psihosomatske bolesti.ppt

Психосоматскe болести

Ученице II/2Мартиновић МиленаМихаиловић Љубица

Ментор:Симонида Вукобрат

XV београдска гимназија

Шта нас очекује у овој Шта нас очекује у овој презентацији?презентацији?

Презентација представља нешто подробнију анализу, у последње Презентација представља нешто подробнију анализу, у последње време, све присутније групе специфичних обољења познатих под време, све присутније групе специфичних обољења познатих под именом – психосоматска обољења. Сам појам – психосоматика – именом – психосоматска обољења. Сам појам – психосоматика – указује на његову комплексност у чијој основи је чињеница да је човек указује на његову комплексност у чијој основи је чињеница да је човек биће и душе и тела и да су ова два аспекта функционисања биће и душе и тела и да су ова два аспекта функционисања нераскидиво везана чак и у болести! Ево тема/поднаслова које нераскидиво везана чак и у болести! Ево тема/поднаслова које презентација обрађује (кликом на поднаслов идете на жељену презентација обрађује (кликом на поднаслов идете на жељену страницу):страницу):

Појам психосоматске болести Историјат праћења и лечења психосоматских обољења Етиопатогенеза психосоматских болести Стрес као фактор настанка Предиспозиције за настанак болести Врсте психосоматских обољења Приступ, терапије и стратегије лечења

www.themegallery.com

Психосоматска болест

Психосоматска болест је телесна болест изазвана психичким узроцима, чији се симптоми испољавају на органима и мењају његову функцију, стварајући прво реверзибилне, без видљивих телесних оштећења, а затим и иреверзибилне, патолошке, промене.

Шта Википедија каже о овим болестима, погледајте на следећој адреси: http://sr.wikipedia.org/sr/psihosomatskebolesti/

Психосоматска болест

Класичан медицински модел, који потиче још од Пастера, каже да болест настаје на следећи начин: спољашњи узрочник, оштећење ткива, поремећај функције, телесни симптом и знак.

Психосоматски модел болести иде другачије: психички фактор, поремећај функције који, ако дуго траје, даје оштећење ткива, телесни симптом и знак.

Сматра се да за настанак психосоматских болести емоционални фактор игра пресудну улогу.

Персијски психолози X веку

Ј.Хајнрот 1818.

Франц Александер почетак 20. века

Сигмунд Фројд почетак 20. века

Антички лекари пре нове ере

Историјат

Михаел Балинт шездесетих

Туре фон Уекскил 1970.

( Кликом на наслове идете директно на жељену страницу)

Историјат Историјски гледано, Историјски гледано,

мишљење да снажне мишљење да снажне емоције (бес, страх, емоције (бес, страх, жалост) могу изазвати жалост) могу изазвати телесна обољења, телесна обољења, владало је још код владало је још код Хипократа, Сократа и Хипократа, Сократа и других других античких античких лекара лекара и великих и великих мислилаца.мислилаца.

Историјат

У средњовековном исламу у делима У средњовековном исламу у делима пперсијских ерсијских психологапсихолога - лекара Ахмеда ибн Сахл ал-Балкхи (934- лекара Ахмеда ибн Сахл ал-Балкхи (934..) и ) и Хали Абаса (994Хали Абаса (994..) налазимо прва размишљања о ) налазимо прва размишљања о настанку болести као последици интеракције ума и настанку болести као последици интеракције ума и тела.тела.

Оба лекара схватила су како физиолошке и психолошке Оба лекара схватила су како физиолошке и психолошке функције у телу пацијента могу да имају утицај једна на функције у телу пацијента могу да имају утицај једна на другу.другу.

До ових сазнања они су дошли на основу утврђивања разлике између пацијената који су били физички и ментално здрави и оних који су били физички и ментално болесни.

Историјат

Немачки лекар Ј. Хајнрот био је међу првима који је 1818. употребио нови термин: “психосоматски поремећај” у објашњењу психогеног удела у настанку инсомније.

