao treći, bez predrasuda, prosudiće

jasnije.

Vežba - osećaj za boju

Raščistite s bojama. Postoji temeljna mogućnost:

Nabavite jeftin materijal za podstavu, ili stare haljine, stolnjake itd., u raznim bojama. Omotajte

se u te materijale raznih boja. Posmatrajte se u ogledalu po danu (prirodno svetlo) i uveče uz veštačko

osvetljenje.

116

Postavite sebi sledeća pitanja:

- U kojim se bojama dobro osećam?

- Koju boju osećam kao harmoničnu na sebi, a koju kao disharmoničnu?

- Postoji li neka boja koja mi očito dobro stoji, ali meni se ne sviđa ili obrnuto?

- Koje osećaje, misli bude u meni ove boje kad ih vidim na sebi?

Ako niste sigurni u svoj sud, raspravite o svojim osećanjima s drugima. Dopustite da vam svoji

ljudi prema svojim predlozima dodele boje. Ili promislite koje biste boje ili kombinacije boja odabrali

za druge osobe. Tako ćete izoštriti svoj smisao za boje koje vam odgovaraju.

Vežba - oblik i boja

Oblik je u uskoj vezi s bojom. Određene boje i oblici potenciraju se međusobno ili pak oslabe

jedan drugog, tako da jedan može pokvariti drugog. Zbog toga je veoma uzbudljivo raščistiti s

oblicima.

Slika . Pred ogledalom ustanovite kakve osećaje, misli i sećanja budi u vama odeća različitih boja -

izoštrićete svoj smisao za lepo

Uzmite svoju fotografiju na kojoj ste po mogućnosti uslikani celi. Stavite na nju providni papir i

nacrtajte konture vašeg tela. (1)

Izrežite siluetu (ili napravite od toga tri primerka) i zaokružite vašu siluetu jednom kao krug,

jednom kao kvadrat i jednom kao trougao. To isto uradite i s vašim licem na na silueti. Šta vam se

najviše sviđa?

Dodelite krugu plavu boju, kvadratu crvenu a trouglu žutu. Ako vam kvadrat izgleda naročito

prikladan prema vašoj silueti i čini se da vam taj oblik leži, trebalo bi verovatno da u svoju garderobu

117

uvrstite crveno. Međutim, može biti da četvrtast oblik previše naglašeno ističe boju. U tom slučaju

morate izbegavati jasno crveno pa se priklonite više ljubičastom ili narandžastom odnosno smeđem.

Komplementarna boja, u ovom slučaju zelena, deluje neutralizujuće.

(Susedne boje žutoj su zelena i narandžasta, a komplementarna boja je ljubičasta. Susedne boje

plavoj su ljubičasta i zelena, a komplementarna je naradžasta.)

Ovaj eksperiment oblik - boja možete uraditi i s drugim fotografijama (modne fotografije iz

časopisa), starih slika itd.

Vežba - vlastiti stil

Izaberite fotografije ljudi iz raznih epoha, i pogledajte njihov tip. Da li se negde prepoznajete?

U kojoj biste epohi odgovarali idealu lepote? Da li biste rado živeli u to vreme? Kako vam se

sviđa muzika, slikarstvo ili književnost tog vremena? Znate li nešto o običajima, ponašanju i zakonima

tog vremena? Pobliže bavljenje tim davno prošlim epohama često daje putokaz u koje doba i u kojem

načinu života treba tražiti svoje ostvarenje, s kojim stilom odeće može najbolje iskazati svoja

posebnost.

Svakako, mi živimo u sadašnjosti, i mi moramo pronaći svoj oblik života u njoj i ostvariti ga.

Ako, međutim, neko svoj odabrani ideal nalazi npr. u doba rokokoa, ne treba zbog toga niti rezignirati,

a niti šetati okolo u krinolini i periki. Često samo neki detalj može doneti rešenje - lično zadovoljstvo.

Isto tako neki elementi rokokoa - kao i svake druge epohe - mogu se bez problema integrirati s

modernom odećom. Npr., pastelne boje, čipka, volani, haljine s mekim strukom, naglašena prsa i

bokovi, podignute frizure ili uvojci, kod muškaraca su baršunasti prsluci i košulje u pastelnim bojama.

Ne samo proučavanje prošlih epoha,vec i stranih naroda i kultura (o tome je već bilo reči u

poglavlju „Govor odeće“) može biti bogato rešenjima.Ako vas naročito zainteresiraju određene

narodne nošnje,uzmite to kao povod da se njima više pozabavite i saznate šta taj način odevanja

konačno predstavlja. Možda ćete otkriti da se osećate naročito ponukanim da se pozabavite i ostalim

aspektima iste kulture.

Prisetite se tvrdnje da „nema mrtvih kultura“! Postoje samo prethodnice današnjih odlika

kulture! Niko ne dolazi kao odrastao čovek na čudnu ideju da mu je detinjstvo mrtvo... Stvarno,

njegovo se današnje postojanje temelji i na proživljenom detinjstvu. Isto tako naša današnja nauka i

znanje u velikoj meri zasniva se na željama i nadama, nastojanjima i uspesima davno prošlih

(preživelih) ali ne zato i mrtvih kultura. U sebi otkriti neku duševnu srodnost s takvima - zašto bismo

se toga morali stideti?

