1. PREDMET I GRANE PSIHOLOGIJE

Kakvi doživljaji postoje, kako se javljaju i teku, šta im je osnova i kako se manifestuju – proučava psihologija. Ona proučava psihičku stvarnost ili psihički život. Psihički život čine psihički procesi, osobine i njihovo manifestovanje u ponašanju. Psihički procesi kod ljudi mogu biti intelektualni, emocionalni, i konativni ili voljni. Pod psihičkim osobinama podrazumevaju se relativno trajne odlike pojedinaca, kao što su navike, sposobnosti, temperament, potrebe... Psihologiju kao svaku nauku karakteriše izučavanje pojava prema utvrđenim postupcima – naučnim metodama i tehnikama, kao i povezivanje novih saznanja sa već stečenim saznanjima. Psihologija se, dakle, može definisati kao sistematsko izučavanje psihičkog života ljudi i životinja, a na osnovu proučavanja objektivnoh i ponašanja neposrednog iskustva. Iako su praktični i teorijski zadasci psihologije usko povezani, ipak ih je moguće razlikovati. Teorijski zadatak psihologije je upoznavanje karakteristika i zakonitosti psihičkog života. Praktični zadatak psihologije se sastoji u primenjivanju rezultata psiholoških istraživanja radi što uspešnijeg obavljanja različitih ljudskih delatnosti. Psihologija je kasno postala samostalna nauka, ali se brzo razvijala. Postoji veliki broj posebnih psiholoških disciplina, te je opravdanije govoriti o psihološkim naukama, nego o psihologiji kao jednoj naučnoj disciplini. Danas je psiholoija, u stvari, sistem naučnih disciplina. Sve ih povezuje izučavanje psihičkog života. Neke od psiholoških teorijskih disciplina su: opšta ili generalna, fiziološka, razvojna ili genetička, socijalna, psihologija ličnosti, pedagoška psihologija, psihologija rada, mentalna higijena, i klinička psihologija.

2. ODNOS PSIHOLOGIJE I DRUGIH NAUKA

Psihoogija koristi saznanja mnogih drugih naučnih disciplina. Isto tako, rezultati psiholoških istraživanja pomažu upoznavanju predmeta kojim se bave druge nauke. Za upoznavanje psihičkog života i ponašanja je, pre svega, važno posnavanje dostignuća bioloških nauka. Kao i čovek, tako je i njegov psihički život biološka pojava. Između bioloških disciplina, za psihologiju je posebno važna fiziologija, koja proučava funkcionisanje raznih vrsta živih organizama u celini, kao i pojedinih njihovih organa. Ali, razvoj psihičkog života i ponašanje čoveka zavise i od socijalnih činilaca. Zato su i znanja do kojih dolaze društvene nauke, a koje se bave socijalnim pojavama, od važnosti za psihologiju. Od posebnog značaja su: antropologija, sociologija, ekonomija, istorija, lingvistika ... S druge strane, za mnoge nauke su značajna psihološka saznanja. Pre svega, za društvene nauke, jer se sve one bave bilo rezultatima ljudske aktivnosti, bilo međuljudskim odnosima. Na primer: sociologija, pedagogija, politikologija... Ali, psihološka

1

znanja su od važnosti i za neke prirodne naučne discipline. Među ostalim, za medicinske nauke, jer na oboljenje raznih organa utiču i psihički faktori, a kao glavni uzrok imaju i psihičke činioce.

3. METODE PSIHOLOŠKOG ISTRAŽIVANJA

Pod pojmom metoda podrazumeva se opšti način organizovanja istraživanja nekog problema, koji obuhvata više faza : formulisanje problema, izrada plana istraživanja, nalaženje i provera postupaka koji će se primeniti u prikupljanju i obradi podataka, sprovođenje istraživanja, obradu dobijenih rezultata, njihovu analizu i tumačenje. Prema vrsti podataka, metode se dele na :

- Objektivne : objektivni podaci su oni koji se saznaju na osnovu posmatranja manofestovanog ponašanja. To su objektivni podaci zato što tu pojavu može primetiti svaki čovek.

- Subjektivne : subjektivno podaci se saznaju na osnovu doživljaja o kojima izveštavaju pojedinci. Bazira se na analizi sopstvenog iskustva, npr, saznavanje podataka o snovima.

U osnovne metode spadaju :

- Metoda eksperimentalnog istraživanja : suština ove metode je sistematsko menjanje uslova u kojima dolazi do neke pojave. Uslovi koji se namerno menjaju se nazivaju eksperimentalna ili nezavisna promenjljiva, a pojava koja se menja delovanjem uslova se naziva zavisna promenjljiva.

- Metoda sistematskog neeksperimentalnog istraživanja : zasniva se na posmatranju koje se izvodi : sa ciljem ( određen je predmet i svrha posmatranja ), sistematski ( prati se sve što je od važnosti za ispitivanu pojavu ), kontrolisano ( vodi se računa o uslovima u kojima se pojava posmatra ).