Он говори о сомато-психичким поремећајима који представљају психичке, пратеће манифестације телесних обољења.

Историјат

Франц Александер на почетку 20. века, започео је истраживање динамичке повезаности између ума и тела, а Сигмунд Фројд истраживања психосоматске болести, након преписке са Георгом Грудеком који је, у то време, истраживао могућности лечења физичких поремећаја применом психолошких процедура.

Такав приступ подразумевао је размишљање о болести као о континуираној интеракцији психичких и соматских фактора.

Историјат

Михаел Балинт и његове Балинт-групе шездесетих година двадесетог века, указале су да је неопходно да лекар приступа целој личности болесника.

Сматрали су да око 30% болесника консултује лекара због симптоматологије која у основи има емоционалну дисфункцију.

Историјат Од 1970-их, након истраживања Немца Туре фон

Уекскила и његових колеге у Немачкој и другим земљама, биосемиотичка теорија се све више примењује као теоријска основа у психосоматској медицини.

Значајан допринос проучавању психосоматике дала је психоаналитички оријентисана мађарска психосоматска школа.

Шандор Ференци, развио је концепт биолошких основа психоанализе, концепт биоанализе, разматрао да ли психосоматска болест има или нема симболичко значење.

Историјат

Данас, психосоматска болест је препозната у свим областима медицине, а на појединим психијатријским, или још чешће и на интернистичким клиникама у свету постоје и посебна одељења за лечење психосоматских болести.

Схватајући велики значај психосоматских болести, због све веће бројности оболелих, у медицини се развија и посебна област, психосоматска медицина.

Историјат

Два открића у медицини била су од великог значаја за боље разумевање и схватање како се то психички чиниоци уплићу у телесно реаговање и како се телесно реаговање враћа у своме дејству на психу, стварајући понекад затворени, „зачарани“ круг, лат. Circulus vitiosus, у коме је болесник својом болешћу заробљен. То су

а) открића везана за значај људске психе у процесу општег функционисања човека,

б) као и она која наглашавају улогу аутономног нервног система.

Историјат

откриће потекло је из области истраживања људске психе

Психичкичиниоци

ФизиологијаАНС

Психо-аналитичко

психички чиниоци се уплићу у телесно реаговање

Откриће потекло из области физиологије аутономног нервног система.

Откриће психоанализе - да оштећење наших функција потиче од несвесних конфликата, (оних које је наше свесно Ја одбацило и потиснуло у несвесно), који су, набијени „енергијом“ и који представљају израз наших основних нагонских тежњи, било је одлучујући допринос у развоју психосоматске медицине.

Историјат

Иако се Фројд није примарно бавио психосоматским болестима и у почетку свог истраживања ограничио на испитивање узрока промена тзв. "виших" функција, (мишљења, говора, моторне и сексуалне функције), ...убрзо му је постало јасно да ове промене, могу настати као последице нерешених, а потиснутих унутрашњих конфликата и да задиру много дубље у тело, све до вегетативног и ендокриног система..

Разматрањем етиопатогенезе психосоматских поремећаја, тј. трагањем за основним узрочницима развоја психосоматских болести, баве се две велике групе теорија:

1. Биолошке теорије психосоматских поремећаја.Биолошки приступ, специфичне психосоматске поремећајетумачи као поремећене активности појединих органскихсупстрата у реакцији на стрес. 2. Психолошке теорије психосоматских поремећаја.Ова, велика група, обухвата бројне психолошке теорије које

разматрају несвесна емоционална стања, карактеристике личности, когнитивни стил и начине превазилажења стреса као значајног, преципитирајућег фактора у настанку психосоматских поремећаја.

