1

Psihologija - uvod za nepsihologe

1. semestar

Bojana Škorc

Fakultet likovnih umetnosti Bskorc@yahoo.com

Beograd, Rajićeva 10 Lista pitanja 1. Smisao empirijske psihologije 2. Svest kao predmet psihologije sprema se iz „Naše namere i osećanja“ 3. Nesvesno kao predmet psihologije sprema se iz „Naše namere i osećanja“ 4. Ponašanje kao predmet psihologije sprema se iz „Naše namere i osećanja“ 5. Organske osnove psihičkog – Mozak 6. Odnos nasledja i sredine 7. Nasledni faktori 8. Sredinski faktori 9. Inteligencija 10. Raspodela inteligencije 11. Struktura inteligencije 12. Uticaji na inteligenciju 13. Psihologija ličnosti – teorije crta 14. Tipovi i tipologije 15. Jungova tipologija 16. Temperament 17. Karakter 18. Teorije ličnosti - Frojd 19. Jungova teorija ličnosti 20. Teorija ličnosti Eriha Froma 21. Levinova teorija polja 22. Emocije (osećanja) 23. Afekat i afektivni ton 24. Činioci emocionalnog razvoja i dečije emocije 25. Teorije emocija 26. Kognitivni faktori i emocije 27. Motivacija i uzročnost ponašanja 28. Homeostazis ili ravnoteža 29. Podela motiva

2

30. Glad i žeđ 31. Seksualni motiv 32. Roditeljski motiv 33. Hijerarhija motiva Abrahama Maslova 34. Kriterijumi normalnosti 35. Neuroze 36. Psihoze 37. Mentalna higijena i terapija 38. Učenje 39. Pamćenje 40. Mišljenje 41. Kreativno mišljenje (sprema se iz “Kreativnost u interakciji”) 42. Konvergentno i divergentno mišljenje (sprema se iz “Kreativnost u interakciji) 43. Svest 44. Snovi 45. Meditacija 46. Hipnoza 47. Psihoaktivne supstance 1. SMISAO EMPIRIJSKE PSIHOLOGIJE ŠTA JE EMPIRIJSKA NAUKA U nedoumici oko toga kako da odredimo kriterijume istine, psihologija kao nauka se poziva na iskustveno opažanje – empiriju. To znači da kada pristupamo ispitivanju sveta ili čoveka, oslanjamo se na iskustveno proverive činjenice. One čine osnov naučnog saznanja na kome se gradi naučna građevina. Makoliko složene naučne konstrukcije imamo stvorene danas, polazište bi im trebalo da bude iskustvena činjenica, takođe, one se opet mogu svesti na činjenično potvrdive posledice. To je suštinsko određenje naučne misli u okviru empirijske nauke. Osnovni instrument u traganju za istinom je eksperimentalna provera. Ovo je bilo neophodno uvesti u nauku o čoveku jer empirijska zasnovanost nalaza je minimum oko koga se svi moramo slagati: činjenica je činjenica, a kako će se naše tumačenje nadovezati na tu činjenicu je stvar teorije koju zastupamo.

Teško je, ako je uopšte i moguće, okriti jasne početke nauke zbog toga što se naučna misao razvila iz svog opšteg, prednaučnog korena, pa tako oštra granica između naučnog i ne-naučnog ne postoji. Uobičajeno otvaranje naučnih tema počinje sa korenima koji sežu u misao Antičke Grčke. Razlozi za to su u tome što je grčka misao veoma rano beležena, što nam je geografski i kulturno bliska, što se njeni tragovi prepoznaju u savremenom mišljenju i zato što se kasnija evropska misao oslanjala na nju i nadovezivala se na nju. Opšte je uverenje da je u davnim vremenima postojala jedna univerzalna filosofija (pogled na svet) koja je u sebi sadržala sve klice iz kojih će se kasnije razviti posebne, specijalizovane grane ljudske misli. U opštem sistemu, razumevanje čoveka je bilo isto što i razumevanje vasione, prirode ili natprirodnih svetova. Čak do srednjeg veka, ono što će kasnije biti nauka je bilo neraskidivo povezano sa alhemijom, astrologijom, mističkim učenjima, teologijom, umetnošću, lečenjem i drugim poljima misli i delatnosti. Postepeno razvijanje i specijalizacija je uspostavljala posebno polje interesovanja za svaku posebu oblast. Ono što bi u Antičkoj Grčkoj bilo uobičajeno – na primer objašnjavati bolest razumevanjem božijih zakona ili usklađivanjem sa harmonijom planeta, danas je sasvim

3

nezamislivo. Ipak, mnogo toga je trajnog i univerzalnog u istoriji ljudske misli, kao što je težnja ka otkrivanju istine u okviru celine sveta, vasione, živog sveta ili čoveka. POČETAK PSIHOLOGIJE Psihologija se pojavljuje kao filozofska disciplina od samih početaka filozofije kao nuke. Tačnije, u početku, u opštem shvatanju, istraživanje čoveka nije bilo odvojivo od istraživanja sveta. Psihologija je bila filosofska disciplina koja se bavila ljudskom dušom - onim što se u njoj nalazi, procesima koji se odvijaju u njoj i oko nje, promenama, težnjama... U okviru filosofije nauka o duši koristila se postupcima koje je imala na raspolaganju - spekulativnim mišljenjem i zaključivanjem. Termin psiha je grčkog porekla i vezan je za pojam duše. Kao i njen latinski parnjak anima, psiha znači dah - treba znati da je prevod drevnih pojmova na savremeni jezik ograničen jer su značenja drevnih jezika opštija i potiču iz drugačijih iskustvenih okvira. Identifikovanje duše sa nečim lakim, prozračnim, gasovitim ima drevne korene. Kulture stare Kine, starog Egipta, Mesopotamije, Grčke i Rima, stara slovenska verovanja, mnogobožačke religije i Hrišćanstvo, predstavljaju ljudsku dušu na sličan način. Duša je naš dvojnik za vreme života i napušta nas u izuzetnim situacijama kao „vetar, para, dim ili leptir, muva, ptica“ (Slovenska mit.). Shvaćena je kao jedan deo čoveka koji se u budnom stanju i dok je čovek živ, nalazi vezan za telo ali noću dok sanjamo, u toku religioznih ekstaza, u toku smrti, u toku putovanja duše – duša kao laka koprena izlazi iz tela i kreće se po svetu. Stari Kinezi čak ne preporučuju naglo buđenje spavača - može se desiti da duša ne stigne na vreme da se vrati. Jedan psiholog figurativno govori „Svi negde jurimo, toliko jurimo da naša duša neće moći da nas stigne pa ćemo ostati bez duše“ (Savić iz Psihološke novine, novembar, 2006). U simboličnom obliku duša se predstavlja kao vazdušasti oblik, često lebdeća i sa krilima. Ona je povezana sa materijalnim svetom ali ima drugačije karakteristike – prolazi kroz čvrste predmete, leti, postupa prema duhovnim a ne fizičkim zakonima i slično. U slovenskom predanju ponekad zadobija oblik malenog čoveka prozirnog tela ili deteta sa krilima. Među životinjama, nju simbolizuje leptir, lak, kratkog života ali biće koje prolazi kroz metamorfoze i koje je večito zbog svoje promenjivosti. U Hrišćanstvu će se leptir naći kao slika uskrsnuća i besmrtnosti kroz promenjivost stadijuma život – smrt - vaskrsenje, zbog čega se ponekad sreće na ruci Hrista kao deteta (Slovenska mitologija). Shvatanja šta je duša su, naravno, veoma različita, kako kroz epohe, tako i kroz ljudske zajednice. Ipak, postoje neka opšta mesta koja se kao univerzalne ideje ponavljaju u većini ovih uverenja, kao što je to slučaj sa gasovitom prirodom duše. Duša se shvatala kao složena celina koja se sastoji iz različitih elemenata – staro jevrejsko verovanje deli dušu na dve težnje: višu (nebesku) i nižu (zemaljsku), dva principa (muški i ženski) koje treba ujediniti u ruah (dah ili duh). Pitagora razlikuje psihu (životna snaga), osetljivost (čulno opažanje) i nus (intelekt). Aristotel govori o pasivnom intelektu i aktivnom intelektu koji stremi logosu (ideja, plamen uma) ili Bogu. Pneuma (spiritus) je kod Rimljana princip života i misli – predstavljen kao vazduh koji gori čistom, nebeskom vatrom. Sveti Pavle govori o duhu (pneuma), duši (psihe) i telu (soma). Kod svetog Augustina srećemo duh i meso, tj. slojevitost duše, ideju da su različiti slojevi duše poređani u nekakvom uređenom odnosu. U analizi simbolike boja Lišer (Lišer, M,)

4

pominje plamen duha kao simbol koji ima bogato polje značenja, on u jasnom plamenu izbija iz ljudskog uma i zrači svetlost. Zajednički imenitelj teološkog razumevanja duše bila je metafizika – ono što je nepristupačno naučnom metodu ostajalo je u međama duhovnog sveta oko koga je podizan bedem oprezne bojažljivosti. „Jedno od moćnih sredstava za odvraćanje od promene, pa tako i novog, bilo je stavljanje radoznalosti na listu poroka u srednjem veku (Blumenberg, 1973/2004:253 iz Jovanović, 2007). Zato je jedna od motivacionih pretpostavki novog veka bilo rehabilitovanje i opravdavanje radoznalosti. Privilegovan predmet radoznalosti novovekovnog čoveka, postao je upravo sam čovek.“ (Jovanović, 2007)

Da bi se dalje gradila istraživačka delatnost, vidimo, nauka je morala da sačeka promenu klime u kojoj napreduje ljudska misao da bi se psiha (duša, duh, logos, ideja) našla u njenom fokusu. Odvajanje psihologije od svoje majke filosofije je bio dug proces kome je teško odrediti početnu ili krajnju tačku. Zato je dogovorno prihvaćeno da se rođendanom psihologije smatra momenat otvaranja prve Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju u Lajpcigu, u Nemačkoj, 1897. godine. Početak samostalne psihologije je momenat kada je ona u svoje postupke uvrstila eksperiment ili empirijsku (iskustvenu) proveru svojih hipoteza. To u okvirima filosofije nije bilo moguće. Osnivač prve laboratorije bio je Vilhelm Vundt, istraživač i osnivač škole u psihologiji koja se naziva strukturalizam. Vunt je u istraživanje čoveka uveo proveravanje, merenje, uredno beleženje. «Psihologija ima dugu prošlost, ali kratku istoriju» Ebinghaus (Zimbardo, 1995), tačnije, istorija interesovanja za unutrašnji život čoveka je mnogo duža od istorije samostalne psihologije. Promene koje je otvaranje laboratorije donelo bile su mnogostruke – objekat istraživanja postao je čovek sa konkretnim pojavama kao što su brzina reakcija, čulna osetljivost, refleksni odgovori i slično. Danas je uobičajeno da se o psihologiji i istraživanju duha govori kao o dominantno eksperimentalnoj nauci koja svoja dostignuća ili nalaze podvrgava neprekidnom proveravanju. Neprestana naučna sumnja u nalaze se, za razliku od istraživanja čoveka u okviru drugih oblasti, u psihologiji smatra pokretačkom energijom koja vodi nauku u potrazi za istinom o čoveku i bogatstvu njegovog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Psihologija je tako kroz svoj razvoj od teorijske i spekulativne nauke postala u današnjem trenutku dominanto eksperimentalna nauka ali ne napuštajući svoje filozofske i uniterzalne korene.

Nauke su podeljene međusobno na osnovu dva dominantna kriterijuma - toga šta proučavaju (predmet) i kako proučavaju neko polje (metod). Uopšteno rečeno, psihologija je nauka koja proučava psihički život i psihičke pojave na objektivan, proveriv i sistematičan način. Mnogo različitih pristupa i autora bavilo se izborom najvažnijih predmeta psihološke nauke, najopštiji zajednički stav je da psihologija proučava psihički život i ponašanje čoveka i životinja. Psihički procesi prema kvalitetu mogu da budu kognitivni, emocionalni ili voljni (konativni). U skladu sa uverenjima naučnika i njihovim sistemom znanja, može se razlikovati više krupnijih polja (pravaca) u psihologiji koji se nazivaju škole – pomenućemo neke od važnijih. Takođe, razlikujemo nekoliko različitih predmeta kojima se psihologija bavila ili se još uvek bavi, od kojih će biti predstavljeni svest, nesvesno i ponašanje kao objekti istraživanja.

5

OPŠTI PREDMETI PSIHOLOGIJE (Sprema se iz „Naše namere i osećanja“ P. Ognjenović) 1. Svest kao predmet psihologije

Svest je enigma za istraživače kako pre a tako i posle uspostavljanja samostalnosti psihologije. Svest je holistički (celovit) fenomen koji se predstavlja kao unutrašnje polje u kome se odvijaju mentalni događaji. Jedan od prvih i najpoznatijih istraživača svesti u psihologiji kao samostalnoj nauci je bio Viljem Džejms. On je pokušavao da istraži procese i elemente iz kojih se svest sastoji. 2. Podsvest kao predmet psihologije Ova oblast psihologije ima svoju predistoriju u razvoju tretmana mentalno obolelih osoba a nastavila se radovima psihoanalitičke škole. Iako Frojd nije bio prvi koji je otkrio podsvesno i nesvesno, bio je sigurno najznačajniji naučnik u oblasti izučavanja zakona podsvesnog i njegove strukture. Osnovao je školu psihoanalize i bavio se pitanjem mentalnog zdravlja. Metoda lečenja poremećaja je nazvana psihoanalitička metoda. 3. Ponašanje kao predmet psihologije Uvođenje ponašanja i spolja merljivih, vidljivih pojava kao predmet posmatranja je nastalo iz težnje da se u nauku o čoveku uvede što objektivnije, pozitivno znanje. Ovaj pravac je nastao kao reakcija na neempirijske, neproverive i univerzalne pretpostavke u psihologiji. Ideja bihejviorizma je u svom početku bila direktno pod uticajem ruske fiziološke škole i Pavlovljevih nalaza. Ruska fiziološka škola je, kako znamo, svoja istraživanja refleksnih odgovora i uslovljavanja reagovanja, proširila preko granica fizioloških nalaza i izvodila univerzalne zaključke koji su težili da obuhvate psihološko reagovanje. Više se nije govorilo o refleksnoj reakciji nego o učenju na osnovu stvaranja asocijativnih puteva. Osnovnu ideju da je psihički život čoveka, njegovo iskustvo i učenje zasnovano na automatskom stvaranju refleksnih veza, američki naučnici su sa entuzijazmom prihvatili i razradili u nove pristupe koji su stvaranje veza videli kao osnovu celokupnog ljudskog ponašanja. Pošto je ponašanje definisano kao skup telesnih, merljivih promena, objekat nauke postaju ove promene. Mašta, mišljenje, snovi, moralno rasudjivanje i mnoge druge psihološke pojave nisu u ovakvom koncetpu moge da ostanu objekat posmatranja, proglašene su tzv. mentalističkim pojmovima i proterani iz oblasti istraživanja. Bihejviorizam je odredio predmet istraživanja kao objektivni, fiziološki fenomen. Najpoznatiji predstavnici su Votson (Watson) i Skiner (Skinner). PRAVCI U PSIHOLOGIJI Strukturalizam čiji je osnivač Vundt, je pravac koji teži da pronađe osnovne elemente (strukturu) psihičkog života, ličnosti, svesti i slično. Model otkrivanja istine putem okrivanja elemenata, građe nečega je pozajmljen iz prirodnih nauka koje su u Vundtovo vreme beležile veliki prodor i uspeh. Vundt i njegovi savremenici u potrazi za

6

strukturom koriste eksperiment i novu metodu nepoznatu prirodnim naukama - introspekciju (samoposmatranje). Tu se od učesnika u istraživanju traži da svesno posmatraju svoje unutrašnje doživljaje i da na osnovu izveštavanja o njima ponude uvid u unutrašnju psihičku ravan. Cilj je bio otkrivanje sadržaja normalne, budne svesti - fundamentalnih elemenata mentalnog iskustva, a to znači strukture uma. Strukturalizam je pokušaj da se na uređen način, kontrolisan način, uđe u svet psihičkog. Funkcionalizam je pravac koji istražuje svest kao proces koji je u neprekidnom odnosu sa okruženjem u kome se nalazi. Funkcionalisti se interesuju za učenje, adaptaciju ogranizma na sredinu, praktične aspekte razumnog delovanja. Od osnovnog značaja je uloga psihičkih funkcija u zadatku prilagođavanja i opstanka. Funkcionalizam pokušava da sagleda čoveka u odnosu prema okruženju i ne pridaje primarni značaj građi, elementima i kontroli eksperimentalne situacije, tačnije, nije više pitanje šta su elementi koje otkrivamo. nego čemu to služi. Funkcionalisti smatraju da je pažljivo posmatranje vrednije od zbira testovnih rezultata. Predstavnici su Viljem Džejms, Tičener i Džon Djui. Geštalt psihologija je nastala kao kritika strukturalizma ali i konstruktivan način prevazileaženja ograničenja strukturalističkog vidjenja procesa u čoveku. Dok je strukturalizma zasnovan na ideji da je naša svest i procesi u njoj zasnovana na povezivanju ključnih elemenata na osnovu zakona povezivanja, i da je stoga dovoljno poznavati elemente procesa i načine njihovog vezivanja u celinu, geštalt ideja polazi od suprotnog stava. Geštalt zastupa ideju da je celina naših doživljaja nešto kvalitativno drugačije od sume elemenata. Kao što hemijski elementi čine jedinjenja - stupajući u međusobne kombinacije, gube svoje pojedinačne osobine i stvaraju nov zajednički kvalitet, isti zakon važi i kod složenih saznajnih procesa kao što je, na primer, mišljenje ili opažanje. Na osnovu toga je škola i dobila ime (gestalt – celina, raspored). Prema ovoj ideji, pokušaj da se psihičke pojave analiziraju preko elemenata je unapred promašen poduhvat - tako se izgubi najvažnija, suštinska odlika iskustva a to je celovitost, organizacija, sklop (složaj). Geštaltisti pokazuju da ni jedan doživljaj nije nepromenjiv i apsolutno dat u svesti čoveka nego je uvek pod uticajem celine, odnosa između elemenata. Čovek i životnje opažaju u relacijama a ne u apsolutnim merama. Kako to znamo? Zamočimo ruku u mlaku vodu i naš doživljaj će zavisiti od toga šta se desilo pre toga. Ukoliko smo izvesno vreme držali ruku u hladnoj vodi, mlaka će nam delovati kao topla, a ukoliko smo pre toga držali ruku u vrućoj vodi, mlaka će nam delovati hladno. Ono što doživljavamo nije neutralan osećaj, nego odnos između osećaja. Zamislimo čoveka normalnog rasta na košarkaškom terenu, među profesionalnim košarkašima. A zatim tog istog čoveka među Pigmejima. U jednom slučaju će delovati kao kepec a u drugom kao div. Radi se, međutim, o istoj visini. Naš doživljaj zavisi od odnosa, relacija u perceptivnom polju a ne od apsolutnih veličina oseta. Najveći doprinos geštalt psihologija daje u oblasti istraživanja vizuelnog opažanja - organizacije opažaja, odnosa između figure i pozadine, zakona formiranja opažaja, kontrasta, forme, iluzija itd. Geštalt je izvršio snažan uticaj na Bauhaus školu u umetnosti.

7

Biheviorizam je pravac u psihologiji koji teži da se bavi isključivo merljivim, vidljivim, spoljnjim psihičkim pojavama kao što su mišićne i žlezdane reakcije. Ime je dobio od reči behaviuor - ponašanje, jer je osnovni objekat istraživanja ljudsko ponašanje. Biheviorizam je dugo vremena bio dominantan pravac ali i način shvatanja psihičkog života isključivo kao ponašanja. Tako mišljenje, svest, sanjanje, govor i druge funkcije - postaju nelegitimni objekti za istraživača jer se ne mogu direktno spolja opaziti. Prema osnivaču i najpoznatijoj figuri ovog pravca, Džonu Votsonu, oni aspekti individue koji se ne mogu direktno opaziti nisu od interesa za psihologiju a sva ponašanja su rezultat učenja uslovljavanjem. Sve što činimo, činimo zarad cilja, svako ponašanje je instrument da bi se do nečega stiglo. Votsonov eksperiment sa uslovljavanjem (mali Albert) biće predmet poglavlja o emocijama. Njegov uticaj na savremenike je bio ogroman i sa velikim posledicama. On preporučuje majkama da ne grle, ne ljube decu, niti ih uzimaju na krilo: "Ako baš morate, poljubite ih u čelo pre spavanja kada vam kažu laku noć. Rukujte se sa njima ujutru." (Votson, 1928) Iako vrlo problematične vrednosti u domenu socijalne i dečije psihologije, bihejviorizam je najveći doprinos dao u oblasti istraživanja uslovljavanja i učenja kod životinja. Zbog svoje praktične primenjivosti, ovaj pravac i danas ima znatnog uticaja, posebno u američkoj psihologiji, uprkos činjenici da se svojim sredstvima i ciljevima često odvajao od humanosti. Psihoanaliza spada u najpoznatiji i najšire primenjivan pravac u psihologiji. Osnovao ju je Zigmund Frojd u Beču, krajem 19-og i početkom 20-og veka. Iako je kao škola nastala u okviru medicine, psihoanaliza predstavlja pravi početak i osnov savremene kliničke psihologije. Osnovne svoje ideje psihoanaliza razvija u polju proučavanja podsvesti, strukture ličnosti, seksualnog razvoja, nastanka neuroza, analize umetnosti i slično. Frojdu pripadaju zasluge za uvođenje tema podsvesti, nagona, zabrana, potiskivanja, snova, psihoanalize umetnosti i drugih tema u oblast nauke. Suštinske ideje teorije su da je čovek pod daleko jačim uticajem nesvesnih težnji i nagona nego što se veruje, te da ovi unutrašnji sadržaji i mehanizmi imaju svoje zakonitosti, funkcije u ličnosti i da zapravo dominiraju čovekovim ponašanjem i osećanjima. Frojdova teorija ličnosti ne samo da je nepovratno izmenila pogled na čoveka, nego je i unapredila i postavila na humaniju osnovu pristup mentalnom oboljevanju, jer se ono prvi puta videlo kao logičan odgovor na životne okolnosti u kojima je osoba rasla. Smatra se da ni jedan drugi pravac kao ni autor nije izvršio tako snažan uticaj na psihologiju i kompletan društveni momenat u kome je delovala. Bez obzira na burne kritike i revizije koje je teorija istrpela, do danas je ostala sigurno najuticajniji psihološki pristup - kako u oblasti psihologije i medicine, tako i u širokom polju socijalnih nauka i umetnosti. Kognitivna psihologija je u usponu od 50-ih godina 20. veka. Za ovaj pravac je karakteristično da je usko povezan sa praktičnim istraživanjima i potrebama, kao i da koristi multidisciplinarne naučne nalaze – najčešće iz tehničkih nauka, medicinskih nauka i bioloških nauka. Centralni interes je istraživanje saznanja (saznajnih procesa ili kognitivnih procesa) – pažnja, mišljenje, pamćenje, očekivanje, rešavanje problem-situacija, maštanje i svest. Prema ovom konceptu, osoba reaguje na svet ne samo na objektivan način, kao rezultat objektivnog odnosa sila u svetu, nego i u skladu sa objektivnom realnošću unutar čoveka, individualnim unutrašnjim svetom misli koji takođe ima zakonitosti – zakoni mišljenja, memorisanja, rekognicije, formalnog

8

mišljenja, prepoznavanja objekata, percepcije itd. Kognitivna psihologija koristi i razvija eksperimentalne pristupe i laboratorijska istraživanja saznanja. U potrazi za odgovorima na pitanja o čoveku, kognitivna psihologija se koristi merljivim pojavama i objektivnimpostupcima. Savremena psihologija

Savremena psihologija više nije omeđena školama kako je to na početku njene samostalnosti bilo. Svaka promena bila je obeležena dobrim i lošim posledicama. Dobra strana osamostaljenja psihologije bila je uvođenje eksperimentacije i proveravanja, što je omogućilo veliki prodor znanja u do tada nepristupačnu oblast. O lošoj strani se danas manje govori ali ona i dalje ostaje vidljiva: savremena psihologija koja je krenula u proces specijalizacije i rasparčavanja znanja o čoveku, sve više pojedinačnih informacija o čoveku sve teže uklapa u celovitu sliku. Događa se da mnogo vrednih stvari otkrijemo u jednoj oblasti istraživanja ali to ne uspemo da uklopimo u celovitu teoriju ličnosti. Uvid u celovitost, bogatstvo ljudskog bića, bio je moguć sa stanovišta filosofije ali je veoma otežan sa stanovišta na primer, psihologije propagande, psihologije marketinga, fiziološke psihologije i slično. Dominirajuća slika čoveka danas je fokusirana na neki od njegovih segmenata ali je celinu iza toga teško (ponekad i nemoguće) videti.

Kao reakcija na dominaciju i obožavanje kontrolisanja i metode u proučavanju čoveka, krajem 20. veka se pojavljuje koncept kvalitativnih studija u psihologiji, tj. pokušaj uvažavanja predmeta koji se istražuje, uvažavanja subjektivne dimenzije čoveka, realnog životnog okruženja čoveka i okruženja u kome se izvodi istraživanje. Iako je još uvek dominantan deo akademski priznate psihologije isključivo određen metodom (kvalitativna istraživanja se uglavnom ne priznaju kao legitimni postupci), pokušaj uvođenja šireg, manje striktnog i otvorenijeg naučnog postupka ne prestaje, i u ovom momentu u psihologiji „kvalitative studije dižu glavu“, što će označiti početak povratka opštosti u psihološko polje.

Psihološka istraživanja čoveka i njegovog okruženja su specijalizovana i zbog toga koncept čoveka zavisi od teorije u koju verujemo. Jedan od zadataka kursa psihologije je da ponudi uvid u veći broj različitih teorija i nalaza, kako bi studenti imali mogućnost da se upoznaju sa naukom a ne da se opredeljuju u okviru nje. Što više ideja susretnemo, otvorenije nam je polje razumevanja čoveka.

5. ORGANSKE OSNOVE PSIHIČKOG - MOZAK

Ovaj odeljak se bavi drevnim pitanjem – gde je duša? Ako ovo pitanje postavimo pripadniku nekog plemena Južne Amerike, ili trogodišnjem detetu, najverovatnije će nam pokazati na stomak. Kasnije, kako odrasta dete će misao, dušu, pažnju i slično postepeno locirati u glavu. Stari Grci i Jevreji su dušu i um smeštali u dijafragmu jer su primetili da je stanje svesti usko povezano sa funkcijom disanja (Grew, 1963).

Drevna i naivna uverenja povezuju pojmove duše i glave. Vizuelni prikazi duša obično imaju detaljisanu glavu a ostali delovi tela su pojednostavljeni ili sasvim stilizovani. Anđeli na freskama se ponekad prikazuju samo kao glave sa krilima (verovatno simbolišući čistu dušu). Budisti veruju da duša ulazi u telo ili izlazi iz njega kroz glavu i to kroz sasvim određen kanal na njoj (temeni i čeoni deo).

9

Zbog zabrane eksperimentisanja i naučne eksploracije, posmatranje mozga je mirovalo 2000 godina. Ali se u istoriji relativno brzo pojavilo uverenje da on ima veze sa umom i svešću „neki veruju da lomna duša tu stanuje“ (Šekspir iz Grew, 1963).

Dekart je uveo ideju da bez-prostorni um deluje na telo preko mozga, i da to čini preko jedne sasvim posebne strukture – pinealne žlezde. U mozgu se, veruje on, odvija preklapanje duha i materije. Kasniji naučnici su ovo proglasili dualizmom, pa Hobs uvodi kao kritiku ideju da se misao prozvodi kroz kretanje tela, tj. da su fizičko i mentalno stanje povezani.

Rana istraživanja svesti pokušala su da kroz otvaranje lobanje i seciranje mozga otkriju strukture duševnih mehanizama. Međutim, tako se stizalo samo do anatomije mozga kao organa a otkrića na planu funkcionalne uloge mozga morala su da sačekaju napredak naučne tehnologije i dvadeseti vek. Danas se istraživanja mozga vrše na živim organizmima pa i na čoveku u slučaju kada ne izazivaju povrede, na primer, Libetove studije draženja kore tokom operacije budnih pacijenata. Pomoću njih je prikupljeno mnoštvo dragocenih i neočekivanih nalaza o ovom najintrigantnijem delu ljudskog tela.

Čovekov mozak je najveća tekovina evolucije na planeti. Spada u (funkcionalno) najsloženiji organ koji je u stanju da izvrši veoma fine i složene operacije, do kojih nismo potpuno naučno doprli. Sastoji se od 10 – 12 biliona nervnih ćelija i ogromnog broja (120 biliona) potpornih ćelija koje ih podržavaju.

Centralni i najsloženiji deo nervnog sistema čoveka je veliki mozak i to njegova struktura nazvana kora. Podeljen je horizontalno (na levu i desnu hemisferu) i vertikalno (na veći broj pod-struktura koje su hijerarhijski poređane). Najvažniji deo velikog mozga je kora (cerebralni korteks) koji se naziva i siva masa jer se sastoji iz sivih nervnih ćelija. Ovaj sloj je debeo oko 2mm i pokriva u naborima površinu mozga. On je i informativni centar organizma jer se od ukupnog broja nervnih ćelija 75% nalazi u kori velikog mozga.

Kada su istraživači pre pojave pozitivne nauke i eksperimentacije otvarali ljudsku lobanju, ukazivale su se dve naoko identične strukture – mozak je podeljen na dve vizuelno identične polovine. Međutim, istraživanja uloge ovih struktura su pokazale da su one zadužene za različite operacije. Zato kažemo da su leva i desna hemisfera anatomski slične, ali funkcionalno obavljaju različite zadatke. Vertikalna podela mozga sledi princip «što više idemo - to su finije i složenije funkcije». Tako da zadaci koje obavlja produžena moždina (najniže anatomski postavljena), na primer, spadaju u jednostavne, grube i brze u odnosu na zadatke kore velikog mozga (najviše anatomski postavljena). Istraživanja na osnovu lezija – neki od važnih nalaza o mozgu se dobijaju na osnovu prirodnih eksperimenata, situacija u kojima se ljudima dogodila nesreća ranjavanja mozga. Oštećenje moždanog tkiva se naziva lezija. Na osnovu takvih situacija otkrilo se da je mozak lokalno podeljen na centre. Centri su zaduženi za određenu funkciju u organizmu – čulnu osetljivost, govor, razumevanje, planiranje itd. Centar za govor nalazi se u levoj hemisferi, a za razumevanje govora u desnoj. Centar za sluh se nalazi u slepoočnim oblastima moždane kore, a za vid u potiljačnoj zoni. Čeona zona je zadužena za veoma fine i mlade funkcije kao što su procenjivanje, planiranje, fina motorika prstiju itd.

10

Otkrivena je takođe jedna neobična stvar – iako je masa mozga relativno velika, čovek je u stanju da skoro normalno funkcioniše čak i kod oštećenja ili odstranjivanja velikog dela te mase. Građevinski radnik po imenu Gejdž je 1848 preživeo tešku leziju posle koje mu je odstranjena polovina mozga. Nakon oporavka, vratio se da nastavi rad na građevini. Istraživači su kod njega ustanovili promenu temperamenta, ali nikakav značajniji pad intelektualnih sposobnosti. Slučaj opisan u Engleskoj 2000. je građevinski radnik kome je greškom ispaljen ekser dužine 10 cm u glavu, i koji je nekoliko dana sasvim normalno nastavio da radi. Tek kada je pao u nesvest, na rentgenskom snimku je ustanovljeno šta se dogodilo.

Neki istraživači govore da nam je priroda namenila zalihu nervnih ćelija koja je dovoljna za normalan život od 1000 godina a da mi koristimo veoma mali deo svojih kapaciteta. Verovatnije je, međutim, da na ovom stupnju istraživanja ne znamo dovoljno o funkcijama mozga pa neke od veoma finih procesa ne možemo ni da registrujemo a još manje da pratimo – jer kako znamo, priroda je veoma praktična i ona ništa ne daje uzalud nego je sve proizvod intenzivnog rada i saradnje između ljudske vrste i njenog okruženja. Lokalizacija moždanih funkcija Površina kore velikog mozga koja je izbrazdana podeljena je morfološki, nalik geografskoj mapi, tako da određene regije imaju zaduženje koje obavljaju. „Podela posla“ između regija centralnog nervnog sistema, a posebno između delova kore velikog mozga, naziva se lokalizacija funkcija. Svaka funkcija koju obavljamo ima svoje mesto u mozgu koje je zaduženo za njenu regulaciju. Lokalizacija funkcija pokazuje da je mozak optimalno podeljen prema funkcijama koje obavlja. Složene funkcije, kao i čulni utisci se stiču u određene zone koje su zadužene za rad sa njima. Složenost funkcija raste uporedo sa hijerarhijskim mestom u mozgu. Najviši delovi mozga su na taj način oslobođeni operisanja jednostavnijim funkcijama i zadatka fizičke regulacije funkcija organizma – to se dešava na nižim nervnim strukturama. Čulni putevi se završavaju u integrativnim senzornim zonama koja su polja u mozgu zadužena za tu vrstu osetljivosti. Vidne senzacije putuju u potiljačni deo kore, auditivne su smeštene slepoočno, iznad ušiju. Dve strukture starije po nastanku (hipotalamus i talamus) su zadužene za bazičnu regulaciju temperature, gladi i žeđi a takođe i pažnje i održavanja budnog stanja. Čeoni režanj kore velikog mozga, koji je smešten napred (frontalno) je mlađa nervna struktura koja je zadužena za veoma fine operacije – na primer, rezonovanje, vrednovanje, planiranje akcija. Podeljeni mozak Leva i desna hemisfera su funkcionalno zadužene za različite stvari. One su između sebe povezane jednim spletom neuronskih veza (corpus callosum) koji je informativna veza između hemisfera. U prirodnim eksperimentima se pacijentima presecao ovaj kanal komunikacije (lobotomija) da bi se sprečilo širenje neke maligne promene sa jedne ne drugu hemisferu. Šta se događa u takvim situacijama?

Dolazi do jedne vrste raslojavanja svesti na dve različite forme reagovanja. Leva hemisfera može da govori, osetljiva je na gramatičku ispravnost jezika, vidi desni deo

11

vidnog polja. Desna hemisfera ne može da govori ali može da razume, pokreće levi deo tela (levu ruku) i vidi levi deo vidnog polja. Situacija naliči na onu narodnu izreku «ne zna desna ruka šta leva radi» a isto važi i obratno. Na primer, kada se normalnim ispitanicima kratko prikažu dve različite reči u desnu i levu hemisferu, tako da nemaju dovoljno vremena da prođu kroz korpus kalozum, na pitanje šta je pročitao, ispitanik lako odgovara rečju iz leve hemisfere. Ali ako se zamoli i da pri tom rukom pokaže na spisak reči ispod njega, on levom rukom pokazuje reč iz desne hemisfere. U eksperimentu ispitanik odgovara : «srce» dok mu leva ruka pokazuje reč «on» a oba odgovora su tačna (Speri, 1968).

Istraživači pretpostavljaju da je zbog svoje sposobnosti da govori, leva hemisfera dominantnija. Desna će se ispoljiti samo onda kada joj to omogućimo. Neki od savremenih pravaca i alternativnoj medicini i psihologiji upravo teže da opuste levu hemisferu i dozvole desnoj da se iskaže.

Sva evidencija pokazuje da odvajanje hemisfera stvara dve nezavisne sfere svesti u istom mozgu, što će reći, u jedom organizmu. Ovaj zaključak uznemirava neke ljude koji vide svest kao nedeljivo vlasništvo mozga (Gazaniga,1967). Ukrštanje puteva

Nervni putevi koji polaze iz glave ukrštaju se u visini vrata a zatim preuzimaju suprotnu stranu tela – centri za kretanje iz desne hemisfere pokreću levi deo tela i obrnuto. Zbog toga se događa da osoba koja preživi moždani udar u levoj hemisferi ne može da pokreće desni deo tela. Često se događa da zajedno sa centrom za pokretanje stradaju i okolni centri u mozgu, kao što su na primer, centri za govor i gramatiku u levoj hemisferi.

Znamo da pacijenti koji se oporavljaju od moždanog udara imaju mnogo češće problema sa pokretanjem desnog dela tela i govorom. Oporavljeni pacijetni kasnije izveštavaju da su sve vreme bolesti bili svesni i da su potpuno kompetentno razumevali situaciju ali nisu mogli ni jednu reč da artikulišu, niti da pokrenu usta. Funkcionalno se govor i shvatanje tretiraju odvojeno tako da u eksperimentalnim uslovima možemo izdvojiti situacije kada je moguće razumevati dok ne možemo da govorimo, kao što možemo govoriti bez razumevanja. Desnorukost i levorukost su neke od osobina koje su povezane sa rasporedom centara u velikom mozgu. Aktivnost pisanja zahteva razvoj veoma složene i fine motorne veštine. Desnorukim ljudima je ovaj centar za finu, voljnu motoriku smešten u levoj hemisferi dok je kod levaka slika kao u ogledalu. Budući da je ova osobina genetski determinisana, na decu koja pokazuju levorukost ne treba vršiti pritisak jer je biranje ruke kojom ćemo uzeti olovku spontano i odraz je prirodnog položaja centra za finu motoriku.

(Više o podeljenom mozgu vidi u Psihologija opažanja – P. Ognjenović)

Moždani talasi Priroda nervne aktivnosti je hemijska i električna. Na svom putu nervni impuls se nezamislivo brzo neprekidno pretvara iz hemijskog u električni energetski talas. Ispod kosti glave naše nervne ćelije neprestano rade. Njihova aktivnost je praćena slabim električnim promenama, talasima. Istorijsko prijateljstvo, a zatim svađa između Galvanija i Volte, donela je korisne posledice po nauku. U želji da protivreče jedan drugom u

12

pogledu toga odakle dolazi magnetizam – iz organizma ili spoljnje sredine (metala, groma, oluje) njih dvojica su začela dva pravca istraživanja – Volta prema elektro naukama, a Galvani prema neuronaukama. Galvani je prvi demonstrirao električnu prirodu nervne stimulacije krajem 18. veka. 1895. je ovo ustanovio na životinjama istraživač po imenu Katon.

Istraživanja električnih talasa kasnije su stigla iz sasvim drugog smera, bila su takođe praćena i psihijatrijskim pokušajima da se na ljude u duševnim bolnicama utiče pomoću električne stimulacije (elektrošok). Primenimo li blago električno draženje na površinu glave izazvaćemo snažne fiziološke promene. Ova grana istraživanja proizvela je elektrošok laboratorije čije dejstvo na pacijente nije potpuno razjašnjeno, a dobit od ovakvih postupaka često je manja od fiziološke štete.

Druga grana istraživanja - praćenje talasa (EEG) zasniva se na postavljanju osetljivih elektroda na površinu glave i pravljenju zapisa. Tako je ustanovljeno da se kod normalnih ljudi pojavljuju određeni pravilni oblici, složaji koji odražavaju elektrofiziološke promene mozga nazvani talasi.

Kategorije talasa koje se sreću su: Alfa talasi – kada smo budni i ležimo zatvorenih očiju, naši moždani talasi teku

učestalošću od 10 talasa na sekund, dok snaga talasa varira. Uzrasno se pojavljuju prvi put kod dece od 12 godina. Javljaju se u relaksiranom stanju – što je veća opuštenost to je njihova amplituda veća. Istraživači od 70-ih godina povezuju alfa talase sa potpunom relaksacijom i izmenjenim stanjem svesti nazvanim meditacija. Gube se pri izlaganju iznenadnim zvucima ili prekidanju opuštenosti – alfa blok. Kontrolisano izazivanje alfa talasa je moguće izvesti i to kroz vežbe opuštene pažnje i budne relaksacije. U stanju meditacije, alfa talasi dobijaju na intenzitetu ali im se smanjuje učestalost.

Beta talasi (20 – 50 ciklusa u sekundi) i gama talasi (30 – 50) su povezani sa

pažnjom i povećanom mentalnom aktivnošću a delta talasi (2 –3) se javljaju samo tokom dubokog sna. Delta talase fiziolozi nazivaju i mala smrt jer su tokom dubokog sna naše funkcije svedene na minimum – puls, krvni pritisak, pokazatelji metaboličkih procesa, mišićna napetost su na minimumu..

Teta talasi (5 – 7) se pominju u vezi sa budnim stanjem ali kod dece i životinja pojavljuju se za vreme alfa bloka. Umesto alfe se pojavljuju teta talasi i to u momentima

13

povećane pažnje. Neka istraživanja primećuju pojavu specifičnih teta struktura kod vežbanih meditativnih stanja, na primer na zen-monasima (Tart, 1971).

Istraživanja mozga pokušavaju da pronađu vezu između određene mentalne

aktivnosti i fiziološkog zapisa koji se u tom trenutku stvara. Ova istraživanja nisu ponudila sasvim stabilan nalaz u tom pravcu, pa se može reći da su istraživanja mozga otvoreno polje u kome postoji dosta nedoumica i nedoslednosti.

Mozak kao integrator

Istraživači su veoma davno shvatili da je mozak moćan integrator informacija i da se ogroman broj impulsa stiče u njemu. U mozgu se nalazi ne samo tri četvrtine ukupnih nervnih ćelija, nego je njegova struktura specifična: standardna nervna ćelija, o kojoj smo učili u školi čini samo 10% ukupnog broja nervnih ćelija, ostalo su složene varijacije, višepolarne glijalne ćelije koje svoje izdanke pružaju u više pravaca umnožavajući nervnu informaciju. Posebno su česte zvezdolike ćelije (astroglijalne) koje se povezuju sa susednim neuronima, omotačem nervnog tela ili krvnim kapilarima. Mreža koja se na taj način umnožava, predstavlja trodimenzionalno polje prepuno izdanaka koji se pružaju u svim smerovima. To je poslužilo kao polazište istraživanjima veze između doživljaja i fizioloških pokazatelja koji ih prate – drugim rečima, kada mislimo, maštamo, strahujemo, sanjamo, da li se to vidi na našem elektrofiziološkom zapisu? Kada se uporede introspektivni podaci (ono što ljudi govore da su doživeli) i fiziološki zapisi primećuje se da ova veza talas-doživljaj nije direktna i jednostavna. Na primer, istraživač Folks u jednoj pažljivo kontrolisanoj studiji utvrđuje da mala deca iako imaju regularan fiziološki zapis koji pokazuje da sanjaju, nemaju snove. Verbalni iskaz pokazuje da dužina REM faze nema veze sa sadržajem snevanog, drugim rečima da postojanje fizioloških promena ne znači nužno i da je postojao doživljaj (Foulkes, 1973). Mozak se posmatra kao deo sistema, složene celine koja predstavlja ljudsko biće. Iako hijerarhijski zauzima moćan položaj, mozak nije celina za sebe nego je integrisan u jednistveni sistem čiji je deo. 6. Odnos nasledja i sredine Uverenje da kompletan čovekov potencijal leži zacrtan u genetskom materijalu osobe se naziva nativizam. Nativisti veruju da ono što će čovek postati, potencijali koje ima, osobine, motivi, fizičke karakteristke, proizilaze iz genetskog osnova koji je dobijen od roditelja. Proučavajući zakone nasledjivanja i selekcije u svetu životinja, Darvin je pokušao da iste zakone proveri na svim čovekovim osobinama. U saglasnosti sa Darvinovim idejama, njegov rodjak i savremenik Frensis Golton je postavio pretpostavku da je čovek u potpunosti unapred odredjen preko osobina roditelja. Tako, dobri ljudi radjaju dobru decu, uzvišeni (aristokrate) uzvišenu, priglupi priglupu, i tako dalje, Veliki napor je upravio na proučavanje odnosa izmedju fizičkih osobina i psihološkog profila osobe, verujući da su fizički superiorne osobe, nužno i psihički superiorne. Prema Goltonovom očekivanju, čovečanstvo evoluira prema uspelijim formama života, a to su snažni, zdravi, atletski gradjeni, pravilni telesni konstrukti u kojima se krije zdrav duh.

14

Posle zamašnih posmatranja, Golton je bio prinudjen da napusti svoji hipotezu – da prizna da odnos izmedju telesnog i psihološkog nije ni približno tako jednostavan (uzročni odnos) kako je on pretpostavio. U tradicionalnim i plemenskim verovanjima (Slovenska mitologija), smatralo se da srpski narod vodi poreklo od dve osnovne životinjske porodice – belih vukova ili zmija, i da svaka porodica pripada jednom od ta dva roda. Budući da smo po porodičnom poreklu u duhovnoj vezi sa jednim od ovih rodova životinja, motivi poreklom iz ovog uverenja se sreću tokom čitave istorije usmene narodne književnosti i verovanja. U kontekstu genetskog potencijala, radilo se verovatno o važnom pitanju prepoznavanja roda i porodica, da bi se izbeglo medjusobno mešanje istih porodica, tj. sličnih genetskih potencijala, čime se očuvala otovrenost kombinatorike, mešovitost i genetska normalnost potomaka. Budući da je sistem životinje-pretka kasnije zamenjen principom sveca-zaštitnika, u nekim krajevima je još uvek na snazi zabrana mešanja članova iz porodica koje slave istu slavu. Da bi se brak ostvario, potrebna je saglasnost crkvenog lica, a to znači, potvrda da budući supružnici nisu istog porodičnog porekla. Iz ovih istorijski zasnovanih postupaka vidi se jedan od važnih principa stvaranja genetskog potencijala – priroda se neprekidno ispoljava kroz stvaranje velikog broja najrazličitijih kombinacija, Postoji ogromna raskoš prirode koja se kroz variranje ispoljava u stvaranju tolikih kombinacija, čiji algebarski izrazi ponekad bivaju neshvatljivi za naš um. Tako na primer, tokom jedne ejakulacije, čovek proizvede 8.385.108 različitih genetskih kombinacija, od kojih svaka predstavlja potencijal za novo ljudsko biće. Prosečan broj jajnih ćelija kod žene je znatno manji i iznosi oko 10.000 ćelija koje su pohranjene i jajnicima. Tokom procesa ovulacije, jedna od ćelija počinje da bubri (slučajnim redosledom desni ili levi jajnik) i spušta se u jajovodni kanal. Kada se jajna ćelija oplodi i dodje do stvaranja kompletnog bića, ono preuzima varirani genetski materijal oba roditelja koji se kombinuje na specifine načine. Odnos bilazanaca je, na primer, u odnosu na ukupni broj začeća 1:86. Može se metaforički reći da priroda stvara neshvatljiv broj kombinacija u igri kombinovanja, od kojih će samo veoma mali broj biti aktuelizovan. Enormni kombinatorni potencijal koji postoji u svakom biću je toliki da na opštem planu stvara sklopove visokih verovatnoća. U psihološkom smislu, priroda se u našoj genetskoj predispoziciji kocka ali istovremena vara na kocki, stvarajući ogromno, delimično otvoreno polje u igri evolucije. Fetalizacija Uticaj nasledja je odlučujući kod odredjivanja telesnih osobina, posebno fizioloških osobina kao što su pol, krvna grupa, boja kože, boja očiju i slično. Kod finijih osobina, kao što su telesna visina ili težina, nasledjuje se obim ili rang potencijala, na primer, do koje mere možemo da porastemo, do koje mere možemo da razvijamo mišićnu masu i druge osobine. Medjutim, što je funkcija finija, to je ona manje završena rodjenjem, tj. manje unapred zadata genima. Čovek spada u jednu od vrsta na planeti koja se radja ”najnedovršenija”, u smislu da su najvažnije osobine koje će se razviti ujedno i one koje su najviše plastične i podležu uticaju dva dodatna faktora – sredinskih uticaja i aktivnosti. “Nezavršenost” ljudske bebe se naziva fetalizacija. Srašćivanje koštanih veza, okoštavanje hrskavičavog tkiva, mijelinizacija nervnih puteva su neki od procesa koji traju duže tokom detinjstva. Pored toga, razvoj ljudskog bića zahteva aktivaciju složene mreže socijalnih uticaja, koji se interaktivno nadovezuju na genetske potencijale. Istovremeno, ljudska beba, njena ranjivost, nemoć da samostalno opstane i životna

15

vezanost za socijalno polje u koje dolazi, ostavljaju potencijalne razvojne ishode otvorenim, to je orgomno polje za stvaranje i gradnju. Trougao nasledje – sredina - aktivnost Odnos ove dve grupe faktora (nasledje – sredinea) nije moguće razdvojiti i posmatrati na čist način. Kada danas govorimo o nasleđu i sredini kao dva osnovna pokretača razvoja, imamo u vidu dijalektički odnos između njih, koji podrazumeva preplitanje dva ili više uticaja od kojih svaki očuvava svoje osobine ali je u zajedničkom delovanju spojen, delovanje je integrisano. (Molim studente umetnosti da ukoliko nisu učili filozofiju, obrate pažnju na ideju dijalektike. Njen simbol je u hrišćanskoj tradiciji rečenica ”spojeni ali nesliveni” a u istočnoj znak jin-jang koji označava jedinstvo suprotnosti. Pošto se u umetnosti dijalektika pojavljuje u svakom aktu, korisno je razmisliti o njoj. Preporučujem drevni tekst Heraklita O prirodi, Oktoih, 2001, koji je otac dijalektike). 7. NASLEĐE - predispozicije Nasledni faktor kod čoveka se odnosi na biološke predispozicije koje su nam određene u momentu začeća. Složene genetske strukture sadrže informacije vezane za našu vrstu i odrediće veliki niz osobina, kapaciteta i mogućnosti koje će nam biti ponuđene. U odeljku koji diskutuje odnos između nasleđenog i stečenog kod čoveka, videćemo da je na planu psihičkog razvitka genetska predispozicija drugačija i manje uticajna nego što je to na fizičkom, fiziološkom i biološkom planu. Genetska osnova kod čoveka se sastoji od 23 para hromozoma (46 različitih hromozoma) od kojih svaki kontroliše poseban aspekt tela i njegove funkcije. Osnovna nasledna jedinica je gen. Hormozomi su strukture složene iz gena koji su međusobno povezani. Nasledni faktor kod izvesnih telesnih osobina igra presudnu ulogu u određivanju pojave i razvoja te osobine – na primer, boja očiju, boja kose, krvna grupa. Ove osobine su nam nepromenjivo date. Za neke druge osobine kažemo da su fleksibilnije, da je moguće uticati na njih (telesna težina, mišićna masa, kapacitet pluća, visina) tako da je u okviru zadatog raspona koji nam geni nude, moguće postizati različite vrednosti. Na primer, telesna visina je nasledna ali statistika govori da su mlađe generacije značajno više rastom od starijih. To je zato što je na ispoljavanje nasledne osobine rasta ovde moguće uticati – ishranom, zdravstvenom zaštitom, kretanjem, vežbom i slično. Već u ovom obliku, vidimo, moguće je uticati na genetsku datost. Kod psihičkog života i psihičkih osobina, uticaj na predispozicije je značajno jači i to izgleda po pravilu – što je osobina finija, složenija, što se kasnije razvojno pojavila – to je ona manje zavisna od genetske osnove, a više zavisna od drugih (sredinskih) uticaja. Nativizam Teorije koje pokušavaju da objasne čoveka kao primarno određenog nasleđem se nazivaju nativističke. U ekstremnim oblicima, nativisti smatraju da su celokupan život, osobine, crte, ponašanje, pa čak i događaji koji nam se događaju - određeni unapred i da se nalaze pohranjeni u genetskoj strukturi čoveka. Tako je neko rođen kao kralj a neko kao rob. Ropstvo je, u tom slučaju, genetski određeno kao i uzvišenost duha. U Indiji je,

16

kako znamo, sačuvan sistem kasta pa se osoba rađa u okruženju iz koga ima malo načina da izađe. Iza toga bilo je uverenje da smo unapred obeleženi i da je naša sudbina zadata putanja (ideja karme, ili prikupljanja grehova). Nativizam je oblik uverenja po kome je čovek potpuno određen svojim rođenjem. U psihologiji je predstavnik nativizma koji je već ranije pomenut, Golton koji u drugoj polovini 19-og veka veruje da biohemijske, fiziološke i neurološke osobine mozga svake individue određuju šta će ona postati – na primer, genije je osoba superiorne inteligencije, dobrog fizičkog zdravlja, posvećena radu, izuzetno energična, izdržljiva i osetljiva na fizičku stimulaciju.

Genetski poremećaji Često se postavlja pitanje u vezi nasleđivanja mentalnih teškoća – da li su one nasleđene ili stečene? Jedini odgovor može da bude: i da i ne jer se njihova genetska određenost razlikuje.

Kod primarne retardacije radi se o uzrocima u genetskom mehanizmu. Često je za oblik nedovoljne mentalne razvijenosti odgovoran isti par hromozoma koji odredjuje razmaknutost i položaj očiju, tako da se takva deca vizuelno razlikuju. Time stepen njihovog socijalnog isključivanja postaje ozbiljniji.

Kod sekundarne retardacije uzrok nije u genima nego u fizičkoj traumi (infekciji ili porođajnoj traumi) i tada je uzrok pojave nedovoljne mentalne razvijenosti poznat. U ovim slučajevima se ne može uticati na dostizanje standardnih IQ postignuća, već na socijalizaciju deteta. Razvijanje dobre komunikacije, usvajanje praktičnih operacija, praćenje mogućnosti deteta, učiniće mnogo na planu socijalizacije mentalno nedovoljno razvijene dece. Pošto je veliki broj ove dece od najranijeg detinjstva izolovan, često se i sami roditelji odreknu borbe za dobrobit svog deteta, potreban je veliki društveni napor da se i ovoj grupi dece omogući korišćenje razvojnih potencijala i šansi koje u društvu postoje.

Kod studija shizofrenije se često insistira na genetskoj osnovi ali treba reći da genetska određenost te bolesti nije dokazana. Ova bolest spada u jedan od češćih oblika mentalnog oboljevanja u svetu, a takođe i u veoma težak oblik. Ispoljava se kroz dezorganizovane misaone procese, konfuziju izmedju unutrašnje i poljašnje realnosti, dezintegraciju (raslojavanje) ličnosti, bizarno ponašanje i druge simptome. Kada se ispituje uticaj nasleđa, pokazuje se da je učestalost nasleđivanja kod jednojajčanih blizanaca visoka (50 – 60%) ali nije potpuna kako bi se očekivalo ako je nasledni faktor osnovni uzrok. Kod dvojajčanih blizanaca je učestalost niža (10%) (Heston, 1970). Ono što možemo da zaključimo je da kod nasleđivanja šizofrenije postoji povećan rizik pojave bolesti u porodici ali je taj rizik takođe i pod uticajem drugih, manje poznatih faktora.

Nasleđivanje neuroza – istraživanja pokazuju da su neuroze uzrokovane ranim konfliktima, frustracijama ili nekim problemom u odnosima sa roditeljima i primarnom porodicom. Učestalost jednog oblika neuroza unutar iste porodice je visoka, ali je to zato što je za određenu porodicu zajednički dinamski poremećaj, ista porodična atmosfera, isti poremećaj odnosa, isti strahovi i slično – što stvara privid da je oblik poremećaja genetski određen, a zapravo se stiče kroz mreže odnosa sa porodicom.

17

8. SREDINSKI FAKTORI Svaki uticaj koji nastaje kroz razmenu i interakciju sa sredinom spada u sredinski uticaj, tj. onaj koji dolazi ”spolja”, izvan individue. U suštini, ni jedan uticaj kome je čovek podvrgnut nije u čistom smislu jedno ili drugo jer su, kako smo videli, uticaji neodvojivi. Ipak postoji grupa uticaja iz okruženja koja je ključna za formiranje čoveka a koja dolazi iz različitih izvora. Po snazi uticaja, najjači sredinski faktori u razvoju su majka, porodica, vršnjaci, škola, kultura, društvena zajednica, tradicija i najšira ljudska zajednica (svetska zajednica). Suprotno nativizmu kao ekstremnom uverenju koje je insistiralo na naslednim osnovama čoveka, uverenje da je čovek primarno određen stečenim faktorima podrazumeva da se čovek, sa genetskom osnovom koju ima, prevashodno gradi kroz interakciju sa svojim okruženjem. Oni koji veruju da je sredina od osnovnog uticaja se pozivaju na činjenice da je na primer, uticaj porodice, škole, kulturnog obrasca roditelja, uticao na to da se jednojajčani blizanci koji se razdvoje u detinjstvu i podižu u razičitim uslovima, razlikuju u visini IQ vrednosti.

