psihologija religije.pdf

Rat, hrianstvo i ateizamNapisao Aleksandra Nikoli

Da li smo Zlo prepoznali ili ne, da li ivimo u simbiozi sa njim, ili se borimo protiv Zla odgovorisu razliiti i zavise pre svega, od nae vere. Nae znanje o Zlu koje jasno vidimo kod druguhljudi, naroito kad su u pitanju prirodne katastrofe, ratovi, epidemije, ne bi imalo imena niti bitoliko zaokupljalo nau panju, da ne postoji neto, u vidljivom i nevidljivom svetu, neto sto sesuprotstavlja Zlu. Umri i postani!" Gete Umri, za zlo u sebi, za greh koji nosi, i opet postaje ist, a tada siblizu Bogu, jo ovde na Zemlji, a i posle smrti. Proces nastajanja inestajanja, umiranja i ponovnog raanja, je univerzalni proces koji se milionima godina odigravau galaksijama i na Zemlji. ta biva sa ovekom kada umre? Za materijaliste, za koje dua nijebesmrtna, telo se raspada i transformisana materija slui drugim biima za razvoj. Za one kojiveruju, dua posle smrti nastavlja da ivi, za hriane u nekom "meusvetu" do Stranog sudaza budiste, hinduiste, dzainiste, dua ulazi u neko novo telo, reinkarnirajui se hiljadama puta. Odakle dolazi Zlo? Ono to nas mui i trai egzistencijalni odgovor je nas stav prema Zlu. Da lismo Zlo prepoznali ili ne, da li ivimo u simbiozi sa njim, ili se borimo protiv Zla odgovori surazliiti i zavise pre svega, od nae vere. Nae znanje o Zlu koje jasno vidimo kod druguh ljudi, naroito kad su u pitanju prirodnekatastrofe, ratovi, epidemije, ne bi imalo imena niti bi toliko zaokupljalo nau panju, da nepostoji neto, u vidljivom i nevidljivom svetu, neto sto se suprotstavlja Zlu. Ta protiv - sila jeDobro, koje se pripisuje Bogu. Vera nam pomae da uloimo napor i poverujemo da je Dobrojae od Zla, a Svetlost monija i trajnija od Tame. Onaj koji nam pomae da ovakvu verusteknemo, da je jaamo i da je do kraja ivota odrimo je Isus Hrist, koji nam je pre dve hiljadegodina poruio: "U svetu ete imati muke, zlo i nerazumevanje, biete izlagani gonjenjima imuenjima sve do smrti, ali ne bojte se, Ja sam pobedio svet!" Hristova kazivanja u sva etiri Jevandjelja, Poslanice apostola Pavla, itava hrianskaliteratura kroz vekove, nepobitno kazuje da zlo potie od djavola, i da ovek moe da budeopsednut djavolom, i da od ove opsednutosti moe da bude izleen jakom verom u Hrista, kojije, upravo traei veru od oveka, izgonio djavola. Sa razvojem nauke kroz vekove, naroito medicine, kao i razvojem svesti i samosvesti,skeptikog i racionalnog miljenja oveka vec poetkom II veka, poinje neverica upostojanje avola. Danas je sve manje ljudi koji veruju, bilo u Boga, bilo u avola. Dostojevski jes pravom rekao da je avolov trijumf kada postigne da ovek prestane da veruje u njega. Potone postoje ubedljivi dokazi koji bi nas uverili da je ovek opsednut avolom, a ne samim sobom(sadrajima svog nesvesnog bica individualnog, porodinog, nacionalnog, i kolektivnog),

