Psihijatrijska moc

Psihijatrijska mo}Mi{el Fuko

Medicina, psihijatrija, kazneni sistem i kriminologija su dugo vremena bile, a to su i ostale u širem opsegu i do

danas, na granicama ispoljavanja istine u skladu sa normama saznanja i proizvodnje istine u formi provere, pri čemu je ovo drugo uvek težilo da se skriva iza i zadobija svoje opravdanje od prvog. Aktuelna kriza ovih „disciplina“ ne dovodi u pitanje samo njihove granice ili njihove nesigurnosti na polju sazna-nja, već dovodi u pitanje saznanje, formu saznanja, „subjekt-objekt“ normu. Ona preispituje odnose između ekonomskih i političkih struktura našeg društva i saznanja (ne u njihovim istinitim ili lažnim sadržajima već u njihovim funkcijama moći-znanja). U pitanju je, dakle, istorijsko-politička kriza.

Uzmimo najpre primer medicine sa prostorom koji je s njom povezan – bolnicom. Bolnica je čak i kasnije bila am-bivalentno mesto: mesto pronalaženja skrivene istine i mesto provere istine koju treba proizvesti.

Direktno delovanje na bolest: bolnica više ne dozvoljava bolesti da otkrije svoju istinu pogledu lekara, ona je proi-zvodi. Bolnica je mesto rascvetavanja prave bolesti. Pretpo-stavljalo se da će ako se bolesnik ostavi na miru – u svom „miljeu“, porodici i okolini, sa vlastitim režimom, navikama, predrasudama i iluzijama – on potpasti pod uticaj složene, zbunjujuće i zapletene bolesti, koja je neprirodna i koja je mešavina više bolesti, prepreka koja sprečava da se prava bolest pojavi u autentičnosti vlastite prirode. Uklanjajući tu

207Antipsihijatrija i osloba|anje `elje

parazitsku vegetaciju, te aberantne forme, uloga bolnice nije ležala samo u dopuštanju da se bolest sagleda takva kakva jeste, već da je naposletku i proizvede u njenoj zatvorenoj i sapetoj istini. Posebna priroda bolesti, njene suštinske ka-rakteristike, njen specifični razvoj su konačno mogli da po-stanu stvarnost kroz efekat hospitalizacije.

Bolnica u 18. veku je trebalo da stvori uslove rasvetljava-nja istine bolesti. Ona je stoga bila mesto opservacije i de-monstracije, ali i pročišćenja i provere. Ona je konstituisala neku vrstu složene aparature koja je istovremeno otkrivala i stvarno proizvodila bolest: i botaničko mesto za promatranje vrsta i alhemijsko mesto za razvijanje patoloških supstanci.

Upravo su ovu dvostruku funkciju tokom dugog vreme-na preuzimale velike bolničke strukture uspostavljene u 19. veku. Tokom čitavog veka (1760–1860), praksom i teorijom hospitalizacije i, na opštiji način, koncepcijom bolesti domi-nirala je sledeća dvosmislenost: da li bi bolnica kao struktu-ra za prihvatanje bolesti trebalo da bude prostor saznanja ili mesto provere?

Otud je niz problema prožimao misao i praksu lekara. Evo nekoliko:

1) Terapija se sastoji iz potiskivanja bolesti, u svođenju bolesti na nepostojanje; ali, da bi terapija bila racionalna i utemeljena u istini, zar ne bi trebalo da dozvoli bolesti da se razvije? Kada bi trebalo intervenisati i na koji način? Da li bi uopšte trebalo intervernisati? Da li bi trebalo postupati tako da se bolest razvije ili da se zaustavi? Da se olakša ili odvede do kraja?

2) Postoje bolesti i modifikacije bolesti. Čiste i nečiste, jednostavne i složene bolesti. Konačno, ne postoji li samo jed-na bolest od koje su sve ostale manje ili više izvedene forme, ili bi trebalo pretpostaviti nesvodive kategorije? (Diskusija iz-među Brusea (François-Joseph-Victor Broussais, 1772–1838) i njegovih protivnika povodom ideje iritacije. Problem suštin-skih groznica.)