Етиопатогенеза психосоматских болести


1. Биолошке теорије психосоматских поремећаја

а.) Теорија соматске слабости; указује на то да, услед дејства генетских фактора, начина живота, претходних или хроничних болести, долази до оштећења функције одређеног органског система, који тако постаје подложан дејству стресогеног фактора.б.) Теорија специфичне реакције; појаву психосоматских поремећаја тумачи могућим генетски кодираним разликама у начину реаговања организма на стрес. Наиме, у овим теоријама се истиче да сваки човек има сопствене, идиосинкратске обрасце аутономних реакција на стрес.


2. Психолошке теорије психосоматских поремећаја

Стрес је неспецифични одговор организма на психичку, физичку или социјалну угроженост, односно на деловање биолошког, психолошког или социјалног стресора.

Рат, земљотреси, болест су универзални стресори, а свако од нас има своје психичке и социјалне стресоре на које квантитативно и квалитативно реагује исто као да је биолошки угрожен.

Оно што је за једну особу стресор, за другог је нормални облик појаве па су тако психички и социјални стресори бескрајно различити и не могу се међусобно упоређивати.

Стрес и психосоматска обољења- фазе реаговања на стресне догађаје

-фаза аларма, од тренутка деловања стимулуса који ремети телесну и психичку хомеостазу, коју одликује брза реакција по адренергичкој оси

1. фаза

фаза отпора, када организам покушава да се адаптира новонасталој ситуацији, коју

одликује одвијање углавном преко парасимпатикуса

2. фаза

фаза исцрпљења или слома, што може за последицу да има болест.

3. фаза

Стрес и психосоматска обољења

У ситуацији када делује стресор, организам развија или борбено понашање или понашање повлачења из борбе и то је нешто што смо наследили онтогенетски, али и филогенетски с’ обзиром да се среће и у животињском свету.

Неуроендокринолошка истраживања стресорног одговора објашњавају да прво понашање иде преко адреномедуларног система са порастом норадреналина, адреналина и тестостерона, док вредности кортикостероида остају исте. Повлачење из борбе доводи до инхибиције, конзервирања енергије уз пораст лучења АЦТХ, кортикостерона, уз нормалне вредности катехоламина и снижење лучења тестостерона.

Стрес и психосоматска обољења Хроничан стрес у генези коронарне болести је несумњив

што се објашњава чињеницом да стрес појачава излучивање катехоламина и подиже ниво холестерина у серуму (који служи као грађа за атеромску плочу). Феномен напрасне срчане смрти се може објаснити или вентрикуларном фибрилацијом, која је последица наглог лучења катехоламина, у покушају да се једна стресорна ситуација разреши активним супротстављењем или преко механизма асистолије, као последица вагусне активности.

Клинички, треба знати да већина психосоматских болести не настаје једнократним деловањем емоционалне трауме која угрожава био-психо-социјалну хомеостазу. У позадини се, најчешће, налази један симболични стресор, који изазива продужен или стални неуровегетативни одговор организма.

Патофизиологија психосоматских болести

Телесни симптоми и невезано за психосоматска обољења могу бити директна реакција на емоције, на пример дрхтање због страха или љутње, црвењење због стида.

У психосоматским болестима телесни симптоми могу бити и индиректан резултат емоција; емоције траже излаз заобилазним и компликованим путем до органа. Психички се догађаји уплићу у телесна збивања и могу проузроковати болесна телесна стања.

Зато дуготрајна пренадраженост нервног система коначно довди до оштећења ткива и појаве симптома и знакова болести. Узрок пренадражености одређеног дела аутономног нервног система последица је

одређених осећаја, које усвајамо од првих дана живота

Предиспозиције за настанак болести

Психосоматским болестима су склоне добро прилагођене особе са великом способношћу савладавања које, у тренуцима адаптационог исцрпљивања и попуштања психолошке одбране, испољавају телесне реакције. Ове особе су склоне да „прећуте“ и занемаре свој немир, љутњу, бес, тугу, агресију, или нека друга оптерећујућа осећања.

Прагматичне су у решавању сопствених и туђих емоционалних тешкоћа, а своја незадовољства не изражавају, већ су њихова понашања увек у друштвено дозвољеним границама.