1 / 8


potrebna je velika opreznost u vezi sa ovim pitanjem. To se lako moe objasniti na primeruepilepsije. U Jevandjeljima imamo primere Hristovog leenja epileptiara, isterivanjem zlogduha iz bolesnika. Danas nam je poznato da najvei broj epilepsija, a ima ih oko deset vrsta,ima svoj fizioloki uzrok tumor mozga, traume glave, razna trovanja organizma... Da li bismo,ipak, smeli neke vrste epilepsije koje medicina stavlja u grupu tzv. genuinih ili idiopatskihepilepsija (epilepsija kod kojih nije mogue ustanoviti uzrok), poistovetiti sa bolestima usledopsednutosti avolom, veliko je pitanje. Sve ovo, mada u manjoj meri, vai i za brojne vrste duevnih oboljenja (psihoze) za koje sevekovima smatralo da su dokaz postojanja avola, odnosno, njegove prisutnosti u oveku.Danas je bioloka psihijatrija u mogunosti da veu grupu duevnih oboljenja prepozna kaoporemeaj modanog metabolizma, ili kao oteenje odreenih delova mozga, i da ih pritomuspeno lei. Ovo naravno, ne treba da razuveri oveka u postojanje avola. Ali, treba da ga uini obazrivijim,opreznijim, i kritinijim jer neki ljudi i danas, neguju u sebi animistiko magijsko miljenje,staro hiljadama godina (kao arhajski sloj u psihi svakog oveka). Meu ovim ljudima ima verskihfanatika, duevno bolesnih ljudi, udaka, agnostika, ateista, naalost, veliki je i broj pravoslavnihhriana. Pitanje razlikovanja demonske opsednutosti oveka od neke poznate ili nepoznate psihikebolesti, moe postaviti samo onaj religiozan ovek koji veruje u egzistenciju demonskih bia.Dok su politeistike religije sveta pre pojave prve monoteistike, judaistike, slabije razlikovaledobre od ravih duhova, u jevrejskoj hrianskoj i islamskoj religiji ova podela je otra ibeskompromisna (primer odnosa prema zmiji sve do danas, ovo jasno pokazuje). Upravo uhrianskoj civilizaciji, vrlo dugo, ak i kada je nauka poela da se razvija, vladalo je optemisljenje da su duevne bolesti posledica demonske opsednutosti, pa se pribegavalo razliitimnainima i sredstvima isterivanja zlih duhova iz demonizovanog ljudskog bia. Neurologija ipsihijatrija su u meuvremenu toliko napredovale da je poreklo velikog broja duevnihporemeaja otkriveno, pa i je i njihovo leenje umnogome napredovalo. Povrno posmatrano, svaka bolest je zlo, makar ona bila najbezazlenija i najkratkotrajnija,telesna ili psihika, ona nas ometa u naoj nameravanoj aktivnosti, pa se nikad i ne zapitamoda li su nae neposredno zamiljene aktivnosti ispravne, pre svega moralno ispravne.Potroacka kultura XX veka gotovo da je potisla pitanje smisla bolesti, jer biti bolestan, u ovoj kulturi, znai najveu moguu nesreu: dok traje bolest, bolesnik je nesamo u materijalnom gubitku, ve mu, duim bolovanjem, preti gubitak radnog mesta, pa je injegova egzistencija ugroena. Neobina je u ovekovom ponaanju prema bolesti injenica da on, suoavajui sesvakodnevno sa smru, ostaje naizgled ravnoduan i prema bolesti, i prema moguoj,sopstvenoj nagloj ili sporijoj smrti. Zbog ovakvog ovekovog ponaanja, koje kao da nosi slepumrlju , prema bolesti i smrti, ini se kao da je strah od smrti njegova prirodna odbrana. to se tie smisla bolesti, objanjenje koje je pristupano verujuim ljudima jeste da je smisao