3) Šta je normalna bolest? Šta je bolest koja sledi svoj tok? Da li je to bolest koja vodi ka smrti ili bolest koja se leči spontano po ostvarenju svoje evolucije? U ovim okvirima se

208Mi{el Fuko ≤ Psihijatrijska mo}

Biša (Marie François Xavier Bichat, 1771–1802) pitao o po-ziciji bolesti između života i smrti.

Znamo za čudesno pojednostavljenje koje je pasterovska biologija uvela u ove probleme. Određujući pokretača bolesti i fiksirajući ga kao jedinstveni organizam, ona je omogućila da bolnica postane mesto za opservaciju, dijagnostiku, klinič-ko i eksperimentalno obeležavanje, protivnapada okrenutog protiv invazije mikroba.

Što se funkcije provere tiče, vidimo da ona može nestati. Mesto u kojem će se bolest proizvoditi će biti laboratorija, epruveta; ali se tu bolest ne ostvaruje u krizi; njen proces je redukovan na uvećani mehanizam; on je sveden na fenomen koji je moguće verifikovati i kontrolisati. Bolnički milje nije više za bolest mesto koje je pogodno za odlučujući događaj; on jednostavno omogućava redukciju, transfer, uvećavanje, konstataciju; provera se transformiše u dokaz u tehničkoj strukturi laboratorije i predstavi lekara.

Ako bismo želeli da stvorimo „etno-epistemologiju“ medi-cinske ličnosti, morali bismo reći da ju je pasterovska revo-lucija lišila njene neupitno vekovima stare uloge u ritualnoj proizvodnji i proveri bolesti. Nestanak ove uloge je nesumnji-vo dramatizovan činjenicom da Paster (Louis Pasteur, 1822–1895) nije samo pokazao da lekar ne mora da bude proizvo-đač bolesti „u njenoj istini“, već da je, zbog svog neznanja, u hiljadama prilika bio onaj koji je širi i reprodukuje: bolnički lekar koji ide od kreveta do kreveta je bio jedan od velikih pokretača zaraze. Paster je naneo lekarima ogromnu narci-stički ranu za šta im je trebalo dugo vremena da mu oproste: te šake lekara koje su morali da prevlače preko tela bolesnika, opipavaju, ispituju, te šake koje su morale da otkriju bolest, izvedu na svetlo i prikažu je, Paster je obeležio kao prenosi-oce bolesti. Bolnički prostor i znanje lekara su do tada imali ulogu proizvodnje „kritičke“ istine bolesti; a sada su se telo lekara i bolnička gužva pojavili kao proizvođači stvarnosti bolesti.

Dezinfekcija lekara i bolnice im je podarila novu nevinost iz koje su izvukli nove moći i nov status u uobrazilji ljudi. Ali to je druga priča.


*

Postoji, nema sumnje, izvesna istorijska korelacija između dve činjenice: pre 18. veka ludilo nije bilo sistematski zatva-rano i smatralo se u suštini nekom formom zablude ili iluzi-je. Još se početkom klasičnog doba držalo da ludilo pripada svetskim himerama: ono je moglo da živi među njima i nije trebalo da bude od njih odvajano, izuzev kad je poprimalo ekstremne i opasne forme. Razumljivo je da u tim uslovima prevashodno mesto u kome je ludilo moglo i moralo da za-svetli u svojoj istini nije mogao biti veštački prostor bolnice. Terapeutska mesta, koja su bila priznata, nalazila su se, pre svega, u prirodi; ona je posedovala moć da razbije zablude, da rasprši himere. Lekari su, prema tome, radije prepisivali putovanje, odmor, povlačenje, raskid sa veštačkim i zaludnim gradskim svetom. Žan Etjen Eskirol (1772–1840) se, možda, još sećao toga kada je, projektujući planove psihijatrijske bol-nice, preporučivao da svako njeno dvorište otvara širok vidik na neki vrt. Drugo po redu korišćeno terapeutsko mesto bilo je pozorište, to jest suprotnost prirode: bolesniku je prikazi-vana komedija njegovog ludila, ono je postavljano na scenu, za trenutak mu je pridavana fiktivna stvarnost, pomoću de-kora i kostima nastojalo se da deluje istinito, ali se to činilo na takav način da se zabluda, uhvaćena u tu klopku, na kraju jasno rasvetljuje pred očima onog ko je bio njena žrtva. Ni ta tehnika nije još bila potpuno nestala u 19. veku; Eskirol je, na primer, savetovao da se izmišljaju suđenja melanholicima, kako bi se podstakla njihova energija i borbenost.

