H O L A N D I J A

F R A N C U S K A

1

14-28.04.2013.

TULIPANSKO PUTOVANJE HOLANDIJOM

iDVORCI LOARE – FRANCUSKA

Iako je put u proleće 2013. godine bio podeljen na otprilike dva, po dužini ista dela – Holandiju i Francusku, već se iz načina pisanja naslova vidi koliko je za mene značio prvi, a koliko drugi deo.

A evo i zašto.

Šestog aprila sam imala rodjendan, a od kada znam za sebe, za svaki sam dobijala tulipane (lale) – i tako je to od malih nogu postalo „moje cveće“. Zaista ih obožavam, volim ih u svakom obliku i svakoj „njihovoj životnoj fazi“. To je jedino cveće koje volim i kada vene, kada u vazi ostane samo deo njihove nekadašnje raskoši – za mene je i to prava lepota. Čak imam i sliku u ulju „uveli tulipani“- čarobna je.

I već dugo za svoj rodjendan želim poseban poklon – da odem na „izvor tulipana“, dakle u Holandiju, u doba kada su oni u najžešćem cvatu, kada ih je najviše, kada su najšareniji i najraskošniji. I tako krenusmo, sredinom aprila.1

S obzirom da smo oboje zaljubljenici putovanja, odlučismo se za poduži povratak iz „zemlje lala“ – i provedosmo nedelju dana u Francuskoj, gde smo, vraćajući se dolinom Loare, uživali u čarobnim dvorcima.

1 I Jovan i ja smo već bili u Holandiji – Jovan nekoliko puta, a ja kada sam radila magistarski rad provedoh nedelju dana u Hagu sakupljajući literaturu (pisala sam rad iz oblasti Medjunarodnog javnog prava). Tada sam, pored Haga, obišla naravno najznačajnije gradove, Amsterdam i Roterdam, tako da ovaj put nismo bili zainteresovani za „civilizaciju“ – akcenat smo stavili na mala, preslatka mesta, (sva u cveću) naravno.

2

Nedelja, 14. april

Iz Beograda smo krenuli u pola 5 ujutro, tzv. autoputem preko Novog Sada i kvalitetno mnogo boljim putem oko Subotice, prešli u Madjarsku i već oko 8 sati bili kod Budimpešte, pa uz Tatabanju i Djer vrlo brzo stigli u Austriju.Prvo odredište nam je bio Eisenerz, koji se nalazi kod Leobna2, da bismo posetili Leopoldsteinschloß, odnosno stari dvorac, već duže vremena internat, u kojem sam ja, sa pravom kažem „davne“ 1967. bila na kursu nemačkog jezika. Bio je zatvorenog tipa, samo za devojčice i to je bilo moje prvo samostalno „izlaženje u veliki svet“, gde sam provela deo leta.3 To je i danas internat za mlade, a i dalje je lepo. Mi smo obišli dvorac i Leopoldstein jezero, tako da sam malo, koliko je to sa ove vremenske distance moguće, evocirala uspomene od nekad.

Zatim smo otišlo do četiri-pet kilometara udaljenog Eisenerz-a, koji je mali, kitnjast i presladak, sa divnim fasadama. Nekoliko lepih crkava krasi vizuru gradića, kroz koji protiče potočić. Svuda okolo su Alpi, čiji su vrhovi prekriveni debelim snegom, koji se na mestima spušta i do našeg domašaja. Nije bilo hladno, naprotiv, vrlo prijatno. Namera nam je bila da ovde ostanemo i prespavamo, ali, iako smo naišli na nekoliko „Gasthaus-a“ i par hotela – sve je bilo zaključano, po ulicama nigde nikoga – nedelja poslepodne – sve divno, romantično i – prazno, prazno, prazno... odlučismo da nastavimo put prema Kölnu, zapravo prema Holandiji, pa ćemo stati kada nam se i gde nam se nešto dopadne.

I onda se ovde desilo nešto neverovatno.Mi smo od Eisenerz-a krenuli kroz Alpe, prošli 15-20 kilometara, usput naišli ne mnogim mestima na seču drveća (valjda je doba seče radi neke regeneracije, šta li?!) i odjednom - potpun prekid puta – bile su tu neke mašine, nešto se radilo, nekoliko automobila je čekalo u redu... Izadjoh da upitam kada će kolona moći da krene i – šok – sve je obustavljeno do sutradan u 5 ujutro. Ovde dakle prolaza nema. A onda još veći šok – mladić kojeg sam pitala reče – da će on pričekati jutro (kao i nekolicina drugih automobila) – a bilo je recimo 18 sati. Eeee, celu noć ! Neverovatno !!!

Okrenusmo se natrag do blizine Leobna, gde smo se priključili na autoput prema Passau. Vrlo brzo naidjosmo na predivan motel – Voralpenkreuz motel iz lanca Landzeit motela. Sasvim je nov i moderno uredjen, sa divnim parkiralištem, lepim restoranom,

2 Leoben je industrijski grad, prilično sumoran. Ceo ovaj kraj je bogat rudom i kažu da je ima toliko da je nekada tokom letnjih meseci ona prosto „virila“ iz zemlje.3 Prilog 1- Leoplodsteinschloß

3

divnom prodavnicom suvenira. Sobe su prostrane i sasvim savremene sa – što ćemo shvatiti tek sutradan – najsavršenijim dušecima na kojima smo ikada spavali. Lebdeli smo kao u nekoj peni!Ponedeljak, 15. april Dan je počeo divno – razlog je božanstveno i produženo spavanje u Voralpenkreuz motelu4, tako da smo krenuli sa popriličnim odstupanjem od planiranog vremena (umesto u planiranih 5 krenuli smo iza 7 sati – ali vredelo je !!!). Dan je osvanuo prelep, sunčan i mi smo krenuli ka Wawelsburgu, za koji sam čula u jednoj TV emisiji i učinio mi se interesantnim.5

Problem je bio što ga NIGDE nije bilo, ali NIGDE na karti. Ali bio je na GPS-u. Na tabli se pojavio tek negde pet-šest kilometara ispred. To je vrlo lep, impozantan dvorac izgradjen 1930-tih, rušen i renoviran i najpoznatiji po Himmler-u i priči vezanoj za SS školu, u kojoj je danas muzej. Bilo je prerano za traženje smeštaja – pa krenusmo dalje. Naidjoh na karti na nepoznato mesto Haltern am See (ovo See – jezero - je bilo privlačno). A i na putu je ka Amsterdamu – pa krenusmo. Oko 18 sati stigosmo, još je uveliko dan jer ovde kasno pada veče – tek negde oko 21 sat. Mesto je preslatko, prelepa stambena četvrt u koju smo slučajno zašli, divni vrtovi, sve ušuškano u zelenilo. Rekoše nam da je najbolji hotel u centru, preko puta Gradske kuće – Hotel am Turm. Samo da ima mesta, pa da uveče još malo prošetamo – toliko je lepo, da bi baš prijalo.4 Kada sam kod kuće na Internetu ukucala ime motela, prvo što sam kao referencu dobila je „neverovatni dušeci na kojima ćete se čarobno odmoriti“. I zaista je bilo tako.5 Himmler je prvi put posetio Wewelsburg 3. 11. 1933. godine g ostao potpuno fasciniran trokrakim oblikom dvorca, tako da je istog dana odlučio da ga restaurira. Restauraciju je započeo uz pomoć dobrovoljne radne snage januara 1934, a 22. 09. iste godine dvorac je ceremonijalno prešao u njegove ruke – uzeo ga je za 100 maraka u lizing na 100 godina.

Tokom restauracije dvorac je proširen kako bi se prilagodio za školu SS oficira (SS-Führerschule ) Pored fizičkog treninga ovde je trebala da se vrši i ideološka obuka visokog SS kadra – vezano za predistoriju i ranu istoriju, mitologiju, arheologiju, astronomiju, a prevashodno je to trebala da bude mentalna radionica za ideološko-političku edukaciju vezanu za nemačku “nad-rasu”

Nakon 1941. Himler je planirao da ovde stvori “Centar novog sveta” ("Zentrum der neuen Welt") , računajući na „konačnu pobedu“. Sve ovo naravno nikada nije realizovano.

4

I divno – sve je baš tako. Hotel am Turm je ime dobio po „Turm-u“ – tornju koji je kao poslednji rudiment ostao od nekoliko kula na zidinama koje su u srednjem veku opasavale gradić. Hotel je dakle na odličnoj lokaciji, a vlasnici su – „NAŠI“ ljudi, bračni par iz Mostara, koji su ovde od 1971. godine.6 Soba nam je divna, na prvom spratu sa velikom terasom sa koje se gleda na Crkvu, Rathaus i veliki park.

Tokom šetnje smo dobili potvrdu da je gradić zaista prelep, ceo centar je pešačka zona, sa božanstvenim, luksuznim radnjicama (tipa Badena), divnom crkvom, mnoštvom malih, čudesnih trgova, starim kandelabrima, divnim italijanskim poslastičarnicama sa odličnim sladoledom – rečju gradić za 100%-tnu desetku. Pre toga smo otišli do jezera, zapravo nekoliko jezera (slično kao što su kod nas Vršačka jezera) gde se nalazi jedan veliki hotel, uredjene plaže – ali to nas nešto nije „dojmilo“. Za razliku od gradića!