- Metoda samoposmatranje (introspekcija) : Ovaj naučni postupak je specifičan za psihologiju. Ranije se smatralno da je introspekcija ne samo glavni već i jedini način kojim je moguće doći do podataka o psihičkom životu, međutim, uvidelo se da je ona veoma često nepotpun i nesiguran izvor podataka. Nepotpun – jer je kod proučavanja psihičkog života bitno ne samo šta se doživljava, već i kako se reaguje i postupa na te doživljaje, a nesiguran – mnogi ljudi o svojim doživljajima ne umeju ili neće iskreno da obaveste. Iako inrospektivni podaci nisu uvek pouzdani, nekad je ona jedini način da se do podataka dođe, kao na primer podaci o snovima, mišljenju, itd...

2

4. NERVNI SISTEM

Najvažnija osnova psihičkog života jeste nervni sistem, i on ima tri glavne funkcije:

- Regulaciju rada pojedinih organa i usklađivanje rada organizma u celini- Uspostavljanje veze organizma sa spolnjim svetom- Obradu, povezivanje i reprodukciju primljenjih utisaka

Preko nervnog sistema regulišu se prvenstveno funkcije nekih organa našeg tela, nekih potpuno, kao na primer mišića, a nekih delimično, npr unutrašnjih organa. Takođe se povezuju i usklađuju aktivnosti čitavog organizma.

Druga važna funkcija nervnog sistema jeste uspostavljanje veze organizma sa spoljnjim svetom, pomoću nervnog sistema sprovode se nervne draži, od čulnih organa do CNS-a, gde ih on prima, povezuje i sređuje i na taj način dobijamo osete i opažaje na draži koji su delovali na čulne organe.

Treća važna funkcija jeste zadržavanje, sređivanje i čuvanje primljenih utisaka, na tome počiva učenje i pamćenje. Nervni sistem poseduje sposobnost da već sačuvane i nove informacije povezuje u različite celine, to je sposobnost jedinstvena za čoveka, i ona je osnova mišljenja, zamišljanja i stvaralaštva.

Nervni sistem je nosilac svih psihičkih procesa, izgrađen je od nervnih ćelija i nervnih vlakana, koje zajedno čine neuron. Iz ćelije izlazi mnogo kraćih nervnih vlakana – dendrita, kojima ćelija prihvata nervne impulse, i samo jedno dugo vlakno – akson, kojim se iz ćelije do dendrita prenosi nervni impuls. Mesta prelaza nervnog uzbuđenja naziva se sinapsa. Ceo nervni sistem je povezan ogromnim brojem nervnih vlakana. Snop nervnih vlakana naziva se nerv.

Neuroni su povezani u celine ili strukture. Sve velike celine nervnog sistema su centralni nervni sistem i periferni nervni sistem.

Centralni nervni sistem čine mozak i kičmena moždina. Mozak je glavni deo čitavog nervnog sistema, i on je osnovni nosilac psihičkog života. Sastoji se od više delova ili formacija od kojih je najvažnija moždana kora ili koterks.

Kičmena moždina prenosi nervne impulse između mozga i perifernih delova tela i reguliše neke reflekse.

Periferni nervni sistem čine nervne ćelije i vlakna izvan mozga i kičmene moždina, kao što su nervne ćelije u čulima, mišićima, i raznim delovima tela.

3

5. ČULA

Čulni organi ili čula predstavljaju receptore, prijemnike za različite vrste draži. Preko njih se dolazi do informacija o različitim fizičkim i hemijskim procesima, kako spolja, tako i u samom telu. Postoji desetak vrsta čula, to su : čula za dodir, miris, ukus, sluh, vid, bol, toplotu, hladnoću, ravnotežu, položaj tela i glave, pokrete udova i unutrašnjih organa.

Pošto čula deluju tako što pošto registruju određene fizičke ili hemijske procese – draži, koje izazivaju nervno uzbuđenje, to uzbuđenje sa nervnih vlakana se prenosi preko mozga u različite delove moždane kore, tj. u onaj deo koji je zadužen za obradu te vrste draži. Nervna vlakna koja dovode nervno uzbuđenje od čula do moždane kore se nazivaju senzornim ili aferentnim vlaknima.

6. ŽLEZDE SA UNUTRAŠNJIM LUČENJEM

Žlezde koje određene hemijske sastojke luče u krv nazivaju se žlezde sa unutrašnjim lučenjem, ili endokrine žlezde. One imaju važnu ulogu u psihičkom životu i ponašanju čoveka. Gčavna im je uloga pokretanje i održavanje određenih aktivnosti i stanja organizma, važnih za njegovo normalno funkcionisanje. Postoji veći broj endokrinih žlezda. Spomenućemo samo neke:

- Pituitarna žlezda ( hipofiza ) : izlučuje više hemijskih supstanci ili hormona koji pojačavaju, ili, prema potrebi, slabe rad ostalih žlezdi, i tako reguliše njihovu aktivnost.