Praksa zatvaranja početkom 19. veka koincidira sa tre-nutkom kada je ludilo počelo manje da se shvata u odnosu na zabludu, a više u odnosu prema pravilnom i normalnom ponašanju; kada više nema pojavu poremećenog rasuđivanja, nego poremećaja u načinu delovanja, htenja, osećanja strasti, donošenja odluka i slobodnog ponašanja; ukratko, trenutak kada se ono više ne upisuje na osnovini istina-zabluda-svest, nego na osovini strast-volja-sloboda; trenutak Hofbauera (Jo-hann Christoph Hoffbauer, 1766–1827) i Eskirola. „Postoje duševni bolesnici čije je ludilo jedva vidljivo; nema nijednog


kod kog strasti, moralni afekti, nisu poremećeni, izopačeni ili uništeni... Opadanje delirijuma je siguran znak izlečenja samo kada se bolesnici vraćaju svojim prvobitnim afektima“.1 Kakav je zapravo proces izlečenja? Je li to onaj pokret kojim se uklanja zabluda i ponovo ukazuje istina? Nije, nego je to „vraćanje moralnih afekata u njihove prave granice, želja da se ponovo vide prijatelji, deca, suze saosećajnosti, potreba za poveravanjem, težnja za vraćanjem u porodicu, za obnavlja-njem svojih navika“.2

Kakva onda može da bude uloga duševne bolnice u tom vraćanju pravilnih ponašanja? Razume se, ona će najpre imati funkciju koja se pridavala bolnicama krajem 18. veka: da omogući otkrivanje istine o mentalnoj bolesti, da ukloni sve što bi je u bolesnikovoj sredini moglo prikriti, pomešati, dati joj varljive forme, održavati je i obnavljati. Ali bolnica, čiji je model stvorio Eskirol, više je mesto suočavanja, nego razotkrivanja: ludilo, poremećena volja, pervertirana strast, mora u njoj da se sretne sa ispravnom voljom i sa ortodok-snim strastima. Njihovo suočenje, njihov neizbežni i zapra-vo poželjni sudar proizvešće dvojako dejstvo: bolesna volja, koja je lako mogla ostati nezapažena jer se nije izražavala ni u kakvom delirijumu, obelodaniće svoju bolest otporom koji će pružiti ispravnoj volji lekara; s druge strane, borba koja nastaje na toj osnovi moraće, bude li dobro vođena, dovesti do pobede ispravne volje, do pokoravanja, do odustajanja od poremećene volje. To je dakle proces suprostavljanja, bor-be i dominiranja. „Treba primenjivati uznemirujući metod, razbiti grč pomoću grča... Treba potčiniti celokupni karakter izvesnih bolesnika, savladati njihove pretenzije, ukrotiti nji-hovu srdžbu, slomiti njihov ponos, dok druge valja podstaći i ohrabriti“.3

Tako se uspostavlja veoma neobična funkcija psihijatrij-ske bolnice u 19. veku; mesto za dijagnostiku i klasifikaciju, botanički pravougaonik u kome su vrste bolesti raspoređene

1 Jean Etienne Dominique Esquirol, De la folie (1816), § 1: „Symptomes de la folie“, u: Des maladies mentales consdérées sous les rapports médical, hygiénique et médico-légal, Paris: Frénésie, 1989, t. I, str. 16.2 Ibid.3 Ibid., § 5: „Traitement de la folie“, str. 132–133.