Umorni smo – Jovan posebno – za dva dana smo prošli 1900 kilometara. Mnogo – dok put traje i ne oseti se, ali ovako, na kraju dana savlada umor. Ali, hvala Bogu, sutra i od sutra nas čeka ležerniji tempo – prelazimo medju tulipane – u Holandiju. Jedva čekam!

Utorak, 16. april Oko pola 7 smo, nakon finog spavanja, ali ne onako kao noć pre toga, krenuli put Holandije. Granicu smo prešli vrlo brzo i odmah uvideli da postoji mnogo razlike u odnosu na Nemačku, ne samo ambijentalno, nego su drugačije benzinske stanice, drugačiji je saobraćaj, ali i sami i vozači. Čini nam se da nigde nema toliko automobila kao u Holandiji7, a vozači nisu onako pažljivi i korektni kao u Nemačkoj – dogodi se povremeno neko „uletanje“, neka „nepodopština“ 8. Ali svi ti autoputevi, sva ta gungula, buka, svi ti lepi, sjajni, čisti luksuzni automobili – sve to rezultira jednim olakšanjem kada se sa njih skrene, kada se udje u neko malo mesto, kada se čuju ptice, zamiriše zumbul i oko ispuni lepota polja tulipana.

6 Imaju tri ćerke – dve su završile fakultete i žive u Berlinu, a treća, Sara, ovde radi sa roditeljima. Kuvarica u hotelu je Beogradjanka. Svi su zaista fini i simpatični. 7 Na jednom mestu je autoput imao pet traka u jednom smeru, plus sa svake strane po jednu zaustavnu traku, dakle 6 u jednom smeru, odnosno ukupno 12 traka. I to punih automobila! Sem zaustavnih, naravno. Sve je ispresecano autoputevima – jedina „normalna“, mala, dvosmerna cesta je ona koja spaja dva autoputa.8 Sreća da mi dolazimo iz zemlje gde smo navikli na neuporedivo gore stvari u saobraćaju, pa nam i ovo dodje „vrlo korektno“.

5

Danas smo sve skupa prošli oko 360 kilometara (prava „sića“ za nas). S obzirom da naš GPS nije ažuriran , on (naša Milka) nije prepoznao jedan kružni tok i mi smo negde pred Utrechtom, skrenuli pogrešno. Već smo se bili pomirili sa greškom koju ćemo da ispaštamo – kada se Milka na najneverovatniji način „izvuče“ 9 i mi stigosmo u Lisse, mesto sa oko 23 hiljade stanovnika, koje smo odabrali za boravak. Smešten u centru Duin-en Bollenstreel, najveće holandske regije za uzgoj cveća, Lisse je jedan od najznačajnijih turističkih atrakcija. U proleće, kada su okolna polja šarena od cveća, ovo područje posećuje stotine hiljada domaćih i stranih turista. Inače danas Lisse izvozi lukovičaasto cveće u velikim količinama u preko 100 zemalja širom sveta.Nama je bila ideja (što se ispostavilo odličinim) da budemo locirani stalno na jednom mestu, i da pravimo dnevne izlete. 10 Ušavši u gradić, parkirali smo kad jedne potpuno automatizovane Shell-ove pumpe11, ja udjoh u obližnji salon automobila, gde sem jedne starije mušterije opet nije bilo nikaga. Na kombinaciji engleskog i nemačkog upitah za turističku orgnizaciju, a dotični gospodin na istim jezicima kojima je dodao i holandski reče da je ista nekih stotinjak metra udaljena. Glavno da se razumesmo! A i sreća da smo tako blizu – parkirali smo idealno!

U turistčkom birou (VVV – što zgodno izgovaraju kao „fi, fi, fi“) opet sreća!. Mladi, vrlo uslužan Holandjanin zaista se potrudio oko nas. Preporučio nam je hotel sa četiri zvezdice, De Nahtegal12 koji je izvan samog centra mesta (udaljen više od 2 kilometra), ali nadomak polja tulipana i čuvenog Kaukenhofa. Preko Interneta smo odmah rezervisali sobu, koja je slobodna tek od 15 sati, tako da smo imali „praznog hoda“.

Ostali smo u gradu, da ga vidimo i “doživimo“ – uostalom ovo će biti naša „kućica“ narednih pet dana!

Vetar je bio neverovatan (24 km/sat), ali niko na to ne obraća pažnju – niko sa maramom, niko sa kapom. Čak ni deca. Jovan reče „njima kao bebama vetar udje na jedno uveo i izadje na drugo, oni naviknu i tako ceo život...“ , i čini se kao da je zaista tako!

Velika opasnost su bicikli – ima ih neverovatno mnogo, to je zemlja u kojoj su oni glavno svakodnevno prevozno sredstvo13. Imaju svoje

9 Inače za GPS je Holandija idealna – zbog svoje ravnice i nizine. 10 Prilog 2 – Itinerer po Holandiji 11 Automatizovane do te mere da nije bilo žive duše.12 U prevodu „slavuj“13 Skoro svaki Holandjanin ima bicikl – njih je duplo više nego automobilaPrilog 3: Sajle za obezbedjenje bicikla

6

staze, svoje prelaze – ali nama je to strano, pa smo zato često nesmotreni.14

Prošetali smo centrom, obišli crkvu u kojoj je bio neki obred, pojeli nešto u simpatičnom restoranu (naknadno shvatismo-francuskom). Grad nije nešto – urbanistički nikakav, sav nekako zbrda-zdola, sem pešačke shopping zone ništa zapravo u njemu i nema. Glavna prednost i ono što ovaj gradić krasi jeste – lokacija!

Pre pola 2 smo bili u hotelu, računajući da ćemo ovde okolo da se muvamo i upoznajemo okolinu do 15 sati – kad ono – soba slobodna – možemo da udjemo! Soba je pristojna, ali je pogled nikakav. Pokušala sam da je promenim - i uspela za sobu preko puta, koja je bila poslednja slobodna – sve je rezervisano jer je za koji dan godišnja parada cveća. Tako preselismo – ni ova ne zaustavlja dah – ali je pogled bolji – u zelenilo! Ma soba ima sve pogodnosti, sem činjenice da nam je malo premala – ili mi imamo previše stvari15 Ali opet – lokacija je čudesna – odmah izvan hotela su polja tulipana i narcisa – pri čemu su narcisi bliže, tako da je sve žuto, žuto...Elem, Jovan je legao da se odmori a ja – peške natrag u grad. I to relativno sam brzo došla – kao orijentir mi je bila crkva, pa sam išla nekim drugim putevima – sve onako „po osećaju“. Povratak je bio naporniji, „visokog“ orijentira nije bilo, pa sam išla malo „ziheraški“, što je bilo duže. A i nosila sam kupljeno – uglavnom suvenire i to porcelanske, dakle „poteške“.Na toj sam šetnji malo shvatila ponašanje biciklista, ali i vozača,. Koji uopšte „ne fermaju“ pešake, ni na zebrama. Dakle automobili su „glavni“, pa biciklisti, pa jadni pešaci, poslednji. Tako ovde izgleda „saobraćajna hijerarhija“. Pešaka je generalno malo, pa ako se želi dobiti neka informacija, treba da se zaustavi biciklista, koji onda skida noge s pedala, silazi – sve u svemu to je procedura. Inače ljudi su uopšteno relativno simpatični, ništa posebno, ali korektni 16

A interesantno je to što su veoma visoki – Holandjani spadaju u najviše ljude na svetu.

Sutra konačno počinje pravi tulipanski deo ovog našeg putovanja – jedna čekam da „zaronim“...

14 Ja sam na primer hodala po bickilističkom putu koji se samo po nijansi razlikuje od trotoara i shvatila to tek kada sam u izlogu ugledala da jedan biciklista ide iza mene, vrlo pristojno, bez zvonjenja da mu se sklonim. Moramo dakle da se naviknemo!15 Poneli smo i tople jakne, ja čak laganiju pernatu – sve je to kabasto i zauzima puno prostora.16 Nisu simpatični kao Amerikanci ili Italijani, kojima smo bili oduševljeni, ali ni antipatični kao Švedjani koji su nas, pre neku godinu, totalno razočarali.

