PSSVojvodine - Миливој Ердељанplaninari.org.rs/putnik/Putnik11.pdf · 2013. 5. 28. · džipovima i kombijima napokon smo krenuli oko 9-10 h. Plan je bio slede ći:

ПЛАНИНАРСКО-СМУЧАРСКИ САВЕЗ ВОЈВОДИНЕ

ПУТНИК 11/12 СЕПТЕМБАР 1999. страна 78

GODINA: II; Broj 11/12

ИНФОРМАТИВНИ БИЛТЕН ПЛАНИНАРСКО-СМУЧАРСКОГ

САВЕЗА ВОЈВОДИНЕ

Масарикова 25

21000 Нови Сад

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ

УРЕДНИК

��

Миливој Ердељан

ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК

��

Милорад Обрадовић

УРЕДНИШТВО:

Боривоје Вељковић, Слободан

Лалић, Љубомир Попов, Милан

Јаковљевић, Феликс Кривошија,

Чедомир Векић

ИЗДАВАЧ

ПЛАНИНАРСКО-СМУЧАРСКИ

САВЕЗ ВОЈВОДИНЕ

Масарикова 25, Нови Сад

САДРЖАЈ

79 Velika avantura:

Sonja Dunđerski; 83 Na Kajmakčalanu, steni Srpske

slave; Nikola Trajković;

86 Novinarsko pero među Himalajskim zvezdama; Radivoj Kovačević;

90 7. susret planinara na Carskoj bari; Ljubomir Popov;

91 Sam na Rudniku; Dragan Ćirić;

93 175 godina od rođenja Branka Radičevića; Milorad Obradović;

94 Na Komovima; Čedomir Vekić;

96 Suva planina; Čedomir Vekić;

98 Letnji alpinistički tečaj; Stanislava Sovilj;

99 Južni Karpati; Vera Pinter;

101 Selevenjske pustare; Branislava Butorac;

106 2. noćni uspon na Krov Vojvodine; Rade Radičević;

106 Zrenjaninci na Vršačkom bregu; Ljubomir Popov:

107 Mondović Aleksandar Milivoj Erdeljan;

108 12. septembar 1924,; Milan Breberina;

УМНОЖАВАЊЕ ПУТНИКА ПО ДРУШТВИМА ПРЕПОРУЧЉИВО

PLANINARSKO-SMUČARSKI SAVEZ VOJOVODINE

PUTNIK 11/12 SEPTEMBAR 1999. strana 79

VELIKA AVANTURA

21. mart 1999. god. Veče,

železnička stanica u Novom Sadu. Svi smo spremni, spakovani i orni za pokret. Pred nama je put na Durmitor (koji je moja prva i najveća alpinistička ljubav), gde će se održati alpinistički tečaj u organizaciji PD “Javorak” iz Nikšića. Dugo sam se spremala na ovaj zimski alpinistički tečaj, skoro tri-četiri godine. Što se tiče strukture društva je bila sledeća: 12-Naftaša (zajedno sa vođom Duletom Savanovićem), Železničar-3, 2- iz Poštara i 1-ali vredan u našu koritst- Zanatlija. Tokom noći su nam se priključili Kraljevčani, Lajkovčani i Užičani. Na stanici u Nikšiću nas je sačekao Gašo- predsednik PSD “Javorak”. Dom se nalazio u blizini centra i stanice. Tamo nas je sačekao ostatak društva koji će nam se pridružiti u našoj zimskoj avanturi. Uveliko su se spremale stvari, oprema i hrana koja će sutradan zajedno sa kuvarima odleteti helikopterom na Škrčka jezera koja su bila naš konačni cilj. Pred sobom smo imali još celo popodne (noćenje je bilo u Nikšiću, a polazak tek sutradan izjutra). Manja grupa ( i ja među njima) odlučila je da ode do čuvenog manastira Ostroga. Prva pomisao koja čoveku padne na pamet, kad stigne do donjeg manastira, bila je primorje.

Kamena građevina okružena zelenom travom, dugački špalir četinara kojim joj se prilazilo i pogled nad dolinom koji je jedino mogao da premaši pogled gornjeg manastira koji se nalazio još 3 km iznad nas. Pustili smo svojim očima da malo odmore na ovom irnom pejzažu i krenuli u penjanje do vrha. Dok se penjete kao divokoza po onom kršu čisto ne znate šta više svetli dali velina manastira, krst koji se nalazi iznad cele prelepe kompozicije ili vam se to čini samo od krvnog pritiska pogotovo ako uzmete u obzir da je bilo oko 20 stepeni i daje sunce nemilosrdno pržilo. Na vrhu smo krenuli u obilazak starog manastira, obišli smo manastirske svetinje, pogledali sa najviše terase manastira na kojoj se nalazi zabijena topovska granata kojom su u 2. svetskom ratu pokušali da sruše ovo svetilište ali im to nije pošlo za rukom. Granata nije eksplodirala. Slučajno? Kažu ljudi da je Vasilije Ostroški moćan Svetac i da pomaže svim ljudima bez obzira na naciju i veru. Poželela sam da nas sačuva na putu koji nas čeka i da nam da snage za sve ono što nas čeka. Slučajno? Ništa se ne dešava slučajno. Povratak u Nikšić. Nas četiri devojke primio je na noćenje momak po imenu Pop (kojega sam se jedino sećala iz celog tog društva koje sam imala prilike da upoznam pre šest godina na Stražilovu kada sam im tada kao član društva PSD



“Stražilovo” bila domaćin, čiji su oni pobratimi). Domaćin nas je domaćinski ugostio, ujutru nas je čekala kafa, ne verujete da Crnogorci znaju da kuvaju i to dobru kafu? Mnogi nisu, ali su se sada uverili. Posle kratkog pakovanja i utovaranja po džipovima i kombijima napokon smo krenuli oko 9-10 h. Plan je bio sledeći: ići prevozom u pravcu sela Trse koliko se od snega bude moglo ( u Nikšiću i okolini ga uopšte nije bilo, tek udaljenim vrhovima) jer smo imali informaciju da je na Škrci preko 3 metra snega. Vozili smo se kraj Pive, manastira koje je moja grupa na kratko uspela da pogleda zahvaljujući sposobnosti našeg vozača Željka. A Pivsko jezero je posebna priča. Za to bi mi trebalo malo više vremena i mesta, ukratko pecanje smo dogovorili. Na sneg smo naišli pre nego što se Gašo nadao (čekalo nas je preko 8 sati hoda pod opremom do doma na Škrci). Većanje među domaćinima trajalo je 5 minuta: odlučili smo da idemo drugim putem. Vožnja se produžila za narednih sat i po vremena. Došli smo do sela koje se nalazi sa druge masiva. Oprostili smo se od vozača koji će nas čekati iduće nedelje oko 15h, obukli opremu, svukli višak garderobe, dukoko udahnuli i krenuli lagani uspon. Grupa je brojala 42 čoveka. Kolona se polako zagrevala, uštimavala iza nekih 30-tak minuta,

grabili smo uz još suvu padinu iznad sela. Ušli smo u sneg koji je na našu sreću bio dovoljno tvrd da nismo suviše upadali. Predeo je bio veličanstven, sve belo, samo ponegde štrče okolni vrhovi. Da vas malo bolje upoznam sa našim domaćinima i instrukturima ovog našeg zimskog alpinističkog tečaja. Sećate se onih momaka koji su pre 4 godine penjali Everest? To su baš oni. Iako baš ima sumnjivaca koji sumnjaju u njihove mogućnosti i karakter neka slobodno odu u njihov dom u Nikšić i nek pogleda pehare, medalje, diplome i zahvalnice koje ga krase, neke od njih su i međunarodne ali verujem da će nastavak ove naše avanture biti dovoljan. Na uspon smo krenuli oko 14:30. Imali smo relativno dobar ritam kad se uzme da je polovina bila ženka. Posle nekih 4 sata hoda počeli smo da pokazujemo prve znake umora. Mrak se polako spuštao. Počeo je da se podiže neki vetar. Produžili smo dalje. Iza idućeg prevoja ukazao nam se neki katun i meni i Popu pala je ista ideja na pamet, da prenoćimo u njemu. Goga i Marko su se ponudili da ostanu sa Popom, Radom i sa mnom. Rastali smo se oko 19 h. Kolona je produžila dalje, polako su se palile baterije, vetar je još više podizao sneg a šnjih je čekao gadan prevoj. Škrčko ždrjelo i dolina u Škrci, a do doma još dobra šetnja od 3-4 sata po lepom vremenu.



Katun je bio iz dve prostorije. Ušli smo kroz prozor pošto su vrata bila zavejana, kao i cela okolina. Krov kao i tavanica su mestimično provejavali iako je katun bio nov. Armafleksi, najlon i vreće su učinili svoje. Hvala bogu što nisam poslušala Popa i ostavila primus (jer sva hrana je otišla sa helihopterom a mi smo nosili po koji sendvič i čokolade i ostale šećere). Ali je zato Rada u svom rancu imala hrane za manji puk. Tu noć smo nekako prebrodili, stisnuto, malo nam je provejavalo, ali nam bar nije bilo zima. Nevreme se nije smirivalo. Uzdržavali smo se od komentara u vezi sutrašnjice, mislili smo samo na ostale. Sutradan je nevreme još trajalo, bukvalno se prst pred nosom nije video. Tek negde oko 21:00 h je počelo da se razvedrava. Vetar je stao i sneg je prestao da pada. Ovo nas je ohrablilo (mada smo imali hrane bar za još 3-4 dana). Međutim ujutru oko 6:30 mećava je opet besnela. Sedeli smo napeto i čekali. U 9:20 se razbistilo. Spakovali smo se u rekordnih 15 minuta i krenuli na uspon. Olaci su se razišli potpuno i sunce nas je zagrejalo pred sam vrh. Posle 45 minuta hoda začuli smo glasove. Kada smo ugledali naše spasioce, radosti nije bilo kraja. Bili su to Đorđe i Đuka koje je Gašo poslao po nas. Ostatak grupe je već juče stigao u dom ali je zato predhodnu noć proveo u snegu u “vučjim

jamama”, ali je sve dobro prošlo. Sve je bilo pod snegom, ali poznato. Šareni pasovi, Prutaš, Minin bogaz, Terzin, Škrčko ždrjelo i naravno najviši vrh Durmitora Bobotov kuk i Bezimeni vrh sa njegove leve strane. Dah vam staje od same lepte prizora ali i od vetra koji nas je dočekao na vrhu Škrkog ždrela. Tada se pred nama ukazala dolina na čijoj se sredini nalazi naš cilj, Dom na Škrci. Naravno jezera se nisu videla, samo jedna velika zaravan i jedna omanja dolinica po čemu sam poznala da sut u jezera. Do doma je poroteklo još 30 min. Idilična slika i srdačan doček.

Dom dopola zavejan, otkopan ulaz. Po čitavom krovu, i okolini suše se mokre stvari, a planinari na podnevnom odmoru lenčare ispred doma na zubatom martovskom suncu, naravno varljvom, jer dovoljno je samo 30-tak minuta da se pristojno izgori. Nastalo je opšte grljenje i ljubljenje kada smo stigli i prepričavanje svih detalja kako je ko prošao. Posle kratkog razmeštanja po sobama usledio je ručak, a posle njega obuka čvorologije. Popodne je još bila kratka šetnjica po okolini koju sam iskoristila da obiđem mesto na kome sam letovala pre 4 godine, kraj malog Škrčkog jezera. Jedva sam uspela da razaznam položaj jer je sve bilo pod velikom nametom snega. Mrak je ubzo pao ali je noć bila vedra pa smo se dugo šetali.