u zatvorene parcele tako da sve podseća na neki veliki povrt-njak; ali to je i zatvoren prostor za izvesno suočavanje, mesto dvoboja, institucionalno polje na kome se radi o pobedi i po-koravanju. Veliki lekar duševne bolnice – bilo da je to Lere (François Leuret, 1797–1851), Šarko (Charcot, 1825–1893) ili Krepelen (Emil Kraepelin, 1856–1926) – u isti mah je onaj koji može izreći istinu o bolesti, zahvaljujući svom znanju o njoj, i onaj koji može da proizvede bolest u njenoj istini i da je u stvarnosti pokori putem moći koju njegova volja ima nad samim bolesnikom. Sve tehnike i procedure korišćene u duševnim bolnicama 19. veka – izolacija, privatno ili javno ispitivanje, lečenja putem kazne kao što su tuševi, moralni razgovori (pohvale ili ukori), stroga disciplina, obavezni rad, nagrade, posebna pažnja lekara prema izvesnim bolesnici-ma, pokorni, vlasnički, prisni, ponekad ropski odnosi koji su vezivali bolesnika za lekara – sve je to imalo funkciju da od lekarske ličnosti stvori „gospodara ludila“: onog koji je razotkriva u njenoj istini (kada se skriva, kada ostaje prita-jena i tiha) i onog koji nad njom dominira, koji je smiruje i poništava, pošto ju je znalački izazvao.

Recimo ukratko na shematki način: u pasterovskoj bol-nici postepeno je nestajala funkcija „proizvođenja istine“ o bolesti. Lekar proizvođač istine nestaje u strukturi znanja. Nasuprot tome, u bolnici Eskirola ili Šarkoa funkcija „proi-zvođenja istine“ se preuveličava, uznosi, oko ličnosti lekara. I to u jednoj igri u kojoj je reč o nadmoći lekara. Šarko, ču-dotvorac histerije, bez sumnje je najsimboličnija ličnost tog tipa funkcionisanja.

Do tog uznošenja dolazi, međutim, u vreme u kom lekar-ska moć nalazi svoja jemstva i svoja opravdanja u preimuć-stvima saznanja: lekar je kompetentan, lekar poznaje bole-sti i bolesnike. On poseduje naučno znanje istog tipa kao i ono hemičara ili biologa: to ga ovlašćuje da interveniše i da odlučuje. Moć koju duševna bolnica daje psihijatru moraće, dakle, da se opravda (i u isto vreme prikrije kao prvobitna nadmoć) proizvodeći fenomene primerene medicinskoj nau-ci. To objašnjava zašto su tehnika hipnoze i sugestije, problem simuliranja, diferencijalna dijagnostika između organske i


psihološke bolesti, tako dugi niz godina (barem od 1860. do 1890.) bili u središtu psihijatrijske teorije i prakse. Tačka sa-vršenstva, isuviše čudesnog savršenstva, bila je dostignuta kada su bolesnici iz Šarkoovog odeljenja počeli, na zahtev medicinske moći-znanja, da reprodukuju jednu simptomato-logiju, normiranu epilepsijom, to jest takvu koja može da se dešifruje, sazna i prepozna u terminima organske bolesti.

To je odlučujuća epizoda u kojoj se ponovo raspodeljuju i jedna drugu tačno nadograđuju dve funkcije duševne bo-lesti (provera i proizvodnja istine, s jedne strane; utvrđiva-nje i saznavanje fenomena, s druge strane). Moć lekara mu dozvoljava da odsad proizvodi stvarnost mentalne bolesti, čije je svojstvo da reprodukuje fenomene potpuno dostupne saznanju. Histerična osoba bila je savršeni bolesnik, jer je omogućavala saznavanje: ona je sama određivala dejstva lekarske moći u formama koje je lekar mogao opisati u jed-nom naučno prihvatljivom diskursu. Što se tiče odnosa moći koji je omogućavao celu tu operaciju, kako bi on mogao da bude sagledan u svojoj odlučujućoj ulozi, kad su ga bolesnici – što je vrhunska vrlina histerije, besprimerna poslušnost, prava epistemološka svetinja – preuzimali na sebe i prihva-tali odgovornost za njega: on se u simptomatologiji pojavlji-vao kao morbidna podložnost sugestiji. Sve se otad odvijalo u prozirnosti saznanja, između subjekta koji saznaje i objekta koji se saznaje.

*

Postavili smo hipotezu: kriza je bila otvorena i tek nago-vešteno doba antipsihijatrije započelo je onda kada se po-sumnjalo, a uskoro i utvrdilo da je Šarko stvarno proizvodio histeričnu krizu koju je opisivao. Tu imamo, otprilike, ekvi-valent onog Pasterovog otkrića, da lekar prenosi bolesti koje je trebalo da suzbija.