7

Sreda, 17. april

Jutros smo nakon doručka krenuli u Haarlem, grad od oko 150 hiljada stanovnika, nedaleko od Lisse-a17. Od 1630. do danas ovaj je grad jedan od glavnih centara trgovine tulipanima, a bio je njegov epicentar za vreme tulipanske manije, u vreme kada su se za lukovice plaćale neverovatne sume novca. Kako smo mi navikli da krećemo rano, to smo rano i stigli, u divno jutro, ceo grad je još bio pomalo uspavan – ovde zapravo život počinje u najboljem slučaju u 9 sati, iako mnoge institucije i prodvnice kreću sa radom tek u pola 10, ili čak 10 sati. Ipak to, kao ni činjenica da ovde vrlo kasno pada veče, nije razlog da sve radi duže – naprotiv – radnje se zatvaraju već oko 17,00 sati –

oni dakle prilično ugadjaju sebi, što smo danas po još nekim stvarima zaključili.18

Parkirali smo u podzemnoj garaži i krenuli da prošetomo. Grad nam se baš dopao. Naidjosmo na pijacu antikviteta – ja kupih jednu baš lepu sliku (gde li ću samo da je „udenem“?), nakon čega smo seli da se „do-kafenišemo“ u jedan tipično holadnski kafić, i ugodno se iznenadili veselošću domaćeg stanonvištva – vrlo vesela i pričljiva konobarica, razgovorljivi rani jutarnji posetioci, smeh i šale gostiju koji ulaze i izlaze...Mi smo u Harlemu obišli sve što oni procenjuju da treba da se vidi. A kako smo znali šta je to – na vrlo zgodan način. Naime, kada se izadje iz garaže, uz plan grda i oznaku gde se trenutno nalazimo, nalazi se i jedna velika ručka, koja kada se okrene, na svetlo dana donosi plan grada, sa jedne strane i najznačajnije znamenitosti sa kratkim opisom sa druge. Mi smo to odmah uzeli i negde do pola 11 obišli sve značajno. U turističkom birou (VVV) smo pokupili dodatne prospekte, shvativši da smo zapravo gradi „apsolvirali“. Plativši garažu, krenusmo dalje.

Sledeće odredište nam je bilo gradić sa nešto preko 10 000 stanovnika – Monnickendam. To, danas malo ribarsko selo, predjašnjih je vekova bila važna luka. Ima impresivnu vagu iz 17. 17 Više nije ni potrebno da navodim „nedaleko“ – u Holandiji je sve „nedaleko“, odnosno to je zemlja u kojoj je, sa našeg stanovišta, SVE blizu.18 Ako ih poredimo sa Nemcima, kod Holandjana uočavamo i pozitivnosti i negativnosti (sa naše tačke gledišta) – pozitivno je recimo da nisu „cepidlake“ kod svakog centa (gospodja na recepciji, ni na moje upozorenje, nije mi naplatila pet markica za razglednice, što Nemac ili Ausrijanac ne bi učinio ni u snu). S druge strane, Kaukenhof je na primer zvanično otvoren do 19,30, ali već u 18,30 oni „završavaju“ s poslom – sklanjaju suvenire, zatvaraju improvizovane radnjice, spuštaju roloe na bifeima... Što opet ni u snu ne bi palo na pamet Austrijancima i Nemcima. Sve dakle ima svoje pluseve i minuse .

8

veka i zvonik koji datira iz 1591. U ranom 20. veku grad je postao umetnička kolonija. U njemu se nalazi velika prodavnica sa proizvodnjom klompi – Klompenmakerij. Monnickendam ima lepu crkvu iz 14. veka, obnovljenu u 16. veku, kraj koje smo parkirali. Šetnja gradom je bila vrlo prijatna – sve je toliko mirno, tiho i uspavano, na dva mesta, kroz velike prizemne prozore bez zavesa (što je karakteristika Holandjana) ugledasmo divno ušuškane, lenje kučiće, koji su se očito dosadjivali, čekajući da se gazde vrate s posla, vreme je i samo neakako sanjivo – i mi počesmo da zevamo – sve se nekako vuče, vuče... kao i voda u malim kanalima grada... Jedno neverovatno osećanje – sve kao da stoji – a i ono najdragocenije – vreme kao da je stalo!

Nakon toga produžismo do Aalsmeer-a, koji se smatra svetskom prestonicom cveća. Ovo mesto ima berzu cveća i Aalsmeer Flower Auction je jedna od najvećih aukcija cveća na svetu. Godišnje se licitira oko 2,6 milijarde cvetova, a dnevno oko 20 miliona, sa povećanjem od oko 15% za Majčin dan i za Dan zaljubljenih. Dnevni promet je oko 16 miliona eura. Ponudjači imaju samo nekoliko sekundi da punude za cvet, pre nego što on već predje kod drugog vlasnika.

Danas smo ručali na vrlo interesantnom mestu. U šumi, na jednoj sjajno uredjenoj farmi sa restoranom u kojem se jede potpuno ekološki uzgojena hrana. Na farmi je bilo dosta roditelja sa decom, jer je zapravo zadatak farme da u ovom savremenom svetu, kada deca „znaju“ da se, na primer mleko dobija iz tetra paka, a piletina iz samoposluge, pokaže deci prirodni i stvarni život. Tako da farma vrvi od domaćih životinja, malih jarića koji se igraju i skakuću, uredno složenog sena, kučića i mačića – rečju lepo i za nas, a mogu da zamislim kako je tek deci19 Lepo je bilo i to što smo auto morali da ostavimo dosta daleko na parkiralištu, jer je u šumi parkiranje zabranjeno (ambijent je dakle baš autentičan), pa smo nakon ručka fino i prošetali. Vratismo se u hotel.

Jovan je malo dremnuo – ja od uzbudjenja nisam mogla – posle podne je u planu Kaukenhof, taj čudesni park cveća, jedinstven u svetu.

Kaukenhof je poznat i kao Vrt Evrope - to je najveća cvetna bašta na svetu otvorena samo u proleće, od sredine marta do sredine maja, pri čemu je najbolje vreme da se vide tulipani upravo sada - sredinom aprila. Ove, 2013. godine, Keukenhof je otvoren od 21. marta do 20. maja. Prema zvaničnim podacima u ovom se parku na površini od oko 32 hektara, godišnje sadi oko 7 miliona cvetova. A mi, odnosno naš hotel je u najneposrednijoj blizini.

19 Prilog 4: Farma u Aalsmeer-u

9

Krenusmo naravno peške, laganom šetnjom, od nekih 15-ak, 20 minuta. Danas ceo dan uopšte nema vetra, mlako je, čak toplo na mahove – i ovde prognoze znaju očito da pogreše – previdjali su vetar, čak jači od jučerašnjeg! Hvala im za grešku!

Na ogromnom parkiralištu je bilo pedesetak autobusa koji su doveli turiste, ali s obzirom na veličinu parka, uopšte se nije činila gužva.

A cveće, a tulipani, a zumbuli, narcisi, orhideje – to je n e o p i s i v o!!! 20 Cveće kao da nam je želelo Welkom21, a tulipane sam „čula“ kako govore Gelukkig Verjaardag22.

U parku se nalazi pet paviljona nazvanih po holandskoj kraljevskoj porodici, po kraljicama i sadašnjem kralju ( u doba kada smo mi bili tamo još uvek prestolonasledniku)23: tu su dakle paviljoni: Orange, Wilhelmina, Juliana, Beatrix i Willem-Alexandar. Meni su posebno upečatljiva bila poslednja dva – Beatrix su orhideje, a Willem Allexandar – tulipani. Orhideje su čudesne kao i napravljeni aranžmani – slikali smo i slikali i slikali24. Izašavši, mi smo jednostavno ćutali, nesposobni za bilo kakav komentar. Osećali smo se kao kad izadjemo iz bioskopa gde smo gledali neki neverovatan film – nekog Almodovara, na primer, kojeg oboje obožavamo. I onda se dešava nešto neverovatno – nakon par minuta ulazimo u paviljon sa tulipanima – koji čak nisu ni posebno aranžirani – i ponovo smo bez daha – tulipani su toliko moćni, toliko različiti, toliko neverovatno čarobni25 – slikala sam skoro svaku vrstu (recimo 80% svih tulipana) iz dve poze – odozgo (da im se vidi glavica unutra) i sa strane. To je bilo čudesno – ja sam evo i sada, sa vremenske distance od više od mesec dana van sebe od lepote.

20 Prilog 5: Kaukenhof21 Dobrodošli (na holandskom)22 Srećan rodjendan (na holandskom)

23 Grb kraljevske porodica Orange-NassauKraljevina Holandija datira od 1815. godine. Prvi vladar je bio kralj William I, koji je vladao do 1840. Nalsedio ga je William II, koji je vladao do 1849 i koga nasledjuje William III do 1980. godine. Tada dolaze na vlast žene: Wilhelmina, ćerka Williama III, koja je vladala do 1948; nju nasledjuje Juliana do 1980 i zatim Beatrix, njena ćerka do 2013. U doba kada smo mi bili u Holandiji, kraljica Beatrix je priprema svoju abdikaciju, koja je i usledila 30. Aprila ove, 2013. Nasledio ju je Willem-Alexander, koji ima tri ćerke, tako da će nakon njega ponovo nataviti da vladaju žene. 24 Prilog 6: paviljon Beatrix25 Prilog 7: paviljon Willem-Alexander

10

Peške se vratismo do hotela i opijeni čudesnom lepotom kakvu samo priroda može da pruži, zaspasmo kao bebe.

Pre toga smo na recepciji pitali za mogućnost produženja boravka za jedan dan. Naime, 20. aprila se održava Parada cveća, pa bi bilo lepo da ostanemo. Gospodja na recepciji reče da će pokušati – hotel je i pun zbog te parade... a ja joj rekoh na kraju: Potrudite se molim vas da nas ujutro obradujete! I tako u nadi - zaspasmo.

Sutra nas čeka Amsterdam. I da ciljno vidimo samo dve stvari – Vondelpark i Mršavi most.