1. Majka Odnos sa majkom je prvi kontakt koji dobijamo po rodjenju. Iz tog prvog kontakta potiče prva informacija o tome gde smo se obreli – u prijateljskom ili neprijateljskom okruženju, u opuštajućem ili iritirajućem prostoru, u sigurnom ili nesigurnom polju. Da li se na potrebe i reakcije novorodjenčeta reagovalo, da li se pravilno reagovalo, kako se reagovalo i slično, određuje i gradi budući odnos prema svetu. Iako se prva iskustva zaboravljaju, ona stvaraju osnov za naš budući razvoj. Neka istraživanja pokazuju da se odnos izmedju majke i deteta stvara i pre rodjenja, dok se dete nalazi u materici. Registrovano je da nerodjena beba reaguje na raspoloženja majke, na njenu boju glasa, i naravno, budući da je krvotokom vezano, na njene promene raspoloženja i emocija. Istraživanja pokazuju da je funkcionalan (adekvatan) odnos sa majkom utiranje puta narednom razvitku. Rane traume u odnosima izazvaće duboke poremećaje koje će kasnije, sa odrastanjem biti teško razumeti i razrešiti. Istraživanja, na primer, pokazuju da su deca koja su dojena (prirodno hranjena) u periodu novorođenčeta, imala niži stepen anksioznosti kao odrasli ljudi. Istraživanja zavisnosti od narkotika kod nas su pokazala da je najjači faktor prevencije zavisnosti postojanje jake, pozitivne emocionalne veze sa majkom. Majka je u ranom detinjstvu osnovni izvor komunikacije sa svetom i zbog toga, osnovna informacija o svetu. Sa sazrevanjem i odrastanjem, uloga majke postepeno opada, smenjuju je drugi uticaji, i njena uloga biva transformisana u druge oblike odnosa.

2. Porodica Društvene zajednice se razlikuju u stepenu bliskosti, vrsti odnosa koji se neguju u porodici, kao i u veličini i obliku primarne (uže) porodice. Za tradicionalna društva, porodica je naglašeni deo uticaja i za njih je karakteristično postojanje proširene porodice koji ima bogat uticaj. Pored majke, oca, braće i sestara, pojavljuju se uticaji baba, deda, stričeva, tetaka, daljih rođaka, a kod nas, kumova kao proširene porodice. Iako je tendencija sa razvojem društvenog bogatstva da se primarna porodica sve više smanjuje (ECP, 2007), a odnosi emotivno hlade, razvojni uticaj osnovne i proširene porodice i dalje je najjači za razvoj pojedinca. Dete koje je u prvom trenutku vezanije za majku, postepeno

18

proširuje i obogaćuje svoje odnose sa drugima, prema ocu, braći i sestrama, proširenoj porodici a kasnije vršnjacima i budućim partnerima. Na primer, na visinu IQ vrednosti značajno utiče socijalno ekonomski status porodice, na razvoj vrednosnih stavova i predrasuda primarno utiče stav roditelja. Posebno je bitan odnos sa bratom/sestrom koji počinje veoma rano. Istraživanja pokazuju da je stepen neuroticizma manji kod drugorođene nego kod prvorođene dece. To je zato što je mlađe dete odmah imalo sa kime da se igra i sa kim da razmenjuje, od koga da uči, koga da imitira i slično, dok je starije bilo upućeno na odrasle koji su se prvi put našli u toj ulozi. Sa odrastanjem, bogata mreža odnosa širi se izvan porodice, na vršnjake, školu, društvene institucije itd.

3. Vršnjaci Iako nas želja za društvom prati čitav život, uticaj vršnjaka postaje najjači u periodu puberteta i adolescencije. Tada razvojna potreba nagoni mladog čoveka da se saobražava socijalnim obrascima vršnjačke grupe čak i kada su oni protivnim porodičnim. Često, usled otpora autoritetu, odrasli (pa i roditelji) počinju da se doživljavaju kao dosadni, glupi, konzervativni, gubitnici i slično. Istorija nam pokazuje da su delovi društva koji su učestvovali u revolucijama i prevratima bili uzrasno neproporcionalni – postoji veća spremnost mladih ljudi da utiču na društvene promene, promene vrednosti ili kulturnih obrazaca, da se saobražavaju novim, socijalno posredovanim ciljevima, nego što su to generacije starijih. Jedan od istraživača razvojnih kriza (Erikson) ukazuje na važnost uzora ili modela tokom ovog perioda. Ukoliko odrasli uspeju da sačuvaju pred mladima sliku pozitivnog uzora, generacija koja se formira će shvatati svoju zajednicu kao polje u kome treba i želi da se uključi. Neuspeh odraslih uzora, uglavnom iz porodice, zajednica rastrzana nemoralom, sukobima ili negativnim društvenim pokazateljima uzrokovaće izbor uzora u suprotnosti sa sobom i suočiće se sa jakim mladalačkim buntom, kako se to u istoriji ponavljalo u ciklusima.

4. Škola Istraživanja koja su posmatrala uticaj škole, razmere i efekte tog uticaja, su utvrdile da uključivanje u obrazovni sistem ima mnogo jači razvojni uticaj nego što se to ranije smatralo. Tradicionalno, a to je prisutno i u našoj zajednici, pretpostavlja se da se u školu ulazi isključivo radi sticanja znanja, i da uspeh školovanja zapravo jeste količina usvojenog znanja. Dublje posmatranje uticaja škole pokazuje da je ona jedan od najjačih integrativnih faktora za dete. Pomoću uključivanja, deca postaju zajednica, grupa, drugovi, prijatelji ili ne, organizuju se u manje i veće mreže odnosa i time postaju deo celovite društvene grupe. Najvažniji uticaj škole je socijalni uticaj koji ona ima – pomoću učešća u procesima obrazovanja, postajemo deo razreda, vršnjačke grupe, školske zajednice, urbane (ili seoske) zajednice, i tako dalje sve do najšireg učešća u kulturi naroda (Bandura). Današnja tendencija prenaglašavanja važnosti količine zapamćenog kao osnovnog efekta škole, sklanja nam pogled sa mnogo važnijih efekata školovanja. Nacionalna strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji. na primer, pokazuje da 72% najsiromašnijih nema završenu ili ima samo završenu osnovnu školu. Njihovo ispadanje iz obrazovnog sistema je ujedno i ispadanje iz društvenog sistema, proces u kome se mnoga važna vrata zatavaraju. Škola, u tom smislu, ne samo preko obrazovnog uticaja, učestvuje u gradjenju ličnosti. Kroz razmenu sa drugima i učešće stičemo nova iskustva, znanja i uloge koje ne bi bile

19

dostupne bez tih uticaja, kao i što se upućujemo prema mestu koje će nam u zajednici pripasti.

5. Kultura Posebno je interesantno delovanje kulture kao najšireg spleta uticaja. Ruski naučnik Vigotski je jedan od onih koji je izneo hipotezu da je kompletna čovekova ličnost nastala kroz njegovu saradnju sa društvenim okruženjem. On je kulturu shvatio kao najširi i opšti socijalni uticaj koji utiče na sve delove ličnosti, a posebno intelektualne sposobnosti. Antropolozi i sociolozi su ubedljivo pokazali koliko veliki značaj kulturni milje u kome se ličnost nalazi ima za ličnost. Kultura odredjuje način na koji primamo i raspoznajemo stvari, ona je istovremeno i splet sadržaja koji do nas dolaze. Svaka kultura je višeslojna i višeznačna, tako da postoji mnogo uticaja u okviru iste kulture. Danas se termin kulture pod uticajem stava društva i promena koje su se odigrale, sveo na jedan uži segment društvene delatnosti koja uglavnom podrazumeva umetnost. U korektnom značenju pojma, umetnost je samo jedan od segmenata kulture koja je mnogo šira - tu su i filozofska ubedjenja i pretpostavke dominantne u zajednici, intelektualna postignuća, sistem vrednosti, materijalni proizvodni procesi, tehnička i tehološka dostignuća i sve ostalo.

6. Tradicija Prema uticaju koji tradicionalne vrednosti i ubedjenja imaju, zajednice širom sveta se veoma mnogo razlikuju. Stav prema tradiciji, odredjuje stepen njenog uticaja na članove zajednice. Antropolozi koji su posmatrali organizaciju manjih plemenskih zajednica su utvrdili da je tamo stepen uticaja tradicije znatno veći i uniformniji nego kod većih ili savremeno organizovanih zajednica. Kod nas se uticaj tradicije najčešće uočava preko uticaja religije, narodne kulture, rituala, ostataka paganske kulture, etno-sadržaja i etno-umetnosti. Pored ovih vidljivih uticaja, postoje nevidljivi koji se prostiru na sve čovekove delatnosti i koji su kao implicitni sadržaj ”podrazumevani” u mnogim oblastima života. Na primer, način na koji devojka sme ili ne sme da se ponaša, kako postupati prema novorodjenčetu, nije regulisano zakonom nego nevidljivim pravilima čiji su koreni u tradicionalnim uverenjima.

7. Društvena zajednica Pored kulture, društvena zajednica podrazumeva sve ostale delatnosti kao i sve pripadnike jedne grupe. Uticaj društvene zajednice nije direktan (jer je to apstraktan pojam) nego indirektan preko institucija i mehanizama kojima ona raspolaže. Najjači društveni uticaji se ostvaruju preko porodice, škole i kasnije uključivanja u procese razmene rada u okviru nje.

8. Ljudska zajednica Iako je ideja ”svetskog bratstva” povremeno isplivavala i tonula u istorijskim i kulturnim okolnostima, ideja sveta kao globalnog sela je sve više realnost. Povezivanje svetske zajednice preko različitih posrednika – umetnosti, kulture, sporta, politike, medija, interneta, nauke, pokazuje da je uticaj najšire zajednice veliki i značajan. Istraživanje koje iznosi Prirodnjački muzej u Nju Jorku pokazuje da većina ljudi danas, i pored svega, svog bračnog partnera nalazi u proseku u okviru 17km radijusa oko svoje kuće. Za očekivati je da će, posredstvom ubrzane i olakšane komunikacije, podizanja kvaliteta života, ovaj radijus postepeno rasti. U tom smislu Betovenova Oda radosti (”Svi će ljudi braća biti..”) govori o trendu koji zaista postoji i postaje sve očigledniji u novoj istoriji.

Faze razvoja i razvojne krize

20

Jedna od poznatih teorija faza, koja bi mogla da bude korisna za razumevanje dece i rad sa njima je Eriksonova analiza psihološkog razvoja koja podrazumeva epigenetički princip. Nastala ja kao proširenje Frojdove teorije stadijuma, a razvoj se odvija kroz aktiviranje i prolazak kroz unapred zadate etape. Da bi se prešlo u sledeću etapu, potrebno je prevazići ili uspešno proći kroz prethodnu, pri čemu je redosled faza odredjen. Svaki uspešan prolazak kroz razvojnu krizu nam ostavlja dar, kako Erikson veruje, psihološki kvalitet koji nam trajno ostaje do kraja života.

Svaka faza, po mišljenju Eriksona, uključuje razvojni zadatak koji u tom periodu treba razrešiti. Prateći Frojdovu psihologiju, on ih naziva krizama. Krizu detinjstva on naziva poverenje – nepoverenje. To ne znači da treba da naučimo kako da imamo poverenja uvek i u svakoga, nego da dete mora da ovladava ravnotežom izmedju ova dva. Potrebno je imati poverenja u druge, ali takodje učimo kada to nije poželjno. Prevazilaženje krize je usvajanje konstruktivnog korišćenja oba osećanja.

Svaki stadijum ima optimalno vreme kada se dogadja i ne može se ubrzavati. Ubrzavanje stadijuma bi vodilo ka vršenju pritiska na decu, što može da donese više štete nego koristi. Kada se kroz stadijum uspešno prodje, postiže se jedan oblik osnaživanja ili vrline, koja nam ostaje trajno dobro kroz kasnije razvojne etape. U suprotnom, razvijamo pogrešne adaptiranosti ili štetne osobine koje mogu značajno da otežaju razvoj.

Za razliku od Frojda, Erikson ne smatra da se razvoj ne zaustavlja ili odredjuje u nekoj od faza detinjstva, nego prati osobu dok god je živa. Takodje, različito od Frojda, Erikson je uveren da odnos roditelj – dete nije jednosmeran odnos u kome roditelj formira dete, nego postoji uzajamnost, deca utiču na svoje roditelje. Tako, on govori o nekoliko faza razvoja ili osnovnih životnih kriza (prekretnica).

uzrast Odnosi sa kriza ishodi

Do 1. godine Majka Poverenje - nepovereje

Poverenje ili nepoverenje u ljude

Do 2. godine Roditelji Autonomija - Strah

Samokontrola ili krivica, stid

3 – 5 godina Porodica Inicijativa - krivica

Usmerenost ili gubitak samopoštovanja

6 – 11 godina

i adolescencija

Susedi, škola, drugovi

Produktivan - inferioran

Određenost ili nesigurnost životne uloge

Odraslo doba Partneri, prijatelji Intimnost - izolacija

Duboke emotivne veze – neuspeh vezivanja

21

Starost čovečanstvo Velikodušnost, integritet – stagnacija, očaj

Zadovoljstvo ili razočaranje

U prvoj fazi u ranom detinjstvu stičemo osnovni osećaj poverenja ili nepoverenja, svet je sigurno mesto gde je dobro biti, ili nije. Ukoliko roditelji neadekvatno odgovore na dečije potrebe, ukoliko ne umeju, ne mogu ili ne žele to da urade, razvija se odnos nepoverenja, sumnje i sumnjičavosti, koja će odrediti da osoba bude takva u svim svojim odnosima. Iz pozitivnog prevazilaženja će se razviti osećaj nade.

U drugom periodu malo dete usvaja uz pomoć roditelja autonomiju, dok minimalizira krivicu i sumnju. Uspešan ishod ove faze je postizanje kasnije nezavisnosti, i tako dalje, napreduje se prema krajnjim životnim fazama. Zanimljivo je da je Erikson jedan od retkih koji istraživača koji veruje u doživotni razvojni potencijal. Stara osoba, koja se nalazi na kraju životnog puta, ukoliko je uspešno prošla kroz krize, usvaja velikodušnost i integritet, koje posvećuje čitavom čovečanstvu. Nasuprot tome, razvojno neuspešan životni ciklus teži da se zaokruži stagnacijom, očajem, osećanjem napuštenosti. Kako vidimo, Erikson je optimističan jer pokazuje da starost ne mora nužno da nosi slabljenje i marginalizovanje, već on veruje da čovek drži svoj život u sopstvenim rukama.

9. INTELIGENCIJA Uobičajena definicija je da je inteligencija opšta intelektualna sposobnost koja počiva na kognitivnim (saznajnim) mentalnim funkcijama a koja se odražava u svim našim aktivnostima. Ova sposobnost je pod snažnim uticajem mnogih faktora: naslednog faktora, učenja, aktivnosti i socijalnih uticaja kao što su porodica, grupa, obrazovanje, nasleđe, kultura i slično. Ne postoje slaganja oko toga šta inteligencija stvarno jeste. Na početku istraživanja inteligencije, 1921. godine je Časopis za psihologiju obrazovanja organizvao simpozijum sa idejom da se 17 najpoznatijih naučnika iz ove oblasti dogovore oko definicije inteligencije. Rezultat simpozijuma je bio novih 17 definicija inteligencije (Thorndike, 1921). Ovaj raskorak postoji i danas.

Istraživanja pokazuju da je do studentskog uzrasta, svako bar jednom prošao kroz testiranje inteligencije a velika većina ljudi čak više puta u životu. Ponekad su rezultati koje testovi pokazuju odlučujući ili veoma važni za odluke koje neko donosi o budućnosti neke osobe. Druga polovina 20-og veka obeležena je velikim brojem istraživanja inteligencije i davanjem velikog značaja ovoj sposobnosti. Danas su u upotrebi mnogi testovi inteligencije koji su se pokazali dobrim metodama predviđanja nečijih razvojnih kapaciteta, mogućnosti i postignuća. Svi oni su slični u tome što zahtevaju objektivnu testovnu situaciju, a to znači da svi subjekti prolaze kroz iste zadatke pod istim uslovima. Testosi su standardizovani, a to znači da pokazuju realne, empirijski potvrđene, validne i objektivne rezultate. Pre nego što se prihvate u široj

22

upitrebi, testovi se podvrgavaju mnogim proverama. Međutim, priča sa testiranjem inteligencije ipak nije tako jasna i zaokružena, što ćemo videti u daljem tekstu najčešće zbog toga što se ponekad preuveličava značaj testovnih rezultata a zanemaruje uticaj mnogih drugih faktora koji utiču na razvoj i merenje inteligencije. Početak merenja inteligencije Zašto bi se takvo nešto kao što je "pamet" uopšte merilo? Razlozi su veoma praktični i proizilaze iz jedne važne tekovine građanske kulture a to je demokratizacija obrazovanja. U trenutku kada je osnovno obrazovanje postalo otvoreno (obavezno) za svu decu, pokazalo se da između intelektualnih mogućnosti dece postoje razlike. Deca koja nisu mogla da prate nastavu su usporavala grupni proces obrazovanja do te mere da je negde napredovanje cele grupe bilo dovedeno u pitanje. Obrazovni proces se morao postaviti tako da odgovara dečijim kapacitetima i omogućava razvoj grupi. Zbog toga je bilo potrebno izdvojiti decu koja otežano uče da bi im se ponudio odgovarajući obrazovni program. Na zahtev francuskog Ministrastva prosvete 1905. godine je konstruisana prva skala za merenje inteligencije – Bine-Simonova skala. Sa sadašnje pozicije, ovaj događaj označava početak pokreta mentalnog testiranja koji je označio 20. vek. Prvi test inteligencije i mentalni uzrast Njaznačajniji i najuspešniji pokušaj merenja inteligencije je izveo francuski lekar Alfred Bine. Iako nije bio prvi pionirski pokušaj, Bine-Simonov test je još uvek u upotrebi. On se zasniva na jednostavnom principu da dete određenog uzrasta treba da odgovori na prosečno teške zadatke koje deca tog uzrasta rešavaju. Pitanja su poređana po težini tako da se počne od lakših (ispod dečijeg uzrasta) i završava tamo dokle dete može da ih reši. Brojčani odnos između mentalnog skora (mentalni uzrast) i kalendarskog skora (godine i meseci starosti deteta) pomnoženi sa 100, daju količnik intelektualne sposobnosti ili IQ : IQ = Mentalni uzrast h 100 Kalendarski uzrast Iz količnika je jasno da ukoliko mentalni uzrast prednjači, tj. neko rešava zadatke koje njegovi vršnjaci još uvek ne mogu, tada je indeksna vrednost viša i njegov IQ prelazi vrednost 100. Danas je uobičajeno da se IQ = 100 smatra objektivnom merom intelektulane sposobnosti koja predstavlja prosek. Primer zadataka:

Da li si ti dečko ili devojčica? Koliko imaš godina? Koje su ove četiri boje? Daj mi tri kocke sa ove gomile. Ponovi za mnom brojeve... Koja je reč suprotna od veliki?

Testovi inteligencije za odrasle Inteligenciju možemo da merimo na veliki broj načina. Testovi prema vrsti materijala koji koriste mogu biti figuralni, numerički, slikovni, verbalni, logički... Prema testovnoj situaciji mogu biti testovi brzine i testovi snage. Testovi brzine su oni koje radimo za vreme unapred zadatog, kratkog vremenskog

23

intervala. Ispitanicima se kaže koliko vremena imaju i da se ne očekuje da urade test do kraja. Testovi snage obično nemaju vremensko ograničenje koje je presudno. Zadaci su poređani po težini tako da ispitanik stigne do nekog nivoa posle koga ne može dalje koliko god vremena da mu se da. Često je u upotrebi Vekslerova skala koja ima dve podgrupe testova verbalnu i manipulativnu. Verbalni deo se oslanja na reči a manipulativni na raspoređivanje, premeštanje i slično. Svaka osoba ima sklonost ka određenom materijalu u svojoj praksi. Tradicionalno, studenti umetnosti će imati više skorove na slikovnom i figuralnom materijalu, a niže na numeričkom. Osobe koje rade sa tehnikom će biti uspešnije na numeričkim testovima, studenti društvenih nauka će imati više postignuće na verbalnim testovima nego na ostalim, itd. Svako od nas ima određenu vrstu materijala koji mu više odgovara od ostalih. Kada se vrše testiranja, vodi se računa o tome da zadatak koji se pojavljuje na testu ima veze sa onim što će se u realnoj situaciji zahtevati od ljudi. 10. RASPODELA INTELIGENCIJE Normalna inteligencija Inteligencija se kao i mnoge druge psihičke sposobnosti raspoređuje na poseban način koji se naziva Gausova kriva ili normalna raspodela. Ovo je zvonasta kriva koja pokazuje da se većina nas nalazi u oblasti proseka (intervalu između 80 - 120 IQ). 85% čovečanstva se nalazi između ovih mera. Ispod vrednosti IQ od 80 se nalaze osobe koje su kategorisane kao intelektualno zaostale a iznad IQ vrednosti 120 se nalaze intelektualno darovite osobe. U psihologiji se mnogo polemisalo (pa i svađalo) na temu imenovanja ovih kategorija - da li su nazivi kategorija uvredljivi ili ne, da li je neophodno kategorisanu decu izdvajati iz vršnjačke grupe itd. Ista pitanja se u ogledalu mogu preneti i na drugi kraj krive: da li je dobro izdvajati intelektualno darovitu decu i podsticati razvoj intelekta drugačije nego kod prosečne grupe? Treba umati u vidu da merenje inteligencije, kao i sam koncept IQ vrednosti ima ozbiljnih ograničenja preko kojih se olako prelazi. Jedno od osnovnih ograničenja je da je IQ relativna mera. Ona je nastala na osnovu odnosa između skorova jedne grupe, tako da ne postoji univerzalno prosečno inteligentna osoba. Prosek je uvek proizvod praktično postojećih mera. Istraživanja i merenja inteligencije će već na početku pokazati da se inteligentna osoba jedne grupe može pokazati kao mentalno zaostala u drugoj. Ovo je stoga što je inteligencija odraz praktične delatnosti neke grupe i njena brojčana vrednost se pravi na osnovu velikog broja skorova. Iz njih se izračunava srednja vrednost a ne na osnovu neke apsolutno date vrednosti. Koliko smo "pametni" dakle, nikad nije merljivo - merljivo je gde se mi kao osoba nalazimo u kontekstu svoje grupe. Intelektualna darovitost Smatra se da je neka osoba intelektualno darovita ako vrednost IQ mere prevazilazi 140 jedinica. Mnoge studije u psihologiji su tragale za odgovorima na pitanja kakve su razlike u životnim postignućima, motivima, uspešnosti i drugim parametrima izmedju ove grupe ljudi i grupe „prosečnih“.

24

Mentalna ometenost Kategorizacija stepena mentalne ometenosti počinje od 80 IQ poena naniže. Treba imati u vidu da osoba sa „nultom“ inteligencijom ne postoji (ne bismo je mogli smatrati osobom) jer skale koje predstavljaju model psihičkih osobina, nisu jednake matematičkim skalama – nemaju nule i nemaju maksimalne vrednosti jer se sve mere smatraju relacionim i stavljaju se u odnos jedna prema drugoj. 11. STRUKTURA INTELIGENCIJE Od načina na koji shvatamo inteligenciju, razumevanja njene strukture zavisi kako ćemo posmatrati razvoj ove sposobnosti.

Što se tiče strukture inteligencije, postoje mnoga pitanja koja nisu definitivno određena, kao što su: Da li postoji jedna opšta ili više posebnih sposobnosti koje su relativno nezavisne? Da li je inteligentno ponašanje nešto što se prostire na sve oblasti intelektualnog ponašanja kod jedne ličnosti ili postoje različite sposobnosti u okviru istog čoveka?

Istraživač po imenu Spirman utvrđuje 1927. da se kod postignuća na svakom testu radi o dve grupe uticaja. Jedan je opšta intelektualna sposobnost (g faktor) a druga grupa uticaja proizilazi iz specifičnosti zadataka (specifične sposobnosti). Zato on smatra da postoji jedna opšta sposobnost koja se ispoljava u svim životnim i testovnim zadacima. Pored nje, specifične sposobnosti se vide na posebnim životnim poljima. G (opšti faktor)

S (posebne intelektualne sposobnosti) S S Drugi istraživač po imenu Terston (1938) govori da intelektualna sposobnost nije tako jedinstvena kao što se može pomisliti – naprotiv, radi se o nekoliko primarnih mentalnih spsobnosti. Podvrgnuvši veliki broj ljudi velikom broju testova, utvrdio je da se rezultati kod jedne ličnosti nalaze u uređenim odnosima i da sačinjavaju tzv. profile. Svako od nas, misli on, može se opisati na osnovu profila postignuća na zadacima:

numeričke sposobnosti – brzo, tačno operisanje brojevima,

rezonovanje - sposobnost nalaženja pravilnosti, otkrivanja odnosa i pravila, nalaženje logičkih sledova,

verbalna fluentnost – biti spretan sa rečima, rečit

prostorni odnosi – vuzializovanje i manipulacija objektima u prostoru i zamišljenom prostoru;

25

percepcija – brzo i tačno zapažanje perceptivnih stimulusa;

pamćenje – zapamtiti simbole i odnose;

verbalno shvatanje – razumevanje značenja reči.

Jedan još kasniji model, Gilfordov (1967), potpuno negira postojanje opšte sposobnosti. On misli da se inteligencija sastoji od velikog broja relativno nezavisnih sposobnosti, tačnije, njegova faktorska analiza pokazuje da tu imamo 4 vrste sadržaja, 5 vrsta operacija i 6 vrsta produkata. Kada se sve to sklopi u moguće kombinacije, dobijamo kocku u trodimenzionalnom prostoru od 120 faktora koji opisuju inteligenciju. Svaki od njih je nezavistan ili relativno nezavistan od svih ostalih. Gilford je verovao da su vremena računanja jednog IQ skora zauvek otišla u istoriju i da će svaki čovek imati veći broj nezavisnih mera koje označavaju njegove intelektualne sposobnosti.

Iako su početni elan i oduševljenje otkrićem opšte intelektualne sposobnosti splasli, praktična primena merenja inteligencije je još uvek veoma korisna. Istraživači nakon Gilforda su nastavili da lome opštu sposobnost na sve veći broj manjih dok su istraživači skloni opštem profilu ostali na toj putanji. Danas možemo reći da i jedna i druga struja imaju argumenata za svoje uverenje. Ipak, uobičajeno je shvatanje inteligencije kao opšte sposobnosti koja se ispoljava na svim specifičnim sposobnostima. To znači da visoko inteligentan čovek teži da se ponaša tako u svim zadacima. Ali i ovo pravilo ima izuzetke – neki ljudi imaju ekstremno visoko razvijenu jednu grupu sposobnosti dok su im druge sasvim zakržljale – setimo se likova iz filmova: naučnik koji izuzetno barata atomskom fizikom nikada ne zna gde mu je kišobran ili lako zaluta na putu do kuće. Često su intelektualno visoko daroviti ljudi poznati kao asocijalni, oni koji ne vole da se druže, stidljivi su, povlače se od ljudi, imaju slabo razvijen verbalni faktor (ne umeju da ćaskaju) i slično. Vidljivo je često da umetnici iako imaju vrhunska postignuća u umetnosti imaju teškoća u verbalnom opisu onoga što rade. To nam pokazuje da grupe intelektualnih sposobnosti mogu biti relativno nezavisne.

12. UTICAJI NA INTELIGENCIJU Inteligencija i nasledni faktor

Fransis Golton, jedan od začetnika nauke je učinio pokušaj 1884. godine da ubedi naučnu i širu javnost u tezu o postojanju superiornih predispozicija kod odredjene grupe ljude, tj. da postoje genetski odabrani ljudi čija je inteligencija direktno povezana sa superiornim perceptivnim i fizičkim osobinama. On je izvršio veoma opsežna merenja širokog spektra fizičkih i mentalnih sposobnosti na više od 9000 subjekata. Bio je siguran da će fizičke osobine kao što su oblik glave, snaga mišića, oštrina vida biti direktno povezane se intelektualnim kapacitetima. Tako, ako znamo kako neko fizički izgleda i iz kakve porodice dolazi, možemo sa sigurnošču da pretpostavimo i kolika mu je inteligencija. Veza izmedju fizičkih osobina i inteligencije, koju je očekivao se nije pojavila, na njegovo veliko iznenađenje. Sa današnjeg stanovišta očigledno je da su ovakve hipoteze naivne, jer je opšta intelektualna sposobnost, kao i mnoge druge visokosložene sposobnosti pod uticajem velikog broja faktora koje ne deluju nezavisno

26

nego se sklapaju u sistem uticaja. I pored toga, mnogi istraživači u psihologiji i dalje idu Goltonovim tragom, na primer Jensen 1970 pokušava da pokaže da su niža postignuća crnačke dece na testovima inteligencije, odraz njihove genetske inferiornosti (Crider). Naravno, ovakve neutemeljene i štetne hipoteze, izazivaju burne reakcije, ne samo javnosti, nego i psihologa koji se bave ovom temom, a koji dokazuju da se niži skorovi pojavljuju kao posledica slabije motivacije, slabije fizičke i društvene nege, slabije ifnormisanosti, većeg straha i nesigurnosti tokom testiranja, i slično.

Uticaj naslednog faktora, genetske predispozicije je nesumnjivo veliki – najveće podudarnosti u vrednostima IQ mera se pojavljuju kod jednojajčanih blizanaca koji imaju najsličnije genetske konstitucije (0.87). Ova podudarnost ostaje visoka čak i kada se blizanci odvajaju po rodjenju i rastu u različitim okolnostima (0.75). Kako se udaljava stepen srodstva, tako se i smanjuje podudarnost u vrednostima IQ (deca-roditelji 0.50, braća – sestre 0.50, braća-sestre odgajani odvojeno 0.35)). Studije koje ispituju decu koja posmatraju decu iz iste porodice koja su kasnije odgajana odvojeno su od velikog značaj za istraživače zato što pokazuju kombinaciju uticaja gena i sredine. Iako je nedvosmisleno jasan uticaj genetskog faktora, on se danas posmatra kao PREDISPOZICIJA da se sposobnost razvije, a da li će se ona razviti i u kolikoj meri zavisiće od složenog sklopa okolnosti kao i od aktiviteta same osobe. Ni najbolja genetska predodređenost neće se moći maksimalno ispoljiti u razvojno lošim životnim uslovima, kao ni ako osoba sama ne bude aktivirala svoje potencijale i razvijala ih. Kako su pokazali prirodni eksperimenti, deca koja su i pored urednih genetskih predispozicija bivala teško razvojno oštećena (napuštanje od roditelja, život u potpunoj izolaciji, život u nesocijalnoj zajednici, na primer, divljini itd.) nisu uspevala da aktiviraju svoje predispozicije. Isto tako, ukoliko se sposobnost ne aktivira i ne vežba, ona neće moći da se razvije. Sredinski uticaji na inteligenciju Dve najveće i najznačajnije psihološke škole (iz Švajcarske i SSSRa) se nisu složile oko toga koliko na razvoj inteligencije kod dece treba uticati posebnim programima ili ne. Dok je jedna aktivno radila sa decom i vršila uticaj na sazrevanje inteligencije, druga je razvila svoje argumente da na decu ne treba uticati jer je razvoj inteligencije suviše složen i osetljiv proces koji svoje najznačajnije momente ostvaruje u sprezi sa fizičkim sazrevanjem. Nasleđe i sazrevanje se nalaze i neprestanoj interakciji. Najznačajniji sredinski uticaji su oni koje se aktiviraju odmah po rodjenju (porodica) i koji se smatraju ranim uticajima. Sa odrastanjem, dete se postepeno od svoje prodice orijentiše ka drugim socijalnim mrežama uticaja (vršnjaci, braća, sestre, šira porodica, škola, kultura) i do kraja života će razvijati svoje intelektualne sposobnosti. Pokušaji da se inteligencijom manipuliše su mnogobrojni. Jedan od pominjanih je pokušaj da se visokointeligentni roditelji povezuju, čime se očekuje visokointeligentan porod (slično ideji o arijevskoj rasi). Istraživanja pokazuju da postoji visoka povezanost između inteligencije dece i roditelja a takođe i da ta povezanost nije dovoljno visoka da bismo je genima objasnili. Najveća sličnost između mera inteligencije postoji kod jednojajčanih blizanaca, nešto je niža ako su oni odgajani odvojeno ili ako su dvojajčani blizanci, još je niža povezanost između blizanaca različitog pola, zatim braće i sestara, roditelja i dece. Niska povezanost je između roditelja i usvojene dece, dece koja nisu u srodstvu, a odgajana zajedno i slično. Međutim treba imatu u vidu da je skor na testu

27

inteligencije osetljiv na porodicu – tamo gde se neguje i razvija komunikacija između deteta i sredine, vršnjaka, kulture, umetnosti, pojavljuju se inteligentnija deca nego u porodicama u kojima je to redukovano. Možemo reći da predispozicija za pojavu i razvoj inteligencije jeste nasledna. Da li će se predispozicija razviti u visoko složenu sposobnost ili ne, zavisiće od mnogih drugih faktora od kojih su najvažniji porodica, odnos sa roditeljima, razvijena razmena i komunikacija sa sredinom i drugi. Istraživanja su pokazala da deca koja imaju više razvojno podsticajnih medija – knjige, časopisi, televizija, internet, posete kulturnim institucijama, posete umetničkim dogadjajima, pokazuju značajno više postignuće na testovima inteligencije.

Inteligencija i vežbanje Iako je naslonjena na prirodnu predispoziciju, inteligenciju je moguće vežbom razvijati i uticati na nju. U prirodnim životnim okolnostima se upravo to i događa, neprekidno vežbamo i ispoljavamo svoju sposobnost da se pomoću uma i razuma prilagodimo, razvijemo i stvaramo ne samo sebe kao osobu nego i svoje okruženje. Uobičajeno je da se pri istraživanju uticaja na inteligenciju pravi jedna greška – postignuće na testu se izjednačava sa pravom sposobnošću. Ove dve stvari su nekada podudarne a nekada nisu. Ako je test inteligencije osetljiv, objektivan, standardizovan i korektno primenjen onda će vrednost skora biti odgovarajuća našoj pravoj sposobnosti. Nažalost, veoma često to nije slučaj. Tako se događa da veliki broj dece iz drugih kulturnih sredina zbog nepoznavanja jezika na samom početku obrazovnog procesa bude prepoznato kao mentalno zaostalo. Oštećenje sluha kod dece, koje je često veoma teško otkriti, a koje se ispoljava na govoru, često biva prepoznato kao niska inteligencija. To su takozvane pseudozaostalosti koje su izazvane greškom merenja.

Pošto smo utvrdili da inteligencija ima svoje podstrukture ili specifične sposobnosti, možemo da pretpostavimo da su one različito osetljive na vežbanje, na fiziloške promene, starenje i slično. Postoje intelektualne sposobnosti koje ranije dostižu maksimum i rano počnu sa opadanjem, kao što je na primer, neposredno memorisanje koje počne da opada sa 17 godina. Nasuprot tome, neke vrlo fine i složene sposobnosti kao što su na primer verbalna inteligencija, socijalna inteligencija, sposobnost evaluativnog mišljenja, vremenom i vežbom se sve više razvijaju. Dok jedinstvena mera inteligencije pokazuje slabo opadanje posle 30 godine života, posebne sposobnosti unutar nje se ponašaju različito – verbalna inteligencija ostaje ista dok manipulativna opada (Jones, Conrad, 1933). Isto tako, ako se iz testova ukoni zahtev za ograničenim vremenom (slobodno vreme za rad), opadanje se ne pojavljuje. Istorija i tradicija prepoznaju ovaj kvalitet intelektualnih sposobnosti pa se tako smatra da su stari ljudi obdareni drugačijim intelektualnim sposobnostima od mladih – na primer, za odluke koje su od ogromnog značaja za zajednicu se konsultuje veće mudraca, veće staraca i slično. Vrhunski verski poglavari se biraju doživotno, jer je u osnovi izbora pretpostavka da su najvažnije intelektualne funkcije u razvoju tokom čitavog života.

Drugi uticaji na inteligenciju Inteligencija i socijalni položaj roditelja - Sva istraživanja o vezi inteligencije dece sa roditeljskim postignućem, pokazuju visoku povezanost. Postignuće na testovima inteligencije je značajno više kod dece iz viših socio'ekonomskih slojeva. Istraživanja pokazuju da što je ovaj uticaj sredine raniji, to je jači. Na primer,

28

deca iz porodica Crnaca u Americi, dosledno pokazuju niža postignuća na testovima od dece iz belačkih porodica. Ako bela porodica uvoji crno dete, njegovo postignuće na testu se značajno povećava i dostiže vrednosti kao kod bele dece. Na osnovu toga jasno vidimo da je inteligencija, iako se oslanja na nasledni faktor, značajno zavisna od uticaja sredine. Nalazi čak pokazuju da uzrast deteta koje se usvaja ima značaja – rano usvojena crnačka deca od strane belačih porodica imaju viši stepe postignuća od kasnije usvojene dece. To pokazuje da je stimulacija za razvoj koja dolazi iz sredine najjača kada se pojavi rano, a slabi joj uticaj tokom odrastanja deteta. Mada, naravno, uvek ima načina da se deluje na inteligenciju. Kako smo videli ova povezanost je samo delimično poreklom iz genetske predispozicije a delimično je određena drugim jakim uticajima koji dolaze od roditelja. Istraživanja koja se bave tačnošću procena koje odrasli daju za decu, pokazala su da su subjektivne procene nivoa inteligencije od strane nastavnika nepouzdane (Đorđević, 1979, Smiljanić, 1992) u skoro 50% slučajeva. Nastavnici seoskih sredina su objektivniji od nastavnika gradskih sredina a procene učenika između sebe su pouzdanije od procena nastavnika i seoskih i gradskih sredina! Osnovna greška u proceni kojoj su nastavnici bili skloni je da izjednačavaju školski uspeh i opštu intelektualnu sposobnost, pa ako je dete uspešan učenik, prirpisuje mu se visok intelektualni skor, a ove dve mere se ne nalaze u direktnoj vezi.

Istraživanja inteligencije i njene veze sa drugim aspektima ličnosti se nastavljaju u mnogo različitih smerova. Ovo polje istraživanja se sa pravom smatra jednim od najplodnijih polja psihologije. 13. PSIHOLOGIJA LIČNOSTI – teorije crta

Svi smo ličnosti, svi smo osobe. Ako psihologija pokuša iz korisnih razloga da nas raščlani, pokazaće se da postoji veliki broj osobina, crta, sklonosti, stavova, uspomena koje nas sačinjavaju. Svi ljudi imaju mnogo zajedničkog i mnogo toga što svakoga od nas čini jedinstvenom pojavom koja se nikada u prirodi neće ponoviti na isti način. Krive linije koje čine lavirinte na našim prstima su samo naša, jedinstvena kombinacija. Otisci prstiju, gradja ruke ili kosti šake, čine nešto što je univerzalno i nezantno odstupa izmedju ljudi. Psihologija ličnosti se interesuje za oba polja, naše individualno (individualne razlike) kao i naše univerzalno koje se preklapaju u celinu.

„Ljudi su slični jer ime je zajednička ljudska situacija i njoj svojstvene egzistencijalne dihotomije; oni su jedinstvena bića na onaj specifičan način, na koji rešavaju svoj ljudski problem. Beskrajna raznolikost ličnosti sama po sebi karakeristična je za ljudsko postojanje.“ (From, 1966, 57)

Ličnost je uređen, organizovan skup kvaliteta koji su relativno trajni i koji karakterišu individuu. „Pod ličnošću razumem sveukupnost nasldjenih i stečenih psihičkih svojstava koja karakterišu nekog pojedinca i čine ga jedinstvenim“ (From, 1966, 57)

Kako se ličnost razvija, iz čega se sastoji, koje osobine su osnovne i suštinske a koje su manje važne, su neka od pitanja na koja psihologija ne može da da jedinstven odgovor. Teorija ličnosti u koju verujemo će odrediti način na koji ličnost vidimo. Pošto

29

je teorija mnogo i veoma se razlikuju između sebe, polje ličnosti se obično otvara tako što se obrađuju neke od teorija ličnosti za koje postoji opšte slaganje da su dale važan doprinos izučavanju čoveka. To naravno, nipošto ne znači da smo dali fiksan odgovor na najsloženije pitanje kojim se psihologija bavi – šta je čovek i čime je određen. Psihologija ličnosti je danas integrativna disciplina koja proučava determinante i dinamiku funkcionisanja ličnosti, kao i razvoj potencijala (Kaprara, 2003). Opšte teme kojima se bavi su individualne razlike, intra-individualna koherentnost (kako određeni procesi u ličnosti funkcionišu kao celina), odnos bioloških i kulturnih faktora razvoja ličnosti, održavanje ličnog identiteta i individualnosti, interpersonalne reakcije i drugo. Teoretičari ličnosti predlažu da se ovo šarenilo pristupa na neki način odredi zajedničkim pretpostavkama koje prihvatamo pre nego što zađemo u neki od posebnih nalaza. To su pretpostavke da je ličnost celina koja obuhvata delove ili elemente i da su elementi između sebe integrisani. Moguće je pristupiti sa pozicije celine, ali i sklopa ili delova. Delovi se razmeštaju prema sadržaju, stepenu izraženosti, ulozi koju imaju, i prema sklopu koji sačinjavaju. Ovi delovi se nalaze u povezanom odnosu koji je dinamičan ali realtivno trajan i postojan (Popović 2002). Pojmovi iz oblasti psihologije ličnosti kojima ćemo se baviti su crte, tipovi, osobine, temperament i karakter. Teorije ličnosti koje su najčešće citirane i najpoznatije su Frojdova i Jungova teorija ličnosti. One će biti obrađene u posebnim poglavljima. TEORIJE CRTA I TIPOVI

Teorije crta pretpostavljaju da se ličnost sastoji od većeg broja osnovnih jedinica – crta. Kombinacije, složene celine koje nazivamo ličnost, su prema ovom uverenju konstrukcija sastavljena iz većeg broja crta. To su najjednostavnije jedinice na koje se svako od nas može razložiti i analizirati. Ideja crta je smišljena da bi se opisale konzistentne individualne razlike.

Najpoznatiji autori iz ovog pravca psihologije ličnosti su Olport i Katel. Olport govori da je ličnost dinamička organizacija u okviru individue i njenog psihofizičkog sistema koja određuje njene osobine, misli i ponašanje. Crta tako nije samo osoben način ponašanja nego sadrži i motive i predispozicije u osobi koje izazivaju i vode određeno ponašanje. Zajedničke crte su one koje imaju svi ljudi. Individualne crte su one koje karakterišu neku osobu. Najvažnije su, veruje Olport, centralne crte koje su dovoljne da se pomoću njih opiše svaka osoba, a njihov broj je ograničen i predstavljaju konstantan, nepromenjiv deo ličnosti. Centralne crte su, prema njemu: svadljivost (sumnjičavost), samo-centriranost, nezavisnost, dramatičnost, artizam (sklonost umetnosti), agresivnost, cinizam i sentimentalnost. Znamo li koliko od svake crte ima u nekome, tada smo uspeli da opišemo ličnost.

Katel je u svom pokušaju da opiše ličnost preko crta upotrebio obimna statistička istraživanja i rezultate protumačio kao faktore. Kada se ogroman broj podataka koji su dobijeni na testovima ličnosti kod velikog broja ljudi podvrgne faktorskoj analizi, cilj je da se pokaže da li postoje neke pravilnosti u raspoređivanju rezultata – faktori. Tako se pokazalo da postoje dve vrste crta – površinske (ispoljene) i izvorne koje leže ispod površinskih. Ličnost se tada opisuje preko liste crta koje zajednički odgovaraju nekoj osobi. Katelove izvorne crte čine duži listu: afektotimija, inteligencija, snaga ega ili emocionalna stabilnost, dominantnost ili nametljivost, entuzijazam, odgovornost,

30

parmija, blagost, podozrivost, imaginacija ili nekonformizam, lukavost, krivica, eksperimentatorstvo, samodovoljnost, samosnetiment i tenzija.

Olportov i Katelov pokušaj dao je značajan doprinos razumevanju čoveka ali se ubrzo pokazalo da se preteranim razlaganjem ličnosti gubi celovitost. Istraživanje crta je poslužilo kao uvod u istraživanja složenijih struktura ličnosti – skupova crta, ili tipova. Može se reći da diskusija o tome šta su crte i koje su crte suštinske za opis osobe, nije završena.

Današnja teorija pet faktora je nastala na osnovu pokušaja da se niz istraživanja podvede pod zajedničku faktorsku strukturu. Ideja je da su osnovni faktori ličnosti prva dva preuzeta od Ajzenkove teorije: neuroticizam i ekstroverzija, a ostala tri su saradljivost, savesnost i iskustvena otvorenost. Zastupnici ovog modela veruju da on objašnjava strukturu ličnosti koja je opšte važeća. Istraživači pokazuju da kada se prati razvojni ishod, prisustvo ovih faktora ukazuje na određena postignuća u životu. Ekstremna ekstroverzija i pozitivna emocionalnost predvidja sposobnost da se usavršavaju različite veštine i aktivnost, bude uključen u mnogobrojne aktivnosti. Socijalni konformizam uputiće osobu ka bogatom socijalnom životu, altruizmu i sposobnosti prilagođavanja. Emocionalna stabilnost, ako ide uz manjak socijalnog konformizma će biti povezana sa poremećajima ličnosti. Visok skor na osobini odgovornost je prediktor uspeha na poslu i dužine života. Iskustvena otvorenost je povezana sa iberalnim stavovima i kreativnim ponašanjem (Kaprara, 2003).

Kritike koje se upućuju današnjim pristupima ličnosti teže da obogate i poboljšaju razumevanje čoveka tako što će ukazati na predrasude ili pojednostavljenja koja se danas čine, kao što je, na primer, opisivanje individue preko grupnog modela, pravljenje modela na osnovu proseka mera, neosetljivost na hijerarhijske odnose izmedju faktora i slično.

14. TIPOVI I TIPOLOGIJE Različite crte se ne ponašaju nezavisno jedna od druge, nego neke teže da se grupišu i da se kod većine ljudi javljaju zajedno. Grupa crta se organizuje u tip. Tip je složeniji konstrukt nego crta i zahvata šire oblike ponašanja. Prve teorije tipova se pojavljuju znatno pre nego eksperimentalni nalazi koji ih istražuju. Opisi ličnosti preko tipa se nazivaju tipologije. Osnovna ideja je da se svakoj ličnosti može odrediti tip kome pripada. Tako smeštanje ljudi u tipove pomaže ljudima da opišu i procene neku ličnost. Krečmerova klasifikacija Jedan od često pominjanih pokušaja klasifikovanja ljudi je Krečmerova podela prema telesnoj konstituciji. Prema njemu se svi ljudi mogu podeliti na piknike (horizontalna građa) i astenike (vertikalna građa tela). Piknički tip ličnosti se odlikuje telesnom građom koja se razvija u širinu i oni su češće atletski ili bucmasti tipovi. Astenični tip građe znači da se telo znatnije razvijalo u visinu nego u širinu i ova telesna konstitucija je vitka, uskih zglobova, izduženih ekstremiteta i duguljastog lica. U

31

ekstremnom obliku deluju asketski. Krečmer je pretpostavio da telesna građa odslikava razlike u ličnosti. piknik astenik

Piknici su ljudi koji su skloni prijatnosti i uživanju, rado jedu i piju, skloni su gojenju, vole društvo, konkretni su i veseli. Astenični tipovi su dugački i suvonjavi, skloni su razmišljanju, apstrahovanju, nisu praktični ni druželjubivi. Ova dva tipa se kao celina često sreću u literaturi, oni su dobri prijatelji koji se nadopunjavaju, kao, na primer, Don Kihot i Sančo Pansa, Šerlok Holms i Džon Votson i drugi... U tom paru, oni su različiti ali se nadopunjuju tako što dok jedan konkretno operiše i vodi brigu o svom prijatelju, ovaj drugi razmišlja, filosofira, dedukuje i analizira... U osnovi klasifikacije na osnovu tipova je verovanje da smo svi kao ličnosti skloni nekoj od opisanih kategorija ali retko ko među nama je «čist tip» onako kako se u tipologijama opisuje. Najčešće, mi smo mešavine tipova, i način na koji reagujemo će zavisiti od konkretne životne situacije u kojoj smo se našli. Zato se opisi ličnosti pomoću tipova ili klasa, sve ređe sreću u savremenoj psihologiji i oni se koriste više u opisne svrhe nego kao sistemi objašnjenja. Ajzenkova tipologija Na Jungovu podelu istraživač po imenu Ajzenk se nadovezao još jednom, dodatnom dimenzijom ličnosti koju je nazvao stabilnost/nestabilnost. Pored otvorenosti/zatvorenosti, svaka osoba se nalazi na nekoj vrednosti ose stabilnosti. Na primer, ekstrovert može biti stabilan ili nestabilan.

Introverzija Pasivan Tih Pažljiv Nedruštven Misaon Rezervisan Miroljubiv Pesimističan Kontrolisan Trezven

32

Pouzdan Krut Ravnodušan Anksiozan Smiren Neraspoložen Stabilnost Nestabilnost Vođa Emocionalan Bezbrižan Neumoran Živahan Agresivan Easygoing Razdražljiv Osetljiv Promenjiv Pričljiv Impulsivan Otvoren Optimističan Društven Aktivan

Ekstroverzija 15. JUNGOVA TIPOLOGIJA Karl Gustav Jung je u psihologiji poznat po svojoj složenoj, neobičnoj i za svoje savremenike intrigantnoj teoriji ličnosti. Ovde ćemo pomenuti jednu od poznatih Jungovih podela ličnosti na osnovu odnosa prema sredini – podelu na introvertne i ekstrovertne ličnosti. Introvertna ličnost je okrenuta prema svojim unutrašnjim procesima dok je ekstrovertna ličnost okrenuta prema spolja, tačnije prema socijalnom polju. Introvertnu ličnost opisujemo kao zatvorenu, onu koja teško stupa u razgovor, teži da se povuče od ljudi, stidljiva je i u socijalnim situacijama deluje neupadljivo. Introvertna ličnost lako podnosi usamljenost, sklona je da se preda razmišljanju i maštanju, ume da bude „nerealna“, „u oblacima“, ćutljiva. Interesovanja su joj duboka i zahtevaju posvećenost. Nezainteresovana je za čulna zadovoljstva. Osobe ovog tipa težište daju unutrašnjim aktivnostima, dok prema spoljašnjim kriterijumima mogu da pokažu pasivnost. Ako bira okruženje težiće prirodi, tišini, umerenoj i diskretnoj stimulaciji.

Ekstrovertna ličnost je otvorena, lako razvija komunikaciju, uživa u razgovoru, razmeni i zajedničkim aktivnostima, u socijalnoj komunikaciji je otvorena i lako ju je uočiti. U životnom okruženju je aktivna, potrebni su joj stimulacija, čulna prijatnost, dinamika i kretanje. Ako bira okruženje težiće aktivnoj, bučnoj i dinamičnoj sredini koja obavezno podrazumeva druge ljude.

Opšta orijentisanost ka unutrašnjim i apstraktnim ili spoljašnjim i konkretnim sadržajima razlikuje ove grupe. Ekstroverti više vole jaku stimulaciju, jake zvuke i žive boje dok će introverti više voleti tihe zvuke i blage, pastelne boje. Njihova otvorenost za lične doživljaje je različita: introverti su zainteresovani za unutrašnje događaje kao što su uspomene, utisci, doživljaji, razmišljanje, snovi i mašta. Ekstroverti se manje interesuju za ove događaje a više za konkretnu razmenu sa drugima. Jedno istraživanje pokazuje da je većina osoba koje tvrde da ne sanjaju ekstrovertna. Oni nemaju interes za snove pa ih zbog toga ne pamte.

Podela na dva osnovna tipa ne znači da je svako od nas jednak profilu koji taj tip opisuje. Naprotiv, podrobnija istraživanja strukture ličnosti su pokazala da većina nas

33

poseduje crte i jednog i drugog tipa, tačnije, nalazimo se negde na sredini skale intovert – estrovert a ne na ekstremnim tačkama. U određenim životnim okolnostima ili pod uticajem porodice i grupe, vaspitanja ili dominantne vrednosti koje kultura neguje, mi težimo da naglasimo jedan od polova u svom ponašanju. Pogledajmo jedan instrument koji nam pokazuje kome tipu smo bliži introvert ekstrovert U društvu radije.... slušam govorim. Imam prijatelja.... malo mnogo. Više volim.... misaone ljude živahne ljude. Ja sam..... ozbiljan veseo. Na slici me privlači... linija boja. Tuđim planovima se priključujem retko obično da. Uživam da sretnem nepoznate - ne - da. Po prirodi... razmišljam učestvujem. Kod kuće sam pričljiv... slabo prilično.

Kada neka osoba odgovara na ovaj upitnik, primetiće da odgovori skoro nikada nisu smešteni samo na jednu stranu. Na isti način naša ličnost nikada nije ekstremna nego se nalazi u određenoj zoni između polova.

Uticaj nagrade i kazne na decu razlitih tipova je različit. Dok ekstrovertna deca pozitivno reaguju na kritiku jer ih kritika pokreće na još bolje postignuće, introvertna deca se od kritike povlače u sebe jer je doživljavaju kao udarac na svoju ličnost. Ista namera iza postupka prema detetu, može doneti sasvim različite efekte ukoliko ne prepoznamo o kakvom se detetu radi. Intovertna deca koja su pohvaljena pozitivno reaguju na pohvalu jer je doživljavaju kao podsticaj, dok pohvala na ekstrovertno dete nema jači uticaj. Ovo treba shvatiti kao opšti nalaz – načelnu podelu koja može da pomogne u procesu rada sa decom – ne postoji apsolutna vrednost nagrade i kazne, nego je ona relativna u odnosu na svako pojedino dete/osobu. Tako da ako su roditelji, na primer, prema svojoj deci postupili jednako, posledice postupka neće biti jednake nego relativne u odnosu na svako dete, pa se tako često čuje da roditelji ne znaju na koga je dete takvo jer su prema svima postupali jednako. Površno posmatrano postoji jednakost tretmana, ali na nivou individue ne postoji, jer se sve što se odvija u nečijem životu doživljava subjektivno, prelomljeno na unutrašnji nivo značenja o kome možemo ali ne moramo znati dovoljno. 16.TEMPERAMENT

Najstarija teorija tipova koja se danas koristi je iz medicine antičkog vremena, sačinio ju je Hipokrat, a kasnije nasledio Galen. To je podela ljudi na četiri osnovna tipa temperamenta koja oslikavaju četiri elementa materije – zemlju, vodu, vatru i vazduh. Hipokrat je, budući da se bavio telom i zdravljem, verovao da kod svakog čoveka postoji jedan organ koji je dominantan u sistemu i da ponašanje i osećanja te osobe zavise od dominantne telesne zone. On je verovao da postoji direktna veza između telesne građe i

34

psihičkih osobina, spremnosti na reagovanje, brzine reagovanja i slično. Te četiri osnovne telesne oblasti su po njemu: jetra, crna slezina, sluz i .

Na toj osnovi je postavljena podela na četiri tipa temperamenta: sangvinik, kolerik, melanholik i flegmatik. Ove četiri grupe ljudi se razlikuju po spremnosti da reaguju, jačini reakcije, brzini kojom se smiruju, tj. trajanju reakcija. Tako možemo da razlikujemo one koji se brzo “pale”, brzo dolazi do reagovanja – sangvinici i kolerici, i one koji se sporo “pale”, tj. sporo dolazi do reakcija – melanholici i flegmatici.

Prema jačini reakcija, mogu da budu snažne – kolerici i melanholici, i slabe- flegmatici i sangvinici.

Prema trajanju reakcija, tj. brzini gašenja, imamo one koji imaju dugotrajne reakcije – melanholik i kolerik, i one koji imaju kratke reakcije – flegmatik i sangvinik.

Kada se načini, profili reagovanja slože u profil temperamenta, dobijamo četiri osnovna temperamenta.

Temperament Brzina Snaga Učestalost Gašenje Kolerik brzo jako često sporo Sangvinik brzo slabo često brzo Flegmatik sporo slabo retko brzo Melanholik sporo jako retko sporo

Kolerični temperament ima jake reakcije, brzo reaguje i dugotrajno reaguje. Njega

je, kad je temperament naglašen, lako izazvati, a teško smiriti. Ume da bude borben i svadljiv. Kao i sangivnik, lako sklapa poznanstva jer je brz u reagovanju. Za razliku od sangvinika, poznanstva su trajnija i dublja. Pošto su emocije burne, ovaj temperament lako upada u oči u komunikaciji, pokretljiv je i brz ali zbog trajnosti reakcija ume da pređe u nametljivost. Kolerični temperamenti su privlačni društvu, odani su i zanimljivi.