Kako bilo, izgleda da su svi veliki potresi koji su uzdrmali psihijatriju od kraja 19. veka, u suštini, doveli u pitanje moć lekara: njegovu moć i njegovo delovanje na bolesnika još više, nego njegovo znanje i istinu koju je izrekao u vezi sa bolešću.


Tačnije rečeno, ono što je, počev od Bernhajma (Hippolyte Bernheim, 1840–1919) pa do Lenga (Ronald David Laing, 1927–1989) ili Bazalje (Franco Basaglia, 1924–1980), bilo u pitanju, to je način na koji je lekareva moć bila implicirana u istini onog što je govorio i, obrnuto, način na koji je ta istina mogla da bude proizvedena i kompromitovana putem njegove moći. Kuper je rekao: „Suština našeg problema je u nasilju“;4 a Bazalja: „Karakteristika tih institucija (škole, fabrike, bol-nice) je stroga podvojenost između onih koji raspolažu vlašću i onih koji njom ne raspolažu“.5

Sve velike reforme, ne samo u psihijatrijskoj praksi nego i u psihijatrijskoj misli, događaju se oko tog odnosa moći; sve one predstavljaju pokušaje da se taj odnos izmesti, prikrije, ukloni, poništi. Celokupna savremena psihijatrija je u suštini prožeta antipsihijatrijom, ako pod tim podrazumevamo sve što ponovo dovodi u pitanje ulogu psihijatra, nekada zaduže-nog da proizvede istinu o bolesti u bolničkom prostoru.

Mogli bismo, dakle, da govorimo o antipsihijatrijama ko-je su prošle kroz istoriju moderne psihijatrije. Ali, možda bi bilo bolje brižljivo razabrati dva procesa, koji su savršeno ra-zličti, s istorijskog, epistemološkog i političkog gledišta.

Postojao je, najpre, pokret „depsihijatrizacije“. On se po-javljuje odmah nakon Šarkoa. I tada nije reč toliko o poništa-vanju moći lekara, koliko o njenom pomeranju u ime egzak-tnijeg znanja, o tome da se ona drukčije primeni, u drukčijim merama. Da se mentalna medicina depsihijatrizuje, kako bi se u njenoj pravoj delotvornosti uspostavila lekarska moć, koju je Šarkoova neopreznost (ili njegovo neznanje) navela da na pogrešan način proizvodi bolesti, dakle da stvara laž-ne bolesti.

1) Izvesna početna forma depsihijatrizacije počinje s Babinskim (Joseph Babinski 1857–1932), u kom ona nalazi svog kritičkog heroja. Umesto da se nastoji da se teatralno proizvede istina o bolesti bolje je nastojati da se ona svede

4 David Cooper, Psychiatrie et Antipsychiatrie, Paris: Seuil, 1970, str. 33; hrv. prevod: D. Cooper, Psihijatrija i antipsihijatrija, prev. Lj. Bastaić, Zagreb: Naprijed, 19801.5 Franco Basaglia, „Les institutions de la violence“, u: Franco Basaglia (ed), L’institution en négation: Rapport sur l’hôpital psychiatrique de Gorizia, Paris: Seuil, 1970, str. 105.


na svoju striktnu realnost, koja je često samo pitijatizam6, podobnost za teatralizovanje. Nakon toga, odnos dominaci-je lekara nad bolesnikom, ne samo da neće ništa izgubiti od svoje strogosti, nego će se njegova strogost preneti na svo-đenje bolesti na njen striktni minimum: na nužne i dovoljne znake da bi mogla biti dijagnostifikovana kao mentalna bo-lest i na neophodne tehničke postupke da bi te manifestacije nestale.

Reč je, na neki način, o pasterizaciji psihijatrijske bolnice, o tome da se u duševnoj bolnici postigne isti efekat pojed-nostavljenja koji je Paster nametnuo drugim bolnicama: da se neposredno povežu dijagnostika i terapeutika, saznanje o prirodi bolesti i suzbijanje njenih manifestacija. Momenat provere, onaj u kome se bolest ispoljava u svojoj istini i do-lazi do svog potpunog ostvarenja, taj momenat ne treba više da bude deo procesa lečenja. Bolnica može da postane jedno tiho mesto u kojem se forma lekarske moći održava u svoj najstriktnijem vidu, pritom, ona ne mora da se susretne i da se suoči sa samim ludilom. Nazovimo tu „aseptičnu“ i asimp-tomatičnu formu depsihijatrizacije „psihijatrijom sa nultom proizvodnjom“. Njene su dve najznačajnije forme psiho-hi-rurgija i farmakološka psihijatrija.