Četvrtak, 18. april

I obradovasmo se ujutro - možemo ostati tu još jednu noć. Gospodja je kombinatorikom obezbedila da ostanemo čak u istoj sobi. Sjajno!

U 8 sati smo, kao jedini putnici, krenuli šatlom za Amsterdam. Šatl vozi do Olimpijskog stadiona, odatke postoje i tramvaji i autobusi do centra grada i vožnja u proseku traje 20-ak minuta. Danas je trajala sat i pet minuta, jer je gužva bila naopisiva. I ono što je neverovatno, od svog tog velikog broja kola, jedino sam u tri automobila videla više od jedne osobe. Pri tome su to veliki automobili – Mercedesi, Volvoi, Porschei..., dakle automobili velike potrošnje. Holandjani očito imaju takav da mogu sebi da prišute svakodnevni odlazak automobilom na posao. I to – jedna osoba-jedan automobil. Pri tome prave strašne gužve, začepljenja i zagadjenja. Šteta što svest nije na većoj visini, pa da se ljudi dogovore i da ih nekoliko zajedno odlazi na posao 26.

Na Olimpijskom stadionu smo ušli u tramvaj broj 16, platili kartu za ceo dan (7,5 eura) i vrlo brzo stigli do prvog željenog odredišta – Vondel parka. Vondelpark je otvoren 1865. godine i tada se zvao "Nieuwe Park", da bi kasnije bio preimenovan u Vondel prema van den Vondel-u. Godišnje ga poseti oko 10 miliona posetilaca. Park ima otvoreno pozorište, igralište i nekoliko ugostiteljskih objekata. Šezdesetih i sedamdesetih godina, u doba dece cveća Vondel park je postao simbol za mesto „gde je sve moguće i (skoro) sve dozvoljeno“. U Holandiju se putovalo samo zbog boravka u njemu. Amsterdam je tada bio raj za narkomane.Od septembra 2008. bilo je u planu da se u parku legalizuje seks, s tim da oni koji vode ljubav nakon toga ponesu sve svoje sa sobom i da nemaju odnos u blizini dečjih igrališta. Gradonačelnik je

26 U Americi je rešeno, ograničenjem vožnje u brzoj traci – oni koji su u automobilu sami ili samo sa jednim saputnikom - moraju da voze sporije – samim tim i duže!

11

zahtevao da se seks dozvoli samo u večernjim satima i tokom noći, ali je konačno amsterdamska policija ipak uvidela da to ne može tolerisati, tako da je sada to i zakonom zabranjeno. Park ima kapiju od kovanog gvoždja, tako da se verovatno noću i zatvara.27

Otvaranje turističke organizacije sačekali smo u kafiću, pokupili neke prospekte, malu mapu grada i krenuli dalje.Vetar je urlao – ljudi su se držali za ruke „da ih ne odnese“, a videli smo i bicikliste koje je rušio. Auuu! Nije im baš klima nešto! Udari su bili i preko 50 km/sat.

U Amsterdamu sam želela da vidim još nešto – Mršavi most - Magere Brug.28

Prvi most ovde je izgradjen 1691. i imao je 13 lukova. S obzirom da je bio vrlo, vrlo uzak, nazvan je „mršavi most“. Godine 1871. most je renoviran i zamenjen drvenim mostom sa devet lukova. Pedeset godina kasnije i ovaj se most morao zameniti. Arhitekta Piet Kramer je napravio nekoliko modela čeličnih i kamenih mostova, ali je grad odlučio da stari most zameni novim, koji će biti replika predjašnjeg, samo malo veći. To je i učinjeno 1934. godine. Poslednje veće renoviranje bilo je 1969. Sredina mosta je pokretna, on se danas diže automatski, a do 1994. se dizao ručno. Diže se nekoliko puta dnevno da propusti saobraćaj rekom. Brodovi za razgledanje dovoljno su niski da prolaze ispod i kada je sklopljen. Most je dekorisan sa 1200 sijalica koje se pale uveče. Od 2003. koriste ga samo pešaci i biciklisti. Inače most je prikazan u brojnim filmovima, medju ostalim i u James Bond filmu „Dijamanti su večni“ 29.Prešli smo preko „Mršavka“ i krenuli ka centru. Obišli smo Rembrantovu kuću, kraljevsku palatu, ručali u zgodnom restoranu, napravili „djir“ tramvajem u nepoznatom pravcu, zatim ciljno opet tramvajem do glavne železničke stanice30

27 Prilog 8: Vondel park28 To je jedan od 1200 mostova, koliko ih ima u ovom gradu29 Prilog 9: Magere BrugTuristička priča o nastanku mosta kazuje da su ga 1691. godine izgradile dve bogate sestre koje su živele sa različitih strana reke, kako bi nekoliko puta dnevno mogle da se posećuju (a pretpostavlja se da su bile prezaposlene ili u nedovoljnoj kondiciji da idu dužim putem okolo preko drugog mosta, jer mora da je postojao makar još jedan). Prema jednoj varijanti priče, sestre ipak nisu bile dovoljno bogate da naprave most normalne širine, pa su zato napravile uski most, odakle je i dobio ime. Po drugoj varijanti priče, sestre su se prezivale Mager, pa se mosta zato tako i nazvao.30 Pretpostavila sam da ću ovde naći Neue Post. I bila sam u pravu. Bila je tu i neka gospodja, Nemica, „po istom zadatku“ – izgleda da nemačkih novina nema drugde. Čudno za tako veliki grad!?

12

Vratili smo se do Olimpijskog stadiona, malo ga pogledali i u jednom kafiću sačekali našeg vozača i šatl. Povratak u Lisse je bio znatno prijatniji, jer je trajao kraće.Poslepodne smo proveli vrlo ležerno – nakon poslepodnevnog spavanja ja sam pisala razglednice, Jovan nešto gledao na kompjuteru... Dakle pravi odmor – od utisaka, ali i od tog strašnog vetra.

Petak, 19. april

Jutros smo nakon doručka krenuli prema Alkmaar-u, popularnoj turističkoj destinaciji sa oko 100 hiljada stanovnika. Grad je pun srednjevekovnih zgrada, kanala koji vijugaju ulicama31, malih slatkih radnjica. Uz visoki toranj crkve Grote of Sint-Lauren, najpoznatija atrakcija letnjih meseci je tržnica sira, koja se održava u delu grada Waagpelin-u. Ova tržnica „počinje“ prvog petka u aprilu i sezona traje do poslednjeg petka u septembru.

Svakog petka ujutro (10.00 do 12,00) nakon tradicionalnog udarca ruke o ruku, trgovci i nosači mere svoje sireve, koji su na trg dopremljeni kanalom na barkama.32 To je jedno od poslednja četiri tradicionalna tržišta holandskih sireva. Na samoj tržnici se sirevi ne kupuju, ali se cela ova demonstracija odvija ispred srednjovekovne kuće u kojoj je vaga gde se sir meri, a koju okružuju mnoge specijalizovane radnje gde je moguće kupiti sve vrste sireva i proizvoda koji su vezani uz sireve (i ne samo uz njih).33

Alkmaar ima i muzej sira i mnoštvo registrovanih muzejskih prostora koji se uglavnom nalaze uz stari kanal34.

Dakle, oko devet sati smo parkirali u podzemnoj garaži auto, prešli jedan kanal i našli se na trgu-tržnici, gde se već okupilo dosta sveta. Crkveno zvono je stalno zvonilo, onako potiho, što je davalo dodatni šarm celoj priči. Foto-aparati su već bili u punoj upotrebi – uglavnom su se slikali veliki kolutovi sira koji su bili naslagani na trgu i ljudi u belom, koji će naknadno da ih važu. Oko trga improvizovani štandovi gde se prodaju sirevi raznih vrsta, ali svaki može i da se proba, zdelice sa kockicama stalno se dopunjuju. Pored toga u male korpice režu trouglove sira, od na primer 5-6 vrsta i to su fini mali obroci koji koštaju izmedju 50 centi i 1 eura. Uz trg se nalazi kanal oko kojeg s kafići, jedan do drugog, i na mostićima koji ga premošćuju, na ćošku svira vergl... Jedna lepa, živa i vesela atmosfera...

31 Honadija je sva „vodna“ – to je zemlja koja ima 4,400 km reka, kanala i jezera32 Prilog 10: Alkmaar i tradicionalna tržnica sira33 Holandija izveze oko 500 miliona kilograma sira godišnje , a svaki Holandjanin za 12 meseci u proseku pojede oko 14, 3 kilograma. 34 Interesantan je podatak da je Holandija zemlja sa brojčano najviše muzeja na svetu.

13

Prošetali smo, kupili neke suvenire, kupili sir i u 10 sati, kada je crkva jače zazvonila, započela je ceremonija. Sveta je bilo još puno više (dolazili su autobusom iz drugih krajeva Holandije, specijalno na ovu ceremoniju).Odgledasmo deo ceremonije, prošetasmo gradom (čiji je centar pešačka zona), posetismo katedralu, koja se danas koristi u različite namene, sedosmo u jedan fini, onako starinski kafić na kafu i kolače, i krenusmo do mesta Limmen.