2 / 8


bolesti da nas neemu podui. Poduie nas da smo najpre sami uzronici neke sopstvenebolesti. Ako smo i ovakvu stvarnost otkrili i postali psihosomatiari, na najboljem smo putu dau drugoj fazi osveivanja smisla bolesti, postanemo paljiviji i pronicljiviji, jaajui introspekcijuu pogledu nasih oseanja, misli i postupanja u svakodnevnom ivotu sa sobom i sa drugima.Tako emo sve bolje uoavati koliko su naa oseanja i nae misli odgovorne za nastanak nekeakutne ili hronine bolesti kod nas samih, odnosno, koliko su zaslune za relativno dobroodravanje naeg zdravlja. Najzad, u treem, najviem stepenu osveivanja, odnosno, sticanjauvida u smisao svake bolesti, ovek stie do zahvalnosti Bogu to mu je poslao bolest i to gaje na taj nacin opomenuo da nije hrianski ispravno iveo, a takoe mu je zahvalan i zbog togato mu je otkrio put i nain za ozdravljenje, ili to ga je ouvao zdravim usred bolestisvakodnevnice, drutva i doba u kome zivi. U tom smislu, bolest nije uvek zlo. Veliki je znaaj ranog detinjstva za obrazovanje prvih predstava o Bogu. Te predstave su kodmalog deteta strogo antropomorfne i izgrauju se na osnovu likova prisutnih roditelja iliodgajivaa. Mu i ena koji ive u skladnom braku, vole svoju decu, pritom su i religiozni, mogusa dosta verovatnoe da oekuju da ce i njihova deca biti takoe religiozna i da e u predstaviBoga sagledati dobrotu, milosre, pravdu i ljubav. Kada ova deca odrastu nee imati teskoaoko verovanja, i bie na dobrom putu daljeg usavravanja svoje vere. U psihologiji i pedagogijise smatra da je ovakav pozitivan ishod psiholokog i religijskog razvoja u porodici rezultatprihvaenosti deteta od strane roditelja, koje vodi oseanju poverenja i u Boga. Naalost, velikije broj porodica koje karakterie neslaganje medju suprunicima, ambivalentan ili prevashodnonegativan odnos prema deci, praen nekad i zlostavljanjem dece, to je dovoljno da izazovestrah od roditelja, ali i oseanje odbaenosti koje vodi oseanju odbaenosti od strane Boga. Ukoliko roditelji nisu vernici, mala je verovatnoa da ce njihova deca kad odrastu, biti vernici.Zanimljivo je da su biografije poznatih svetitelja svedoile o tome da su njihovi ivoti, posebno udetinjstvu i u adolescentnom dobu, bili veoma teki, ispunjeni nesreama, progonima, mrnjom,bolestima, neki su relativno dugo iveli kao teki grenici, pa ipak je dolo do preobraenja.uda preobraenja i pokajanja su najdramatinija i najradosnija uda koja se dogaaju. U Talmuduse kae: Pokaj se i jedan dan pre smrti! uda se u svetu neprestano dogaaju, i u vezi s timParacelzijus kae: Ne dozvolite da sa oajnim Satanom kaete: to je nemogue! Zbog zle ljudske prirode koja je agresivna (agresivnost je nagon), zavidna, pohlepna, sadistika,vode se ratovi. Ratovi se vode i zbog straha od drugog, zbog prirodne ljudske ksenofobije. Odstraha se najee branimo agresijom. Podela ratova na napadake i odbrambene je samodelimicno tana, mada se zaista ini da su neki narodi, recimo germanski, po prirodi, osvajaki,a neki, na primer slovenski, odbrambeni. Istina je da rat vode ateisti, i to je sve oiglednije u XX veku. I ranije, kao i sad, verske ratovevodili su ili skriveni nevernici, ili bolesni, fanatizovani vernici. Ni krstaske ratove nisu vodilihrianski vernici, ve skriveni nevernici, i skriveni fanatici. etvrti krstaki rat 1204. godine nijeimao za cilj oslobaanje Hristovog groba u Jerusalimu od muhamedanaca, ve osvajanjeVizantijskog carstva. To svedoi da ratove zaista vode ateisti, a hrianski vojnici vodili su ivode sasvim drugaije ratove. A sve to se deava loe u jednim narodu, to se odraava i napojedinca. Ukoliko je on hrianskog uverenja, onda sva ta opta zbivanja osetljivije prima.