Преосетљиве су и на физичку трауму или бол.

Један од значајних предиспонирајућих фактора за развој психосоматске болести и њихов убрзан ток је процес старења. Ово се посебно односи на поремећаје изазване депресијом, која настаје као последица многобројних стресогених догађаја у животу, чија се учесталост непрестано повећава са годинама (старењем).

Од посебног значаја су тренуци у животу као што је смрт родитеља или других блиских рођака (деце, мужа или жене), одлазак у пензију, и многи здравствени проблеми који неминовно проистичу из процеса старења.

Предиспозиције

Oсобености психосоматских болесника

Психосоматски симптом нема значење као симптом неурозе. Ово су пацијенти са “празном анамнезом”, сиромашни у фантазмима, без маште и оригиналности, ретко сањају, њихово мишљење је оперантно. Особе које су склоне психосоматским поремећајима су “алекситимичне” што значи да су “без речи за осећања”, неспособне да изразе своја осећања, емоције, круте су, преокупиране детаљима свакодневног битисања.

Oсобености психосоматских болесника

Различита су мишљења о пореклу алекситимије: условљена је структурним, а можда и функционалним прекидом између десне и леве хемисфере мозга, при чему лева хемисфера преузима доминантну улогу. Иначе, лева хемисфера се “мало бави емоцијама”.

Овакве особе нису у стању да свакодневно понављане конфликте обраде кроз имагинацију, фантазме или креацију. Незадовољство и напетост заобилази неокортекс и преко хипоталамуса се свом силином претвара у вегетативно раздражење.

Ово, пак, преко симпатикуса или парасимпатикуса, доводи до стварања психосоматске болести.

Врсте психосоматских обољењаВрсте психосоматских обољења

(Кликом на поједина обољења идете директно на страну презентације на којој се то обољење анализира)

Артеријска хипертензија и коронарна болест

- повишени крвни притисак и болести срца -

Хронично потискивање беса и љутње, у светлу психосоматске медицине, често је у вези са артеријском хипертензијом.

Истраживањима је утврђено да болесници са артеријском хипертензијом показују наглашену хостилност, да потискују бес и агресивност, “празне се спорадично”, а између тога покушавају да одрже маску смирености.

Показују тенденцију ка депресивном реаговању. Веома су савесни, вредни, стално напети, у стању борбене приправности – «као боксер који се стално спрема да изађе на ринг, а до борбе не долази» (хронична пренадраженост симпатикуса по моделу Кенана и Александера).

Код коронарне болести, предиспозиције за инфаркт миокарда, чест налаз је фрустрирана амбиција, такмичарско надметање са околином, са јаком жељом да се увек победи, стална оскудица времена, «брзо једе, стално жури, не воли да дангуби», лака осетљивост на фрустрације, тешка контрола агресивности која се празни експлозивно, неспособност да се опусти.

Артеријска хипертензија и коронарна болест

- повишени крвни притисак и болести срца -

Бронхијална астма

Клиничку слику астме чини спазам глатке мускулатуре бронха, едем слузокоже и лучење лепљивог секрета. Симболични значај овог тријаса психосоматичари су прогласили као «плач бронхија за мајком».

Астматични напад је последица холинергичке активности, значи изражена парасимпатикотонија. Нађено је да психичку структуру оболелих од астме карактерише пасивност, зависност, амбивалентност.

У случају сукоба, особе пре реагују повлачењем и пасивним предавањем судбини. Почетку или погоршању болести обично предходи напуштање, губитак емоционалне подршке.

Гастродуоденални улкус- чир желуца и дванаестопалачног црева -

Улкус настаје као последица преовладавања агресивних фактора над онима који штите слузокожу дигестивног тракта. Немогућност адекватног пражњена агресије је круцијалан у настанку улкуса (улкус-гризлица «гризе сам себе», своју слузокожу јер не може да «гризе друге».)