Limmen je gradić sa oko 6000 stanovnika gde se u maju održavaju „dani cveća“, kada ljudi ovde prave cvetne mozaike ispred svojih kuća, koji se ocenjuju i za koje se dobijaju nagrade. Mesto je baš mestašce, naravno sa kanalom, prelepim kućicama, malom vetrenječaom ...

Zatim krenusmo u jednu potpuno drugu provinciju Holandije - Overijssel, najdalje odredište od Lisse-a – ovde se nalazi Giethoorn, poznat kao „Venecija severa“ ili „Venecija Holandije“. Nekada je to bio grad bez automobila. Lokalno je postao čuven, posebno posle 1958. kada je ovde snimljen film „Fanfare“35. U starom delu mesta nekada nije bilo puteva i ceo prevoz je vršen vodom po jednom od brojnih kanala, koji su nastali iskopavanjem treseta. Danas postoji staza za bicikle, ali turisti i dalje uživaju u vožnji malim čamicima po kanalima kojih je bezbroj. Uz kanale su vile sa divnim vrtovima,36

crkva, nekoliko radnjica sa suvenir shopp-ovima, puno divnih restorana.37 I mi smo vozeći se kanalima proveli sat na vodi, uz priču vodiča38 i čaj koji ja služen usput, a zatim smo otišli na ručak u najčuveniji restoran ovde – opet Fanfare, po istoimenom filmu. Losos je bio savršen, a po prvi put smo jeli supu od bundeve sa puno sira – treba zapamtiti - odlična je!

U Lisse smo se vratili drugim putem, dosta kasno uveče (ovde je to bio smiraj dana, negde oko 21,30), jednom cestom koja vodi oko 25 kilometara preko mora - Ijsselmeer-a.39 Radi se zapravo o plitkom veštačkom jezeru, dubine 5-6 metara, najvećem u Zapadnoj Evropi.

35 Radi se o holandskoj komediji koja je 1959. bila prikazana na Kanskom festivalu i na Prvom internacionalnom filmskom festivalu u Moskvi36 Neke od njih još uvek imaju za taj kraj karakteristične tzv. „kamiline“ krovove – odnosno krov pokriven debelom slamom, koji kao da ima grbu. Naime, nekada su u prvom, nižem delu živeli ljudi, a u drugom delu, zajedno sa njima, životinje.37 Prilog 11: Giethoorn38 Reče kako je preko leta ovde krcato turistima, iznajmljuju se mali motorni čamčići kojih bude i do hiljadu 39 Prilog 12: Ijsselmeer

14

Nastalo je 1932. godine, a napaja ga reka Ijssel, po kojoj je „more“ i dobilo ime.

Vratismo se u Lisse, umorni, oduševljeni, zadovoljni – divno je što ostajemo i sutra – čeka nas Parada cveća!

Subota, 20. april

Ujutro smo nakon doručka otišli u Leiden, grad sa najstarijim univerzitetom u Holandiji, osnovanim 1575. Godine. Ima oko 100 hiljada stanovnika i čuven je po interesantnoj i očuvanoj staroj gradskoj jezgri.Stigli smo relativno rano i obišli zaista ceo centar – kuće jesu lepe i očuvane, zapravo revitalizovane, u sam stari centar ulaze dva rukavca stare Rajne, ima nekoliko vetrenjača40, mostova koji se dižu – sve je to lepo i slatko – da grad nije bio - užasno prljav. E sada, bila je subota, veče pre toga je uobičajeno doba zapijanja za Skandinavce i severnjake uopšte – pa je možda to razlog što oni još nisu stigli sve da urede. Ovako – sve je delovalo potpuno „ne-holandski“. U povratku smo prošli kraj mesta gde je rodjen Rembrandt (1606.), na novoizgradjenoj zgradi se nalazi tabla, a preko puta je mali parkić sa platoom, na kojem je skulptura dečaka-slikara koji drži paletu, a pred njima je platno. Susedni zid ima takodje Rembrandtov portret, a ceo taj deo grada je i nazvan po njemu. Lepo!41

Leiden je pored po univerzitetu, staroj jezgri i Rembrandtu poznat i po muralima koji su zapravo pesme – slikali smo jedan (verovatno je pesma lepa, ko zna, nama je jezik potpuno nerazumljiv).

Sledeće je bio odlazak u dvadesetak kilometara udaljen Scheveningen, gde smo hteli da vidimo zatvor u kojem su zatvoreni Mladić, Karadžić, Šešelj... Na Internetu nije bilo adrese, pa smo se baš dobro pomučili da nadjemo - to je veliki grad na Severnom moru. Svi za zatvor znaju, ali niko ne ume da objasni kako do njega da se dodje. U tom traženju stigosmo i do ogromne peščane plaže pune daskara. Vetrovito je i more ne deluje ni malo privlačno.

Konačno nam jedan taksista ispred Svetskog foruma kao iz rukava reče –Pompstationsweg 32. I zaista, u rekordnom vremenu stigosmo u lepu aleju, punu drveća, pred jednu staru zgradu koja

40 Holandija još uvek ima oko hiljadu starinskih, aktivnih vetrenjača41 Prilog 13: Leiden i Rembrandtovo mesto rodjenja

15

pomalo liči na neki dvorac. To je taj čuveni zatvor, sa još čuvenijim zatvorenicima.42

Žurno smo se vratili u Lisse jer se u 12 sati zatvaraju putevi oko našeg hotela, s obzirom da baš tu treba da prodje Parada cveća. Kako je bilo još puno vremena do početka parade, ja sam krenula u grad – opet skoro tri kilometra peške. Ali bila sam pre neki dan i sve mi je poznato. Kad sam stigla do centra – ništa mi ne beše poznato – i u gradu je sve u znaku parade, pa je ceo centar u štandovima, sve izgleda POTPUNO drugačije od uobičajenog. Svuda trešti muzika, neki improvizovani kafići po ulicama, prodaje se sladoled, kolači, igračke, suveniri... Opšta ludnica. Ali snadjoh se – kupila sam što sam nameravala - trake za kameru i neke slanike koji su nam se dopali i oko 14,15 se vratila u hotel.Do početka parade sam pakovala, zatim smo izašli u gužvu koja se stvorila oko hotela i - čak smo bili pomalo razočarani – ili smo se toliko cvetne lepote nagledali da smo „oguglali“. Maestralno je sve bilo napravljeno,43 ali je nešto u samoj organizaciji „škripalo“.

Mi nismo dočekali kraj parade, sve je nekako bilo vrlo razvučeno – i ja sam direktno otišla u polja tulipana, da ih se još malo nauživam. Dok sam bila u gradu, Jovan je već bio u poljima i masovno ih islikao – ja sam samo pošla još da se „pozdravimo“.44

Interesantno je da su neke livade u Holandiji, bez obzira čime zasadjene, sa svih strana omedjene malim kanalima, 40-50 santimetara širokim. Voda dakle, umesto medje. Tako su i ova polja omedjena vodom – ma čudni su ti tulipani, koliko god deluju fragilno kada su kod kuće u vazi i brzo uvenu, toliko su otporni ovde u svom prirodnom staništu. Vole pesak, vole svežinu, ne smeta im vetar, čak ni lagani mraz ujutro. A ja ih zaista ih obožavam !!!

I tako polako završava naša cvetna Holandija – sutra krećemo dalje, put Belgije i Francuske. Dvorci Loare nas čekaju.

Nedelja, 21. april

Probudili smo se vrlo rano, jer smo prethodni dan očito nije bio zamoran, tako da smo vrlo rano krenuli. Prva destinacija je bio

42 Prilog 14: Zatvor u Scheveningenu43 Prilog 15: Parada cveća44 Prilog 16: Cvetna polja

16

Utrecht, kojeg smo obišli vrlo kratko - bilo je baš, baš hladno. Lep gradić, tipičan - kanali, mostići, tradicionalna arhitektura. Bajkovito!

Krenuli smo dalje. Belgiju smo bukvalno „presekli“ - ona je na nas ostavila negativan utisak u odnosu na Holandiju. Sve je nekako tmurnije, starije, ne blista onako kao u Holandiji (sem Leidena, pre neko jutro). Ovde je sve je puno papira, muškoraci koriste prirodu kao toalet (što nas je zaprepastilo!), servisne stanice uz put malo, malo pa ne rade, ceste zakrpljene.

Prešli smo u Francusku, izdaleka obišli Le Havre sa predivnim cestama – odnosno dva fascinantna mosta, izvijena, visoka (verovatno zbog brodova koji tuda prolaze – Sena je ovde neverovatno široka)45.