Sangvinika, koji brzo i slabo reaguje, često reaguje ali brzo zaboravlja. To je živahna osoba tipa “što na um, to na drum” koja je vesela i ne zlopamti, pokretljiva je, i zbog svog profila, teži da ponekad upadne u površnost. Lako sklapa poznanstva i lako ih završava, ima veliki broj kontakata, ali oni ne moraju da budu trajni ni duboki. U reakcijama je brza i spremna na preokrete, dobro podnosi i uspeh i neuspeh.

Flegmatična osoba sporo i retko reaguje, a kada reaguje, reakcija je slaba. Nazivamo je “mrtvom-hladnom” osobom. Način na koji reaguje može da je učini manje zanimljivom i prihvaćenom u društvu ali su ove osobe superiorne kada dodje do kritičnih situacija u kojima svi drugi temperamenti “gube glavu” (imaju jake reakcije). Flegmatična osoba, kada svoj temperament uklopi sa jakim racionalnim kontrolama, ima veliki uspeh u poslovima u kojima drugi temperamenti ne mogu da se iskažu – tamo gde postoji visok nivo rizika ili velika odgovornost u odlučivanju. Zbog svoje hladne glave, ovi temperamenti su uspešne vodje grupa koje rade pod rizikom.

Melanholični temperament je spor i snažan u reagovanju i teško se obuzdava kada jednom već dodje do reakcije. Osobe ovog tipa je teško izazvati ali kada su konačno izazvane njihova reakcija ume da bude burna i iznenadjujuća (princip “kap koja je prevršila meru”). Melanholici spadaju u tihe ljude koji ipak umeju da iznenade ispadima. Dugo pamte i dobro i zlo. Zahvalnost za dobro koje im je neko učinio, kao i mržnju za zlo, umeju da nose kroz ceo život (sporo gašenje). Životopisi pesnika ukazuju na to da medju njima ima veliki broj melanholika – oni ne reaguju kada drugi ljudi reaguju

35

(kasne), a reaguju kada drugi ljudi ne reaguju (jaka emocija) i ponekad štrče iz svoje sredine. Zbog osobine da “nose u sebi” koju ima i kolerični temperament, povećava se rizik od neodmerenih i naknadnih reakcija.

Kako vidimo, svi temperamenti imaju svoje karakteristike koje su posebni

kvaliteti i nema poželjnog ili nepoželjnog temperamenta. Temperamentalne razlike su najviše uočljive u emocionalnom reagovanju, gde će “vrući” temperamenti – kolerik i melanholik imati burna osećanja, a “hladni” temperamenti – sangvinik i flegmatik, umerena osećanja. Kada voze, na primer, kolerik i sangvinik će biti superiorni zbog svoje brzine reagovanja, ali će se kolerik, očekivano, više nervirati. Flegmatik i melanholik će imati odložene reakcije i možda neće uvek reagovati na vreme, ali će reagovati. Kod izbora partnera, primećuje se da se partneri retko biraju prema istom temperamentu, a češće po nekom komplementarnom principu – tako da srećemo jednog nervoznog, a drugog smirenog u paru, jednog brbljivog a drugog ćutljivog, jednog brzog a drugog sporog i slično. Temperament je delimično nasledjen a delimično razvijen pod uticajem sredine, tako da sredinski uticaji čine da se određeni temperamenti češće pojavljuju u određenim podnebljima, kulturama i etničkim grupama. Socijalna psihologija uvodi pojam etničkog stereotipa – struktura ličnosti se povezuje sa kulturnim uticajima, tako da govorimo o “hladnom Englezu” (flegmatik), “vrućem Balkancu” (kolerik), “slovenskom melanholiku”, “prostodušnom Amerikancu” (sangvinik) i slično. Istraživanja nisu saglasna u tome da li etnički stereotipi imaju utemeljenja u realnosti, tj. da li je stvarno dominantni tip temperamenta karakterističan za celu zajednic. Ostaje uobičajeno uverenje koje počiva na zdravom razumu, istrajno je ali nije naučno potvrdjeno. 17. KARAKTER Karakter je funkcionalni deo ličnosti koji se zadužen za usaglašavanje u prihvatanje moralnih i vrednosnih normi. On, naravno, ne postoji kao anatomska celina (organ) nego kao funkcionalna celina koja je zadužena sa saobražavanje osobe sa nekim aspektom društvene realnosti. Karakter je najuočljiviji u domenu regulisanja odnosa sa drugim ljudima – prihvatanje i uvažavanje vrednosti, potreba i prava drugih osoba. Karakter je okosnica društvenog funkcionisanja ličnosti. Pored emocionalnih sadržaja koje karakter ima, tu su i motivacioni i voljni aspekt. Da bi smo istrajali u nekoj vrednosti i ubedjenju, moramo biti spremni da trpimo pritisak i neprijatnost. I to, ukoliko je vrednost u koju verujemo nama važnija, veći je stepen upornosti i istrajnosti sa kojom smo spremni da je branimo. Najdublja ljudska ubeđenja, opšta ubedjenja, braniće se čak i sopstvenim životom o čemu svedoče tolike priče iz istorije. Pojam karaktera je poreklom iz starije psihologije početka 20-og veka, u kasnijim etapama razvoja ove teme pojam karaktera se podvodio pod pojam morala i moralnog razvoja. Podudarnost izmedju ličnih vrednosti i vrednosti koje neguje zajednica, naravno, nikada nije potpuna – kod normalnih ljudi uvek će postojati jedan deo koji se ne uklapa u vrednosti zajednice i to je očekivano jer ljudsko biće nije prosta refleksija grupe iz koje potiče. Problemi će, medjutim, nastati kada nepoklapanje postane veliko ili kada

36

vrednosti u koje neko veruje direktno ugrožavaju nekog drugog. Kada bi poklapanje izmedju vrednosti zajednice i vrednosti pojedinca bile potpune, onda se ljudi izmedju sebe ne bi uopšte razlikovali. Ovo bi naličilo potpunom totalitarnom sistemu u kome svi veruju u identične vrednosti. Takva zajednica ne bi mogla da se menja i napreduje, a to je i vidljivo na osnovu tolikih istorijskih primera, ukoliko pritisak koji zajednica vrši na svoje članove postane prevelik, ukida se sloboda i različitost i otvaraju se veoma opasni društveni procesi. Sa druge strane, zajednica u kojoj ne bi bilo dovoljno podudaranja u vrednostima, ne bi bila zajednica uopšte, već bi se raspala na onoliko mikrostruktura koliko različitih vrednosti bismo imali. Takva haotična situacija bi verovatno bila najbliža rasulu i haosu u kome bi postojao stalni sukob izmedju različitih vrednosti – česta tema naučnofantastičnih zapleta. Vrednosti pojednica i zajednice moraju da se razvijaju u neprekidnom uzajamnom gradjenju gde ekstremi (podudaranje ili potpuno odstupanje) nikada ne bi smeli da se pojave, zato svako od nas delimično reflektuje svoju zajednicu a delimično je i gradi u onim oblastima vrednosti u kojima veruje da nije dovoljno razvijena – približavanje i udaljavanje deluju u ravnoteži. Karakter može biti prema jačini slab ili jak. Slab karakter je onaj koji ima manji stepen istrajnosti. Jak karakter je onaj na koji je teško uticati jer je čvrst. Prema kvalitetu, karakter se uslovno deli na dobar ili loš. Dobar karakter je saobražen sa vrednostima sredine (zajednice) i čini da osoba postupa konstruktivno i u interesu sebe i drugih ljudi. Loš karakter je onaj koji znatnije odstupa od vrednosti zajednice. Osoba lošeg karaktera nije svesna da ugrožava svojim postupcima druge ljude. Kombinacije izmedju vrsti karaktera su dobar/slab, dobar/jak, loš/slab, loš/jak. Dobar a slab karakter je onaj koji, na primer, svako veče ostavlja duvan a svako jutro pali novu cigaru, drži dijetu nekoliko dana a onda odjednom popusti i anulira sve. Ova osoba dobro zna šta treba da učini, ali joj nedostaje istrajnosti. Dobar a jak karakter je socijalno najpoželjnija ličnost, to je osoba koja razlikuje vrednosti i ima dovoljan stepen istrajnosti da svoje ponašanje uskladjuje sa tim, čak i kada je to bolno ili neprijatno. Ako drži dijetu, istrajaće u tome. Loš a slab karakter ima neuskladjene vrednosti sa zajednicom ali zbog toga što nema snagu istrajavanja ova osoba ne mora da načini štetu zajednici. Ona postaje opasna samo kada i ako pronadje lidera koji ima isti vrednosni sistem a jačinu istrajnosti. Tada se ona pridružuje ali zaklanja iza lidera. Zbog svoje slabosti i nemogućnosti da istraje, ova vrsta karaktera nikada ne mora da aktivira negativne vrednosti, ukoliko pronadje dobar karakter za lidera loše vrednosti nikada ne moraju da se ispolje. Loš i jak karakter se smatra poremećajem karaktera, sociopatijom ili psihopatijom. Ova vrsta poremećaja ne spada u psihička oboljenja a osoba se smatra uračunjivom i odgovornom.

Poremećaj vrednosti, nažalost, zbog načina na koji je stečen, teško može da se koriguje i ove osobe čitavog života ostaju u uverenju da su u pravu a da zajednica greši. Teži poremećaji karaktera se očituju u tome da osoba ne uvidja razliku izmedju dobra i zla, sve je dozovljeno, tj. ide prečicom u životu čak i ako ta prečica podrazumeva ubijanje, kradju, zlostavljanje ili neki drugi postupak koji ugrožava druge. Pojačana tendencija medija u Srbiji da neguju lik “žestokog momka” a što je profil sociopate, nažalost, povećava broj ljudi koji se saobražavaju ovoj vrednosti i tolerišu njihove postupke u našoj zajednici.

Istraživanje profila ličnosti sociopate pokazuje da su u značajnom broju slučajeva ljudi koji zlostavljaju druge i sami u detinjstvu bili žrtve zlostavljanja. To pokazuje da se

37

sociopatija stiče kroz poremećene odnose u porodici i da bi društvene mere morale da budu vezane za rad na ojačavanju porodice i porodičnih odnosa, a ne za kaznenu i represivnu politiku, kako je trenutno slučaj. Prema faktorskim istraživanjima crte povezane sa karakterom su: moralna stabilnost (tendencija da sledimo moralne norme bez spoljnjeg pritiska), ego-snaga (sposobnost da se reaguje na odgovarajući način), super-ego snaga (stepen uskladjenosti sa spostvenim moralnim principima), spontanost (želje i osećanja se ispoljavaju direktno kroz aktivnost), prijateljstvo (stav srdačnosti) i postojanje kompleksa agresija – krivica (Hrnjica, 2000). Fromova analiza karaktera

Erih From u svojoj knjizi ”Čovek za sebe” (1966) istražuje karakter kao jedan od najbitnijih kapaciteta ličnosti i on smatra da je svako ljudsko biće u svojoj osnovi moralno, a vednosni sudovi i postupci koje činimo proizilaze ne samo iz našeg sistema vrednosti, onoga u šta verujemo, nego iz najdubljih ličnih uverenja, načina na koji sagledavamo sebe, svet, pa na osnovu toga i kako opažamo sebe i druge ljude u svetu. Kritikujući dominantno shvatanje čoveka koje je društveno prihvaćeno, uprošćeno i počiva na zabludama, on govori o četiri načina na koja karakter može da se formira na nekonstruktivan način, tako da zaustavlja razvoj osobe i pričinjava štetu ljudima u okruženju, uz to i o obliku konstruktivnog karaktera koji je nazvao ”produktivna orijentacija”. Karakter prema njemu sadrži voljne odluke i zato gradi nečiju ličnu sudbinu ”čovekova sudbina je njegov karakter”, citira Balzaka. Karakter definiše kao relativno stalnu formu kroz koju se ljudska energija kanalizira u procesu prihvatanja i usvajanja sveta, on je osnova naše prilagodjenosti svetu i društvu. Čoveka smatra produktivnim i kreativnim bićem koje može da se posmatra samo kroz svoje razvojne procese i mogućnosti.

Osnova njegovog uverenja je da su svi ljudi rodjeni kao slobodna bića koja imaju zadatak da pomažu sebi i drugima u razvoju i ostvarenju svih svojih kapaciteta. Pojam slobode one ne vezuje za pravo da se učestvuje u nekoj podeli dobara ili moći, nego za pravo da se bude u skladu sa sopstvenom prirodom, a to znači ljudskom prirodom.

Neproduktivne orijentacije karaktera su sistemi motiva koji naša ponašanja modeluju i anti-razvojno upravljaju našim životima, oni predstavljaju više načelne tipove, nego realne osobe jer svi predstavljamo mešavine orijentacija. Ne postoji čist oblik jedne orijentacije u realnosti, veruje From, ali je korisno razumeti u kojim pogrešnim smerovima naša uverenja mogu da krenu.

Primalačka orijentacija se pojavljuje kada osoba veruje da sve dobro potiče izvan nje, od drugih – ljubav, uzbudjenje, znanje, vrednosti. Osoba teži da bude voljena i prihvaćena, i sebe posmatra isključivo kroz tudje oči, pasivna je, očekuje magičnog pomagača. Najčešće je darovit i predan slušalac, ne ume da kažu ne, zavisna je o drugima. Ove se osobe osećaju izgubljeno kad su same, Ako je naglašena orijentacija, osobe postaju pasivne, bez inicijative, bez vlastitog stava, sklone da se podređuju drugima, bez principa, bez samopouzdanja, nerealistične i lakoverne. One veruju da moraju da se vežu uz nekog jakog i čitav život strepe kako da tu ljubav zadrže.

Izrabljivačka orijentacija je osoba koja teži da uzima od drugih, ljubav, stvari, ideje. Veruju da vredi samo ono što sami sebi pribave. Osećaju se ispunjeno kada nešto preuzmu, otmu, zadobiju. Privlače ih jedino osobe od kojih nešto mogu da uzmu,

38

procenjuju osobe prema stepenu eksploatacije - koliko koristi mogu da imaju. Često kada nekoga isrcpu odbacuju ga i biraju novi objekat. U naglašenom obliku imaju osobine da su agresivni, egocentrični, umišljeni, nagli, arogantni i zavodnici. Oni organizuju svoj život kao borbu u kojoj osvajaju plodove, bilo da se radi o poverenju, imovini, ljubavi ili idejama drugih ljudi.

Sakupljačka orijentacija - za razliku od prethodna dva tipa koja očekuju dobrobit spolja, preko drugih, sakupljačka orijentacija nema poverenja prema svetu, ona zatvara, sredjuje, štedi i sakuplja. Škrtost se odnosi na materijalne stvari ali i emocije i misli. Oni teže da sve konzervišu i čuvaju, čak i prošlost, koja se prikazuje kao divna i zlatna. Precizno pamte davne dogadaje i pridaju im lepotu koju nisu imali, nostalgični su za prošlošću i tradicijom. Ove osobe postupaju uredno i pedantno ali su kruti. Često su opsesivno opsednuti higijenom i tačni. Odbijaju spoljnju svet, sumnjičavi su. Plan im je očuvanje svega, nemaju mašte, škrti su, hladni, zabrinuti, tvrdoglavi, nepokretni, pedantni. U ljubavnim odnosima se postavljaju na isti način, partner je posed koji se mora očuvati, zaštititi ili na neki način izolovati od ugrožavanja spolja.

Tržišna orijentacija najmladja je po nastanku i vezuje se za tržišne ekonomske odnose. Usled jačanja tržišne ekonomije, ova uverenja se prenose na polje psiholoških odnosa, čovek doživljava sebe kao robu koju treba da plasira na tržištu i da je što bolje unovči ili pretvori u nešto korisno. Način na koji se procenjuju ljudi i roba je identičan, tj. preko konkretne vrednosti, kako god da se ona iskazuje. Uspeh je jedini cilj i jedino merilo koje priznaju, ulažu mnogo energije u to kakav utisak ostavljaju, da bi delovali pouzdano, jasno, veselo, agresivno i ambiciozno. Trude se da se povezuju sa ”važnim” ljudima, učlanjuju u određene klubove. Pošto sebe vidi kao robu i prodavca istovremeno, čovek se više ne brine za svoj život i sreću, nego za to kako da postigne najbolju prodaju svojih sposobnosti. Trudi se da bude u trendu i pošto ne može da bude idealno uspešan, uvek pati od nesigurnosti, bespomoćnosti, inferiornosti i straha da će ispasti iz igre. Mišljenje se razvija samo u funkciji direktne svrhe, preziru opšta znanja. Znanje je u funkciji postizanja bolje pozicije u društvenom takmičenju. Osobine tržišne osobe su da je buntovan, nestalan, detinjast, ne haje za budućnost ili prošlost, bez principa i morala, nesposoban da bude sam, nema cilj, relativizira sve, preterano je aktivan, nekritičan i rasipan. Živi za sada.

Produktivna orijentacija je čovek koji se oseća kao nezavisno, odgovorno biće u skladu sa samim sobom. On se trudi da realizuje vlastite snage, kakve god da ima, da razvija svoje potencijale. Produktivnost se razume kao realizacija mogućnosti karakteristčnih za nekoga, upotreba njegovih moći. Prema svetu se odnosi tako da ga psmatra kao ono što realno jeste ali istovremeno i ono kakav bi mogao da bude. Razvija se prema idealu, ali nikada nije moguće do kraja. U odnosima prema drugim ljudima su konstruktivni, imaju ljubav i prihvatanje. Neguju podjednako ljubav prema sebi i prema drugima, zrelu ljubav odlikuju emocionalnost, ali i odgovornost, poštovanje i briga o drugom. Produtivno mišljenje teži da sagledava srž i totalitet nekog fenomena.

Iz navedenih ideja se vidi da From razumevanje dobra i zla izvodi iz humanističke savesti – ne kao glas više autoriteta, nego kao vlastiti glas koji nas uskladjuje sa našom pravom (humanom) prirodom, prema ispravnom funkcionisanju svih spsobnosti, koji nam pomaže da od onog što jesmo postajemo ono što potencijalno jesmo. Cilj humanističke savesti je produktivnost a to znači i sreća.

39

TEORIJE LIČNOSTI Sistematska, sveobuhvatna objašnjenja ličnosti se nazivaju teorijama ličnosti. Za razliku od teorija tipova, teorija crta, temperamenata, teorije ličnosti imaju veću ambiciju: da objasne ličnost u celini. One to čine sa različitih polazišta i na različite načine, zato se u današnjem prosecu učenja psihologije vrši izbor između mnogih alternativnih teorija u skladu sa tim koji deo ili funkcija ličnosti se smatra najvažnijim i u skladu sa realnim potrebama studenta za znanjem iz određene obalsti. U tom smislu ćemo prikazati neke od postojećih teorija ličnosti prema kriterumu važnosti i uticaja teorije (Frojd, Jung) 18. FROJDOVA TEORIJA LIČNOSTI Stvaranje teorije ličnosti Teorija ličnosti Sigmunda Frojda je po opštem mišljenju, izvršila najjači i najširi uticaj na srodne oblasti, kao i na čitavo društveno okruženje svog vremena. Taj uticaj je dominantan i danas u donekle izmenjenom obliku, ali može se prepoznati u psihologiji, filozofiji, medicini, humanističkim naukama kao i u umetnosti. Teorija se nije slučajno pojavila u vreme kada su fiziološka istraživanja svesti, nervnog sistema, načina funkcionisanja sinapse (neuralne mreže), refleksa i druga, bila u punom procvatu. Obrazovan iz oblasti fiziologije, Frojd je ubrzo uvideo da ovo vredno, pozitivno znanje, nije mnogo moćno kada se primeni na oblast ličnosti, konkretne osobe sa njenom ličnom istorijom i patološkim poremećajima. Pokušaji lečenja mentalnih bolesti sa druge, medicinske strane – hipnozom, medikametnima, fizičkim tretmanima, izolacijom – koji su bili na raspolaganju krajem 19. veka, takođe su pokazivali ograničene rezultate. Društvo 19. veka bilo je time zadovoljno, ali nedostaci takvog stanja odigrali su odlučujuću ulogu u stvaranju nove teorije ličnosti koja je izmenila shvatanje čoveka. Podsvest i nesvesno Pomenućemo samo neke od osnovnih ideja na kojima počiva ova teorija ličnosti bez ambicije da se da kompletan prikaz teorije. Može se reći da je posle zasnivanja teorije, svaki od tumača imao svoju viziju šta je od svega toga najvažnije, jer je teorija ponudila mnogo otvorenih pitanja i dilema. Jedna od zanimljivih ideja je Frojdovo viđenje odnosa između svesti i nesvesnih struktura ličnosti. Iako pojam podsvesti nije Frojdov izum, ipak je on prvi koji je ukazao na njen značaj i uticaj na ličnost. Svaka osoba ima svesne i podsvesne strukture i sadržaje u sebi. Dok su svesni sadržaji na površini svesti, nesvesni se nalaze u dubinama ličnosti i do njih je teško, a u slučaju duboko skrivenih sadržaja, i nemoguće doći. svest podsvest

40

Čovek je kao santa leda koja pliva u vodi, veruje Frojd – jedan mali deo je osvešćen, a velika većina sadržaja neće nikada dospeti u svest. Iako su nedostupni svesti, zbog snage koju nesvest ima i zbog životne energije koja dolazi uglavnom iz podsvesnih struktura ličnosti, oni igraju odlučujuće važnu ulogu u organizaciji našeg psihičkog života i funkcionisanja. Put u nesvesno Čak i kada ne želimo da priznamo nesvesne težnje i sadržaje, ne možemo da ih uklonimo. Oni se sa novom snagom transformišu, maskiraju, oubličavaju i izbijaju na površinu svesti – kao omaške, slučajni propusti, zaboravljanje, prisilne misli, neurotični simptomi, slike sna, strahovi ili odbrambena ponašanja - mehanizmi odbrane i na druge načine. U osnovi ovih događaja su nesvesne težnje i potrebe koje pokušavaju da se probiju u svest. Svest, sa druge strane, ima veliku moć isključivanja takvih sadržaja i tada se oni spuštaju na nivo nesvesnog, ispod površine vode. Putevi kojima se naš Id (Ono) pojavljuje u svesti, mogu biti različiti. Do njih se može najčešće stići putem - hipnoze, kada zavaravamo cenzuru u našoj ličnosti. Značaj hipnoze je postepeno bivao sve manji u Frojdovom razvoju teorije, sve više je postajala pomoćna metoda ili ispomoć u pripremi za analizu, - slobodnih asocijacija, pomoću kojih se direktno pojavljuje skrivena značenja iz Ida, - tumačenja snova, to je «kraljevski put u nesvesno» smatra Frojd jer se tokom sna formira površna (manifestna) radnja sna a ispod nje leži skrivena (latentna) radnja sna koja je izraz podsvesti, - interpretacije ličnih simbola, simboli jezika se direktno, skokom, dovode u vezu sa sadržajima Ida, - propuštenih postupaka, omaški, zaborava koji se iznenada pojavljuju na površini svesti, - humora, jer se kroz smeh i ono što nam je smešno, često izražava podsvesno značenje u maskiranom obliku koji je lako otkriti. Struktura ličnosti Svako od nas se sastoji, prema ovoj teoriji, od više segmenata, funkcionalnih delova koji se nazivaju instance ličnosti. Tri instance koje čine ličnost su Id, Ego i Superego. Kod funkcionalne ličnosti, mentalno uravnotežene, ove tri instance se nalaze u dinamičkoj ravnoteži i svaka od njih je odgovorna za jedan deo funkcionisanja ličnosti u celini. Struktura ličnosti Superego – moral, savest, vrednosti, ideali

Ego – odnos sa realnošću, razumski deo

41

Id – seksualno agresivna životna energija - libido Faze razvoja Frojd je verovao da dete kroz razvoj teži postizanju zadovoljstva a oslobadjaju od tenzije, odredjenih telesnih zona. U zavisnosti od toga, koja je telesna zona razvojno najvažnija, on pretpostavlja postojanje faza nazvanih to telesnoj regiji: oralna, analna, falusna, latentna, genitalna. U oralnoj fazi u prvih 18 meseci života, id pokušava da zadovolji tenziju nastalu o ovoj telesnoj regiji, što je povezano sa hranjenjem i pažnjom koja uz to dolazi od roditelja. U analnoj fazi, posle 18 meseci se središte zadovoljstva pomera prema analnoj regiji kada se dete navikava na čistoću. Suviše oštre mere roditelja u ovoj fazi (zahtev za zadržavanjem), kao i preterano odsustvo mera kojima se dete uči čistoći (zahtev da se izbacuje), može da izazove razvojne posledice u kasnijim životnim fazama. Oko 4 godine, središte se pomera na polni organ i u toj fazi, oštre intervencije roditelja mogu da donesu negativne razvojne posledice. U toj fazi je Frojd verovao da se razvijaju Edipov ili Elektrin kompleks – tj. oblik nesvesne ljubomore prema roditelju istog pola. U periodu latencije koji traje od kasnog detinjstva do puberteta, dete je orijentisano na učenje o spoljnjem svetu i ne trpi posebne pritiske iz ida. Genitalna faza predstavlja finalnu fazu u kojoj osoba prvi put doživljava zrelu seksualnu potrebu, što se dogadja u pubertetu. Ego mora da pronadje način da očuva ravnotežu izmedju zahteva ida i onoga što se u realnosti dozvoljava ili zabranjuje. Usled neadekvatnog stava roditelja ili iz drugih razloga, ponekad osoba ne uspe da prevazidje neku od razvojnih faza. Ona ostaje „zaglavljena“ u nekoj od njih, i to se naziva fiksacija. Na primer, osoba fiksirana u oralnoj fazi će biti preterano okuprana ustima, žvakaće žvakaće gume, vrh olovke, gristi nokte, preterano jesti i slično. Crte koje će dobiti kao odrasla osoba su: optimizam, zavisnost, širokogrudost, zahtevnost, sarkazam. Isto tako, fiksiranost u oralnoj ili analnoj fazi može uzrokovati da takva osoba preterano teži sticanju nečega (novca, stvari, znanja), koje se uzima kao zamena za hranu i zadovoljstvo, pa se ponaša preterano sakupljački i škrto (na pr. Baja Patak koji spava na novcu). Osoba fiksirana na analnu fazu može biti ekstremno uredna, tačna, tvrdoglava, buntovna., dok osoba u faličnoj fazi postaje preterano ponosna, samouverena, hvalisava. Poremećaj i lečenje Frojdu se pridaje zasluga za humanizaciju pristupa mentalnoj bolesti. Istorijat shvatanja mentalnih oboljenja je istorijat surovih, ponekad smrtonosnih mera kojima je ljudska zajednica tokom istorije pokušavala da reši problem osoba koje su izašle iz margina normalnosti. Jedna od osobina Frojdovog pristupa je što je pokušao da mentalnom poremećaju pristupi dinamski, sa stanovišta ravnoteže ličnosti, a ne kao društvenom problemu. Samim tim, njegova aktivnost terapije svodila se na razgovor, tumačenje postupaka, osećanja, simptoma i time je bila daleko manje invazivna (povredjivačka) prema ljudima. Takodje, psihoanaliza pokušava nešto suštinsko, a to je da pomogne osobi ne da ukloni simptom, nego da razume simptom u celovitosti lične istorije i time otkrije uzrok. Otkrivanje uzroka, jedini način izlečenja, uvek je teži i neizvesniji put od uklanjanja simptoma. Ako neka osoba kompulsivno pere ruke i pati od straha od nehigijene, simptomatsko lečenje bi bilo ukidanje simptoma – lekovima za umirenje, zabranjivanjem ili nekako drugačije. Lečenje uzroka podrazumevalo bi, za razliku od toga, otkrivanje simbola koji pranje ruku nosi za ti osobu, na primer, potisnuto,

42

veoma jako osećanje krivice. Frojd bi radio sa krivicom da bi, kroz rad na celini osobe, promenio u drugom koraku i simptom. On polazi od simptoma ali ne završava na njemu, (kao što to, nažalost, i danas radi većina psihijatrijskih pristupa). Snovi i simboli Frojd je odmah uočio da put u podsvest nije direktan – to nije materijal koji je direktno dostupan, već postoje indirektni načini kako se dolazi do unutrašnjih sadržaja. Ovi načini mogu biti raznovrsni, smatra Frojd, na primer, omaške koje čovek čini, simptomi koje neki poremećaj nosi, snovi. Poseban značaj je davao značenju snova. Verovao je da je to „kraljevski put u nesvesno“ koji se koristi nesvesnim simbolima. Noću, dok spavamo, naš unutrašnji cenzor je zavaran simbolima koje stvara snevač. Simboli su nosici našeg unutrašnjeg značenja i kroz njih se iskazuju skriveni sadržaji. Ti sadržaji nisu direktan izraz nesvesne težnje, nego i sami bivaju „obučeni“ u takvo ruho da mogu da prodju cenzuru a da ipak ostanu izraz neke potisnute težnje. Oblačenje simbola u nove oblike Frojd je nazvao „rad sna“ – stapanje, kontrast, prekrivanje likova i drugo. Zato san ima dva nivoa značenja – otkriveni (manifestni) i skriveni (latentni). Do latentnog sadržaja stižemo kada ono što je snevač doživeo analiziramo i redefinišemo ga na nov način koji odražava pravi sadržaj podsvesti. Otkrivanje latentne poruke sna je od velikog pozitivnog uticaja na tok lečenja i uspostavljanje ravnoteže u ličnosti, ono ima efekte izlečenja i sticanja dubinskih uvida o sopstvenim emocijama i untrašnjem sadržaju. Preporučena literatura: Uvod u psihoanalizu, Tumačenje snova, S. Frojd (nalazi se na internetu oslobodjeno od autorskih prava) 19. TEORIJA LIČNOSTI KARLA GUSTAVA JUNGA

Karl Gustav Jung je tvorac jedne od najintrigantnijih teorija ličnosti čiji je doprinos danas, iako do izvesne mere dovođen u pitanje, ipak nesumnjivo dragocenog uticaja na znanje o čoveku. Osnovne karakteristike Jungovog sistema koje ga čine zanimljivim su da on pokušava da sagleda celovitost psihe, poštuje ideju univerzalnosti ljudskog bića a takođe psihičkom životu priznaje status realnih događaja koji zaslužuju centralno mestu i psihološkom istraživanju. STRUKTURA PSIHE Dodirne tačke između Frojdovog i Jungovog modela ličnosti su suštinske i mnogobrojne. Psiha se u Jungovom modelu takođe deli na dve oblasti – svest i nesvest, pri čemi svest čini manji deo psihe. Svest je tokom evolucije «izronila» iz okeana nesvesti i ona održava naš osećaj Ja (osećaj celovitosti i identiteta). Shvatanje nesvesnog je kod Junga značajno bogatije nego kod Frojda. On razlikuje više slojeva nesvesnog, od čega svaki sloj ima više posebnih struktura i funkcija. Nesvesni slojevi kao koncentrični krugovi obavijaju centar Ja. Prvi sloj nesvesnog je onaj koji zbog ograničenog kapaciteta svesti nije mogao da ostane svestan. To su sadržaji koje možemo pomoću prisećanja da prizovemo u svest – zaboravljeno, neprijatno, na ivici opažanja. Ovaj sloj se naziva lično

43

nesvesno i pripada inidividui i njenom iskustvu. Još dublji sloj nesvesnog je kolektivno nesvesno koje se ne zasniva više na našem iskustvu i našoj ličnoj istoriji nego na zajedničkoj istoriji grupe, naroda, vrste. Jung je verovao da nam je kolektivno nesvesno genetski dato i da je to opšteljudski kapacitet sa kojim se rađamo. Kolektivno nesvesno je univerzalno važeće za sve ljude, nezavisno od različitih kultura i tradicija. Nesvest, iako nije uočljiva, značajno utiče na svest i na naše svakodnevno ponašanje i ona se odražava na celokupno svesno stanje. Funkcije i svest Kod svakoga od nas, veruje Jung, postoje četiri osnovne funkcije kojima svest odgovara na realne životne događaje u svetu izvan nas. Funkcija svesti je da nam omogući fizički opstanak i snalaženje u životnom okruženju. Četiri osnovne funkcije se smeštaju u krstolik model po kome svaka funkcija ima svoju suprotnost na drugom kraju duži:

mišljenje oset intuicija

osećanje Ne možemo istovremeno koristiti više funkcija jer se one isključuju. Svako od nas ima dominantu funkciju kojoj je najskloniji i koju najčešće koristi u životu a ostale zanemaruje u manjoj ili većoj meri. Idealan čovek bi bio onaj ko je uspeo da osvesti i koristi sve funkcije, a to bi značilo da mu je polje nesvesnog potpuno osvešćeno. Pošto se to ne događa, čovek bi trebalo da teži da osvesti što veći broj svojih funkcija, da ih prepozna u svom ponašanju – da bi ih koristio a ne da bi one koristile njega i vladale njegovim postupcima. Ono što nismo osvestili, izdiferencirali, odvojili od ostalih sadržaja nesvesnog, teži da se iznova pojavljuje u provokativnim situacijama i tada možemo da izgubimo kontrolu nad svojim osećanjima i nad svojim ponašanjem. Kada čovek koristi samo jednu od para funkcija, na primer, potencira misao, onda njegov osećajni deo trpi i težiće da se ispolji u različitim oblicima. Isto važi i za drugi par funkcija, onaj ko je orijentisan samo na oset (čulno doživljavanje bez analiziranja, razumevanja i vrednovanja) potisnuće intuiciju, oblik doživljaja koji se ne zasniva na opipljivom i čulno datom, nego na iracionalnom doživljaju.

Energija koju nesvest ima je i energija stvaranja i ona treba da bude što slobodnija, zato je važno znati da mentalni poremećaji predstavljaju prepreku ovoj energiji. To znači da je uticaj mentalne bolesti na stvaranje isključivo negativan a da izlečenje ima za posledicu oslobađanje još veće kreativne energije. Jung pokušava da stvaranje sagleda u opštem značenju - «Onaj ko govori u praslikama, taj govori sa

44

hiljadu glasova, on iz neponovljivog i prolaznog zahvata, savlađuje i ujedno u sferu stalnog bivstvovanja podiže ono što označava, on uzdiže ličnu sudbinu na nivo sudbine čovečanstva i time u svima nama oslobađa one dobre sile koje su čovečanstvu postepeno omogućavale da se spase od svih opasnosti i da prebrodi i najdužu noć... To je tajna umetničkog delovanja.» (iz J. Jacobi, 2000, 41. str.).

STRUKTURA SVESNOG prema Jungu Svesni i nesvesni domeni ličnosti se dalje raslojavaju na posebne podstrukture. Svaki od ovih manjih delova ima svoj zadatak i svoje karakteristike koje učestvuju u delovanju ličnosti kao celine.

Ja je deo ličnosti koji zahvata delom svesnu a delom nesvesnu sferu i kroz njega prolaze svi opažajni procesi. Ja je centar našeg individualnog značenja. Persona je naš način ponašanja prema socijalnom okruženju. Ona je deo Ja koji je okrenut spolja i koji nas saobražava socijalnim vrednostima – to su naše forme ponašanja i postupanja prema drugim ljudima, naše držanje, hod, odeća, način na koji se družimo. Persona u sebi sadrži sliku toga kakav čovek lično smatra da treba da bude i sa druge strane, kakvog čoveka okolina želi. Osoba koja pretera u jednom ili drugom segmentu Persone ili se suviše saobražava (konformira) okolini, do mere do koje gubi lične vrednosti a prihvata sve spoljnje, ili u suprotnom, postaje osobenjak koji ne haje za zahteve okoline nego postupa isključivo po sopstvenim normama. Persona nam omogućava laku socijalnu komunikaciju u normalnih osoba. Kada Persona dobije preveliku energiju ona postaje naša maska iza koje se skriva prava ličnost, prirasta za ličnost koja više ne može da odvoji pravu sebe od svoje socijalne uloge, na primer, profesora, lekara, kriminalca, mučenika... Persona mora da sačuva propustljivost izmedju socijalne sredine i unutrašnjeg sveta našeg ja. Ova propustljivost nam pomaže da opstanemo u zajednici ali nas do izvesne mere i formira. Kada Persona počne da oduzima suviše energije u dinamici sila u osobi i kada postane nedovoljno porpustljiva, ličnost prirasta za svoju socijalnu masku i gubi autentičnost. Sve više i više energije ulagaće u održavanje socijalne slike o sebi a sve manje će imati kontakt sa unutrašnjim sadržajima i stanjima. Tako se stvaraju osobe koje više nisu u stanju da izadju iz uloga a Persona postaje Maska koju okrećemo drugima. STRUKTURA NESVESNOG Nesvesno ima više slojeva a dva osnovna dela su lično i kolektivno nesvesno. Ono što smo potisnuli, budući da ima energiju, nikada ne iščezava već se u podsvesnim strukturama transformiše, zadobija drugačije obličje i ponovo teži da izbije u svest u izmenjenim oblicima – kao slika sna, omaška u govoru, neuravnotežena reakcija na nešto, neurotični simptom – ili u nekom drugom obliku. Komunikaciju sa nesvesnim i istraživanje unutrašnjih sadržaja je moguće izvesti pomoću više metoda – koristeći asocijacije koje čovek ima u vezi sa nekim sadržajem (pojmom); analizom simptoma koji se u ponašanju pojavljuju; potragom za realnim poreklom nekog poremećaja u porodičnim odnosima i analizom nesvesnog.

45

Lično nesvesno se odnosi na ličnu istoriju i iskustva koje smo zaboravili. U stvarnim životnim okolnostima, ona se teško razdvaja od drugih aspekata bilo svesti, bilo nesvesnih slojeva. Do ovog sloja se može doći koncentracijom i prizivanjem u sećanje naših uspomena. Kolektivno nesvesno je deo nesvesnih slojeva koji prevazilazi naše lično iskustvo i koji seže do dubokih slojeva koji nikada neće moći da dopru do svesti. Shema dubinskih slojeva od spoljašnjeg prema unutrašnjem bi išla ovim redom: jedinka porodica pleme nacija etnička grupa ljudski prapreci životinjski prapreci centralna (životna) sila Kolektivno nesvesno predstavlja snažnu duhovnu naslednu energiju koja se rađa sa svakim od nas u i kojoj je zabeležena kompletna istorija vrste. Arhetipovi U kolektivnom nesvesnom nalaze se praslike - arhetipovi koji potiču iz instinktivnih, drevnih korena svesti. To su duboki, opšti sadržaji koji su u dubokim nesvesnim slojevima smešteni u uređen poredak. Oni se na putu prema svesnom menjaju i deformišu tako da njihovu pravu energiju doživljavamo posredno. Njihova snaga je tolika da utiču na kompletan život čoveka a u čistom obliku se pojavljuju samo u izuzetnim životnim situacijama (na primer: veliki bol, teški problemi) i ako uspostave kontakt sa svešću imaju snažan isceliteljski efekat. Praslike su najuopštenija iskustva koja u sebi sadrže značenjska jezgra koja je veoma teško rečima opisivati, one prevazilaze pojedinačno iskustvo i pojavljuju se u izmenjenim oblicima na svakom nivou svesti i nesvesti. Evo kako, na primer, arhetip ženskog kroz lanac značenja, menja formu kroz različite slojeve nesvesnog, zadobija različite simbolične prezentacije ali se zapravo odnosi na istu arhetipski osnovu: Arhetip ženskog noć voda zemlja šuma šupljina aždaja, pauk veštica, vila kuća ruža mačka prapredak baba rođena majka U ovakvom značenjskom poretku prepoznajemo transformaciju iste simbolične osnove od opšteg prema pojedinačnom pri čemu se događa „presvlačenje“ simbola iz jednog oblika u drugi.

Animus i Anima Psiha je celovita, a to znači da u sebi sadrži osobine oba pola - muškog i ženskog. Muški deo ličnosti se naziva Animus a ženski Anima. Budući da osoba pripada

46

polu na osnovu svoje telesne konstitucije, deo psihe koji je potisnut, biće suprotnog pola. Zbog toga se u ženskim snovima, likovi nepoznatih muškaraca razumevaju kao Animus koji se ispoljava iz nesvesnog, a u muškim snovima je obrnuto. Praslika dvopolne duše je veoma stara i danas je u tragu prepoznatljiva na primer u horoskopskom znaku blizanaca (gde se simbolički muški i ženski deo duše nalaze unutar iste ličnosti), kao i u mitovima u kojima se pojavljuju dvopolna bića (androgin) koja su savršenija od raspolućenih (polnih) ljudskih bića. Senka je simbol naše druge strane koja se nalazi u nesvesnom i čije osvešćivanje ima pozitivan uticaj na mentalnu stabilnost. Ona se pojavljuje u snovima kao praslika ili u svesnom životu svoje mračne delove možemo pripisati nekoj osobi iz naše okoline. Senka koja pripada kolektivnom nesvesnom simbolizovana je u starcu-mudracu. Senka nas stalno prati i suprotstavljanje njoj je ustvari, suprotstavljanje sopstvenim porivima. Kod terapeutskog rada, osvešćivanje sadržaja Senke je uvek praćeno otporom i odbacivanjem – to je ono što verujemo da ni slučajno nismo, niti ćemo ikada postati. Kada se izborimo sa sopstvenim senkama, oslobađamo se projektovanja svojih problema na druge osobe i na taj način dobijamo šansu da preuzmemo odgovornost za svoje ponašanje i bolje ovladamo sopstvenim životom. Simbolika sna San ima kompenzatornu funkciju (funkciju nadoknade) jer se kroz simbole ispoljava nesvesni segment ličnosti koji je u svesnom stanju potisnut. Na taj način težimo da očuvamo celovitost i ravnotežu ličnosti. U tom smislu se ovaj stav razlikuje od Frojdovog. Dok je Frojd verovao da se u simboličkom obliku pojavljuju u snu samo neprijatni i zabranjeni sadržaji, funkcija sna je kod Junga daleko šira – tu se ispoljava celovita ličnost, ne samo lični sadržaji nego i sadžaji koji prevazilaze pojedinca kao što su univerzalne ljudske dileme, opšta istorijska mesta, sadržaji koji mogu imati ogroman značaj ne samo za snevača nego i za njegovu grupu, porodicu, narod. Jung se jedini usudio da pokrene neke od odbačenih tema u psihologiji, na primer, proročanske snove i predikciju (predviđanje) u snovima. Svaki lik i svaki objekat (jer i objekti u snu imaju status likova) je izraz nas samih i nekog od glasova nesvesnog, stoga u snu svi likovi govore: ne samo uobičajeni likovi nego i kuća u kojoj se scena odvija, soba, orman, krevet, prozori, životinje, zvuci ... sve smo to mi. Poruka snova je dragocena zbog toga što nam se sopstvena nesvest obraća simbolima pa su uvidi koji se tumačenjem snova dobijaju veoma važni za snevača. Jung, na primer, opisuje jednu ekstremno trvdoglavu pacijentkinju koja ne dozvoljava da se na nju utiče. Njen san joj se obraća na sledeći način: sanjala je da je na važnom skupu i domaćica joj govori da je svi njeni prijatelji čekaju, otvara vrata i uvodi je u štalu punu krava. Poruke koje dobijamo od nesvesnih struktura ličnosti treba shvatiti ozbiljno i pridati im značaja, jer je analiziranje snova daleko više od zabave – ponekad može da odluči o tome da li ćemo ostati mentalno zdravi ili ne, pa čak i da li ćemo sačuvati život ili ne. Jung navodi primer snevača, čoveka veoma sklonog riziku, koji sanja da je zakoračio u prazno i pao sa litice. Zanemarivši poruku ovog sna, snevač zaista kasnije svojom greškom pada sa litice i gine. Jung se bavi snovima koji predviđaju budućnost ali to ne smatra nikakvim čudom – istorija naših životnih događaja, kriza i rizičnih ponašanja, je dugačka istorija nesvesnog koja se, ako smo dovoljno otvoreni da je primetimo, korak po korak primiče

47

finalnom događaju. Pre nego što nam se nešto dogodi u realnosti (obično nevidljivom našom zaslugom) naša nesvest je to već osetila i poslala nam je znake upozorenja. Preporučena literatura Čovek i njegovi simboli – K. G. Jung, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1973. Psihologija Karla Gustava Junga – uvod u celokupno delo, Ј. Јаkobi, Dereta, Beograd, 2000. 24. TEORIJA LIČNOSTI ERIHA FROMA Erih From sa svojom teorijom ličnosti spada u humanistički pravac psihologije jer zastupa ideju čoveka kao otvorenog, istorijskog i procesnog bića koje je celovito i teži da ispolji sve svoje potencijale. Uz poznavanje psihoanalitičke škole i iskustva u radu sa ljudima, From se smatra poznavaocem filozofije, čije je koncepte uneo u svoju teoriju. On se smatra autorom teorije ličnosti koja je osobena po tome što pokušava da u koncept uključi i kombinuje Frojdovu teoriju psihoanalize sa jedne i Marksovu socijalnu teoriju ličnosti sa druge strane. Frojd je, kako je ranije pomenuto, razradio ideju podsvesti, kao unutrašnjeg mehanizma ispunjenog ličnim sadržajima od ključne važnosti za osobu. Dinamika ličnosti se odigrava na unutrašnjem planu i odredjena je motivima i potrebama intrapsihičke prirode. Sa druge strane, Karl Marks, koji je izvršio značajan uticaj na politička previranja dvadesetog veka, manje je poznat kao tvorac socijalne teorije ličnosti koja formiranje ličnosti i ključne aktere u tom procesu, vidi u socijalnoj sredini u kojoj dete raste i razmenjuje sa drugim ljudima. Dotadašnja psihologija (izuzev uticaja ruskih psihologa), imala je tendenciju da ne prepozna pun značaj (ponegde, kao kod Frojda uopšte ne prepozna) istorijskih epoha i različitih uticaja koje u formiranju sadržaja podsvesti, kao i osobina ličnosti ima društvo. Čovek se do trenutka radjanja nalazi u zaštićenoj poziciji u kojoj su njegove potrebe automatski regulisane kroz telo majke. Akt rodjenja predstavlja u psihološkom smislu promenu, izlaganje snažnom osećanju odvojenosti (negde prevedeno kao „podvojenost“) od drugih. Ovo osećanje usamljenosti, napuštenosti, izolacije nas prati čitav život i prisiljava nas da tražimo mehanizme da ga prevazidjemo i zadovoljimo. Ljudi to čine na različite načine, veruje From, tražeći supstitute i utehu u različitim nadoknadama, na primer, sticanju, otimanju, prikupljanju materijalnih stvari, varanju ljudi, trgovinom emocijama, ali postoji samo jedan pravi način da se ovo osećanje prevazidje, a to je prevazilaženje pomoću iskrene ljubavi. U svom delu Umeće ljubavi From analizira načine na koje ljudi pokušavaju da odgovore na osećaj podvojenosti od sveta i drugih ljudi. Ovo delo sadrži anatomski presek zabluda koje ljudi imaju u pogledu ljubavi i predstavlja gorku kritiku kupoprodajnih odnosa u oblasti ljudskih osećanja. Budući da nisu u stanju da iskreno vole, ljudi pribegavaju izjednačavanju posedovanja sa ljubavlju, ili seksualnog zadovoljstva sa ljubavlju koja to nije, jer je najvažnija emocija kod ljudi nesvodiva na manipulativni odnos. Umesto sa autentičnim osećanjima, partneri se biraju prema zamišljenoj „vrednosti“ na tržištu ljudskih odnosa – na primer, ukoliko je muškarac

48

bogatiji, žena će za toliko biti lepša. Autentična ljubav obuhvata sve, druge ljude, živa bića, opštija je od privlačnosti izmedju polova. To je jedino osećanje koje može da emancipuje čoveka i omogući mu da prevazidje podvojenost i oseti se učesnikom i akterom u ljudskoj zajednici. Prihvatajući ideje marksizma o tome da je čovek u velikoj meri istorijski odredjen, tj. da su njegova verovanja, misli, osobine, postupci odredjeni dominantnim istorijskim (pre svega ekonomskim) odnosima te epohe, From analizira problem mentalnog zdravlja kroz istorijski pogled na čoveka u vremenu (delo „Zdravo društvo“). Analizirajući epohe feudalizma, ranog kapitalizma i savremenog kapitalizma, From tvrdi da shvatanje čoveka, ono što verujemo da je dobro ili zlo, uspešno ili neuspešno, razumevanje ljudske prirode, zavisi od ekonomsko-istorijskog trenutka. U vreme kada ljudi nisu privredjivali u kompetitivnim, takmičarskim i suparničkim odnosima, ideal čoveka bio je heroj sa vrlinama, deca su se učila poverenju i saradnji, a poštenje je bilo osnovni princip. U vreme jake konkurencije i borbe za profit i tržište, počinje verovanje u čoveka-borca, uspeh opravdava sve postupke pa i nemoralne, a ljudska priroda se doživljava kao agresivna, takmičarska i osvajačka. To je ujedno, i tačka u kojoj From kritikuje Frojdovu teoriju, psihoanaliza je sagradjena na kapitalističkom modelu čoveka-takmičara, ona vidi samo njegove lične potrebe i motive i zato ne vidi širu sliku, pozitivnu i kreatorsku energiju koju čovek po prirodi ima. Pogrešno shvatanje istorijskog trenutka kao univerzalnog zakona koji definiše ljudsku prirodu izrodilo je pogrešno shvatanje mentalnog zdravlja. Mentalno zdrava osoba je ona koja ima mogućnosti da u društvenom okruženju razvija sve svoje kapacitete. Ona u tom procesu nikada ne stiže do kraja. Mentalno obolelom osobom nazivamo one koji nisu dobili priliku da se razvijaju u psihološkom smislu, okruženje u kome su nije u skladu sa njihovim potrebama. Pošto je najvažniji kapacitet koji čovek ima kapacitet da se razvija, svaka zajednica koja je u neskladu sa prirodom čoveka čini da on odstupa od svojih autentičnih potreba. U tom smislu za Froma ne postoji bolesna osoba, nego bolesno društvo, ono koje onemogućava autentičan lični razvoj. Potreba za razvijanjem humanih kapaciteta je deo univerzalne ljudske prirode, nezavisne od istorijskog trenutka. Ako se dogodi da društvena grupa odstupa od ove prirode, tada se pojavljuje paradoksalna situacija da zdravi ljudi budu prepoznati kao poremećeni jer ne pristaju na „masovnu anesteziju“, kao što su uz pomoć medija posredovane, masovno indukovane vrednosti. From smatra da su društveno – istorijske okolnosti promenjive, ali ljudska priroda ima nepromenjive potrebe u svakom vremenu – težnju za srećom, harmonijom, ljubavlju i slobodom koje su svojstvene čovekovoj prirodi. Otudjenje Jedan od pojmova socijalne psihologije kojom se From bavi je pojava da se čovek otudjuje od odredjenih svojih produkata, delatnosti ili duhovnih vrednosti i počinje da ih doživljava kao nešto izvan sopstvene kontrole, nešto što dolazi iz njemu nedostupnih krugova. Marksizam je uveo pojam otudjenja čoveka, definišući otudjenje kao pojavu primarno izazvanu odvajanjem čoveka u prvom momentu od efekata njegovog rada. U jednom trenutku ljudi počinju da proizvode za drugog, bez kontakta sa onim što čine. U sledećem koraku oni postaju odvojeni od svog rada, ne razumeju mu suštinu i ne doživljavaju ga kao nešto lično, otuđeni rad proizvodi ostale stepene otudjenja: otuđenje

49

čoveka od čoveka i poslednji stepen, otuđenje čoveka od svoje generičke suštine (ljudske prirode). Prema marksističkoj teoriji, čovek može da ispolji svoju univerzalnu prirodu samo kao socijalno biće, u zajednici sa drugima, kroz razvijenu potrebu za drugim čovekom individua može da ostvari pravu društvenost. Gradeći socijalne neposredne kontakte osoba ima zadatak da izbegne stranputice i kvazi-društvenost kao što su društevene etikete, pripadnosti sektama, religijama, klasama, staležima, nacijama, partijama. U otuđenju čoveka od čoveka, Marx predlaže da se takvo stanje prevlada realizacijom autentične društvenosti. Razrađujući ovu ideju, From analizira otudjenje čoveka od drugog čoveka, otudjenje potrošnje, otuđenje slobodnog vremena i ostale oblike otuđenja karakteristične za današnja društva. Otuđeno sticanje opisuje rečima: „Mi čak ni ne pretendujemo da upotrebljavamo mnoge stvari. Mi ih stučemo da bismo ih imali. Mi smo zadovoljni nekorisnim posedom.„ A malo dalje: „Jedemo hleb koji je bez ukusa i nije hranljiv jer to godi našoj fantaziji o bogatstvu, pošto je tako beo i „svež“. U stvari, mi jedemo fantaziju, a izgubili smo osećanje za ono što jedemo. „ (From, 1966 140) U autentičnom doživljaju sebe i drugih, čovek učestvuje u svom životu i neprekidno se menja, ni jedno autentično iskustvo (susret, knjiga, film, muzika, likovno delo) nas ne ostavlja istim kakvi smo pre njega bili. U receptivnom društvu, orijentisanom na uzimanje se ništa ne dogadja u individui, individua nešto „troši“, prolazi kroz doživljaj koji ne doživljava i zato joj jedino ostaje da se seća nečega što nije mogla da doživi. Potreba da sećanjem je, po Fromu, uslovila naglo povećanje potrebe da slikamo svoje doživljaje. Snimak postaje zamena za doživljaj. Slični procesi su se odigrali na planu međuljudskih odnosa, umesto ljubavi i solidarnosti, ljudi postaju otuđeni i sebični jedni prema drugima, a na planu odnosa prema sebi samom čovek počinje da doživljava sebe kao robu koji treba uspešno da iskoristi i plasira. On ne doživljava sebe više kao aktivno biće moći, nego kao pasivni proizvod nekih sila izvan njega. Da bi mogao da stvori svoj pravi identitet svako mora da bude spreman da se suočava sa problemima i nevoljama a ne da se sakriva iza životnih rutina. „Ali čovek može da ostvari sebe jedino ako je u stalnom kontaktu sa osnovnim elementima svoje egzistencije, ako može da doživi zanos ljubavi i solidarnosti, kao i tragediju svoje usamljenosti i fragmentarnog karaktera svog postojanja. „ (f, 1966, 150) Usled naivnog poistovećivanja čoveka sa istorijskim trenutkom, ljudi počinju sebe da doživljavaju na psihološkom planu kao kompanije – neko misli da mu je život neuspešan i u stanju je da počini samoubistvo verujući u tu zabludu, jer ljudski život ne može da se meri ekonomskim terminima. Uspešna je firma, a za čovekov život su takva pitanja besmislica. Za čitanje: Zdravo društvo, Umeće življenja, Psihologija ljudske dvojbe, Zaboravljeni jezik, Umeće ljubavi, Erih From 21. LEVINOVA TEORIJA POLJA Levin posmatra ličnost na šematizovan način, kao polje ili sistem koji u sebi sadrži uzajamno suprotstavljene sile ili sile u interakciji. Ponašanje osobe je funkcija odnosa ličnosti i sredine. Ličnost i sredina predstavljaju životni prostor i u njihovom

50

uzajamnom odnosu se stvaraju sile koje odredjuju kako će čovek postupati i organizovati svoj život. Ličnost se nalazi u polju sa kojim stupa u medjuodnose. Veza izmedju ličnosti i sredine je izraženija u ranom uzrastu. Kada govori o psihološkoj sredini, Levin smatra da se svet u osobi ne odražava objektivno, nego u skladu sa našim doživljajem realnosti. Psihološku realbost doživaljavamo kao objektivnu aiko ona to nije. U psihološkom radu sa ljudima moramo da steknemu uvid u njihovu psihološku realnost, svet iznutra, onakvog kakvog osoba vidi. Porodične atmosfere izmedju sebe se veoma razlikuju, mogu da budu podsticajne, prijatne ili restriktivne, autoritarne, neslobodne. Vaspitač ili terapeut mora da razume ne samo osobu nego i grupu u kojoj osoba živi. Osnovne postavke njegove teorije su da je ponašanje ukupna rezultanta svih uticaja u ličnosti i sredine, kao i da sve postojeće sile imaju karakter dinamičkog polja u kome svaki deo zavisi od stanja celog polja. Ponašanje nije toliko pod uticajem prošlosti ili ciljeva u budućnosti, koliko pod uticajem sadašnjeg trenutka i aktuelnih psiholoških sila u njemu. Ličnost se deli na slojeve. Na površini su senzomotorne sposobnosti koje omogućavaju opažanje i reagovanje i povezuju jedinku sa sredinom. Prema unutrašnjosti se nalaze psihološki slojevi ličnosti koji nisu direktno vidljivi ali predstavljaju najbitnije odlike osobe. Sa razvojem pojavljuje se sve veća diferenciranost u poljima, kako unutrašnjem u ličnosti tako i spoljašnjem. Na primer, radoznalost je jedna od potreba koja zahteva stalno proširivanje polja da bi mogla da se zadovolji. Ukoliko polja postane premalo za zadovoljenje neke potrebe nastaje tenzija izmedju polja i pojedinca. Levin smatra de je ličnost kompleksan sistem energije. Deo energije se troši za odvijanje telesnih procesa a deo za odvijanje psihičkih procesa. Psihički procesi se aktiviraju kada je potrebno zadovoljiti neku nastalu potrebu. Levin smatra da se tenzija javlja najčešće u jednom podsistemu ali da ima tendenciju da se širi. Napetost nastala u podsistemu teži da obuhvati čitav sistem, na primer, sukob sa jednom osobom teži da zahvati celokupno ponašanje ili osećanja neke osobe. Sistem se uravntežuje na tri šematizovana načina. Prvi je povišena tenzija u čitavom sistemu, tada osoba teži da pojača aktivnost da bi umanjila tenziju, postaje hiperaktivna da bi motornom i drugim aktivnostima umanjila stepen tenzije. Drugi slučaj je postojanje niske tenzije koje su ujednače u subsistemima. Tada dolazi do smanjene aktivnosti, osoba postaje usporena, bezvoljna. U trećem slučaju postoji tenzija u nekom od podsistema ali na zahvata celinu, tada osoba teži da očuva harmoniju celine, najčešće odvajajući sistem koji je pod tenzijom, na primer, osoba ima problema ali ne dozovljava da se oni prenesu sa ličnog plana na profesionalni ili medjuljudski. Osnovni kvalitet Levinove teorije je posmatranje ličnosti kroz dinamično polje u promeni. Promene se sagledavaju kao objektivne, fizičke promene sredine i subjektivne promene koje se doživljavaju na psihološkom planu. Kurt Levin je svoju teoriju postavio u skladu sa idejama geštalt škole u psihologiji. Ova škola je nastala kao reakcija na analitički, molekularni pristup i rasparčavanje psiholoških pojava. Ona je ideju da se celina sastoji iz delova (strukturalizam) preokrenula u spurotnu ideju da je celina primarna, a da su delovi u relaciji, nešto što ide posle celine. To bi na primer, na planu percepcije izgledalo ovako:

51

prema strukturalizmu, opažamo da je nešto zeleno, hladno, glatko, miriše, okruglog oblika, sjajne površine i to se u nekom finalnom opažajnom centru sabira u percept ”jabuka”. Prema geštalt školi, situacija je orbuta, opaža se primarna forma ”jabuka” a tek posle toga njeni elementi kao što su boja, miris ili tekstura. Polazeći od slične ideje, Kurt Levin je istraživač koji ličnost, njeno ponašanje i motive, sagledava u celovitosti, tj. u polju u kome se čovek nalazi, zbog čega se njegova teorija nazvala teorija polja. On pretpostavlja da je ponašanje neke osobe „rezultanta polja sila“ koje u okruženju postoje. Te sile se nalaze u medusobnim odnosima slaganja, ometanja, dopunjavanja i stvaraju osnov po kome može da se posmatra nečije ponašanja. Na primer, on pretpostavlja da sile privlačenja i odbijanja (želimo ili izbegavamo nešto) rezultiraju u konačnom ponašanju čoveka. Tako, on razlikuje tri grupe konfilakata u koje neko može da upadne: dvostruko privlačenje, dvostruko odbijanje i ambivalencija. Dvostruko privlačenje se dogadja kada nas dva objekta podjednako privlače i borimo se sa saznanjem da ćemo izborom jednog, izgubiti onaj drugi objekat ili cilj. Na primer, izborom izmedju dva partnera, posle izvesnog vremena počne da nam se čini da je onaj drugi bio bolji („lepo je meni govorila mama“) ili kao što narod kaže „tudja voćka lepše rodi“, ne zato što je zaista tako, nego zato što nam se izbor izmedju dve privlačnosti čini teškim i što sa sobom povlači gubitak drugog cilja. Ono što nismo birali, tada deluje privlačnije. Dvostruko odbijanje je situacija u kojoj moramo da pravimo izbor izmedju dva odbojna cilja, situacija „manjeg zla“. Na primer, osoba koja ne želi da trpi bolove ali ne želi ni na operaciju, bira izmedju dva nepoželjna cilja. Osoba koja drži dijetu bira izmedju gladovanja i lošeg izgleda, gde su obe situacije neprijatne. U našoj bajci Tamni vilajet, u jednom trenutku junaci se nalaze u potpunoj tami i tada im glas govori:“Ko uzme, kajaće se, ko ne uzme, kajaće se.“ Ambivalencija je situacija u kojoj nas jedan isti cilj istovremeno privlači i odbija. Ovo je često situacija u odnosu deteta prema roditelju – istovremeno postoji i ljubav, ljubomora, neprihvatanje i druga osećanja suptornih polova. Ambivalencija se teško podnosi jer situacija nije sasvim jasna onome ko se u njoj našao. 22. EMOCIJE (OSEĆANJA) Emocije (osećanja) su važan deo života. Prema Kantu, pored konativnog i kognitivnog bloka spada u jedan od tri osnovna dela ličnosti. Stav neke osobe prema svojim i tuđim emocijama može da varira od apsolutne prevlasti emocionalnog ponašanja do poricanja i neprihvatanja ovog dela ličnosti. Naravno, većina nas je negde između. U umetnosti, pridavanje važnosti emocionalnom aspektu izraza karakterističan je, na primer, za periode romantizma, dok je poricanje i potiskivanje emocija karakterstično za hladan, precizan i tehnički usavršen stil.