2) Kod druge forme depsihijatrizacije, potpuno suprotne od prethodne, reč je o tome da se koliko je god to moguće pojača proizvodnja ludila u njenoj istini, ali da pritom odno-si moći između lekara i bolesnika budu precizno uključeni u tu proizvodnju, da joj ostanu primereni, da ne dopuste da ih ona nadvlada, i da mogu da zadrže kontrolu nad njom. Glavni uslov za održanje te „depsihijatrizovane“ lekarske moći sa-stoji se u isključivanju svih dejstava svojstvenih bolničkom prostoru. Treba, pre svega, izbeći zamku u koju je bio upao Šarko sa svojim mađioničarskim podvizima; treba sprečiti da se bolnička disciplina ne naruga lekarskom autoritetu i da se, u toj sredini kolektivnog saučesništva i nejasnih zna-nja, suverena nauka lekara ne zaplete u mehanizme koje je

6 Pithiatismus – lečenje putem ubeđivanja. Izraz ušao u širu me-dicinsku upotrebu zahvaljujući Babinskom (up. delo: Hystérie-pi-thiatisme et troubles nerveux d’ordre réflexe en neurologie de guerre (avec Froment, J.), Paris, 1917). – Prim. prir.


nehotice proizvela. Otud pravilo suočavanja u dvoje; otud pravilo slobodnog dogovora između lekara i bolesnika – pra-vilo ograničavanja svih dejstava tog odnosa isključivo na nivo diskursa („ja od tebe tražim samo jedno, a to je da kažeš, ali da zaista kažeš sve što ti prolazi kroz glavu“); pravilo diskur-zivne slobode („nećeš više moći da se pohvališ da obmanjuješ svog lekara, budući da više nećeš odgovarati na postavljena pitanja; reći ćeš što ti padne na pamet, a nećeš čak morati ni da me pitaš šta ja o tome mislim; ako budeš hteo da me pre-variš kršeći to pravilo, ja neću zapravo biti prevaren; ti ćeš sâm upasti u zamku, pošto si poremetio proizvodnju istine i povećao iznos koji mi duguješ za nekoliko vizita“); pravilo sofe/kauča koje priznaje stvarnost samo efektima postignu-tim u tom povlašćenom prostoru, tokom tog određenog časa u kom deluje moć lekara – moć koja se ne može steći nika-kvim povratnim dejstvom; budući da lekar ostaje potpuno povučen u tišinu i nevidljivost.

Psihoanaliza se istorijski može dešifrovati kao druga ve-lika forma depsihijatrizacije, izazvane šarkoovskim trauma-tizmom: to je povlačenje van bolničkog prostora, da bi se iz-brisala paradoksalna dejstva psihijatrijske nadmoći; ali to je i rekonstrukcija lekarske moći, proizvođača istine, u jed-nom prostoru podešenom tako da ta proizvodnja uvek ostane primerena toj moći. Pojam transfera kao procesa bitnog za lečenje je jedan način konceptualnog promišljanja tog izjed-načavanja u formi saznanja; isplata u novcu, monetarni vid transfera, predstavlja jedan način da on bude zajamčen u stvarnosti: jedan način sprečavanja da proizvodnja istine ne postane neka protiv-moć, koja hvata u zamku, poništava i preokreće u svoju korist moć lekara.

Antipsihijatrija je usmerena protiv te dve velike forme depsihijatrizacije, jer su obe konzervatori moći; prva zato što poništava proizvodnju istine, druga zato što pokušava da izjednači proizvodnju istine i medicinsku moć. U njima je više reč o sistematskom razaranju bolničkog prostora in-ternim radom, nego o povlačenju iz tog prostora; i reč je više i transferu moći da proizvede svoje ludilo i istinu o svom lu-dilu na samog bolesnika, nego o pokušaju da se ono svede na nulu. Polazeći od toga možemo, rekao bih, razumeti o čemu


je reč u antipsihijatriji, a i da u njoj nikako nije reč o vredno-sti psihijatrijske istine u terminima saznanja (dijagnostičke tačnosti i terapeutske delotvornosti).