Хиперсекреторни тип личности: пасивни, зависни, склони пушењу, склони депресивним кризама, са тенденцијом да потискују агресивност и стално теже заштити. Оне улажу напор да механизмом одбране, тзв. “реактивна формација”, надвладају осећање слабости, па тако стално испољавају емотивна стања супротна онима која интимно осећају. Тај напор изазива пренадраженост парасимпатикуса са хиперсекрецијом која је главни патофизиолошки чинилац гризлице.Хипосекреторан тип: знатно агресивнији,ригидни, тврдоглави.

Улцерозни колитис- синдром болних и крвавих столица -

Клиничку слику чине болни грчеви, слузаво-крваве столице, повишена температура. Ово тешко обољење, у светлу психосоматске медицине, тумачи се као последица емоционалног поремећаја који се соматизује на слузокожи колона.

У стањима страха и депресије слузокожа је бледа, покрети црева успорени, лучење слузи недовољно. У бесу, гневу и агресији слузокожа је прокрвљења, покрети убрзани, а слуз богата лизозимом.

Дуготрајно стање љутње и беса доводи до субмукозних крварења и улцерација.

Улцерозни колитис- синдром болних и крвавих столица -

Оболели су често опсесивно-компулсивне структуре – пресавесни, у оскудици са временом, незавршеним послом, повучени, са потребом за редом, чистоћом и тачношћу. Доминира дубоко потиснута агресивност са реактивном формацијом мирољубивости и пасивности (механизам одбране коим се показују осећања супротна реално постојећим).

Ретко испољавају агресију, а кад је испоље доживљавају јако осећање кривице. Животни стил одликује пасивност, зависност, повлачење из борбе, предавање судбини.

Патофизиолошки, и овде је реч о хиперфункцији парасимпатикуса.

Тиреотоксикоза- обољење штитне жлезде -

У настанку болести улогу има емоционална траума, а клиничка слика се погоршава или побољшава у корелацији са психичким стањем пацијента.

Особе су пре болести биле несигурне, осетљиве, са бурним реаговањем на сваку промену-стварну или симболичну, посебно на одвајање од родитеља.

Међутим, синдром сепарације није специфичан за болест, он се среће и код других психосоматских болести, а нарочитo улцерозног колитиса и бронхијалне астме.

Приступ, терапија и стратегија лечења

Психосоматски приступ заснован је на интеграцији психе и соме (тела) и представља холистички модел болести који захтева да се пажња поклања болесном човеку у целини.

У лечењу болесника са психосоматским болестима поред

основног лечења од стране лекара клиничара-соматичара, помоћ психијатра је драгоцена, јер ће он пацијенту помоћи да повеже психичко стање и телесне сметње или болест, и тиме му у великој мери помогне у његовом психолошком и телесном опораваку.

Лечење се састоји у примени медикамената и различитих психотерапијских техника.

Велики технички напредак науке и примена савремене дијагностичке опреме створиле су од лекара парцијалног посматрача болести и његово „отуђење“ или одвајање од човека (пацијента), па се често у медицинској пракси чује "да лекари не лече болесника већ болест".

Колико је ово погрешан приступ, када се ради о психосоматској болести, најбоље показују радови Валтера Кенона и Ханса Селија који су у првој половини 20. века, испитујући стресне реакције, доказали да претећи чиниоци по организам, попут хладноће, прекомерне топлоте, претње казном, изазивају патофизиолошке реакције које се манифестују неуро-ендокрино-имунским поремећајима који могу

бити тако озбиљни да могу резултирати

и смртним исходом.


Зато психосоматичари у терапији инсистирају на холистичком приступу пацијенту тј сагледавању човека као јединства душе и тела, уз оптималну примену савремене дијагностичке опреме која треба да помогне у разликовању соматског од психичког, при чему то сагледавање не сме бити узрок „отуђења“ или одвајања терапеута од човека (пацијента).


Лечење, у акутној фази када се лечи болест

Лечење у хроничној фази када се лечи болесник

У теоријском и практичном смислу разликују се два основна облика лечења психосоматских болести:

1.