Veče se uz pesmu produžilo do ponoći. Sutradan, posle doručka pokret na obližnje stene na kojima smo vežbali sidrišta. Sutradan smo vežbali “spuštanje” i padanje niz strminu sa cepinom. Narednog dana radili smo penjanje u navezu u snegu i steni. Predposlednjeg dana nas nije poslužilo vreme: namračilo se, zahladilo, i počela da pada neka sitna kiša i sneg. Za taj dan nam je ostalo spuštanje niz snežnu padinu i na kraju “Finale” - spuštanje niz vertikalnu stenu 15 – 20 metara. Čekanje na red se zaista odužilo pošto su pomoćni instruktori Dule i Đoko i glavni instruktor Gašo do detalja svakom pojedinačno, korak po korak objašnjavali postupak, dok nisu bili ubeđeni da je učenik shvatio. Ja sam bila među poslednjima, noge su mi se već smrzle počela je ledena kiša da pada, ali me to nije sprečilo da učinim taj poslednji korak na ovom kursu i moram vam priznati da je vredelo svake muke i smrzavanja. Sam osećaj je fantastičan, Gašo je bio zadovoljan, a mi pogotovo. Mrtvi umorn, smrznuti ali zadovoljni otišli smo na kasni ručak. Tog dana je bila subota, sutradan nas je čekao dug povratak. Negde oko 22:00 h te večeri neko od domaćina je uključio radio da čuje šta se dešava sa fudbalom i čuo o bombardovanju. Svo vreme smo se provodili, pevali, uživali u prirodi, sankali se, i ne pomišljajući na

radio, nije nam bio potreban. Na trenutak je nastao tajac ali se odmah potom pokazao na delu planinarski duh. Ništa nismo mogli uraditi pre sutradan dok ne stignemo u selo gde će nas čekati prevoz (za šta nam je Gaša garantovao da momke neće ništa sprečiti da dođu po nas). Sutradan smo s pesmom krenuli, pozdravivši se sa momcima koju su ostali da sačekaju helikopter zbog opreme. Ja lično ali mislim i večina grupe uspela je da uživa u povratku jer je vreme bilo prelepo ali kako smo se bližili selu svi smo polako usporavali da bi avantura bar još par trenutaka duže potrajala. U selu su nas zaista sačekali kao na velikim ciljevima sa mezetom i pićem. Vesti su nažalost bile istinite ali niko nije zano da nam kaže šta je pogođeno u Novom Sadu. Relativno mirno smo stigli do Nikšića, osim što nas je u Šćepan polju trgnula sirena. Ja sam jedina uspela da iz Nikšića dobijem kuću pošto su veze bile izuzetno loše tako da smo se informisali o situaciji i koliko toliko mogli smo da odahnemo. Vozovi su još išli ali gradskog prevoza do Podgorice nije bilo. I za to su se pobrinuli naši domaćini a da ne spominjem da su se ponudili da nas sve prime da ostanemo ako je sigurnije ili ne budemo bili u mogućnosti da idemo kući. Svojim privatnim kolima su nas odvezli do železničke stanice u Podgorici za vreme vazdušne uzbune.



)Predhodni dan smo čuli da je gađan Ostrog, međutim prošli smo pored njega i sve je i dalje bilo na svom mestu, kao i naša srca). Voz je iz bezbednosnih razloga bio pomeren za 11:30 h. Društvo je ostalo sa nama do polaska i snabdelo nas klopom i pićem za čitavu noć, a bogami i dan jer nismo znali koliko će put trajati. Voz je stigao na vreme. Oprostili smo se ali samo na kratko jer su već pali dogovori za leto i letnji alpinistički tečaj. Verovali smo da će se sve srediti i do našeg maratona. Laka srca smo se oprostili, jer smo znali da se ovakva prijateljstva ne gube nikada. Noć je bila mirna, uglavnom smo spavali i verovatno smo bili u nekom “ekspres” vozu, jer smo stajali samo na par stanica. Narednog jutra već smo bili u Novom Sadu.

Ova velika avantura i dalje traje, koliko dugo ne znam, verujem da niko ne zna koliko će trajati, verujem kratko. Ali slike koje nosim u sebi sa ovog zimskog tečaja greju mi srce i daju mi nade da istrajem za neke nove avanture. A što se novih prijatelja tiče, čujemo se svaka dva tri dana, a neki od njih su nam već bili u poseti. Jer mostove koji nas spajaju niko ne može porušiti.

Sanja Dunđerski

NA KAJMAČKALANU, STENI

SRPSKE SLAVE

Pošli smo najzad na najteži deo

našega puta, na dugu etapu od 12 km,

preko stena i urvina, gde se imao gaziti zaostali sneg i mnogi brzi planinski potoci. Bilo je istina ostataka od nekih staza, za vreme rata valjda vrlo dobrih, ali sada zapuštenih; one su nepotrebne, jer ko bi sada prolazio ovuda. A na ovakvim visinama vreme snažno reže svojim neumornim deleto,, oštrim kao i ovo stenje. U dugačkom redu, jedan po jedan, išli smo uskim i neravnim stazama koje su se neprestano pele. Poštapajući se, s malo hrane u torbicama, koračali smo po zelenom stenju koje je još bilo vlažno od rose. Duboka senka od stena nad nama zaklanjala nas je od Sunce koje je već uveliko počelo peći. I ukoliko nas je prvi zamor počeo da savlađuje, u nama se sve više javljalo sećanje na nkekadašnje provlačenje kroz Albaniju. Ali ina Čakor, Rožaj, Prokletije i druge planine, koje smo onda prelazili, nisu bile toliko surove kao Kajmakčkalan. Neko čudo, nejasno osećanje tuge i pobožnosti, i ako nenamerno počelo je da nas obuzima u koliko smo dublje ulazili u ovo stenje. Ubrzo smo naišli na ivicu grebena kojim se jedino moglo prići vrhu. Kozja staza kojom smo koračali bila je urezana u samu stenu s tek mestimice malo zemlje obrasle u gustu i opojnu travu. Nad nama su se svakog časa nadnosile stene u najneverovatnijim oblicima, često naslagane iz više komada od kojih je najviši, napukao i nakostrešen čas crn, čas ružičast, oksidisan od vode i vetra, isturio napred nad bezdani i čini se kao da će se strmoglaviti na nas. Čas je staza vijulaga tako da smo



ostajali na samom grebenu planinskom i pred nama pucao vidik i sa druge strane grebena kojim smo išli, pa naglo obasjani vrelim sunčanim zracima gledali nove ogranke Kajmakčalana, Soko-planinu s bezbrojnim rovovima, novim vrhovima, grebenima, stenama slavnog bojišta. Tada bi se naše senke, kolosalno uveličane, nešto pognute otiskivale u dubinu, prebacivale na suprotne grebene i nam asamim se činilo da tamo daleko na onim stenam vidimo neke čudne poklonike koji skrupšeno polaze neki veliki i sveti grob. Duboko dole pod nama, u tri ili četiri stotine metara dubokoj jaruzi, videli smo pokretne crne pege. To su bila stada ovaca, jedini stanovnici ovih gudura, ne računajući divlje svinje i neizbežne vukove koji se leti kriju po šumama stoletnih bukava, čije razgranate vrhove naziremo u dolini daleko pod nama. I u toj dolini čiju bi porstranost razumeli tek onda kada bi se spustili u nju, a odavde s ove visine Sunce ne dopire. Tu je velika vlaga i voda romori sa strašnim šumom. U njima su se sklanjali naši vojnici od neprjateljskih šrapnela. Pred nama se stalno nadnosio vrh Kajmačkalana, i ble kupa u njemu, koje je s početka jedva vidljiva, postajala je sve veća i rasla lagano, ukoliko smo joj se približavali. Trebalo je satima ići dok smo joj mogli nazreti jasnije konture, i u njoj upoznati kapelu, čiji je krst bio oboren i visio niz kuke, svaljen u kakvoj strahovitoj nepogodi, kakvih samo ovde može biti. I neprestano se pelo sve više i više. Ubrzo smo

prelazili uvale sa snegom, i ono što se iz daljine, iz koliba u kojima smo prenoćili, činilo samo kao razbacane bele pege, sada su to bili prostrani smetovi, debeli po više metara, iz kojih je tekla voda hladna, bistra, planinska i sa šumom padala na razdrobljeno stenje, strmoglaveći se u dubinu. Ostavili smo i ove smetove za nama. Staze su sada bile sve strmije, a hod sve sporiji. Najzad smo izbili na prvi proplanak. Kopani rovovi po pet, šest sve jedan za drugim; neki vrlo veliki zaokruženi, duboki. Ovo su mesta gde su se vodile čuvene borbe za osvojenje samoga vrha Kajmakčkalana. Ukoliko nastupamo dalje, rovovi sve češći. Zemunice u kamenu, rupčage od granata, sve zasuto izdrobrljenim stenjem. Ostaci odela, oružja, komade grožđa, cele neispaljene granate, manjerke, kutije od konzervi; sve je već u poslednjem stepenu rđe, truleži. Po raznim čaurama puščanih metaka gazite kao po plevi. Ponegde neka bela kost. Krupne su od mazgi koje su donosile hranu i municiju; a tanje, trošne, ble kao kreda – Čovečje. Idemo dalje. Opet stenje. Staze sve strmije. Vrh pred nama. Kao da ćemo ga rukom uhvatiti. Pa opet proplanak sa više trave. Eno proplanske ljubičice i nekog krupnog žutog cveća. Iz trave vire rasute granate kao posute žižice. Mestimice čitave gomile. Kad se odstupalo ili napredovalo bacalo se sve što se nije moglo poneti sa sobom. Rastureno, pomaknuto stenje. Vidi se, pomerano je da bi poslužilo kao zaklon. Ostali bismo ovde još



dugo da zagledamo rovove, u zaklone i zemunice. Ali vrh nas mami. I mi idemo dalje. Sada već nema nikakve staze. Penjemo se uz strmo stenje, oštro kao nož. Male uvale. U njima opet ostaci odela, čitav pištolj, čitav šinjel, gvozdeni šlem, poneki bajonet i slomljena puška. Zastajemo da predahnemo. Oko nas na ovoj visini, pitamo pratoca pastira. Groblje je tu. U ovoj uvali sahranjeno je oko šest stotina Bugara. Posuti su s malo zemlje, jer je nije bilo više u blizini i tako su samo pokriveni kamenim pločama, u čijim se pukotnama sada muve roje. Osećamo jezu u telu. Bežimo dalje. Gore, na stenju, opet čistina. Rovovi sve češći. Ceo proplanak raskopan, ispreturana zemlja i kamenje. Vrh neprestano kao da izniče, ali mi ubrzavamo korake. Crkva se sada jasno vidi. Ograda oko nje. Oboren krst na vrhu legao niz toranj kao da bi hteo da je bliže mrtvima koju su u ovome stenju. Penjući se neprestano, prekstačući rovove, gazeći onaj haos gvozdenih stvari i razdrobljenog kamenja, dolazomo do samoga vrha. I zadihani, brišući znoj sa čela stajemo. Crkva je pred nama. Odahnusmo malo. I tek sada pogled nam se za čas podiže sa stena po kojima smo išli na beskrajni prostor koji puca oko nas. Vrhovi, grebeni, uvale, planinski venci i ogranci, kao sprudovi u kakvoj prozirnoj vodi pod nama su sada. Beskrajno Nebo, vazduh se ne oseća, a laki, prohladni vetar čarlija i ako Sunce nemilosredno prži. I pogled nam se sam otima daleko tamo, na sever, na zemlju koju su

toliko voleli svi koji su se mučili godinam u svom stenju. Dolazimo do crkve. Kupasta, bela, ograđena upletenom bodljikavom žicom, čiji su stubovi rovovske granate, s nečim stetlim i vojničkim u sebi, kao da se kreće nekud, čisto leti zajedno s planinom, užasnom i ogromnom pod sobom. Tako nam se čini zbog malih belih oblaka koji u suprotnom pravcu putuju preko nas. A nas ulazom u kapelu blista mermerna ploča s urezanim rečima, koje smo pročitali kao molitvu:

“Mojim div-junacima neustrašivim i vernim koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu Otadžbine.