Posle podne stigosmo u Mont-Saint-Michel, 900 kvadratnih metara veliko stenovito  ostrvo  u istoimenom zalivu, koje namervamo sutra da obidjemo. Smestili smo se u hotelu iz kojeg mogu da ga kroz prozor, vrlo udobnom, novom. Nakon blizu 800 kilometara duge vožnje, šetnja nam je prijala. Sreli smo jedno ogromno stado ovaca koje se vraćalo sa paše. Slikala sam se s ovcama, što je bilo zgodno jer – na ovo putovanje sam krenula zbog svog rodjendana, a ja sam u horoskopu ovan (ovca). Pa onda sliku nazvah „Ovca“ sa ovcama46

Ponedeljak, 22. april

Opet smo se rano probudili i sve završili, spakovali i stavili u auto do doručka koji je bio u pola 8. Nakon toga smo autom otišli do ogromnog parkirališta u relativnoj blizini Saint-Michel-a, gde smo ostavili auto. Naime, ovde postoji jedan poseban način razgledanja „ostrva“. Za parkiranje auta na tom parkiralištu, vrlo preglednom i fino uredjenom, plaća se 8,5 eura (do 14 sati), zatim se peške odlazi nekih 800 metara do opet vrlo uredjenog dela sa restoranima, poslugom, suvenir prodavnicama, hotelima... gde se nalazi stanica šatla koji besplatno vozi do podnožja „Mount“-a. Odatle opet peške. A do šatla se ne može doći kolima, jer u područje od parkirališta na ovamo mogu da udju samo oni koji imaju potvrdu da su rezervisali ovde hotel. Preko Interneta, verovatno. Mi ništa nismo imali rezervisano (jer to nikada unapred ne činimo, jer ne znamo kada stižemo), ali smo i ovako prezadovoljni noćašnjim smeštajem – iz većine ovih hotela Saint-Michel je „nevidljiv“, a iz naše smo sobe mi imali pogled na njega.

45 Prilog 17: Mostovi kod luke Le Havre46 Prilog 18: slika

17

Prema priči veznoj za Mont-Saint-Michel, Aubertu, biskupu od Avranchesa se u snu prikazao anđeo Mihael i zapovedio mu da na brdu (Mont) Tombe47 sagradi kapelicu. Aubert je pojavu smatrao priviđenjem i ništa nije učinio. No andjeo se pojavio drugi i treći put, ponovio zapoved, pa nevernog biskupa čak kvrcnuo prstom po glavi. Sumnje više nije bilo, pa je godine 708. sagradjena kapelica. No čuda su se nastavljala, pa je ova kapelica posvećena anđelu Mihaelu ubrzo postala mesto hodočašća. Godine 966. Benediktinci su tu osnovali opatiju, a nakon pola veka na vrhu ostrvceta postavljen je kamen temeljac opatijske crkve, koja još uvijek postoji. Bilo je potrebno 100 godina da se na strmim stenama crkva završi; delovi građevine su jednostavno otklizivali, pa su se morali obnavljati. Inače, Saint-Michel se, iako ovako malecki, nalazi na skoro svim kartama (čak i kartama Evrope). On predstavlja simbol nesalomivog otpora Francuza – jedino njega Englezi nikada nisu uspeli da zauzmu Današnja crkva potiče s kraja XVIII veka, a krajem XIX veka postavljen je kip anđela na toranj visok 90 m.

Ostrvo-brdo je impresivno – Mont-Saint-Michel se strmo uzdiže iz plitkog mora - u prošlosti se do njega moglo doći samo kad je  oseka, a danas nasip dužine 1,6 km povezuje ostrvo sa kopnom. Po lepom vremenu stene sa opatijom mogu se videti iz velike udaljenosti, ali ih često obavija magla, pa tokom vožnje nasipom često samo odjednom izrone. Kad je oseka, oko ostrva se vide beskrajni peščani sprudovi. Dva do tri puta godišnje visoka plima poplavi nasip i odvoji ostrvo na nekoliko sati ili čak dana od kopna . Dva puta godišnje 29.09. i 16.10. održavaju se hodočašća do Mont-Saint-Michela u kojima učestvuje do 60 hiljada hodočasnika. 48 Na ostrvu danas trajno živi dvadesetak stanovnika, te 10 redovnika i redovnica.

Uličice koje krivudju brdom su pune suvenir radnji, kafana, restorana hotela.49 Medjutim, sa stvarima je mučno – sve mora „na ruke“.

Detaljno smo razgledali crkvu koja je svoja vrata otvorila u pola 10 (bili smo prvi da kupimo ulaznice, prešavši na ogromnom stepeništu veliku grupu kosookih), zatim jednu malu kapelicu, slikali smo iz svih mogućih uglova, spustili se do šatla, pa njime do dela sa restoranima i hotelima, seli u jedan kafić na piće i ponovo 800-tinjak metara do parkirališta. Pre ulaska u Anger provozali smo se kroz Fougeur, vrlo interesantan grad sa lepim dvorcem kojeg smo slikali spolja. A Angers, grad sa

47 Tako se ovo brdo zvalo u doba kada su Kelti ovde sahranjivali svoje mrtve.48 Prilog 19: Mont-Saint-Michel49 Ušla sam u jedan hotel da pitam za cenu – 145 eura, dvokrevetna soba. Prilog 20: Uličice Saint-Michel-a

18

oko 300 hiljada stanovnika u koji smo stigli nakon toga, već se nalazi u dolini Loare.50 U centru je vrlo impresivan dvorac51, koji je originalno, zbog svog strateškog položaja, bio izgradjen kao utvrdjenje u 9. Veku, kada je Biskup od Engra dozvolio njegovu izgradnju. Današnje dimenzije je dobio u 13. veku. U dvorcu se nalazi čuvena tapiserija Apokalipsa, slikara Hennequin de Bruges-a i pariskog tkača tapiserija Nicolas-a Bataile-a, nastala u periodu 1377-1382. Tapiseriju smo videli, ona je u skoro potpunom mraku, jer joj svetlo smeta. Ova se tapiserija smatra najstarijim srednjovekovnim preživelim artefaktorm i biserom francuskog kulturnog nasledja.52

Inače u ovom smo gradu videli i čuvenu ulicu Voltaire, u kojoj se nalaze neke lepe, zgrade koje datiraju iz 15. i 16. veka. U Angres-u smo u turističkom birou dobili mapu svih dvoraca Loare i shvatili da ukoliko vidimo četvrtinu, videćemo mnogo. Moramo da budemo selektivni, jer je njih neverovatno mnogo. Ipak, mi imamo neke podatke koji su najvredniji da se posete. Ipak verovatno ćemo mi samo dodati koji – sve deluje toliko kitnjasto i lepo, da je grehota ne videti sve to uživo.

Nastavili smo put za Amboise, gradić u kojem nameravamo da ostanemo nekoliko dana, da nam to bude baza odakle ćemo odlaziti u obilazak dvoraca. Amboise je na samoj Loari, ima takodje dvorac, i to je sve što smo o njemu znali. Ali, za početak dovoljno! Trebalo je samo naći prilagodan hotel, da zadovolji one naše kriterijume – centralna lokacija, zgodno za parkiranje ili hotelska garaža.

Stigli smo oko pola 8 uveče, turistički biro ispred kojeg smo parkirali bio je već zatvoren, i ja izadjoh da obavim svoje zaduženje na ovim našim putovanjima – da pronadjem hotel. Prvi koji sam ugledala, na samoj obali Loare nije radio, u daljini ugledah neki Hotel Central, koji mi se nije dopao, a onda mi jedan prolaznik pomenu ime „Belle Vue“ hotela – a čim je „Lep pogled“, mora da je nešto lepo. Brzo sam ga našla i – oduševila se. Hotel se nalazi u staroj zgradi, ali je potpuno renoviran, prednja strana mu gleda na reku, dakle na Loaru, a ledja na dvorac i ulicu svu u roze cvetovima. I na jedno dvorište u kojem se šepurio jedan čarobni mačor, bogatog repa. Mogli smo da biramo, i izabrasmo sobu koja gleda na dvorac i na

50 Dvorcima Loare se smatraju oni koji se nalaze u njenoj dolini, ali i u dolini nekih njenih utoka, reke Cher ili Vienne na primer. Prilog 21: Naš itinerer po Dolini Loare51 Prilog 22: Dvorac Angers52 Prilog 23: Tapiserija Apokalipsa

19

tišinu tog vrta. Soba je velika na neka dva nivoa, sa svim pogodnostima. Imamo utisak da će nam ovde biti baš lepo!53

Utorak, 23. april

Jutros smo nakon odličnog spavanja i doručka krenuli u obliazk. Ne rano, već je bilo prošlo 8 sati. Danas smo obišli čak šest dvoraca – prvi je bio Château Montreuil-Bellay, dvorac u centru jednog malog mestašca. Obišli smo ga nažalost samo spolja, on je danas zatvoren, ali to nas nije smetalo da uživamo u spoljnom obilasku, ali i u posmatranju života u jednom malom selu (koje je imalo vrlo solidan i bogat turistički biro – gde sam ja naravno pokupila od “materijala” sve što se moglo).

Sledeći je bio Château de Brézé, veliki dvorac sa divnim okolnim parkom, zatim Château d'Ussé, i nakon toga Château Chinon, koji je istorijski vrlo značajan i kojem smo posvetili dosta vremena.54

Château Chinon datira iz 4. veka i nalazi se na reci Vienne, odakle se ona nakon 10 kilometara uleva u Loaru. Značaj Chinon-a je u njegovom položaju na obali reke neposredno pre njenog utoka u Loaru, jer još od preistorijskih vremena reke Francuske predstavljale su glavne trogvačke puteve.

Chinon je čuven i po jednom dogadjaju – naime Jovanka Orleanka je 1429. godine došla ovde da se sretne sa Šarlom VII, kojeg je nagovorila da se u Remsu kruniše za kralja. U dvorcu ima puno obeležja vezanih za Jovanku Orleanku – njenih portreta, skulptura – zapravo su to imaginacije o tome kako je ona izgledala.