- Nadbubrežne (adrenalne) žlezde: se zovu tako jer se nalaze u blizini bubrega. Jezgro tih žlezdi luči hormon adrenalin, koji utiče na aktivnost koja prati emocije.

- Štitna ( tiroidna ) žlezda : među ostalim hormonima luči i tiroksin koji utiče na metabolizam ( razmenu materija u organizmu ), aktivnost i rast ogranizma.

- Polne žlezde ( gonade ) : se nalaze u sastavu polnih organa. Izlučuju važne hormone : estrogen i testosteron. Oni značajno utiču na razvoj i ponašanje muškaraca i žena, posebno na seksualno sazrevanje, proizvodnju polnih ćelija, javljanje sekundarnih polnih karakteristika i seksualno ponašanje.

Poremećeno lučenje žlezda izaziva veće ili manje poremećaje u funkcionisanju pojedinih telesnih organa i organizma u celini i u razvitku jedinke, kako telesnom, tako i psihičkom.

4

7. UČENJE

Prema tradicionalnom shvatanju, pojam učenja sadrži sledeće osobine :

- To je svesna, namerna aktivnost,- Svrha mu je sticanje znanja i veština,- Najčešće je vezano za namerno ponavljanje;

Učenik koji sedi za knjigom i pokušava da razume i zapamti ono što čita predstavlja „prototip“ osobe koja uči. Pod učenjem se podrazumeva sve ono što je čovek stekao tokom života. Svaki delić čovekove aktivnosti zasnovan je uglavnom na učenju, čovek ne stiče nova iskustva, već i uči kako da uči, kako da pamti, kako da misli itd. Može se reći da su nasleđe i učenje dva najvažnija činioca koja određuju razvoj i prirodu čoveka i njegovo ponašanje. Zato psihologija danas definiše učenje mnogo šire : to je trajna, ili bar relativno trajna, promena individue, koja se pod oređenim uslovima može manifestovati u njenoj aktivnosti, i koja je rezultat prethodne aktivnosti individue.

Kaže se trajna ili relativno trajna promena individue – da bi se učenje razlikovalo od nekih privremenih i kratkrotrajnih promena koje su izazvane umorom, bolešću, slabom motivacijom itd, i koja je rezultat prethodne aktivnosti individue – da bi se učenje razlikovalo od spontanih promena izazvanih odrastanjem i sazrevanjem. Danas nije lako razdvojiti efekte učenja i sazrevanja, pošto je za razvoj i nekih „genetsko programiranih“ funkcija potrebna izvesna stimulacija, odnosno iskustvo, tj. rano iskustvo, rana stimulacija, nužna je za svaki razvoj, pa i za razvoj biološki predodređenih funkcija.

Psihologija razlikuje različite vrste učenja, među najvažnijim i najispitivanijim su :

- Senzitizacija i habituacija- Klasično uslovljanje- Instrumentalno učenje ( učenje putem pokušaja i pogrešaka )- Učenje uviđanjem- Učenje po modelu- Sticanje senzo – motornih veština- Verbalno učenje.

5

8. PAMĆENJE

Pamćenje je trajanje onoga što je učenjem prethodno stečeno. Učenjem se stvaraju određeni „tragovi“ u mozgu, pamćenje predstavlja trajanje tih tragova, a zaboravljanje predstavlja slabljenje ili nestajanje tragova, ili nemogućnost da se ti tragovi aktiviraju. Postoje tri osnovne manifestacije pamćenja:

- Sećanje ili obnavljanje ranijih utisaka ili znanja, tj. reprodukcija- Prepoznavanje ili rekognicija- Ušteda pri ponovnom učenju

Reprodukovati znači načiniti neku vrstu duplikata, može da znači obnavljanje ranijih utisaka u obliku predstava ili ponavljanje rečima onog što smo ranije čitali ili slušali.

Prepoznavanje je svest da je sada opaženi objekat nekada bio u našem iskustvu, ne mora da sadrži svest o tome gde i kada je objekat bio opažen ili doživljen, već samo neki osećaj poznatosti. Razlika između reprodukcije i prepoznavanja je u sledećem : prepoznavanje se odnosi na sada prisutni i opaženi objekat, a reprodukcija na odsutni.

Osnovna podela pamćenja je na kraktoročno i dugoročno. Kratkoročno pamćenje neposredno sledi utisak i traje kratko – desetak ili dvatesetak sekundi.

Prelazak pamćenja iz kratkoročnog u dugoročno zavisi od : pažnje, zadržavanja, i osmišljavanja.