Aleksandar” I mi ulazimo lagano,pognutih

glava u kapelu. U njoj nema nigega. Zidovi beli. Samo na podu od mozaika krst i u strani dva prosta čiraka za sveće. U prozorskom udubljenju pregršt žutih voštanih , vojničkih sveća ostavljenih namernika da ih užeže. U dnu na dasci jedna knjiga praznih listova s pisaljkom, da se svaki koji ovde naiđe upiše u nju. Otvorio sam knjigu. Još ni prva strana nije ispisana. Prolazimo kroz belu kapelu i izlazimo na belo blještavo stenje. Za mnom neko plače. Jedna Obiličevka spustila je na kameni krst kitu cveća uzbranog po proplancima. Izlazimo lagano iz male porte i silazimo niz strmeni proplanak na rovovima. Oni su sada groblje naših vojnika. Sada smo okrenuti Grčkoj. Pred nama se blistaju Prespansko i Ostrrovsko



jezero među samim planinama. Jezera se čine tako blizu da bismo se kamenom hitnuli na njih. A levo, u sunčevu sjaju, na vidiku jedna nejasna krupna linija s nešto plavog u luku. To je Solunski zaliv. Kako je čudna zemlja gledana s ove visine! Sve usečeno, izbrazdano, ispreturano, gotovo grubo; a plava, zelena i siva boja opijaju oci. Sišao sam do rovova. Užas. Redovi grobova. Ali grobova neukopanih u zemlju, koje ovde nema, već sve je sam beli kišom isplakani kamen. Naginjao sam se nad sad već istrule krstove. Čitao sam imena, retko cela. Isprali su ih kiša i vreme, i dok sam obilazio ove grobove, odozgo od kapele čule su se pobožne pesme opela, koje je “Oblilić” održao neustrašivim junacima, a zatim se silno zahori: “Hej, trubaču, s bujne Drine, ded zatrubi zbor! Nek odjeknu Šar-planina, Lovćen, Durmitor! I nek Drina jekne Savi, Sava Dunavu, Dunav Tisi, Tisa Dravi, u boj, u slavu!

Nikola Trajković Iz knjige “Jugoslavija u slici i reči, I tom Srbija”, iz 1927. god. Napomena: Ostrovsko jezero je Limni Vegoritis u Grčkoj.

NOVINSKO PERO MEĐU

HIMALAJSKIM ZVEZDAMA

PRE 20 GODINA

Kako je pre dvadeset godina s Krova sveta izveštavao čitaoce u Jugoslaviji, najbolje neka nam ispiča sam Kovačević:

Među najiskusnijim planinarima-alpinistima iz Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine krajem zime 1979., obreo se i jedan Lala. Bio sam neka vrsta senzacije Šeste jugoslovenske alpinističke himalajske ekspedicije. Prijatelji i poznanici, čuvši na kakav se put spremam, nisu mogli čudom da se načude:

-Kuda ćes ti ravničar i prašinar u ona silna brda?- pitali su me. Drži se ti svoga Panonskog mora, ravnica je sigurnija od onih brdeskara!

Kum Kosta, koji inače nikad nije mogao shvatiti moju ljubav prema brdima i planinarenju, ispričao mi je šalu o Lali i njegovu usponu na Triglav:

- Stigao Lala sa Sosom, na letovanje, u Mojstranu. Tu u bircuzu upozna se s Janezom vrsnim planinarom.

- Tovariš Lala, jesi li kad bio na Krovu Jugoslavije?- upita ga novi poznanik.

- Juh, kako da nisam. Bio sam i na krovu naše crkve kad smo ono lovili sove buljine, - odgovori samouvereno ovaj.

I tu se dogovoriše da sutradan



krenu na vrh Triglava. Dogovoreno učinjeno. Sav

ušmuran, jedva govoreći od umora i silnog pentranja, Lala se nekako dovuče do Aljaževog stolpa na vrhu Triglava, a Janez, čio kao srna, upita ga:

Vidi, Lalo, kako je dole lepo! Lala ga samo tužno pogleda i

jedva procedi kroz zube: - Pa, kog si me onda andraka

ovamo vukao kad je dole tako lepo. E, ja u Himalaje i nisam

krenuo da bih sanjao lepotu vojvođanske ravnice. Verovao sam, kao i mnogo puta pre toga, da čovek traži ono što nema. Odlazeći u visoke planine divio sam se onome što je izvan moga svakodnevnog života. A Himalaje su mi pružile upravo takava doživljaj.

Našavši se u tom večnom snegu, ledu, kamenu i nebu, tek tada sam postao svestan koliko je čovek sićušan među tim belim orijašima. U ledenom prostranstvu, koje mi se ponekad činilo veće i od najvećeg okeana, shvatio sam koliko je ljudsko biće nemoćno da fizički nadvlada prirodu. Međutim, um je carevao i tom rvanju s užasno niskim temperaturama, vetrovima, ledenim liticama, nedostatak kiseonika- uvek je znao da im doskoči.

Takav ambijent baš me je podstakao da budem “prozor” milionskom auditorijumu u Jugoslaviji u sve ono što će se naredna dva meseca ovde događati. Put ka vrhu Mont Everesta, znao sam, neće biti ni malo lak, a ponajmanje romantičan poput nekog videndaškog

planinarenje u Prokletijama, Alpama, Durmitoru ili Velebitu. Beli Div se neće tako lako predati. I nisam se prevario.

Put od Katmandua, glavnog grada Nepala, do našega baznog logora u podnožnju Mount Everesta, trajao je tri nedelje. Razdaljinu od oko četiri stotine kilometara prešli smo, naravno pešice. Zajedno sa šest stotina nosača našega petnaesttonskog prtljaga. Na visini od 5500 metara, na glečeru Khumbu, postavljeni su šatori baznog logora. Naslage leda ispod nas, kažu, bile su debele oko tri stotine metara, a lednik je neprestano “disao”. Otvarale su se pukotine tamo gde si im se najmanje nadao. Nikada nisi bio siguran neće li ti se isped nogu iskesiti zeleno crna provalija u koju je i pogled sa strahom ulazio.

Umesto krova – nebo, a zidovi zaleđene padine Punomorija, Neptsea i Everesta. Živa u termometru noćima se spuštala do četrdeset ispod nule, a danju skakala do trideset iznad nule. U takvom ambijentu protekla su dva meseca. Toliko je trajalo i moje radno mesto na kome sam pokušao da odradim devizne dnevnice što sam ih dobio, a promrzlim prstima da pišem svakog dana šta se ovde događalo.

Samo pisanje odrvenelim prstima i nije bilo toliko teško koliko poslati u Jugoslaviju ono što sam napisao.

Poštar je bio dečak iz Plemena Šerpa i imao je zadatak da jedanput nedeljno “otrči” do Namče Bazara, sela udaljenog od naših



logora četiri dana pešačenja. Pisma je predavao domaćinu improvizovanog hotela kraj, takođe, imporovizovanog aerodromčića Sjangboče, s kog su aviončići, samo kada je vreme bilo stabilno, poletali prema Kathmanduu. Bilo je, istini za volju, kada ni deset dana ovamo nisu stizali i tada bi naša pošta ležala negde, spakovana u najobičnijoj vreći, u uglu prljavog hotela – barake.

Tek posle, kada sam se vratio kući, čuo sam da su pisma putovala od četrdeset do mesec dana. Uvek su, doduše stizala na naznačenu adresu.

Jedne hladne zvezdane noći osetio sam svu profesionalnu deformaciju. Uvek sam maštao da budem “na licu mesta” nekog događaja jedini, a da to bude neko svetsko čudo. I te noći, kada su me zvezde štipale hladnoćom za obraze, sedeo sam na kamenu ispred šatora. Na razređenom zraku teško se spavalo i često sam duboko u noć sedio tako zureći u – ništa,

U jednom trenutku, iza zadnjeg šatora, učini mi se da neko hoda. Senka? Ko bi to mogao biti u ovo doba gluhe noći? Aha – Jeti!ž

San o snežnom čoveku neprestano me proganjao. Ima ga, nema ga. Zurio sam u mrak – “to nešto” je još uvek tamo stajalo, krenulo bi korak dva napred, pa bi se vratilo.

Na mah je prošla misao koju sam, dolazeći ovamo, čuo od Edmunda Hilarya: “Jeti živi samo u našim glavama, u našoj mašti”.

Ma, kakva mašta, ovo je stvarnost – uveravao sam sebe

neprestano gledajući na tu stranu. Boga mi, i strah me je neki

spopao, ali želja da intervjuišem Jetija potiskivala je pomisao o strahu.

- Uh, kakva bi to svetska senzacija bila! – mislio sam. Ja intervjuišem Jetija. Onako natenane, pitam ga svašta.

I već počeo smišljati pitanja koja ću mu postaviti.

Onda se u jednom trenutku razočaram – kako ga snimiti noću? Ko će mi verovati da smo se snežni čovek i ja našli oči u oči?

I dok su tako prolazile sekunde u pravljenju plana šta “da pišem” o susretu sa Jetijem, setim se onog verovanja Šerpasa. – Otuda i nema svedoka koji bi potvrdili da snežni čovek zaista postoji.

A jok! Ja neću da umrem i – odustanem od intervujua s Jetijem.

Ujutru sam primetio da je to bio jedan oveći kamen – prethodne noći, u mojim sanjarenjima, izigravao je ulogu Jetija.

- Eh, kada bih ga ipak sreo, intervjuisao bi ga. Tešio sam sebe posle noći u kojoj su “u strahu velike oči”.

Sada, dok na miru prelistavam uspomene s glečera Khumbu, ne mogu a da ne preživljavam tragediju Marjana Manfrede i Vikija Grošelja. Nkih dvojica su mi onda, a i danas, heroji poraza. Nazvao sam ih, posebno Manfredu, pobednicima poraza. Zašto?

Iz jurišnog logora, na visini od 8120 merara, Manfreda i Grošelj bili su prvi par koji je trebao da krene



u konačni juriš na vrh sveta. Iz malog šatorčića, u kom su

proveli predhodnu noć, krenuli su 10. maja spremni da se domognu cilja. Stotinak metara više Grošelju se pokvario sigurnosni ventil na boci sa kiseonikom. Nedostatak kiseonika uticao je na cirkulaciju krvi i tek sutradan Grošelj je osetio posledice- zadobio je teške promrzline na stopalima. Put je nastavio Manfreda. Sam. Ispred njega se isprečila dvadesetmetarska stena, okomita i glatka kao zid, koju je trebalo savladati. Morao je odložiti bocu sa kiseonikom i skinuti rukavice. Golim prstima je pipkao stenu tražeći i najmanju izbočinu da bi mogao napredovati. Tri sata su trajala ta njegova borba s onih dvadesetak metara. Na tom mestu je razapeo uže da bi oni, koji će ovuda posle prolaziti, išli brže i bez poteškoća. U predvečerje bio je samo stotinjak metara od vrha. Cilj mi je bio na dohvatu ruke. Ali, bližila se noć. On sam na toj visini, bez vreće za spavanje, bez šatorske zaštite. Vrh je video, ali je odlučio: Nazad!

- Bila je to najteža odluka u mome životu – pričao mi je posle Manfreda. – Znaš, tolike sam godine stuckao u pripreme, toliko se toga odricao da stečem kondiciju, lišavao se udobnosti svakodnevnog života jureći svakog slobodnog trenutka u planine, a kada mi je san da stojim na najvišoj tački zemljine kugle bio tako blizu, odlučio sam da odustanem. Samo sam na trenutak bio u dilemi: vrh ili život? Odlučio sam se za život. Sumnjam da bih imao snage da se

vratim s vrha. Noć i hladnoća bi me progutali.

Danas, dok slušam traku s ovom Manfredinom ispovešću, sećam se kako je nekoliko dana posle tog poraza, šutljiv i žalostan, samo je šetao po baznom kampu izbegavajući svaki razgovor, proživljavajući najteže trenutke poraza iz kog je izašao kao – pobednik.