Stavovi koje zajednica u kojoj se umetnik razvija i iskazuje neguje prema osećajnom delu čoveka, modelovaće i oblik izraza. Emocije spadaju u drevni, stariji oblik ponašanja. To je vidljivo po tome koliko su značajne (jer što je nešto važnije, ranije se

52

pojavilo) a vidi se i na osnovu mesta u centralnom nervnom sistemu na kome se emocije obradjuju, a koje spada u stariji deo moždane kore (limbički korteks).

Tokom doživljavanja osećanja u svakome od nas događaju se određene promene na više nivoa:

1 – fiziološke promene (pobuđenost) u organizmu, unutrašnji osećajni doživljaj i izraz osećanja – ove promene čine celinu i odvijaju se spontano. Fiziološka podloga emocija odražava stepen u kome naše telo reaguje – što je emocija snažnija, jače su fiziološke promene koje je prate. Svakodnevni govor često sadrži opise ovih fizičkih promena, na primer: „noge su mi se odsekle, imam knedlu u grlu, pao mi je mrak na oči“ i slično. Promene koje se u telu odvijaju su brze, snažne, i preko aktivnosti vegetativnog nervnog sistema (simpatikus i parasimpatikus kao antagone sile u telu) zahvataju organizam u celini. Dugotrajni uticaj negativnih osećanja može pogubno da se odrazi na organe i sisteme organa koji su povezani sa fiziološkim doživljajem, i tada osoba koja je provela mnogo vremena u strepnji, zabrinutosti, napetosti ili nekom drugom osećanju, može da se razboli. Menadžerska bolest, na primer, nije postojala pre stotinak godina a za nju je karakteristično da usled dugotrajnog stresa u poslu, počne da strada cirkulatorni sistem – krvni sudovi i srce.

2 – Emocionalno ponašanje – osoba koja doživljava emocije preduzima i radnje u skladu sa doživljajem, uplašen beži, besan napada, tužan plače, veseo uzvikuje i slično. Proces vaspitanja dece podrazumeva u jednom segmentu i vaspitanje ispoljavanja emocija, detetu se vrlo brzo zabrani da napada kada je ljuto, besni kada oseća bes, pobegne kada mu je dosadno i slično. Dete se uči da iako ima osećanje, odlaže reakciju koju to osećanje izaziva. Ovo naučeno odlaganje reakcije je veoma korisno postignuće za dete – ono postaje društvenije i bolje uklopljeno u sredinu. Istovremeno, ako se sa vaspitavanjem pretera i ako se detetu zabrani svako spontano ispoljavanje emocija, doći će do gubljenja kontakta između deteta i njegovih osećajnih delova i tada naš emocionalni deo neće biti više pomoć u životu nego problem koji ne umemo da rešimo. Postoji opasnost da se takva osoba oseća nezadovoljno i neispunjeno a da ne zna razlog, pogrešno reaguje kada je potrebno ispoljiti osećanja, ne prepoznaje svoje unutrašnje potrebe i time zatvara krug iz koga ne ume da izađe. Sa druge strane, kada dete ne savlada odlaganje emotivne reakcije, kao odrastao čovek imaće problema u komunikaciji sa ljudima, biće „eksplozivne naravi“ i ljudi će ga izbegavati. Konstruktivno ovladavanje svojim osećanjima, svest o tome koje osećanje imamo i šta treba ili ne treba da činimo sa njim, je uslov emocionalne zrelosti ličnosti.

3 - Subjektivna sadržina osećanja se odnosi na to o kome osećanju se radi i to je ono što jezik opisuje različitim kvalitetima (imenima), na primer: radost, ljutnja, strepnja... Svaki jezik kojim ljudi govore sadrži veliki broj imena za osećanja. Lingvisti nalaze da se jezici između sebe mogu veoma mnogo razlikovati po broju termina koje imaju za osećanja, neki su bogatiji izrazima a neki manje bogati. Razlike proističu verovatno, ne iz toga što ljudi različito osećaju, nego iz toga što su im osećanja različito diferencirana, neki jezici poznaju opštija a neki vrlo veliki broj finijih, diferenciranih, mešanih osećanja.

Izražavanje emocija

53

Istraživanja pokazuju da su ljudi intuitivno ovladali prepoznavanjem osećanja drugih ljudi. Ova veština nije samo važna za naš društveni uspeh, nego i za kvalitet uspostavljanja odnosa sa roditeljima, od njih je dete naučilo kako da se ophodi prema drugima. Najčešći indikatori emocija su izraz lica, boja i modulacija glasa i telesna ekspresija (pokret, gestikulacija). Značaj osećanja

Period dvadesetog veka i početak dvadesetprvog, obeležen je kao period pozitivne nauke i dominacije tehnološke kulture. Neguje se vrednosni model sticanja, učenja i ovladavanja prirodom koji funkcisanje i efikasnost više vrednuje od misaonosti i osećajnosti. Model čoveka koji je orijentisan na fizičku realnost, postignuće i kontrolu nad njom i koji nema emocije, u literaturi se sreće pod nazivom homo faber (čovek mašina). Ideal ovog pogleda na svet je postignut kada čovek ovlada svojim osećajnim delom toliko da ga više nema, energija koja bi se ulagala u osećanja sada se ulaže u rad, čovek postaje efikasan i bezosećajan. Ipak, psihologija pokazuje da je osećajnost neraskidiva i duboka odlika ljudske prirode. Jedna od poznatih studija koja to jasno demonstrira je tzv. Spicova studija koja je izvedena u Francuskoj da bi se utvrdilo na koji način treba organizovati dečije bolnice da bi se smanjila smrtnost novorodjenčadi. Primećeno je u bolnicama da postoji problem sa visokim stepenom smrtnosti novorodjenčadi koja se nije mogla pripisati jasnim uzrocima – posebno je visoka stopa bila kod napuštene novorodjene dece. U nameri da unapredi fizičku sredinu za razvoj, grupa istraživača je dobila zadatak da posmatra i varira fizičke odlike sredine u kojoj su novorodjenčad živela – buka, temperatura, sastojci hrane, osvetljenje... Posle opsežnih ispitivanja primećeno je da u jednom odeljku bebe imaju značajno manji stepen smrtnosti nego u svi ostalim, manje su se razboljevale. Pažljivim ispitivanjem se pokazalo da ne postoji jasan profil po kome se taj odeljak razlikuje od bilo kog drugog. Istraživači su bili zbunjeni. Naknadnom proverom, utvrdilo se da postoji samo jedan faktor razlike – sestra koja je negovala bebe u tom odeljku se nije pridržavala uputstava nego je bebe milovala, govorila im je i dodirivala ih je rukama. I to je najjače uticalo na ostajanje u životu. Kako vidimo, čovek se radja sa velikim osećajnim kapacitetom i ako ne dobije šansu da ga ispolji to je mnogo teže od fizičke uskraćenosti. Čovek mora da živi i deli svoja osećanja sa drugima. Ova potreba je fundamentalna. Ona je mnogo više od luksuza kojim nas je priroda obdarila a koji možemo ili ne moramo da aktiviramo. Naš osećajni svet je snažan i bogat i leži u samoj osnovi života. Neki savremeni psiholozi (Newman, LD) ističu da je većina ljudi u današnjem svetu „emocionalno nedovoljno razvijena“, a to znači da nije u stanju da svoja osećanja stavlja u službu ličnog razvoja, tako da emocionalnost umesto energije za život, postaje breme koje je teško nositi. On čak preporučuje igru „stvaranja novih emocija“ na način na koji ljudi mogu da se igraju stvaranja novih boja mešanjem postojećih, stvaranjem novih zvukova mešanjem postojećih. Podela osećanja Pozitivna i negativna osećanja su podeljena prema stavu koji osoba ima prema osećanjima. U pozitivna bi spadali radost, ljubav, zadovoljstvo, sreća i slično, dok bi negativna bila strah, ljutnja, tuga, gadjenje i slično. Svi težimo pozitivnim doživljajima a

54

izbegavamo negativne, pa je tako i sa osećanjima. Ličnosti koje su sklone pozitivnim osećanjima generalno osećaju više dobrog u svetu i imaju manje problema u komunikaciji sa drugima od onih koji su skloniji negativnim osećanjima (Izard, 1971 iz Crider). Kako vidimo, mnogo češće nego što mislimo, način na koji smo spremni da sagledavamo dogadjaje u životu postnu i kreator tih dogadjaja a da to ne primetimo. Tako osoba koja je sklona da vidi loše i nesreću, takva osećanja i dobija iz istih dogadjaja iz kojih neko drugi može da doživi humor, ili da ostane neutralan. Osnovna i mešovita osećanja su podeljena prema stepenu jednostavnosti ili složenosti koja osećanja imaju. Smatra se, na primer, da je ljubav prostije a ljubomora složenoije osećanje. Načini na koji se osećanja mešaju i kombinuju su bezgranični, pa tako postoje i vrlo složene mešavine za koje ni sam čovek koji ih doživljava ne ume da pronađe ime. Suprotna osećanja su ona koja se mogu svrstati u parove (polove), na primer, ljubav nasuprot mržnji, radost nasuprot žalosti. Dugo se verovalo da u jednom trenutku ista osoba ne može imati dva različita osećanja, a pogotovo ne dva suprotna. Psihoanalitička istraživanja su ubedljivo demonstrirala, a kasnije studije potvrdile, da osoba može u istom trenutku osećati i dva suprotna osećanja prema jednom objektu. Naša osećanja koja imamo prema roditeljima, na primer, često su opisiva istovremeno kao ljubav, mržnja, poštovanje, odbijanje i mnoge druge, teže opisive komponente. Ljubavni parovi, na primer, mogu osećati jedno prema drugom istovremenu ljubav, strah, ljubomoru, poštovanje... a da jedno osećanje ne isključuje drugo. Postojanje suprotnih osećanja u istom momentu se naziva ambivalencija. Ambivalentna osećanja su karakteristična po tome što su i samoj osobi nejasna, a kada ih imenujemo jednim imenom imamo osećaj da to nije prava reč. Snažna i slaba osećanja su različita u odnosu na stepen doživljaja. Tako strah, na primer, možemo opisati kao nelagodu, strepnju, zabrinutost, uplašenost, jezu, paniku, užas... svi ovi opisi se odnose na različite stepene doživljaja istog osećanja. Snažna osećanja se javljaju u određenim životnim okolnostima kod svakog. Ljudi se između sebe ipak, razlikuju po stepenu kontrole svojih osećanja, kao i po procenama kada treba i u kolikoj meri reagovati, tj. pustiti osećanjima na volju, a kada treba odložiti reakciju. 23. AFEKAT I AFEKTIVNI TON Pojmovi psihologije emocija Afekat – kada emocija doraste do najvišeg intenziteta i potpuno nas obuzme, govorimo o afektu. Afekat je stanje u kome je osoba izgubila kritičnost prema realnosti i potpuno je u vlasti osećanja. Afekti se pojavljuju naglo i praćeni su jakim psihološkim i fiziološkim odgovorom. Telesne promene koje su komponenta osećanja, kod afekta su izrazito jake, pa se posle prestanka stanja afekta javlja iznemoglost i telesna slabost. Psihološko stanje afekta praćeno je suženjem svesti, gubi se realističnost u procenama. Afekat se smatra stanjem smanjene uračunjivosti. Može postojati i kod pozitivnih i kod negativnih osećanja, ali dok je afekat kod pozitivnih osećanja relativno prihvatljiv sa stanovišta

55

društvene zajednice (setimo se kako izgledaju veseli svatovi ili šta rade navijači kada njihov tim pobedi), negativan afekat po pravilu je okolini neprijatan a često i opasan. U sudskoj medicini i praksi, čitavi timovi stručnjaka imaju zaduženje da se bave procenom emocionalnog stanja aktera neke ljudske drame. Presuda i dalja sudbina ljudi zavisiće od toga da li su nešto počinili u afektu ili u stanju očuvane svesti. Afekat se dešava svim ljudima u izuzetnim životnim okolnostima, ali postoje razlike između ljudi u tome koliko su skloni da dožive emociju i da je zaborave. Individualne razlike u emocionalnim doživljajima su objašnjene u odeljku koji govori o temperamentima. Afektivni ton je blaga i dugotrajna ali slaba emocionalna pobudjenost koja je karakteristična za svaku osobu. Afektivni ton nije diferencirana emocija, nego opšta sklonost neke osobe da reaguje i doživljava spoljašnje dogadjaje u neko smeru. Afektivni ton može biti pozitivan i negativan, ali može postojati neograničeno mnogo afektivnih tonova koji su mešavina različitih osnovnih osećanja. Ako su osećanja u afektivnim tonu mešana, govorimo o ambivalentnom afektivnom tonu. U svakodnevnom komunucarnju sa ljudima primećuje se da izvesne osobe imaju tendenciju da uvek pozitivno ili uvek negativno reaguju, bez obzira na vrstu dogadjaja koji su reagovanje izazvali. Zato nekoga u svakodnevnom govoru nazivamo „pozitivnom osobom“ ili „negativnom osobom“. Postoji opšta, slaba, dugotrajna i unapred odredjena osećajnost koja prati osobu kroz vreme, a koju nazivamo afektivnim tonom. Afektivni ton se naziva i raspoloženje. Raspoloženje je trajno osećanje koje određuje smer u kome ćemo reagovati. Ono je više opšta spremnost da osoba emotivno reaguje u pozitivnom ili negativnom smeru. Kada se desi nešto neočekivano, vidimo da ljudi reguju različito – onaj ko ima pozitivno raspoloženje reagovaće tako, a onaj ko ima negativno, tako će i reagovati. Ljudi se često opisuju kao „dobrice“, „mrgudi“, „veseljaci“, „baksuzi“ i sličnim izrazima koji se odnose na trajnu spremnost da se oseća u jednom smeru a koja se vidi u mnogim situacijama. Osnovna osećanja - Smatra se da čovek ima četiri osnovne ili primarne emocije – radost, gnev, strah i žalost. 1- Radost je povezana sa postizanjem nekog cilja i smanjenjem tenzije. Ovo je opšti opis ali postoje brojne varijante radosti koje ne proizilaze iz cilja (radost igre, religiozna ekstaza, radost istraživanja). Radost postoji i kod životinja. Svako ko ima kućnog ljubimca zna kako izgleda radost kada se gazda vrati kući, kada se ide u šetnju, igra sa loptom ili prinosi hrana. 2- Gnev (bes) se uobičajeno pojavljuje kada postoji neka prepoznatljiva prepreka do cilja, a često je to i drugi čovek. Gnev se usmerava prema onome što se ili ko se doživljava kao prepreka. Gnev podrazumeva napadačko ili agresivno ponašanje koje je u funkciji nekog cilja. Danas je veoma aktuelna analiza i istraživanje napadačkog ponašanja grupe. U osnovi gneva je uskraćenost, pa tako velike grupe ljudi koje ne mogu da se iskažu i emancipuju u postojećim društvenim formama, izraz nalaze u agresivnom ponašanju. Grupe navijača ruše i razbijaju, fizički napadaju, ponekad i ubijaju. To je znak da su postojeće forme kroz koje ljudi učestvuju u zajednici nedostupne ovim grupama, te oni svoj gnev iskazuju u obliku koji sami stvaraju a koji je štetan po zajednicu. 3- Strah je biološki veoma važno osećanje jer je naš instrument za opstanak. Veoma je važno uplašiti se pravih stvari u pravo vreme da bismo mogli da se zaštitimo. Izreka

56

kaže da je onaj ko savlada svoj strah hrabar a onaj koji nema straha lud. Biološki gledano, to je istina jer je funkcija straha zaštitna. U razvoju deteta, različiti strahovi se pojavljuju utvrdjenim redosledom – prvo strah od smicanja podloge, jakog zvuka, jakog svetla, napuštanja i tako dalje. 4- Tuga se javlja nešto kasnije od ostalih primarnih osećanja. Tuga spada u pasivne emocije jer ne nagoni na akciju. Uobičajeno, povezuje se sa gubitkom nečega, pa onda to izaziva žalost. Ali tugu, kao ni ostala osećanja, ne možemo da objasnimo spoljašnjim uzrocima, na primer objektom koji je izgubljen, jer svako osećanje dolazi iz čoveka. Tako da se često, isti stepen gubitka sasvim različito doživljava kod različitih ljudi – nekoga obuzima tuga u koju tone i ne može da se oporavi a neko iz istog događaja pokušava da izbvuče „neko dobro“, ili da se reorganizuje tako da to nadoknadi. Kod istraživanja uzroka stresa, pojavljuju se kulturalne razlike, na primer, najjači stres u američkoj populaciji je smrt supružnika a zatim smrt deteta, dok je u evropskoj populaciji obrnuto. Razvod kao izvor stresa ima mnogo jači značaj u Americi nego u Evropi. Ljudi različito reaguju na iste spoljašnje okolnosti tako da vidimo da su osećanja uvek deo unutrašnjeg sveta i ne mogu se svesti samo na objektivne okolnosti. Ovaj nalaz je i optimističan jer pokazuje da ljudi čak i u veoma teškim objektivnim okolnostima mogu mnogo da učine svojim stavom i načinom na koji reaguju.

Svako od osnovnih osećanja ima veoma važnu ulogu u prilagodjavanju deteta na socijalnu sredinu u kojoj se radja, kao i za dalji razvoj deteta. I odrastao čovek se u svakom trenutku života upravlja osećanjima. Prema jednoj od teorija razvoja emocija, od dve osnovne emocije (osnovno osećanje prijatnosti, nasuprot osnovnom osećanju neprijatnosti) koje po rodjenju čoveka čine dva pola u kojima se nalaze začeci svih ostalih emocija, kasnije postaju sve emocije koje odrastao čovek ima. 24. Činioci emocionalnog razvoja i dečije emocije

Dominantan vrednosni model neke kulture diktira i stav te kulture prema emocionalnosti. Posmatrano sa opšte tačke, postoje grupe univerzalnih uticaja na emocionalni razvoj. One se različito ispoljavaju u različitim kulturama, ali postoje opšta mesta koja su nezavisna i koja se sreću svuda. Od čega sve zavisi kako će se emocije razvijati?

Genetska osnova emocionalnosti – podrazumeva postojanje biološkog aparata

kroz koji će se emocije pojavljivati. Kod čoveka se to odnosi na telesne predispozicije koje su dobijene od predaka. Fiziološke promene koje su komponenta emocija odigravaju se u složenoj i finoj ravnoteži izmedju fizioloških struktura, primarno izmedju parasimpatičkog i simpatičkog vegetativnog nervnog sistema.

Rano iskustvo se odnosi na emocionalnu razmenu i komunikaciju izmedju

novorodjenčeta i majke (ili osobe sa ulogom majke). Neka istraživanja su pokazala da se emocionalni kontakt sa majkom pravi već intrauterino (u stomaku majke) kroz primanje i reagovanje na telesne promene majke. Način na koji majka reaguje, kreće se, postupa prema sebi i nerodjenom detetu, utiče na emocionalnost deteta. Po redjenju, rano

57

emocionalno lišavanje, ukoliko do njega dodje, ima teške posledice po čitav kasniji razvoj deteta. Istraživači iznose pretpostavku da nam rano iskustvo pruža prvu opštu sliku o svetu, da li se radi o prijatnom ili neprijatnom mestu (Džanov i Primalni krik) i da se razvija prema tome opšte osećanje sigurnosti ili nesigurnosti. Kod težih mentalnih teškoća i poremećaja, skoro redovno se u osnovi nalaze rana emocionalna lišavanja ili traume i to po principu, što ranije, to teže posledice. Mnogi terapijski pristupi zbog toga upravo razvijaju postupke kojima se dolazi do ranih sećanja.

Učenje i iskustvo sa sazrevanjem i odrastanjem dete se emocionalno povezuje sa

sve većim brojem osoba i sve širim krugovima kontakata. Kroz njih dete stiče i razvija načine i sadržaje emocionalne komunikacije. Lično iskustvo i učenje imaju značajnu ulogu u sticanju emocionalne ličnosti.

Konstruktivna osećajnost – Poznato je da burne, spontane emocije mogu da

naprave štetu u medjuljudskim odnosima. Ne možemo ni da zamislimo kako bi diplomatija izgledala kada bi ljudi govorili ono što zaista misle ili žele. Zbog sličnih argumenata postoje uverenja prema kojima osećanja treba potpuno isključiti. Psihologija pokazuje da se osećanja ne mogu isključivati. Ono što se može je kanalisanje i kontrolisanje izraza, iskazivanja osećanja. Ali sama osećanja ostaju u nama, bilo da smo im dali izraza ili ne. Frojd je bio prvi koji je jasno pokazao da je potiskivanje osećanja samo odlaganje tenzije na neki dublji nivo u podsvesti, a to nikako nije rešenje unutrašnje tenzije. Potisnuta osećanja tamo ostaju, neprepoznatljiva za osobu koja ih nosi ali sa velikom energijom koja ne može da nestane pod pritiskom. Ona se u transformisanim i maskiranim oblicima stalno vraća osobi – u obliku snova, slučajnih omaški i postupaka, načina na koji organizujemo odnose sa drugim ljudima... Što se izraza osećanja tiče, prvi je Darvin izradio studiju izraza emocionalnosti kod čoveka i životinja. Vaspitavanje izraza, sa kojim se počinje u najranijem detinjstvu, usloviće jačinu i način ispoljavanja emocija. Novorodjenče ima potpuno spontan izraz ali je taj izraz relativno siromašan, prema Suzani Langer, svodi se na prijatno i neprijatno. Već u prvom kontaktu sa majkom, novorodjenče intenzivno razvija komunikaciju i na taj način i vaspitava svoj izraz. Ovo je veoma fini i složen proces koji traje kroz čitav život. Emocije, lične krize i razvoj Suočavanje sa emocijama, ovladavanje njima i prevazilaženje emocionalnih kriza, spada u sposobnosti zrele osobe. Ovo je složen i dug proces koji počinje od prvog trenutka u životu i traje čitav životni vek. Razvojne faze u kojima se odigra emocionalna kriza određuju u kom se smeru kriza i njeno prevazilaženje kreću. Prema Eriksonu, postoje uzrasne krize, povezane sa karakterističnom emocionalnom etapom na kojoj se osoba nalazi. (Eriksonovi stadijumi života sa krizama) Prvi kontakt sa majkom odlučuje o tome kakav će opšti stav osobe biti prema svim ljudima, zasnovan na poverenju ili nepoverenju. Rane emocionalne traume i krize spadaju u najteže, jer obuhvataju celovitu ličnost, generalizuju se na sve ljude i teže da se produže na čitav život. Ukoliko ovu fazu uspešno prebrodi, osoba stiče opšte poverenje u

58

ljude oko sebe. Tokom druge godine se odnos proširuje sa majke na oca, tada se ovladava autonomijom i stiče samokontrola. Neuspeh na ovoj razvojnoj etapi radja osobu koja je sklona osećanju krivice i stida i ima problema kada treba da postupa autonomno. Karakteristike dečijih emocija Emocionalni deo ličnosti, emocionalni funkcionalni blok se razvija zajedno sa svim ostalim segmentima ličnosti. Pri posmatranju i diskusiji emocionalnog razvoja treba uvek imati na umu da je ličnost celovita i da se razvoj bilo kog funkcionalnog bloka mora odraziti na razvoj u celini. Emocionalno vezivanje počinje odmah po rodjenju deteta, mada neki istraživači demonstriraju postojanje emocionalne veze izmedju majke i deteta pre nego što se ono rodi. Fizičko odvajanje od majke, rodjenje, predstavlja uvodno stanje i početak razvoja mnogostrukih složenih relacija. Osobine dečijih emocija su:

• Jednostavnost – deca su sklonija prostim emocionalnim izrazima nego složenim. Ovo je u skladu sa teorijom razvoja emocionalnosti koja razvoj emocija posmatra kao sve veću diferencijaciju i izdvajanje posebnih emocija iz opštih.

• Kratkotrajnost – javljanje izraza nije dugotrajno, nego je više u obliku epizoda koje brzo smenjuju jedna drugu.

• Često ispoljavanje – u poredjenju sa odraslim osobama deca češće emocionalno reaguju.

• Snaga osećanja – osećanja kod dece su jača nego kod odraslih ljudi. Ukoliko odrastao čovek pokušava da se seti nečega i da se što vernije vrati u detinjstvo, njegovo sećanje će dobiti jaku emocionalnu komponentu. Isto tako, kada se odrastao čovek iznenada susretne sa nekim objektom koji je bio vezan za detinjstvo, doživeće emocionalni odgovor. Nešto slično se pojavljuje u poznatom filmu Gradjanin Kejn, gde se zaplet filma formira oko objekta koji je vezan za rano sećanje i jaka osećanja.

• Preokretanje – dečija osećanja lako i brzo menjaju smer. Iz negativnog se u trenutku može preći u pozitivno, dete koje plače jer nešto želi, u trenutku kada to dobije u ruku, prelazi u smeh.

• Spontanost – dečija osećanja ne podležu filterima zabrana i potkrepljenja koje stičemo tokom života i vaspitavanja osećanja. Zato se ona ispoljavaju u izvotnom, autentičnom, „sirovom“ obliku.

Takodje je važno znati da se emocionalni odgovor deteta svkodnevno modeluje kroz iskustvo, sredina pohvaljuje ili kažnjava ispoljavanje odredjenih emocija kao i neke od načina na koji se emocije iskazuju. Dete vrlo rano mora da ovlada odlaganjem i kontrolisanjem emocionalnih izraza. Ukoliko se ove veštine ne savladaju, osoba će čitavog života imati problema u ostvarivanju ciljeva i saradnji sa drugim ljudima. Odlaganje i kontorlisanje izraza ne znači da smo emociju uklonili i da je ona nestala, nego da smo način ispoljavanja stavili u službu našeg razvoja. Tako, na primer, dete koje ne nauči da savlada bes ukoliko nešto što želi ne dobije odmah, kasnije prenosi svoju nestrpljivost na ozbiljnije i složenije životne ciljeve nego što su dobiti igračku, i time ugrožava svoje životno postignuće. Sve što se ne može dobiti lako biće napušteno kao cilj

59

i time će najvažniji ciljevi kao što su postići stepen obrazovanja, izabrati adekvatnog partnera i živeti u zajednici, tolerisati neuspeh, biti nedostižni. Što se tiče ispoljavanja osećanja, postoje implicitne vrednosti koje dete prihvata i kasnije integriše u svoje ponašanje. Za našu sredinu je, na primer, karakteristično da devojčice nemaju slobodu iskazivanja besa, a dečaci iskazivanja tuge. Ako devojčica pobesni ili dečko zaplače, rizikovaće negativne odgovore u svojoj okolini. 25. TEORIJE EMOCIJA Teorije emocija se izmedju sebe razlikuju po tome kako vide nastanak emocija unutar ljudskog organizma, tačnije, kako vide odnos izmedju spoljašnje draži koja izaziva emociju, perifernog odgovora koji organizam daje i centralnog nervnog odgovora (svesti) na emocionalnu situaciju. U psihologiji postoje dva teorijska pokušaja koja su najpoznatija i oba nose dvostruke prezime u imenu, zbog toga što su dva para naučnika lansirali teoriju istovremeno. Džems – Langeova je nastala krajem 19. veka. Teorija smatra da je emocija zasnovana na perifernom telesnom doživljaju koji polazeći sa periferije organizma stiže do kore velikog mozga i tu postane svesna. To znači da se naše telo u određenoj situaciji uplaši, informacija o telesnim promenama (povišen mišićni tonus, povišen krvni pritisak, povišen puls, povišen nivo adrenalina u krvi itd.) stiže do mozga i mi tada to stanje dešifrujemo kao strah. Dokaze za svoju pretpostavku nalaze u realnim životnim situacijama kada čovek reaguje emocionalno i pre nego što je stigao da razmisli, trgnućemo se i pobeći pre nego što shvatimo i razmislimo šta je prasnulo, pobećićemo od medveda čim ga naše telo spazi, a pre nego što razumemo da smo pobegli. Ova teorija naglasak stavlja na telesne promene. Kenon – Bardova teorija je nastala nešto kasnije, početkom 20. veka. Ona polazi od suprotne pretpostavke, a to je da je emocija primarno centralni nervni fenomen a tek posle se prevodi u fizičku promenu na periferiji tela. To bi značilo da prvo spazimo objekat koji dešifrujemo kao medveda i dajemo se u beg. Iako oni ne spore važnost fizioloških promena na organima, primarni značaj daju centralnom nervnom sistemu u kome se integrišu i obradjuju sve informacije i to posebno nekim regijama kore velikog mozga. Informacije koje se dobijaju iz organa, prema ovim naučnicima, ne odredjuju emociju nego predstavljaju samo sirovu energiju koja će uticati na intenzitet osećanja ali nikako na njen kvalitet. Prema ovoj teoriji emocionalni doživljaj i telesne promene se dogadjaju istovremeno i potiču iz moždanih centara. 26. KOGNITIVNI FAKTORI I EMOCIJE ODNOS RAZUM - OSEĆAJNOST Postojanje neprestanog dijaloga unutar svakoga od nas izmedju razumnog i emocionalnog dela ličnosti je tema mnogih književnih i filozofskih dela. Ljudi se prema jednoj od poznatih podela, dele na one koji su kognitivno kontrolisani i one koji su

60

emocionalno kontrolisani. Prve bismo nazvali razumnim a druge emotivnim tipom. Iako u mnogim životnim situacijama ove dve sile u nama nisu u saglasnosti, na primer, neko nas nervira ali nam je koristan saradnik, rado bismo obilno jeli ali znamo da to nije po nas dobro, osećamo simpatiju prema nekome ali znamo da nije dozvoljeno to pokazivati i slično, one ipak deluju unutar iste osobe. U svakoj od ovih situacija jedna od opcija će biti odabrana dok će druga potreba ostati uskraćena. Možemo, na primer, udaljiti saradnika koji nas nervira i time sebi emocionalno olakšati ali time izgubiti efikasnost rada grupe. Možemo potisnuti sopstvenu emociju i razumno razvijati odnose sa takvim saradnikom pri čemu naš emocionalni deo ćuti i mora da se ”pretvara”. Treba napomenuti da su ovakve dileme dovele do opšteg uverenja da se razum i osećajnost nalaze u sukobu, a koja nije tačna. One su ponekad u sukobu, ali budući da obe potiču iz iste osobe, ovaj sukob nije realan nego fiktivan. Razdor izmedju srca i glave, koji je tako često mesto umetnosti, ne uzima u obzir bitnu činjenicu – silu celovitosti, gravitacionu silu ličnosti koja je drži na okupu kao celinu, a koja ne priznaje podele na segmente. Odnos izmedju emocija i razumnog (kognitivnog) dela ličnosti je predmet novijih istraživanja. Istraživač po imenu Šahter je izveo seriju ogleda sa ciljem da utvrdi uticaj kognitivnih faktora na osećanja. U jednom od poznatih ogleda on je ispitanicima davao dozu adrenalina sa objašnjenjem da je to preparat za popravak vida i da ispitanici treba da procene koliko im je preparat popravio vid. Adrenalin, kao što znamo, predstavlja prateću materiju u našem organizmu koja je karakterstična za emocionalno uzbudjenje. Šahter je, zapravo, telesno izazvao emocionalno uzbudjenje, a da ispitanici to nisu znali. Dve grupe ispitanika je podvrgao razlitim socijalnim situacijama – demonstratori, saradnici u ogledu su bili postavljeni u čekaonicu i imali su različite zadatke. Jedan je izazivao nervozu, ljutnju i negativna osećanja a drugi prijatna osećanja i veselje. Kada su ispitanici kasnije zamoljeni da na skali emocionalnosti procene svoja emotivna stanja, procene (doživljaji) su zavisili od situacije u čekaonici – ispianici koji su čekali sa ”nervoznim” demonstratorom su svoj doživljaj opisali kao negativna osećanja. Ispitanici sa ”veselim” demonstratorom su imali pozitivna osećanja. Osećanje koje nam je ”indukovano” od strane drugih, doživljavamo na samo kroz intenzitet (količinu adrenalina) nego i kvalitet (vrsta intervencije demonstratora). To znamo i na drugim primerima iz svakodnevice, osobe koje se opijaju uvek zapadaju u slična ili ista osećanja, ratoboran čovek postaće još ratoborniji a veseo još veseliji, iako su uneli u telo potpuno istu materiju, tj. alkohol. Emocionalnost podrazumeva ne samo telesne promene i svest, nego i socijalno tumačenje tih promena u kontekstu u kome se odigravaju. Nalaz ukazuje na to da način na koji kognitivno tumačimo, razumemo osećanje, utiče na to osećanje. Osećanje se ne dogadja izvan socijalnih okvira u kojima se neko nalazi, pa tako taj okvir nudi način na koji tumačimo svoja osećanja. Nalaz je optimističan jer pokazuje da svaki čovek može mnogo da uradi na razumevanju osećanja i prihvatanju životnih dogadjaja i okolnosti u kojima se njegov život odvija. Jedan klinički psiholog kaže (Scrips people play) da ne možemo da uvredimo nekoga, možemo ga samo pozvati da se uvredi, a on taj poziv prihvatiti ili ne. Skori krizni i traumatični dogadjaji koji su zahvatili naše društvo u celini (rat, kriza, ekonomsko propadanje) pokazali su da je način na koji se krizne situacije vide odredjivao stav ljudi prema svom životu – neko je prošao kroz veoma teška iskustva i uspeo da sačuva mentalno zdravlje i optimizam, a nekom se dogodilo nešto relativno banalno, a prouzrokovalo je težak stres i

61

razvojnu štetu. Naravno da je naše iskustvo zasnovano na realnim dogadjajima koji su se odigrali, ali naše taktike koje razvijamo i stav prema životu se zasnivaju na našem tumačenju a ne na univerzalnim istinama koje postoje nezavisno od ljudi. To je ujedno i prostor u kome je svakome data prilika da se gradi, jednako kroz pozitivne kao i kroz i negativne (krizne) dogadjaje. 27. MOTIVACIJA Kauzalnost (uzročnost) ponašanja Motivacioni blok je prema Kantu, jedan od tri funkcionalna bloka ličnosti. Karakteristike motivacionih funkcija i ponašanja su aktivacija – pokreće nas na aktivnost, direktivnost – usmeravaju nas prema nečemu i istrajnost – daju trajanje, snagu i upornost našem ponašanju.

Psihologija motivacije se bavi pitanjem pokretača i uzroka ljudskog ponašanja. Veruje se da postoje pokretači i uzroci koji deluju na naše misli, namere, osećanja i postupke i da se bez takvih pokretača naši postupci ne bi dogodili. Ovde je korisno uočiti razliku između pokretača i uzroka nekog ponašanja ili unutrašnjeg stanja. Dok pod uzrokom smatramo okolnosti koje su izazvale određeno ponašanje ili stanje i koje ga u potpunosti objašnjavaju, pokretač je sklop okolnosti čiji uticaj na nas može biti slabiji ili jači i koji uvek deluje u sadejstvu sa drugim elementima u situaciji. Pokretač ne može potpuno da objasni ponašanje. Konkretno, za razumevanje čoveka i njegovih postupaka, opravdanije je govoriti o pokretačima nego o uzrocima jer uzročni odnos u čistom smislu kod čoveka ne važi – suviše smo složeni, promenjivi i pod međudejstvom velikog broja unutrašnjih i spoljašnjih uticaja a da bi se to moglo objašnjavati jednim uzrokom. Uprkos tome, veći deo psihologije a i zdravorazumskih shvatanja sledi ovaj put – pokušava da objasni čoveka uzrokom. To je jednostavniji put i kada bi odgovarao istini, tada bismo razumevanjem uzroka mogli da objasnimo naša unutrašnja stanja kao i postupke koje činimo, i ovaj put se može opisati kao mehanicističko shvatanje čoveka.

Kauzalni model ponašanja je efikasan kada je u pitanju jednostavna potreba, na primer: gladni smo, pa smo zato jeli, nešto nas je ubolo, pa smo trgnuli ruku, ali nije dobar model za razumevanje složenih oblika ponašanja a posebno ne onih najviših oblika ponašanja koji su karakteristični za čoveka – na primer, teško je ovim modelom opisati altruizam (ljubav prema ljudima).

Neki od modela objšanjavanja postupaka i unutrašnjih stanja:

UZROK PONAŠANJA

POSLEDICA PONAŠANJA

62

Mehanicistička objašnjenja vide čoveka kao proizvod spoljašnjih promena, prilagođavajući se na promene spoljašnje sredine naši postupci su odgovor na njih. Čovek je produkt spoljašnjih sila. U tom smislu je dovoljno da upoznamo spoljašnje uslove dovoljno dobro, da bismo potpuno predviđali i razumeli ljudske postupke. Biologistička objašnjenja ističu kao najvažniji uticaj potreba i nagona. Prema njima, čovek reaguje na njih, teži ka zadovoljenju i namirenju svojih unutrašnjih potreba i to objašnjava njegovo ponašanje. Postoje, u okviru ovih objašenjenja, i drugi pokretači (svesni ciljevi, namere) ali su motivi i nagoni najjači i najvažniji. Frojdova teorija ličnosti, na primer, spada u ovakva objašnjenja. Humanistička psihologija odbacuje ovakva rešenja i ukazuje na prirodu čoveka i njegovu potrebu za rastom i razvojem – čovek teži neprekidnom razvoju i njegovi postupci i unutrašnja stanja su u skladu sa tim. Ova grupa objašnjenja sagledava čovekovo ponašanje kao složen proces u kome se prepliću unutrašnje (individualne) i spoljašnje (društvene, porodične) sile i uprkos svojoj izloženosti silama, čovek povrh svega ima moć samoizgrađivanja i samokreiranja, čime postaje aktivan a ne samo pasivan proizvod sila. Pokušaji koji idu za razumevanjem uzročnosti su mnogobrojni ali istini za volju, treba istaći da čista uzročnost u polju ljudskog života ne postoji. Frojd je, na primer, verovao da je čovek kauzalno (uzročno odredjeno) biće i da stoga sve što čini biva izazvano onim što je prethodilo. Tako je „dete otac čoveka“ prema njemu, zbog toga što su sve naše životne odluke, traume, potisnuti sadržaji, zaokruženi do pete godine žvota i tima odredjen naš budući životni skript. Mdjutim, bogatstvo našeg ja, složenost i slojevitost čoveka, neprekidna promenjivost polja u kome živimo i sa kojim razmenjujemo, relativizuje pitanje uzročnosti. Znamo to i iz ličnog iskustva – na pitanje: Zašto je to učinio? – kao da očekujemo jedan odgovor, ali istovremeno znamo da taj odgovor nikada ne može biti potpun. Uvek će ostati momenata koji nisu dorečeni, događaja koji su takođe učestvovali u nekoj odluci ali nam nisu poznati. Ako pogledamo način na koji nas novinari izveštavaju o nečijim postupcima, pogotovo ako su postupci bili ekscesni – nasilja, sukobi, ubistva, samoubistva – obavezan deo izveštaja se odnosi i na uzroke ponašanja: to je učinjeno “nakon kratke i žestoke svađe, pod dejstvom alkohola, kao posledica dugogodišnjeg sukoba, zbog gubitka voljene osobe”.. i slično. Tu se najčešće koristi pojam uzrok ali se misli na pokretača, a ne na uzrok. U protivnom bi svaka osoba pod istim okolnostima postupila na isti način, a dobro znamo da nije tako. Ljudsko ponašanje je bogatije nego što se to uzrok – posledica modelom može opisati. Sada kad smo napravili tu ogradu, možemo se detaljnije baviti psihologijom motivacije.

28. HOMEOSTAZIS ILI RAVNOTEŽA Homeostazis, povratak u ... ili osvajanje ravnoteže Homeostazis je termin preuzet iz kibernetike ali je našao primenu u polju objašnjenja motivacije. Homeostazis je stanje ravnoteže, nulto stanje, stanje organizma (ili mašine) koje isključuje akciju, aktivnost, odgovor. U stanju homeostazisa organizam

63

ili ličnost se nalazi u stanju umirenosti jer su sve potrebe zadovoljene, sve materije se nalaze u optimalnim količinama i svi procesi teku na optimalan način. Narušavanje homestazisa je pokretač na aktivnost, bilo da nečega u organizmu nema dovoljno ili ga ima previše. Na primer, kada smo siti, nalazimo se u stanju ravnoteže. Kada nivo šećera u krvi opadne ispod određene granice, javljaju se signali za akciju – ravnoteža je poremećena i mi ćemo stupiti u akciju da bismo je ponovo uspostavili. Težnja da ponovo uspostavimo izgubljenu ravnotežu nas nagoni na aktivnost i ona je osnovni motivator kod velikog broja osnovnih potreba – glad, žeđ, umor itd. Na psihološkom planu težnja za uspostavljanjem ravnoteže se u nekom od oblika javlja i u mnogim teorijama ličnosti. Erih From, na primer, govori o tome da je čovek od momenta rađanja i odvajanja od majke u neprekidnom osećanju podvojenosti od prirode, od drugih ljudi, od svoje suštine. Ceo čovekov život, govori From, je potraga za izgubljenom potpunošću i ostvarenjem. U Frojdovoj teoriji čovek je pokrenut nesvesnim potrebama i željama koje teže da se zadovolje i da se time unutrašnja tenzija u ličnosti vrati u ravnotežu. Kod Junga, delovi nesvesnog i svesnog u osobi se nalaze u stalnom dijalogu koji je pokušaj uspostavljanja ravnoteže na nivou ličnosti. U Marksovoj teoriji, čovek je sticajem društvenih okolnosti primoran da se odvoji (otuđi) od svoje suštine i razotuđenje (vraćanje čoveku njegovog bića) je uslov za oslobođenje i uravnoteženje svakog čoveka. Sve ove, i mnoge druge teorije počivaju na zajedničkoj opštoj pretpostavci – da se čovek nalazi izvan stanja zaokruženosti (ravnoteže) i da je životni napor uložen u to da se ovo stanje postigne. Ista opšta ideja se u simbolizovanom obliku pojavljuje u mnogim ljudskim tvorevanama, u mitologiji, filosofiji, konceptu sveta, humanističkim naukama i umetnosti. Drevna legenda koja se pojavljuje na više različitih kontinenata govori o tome kako su ljudi u davna vremena bili savršena bića ali su onda pali sa neba, razbili se na dva komada (muški i ženski) i od tada se ta dva nesavršena komada neprekidno traže lutajući po zemlji, ne bi li se ponovo sklopili u jedno zaokruženo biće. Setićemo se predstave Bude koji mirno sedi, oči su mi sklopljene, telo opušteno, a lice bez izraza treba da prikaže onoga koji je sasvim umiren i oslobođen fizičkog sveta. Slika rajskih vrtova u Bibliji se u simbolici oslanja na savršenu ravnotežu – pre nego što su proterani, Adam i Eva su živeli u idealnom skladu u kome borba i zadovoljenje nisu postojali. Sve što se ljudskom rodu kasnije događalo, prema ovom simbolu, je pokušaj povratka u raj (vraćanje u ravnotežu). Slika idealne ravnoteže je često simbolizovana i u predstavi deteta koje spava – pošto je sito, čisto, toplo mu je - ono bezazleno spava dubokim i čistim snom.

Setićemo se da je simbol ravnoteže i njenog gubljenja početak većine filmskih zapleta, književnih zapleta i bajki koje su visoko simbolizovane tvorevine – Pepeljugi je bilo savršeno dobro dok nije došla maćeha, Crvenkapa je bila sretna dok nije srela vuka, Ivica i Marica su isterani u šumu, a kraljevi iz bajki često nađu razlog da proteraju svoje najmlađe sinove. Svi ovi junaci izlaze iz svojih kuća (uloga) a zaplet dalje teče oko povratka u njih. Gubitak osnovne ravnoteže je početak pustolovina i borbe za ponovno njeno dostizanje.

Naravno, odmah je jasno da pravi homeostazis, onaj o kome govore kibernetičari, nije dovoljan da opiše čovekovu ličnost. U našem psihičkom svetu se odvijaju istovremene, složene i veoma različite promene, tako da idealna ravnoteža koja

64

zaokružuje jednu osobu u savršenu celinu ne može da postoji, ali ono što postoji je stalno traganje za savršenstvom i celovitošću koje je karakteristično za nauku ali je posebno vidljivo u umetnosti.

29. PODELA MOTIVA

Biološka motivacija - instinkti, nagoni, potrebe

Teorija instinkata objašnjava ponašanje koje je uzrokovano prirodno zadatim potrebama i modelima ponašanja koja se na osnovu njih grade. Održanje života, razmnožavanje i opstanak jedinke i vrste se ovde vide kao osnovni motivatori. Istorija naše vrste je akumulirala jedan oblik potreba i spremnosti na sklop ponašanja koji dovodi do zadovoljenja. Instinktivno ponašanje spada u biološki zasnovana ponašanja. On se opisuje kao utvrđeni sklop aktivnosti koji nije naučen već je u karakterističnom obliku nasleđen i vezan za određenu vrstu. O pitanju koliko instinkata kod čoveka postoji, a posebno kako se oni organizuju nije dat konačan odgovor. Uobičajeno je da se kod čoveka govori o četiri bazična nagona umesto instinkta. Neki istraživači nalaze 10 osnovnih instinkata (McDugall, 1908) koji se mogu svesti na tri osnovna ponašanja: agresija, reprodukcija i bežanje, a neki opet pominju i 20 osnovnih instinkata.

Istraživači urođenih i bioloških potreba često ispituju ponašanje životinja. Pretpostavlja se da na osnovu ovih nalaza možemo saznati važne stvari i o čoveku i njegovim bazičnim, automatskim i nesvesnim oblicima ponašanja. Tako su mnoga istraživanja vršena na pticama, majmunima, insektima, posmatrano je njihovo instinktivno ponašanje.

Instinkt se aktivira u prisustvu takozvane specifične stimulacije koja predstavlja poseban znak na koji jedinka neke vrste (ili čovek) biva pobuđen da reaguje. Ovaj specifični znak je šifrovana poruka koja stiže samo određenoj grupi u okviru jedne vrste, i često može biti sasvim nevažan i neuočljiv za sve ostale. Jedna vrsta leptira je u stanju da nanjuši svoju ženku sa razdaljine od preko 20km, ptica grabljivica ima posebno osetljivo oko za sitne, pokretne predmete na tlu, mužjak majmuna sasvim tačno zna koja je ženka spremna za parenje prema tonu crvene boje na njenom telu, ribe i ptice umeju da izvode neobično komplikovane plesove koji daju jasnu informaciju partnerima kada i kako će se obaviti oplodnja, određena vrsta ribe će napadati sve objekte koji imaju crvenu tačku čak i kad nemaju oblik ribe jer je to znak polne zrelosti mužjaka-konkurenta. Kod odraslog, gladnog čoveka će instinkt gladi da bude aktiviran u prisustvu hrane, ponekad samo slike hrane ili mirisa hrane, seksualni instinkt u prisustvu specifičnih draži kao što su sekundarne polne odlike suprotnog pola i slično. Instinkti su važni za biološki opstanak i to je posebno vidljivo kod novorođenčadi – u određenom trenutku moraju da se pojave određena ponašanja bez kojih bi opstanak bio ugrožen, kao što su sisanje, kijanje, plač, povlačenje od uzroka bola itd. Ova ponašanja se oslanjaju na unapred zadate šeme sa kojima se rađamo.

65

Podela na unutrašnju i spoljašnju motivaciju Podela motiva na unutrašnje i spoljašnje je takođe relativna (jer ne možemo pouzdano tvrditi gde prestaje unutrašnje a počinje spoljašnje) ali uobičajena u psihologiji pa će ovde biti dalje razmatrana.

1. Spoljašnja motivacija

Teorije kоје teže da razumeju čoveka kao rezultat snažnog dejstva motiva iz sredine (u slabijoj meri i iz njega samog) pozivaju sa na različite motivatore – nagrada, kazna, zadovoljenje, očekivanje zadovoljenja, održavanje ravnoteže, preživljavanje itd. Zajedničko im je da naglašavaju sredinske motivatore koji dolaze iz prirodne ili socijalne sredine: porodice, vršnjaka, grupe, škole, kulture i slično. 2. Unutrašnja (intrinsička) motivacija Postoje ponašanja koja se ne mogu objasniti ni spoljašnjim uticajima, ni unutrašnjim nagonima i potrebama. Određena ponašanja ne zavise od sredine u kojoj se čovek nalazi, a nezavisna su i od njegovih nagonskih potreba. Ona najkarakterističnija za čoveka – na primer: radoznalost, sklonost istraživanju, kreativnost, slobodna igra, eksperimantisanje sa različitim medijima, altruizam (ljubav prema ljudima) i slično je teško objasniti spoljašnjim uticajima. Psihologija pretpostavlja da ova složena ponašanja proizilaze iz posebnog polja motiva unutar ličnosti – intrinsičke motivacije.

Za raziku od spoljašnje motivacije ili unutrašnje nagonske, u instrinsičkoj motivaciji je potreba trajno stanje, a zadovoljavanje teče neprekidno. Tu nalazimo princip pozitivne povratne sprege – što više zadovoljavamo intrinsičke motive, to su oni jači i dominantniji. Dok je kod biološke motivacije na snazi negativna povratna sprega – zadovoljenje izaziva smirivanje potrebe, kod intrinsičke motivacije je obrnuto - sam proces zadovoljenja nikada nije završen i uvek se nadograđuje nečim novim. Nije teško zamisliti primere – nešto nas svrbi (gubljenje ravnoteže) – češemo se (instrumentalno ponašanje) – da bismo smanjili osećaj svraba (cilj nagona). Kod nenagonske motivacije ovaj ciklus je drugačiji, zamislimo da smo radoznali da ovladamo crtanjem perom (nenagonski motiv) – ulažemo energiju u vežbanje – što više vežbamo, bolje ovladavamo - što bolje ovladavamo, to više vežbamo (pozitivna povratna sprega). Nagonska motivacija održava se kroz nizove zatvorenih ciklusa a ne-nagonska kroz neprekidno proširenje aktivnosti.

Posmatranja malih šimpanzi pokazuju da su mladunci u neprekidnom procesu istraživanja okoline (eksplorativno ponašanje). Čak i kad se u okolini pojave signali opasnosti, mladunčad će i dalje imati nesavladivu potrebu da priđu novim objektima, da ih dodirnu, manipulišu njima i igraju se. Postoji snažna., skoro nesavladiva radoznalost. Čovek će biti u stanju u određenim životnim okolnostima da učini herojska dela da bi pomogao ili spasao sasvim nepoznate ljude koje nikada nije sreo i ništa o njima ne zna. Umetnik će biti u stanju da provede veliki deo svog života stvarajući dela koja možda nikada neće završiti ili koje možda društvo neće prihvatiti. Pa ipak, on će provoditi dane i noći obuzet idejama i igrajući se različitim oblicima stvaranja bez obzira na posledice svega toga. Posmatrajmo decu dok se igraju: njihova sposobnost da kreiraju, imitiraju, nadograđuju i menjaju je neiscrpna.