Chinon je čuven i po zatočeništvu Jacques de Molay-a, 23. i poslednjeg Velikog majstora vitezovaTemplara, koji je bio na čelu reda od 1292. do 1307. godine. Iako se malo zna o njegovom životu i delu, on je bio najpozantiji Templar, koji je u Shinon-u proveo nekoliko godina u zatvoru, nakon čega je spaljen u Parizu. Tamnica mu se nalazila duboko, duboko pod zemljom – ja sam sišla; tu zapravo nema šta da se vidi danas, jedino je ambijent zastrašujući, sve je memljivo, vrlo hladno, užasavajuće – ovde se zapravo vidi samo mesto u kojem je u neljudskim uslovima boravilo jedno ljudsko biće.

Sledeći je bio Château de Langeais, koji smo samo kratko obišli, i na kraju Château de Lude, vrlo lep, šarmantan i romantičan dvorac u koji smo želeli da udjemo. Na žalsot, radi se o privatnom posedu gde su posete dozvoljene samo u odredjeno vreme – mi bismo morali da

53 Prilog 24: Hotel „Belle Vue“, Amboise54 Prilog 25: Château Chinon

20

čekamo ceo sat to tog vremena, što bi nas omelo u daljnjim planovima. Tako ostade za zamislimo kakav je unutra.

Vratismo se u Amboise, popismo kafu i ja sam odmah krenula “da se promuvam” – ali, gradić me toliko fascinirao, ambijent je bio divan, masa sveta po kafićima, vreme prijatno, sunce… grehota je bila da šetam sama i da u svemu tome ne uživa i Jovan – odoh po njega. Izadjosmo.

Malo smo prošetali, odlično večerali (ja sam nakon puno, puno godina ponovo jela puževe55), ponovo malo šetali i krenuli na spavanje.

Sreda, 24. april

Nakon prijatnog odmora, posle doručka smo, nešto pre 8 ujutro krenuli u „akciju“. Pre podne smo imali u planu tri dvorca, od kojih je najudaljeniji od Amboise-a udaljen 55 kilometara. Vreme je bilo divno, sveže ali sunčano – i prvi dvorac ka kome smo krenuli je bio Château de Montrésor. Obišli smo ga, slikali spolja (on nije nešto istorijski značajan, ali smo otišli do njega zbog spoljašnje lepote – videli smo ga na prospektu). Slično je bilo i sa Château de Montpoupon koji je lep, ali ni on nije bio nešto spektakularno. Ili možda jeste – da mi nismo već „oguglali“ na lepotu??!

Današnji highlight je bio Château de Chenonceau, dvorac na reci Cher, po meni najlepši, načarobniji (na celom ovom našem putu), sa interesantnom istorijom.56

Dvorac se prvi put pominje u spisima u 11. veku, a dizajnirao ga je francuski renesansni arhitekta Philbert de l Orme. A pričica vezana za dvorac glasi otrpilike ovako: Godine 1547. kralj Anri II je poklonoio dvorac svojoj ljubavnici Diane de Poitiers, koja se odmah zaljubila u gradjevinu sa obe strane reke (on je naime

55 Kada sam davne 1972. bila u Dijonu mesec dana, pored učenja francuskog, otišla sam i na kurs kuvanja. Bilo je to divno druženje mladih iz svih delova sveta, koje se sastojalo od pripremanja hrane zajedno sa profesionalnim kuvarima i predavanja o temama karakterističnim za francusku kuhinju (sirevi, vino...). Na kraju krusa dobijala se diploma (ja je imam u svojoj kuhinji i dan danas) i polagala zakletva ... sećam se u tekstu je bilo i obećanje da ćemo u svojim domovinama praviti puževe. Ja na žalost obećanje nisam ispoštovala, ali ih niti jela od tada. Do danas. Prijali su mi, kao i nekad.Prilog 2656 Prilog 27: Château de Chenonceau Koliko god pokušavala da za prilog nadjem neku sliku koja dočarava njegovu lepotu – ne mogu – on je „in vivo“lepši i raskošniji od svake slike koju sam snimila

21

izgradjen tako da spaja obale reke Cher, dakle on premošćava reku). Diane de Poitiers je bila gazdarica dvorca, ali ne i pravni vlasnik – on je i dalje ostao u vlasništvu krune. Nakon kraljeve smrti 1559. njegova zakonita žena Catherine de' Medici je prisilila Dianu da iseli iz dvorca i sama se u njega uselila. On je postao njena omiljena rezidencija, kojoj je dodala seriju prelepih vrtova.

Mi smo dosta vremena proveli u dvorcu, obišli skoro sve njegove prostorije – neverovatna je sala koja se prostire duž celog dvorca, na stubovima nad rekom – sa obe strane su prozori, kroz koje se posmatra reka koja protiče ispod. Kuhinja je interesantna, opremljena, za ondašnje prilike, najsavremenijim pomagalima (meni i danas izgleda prelepo) i nalazi se nad samom vodom. Nadalje, prelep je odsjaj dvorca u vodi, zatim šum vode, jer se čuje kako ona prolazi kroz lukove na kojima je on sagradjen – ma lepo, prelepo...U parku smo prošli i lavirintom od zelenila i konstatovali kako su ljudi nekada bili niži – on po visini odgovara znatno nižem uzrastu od današnjeg prosečnog, jer se danas lako rešava sa „visine“.

Vratismo se u Amboise – priroda je usput neverovatna, sve je u cvatu, a jorgovan „samo što nije“. Osim toga ovde je sve puno nekog drveća sa roze cvetovima – manjim od magnolije, ali većim od naših voćki – uopšte nema lišća samo cveće, cveće57.Nakon poslepodnevnog odmora krenuli smo u obilazak „našeg“ dvorca, Château Royal u Amboise-u. Kako nam soba gleda na dvorac islikali smo j masovno naše prozore kada smo se popeli u „Château“ – mnogo nam se dopada što imamo takvo susedstvo. Inače interesantan je taj park dvorca, kao da je nekako na njegovom krovu, a ne na povišenom platou. Ovde se nalazi i predivna kapelica u kojoj je sahranjen Leonardo da Vinci58, što nismo znali. On je u svom testmentu, 23. aprila 1519. godine napisao da želi da bude sahranjen baš u ovom dvorcu59. Da smo došli juče, bilo bi to tačno na godišnjicu njegove poslednje želje.

Dvorac i park smo obišli uzduž i popreko – razgledali sobe, divan nameštaj, savršene cvetne aranžmane..., spustili se kroz jednu kulu dvorca i otišli do Le Clos Lucé, vile u kojoj je Leonardo poslednjih godina živeo i u kojoj je i umro.

57 Prilog 28: Prelepo cvetno drveće iz Amboise-a58 Prilog 29: Kapelica i grob Leonarda 59 Umro je 2. maja iste godine

22

U povratku smo kupili gorgojla kojim sam prezadovoljna60, ponovo se malo odmorili u hotelu, opet izašli, i nakon večere malo prošetali, kako bismo obišli neke nove delove gradića. Vreme je za spavanje. Sutra ima još dvoraca koje želimo da vidimo...

Četvrtak, 25. april

Danas polako zaokružujemo ovaj naš boravak na Loari.S obzirom da smo pre neku godinu obilazili dvorce Rajne, uočavamo razliku izmedju ove dve reke - ogromna je! Rajna predstavlja jedan ogromni „brodoput“, po njoj plove ogromni teretni i putnički brodovi, uz nju su ceste kojima šibaju automobili, iznad tih cesta su železničke pruge kojima jure brzi vozovi, a nebom iznad lete avioni. Loara je sasvim nešto drugo, ona je sva ušuškana u zelenilo, krivudava, pune nekih malih nenaseljenih ostrvaca, po njoj ne plove brodovi, tek po neki čamac ili brodić na kružnoj turi oko nekog dvorca, ovde se čuju ptice, ona je sasvim, sasvim nešto drugo... Danas imamo u planu da posetimo samo dva dvorca, zapravo jedan da pogledamo spolja, a drugom da se posvetimo. Prvi je bio Château Chaumont-sur-Loire, koji je okružen ogromnim parkom i vrlo teško dostupan.