I on je, poput Grošelja, nekoliko dana posle osećao posledice: promrzle su mu obe šake na onoj steni. Zbog promzlina su njih dvojica helikopterom prebačeni u Kathmandu na lečenje, odakle su dve nedelje pre ekspedicije stigli u Ljubljanu.

Opet se vraćam – novinarstvu. Bolje reći sreći koja me je pratila na ovom putu.

Znajući da moja pisma dugo putuju u Jugoslaviju, trudio sam se da u svojim reportažama ne ispisujem suhoparan dnevnik događaja sa padina Mount Everesta. Dok bi one stigle do čitalaca, ovde bi se mnogo toga već promenilo. Otuda sam tražio čoveka u ovom ledenom bespuću. Prateći svaki korak naših alpinista tražio sam što oni u trenucima osećaju – bilo kad im je teško ili kada u nekom času osete slast pobede nad prirodom.

Negde prd 1. maj naši momci su krenuli ka mestu gde je trebalo postviti šatorčić jurišnog logora. Verujući da će uspeti, tada sam napisao reportažu “Korak do pobede”. Računao sam da im do vrha samo još malo nedostaje. I nisam se prevario. Ta moja reportaža stigla je,



na sreću, u novosadski “Dnevnik” 10. maja, odakle je odmah telefaksom slata svim listovima za koje sam pisao. Tu reportažu objavili su u nedelju 13. maja. U sedam jugoslovenskih listova toga jutra pojavio se naslov “Korak do pobede”.

Oko 15 sati, Predrag Kovačević je u emiciji “Vreme sporta i razonode” Radio Beograda pročitao Reuterovu vest iz Kathmandua: “Jugosloveni, preko zapadanog grebena, uspeli da stignu na vrh Mount Everesta”.

Stvarno me je Fortuna pratila – jer šta bi se dogodilo da je moje pismo zakasnilo? Ne smem ni da pomislim. Pre podne su Jugosloveni tako mogli pročitati da su naši alpinisti pred vratima pobede, a popodne je stigla upravo radosna vest o trijumfu naših planinara.

Toga dana, 13. maja, kada samo čuli glas Nejca Zaplotnika s vrha Everesta, koji je vođi ekspedicije Tonetu Škarji preko toki-vokija kratko saopštio: “Podeba! Tone, mi smo na vrhu. Sedimo kraj kineske piramide i ne znam šta da radimo...”

Vraćajući se ispod Mount Everesta, stigao sam u Nemče Bazar.Tu sam se našao u nezavidnoj situaciji – ili ću dve nedelje pešačiti do Kathmandua ili aviončićem stići tamo za dva sata. Aviona, međutim nije bilo već šesti dan, a sakupilo se toliko putnika da ih ne bi stalo ni u pet letelica.

Želeo sam da što pre stignem u Jugoslaviju i još, dok sam svež,

pišem o uspehu naših planinara. Tu sam ponovo sreo Hilaryja i požalio mu se što je snašlo.

Obećao je da će mi pomoći. - Sutra, sigurno doleće avion.

Treba da odnese neki tovar u Kathmandu. Nemam ništa protiv da se ukrcaš u njega. Bit ćes sam sa sadnucima.

Umesto da pešačim četrnaest dana himalajskim obroncima, put sam prevalio za dva sata. Doduše celim putem sam bio zgrčen, ali mi to nije umanjilo radost letenja. Stajao bih i na jednoj nozi samo da što pre stignem kući.

Radivoj Kovačević

VII SUSRET PLANINARA

“CARSKA BARA 1999”

Prošlo je već šest godina od

kada su članovi ŽPSD Zrenjanin odlučili da i oni organizuju svoju planinarsku akciju, gde bi upoznali planinare i sve ljubitelje prirode sa svim elementima ravničarskog terena, uz aktivno druženje i zabavu karakteristično za sve planinare.

Akcije je nazvana Susret planinara na Carskoj bari. Za mesto održavanja izabran je lokalitet specijalnog prirodnog rezervata Carska bara, udaljenog petnaesteak kilometara od Zrenjanina, sa svojom vrlo karakterističnom ornitofaunom. Ne želeći da prekinemo tradiciju i ove godine održali smo skup u terminu od 19-20 juna. I pored vrlo loših vremenskih uslova na carsko



barskim terenima te subote skupilo se 90 planinara iz sledećih društava: Poštar, N.Sad: Vršačka kula. Vršac: Železničar, N. Sad: Zorka, Subotica; Železničar, Vršac: Dr. Radivoj Simonović. Sombor; Poštar, Zrenjanin: Zanatlija, N. Sad, uz naše članove. Kao posebne goste treba spomenuti Predsednika PSS Vojvodine Acu Damjanovića i potpredsednika PS Srbije Boru Veljkovića. U toku akcije održano je takmičenje u planinarskom višeboju uz učešće 8 ekipa, gde su najviše imali domaćini. Ono što ovu akciju čini posebno značajnom je da je to prva zvanična akcija planinara Vojvodine nakon agresije na našu zemlju. I pored toga što je ovogodišnja organizacija izvršena pod vrlo teškim okolnostima i za kratak vremenski period, članovi našeg društva su pokazali spremnost i želju za nastavak planinarskih aktivnosti.

Ljubica Popov

SAM NA RUDNIKU ILI MOJA

POSLEDNJA PREDRATNA

AKCIJA

Što se naslova tiče, i nije neka

planinarska akcija kada se nađeš sam na Rudniku – ali da pođem redom....

Sindikalna organizacija preduzeća u kojem sam zaposlen, uputila me je 12. marta na odmor u banju Vrujce. Međutim, moj boravak u banji bio je mnogo aktivniji u odnosu na prosečne banjske goste

koji po ceo dan sede u TV Sali ili igraju remi sa drugim gostima.

Ali pre svega, nekoliko geografskih odrednica. Banju Vrujce nećete naći na geografskim kartama, čak ni na vojnim sekcijama, a razlog tome je vrlo jednostavan – Vrujci kao naseljeno mesto ne postoje. Postoji hotel “Vrujci” i vikend naselje podignuto pretežno od Beograđana i Valjevaca u blizini toplih izvora i potoka čija se temperatura cele godine kreće oko 28 spepeni Celzijusovih (žabe u Vrujcima krekeću i u januaru). Sve se ovo nalazi 1 km od Gornje Toplice, ili 11 km zapadno od Ljiga, na putu prema Valjevu. Drugog dana boravka u Vrujcima, koristeći vojnu pedeseticu, knjigu Aleksandra Ace Damjanovića “Planine i oko njih” kao vodič i putokaze na terenu, lako sam našao prečicu do Strugarnika, rodnog Vojvode Živojina Mišića. Obišao sam minijaturni spomen park sa bistom slavnog vojskovođe, a zatim i rodnu kuću. Tu je posebno zanimljiv bio razgovor sa Tomislavom Mišićem, kustosom muzeja smeštenog u rodnoj kući Mišića. Ali, Tomislav (rođen 1931. godine) je i pravi domaćin spomen-kompleksa jer je on praunuk Nikole Mišića, najstarijeg brata slavnog Vojvode. Sledećeg dana sam, opet sa Acinom knjigom u ruci, obišao i Mionicu u kojoj se nalaze čak dva spomenika Vojvodi Mišiću. Jedan se nalazi u centru Mionice i predstavlja Vojvodu na konju u prirodnoj veličini, a drugi lik uređen na reljefu na samom mostu iznad Ribnice. I na kraju “ono” iz



naslova. Pored dosta premišljanja, ipak nisam odoleo blizini Rudnika (30-tak kilometara jugoistočno od Ljiga). Sa stanovišta bezbednosti u planini i svega što sam do sada u planini naučio i iskusio, nije najpametnije krenuti sam na Rudnik i to, naravno nikom ne preporučujem. Međutim, uz dozu svesno prihvaćenog rizika, pouzdao sam se u poznavanje Rudnika (moj četvrti odlazak na Rudnik) i izvandrednu markaciju transverzale “Rudničke staze” koju je postavio Ranislav Bane Ilić iz “PTT” Beograd. Koristeći autobuski prevoz iz Gornje Toplice, preko Ljiga, stigao sam na prevoj u podnožju Rudnika tačno u 10 časova. Prateći markaciju koja vodi na najviši vrh Rudnika, Cvijićev vrh, (Veliki Šturac), u oštrom tempu sam prošao ispod vrha već u 12 časova, produžio pored spomenika na Paljevinama i u manastiru Blagoveštenje bio tačno u 13 časova. Overivši u manastiru transverzalni dnevnik, zbog snega ispod vrha, koji sena severnim padinama sačuvao u nanosima i do 1 m, odabrao sam lakš varijentu i prema manastiru Voljavča produžio asvaltnim putem. U manastir sam stigao oko 14.30 i time je za mene transverzala “Rudničke staze” sa 10 kontrlonih tačaka, bila završena. Malo autostopom, malo peške, preko Stragara i Donje Šatornje stigao sam do prevoja sa kog sam tog jutra i krenuo na Rudnik. Ovde nije bilo teško uhvatiti autobus za Ljig i Gornju Toplicu, Umoran ali zadovoljan stigao sam u banju pre večere i to je bila najslađa večera za

svih sedam dana u Vrujcima. Znam da za planinarske čistunce nema opravdanja za ovakav “solo” odlazak u planinu i prihvatam svaku kritiku ove vrste, ali se ovog trenutka prisećam reči Milivoja Kiždobranskog – “Planinari – skoro pa ljudi”.

Samo nekoliko dana po povratku kući počelo je bombardovanje Jugoslavije i time sam postao verovatno prvi, a sigurno poslednji novosadski planinar koji je PRE RATA obišao transverzalu “Rudničke staze”.

I još malo o naslovu. “PRE RATA.....”, počinjale su često priče mog oca a ja sam se, nerazmevajući, često i podsmevao ovakvom početku priče. Duboko u pamćenju urezan način računanja vremena naših roditelja, sada će nažalost, i sve generacije, rođene posle “onog” velikog rata, svesno ili nesvesno usvojiti. Iskreno se nadam da će kazaljka novog “časovnika” uskoro otkucati “za vreme rata”i preći na “posle rata”.

Dragan Ćirić

PS: Krajem maja, na moju adresu je, uz čestitke Baneta Ilića i planinara beogradskog PTT, stigla i veoma lepa značka transverzale Rudničke staze. S ponosom ističem da sam privi planinar u Vojvodini a PSD Železničar iz Novog Sada, posle beogradske Pobede, i užičkog Zlatibora, treće društvo čiji su članovi obišli ovu transverzalu.



175 GODINA OD ROĐENJA

BRANKA RADIČEVIĆA

Rođen je u Slavonskom

Brodu 15. marta 1824. godine, a umro u Beču 18. juna 1853. Po njegovoj želji kosti su mu prenete na Stražilovo 10.08.1883. Mesto koje je najviše voleo su bili Sremski Karlovci. Živeo je i u Zemunu i Temišvaru. Svoje mlade dane je ovako opisao u “Đačkom rastanku”:

Soba niska a dosta i tesna Oko stola sedi raja besna Raduje se onom vinu ladnu Kao i: Ao, berbo tebe žalim kletu, Ta šta

lepše od tebe na svetu. Nažalost osetio je i kraj svog

kratkotrajnog života: Zbogom pesmo, zbogom kolo, Zbogom momci naokolo, Zbogom kito moma mladi, Zbogom grožđe, zbogom

vinogradi. Branko i planinari

I u prošlom veku Branko je bio inspiracija za planinare. Evo šta kaže Vasa Stajić u delu Moje planinarenje: “A Branko, a njegovi planinarski stihovi?