66

Sva ova ponašanja se ne mogu opisati uzrocima koji leže u prirodnom ili socijalnom okruženju, niti uzrocima koji leže u motivima i potrebama. Pitanje intrinsičkih motiva je usko povezano sa razumevanjem ličnosti, načinom na koji sagledavamo čoveka, sistemom vrednosti u koje neko veruje. Istraživači su pokazali da način na koji nešto sagledavamo utiče na naše postupke – neuspešni studenti pripisuju svoj neuspeh unutrašnjim, trajnim razlozima, npr. Nesposobni su, podbacivači, neuredni itd. Kada se ciljano nauče da neuspeh sagledaju kao posledicu navikavanja na novu sredinu, uspeh se znatno popravljao (Carlson, 1990). Zbog toga je psihologija intrinsičke motivacije vezana za humanističku psihologiju i ovde će biti pomenuta jedna od poznatijih humanističkih teorija motivacije – teorija Abrahama Maslova. 32. NAGONI Glad i žeđ NAGON ŽEĐI Будући да се човечије тело састоји из велике количине воде као и да је вода један од основних медијатора преко којих се врши размена материја, недостатак воде је веома тешко подносити. У деловима земаљске кугле где не постоји довољна количина воде, не постоји ни густа насељеност, а велики градови и древни и савремени, обично се налазе на води – реци, морu, језеру. Потреба за водом је регулисана из посебне регије мозга (хипоталамус) а иста та регија регулише и глад и телесну температуру. Код човека је ова потреба природно регулисана и пошто је од превелике важности за опстанак, поремећаји су врло ретки. Треба поменути да је дехидрација, нажалост, један од најчешћих узрока смртности деце на свету – она не настаје као последица поремећаја већ као последица лоших хигијенских услова у којима се новорођенчад рађа i neguje. НАГОН ГЛАДИ Иако спада у животно важне потребе, глад је субјективно лакше подносити него жеђ. Регија мозга у којој се налази регулатор је исти као и код жеђи – хипоталамус (ventromedijalni hipotalamus). Организам реагује на промене материја у огранизму – на пример, пад нивоа шећера у крви - али осим хипоталамуса и други неурални, психолошки и социјални чиниоци играју улогу у узимању хране. Što se organske osnove ovog nagona tiče, razaranje odgovornih regija hipotalamusa kod pacova, pokazuje da se kao posledica javlja nesposobnost životinje da oseti sitost. Ona jede, dok god ima hrane u svojoj okolini. Pacovi kojima je razorena ova regija, ubrzo dostiži trostruku, četvorostruku težinu u odnosu na svoje normalno stanje. Sličnu stvar primećuju neurofiziolozi kod ljudi kojima su morale da budu odstranjene ove regije – postajali su proždrljivi. Zbog ovoga mnogi istraživači nagona gladi pretpostavljaju da je organska regija odgovorna za uspostavljanje sitosti, tj. odluku da se prestane sa jelom, a ne za glad. Kasnija istraživanja su pokazala da se ipak, u blizini nalazi regija koju pri razaranju karakteriše prestanak uzimanja hrane – pacovi bi potpuno

67

prestajali da jedu. Tako da je zaključeno da glad/sitost odnos funkcioniše pomoću povratnih uticaja jednih na druge. Neka istraživanja na ljudima (Šahter) pokazuju da u ovome ima istine – ljudi koji su gojazni imaju problema sa tim da osete sitost. Oni zanemaruju informacije koje dobijaju iz svog tela o tome da im je stomak pun, da nije potrebna hrana. U jednom istraživanju, postavljena je kamera u poznatom kineskom retoranu. Posmatralo se da li će postojati razlike u tome koji će pribor gojazne i negojazne osobe birati – evropski escajg ili kineske štapiće. Pokazalo se da negojazne osobe biraju ravnopravno i jednu i drugu vrstu pribora. Ali, gojazne osobe biraju skoro uvek evropski escajg – njime se za kraće vreme može uneti mnogo više hrane, sa mnogo manje truda. Izgleda kao da je gojaznim osobama faktor vremena bitan, slabije tolerišu glad i zato one jedu brže od negojaznih. Još jedno istraživanje pokazuje strukturu motiva jela – istraživači su izabrali grupu koja se sastojala iz gojaznih i negojaznih subjekata. Rečeno im je da će učestvovati u istraživanju kvaliteta nove vrste čipsa. Podeljeni su na dve grupe koje su bile meštovite (i gojazni i negojazni). Obe grupe su namerno dugo čekale na istraživanje (dok nisu svi bili gladni). Zatim je jednoj grupi dat sendvič koji je bio dovoljan da ih zasiti, a drugoj grupi nije. Tada su pristupili „proceni kvaliteta čipsa“. Posmatrano se da li sendvič koji su prethodno pojeli utiče na to koliko će čipsa „probati“ da bi ga procenili. Utvrdjeno je da kod grupe koja je prethodno pojela sendvič, negojazni subjekti jedu manje čipsa od negojaznih koji nisu jeli sendvič. Ali, gojazni subjekti su jeli istu količinu čipsa bilo da je to bilo posle sedviča ili ne. Tako, gojazni subjekti su zapravo oni koji zanemaruju poruku iz tela da im ne treba hrana, a privučeni su samim izgledom hrane. Slično našem pacovu iz prvog dela, oni jedu zato što ima jela i što ono privlačno izgleda, lepo je servirano i lepo miriše. Negojazni subjekti jedu jer im se jede a prestaju kad se osete siti, bez obzira na to koliko privlačno deluje neko jelo. Na osnovu toga Šahter zaključuje da je jedan od osnovnih faktora razlike izmedju gojaznih i negojaznih način na koji dešifrujemo ključ za reagovanje, znake iz unutrašnjosti tela (siti smo i ne gledamo u hranu) ili izvan svog tela (siti smo, ali zanemarimo to kada vidimo lepu hranu).

У природним експериментима када су гладни људи били изоловани и чекали спасилачке екипе, уколико су имали довољно воде глад се могла издржати чак и 40 дана без озбиљнијих здравствених последица. Људи који су преживели систематско изгладњивање у концентрационим логорима, говоре да су преживљавали захваљујући узимању велике количине воде. Основна улога нагона је, наравно, да омогући оптимално функционисање тела и унос свих неопходних материја у потребној количини. За то је неопходно добро разумети говор тела и задовољење потребе за храном везати за реалне енергетске потребе организма. Услови у којима човек живи данас знатно су другачији од оних у којима је врста вековима живела – има много више хране а потребно је много мање кретања. Резултат тога је да је гојазност један од најчешћих проблема савременог човека. Поремећај нагона глади се најчешће испољава као неуравнотежено уношење хране (неухрањеност или гојазност). У израженијим патолошким облицима говоримо о анорексији и булимији. Gojaznost, koja je sa ekspanzijom tržišta brze hrane, preplavila svet, složen je i mnogostruk fenomen. Najčešće, gojaznost je posledica neuravnoteženog odnosa izmedju kretanja i ishrane. Smanjenje jednog, a povećanje drugog, najčešće

68

uklanja problem. Dugotrajnost problema, medjutim, proizilazi i iz drugih izvora, ponekad je čovek zatvoren u četiri zida, obavlja statične, neprijatne i repetitivne stvari, nezadovoljan je sobom i drugima, sputan je u iskazivanju osećanja, postoji potisnuta autoagresija, ima slabu kontrolu ponašanja ili neki drugi izvor. Preterana gojaznost, najčešće, ukazuje na postojanje emocionalnih tegoba. Istraživanja pokazuju da je većina ukupnog čovečanstva nezadovoljna svojim izgledom, tačnije, svojom telesnom težinom.

Poreklom iz istog izvora, iako po izgledu simptoma sasvim drugačije, anoreksija i bulimija su posledice emocionalnih tegoba. Anoreksija je stanje organizma u kome je, usled dugog gladovanja, došlo do poremećaja metaboličkih funkcija i ravnoteže razmene materija, što uslovljava pojavu pozitivne povratne sprege – što se manje jede, osoba je manje gladna i tako u krug, dok na kraju ne dodje do potpunog gubitka kontakta sa potrebom. Iako potpuno nouhranjena, takva osoba i dalje veruje da je debela i nastavlja sa dijetom. Posledice mogu da budu (nažalost često jesu) čak i tragične, zato što osoba nije svesna da je uhvaćena u krug iz koga ne može da izadje, ne oseća normalan ciklus gladi, niti uvidja da joj je zdravlje ugroženo. Sa psihološkog stanovišta, neobično je da ovakva osoba može i dalje zadržati sliku sebe (subjektivnu sliku) kao „debele, otromboljene, masne“ osobe, jer sopstvena slika o nama samima (self-koncept) ne mora uopšte biti istinita, najčešće i nije objektivna, nego je obojena našim unutrašnjim vidjenjem sebe. Tako se dogadja da neka mlada devojka, i pored jasne slike u ogledalu koja je pokazuje kao veoma mršavu, i dalje drži dijetu jer sebe vidi kao debelu. Sa druge strane bulimija, potreba da prejedanjem, ne mora da stvori gojaznu osobu. Ove osobe imaju „napade jela“ kada ne mogu da prestanu sa unošenjem hrane. Često se desi da, kada osete da više ne mogu da jedu, izazivaju povraćanje, da bi mogle da nastave da jedu. Bulimične osobe takodje, u osnovi poremećaja, kriju emocionalni uzrok. Osoba koja ima bulimiju ne mora biti gojazna, jer je obično svesna poremećaja pa se trudi da ne zadržava višak hrane u telu. Ono što je simptomatično je nesposobnost da se zaustavi u uzimanju hrane i pored nedvosmisleno jasnih signala iz tela.

Psihološke osnove većih poremećaja nagona gladi – preterana gojaznost, bulimija i anoreksija, kriju u svojoj osnovi problem ljubavi i sigurnosti koju smo morali da steknemo u ranim fazama dobijanja hrane. Fetus u majčnoj utrobi svoju glad zadovoljava automatski, preko krvotoka majke. Posle rodjenja, posebno u prvim mesecima života, primorani smo da razvijemo složeni sistem komunikacije sa okolinom, posebno sa majkom koja je izvor hrane i time uslov preživljavanja. Kada se u ovoj složenoj komunikaciji koja ima veliku emocionalnu težinu, dogodi neki otežavajući faktor, posledice mogu pogoditi čitav kasniji život deteta. Tako, na primer, majka koja svoju ljubav iskazuje hranom, može preterati i izazvati otpor prema hrani kod deteta, tako da dok se ona goji, dete slabi. Tako da se često, hrana ili gladovanje doživljavaju ne kao ono što realno jesu, nego kao simbol nečega drugoga – panično ustrašena osoba, koja nije na vreme hranjena kao beba, čitav život će brinuti o tome šta ima za jelo, da li ima dovoljno za jelo i da li će uvek imati dovoljno za jelo... Anorektična osoba može biti ponosna što je „izborila bitku protiv niskog poriva svog tela“ (iza čega se nazire osećaj krivice) i slično. Hrana, umesto sredstva za zadovoljenje potrebe postaje simbol, predstava nečeg drugog, dobija unutrašnja značenja koja mogu da se razviju do ekstrema koji su pretnja za fizičko zdravlje.

69

31. SEKSUALNI MOTIV

Seks spada u jedan od najjačih motivatora u ljudskom ponašanju. On takodje nosi i veliku biološku težinu – pomaže u preživljavanju i širenju vrste. Kod čoveka, aktiviranje ovog nagona se dešava pod mnogostrukim uticajima gena, hormona, ličnog iskustva i sredine u kojoj se čovek kreće. Genetski, oko osme nedelje po začeću, formira se jedan od osnovnih polnih ograna – ženski ili muški. Embrion ima jasan pol. Istraživači su pokušali da uvide uticaj hormona za razvoj polnih odlika – u jednom eksperimentu je ženka šimpanze nosila ženske mladunce. Tokom trudnoće su joj ubrizgani jaki muški hormoni. Rodile su se genetske ženke, ali sa razvijenim polnim organima oba pola (Crider). Pored gena i hormona, kod čovek snažan uticaj igraju socijalni faktori kao i lično iskustvo. Rano emocionalno povezivanje i uspostavljanje toplih odnosa sa majkom (prvo) a zatim i sa drugim osobama u porodici, biće osnov za razvoj svih kasnijih kontakata i emocija. U tom smislu su rana lišavanja i rani konflikti, veoma opasni za dalji razvoj, ne samo seksualnog ponašanja nego i emocionalnosti u celini. U jednom istraživanju (Harlow) su mladunci šimpanza, ženka i mužjak, držani u potpunoj socijalnoj izolaciji. Imali su sve optimalne fizičke uslove ali bez socijalnih uslova – ljubavi, razmene i uspostavljanja odnosa sa drugima. Kada su kao zrele jedinke stavljene zajedno u kavez, nisu se prepoznali kao potencijalni seksualni partneri. Nisu čak ni mogli da uspostave pozitivne odnose, nego su pokazivali neprijateljstvo u stupali u borbu. Klinički nalazi kod čoveka pokazuju nešto slično, jaki seksualni i emocionalni poremećaji često vuku korene u ranom iskustvu, nečemu što se dogodilo u ranom detinjstvu i što je ostavilo negativan trag kroz ceo život. Kultura i zajednica intervenišu u seksualnom nagonu tako što postavljaju direktne (eksplicitne) i indirektne (implicitne ili prikrivene) zabrane ili pohvale za ovakva ponašanja. Posmatrano kroz različite zajednice, stav prema seksualnosti je veoma različit od potpuno liberalnog (neke plemenske zajednice nemaju nikakve inhibicije seksualnog ponašanja), do potpuno konzervativnog (postoanje tabua u tradicionalnim kulturama). Isto tako, prema epohama, možemo da primetimo velike razlike u stavovima – od potisnute seksualnosti (viktorijansko doba, religijska uverenja) do liberalizacije (na primer, hipi-pokret koji je doneo prvu masovnu seksualnu revoluciju). Istorijska istraživanja pokazuju, npr da je do 1917. godine u americi ispod 30% ženske populacije imalo predbračni seks a istovremeno preko 80% muške populacije – seks je bio društveno daleko prihvatljiviji za muškarce, nego za žene. U sledećoj dekadi 1918 – 1927 ženski procenat je porastao za 5% a muški za 10%. Istraživanja su takodje pokazala da ženski deo populacije ima češće probleme sa postizanjem zrelih seksuanih odnosa, nego muški, što je verovatno posledica vekovnih zabrana koje su implicitno sačuvane u vaspitanju. Isto tako, osobe koje imaju pozitivan stav prema seksu imaju duže, bogatije i kvalitetnije seksualne veze, nego osobe koje su vaspitane u negativnom stavu prema seksu. Formiranje polne uloge je veoma složen razvojni proces koji počinje po samom rodjenju. Bebe se oblače u unapred zadate boje, prema svom polu. Formiranje polne

70

uloge počiva na uspostavljanju emocionalnih odnosa sa roditeljima, kasnije vršnjacima i partnerima. Istraživači (Džonsonova studija, 1972) smatraju da je za seksualnu ulogu osnovno uspostaviti kvalitetan odnos sa roditeljem suprotnog pola, jer se na osnovu ove bazične veze, kasnije razvijaju posebne zrele veze. Ako iz nekog razloga roditelj suprotnog pola ne uspe da uspostavi blisku vezu punu ljubavi i sigurnosti (bude hladan, udaljen, preterano oštar, preterano zahtevan, kažnjava, kontroliše, odbacuje...), dete se tada okreće roditelju koji je adekvatniji (istog pola) i time nastaje homoseksualni osnov za buduće veze. Poremećaj seksualnog nagona Danas je seksualni nagon, načini ispoljavanja i zadovoljavanja, veoma liberalizovan, tako da neka ponašanja (na primer, masturbacija, homoseksualizam) koja su ranije smatrana nastranim, sada legitimna. U tom smislu, poremećaj seksualnog nagona može biti shvaćen kao onaj koji odstupa od biološke funkcije ili povredjuje i nanosi fizičku ili psihološku štetu nekome od partnera. Na primer, studije homoseksualnog ponašanja pokazuju relativno stabilne procente homoseksualnosti u različitim vremenima – 4% kod muškaraca i 3% kod žena. Osoba koje su imale najmanje jedno homoseksualno iskustvo u životu ima znatno više, oko 37% muškaraca i 28% žena. Do 1973. godine se homoseksualnost tretirala kao psihološki poremećaj ali je te godine, usled liberalizacije kriterijuma normalnosti u seksualnom ponašanju, uklonjena sa liste. Učenje seksualne uloge, iako u osnovi genetski odredjeno, nalazi se pod snažnim uticajem porodičnog oblika vaspitanja, a posebno kvaliteta odnosa sa roditeljem suprotnog pola. 32. RODITELJSKI MOTIV U ontogenetskom procesu se roditeljski nagon javlja najkasnije i zahteva najveću psihološku zrelost. Spada takodje u fundamentalne nagone kojima se omogućava opstanak vrste i zajednice. Ovaj nagon je, kao i svi ostali kod čoveka, pod snažnim kulturalnim uticajima, pa će načini na koje se neguju deca zavisiti od običajne kulture zajednice. Postupci roditelja prema deci, način nege i zadovoljavanja dečijih potreba ne variraju samo izmedju kultura, već i u okviru iste kulture tokom vremena. Ponekad su uzroci medjugeneracijskog nerazumevanja različiti uslovi pod kojima su generacije podizane. Roditeljski nagon se oslanja na osećanje ljubavi, odgovornosti, altruizma, humanosti i sposobnost empatije (uživljavanja u osećanja drugih). Preko odnosa dete – roditelj se aktiviraju ne samo urodjene predispozicije da budemo zaštitnici slabijih od sebe, nego je kao i kod svih nagonskih sadržaja, ovde kultura takodje od velikog značaja. Svaka kultura propisuje i podržava odredjeni tip roditeljskog odnosa i na osnovu toga gradi krupniju zajednicu. Istraživači razlikuju četiri porodična tipa koja se neguju u svetskim zajednicama prema dijadnom odnosu koji mu je u osnovi. Tako postoje otac – sin porodice, majka – sin porodice, muž – žena porodični tipovi i brat – brat porodični tipovi. Otac – sin je karakterističan tip konzervativnih zajednica, obično su osnove odnosa podredjenost, poslušnost, hijerarhija i poštovanje predaka. Dečaci se pripremaju da preuzmu ulogu oca, da nastave tradiciju i čuvaju

71

tradiciju. Majka – sin odnos je emotivan i retko se sreće (u Indiji) a počiva na zavisnosti sina od nege majke. Otac je manje važna figura a zajednica naliči na matrijarhat. Muž – žena je najzastupljeniji tip odnosa i podrazumeva da se par koji se slobodno birao povezuje u zajednicu, a deca se radjaju iz emotivne veze. Brat – brat tipovi odnosa su oni koji naglašavaju vršnjake i vršnjačku grupu, deca rano napuštaju roditeljsku zaštitu i povezuju se u grupe sa sebi sličnima. Ovaj tip se pojavljuje u organizaciji indijanskih plemena (Kordić, 2007).

Preporuka za čitanje o nagonima: Govorio je sa životinjama, Konrad Lorenc OSTALI MOTIVI: BORBENOST, RADOZNALOST Motiv borbenosti ili agresivnosti je povezan sa ponašanjima koja imaju odbrambenu funkciju za opsatanak jedinke. Istraživači u psihologiji se ne slažu oko toga da li ovaj motiv spada u urodjene, prirodne motive kod čoveka ili je to proizvod socijalnih uticaja koji deluju kroz vaspitanje. Najpoznatiji autori koji su smatrali daje agresivno ponašanje prirodjeno čoveku su Frojd, koji je prirodu libida, životne energije video kao seksualno – agresivnu energiju u svakom pojedincu i Konrad Lorenc, koji je na osnovu proučavanja instinktivnog ponašanja kod životinja, zaključio da je ovaj motiv dominantan i kod ljudi. Za razliku od njih, humanistička psihologija koja je svoj procvat imala sredinom 20-og veka, zastupa ideju da su ljudi u svojoj osnovi neagresivni a da je agresivno ponašanje posledica uskraćenosti, nemogućnosti čoveka da razvije sve svoje potencijale. Uzroci agresivnosti su u socijalnom okruženju, nisu prirodna odlika čoveka. 33. HIJERARHIJA MOTIVA – TEORIJA ABRAHAMA MASLOVA Kada se ljudi posmatraju kao jednistvena grupa, na pitanje o tome šta im je osnovni motivator u životu, ljudi daju različite odgovore. Između velikog broja odgovora ukazuju se klase ili grupe odgovora koji su međusobno slični, tako da ljude možemo prema dominantim vrednostima da svrstamo u tipove – ekonomski tip, estetički tip, politički tip, religiozni tip i slično. Svako od nas ima svoje motivaciono polje – vrednosti prema kojima težimo da upravimo svoje ponašanje i koje utiče na naše postupke, misli i osećanja. Na prvi pogled deluje kao da je slika motiva jasna i da se ljudi jednostavno svrstavaju u kategorije motiva, ali to nije tako.

Čovek tokom života prolazi kroz različite razvojne procese i faze i ono što nam predstavlja snažnu motivaciju u jednom trenutku života, već u sledećem ne mora uopšte da igra bitnu ulogu – čovek je procesno biće pa tako i njegove vrednosti evoluiraju zajedno sa njim. Abraham Maslov u svojoj teoriji motivacije shvata motiv kao razvojno promenjiv.

U svojoj teoriji Maslov razrađuje ideju da ličnost prolazi kroz faze razvoja motiva i da te faze imaju kod svih ljudi isti redosled. Svi smo krenuli istim putem ali do koje će se faze čovek razviti, šta će mu biti dominanto i najvažnije u tom trenutku, zavisi od konkretne ličnosti koju posmatramo.

72

Svaka faza ima svoj dominanti motiv. Kako ličnost zadovolji dominanti motiv, ona ga prevazilazi i na taj način aktivira motiv sledećeg (višeg) hijerarhijskog nivoa. To znači da se motivi ne tretiraju statično – kao jednom zauvek zadati – nego dinamično, jer prevazilaženje jedne grupe motiva otvara polje višoj motivaciji da se pojavi. Ovo smo znali iz ličnog iskustva – ako smo gladni, teško nam je da se usredsredimo na bilo šta drugo što nije u službi gladi. U svemu ćemo videti aluzije na hranu. Glad je hijerarhijski niži motiv, biološki motiv i kada ga zadovoljimo možemo da aktiviramo sledeći razvojni nivo potreba.

Da bi se, na primer, aktivirao motiv postignuća i da bi se želja za postignućem aktivirala, svi prethodni motivi moraju biti zadovoljeni – ne možemo biti gladni, žedni, u borbi za opstanak. Može se desiti da se ličnost «zaglavi» na nekom stepenu razvoja motiva i da zbog toga nije u mogućnosti da aktivira druga motivaciona polja. Na žalost, životne okolnosti često pokazuju da je tako – ljudi koji provedu čitav život boreći se protiv gladi i bede (prema procenama međunarodnih institucija to je skoro 5/6 ljudske zajednice), neće biti u situaciji da u punoj meri aktiviraju i razviju motiv aktuelizacije ili neki od viših motiva. Redosled (hijerarhija) motivacionih polja po Maslovu izgleda ovako:

snaga motiva životni tok

biološki → motivi → društveni→ afirmacija→ samoaktuelizacija motivi sigurnosti motivi

Prevazilaženje prethodnog motivacionog nivoa ne znači zauvek napustiti tu grupu potreba, naravno, ako smo siti nećemo to biti zauvek. Potreba će se ritmički pojavljivati kao motivator u našem životu. Ono što je prevaziđeno je strah od toga da potrebu nećemo moći da zadovoljimo i vezanost za nju. Biološki motivi su najstariji motivacioni mehanizam, odgovorni su za fizički opstanak čoveka, za nagonski deo ličnosti i zadovoljenje bazičnih nagona. Motiv sigurnosti se javlja već kod novorođenčeta i ogleda su u vezanosti za majku (osobu koja se brine o bebi), plaču kada majka izađe iz vidokruga, strahu od jakih zvukova, smicanja podloge, naglih promena u prostoriji i slično. Društveni motiv se naziva i gregarni i ogleda se u čovekovoj potrebi za pripadanjem grupi (porodici) i emotivnom vezivanju za druge ljude. Čovek ima snažnu potrebu da učestvuje u zajednici, razmenjuje sa njom u razvija se u okviru nje. Afirmacija podrazumeva isticanje ličnosti, ispoljavanje njenih kvaliteta u okviru neke grupe. Afirmacija je zasnovana na potrebi da se istaknemo kao ličnosti, individue, sa svojim kvalitetima, mogućnostima i postignućima. Ovaj nivo se naziva i motiv postignuća i on je često bio ptredmet istraživanja u psihologiji. Hijerarhijski najviši nivo je motiv samoaktuelizacije ili samoostvarenja do koga se najteže i dolazi, jer kako vidimo treba preći dug put kroz motive, zadovoljenje i

73

prevazilaženje motiva i transformisanje ličnosti prema novom motivacionom sistemu. Samoaktielizovan (samoostvaren) čovek je onaj koji razvija sve svoje kapacitete u punoj meri, on je celovita ličnost čija su dela visokog kvaliteta bez obzira na to čime se bavi. Samoaktuelizovan čovek se razlikuje od afirmisanog po tome što je nezavisniji u svom stvaranju i ponašanju. U shvatanju hijerarhije motiva treba da imamo na umu da prelazak sa polja na polje nije sasvim linearan i jednostavan. Tu se ne radi o naglim prelazima nego o postepenim promenama ličnosti koje nisu upadljive. Takođe, kada se zadovolje motivi prethodnog nivoa oni nisu napušteni – i dalje postoje i zadovoljavaju se, ali nemaju više dominantnu moć u ličnosti. Onaj motiv koji je najkasnije razvijen i koji ima najvišu poziciju u hijerarhiji ne ukida svoje prethodnike ali ih stavlja u nov kontekst – umetnik koji je obuzet procesom stvaranja (samoaktuelizacija) ima toliko jak motiv da je u stanju da se odrekne drugih motivatora – u stanju je da se osami, odupre pritisku grupe, istrpi izolaciju, kritiku, poniženje, a nekada čak radi umetničke vizije ugrozi i svoje telo. To je moguće zato što je samoostvarenje najviši i najjači motivacioni faktor ukoliko do njega uopšte i stignemo i on povratno utiče na sve prethodne motivacione nivoe. Maslov veruje da većina ljudi nikada ne stigne do samoostvarenja i da vrlo mali broj ljudi postiže ovaj nivo. Kliničke studije neuroza donekle potvrđuju ovaj stav – ukoliko nismo uspeli da prevaziđemo osećanje straha, nemoći, tuge ili neko drugo jako osećanje ono će se uvek aktivirati u sličnim životnim okolnostima i tada ćemo teško razviti samostalnost, uravnoteženost, tolerantnost, samopoštovanje i druge osobine emancipovane ličnosti. Mnogi budistički koncepti se sa ovim slažu, iako oni to govore drugim jezikom – ukoliko nam je duša “zakačena” za neku želju ili osećanje, nećemo moći dalje duhovno da napredujemo, pa je jedan od najvažnijih razvojih zadataka čoveka da se oslobodi svojih “demona” pomoću uzdržavanja, odricanja od želja ili preko zadovoljenja želja koje nas uvodi u sledeću razvojnu fazu.

Maslov u opisu samoostvarenih ljudi govori da su to tolerantne ličnosti, neupadljive u izgledu i komunikaciji, koje ne naginju političkim ili estetskim oštrim opredeljenjima, ne upadaju u kompeticiju sa drugim ljudima, imaju nesalomiv kreativni potencijal ali se ne sukobljavaju i slično. Još jedna ideja može da nam bude od koristi – samoaktuelizovan čovek stvara u skladu sa svojim humanim vrednosnim sistemom i nezavistan je od posledica toga. Samoaktuelizovan čovek ne živi u izolaciji (nije otišao u pustinju ili manastir) nego živi sa ljudima ali u okviru ljudske zajednice deluje na poseban način. Umetnik koji je prestao da stvara zato što ga publika ne prihvata, umetnik koji stvara u skladu sa onim što mu publika sugeriše, umetnik koji ima ideju da svojim delom prodrma, zaprepasti uspavanu sredinu, umetnik koji stvara da bi prodao delo ili dobio nagradu – sigurno nije samoaktuelizovan čovek. On je ostao u domenu odnosa – afirmacije – i njegovo stvaranje zavisi od grupe kojoj pripada, bilo da je u skladu sa njom ili u otporu prema njoj, jer otpor nije znak slobode nego znak vezanosti u obrnutom smeru. Neobično snažan glas samoaktuelizovanog čoveka čućemo u pesmi Bertolda Brehta Zašto da se pominje moje ime? Prema Maslovu, veoma mali broj ljudi uspeva u tome da zadovolji svoje bazične motive i time aktivira sledeće stepenice razvoja. Samoostvarena osoba je zadovoljila sve ostalo i sada teži samo tome da se menja, razvija, stiče nova iskustva i uživa u njima. On je pokušao da u svojoj studiji izvedenoj 1968. godine, objasni osobine onih koji su stigli

74

do samoaktualizacije. Zaključuje da zdrave, ostvarene osobe imaju sledeće karakteristike: superiornu percepciju sveta oko njih (vide ono što drugi ne primećuju), veliko prihvatanje sebe i drugih ljudi, veći stepen spontanosti u osećanjima i aktivnostima, veću usredsredjenost na probleme i zadatke oko sebe (ne na one u sebi), veću distancu od svakodevnog i želju za privatnošću, veću autonomiju i veći otpor prema pritisku da se konformiraju, otvorenost i divljenje za svet oko njih, povećanu identifikovanost sa čovečanstvom, jaku i intimnu povezanost sa ljudima, veći značaj daju jednakosti i odbijaju predrasude, imaju složen i duboko usadjen sistem vrednosti. Maslova je posebno interesovalo kako se samoostvarene osobe ponašaju u gradjenju odnosa sa ljudima, posebno u ljubavi. Zaključuje da takve osobe „vole radi toga što su ljudi vredni ljubavi, a ne radi toga da bi dobile ljubav zauzvrat“ (M, 1962), da su manje vezane za ljubav ali više uživaju u njoj, seksualne odnose smatraju delom ljubavne veze, nisu vezani za seks i redje ga traže od neaktualizovanih osoba, ali u njemu više i dublje uživaju. Takve osobe teže da budu u društvu sebi sličnih i tada grade vesele, zabavne, pozitivne veze.

Abraham Maslov je u svojoj teoriji motivacije govorio o samoaktualizovanoj ličnosti, onoj koja se u potpunosti ostvaruje, kao o kreativnoj osobi koja postiže da živi ispunjenim životom. Motivacioni aspekt ličnosti se, po njegovoj ideji, razvija kroz proces, kretanje duž kontinuuma u kome se određene dominantne oblasti motiva sukcesivno smenjuju. U početnim fazama razvoja ličnosti pojavljuju se bazični biološki motivi i motiv sigurnosti, koji su u funkciji obezbeđivanja opstanka. Ukoliko je ličnosti omogućeno da razvojno prođe kroz ove faze, ispolji, zadovolji i prevaziđe ove nivoe motivacije, ona time otvara nova, složenija motivaciona polja prema društvenim motivima i motivu ljubavi. Uspešno aktiviranje i zadovoljenje ovih motiva otvara najviše faze procesa razvoja motivacije, motive afirmacije i samoaktuelizacije. Afirmacija se odnosi na prepoznavanje ličnosti u grupi i priznanje od strane drugih, a samoaktuelizacija (ili samoostvarenje) spada u najviši motiv i do njega, kako Maslov veruje, ne stiže skoro niko. Samoostvarenje podrazumeva aktivaciju i zadovoljenje najsloženijih, najviših ljudskih kapaciteta, pesnik mora da piše, a slikar da slika, ako žele da žive u miru sa samim sobom, veruje Maslov. Ličnost koja je dostigla stepen samoaktualizovanosti je vrlo retka, postigla je najviši stepen slobode, snage volje i autonomije, ne postupa više prema spoljašnjim nego prema unutrašnjim (interiorizovanim) vrednostima. Samoaktualizovana osoba je, prema Maslovu, kreativna u svakom segmentu svog života, zadovoljnija je životom, ima osećaj da živi punom snagom, ima stabilne ljubavne relacije i prijateljstva i ispoljava stvaralačku energiju ne samo u oblasti posla, nego na čitavom životnom planu. Ona često ne mora da bude prepoznata kao takva od strane svoje sredine, ne izdvaja se po izgledu ili ponašanju, nego je izdvaja njeno životno postignuće. Neke od osobina koje se pojavljuju kod samoostvarene osobe su veća usmerenost na stvarnost, viši stepen prihvatanja sebe, drugih i prirode, spontanost i jednostavnost u ponašanju. Kada se bave nekim predmetom postoji jača usredsređenost na polje rada, nego na same sebe, često se dobrovoljno povlače i usamljuju. Usamljivanje se ovde pojavljuje kao privremena posledica potrebe da se koncentriše na rad i nema negativne emocionalne tonove kao što je slučaj sa usamljivanjem iz psihotapoloških, odbrambenih ili depresivnih razloga. Ovakva osoba ima naglašenu autonomiju i nezavisnost od trenutnih, ličnih ili društvenih vrednosti, motiv za istraživanjem je jači od potrebe za počašću, uspehom ili popularnošću. Komunikacija sa drugima je obeležena nestereotipnim, otvorenim načinom oslobođenim procenjivanja, pojavljuje se osećaj jedinstva ili dubinske povezanosti sa drugima i sa čitavim

75

svetom. Nije retko pojavljivanje mističkih iskustava, koje Maslov odvaja od religioznih i povezuje sa izmenjenim stanjima svesti. Razvijaju duboke emocionalne odnose sa malim brojem ljudi, ali prihvataju svakoga sa otvorenošću, imaju jasan osećaj za dobro ili zlo, smisao za humor i veliku inventivnu energiju. Usmereni su prema opštem ljudskom i relativno su nezavisni od konkretnih kulturnih obrazaca (Savić, 1994). Više za čitanje u Abraham Maslov Teorija motivacije 34. Kriterijumi normalnosti NORMALNO I NENORMALNO Istorija pitanja Pitanje o tome gde leži i kakva je granica izmedju normalnog i nenormalnog u ljudskom ponašanju je stara koliko i ljudska zajednica. Kako smo videli tokom proučavanja pitanja predmeta psihologije, tokom najvećeg dela istorije ljudske zajednice postojalo je uverenje da je granica izmedju ove dve oblasti jasno odredjena, objektivna, a naješće čak i fizički merljiva preko fizioloških i bioloških parametara. Sve do skora (sredine devetnaestog veka) nauke o čoveku, a posebno medicina, verovale su u to da preko fizičkih, spoljnjih parametara možemo lako i nedvosmisleno utvrditi da li je neko normalna ili nenormalna osoba. Frenologija je, na sistematičn način pokušala da dokaže da se odredjene oblasti ljudskog tela, a najviše oblik lobanje, odnose na psihičke osobine ličnosti, te da ako dovoljno dobro poznajemo topologiju lobanje, zatim pažljivo opipamo nečiju glavu, sa sigurnošću možemo tvrditi da je osoba normalna, ili da ne pripada toj kategoriji. Naravno, kasnija provera je pokazala da nema osnova takvim prepostavkama i frenologija se danas smatra jednim od naivnih pokušaja koje je nauka činila u svom razvoju. Ipak, verovanje da su psihičke osobine (vrline i mane) direktno vidljive žilavo istrajava. Pogledajmo prikaz likova u stripovima, na primer, negativan lik je uvek nekako i ružan, grub, hladan, dok je pozitivan lik uvek lep, skladan, uravnotežen... Istorija tretmana nenormalnosti je duga ali ima zajedničke karakteristike koje se provlače kroz vreme – odbojnost zajednice prema onima koji su prešli normiranu granicu, grubost u pristupima i lečenju, uverenje da nenormalnost počiva na istim osnovama kao i fizička bolest pa se treba lečiti istim sredstvima i tako dalje. Da je odstupanje od normalnosti u psihološkom smislu nešto drugo nego dobiti zaraznu bolest, na primer, tekovina je tek skorašnje civilizacije. Neke od osobina granice izmedju normalnog i nenormalnog treba napomenuti. Relativnost kriterijuma Kada bi postojala univerzalna mentalno zdrava osoba, tada bi sve zajednice na svetu i sve istorijske spohe imale isti kriterijum. Očigledno je da ono što je važilo za normalno čak u tako bliskoj prošlosti kao što je jedan vek, ne mora važiti i danas iako živimo u toj istoj zajednici. Relativnost kriterijuma se vidi u svim domenima, na primer, razvedena žena je bila nenormalna pre sto godina, oduzimanje dece pravnim putem bilo bi nezamislivo,

76

seksualno iskustvo devojaka pre braka bilo bi devijantno ponašanje i slično. Isto tako se zajednice izmedju sebe razlikuju u modelima normalnosti pa samim tim i u koracima kojima modele neguju. Neke plemenske zajednice tokom podizanja dečaka namerno izazivaju jarost i bes jer se veruje da dečak mora da bude dobar ratnik. Majke koje doje dečake, pošto ih ponude hranom, kad dete počne da sisa naglo sklanjaju dete i počnu da ga tresu. Kod deteta to izaziva jak bes, ponekad čak i fras. Roditelji veruju da je to dobro za dete jer će ono postati snažan ratnik koji će umeti da štiti svoju zajednicu. U našoj zajednici bi se to smatralo zlostavljanjem. Kriterijum normalnosti nije univerzalan nego ga grade ljudi kroz pravila zajednice. Zato on zavisi od društva i od istorijskom momenta u procesu njegovog razvoja. Relativnost dijagnostikovanja nenormalnog Tokom razvoja ljudske zajednice verovalo se da je granica između psihički normalnog i nenormalnog stanja i ponašanja jasna i da je praviti razliku između ova dva pola jednostavan posao. Istorija pokazuje da je odnos zajednice prema onome što smatra nenormalnim bio dominantno odbrambeni, i da su osobe koje na bilo koji način nisu odgovarale kriterijumima normalnog bile podvrgavane kaznenim postupcima koji su ponekad izazivali fizičko oboljevanje pa i smrt. Dovoljno je pogledati istoriju pshijatrijskih tretmana karakterističnih za većinu društvenih uređenja – izolacija, vezivanje, kažnjavanje, isterivanje demona, fizička prisila, teški fizički rad, bičevanje, zatvaranje u prostorije sa istim takvim bolesnicima i slično – pa da primetimo da je tretman psihičkih oboljenja do 19. veka bio izjednačen sa tretmanom zaraznih bolesti. Verovalo se da je mentalno obolela osoba napadnuta nekim nepoznatim organizmima, da je treba lečiti sredstvima kojima ondašnja medicina raspolaže i ako to ne bi uspelo, izolovati ili ubiti.

Normalnom osobom danas nazivamo onu osobu koja uspeva da adekvatno funkcioniše u svojim socijalnim ulogama, koja uspeva da razvije zrele odnose sa drugim ljudima, koja prihvata odgovornost za svoj život i život onih koji od nje zavise, koja je u stanju da toleriše (izdrži) određeni stepen frustracije bez gubitka psihičke ravnoteže i koja ne odstupa značajno od kriterijuma svoje sredine. Sve ovo što je rečeno još uvek nije dovoljno da se u potpunosti opiše normalna ličnost i zato se ona češće opisuje negativnom definicijom – normalna osoba je ona koja nije značajno odstupila od uobičajenog, prihvaćenog načina ponašanja u nekoj zajednici.

Socijalni eksperiment koji je izveo Rozenhan 1973. godine, ubedljivo ocrtava relativnost kriterijuma normalnosti. Rozenhan se dogovorio sa svojim saradnicima koji su prethodno potvrđeni kao psihološki normalne osobe, da se prijave u nekoliko poznatih psihijatrijskih klinika. Trebalo je da kažu da ponekad čuju glasove, a da sve testove i intervjue izvedu na normalan način. Svi subjekti su bili zadržani u bolnici kao psihotični pacijenti. Po prijemu u bolnicu, svi subjekti su se ponašali na uobičajen način. Ni jedan nije otpušten iz bolnice i ni jednom od njih nije revidirana dijagnoza. Reakcije koje su nastupile u javnosti su bile veoma burne. U sledećem koraku, Rozenhan je javno objavio da će ponoviti eksperiment i nije ništa učinio, već je pratio promenu broja zadržanih pacijenata u duševnim bolnicama. Utvrio je da se u vreme kada je objavio da će poslati svoje subjekte, prijem u bonice smanjio za 20%. Ovaj eksperiment ima i dublji značaj - ukazuje na potrebu za preispitivanjem načina na koji društvo krasifikuje i prepoznaje nenormalnost.

77

Danas, sa boljim i dubljim poznavanjem psihologije, kao i sa boljim poznavanjem raznovrsnih oblika ljudskih zajednica koje postoje, znamo da oštra granica između onoga što spada u normalno i nenormalno ne može sa sigurnošću da se povuče. Jedna osoba može biti prepoznata kao normalna u jednoj a nenormalna u nekoj drugoj zajednici. Isto tako, svaka osoba se nalazi u razvojnom toku pa tako oblik ponašanja u nekom trenutku može prelaziti okvire normalnog a u nekom sledećem biti u okviru njih. Gotovo da nema nikoga među nama ko barem jednom nije “izgubio glavu”, “mislio sve najcrnje”, “digao ruke od svega”, “našao krivca za sve svoje životne probleme”, “štrčao među ljudima kao crna ovca” i slično. U toku svog života se krećemo i menjamo pa tako i dijagnostikovanje ljudi na normalne i nenormalne nije nikada konačno i nepromenjivo.

Kulturalna uslovljenost normalnosti

Antropološka posmatranja pokazuju da ponašanje koje je u nekoj kulturnoj zajednici normalno, u drugoj može biti prepoznato kao nenormalno ili čak ugrožavajuće i opasno. Na primer, roditelji koji su ostavili dete u kolicima napolju, dok oni u restoranu piju kafu, smatra se normalnim ponašanjem u nordijskim zemljama. Kada je jedan par to učinio u Severnoj Americi, javnost se do te mere alarmirala, da im je zapretilo oduzimanje deteta. Glasnoća govora, jačina gestikuliranja, facijalna ekspresija se razlikuje između kultura. Kod nas je uobičajeno da nastavnik traži od deteta da ga gleda u oči dok govori. U Japanu bi to bilo prepoznato kao neposlušnost i drskost. Čovek koji glasno govori i mlati rukama u jednom slučaju predstavlja normalnu osobu a u drugom nekoga ko je izgubiio živce i treba ga smiriti. Zajednice se, takođe, između sebe razlikuju i po stepenu u kome tolerišu/sankcionišu ponašanja izvan utvrđenih normi. Tamo gde je tradicionalno uređenje dominantno, manji je stepen tolerancije prema odstupanju.

Uticaj epohe Ne samo da se društva u jednom vremenskom preseku razlikuju između sebe, nego se i ista zajednica u toku vremena razvija i menja kriterijume normalnog, kao i svoj stav prema odstupanju. Ono što je dozvoljeno nama, pitanje da li bi bilo dozvoljeno našim prabakama. Naši potomci će živeti u drugačijim zahtevima od onih u kojima smo mi. Mentalno zdravlje danas Iz prethodno objašnjenog je lako primetiti da kada danas pokušamo da definišemo šta je to mentalno zdravlje, dobija se daleko oprezniji i relativniji odgovor, nego što je to ranije bio slučaj. Danas se, opreza radi, mentalno zdravlje definiše veoma liberalno – kao sposobnost efikasnog mentalnog funkcionisanja u životnim okolnostima. Smatramo mentalno zdravima osobe koje uspevaju da efikasno upravljaju svojim postupcima, osećanjima i motivima da bi postigli pun kvalitet psihičkog života.

78

OSNOVNA PODELA PSIHOPATOLOŠKIH POREMEĆAJA 35. NEUROZE Klinička psihologija je oblast koja se bavi psihopatološkim poremećajima kao predmetom posmatranja i tretmana. U mnogim segmetnima, ona se oslanja na nalaze medicine, fiziologije i biologije. Postoje različite vrste podela psihičkih poremećaja, od kojih ćemo pomenuti podelu prema poreklu, prema vrsti i prema sadržaju poremećaja. Prema poreklu mentalne teškoće se dele na organski uzrokovane (imaju izazivača materijalnog porekla) i psihogene (uzroci su u dinamici ličnosti). Kako iskustvo u svetu pokazuje, psihološki poremećaji i teškoće retko kada imaju organske uzroke čijim se uklanjanjem osoba leči. Mnogo češće, slučaj je da psihičke tegobe imaju dinamski karakter, to jest, da su poreklom iz dinamike odnosa u porodici iz koje osoba potiče. Tako, na primer, psihotični napad izazvan trovanjem alkoholom ili ugljenmonoksidom, na primer, spadaju u organski uzrokovane. Napadi straha i panike bez vidljivog uzroka, spadaju u psihogene. Prema vrsti se poremećaji mogu razvrstati u dve velike kategorije, od kojih je svaka zapravo skup veoma različitih kliničkih slika, na neuroze i psihoze. Razlikuju se prema stepenu težine poremećaja, učestalosti javljanja, strukturi poremećaja (poremećaju ravnoteže u ličnosti) i slično. Prema sadržaju postoji veoma mnogo različitih podela. Ovim podelama se opisuje funkcionalni deo ličnosti na koji se poremećaj odnosi. Na taj način govorimo o afektivnim poremećajima (poremećaj osećanja), poremećaju ponašanja, poremećaju nagona i slično. Neuroze spadaju u lakše i učestalije oblike mentalnih poremećaja. Najčešće su simptomi neuroze vidljivi pri komunikaciji osobe sa drugima, jer tu često dolazi do konflikata i ispada. Neurotični poremećaj ne donosi destrukciju ličnosti, niti nužno uništava postignuće neurotične osobe, ali značajno ometa njeno normalno, efikasno ponašanje u odredjenim provokativnim životnim okolnostima. Frojd je, na primer, verovao da su svi ljudi do izvesne mere neurotizovani ali da postoje razlike u stepenu izraženosti neuroza – kod nekoga one zahvataju mali deo ličnosti, izazivaju slabije emocije i mogu se zanemariti, dok kod nekoga zahvataju veći deo ličnosti i nose snažnu emocionalnu težinu, čime smetaju osobi da uobičajeno fukcioniše u svakodnevnim okolnostima. Ponekad se neopravdano koristi izraz „neurotična osoba“, poreklom iz starije psihologije. To podrazumeva uverenje da neka osoba može biti potpuno „zdrava“ ili potpuno „neurotična“ i da ne postoje stepeni izmedju ova dva stanja. Danas se opravdano koristi izraz „neurotična ponašanja“ ili „neurotični simptom“ koji zahvata samo jedan segment ličnosti ali ne i ličnost u celini. Time se ukazuje na jednu bitnu odliku neurotičnih poremećaja, a to je da oni ne zahvataju celovitu ličnost, ne odražavaju se na svaki trenutak njenog života, sve što misli, čini, oseća, nego samo na ograničeni deo funkcionisanja. Frojd je objašnjavao neurozu kao unutrašnji sukob izmedju nepomirljivih zahteva super-ega i ida. Dok id sadži potrebe, nagone, impulse koji su pokretači ponašanja, super-ego, kao stečena i dobijena struktura počinje da nas opterećuje krivicom, unutrašnjim zabranama, kontrolom, procenjivanjem sebe i svojih postupaka, uporedjivanjem nas samih sa zamišljenim idealima i slično. Sadržaji iz ida bivaju odbačeni od super-ega kao opasni, neprihvatljivi ili sramni. Pošto čovek nije svestan ove „unutrašnje svadje“ jer se

79

ona odvija na podsvesnom polju, u situacijama koje provociraju njegov konflikt, težiće da se ispoljava neurotičnim ponašanjem. Tako neurotično ponašanje spada u naš naivni pokušaj da se zaštitimo od bolnih uvida na neadekvatan način. Na primer, osoba sa jakom krivicom će uvek unapred da se pravda i oseća da je napadnuta, osoba koja nema poverenja u ljude će težiti da izabere takve ljude koji će da opravdaju njeno nepoverenje, osoba koja se oseća odbačenom će u svakoj komunikaciji videti negativne elemente i slično. Načini na koje ljudi mogu da ispolje svoje neurotične simptome su otvoreni i neograničeni, poneki put čak neobično maštoviti. To su načini na koje naša podsvest nalazi izraza u svakodnevnom životu i zato je svaki oblik neuroze ne samo izraz patološkog, nego i kreacija za sebe. Bez poznavanja osobe i njene lične istorije, simbola, verovanja, motiva, osećanja, teško možemo da razumemo neurotične simptome. Neki od oblika neurotičnih poremećaja su opsesije (osoba ima fiksaciju ili vezanost za neki cilj i sve podređuje tome), kompulzivna ponašanja (ritualizovana, kruta ponašanja od kojih osoba ne može da odstupi), poremećaji straha (anksioznost, napadi panike), somatoformni poremećaji (pronalaženje „bolesti“ u nekom delu tela bez ikakvog organskog pokazatelja) i druge. Na primer, osoba opterećena unutrašnjom krivicom može da se ispolji preteranim pranjem i higijenom, osoba opterećena seksualnim konfliktom će svoje potisnute nagone „videti“ u drugima, osoba koja ima osećaj inferiornosti će težiti da se istakne u svakoj situaciji i tako dalje. 36. PSIHOZE Psihoze spadaju u teže i redje oblike mentalnih poremećaja. Za razliku od neuroza kod kojih osoba, iako je upala u poremećeno ponašanje, uspeva da očuva kontrolu i svest o sebi, kod psihoza dolazi do poremećaja opažanja realnosti. To se naziva distorzijom (deformisanjem) realnosti. U tom stanju, osoba gubi osećaj za granicu izmedju sebe i spoljašnjeg sveta, pa često pokazuje bizarna ponašanja, ili krši društvene konvencije i norme, a da toga nije svesna. Psihotični poremećaji zahvataju celokupno ponašanje ličnosti i zato su uočljivi za sredinu u kojoj osoba živi. Neki od najčešće proučavanih oblika su shizofrenija, manično-depresivna psihoza, reaktivna psihoza i paranoidna psihoza. Shizofrenija spada u teže oblike poremećaja jer podrazumeva dublje cepanje i konfuziju svesti. U shizofrenoj epizodi osoba nije u stanju da saobraća sa realnošću, ona ima ubedljive halucinacije koje ne može da razlikuje od realnih dogadjaja. Dolazi do stapanja realnog i irealnog, svest o sebi se menja. Tokom trajanja napada, veoma je teško ostvariti komunikaciju sa osobom. Na sreću, periodi napada se smenjuju sa periodima u kojima osoba „dolazi sebi“ pa je tokom tog perioda moguće izvoditi terapiju.

Manično- depresivnu psihozu odslikava postojanje faza kada je osoba prepuna energije (manija), ne može da se smiri, stalno je u pokretu, nadiru joj ideje, puna je inicijative, previše govori, svuda odlazi. Tokom manične faze, nije redak slučaj da se osoba preterano kiti, stavlja previše detalja, ukrasa, boja, razgovara sama sa sobom jer

80

nije u stanju da ćuti. U sledećoj fazi nastupa suprotno stanje – osoba gubi interes, energiju, postaje teško pokretna, ne reaguje na podsticaje, ponekad prestaje da govori, ne uzima hranu, ne komunicira, ne vodi računa o higijeni i drugo. Ova faza (depresivna) je kritično mesto kada se osoba oseća „na dnu“ i kada joj je potrebna posebna pomoć.

Reaktivna psihoza nije pravi i teži oblik poremećaja, već nastaje kao vrsta emocionalnog odgovora na neki realno težak stresni doživljaj. U osnovi poremećaja se nalazi reakcija na osećajni šok. Sa proticanjem vremena, uz pomoć porodice, vršnjaka, prijatelja ili terapeuta, osoba uspeva da prevazidje psihičku krizu i da se nikada više u nju ne vrati. Ponekad, deca koja su bila izložena teškim ratnim razaranjima i traumama tokom raspada Jugoslavije, pokazivala su sklonost da prestanu da se igraju, prestanu da govore, prestanu da uzimaju hranu ili spavaju. Iako po slici koja se stvara to podseća na psihotični poremećaj, može se zapravo smatrati emocionalnom reakcijom na realno teške životne okolnosti. Iznenadna smrt bliske osobe se može nalaziti u osnovi ovog poremećaja, nesposobnost da se osoba uhvati u koštac sa velikom količinom bola, uslovljava povlačenje od drugih, iskrivljavanje realnosti i izlaženje izvan konvencionalnog ponašanja.

Paranoidna psihoza se karakteriše postojanjem izmaštanog „višeg znanja“, „svesti o zaveri“, „spoznaji koja nije dostupna drugima“, „otkrivanja urote“ protiv osobe. Paranoidna osoba iskreno veruje da zna bolje od drugih ljudi šta se dešava, bilo sa njom ili u njenoj okolini. Ona može biti samo „oprezna“ pred opasnostima, ako je lakši oblik, a može i naneti povrede drugima verujući da je napadnuta, ukoliko je naglašen oblik paranoidnog poremećaja. Postoji čitava skala paranoidnog ponašanja. Za ovaj oblik psihoze je karakteristično da osoba postaje potpuno neosetljiva na realnost – nije je moguće ubediti realnim dokazima jer ona „zna“, „oseća“, „obaveštena je“ o nečemu što ne postoji.

Ne samo stručna literatura, već i književnost, poezija, dramska umetnost, filmska umetnost, novine i javni mediji, prepuni su opisa psihički poremećenih osoba. Društvenoj zajednici, ova grupa ljudi predstavlja se kao velika i realna opasnost. Kao odgovor, zajednica preduzima niz kaznenih i kontrolnih mera kojima teži da stavi pod kontrolu ili izoluje ove ljude. Istina je da postoje pojedinci koji predstavljaju pretnju zajednici, medjutim realno, težina njihovih dela kao i broj, ne predstavlja nikakvu posebnu opasnost u poredjenju sa globalnim zagrevanjem, zagadjenjem, uticajem genetski modifikovane hrane ili osiromašenog uranijuma, čije je vreme poluraspadanja 10 000 godina. Isto tako, može se primetiti na osnovu studija u Srbiji 2007 (Psihološke novine, struktura počinilaca zločina), teške zločine sve češće čine osobe koje nisu prepoznate kao psihički poremećene, nego kao osobe poremećenog sistema vrednosti (sociopatija). Može se slobodno reći da stepen demokratičnosti društvene zajednice od najranijih oblika do danas, može da se posmatra kroz tretman osoba koje odstupaju od normi, kao što kaže Artemidor „Sveci i ludaci oblače se u žuto“ (Pongratz, Santner). Afektivni poremećaji - depresija Depresija je oblik poremećaja koji karakteriše odsustvo energije, pad aktiviteta i gubitak motivacije. Osoba gubi interes za stvari oko sebe, druge ljude, sve joj predstavlja napor, povlači se u sebe. Često prestaje da se kreće, zatvara se u sobu, leži u krevetu okrenuta prema zidu, ne oseća glad i žeđ. Depresija je u osnovi prikriven izraz tuge. Zbog toga osoba stiče uverenje da život ne vredi, da ona sama nema vrednosti kao ni ljudi oko

81

nje. Svakodnevni dogadjaji joj izgledaju bezvredni, napori uzaludni, ne prihvata podršku i pohvalu od osoba oko sebe. Depresija ima tendenciju da samu sebe održava kroz sve veću izolaciju. Osobi koja pati od depresije je moguće pomoći tako što će se podsticati da se aktivira. U početku uz pomoć malih zaduženja i zadataka koje može i ima snage da obavi, a kasnije uključivanjem u sredine koje podržavaju, pronalaženjem interesa i aktivnosti koje donose zadovoljstvo i slično. Depresija je najčešći povod suicidu. Da bi osoba učinila zlo sebi (time i svojim bliskim osobama) mora da se dogodi jaka lična kriza iz koje se ne vidi izlaz. Statistike pokazuju da u svetu stepen samoubistava raste sa ekonomskim statusom zajednice – najveći je u ekonomski visokorazvijenim sredinama kao što je Japan ili SAD. U kriznim vremenima, uzrast na kome se pojavljuje suicidno ponašanje se spušta prema nižim godištima. Dok je u vreme ekonomske stabilnosti najniži uzrast bio 16 godina, sa povećanjem društvene krize se spustio na 14 godina. Samoubilačke tendencije značajno su češće kod žena nego muškaraca, ali je broj uspešnih samoubistava značajno veći kod muškaraca. 37. MENTALNA HIGIJENA I TERAPIJA Koncept mentalnog zdravlja Koncept mentalnog zdravlja Definicija mentalnog zdravlja pati od iste bolesti kao i definicija zdravlja uopšte – negativna je, tačnije, definisana je preko onoga što ono nije a ne preko onoga što jeste. Dok se zdravlje tela definiše kao odsustvo bolesti, mentalno zdravlje je opisano kao efikasnost u mentalnom funkcionisanju u svakodnenim životnim okolnostima. To znači da pri proceni mentalnog zdravlja neke osobe obraćamo primarno pažnju na to kako se ona ponaša, kakva osećanja ima, kakve motive i vrednosti, ukratko, da li je funkcionalna u svojim životnim ulogama. Ako osoba funkcioniše dovoljno efikasno da njeni životni problemi ne iziskuju profesionalne intervencije, govorimo o mentalno zdravoj osobi. Ovo je praktična definicija zdravlja i ona ne zalazi u unutrašnja stanja osobe dok god ona ne predje izvan socijalno zadatih margina. Svaka socijalna zajednica ima svoj set ponašanja koja odgovaraju odredjenim ulogama – zna se, na primer, šta bi trebalo, šta mora, a šta nikako ne sme da čini jedna majka, sveštenik, lekar, suprug i tako dalje. Ukoliko osoba ne može da funkcioniše u svojim životnim ulogama, govorimo o mentalnom poremećaju. Orijentacija na dinamske pravce Mentalni poremećaji i teškoće su široka grupa različitih sadržaja, koji se klasifikuju na neuroze, psihoze, poremećaje i teškoće. Teškoće su najlakši oblik mentalnih problema i najčešće se rešavaju savetovanjem. Savetovanje je postupak sličan psihoterapiji ali različit u smislu što se bavi lakšim problemima, kod funkcionalnih osoba. Savetovanje podrazumeva davanje podrške i razvijanje životnih strategija rešavanja, i može da ga vrši ne samo psihoterapeut, nego i savetnik (u nekim zemljama su savetnici češći od terapeuta i zakonom obavezni na intervenciju u odredjenim okolnostima kao što su razvodi, lične krize, profesionalne krize i drugo). U našoj zajednici tradicionalno ulogu savetnika imale su osobe kao što su sveštenici, učitelji, lekari, stari ljudi, rodjaci i slično.