U središtu antipsihijatrije je borba s institucijom, u njoj i protiv nje. Kada su početkom 19. veka bile ustanovljene velike strukture duševne bolnice, one su bile opravdane čudesnom usklađenošću između potreba društvenog poretka – koji je zahtevao da bude zaštićen od poremećaja ludaka – i tera-peutskih nužnosti koje su zahtevale izolovanje bolesnika.7 Opravdavajući izolaciju ludih Eskirol je navodio pet njenih glavnih razloga:

1) obezbediti njihovu ličnu sigurnost i sigurnost njihovih porodica,

2) osloboditi ih od spoljnih uticaja,3) savladati njihove lične otpore,4) podvrgnuti ih silom medicinskom režimu,5) nametnuti im nove intelektualne i moralne na-

vike.Kao što vidimo, tu je isključivo reč o moći; o savlađivanju

moći ludaka, neutralisanju spoljnih moći koje bi se mogle nad njih vršiti; o ustanovljavanju jedne terapeutske i disciplin-ske moći nad njim – „ortopedije“. A antipsihijatrija je stvar-no usmerena protiv insititucije kao mesta, forme raspodele i mehanizma tih odnosa moći. U opravdanjima neke prisilne hospitalizacije koja bi, navodno, omogućila da se u jednom raščišćenom prostoru utvrdi šta je stvarno i da se interve-niše tamo gde, kada i kako bude potrebno, antipsihijatrija razotkriva odnose dominacije, svojstvene institucionalnom odnosu: konstatujući u 20. veku dejstvo Eskirolovih preporu-ka i shvatanja, Bazalja kaže: „Čista moć lekara raste isto tako vrtoglavo kao što se smanjuje moć bolesnika; ovaj, usled sa-me činjenice da je zatvoren, interniran, postaje građanin bez prava, izložen samovolji lekara i bolničara, koji s njim mogu da rade šta god žele, bez mogućnosti žalbe“.8 Čini mi se da bi se razne forme antipsihijatrije mogle, po svojoj strategiji, u 7 O ovome pogledati R. Castel, Le Psychanalysme, Paris: Maspero, 1973, str. 150–153.8 Franco Basaglia, „Les institutions de la violence“, u: Franco Basaglia (ed), L’institution en négation: Rapport sur l’hôpital psychiatrique de Gorizia, Paris: Seuil, 1970, str. 111.


odnosu na te igre institucionalne moći, razvrstati na sledeći način: izbeći ih u formi jednog dvojnog i sa obe strane dobro-voljnog ugovora (Tomas Sas (Thomas Szasz)); pobrinuti se za pogodno mesto gde se one mogu prekinuti ili prognati, ako se obnove (sanatrorijum Kingsli Hol9), razotkrivati ih, jednu po jednu, i postepeno razarati unutar institucije klasičnog tipa (Dejvid Kuper (David Cooper), u Vili 2110), povezati ih s drugim odnosima moći, koji su već izvan duševne bolnice mogli odrediti segregaciju nekog pojedinca kao mentalnog bolesnika (Goricija11). Odnosi moći sačinjavali su prvenstve-no psihijatrijsku praksu: oni su uslovljavali funkcionisanje bolničke institucije, oni su u njoj raspoređivali odnose među pojedincima, oni su određivali forme lekarske intervencije. Antipsihijatriji svojstvena inverzija sastoji se u tome da se ti odnosi, naprotiv, stave u središte problematičnog polja i da se, pre svega, preispitaju na prvobitni način.