Nama je srpski jezik predavao čovek zaslužan, koji je uveo Vukov pravopis ( i južno narečje) u karlovačku gimnaziju. Njega su Brankove reči “šeta je po gore” interesovale kao slučaj, u kom je Branko upotrebio arhaični oblik resavskog ili kosovapoljskog dialekta, a ne kao poziv u planinu. Brankov poziv nije nije čuo, ni botaničar, ni zoolog a geolog nam je pokazivao drvene modele kristala nije nas vodio u Frušku goru onako, kako je Šandor V. Popović dr-a Simonovića. Mapu Fruške gore nam niko nije pokazao, niko se nije predamnom pohvalio da je bio na Crvenom Čotu, niko nije spomenuo Crni Čot, Vilin Kamen, Vilinu vodicu, niti se ko pohvalio da poznaje venac Fruške do Velike Remete do Privine glave. Posle godišnjeg izleta u Vrdnik dugo se pripovedalo kako smo bili izgubili put u planini, ali smo bili zadovoljni što iz toga ipak nije nastala nikakva nesreća”

Citirani stihovi su iz pesme “Vragolije”:

Jao meni, i do sada Šeta ja po gore Al ne ču još nikada Da slavuji zbore!

Milorad Obradović



NA KOMOVIMA

Za njihove kamenite vrhove ne

znaju samo planinari. Svi oni mnogobrojni posetioci što ih služba ili odmor povedu na drum koji od Peći, preko Čakora i Andrijevice vodi za Podgoricu i dalje preko Cetinja na more, moraju da uoče silne i dostojanstvene vrhove Komova. Višegodišnja poseta Komovima i njihovoj neposrednoj okolini, uvek mi je nametala pitanje: Šta to oduševljava posetioce Komova i svako ko ih jednom poseti, postaje poklonik njihove lepote. Pre svega posetiocu se otkriva, vilinski svet visine. Kada se, dolazeći iz Andrijevice, posle mnogih serpentina ispenjete na šumoviti Trešnjevik, odjednom iznad kruna drveća izrastu oštri kameniti zupci Komova. Stenoviti luk najviših vrhova dužine 7 km i visine od 2488 m. Impresivni oblici od gromada do oštrih tornjeva, sa obiljem sipara optočenih snegom i usred leta. NO još su lepši kada se na Trešnjevik, prilazi s sruge strane iz duboke doline reke Tare, od Mateševa. Pred našim očima rastu oštri vrhunci blistavog belog krečnjaka. Njihova belina izgleda još blistavija zato što ese stene strmo uzdižu iz svetlozelenih podnožja prostranih ispasišta, šume i proplanaka i mnogobrojnih katuna rasejanih oko njihovog podnožja. Najsmeliji posetioci ove planine izatkali su divan dar Komovima prešavši čitav planinski luk i dali mu poetsko ime Dijadema. Ne znamo kada su lepši: U pozno proleće kada

ozeleni šuma i rascvetaju se poljane po katunima, dok se na kamenim vrhovima još beli sneg; ili u letnje večeri kada se stene koje još nose odsjaj sunčeva zalaska jasno ocrtavaju na tamnom horizontu; ili možda zimi, kada su im sve strmine pokrivene ledom čiji kristali blistaju na suncu. Prizor je toliko upečatljiv i snažan da nije potrebno da čovek bude planinar pa da zastane zadivljen i da ne može da odvoji pogled od njih. Desni vrh je oštar, sav uzdignut šiljatim zupcima i tornjevima k nebu, kao da se na njemu sve ustremilo u visinu. To je Kom Kučki, nazvan po plemenu Kuča. U njegovoj skupini je i najvišlja tačka Komova – kota 2488 m. U stvari, Kom Kučki koji nam sa druma izgleda jedinstveni šiljasti vrh ima tri odvojena nazubljena vrhunca među kojima je Ljevorečki sa 2488 m. Oba su strma, oštri, isečeni i izbrazdani dubokim kaminima i pukotinama, dok je Vasojevićki mnogo nezgrapniji i širi, a visok je 2460 m. Ime je dobio po plemenu Vasojevića. Lepoti vrhova bitno doprinosi relikti ledenog doba, prostrana lednička kolevka, prostrana lednička kolevka Međukomlja prema severnoj strani između Vasojevićkog i Kučkog koma, Rogama i Pričelja sa zapadne i Carina sa južne strane. Svojim zelenim bedemima i uvalama, i usred leta zasutim snegom, planina unosi svežinu i okrepljuje u toku uspona. Najčešće je posećivan Vasojevićki Kom preko Međeđače, divovske padine ukrašne borovima samcima i nepreglednim travnjacima čuvene komske ispaše. Nešto ređe



posećivan je Kučki Kom, dok su samo najveći ljubitelji “trojstva komskih vrhova” stizali na izdvojeni Ljevorečki Kom. Nezaboravne su šetnje po visokoj podgorini Komova (u proseku 1800 m) koje su početna etapa prilaza vrhovima. Široke, blage, travnate površine sa dugim pristupnim grebenima Štavne, Ljubanske planine, Luke i Bila, deluju kao delovi neke druge prirode, radi kontrasta stenovitoj divljini. Idilu Komova upotpunjuje niži pojas podgorine bogat listopadnm i četinarskom šumom, koa i izvoritima mnogobrojnih potoka i rečica pritoka Tare i Lima. Prisustvo stočara na brojnim katunima traven podogrine upotpunjuje sliku života planine, a vilinskom svetu Koma vraća vid realnosti. Cela grupa Komova kao i najbliži im susedi, čuvene Prokletije, spadaju u Dinaride. Severne i severozapadne strane su oštre, odsečene i strmenite dok se prema jugu spuštaju stranama u čija su kamen polja utkane i površi trave. No sve to samo u vršnom delu, gde glave Komova štrče iz travnih ispasišta. Dole je sve u pašnajcima i šmama koje kao zleni đerdan okružuju Komove sa svih strana.

I ove godine, kao ni predhodnih šest, ne odolevamo izazovu zimskog uspona na Komove. Već je to postala tradicija za planinare PSD “Vršačka kula” iz Vršca. Dvanaesti je dan meseca marta leta gospodnjeg 1999. Autom iz pravca Andrijevice posle mnogobrojnih serpentina, kroz pravi snežni tunel, uz dosta peripetija,

zaglavljivanja i guranja stigli smo na Trešnjevik. Lopatom čistimo sneg ne bismo li napravili mesta za parkiranje auta. Snežni pokrivač kraj puta višlji je od metar i po. Poden je. Vreme sunčano i prohladno. U 15, 12 č krećemo ka Štavniku. Sneg je tvrd i ne propadamo mnogo. Prelazimo preko vrha Cmilice 1829 m, spuštamo se niz retku četinarsku šumu i u 17,00 č stižemo u našu brvnaru sa zapdne strane grebena Štavne. Sneg dopire do krova. Odkopavamo izvor koji je zatrpan snegom, a nalazi se u neposrednoj blizini brvnare. Ležemo rano sa namerom da sutra krenemo na Kom Vasojevićki. Budimo se u ranu zoru. Na nebu još titraju zvezde. Vedro je. Temperatura vazduha -3 stepeni celzijusa. Sneg je tvrd. Krećemo ka podnožju Koma Vasojevića. Na cipele montiramo dereze, prusnicama se nadovezujemo za cepine i uz samoosiguranje krećemo zimskom smeri uz severnu stenu Koma vAsojevića. Izlazimo na sedlo, a odatle opet kraćom zimskom smeri na greben.

Na grebenu pažljivo zaobilazimo snežne strehe i laganim hodom stižemo na vrh. Na vrhu nema snega jer je oduvao verar. Posle fotografisanja i upisa u knjigu krećemo dole. Ove godine prvi smo posetioci Koma Vasojevića. U povratku vreme je otoplilo., sneg je omekšao i hvata se za dereze. Cepinom često otresamo sneg sa dereza što nam usporava silazak. Popodne provodimo u odmoru i sunčanju ispred naše brvnare



uživajući u predivnom pogledu na Komove. Sviće oblačan dan. Istočni vetar iz pravca Andrijevice valja niske oblake preko Štavne i gura ih u dolinu korita reke Ljubašnice. U toku pre podneva dolazi do delimičnog razvedravanja pa taj dan koristimo za šetnju Štavnom. Ponedeljak je 15. mart. Ustajemo rano, neki minut posle 4 č. Virim kroz vrata brvnare. Nebo je osuto zvezdama. Termometar pokazuje -10 stepeni celzijusa. Ka Kučkom Komu sa sedla prevoja Štavne, krećemo u 6,00 č. Prečimo strmu padinu Međeđače probijajući se kroz retku šumu, i stižemo preko velikog sipara sada pokrivenog snegom u Međukomlje. Hodamo vrlo lako po ledenoj kori i brzo napredujemo. Iz gornjeg Međukomlja, grebenom penjemo zapad ka Komu Kučkom. Za nama na istoku ostaju oštri zupci Bavana 2337 m. Koji se izdižu sa sedla i štrče u nebo. Penjemo se uz sipar koji je delimično pokriven snegom i ulazimo u strmi zavejani kamin dužine oko dvadesetak metara.

Savladavši kamin okrećemo na sever preko uskog i kršljivog grebena. Na nekim mestima obrazovane su snežne strehe. Uz veliku pažnju i oprez stižemo na vrh u 10 č. Pod snegom pronalazimo kutiju sa knjigom za upis posetioca vrha. I na ovom smo vrhu ove godine prvi. U spustu se vraćamo zimskom alpinističkom smeri i silazimo u donje Međukomlje , a dotle istim putem kojim smo i došli do naše brvnare. Sutradan u ranim prepodnevim časovima naupuštamo

Komove i po oblačnom vremenu i slaboj vidljivosti stižemo do Trešnjevika, a odatle uz dosta problema i zaglavljivanja u snegu nastvaljamo put Andrijevice, Beograda i Vršca.

Čedomir Vekić

SUVA PLANINA

Suva planina se može svrstati u

red naših najživopisnijih planina. Južno od reke Nišave, na mestu gde je ona probila put kroz usku Sićevačku klisuru, počinje da se proteže Suva planina. Suva planina nalazi se na području što ga omeđuje put Niš- Bela Palanka na severoistoku, Bela Palanka- Balušnica- Svođ na jugu, i Svođe- Niška banja na zapadu. Sa vrhom Tremom i Golemim Kamenom dostiže najvišu visinu 1810 m. Golemi hrbat planine je izražen. Bočne padine vrlo su strme i iztražene stenama, da bi u najvišem delu grebena prešle u valovitu visoravan iz koje štrče najviši vrhovi. Smer pružanja glavnog grebena je severozapad- jugoistok. Padine okrenute ka severoistoku su stenovite. Istočno od glavnog vrha Trema jedan greben pruža se na sever preko vrhova Rožanec i Goleš. Time se zaokružuje oveća dolina iznad koje se proteže barijera stena amfitetatralno smeštenih. To je područje Crvene reke i njenih pritoka Topličke i Vetanske reke. U toj kotlini prekrivenoj livadama, a sada pokrivenoj snegom smestila su se tri sela: Topolica, Kosmovac i Veta.