82

Sa nastupanjem profesionalizacije se uloga savetnika pridaje obučenim osobama, mada je značaj ličnih savetnika i dalje ostao ogroman. Vrste terapije Postoji nekoliko uobičajenih postupaka kojima se organizuje i izvodi pomoć u prevazilaženju psihičkih teškoća i oboljenja. Stepen angažmana i način rada, najpre zavise od težine problema – što je jači poremećaj, zahvaćen je veći deo ličnosti i time je potreban radikalniji zahvat da bi se pomoglo. Kod najtežih oboljenja kao što su psihotična, potrebno je upotrebiti što više sredstava – individualnu terapiju, porodičnu terapiju, grupnu terapiju i medikamente. Terapija medikametnima – iako spada u česte, posebno se neguje u psihijatrijskom radu, treba naglasiti da medikamenti leče samo one psihičke poremećaje koji su izazvani fizičkim uzrocima, što je manji procenat. Većina psihičkih oboljenja se ne leči medikamentima, već oni samo ublažavaju simptome poremećaja. Na primer, ako neka osoba ima ponovljene pokušaje samoubistva, korisno je umiriti je lekovima do granice do koje se uklanja opasnost od ispada. Ali za psihologa to nije kraj, nego početak terapijskog rada, jer terapija počiva na promeni ličnosti koja mora biti svesna. Većina medikamenata ima simpotmatsko delovanje i po prestanku uzimanja, aktiviraju se isti oni problemi koji su bili prekriveni delovanjem leka. Individualna psihoterapija – podrazumeva postupak uspostavljanja odnosa klijent – terapeut, u kome se kroz dijadno gradjenje odnosa aktiviraju, prepoznaju i raspliću osnove ličnog problema. Ovaj individualni oblik rada je poznat odavno, iako je u žižu javnosti dospeo tek Frojdovim radom. Postoji razgranato polje psihoterapijskog rada od kojih su najpoznatiji pristupi – psihoanalitički, humanistički, kognitivni, bihejvioralni i niz drugih koji spadaju u mešavine postojećih. Suština terapije je uverenje da će klijent kroz niz razgovora, analiza i suočavanja, uspeti da sagleda sebe, svoje probleme i osećanja i time rekonstruiše svoj život na efikasniji način. Porodična terapija – podrazumeva da u procesu lečenja učestvuje čitava porodica. Ovaj pristup ima osnova u nalazima da je koren psihičkog poremećaja uvek poreklom iz bliskih porodičnih odnosa, posebno odnosa sa roditeljima. Zato terapija, ukoliko teži da bude efikasna, mora da promeni čitav porodični sklop odnosa, a ne samo jednu osobu. Porodična terapija počiva na nalazu kliničke psihologije da se „odelo cepa po šavovima“, tj. porodica je dinamična celina u kojoj se razboli ne onaj koji je najviše poremećen, nego onaj koji je emocionalno najslabiji. Lečenje najslabijeg člana bez lečenje celine koja ga je proizvela, ne daje nužno dobre rezultate. Rad sa porodicom je značajno efikasniji oblik rada iako ga nije uvek lako izvoditi, već i zbog činjenice da porodica u kojoj se radja patologija, nejčešće ni sama nije u stanju da se sa tim suoči, pa odbaci svog obolelog člana kao da je on „strano telo“ u njoj. Grupna terapija – je oblik rada u kome se grupa formira u cilju medjusobnog pomaganja, podrške i promene. Grupa ima svog terapeuta čija je uloga manje direktivna i više demokratična nego u individualnoj terapiji. Idealno je ako ovaj oblik terapije može da se kombinuje sa ostalim oblicima. Poznato je da je čovek veoma osetljiv na druge ljude (setimo se Ašovog ogleda gde je troje očevidaca dovoljno da osobu „ubedi“ da je kraća linija duža). Grupa terapija ima za cilj da kroz razvoj odnosa izmedju članova i podršku njihovom medjusobnom radu, dovede do pozitivne promene ličnosti. Česta je praksa da se grupe formiraju prema zajedničkom problemu – alkoholičari, narkomani,

83

sucidne osobe, osobe sa poremećajima ponašanja i slično. Savremena praksa pokazuje da su najefikasnije mešovite grupe koje nisu birane po principu zajedničkog problema, jer raznolikost osoba doprinosi bogatijem sadržaju rada (Newman, LD). 38. UČENJE

Čak i kada radimo nešto što smatramo jednostavnim, na primer, hodamo ulicom, naš mozak je tog trenutka zauzet mnogim stvarima - koordinacijom pokreta i održavanjem ravnoteže, on neprekidno proizvodi nove odgovarajuće pokrete, naša misao teče u više smerova, naše opažanje beleži objekte oko nas, primećujemo ljude sa kojima se zaobilazimo, izbegavamo rupe, prelazimo na zeleno svetlo, naš sluh beleži zvukove oko nas. Ako nas neko zamoli da rekonstruišemo viđene objekte, uz malo napora, iznenadićemo se koliko smo toga u stanju da se setimo. Pa ipak smo bili uvereni da nismo ništa učili tokom svih tih događaja.

Učenje je mnogo širi pojam od onog što se obično pod njim podrazumeva. Osim što učimo u školi ovaj proces se pojavljuje u svakom trenutku našeg života, u direktno ispoljenom ili nevidljivom obliku – učimo u svakom trenutku u kome doživljavamo, opažamo, imamo osećanja, misli, predstave, krećemo se kroz prostor. Najčešće taj proces protiče neopaženo i nismo svesni da učimo. Samo mali deo učenja protiče kroz našu svest, toliko mali da ga naučnici smatraju vrhom ledenog brega (Lindzi, Hol 1975) pri čemu se najveći i najvažniji po opstanak deo nikada ne otkriva svesti. Tu je na snazi ekonomija svesti – kada bi sve informacije, obrade, sinteze i integracije koje se u nama odvijaju bile dostupne svesti, verovatno je da ne bismo mogli normalno da funkcionišemo, niti bismo imali gde toliko bogatsvo podataka da smestimo.

Psihologija i biologija se slažu u konstataciji da je opstanak i napredak ljudske vrste usko povezan sa ogromonom sposobnošću čoveka da se neprekidno usavršava i prilagođava kroz intelektualne procese i kroz najvažniji od njih – učenje.

Prosti i složeni oblici učenja Istraživači danas znaju da postoji veći broj različitih oblika učenja. Razlike između njih su vezane za učešće/odsustvo svesti, stepen automatizacije pri učenju, strukture koje učestvuju u procesu učenja, različit značaj koji pojedini oblici imaju za opstanak čoveka, fleksibilnost naučenog, sadržaj (objekat) učenja i slično. Najjednostavniji oblici učenja ne zahtevaju učešće svesti, odvijaju se automatski, imaju veliki značaj za opstanak i preživljavanje ali se zato teže modifikuju i prilagođavaju konkretnim životnim okolnostima. Što je oblik učenja viši, to je on mekši, fleksibilniji, prilagodljiv okolnostima, na njega je lakše uticati. Ali je zato i za pojavu takvih oblika potrebno mnogo više rada, uticaja, sazrevanja, neuralnih potencijala, vremena i fizičkih okolnosti koje to omogućavaju. Istraživanja organizacije čovekovog saznajnog sistema nam pokazuju još i to da se složene saznajne funkcije, one koje su najmlađe i najfinije, prve i gube kada dođe do nepredviđenih okolnosti kao što su pad količine kiseonika u

84

vazduhu, pad krvnog pritiska u organizmu i slično. Tada se fine saznajne funkcije brišu, gube, i ustupaju mesto jednostavnijim oblicima učenja.

Različiti oblici učenja se pominju u literaturi. Neki od njih se pojavljuju samo kod čoveka, neki kod viših oblika sisara a neki kod svih životinja. Oblici učenja Habituacija je oblik prostog prilagođavanja nervnog sistema nekoj životnoj situaciji u kojoj smo stalno izloženi nekoj stimulaciji. Zamislimo da smo ušli u neku prostoriju u kojoj je buka – u početku čujemo buku ali u jednom neprimetnom momentu prestajemo da je budemo svesni – habituirali smo se ili adaptirali na nju. «Ljudi imaju veliki kapacitet da se habituiraju ili da ne primećuju veliki broj stvari – zvocanje žene, neurednog muža, decu koja kmeče, hrkanje onoga sa kim delimo sobu, radio koji svira, neprijatne mirise. Možemo da se prilagodimo skoro svemu, čak i veoma neprijatnim iskustvima, ako se ponavljaju dovoljno često.» (Lindzi, 1975). Habituacija se pominje kao granični oblik učenja, neki će autori sporiti da je to učenje uopšte ali ono ipak odražava sposobnost organizma da se prilagođava konkretnoj životnoj situaciji. Senzitizacija je spremnost organizma da reaguje na određeni način u određenim situacijama čak i kada takva reakcija nije adekvatna. Kad nas neko zastraši strašnim pričama, spremni smo da posle toga u svakom šušnju čujemo pretnju, skočimo na svaki i najmanji pokret. U strahu su velike oči – kaže izreka. Ako šimpanzama pokažemo zmije iza pregrade (majmuni se veoma plaše zmija) i ako tada pljesnemo dlanom o dlan, majmun će dobiti snažan napad panike, baš kao da je napadnut. Jedna ista stimulacija u normalnim životnim okolnostima izaziva sasvima različitu reakciju nego u stanju senzitiziranosti. Asocijacije Spajanje elemenata svesti u celinu se zove povezivanje putem asocijacija. Dva sadržaja su koincidirala i vremenu, prostoru, smislu ili su slični po nečem drugom, i dogodilo se da su se automatski «slepili» u celinu. Ovaj princip spajanja bio je poznat starim Grcima i zbog toga se govori da je Platon začetnik psihologije učenja – on je govorio o asocijacijama po sličnosti i kontrastu. Asocijacija je lepak koji drži više asociranih elemenata u celinu. Učenje putem asocijacija je bilo jedno od dominirajućih objašnjenja učenja u psihologiji. Bihejviorizam je išao tako daleko da je svako čovekovo ponašanje i učenje, težio da objasni asocijacijama – naučili smo da nas mama hrani pa smo uz to prihvatili i funkciju govora, naučili smo da jedan izraz lica uvek ide uz kaznu pa smo se uz taj izraz lica uvek osećali kažnjeno, vezali smo prijatnost i neprijatnost za čitav niz asocijativnih elemenata i to nas, veruju bihejvioristi, vodi u životu. Danas se zna da su ova objašnjenja dobra u razumevanju emotivnog života ali se nisu pokazala dovoljno uspešnim u objašnjenju baš onih složenih oblika učenja koji su upravo karakteristični samo za čoveka kao najrazvijeniju vrstu – usvajanje govora, apstraktno mišljenje, simboličku komunikaciju i drugo.

85

Klasično uslovljavanje Pavlov je prvi uočio da ukoliko se određeni set događaja dovoljan put ponovi, životinja počinje da reaguje na događaj kao na celinu. Ako su čoveku zaduženom da hrani pse škripale čizme, životinje su ubrzo počele da se raduju hrani na sam zvuk škripanja. Zvuk škripe se pretvorio u znak koji najavljuje hranu. Pavlovljeva istraživanja učenja putem klasičnog uslovljavanja , koja su mu Nobelovu nagradu 1904. godine i ruska fiziološka škola su izvršile znatan uticaj na psihologiju učenja. Šema uslovljavanja izgleda ovako uslovni stimulus ----------------- uslovna reakcija zvuk zvona refleks orijentacije bezuslovni stimulus ----------------- bezuslovna reakcija hrana lučenje pljuvačke gde primećujemo da se stvorila nova, dotada nepostojeća veza između različitih događaja. Ovo je osnovni oblik učenja – veruju istraživači Pavlovljeve škole. Kako se to odražava na ljude? Sam Pavlov nije imao nameru da preuveličava značaj svojih nalaza, niti da ih nekritički proširuje na čoveka. Dogodilo se to bez njegovog zalaganja. Uslovljavanje je ubrzo proglašeno osnovnim i jedinim oblikom učenja – sve u našem intelektu je nastalo kroz građenje mreža ovakvih veza, pa i veoma apstraktni i složeni oblici mišljenja. Čovekova misao, veruju oni, samo je splet asocijacija. Otkrivši ovaj oblik učenja, naučnici su uspeli da izazovu u eksperimentalnim uslovima neograničeno veliki broj različitih ponašanja čak i kod veoma jednostavnih organizama kao što je jednoćelijski paramecijum – ukoliko se dovoljan broj puta u rastvor u kome je paramecijum sa vrha igle ubrizga bakterija (omiljena hrana) paramecijum hrli prema igli čim se ona svaki sledeći put pojavi u blizini (Gelber, 1952). Ako se fetusu u majčinoj utrobi izloži vibracija pa posle nje jak zvuk, fetus će posle nekoliko ponavljanja početi na vibraciju da reaguje kao da nailazi zvuk. Početkom dvadesetog veka, američki naučnik Votson izvodi eksperiment kojim želi da pokaže značaj učenja uslovljavanjem. On eksperimentiše sa «dobrovoljcem» malim Albertom, detetom bez roditelja. Pošto utvrđuje da se dete rado igra sa eksperimentalnim miševima, on u sledećoj fazi, kada god dete pokuša da se približi mišu, proizvodi veoma snažan zvuk. Ubrzo se stvara veza između miša i jakog zvuka (za dete je to snažan strah) pa već i samo prisustvo miša u prostoriji izaziva paničan strah. Ubrzo, dete počinje da se boji svega belog, eksperimentatora u belom mantilu, svega dlakavog, krzna, kose... Reakcija se širi na veći broj sličnih situacija, to je generalizacija učenja.

Danas se klasičnom uslovljavanju ne pripisuje baš toliki značaj, ono ne može da objasni sve, ali nešto ipak može. Neki bazični i prostiji oblici ponašanja mogu da se objasne ovim principom. Na primer, emocionalno uslovljavanje, fobije, neuroze, sujeverja, anksiozni strahovi i slično. Terapija koja se bavi neurotičnim poremećajima obiluje ovakvim informacijama – osoba koja je u detinjstvu bila kažnjavana zatvaranjem u orman kao odrasla osoba dobija klaustrofobiju, vojnici koji su preživeli rovovsku borbu i intenzivan strah vezali za boravak u rovu dobijaju klaustrofobiju, osoba koja je u

86

detinjstvu dobila snažan osećaj krivice vezane za «prljave ruke» (ružna dela) kao odrasla dobija kočenje prstiju i slično. Beskrajan je broj načina na koji asocijativno povezujemo stvari u životu. Sujeverje se može razumeti kao pogrešna generalizacija i povezivanje. Ako smo tri puta sreli osobu koju retko srećemo i ako nam se posle toga desilo nešto lepo, smatraćemo sam susret sa ovom osobom uzrokom nečeg lepog. Isto važi i u obrnutom smeru, i to je često bio povod da se u tradicionalnim društvenim zajednicama nešto loše pripisuje ljudima, obično ženi, na primer, urokljivo gleda - pa domaćinu ugine kokoš, pređe preko puta - pa domaćin doživi nesreću, nekako je naljute - pa domaćinu krave više ne daju mleko... Putem asociranja jedan događaj postaje povezan sa drugim automatski i bez učešća svesti. Ove pogrešne generalizacije nisu čak morale ni nama da se dese, one mogu biti predate sa generacije na generaciju – broj trinaest, prolazak ispod merdevina, crna mačka koja nam prelazi put, sedenje na uglu stola, razbijanje ogledala i druga ponašanja su nešto što nam je predato kao izazivač baksuza a da mi to nismo lično proveravali. Instrumentalno uslovljavanje Klasično uslovljavanje se oslanja na postojeće, prirodno date modele ponašanja – životinja se i inače osvrće na zvuk, kao i što luči pljuvačku dok se hrani. Novitet je samo veza (asocijacija) koja se između njih stvara.

Kod instrumentalnog uslovljavanja se stvara novi oblik ponašanja koji nije dotada prirodno postojao – na primer, životinje nauče da se okreću, klanjaju, šire krila ili penju na dve šape u prisustvu nekog uslovnog stimulusa. Instrumentalno uslovljavanje modelira ponašanje putem nagradi i kazni. Instrumentalno uslovljena životinja ili čovek nauče da zbog nekog efekta (nagrade ili izbegavanja kazne) izvode određena ponašanja. Ona ponašanja koja dovode do pozitivnog efekta biće učvršćena i ponavljana svaki put kada se nađemo u istoj situaciji. Američka škola bihejviorizma je dalje razvila ideju da se celokupno ljudsko ponašanje može objasniti instrumentalnim uslovljavanjem i da je čovek samo proizvod rasporeda nagrada i kazni koje su ga oblikovale. Ništa što činimo, veruju oni, nije nezavisno od nagrade ili kazne koja sledi ili koja je sledila nekad u nekom momentu života. Iako je veliki deo psihologije pošao ovim smerom a veliki deo ide još uvek, na kraju se mora priznati da je način sagledavanja čoveka kao instrumentalnog bića preterano pojednostavljenje. Time se od čoveka oduzima mišljenje, govor, apstrahovanje, stvaranje - pogotovo umetnost ne može da se objasni na taj način. Još nešto treba priznati, svođenje čoveka na stimulus – odgovor šemu izrodilo je primenjene pristupe koji nisu uvek bili u interesu čoveka. Lečenje elektrošokovima, modifikovanje ponašanja preko nagrađivanja i kažnjavanja, surova eksperimentacija sa životinjama, a ponegde i sa ljudima nazvanim dobrovoljci, ideja stvaranja čoveka prema zadatom obrascu, često je igra na ivici ili ispod ivice humanosti.

Istraživanja uticaja nagrade i kazne na decu su mnogobrojna i ona nas upućuju na neke od važnih zaključaka. Kao prvo, uticaj nagrade ili kazne na svu decu nije isti. Na primer, ekstrovertna deca lakše istrpe kaznu nego introvertna deca. Introvertna deca bolje reaguju na nagradu nego na kaznu. Implikacije u vaspitnom i obrazovnom procesu su sledeće – pristup deci ne sme da zavisi isključivo od vaspitnog cilja koji imamo već i od mogućnosti, interesovanja i razvojnog perioda u kome se dete nalazi, takodje od

87

njegovog temperamenta, motivacije, emocionalnog profila, socijalne situacije roditelja i mnogih drugih važnih faktora. Motorno učenje

Oblik učenja u kome savlađujemo neku motornu veštinu (veštinu pokreta). Učenje se upražnjava isključivo direktnom vežbom – izvođenjem aktivnosti. Na primer, da bismo savladali vožnju bicikla, moramo da pokušamo da vozimo bicikl. Isto se događa sa drugim motornim veštinama – skijanje, vožnja kola, fine manuelne veštine, precizno crtanje, gađanje u metu, ples, sviranje muzičkog instrumenta, kucanje teksta, hirurški zahvati, samo su neke od veština koje zahtevaju dugo vežbanje. Ove veštine se ne mogu učiti indirektno i veoma su osetljive na vežbu, kao što jedan muzičar kaže – «ako ne vežbam jedan dan osetim, ako ne vežbam dva dana, publika oseti». Kada se dobro savladaju, motoričke veštine su dugotrajno zabeležene i otporne za zaboravljanje. Može nam se dogoditi da godinama ne sednemo na bicikl, ali ćemo to kasnije izvoditi kao da nije bilo pauze.

Učenje po modelu Jedan od socijalnih oblika učenja koje je primetio i istraživao Bandura (Bandura) je učenje koje se zasniva na posmatranju uzora. Dete je sposobno da uči i usvaja ponašanja koja se od njega očekuju pomoću posmatranja ili pomoću potkrepljivanog modela. Ako se deca u istraživačkim uslovima izlože ne ličnoj aktivnosti, nego posmatranju aktivnosti modela (vaspitača) ona usvajaju ponašanja koja nisu ranije imala, a koja su replika ponašanja modela. Prema Banduri ovo je opservaciono učenje kod koga ne postoji uvežbavanje ponašanja. Malo složeniji oblik učenja po modelu je kada se dete izlaže modelu koji pokazuje ne samo ponašanje, nego i dobija nagradu, potrkrepljenje za takvo ponašanje. Ovaj oblik učenja je nazvao vikarijsko učenje, što znači, učenje preko supstituta, zamene za lično učenje. Pri tome se pretpostavlja da se dete postavlja u ulogu modela i na osnovu ishoda tudjeg ponašanja izvodi zaključke i modeluje sopstveno ponašanje. Učenje po modelu se smatra važnim za usvajanje socijalnih uloga, ono se oslanja na veliki kapacitet deteta da usvoji, transformiše i kombinuje ono što je naučilo od modela i na taj način formira sopstveno ponašanje. Učenje uviđanjem Spada u najviše oblike učenja. Ispitivao ga je Keler. Posmatrajući ponašanje šimpanzi u kavezu došao je na ideju da kod ovih oblika majmuna postoji inteligentno ponašanje. Kada je stavljao majmune u problemsku situaciju koju oni ne mogu da reše na osnovu primene već postojećih rešenja, nego moraju da grade novi, Keler je primetio da ponašanje majmuna odslikava unutrašnji proces uviđanja. Na primer, šimpanza treba da dohvati bananu ali nije dovoljno da se popne na kutiju. Treba da se seti da naslaže manje kutije na veće i da tako dohvati. Ili, ne može da dohvati bananu postojećim štapom već treba da uvuče tanji štap u deblji i tako ga produži. Keler je ustanovio da ne mogu svi majmuni da dođu do rešenja. Neki od njih neprekidno ponavljaju pogrešne strategije. Jedan deo grupe šimpanza je međutim, pokazao drugačiji oblik ponašanja. Posle neuspelih pokušaja napuštao je polje, sedao i davao znake kao da razmišlja. Zatim je iznenada davao utisak kao da se ozario i tada bi u nizu neprekidnih pokreta direktno izvodio ponašanje koje dovodi do cilja. Momenat promene ponašanja, ozarenje, naziva se

88

uviđanjem, pa je ovaj oblik nazvan učenje uviđanjem. To je ponašanje koje je građenje novog odgovora u novoj situaciji. Uviđanje se oslanja na prethodno iskustvo i znanje ali ih i prevazilazi i zato se smatra oblikom inteligentnog ponašanja. Keler je čak ustanovio da se šimpanze između sebe veoma razlikuju kao indidvidue u pogledu sposobnosti uviđanja, slično kao što se ljudi razlikuju među sobom u intelektualnim sposobnostima.

Učenje govora i ovladavanje govorom je jedno od najsloženijih polja istraživanja u psihologiji. Govor spada u najviše intelektualne funkcije jer podrazumeva stvaranje unutrašnjeg semantičkog polja koje je proizvod složenog odnosa između deteta i drugih ljudi. To je najsloženiji oblik učenja karakterističan isključivo za čoveka, jer ni jedna poznata životinjska vrsta nema simbolički apstraktni sistem koji počiva na apstrahovanju, tj. reči. Kada se danas u svakodnevnoj praksi koristi pojam učenje, najčešće se misli na verbalno učenje sa verbalnom reprodukcijom kao što je to slučaj sa školskim učenjem. 39. PAMĆENJE U svakom momentu smo izloženi neprekidnom prilivu informacija. Najveći deo tih informacija protiče mnogostrukim tokovima ispod praga svesti i nikada ne prelazi granicu svesti. Ukoliko usmerimo pažnju na neku od informacija, tada ona dospeva u svest. Ono što nam ne dospeva u polje pažnje protiče izvan svesti, a tek mali deo ostaje zabeležen. Od svega što primimo kao informaciju, dakle, tek mali deo biva osvešćen a od toga dela se još manji deo čuva u sećanju. Tako da za pamćenje i sećanje kao svesne funkcije možemo reći da se nalaze tek na vrhu piramide.

Uobičajeno razumevanje pamćenja govori da je to zadržavanje tragova u mozgu, informacija o događajima koje smo doživeli. Postoje oblici pamćenja koji funkcionišu uz akciju svesti ali i izvan opsega svesnog, na primer, naše telo može da pamti prijatna ili još češće neprijatna iskustva i da reaguje automatski u određenim, sličnim situacijama, a da mi toga nismo svesni niti imamo iakava uticaj na to.

RAZLIČITE VRSTE MEMORIJE Postoji više podela memorije. Navešćemo neke koje se najčešće pojavljuju u istraživanjima. Primarna memorija koja se naziva kratkoročnom memorijom, je proces koji se pojavljuje kada neposredno primamo vizuelne ili slušne informacije. Kada od ljudi tražimo da zapamte neki materijal (najčešće se istražuje na besmislenom materijalu), na primer, serije brojeva, slogove ili slike, primećuje se da se zapamćeni materijal veoma brzo gubi iz memorije. To je kriva zaboravljanja koja pokazuje da se tragovi pamćenog gube u vremenu. % 80 zapamćenog

89

20 3 6 9 12 15 18

vreme zadržavanja u sekundama Dugoročna memorija spada u dugoročni oblik pamćenja i tu pohranjene činjenice o našem životu. Neke od njih će trajati izvesno vreme To su oblici pamćenja koji se razlikuju na osnovu dužine trajanja zapamćenog. Kratkoročna memorija ima svoj tok pri čemu određena količina informacija neprekidno ulazi i izlazi iz nje, ne zadržavajući se dugo. Dugoročna memorija sadrži naše uspomene i sve što smo uspeli da zapamtimo za duže vreme. Najkraći oblik memorije je nazvan ikonička memorija koja sadrži veoma kratko izložene čulne utiske – oko 5 milisekundi. To je ujedno i najplići nivo obrade informacija. Vizuelna memorija Ljudi se razlikuju po strategijama koje koriste pri pamćenju i reprodukovanju informacija. Vizuelno memorisanje se oslanja na pamćenje slike koja je u jednom momentu bila dostupna. Uobičajeno, sposobnost vizuelne memorije je ograničena, traje izvesno vreme a zatim se gubi i počne da zadobija maštovite elemente. Postoje izuzetno daroviti ljudi kod kojih je kapacitet vizuelne memorije veći nego kod drugih i deluje kao neograničen. Oni mogu, na primer, da u svom umu „listaju“ knjige koje su nekada videli i tačno pročitaju ono što na svakoj stranici piše. Deca koja imaju povećanu sposobnost vizuelnog pamćenja mogu da „posmatraju“ sliku koja je odavno sklonjena i da na zahtev ispitivača prebrojavaju elemente na slici, na primer, na pitanje: „Da li na slici ima drugih zgrada?“ dete odgovara potvrdno. Na pitanje koliko ih je, odgovor se odlaže dok traje prebrojavanje, a zatim se daje tačan odgovor. Na pitanje da li postoji toranj, dete je u stanju da potvrdi, a da takodje i kaže koliko časova pokazuju kazaljke na satu tornja. Vizuelno memorisanje je karakteristično kod osoba koje su inače sklone vizuelnizaciji. Kada reprodukuju neki utisak iz života, one sklapaju oči i pokušavaju da u mislia „vide“ sećanje. Podela memorije prema vremenskoj dimenziji Postoji skora (epizodička) i dalja (lična) memorija. U psihologiji ličnosti, posebno tokom analize ponašanja, snova, patologije, uspomene se dele prema vremenu nastanka. Tako psihoanaliza prepoznaje blisku prošlost i dalju prošlost. Bliska prošlost se negde naziva i epizodičkom memorijom i ona odgovara našem pamćenju događaja od prethodnog dana (Cavallero) dok je dalja prošlost onaj zapamćeni sadržaj koji odgovara vremenskoj tački udaljenoj od sadašnjosti. Ovo je naročito važno kod psihoanalitičkih tumačenja snova – skora prošlost, dogadjaji od prethodnog dana se prepoznaju u scenariju sna. Ali oni su samo odabrani simboli koji prikrivaju sadržaje iz dalje prošlosti sa kojima imaju veze. Oni tako predstavljaju okidač za pojavu simbola – nešto što smo slučajno opazili, pomislili ili nam se dogodilo prethodnog dana pojavljuje se u snu. Mi na svesnom planu ne razumemo zašto je do toga došlo. Naša podsvest, medjutim, na taj način ostvaruje plan

90

da se izrazi i to tako da ispod simbola skore prošlosti leži povezan simbol iz dalje prošlosti koji nam je lično veoma bitan ali koji smo zaboravili. Traganje za dubinskim simbolom, ključnim simbolom iz dalje prošlosti vodi se uz pomoć terapeuta ili analizatora snova i traži od snevača da svesno i uz napor evocira sve što mu se javlja u svesti u vezi sa prikazanim simbolom. U jednom snu, na primer, snevač vidi svog kolegu koji ima kljun. U analizi sutradan, on izveštava da je prethodnog dana sreo kolegu, koji mu se učinio sličan jednom drugu iz razreda (dalja istorija) koji je bio velika kukavica. Sličnost izmedju kolege (epizodička) i starog druga koji je zaboravljen i njihova sličnost, dodale su kljun na osobu koja se smatra kukavicom (pile). TEORIJE PAMĆENJA Istraživanja pamćenja pokazuju da se u tom procesu zapravo odigrava više različitih procesa. Pored rada na svesnom nivou, velika količina informacija nikada ne dospeva do praga svesti. Prema dužini trajanja, memorija se deli na ikoničku (do 5 milisekundi), kratkoročnu, dugoročnu i operativnu. Ikonička memorija koja leži na samom početku lanca prenosa i obrade, traje veoma kratko i operiše stalno. Iz nje informacija dospeva u operativnu memoriju, koja nije mesto ne kome se nešto arhivira, nego više sistem, kanal kroz koji informacija teče dalje na dublje nivoe obrade. Operativna memorija je u direktnoj vezi sa funkcijama koncentracije i pažnje, ima ograničen kapacitet i vrši funkciju distributera. Stariji pristupi pamćenju, oni iz 19. veka su se uglavnom odnosili na dugoročno pamćenje, tj. neku vrstu rezervoara infomacija koje su nam dostupne akcijom svesti. već rana istraživanja su pokazala koliko je pamćenje podložno stalnoj doradi, preradi i menjanju od strane subjektivnih faktora, tako da više predstavlja „konstrukt“ (tvorevinu) nego reprodukciju nečega što se dogodilo. Postoje teorije spontanog zaboravljanja, koje zaboravljanje vide kao proces prirodnog brisanja tragova u mozgu. Brisanje se dogadja zbog metaboličkih procesa koji teku neprekidno i istiskuju stare signale iz mozga. Prema teoriji aktivnog zaboravljanja, proces zaboravljanja ima sistematski tok – zaboravljaćemo prema algoritmu koji odredjuje da se vitalno bitni elementi pamćenja nikada ne gube, dok neki drugi iščezavaju. Frojdova teorija podrazumeva da je zaboravljanje u skladu sa podsvesnim mehanizmima koji prikrivaju neprijatne činjenice i potiskuju ih iz svesti, tako da je njegova teorija podvrsta teorija aktivnog zaboravljanja. Prema teoriji retroaktivne inhibicije na primer, prethodno naučeno ometa ono što se usvajalo kasnije, što znači da postoji interakcija izmedju onoga što ulazi u memoriju i onoga što u njoj već jeste. Prema teoriji večitosti pamćenja, ne postoji zaboravljanje u pravom smislu, nego se vremenom gubi dostupnost podataka u memoriji. Zagovornici ove teorije nalaze potvrde u iskazima osoba koje su preživele komatozna stanja, kliničku smrt, operacije mozga bez anestezije ili su bile pod stanjem hipnoze. Osobe su u stanju da do detalja tačno reprodukuju zaboravljenje doživljaje, kao da u sadašnjem trenutku ponovo proživljavaju iste dogadjaje. Ova plastičnost memorije pokazuje da je memorijski prostor daleko bogatiji nego što nam deluje na osnovu svakodnevnog iskustva, najveći deo memorisanog materijala nije nam ni potreban u svesti. Zato se on pohranjuje na mesta na kojima se ne gubi sasvim, već ostaje mogućnost dopiranja do ovih podataka u izuzetnim životnim okolnostima.

91

Pamćenje u obrazovanju Koncept obrazovanja koji je danas dominantan daje ogroman značaj pamćenju i reprodukovanju. Skoro svako ispitivanje u obrazovnom procesu se oslanja na reprodukciju zapamćenog, na osnovu čega se učenicima/studentima dodeljuje ocena. U tom smislu se previše često zanemaruje činjenica da reprodukcija zapamćenog nije isto što i kvalititetno znanje. Znati nešto znači posedovati znanje o sadržajima koji su uklopljeni u celovit saznajni koncept osobe, imaju vezu sa njenim ličnim životom i životnim situacijama kroz koje prolazi ili će tek proći. Istraživači su u našim školama ustanovili da se najveći deo školskog gradiva ne odnosi na životno relevantne situacije, da se gradivo oslanja na veliku količinu zapamćenih činjenica i da su zbog toga učenici razvili strategije učenja napamet da bi se zadovoljio ktierijum reprodukovanja. U takvom procesu se znanje i potreba za učenjem, nažalost, pomeraju izvan škole u druga polja aktivnosti (Pešić, Emp. istr. 2004). Tendencije u obrazovanju bi morale u skorijoj budućnosti da se preokrenu od koncepta “šta” (sadržaj) ka konceptu “kako” (process), što bi se moglo izraziti i kao pomeranje od memorisanja prema procesu mišljenja.

REPRODUKCIJA I ZABORAVLJANJE Za zaboravljanje se smatra da je to proces brisanja tragova u mozgu ili gubljenja dostupnih informacija. Teorije zaboravljanja pokušavaju da reše pitanje uzroka i principa po kojima teče proces zaboravljanja kao i faktore koji ovaj proces ubrzavaju ili usporavaju. Greške pamćenja su situacije u kojima nismo svesni iskrivljenja zapamćenog materijala. One se dogadjaju zato što pamćenje nije automatski proces repliciranja dogadjaja, nego delimični konstrukt koji nastaje pod dejstvom faktora ličnosti. Neki od izvora grešaka u pamćenju leže u tome što pamćenje obično obuhvata opšte perceptivne podatke dok izbacuje detalje, zatim pamćenje se odvija uvek u kontekstu (okruženju) u kome se nešto dogadja i tada se tumači prema smislu situacije. Nadalje, čovek teži da nadopunjuje nedostajuće podatke i elemente situacije tako što ih spontano ugradjuje i osmišljava. Moguće je i da naknadno tumačenje neke situacije iskrivi zapamćeno. Tada ono što smo zapamtili bude iskrivljeno naknadnim tumačenjem. Na primer, poznato je da postoji tendencija kod nekih ljudi da posle nekog važnog i snažnog doživljaja naknadno pronalaze „predznake“ i „upozorenja“ koji nisu realno postojali. Poremećaji funkcija pamćenja su takodje i amnezije koje se odnose na nemogućnost evociranja odredjenih dogadjaja, a ponekad i čitavog perioda. Postoje retrogradne amnezije, anterogradne i potiskivanje. 40. MIŠLJENJE

Mišljenje je najvažnija opšta kognitivna funkcija. Postoji mnogo različitih oblika mišljenja: rezonovanje, rešavanje problem-situacija, suđenje, razlikovanje, apstrahovanje, generalizacija, predviđanje, kontrola, očekivanje, maštanje, zamišljanje, sanjarenje... Mišljenje je povezano sa svešću, pažnjom, govorom, emocijama, motivima, potrebama, percepcijom i svim drugim procesima i funkcijama ličnosti, tako da nijedan elemenat ne ostaje nezavistan od ostalih.

92

Razvoj funkcije mišljenja Najpoznatiji istraživači mišljenja u psihologiji su bili Volfgang Keler, Žan Pjaže i Lev Vigotski. Oni su dali najveći doprinos ovoj oblasti istražujući je sa različitih aspekata. Keler se bavio inteligentnim ponašanjem, stvaranjem koncepta orudja i rešavanja problema kod životinja. Pjaže se bavio ontogenetskim razvojem mišljenja posmatrajući odnos izmedju sazrevanja deteta i stvaranja misaonih koncepata. Pjaže u svom modelu kognitivnog razvoja navodi faze:

Senzomotorna inteligencija – formiraju se kroz aktivnost senzo-motorne šeme, dete na odredjeni sklop draži reaguje odredjenim načinom. Predoperacionalna faza – operacije su misaone procedure, one se oslanjaju na pojmove. Od druge do sedme godine se svet shvata egocentrično, iz pozicije sopstvenog doživljaja. Konkretne operacije – od 7. do 11. godine se stvaraju sve složenije misaone operacije ali one se oslanjaju na konkretne objekte i relacije. Formalne operacije – od 11 godine se savladavaju apstraktne operacije, rešavaju se sve složeniji problemi i dete koristi logičko mišljenje. Vigotski se takodje bavi razvojnim fazama mišljenja ali ga on postavlja u kulturno – istorijski kontekst. Za razliku od Pjažea, Vigotski pretpostavlja da je funkcija mišljenja potpuno društveno uslovljena (fizičko sazrevanje tu nije bitan faktor već samo preduslov) i prenosi se kroz interakciju izmedju deteta i fizičke/socijalne sredine. Pomoću usvajanja relacija spolja, od društvenih prenosnika, misao postaje „pounutrena“, tj. internalizovana, unosi se u individualni misaoni repertoar deteta i tako od društvene i spoljašnje, postaje lična i unutrašnja. Vigotski povezuje funkcije mišljenja i govora, koje u ranim razvojnim fazama taku nezavisno (govor se pojavljuje nezavisno od misli, a misao pre govora). U kasnijoj fazi ove funkcije se ukrštaju, pa govor i misao počinju dijalektički da formiraju jedno drugo. Pojavljuje se unutrašnji govor, uprošćeni govor koji se odvija nesvesno u svakome od nas dok mislimo. Mišljenje kod zrele osobe podrazumeva postojanje aktivnog unutrašnjeg polja u kome se odvijaju složene simboličke funkcije. Rešavanje problema

Kelerova istraživanja faze rešavanja problema kod životinja su utrla put istraživanjima procesa misaonog rešavanja situacija. Problem-situacija je ona u kojoj se nalazimo kada nam je nepoznato šta treba da učinimo kao odgovor na problem da bismo ga prevazišli ili razrešili. Naše prikupljeno iskustvo, znanje i mogućnosti koje imamo nam omogućavaju da dođemo do rešenja, ali da bismo to postigli potrebno je da ih upotrebimo i kombinujemo na nov način. Kako se razrešavaju problemi zavisi od mnogo faktora kako u realnoj situaciji tako i u ličnosti onoga koji traga za rešenjem. Ako zanemarimo vrstu problema i posmatramo šta se dogadja u situaciji pravljenja strategije rešenja, pokazuju se određeni česti načini na koji se pristupa problemima. Postoje tri opšta načina na koji ljudi postupaju kada se nađu u problem-situaciji: pokušaji i pogreške, postepena analiza i rešavanje uviđanjem.

Pokušaji i pogreške je oblik rešenja kada naslepo i bez reda primenjujemo moguća rešenja. Ako se slepim pokušajima ne dođe do rešenja, osoba se obično sasvim razočara. Ako dođe do rešenja, osoba se obično i sama iznenadi i ne zna šta je uradila što

93

je dovelo do efekta. U sličnim situacijama u budućnosti će opet početi sa slepim pokušajima. Ova strategija je karakteristična za situacije kada smo pod snažnim pritiskom da nešto preduzmemo ali nemamo ni najblažu informaciju o tome šta i kako treba uraditi. U realnom životu ove potpuno slepe pokušaje ljudi često upražnjavaju iako životne situacije skoro nikada nisu slepo pogađanje između jednako verovatnih mogućnosti. Zamislimo da nam automat nije izbacio kafu - možemo pokušati da ga udaramo, šutiramo, pritiskamo dugmad slučajnim redom, protresamo strujni kabl i slično. Ako nam u nekom momentu kafa pristigne, nećemo znati koji od ovih pokušaja je dao rezultat. U tom smislu, rešenja ovog tipa nemaju vrednost učenja i ne obogaćuju naše iskustvo čak i kada su slučajno efikasna. Neke ličnosti su sklone ovom tipu rešenja i one obično imaju problema u životnim situacijama koje zahtevaju složene i promišljene poteze. Keler je primetio posmatrajaući šimpanze u problem-situacijama da jedan deo njih pokazuje skolonost za pokušaje i pogreške i da nema sposobnost da pređe na viši i složeniji nivo rešavanja. Nesposobnost da se reši situacija je praćena stalnim ponavljanjem pogrešnih pokušaja a nekada i izlivima jakih negativnih emocija – majmun se odjednom razbesni i počne da lomi predmete u kavezu.

Postepena analiza podrazumeva da se postepeno i u više koraka dolazi do

razumevanja problema. Napredovanje ka rešenju je postepeno i sistematsko jer postoji strategija pomoću koje rešavamo. Na primer, pronalazak jednog od najvažnijih lekova danas, penicilina, se pripisuje postepenom i višegodišnjem sistematskom proučavanju koje je Fleming vršio u svojim laboratorijama. On je sistematski pravio rasade bakterija a zatim ih izlagao dejstvu svih supstanci koje su mu bile dostupne. Pa čak i tada je slučajnost učestvovala – penicilnska buđ je slučajno dospela sa hleba u jedan od rasada. Neke od životnih situacija koje zahtevaju postavljanje sistema su one kada znamo da je rešenje negde između zahvaćenih mogućnosti ali ne znamo tačno koja je to varijanta. Ako igramo dečiju igru «potapanje podmornica», na primer, znamo da se skriveni objekti nalaze u okviru polja. Ako posmatramo skrivalice iz novina, znamo da ćemo vremenom otkriti skriveni objekat. Strategije koje koristimo su drugačije nego kod slepog pogađanja.

Rešenje uviđanjem spada u vid inteligentnog ponašanja gde je potrebno na nov i

kreativan način prekombinovati postojeće činjenice. U osnovi svakog velikog otkrića se nalazi rešenje putem uvida. Uvid se pojavljuje i u mnogim drugim situacijama, svako od nas je imao trenutke u kojima je novo razumevanje «bljesnulo» u svest. Jedan poznati matematičar otkriva svom prijatelju psihologu da je najveće i najradosnije otkriće u njegovom životu ono kada je otkrio da niz kamenčića izbrojan sa jedne i sa druge strane niza, daje isti broj! Najveće otkriće Anštajnovog života bilo je, prema njegovim rečima, kada je sa četiri godine otkrio kako radi kompas. Tesla pominje kao jedno od najvećih svojih otkrića kada je svoj drveni brodić uspeo da pokrene uzvodno od toka potoka (pomoću kalema). Otkriće uvidom se događa na svakom životnom koraku.

Keler je proučavao ponašanje u problemskim situacijama i on govori o četiri opšte faze kroz koje se rešenje uviđanjem pojavljuje: xx, inkubacija, iluminacija, verifikacija. Od čega zavisi sposobnost ličnosti da probleme rešava uviđanjem? Neki od faktora koji utiču na ovu sposobnost su improvizacija, stepen funkcionalne fiksiranosti i iskustvo u prethodnim situacijama. Spremnost da improvizuje je individualna

94

karakteristika pojedinca koja može biti iskazana u manjem ili većem stepenu. Neke osobe lako ulaze u improvizaciju a neke osobe ne mogu da izdrže stepe neizvesnosti koji improvizacija nosi. Funkcionalna fiksiranost se odnosi na sklonost osobe da određene predmete i situacije u svom okruženju vezuje za strogo ograničen broj funkcija i mogućnosti. U jednom eksperimentu je ispitanicima traženo da ugase sveću sa razdaljine od dva metra. Prethodno su im pokazani jedan po jedan predmeti koji su ponuđeni: staklene cevi, metalni štap i kutija gita. Zatraženo je da prethodno napišu što više mogućih funkcija koje svaki predmet može da ima. Rešenje se sastojalo iz provlačenja metalne cevi kroz staklene, spajanje staklenih jedna do druge pomoću gita, a zatim duvanje kroz cev. Pokazalo se da su sve osobe koje su u prethodnom koraku navele tri potrebne funkcije predmeta sa lakoćom rešile zadatak. One koje su navele dve od potrebnih funkcija su u većini rešile zadatak, dok je manje od polovine onih koji su naveli samo jednu ili nijednu potrebnu funkciju uspele da reše zadatak (Lindzey, 1975).

Kada smo suviše fiksirani za uobičajene funkcije objekata oko nas, onda nismo u stanju da stvorimo kreativna rešenja. Umetnost zato često koristi ovo izmeštanje svakodnevice kao motiv – svakodnevni predmeti gube svoje uobičajene funkcije i dobijaju estetski kvalitet – delovi alata, kućni aparati, igračke, tkanina, limenke, metalni i stakleni otpad, kamenje u prirodnom obliku, čak i veoma kratkotrajni materijali kao što je hrana i organske materije, postaju građa umetničkog dela. Izgleda da je to dobra vežba protiv funkcionalne fiksiranosti.

Prethodno iskustvo ima dvostruko dejstvo na sposobnost uviđanja – ako su prethodne situacije bile suviše slične sledećoj onda osoba po inerciji nastavi sa starim načinom rešavanja. U jednom istraživanju je ispitanicima dat niz zadataka sa bokalima i traženim zapreminama u litrima (Lindzey, 1975). Na primer, pomoću bokala zapremine 21, 127 i 3 litre, izmerite zapreminu od 100 litara. Ako nastavimo sa nizom sličnih zadataka ispitanici će razviti strategiju rešavanja. Ako u jedan zadatak ubacimo rešenje za koje nisu ptrebna sva tri bokala nego dva, većina ispitanika ne može da reši problem u traženom vremenu. U tom slučaju govorimo o negativnom uticaju iskustva na sposobnost uviđanja. Posmatranja izvedena na uspešnim šahistima, krojačima, kuvarima i vajarima pokazuju da se kod njih razvila određena iskustvena sposobnost razumevanja sa opšteg nivoa (heuristika) prema pojedinačnom i tada oni u procesu građenja uvida mentalno testiraju i biraju moguće rešenje.

Faze rešavanja problem situacije obično teku u sledećem poretku: - uočavanje problema – pojavljuje se svest o tome da postoji potreba za

rešavanjem ili modifikovanjem neke situacije, - formulisanje problema – razjašnjava se situacija i njeni uslovi, upoznaje se sa

svim značajnim činjenicama, - inkubacija – povlačenje od aktivnog traganja, udaljavanje od problema i

napuštanje dotadašnjih, neuspelih strategija, u ovoj fazi elaboracija problema nije više svesna već se spušta ispod nivoa svesti. U ovoj fazi imaju značaja nove ideje, naoko nevezane za probem, analogije i metafore koje su udaljene od problema,

- iluminacija (eureka) – osvešćivanje rešenja, otkriće situacije iz novog ugla, - verifikacija – aktivno oprobavanje rešenja.

95

Predvidjanje

Predviđanje podrazumeva da je naša funkcija mišljenja usmerena na budućnost, na ono što tek treba ili može da se odigra. Načini na koje se odnosimo prema budućnosti mogu da se razviju u neograničeno veliki broj različitih pristupa. Krajnost je kada verujemo da se nikako ne može uticati na buduće događaje, a takođe, sa druge strane kada verujemo da je svaki događaj podložan uticaju. U prvom slučaju govorimo o predeterminaciji – uverenju da je sve unapred zapisano i da se događaji odigravaju nezavisno od bilo čije aktivnosti. Sve što čovek može da uradi, u tom slučaju, je da dopusti odmotavanje niza događaja. Verovanje u sudbinu je jedno od uobičajenih uverenja ovog tipa i ono podrazumeva da šta god činili, od svoje sudbine ne možemo pobeći. U drugom slučaju govorimo o samo-determinaciji ili ideji da isključivo mi utičemo na događaje. To znači da je neophodno neprekidno se boriti i kretirati životne događaje. Jasno je da su oba stava samo krajnosti, a velika većina ljudi se u svojim postupcima nalazi na sredini između njih, dakle, neprekidno odmeravamo i procenjujemo da li u određenim životnim okolnostima možemo ili ne možemo da utičemo na sled događaja, kao što govori stara izreka da treba imati “snage da promenim ono što mogu, da ne promenim ono što ne mogu i mudrosti da vidim razliku između ta dva“.

Predviđanje je važna funkcija zbog toga što na osnovu njega možemo da kontrolišemo događaje i tu je naše znanje i iskustvo od velikog značaja. Jedan od osnovnih zadataka psihologije je i da stvori osnova za predviđanje budućih postupaka, osećanja, doživljaja, motiva, potreba kod ljudi.

Predikciju je moguće izgraditi na osnovu naučnog znanja, na osnovu iskustva, na osnovu intuicije ili na osnovu slučajnog pogađanja. Potreba da se predviđaju događaji postoji u svim vremenima i zajednicama i ona je odraz čovekove potrebe da se oseća sigurnim.

Iako su znanje, iskustvo i poznavanje verovatnoće sigurna osnova za predviđanje, ipak su igre na sreću, kockanje i klađenje jedna od najstarijih zabava civilizacije, a vrači-pogađači postoje u svakoj zajednici samo u različitim oblicima. Životna osiguranja i osiguranja imovine, samo su oblici klađenja sa verovatnoćom. U stara vremena su vračevi bili važan izvor informacija koji je pomoću predviđanja uticao na postupke ljudi. Danas je nauka preuzela istu funkciju, koju obavlja na drugačiji način. Predikcija se u nauci i primenjenim disciplinama najčešće vrši sa određenom verovatnoćom, na primer, praćenje dečijeg razvoja se zasniva na verovatnoći da će dete određenog uzrasta biti u stanju da izvrši određeni motorički i kognitivni zadatak. Ako neko pojedinačno dete ne odgovara svojoj uzrasnoj grupi mi možemo samo da predviđamo sa određenom verovatnoćom da je dete napredno ili zaostalo i da će tako ostati i ubuduće. Ako nam lekar kaže da imamo bolest koja u 50% slučajeva prolazi sama a u 50% pomoću lekova, da li nam to pomaže u odluci šta da radimo?

Predviđanje u snu je jedna od starih tema psihologije i ona se obrađuje u Jungovoj, Fromovoj, Štekelovoj teoriji. Neki istraživači veruju da se tokom sna osoba izmešta od svakodnevice, oslobađa zahteva realnosti i tako može slobodnije da sagledava situaciju. Uvidi koji se ponekad pojavljuju u snovima mogu da budu veoma snažni i da na taj način utiču na čovekove postupke u budućnosti. From opisuje san pacijenta koji u snu vidi svoju ženu kao neprijatelja – nešto što samom sebi budnom ne sme da prizna. San u

96

tom smislu bolje predviđa ponašanje osoba nego budna svest. Istorijski izvori često govore o predviđanjima krupnijih istorijskih događaja – navodno je rođenje Aleksandra Makedonskog bilo predviđeno jer je jedan od dvorana sanjao Aleksandrovu trudnu majku koju prekriva velika svetlost i spušta se na njen stomak (Brook, 1987). Josifov san iz Biblije je imao funkciju predviđanja, san cara Konstantina u vezi sa usponom Hrišćanstva, a tako i mnogi drugi. Predviđanje na osnovu intuicije znači da neka osoba donosi zaključke o budućim događajima ne na osnovu realnih činjenica, nego na osnovu iracionalnog, skraćenog mišljenja koje nije logičke prirode. Intuitivna predviđanja nije moguće verbalno objasniti, kontrolisati ili izazivati. Neka istraživanja intuicije pokazuju da se pre radi o crti ličnosti nego o obliku mišljenja. Setimo se da i Jung pominje intuiciju kao jednu od četiri osnovne funkcije ličnosti. Nevolja sa intuitivnim predviđanjima je što su najnepouzdanija, a perma nekim is traživanjima, nisu daleko od slučajnog pogadjanja. Poremećaj funkcije mišljenja Poremećaji funkcije mišljenja proizilaze iz šireg uzroka – poremećaja ličnosti. Poremećaj mišljenja se često vezuje uz teža psihička oboljenja dok je kod lakših češće došlo do negativnih promena u emotivnom ili motivacionom bloku. Najveći broj ljudi čak i kada prolazi kroz snažne emocionalne stresove uspeva da očuva funkciju mišljenja. Mišljenje se kod mentalno uravnoteženih ljudi menja i pod dejstvom intoksikacije, psiho-aktivnih supstanci, gubitka kiseonika, izmenjenih stanja svesti, lezija centralnog nervnog sistema ili drugih fizičkih uzroka. Kod težih psiholoških poremećaja javlja se realtivno trajna negativna promena na funkciji mišljenja. Najkrupniji poremećaji mišljenja su relativno retki i oni zahvataju čitavu ličnost. Nazivaju se deluzije, mentalne obmane (kod nas je u upotrebi reč manija iako to nije sretan prevod) i karakteriše ih kompletna orijetacija ličnosti, njenih percepata, emocija, postupaka, prema sadržaju mentalne obmane. Najčešće obmane su manija progranjanja i manija veličine. Kada osoba umisli da je progonjena i da se drugi ljudi udružuju u zaveru protiv nje, ona počinje u svakom koraku da prepoznaje potvrde za svoja uverenja. U blažem obliku, ovo je prepoznatljivo kod svakoga od nas, ako verujemo da nas neko mrzi onda ćemo da prepoznajemo znake i tamo gde ih nema. Ova ideja može da bude sasvim nerealna, na primer, osoba veruje da je proganjaju Marsovci, fantastična bića, neka poznata ličnosti i slično. Ubica Džona Lenona, na primer, veruje da je sukob između njih bio lične prirode iako ga ovaj nikada nije sreo ni video. Izvor zavere može da bude prepoznat i u nekome od bliskih osoba pa se dešavaju naoko neočekivani lični i porodični sukobi. Ideja veličine postoji kod ljudi koji veruju da su izuzetne ličnosti, od neprocenjivog značaja, zasluga i važnosti. Oni poseduju jedinstveno znanje o nečemu o čemu ostali ljudi ni ne slute da postoji, komuniciraju na poseban način sa nekim parapsihološkim silama, imaju rešenje za neki veliki svetski problem, patentirali su neponovljiv patent kojim se nešto veliko rešava, imaju posebne sposobnosti ili nešto drugo. Jedan istraživač govori da je njegov klijent na terapiji bio tako uverljiv u svojoj priči da komunicira sa bićima na drugoj planeti gde ga slave kao kralja, da je i njega kao terapeuta uvukao u tu priču. Kada je video da i terapeut veruje u to, prestao je sa

97

maštanjem, jer mu nije odgovaralo da na toj planeti budu dva kralja umesto jednog (Lindzey, 1975). Snaga poremećaja mišljenja može da bude veoma velika, tako da osoba iskreno veruje u svoju obmanu – ova iskrena vera snažno deluje na intuitivno orijentisane ljude koji ponekad počinju da se okupljaju oko ovakve osobe, da je proglašavaju svojim vođom i idolom, da je slede i obožavaju, da je proglašavaju duhovnim ili umetničkim ocem, pa čak i da idu veoma daleko u ovom obožavanju – u zatvaranje u tajno društvo, izabrani krug. Konkretno i apstraktno mišljenje Kada je objekat mišljenja nešto direktno opažajno dostupno govorimo o konkretnom mišljenju. Ono se odnosi na konkretne, fizički date objekte koji se nalaze u perceptivnom polju u određenom trenutku. Psihologija je pokazala da se apstraktno mišljenje kao veoma složena saznajna funkcija razvila poreklom iz konkretnog mišljenja. Faza konkretnih operacija je faza razvoja inteligencije u kojoj dete razvija mentalnu sposobnost da ovlada konkretnim objektima, odnosima i pojmovima. 41. KREATIVNO MIŠLJENJE

Kreativno ili stvaralačko ponašanje je ono koje dovodi do originalnog otkrića, rešenja problem situacije na nov način, stvaranja umetničkih ili naučnih dela, stvaranja novih i originalnih mogućnosti u svakodnevnim životnim situacijama. Postoji mnogo psiholoških studija kreativnosti ali jasna, pozitivna definicija kreativnosti nije napravljena – mnogo se češće kreativnost definiše negativno, pomoću onoga što nije, nego pomoću određenja šta jeste. Često, kreativno mišljenje se definiše kao ono koje je usmereno prema novim idejama i rešenjima koje do tada nisu postojale ali koje nose poseban kvalitet i imaju poseban značaj za ljude i zajednicu. Ovakvim definicijama psihologija pokušava da uhvati neke od važnih elemenata kreativnosti – originalnost, stvaranje novog i značaj koji to nosi za zajednicu ljudi.