Istaknuti, a ne prikrivati

Uvek se nanovo suočavamo s opštim mišljenjem da odeća služi za to da sakrije telesne

nedostatke. Svakako da spada u umetnost odevanja da sakrijemo ono što na sebi osećamo kao

nedostatak. Najsigurnije to postižemo kad s modnim sredstvima istaknemo ono čto nam se sviđa, što

nam izgleda prikladno ako je naglašeno!

Nasuprot opštem mišljenju, u osnovi je pogrešno stati pred ogledalo i hipnotizovano gledati

upravo u ona mesta koja vas ljute, a tek nakon toga praviti program kako bi se te greške mogle

„zalečiti“ ako ih ovako ili onako prikrijemo.

Mi ovde pokušavamo samo pokazati puteve kako se mogu otkriti vlastite osobenosti i kako se

pomoću odgovarajući krojene odeće mogu predstaviti i naglasiti- u tome leži cela tajna stvarno dobrog

odevanja. Ne u negativnom stavu: Kako ću nešto pokriti?

Biti moderan, to ne znači pokoriti se nekom modnom diktatu, naprotiv, prilagoditi modu svojim

vlastitim potrebama. Tako se niko ne treba bojati da će na kraju predstavljati neku smešnu kopiju svog

odabranog ideala. Naizmenična igra mode sa svojim uvek novim podsticajma pruža nam što više

priliku da u svojoj unutrašnjosti i spoljašnjosti sami sa sobom vršimo plodonosne eksperimente. Da u

tome nalazimo zabavu, to je naše pravo, a možda čak gotovo i dužnost, i to prema sopstvenom

poštovanju, koje bi nam moglo biti oteto kojekakvim ilustriranim časopisima.

118

Linije, oblici, boje, figure

Iskrivljene noge najbolje prikrijemo dubokim vratnim izrezom. Ova izreka iskazuje delotvornu

modnu istinu: umesto da delove tela koji nisu lepi po svaku cenu skrivamo, opremimo dobre strane

svoje figure „punim sjajem“. Na taj način odvratimo pažnju gledaoca od negativnih pojedinosti na

pozitive. To su npr. kod malo omašnijih figura, po pravilu, prsa, vrat i dekolte.

Ako je opseg bokova malo preširok, može načiniti čudo prozračan okovratnik ili našivak s

nadražanim volanom oko vratnog izreza. Mogu to isto tako biti ogrlice od niza lančića ili raskošan cvet

od organdina. Oko gledaoca onda nehotice bude vezano na taj vizuelni mamac koji na sebe treba da

privuče pažnju, pa slabe tačke jednostavno previdimo, jer slabe strane se naprosto uravnoteže

isticanjem dobrih.

Lep vrat možemo istaknuti stojećim okovratnikom, dekorativnim ogrlicama ili apartnim

naušnicama. Uzak struk može se naročito istaknuti lepim opasačem, cvetom od tkanine, lančićem,

klipsom ili džepnim satom-originalno smeštenim na jednostavnom pojasu.

Porub u resama na suknji, umetnuti volan na rubu, traka od drugog materijala ili upadljive boje

privlače pogled na lepo formirane noge.

Dominacija nogu i bokova

Najvažnije tačke figure su noge i bokovi. Širina bokova odlučuje o debljini i mršavosti s

obzirom na opšti utisak. Uzak gornji deo, uzak struk ili usta ramena ne menjaju osnovni utisak koji

stvaraju jaki bokovi. Nasuprot, još više će naglasiti jačinu bokova. Kod malog opsega bokova,

naprotiv, je svejedno je li struk naročito uzak ili je čak sasvim izravnan.

Duge noge čine svaku figuru vitkijom. Da bismo ih optički produžili, cipele treba da budu što

jače izrezane, po mogućnosti da prsti ostanu slobodni, a peta da je poluvisoka.

Sa ravnom petom noge i stopala deluju kao da su međusobno odvojeni zbog pravog ugla koji

međusobno stvaraju. S poluvisokom petom i velikim izrezom na cipeli, stopalo je produžetak noge.

Sasvim visoke pete nisu prikladne jer ističu mišiće listova noge, pa se noga zbog toga čini jačom i

mišićavijom, ne spominjući da malo žena može na njima dobro - normalno hodati. Zbog držanja

tela,koje one izazovu stražnjica i prsa su izbočeni te je potrebna znatna veština i sposobnost da

zadržimo ravnotežu i još k tome osiguramo dobru figuru.

Većina trikova koji se primenjuju u modnoj industriji mogu se svesti na sledeća osnovna

pravila:

- linije po dužini istežu i čine vitkijim,

- kose linije skraćuju i čine širim,

- tamne boje čine vitkijim, one “stežu”,

- svetle boje čine širokim,one “rastežu”.

Polazeći od toga može se svaka figura korigovati u svojim proporcijama. Zato moramo zamisliti

dužinske i kose linije kao šavove, prošive, vrpce itd. Oko gledaoca neprestano prati najistaknutije

linije, njihov tok postaje mamac za oko.

Kako oko veoma reaguje na optičke varke, pokazaće vam primeri na sledećim crtežima.

Svi pravci su jednako dugi. Tamo gde linija nije ograničena ili je čak pomoću naglašenog

uzdužnog smera optički nastavljena, deluje duže. Gde, naprotiv, poprečne linije stavljaju oštre granice

ili su čak naglašene i na početku i završetku označene uvučenim kosim linijama, pravac će optički

delovati znatno kraće (3).

119

Sve tri ovalne forme jednako su velike. Uzdužma podela ovala čini ga dužim i užim, poprečna

kraćim i širim.

Optičke varke ove vrste mogu umanjiti i ugroziti izgled nečeg savršenog. Međutim, mogu se i

namerno koristiti da bi se nešto što nije bez zamerke - optički ispravilo.

Šematska podela figura tela

Za izgled i utisak koji ostavlja figura podjednako je odlučujuće i držanje tela. Dve naročite

kategorije naizmenično su kroz vekove odlučivale o slici mode, a i danas se većina žena može dodeliti

ovoj ili onoj grupi, što zavisi od držanju tela: držanje tela u obliku upitnika (kao manekenka) i držanje

tela u obliku slova S (kao pevačica u karikaturi).

“Maneken-tip” opet je u našem veku postao moderan, iako su prslučići sa unakrsno zategnutim

trakicama i steznici izgubili svoje značenje. U istoriji kostima nalazi se taj modni ideal u gotici i

renesani. Firentinac Sandro Botticelli (1444. ili 1445.-1510.) jedan je od umetnika koji su maneken-tip

svog vremena ovekovečili sa vidljivim zadovoljstvom.

Tip "pevačice" sreće se, na primer, kod impresionista Edouarda Maneta (1832.-1883.) i kod

poentilista Georgesa Seurata (1859.-1891.), koji su nam modu svog vremena predočili u svojim

slikama. Kako bi naglasile držanje “prsa-zadnjica-van”, nosile su žene čak i jastučić na krstima tzv.

“cul de Paris”.

Sa ova dva tipa držanja podrobnije ćemo se pozabaviti u poglavlju “osnovni kroj i odstupanja od

njega”. Generalno, treba ovde samo konstatovati da punije figure s mnogo širine u gornjem delu-struk i

bokovi neretko redukovani pomoću steznika-naginju pre uspravnom držanju i zbog toga naginju S-

figuri. Vitke žene, naprotiv, koje nisu skučene nekim umetnim “dogradnjama” naginju držanju poput

upitnika /?/ s ramenima nagnutim prema napred i izbočenom zdelicom.

Razlikovanje prema osnovnim geometrijskim oblicima

U izboru odeće treba da su odlučujuće proporcije figure, međusobni odnos pojedinih delova

tela. Od njih zavisi kroj, stil i u određenim okolnostima čak i izbor tkanine. Budući da samo na idealno

proporcionalnim ljudima deluje dobro ako je njihov stas naglašen pomoću tkanine, punim figurama se

nikako ne preporučuje da upotrebe šifon, muslin kao i sve ostale materijale koji meko, prilagodljivo

padaju u velikim plohama. Za njih je tvrđi, “čvršći”, materijal većinom prikladniji.

Gotovo sve figure mogu biti opisane jednom od sledeće četiri osnovne geometrijske forme:

Široka ramena, uzak struk, široki bokovi

Gornji obim i širina bokova su uravnoteženi, struk je u odnosu na njih uzak i nežan. Da bismo

dobili što povoljniju sliku, treba da naglasimo široka ramena i uzak struk, široke bokove međutim treba

izravnati.

Za taj slučaj naročito su prikladne košulja, bluza, haljina s odstojećom suknjom ili suknjom u

naborima.

(Ispeglani nabori ne čine debelim ako tkanina sama po sebi ne pridonosi širini i ako nije

izrađena naročito velika širina.)

120

Struk treba uvek naglasiti, jer je to pozitivna tačka figure. Gornji delovi su manje problematični.

Glavna pažnja mora biti posvećena suknji, koja ne sme ni u kom slučaju optički proširivati. Ona se

treba po mogućnosti uvek širiti prema dole.

Uska ramena, široki bokovi

Ovde je širina bokova znatno veća od gornjeg obima, a ramena su naprotiv uska.

Kad ne bi postojali kostimi lagano prilagođeni u struku sa odstojećom suknjom, onda bi ih za

ovu figuru trebalo izmisliti. Ramena malo proširimo pomoću duboko umetnutih rukava. Kaputić je

kratak i kako na prednjem delu tako i na šavovima sa strane malo privijen uz struk. Suknja se kroji u

delovima i lagano odstoji. Prošiveni šavovi po dužini uspešno potcrtavaju liniju.

Široka ramena, uski bokovi

To je idealna figura za “bluzon-stil”. Obim gornjeg dela ima za posledicu da bokovi izgledaju

uski, pa taj utisak ne treba biti umanjen ili ispravljen. Gornji deo može se izraditi rahlo, nadržano ili

ravno, sasvim prema vlasitiom nahođenju. Za suknju ovde vredi isto u tom smislu.

Ravna figura

Ona može biti okruglasta ili vitka. Za nju je jedino karakteristično to da je vrlo mala razlika

između širine ramena .struka i bokova. Era “vreća-mode” koju je kreirala pariška “visoka-moda” bilo

je “zlatno doba” te figure. Od nje su ostale kao prikladne varijacije sve rahle haljine priljubljene telu,

“vreća-haljina” sa strukom, džemper-haljina s ravnom suknjom i gornjim delom koji vrlo malo

dodiruje struk.

121

Ovde navedeni primeri ne iscrpljuju nikako celu paletu onoga što je moguće primeniti.

Važno je samo da osnovnu koncepciju odeće prilagodimo uvek svojim telesnim osobinama. Gde

je potrebno izvršimo korekture, ali pri tome moramo uvek imati na umu međusobni odnos pojedinih

delova tela, a ne nasilno nastojati nešto promeniti. Bilo bi, na primer, sasvim pogrešno kad bismo hteli

jednoj ženi širokih bokova, a uskog gornjeg dela tela obući bluzon-kostim s uskom suknjom.

Optička procena stasa

Figure s dobrim proporcijama mogu se gledaocu ipak učiniti različite u odnosu na procenu stasa.

Ovde se može shematski opisati pet osnovnih tipova.

Visoka i vitka figura

Takva žena može svoju garderobu u pravilu sastaviti bez poteškoća. Za nju jedva da vredi neko

ograničenje, ona može pratiti svaku liniju mode, svaku ekstravaganciju, dok god boje odgovaraju

njenom tipu. Male “greške u lepoti” kao uleknuti vrat, uleknuta križa ili uglasta ramena, ovde imaju

sasvim podređeno značenje i samo u ekstremnim slučajevima treba ih negde svesno naglašenim

detaljem “izigrati”.

Visoka i mršava figura

Spretno postavljeni, koso ležeči akcenti i meke linije daju ovoj figure veću punoću, mogu je

optički proširiti i skratiti. Široke suknje, gornji deo bluzon i kratki ravno krojeni kaputići dočaravaju

obline. Kao završetak na vratu odgovaraju zavezane trake i okovratnici svih vrsta, a naročito rolani

okovratnik. Ne odgovaraju, naprotiv, ravni završeci na vratu, veliki izrezi, šiljasti izrezi i gornji delovi

s naramenicama. Ravne, uzdužno krojene haljine i uske suknje treba visoka i ekstremno vitka zena

izbegavati.

I bojama može se ovde mnogo postići: velike tamne površine čine osobu uskom i dugom, svelte,

ugodne boje deluju upravo suprotno. Budući da mršave žene obično deluju strogo i grubo, preporučuje

se upotreba svetlijih tonova boje, u ovom slučaju kao atribut izjednačenog delovanja .Jedna te ista osba

može u nekoj tamnoj haljini delovati upravo bezuslovno odbojna, a u isto takvoj šarenoj haljini

svetlijih boja naprotiv izričito pristupačna i privlačna.

Mala i nežna figura

Žena ove figure deluje prirodno lomljivo, bespomoćno, potrebna zaštite, što se već prema

temperamentu može pojačati ili oslabiti, zavisno od toga kakvom se želi prikazati.

Ženstvena, krhka, nežna žena naglasiće i podcrtati taj ton. Ona nosi odeću koja zapravo deluje

kao da je za jedan broj prevelika, npr. muški pulover i debele vunene šalove. Tamne boje i bledi make-

up dobro pristaju. Utisak nežnog stvorenja naglašen stilom odeće budi u njenoj okolini zaštitničke

instinkte kao i kavaljersko ponašanje. Poslovna žena naprotiv želi da se drugačije shvati. U suprotnosti

s njenom nežnom figurom, ona je samouverena, želi postići cilj, energična je i izdržljiva. Njena

sposobnost ne dopušta nikakve obzire prema, naizgled, bespomoćnom biću. Tako i u odeći ističe svoju

samouverenost, često i na nasilan način.

Kostimi sa suknjom u naborima, male uske haljinice, nežni, drski šeširi i pantalone svih oblika

naglašavaju agilan karakter ovog tipa.

Mala i obla figura

Za ovu figure uzorak materijala za haljine treba da bude tamne podloge i ne sme pokazivati

nikakve kose efekte. Da bismo figure produžili, upotebićemo sve što se može načiniti koristeći

122

uzdužne linije. Vrlo su prikladne skroz kopčana haljina, lagano naglašenog struka, kao i dvodelne

haljine od istog materijala. Nepovoljna su kombinacija suknja i bluza, naročito ako bluza po boji

kontrastira i nosi se uvučena u suknju, a isto tako veliki šeširi i široka odeća.Visoka frizura može

takođe produžiti figuru, ali ni u kom slučaju ne sme biti preterana jer tada postoji upravo suprotni

efekat.

Popravljanje malih nepravilnosti

Ovde smo opisali samo osnovne tipove od kojih figura može malo ili više odstupati. Šema nam

daje ovaj ili onaj osnovni tip, kao i opšta uputstva za orijentaciju pri izboru odeće.

Ali tek odstupanja od norme, sitne specifinčnosti, čine karakterističnu sliku osobe. Ovde ćemo

ukratko govoriti o najviše proširenim nepravilnostima i o tome što treba u pojedinom slučaju učiniti da

se poprave.

Kratak vrat

Povoljno: Dugi, šiljasti kao i izvučeno ovalni ili četvrtasti izrezi-svejedno jesu li ravni, s

ovratnikom ili su izrađeni s našivkom-prikladni su da oblik vrata optički izduže. Pri tome je jedino

važno da izrez na obe strane vrata prileži. Delovanje će još biti podvučeno unatrag začešljanom kosom

i malim šeširićem kao i dugim ogrlicama. Šalovi mogu biti vrlo mekani. Zabačene mekane trake na

dubokom izrezu postižu isti efekat.

Nepovoljno: Svi okovratnici visoko zatvorenog oblika, debeli šalovi, usko obavijeni oko vrata,

široki okovratnici koji odstoje od vrata, krzneni okovratnici, ogrlice tesno oko vrata, kao i duga

spuštena kosa-čine da vrat izgleda još kraći nego što zaista jeste.

Dugi vrat

Povoljno: Svi okovratnici koji leže visoko uz vrat. Preporučuju se dakle cevasti okovratnici,

rolani okovratnici, stojeći okovratnici, okovratnici košulja-bluza, krzneni okovratnici kao i stole. Šal se

može sasvim gore vezati u čvor ili prebaciti. Kod nežne tkanine takođe je lepo staviti šal jednom oko

vrata-od napred prema natrag, na šiji prekrstiti i vezati spreda.

Tanak vrat

Povoljno: Uski povezi oko vrata ili rolani okovratnik, a pre svega ogrlice uz vrat deluju

dražesno. Isto tako šalovi i meka rešenja okovratnika ublažuju strogost.

Nepovoljno: Ravni završeci oko vrata, veliki izrezi, odstojeći okovratnici, šiljasti goli izrezi.

Debeo vrat

Povoljno: Za korekturu postoje različite vrste rešenja izreza koja što je više moguće prikrivaju

vrat: kao na uniformi uspravni okovratnici, rolani okovratnici od ne previše debelog materijala, šalovi.

Vrlo su zgodni dugo izvučeni izrezi s okovratnikom koji leži što je više moguće tesno uz vrat.

123

Nepovoljno: Izrezi koji idu u širinu kao i okrugli izrezi, gornji delovi koji završavaju uz sam

vrat, debeli okrugli ili krzneni okovratnici.

Udubljenja između vrata i ključne kosti

Većina vitkih žena ima udubljenja koritastog oblika između vrata i ključne kosti. Prihvatimo ih

kao individualni anatomski detalj, štaviše (kozmetičkim sredstvima) kultivišemo, umesto da te rupice

sramežljivo skrivamo kao da se radi o nekom unakaženju za koje smo mi sami krivi. To zvuči grubo,

ali verovatno je potrebno da se to jasno kaže.

Rupice su kod vitkog stasa sasvim normalna pojava, koja je bez razloga okarakterisana kao

greška u lepoti. Samo u vrlo retkim slučajevima jakih udubljenja teba odustati od velikog izreza kod

kojeg se vidi prsna kost s nastavkom rebara. A i to samo stoga što je izrez prirodni “mamac pogleda”.

Ono što se kod vrlo vitkog tela (pretežno prekrivenog odećom) harmonično uklapa u sliku ,može

postati ružno napadno kad se u dekolteu, koji je nešto slično povećanom detalju na fotografiji, naročito

naglasi.

Uska ramena

Povoljno: Ukrojeni rukavi, haljine s kratkim umetnutim rukavima, kao i nešto proširena ramena

na modelu bez rukava deluju vrlo povoljno, a isto tako i deo ispod grudi sa naglašenim ukrasnim

šavovima. Izrez “podmornica” koji teče u ravnoj liniji s ramena na rame, može se takođe preporučiti

kao i sve vrste duboko umetnutih rukava. Veliki okovratnici koji sežu preko ramena garantuju skladan

efekat bez nuspojava koje bi smetale samo kod zaista visokih žena s vrlo uskim ramenima.

Nepovoljno: Raglan-rukavi i prema vratu ukošeni izrezi rukava na haljinama bez rukava,

dužinski šavovi ili drugačiji prekidi na potezu između izreza oko vrata i ramenog zgloba imaju učinak

da ionako uska ramena izgledaju još uža.

Kao vodič može nam poslužiti i crtež (6). Linija ramena je pravac koji želimo optički produžiti.

Široka ramena

U ovom slučaju treba uvek imati pred očima jedan efekat koji se prema potrebi može iskoristiti.

Široka ramena imaju kao posledicu u celokupnoj slici figure da bokovi izgledaju uži. Opšta pravila za

ramena čiju širinu bismo radije nešto suzili:

Povoljno: Duži ili kratak raglan-rukav s kosim šavovima umetanja, haljina uskih ramena ili

bluza tipa majice za gimnastiku, stojeći okovratnici kao i podele po dužini koje izlaze iz šava ramenice,

šavovi, nadržanja, grupe nabora. Ovratnici koji su u napadnoj boji skraćuju crtu ramena pomoću

kontrasta boja. Umetnute rukave umetnućemo što je moguće više kako bismo simulirali manji razmak

od ramena do vrata. (11a)

Nepovoljno: naglašeni deo ispod grudi i prošireni modeli bez rukava kao i osnovno: izrezi koji

se protežu više u širinu nego u dužinu. (11b)

Obešena ramena

Povoljno: Haljine ili bluze na čijoj prednjici iz šava ramenice izlaze nabori ili nadržanje optički

dižu ramena. Isto tako ukrojeni ili dublje umetnuti rukavi podloženi malim jastučićem. Veliki

“krovni”ovratnici koji po mogućnosti sežu preko ramena, upravo su idealni. (12a)

Nepovoljno: Izrezi rukava ili ušiveni šavovi rukava, koji od donjeg dela izreza rukava idu koso

prema izrezu vrata (raglan) imaju kao posledicu da ionako viseća ramena bubu još upadljivija. (12b)

124

Ravna leđa

Povoljno: Izrezi ili šavovi rukava koji spajaju tačku križanja izrez oko vrata-šav ramenice, a

koso teku preko šava sa strane, uski - oskudni izrezi rukava, ravni ležeći “dobri” dečji okovratnici kao i

od vrata stojeći okovratnici.

Nepovoljno: naglašeni deo ispod grudi, vrlo visoko stojeći i široki okovratnici, duboko umetnuti

rukavi ili produžena ramena na haljinama bez rukava kao i dugodlaki krzneni okovratnici.

Debela nadlaktica

Povoljno: Treba umetnuti male rukave. Gde to nije moguće, zbog pomanjkanja materijala ili

drugog razloga, mora se šav ramenice proširiti koliko god je to moguće. Na večernjim haljinama treba

isto tako na to pripaziti. Gde nisu mogući rukavi, pomaže mali kaputić. (13a)

Nepovoljno: Sve vrste haljina bez rukava vrlo su problematične. Nikako se ne može preporučiti

da izrez rukava bude zaobljen prema vratu od ramena, kao na modelu majice za gimnastiku. Time bi se

širina nadlaktice optički još povećala. (13b)

Uzak gornji deo tela

Ovde ostavljamo po strani da se veća prsa naravno mogu dočarati pomoću umetaka od penaste

gume, još bolje odgovarajućim grudnjakom s umetnutim jastučićima. Ali i bez takvih pomoćnih

sredstava možemo spretnim izborom haljine uspeti da prsa optički izgledaju punija,a da se ne

upuštamo u pravo krivotvorenje. (14)

Povoljno: Košulja-bluza sa naglašenim delom ispod grudi, kod čega se širina materijala koja je

ostavljena ispod grudi složi u naboriće ili nadrži. Nadalje postoji mogućnost drapiranja koje

koncentrišemo u visini prsa; široke kozačke bluze koje se nose preko suknje, sa pojasom i velikim

našitim džepovima na prsima. Svetli gornji deo uz tamnu suknju ili svetli kaputić preko tamne haljine

znatno proširuju gornji deo. Dobri su i mali odstojeći kaputići dužine bolero.

Nepovoljno: Naročito tesno priljubljeni gornji delovi ili takvi koji široko padaju.

Vrlo širok gornji deo tela

Povoljno: Haljine s kaputićem i kostimi s duboko povučenim okovratnikom ili reverima,

duboko povučene trake na izrezu s prebačenim krajevima, dvoredni nizovi dugmeta te šav koji teče

preko vrha prsa pa deli prednjicu gornjeg dela. Već prema figure mogu i široki gornju delovi optički

smanjiti širinu prsa. Lagano drapiranje, spretno smešteno,postiže isti cilj. U ovom slučaju ne može se

okom prosuditi što stvara oblinu, da li količina materijala ili pak telo ispod njega.

Vrlo je povoljan tzv. ”golf-nabor” koji susrećemo na trudničkim haljinama. To je duboki

dužinski nabor na kraju šava ramenice sasvim uz rukav. U mnogim slučajevima prikladni su i ukrojeni

rukavi da izravnaju širinu prsa.

Nepovoljno: Sve vrste usko pripijenih gornjih delova, kose šare, deo ispod grudi kao i drugi kosi

preseci izričito su problematični. To vredi i za detalje što privlače pogled na izrez oko vrata ,za

125

ogromne trake,završetke šalova,ogrlice ili cveće. Ukoliko je ipak potreban neki “mamac za oko” treba

ga smestiti sa strane na vratni izrez.

Kratak gornji deo tela

Povoljno: Džemper-haljina i kostimi s kratkim kaputićem, bluze i slični - vrlo dobro pristaju.

Jednodelne haljine prilagođene samo u struku, po mogućnosti bez pojasa, optički produžuju telo. To u

osnovi vredi i za sve šiljaste izreze, našivke, porube s trakama, ispod prirodnog struka pričvršćeni leđni

polupojas. (15a)

Na haljinama koje su prilagođene struku treba da suknja bude pričvršćena oko 2 cm niže.

Povoljni su i gornji delovi na kopčanje kojima zakopčavanje malo prelazi na suknju.

Nepovoljno: Deo ispod grudi (donji obim grudi), kosi šavovi, kose crte na gornjem delu, bolero,

prsluci, široki pojasevi ili trake. Empire-liniju treba po mogućnosti izbegavati. (15b)

Dugačak gornji deo tela

Povoljno: Veliki izrezi koji se protežu više u širinu, deo ispod grudi i naglašeni kosi šavovi,

veliki džepovi, kratki, mali kaputići ili gornji delovi, široki i po boji oprečni pojasi, suknje s ukrojenim

steznikom, veliki ovratnici, empire-linija i slično. Široke gotovo ravne haljine, kostimi s kratkim

kaputićima ili džemper-gornji delovi prikrivaju pođednako dobro predugi kao i prekratki gornji deo

tela. (16)

Nepovoljno: Gornji delovi prilagođeni struku, koji se nose preko suknje, detalji koji produžuju u

obliku šavova, nabora, traka za dugmeta. Duboki izrezi i duge ogrlice nosu prikladni jer još više

naglašavaju dužinu gornjeg dela tela.