Najviši predeli Suve planine u leto prekriveni su sočnim planinskim pašnjacima. Dolina Crvene reke bogata je vodom. Brojni potoci slivaju se u Crvenu reku koja je za vreme kiša crvene boje. Od vrha Trema pa prema jugoistoku proteže se postepeno sve šira visoravan oko 1450 m (Golemi vrh 1533m). Severoistočni predeli visoravni prekriveni su šumama. Jugozapadne padine strmo se ruše u dolinu Zaplanje i Lužnice. Zaseban ogranak Suve planine čine skupina razbacanih vrhova severno od puta Niška banja- Crvena reka. Tu uz samu Sićevačku klisuru dominira vrh Oblik 898 m i nešto zapadnije Kusača 770 m. Zimski uspon na Suvu planinu započeli smo u četvrtak 11.02.1999. godine stigavši lokalnim vozom iz Beograda u Niš oko 21.00 h. PSD “Vršačka kula” iz Vršca i ŽPSD “Jelenak” iz Pančeva na železničkoj stanici dočekao je Dragan Miletić – Čaki, koji je ujedno organizovao i prevoz Land Roverom do planinarskog doma Bojanine vode. Planinarski dom smešten je na čistini na seeroistočnim padinama Sokolovog kamena an 860 m/nv. Čistina je okružena šumom. Dom raspolaže sa 45 ležaja. Prostorije je zagrevaju centralnim grejanjem koje dobro funkcioniše. Petak, 12. 02. Posle doručka u 10 h nas jedanaestoro sa vodičem Mimijem iz niškog Železničara uputili smo se po dubokom snegu i vetru koji nam je nosio sneg u lice, ka manastiru Veta. No ubrzo zbog dubokog snega i prave mećave, posle sat hoda

vraćamo se u dom. Popodne nas desetoro odlučujemo da krenemo na Mosor 984m. Iz doma krećemo u 13h i prteći dubok sneg u podnožju Mosora koji se nalazi severozapadno od doma stižemo u 14,1Posle doručka u 10 h nas jedanaestoro sa vodičem Mimijem iz niškog Železničara uputili smo se po dubokom snegu i vetru koji nam je nosio sneg u lice, ka manastiru Veta. No ubrzo zbog dubokog snega i prave mećave, posle sat hoda vraćamo se u dom. Popodne nas desetoro odlučujemo da krenemo na Mosor 984m. Iz doma krećemo u 13h i prteći dubok sneg u podnožju Mosora koji se nalazi severozapadno od doma stižemo u 14,15h. Vrh Mosora je stena koja se uzdiže iz podnožja, kako nam reče vodič Mimi visoka je 80m. Obavijena niskim oblacima, zavejana i zaleđena, nigde se u njoj nje uočavao put kojim bi se moglo stići do vrha. Bilo je dileme ići gore ili ne. Lambros je krenuo prvi, razgrtao je sneg i veoma sporo i oprezno napredovao ka vrhu. Naročito je bilo opasno prvih 15- 20 m ulaska u stenu. Hvatali smo se za granje i travkek koje su štrčale ispod snega i polako savlađivali stenu ispod koje je zjapio ambis. Od podnožja do vrha trebalo nam je 1,15 h. Sa vrha Mosora u podnožje spustili smo se za svega 17 minuta. Subota, 13.02. Iz doma ka Tremu krenuli smo u 7,1 u podnožje spustili smo se za svega 17 minuta. Subota, 13.02. Iz doma ka Tremu krenuli smo u 7,15h. Dan je bio oblačan, sneg ne pada. Kolona od 80 planinara prti stazu kroz bukovu



šumu i probija se kroz sneg dubine oko 70 cm. Ka prevoju Devojački grob 1408 m. Prevoj je obavijen oblacima, savlađivajući visinu oblaci su ostajali pod nama, a pred nama se ukazao greben Suve planine blistajući svojim belilom na podnevnom zimskom suncu.. Snežni pokrivač na grebenu upola je niži i tvrđi tako da lakše hodamo. Vetar duva sve jače i što se penjemo višlje postaje sve hladnije. Na momente za nama se na severozapadu iz oblaka obasjan suncem pojavljuje vrh Sokolov kamen 1523 m. Na vrh Trema stižemo nešto pre 13h. Posle predaha i osveženja čajem i suvim grožđem krećemo nazad ka Devojačkom grobu. Na Devojačkom grobu delimo seu dve grupe. Manji deo grupa kreća ka Sokolovom kamenu, a ostali veći deo vraća se u dom. Smenjujući se u prtenju snega na Sokolov kamen izlazimo u 16,40 h. Pogled na Trem je divan, vrh je obasjan suncem, a ispod more oblaka. Poseban doživljaj je bio posmatrati zalazak sunca u oblacima. Delovao je kao da se jedna usijana kugla topi i moru belih jastuka gusto poređanih jedan do drugog. Posle ovog divnog događaja sve se brzo menja. Temperatura naglo pada, vidljivost je znatno slabija, vetar se oseća jače nego ranije. Po noći u 18, 40 h grupa se vraća u dom. Sutradan u nedelju povratak u Vršac.

Čedomir Vekić

LETNJI ALPINISTIČKI TEČAJ

NA DURMITORU

Od 10-19 jula u organizaciji PSD “Javorak” iz Nikšića održan je letnji alpinistički tečaj na Štrčkim jezerima na Durmitoru. Iz Novog Sada na tečaju su učestvovali članovi društava Železničar, Poštar i Naftaš. Svi smo se skupili u Dobrom dolu gde se održavao memorijalni uspon na Bobotov kuk, gde je već bilo postavljeno preko sedamdeset šatora. Sutradan smo, zajedno sa članovima PSD “Javorak” preko Štrčkog ždrijela krenuli prema Štrčkim jezerima. Tek sada smo shvatili koju lepotu nam je u martu ( zimski tečaj) skrivao sneg. Samo su okolni vrhovi izgledali kao zimus, a sve ostalo je izgledalo kao da je neko docrtao. Oko nas je bila šuma i dva predivna jezera. Sledećeg dana je počeo letnji alpinistički tečaj. Svaki dan smo imali predavanja i praktični rad - penjanje na steni. Planinari koji su se opredelili za pešačke ture svaki dan su išli u osvajanje nekog od vrhova i obilazak divnih predela Durmitora. Naš boravak na jezerima se bližio kraju. U nedelju 18.jula smo spakovali stvari i autobusom otišli do Žabljaka. Žabljak prelep, a Crno jezero kao naslikano. A od Žabljaka smo se razišli na različite strane, neko na more, neko je produžio boravak na Durmitoru, a većini za Novi Sad. Sada kad je sve završeno, želim još jednom zahvaliti nikšićanima na odličnoj organiaciji i nezaboravnom druženju.

Sovilj Stanislava



JUŽNI KARPATI 1999. god.

U četvrtak 15. jula, četrdesetak

planinara okupili su se na železničkoj stanici i uz srdačne pozdrave i zagrljaje sa prošlogodišnjim saputnicima po Karpatima, udobnim autobusom, u dobrom raspoloženju krenuli smo prema Rumuniji. Jugoslovensku granicu smo prešli kod Srpske Crnje. Na rumunskoj strani nigde putnika, pa smo se obradovali da ćemo brzo nastaviti put, ali.... Zbog procedure promene novca, put smo nastavili tek posle tri sata.Odahnuli smo kada je autobus krenuo dalje glatkom asfaltnom trakom kroz špalir, do pola u belo okrečenog drveća. Put je vodio kroz naselja skromnog izgleda, a na širokim travnatim pojasima belela su se jata gusaka. Na svakoj trećoj banderi – rodino gnezdo sa već izleglim mladim rodama.

Već je podne kada ravničarski pejzaž zamenjuju borovima prekrivene padine a iza okuke se pojavljuje reka Nuskoara, koja u tom delu teče kroz pravi kanjon. Nastavljamo dalje, sada već izlokanim makadamom, do planinarskog doma Cabana kaskada na visini od 1000 metara a onda napuštamo autobus, oblačimo gojzerice, stavljamo rančeve na leđa – do sledećeg doma nas očekuje još 6,5 kilometara pešačenja. Makadamski put blagim usponom vodi pored potoka – rečice koja huči stvarajući mnogo malih kaskada. Odjednom, kolona staje – puta više

nema. Pedesetak metara dalje vidi se nastavak puta ali nas deli gotovo neprohodna provalija. Samo dva dana pre našeg dolaska, obilne kiše su se sručile sa brda i odnele deo puta. Nije nam preostalo drugo, već da se strmom padinom, kroz gusto šiblje i borove pridržavajući se za grane, probijemo do nastavka puta. Srećno stižemo i do doma Cabana pietrele na visini od 1480m, koji se nalazi u Nacionalnom parku Rećezat.

Sutradan je osvanulo tmurno jutro – domaćin predviđa nevreme. Današnji plan je osvajawe Peljaga (2509m), najvišeg vrha Južnih Karpata. Naš vodič Bora Stanković će konsultuje da domaćinom i posle kraće diskusije odlučujemo da krenemo, pa dokle stignemo. Kreće-mo stazom punom kamenja, ali ne hodamo već skačemo sa kamena na kamen a kamenje se nalazi u vodi koja, srećom, nije duboka. Tako stižemo i do planinarskog doma Gen-tiana (1670 m) gde pravimo pauzu za doručak. Nastavljamo put po prelepoj dolini ukrašenoj zelenim travnatim površinama i ogromnim belm stena-ma koje su glečeri, ko zna kada dokotrljali. Gorsko oko Stinisoara nas mami na odmor i uživanje u lepom pejzažu. Sa strepnjom posmatramo nebo kojim čas kruže crni oblaci, čas se promalja sunce. Nastavljamo prema prevoju koji se izdiže pred nama kao zid nalik na petlovu krestu. Penjemo se strmim usponom na prevoj Bukura (2206m) gde nas kao nagrada za trud očarava prekrasna dolina sa jezerom Bukura. Oblaci postaju zloslutno crni i



plašimo se da će se ostvariti prognoza domaćina. Bora i Lia se konsultuju i teška srca predlažu povratak. Ošinuo nas je hladan vetar i posle kraćeg razmišljanja većina prihvata Borin predlog za povratak. Ali ne i Sabo Karolj. On saopštava Bori da na svoju odgovornost nastavlja uspon jer je došao da osvoji vrh. Njegovu inicijativu su jedva dočekali Predrag Acketa i Goran Nikolić a pridružuje im se i Mira Ilić iz Beograda. Do vrha je trebalo savladati još 300 metara visinske razlike za oko 2-2,5 sata hoda. Hrabru četvorku je bog nagradio, skrenuo oblake, pa i povremeno darivao i sunce. Oni su imali sreću da vide sa vrha, kao na đerdanu nanizana, jezera Florica, Viorica, Ana i Lia. Mi smo se vratili istim putem u dom, baš na vreme, jer se predveče nebo ipak otvorilo i jak pljusak je stigao hrabru četvrorku, srećom na povratku, na pola puta do doma.

U subotu je osvanuo divan sunčan dan i svi smo raspoloženi krenuli da osvojimo Rećezat (2482m), treći po visini vrh Južnih Karpata. Rećezat je niži od Peljage ali zato teži za osvajanje. Veći deo uspona je skoro alpinistički. Pri usponu se često pomažemo rukama, ali osunčani pejzaži, doline isprese-cane srebnim trakama potoka, nagra-da su za trud. Približavamo se vrhu, unapred se radujemo – evo stigli smo! Poneti elanom, ubrzavamo tempo – vrh je tu, na domak ruke. A na vrhu ustanovimo da je pravi vrh koji nismo videli od ovog predhodnog, tek pred nama. Moramo

opet da silazimo sa kamena na kamen, sa stene na stenu. To nas je malo oneraspoložilo, ali počinje opet uspon, ovaj put na pravi vrh i moral opet raste. Uspon je težak hukćemo ali ne odustajemo. I evo nas na vrhu. Našoj radosti nema kraja. Na sve strane se pružaju široki vidici na prekrasne doline odakle nam se, okupane suncem, smeše gorske oči. Posle fotografisanja i odmora kreće-mo nazad prema domu ponosni na današnji uspeh. Pomalo umorni od previše stena i kamenja stižemo u dom gde nas čeka večera. Posle večere neko reče: - E da nam je još muzika! I gde čuda- za nekoliko minuta stiže i muzika i poče šou pro-gram u kome je zvezda večeri bio Nišlija Đorđević. On je, uz saradnju naših planinarki napravio takvo raspoloženje, da su svi prisutni, sve vreme brisali suze od smeha. Opštem raspoloženju je dopirinelo i dobro crno vino. Nišlija se posle hvalio da su mu kuvarice posle nudile repete, jer ovakav šou u domu još niko nije priredio.