2.


У овој фази болести, најважнији је адекватан соматски третман оболеле особе, која сама по себи фаворизује регресију због беспомоћности и зависности.

Зато је у акутној фази, лечење медикаментима и другим класичним медицинским методама препуштено лекарима соматске медицине.

Зато у акутној фази: астматичне кризе, крварећег улкуса, јаких трбушних болова код улцерозног колита, хипертензивне кризе итд, примарно медикаментозно лечење спроводи клиничар-соматичар.

Лечење соматских поремећаја и психотерапија у акутној фази

болести

У овој фази потребно је да се код болесника што пре успоставе нормалне физиолошке функције, санирају соматска оштећења и подржи систем одбрана личности који подразумева толерисање, чак и подржавање негирања страха јер се тиме болесник чува од безнађа.

Потребно да прође одређено време да болесник реално сагледа опасности сопствене болести како би се носио са њеним даљим током.

Болест је ситуација губитка, где се губи здравље, односно идеална слика о себи.

Жалост, као интрапсихички процес, има свој ток који се може ублажити присуством других са којима се деле осећања, али не може се убрзати или прекинути.

Лечење соматских поремећаја и психотерапија у акутној фази

болести

У овој фази психотерапијско лечење је важније од медикаментозног и доминира терапијом.

Лекови са својом фармаколошком и психолошком акцијом не могу да промене сет моралних норми и образаца, али могу да олакшају иницијацију психотерапије и зато се и у овој фази дају лекови (углавном благи антидепресиви).

Психотерапију би, по правилу, требало да спроводи добро едуковани психотерапеут, који код оваквог комбинованог третмана треба да одреди суптилније, индивидуално дозирање лекова и стално процењује да ли треба модификовати технике психотерапије.

Психотерапија и наставак лечења соматских поремећаја у хроничној фази

болести

Површинске методе психотерапије подразумевају пружање подршке и охрабрења, саветовање, сугестију.

Психодинамска психотерапија се примењује тек онда када се процени подобност пацијента за тај облик психотерапије.

При томе би терапеут требало да уочава различите компоненте савеза у третману, као и начин на који се те компоненте мењају док снага, композиција и стабилност савеза флуктуирају.


болести

Терапеут има за циљ:

Повећање капацитета да се диференцирају осећања о реалности (субјективност) од саме реалности (објективност), да се одвоји понашање других од унутрашње мотивације и сопственог понашања.

Помагање да се повећа капацитет „виђења себе од споља“, из перспективе других. Учење ефикасног ментализирања, и односи се на начин на који приступамо односима, а који подразумева постојање свести о томе да је потребно разумевање и учење о менталним стањима других особа.


болести

Осим психотерапије у којој се подстиче ментализација (индивидуална и групна аналитичка психотерапија, затим когнитивно бихејвиорална терапија итд), постоје облици терапије који су врло корисни за ублажавање симптома и подстичу активан однос према себи.

На пример, у терапије које не покрећу или не увећавају анксиозност спадају:

Пружање активне подршке Уверавање и вентилација Сугестија Утицање на околину Породична психотерапија Бихејвиорална, методе релаксације


РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ

Адаптирати - прилагодити, подесити Адреналин или епинефрин - је хемијска супстанца

која се производи у организму. Највећи део адреналина се синтетише и ослобађа из сржи надбубрежних жлезда као хормон

Адренокортикотропни хормон (АЦТХ) - такође познат као кортикотропин, адренокортикотропски хормон, је пептидни хормон кога производи и излучује предња хипофиза. Његови принципални ефекти су повишење продукције и ослобађање кортикостероида

Алекситимија - се сматра особином личности која особе доводи у опасност од других медицинских и психичких поремећаја. Односи се на немогућност изражавања и вербалног и невербалног исказивања сопствених осећања

Амбивалентност (или подељеност) - Истовремено постојање у једној личности сасвим супротних емоција, тежњи и ставова у односу на неки објект (особу, предмет, идеју или ситуацију).