A drugi je najveći dvorac na Loari, Château de Chambord, gradjen 28 godina (u periodu 1519-1547.) remek-delo renesansne arhitekture, za koji je rečeno da je dokaz šta sve ljudska ruka može da napravi. Dvorac nije na reci, ali ima vodu, odnosno uobičajeni kanal okolo i neku malo veću vodicu sa strane, prepun je kula i kulica. Vrlo je hladan, to je, kako rekoše, oduvek više bio dvorac za leto, odnosno toplo vreme, u koji se uglavnom dolazilo radi lova. Čim se udje, postoji prostorija gde se neprestano, u krug vrti priča o njemu, istorija njegove gradnje, priča o njegovim vlasnicima... na velikom ekranu na francuskom, a na manjim ekranima sa strane na engleskom, nemačkom, italijanskom i španskom.Tu smo i saznali da se ovaj dvorac počeo graditi na inicijativu Frnsoa I, koji je nakon povratka iz Italije, očaran arhitekturom koju je tamo video postao svestan značaja lepote gradnje. Interesantno je da ovo nije bilo njegovo stalno mesto boravka - on je kao ratnik putovao

60 U arhitekturi gargojli su groteskne figure uglavnom granitne, sa zadatkom da vodu sa krova kanališu tako da ne vlaži zidove i ne uništava ih. Crkva njima šalje poruku u vidu plašenja zlih duhova koje treba zadržati izvan zidova crkve. Ima ih različitih, neki su baš zastrašujući. Mi kupismo jednog čak simpatičnog. Prilog 30

23

vrlo mnogo. Tako se izračunalo da je ovde zapravo proveo malo vremena – bio je 18 puta u proseku po četiri dana. Celim dvorcem dominira ogromno dvostruko spiralno stepenište, vrlo interesantno, za koje se smatra da je radjeno prema nacrtima Leonarda (iako je činjenica da je on umro dve godine pre početka gradnje dvorca). Kažu da je to stepenište bilo jako praktično jer je onemogućavlo susret onih koji nisu želeli da se sretnu - a sticajem okolnosti su bili u isto vreme u dvorcu - u lovu ili na nekom balu... To veliko stepenište vodi do četiri ogromna apartmana, zapravo četiri dela te ogromne gradjevine, a svaki deo ima opet svoje dodatno usko spiralno stepenište. Ma sve je tako izuvijano, puno prozora i prozorčića, nekih erkera, kulica... 61

U povratku stadosmo baš uz samu reku, uz vodu da prošetamo malo u prirodi – ptice su bile neverovatno glasne, lagani povetarac, sunce... raj, raj...

U hotelu smo se dobro odmorili nakon ručka, ja sam zatim spakovala stvari, pa smo izašli da prošetamo do ostrva, odnosno poluostrva ovde u Amboise-u. Posmatrajući jednu patku koju je struja baš nosila ustanovili smo kako je Loara vrlo brza reka. Prošetali smo opet malo gradom i večerali oko 19 sati. Patka s medom i bukovačama je bila zaista odlična. Francuska kuhinja je opravdala svoj renome62

I završismo sa Francuskom, dolinom Loare i dvorcima u njoj. Zaista je bilo čarobno! Sutra krećemo put kuće.Petak, 26. april

Krenusmo sat ranije nego što smo planirali. Napolju vreme mlako, + 17 stepeni, još je bio mrak kada smo pošli, mi fino odmorni i orni za put. Ubrzo je svanulo, ali i počela da pada kiša.

U GPS smo ukucali Vaduz (Lichtenstein) i vrlo brzo sa autoputa skrenuli u centralnu Francusku, po malim uskim, uskim putevima, po selima, koja su prilično siromašna (u poredjenju sa „turističkim“ delom - Loarom, Provansom, Azurnom obalom...) Vozili smo se i vozili i vozili – ceste su bile mikronske. Kiša je non stop padala (što je interesantno jer smo mi prelazili kilometre i kilometra – a i ona takodje, stalno prateći nas)

61 Prilog 31: Château de Chambord

62 Ipak, po meni je najbolja kuhinja na svetu italijanska – ništa do njihovih testenina – svih vrsta i na sve moguće načine.

24

U neko doba predjosmo granicu Švajcarske i odmah nastade problem sa kupovinom vinjete – nije mogla da se kupi za eure, a na prvih nekoliko benzinskih pumpi gde pitasmo, nije je bilo. Oko Lausanne smo ušli na veliki autoput, kupili konačno vinjetu i tada je Jovan primetio da ne radi levo oboreno svetlo. I nekako baš u tom trenutku krenuo je pljusak – kiša je lila bukvalno kao iz kabla – to nije bila oluja, ona koja jurne i prodje, nego monotono, dosadno levanje, ma baš gadno, pogotovo što je saobraćaj bio užasan, rush hour, lagani sumrak, kiša toliko ledena da zamagljuje stakla – a svetlo ne radi! Uz to neki su se delovi puta radili, pa je bilo i preusmeravanja i sužavanja puta. A nama već dosta putovanja, pa pomalo iznervirani –promet oko Ženeve, Ciriha – strašan. Jdnom rečju, uslovi vožnje definitivno nisu bili idealni! Hvala Bogu sve je dobro prošlo!

Stigosmo u Lichtenstein, u Vaduz. Ništa ne pada63, hladno, nigde žive duše. Ja sam davno bila ovde s roditeljima, ali je mesto takvo da mi ništa nije ostalo u sećanju. A i u hotelu u kojem sam pitala nije bilo mesta – pa krenusmo dalje.

Prvo mesto na koje smo u Austriji naišli je Feldkirsh, prelepi srednjevekovni gradić sa oko 35 000 stanovnika, sačuvan do dnašanjih dana, koji se prvi put pominje već 1218. godine, kada je grof Hugo von Montfort izgradio dvorac Schattenburg, koji je još uvek glavna karakteristika i atrakcija ovog gradića. Nalazi se na granici četiriju država: Austrije, Nemačke, Švajcarske i Lichtensteina. Kako smo stigli već u noć (ovde ranije pada veče) ugledali smo osvetljen dvorac, pa crkveni zvonik – sve je delovalo nekako fino, pomalo romantično. U samom centru smo našli prijatan garni hotel, soba je ogromna, iz dva dela, sa divnim toplim kupatilom. Ima pogled na crkvu, sat nam ne treba – koliko je sati vidimo na tornju!

Iako baš umorni, da bismo „smirili nervni sustav“, što Jovan kaže, odlučismo da malo prošetamo – i tada doživesmo pravi pozitivni šok! Kada smo izašli čuli smo kao neki žamor izdaleka, pa krenusmo u tom smeru. Žamor se pojačavao, prerastao je u bučne i vesele glasove. Ušli smo u pešačku zonu i zaprepašteno posmatrali kafić do kafića, sve letnje bašte, krcate, ali krcate uglavnom mladim, veselim svetom, na svakom stolu upaljena sveća koja je titrala, konobari su jurcali medju stolovima, sa svih strana su pristizali novi gosti... rečju

63 Ovde se desilo nešto se interesantno. Kada smo pre par godina iz Španije ulazili u Andoru, kiša je užasno lila (letnji pljusak) i u tunelu koji se nalazi ispred Andore poželesmo da, kada izadjemo, kiše više ne bude. I tačno se to desilo! Sada, ispred Vaduza je bio takodje dugački tunel, i mi poželesmo isto – i neverovatno – istorija se ponovila. Kiša je stala _ i to ova dosadna, monotona...

25

nismo mogli da poverujemo koliko živosti i razdraganosti... Gradić ima rečicu, neke male crkvice, vodoskoke, klupe po malim trgovima, osvetljene izloge prelepih prodavnica, baš onako luksuznih... ma neverovatno! Baš nas je sve to osvežilo! 64

U hotelu nam rekoše da je nekoliko razloga što je sve tako puno sveta - danas je petak, počele su vinske ture, a i skupoća susednih država (Švajcarske i Lihtensteina). Zato se ovamo dolazi u provod!

Subota, 27. april

Nakon doručka, na Shell-ovoj smo pumpi kupili sijalicu za svetlo i krenuli ka Madjarskoj. Vreme je bilo oblačno, ali suvo i mlako. Idealno za putovanje. Put je bio dosta naporan, prilično monoton, uglavnom po autoputevima. I dugačak – oko 840 kilometara. A meni se beskrajno spavalo. Sebi sam došla tek posle ručka, posle nekog sladoleda, i dosta kafe. U nekim poslepodnevnim satima.

Oko pola 6 poslepodne smo stigli u Tatu. Lako smo pronašli naš pansion Monika, „naš“ u smislu što smo ovde već bili, a ponovni dolazak dokazuje koliko smo bili zadovoljni. Soba nam je bila još bolja nego prošli put – zbog krovnih prozora kao da spavamo u krošnji drveta.Malo smo „danuli dušom“, prošetali oko jezera i otišli na odličnu, madjarsku večeru. Zaspali oko 21 sat.

Nedelja, 28. April

Spavali smo odlično, Jovan bi još leškario – meni se žuri u Beograd – sve mislim koji me sve poslovi čekaju, jer je za 8 dana Slava. Pre toga Uskrs. Vreme je lepo, vetrić osvežava.

Krenuli smo oko 8 sati, brzo stigli do granice, prešli je bez čekanja, stigli u “Sidro” na ručak (restoran posle Novog Sada kod mosta na Dunavu, u koji sada već tradicionalno svraćamo kada se kući vraćamo ovim putem) . Ovde je i dalje lepo i simpatično i uvek je prijatno doći. Prilaz je malo mukotrpan, ali vredi!

Kući smo srećno stigli nešto posle 15 sati – umorni ali zadovoljni, puni utisaka i još uvek vizura francuskih dvoraca. Meni su oči još uvek bile pune lepote holandskih tulipana i uopšte tog cvetnog beskraja.

64 Jovan je predložio da gradić pogledamo i sutra pre polaska dalje, po danu – odbila sam – neka nam ostane u sećanju ovako lep, mističan i čaroban!

26

Tako je ostalo do danas!

Bojana Rilke i Jovan Jovanović Beograd, juna 2013.

27