Sutradan u jutrarnjim satima pakujemo rančeve i napuštamo Nacionalni park Rećezat. Polako se spuštamo istim putem do doma gde nas čeka autobus. Oslobađamo se gojzerica i prtljaga i idemo još malo peške, jer je put od kiše još više izlokan. Sedamo u autobus i nastavljamo put prema kući uz nešto turističkog programa. Kao prvo, posećujemo muzej i arheološko nalazište u Sarvizegetušu, prestonici nekadašnje Dakije. Zatim smo posetili i najstariju ortodoksnu crkvu



u celoj Evropi, istočno od Tise, koja je podignuta na temeljima hrišćanske crkve iz IV veka a ova u današnjem izdanju potiče iz XIII veka. U dvorištu crkve izložen je kamen – a ostatak nekadašnjeg Panonskog mora. Na kraju stižemo u Hunedoaru, gde prekrastan srednjevekovni zamak u kojem je rođen Hunjadi Janoš ( Sibinjanin Janko), koji je poznat iz ratova protiv Turaka. Vraćamo se iz Južnih Karpata, obogaćeni još jednim nezaboravnim doživljajem. Bora i Lija Stanković su se ponovo dokazali kao izvaredni organizatori i vrsni vodiči. Hvala im što su nam omogućili ovako lep doživljaj.

Vera Pinter

SELEVENJSKE PUSTARE

Na severu Vojvodine, gde

tokom aprila mesca vatromet rascvalih patuljastih perunika prekriva pesak – područje je Selevenjskih pustara. Obuhvataju istočni obod Subotičko-horgoške peščare na kontaktu sa lensom terasom Bačke, te se odlikuje mozaikom peskovitih i lesnih oaza. Karbonatnost peskova, izražen mikroreljef, blizina slanih podzemnih voda a samim tim i pijava zabrenih depresija i pravih slatina, od presudnog su uticaja na biljni pokrivač. Pored toga, na današnji izgled predela i florističnu strukturu biljnih zajednica neizbrisiv pečat su ostvavili kako klimatski ekstremi tako još više vekovno prisustvo čoveka.

Raznovrsnost staništa i vegetacije na relativno malom prostoru osnovna su odlika Selevenjskih pustara. Izuzetno frositično bogatstvo sa značajnim brojem najugroženijih vrsta flore Srbije i Evrope, od kojih su neke od globalnog interesa za očuvanje biodiverziteta, čien Selevenjske pustare jedinstvenih botanički, i ekološkim fenomenom. Zgog toga je Zavog za zaštitu priorde Srbije još 1993. godine stavio ovo specifično područje pod prethodnu zaštitu. Vlada Republike Srbije je 1997. godine proglasila Selevenjske pustare Specijalnim rezervatom prirode, odnosno prirodnim dobrom velikog značaj II kategorije, na području od 677 ha sa zaštitnom zonom od 1173. ha. “Ostrvca” očuvane prirode okružena su površinama koje se više od hiljadu godina obrađuju u skladu sa tradicionalnim načinom živjljenja čoveka na ovom prostoru. Kao zona uticaja značajan su faktor održavanja ekološke stabilnosti u izdvojenim rezervatima: Volujski pašnjak, Degelica, Bogarzo, Selevenjska šuma, Lofej, Traćik, Kilapoš (tj. Ibojaš), Stočni pašnjak i Čengeš rampa.Česti zasadi vinograda i voćnjaka, ređe i njive, kao i isprepletenost ovih kompleksa sa izvornim ekosistemima, ambijentalno se uklapaju u viziju panonskog pustarskog tipa predela koji reprezentuje određene delove Srbije.

Ovo prirodno dobro je imenovano po jednoj šumi – Selevenjskoj, kao i po dominantnom zeljastom biljnom pokrivaču. Niska travna vegetacija na staništima



peščarskog, stepskog, slatinskog i livadskog karaktera, očuvana u vidu prostorno obojenih oaza, nosi u svakoj od njih crte tipičnih panonskih pustara. Ovakav pejzaž mestimično dopunjuje močvarna vegetacija. Većina razvijenih zajednica su tipične za nizijska područja panonskog basena, neke su ograničenog areala u Srednjoj Evropi, dok su pojedine specifične za severoistočnu Bačku ili samo za Selevenjske pustare. Njihova autentičnost, složenost, raznolikost, starost, očuvanost i ponegde i pejzažna atraktivnost od posebnog su ekološkog, naučnog, kulturnog, edukativnog, turističkog i razvojno-zaštitarskog značaja, kao i nacionalnog interesa u smislu jedinstvenosti i reprezentativnost.

Temeljni fenomen specijalnog rezervata prirode “Selevenjske pustare” predstavlja biljni pokrivač razvijen u vidu mozaik-kompleksa fragilnih ekosistema reliktnog ili panonskog karaktera. U okviru klimazonalne šumo-stepske vegetacije (zajednice sveza Aceri tatariko-Quercion i Festucion picoale) dominira stepska vegetacija. Njen praiskonski karakter indicira pripadnost posebnoj podsvezi Rhinanthenion koja je specifična za severoistočnu Bačku. Imenovana je po panonskom endemu – borbašev šuškavac (Rhinanthus borbasti), a izdvojena je i za nauku opisana baš na ovim prostorima. Obuhvata tri zajednice od kojih je Seseli hippomarathro. Chrysopogonetum grylii konstatovana samo na

Selevenjskim pustarama dok se druge dve zajednice razvijaju i u kontaktinim regionima. Među stepskim vrstama najznačajnije je svakako stepsko devesilje (Seseli hippomarthum) koje ne raste nigde drugde u Srbiji, zatim vrste koje su od globalnog značaja za očuvanje biodiverziteta kao sadlerov različak (Centaurea sadleriana) i više vrsta orhideja (Orchis morio, O.coriophora, O.militaris, Ophrys spheodes i Anacampis pyramidalis). Od zaštićenih vrsta sa Crvene liste flore Srbije treba napomenuti i gorocvet (Adonis vernalis), ilirski ljutić (Ranunculus illyricus) i dlakavi kozinac (Astraagalus dasyanthus). Populacije poslednje vrste na području rezervata Lofej se zbog ispaše nalaze pred iščezavanje. Vrsta je vredna kao elemenat diferencijalnog karaktera u odnosu na floru Subotičke peščare kao i takson od međunarodnog značaja sa aspekta očuvanja florističkog diverziteta.

Od nekadašnjih šuma do danas je opstala samo Selevenjska, iako je dobrim delom i ona sađena. Pojedinačni primerci hrasta lužnjaka su živi svedoci da su male oaze hrastvih šuma postojale u prošlosi na lokalitetima Mali Horgošđ i Stara šuma, poznatija kao Ibojaš ili šuma Ljubičica. Od izvorne Selevenjske šume očuvani su smao fragmenti, komi kserotermni pečat daju rašeljka i pasdren, a od zeljastih vrsta stepska ljubičica, divlja spargla i jedna od sve ređih perunika – Iris variegata.

Pešćarske čistine Selevenjske šume polako nestaju jer sve više



obrastaju vegetacijm. Na još nevezanim peskovim zajednica steničnice i peščarskog troskota predstavlja pionirsku vegetaciju, kao i na ostalim peščarama Vojvodine, dok je sa minimalnom pojavom humusa smenjuje zajednica peščarskog vijuka (Festucetum vaginatea danubiale), kao što jet ot slučaj na peskovim izmešu Dunava i Tise u Mađarskoj. Ovakvi mikrolokaliteti su tipična staništa pravih psamofitskih vrsta kao što su kovilje, crvena stežica (Alkana tinctoria), i peščarski mrazovac (Colchicum arenarium). Redovni su elelementi u vegetaciji svih naših peščara i uglavnom Zakonom zaštičeni taksoni sa Crvene liste flore Srbije. Posebnu pažnju kao vrsta od međunarodnog značaja za očuvanje genetskog fonda ima panonski endem Colchicum arenarium. Panonskim endemitima pripada i peščarski šušuljak (Gyusophila arenaria). Česta i običan vrsta je boičan šušljak (Gypsophilis paniculath). Dve čistine u Selevanjskoj šumi su jedno nalazište ovih vrsta u Srbiji i Jugoslaviji. Ekskluzivni je raritet naše flore peščarska perunika (Iris arenaria). Njena jedina staništa na ovom području zabeležena su u rezervatu “Selevenjska šuma” kao i u šumi Daščan u Regionalnom parku “Subotička šuma”. Pored njih na peskovima severne Bačke od endema Panonske nizije raste i panonski jarič (Sedum sartoiranium) koji je poznat i sa Deliblatske peščare, Fruške gore i Vršačkih planina.

Reljefni niži položaji

Selevenjske šume, u kojima je podzemna voda bliska površni tla, pogodna su za razvoj izdaleka prepoznatljivih sastojina bele i sive topole. Njihova bojim upadljiva i formom impresivna stabla uvek iznova zadivljuju.

Zabarene depresije, uglavnom uz korita nekadašnjih potoka, odlikuju pojedinačne poluloptaste ekomorfe vrbe ive (Salix cinerea). U pitanju su krajnje degradirene sastojine zajednice koja je u tipičnom obliku razvijena nešto severozapadnije, iz vodotok Kereš. Nekada povremeno plavljana staništa na području presahli potok Kiđoš, odlikuje fitocenoza panonskog jaesan i krute oštrice (Carici elatae-Fraxinetum angustifoliae). Prisutna je samo fragmentalno. Nasuprto tome, močvarna zajednica ovgo šaša (Asocijacija Caricetum elatae) zauzima veće prostore u rezervatu Lofej. U sadašnjoj situaciji opšted nedostatka vode nalaze se u fazi prosušivanja i degradacije, Jedino tršćaci još opstaju na većim kompleksima (rezervati Lofej, Traćik, Degelica, Bogarzo i dr.) Njhovu strukturu takođe odlikuju neke prirodne retkosti, među kojima su najčešće močvarna orhideja (Orchis palustris) i močvarna slatinska palamida ( Cirsium brachy-cephalum) koja ima panonski endemski značaj. Ove su od globalno interesa za očuvanje biološke raznovrsnosti. Zbog sve naglašenijeg prosušivanja staništa tokom većeg dela godine tršćaci postepenoi menjaju svoju strukturu. Tako se sada



na području južnog oboda Selevenjske šume, kao njihov redovni elemenat javlja mala svećica ili lincura (Gentiana pneumonanthe). Ova, samo na području Vojvodine zaštićena biljna vrsta, indikator je novonastallih ekoloških uslova jer je inače karakteristična za zajednicu povremneo plavljanih livada, tipičnu za srednjeevropski reogion.

Akvatična vegetacija je predstavljena samo sastojinom belog lokvanja kao posebnom ekološkom varijantom zadednice Nymphaeetum albo-luteae. Razvijena je samo u jednoj dubljoj depresiji severozapadno od Selevenjske šume, dok je izčezla iz vodenih ekosisema na području zvanom Bogarzo. Za razliku od veoma retkih lokacija po tipičnim mezofilnim livadama košanicama, na području Selevenjskih pustara su relativno česte hidorofilne livade koje pripadaju zajednici beskoljenke (Molinietum caeruleae). Ova fitocenoza se razvija u uslovima podloge zasićene vodom i održala se vekovima na opšti poremećajk režima i površinskih i podzemnih voda, njene tipične sastojine srednjeevropskog tipa naleze se u fazi regresije, a u degradovanom obliku razvijajus e u okviru Selevenjske šume. Od ređih vrsta ovu zajednicu grad Succisa pratensis, Seratula tinctoria i Sanguisorba officinalis, a od izuzetnih prirodnih retkosti i slnčica (Blackstonia serotina). U uslovima izmenjenih ekoloških prilika (izvesna prosušenost i slabija zslanjenost tla panonskog područja)

razvijena je posebna ekološko-geografska varijanta ove zajednice označena koa subasocijacija achhilleetosum asplenifoliae. Zastupljenost nekih falofitskih elemenata predstavja specifičnu odliku njene strukture. Konstatovana je na području rezervata Volujski pašnjak, Degelica, Bogarzo, Traćik Kilapoš. Staništa u poslednjem rezervatu, posebno na mikrolokalitetu Ibojaš, samo su s proleća pod vodom, dok kasnije potpuno presuše. Tada im osobenu lepotu daju dve vrste močvarnih perunika, akrajem leta i ibrišm karanfil. Ovaj karanfil (Dianthus superbus) i sibirska perunika (Iris sibirica) spadaju u veoma retke vrste Vojvodine i kao takve zaštićene su samo u tom području. Druga konstatovan aperunika u građi ovih livada je tzv. Kržljava pernika (Iris flore Srbije i Jugoslavije, koja je do sada zabeležena samo u Vojvodini (prvo na tri, a od 1988. godine na ukpno pet lokaliteta). Pripada submediteranskim elementima flore, a ima osobinu da podnosi i donekle zaslanjenu podlogu.