126

Širok struk

Povoljno: Svi modeli s ravnim ili lagano zaobljenim gornjim delovima, dakle, suknje s

kaputićem, dvodelne džemper-haljine. Ovamo spadaju i vreća-haljine i usko krojene ogrtač-haljine,

redingote kao i empire-haljine s malim naglašenjem struka (gotovo ravne). (17)

Nepovoljno: Svi krojevi s naglašenim strukom, široki pojasevi ili uopšte oni koji nisu sasvim

rahlo povezani; princes-haljine.

Široki bokovi

Povoljno: Lagano odstojeće suknje u tamnim bojama i s naglašenim brojnim šavovima po

dužini. Ukoliko gornji deo i suknja nisu istobojni, onda suknja treba da bude tamnija od gornjeg dela.

Kratki kostim - kaputići čine bokove vitkijim (18). Crte po dužini, sasvim zakopčani modeli,po dužini

umetnuti džepovi s našivkom produžuju figuru. Za uski struk idealna je suknja u naborima. Šira je

nekoliko centimetara od širine bokova, ravno krojena i ima do visine bokova proširene nabore. Ako

uspemo proširiti ramena, bokovi deluju uže. Jednodelne haljine koje imaju malo odstojeću suknju

imaju isti efekat.

Nepovoljno: Kosi efekti od struka prema dole,v rlo široke suknje, veliki odstojeći džepovi, kosa

nadržana i vodoravni našivci.

Duboki bokovi

Mnogim ženama je najšire mesto donjeg dela tela ispod bokova, i to zbog jastučića na bedru

(“duboki bokovi”).

Povoljno: Da li ćemo ih morati suziti ili ne, to zavisi o celokupnom opsegu bokova. U svakom

slučaju treba nositi odstojeće suknje, jer one prate liniju bokova i produžuju je u harmoničnu liniju,

tako da zaobljena bedra budu optički jednostavno prekrivena.

Nepovoljno: Uske suknje, koje čak prema rubu postaju još i uže, kao i vrlo uske pantalone koje

tačno modeluju liniju bokova, a što u ovom slučaju ne deluje niti lepo niti prikladno.

"Šuplja krsta"

Povoljno: Nešto duži kaputići koji na leđima neznatno padaju, bluzon gornji delovi, suknje koje

na zadnjem delu imaju umesto ušitaka naboriće ili su toliko široke da se može složiti grupa nabora.

Nepovoljno: Prilegnuti delovi preko bokova, preuske suknje, previše pripijeni gornji delovi.

127

Oblici lica i izrez

Dobro uspela haljina ne samo da odgovara proporcijama tela već dobro pristaje i prema licu. O

obliku lica ovisi da li vam jedan izrez dobro stoji ili ne. Izrez može istaknuti oblik lica i naglasiti ga, ili

ga može ublažiti. Strogo uzeto, izrez ima ovde sličnu funkciju kao i frizura. Sada sledi prikazivanje

najčešćih oblika lica prema geometrijskim osobinama, uz naznaku tipa za individualno pravljenje

izreza i ovratnika. (19)

1. Usko, dugo lice

Ovde može izgledati poželjno da se lice optički skrati ili pak proširi. U tu svrhu služe izrezi koji

završavaju visoko na vratu. Povoljni su nabrani i rolani okovratnici ili ovijeni šal-okovratnik. Često

mršavo lice deluje vrlo strogo. Okovratnici ili delovi okovratnika koji meko padaju, slabe taj dojam.

Nepovoljni su dugo izvučeni izrezi svih vrsta kao i ogrlice koje vise duboko. ”Podmornica” izrezi kao

veliki izrezi u ovom slučaju su neutralni. Oni ne ističu oblik lica,ali ga i ne ublažuju.

2. Okruglo lice

Oblik lica koji od ovalne forme prelazi više u oblik kruga može se optički izdužiti.

Najprikladniji su šiljasti izrezi, dugo navučeni šal-okovratnici, duge ogrlice i dužinski našivci.

Četvrtasti izrezi moraju biti povučeni prema dole, da dobiju više dužuine nego širine.

Nepovoljni su gornji delovi koji završavaju vrat, i to s ovratnikom ili bez nega. Šalovi se ne

smeju vezati ispod brade.

3. Široko čelo i uska brada

Četvrtasti ili okrugli izrezi najbolje kompenziraju ovaj oblik lica. Neprikladne su međutim

trokutaste i šiljaste forme izreza, jer one ponavljaju okvirnu liniju lica i na taj način je preko mere

naglašavaju.

Oprez od šešira: Za trouglasti oblik lica dolaze u obzir samo takvi šeširi koji podnose spuštenu

kosu. Svi šeširi koji traže podignutu kosu otpadaju, jer ni u kojem slučaju kosa ne sme biti strogo

unatrag začešljana.