Kreativno mišljenje je tema koja se nalazi između psihologije saznanja i psihologije umetnosti, zato što povezuje dva udaljena predmeta – mišljenje i kreativnost. Ona se bavi pitanjem na koji način se gradi misaoni proces stvaranja rešenja i alternativa u životnim situacijama. Kreativno mišljenje je povezano sa situacijama kada se nađemo u neočekivanim životnim (profesionalnim) okolnostima i kada se potencijalno rešenje situacije ne može izvesti na osnovu već postojećeg iskustva nego je potrebno kombinovanje i konstrukcija novih rešenja. U većini životnih situacija ovaj proces teče automatski i mi smo retko kada svesni svog misaonog toka. U određenim, izmenjenim okolnostima utvrđeni načini, “utabane staze” naših misli nisu dovoljne da izađemo na kraj sa situacijama u kojima smo se našli. Tada se rešenje situacije oslanja na promenu

98

misaonog toka i građenje novih alternativa. Ponekad je ovaj proces svestan i očigledan, a mnogo česće se događa nesvesno i na manje vidljivom nivou. Najčešći istraživački postupci izgledaju tako što se pojedinci ili grupe dovode u problem-situacije i posmatra se na koji način se stvara rešenje. Na taj način je moguće posmatrati ne samo tok procesa mišljenja, nego i različite uticaje koji postoje na kreativno mišljenje, kao što su, na primer, da li smo efikasniji pojedinačno ili u grupi, da li su efikasnije demokratske ili autokratske grupe, da li variranje instrukcije koju dajemo ili različit raspored predmeta u problem-situaciji utiče na pojavu rešenja i slično. Strategije rešavanja Načini na koje ljudi reaguju mogu se svrstati u nekoliko grupa: 1. Slučajni pokušaji i pogreške – ovaj tip rešavanja postoji i kod životinja. Čovek koji se našao u nekoj neočekivanoj situaciji pokušava ”na slepo” da dođe do rešenja. Zamislimo da smo se zaglavili u liftu. Prvo što će većina ljudi uraditi je ponoviti komandu, a zatim pokušati nasumce pritiskanjem bilo kog dugmeta, drmusanjem lifta, skakanjem, otvaranjem – zatvaranjem vrata i sličnim nasumičnim pokušajima. Ukoliko se lift pokrene, nećemo biti u stanju da otkrijemo šta je iz našeg repertoara bilo odgovor na problem. To je i osnovni nedostatak nasumičnih rešenja – u svakoj sličnoj situaciji ćemo morati da ponavljamo isti repertoar ponašanja. Do rešenja se ne dolazi svesno i zbog toga ne možemo u budućnosti da ponovimo rešenje. 2. Postepena analiza – pojedini ljudi su skloni da u potrazi za rešenjem stvaraju sisteme kako bi ispitali što veći broj alternativa, a da im što manje ”promakne”. Ova strategija je efikasna kada nam je do rešenja veoma stalo (na primer, tražimo lek protiv bolesti ili rešenje nekog važnog problema). Strategija potrage za rešenjem počiva na rednom ispitivanju pojedinačnih potencijalnih rešenja dok se stigne (ili ne stigne) do pravog. Strategija postepene analize za razliku od slučajnih pokušaja zahteva koncept rešenja, nije slučajna. Ali, efikasna je jedino ako smo sigurni da možemo da pokrijemo sve kritične situacije. Tada se pristupa traženju ”igle u plastu sena”. Primer iz istorije nauke je pronalazak penicilina, izum koji je spasao milijarde ljudskih života a do koga se stiglo kombinacijom postepene analize i slučajnosti. Istraživač je dugi period svakodnevno kombinovao zasade različitih prirodnih agenasa i bakterija, u želji da otkrije eventualnog snažnog biološkog neprijatelja bakterija. Posle ogromnog broja pokušaja, slučajem je na jedan bakterijski zasad pala mrvica buđavog hleba, užina jednog od asistenata koja je smesta uništila bakterije. Postepenom eliminacijom došlo se do otkrića da je to penicilin. 3. Uviđanje – podrazumeva postojanje unutrašnjeg mentalnog plana na kome se odigrava rešavanje problema. Najveći doprinos istraživanju uviđanja je dao Volfgang Keler, ispitujući ponašanje šimpanzi u prirodnom rezervatu na Tenerifima, krajem Prvog svetskog rata. On je uočio da se rešavanje uviđanjem može smatrati visoko inteligentnim ponašanjem. Ako je životinja jednom dospela do uvida, kod svake sledeće slične situacije se rešenje primenjuje odmah, a ne posle serije istraživačkih ponašanja. Uviđanje se odnosi na stvaranje misaone sheme problem-situacije i povezivanje elemenata te situacije na nov način. Da bi se pojavilo rešenje, potrebno je reorganizovati problem-situaciju, a to znači, videti iste stvari na nov način. Tako dve nevažne kutije postaju deo građevine kada se stave jedna na drugu, dva štapa treba uvući jedan u drugi da bi se njime dohvatilo, dva kanapa treba povezati da bi se stiglo do cilja, i slično.

99

Suočeni sa situacijama u životu kada postoji prepreka da nešto postignemo, koristimo strategije kojima rešavamo takve situacije. Kada se rešenje problema oslanja na pravljenje novih, originalnih tvorevina, govorimo o uviđanju problema. Ono u prvoj fazi podrazumeva suočavanja se problemom, građenje pokušaja rešavanja a zatim mentalne reogranizacije problema u svesti, promenu uvida i rešenje problema. Na primer, kada ispitanicima zadamo zadatak da pričvrste sveću na zid i upale je a u prostoriji se nalaze kutija šibica, kutija špenadli i sveća, ovaj zadatak je teško rešiti iz prvog pokušaja (Duncker, 1945 iz Gerow, 1997). Ovde je rešenje isprazniti kutiju špenadli, parom špenadli probušiti kutiju i pribosti je za zid. Zatim na kutiju staviti sveću i upaliti. Većina ispitanika ne uspeva da reši problem, zato što postoji takozvana “funkcionalna fiksiranost” za svrhu, funkciju predmeta oko nas. Kutija špenadli se opaža isključivo kao to što uobičajeno jeste. Predmete koji nas okružuju vidimo u skladu sa svojom uobičajenom svrhom. To znači da nam je potrebna promena toka misli i načina posmatranja predmeta da bismo rešili problem. Istraživači utvrđuju da čak i mala promena problem-situacije povećava broj ljudi koji su u stanju da reše. Na primer, ako se na kutiji špenadli nalazio natpis ”špenadle”, rešenje je bilo znatno ređe nego ako na kutiji nije ništa pisalo, a špenadle se nalazile razbacane u prostoriji. U prvom slučaju smo funkcionalno fiksirali predmet a u drugom je taj isti predmet manje određen. Što je manje određen, to je veći potencijalni stepen slobode koju imamo u tome šta sa njim može da se radi. Istraživač po imenu Mejer je stavljao ljude u problem-situacije u kojima je, na primer, traženo da zavežu dva užeta jedan za drugi. Užad su visila sa plafona i nije ih bilo moguće istovremeno dohvatiti rukama jer su bili na prevelikom rastojanju, ali ih je pod većim nagibom bilo moguće vezati jedan za drugi. U početnim koracima, ispitanici su pokušavali da dok drže jedno uže dohvate drugo ali to nije bilo moguće. Jedan deo je odustajao od rešavanja, jedan deo je ponavljao isto neuspešno rešenje, a jedan deo je pokušavao sa novim rešenjima. U jednom trenutku je pomoćnik istraživača, kao slučajno prolazio kroz prostoriju, rukom dohvatio i ovlaš zaljuljao jedno uže. Jedna grupa ispitanika je odmah povezala ovo sa potencijalnim rešenjem – zavezali su neki od predmeta iz prostorije na kraj jednog užeta, zaljuljali ga a zatim ga dohvatili u letu, držeći drugo uže. Majer je ovo blago ljuljanje konopca, pomoć u mišljenju, nazvao ”direkcija” ili usmerenje misaonog toka ka rešenju. Direkcija pomaže samo kod onih ljudi koji su spremni na promenu toka misli ali nije imala uticaj na one koji su ponavljali jednu neuspešnu strategiju rešavanja. Iz istraživanja se takođe vidi da različiti ljudi različito doživljavaju istu situaciju. Dok jedni vide predmete u okruženju kao potencijalna oruđa za rešavanje, oni do tog rešenja najčešće i dođu. Grupa koja nije u stanju da uočava nove elemente u situaciji nije bila u stanju da se pomeri dalje od ponavljanja neuspešnog rešenja. Faktori kreativnog mišljenja Proces mišljenja teži da teče na automatizov način – mnogi sadržaji misli, kao i ponašanja koja iz toga proizilaze, ne dopiru do površine svesti, već se vrše automatski. Jedna od karakteristika kreativnog mišljenja je napuštanje automatizma, tj. uočavanje onoga što do tada nismo bili u stanju da uočimo. Istraživači koji se bave ovom temom ističu da su kognitivni stil (opšti način mišljenja koji osoba ima) i fleksibinost presudni za

100

pojavu kreativnog mišljenja. Neki od važnih aspekata koji povećavaju kreativnost mišljenja i šansu rešenja su:

Izmena perceptivnog seta – spremnost da izađemo izvan perceptivno datog, doživljavajući ga na nov način. Primer, ne videti metlu samo kao sredstvo za čišćenje, nego motku kojom se može dohvatiti predmet iza rešetaka. Percepcija je proces kojim uočavamo predmete oko sebe. Da bismo kreativno mislili potrebno je uočiti ne samo ono što je odmah vidljivo, nego i ono što nam se na prvi pogled nije činilo važnim. Tako neki predmet sa periferije našeg interesa može da dospe u centar i da postane oruđe za rešenje.

Izmena kognitivnog seta – razumeti stvari na otvoren način a ne nužno u vezi sa svojim konkretnim značenjem, napuštanje stare strategije i potraga za novom. Razbijanje kognitivnog seta znači proširenje mogućnosti koje predmeti nude – špenadle više nisu predmeti u kutiji nego oduđe za pričvršćivanje. Predodređenost ponašanja – predodređeno ponašanje, očekivano i uhodano, otežava stvaranje novih rešenja. Običaji, rutine, rituali, određuju ponašanje, kanališu ga i umanjuju šansu za stvaranjem kreativnog rešenja. Na primer, na uobičajeno pitanje pri upoznavanju ”Dobar dan, kako ste?” se zapravo ne očekuje odgovor. Jedan psiholog je pri ritualu upoznavanja tokom javnog skupa psihologa na ovu frazu davao odgovor: ”Dobro sam, danas mi je umrla žena.” Skoro sve kolege su se napravile da nisu čule, i od stotinu psihologa je samo jedan rekao:”Žalim.” Predodređenost ponašanja olakšava naše svakodnevno funkcionisanje ali je u situacijama kada je potrebno proizvesti nešto novo, otežavajuća i usporavajuća okolnost.

Razumevanje složenosti – spremnost da se prihvati složenost pojava i da se ista pojava posmatra iz različitih uglova, olakšava pojavu kreativnog rešenja.

Držanje opcija za odgovore otvorenom što je duže moguće – odlaganje brzog opredeljivanja i održavanje tenzije. Situacije u kojima nismo ”zapečatili” rešenje nego ostavljamo prostor za dalje traganje, pogoduju kreativnom mišljenju.

Uzdržati se od procenjivanja – procenjivanje, pozitivno i negativno je ustvari usmeravanje odgovora. Ovo je posebno važno kada se traga u grupi i kada postoji voditelj procesa. Ukoliko voditelj procesa komentariše, procenjuje, kritikuje i hvali, grupa neće biti u stanju da razvije sva potencijalna rešenja. Praktična implikacija se vidi u školskoj nastavi – tamo se voditelj bavi procenom više nego podsticanjem i održavanjem pozitivne napetosti, tako da je kreativno mišljenje u školi teško ili nemoguće održati.

Korišćenje opštih i širokih kategorija, pre nego konkretnih i uskih. Kreativno mišljenje će se kretati u sferi opšteg, pre nego u sveri konkretnog pojedinačnog slučaja. Traganje za rešenjem treba da se bavi klasom situacija a ne jednom konkretnom.

Precizno pamćenje – sposobnost operisanja većom količinom informacija utiče na produktivnost osobe. Osobe koje tačnije pamte, proizvode veći broj efikasnih rešenja. Negativan uticaj na kreativno mišljenje Kreativno mišljenje se smatra suprotnim od kritičkog mišljenja, tako da faktori koji pogoduju kritičkom mišljenju imaju negativan uticaj na kreativno. Najsnažniji negativni uticaji su vezani za:

• Konformizam, potreba da se ne odstupa od standarda i pravila grupe. Konformizam je društvena osobina ličnosti koja se razvija kod svih ljudi ali postoje razlike u stepenu izraženosti kod svakog pojedinca. Uzrastom se ova

101

osobina uvećava, kako se uvećava značaj grupe (vršnjaka) za dete. Svoj maksimum dostiže u periodu puberteta i adolescencije i posle toga počne da opada dok ne dostigne stabilan nivo. Odnosi se na saobražavanje vrednostima grupe, ponekad i bez obzira na lični stav. Osoba koja se snažno konformira će retko u procesu kreiranja potencijalnih rešenja biti u stanju da menja tok misli i oprobava alternative, a takođe će biti uplašena od neprihvatanja ili podsmevanja od strane grupe.

• Cenzura, strog, kritičan stav prema promašajima, kažnjavanje neuspeha. Procenjivanje nečijih postupaka je prirodan deo mišljenja i dinamike odnosa u grupi. Međutim, ljudi se veoma razlikuju između sebe u osetljivosti na kritiku, kao što se i kritika može odnositi na različite stvari. Cenzura je isključiva, negativna, zabranjivačka procena koja je okrenuta nalaženju negativnog u procesima. Cenzura (a kako su istraživanja pokazala, čak i blaga kritika) ima snažan negativan efekat na kreativnost mišljenja.

• Brzina odgovora, što brži odgovori, to manja kreativna vrednost. Reakcije na-prvi-pogled su retko kada visokog kvaliteta jer brzina i kvalitet rešenja su u negativnoj vezi. Da bi se stvorilo i testiralo više rešenja potrebno je investirati vreme i biti slobodan od opretećenja rokom.

• Neke od osobina ličnosti kao što su autoritarnost, egocentrizam i rigidnost čine ponašanje krutim i time umanjuju mogućnost otkrića novih rešenja kroz menjanje misaonog toka. Autoritarnost je osobina koja čini da neko preuzima vođstvo u grupi i time nameće sopstveni kognitivni stil. Autoritarna osoba teže napušta neuspešna rešenja. Egocentrizam podrazumeva da osoba ne može da prihvati reakcije i sugestije drugih, nego postupa kao da je sama sebi centar procesa. Zbog zatvorenosti prema saradnji i mogućnostima koje stvaraju drugi članovi grupe, egocentrična osoba postupa kao da je sama i time onemogućava sebe u kreativnom mišljenju. Rigidnost (krutost) je uopštena definicija za različite oblike nefleksibilnog mišljenja i ponašanja i o njoj će više biti reči u drugim poglavljima.

Istraživanja su pokazala da osobe koje imaju visok nivo motiva za postignućem, teže napuštaju problem koji ne mogu da reše, od onih sa nižim nivoom motiva. Tako da ako postavimo neko misaoni problem grupi, njeni članovi različito reaguju, neko lakše a neko teže odustaje. Na primer, može se posmatrati kako reaguju osobe kada im se da zadatak da devet tačaka povežu sa četiri linije ne dižući olovku sa papira (problem 1.) Ili drevni zadatak: ”Poređaj 10 vojnika u pet redova po četvoricu”. (problem 2)

42. DIVERGENTNA I KONVERGENTNA PRODUKCIJA

102

Ono što je za oblast mišljenja i kreativnosti zanimljivo je Gilfordova ideja o razlikama između konvergenentog i divergentnog mišljenja (misaone produkcije). Konvergentno mišljenje se događa kada više potencijalnih ideja (rešenja) sažimamo i biramo jedno koje odgovara. Na primer, potrebno je rešiti matematički problem i postoji samo jedno tačno rešenje. Divergentno mišljenje se događa kada postoji više od jednog potencijalnog rešenja, pa se stvara neograničeni broj ideja na osnovu jedne početne ideje. Konvergenento mišljenje odgovara školskim zadacima. Divergentno mišljenje opisuje kreativne procese i odgovara stvaralaštvu.

Šematski prikaz ova dva modela bi izgledao ovako: Konvergentna produkcija Divergentna produkcija početak stvaranja početak stvaranja

produkt produkti

Konvergentno mišljenje je karakterističan oblik mišljenja u nastavi, to je uobičajen

način na koji se predaju nauke, posebno prirodne discipline koje su pretočene u školske programe. Ovaj put misli iza sebe ima pretpostavku da postoji samo jedan pravi odgovor na zadato pitanje/problem ili samo jedno moguće rešenje nekog problema. Sa njim smo se sretali tokom čitavog školovanja. Kada god smo dobili napisano pitanje ili zadatak, od nas se očekivalo da damo unapred određeni odgovor koji prikazuje naše znanje. Unapred očekivani odgovor zapravo znači da postoji samo jedna istinita mogućnost, ili jedna prihvatljiva mogućnost rešenja. Ako ne ponudimo baš taj odgovor, naš će se odgovor smatrati netačnim ili neprihvatljivim.

Divergentno mišljenje se razvija u obrnutom smeru. Na jednu zadatu situaciju osoba

stvara veliki broj (potencijalno neograničen broj) mogućih odgovora ili rešenja od kojih se sva smatraju prihvatljivim. Kod divergentne mentalne produkcije postoji sloboda izbora ili stvaranja rešenja ali zato ne postoji objektivna vrednost produkta. Dok su nas na kontrolnim zadacima tokom školovanja lako ocenjivali – trebalo je samo uporediti konvergentni produkt sa unapred zadatim rešenjem, kod divergentnih zadataka (koji su vrlo retki tokom školovanja) ne postoje unapred zadata rešenja, tačno ili netačno, kao ni potpuno jasno izražena mera kvaliteta rešenja. Nastavnik koji bi poštovao divergentne produkte i koristio divergentno mišljenje u nastavi bi imao teškoća da dodeli ocene.

Još je opasnija varijanta u kojoj nastavnik pokušava da razvije kreativnost tako što je ocenjuje. Tada oni učenici koji odgovaraju njegovoj/njenoj predstavi kreativnosti dobijaju naziv kreativnih, a ostali nekreativnih osoba, pa se pod idejom kreativnosti i otvorenosti pedagoškog stava, pojavljuje dogmatizacija, stigmatizacija („anti-talenti“) i diskriminisanje učenika.

Na osnovu navedenog možemo da razumemo zašto se tokom školovanja postignuće na testovima kreativnosti smanjuje - to je zato što školski zadatak potencira konvergentno mišljenje. Svi testovi inteligencije počivaju na konvergentnom modelu jer postoji unapred zadato ocenjivanje tačnosti. Tako vidimo da deca koja su sklonija konvergnentom modelu

103

mišljenja pokazuju bolje postignuće na testovima i u školi, ne zato što su inteligentnija ili kreativnija, nego zato što im zadatak više pogoduje. Kreativnija deca traže više vremena da bi razvila divergentno, raznoliko mišljenje i ideje. Ako se ovaj proces ne podrži (u obrazovanju se ne podržava dovoljno), takvo dete će podbaciti na standardnim testovima i tako pružiti lošiju sliku nego što odgovara realnosti. U najgorem slučaju, podbacivanjem će odrediti dalju sudbinu svog školovanja.

Faktori koji podržavaju divergentne procese u radu sa ljudima

Ova grupa faktora se delimično preklapa sa faktorima kreativnog mišljenja, ali dok je kreativno mišljenje važilo za problem situacije, kreativno ponašanje u širem smislu obuhvata čitavu ličnost i njenu svakodnevnu životnu praksu. Za razliku od kreativnog mišljenja, koje je bliže konvergentnom procesu jer posmatra jedno, najuspešnije rešenje, faktori divergentnih procesa podrazumevaju kreativnost u celini i otvorenost ishoda, koja više naliči realnom životnom okviru. U većini situacija u životu zaista ne možemo unapred da znamo kakva rešenja ili opcije budućnost nudi. Aktivni smo i tragamo, otvaramo nove mogućnosti i ispitujemo, ponašamo se kao da smo u otvorenom prostoru u kome, najčešće, ne znamo šta treba uraditi. Život stvarno tako i izgleda: mnogo više liči na umetničko stvaranje i ovladavanje nepoznatim, nego na izvođenje programiranih, efikasnih opcija.

� Ne-procenjivanje – Odsustvo neposredne ocene onoga što se produkuje je važno da bi se omogućilo stvaranje što većeg, slobodnog broja odgovora/dela. To nije isto što i potpuno odsustvo evaluacije. Evaluacija, vrednovanje nekog procesa ili produkta mora da postoji, u radu sa decom je to važan oblik interakcije, ali je ključno vreme i način na koji se evaluiranje vrši. Neprocenjivanje je važno obezbediti u početnim fazama rada, kada se generišu ideje u što većem broju i sa što manje cenzure, na primer, u periodu izrade skica za vizuelna rešenja, istraživanja neke tehnike ili variranja potencijalnih scena u pozorištu. Ovo se postiže tako što se zaustavlja procenjivanje u grupi kada se ono pojavi. Umesto toga, vraćamo se na aktivnost, izvorni doživljaj i posmatranja svega što se u tom polju pojavljuje. Ovaj aspekat je posebno važan sa pozicije ocenjivanja u nastavi umetnosti. Ocene iz likovnog i muzičkog obrazovanja bi trebalo da budu evaluacije na opštem planu rada i postignuća učenika, a nikako procena postizanja sličnosti sa modelom ili procena kreativnih potencijala. Sistematski uticaj obrazovanja na rezultate na testovima kreativnosti je negativan. Potrebno je razgraničiti neprocenjivanje koje je neophodno u fazi stvaranja rešenja, od evaluacije, koja dolazi na kraju i obuhvata prezentovanje i razvijanje kriterijuma kojima se vrednuju opšti procesi i postignuća. Evaluacija je neophodna zato što predstavlja komunikacioni čin. Potpuno ukinuti procenjivanje dečijeg rada ili umetnosti uopšte, ne bi bilo ni moguće ni korisno. Čin vrednovanja se događa stalno i neophodan je deo estetskog doživljaja.

� Vremenska sloboda i odsustvo roka – požurivanje, rad pod vremenskim pritiskom

i svest o vremenskom ograničenju, utiču negativno na kvalitet produkcije. Kada se u divergentnim zadacima ostavi dovoljno vremena, tada deca koja su u stanju da proizvedu mnogo različitih odgovora prednjače po kvalitetu ispred dece koja rade brzo. Većina testovnih situacija, ipak, predstavlja zadatak sa ograničenim vremenom, tako da rezultati koji se tako dobijaju favorizuju decu koja brzo rade i koja pokazuju

104

veću fluentnost (kvanitet) nego fleksibilnost (kvalitet) produkta. Neki istraživači, međutim, primećuju da potpuno ostavljanje vremenske slobode, ukidanje roka, ne donosi najbolje rezultate i da je potrebno imati, makar najšire smernice za zadatak.

Autobiografske i biografske studije pokazuju da kada su umetnicima zadavani striktni

rokovi u okviru kojih neko delo mora da se stvori, da je to često imalo negativan uticaj na kreativni potencijal, jedan deo umetnika je imao teškoća ili sasvim prestajao da radi. Treba napomenuti da ovaj faktor ne obuhvata samo vremensko ograničenje, nego i obavezu koja se preuzima (svest da nešto mora brzo da se završi), a ponegde ima i komponente komercijalizacije stvaranja, potpisuju se ugovori koji propisuju konkretne obavezne odnose, a često i kvanitet i oblik dela. To se odnosi na situacije u kojima autor preuzme ugovornu obavezu da nešto proizvede, koja podrazumeva platu i obavezujući ritam rada. Pisci, posebno pesnici, izveštavaju da veoma teško mogu da rade kada znaju u kom periodu treba da završe roman, pa čak i koliko strana on treba da ima. Studije na piscima pokazuju da postavljanje jasnih smernica u vremenu i obimu, ima obrnut efekat na kreativnost – umetnik zanemi, oseća se sputano, počne da oseća krivicu što nije produktivan dok vreme odmiče. Za neke oblike kreativnog stvaranja, s obzirom na umetničko polje, ipak postoji pozitivan uticaj roka, jer podstiče osobe da preuzmu inicijativu. Na primer, postavljanje roka i zahteva kako da delo izgleda, veoma nepovoljno utiče na slikare, ali nema loših efekata na glumce (Ristić, 2010). � Odsustvo takmičenja i nagrade – postojanje kompeticije između stvaralaca se

zdravim razumom prihvatalo kao pozitivno za kvalitet produkcije. To je verovatno, zato što se kompeticija pokazalo podsticajnom u sportu, privredi, trgovini i drugim profitnim delatnostima. Istraživanja su većinom pokazala da takmičenje ima negativan uticaj na kvalitet kreativnog dela, a to se posebno odnosi na „interno takmičenje“, rivalitet između članova tima. Istraživači koji veruju u kompeticiju (mnoge društvene grane se upravo na nju oslanjaju) su pokušavali da dokažu da ona pozitivno utiče na stvaranje. Neki istraživači su ubacivali novčanu nagradu kao podsticaj za dečije delo. Terman xx, na primer, meri kreativno postignuće dece u osnovnoj školi tako što jednu grupu dece (kontrolna grupa) verbalno poziva da stvore što originalniji odgovor. Drugoj grupi dece nudi novac, čak ulazi u razred sa svežnjem novčanica i prebrojava ih pred njima, sa rečima: “Ovo će pripasti onome ko stvori najbolje delo.” Prema njegovim nalazima, deca su radi novca stvarala brojčano više, kao i originalnije produkte. Većina istraživanja, ipak, ne postupa ovako, već na suptilnije načine meri uticaj takmičenja na postignuće i uglavnom se utvrđuje da takmičenje utiče više na kvanititet odgovora (proizvodi se više) nego na kvalitet. Jezikom psihologije umetnosti rečeno, takmičenje i nagrada imaju uticaja na fluentnost (kvanitet) , ali ne i na fleksibilnost (kvalitet) odgovora, koja je ključna.

� Saradnja – između članova grupe ima pozitivniji uticaj na kvalitet produkcije nego

takmičenje. Pod saradnjom se podrazumeva uzajamno prihvatanje i podrška između članova. Mnogi autori (na primer Pikaso i Brak, Van Gog i Gogen) tvrde da je njihovo delo proizašlo iz saradnje sa drugima i osetljivosti da se od drugih prime elementi koji kasnije bivaju integrisani u delo. Saradnja može da ima različite oblike, od fizičkog mešanja u proces stvaranja dela, do simboličnih nadogradnji kroz druga

105

dela, oblike, reči. Saradnički uticaji su retko u fokusu istraživanja kreativnosti, najviše zato što su njihovi efekti veoma suptilni, nevidljivi golim okom, a efekti odloženi.

� Sloboda izraza – Sloboda dečijeg izraza je čak pravno zagarantovana svoj deci

Konvencijom o dečijim pravima Ujedinjenih Nacija, čija je potpisnica i naša zemlja. Sloboda izraza je usko povezana sa ne-procenjivanjem, tačnije, ne može se osloboditi izraz ako nije slobodan od tuđe procene, kao što ne može biti slobodan i zbog mnogih drugih ograničenja. U relnim životnim okvirima, ne može se očekivati apsolutna sloboda izraza, jer sam izraz već u sebi sadrži sintaksu svog jezika (tehnike slikanja, književne ili muzičke tehnike), ono što psihologija umetnosti zagovara je delovanje u okviru otpimalnog opsega kao linije koja se proteže od potpune kontrole do odsustva kontrole, ili između zadatosti i odsustva zadatosti. Sloboda izraza u radu sa decom podrazumeva da svačiji doprinos i delo postaje jednako važno i vredno, bez obzira na to kakva su očekivanja i zadaci pred decu postavljeni. U tom smislu bi se moralo prispitati pitanje ocenjivanja u oblasti predmeta umetnosti u školama, jer sadašnje studije ukazuju na negativna uticaj ocene na kreativnost u polju umetnosti. Ukazuje se slika da nastavnici u nastavi umetnosti zapravo ne ocenjuju kreativnost, nego trud koji je neko uložio.

� Odsustvo ili liberalnost uzora/modela – To ne znači da deci ne treba nuditi

modele i uzore pri radu, već znači da uzor koji se nudi mora imati određene kvalitete. Uzor koji služi kao polazna ideja, uzor koji dozvoljava varijacije, uzor koji pomaže u igri ovladavanja tehnikom, uzor koji je fleksibilan, mogućnost izbora uzora i izbora stepena do koga ćemo ga se pridržavati, su nužni da se ne bi izgubila kreativnost u radu. Modelovanje dečijeg stvaralaštva se događa lako i nevidljivo, jer je učenje u saradnji sa odraslim prirodan oblik učenja. Ono što odrasli nudi u tom odnosu, trebalo bi da bude otvorenog ishoda (i ovako i onako), nezavršeno (tako da izaziva reakciju deteta) ali da ipak ima strukturu koja se detetu nudi.

� Sloboda tehnike – Ovladavanje tehikama izraza je skoro dominantan sadržaj

nastave umetnosti danas. Deca se uče tehnikama izraza od najranijeg uzrasta, na predškolskom. Zbog poverenja u tehniku, nastavnici umetnosti je često preuveličavaju pa tako tehnika umesto načina izražavanja, postaje zamena za izraz. Deci se često ne ostavlja sloboda prihvatanja ili kombinovanja tehnika, pa tako tehnička uspelost dela treba da zameni kreativni kvalitet. Tako se stvaraju imitativna dela bez kreativnosti – savršeni Paja Patak postaje “lepši” od nepravilnog Čiča Gliše, ma koliko ovaj drugi bio originalan i autentičan. Većina nastavnika umetnosti insistira na savladavanju tehnika izraza više nego na izgrađivanju stava prema delu, tako da dobijamo kontra-efekat učenja za umetnost. Na primer, dete savlada recitovanje i ne ume više da varira verbalni izraz, ili što je još češće, deca steknu jake otpore prema umetnostima jer ih posmatraju kroz niz mukotrpnih veština koje sa njihovim interesima i motivima nemaju dodirnih tačaka.

� Tolerancija na neodređenost – Kod kreativnih procesa ne postoji unapred

zagarantovan uspeh, niti je potpuno jasno šta je uspeh, a šta nije. Glavni efekti kreativnog ponašanja se vide odloženo. Da bismo za nečim tragali, mora nam se ostaviti mogućnost traganja, a to na praktičnom planu znači da moramo prihvatiti

106

određeni stepen haosa, nereda, upropaštenih mogućnosti, promašaja i nepoznanice. Nastavnici često govore da im je ovaj deo uloge bio težak, izgledalo je kao da je nastupilo rasulo, nisu znali šta treba da rade. Po mom iskustvu, u trenucima kada se kreativnost pojavljivala u visokoj meri, pojavljivale su se i osobe koje dolaze da „utišaju“ decu jer smetaju susednoj učionici, da „pospreme sav taj nered“, gledaju prekorno u voditelja jer je „izgubio kontrolu nad grupom“ i „dozvolio haos“. Kreativnost, međutim, zahteva stepen tolerancije na nepredvidljivost. Istraživači koji se bave disciplinom nazvanom neuroestetika (Lehrer, 2009) pokazuju, na primer, da kreativno često znači višeznačno i nedovoljno određeno. Zagonetni utisak koji postiže Mona Liza posledica je neodredjenog, zbunjujućeg izraza koji je slikar stvorio. Ako posmatramo gornji deo lica, samo oči, a ostatak lica perifernim vidom, ne dobija se nikakva neodredjenost – lice se raduje. Kada nam pogled skrene do uglova usana, informacija je paradoksalna – one su tužne. Zbunjenost našeg duha nas nagoni da šaramo očima po slici. Neuralni psiholozi pokazuju da neodredjenost perceptivnog sklopa umetničkog dela privlači naš mozak, on varira načine prijema i voli da bude zbunjen pred umetnošću.

� Orijentacija na proces više nego na proizvod – zadatak koji je usmeren na

proizvod, tj. ishod koji je jasno definisan, ima negativan uticaj na raznovrsnost stvaranja rešenja. Na primer, nije isto ako deci kažemo: ”Napravite nešto što vam se svidja.” ili ako kažemo: ”Napravite crtež tušem, obratite pažnju na linearnost i perspektivu i da bude pejzaž sa nebom i oblacima.” U drugom slučaju će ubrzo radovi početi da naliče jedan drugom – konvergiraće prema ishodu koji se traži da bi se postiglo prihvatanje i dobra ocena. Nastava umetnosti je izgubila osnovno svojstvo kreativnosti, onda kada je počela da definiše ishode kreativnih procesa da bi se dobila ocena, od kada postoji unapred zadat produkt – dečije stvaralaštvo se od tada osiromašuje svodjenjem na broj, tehniku i detaljisanost crteža (ocena iz likovnog). Naprotiv, procesna i istraživačka priroda stvaranja, makoliko bila teško izvodiva, neophodan je uslov kreativnosti – deci bi se morala ostaviti sloboda da biraju tehnike, vreme izrade. Trebalo bi da se pruža pomoć u procesu, podrži razmena, radoznalost, ostavi sloboda da se upropasti materijal, ne završi započeto, menja tehnika i izmišlja nova, prati i podržava prirodna stvaralačka energija.

� Šarolikost grupe – istraživanja pokazuju da u grupama u kojima postoji prisustvo

različitih osoba prema polu, uzrastu, rasi, socijalnom položaju, obrazovanju, etničkom poreklu ili nekoj drugoj osobini, raste broj i kvalitet kreativnih odgovora (Paulus, 2003). Raznolikost grupe, posebno ako je perceptivno očigledna, na primer, vidimo da su sa nama osobe druge rase ili etničke grupe, drugog pola ili iz druge zajednice, pojačava kreativnu otvorenost grupe i daje kvalitet stvaranju odgovora „iz mnogo uglova“. O šarolikosti grupe je posebno važno voditi računa ako su proizvodi grupe socijalno značajni, na primer, donošenje rešenja za strategije obrazovanja, borbe protiv siromaštva ili sličnih oblasti. Istorija pokazuje da su neke od pogrešnih ili značajno štetnih odluka donošene iz najbolje namere ali od strane homogenih grupa koje nisu imale svest o pluralizmu uglova iz kojih nešto može da se sagleda.

� Odlaganje donošenja zaključaka - donošenje brzih zaključaka je faktor koji

blokira pojavu kreativnih ideja. Brzo zaključivanje sprečava preispitivanje i

107

proširivanje ideja. Istraživanja u kojima je posmatrana grupna dinamika u situacijama kada je ishod rada grupe neki važan zaključak, pokazuju da je većina grupnih odluka samo potvrda onoga što su članovi već doneli sa sobom kao gotove zaključke. Na primer, kada članovi sudske porote daju inicijalno mišljenje pre početka diskusije, kasnije u velikoj većini finalnih odluka ponavljaju inicijalno mišljenje većine (Paulus, 2003).

� Neslaganje članova grupe - prirodna težnja članova grupe za jednoglasjem se

navodi kao otežavajuća okolnost za pojavu kreativnosti. Postoji jak uticaj većinskog jezgra i težnja ka koheziji. U grupnim situacijama, jaka potreba za jedinstvenim stavom svih članova grupe sprečava pojavu kreativnih ideja. Članovi kohezivnih grupa sa spremni da prihvate neistinit (Ašovi ogledi) ili rizičan zaključak ukoliko postoji snažna saglasnost između svih. Delovanje većine na manjinu u procesu kreativnih zadataka najčešće je kontraproduktivno, i dovodi do toga da se manjina polarizuje i priklanja većini. Zato neki autori pokušavaju da uvedu „buntovnika“, osobu koja ima zadatak da se suprostavlja dominantnom stavu grupe, koja svojoj kritikom deluje na smanjenje pritiska većine. Istraživači, međutim, nalaze da ima razlike između lažnog i autentičnog buntovnika. Kada je ista osoba svesno igrala ovu ulogu, efekti po kreativnost grupe nisu postojali ili su bili minimalni. Ali, kada su u grupi postojali autentični buntovnici, ova grupa je pokazivala značajno veći stepen kreativnog postignuća (Paulus, 2003).

43. STANJA SVESTI Jedno osnovno i četiri izmenjena stanja svesti Pod osnovnim stanjem svesti u naučnoj literaturi se danas podrazumeva normalno, budno stanje. Na njega se odnosi veći deo introspektivnih istraživanja koja se bave tokom svesti, sadržajem svesti, kvalitetima svesti itd. Osnovno stanje svesti je ono u kome se nalazimo kada smo budni i kada normalno mentalno funkcionišemo. Ono ima više dimenzija na osnovu kojih ga opisujemo: procese, sadržaje, tok, kvalitete, intenzitet itd. Svesno stanje obuhvata više procesa – svest o unutrašnjem i spoljašnjem svetu, svest o onome što nam je u svesti i svest o nama samima kao svesnom biću. Osim normalnog, budnog stanja, opisana su i proučavana četiri izmenjena stanja: snovi, meditacija, hipnoza i izmenjena stanja koja su posledica uticaja psihoaktivnih supstanci.

Svest

Svest je složen, izazovan, subjektivan i do sada nepotpuno istražen fenomen. Objektivne metode istraživanja svesti- kao što su beleženje fizioloških parametara svesnog stanja ili bihejvioralnih komponenti mišljenja nisu se pokazale dovoljnim da bi nauka napravila pozitivan ulaz u ljudsku misao. Fiziološki pristup svesti se podudara sa fiziološkim pristupom snovima – upućuje nas na to da se proces odigrava u ljudskoj psihi. Ali koji je sadržaj procesa, zašto baš na takav način, koji se zakoni tu pojavljuju, koje su karakteristike sadržaja? Odgovori na ova ključna pitanja još uvek se oslanjaju na

108

introspekciju – iskaz subjekta. A iskazu se nekada veruje a nekada ne. U svakom slučaju ima velika ograničenja.

Svest je jedan od prvih objekata ispitivanja u psihologiji od momenta kada se ona odvojila kao samostalna nauka. Prva interesovanja išla su u pravcu pronalaženja i izučavanja elemenata svesnog iskustva – jer se verovalo da je ona tvorevina povezivanja različitih elemenata u svesnu celinu (ovaj cigla-malter model povezuje se Platonovim zakonima asocijacija). Jedan od prvih istraživača svesti bio je Viljem Džejms koji je osnovao laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1872. Osnovni metod istraživača je introspekcija ili posmatranje sopstvenih sadržaja i stanja u toku njihovog odvijanja. Šezdesetih godina dvadesetog veka se pojavljuju istraživanja svesti pomoću hipnoze, meditacije, psihoaktivnih droga ili pomoću drugih namerno izazvanih izmenjenih stanja svesti. Ova istraživanja nisu omiljena medju pozitivno orijetisanim naučnicima – primer Kastaneda – ne zna se da li je lagao, maštao ili iskreno opisivao sadržaj svesti.

Pokušaji davanja definicije svesti obično imaju organičenja – na pr. opisuje se sadržaj svesti a ne proces “zbir svih spoljnih i unutrašnjih stimulusa i dogadjaja kojih smo svesni u nekom datom vremenu”. Svest teče, “tok svesti” je spontana, stalna smena različitih sadržaja. Teško ju je kontrolisati, usmeravati ili koncentrisati. Neki istraživači se bave manipulacijom sa svešću, vežbama za povećanje koncentracije ili pažnje, i slično. Fiziološki pokazatelji svesti nisu jednostavni – ne postoji jedna lokacija koja kada se aktivira, govorimo o svesnom čoveku, već se pre radi o istovremenoj aktivaciji više udaljenih oblasti (Dehaene, Naccache 2001). Najčešći nalazi govore da je pri svesnom opažanju reči, na primer, primećena masivnija aktivnosti levog, prefrontalnog dela mozga, kao i da se moždani zapisi razlikuju kada nešto opažamo svesno kao objekat ili nesvesno (kao mrlju).

Predsvesno i nesvesno

Pojmovi su poreklom iz psihoanalize. Frojd je verovao da je većina mentalnih sadržaja nesvesna, a strukturu svesti poredi sa santom leda u kojoj je najveći deo sadržaja potopljen (nedostupan svesnom), jedan manji deo je blizu ivice svesti, naziva se predsvasno, a mali deo je iznad nivoa vode (praga svesti). Glavno poprište životnih sila, potreba i dinamičkih procesa se odigrava ispod praga svesti. Neki manji broj mentalnih sadržaja može da dospe u fokus svesti jer se nalazi na granici i onda govorimo o predsvesnom sadržaju. Da bi smo do takvih sadržaja došli, potrebno je da se posebno usredsredimo i obratimo na njih pažnju.

Medjutim, veliki broj mentalnih sadržaja – opažaja, oseta, predstava, misli, emocija, motiva itd. ostaje daleko od svesnog poimanja. Tada govorimo o nesvesnim sadržajima. Oni mogu dospeti do svesti samo u izuzetnim situacijama i pod odredjenim uslovima. Na primer, nesvesnih sadržaja postajemo svesni u situacijama u kojima smo u mogućnosti da se izolujemo od realnosti, umirimo i opustimo. Tada telesna relaksacija biva praćena koncetracijom, svesnim stanjem uma. U takvim situacijama se ponekad dogadja da iznenadni snažni i neočekivani mentalni sadržaji nahrupe u svest kao da imaju sopstvenu pokretačku snagu i često izazovu iznenadjenje kod samog subjekta. Slični efekti se ciljano izazivaju u toku hipnotičkog sna, vodjene fantazije ili drugih

109

terapeutskih metoda. Na prvi pogled izgleda kao da su sadržaji došli odnekud spolja, nošeni sopstvenom inercijom i kao da njihova snaga nadilazi i iznenadjuje samog subjekta. Osvešćivanje nesvesnog, njegovo budjenje i dovodjenje u svesno polje jedan je od načina da se ovlada unutrašnjim konfliktima i motivima. Osoba koja uvidja šta se u njoj dogadja, zašto nešto čini ili izbegava, zašto nešto oseća, na putu je ka mentalnom zdravlju. Ona neće više biti rob unutrašnjih vatri (motiva iz ida) nego neko ko razumski prevazilazi nesvesne tenzije.

Svest i pažnja

Postoji jasna veza izmedju svesnosti i pažnje. Aktivnost pažnje se vezuje za aktivnost specifičnih regija u ljudskom mozgu. Osnovne karakteristika pažnje su da je fluidna, selektivna i kratko traje. Fluidna zato što se neprekidno pomera sa sadržaja na sadržaj, selektivna, jer postoji opseg stimulusa koje prima i ostatak polja koje ne prima, relativno kratkotrajna jer ju je teško duži vremenski period držati pod kontrolom.

U zavisnosti od toga šta je u fokusu pažnje zavisi i moguće trajanje pažnje. Ekološki značajniji stimulusi – oni koji imaju veliku važnost - će lakše ući u fokus i duže se u njemu zadržati i obratno. Prosečno trajanje pažnje je različito za različite zadatke.. Kod prostih mentalnih zadataka, pažnja nam pobegne u proseku posle 9 minuta. Kod još jednostavnijeg zadatka, npr, posmatranja ekrana i čekanja da se nešto desi, pažnja će nam pobeći posle 3 minute (vidi vigilance teorije). Složene, izazovne, interesantne aktivnosti mogu nam veoma dugo držati pažnju, čak toliko dugo da ne osetimo glad, žedj ili iscrpljenost dok smo njom obuzeti. Fluktuiranje pažnje bi moralo da bude uzeto u obzir kod organizovanja trajanja nastave ili časa. Uobičajena dužina po kojoj se organizuje nastavni čas (45 min) nas upućuje na pretpostavku da bi sadržaj nastave morao da bude aktivirajući, veoma interesantan i primamljiv, ukoliko očekujemo da se poažnja održi. Pažnju grupe je teže održati nego pažnju pojedinca. Pažnja odrasle osobe je vežbana i zbog toga je dugotrajnija i podleže kontroli više nego šro je to slučaj sa decom. Na osnovu svega toga nazire se preporuka za organizacju i trajanje aktivnosti sa decom – sadašnje trajanje časa je predugo, a posebno je teško podnošljivo mlađoj deci. Izlaz može biti organizovanje raznovrsnih aktivnosti u okviru časa ili skraćenje časa. Isto tako, treba imati na umu da je 45 minuta kontrolisane pažnje sasvim različit zadatak za jednog sedmogodišnjaka i petnaestogodišnjaka.

Iz iskustva vidimo da se početna pažnja sa kojom učenici započnu čas ubrzo pretvori u maštanje, letargiju ili dremež iz koga nas je tako često trzao nastavnički glas: Ne slušaš? Ponovi šta sam poslednje rekao? Istraživanja rađena na Istitutu za psihologiju u Beogradu, pokazuju da su učenici, suočeni sa monotonom nastavom i neprimerenim obrazovnim zahtevima, razvili širok program strategija kojima pobeđuju dosadu na času: pravim se da gledam i klimam glavom a mislim na svoje stvari, pravim se da hvatam teze a crtam i škrabam, gledam u neku tačku i mislim o nečemu, pričam kad me ne čuje, čitam kad me ne vidi, spavam otvorenih očiju i slično (Pešić, J. 2004).

Granice svesti

110

Istraživači koji se bave svešću nisu postigli konsenzus oko toga šta je granica svesti. Dešava se da neka informacija dospe do samog praga svesti ali ne uđe u nju, na primer, prikazana je ekstremno kratko ili vrlo nejasno dok smo bili koncentrisani na nešto drugo. Takva percepcija se zove subliminalna (potpražna) jer je intenzitet došao do apsolutnog praga svesti ali ga nije prešao. Na toj ideji počivaju tehnike sugestije, audio traka koje se slušaju pred spavanje i slično. Istraživanja nedvosmisleno potvrđuju da je uticaj ovakvih poruka na svest nikakav. Na primer, ako bismo gledaocu nakratko trepnuli (oko 5 milisekundi) poruku tipa Pijte koka-kolu, to može da izazove naknadno pojavljivanje ove poruke u svesti, u nekom budućem momentu desiće se da nam bljesne ova poruka, a da nismo sigurni kada i gde smo je videli. Ova potpražna, subliminalna informacija postoji, ali nema takvu snagu kolika joj se pripisivala – naime, neće uticati na to da li ćemo mi postupiti prema poruci. U jednom istraživanju je motivisanim studentima dat audio-program za poboljšanje pamćenja ili povećanje samopoštovanja (Greenwald, 1991 iz Gerow 1997). Ispitanici su podeljeni u četiri grupe - prve dve grupe su dobile odgovarajuće trake, ali druge dve grupe su dobile trake sa pogrešnom nalepnicom – za poboljšanje pamćenja je data traka sa programom za povećanje samopoštovanja i obrnuto. Primećene su slabe pozitivne promene na bazi autosugestije – onaj ko je verovao da radi na samopoštovanju je imao osećaj da je povećao samopoštovanje čak i kada su trake bile namenjene poboljšanju pamćenja, i obratno. U svim grupama je bilo blago povećano i samopoštovanje i pamćenje. Iako je vidljivo da neki uticaj subliminalne informacije postoji, on se ne može posmatrati izvan celine ličnosti jer čovek nije pasvini levak u koji se informacija usipa, nego ima aktivistički odnos prema informacijama oko sebe, bilo da je toga svestan ili ne. Filozofije i religije koje nam dolaze sa istoka se uglavnom bave granicama svesti, izmenama granica i posmatranjima procesa koji se u njoj dogadjaju. Jedan od uslova duhovnog napredovanja u njima, uvek je rad na proširenju svesti, najčešće pomoću tehnika meditacije, fizičkih vežbi, mentalnih vežbi i izmena stava prema sopstvenom telu i duhu. Budući da je svest holistički fenomen, celovit i opšti pojam, ona nam na današnjem stupnju razvoja zapadne nauke, najčešće nije dostupna, nije od interesa i čak se prepoznaje kao ”hipotetički konstrukt”, tj. nešto što pretpostavljamo da postoji ali nemamo konkretnih naučnih ulaza u taj fenomen. I pored takvog stava, granični fenomeni oblasti svesti (hipnoza, trans, religiozni zanos, komatozno stanje, devijacije svesti) ne prestaju da budu najintrigantnja tema pishologije, filozofije i medicine. Stepeni svesti Svest se uobičajeno posmatra kao dihotomna ima – nema funkcija, ili smo svesni ili nismo. Zdravorazumski jezik nalaže da čovek u jednom trenutku života može biti svestan ili bez svesti, a ne može biti ništa izmedju. Većina istraživača, međutim, priznaje da postoje stepeni svesti, možemo biti manje ili više svesni duž nekog kontinuuma svesti, tačnije da svest kao pojam nije jedinstvena stvar.

Uspenski, na primer, pedesetih godina dvadesetog veka, pokušava da napravi spoj izmedju nauke o svesti i tradicionalne medicine, i uvodi ideju da je svest slojevita, verujući da čovek prolazi kroz sledeće faze svesti: san, budno stanje, samosvest i

111

objektivnu svest. On veruje da ljudi u većini slučajeva razvijaju samo prva dva stanja, dok su druga dva stanja proširene svesti i veoma mali broj ljudi ih postiže. Dok je san smatrao potpuno subjektivnim, najnižim stanjem u kome čovek nema kontrolu nad silama sna, budno stanje je smatrao za stepen objektivnijim, jer u njemu možemo da operišemo silama u materijalnom svetu. Ipak, kaže on, ljudi više veruju da su budni, nego što su zaista budni, jer stepen naše budnosti više naliči na dremež sa nedostatkom koncentracije. Dokaz za to je, kaže Uspenski, naša nesposobnost da se sećamo, nepreciznost i rasplinutost pamćenja, koja je proizašla iz nedovoljne budnosti svesti. Treći stepen, samosvest je, prema njemu, stepen suštinskog upoznavanja sebe kao subjekta, potpuno osvešćivanje unutrašnjeg prostora ličnosti, a kod normalnih ljudi u normalnim okolnostima se dešava samo izuzetno, kao bljeskovi koji nastaju u nestaju bez ikakve kontrole. Zbog toga, Uspenski smatra da je zadatak psihologije budućnosti da pomogne čoveku na putu proširenja svesti, a početni korak je ovladavanje i upoznavanje sa ličnim, unutrašnjim psihološkim poljem u svakome od nas. “Moramo shvatiti da psihologija zapravo znači samoproučavanje. To je druga definicija psihologije.” (Ouspensky, P. D. Psihologija moguće evolucija čovečanstva, str. 22). Najviši nivo svesti, objektivna svest, prema autoru, je stepen koji se postiže samo izuzetno, skoro nikad, i u istoriji se vezuje za prosvetljene osobe. “U četvrtom stanju svesti, to jest u stanju objektivne svesti, trebalo bi da znamo punu istinu o svemu: u mogućnosti smo da proučavamo “stvari po sebi”, svet u svom samoubistvu.” (Isto, str. 29). Postoje autori koji idu u radikalnim pravcima u proučavanju svesti, Bela Hamvaš, na primer, pedesetih godina prošlog veka, zastupa ideju da je svesnost u ljudskoj prošlosti bila na višem nivou nego danas, da je čovek tokom evolucije prihvatio orijentaciju svesti “prema dole”, tj. prema materijalnoj, odbacujući duhovnu stvarnost. Posledica toga je sužavanje svesnosti i preokretanje svesti od suštinskog prema nesuštinskom - on veruje, kao i Jung da se put prema proširenoj svesti nalazi kroz vraćanje u podsvesno gde se nalazi rezervoar božanske energije i da je upravo podsvesno mesto gde je moguće proširenje svesti (Hamvaš, B. Hrišćanstvo-sciencia sacra).

Slojevitost svesti u udžbenicima psihologije danas se opisuje kao kontinuum koji bi počinjao predsvesnim sadržajima - onima koji bi mogli da dospevaju u svest u određenim okolnostima, potisnuta sećanja, osećanja, informacije na granici praga i slično. Na suprotnom kraju kontinuuma bi bila vrhunska, čista svest, omiljena tema filozofije i religije, naime stanje vrhunske svesnosti u kojoj čovek postaje mnogostruko svesno biće koje u jednom vremenskom momentu kao da sagledava sve. Neki istraživači predlažu sledeću hijerarhiju svesti: predsvest → svest o spoljnjem svetu → svest o procesima u sebi → svest i o spoljnjem svetu i o procesima u sebi, na vrhu piramide svest o sebi koji sve to opaža.

112

Kao što vidimo, najvišim stepenom svesnosti se smatra svesnost o tome da smo svesni, pa takvim idejama, iako veoma zanimljivim, izlazimo iz polja psihologije u dodirna polja filosofije, religije i graničnih disciplina metafizike. Fiziološki pokazatelji svesti Aktivnosti kore velikog mozga možemo pratiti pomoću finih elektroda koje beleže promene ispod površine lobanje (EEG zapis). Česti talasi male amplitude su karakteristični za budno stanje i pažnju. Oni se premeštaju na različita mesta pod lobanjom. Kada se čovek nalazi u opuštenom stanju, tada se njegovi moždani talasi usporavaju a povećava im se amplituda. To nazivamo alfa talasima. Kada se čovak uznemiri, alfa talasi se gube i pojavljuju se ponovo slabi, česti talasi. Elektro-encefalografski zapis ima mnogostruku upotrebu u psihologiji i medicini, a pomoću njega se mogu registrovati patološke funkcije mozga, kao i promene stepena svesnosti. Potpuni gubitak svesti je karaterisan slabim, retkim i neregularnim moždanim talasima, kao na primer, za vreme komatoznog stanja ili dubokog sna. Fiziološki zapis na današnjem stupnju razvoja instrumenata može da nam ponudi uvid u to u kom se stanju svest nalazi. Ipak, o sadržaju svesti, tome na šta mislimo, na osnovu fizioloških parametara ne možemo ništa saznati. Sadržaj svesti ostaje na nivou introspektivnog iskaza onoga ko nešto doživljava, i verujemo ”na reč” onome koji govori, bez direktnih materijalnih potpora za to. Ukratko, na današnjem stupnju razvoja neuronauke, sadržaj misli nije nešto što se fiziološki može zabeležiti, jer je suviše fina pojava. Krupnije pojave, kao što su postojanje svesne aktivnosti, pažnja i budnost, možemo da registrujemo elektro-encefalografskim zapisom i to je ujedno granica koju nam današnja nauka nudi. 44. I izmenjeno stanje svesti

SNOVI Spavanje i snevanje se smatraju izmenjenim stanjima svesti. Teorije koje pokušavaju da objasne san variraju u svojim polazištima od čisto fizioloških pokušaja (pr. teorija kuršlusa, cerebralne ishemije, pada mišićnog tonusa i slične) do spekulativnih, teorijskih pretpostavki koje ponekad zalaze i u metafiziku, kao što je na primer slučaj sa

O sebi koji opažam O procesima u sebi O procesima u spoljnjem svetu Predsvest

113

Jungovom teorijom. Fiziološke teorije veruju da su san i spavanje spolja merljiva, biološki data stanja u kojima se mozak i ostatak ljudskog organizma na neki način čiste, regenerišu i pripremaju za sledeći period budnosti.

Istorijat interesovanja za snove Prema istorijskim izvorima interes za snove je veoma star – iz vremena Starog Egipta i Mesopotamije sačuvani su zapisi koji sežu do 3000 godina pre naše ere. To su prvi sanovnici. U njima se obrađuje značenje pojedinih simbola sna – šta znače, koje događaje predskazuju, odakle simboli dolaze i slično. Uporedna analiza drevnih sanovnika, tumačenja snova sa početka nove ere, srednjevekovna tumačenja, tradicionalna narodna bajanja, naučna analiza simbola i druga polazišta se kod pitanja značenja simbola slažu oko nekih ključnih stavki. Dobija se slika po kojoj snovi imaju neobično snažnu univerzalnu simboliku kroz različite epohe, društvene grupe, koncepte sveta i načine razumevanja čoveka.