Međutim, u tim se odnosima moći pre svega podrazu-mevalo apsolutno pravo ne-ludila nad ludilom. Pravo preve-deno u termine kompetencije koja se vrši nad izvesnim ne-znanjem, prava zdravog razuma, shvatanja stvarnosti koje ispravlja zablude (iluzije, halucinacije, fantazme), normal-nosti koja se nameće poremećenosti i devijaciji. Upravo je ta trostruka moć konstituisala ludilo kao predmet mogućeg saznanja za medicinsku nauku, konstituisala ga kao bolest upravo u onom trenutku kada je „subjekt“ pogođen tom bo-lešću bio diskvalifikovan kao lud – to jest lišen svake moći i svakog znanja u pogledu svoje bolesti. „Mi o tvojoj patnji i njenoj neobičnosti znamo dovoljno stvari (koje ti i ne slutiš)

9 Kingsley Hall je jedan od tri prihvatna centra osnovan 60-ih, sme-šten u East Endu, londonskoj radničkoj četvrti. Postao je širom poznat nakon knjige Mary Barnes koja je tamo provela pet godina, i njenog terapeuta Joea Berkea (M. Barnes and J. Berke, Two Accounts of a Jo-urney Through Madness, London: MacGibbon and Kee, 1971). – Prim. prir.10 Eksperiment Vila 21, započet u januaru 1962. u psihijatrijskoj bolnici u severozapadnom Londonu, inaugurisao je niz psihijatrijskih proje-kata od kojih je Kingsley Hall najpoznatiji. Dejvid Kuper, upravnik do 1966, o tome piše u svojoj Psihijatriji i antipsihijatriji. – Prim. prir.11 Italijanska javna psihijatrijska bolnica nadomak Trsta; njenu institu-cionalnu transformaciju je otpočeo Franko Basalja i njegov tim 1965. – Prim. prir.


kako bismo spoznali da je to jedna bolest; ali mi i tu bolest dovoljno poznajemo kako bismo znali da ti ne možeš imati ni vršiti nad njom bilo kakvo pravo. Naša nauka nam dozvo-ljava da tvoje ludilo nazovemo bolešću, a samim tim smo mi, lekari, kvalifikovani da intervenišemo i da u tebi utvrdimo jedno ludilo koje te sprečava da budeš bolesnik kao svi drugi: ti ćeš dakle biti mentalni bolesnik“. Ta igra moći koja omo-gućuje neko saznanje, koje sa svoje strane utemeljuje prava te moći, karakteriše „klasičnu“ psihijatriju. Antipsihijatrija nastoji da razreši taj krug; dajući pojedincu zadatak i pravo da istera svoje ludilo do kraja, u jednom eksperimentu ko-me mogu i drugi da doprinesu, ali da nikad to ne čine u ime neke moći koja bi im bila dodeljena na osnovu njihovog ra-zuma ili njihove normalnosti; odvajajući ponašanja, patnje, želje, od patološkog statusa koji im se pripisivao, oslobađa-jući ih od izvesne dijagnostike i simptomatologije koje nisu imale samo klasifikatorsku važnost, nego i važnost odluke i naredbe; obezvređujući najzad veliko prenošenje ludila u kategoriju mentalne bolesti, koje je započelo već u 17, a za-vršeno u 19. veku.

Demedikalizacija ludila teče uporedo sa tim prvobitnim preispitivanjem moći u antipsihijatrijskoj praksi, pri čemu se meri i njena suprotnost prema „depsihijatrizaciji“, koja, čini mi se, karakteriše psihoanalizu kao psiho-farmakologi-ju: obe više spadaju u izvesnu nad-medikalizaciju ludila. A samim tim stvara se problem eventualnog oslobađanja ludila u odnosu na tu neobičnu formu moći-znanja koja predstav-lja saznavanje. Je li moguće da se proizvodnja ludila može ostvarivati u formama koje nisu forme saznajnih odnosa? Reklo bi se da je to fiktivan problem, koji ima mesto samo u utopiji. A zapravo, on se postavlja konkretno svakog dana povodom uloge lekara – zvaničnog subjekta znanja – u po-duhvatu depsihijatrizacije.

*

Seminar je bio posvećen istoriji bolnice kao institucije i njene arhitekture u 18. veku i proučavanju sudsko-medicinske ek-


spertize u psihijatrijskoj oblasti, počev od 1820. godine.

Izvor : Michel Foucault, Resume des cours 1970-1982, Paris: Julliard, 1989; M. Fuko, Predavanja, prev. F. Filipović, Novi Sad: Bratstvo i jedinstvo, 1990, str. 47-58; prvi deo članka, koji se ne nalazi u ovom izdanju, preveo Andrija Filipović. Predavanje je najava ciklusa predavanje koji je Fuko održao na Kolež de Fransu 1973–1974, pod istim imenom.

Documents

Psihijatrijska moc