4. Usko čelo i široka brada

Duga spuštena kosa u obliku paž frizure ili “Juliette Greco” frizura prikrće preširoku bradu. Ipak

treba izabrati i najpovoljnije rešenje izreza. Neprikladni su izrezi u obliku trapeza,četvrtasti izrezi,kao i

okrugli oblici koji se protežu više u širinu nego u dubinu. Svi dugi šiljasti izrezi s okovratnikom ili bez

njega optički oduzimaju deo brade.Jedno od naročito povoljnih rešenja je izrez u obliku slova U koji

takođe optički koriguje oblik lica a blaži je od šiljastih izreza.

5. Četvrtasto lice

U ovom slučaju treba izbegavati izreze koji ponavljaju frontalnu siluetu lica,to jest sve

kvadratne ali takođe i pravougli ili trapez. Nasuprot, šiljasti ili okrugli oblici naročito okruglina

izvučena u dužinu, ublažuju utisak uglatog lica. Meki okovratnici, duboko prebačeni šalovi ili trake

umiljatiji su od ravnih završeta vratnog izreza.

Okrugli okovratnici, nadržani stojeći okovratnici, kao i modeli bez okovratnika koji završavaju

visoko oko vrata, u većini slučajeva imaju nepovoljan efekat.

128

6. Ovalno lice

Na ovom harmonično izjednačenom obliku lica nema nikakvih ograničenja na koja bi trebalo

pripaziti.Jedino ako je vrat prekratak ili predugačak traži ograničenje. Uz ovalne forme lica pristajaće

izrez bilo kakvog oblika.

Slika . Najčešći oblici lica prema geometrijskim osobinama

Ispravan izbor boje

Ispravan izbor boje vrlo je važan jer boja znatno doprinosi harmoničnoj slici pojave. I ovde

postoje dva pravila koja su ujedno pomoć u odlučivanju prilikom izbora tkanine.

1. Najpovoljnija boja je boja očiju sa svim njenim nijansama i mešanim tonovima.

To, na primer, znači da plavookoj ženi najbolje pristaju svi tonovi plavog. S tim srodni tonovi u

prvom redu su zeleni, plavkastozeleni, jarkozeleno ili petrolej, zatim crveno s primesom plavog (dior-

crveno, ljubičasto itd.). Smeđookim dobro pristaju licu svi tonovi smeđeg i bež kao smeđkastozeleno

(maslinasto) i smeđe-crveno (narandžasto, boja opeke, papričice).

To je pravilo koje uvek vredi, koje možemo mirne duše proglasiti osnovnim. Pored toga izbor

boje zavisi i od boje kose, od puti, a malo i od starosti. Većinom se sve ovo dobro uklapa, ukoliko

nismo svoju boju kose temeljito izmenili.

Kod blede puti trebalo bi izbegavati odviše snažne tonove boje. Oni su više za žene sa

smeđakstom, jedrom kožom lica. Pri tome ne smemo potpuno izgubiti iz vida niti temperament, kao

što smo to doznali iz praktičnih primera (”Šta meni pristaje”). ”Otvorene” žene često pokazuju da

naginju toplijim bojama koje zrače .kao crvena, narandžasta, žuta, dok se “zatvorene” češće odlučuju

za hladnije, smirene boje:plavu.zelenu, petrolej plavu.

Boje stoje ujedno u direktnoj vezi s puti lica. Žuto daje licu žuti ton, crveno potcrtava crveni

pigment koji se nalazi na koži. Zeleno već prema svojoj jačini boje, daje bledi ili ružičasti ton. Crno

kao i večina plavičastih tonova “skidaju boju s lica” o zbog toga su za žene s bledom puti neprikladne.

2. Svaka žena može nositi svaku boju - radi se samo o ispravnom tonu.

Od svake boje postoji bezbroj tonova ili nijansi. Kako nijansa može biti odlučujuća, može se bez

poteškoća prikazati. Zamislimo sebi jednu plavušu u limunskožutoj boji. Slika izrazite disharmonije

(jedino ako plavuša uopšte nije plava nego ima samo kao limun žuto obojenu kosu). Ako ta osoba

međutim nosi oker-žuto, onda može izgedati vrlo simpatično i uspešno. S bojama treba postupati vrlo

pažljivo. Često može umerenost neverovatno pojačati delovanje. Tri ili četiri ispravno izabrane boje

129

sasvim su dovoljne da na njima izgradimo celokupnu garderobu. Neka doista uspela i apartna

kombinacija boja, koja dobro pristaje osobi koja je nosi ,može modelu upravo dati sjaj. Većina haljina

dobija i gubi svojom bojom. One mogu jednom modelu pridoneti ili ga potpuno upropastiti. Ako ste

jednom našli svoje boje, onda ih nepokolebljivo zdržite - bez obzira na to šta moda određuje kao

“poslednji krik”! One boje koje vas kao osobu najbolje ističu ostaju za vas “non plus ultra”. Ništa

drugo novo, makar koliko bilo hvaljeno na tom području ,neće moći nadmašiti dojam “vaše”

kombinacije. Kad ste jednom naučili biti “verni liniji” i istrajni u izboru boja, gotovo da će vam se to

činiti najnormalnijim. Vi više nećete novac ulagati na pogrešnom mestu i bićete u svakom trenutku

svog života svrsishodno obučeni, ne prvorazredno “po modi”, već moderno prema merilu vaše figure i

vaše osobe.