3 / 8


Prema reima apostola Pavla, ljubav hrianina je milokrvna, sve nosi, sve veruje, svemu senada, sve trpi... patnika je, jednom reju, jer zna da pati i da uestvuje u patnjama drugih ljudi. Politika situacija i kod nas i u svetu, je veoma nestabilna, napeta i zavisna od odluka monih,pa se ovek zbog toga osea sve nemoniji, uplaeniji i nezatieniji. Ali upravo u takvimsituacijama ovek polaze veliki ispit izdrljivosti, dokazujui sebi i drugima jainu svojehrianske vere, nade i ljubavi. To je ansa hrianinu da izgradi sebe u jos cvreg hrianina,jer usavravanju oveka u veri, nadi i ljubavi, nema kraja. Samo se hrianin kao ovek koleba,sumnja, pada i opet uspravlja; hrianstvo kao nepokolebljiva i nepobediva Hristova Crkvaostaje uvek isto. Verovatno e se broj hriana u budunosti smanjiti, ali ce oni biti kvalitetniji.Istinski hriani, uprkos ratovima, revolucijama, i pomorima, ostae nepokolebljiv i nepobediv jerzna za Oca (Boga su i mnogi prehrianski narodi nazivali Ocem), i Njegovog Sina (prekoHrista Bog nam je postao blii i neniji Otac, preko Hrista mi smo usinovljeni), i Svetog Duha znai zna za Svetu Trojicu, koji su nam uvek na pomoi, koji nas produhovljuju i inestvaraocima, kad god Boga traimo svim srcem, svom duom, svim umom i svom snagomvoljom svojom. Hrianstvo je prirodna religija za sve one bezazlene, ista srca, malo okaljane grehom (linomzaslugom, dobrih i verujuih roditelja, povoljnih spoljasnjih prilika u kojima su iveli i rasli), ali iza one intelektualce meu filozofima, naunicima i umetnicima, koji su proli kroz lavirintindividuacionog procesa i imali sree da pomocu Arijadninog konca (Animusa ili Anime,ljubljene ene ili mua, preiste Deve Marije) izau iz lavirinta i podju putem oboenja; za nekepoput Tertulijana, uz sacrificijum intelektus, ali drugi, prirodniji,koji mire um i veru, primivi novozavetnog Hrista, u celini onakvog kakvogsu nam Jevanelja predstavila. Sa druge strane, ako je ovek prirodno bie i ako njegov razvoj razumeju svi ateistiki filosofikao i materijalistiki naunici i evolucionisti, onda je hrianstvo, ili tanije, judeohrianstvo,ono koje ui o Bogu koji je stvorio svet ni iz ega i oveka po obliju svojemu, po oblijuBoijemu stvori ga, muko i ensko stvori ih... , zatim uenje o padu ovekovom u greh zbogneposlunosti Bogu, pa sve do Hristovih zapovesti o pratanju neprijatelju, odricanja od sebe ivere u vaskrsenje mrtvih onda je hrianstvo, apsolutno neprirodna religija. U tom smislu javlja se dilema o protivrenosti hrianstva da li je ono prirodna ili neprirodnareligija, kada i za koga. Istina je, meutim, da je mnogo toga u naem ivotu antinomino,naalost nekad i protivreno. Nekad su u venom sporu (pa ak i u svai), muko i ensko; duhi dua; dua i telo; nagoni i duh; muko i ensko u nama samima; svesno i nesvesno; svesnoi nadsvesno; vera i sumnja; na kraju krajeva, ivot i smrt! Ratovi i graanski ratovi u XX veku, muenje ljudi u logorima Auvica, Kolime, Jasenovca,stradanje ena i dece, kaluera i svetenika, posebno u XX veku Jevreja, Jermena i Srba, kaoda su spustili pakao iz nevidljivog sveta na zemlju, izmiljajuci takva sadistika i perfidnamuenja ljudi, koja se jedva mogu porediti sa predstavama pakla i paklenih muenja kodDantea, na srednjovekovnim freskama, sa prikazivanjem Stranog suda, na slikama Bosa iBrojgela...

4 / 8


Sartrova maksima: Pakao, to su drugi! , kao filosofija egzistencijalizma u XX veku, tano jeodgovorila na realna zbivanja medju ljudima i narodima, stvarajui kod oveka najvei moguistrah, ne od pakla, gnevnog Boga, ispastanja posle smrti, ve je probudila realan strah oddrugog oveka, ovde na Zemlji. Ljudsko bie je negde iz prastare dubine svog dvostrukog porekla (boanskog i zemaljskog),sklono i revnosti i fanatizmu, a pre i ee, fanatizmu nego revnosti. Dok za nau lepu rerevnost, imamo veliki broj sinonima: trud, nastojanje, iva elja, briga, marljivost, obazrivost,usrdnost itd., strana re fanatizam, fanatik (lat. fanaticus), prevodi se kao zaslepljenost, zanetost, zanos. Recimo deca, koja imaju slinosti sa psihom tzv. primitivnih naroda, u toku igre mogu biti tolikozaneta da ne primeuju kako im iz neposredne blizine preti, nekada, i ivotna opasnost. Iodrastao ovek je sklon zanosu, pa i zaslepljenosti nekim ili neim to ga opinjuje. ovek jenajee oaran neim to jako eli, neim emu silno tei. Najraniji ovekov intiman svet, svetje slike, imaginacije, fantazije i fantazma (fantazam je, za razliku od fantazije, definisan kaomentalni izraz nagonske elje nabijene afektom), i kada ovaj svet elja u toku sazrevanjaoveka postepeno bude potisnut i zamenjen svetom realnosti i razuma, nikada se u ovekunee u potpunosti izgubiti svet filogenetski dugog detinjstva. Posledice ovoga mogu bitipozitivne i negativne. Pozitivne i konstruktivne su posledice ovekovog zanosa ako se taj zanos usmeri, pretvori(sublimira) u nesto stvaralako; nikad nije bilo velike umetnosti, pa ni filosofije i nauke bezznatnog udela puer aeternusu oveku stvaraocu, a naroito u religiji. Negativan, destruktivan i samodestruktivan tok uzima na svet mate i elja kada zanos preeu zanetost, zaslepljenost, odnosno, u fanatizam. Upravo zbog ove, jedva primetne razlikeizmeu zanosa i revnosti u nama samima, i zbog brzog i lakog prelaza iz zanosa uzaslepljenost, svaki ovek je u stanju da povremeno ili due vreme reaguje kao fanatik. Da li ese reagovati fanatino, kada i koliko dugo, zavisi od vie inilaca: od uroenog temperamenta,karaktera, uticaja rane porodine sredine, inteligencije, skladnog ili neskladnog odnosa izmedjuetiri osnovnih psihikih funkcija (miljenje, oseanje, uvstvovanje i intuicija), uticaja drutva,podlonosti ili otporu sugestiji ili autosugestiji (koji imaju silnu energetsku snagu u oveku) itd... ovek ipak nije samo bie fantazije i fantazma, ve i misaono bie, bie ideja. Kako ondazadovoljiti oba bia u oveku, obe osnovne potrebe: stei osnovnu misao ili ideju vodilju, i uisto vreme biti konstruktivno zanet njome? Ove prirodne potrebe u oveku najuspenijezadovoljava religija, a isto tako uspena je i politika. Tu revnost ili fantazam dolaze do svogpunog izraaja, unosei u ljude, narode, drutvo i istoriju, blagoslov ili prokletstvo. Ni u jednomdrugom podruju ljudskog delanja ovek ne polaze tako osetljiv ispit savesti, kao kad je obuzetBogom ili politikom.

5 / 8


I kako onda razlikovati revnost od fanatizma? Hristove su rei: Po plodovima njihovimpoznaete ih. Drvo dobro dobre plodove raa, a ravo samo rave! Kada govorimo o religiji, nije tesko prepoznati revnosne vernike. Istinska revnost odaje sesmirenou i skromnou, blagou i opratanjem, nepokolebljivom verom i nadom u Hrista,verom koja se nikad i nikome ne namee, razumevanjem drugih ljudi i srcem i umom. Svesuprotno od ovih vrlina prepoznaemo u ponaanju, izrazu lica, i delanju fanatinog oveka.Kako treba da se ponaa revnosni ovek kad se sretne, suoi ili sukobi sa fanatikom? Sadubokim razumevanjem, sa oseanjem i hrianskim saaljenjem, sa sposobnou razlikovanjagreha od grenika. Jer iza nesrene maske fanatika krije se strah i oseanje velike slabosti,nesigurnost i potreba za nadkompenzacijom inferiornosti. Meu fanaticima je veliki brojneurotiara, psihopata i psihotiara. I najzad, bitna razlika izmedju fanatinog i revnosnog vernika je u tome to revnosan ovekcelog ivota preobraava sebe, a fanatian tei da preobrazi druge. Bitno je praviti razliku izmedju samosvesti i gordosti. Samosvest se u psihologiji definie kaosvest o samom sebi, o svojoj egzistenciji. ovek je jedino bie koje je svesno i samosvesno.On do svoje samosvesti dolazi relativno rano, negde oko tree godine, zahvaljujui pokliu kojine dolazi spolja, vec iznutra, iz njega samog, iz same sutine njegovog Bogolikog bia: Ja samja! To je pokli koji mnogo podsea na Jahveovo javljanje Mojsiju: Ja sam onaj koji jesam! Samosvest je onda neophodan stupanj u razvoju jer ona oznaava izlazak individue iz roda,krvi i mase , iz anonimnosti kolektiva i paganstva, put osveivanja sebe kao bogolikog bia,kao dela Boije zajednice, kao osveenog bia sa odreenim smislom i ciljem u ivotu. Bezrazvijene samosvesti nema ni pristupa slobodi, ni slobodi biranja, ali onda je i ovekov prilazBogu optereen strahom i ropskom pokornou. Nedovoljno razvijenu samosvest kod ovekakoristili su oduvek svi vlastodrci sveta kako bi narod drali u strahu, ali ne u strahu pred Bogomvec pred njegovim loim zamenicama na zemlji, koji sebe uzdiu na stepen boanstva. Najjednostavnije bi bilo rei, polazei od tradicije Starog i Novog zaveta, da je gordost pragreh, dok je neposlunost Adama i Eve prema Bogu praroditeljski greh, izvedeni, posledinigreh. Zavoenje prvih ljudi dolo je spolja, od vrhunskog zavodnika, palog anela Lucifera (adoslovno nosioca svetlosti), koji je rekao: Uiniu sebe jednakim Svevinjem i povukao zasobom kolebljive prve ljude. Lucifer se inae protiv Boga pobunio zbog zavisti. Gordost jeoduvek bila u prisnoj vezi sa zaviu. I zavist i gordost predstavljaju osnovno preljudsko,vanljudsko i ljudsko zlo. Josif Brodski je zlo ovako objasnio: Zlo je vulgarnost. Koren svih zalaje teorija da si ti bolji od nekog drugog. Ljudi misle da su bolji od drugih i da im vie pripadanego drugima. Tu poinje zlo. Melani Klajn tvrdi da dete veoma rano poinje da osea zavist, ali to naravno, ne znai da eono celog svog ivota biti zavidljivo. Svakako da ovek nekada u ivotu pokazuje zavist.Jednostavno, u osnovi svakog ovekovog sagreenja prisutni su zavist i gordost, a gordost jejedan od sedam smrtnih grehova, stavljen na prvo mesto. Najpre, to je najstariji ljudski ipreljudski greh, a i svi ostali gresi su u primetnoj ili manje primetnoj vezi sa ovim prvim grehom.

6 / 8


Sinonimi za gordost u srpskom jeziku su: oholost, bahatost, uobraenost, samoljubivost,nadmenost, razmetljivost, obest...Sama ova brojnost sinonima ukazuje na starost i dubinu,raznolikost ispoljavanja, upornost trajanja i tvrdokornost odravanja gordosti kao pragreha ipraroditeljskog greha. Samosvest, kao Boija blagodet i dostojanstvo dato je oveku kako bi koraao sigurnomstazom i sigurnim korakom ka Bogu, a gordost je izopaena samosvest, koja gura oveka saBoije na lucifersku stazu, uvek sa mogucnou da se (prepoznavanjem greha i kajanjem)ovek vrati na pravu stazu. esto je borba izmedju samosvesti i gordosti u nama doivotna;odluan znak u ovoj borbi je njeno osmiljavanje. Treba takoe praviti razliku izmeu straha i strahopotovanja prema Bogu. Svi se ljudi neegboje. Prenatalni psiholozi piu da se ljudski embrion u majinoj utrobi gri kad preti nekaspoljanja opasnost, ili kada se majka neeg jako uplai. Strah nas ne naputa itavog zivota, anekad je i sam in umiranja praen traumom. Strah oseaju i biljke kada im preti unitenje,dokazali su fitolozi. Strahovi se razlikuju od mesta, vremena i doba starosti. Strahovi u detinjstvu i u adolescencijimogu da budu veoma jaki i da ostave trajne posledice na razvoj oveka. Naravno da nisu svistrahovi neurotine ili psihotine prirode, ve postoje i prirodni i opravdani strahovi (strah odzemljotresa, erupcije vulkana, poplava, poara...), koji imaju bioloku funkciju slue kaoopomena i zatita od opasnosti. ovek je uvek verovao u onostrane i natprirodne sile: ove sile ili bogovi mogu biti naklonjeni ilinenaklonjeni prema ljudima, a najee su oni bili ambivalentni, koji poseduju dobru i loustranu svoga bia, pa su se tako, krajnje udljivo i nepredvidivo ponaali prema oveku. Zbogtoga je ovek stalno morao da smilja naine kako da umilostivi ove natprirodne sile, ne samoda bi se ublaila njihova srdba, vec i da bi se bolje upoznala njihova stvarna priroda. Ovakvoljudsko oseanje u odnosu na bogove, otkrilo je ljudima put boljeg poznavanja, a onda i laganoovladavanje zakonima prirode. Sve to je reeno o strahu kod ljudi, odnosi se i na njegov strah prema Bogu. Paganski ovek,prisutan i danas u nesvesnom, kolektivnom biu, kada veruje u Boga, plasi ga se kaonemilosrdnog sudije koji stalno kontrolie njegove misli i postupke, kanjavajui ga za prestup.Kada ovek ne veruje u Boga, on tada nesvesno, svoj prirodan strah od Boga zamenjujenajrazliitijim manifestacijama straha iz vidljivog i nevidljivog sveta. Otkrivanjem novozavetnogHristovog bia u sebi, njegov prastari paganski, delimino i starozavetni strah od Boga uspenose zamenjuje strahopotovanjem prema Bogu. Razlika izmeu straha i strahopotovanja prema Bogu je u tome to se strah osea premaOnome ega se bojimo, a strahopotovanje prema Onome koga volimo. to je ira i dubljaljubav u oveku, ne samo prema Bogu, ve i prema ljudima, okolini i svetu uopte, to je manjinjegov strah a vee strahopotovanje prema Bogu. Samo ljubav moe da nas odri budnim namestu gde ce nas strahopotovanje prema Bogu spreiti ne da naljutimo Boga, vec da ga neoalostimo. U jutarnjoj hrianskoj molitvi kae se: Gospode, naui nas da u toku dananjegdana nikoga ne razgnevimo i oalostimo.

7 / 8


Svi nai psihiki problemi i duhovni su problemi, ak i kada su telesne prirode. Mi smo kaoduhovna bia odgovorni za sva zbivanja koja se odigravaju u naoj duevnoj i telesnoj sferi.Nasi najei psihiki problemi proishode iz naeg odnosa sa ljudima, najee sa onima kojisu nam najblii, u porodici i na radnom mestu. Nai odnosi sa drugim ljudima, meutim, zaviseuglavnom od naeg odnosa sa samim sobom. Da li uopte osoba eli da prepozna stvaran uzrok problema u sebi, ili ne eli, tako to ce gapotisnuti u nesvesno prvo je znaajno pitanje koje treba da postavi sebi osoba koja imapsihike probleme. Drugo je znaajno pitanje koje treba osoba koja je prepoznala u sebipsihike probleme sebi da postavi je da li moe da ih rei sama ili ne moe. Ako zakljui da nemoe da ih rei sama, postavlja sebi tree pitanje da li da se za pomo obrati psihijatru iliduhovniku. Ukoliko ovek nije religiozan, svakako e se za pomo obratiti psihologu, psihijatru ilipsihoterapeutu. Religioznom oveku je tee, naravno, da donese odluku. U zapadnoevropskimzemljama vernik se obraa religioznom psihoterapeutu. Ispovedanje i prieivanje spadaju u sedam svetih hrianskih tajni, pa svaki hrianski verniktreba da ih izdrava. Ispovest u hrianstvu ne bi trebalo da bude prinuda li samo spoljanjadunost vernika. ovek dolazi na ispovest duhovniku kada je nesto zgreio i prepoznao svojgreh, tj. kada oseti unutranju potrebu za ispoveu, a ima elju da se nekom bliskom poveri.Ipak, hrianski ispovednici odavno znaju da ispovedanje, i kada je iskreno, ne mora da znai ikajanje. U jevrejskoj religiji, i u praksi stare hrianske crkve, postojale su dve vrste ispovedanja:unutranje i spoljanje. S vremenom, poto je kod ljudi bilo sve manje vere i odnos prema Crkvise hladio, jaao je zahtev, prvenstveno u rimokatolikoj crkvi, da se vernici obaveznoispovedaju u pravilnim vremenskim razmacima a i po svojoj sopstvenoj potrebi. Pravoslavna crkva je u nemanjicko doba takode negovala praksu ispovedanja koje su se drali isrpski vladari i vojna i civilna lica. ak ni za vreme robovanja pod Turcima nije zanemarena usrpskom narodu praksa ispovedanja, povezana sa svetom tajnom priea. Poznato je da jenarod pred hrianske praznike kilometrima peaio da bi doao do nekog manastira ili crkve ida bi se priestio i ispovedio. Prvi ozbiljan udar ovoj tajni nanet je u XVI veku, kad je izvedenapoznata Luterovska revolucija. Od tada pa do danas odnos vernika prema Bogu uprotestantskoj crkvi je lian, bez posrednika, odnosno bez ispovednika. Protestanti ne priznajuispovest kao svetu tajnu, jer ne prihvataju da svetenik, odnosno Duh Sveti kroz njega, prilikomizvravanja akta ispovesti moe da oprosti grehe oveku.

8 / 8

Documents

psihologija religije.pdf