Sedamdesetih godinaje formulisana teorija po kojoj je najvažniji činilac za prelazak iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje dubina obrade informacija, a po njoj što su složenije intelektualne operacije prilikom obrade informacija u kratkoročnom pamćenju, to će informacija biti bolje učvršćena u dugoročnom pamćenju, odnosno, dobro pamtiti, znači razmišljati o onome što se uči (Vijinem Džejms).

Takođe, treba napomenuti da su brojna ispitivanja pokazala da se bolje pamte oni sadržaji do kojih čovek dođe ličnim iskustvom i sopstvenim intelektualnim naporom, tzv. učenjem putem otkrića.

Ukratko, što je čovek aktivniji i što ta aktivnost više angažuje intelektualne procese, učenje i pamćenje biće bolje.

6

9. ZABORAVLJANJE

O zaboravljanju se govori kada ranije naučeni materijal nije više moguće reprodukovati ili prepoznati, ili kada nema ili je vrlo malo uštede kod ponovnog učenja. Tok zaboravljanja pokazuje da je ono u početku brzo, a zatim je sve sporije, tj. najviše se zaboravi u prvim časovima posle učenja. Gradivo koje je smisleno, manje se zaboravlja.

Spontano zaboravljanje – psiholozi su ranije smatrali da je zaboravljanje potpuno spontan proces, tj ako se gradivo ne obnavlja ili ako se stečeno znanje i veštine ne koriste one polako „izblede“ iz našeg sećanja, odnosno, njihovo mesto zauzima drugo znanje. Neki eksperimenti su pokazali da je zaboravljanje mnogo manje (oko 75 %), ako se posle učenja ode na spavanje. Spontano zaboravljanje je naročito izraženo kod kratkoročnog pamćenja, ali ono postoji i kod dugoročnog pamćenja.

Aktivno zaboravljanje – ono je rezultat međusobnog ometanja i sukobljavanja dva gradiva. Kada sadašnje znanje ugrožava ili ometa ranije naučeno, onda je reč o retroaktivnoj inhibiciji ili interferenciji, a kada pređašnje znanje ometa ono što se sada uči, reč je o proaktivnoj inhibiciji.

Uslovi od kojih zavisi veličina retroaktivne i proaktivne inhibicije su sledeći : sličnost dva gradiva, vremenski razmak između dva gradiva, stepen naučenosti dva gradiva, razgraničavanje dva gradiva, i organizovanost u smisaone celine.

Potiskivanje – predstavlja vid aktivnog, namernog zaboravljanja. Ljudi nisu svesni te namere niti samog procesa potiskivanja. Ono je jedan vid odbrambenog mehanizma od neprijatnih sećanja, čija reprodukcija izaziva snažne osećaje nelagodnosti. Pojam potiskivanja predstavlja kamen temeljac Frojdove psihoanalize. On smatra da događaji koji su potisnuti nisu zaboravljeni niti pasivni, već da se, pošto im nije dozvoljen pristup u svest, ispoljavaju na različite načine, na primer, kroz snove, omaške u govoru i pisanju, sipmtomima neuroza...

Postoje izvesne pojave koje zbunjuju kod zaboravljanja i pamćenja, a koje su dovele do pojave tzv „pretpostavke o večnosti pamćenja“. Naime, pojava hipermnezije – neobično bogata i živa sećanja, često se sreću u situacijama koje su opasne po život ( davljenje, trenuci pre saobraćajne nesreće...), tada nam se u „sekundi“ ceo pređašnji život odmota pred očima, sa zapanjujućim brojem detalja o životu. Zatim, hipnotička hipermenzija – hipnotičko izazivanje sećanja, kao na primer, sećanja o ranom detinjstvu. Ovakvi podaci su naveli naučnike na pomisao da, kada se neki sadržaj nađe u dugoročnom sećanju, pravog zaboravljanja nema, već da samo postoji manja ili veća nesposobnost reprodukcije tog sadržaja. Iako mnoga ispitivanja govore protiv nje, ova teorija se ne može tek tako odbaciti.

7

10. GOVOR

Jedan od najvažnijih momenata u razvitku čoveka jeste razvitak govora i jezika. Do razvitka govora je doveo rad – radi što uspešnijeg ostvarenja radne delatnosti, kao i usled potrebe zajedničkog života, formira se ljudski govor. Govor se uvek javlja kao sistem glasova za saobraćaj i sporazumevanje u određenoj zajednici – on je uvek govor određene grupe ljudi, i čini jezik te grupe. Na izgovaranju glasova počiva usmena verbalna komunikacija, a na slovima – grafički prikazanim glasovima, počiva pismena verbalna komunikacija.

Zahvaljujući postojanju govora i jezika, psihičke funkcije kod ljudi postaju mnogo razvijenije nego kod nižih vrsta živih bića. Upravo govor i omogućava formiranje za čoveka karakterističnog psihičkog života, a time i organizovanje rada i stvaranje kulture. Neki stručnjaci čak, smatrajući glavnom odlikom čoveka ovladavanje izgrađenim simboličkim sistemom kao što je jezik, nazivaju čoveka živim bićem koje koristi simbole – animal symbolicum.

11. MIŠLJENJE

Pod mišljenjem se u psihologiji podrazumeva proces kojim određujemo svojstva pojava, i otkrivamo odnose između njih. Engleski psiholog Spirman je ustanovio dva osnovna vida mišljenja:

- U prvom vidu shvata se odnos dva elementa- U drugom, poznat je jedan element i vrsta odnosa, a mišljenjem treba otkriti drugi

element.

Norman Majer je izvršio niz duhovitih eksperimenata kojim je želeo da osvetli faze misaonog procesa i zaključio je da je u mišljenju od esencijalnog značaja direkcija, tj. način na koji pristupamo problemu, na koji ga sagledavamo. Pošto direkcija upravlja traganjem za potrebnim sredstvima, psiholozi koriste i termin „model traganja“.

Faze misaonog toka su:

- Uočavanje i shvatanje problema- Redefinisanje problema, sužavanje problema, stvaranje direkcije ili modela traganja- Javljanje hipoteze – to je pretpostavka o razlozima, uzrocima, silama, zakonima, silama,

odnosima, koja služi za rešavanje problema,- Proveravanje hipoteze, koje nije uvek nužno.

8

Poslednjih godina, psiholozi su veoma angažovani na polju proučavanja stvaralačkog mišljenja, uslova povoljnih za stvaralaštvo, osobina stvaralačkih ličnosti, a sve sa ciljem da se praktično koristi društvu kroz rano prepoznavanje talentovanih učenika i pružanje raznovrsne podrške njima. Faze stvaralačkog mišljenja su : priprema ili preparacija, inkubacija, iluminacija ili inspiracija (nadahnuće), i provera ili verifikacija.

Imaginativno i realističko mišljenje se može opisati na nekoliko načina:

- Kod realističkog mišljenja postoji objektivna istina, i samo jedno tačno rešenje, zato mora da se saobrazi realnost. Kod imaginativno mišljenja, mašta je manje ili više oslobođena stega i okova realnosti, pošto nema unapred oređeno tačno rešenje.

- Kod realističkog mišljenja, naročito kod naučnog, lični motivi, ukusi i stavovi se moraju eliminisati, dok je kod imaginativnog upravo suprotno, tj. dozvoljava se da se lični faktori maksimalno izraze i preuzmu rukovodeću ulogu.

- Pošto kod realističkog mišljenja postoji objektivna istina, i jedno jedino tačno rešenje, ispitanik postiže uspeh ako to rešenje pronađe. Kod imaginativnog mišljenja, uspeh ispitanika je veči ako su odgovori brojniji, raznovrsniji, neuobičajeniji i originalniji.

12. EMOCIJE

Pored toga što se spoljašnja realnost saznaje, na nju se reaguje i na jedan subjektivan način – emocijama. Emocije sadrže tri vrste pojava :

- Fiziološke promene: pulsa, krvnog pritiska, širenje i skupljanje krvnih sudova, disanja...- Promenje u spoljašnjem ponašanju: mimika, gestovi, drhtanje...- Subjektivni doživljaj emocije.

U našem jeziku reč emocije i osećanja se upotrebljavaju kao reči istog značenja. Nezgoda psihologa je što poseduje samo jednu reč, a postoje dve vrste doživljaja:

- Stanje prijatnosi ili neprijatnosti- Doživljaji, kao što su : radost, gnv, strah, tuga...

Za doživljaje se koriste termini emocije ili osećanja. Termin koji se koristi za stanje prijatnosti ili neprijatnosti je emocionalni ili afektivni ton.

Afekat podrazumeva doživljaj koji se javlja naglo, velikog je intenziteta, burno teče i sadrži izrazite telesne i psihičke promene (panika). Ako se afekat „ne iživi“ ili „ne isprazni“, postoji mogućnost da izazove određene psihomatske poremećaje.

9

Raspoloženje je manje intenzivno, ali dugotrajno emocionalno stanje, izazvano nekim spoljašnim događajem ili čiji uzrok nije poznat. Dominirajuća raspoloženja su karakteristična za određene tipove ličnosti i temperamenata ( vedra, tmurna, napregnuta...).

Pod „sentimentima“ se podrazumevaju složenije, tananije, suptilnije emocije ili osećanja. Ovo značenje je široko bilo rasprostranjeno tokom 19. veka. „Sentiment“ dobija sasvim drugačije značenje u dvadesetom veku. Mek Dugal, enleski psiholog, definiše sentiment kao (relativno) trajnu strukturu (trajno emocionalno stanje), rezultat prethodnog iskustva i prisutnu u nervnom sistemu kao sistem tragova.

13. INTELIGENCIJA

U psihološkoj literaturi se može naći više od pedeset definicija inteligencije, međutim, sve one u izvesnoj meri ukazuju na bitne karakteristike inteligencije.

Neke od definicija inteligencije su biološki obojene, prema njima je inteligencija sposobnost adaptacije ili prilagođavanja, druge pak imaju i psihološko značenje, odnosno, prema njima je inteligencija sposobnost učenja, korišćenja starog iskusta u novim situacijama ... Iako nisu pogrešne, one ne ukazuju na to kako se postiže snalaženje u novim situacijama, već ukuazuju na psihološki mehanizam karakterističan za inteligentne radnje.

Iz navedenih definicija, kao i iz učenja uviđanjem, vidi se da je učenje uviđanjem inteligentno učenje, inteligentno snalaženje u novim situacijama, a o mišljenju se govori kao o shvatanju odnosa među pojavama, te se stoga može reći da je suština inteligencije rešavanje problema uviđanjem ili shvatanje bitnih odnosa u datoj situaciji.

Spirman je inteligenciju definisao kao :

- Shvatanje, uviđanje odnosa između datih članova,- Sposobnost apstraktnog mišljenja, koja je najčešće vezana za govor.

10

14. KARAKTER

Mnogi psiholozi upotrebljavaju termin karakter umesto termina ličnost, pa se često izrazom karakter označava psihologija ličnosti. Često se izrazom karakter označava i moralna strana ličnosti – o karakteru se govori kada se ocenjuje ponašanje ličnosti u skladu sa vladajućim moralnim principima. Karakterom se često označavaju i voljne ili konativne osobine, pa se govori o upornosti, doslednosti, inicijativnosti...

Karakterne osobine su, može se reći, one crte kojima se izražavaju istovremeno i voljne osobine i ostvaranje moralnih principa. Pod karakterom treba podrazumevati sistem osobina kojim se označava aktivnost u ostvarenju društveno prihvaćenih ili neprihvaćenih ciljeva.

Crte karaktera – karakterne crte mogu se odrediti kao voljne dispozicije za društveno važne i relativno trajne načine ponašanja, koji se ocenjuju kao dobri ili rđavi, društveno poželjni ili nepoželjni.

Razlikuju se četiri grupe karakternih crta:

- Opšte karakterne crte: odlučnost, doslednost, hrabrost...- Karakterne crte koje dolaze do izražaja u odnosima prema drugim ljudima: humanost,

nesebičnost, tolerancija...- Karakterne crte koje se manifestuju u odnosu prema radu: marljivost, odgovornost,

savestnost...- Karakterne crte koje se pokazuju u odnosu osobe prema samoj sebi : skromnost,

promišljenost, samokritičnost...

U svaku od ovih grupa ulaze mnoge druge crte ličnosti, između ostalih i suprotne po poželjnosti.

15. POJAM OSEĆAJA I OPAŽAJA

Opažanje sadrži brojne i raznovrsne čulne utiske – boje, zvuke, ukuse, mirise, dodire, bol... Ali, ti čulni utisci odraslom čoveku nisu dati neuređeni i haotični, već su organizovani u jedan uređen svet objekata. Postoje dva kriterijuma za razlikovanje osećaja i opažaja. Prema prvom kriterijumu, osećaj se definiše kao čist, neposredan,“surov“ čulni podatak, koji nastaje kao rezultat dejstva draži na čulne organe, i koji je lišen interpretacije i osmišljavanja na osnovu prethodnog iskustva. Kod opažaja prostim čulnim podacima pridružuje se i izvesno znanje i značenje; dok su osećaji „neposredno dati“, opažaji sadrže i znanje o tim prostim čulnim podacima. Prema ovom shvatanju, samo bebe u kolevci mogu imati čiste osećaje.

11

Prema drugom kriterijumu, opažaj se odnosi na celinu predmeta, osećaj za pojedina svojstva te celine. Odnos opažaja i osećaja sličan je odnosu predmeta i njegovih osobina i odnosu celine i delova.

Odraslom čoveku osećaji su uvek sadržani u okviru opažaka. U normalnim, svakodnevnim uslovima, retko kad se doživljavaju izolovana svojstva objekata. Do osećaja se dolazi tako što se veštački izdvajaju pojedina svojstva iz jedinstvenog opažaja. Na primer, opažamo automobil kao celinu; ta celina je prvo što se nameće naštoj svesti. Međutim, iz te celine se mogu analizom izdvojiti pojedina njena svojstva: boja, oblik, čvrstina lima itd...

16. PAŽNJA

U osnovi, pažnja predstavlja stanje povećane budnosti organizma, ali ona nije samo to. Stepen psihičke aktivnosti ili budnosti može biti različiti, u snu je minimalan, a u stanju skoncentrisanosti je na najvišem nivou. Danas se smatra da je stepen budnosti vezan za posebnu nervnu strukturu – retikularnu formaciju. Ona se proteže kroz stablo velikog mozga, od kičmene moždine, naviše. Povezana je sa nervima koji prenose informacije o spoljnjem svetu, koje ona raspoređuje u različite delove moždane kore, i na taj način čini mozak budnim. Selektivnost i usmerenost su veoma bitna svojstva pažnje. U svakom trenutku na nas deluje ogroman broj spoljnih draži, od kojih se zapaža samo mali broj.