U starom Egiptu snovi su pratili društvenu hijerarhiju, pa je tako san faraona bio direktan izraz boga – poruka je bila od najveće važnosti za čitav narod pa je postojala kategorija eksperata, sveštenika koji su se njime bavili. Hijeratski sanovnik koji datira iz 1100 godine pre n.e. bavi se simbolima koji bi trebalo da običnom čoveku pomognu da razume i tumači svoje snove – sasvim nalik današnjim sanovnicima i sadrži formulu «kada neko u snu vidi..». Knjiga se deli na dva poglavlja: snovi dobrih i snovi zlih ljudi. Takođe se pri tumačenju uzimaju u obzir ličnost snevača, njegove/njene životne prilike, telesni tip, temperament, karakter...

Zanimljiva je ogromna sličnost koju snovi i sanovnici imaju kroz vreme i kulture. Atleta je pred Olimpijske igre 400 god. pre n.e. sanjao da je rodio dve crne devojčice. Tokom igara ga je disk udario, od čega je trajno oslepeo, prema zapisu iz vremena Stare Grčke (Brook, Oxfords Book of Dreams). Iako je ova vrsta tumačenja prognana iz nauke, ona istrajava na nivou mita ili običaja u svakom narodu. Kod slovenskih plemena je, na primer, bilo uobičajeno tumačiti snove kao deo svakodnevne realnosti, što se zadržalo preko određenih rituala čije poreklo više ne možemo da prepoznamo. Na primer, na Bogojavljenje, u januaru, postoji ritual kojim se priziva vidoviti san, pa se u toku sna očekuje odgovor na neko postavljeno pitanje. Prema narodnom verovanju, određeni kalendarski dani su dani kada je granica između donjeg sveta (u Hrišćanstvu preobraćeno u svet mrtvih) i našeg sveta veoma tanka, tada su snovi rečiti. Prednaučna shvatanja sna Veliki broj različitih objašnjenja i razumevanja snova nam je dostupan direkto, ili preko istorijskih izvora, a ponekad i indirektno preko simboličkih značenja rituala, porekla imena i značenja reči i slično. Neke od zajedničkih karakteristika su verovanje u predviđanje u snu, verovanje u poruku sna, verovanje u realitet sna i slično. Prema zapisu antropologa, poglavica jednog plemena je sanjao da je bio u Americi. Po buđenju, on okuplja čitavo pleme, stavlja na glavu američki šešir, i pripoveda o svom putu (Mead). Saplemenici tretiraju san ravnopravno sa realnim iskustvom.

114

Teorije snova Stari Grci su razlikovali bogove koji su zaduženi za proces spavanja (Asklepije) i proces sanjanja (Onir). Teorije spavanja se primarno bave fiziološkim parametrima odmaranja i posebnog telesnog stanja tokom noći, dok su teorije snova isključivo psihološko polje jer se bave sadržajem svesti tokom sna. Najpoznatije teorija snova danas su Frojdova i Jungova, koje se bave istraživanjima načina „rada sna“, tj. obrazovanja sadržaja u snevačevoj psihi. Pored ovih teorija, psihologija poseduje bogato polje istraživanja snevanja kao bio-fiziološkog, evolutivnog, kliničkog ili kongitivnog (saznajnog) procesa. Ove teorije su manje poznate široj javnosti, ali jednako atraktivne i korisne u razumevanju ovog fenomena. Tako kognitivne teorije koje su u usponu, pokazuju da je san ne samo saznajni misaoni proces, nego je to i osnovni i veoma bitan oblik mišljenja bez koga naša memorija ne bi mogla da funkcioniše. Psiholozi pokazuju da se, na primer, u trenutku kada je prva životina počela da sanja, pre 150 miliona godina, mozak životinje znatno smanjio i unapredio, jer je počeo da obavlja kvalitativno novu, složeniju funkciju tokom noći – da obradjuje informacije kroz san. Fiziologija spavanja i snevanja U uobičajenim životnim okolnostima, čoveku je potrebno oko 8 sati spavanja u toku 24-satnog ciklusa. Ljudi se razlikuju između sebe po potrebi za snom, tako da neko mora da spava više od 9 sati, a neko spava vrlo kratko i oseća se odmornim posle toga. Istorijski zapisi govore da je među istorijskim ličnostima, a kasnije i među umetnicima i naučnicima bilo onih koji su spavali neobično kratko – za Teslu se, na primer, govori da je spavao manje od 3 sata tokom noći. Potreba za snom je individualna a takođe zavisi i od uzrasta osobe – dok novorođenčad spava tokom skoro čitavog dnevnog ciklusa, periodi budnosti se sa uzrastom povećavaju. Istorijski eksperiment koji su izveli Ezerinski i Klajtman pokazuje da su potreba za fizičkim odmorom i potreba za snevanjem dve različite komponente noćnog odmora. Oni su dve grupe ispitanika tretirali različito- dok su obe spavale u jednakom trajanju, jedna nije imala REM fazu, pa su se dogodile veoma burne negativne posledice. Dok nam se telo relativno brzo odmori, ciklusi snevanja (REM faze) se periodično pojavljuju tokom cele noći. Lišavanje ljudi snevanja, čak i kada im omogućimo da dovoljno dugo spavaju (bez REM-a) ima nesagledive, snažne štetne posledice po ličnost – dolazi do pada pažnje, poremećaja funkcija mišljenja, poremećaja rezonovanja, deluzija, cepanja svesti, halucinacija i ponekad do trajnih patoloških stanja svesti.

Ritmovi

Istraživači otkrivaju tokom 50-ih godina 20. veka da je čovek multioscilatorni mehanizam i da je san smešten u okvir ciklusa dnevno – noćne smene aktivnosti, nazvan cirkadijalni ritam. U okviru dnevnog, cirkadijalnog ritma koji po istraživačima traje približno 24 časa, smešteni su manji, komponentni ritmovi koji odredjuju mnoge važne funkcije organizma – metaboličke, hormonalne, neuralne itd. Istraživanja izvedena u pećinama pokazuju da bez svetlosti i ostalih pokazatelja doba dana nazvanih zeitgeber-i

115

ovaj ciklus traje nešto duže od 24h a što je navelo ponekog istraživača na pretpostavku da čovek dolazi sa druge planete.

Osnovni ritam po kome čovekova svest osciluje se naziva ultradijalni i traje 90 minuta. Ritam snevanja osciluje po ultradijalnom ritmu na taj način što se u tok jednog spavanja ukomponuje nekoliko manjih ritmova koji zajedno čine jedan noćni ciklus spavanja. Kada se novorodjenče rodi, ultradijalni ritam je dominantan i beba se budi posle kratkih ciklusa spavanja. Sa odrastanjem ovi mini-ritmovi se postepeno prikupljaju u jedan jedinstven noćni ciklus spavanja i ciklus noćnog spavanja je formiran tek oko uzrasta od 1,5 godine (^ovek i ritam, S. ^izmić).

Noćni ciklus spavanja može se podeliti na period fizičkog oporavka organizma i period snevanja. EEG zapis, posmatranje slabih električnih promena ispod površine lobanje, pokazuje da se spavanje odlikuje karakterističnim promenama u vremenu. Na početku je kratak ciklus padanja u san kada se telo opušta, svest se postepeno gubi, disanje se usporava, misli postaju nejasne. Posle ove prve faze počinje faza fizičkog oporavka organizma koja je praćena postepenim usporavanjem moždane aktivnost. Posle četiri stadijuma tonjenja u spavanje, javlja se nadublji san nazvan delta fazom. Telo se tada nalazi u najvećoj opuštenosti, metabolički procesi u ogranizmu se usporavaju a moždana aktivnost pada na svoj minimum – nekoliko impulsa male amplitude u sekundi. Fiziolozi su skloni da ovu fazu sna nazovi #mala smrt# zbog stanja oganizma koje gotovo liči na komatozno, tj. na odsustvo svesti i moždanih funkcija. Posle ovog perioda spavanja, počinju na zapisu da se primećuje aktivacija, pojava talasa visoke frekvence, takozvanih vretena koji označavaju da se dogadja moždana aktivnost.

Pojava vretena najavljuje prelazak organizma na poseban oblik spavanja – snevanje ili sanjanje koje je praćeno brzim očnim pokretima i nazvano REM (rapid eye movement). Čovek koji je probudjen tokom ove faze izveštava da je upravo sanjao i u stanju je da ispriča san. Pored brzih očnih pokreta fazu snevanja prate i mnogi drugi fiziološki pokazatelji: pojava opuštanja mišića grla, ubrzanje pulsa, porast krvnog pritiska, opuštanje muskulature itd. Na nivou EEG zapisa vidimo da je stanje snevanja veoma blisko budnom stanju svesti i zato se snevanje naziva posebnim stanjem svesti iako snevač nije budan.

Istraživanja pokazuju da je upravo vreme provedeno u REM fazi odgovorno za naše dobro funkcionisanje i osećaj odmornosti sledećeg dana.

Ljudi se razlikuju između sebe po tome koliko vremena provode spavajući. Istraživanja pokazuju da ljudi koji imaju veću potrebu za snom su nervozniji, zabrinutiji, skloni umetnosti, kreativniji i nekomformisti. Ljudi koji kraće spavaju su energični i ekstrovertni ( Hartman, 1973).

Poremećaji spavanja Zbog svoje fundamentalne važnosti za kompletno funkcionisanje čoveka (fiziološko kao i psihološko), subjektivni osećaj i objektivni status sna su veoma osetljivi na sve uticaje na koje i ličnost u celini. Sve što je za nas fizički i psihološki značajno ima prilike da se odrazi i u sadržaju i kvalitetu spavanja i sna. U literaturi koja se bavi ovom temom videćemo da se spavanje i snevanje tretiraju kao isti fenomen, tj. uopšte se ne prepoznaje razlika između njih. Međutim, poremećaji fiziologije spavanja i poremećaj snevanja se različito odražavaju na čoveka.

116

a. Nesanica (insomnia)

Fiziološka definicija nesanice i zdravo-razumska se razlikuju. U svakodnevnom značenju, nesanica je nesposobnost da se zaspi - čovek koji od toga pati biva umoran, legne u krevet i ne može da zaspi. Medjutim, istraživanja pokazuju da veoma veliki broj ljudi ima problema sa nesanicom (po nekim autorima čak 80% čovečanstva) koja se iskazuje u drugom obliku – oni naime spavaju, i to vremenski dovoljno dugo. Međutim, ujutru ustaju umorni, nenaspavani i subjektivno skoro u istom stanju kao što su bili prethodne večeri. To je fiziološka nesanica koja se iskazuje nedovoljnim vremenom provedenim u REM fazi. U slučaju u kome čovek ne može da zaspi, najčešće se radi o nagomilanoj tenziji (motornoj ili psihičkoj) i metode opuštanja ili rituali pre spavanja su tu od velike pomoći. Cilj ovih postupaka je da se osoba oslobodi svakodnevih opterećujućih misli i fizičke napetosti čime se omogućava opuštanje, pad tonusa mišića, pad telesne temperature i ulazak u prve faze sna. Nesanica može da bude izazvana mnogim drugim faktorima, opterećenjem, nagomilanim negativnim emocijama, konzumiranjem psihoaktivnih supstanci, fiziološkim promenama organizma, poremećajima hormonalne ravnoteže, starošću itd. Kada se govori o problemu spavanja, najčešće se radi o tome da iz nekog razloga nismo mogli da prodjemo kroz neophodnu količinu REM ciklusa u toku noći. U standardnom noćnom odmoru od 8 sati, REM faza bi trebalo da se pojavi oko 4 – 5 puta i da čovek u njoj provede oko 20 – 45 minuta. Ukoliko smo na primer, konzumirali šoljicu kafe pred spavanje, istraživanja pokazuju da će to pomeriti pojavu prve REM faze na kasniji deo noći. Znači, sanjaćemo isto kao i bez kafe ali je pojava prvog snevanja vremenski pomerena. Uticaj psihoaktivnih supstanci je znatno jači tako da neke od njih znatno otežavaju pojavu REM-a. Iz istog razloga nije preporučljivo medikamentima rešavati problem nesanice – oni nas samo opijaju, umiruju periferiju organizma, telo provede mnogo vremena u snu bez snova, bez REM faza. Isključivi krivac za nesanicu kao i za osećaj odmornosti tokom sutrašnjeg dana, kako govori fiziologija je vreme provedeno u REM ciklusu. Ljudi koji su u stanju depresije, na primer, pokazuju da se REM period pojavljuje mnogo ranije nego kod ne-depresivnih, da je broj pokreta očiju mnogo veći, a sadržaj snova se bavi događajima iz prošlosti mnogo češće nego kod “normalnih” snevača (iz Zimbardo, 1995). Istraživači beleže da većina populacije ljudi smatra da nema dovoljno vremena za spavanje (prosečno nedostaje sat I po), pate više žene nego muškarci, I to 1,5 put više starijih nego mlađih. Pilule za spavanje pomažu samo u prvoj fazi, kasnije je potrebna sve veća I veća doza, a kada se prekine, problem postaje mnogo veći nego što je bio pre uzimanja pilula (Gerow, 1997) Ljudski organizam poseduje veliku plastičnost i prilagodljivost tako da kod premora ili premalog broja REM faza u toku jedne noći sledi povećan broj REM faza tokom sledećih noći kojim se nadoknadjuje izazvan gubitak. Takodje, kod teškoća pri ulasku u san, REM faze se pomeraju na drugi deo noći tako da osoba koja kasno zaspi ili teško zaspi to nadoknadi snovima pred jutro. Pored nesanice, postoje poremećaji spavanja kao što su hodanje u snu (u narodu mesečarenje), govor u snu, noćni strahovi, noćne more, narkolepsija (nekontrolisano padanje u san), noćna apneja (zastoj u disanju) i mnoge druge.

117

b. Mesečarenje (somnabulizam) Ova vrsta poremećaja sna je intrigantna i često opisivana u literaturi i kinematografiji, a jedan od razloga je što je somnabulizam upadljiv – čoveka koji nesvestan govori, hoda ili čini besmislene stvari je lako uočiti. Kod uobičajene situacije, dok čovek spava, bilo da sanja u tom trenutku ili ne, njegov motorički izlaz – mišići, pokreti, govor – je blokiran, a sadržaj svesti se odvija na unutrašnjem planu. U somnabulizmu se iz različitih razloga ovaj motorički izlaz aktivira, pa tada čovek čini najrazličitije stvari, ponekad vrlo složene i otvorenih očiju, a da toga uopšte nije svestan, na primer, govori. ponekad čak odgovara na pitanja, hoda, operiše kućnim apatima, presvlači se… Jedna od karakteristika mesečarenja je da se osoba sutradan ni najmanje ne seća onoga što je radila, pa je u stanju i da se uvredi i svađa, tvrdeći da se to nije odigralo. Osobe koje govore u snu su ponekad u stanju da svoj govor izvode u obliku dijaloga – sačekaju da neko nešto izgovori, a zatim one kao da odgovaraju. Ovakva verbalna produkcija iako na prvi pogled deluje svesno, je ipak nesvesna i proizilazi iz unutrašnjih sadržaja a ne iz realne situacije. Istraživanja na deci pokazuju da je somnabulizam pod uticajem naslednog faktora, da postoji tendencija u porodici nekoga od roditelja, kao i da se pojačava kada osoba trpi psihološki pritisak u realnosti – povećani zahtevi za uspehom, stresne situacije i slično. c. Narkolepsija Ovaj, veoma redak poremećaj se iskazuje kroz iznenadni i neodoljivi napad spavanja u toku dnevnog ciklusa kada bi trebalo da budemo budni. Uzroci mogu biti različiti – fizička bolest, dugotrajna izloženost monotnim stimulusima, snažno uzbuđenje, delovanje psihoaktivnih umirujućih sredstava i slično.

Pojava iznenadne neodoljive sanjivosti je prateća i kod penjanja na velike visine (visinska bolest) kada je snabdevanje centralnog nervnog sistema kiseonikom otežano. Čovek pokušava iznenadnim zevanjem da nadoknadi manjak kiseonika a ukoliko se vazdušni pritisak i dalje smanjuje, dolazi do sve jače pospanosti a zatim i do padanja u san. Ovaj san je, međutim, više besvesno stanje izazvano smanjenom količinom kiseonika nego što je pravi san.

Zamor i dremež proizilaze iz lošeg kvaliteta sna ili nedovoljno vremena provedenog u spavanju. Na rpiemr, osobe koje su hronično neispavane jer im posao počinje rano ujutru, sa lakoćom će zaspati usred buke ili gužve u gradskom prevozu i probudiće se tačno u momentu kada treba. Oko 4-5% ljudi pati od neispavanosti. Poremećaji sadržaja sna Ova grupa poremećaja se odnosi na sadržaj sna a ne na fiziološke preduslove spavanja. U izvesnim životnim situacijama se može javiti kod svih ljudi a takođe se javlja i kod psiholoških poremećaja. a. Noćne more Noćna mora je vrsta snova koja ima izrazito negativne emocije u svom scenariju. Po poravilu, kako navode istraživači, sadržaj more teži da se ponavlja kod iste osobe.

118

Neki od najčešćih sadržaja noćnih mora su: snovi o padanju i propadanju, snovi o gubljenju delova tela ili komadanju, snovi o proganjanju i paničnom bežanju, snovi o paralizi (bežimo, ali kao da smo nepokretni ili vičemo ali ne izlazi glas), snovi u kojima mi napadamo nekoga i slično (Kelerman). Svaka individua u nekom periodu svog života može imati noćne more i to takve da je njihov sadržaj karakterističan baš za tu osobu – na primer, ljudi često opisuju snove u kojima nisu mogli da se probude iako su budni, u kojima su im ispadali zubi, u kojima im se neprekidno pojavljivala ista slika itd. Mora nas obuzima nekom snažnom negativnom emocijom (obično je to strah, nelagodnost, užas, tuga, očaj i islično) i često dovodi do buđenja. Za razliku od težih poremećaja snevanja, momenat buđenja je istovremeno i momenat otrežnjenja – osoba postaje svesna da je sve bilo “igra nestvarnog unutrašnjeg teatra” i u budnom stanju se seća događaja iz sna. Treba napomenuti da pojava noćnih mora kod ljudi nije nužno znak mentalne poremećenosti – istraživanja pokazuju da svi ispitanici koji su u stanju da pamte snove u određenim periodima svog života pate od mora. Pojava mora se povećava kod izloženosti stresu, pri fizičkoj bolesti, u post traumatskom stresnom sindromu kao posledica realnih i teških životnih iskustava, u periodima života kada se osoba nalazi u dubokim dilemama, pod opterećenjem itd. b. Noćni strah i noćni teror Noćni strah je pojava da osoba koja se budi iz noćne more ne može izvesno vreme da ovlada svojom emocijom iz sna. San kao da nastavlja da utiče na budno stanje i posle buđenja. Sadržaj sna se produžava i postoji teškoća sa buđenjem – osoba se brani, pokušava da pobegne, plače ili viče još neko vreme posle buđenja. Smiruje se tek postepeno i potrebno je izvesno vreme da shvati da je to bio san. Ovaj oblik poremećaja snevanja može imati i ekstremnu formu – jedan ratni veteran je oslobođen otpužbe za ubistvo svoje žene u toku noći jer je imao seriju izrazitih noćnih terora u kojima je sanjao sebe kao žrtvu napada. U nesvesnom stanju, misleći da se brani od napadača, ubio je sopstvenu ženu. Poremećaji snevanja imaju različite oblike ali o poremećaju u pravom smislu reči memo govoriti tek kada sadržaji iz sna počnu da negativno utiču na naše budno stanje, na naše normalno svakodnevno iskustvo. ISTRAŽIVANJA SNOVA Pamćenje snova Svi ljudi prolaze kroz REM faze. Neki ljudi sasvim dobro pamte snove a neki ljudi tvrde da nikad nisu sanjali. Naravno, ovo nije tačno jer psihološka istraživanja pokazuju da već sasvim malo lišavanje subjekata od snevanja (Ezerinski i Klajtman, 1950) može da izazove katastrofalne psihičke posledice. Snovi se dešavaju ali se teško pamte ili se uopšte ne pamte. Mnoga istraživanja pokušavaju da ustanove u čemu je razlika izmedju onih koji pamte i onih koje ne pamte snove pa tako neka od njih pokazuju da ekstrovertirane osobe, življi temperamenti ne pamte snove dok introvertirane osobe, estetski orijetisane osobe, osobe sklone introspekciji lakše pamte snove. Isto tako, pamćenje snova se javlja u ekstremnom obliku kod psihotičnih bolesnika, ali i samo vezbanje običnih ljudi u observaciji i vodjenju dnevnika rezultira u boljem pamćenju

119

snova. Mora se reći da su nalazi na ovu temu zasada nesaglasni tako da pravog odgovora još nema.

Lucidni snovi

«San me vara na drvenoj grani, traži cveće, a na mene sleće...»

Dušan Radović Obično, snovi imaju veliku snagu pa je snevač u toku sna potpuno obuzet

doživljajem i nema nikakvu distancu u odnosu na njega. Sadržaj sna je doživljen kao apsolutna realnost. Lucidni snovi su snovi u kojima snevač uspeva da očuva svest o tome da sanja. U momentu sna, razvija se i posmatračka uloga snevača, pa on zna da sanja a istovremeno je unet u događaje sna. Vežbom snevača može se postići i kontrola sadržaja sna kao i uticaj na sadržaj. Snevač tada može svesno da vodi san prema željenom ishodu ili da preuređuje događaje sna prema sopstvenim potrebama. Lucidni snevači su dragocen izvor istraživanja sadržaja sna jer mogu da daju informacije o slici sna, čulnim utiscima, likovima sna i slično bolje nego što se to oubičajeno radi. Neki istraživači (LaBerge, 1990) treniraju subjekte tako da kada se pojavi REM stanje, uključuju crvenu lampicu. Pomoću ove lampice subjekat biva upozoren da počinje san i tada ulazi u sadržaj sna iz pozicije posmatrača i subjekta istovremeno. Istraživači uglavnom veruju da je razvijanje kontrole sna pozitivnog uticaja na mentalno stanje, mada ima i suprotnih mišljenja. Neki istražvači koriste lucidnu metodu da bi došli do dragocenih podataka o snu iz prve ruke, jedan snevač unapred zadaje matematičke zadatke za likove koji će u snu pojaviti. Kada se likovi pojave, on ima zadaje zadatke i ustanovljuje da likovi mogu raltivno samostalno da rešavaju lakše algebarske zadatke ali ne mogu teže ili one za koje je potrebno složeno računanje (xx). Preporuke za čitanje: Sigmund Frojd: Tumačenje snova Sigmund Frojd: Uvod u psihoanalizu K. G. Jung: Čovek i njegovi simboli Erih From: Zaboravljeni jezik Pongratz, Santner: Carstvo snova

120

45. II izmenjeno stanje svesti Meditacija Meditacija je svesno, voljno izazvano izmenjeno stanje svesti koje se po svojim objektivnim (EEG zapis) i subjektivnim karakteristikama razlikuje i od budnog stanja i od stanja snevanja. Raznovrsne metode koje nas uče meditaciji zahtevaju fokusiranje svesti na neki – obično unapred zadat - objekat, sliku, reč, zvuk. Povišena pažnja, fizička opuštenost, koncentracija na samo jedan, uzak objekat svesti, uvodi nas u meditativno stanje. Meditativni doživljaj se opisuje kao relaksirana svesnost, slabija telesna aktivnost, smanjena samosvest i doživljaj ega, a povećana opšta svest. Subjekti koji praktikuju meditaciju, nalaze se u stanju opuštenosti i svesne koncentracije. Mišići su maksimalno opušteni, disanje je sporo i malo produbljeno, unos kiseonika manji, srčani puls smanjen, na unutrašnjem planu se sadržaj svesti opisuje kao prazna svest koja se izmešta izvan subjekta. Jasan fiziološki pokazatelj meditativnog stanja se opisuje kao poseban moždani ritam – alfa ritam (regularan ritam od 10 oscilacija u sekundi). Po svojim doživljajnim sadržajima meditativno stanje svesti pokazuje različite čulne efekte kod različitih ljudi – osećaj lebdenja, osećaj tonjenja, vizuelni oset svetlosti, kinetičke osećaje u ekstremitetima, osećaj topline, osećaj hlađenja, gubljenje osećaja iz tela, slabe ili jače slušne osete, osećaj vučenja ili čupanja, osećaj naduvavanja tela i mnoge druge. Takođe, ovo stanje dovodi do psiholoških doživljaja koji se različito opisuju - kao maksimalno opuštanje, oslobađanje, povećana svest, utapanje u ništa, izlazak van vremena i prostora, blagost, milina, više znanje i drugi, verbalno neopisivi kvaliteti. Meditativno stanje nije jednostavan doživljaj koji je karakterističan za pojedinu ličnost već ispitanici govore o procesnoj promeni kod čoveka koji meditira. Tokom vremena, sadržaji meditativne svesti se menjaju, mogu biti prijatni ali i veoma neprijatni i preteći, tako da se uvođenje u stanje meditacije obično odvija uz nekoga ko je iskusniji i ko igra ulogu vodiča kroz proces. Naročitu sklonost prema meditiranju nalazimo u azijskim religioznim konceptima koji ovo stanje vide kao jedan od oblika kroz koji se duša pročišćava, razrešava od vezanosti za materijalno i podiže u višu duhovnu ravan. Ovo posebno stanje svesti je zbog svojih psiholoških efekata blisko sa religioznim doživljajima i sve poznate religije ga koriste na različite načine kao oblik duhovnog učenja. Hrišćanstvo će svoje duhovne učenike uvoditi u učenje kroz opuštanje, usamljivanje, savladavanje telesnih zahteva i ponavljanje molitvi – a što su sve uvodne operacije za meditativno stanje. Danas postoji tendencija da se meditaciji pripisuju metafizička, nejasna, mistifikovana dejstva na ličnost u celini. Svaka od posebnih religija svojata pravo na pristup Bogu i božanskom i to najčešće baš kroz meditativno stanje svesti, nazivajuća ga različitim imenima. Pojava promene ličnosti pod uticajem meditacije je nedvosmisleno potvrđena ali su efekti merljivi i konkretni – na primer, pacijenti koji pate od anksioznosti, nespecifičnih glavobolja i visokog krvnog pritiska postižu značajno poboljšanje fizičkog stanja kroz meditaciju (Shapiro, Gilber, 1978). Ljudi kod kojih se pojavio dugotrajan neurotičan strah pokazuju značajna poboljšanja posle 6 nedelja meditacije (Raskin, Bali, Peek, 1980).

Za razliku od ovakvih nalaza, druge grupe istraživača ne nalaze jasne pozitivne promene na subjektima, na primer, u sposobnosti ovladavanja stresom (Holmes, 1984 iz

121

Gerow, 1997). Pokazalo se da su meditirajući subjekti podložniji stresu nego oni koji ne meditiraju. Može se, naravno, postaviti prigovor i jednoj i drugoj strani u vezi sa početnim namerama istraživača, kao i čistoćom istraživačkih postupaka.

Razumno je pretpostaviti da će buduća istraživanja svesti morati da uzmu u obzir meditativno stanje kao izvor saznanja o čoveku i njegovom mentalnom sklopu. Ne samo zbog merljivih fizioloških i psiholoških efekata, nego i zbog opšteg značaja koji tema ima. Ali će se to morati učiniti na nov, demistifikovan i sistematičan način. To će pomoći da se svest kao objekat proučavanja oslobodi bremena podrazumevanih istina i uvede u polje jasno artikulisanih pojmova i termina.

46. III izmenjeno stanje svesti Hipnoza Kao fenomen je opisana veoma davno. Vodi se diskusija o tome da li spada u posebno stanje svesti. Poznato je da se tokom hipnotičkog transa ljudi mogu ponašati na neočekivane načine i pokazivati drugačije mogućnosti nego u normalnom, budnom stanju. Hipnoza je stanje krajnje sugestibilnosti kada osoba postaje veoma podložna sugestijama hipnotizera (Kreč, Kračfild, 1973). Iako ovo stanje nije obeleženo posebnim encefalografskim zapisima, tj. nema karakteristični sklop moždanih talasa, ovo izmenjeno stanje svesti je obeleženo posebnom sposobnošću koju neki ljudi imaju da u odgovoru na sugestije hipnotizera izmene svoju percepciju, pamćenje, motivaciju, osetljivost i samo-kontrolu. Istraživanja pokazuju da hipnotičko stanje nije stanje budne autosugestije kao ni podložnosti sugestiji, nego da spada u posebna stanja. Osobine hipnotičkog stanja su: povećanje sugestibilnosti, fokusiranje pažnje, naglašeno korišćenje mašte, nesposobnost ili nespremnost da se reaguje lično i direktno prihvatanje distorzije (izmene) realnosti (Gerow, 1997). Najznačajnije ime u proučavanju hipnoze i njeno uvođenje u oblast (ili graničnu oblast) nauke je Mesmer, koji je svoja proučavanja hipnotičkog transa i njegovog dejstva na ličnost započeo u drugoj polovini 18. veka. On je verovao, slično tradicionalnoj medicini našeg vremena, da je ljudsko biće zapravo polje sila (on je imao u vidu magnetne sile) koje se nalaze u određenoj ravnoteži. Bolest, fizička ili mentalna je poremećaj ravnoteže životnih sila pa je na lekaru zadatak da čoveka povrati u stanje ravnoteže. Svoje lečenje je zasnivao na dejstvu magnetnih sila (ponekad i odaslanih preko ljudskih ruku) koje dovode do ponovnog balansa. Dejstvo jednostavnog prevlačenja rukama ili slabim magnetima iznad ljudi koji opušteno leže je izazivalo izmenu njihovog psihičkog stanja i ulazak u hipnotičko stanje svesti. Mesmer je svoja istraživanja animalnog magnetizma postepeno sve više sa naučnog prevodio u parapsihološki metod, dodajući scenske elemente, veliki broj ljudi u publici, prateće vizuelne efekte. Posledice toga su bile gorke po njega. Naučna javnost njegovog vremena, istražna komisija na čelu sa Bendžaminom Franklinom, proglasila je Mesmera varalicom a njegova istraživanja zabranjenim. Zabranjen i obeležen, Mesmer odustaje od daljih istraživanja. Ali se istraživanje i upotreba hipnoze nije time okončala.

122

U devetnaestom veku, u vreme kada su prirodne nauke beležile uspon, hiponiza je važila za legitimnu naučnu metodu, korišćenu u medicini. Osobine i sposobnosti koje je pokazivala osoba u hipnotizovanom stanju, često su veoma odudarale od onog u budnom. Istraživači u devetnaestom veku pomoću hipnoze žele da otkriju stariji i opštiji mehanizam za koji veruju da leži u osnovi ljudske svesti. Ispitaniku kome je onemogućeno da gleda (prostorija u potpunom mraku) su donošeni predmeti različitih boja i sugerisano da će videti vrhovima prstiju. Pokazalo se da su subjekti mogli da tačno razvrstavaju uzice po bojama, ”gledajući” vrhovima prstiju, čak da su mogli da od grupe ponudjenih fotografija izdvoje jednu na kojoj je lice deteta. Istraživači ne mogu da objasne ove fenomene, ali uvidjaju da zadaci ovog tipa umaraju subjekte više nego drugi, i da se ”gledanje” vrhovima prstiju odigravalo tako što je subjekt okretao fotografiju naopako i prelazio prstima preko kontura (Myers, 2001). U dvadesetom veku se interes za hipnozu menjao od radoznalosti i umerenog korišćenja do napuštanja ideje da ona uopšte i postoji. U svom proučavanju svesti, podsvesti i metoda lečenja psihičkih oboljenja, Frojd je koristio hipnozu. Hipnotički san omogućava u tom smislu, prolaz do nesvesnog i pristup onim osećanjima, potrebama, uspomenama, mislima i motivima koji nisu dostupni budnoj svesti koja je pod kontrolom cenzora. U ranijim fazama rada sa neurotičnim pacijentima Frojd je pomoću hipnoze stupao u dodir sa podsvešću hipnotisanog. U kasnijim razvojnim fazama, Frojd je skoro napustio hipnozu kao metodu ali se ona i danas u umerenom stepenu koristi kao pomoćno terapijsko sredstvo. Hipnotička indukcija je pojava da određenim koracima možemo da uvedemo ljude u hipnotički san. Načini na koje hipnotizer uvodi nekoga u stanje hipnoze se veoma razlikuju – u crtanim filmovima se redovno predstavlja kao elipsa koja se okreće – a varijacije su neograničene. Hipnotička indukcija podrazumeva fizičko opuštanje, usmeravanje pažnje, smanjivanje osetljivosti na realnost i uvođenje subjekta u imaginativnu dimenziju.

Hipnotička sugestija se odnosi na dejstvo hipnotizera na subjekta. Subjekat ulazi u stanje povišene osetljivosti na sugestiju koje je praćeno sužavanjem svesti i povišenom pažnjom usmerenom na hipnotizera. Kako istraživanja strukture ličnosti pokazuju, nije samo osobina ličnosti nazvana sugestibilnost odgovorna za spremnost ili nespremnost subjekta da uđe u hipnostičko stanje – postoje tu drugi faktori koji se ne mogu jednostavno objasniti crtama ličnosti. Spremnost da budemo hipnotisani ili ne je relativno stabilna osobina ličnosti ali ona nije svodiva na druge osobine ličnosti nego kao da ima izvesnu samostalnost. Ako smo bili podložni ulasku u hipnozu kao deca, bićemo to i kao odrasli a svoj vrhunac ova spremnost ima oko 12-te godine života. Posle toga blago opada dok se ne zaustavi na nekom nivou.

Post-hipnotička sugestija je pojava da sugestija (uputstvo, naredba, predlog) data

subjektu tokom hipnotičkog stanja, deluje i posle prestanka tog stanja. Osoba koja je pre hipnotičke sugestije pokazivala neko karakteristično ponašanje, pod uticajem post-hipnotičke sugestije može da ga drastično promeni. Ovo preneseno dejstvo hipnotičkog sna na budno stanje je bio razlog da se hipnoza smatra jednim od osnovnih i

123

najefikasnijih metoda lečenja mentalnih oboljenja u devetnaestom i na početku dvadesetog veka. Pacijent koji pati od neke vidljive neurotične tegobe, na primer, histerične oduzetosti ruku, biva podvrgnut hipnozi. Hipnotizer mu sugeriše da će posle buđenja osećati i pokretati svoje ruke i naravno, tako i biva. Osoba se smatra izlečenom (čak je možda tačniji termin – isceljenom) i time se smatra da je neurotični problem zauvek rešen. Nažalost, kako se to ubrzo pokazalo, dejstvo post-hipnotičke sugestije je ograničeno, pa se nakon nekog vremena vraćao bilo isti simptom, bilo sličan simptom u drugom obliku. Kao da je izvor neuroze ostao nedrnut dok smo menjali samo način ispoljavanja.

Ova činjenica je povela Frojda prema napuštanju hipnoze kao metode lečenja i prema otkrivanju podsvesnog dela ličnosti, njegove snage i uticaja na svestan deo. Tamo su locirani neurotični konflikti pa se zbog toga tamo nalazi i ključ njihovog razrešenja, a hipnotički uticaj na simptom nije isto što i izlečenje.

Pitanje koje interesuje mnoge ljude je do koje mere je subjekt sugestibilan, tj. koliko daleko može hipnotizer da ide u svojim zahtevima i da podčinjava subjekta svojoj volji. Odgovor koji je dobijen potvrđuje da je u hipnotičkom stanju svesti više reč o odnosu između hipnotisanog i onoga koji hipnotiše, nego što se to vidi na prvi pogled. Hipnotisani pristaje da bude hipnotisan (nisko sugestibilni ljudi ne mogu uopšte da budu hipnotisani) i pristaje na sugestije ali samo do one mere dok se one ne sukobe sa njegovim ličnim moralom ili sistemom vrednosti. I u najdubljem snu, pokuša li hipnotizer nešto što se osobi ne sviđa, ona se odmah budi iz sna i komentariše njegovo ponašanje. Iz toga se vidi da hipnotička sugestija tipa – ubij, ukradi, podvali, učini nešto glupo, banalno, ili kupi ovaj proizvod – uopšte nemaju dejstva ukoliko nisu u skladu sa našim moralom.

Podložnost sugestiji je spremnost osobe da uđe u hipnotičko stanje. Postoje velike individualne razlike po ovoj osobini a osobina se pokazala stabilnom kroz vreme. Jedna studija praćenja koja je trajala 10 godina, je pokazala da osobe zadržavaju podložnost hipnozi kao stabilnu osobinu ličnosti. Najveći broj ljudi (istraživano na studentima), oko 40% nije podložno hipnozi ni pod kojim uslovima. dok je oko 10% visoko podložno hipnozi, dok se većina ljudi nalazi između ova dva ekstrema – moguće ih je hipnotisati ali pod određenim uslovima. Posmatrano na osnovu uzrasta, najveća podložnost je u ranoj adolescenciji a kasnije opada. Najveće sličnosti između ljudi po ovoj osobini postoje kod jednojajčanih blizanaca, što ukazuje na izvesnu genetsku zasnovanost ove osobine. Podložnost hipnotičkoj sugestiji nije povezana ni sa jednom poznatom osobinom ličnosti – istraživanja pokazuju da to nije konformizam, niti preterana poverljivost prema ljudima. Istraživači potvrđuju da je sugestibilnost relativno stabilna osobina – sugestibilne osobe češće sede u desnom delu učionice nego u levom. Neki istraživači se zato bave idejom da je kod njih korišćenje desne hemisfere mozga češće nego kod nesugestibilnih ispitanika (Carlson, 1990).

Hipnozi su podložniji ljudi koji su kao deca bili kažnjavani, ljubitelji književnosti, oni koji redovno trče i glumci (Gerow, 1997) a što se tumači povišenom spremnošću da se mašta i odvoji od realnosti. Tokom hipnotičkog transa smo u stanju da uradimo neočekivane stvari ali ipak u skaldu sa našom ličnošću – ništa sramno ili glupo nećemo uraditi ako i inače nismo na to spremni.

124

Hipnoza danas Dalja sudbina hipnoze je išla prema pokušajima da se ona nekako korisno

upotrebi. Na primer, svedoci nekog kriminalnog događaja koji ne mogu da se sete svih detalja događaja, podvrgavaju se hipnozi. Pokazalo se da pojedini subjekti veoma tačno opisuju događaj (povišena percepcija) pa je moguće rekonstruisati broj tablice vozila, broj karte koju je otmičar pokazao i slično, što je mnogo puta dovelo do uspešnog hapšenja. Međutim, neki subjekti «retuširaju» događaj dodajući im svoja očekivanja, dramatiku, slike događaja koji se nisu odigrali – kao da maštaju na temu događaja i njihovo hipnotičko svedočenje je neupotrebljivo. Ovo se događa zbog toga što u stanju hipnoze granica između spoljašnjih događaja i unutrašnje, psihičke realnosti nije oštra kao pri budnom, svesnom stanju. Istraživanja pokazuju da je broj onih koji mogu precizno i verno da prikažu događaj manji od broja onih koji maštaju i dodaju svoje elemente, pa se metoda hipnoze u rekonstrukciji događaja koristi samo izuzetno kao pomoćno sredstvo.

Redukcija bola je jedno od najkorisnijih dejstava hipnoze. Zubari koji uspeju da malo dete uvuku u priču i vode je na zanimljiv način, neće morati da koriste anesteziju. Dečija svedočenja potvrđuju da ona uopšte ne osećaj bol i strah u toj situaciji. Pacijenti koji pate od kancera se mogu obučiti u kontroli bola – istraživanja pokazuju da se bol ne može ukinuti ali se osećaj bola redukuje na polovinu. Jedno istraživanje proverava efekte tri uticaja – ubedljiva instrukcija, placebo pilula i hipnoza. Ubedljiva instrukcija je davanje relevantnih i korisnih informacija o tome šta treba da učinimo u slučaju osećanja jakog bola. Placebo efekat podrazumeva da smo ispitanike ubedili da ćemo im dati koristan medikament, a posle toga im se daje supstanca koja ne izaziva nikakav efekat – najčešće je to fiziološki rastvor, tj. obična destilisana voda. Rezultati pokazuju da je učinak instrukcije u smanjenju bola najslabiji, učinak placebo pilule (zapravo – autosugestije da će nam biti bolje) nešto veći, a učinak hipnoze najveći ali samo kod subjekata koji su podložni hipnozi. Druga istraživanja pokazuju da pod hipnozom, iako smo nesvesni bola, postoji jedan deo ličnosti (eksperimentator ga naziva «skriveni posmatrač») koji ostaje svestan bola i može da precizira mesto i intenzitet bola čak i ako ga izbacimo iz svesnog dela uma (iz Zimbardo, 1995). Tako ruka uronjena u led, a koja realno boli, ne biva primećena kod hipnotisanog ispitanika. Kada mu se da prilika da drugom rukom pokaže stepen bola, on pokazuje realan stepen bola iako govori i ponaša se kao da ga ne boli.

Ukratko, hipnoza se pokazala korisnom kod redukcije bola kao i tokom terapije. Ona nije pouzdana kod pojačavanja memorije i kod evociranja svedočenja – naknadne provere pokazuju da se kod sugestivnog pojačavanja memorije, pored stvarnih uspomena pojačavaju i drugi, izmišljeni sadržaji i iskrivljene uspomene (Carlson, 1990).

47. IV izmenjeno stanje svesti Psihoaktivne droge U širem smislu svaka materija u organizmu izaziva psihičke promene

U širem smislu posmatrano, svaka supstanca koju unosimo u organizam a koja izaziva efekat na naše psihofizičko stanje, može se nazvati psihoaktivnom supstancom. Tako možemo reći i da hrana i tečnost koje dospevaju u naš organizam izazivaju u njemu psihološki efekat, psihološku promenu, kao što kaže Duško Radović: “Onaj ko večeras

125

nije večerao pihtije, sanjaće pihtije, a onaj ko je večeras večerao pihtije, sanjaće naučnu fantastiku.” Znajući za ovaj efekat još iz drevnih vremena, čovek teži da vodi računa o onome što jede ili pije jer skoro da ne postoji supstanca koja se može uneti u organizam a da ne izazove nikakve efekte. Tako u narodnom verovanju na primer, svaka trava ima svoju dušu i prema tome i svoj efekat na čoveka – iz čega se kasnije rodila nauka o lečenju i lekovitom bilju, pa i farmacija kao egzaktna nauka. Homeopatija, na primer, grana tradicionalne medicine, istražuje ravnotežu različitih supstanci u ljudskom telu pa tako nadoknađuje nedostatak ili višak neke supstance – što za posledicu ima izlečenje čoveka i promenu njegovog psihičkog stanja. Takođe, iz toga proizilazi, ono što je za nekoga lek za drugog može biti otrov u zavisnosti od stanja organizma. Aktivirajuće ili umirijuće dejstvo hrane i pića na organizam poznato je i koristi se od najstarijih vremena. Po jednom drevnom, naivnom uverenju, jedenjem ili pijenjem unosimo u organizam “dušu” te materije pa samim tim postajemo ono što jedemo i pijemo. Na tom uverenju počiva ideja pričešća, a to je motiv biblijske legende o tajnoj večeri – dok zajedno večeraju i ispijaju Isusovu krv, apostoli simbolički primaju duh svog učitelja i postaju on. Među srpskim narodnim verovanjima naročito su česta ona koja na osnovu jedenja ili pijenja neke materije, menjaju ne samo fizičko stanje čoveka, nego i njegovo mentalno zdravlje, zdravlje njegovih bliskih pa čak i čitavu njegovu sudbinu. Post koji postoji u svim religijama odvija se kroz smanjeno i izmenjeno uzimanje hrane što za efekat treba da ima smirenje čoveka, njegovo očišćenje i simboliše pobedu nad vlašću neposrednih, zemaljskih potreba. U užem smislu radi se o hemijskim supstancama prirodnog ili sintetičkog porekla Psihoaktivna supstanca u užem smislu je hemijsko jedinjenje koje izaziva promenu svesnog iskustva preko promene normalne moždane aktivnosti. U vreme kada je Viljem Džejms započinjao istraživanja svesti znalo se za alkohol, kokain, marihuanu i nitro-oksid (smešljivi gas). Danas je broj psihoaktivnih supstanci neuporedivo veći i povećava se iz dana u dan. To je ogroman izvor zarade za farmaceutsku industriju a takođe i za ilegalnu narko-industriju koja danas drži znatnu količinu ekonomske moći u svetu. Psihoaktivne supstance su u početku odigrale pozitivnu ulogu u istraživanjima svesti – do mnogih nalaza ne bi bilo moguće doći na drugi način. One utiču na promenu opažanja, osećanja, kognitivnih procesa i ponašanja. Istraživači se nadaju da će nalazi dobijeni upotrebom PA supstanci pomoći u razumevanju još nerešenog ključnog pitanja odnosa između sadržaja svesti (onoga što doživljavamo) i fizioloških promena (promena na mozgu) koje to prate, jer setimo se, odnos između unutrašnjeg doživljaja i spoljašnjih, fizioloških manifestacija nije jednostavno linearan. Veliki broj PA supstanci su derivati dobijeni iz biljaka koje imaju psihoaktivne sastojke. Takve supstance su poznate milenijumima i koristile su se u medicinske, rakreativne ili druge svrhe. Poslednja polovina 20-og veka i početak 21. su obeleženi porastom upotrebe čisto sintetičkih PA supstanci, u početku samo kao lekovi, postepeno sve u široj upotrebi u medicini i zloupotrebi u polju stvaranja bolesti zavisnosti. Uobičajena podela PA supstanci je prema opštem efektu na psihičko stanje, pa se tako ova grupa supstanci deli na: sedative, stimulanse i mešovite halucinogene droge.

126

Sedativne PA supstance Barbiturati, benzodiazepam (valijum), alkohol – dejstvo između 4 – 16h, smanjuju napetost, strah, nesanicu, grčeve, umerena zavisnost.

Sedativno stanje znači smirenost, opuštenost pri kojoj je osoba budna ali distancirana od realnosti. Granica između sedacije i trovanja je vrlo tanka, pa blago povišena sedacija brzo može postati stanje trovanja organizma. Na tom stupnju ponašanje postaje nekoordinisano, vreme reakcije se produžava, refleksi se usporavaju, gubi se spretnost, nastaju smetnje u govoru. Sedativi su depresanti centralnog nervnog sistema, i pretpostavlja se da blokiraju sinaptičke veze u nervnom sistemu. Najpoznatija sedativna supstanca je alkohol koji se upotrebljava više od 4000 godina i koja se dobija prirodnim putem. Negde se ova grupa supstanci naziva i depresanti zbog svog dejstva. Broj smtri izazvanih alkoholom je na nivou čovečanstva veoma visok (110 000 godišnje u SAD). Iako na prvi pogled deluje kao da stimuliše, alkohol usporava rad nervnog sistema, povećava izbacivanje tečnosti, povišuje prag osetljivosti čula (posebno vida). Količina od 0.1 do 1% u krvi se smatra pijanstvom u svim zemljama. Koliko se pije i koliko alkoholisanosti toleriše, zavisi od sociokulturnih faktora, na primer Evropljani čine jednu osminu čovečanstva ali piju polovinu proizvedenog alkohola u svetu. Stopa unošenja zavisi od mnogo faktora – siromaštvo, nezaposlenost, socijalna isključenost (Indijanci u rezervatima pkazuju nekoliko puta viši stepen alkoholisanosti nego ostale etničke grupe).

Danas je dominantna upotreba sedativa u medicinske svrhe. Najšira upotreba blagih sedativa je pri terapiji nespecifičnih psiholoških i fizičkih problema, krvnog pritiska, glavobolja, anksioznih stanja, nesanice i slično. Umerene količine sedativnih supstanci izazivaju opuštanje i umirenje. Postepeno povećavanje doze izaziva redom malaksalost, gubitak svesti, komu i smrt. Stimulativne PA supstance Amfetamini, kokain, nikotin, kofein – kratko dejstvo, visoka zavisnost (osim kofeina).

Dejstvo na ličnost je kroz povećanu samouverenost, energiju i aktivnost, euforiju. Simptomi umora nestaju pri upotrebi ovih supstanci pa ih zato često koriste studenti u ispitnom periodu, vozači kamiona, piloti na dugim letovima i sportisti. Stimulansi ne stvaraju energiju, kako to konzumentu izgleda, nego uklanjaju znake umora i zabrinutosti pa kao sekundarno dejstvo, povećavaju postignuće. U slučaju kofeina, kao i kod konzumiranja čaja, kakaa i čokolade, male količine prirodno dobijenih supstanci se unose u ogranizam, a zavisnost koja se stvara je veoma slaba i bezopasna. Posmatranja subjektivnog osećaja kod ljudi je pokazala da se tokom neradnih dana kod velikog broja ljudi javlja snažna, nespecifična glavobolja. Analiza je pokazala da se radi o blagoj kofeinskoj zavisnosti – u toku radnog dana konzumiramo više kafe nego vikendom, pa smo navikli organizam na određenu količinu kofeina.

Amfetamini spadaju u sintetičke supstance koje pojačavaju sposobnost pažnje, aktivitet i koncentraciju i zato su prve upotrebe bile u svrhu povećanja borbene spremnosti u II svetskom ratu jer smanjuju umor i povećavaju povećavaju samouverenost. Danas se (zlo)upotrebljavaju kada je potrebno maksimalno povećati koncentraciju i pažnju, u izuzetnim životnim okolnostima. Amfetamini imaju kao efekat višestruko povećanje radne efikasnosti, koncentracije i optimizma. Kada se predozira, amfetamin izaziva paranoidna psihotična ponašanja, koja brzo iščezavaju posle lečenja.

127

Ulična droga krek je pročišćen oblik kokaina, zbog svoje jeftinoće i dostupnosti ova droga ozbiljno ugrožava mlade a zajedno sa tim i čitave društvene zajednice.

Opijati Morfin, heroin, kodein – smanjuje bol, deluju 3 – 6 časova, izazivaju visoku zavisnost.

Dejstvo na bol je takvo da zavisnik ima osećaj bola ali on postaje podnošljiv. Psihološko dejstvo je snažno zadovoljstvo koje je teško opisati. Statistike zavisnika iako zaostaju za realnošću, pokazuju da na primer, polovina zavisnika u SAD živi u Njujorku a zvaničan broj je oko 1000 000 ljudi. Posebno snažan i brz po dejstvu i zavisnosti je heroin. Psihološka zavisnost od ove supstance je ekstremno jaka pa tako vremenom, heroinski zavisnik razvija životni stil koji mu svojom inercijom ne dozvljava da izađe iz zavisnosti. Medicinske statistike pokazuju da je smrtnost kod zavisnika od heroina najveća u odnosu na ostale grupe i to ne toliko zbog osnovnog dejstva supstance, koliko zbog bočnih efekata – infekcija, neuhranjenosti, hepatitisa, HIVa, kriminalizacije. Heroin je započeo svoj put u siromašnim četvrtima i getima i proširio se na sve društvene grupe. Nastao je kao odgovor na ekstremno siromaštvo i socijalnu isključenost: Nisam jednostavno radio ništa. Život je bio bez smisla, bez cilja. Svaki dan je bio isti. Nisam učestvovao ni u čemu, nisam uživao ni u čemu. Kako meni izgleda, ljudi koji u to uđu, nemaju nikakvih interesovanja, nema pravog značenja za njih, pa se uhvate za to (zavisnik, 17 godina, Lindzey Holl, 1975). Halucinogene i mešovite LSD, PCP, meskalin, psilocibin, kanabis – trajanje različito oko 8h, nepoznat tip zavisnosti.

Halucinogene droge pored toga izazivaju snažnu distorziju svesti, smanjuju samokontrolu, smanjuju kontakt sa realnošću i zbog toga su osobe koje ih konzumiraju u stanju neuračunjivosti. Drugi naziv za ovu grupu, psihodelične je poreklom od grčkih reči koje znače širenje svesti. Česte posledice su snažne halucinacije o promeni spostvenog tela i vizuelne precepcije, kao i depersonalizcija – gubljenje svesti o sebi. Vrlo mala količina supstance izaziva jake promene svesti.

LSD je otkriven 1930. g. i dobijen je iz gljive. Kasnija otkrića potvrđuju prisustvo halucinogenih supstanci i u drugim biljkama – pejota kaktusu, psilocibe meksikane gljive i slično.

Opijati i halucinogene droge su u veoma širokoj upotrebi. Pokreti za legalizaciju upotrebe blagih opijata neprestano vrše pritisak na javno mnjenje od 1968. godine kada je prvi put masovno skrenuta pažnja javnosti na široku rasprostranjenost upotrebe droga. Iako se kao jedan od argumenata navodi i to da je marihuana po svojoj toksičnosti manje opasna od nikotina, treba istaći da je ono što je pre 40 godina bila istina, odavno više nije – marihuana je zbog aditiva koji se dodaju i ukrštanja vrste, umnogostručila svoju toksičnost i spada u veoma toksične supstance. Delovanje umerene doze tetrahidrokanabinola iz marihuane izaziva mešovito sedativno i halucinogeno dejstvo, relaksiranost, gubitak socijalnih granica, veselost uz objekte koji izgledaju duboki, živi i oštriji nego što ih normalno vidimo.

Medicina se interesuje za ovu grupu PA supstanci zbog toga što je njihova hemijska struktura slična strukturi prirodnih transmitera u nervnom sistemu. Neke od

128

supstanci su bliske dopaminu ili serotoninu, veoma snažnim prirodnim agensima nervne aktivnosti.

Zbog visoke zavisnosti koju izazivaju, česte zastupljenosti, niske cene (jer se naša zemlja nalazi na putu trgovine narkoticima) i korupcije koja je prateća pojava trgovine narkoticima, ova grupa supstanci je čest uzrok kriminalizacije društva, propadanja porodica i konačno, individualnog propadanja velikog broja ljudi. Zavisnost Psihoaktivne supstance menjaju mentalne procese i ponašanje. U centralnom nervnom sistemu se vezuju za sinaptičke receptore, blokirajući ili izazivajući određene druge reakcije. Na taj način one menjaju finu komunikacionu strukturu nervnog sistema i utiču na svest, pamćenje, opažanje, raspoloženje i ponašanje. Duža upotreba istih supstanci teži da izazove toleranciju na supstancu, pa je tada veća količina supstance potrebna da bi se postiglo isto dejstvo. Kada se telo navikne na određeno prisustvo supstance, govorimo o fiziološkoj zavisnosti – nedostatak supstance izaziva burnu telesnu reakciju koja može imati težak ishod. Psihološka zavisnost se može pojaviti kod svih supstanci i u tom slučaju osoba doživljava konzumiranje kao ogromno zadovoljstvo. Životni okvir osobe koja je psihološki zavisna orijenitše se postepeno sve više prema načinu na koji će se dobaviti supstanca i prema konzumiranju. Sposobnosti i kapaciteti koje osoba ima postepeno se redukuju i preorijentišu tako da celokupni životni plan biva sveden na ciklus konzumiranja i potrage za novom dozom. Što dublje tone u problem, osobi je sve teže da se iz njega pomeri, modeli pomoći postaju slabi i neadekvatni, kontakti sa prijateljima i porodicom se pogoršavaju i redukuju a konativni deo ličnosti (volja) slabi. Tada se postepeno zatvara krug iz koga postaje sve teže izaći.

Posebna opasnost u pojavi psihološke zavisnosti je to što se ona razvija brzo i nevidljivo – osoba je ubeđena da nije zavisna, da može da se uzdrži, da može da prekine kad god poželi, da je to samo jedna bezopasna situacija, da ako svi to rade može i ona i slično. Kada postanemo svesni zavisnosti bude kasno da se iz nje bezbolno izađe. Istraživanja pokazuju da se problem adikcije češće javlja kada je odnos između onoga ko je zavistan i majke bio udaljeniji u detinjstvu kao i u porodicama koje nisu postavljale granice detetu. Nespremnost da se postavi i poštuje lična granica, stvoriće teškoće da se kasnije savlada zavisnost.

Problem adikcije od psihoaktivnih supstanci prerastao je okvire individualne patologije iako se tako tretira. On je socijalna, kolektivna patologija čije su razmere nesagledivo veće i opasnije. Iako je postalo očigledno da se individualna problematika narkomana ne može razviti u vakuumu i sama od sebe, već se ona uvek oslanja na postojeću socijalnu patologiju (slabu kontrolu u porodici, dostupne dilere, korupciju, spregu trgovine narkoticima sa drugim delovima društva, nezainteresovanost socijalnih institucija), još uvek se pristupi problemu narkomanije posmatraju dominantno individualno i klinički. Zbog toga su i efekti ovakvih pristupa veoma skromni, i nažalost, ne mogu da prate vrtoglavo brz tempo kojim se socijalna patologija zavisnosti razvija..

Poslednjih godina raste broj programa rehabilitacije koji uključuje okruženje adikta, prvenstveno njegovu porodicu i prijatelje. Efekti programa koji pokušavaju da

129

stvore sistemsko rešenje kroz menjanje polja odnosa u kome zavisnik živi, su trajniji i veći nego efekti individualnih tretmana.