Артеријска хипертензија - (повишен крвни притисак) је, по дефиницији Светске здравствене организације, стање у коме је систолни (горњи) притисак повишен преко 140mmHg а дијастолни (доњи) преко 90mmHg

Асистолија - Назив у медицини који се користи за стање без електричне активности срца, које се електрокардиографски бележи равном цртом и представља један од услова за проглашавање смрти човека

Едем (оток) - Ненормално накупљање течности у унутарћелијским и међућелијским просторима и телесним

шупљинама


Етиологија - Узрок болестиЕтиопатогенеза - Узрок и механизам развоја неког патолошког процеса (болести).Живац луталац или пнеумогастрични живац (лат. nervus vagus) - Кранијални живац који садржи моторна, сензитивна и парасимпатичка нервна влакна. Има, углавном, вегетативну улогуИдиосинкразија - Особина извесних лица да на неке надражаје одговарају јаче него што је нормално, урођена преосетљивост према неким стваримаИмагинација - Уобразиља, машта, замишљеност и сличне менталне представеИнсомнија – Несаница


Инфаркт миокарда - Једна од манифестација исхемијске болести срца Иреверзибилан – НеповратанКатехоламини - Хормони „борбе-или-бежања“, које ослобађају надбубрежне жлезде у одговору на стресКогнитивно - означава спознају, тј. менталне процесе за које се претпоставља да истичу понашање. Континуиран – Непрекидан,сталанКоронарна артеријска болест или исхемијска болест срца или коронарна болест - Назив за групу болести срца које настају услед смањеног протока крви кроз срчане артерије


Кортикостероиди - Хормони коре надбубрежне жлезде који имају бројне физиолошке функцијеНеокортекс – Део мозга сисара, за човека најважнији део мозга, јер је место виших менталних функцијаНеуроза - Лакши, функционални облик душевног обољења, код којег није пронађен органски узрокНорадреналин или норепинефрин - Хемијска супстанца из групе катехоламина која се производи у организму. Норадреналин је главни неуротрансмитер постганглијских неурона симпатичког система


Онтогенеза - Развитак јединке од оплођеног јајета па до потпуног организмаПарасимпатикус - Део вегетативног нервног система који управља органима чији се рад одвија без наше воље (срце, желудац, црева).Патологија – Наука о болестимаПатолошки – БолестанПатофизиологија – Грана медицине која се бави проучавањем поремећаја функције ткива, органа и целог организмаПреципитација - Пренагљеност, брзоплетостПсихијатрија - Медицинска наука о душевним болестима, њиховим узроцима, о њиховом развитку и лечењу.


Психосоматска медицина - Област медицине која проучава, дијагностикује и лечи физичке здравствене поремећаје произашле из емотивних проблема.Реверзибилан – ПовратанСимптоматологија - Наука о знацима по којима се познаје постојање појединих болести.Супстрат - подлога, основаТестостерон - је важан сексуални хормон (андроген) који постоји код оба пола, али се разликује у количинама и концентрацијиУлцерација - Загнојавање, избијање чира


Филогенеза - Развитак врстеХомеостаза - Равнотежа, често саморегулациони повратак организма у стање пре но што је дошло до неких промена у његовом саставу или функционисању.Хостилан - Непријатељски.


ЛИТЕРАТУРА

Рот, Н., Радоњић, С. (2008.): Психологија за II разред гимназије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.Гајтон и Хол, (2003.): Медицинска физиологија, Савремена администрација, Београд.Белеслин, Б., Јовановић, Б., (2007.): Општа патолошка физиологија, Дата Статус, Београд.Група аутора (2003.): Патологија, Катедра за патологију, Медицински факултет у Београду.ВИКИПЕДИЈАОстали интернет ресурсиСлике – преузете са медицинских интернет сајтова.

Documents

psihosomatske bolesti.ppt