Pošto je pažnja najviše ispitivana u oblasti opažanja, ona se najčešće i izjednačava sa usmerenošću i povećanom budnošću pri opažanju. Tu ona ima dve važne karakteristike: prilagođenost organizma za prijem draži, a kao posledicu toga i povećanu svest o sadržajima na koje je opažanje usmereno. Za vreme pažnje čitav organizam se podešava za što bolji prijem informacija, u trenutku kada se obrati pažnja na jedan sadržaj, sve druge aktivnosti se koče i prekidaju, a čitavo telo, naročito čulni organi, zauzima takav položaj da bi opažanje bilo što bolje. Smisao toga je da su čulni organi spremniji da reaguju na utiske, a mozak da brže i bolje te utiske obradi.

Postoje tri grupe činilaca koje izazivaju pažnju:

- Prirodna, urođena tendencija za izvesne draži ili izvesna svojstva draži privlače našu pažnju. Na primer: veličina i promena veličine, jačina i promena jačine, prekid draži...

- Izvesni unutrašnji činioci, kao što su motivi, interesovanja i očekivanja. Na primer, gladan čovek obraća pažnju na sve što može da mu utoli glad....

- Pshička aktivnost može biti hotimično, namerno usmerena na određene sadržaje. Takvu vrstu pažnje imaju osobe koje uče, pa je s toga, ukoliko nije u vezi sa prva dva činioca, nekada je jako teško održati potreban nivo takve pažnje.

12

17. OPAŽANJE OSOBA

Kada se neko ugleda, a redovno kada se sa nekom osobom stupi u kontakt, makar i sasvim kratak i površan, ta osoba ne samo da se opaža kao fizičko biće nego se i ocenjuje, pridaju joj se određena psihička svojstva. Proces putem koga se nekoj osobi koja se neposredno opaža pridaju određena svojstva, osobine i namere naziva se opažanjem osoba.

Opažanje osoba je u većoj meri zaključivanje na osnovu iskustva i pod uticajem motivacije nego opažanje fizičkih objekata. Zato je opažanje osoba uvek i ocenjivanje. Govoreći o opažanju osoba, misli se pre svega na opažanje i ocenu emocija i crta ličnosti. Kao što je opažanje objekata važno za snalaženje u fizičkom svetu, opažanje i ocenjivanje stanja, svojstava i namera drugih osoba je neophodno za snalaženje u socijalnom svetu.

18. MORALNA OSEĆANJA

Obično se kaž da su moralna osećanja ona koja se javljaju u vezi sa moralnim radnjama – ovo je svakako tačno, ali to ne govori puno o prirodi tih osećanja.Kantova tradicija – prema Kantu i njegovim mnogobrojnim sledbenicima, moralna radnja nije ona koja se vrši iz nekih osećanja, već je to ona radnja koja se vrši iz dužnosti, poštovanja nekih „moralnih“ zakona, tj . moralnih principa ili normi.

Moralna radnja predpostavlja slobodnu volju. Radnja na koju nas nagone neke emocije i motivi, ma koliko plemeniti bili ti motivi i emocije, nije moralna, ona se samo zasniva na slobodnoj volji. Međutim, neki psiholozi se ne slažu s tim, oni postavljaju pitanje, šta daje snagu voljnoj odluci da se poštuju moralni principi? Po Mek Dugalu, to su snažne emocionalne i motivacione snage ugrađene u lični sentiment, tj. u naše „JA“, a to su pre svega težnja za samopoštovanjem i poštovanjem od strane drugih. Mek Dugal je tvrdio da postoji urođena tendencija da se pomaže drugima u nevolji, on je tvrdio da tendencija potiče od tzv. roditeljskog instinkta s kojim su povezana osećanja nežnosti i brige. Lorens Kolberg je opisao tri glavna stadijuma moralnog razvoja:

- Na prvom stadijumu, dete najpre postupa tako da bi izbeglo fizičke kazne, i dobilo nagrade,

- Na višem stadijumu, ljudi postupaju tako da bi dobili socijalno odobravanje i izbegli socijalne osude,

- Na zadnjem stadijumu, takvi principi se poštuju sami po sebi, tj. „interalizuju“ se u čovekovo ponašanje.

13

19. MOTIVI

Motiv i motivacija su najopštiji pojmovi koji se odnose na pokretanje aktivnosti i organizma. Najopštiji pojam je motiv. Ostali pojmovi su potreba, nagon, želja, težnja, namera...

Potreba je nedostatak određenih materija u organizmu i nužnost da se one nadoknade u cilju normalnog funkcionisanja organizma i održavanja života. Smanjena količina vode u organizmu predstavlja organsku potrebu za vodom, a slično je i sa glađu. Ova potreba se naziva organska ili fiziološka potreba.

Nagon: potrebe za mineralima ili vitaminima ne doživljavaju se svesno. Ali stanje potrebe može biti i doživotno, i tada se govori o nagonu. Dakle, svesno doživljena potreba predstavlja nagon. Takav je slučaj sa glađu, žeđu, seksualnim nagonom...

Želja : o želji se govori kada uz potrebu i nagon u svesti postoji i predstava privlačnog cilja koji može da zadovolji postojeću potrebu.

Težnja: ovaj pojam psiholozi definišu na različite načine, ali najčešće kao neodređeni motiv; Ona nije usmerena na određen, konkretan objekat, kao želja, već ka nekoj vrsti obejkta.

Namera: pojam namere je motivacioni pojam, ali vezan za voljnu radnju i odluku. O nameri se govori kada postoji: motiv, svesno voljno prihvatanje to motiva, postavljanje cilja koji treba da se ostvari.

20. LIČNOST

Ličnost bismo mogli definisati kao karakterističan način ponašanja neke osobe. Ali, to je veoma široka i neodređena definicija. Njen osnovni nedostatak je što ne pokazuje koje momente, baveći se psihologijom ličnosti, treba proučavati. Stručnjaci koji su se bavili pitanjima ličnosti su pokušali zbog toga da ukažu na neke odlike kojima bi bilo moguće prikazati opšte, za ljude karakteristične načine ponašanja i objasniti doslednost, jedinstvo i osobenost u ponašanju. Takvim se smatraju pojedine vrste dispozicija, pre svega dispozicije od kojih zavisi relativno širok obim aktivnosti neke osobe. Takve personalne dispozicije se nazivaju osobinama ličnosti. Ukoliko želimo, da damo potpunije određenje ličnosti, možemo je definisati kao jedinstvenu organizaciju osobina koja se formira uzajamnim delovanjem jedinke i sredine i određuje opšti, za pojedinca karakterističan, način ponašanja.

14

21. TEMPERAMENT

Temperamentom se označava, pre svega, koliko se lako i s kojim intenzitetom i trajanjem javljaju osećanja. Temperament bi, prema tome, predstvljao dispozicije za način emocionalnog reagovanja. Ali temperament ne pokazuje samo emocionalni način reagovanja pojedinca, nego i brzinu, snagu i trajanje svih aktivnosti pojedinca uopšte. Zato bi temperament bio tačnije određen kao za pojedinca karakterističan način reagovanja na različite draži i situacije.

Hipokratova klasifikacija razlikuje četiri tipa temperamenta:

- Kolarički temperament: se ogleda u jakim osećanjima, lakom reagovanju na akciju i čestom uzbuđenju. Osoba se lako naljuti i žestoko manifestuje svoju ljutnju.

- Sangvinički temperament: ima čovek koji brzo reaguje, čija osećanja međutim, nisu jaka, i ne traju dugo. Takva osoba brzo prelazi iz negativnog u pozitivno raspoloženje.

- Flegmatički temperament: ima onaj čovek koji ređe reaguje, reakcije su mu spore, a osećanja se slabo manifestuju. To je po pravilu, mirna, staložena i slabo osetljiva osoba.

- Melanholički temperament : poseduje čovek koji reaguje retko, ali kada reaguje, onda to čini sa intenzivnim osećanjima koja dugo traju. On, pre svega, reaguje na ono što je u vezi sa njegovom ličnošću.

Temperament, zajedno sa inteligencijom i fizičkim osobinama pojedinaca, u velikoj meri zavisi od nasleđa.

22. KOMUNIKACIJA

Pod komunikacijom kod ljudi se podrazumeva prenošenje poruka putem znakova. Postoje dve bitne karakteristike komunikacije: prvo, da je ona prenošenje saopštenja od jedne osobe ili ustanove do drugih osoba ili ustanova; drugo, da se to prenošenje ostvaruje putem znakova. Bitno za znakove u komunikaciji jeste da oni predstavljaju nešto i zamenjuju nešto. Komunikacija je sastavni deo svakog kontakta među ljudima. Ona je uslov svake zajedničke akcije. Najrazvijeniji oblik komunikacije – komunikacija kod ljudi putem govora – nastala je u uslovima zajedničkog ili društvenog rada. Tokom društvenog života, sve više se razvijala, kao što je i sama bila bitan uslov društvenog razvitka.Jedna od bitnijih podela komunikacija jeste na verbalnu, pri kojoj se kao komunikacioni znakovi koriste reči različitih jezika, i neverbalnu. Tako se naziva svaka komunikacija pri kojoj se ne koriste reči.

15