Prisustvo slatinskih zemljišta i adekvatne slatinske vegetacije daje poseban pečat i pustarsko obeležje ovom prirodnom dobru. Istovremeno, to je osobina koja odvaja Selevenjske pustare od sličnih peščarskih predela jezgra Subotičke peščare, kao i Banatskog peska. Pored podataka da tršćaci i povremeno plavljene livade u svojoj strukturu obuhvataju neke slatinske elemente, činjenica je da većina mikrodepesija (Lofej,



Bogarzo, Degelica, Volujski pašnjak, Kilapoš), kao i veći delovi Traćika, Čengeš rampe i Vekikog stočnog pašnjak apipadaju ljutim slatinama. Na jednom veoma ograničenom i sve ugroženijem mikrostaništu na Kilapošu, gde je zemljiše černozem solončakasti, raste jurčica. Gradi efemernu, monokulturnu i naizgled neupadljivu zadenciu Suaedetum maritimae continentale. Ovja nalaz u Selevenju jedini je preostali mikrolokalitet sa jurčicom u Bačkoj, dok je u Banatu elemenat u vegetaciji nekih slanih bara. Slabo zasoljena podloga sa flekama solonačaka u rezervatima Kilapoš ( i bliskoj Fodorovoj duži), Čengeš rampa i posebno Stočni pašnjak staniše je dve tipične pustarske zajednice. Tako zajednica Lepidio craassifolip- Puccinelletum lomosaae zauzima niže a Lepidio crassifolio- Campho-orsmetum annauae više položaje u reljeski plitkim depresijama. Njihov edikator je slatinska gronica (Lepidium cartilagineum tj. L. crassifolium), koja često gradi “prsten” koji okružuje ogolićene prostore, na kojima se površina zemljišta beli od nataložene soli. Kao i na drugim slonč8icama gronice viore se nad niskim, skoro polupustinjskim staništima u depresijam Selevenjskih pustara. U uslovima na granici opstanka života jedino je nalazište u Vojvodini vrste Scorzonera parviflora (malocvetna kozija brada). U kombinaciji sa pomenutim vrstama javlja se i švarcenbergova bokvica (Plantago schwarzenbergiana) koja spada u

vrste od međunarodnog značaja za očuvanje biodiverziteta. Slabo zaslanjena staništa Selevenjskih pustara pružaju pogodne uslove za opstanak nekih vrsta zve3zdana iz roda Aster, kao što su A. canus, A. sedifolius i A. tripolium subsp. Pannoncius, koja ima panonski endemski značaj. Svi ovi taksoni su vaskularne flore Srbije i uglavnom zaštićenih kao prirodne retkosti. Najreprezentativniji predstavnik iskonskih, ravničarskih slatinskih ekosistema je svakako morski trozubac (Triglochin maritimum). Na mikrostaništima Traćika i Čengeš rampe u okviru prirodnog dobra Selevenjske pustare njegovo je jedino nalazište u Srbiji.

Raznovrstnost staništa na veoma ograničenom prostoru uslovila je izuzetno floristično bogastvo Sele-venjskih pustara. Posebnu vrednost biljnog sveta čine njegove prirodne retkosti (22 vrste), kao i činjenica da će u Crvnogj knjizi flore Srbije, sa drugim najugoženijim vrstama u našjoj zemlji, biti obrađene čak 33 vrsta iz Selevenjskih pustara, od čega 13 spada u taksone od međunarodnog značaja za očuvanje biodiverziteta. To je veoma značajan broj kada se uzme u obzir da je jedna trećina predela pod praiskonskoim ekosiste-mima, a da je najveći deo prostora čovek od pamtiveka počeo da privodi kulturi. Čovek i danas nemilosrdno krči prirodnu vegetaciju, koristi pod-zemnu vodu iz tzv. Jama za zalivanje voćnjaka, prokopava kanale i isušuje močvarne livade, sadi bagrem u želji da veže neposlušne peskove vejače.



Zaustavimo ga u budućim destruktivnim namerama. Ukažimo mu na neprocenjivo blago malih cvetnih oaza. Okrenimo ga prirodi i njenim neumitnim zahtevima. Samo tako ćemo vratiti otvorene peščarske čistine – dom crvene stežice, s proleća obezbediti plavljenje staništa male svećice i morksog trozubca, samo tako ce na dinama Lofeja opet procvetati vunasti kozinac. Tako će peščara na severu Bačke ostati i dalje nizijski blagorodna.

Dr Branistava Butorac

II NOĆNI USPON NA KROV

VOJVODINE

U subotu 17. jula 1999. done

popodne u maloj šumici pored manstira Mesić skupilo se 82 planinara iz Društava: Železničar, Novi Sad; Železničar, Smederevo; Jasenica, S. Palanka; Runolist, Šabac; Maratonac, Vršac i domaćini Železničar iz Vršca. Uz logorsku vatru, riblju čorbu i muziku prisutni su se lepo zabavljali, a vreme brzo prošlo. Tačno u ponoć, krenula je kolona od preko 60 učesnika na uspon. Po veoma lepoj letnjoj noći, uz blagi vetrić i zvezdano nebo, bez komaraca, za oko 3 sata 45 planinara uspešno savladava “Krov Vojvodine”. Dočekavši zoru uz neizbežnu logorsku vatru spustili smo se do našeg logora u 7:30h. Usledila je podela diploma i dnevnika uspona, a zatim se otišlo na Vršačko jezero, gde se uživalo do povratka kući.

Mišljenja smo da reči predsednika planinarskog saveza Srbije g-dina Božovića o uspelosti ove akcije sve govore: “Neka bude žao onima koji su propustili ovako lepu akciju”.

Rade Radičević

ZRENJANINCI NA VRŠAČKOM

BREGU

16 planinara, članova ŽPSD

“Zrenjanin” boravilo je od 23-25 jula na Vršačkom bregu. Šestoro omladinaca obišlo je Vršačku transverzalu dok su ostali, podmladak društva od 5-10 godina sa par starijih članova osvojili Lisičiju glavu (590m) sa vodičem. Pri povratku obišli smo i Vršačku kulu i ispenjali na njene bedeme.

Ljubomir Popov

PLANINARSKI MARATON NA

FRUŠKOJ GORI

U ponedeljak, 8. avgusta 1999. održan je sastanak organizacionog odbora planinarskog maratona na Fruškoj gori. Odlučeno je da iako je u sredstvima javnog informisanja najavljivana mogućnost održavanja XXII maratona početkom oktobra za šire narodne mase, ne dođe do realizacije zbog trenutne nepovoljne tehničko-organizacione situacije, već da se počne sa pripremama za XXIII planinarski maraton koji će se održati 6. i 7. maja 2000. godine.

Milivoj Kiždobranski



PORTRET:

Mondović Aleksandar

Rođen je 09.03.1928. godine u Feketiću. Osnovnu i srednju školu završio je u Novom Sadu. 1946. i 1947. učio je precizno-mehanički zanat u Novom Sadu. Od 1950. godine postavljen je za poslovođu Precizno mehaničarske radionice u društvenoj firmi “Metal” u Novom Sadu. Od 1954. osniva Zanatsku radnju “Continental” u Novom Sadu u svojstvu poslovođe do 1962. godine. Od 1962. do 1972. radio kao predstavnik za Vojvodinu u Tvornici računskih strojeva Zagreb. Planinarsku aktivnost započeo u Planinarskoj sekciji pri sportskom društvu “Ešeg” (Jedinstvo) 30.09.1946. godine, a posle spajanja (04.12.1953.) sekcije sa PD “Fruškogorski venac” iz Novog Sada nastavlja svoju aktivnost u društvu.

Bio je dugogodišnji predsednik Društva, a u Pokrajinskom savezu bio je zadužen za načelništvo. Od Triglava (bio dva puta), preko Bjelašnice, Romanije, Trebovića, Komova obišao je gotovo sve planine SFRJ. Učestvovao je na mnogim Sletovima i susretima planinara Jugoslavije, splavario po Drini od Foče do Višegrada. Od inostranih planina bio je na Olimpu (1958.) i Watzmannu. Završio je kurs za instruktore zimskog planinarenja na Komovima. Kao načelnik često je organizovao izlete svojim planinarima iz Fruškogorskog venca. Orijentacije mu je bila posebno draga. Učestvovao je na svim orijentacionim takmičenjima koja su se organizovala šezdesetih godina na Fruškoj gori, a jedan od najvećih uspeha mu je pobeda ekipe Vojvodine na VI Sletu planinara Jugoslavije na Tjentištu 1958. godine. Posebno je ponosan na učestvovanje na Prvom Kongresu na Sljemenu 1955. Za svoj dugogodišnji rad, dobio je veliki broj priznanja, a nekako najdraža su mu: Pohvalnica od PSJ za jubilarnu 1954.,Diploma za osvajanje Mitikasa 1958., Priznanje za zasluge na razvoju i unapređenju planinarstva i smučarstva 1948.-1963. od PD “Fruškogorski venac” i priznanje prigodom 25. godišnjice osnivanja PSD “Fruškogorski venac” 1973.

Milivoj Erdeljan



12. septembar 1924.

Nakon odgovarajućih priprema za osnivanje PT “Fruška gora “ u Novom Sadu, konačno je održana i Osnovna Glavna Skupština 12. septembra 1924. godine u maloj Sali Gradske kuće na Trgu slobode u Novom Sadu. Prisutne su bile 24 osobe, a skup je otvorio advokat dr Ignjat Pavlas, vođa planinarskog pokreta, starešina novosadskih Sokola i jedan od najuglednijih Novosađana tog vremena, koji je za predsednika osnivačke skupštine predložio najstarijeg prisutnog, penzionisanog generala Jovana Nikića. Pročitana su i pretresena društvena pravila, koja je sastavio Gaja Gračanin. Dosta se diskutovalo oko naziva Društva, jer su postojala dva predloga: “Fruška gora” (dr. Ignjat Pavlas), i “Planinsko društvo u Novom Sadu (dr Nikola Vučković i Vasa Stajić). Na kraju je doneta odluka, da zvaničan naziv društva

bude: Planinsko društvo “Fruška gora” u Novom Sadu. Prvi Upravni odbor Društva je imao sledeći sastav: Predsednik-Ignjat Pavlas, advokat I potpredsednik: Dr Vladimir Belajčić, predsednik Okružnog suda u Novom Sadu II potpredsednik: Dr Milorad Popov, kraljevski javni beležnik, I sekrtretar: Dr Nikola Vučković, zubni lekar. II sekretar: Gaja I. Gračanin, činovnik finansijske direkcije, Blagajnik: Kosta Kapamandžija, zamenik direktrora Narodne banke u Novom Sadu, Tehnički direktor: Ing. Đorđe D. Mihajlović Nadzorni odbor: Jovan Grosinger (apotekar), Jovan Nikić i Petar Deđanski.

Milan Breberina

Documents

PSSVojvodine - Миливој Ердељанplaninari.org.rs/putnik/Putnik11.pdf · 2013. 5. 28. · džipovima i kombijima napokon smo krenuli oko 9-10 h. Plan je bio slede ći: