RANDEVUR. Denil Olivav nije ličio na Ita Demerzela. Tu ulogu već je bio

odbacio. Iako ju je uznemiravalo, Dors Vanabili bila je pripremljena na to.Znala je da je tokom mnogih milenijuma promenio kožu i obliknebrojenih otelovljenja. Dors ga je proučavala dok su sedeli u pretrpanoj, neurednoj sobi,dva sektora udaljenoj od Strilingovog univerziteta. Da bi stigla do nje,morala je da prođe vrlo zamršenom putanjom jer je mesto bilozaštićeno složenim merama bezbednosti koje su se čestopreklapale. Iako je Olivav bio njen vodič i mentor, retko ga je viđala. Ali i pored je toga, kao humanoformni robot, osećala da je obuzimadrhtavica od mešavine straha i poštovanja u prisustvu te drevne,delimično metalne pojave. Bio je star skoro dvadeset milenijuma.Iako je mogao da izgleda kao čovek, on to u suštini nije želeo.Postao je nešto nepojamno više od toga. Ona sama je već toliko dugo srećno živela kao pseudo-osoba. Čak ipuko prisećanje na to ko i šta je prethodno bila slalo joj je hladnetrnce niz leđa. "Povećana pažnja koju u poslednje vreme posvećujuHariju..." "Zaista. Bojiš se da ćeš biti otkrivena." "Ove najnovije mere obezbeđenja tako su prodorne!" Klimnuo je glavom. "U pravu si kad brineš." "Potrebna mi je veća pomoć da zaštitim Harija." "Priključivanje još jednog od nas njegovim najbližim saradnicimaudvostručilo bi opasnost prepoznavanja." "Znam, znam, ali..." Olivav joj dodirnu ruku. Ona potisnu suze i zagleda mu se u lice.Takve sitnice, kao kretanje njegove Adamove jabučice kada je gutao,odavno su bile dovedene do savršenstva. Da bi se malo opustio, naovom sastanku izbacio je te sitne proračune i pokrete. Bilo jeočigledno da uživa čak i u trenutnoj slobodi od takvog pretvaranja. "U neprestanom sam strahu", reče ona. "I trebalo bi da budeš. On je veoma ugrožen. Ali ti si takoprojektovana da najbolje dejstvuješ u stanjima najvećeg

uznemirenja." "Da, znam svoje specifikacije, ali... uzmimo ovaj vaš poslednji potez,kojim ste ga upleli u Carsku politiku na najvišem nivou. To neizmernootežava moj zadatak." "Bio je to neophodan potez." "To ga može udaljiti od njegovog posla, psihoistorije." Olivav polako zavrte glavom. "Sumnjam u to. On je od posebnogsoja ljudi... posvećenika. Jednom prilikom mi je rekao 'Genije radiono što mora, a obdaren čovek ono što može' - želeći da kaže da jesamo obdaren." Tužno se osmehnula. "Ali on jeste genije." "I kao svi takvi, potpuno samosvojan. Ljudi poseduju to... te retke,velike izlete iz prosečnog. Evolucija ih je odabrala za to, iako se činida nisu svesni toga." "A mi?" "Evolucija ne deluje na one koji žive večno. U svakom slučaju, nijebilo dovoljno vremena. Mi, međutim, možemo da se razvijamo." "Ljudi su isto tako ubice." "Nas je malo, a njih mnogo. Osim toga, oni poseduju duboku,animalnu dušu koju mi nikada nećemo dokučiti, ma koliko se trudili." "Ja se na prvom mestu brinem zbog Harija." "A tvoja druga, daleka briga, Carstvo?" Podario joj je tanak osmejak."Moja briga za Carstvo prostire se samo dotle dok služi očuvanjučovečanstva." "Od čega?" "Od samog sebe. Ne zaboravi, Dors: ovo je Doba Vrhunca, koje smotoliko dugo očekivali. Najkritičnije razdoblje u čitavoj istoriji." "Pojam mi je poznat, ali šta zapravo znači? Imamo li teoriju istorije?" Na licu Denila Olivava prvi put se pojavi izraz, setna grimasa."Sposobnost za dublje teoretisanje nije jedna od osobina koje sunam date. Za to bi bilo potrebno da mnogo bolje razumemo ljude." "Ali mora da imamo nešto..." "Drugačiji ugao posmatranja čovečanstva, koji je sada opasnougrožen. Koji nas je naveo da oblikujemo najveću ljudsku tvorevinu,Carstvo." "Ne znam za taj..." "Nema ni potrebe da znaš. Ono što nam je sada potrebno jeste

dublji uvid. Zbog toga je Hari toliko važan." Dors se namršti, uznemirena razlozima koje nije umela tačno daodredi. "Ta starija, jednostavnija teorija... naša teorija. Da li govori daje čovečanstvu neophodna psihoistorija?" "Upravo tako. To je ono čemu je naša primitivna teorija uspela danas poduči. Ali samo to." "A za sve drugo moramo da se oslonimo na Harija?" "Nažalost, da."

Prvi deo: MINISTAR MATISTORIČARHARI SELDON. Iako je to najmerodavniji izvor pojedinosti iz

Seldonovog života, biografija iz pera Gala Dornika prestaje da tobude kada je u pitanju Seldonov rani uzlet do moći. Kao mlad čovek,Dornik je upoznao Seldona samo dve godine pre matistoričarevesmrti. U to vreme su oko Seldona već počele da se ispredaju priče,pa čak i legende, posebno u vezi sa nerasvetljenim razdobljemnjegovog širokog uticaja u Carstvu čija je moć slabila. Kako je Seldon postao prvi i jedini matistoričar u galaktičkoj istorijikoji se uzdigao do političke moći, ostaje da bude jedna od najtežihzagonetki za njegove izučavaoce. On sam nikada nije pokazivaoambicije izvan polja nauke o 'istoriji' - iako je istovremeno gradiosliku, ne samo o dubinama prošlosti, već, zapravo, i o onome što ćedoći. (Kao što je sam Seldon poverio Dorniku, želja mu je od samogpočetka bila "da se spreče određene vrste budućnosti".) Tajanstveno povlačenje Ita Demerzela sa mesta prvog ministrasvakako je predstavljalo prvi čin u drami nemerljivih razmera. To štose Klion I odmah okrenuo Seldonu ukazuje da je Demerzel ličnoodabrao naslednika. Ali zašto baš Seldona? Istoričari su podeljeni umišljenju o pobudama ključnih aktera u ovom prelomnom trenutku.Carstvo je ovim ušlo u razdoblje izazova i nesigurnosti, koji sudolazili sa, kako ih je Seldon nazvao, 'svetova haosa'. Seldonovovešto manevrisanje u sukobu sa moćnim protivnicima, iako bezzabeleženog iskustva u areni politike, ostaje uvek aktivno, ali iuznemirujuće polje proučavanja...

ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA Svi izvodi iz Enciklopedije Galaktičke upotrebljeni na ovom mestuuzeti su iz 116. izdanja, koje je 1020. Godine F.E. objavila'Encyclopedia Galactica Publishing Co.', sa Terminusa; preneto saodobrenjem izdavača.

1.Stekao sam dovoljno neprijatelja da bi mi prišili nadimak, pomisli

Seldon, i premalo prijatelja da bih saznao kako glasi. Osećao je istinitost ove pomisli u mrmljavoj energiji gomile. Ispunjennemirom, išao je putem preko širokih trgova od svoga stana doStrilingovog univerziteta. "Ne vole me", reče. Dors Vanabili pratila je sa lakoćom njegov korak, proučavajući lica ugomili. "Ne osećam nikakvu opasnost." "Ne zamaraj svoju lepu glavicu mogućnošću atentata... bar još ne." "Uh, al' si danas lepo raspoložen." "Mrzim ove mere obezbeđenja. Ko ne bi?" Pripadnici specijalnih trupa Carstva bili su se rasporedili u, kako je tonazvao njihov kapetan, 'dodirni perimetar' oko Harija i Dors. Neki odnjih nosili su bacačke projektore, sposobne da odbiju pun udarteškog oružja. Drugi su i goloruki izgledali dovoljno opasno. Njihove skerletne i plave uniforme činile su da se lakše uoče mestagde je gomila vršila veći pritisak na pokretnu liniju obezbeđenja dokje Hari bez žurbe hodao preko glavnog trga univerzitetskog naselja.Tamo gde je gomila bila najgušća, upadljive uniforme upotrebljavalesu golu silu da oslobode prolaz. Čitav prizor izazivao je kod njegaakutnu nelagodnost. Specijalci nisu bili čuveni po svojoj taktičnosti, aovo je, ipak, bio hram smirenosti i učenosti. Bar donedavno. Dors mu ohrabrujuće stisnu ruku. "Prvi ministar ne može da šetaokolo bez..." "Ja nisam prvi ministar!" "Imperator te je odredio da budeš, i to je za ovaj narod dovoljno." "Visoki Savet još nije doneo odluku. Dok to ne učine..." "Tvoji prijatelji će pretpostaviti najbolje", reče ona blago. "Ovi ovde su mi prijatelji?" Hari sumnjičavo prelete pogledom pogomili. "Zar ne vidiš osmehe?" Bila je u pravu. Jedan od ljudi povika "Živeo profa ministar!" i oni okonjega se nasmejaše. "Je l' to moj novi nadimak?"

"Pa, nije loš." "Zašto se tako tiskaju?" "Moć privlači ljude." "Ali ja sam i dalje profesor!" Da bi ublažila njegovu ljutnju, Dors mu se zakikota, po nagonusupruge. "Postoji jedna drevna izreka: 'Ima vremena koja sažižuljudske duše'." "Ah, ti imaš istorijsku mudrost za svaku priliku." "Jedna od radosti bavljenja istorijom." Neko doviknu: "Hej, ministre matematičaru!" Hari reče: "Ni ovaj nije ništa bolji." "Navikavaj se na to. Zvaće te i gorim imenima." Prošli su pored velikog Strilingovog vodoskoka, i Hari je na trenutakpronašao zaborav u proučavanju visokih lukova vode. Šuštanje ižuborenje prekrilo je graju ljudi, i gotovo da je mogao da zamisli daponovo živi svoj jednostavan, srećan život. U kome su mu jedinebrige bile psihoistorija i gloženja u krugovima Strilingovoguniverziteta. Taj udobni, mali svet bio je iščezao, možda zanavek,onog trenutka kada je Klion odlučio da od njega načini figuru uCarskoj politici. Fontana je bila raskošna, ali ga je čak i ona podsećala na bezmerjekoje je ležalo iza takvih jednostavnosti. Ovde su svetlucavi potočićinesputano prskali, ali je njihov let bio samo trenutan. Vode Trantoratekle su kroz sumorne i mračne cevi, kroz tamne tunele koje sudrevni inženjeri prosekli ognjem. Lavirint svežih vodenih arterija ivena otpadnih voda preplitao se kroz večnu utrobu. Ove telesnetečnosti planete prošle su kroz bezbrojne bilione bubrega i grla,ispirale grehove, bile u čašama kada se zdravilo na venčanjima irođenjima, odnosile krv ubijenih i bljuvotine samrtnih muka. Tekle sukroz svoju duboku noć, ne znajući za čistu, isparljivu radostnezazidanog neba, nikada slobodne od ruke čovekove. Bile su zasužnjene. Kao i on. Njegova svita stiže do odeljenja matistorije, i njih dvoje se popešetamo. Dors se vozila podiznom cevi uz njega, i vetar joj se zavodljivopoigravao kosom. Specijalci su ostali u ukočenom, budnom stavunapolju. Po ko zna koji put u protekloj nedelji, Hari pokuša da utiče na

kapetana. "Slušajte, zaista nije potrebno da deset vaših ljudi seditamo napolju..." "Dozvolite meni da to procenim, gospodine akademiče." Hari oseti bes zbog takvog traćenja. Tada opazi da jedan mladispecijalac odmerava Dors, čiji je uni-kostim, iako ju je potpunopokrivao, jasno ocrtavao oblik njenog tela. Nešto ga natera daprimeti: "Dobro, ali ću vam biti zahvalan ako naučite vaše ljude dagledaju samo tamo gde treba!" Kapetan je izgledao iznenađeno. Ošinuo je pogledom drznika iodmarširao do njega da ga izriba. Hari oseti iskru zadovoljstva. Doksu išli prema ulazu u njegov kabinet, Dors reče: "Nastojaću da seoblačim primerenije." "Ma ne, glupo sam se poneo. Ne smem da dozvolim da mepogađaju takve tričarije." Ona se slatko nasmeši. "Što, meni se baš svidelo." "Je li? Što sam bio glup?" "Što si bio kavaljer." Dors je pre više godina dobila zadatak od Ita Demerzela da ga štiti.Hari pomisli da se toliko navikao na tu njenu ulogu da je prestao daprimećuje koliko se to kosi, na dubok i neizgovoren način, sačinjenicom da je ona pored toga i žena. Dors je bila potpunosamodovoljna, ali je imala osobine koje nisu uvek bile u skladu sanjenom dužnošću. To što mu je bila supruga, na primer. "Moraću to da radim češće ", reče on šaljivo. Ali je ipak osećao žaoku krivice zbog poteškoća koje je praviospecijalcima. Njihovo prisustvo sigurno nije bilo po sopstvenoj volji:bilo je to Klionovo naređenje. Nije bilo sumnje da bi radije bili negdedrugde, spasavajući Carstvo, u znoju i krvi, na polju časti. Prošli su kroz visoko, zasvođeno predvorje odeljenja matistorije. Harije u prolazu klimao glavom osoblju. Dors uđe u svoj kabinet, a onpožuri u svoj apartman, kao životinja koja se zavlači u jazbinu.Sručio se u fotelju, prenebregavši hitnu holo-poruku koja mu jelebdela na metar ispred lica. Nalet vazduha je razveja kada je Jugo Amaril ušao kroz prenosni e-statski portal. Napadni, glomazni portal bio je takođe tu po Klionovojnaredbi. Specijalci su svuda ugradili treperava polja za neutralizacijuoružja. Vazduh je od njih imao nadražujući miris ozona. Još jedno

uplitanje stvarnosti, pod maskom politike. Jugovo široko lice raspoluti osmeh. "Imam neke nove rezultate." "Razveseli me, pokaži mi nešto zapanjujuće." Jugo sede na Harijev širok, prazan sto, mlatarajući nogom. "Dobramatematika je uvek istinita i neverovatna." "Kako da ne. Ali ne mora da bude istinita kako to običan svet shvata.Ponekad ne govori baš ništa o svetu oko nas." "Činiš da se osećam kao prljavi inženjer." Hari se osmehnu. "Već si to bio, sećaš se?" "Da li se sećam!" "Možda bi se radije znojio negde napolju, na postavljanju toplotneizolacije?" Hari je pukim slučajem naleteo na Juga, odmah posle dolaska naTrantor, kada su on i Dors bili u bekstvu od agenata Carstva. Bio muje dovoljan jedan sat razgovora sa Jugom da zaključi da je ovajneškolovani genije za trans-reprezentacionu analizu. Jugo je imaoprirodan dar, nesvesnu lakoću dodira u tom poslu. Od tog trenutkapostali su saradnici. Hari je iskreno mislio da je više naučio od Juganego ovaj od njega. "Ha!" Jugo tri puta pljesnu krupnim šakama, pokazavši dobroraspoloženje na dalitski način. "Možeš kol'ko 'oćeš da mi pretišprljavim terenskim poslovima, ali dok god ih radim u udobnojkancelariji, biće mi kao u raju!" "Bojim se da ću morati da ti prepustim svo dirinčenje." Hari namernopodignu noge na sto. Mada se nije tako osećao, trudio se da barizgleda opušteno. Zavideo je Jugu na lakoći teškaša. "Dužnosti prvog ministra?" "Postaje sve gore. Moram ponovo da odem do Cara." "Pa, kad si potreban čoveku. Mora da je to zbog tvog muževnogprofila." "I Dors tako misli. Ja računam da je zbog mog razoružavajućegosmeha. Bilo kako bilo, neka ne računa da će me imati." "Hoće, hoće." "Ako me primora da prihvatim položaj, radiću ga tako aljkavo da ćeme otpustiti." Jugo odmahnu glavom. "Nije baš mudro. Neuspešnim prvimministrima obično sleduje suđenje i pogubljenje."

"Opet si razgovarao sa Dors." "Ona jeste istoričar." "Tako je, a mi smo psihoistoričari. Tragači za predvidljivim." Haripodiže ruke u očajanju. "Zašto se to ne ceni?" "Zato što u krugovima moći nisu videli korist od toga." "Niti će videti. Kada ljudi jednom pomisle da smo u stanju dapredviđamo, nikada se nećemo osloboditi politike." "Ni sada nisi slobodan", primeti Jugo utešno. "Prijatelju dragi, tvoja najgora osobina jeste to što insistiraš da mismirenim glasom saopštavaš istinu." "Više bi voleo da ti je utuvim batinama? To bi duže trajalo." Hari uzdahnu. "E, kad bi mišići mogli da pomognu u matematici, ti bibio još bolji u tome." Jugo odbaci tu misao pokretom ruke. "Tu si ti glavni. Ti si čovek odideja." "Pa, tvoj izvor ideja ovaj put nema pojma šta da radi." "Nešto će ti već pasti na pamet." "Više nikada neću moći da se bavim psihoistorijom!" "Ali, kao prvi ministar..." "Biće još gore. Psihoistorija će otići..." "Neće ona nikuda, bez tebe." "Nekog napretka će ipak biti, Jugo. Nisam toliko sujetan da mislimda sve zavisi od mene." "Ali jeste tako." "Besmislica! Tu ste ti, carska družina i osoblje." "Potreban nam je vođa. Vođa koji misli." "Pa, možda bih mogao da nastavim da radim ovde u slobodnovreme..." Hari se osvrnu po svom prostranom kabinetu i štrecnu se napomisao da više neće svaki dan boraviti u njemu, okružen alatkama,tomovima i prijateljima. Kao prvi ministar, imaće čitavu manju palatu,ali je za njega to bila samo isprazna, beznačajna ekstravagancija. Jugo mu uputi podrugljiv kez. "Dužnost prvog ministra obično sesmatra poslom sa punim radnim vremenom." "Znam, znam. Ali možda postoji način..." Na metar od njegove glave rascveta se holo u punoj prezentaciji.Jedinica u kabinetu bila je programirana da propusti samo poruke

najvišeg prioriteta. Hari pljesnu dugme na stolu i prikaz dade crveničetvrtasti okvir slici koja se obrazovala - znak da je njegov filterski likaktiviran. "Da?" U okviru se pojavi Klionova lična sekretarica, u crvenoj tunici naplavoj pozadini. "Pozvani ste", reče žena jednostavno. "Uh, čast mi je. Kada?" Žena poče da objašnjava, i Hariju odmah bi milo zbog filterskog lika.Službenica je bila veoma svečanog držanja, a on nije hteo da joj seprikaže onakav kakav je, kao uzrujani profesor. Njegov filterski likimao je pomno sastavljen protokolarni meni. On sam je automatskiaktivirao niz gestova telesnog jezika, izrađenih da sakriju njegovaprava osećanja. "Vrlo dobro, za dva sata biću tamo", zaključi on, sa malim naklonom.Filter će preraditi taj pokret, uobličiti ga prema protokolu carskogosoblja. "Sranje!" Pljesnuo je po stolu, i holo se rastopio. "Ode mi dan!" "Šta to znači?" "Nevolje. Svaki put kad vidim Kliona, eto nevolje." "Ne znam, to može da bude prilika da se razjasne..." "Hoću samo da me ostave na miru!" "Dužnost prvog ministra..." "Poklanjam ti je! Zaposliću se kao stručnjak za proračunavanja,promeniću ime..." Hari zastade i suvo se nasmeja. "Ali bih verovatnoi u tome zakazao." "Slušaj, valjalo bi da promeniš raspoloženje. Ne bi bilo zgodno daiziđeš pred Cara sa tim namrgođenim licem." "Hmmm. Pretpostavljam da ne bi. Vrlo dobro... razveseli me onda.Kakve si to dobre vesti pomenuo?" "Iskopao sam neke zaista prastare konstelacije ličnosti." "Stvarno? Mislio sam da su zabranjene." "Jesu." Iskezio se. "Zakoni nisu svemogući." "Zaista prastare, kažeš? Potrebne su mi za kalibracijupsihoistorijskih valenci. Mora da su iz ranog Carstva." Jugo je blistao od zadovoljstva. "Pre Carstva." "Pre... nemoguće." "Ali je istina. I neoštećene su." "Ko su one?"

"Neke slavne ličnosti, ne znam tačno po čemu." "Zbog čega su sačuvane?" Jugo slegnu ramenima. "Nema uporednih istorijskih beleški." "Jesu li to autentični snimci?" "Sasvim je moguće. Napisani su drevnim mašinskim jezicima,sasvim primitivnim, pa je teško reći." "Onda bi mogli da budu... simovi." "Rek'o bih. Moguće je da su izgrađeni na snimljenoj bazi podataka, azatim simovani radi zaokruženosti." "Možeš da ih probudiš?" "Aha, uz malo truda. Moram da zakrpim programske jezike. Znaš, toje, ovaj..." "Protivzakonito. Kršenje koda svesti." "Tačno. Momci od kojih sam ih nabavio nalaze se na jednom odsvetova nove renesanse, Sarku. Kažu da tamo niko ne poštuje testare kodove." "Vreme je da neke od tih starih gromada konačno padnu." "Da, gospod'ne." Jugo se naceri. "Znaš, te konstelacije spadaju unajstarije ikad pronađene." "Kako si...?" Hari pusti da pitanje ostane nedovršeno. Jugo je imaomnogo tajanstvenih veza, izgrađenih na njegovom dalitskomporeklu. "Bilo je potrebno, ovaj, da podmažem tu i tamo." "Tako sam i mislio. Pa, možda je najbolje da ne saznam svepojedinosti." "Tako je. Kao prvi ministar, ne bi valjalo da uprljaš ruke." "Ne zovi me tako!" "Dobro, dobro. Ti si samo dopisni profesor koji će zakasniti na prijemkod Cara ako ne požuri."

2.Prolazeći kroz carske Vrtove, Hari požele da je Dors sa njim. Setio

se njene zabrinutosti zbog ponovne pažnje koju mu je posvetioKlion. "Oni su često ludi", rekla je neutralnim glasom. "Plemstvo jeekscentrično, što vladarima omogućava da budu bizarni." "Preteruješ", odgovorio je. "Dadrijan Štedljivi uvek je mokrio u carskim vrtovima", odvratila je."Napustio bi sve državničke poslove zbog toga, tvrdeći da time svojepodanike oslobađa nepotrebnog trošenja vode." Hari je morao da se obuzda od smeha; bio je siguran da osobljepalate motri na njega. Da bi povratio ozbiljno držanje, uzeo je da sedivi nadnesenim krošnjama ukrasnog drveća, oblikovanim uspindlerovskom stilu od pre tri milenijuma. Osećao je da lepotaprirode izaziva čežnju u njemu, uprkos godinama koje je proveo uutrobi Trantora. Raskošno zelenilo dizalo se tu prema svetlosti suncapoput ispruženih ruku. Ovo je bila jedina otvorena tačka na planeti ipodsećala ga je na Helikon, gde je počeo. Bio je sanjarski nastrojen dečak u radničkoj četvrti Helikona. Rad napoljima i u fabrikama bio je dovoljno lak da bi mogao pri tom da mislisvoje nestalne, apstraktne ideje. Pre nego što su mu ispiti za javnuslužbu izmenili život, razradio je nekoliko jednostavnih teorema uteoriji brojeva i kasnije je bio poražen kada je saznao da su većpoznate. Noću je ležao u postelji, razmišljajući o ravnima i vektorima,i pokušavajući da zamisli dimenzije izvan tri poznate, osluškujućiudaljeno blejanje balonskih zmajeva koji su se spuštali niz planinskestrane u potrazi za plenom. Stvoreni bioinženjeringom radi nekezaboravljene svrhe, verovatno lova, bili su poštovane zveri. Većgodinama nije video neku od njih... Helikon, divljina - bili su ono za čim je čeznuo. Ali se njegovasudbina činila zakopana pod čelikom Trantora. Hari se osvrnu, i njegovi specijalci, misleći da ih zove, potrčašenapred. "Ne", reče on, gurajući vazduh ispred sebe prema njima -gest koji je u poslednje vreme često ponavljam, pomislio je. Čak iovde, u carskim vrtovima, ponašali su se kao da je svaki baštovan

mogući atentator. Pošao je ovim putem, umesto da se jednostavno pojavi izgravdizača u palati, zato što je voleo vrtove više od svega. U dalekojizmaglici dizao se zid od stabala, ustremljenih prema nebu uplivombioinženjeringa sve dok nisu zaklonila bedeme Trantora. Samoovde, na celoj planeti, bilo je moguće doživeti osećaj makar malonalik otvorenom prostoru. Kakav uobražen izraz! - pomisli Hari. Definisati čitavu Vaseljenu ponjenoj smeštenosti izvan naseobina čovekovih. Njegove svečane cipele zakrckale su po šljunku kada je napustiozaklonjene prolaze i popeo se na službenu stazu. Iza pošumljenogperimetra dizao se oblak crnog dima. Usporio je i procenioudaljenosti. Možda deset klikova. Svakako neka ozbiljna nesreća. Hodajući između visokih, neopanteonskih stubova, osećao je kakotežina raste. Službenici mu pojuriše u susret da ga pozdrave,specijalci se zbiše iza njega i načiniše malu povorku kroz dugačkehodnike prema dvorani audijencije. Ovde su se tiskala milenijumskaremek-dela umetnosti, kao da od sadašnjosti traže podršku koja ćeim udahnuti život. Na većem delu zvanične umetnosti ležala je teška ruka Imperije.Carstvo je uglavnom bilo vezano za prošlost i njenu stamenost, te jeizražavalo svoj ukus sa naglaskom na lepom. Vladari su cenili čiste iprave linije uzlaznih ploča, precizne parabole vodoskoka purpurnevode, klasične stubove, podupirače i arkade. Herojska skulptura jepreovladavala. Plemenite oči gledale su preko beskrajnihprospekata. Kolosalne bitke stajale su zamrznute u trenucimavrhunca, oblikovane u svetlećem kamenu i holoidnom kristalu. Sve je bilo sasvim primereno i lišeno nedozvoljenog izazova. Samobez uzbudljive umetnosti, hvala lepo. Sve što je delovalo'uznemiravajuće' bilo je prognano sa javnih mesta na Trantoru nakojima je mogao da se pojavi Car. Preselivši na periferiju svakinagoveštaj neprijatnosti i miris života ljudi, Carstvo je postiglo svojekonačno stanje, neizlečivu bezličnost. Ali za Harija je bila još gora reakcija na bezličnost. Među dvadesetpet miliona nastanjenih planeta u Galaksiji bilo je bezbroj varijacija,ali je pod skutima Carstva tinjao stil zasnovan isključivo naodbacivanju.

Pogotovo na onim svetovima koje je Hari nazvao 'haotični' umišljenaavangarda tragala je za uzvišenim, zamenjujući lepotu za ljubavprema užasu, šokantnom i mučno izopačenom. Upotrebljavali suogromne razmere, ili akutnu nesrazmernost, ili skatologiju, ili neskladi iracionalno odudaranje. Oba pristupa su bila zamorna. Nijedan nije posedovao lakoćuradosti. Zid se rastopi, pucketajući, i oni uđoše u dvoranu audijencije.Službenici nestadoše, njegovi specijalci ostadoše iza. Hari odjednomostade sam. Tapkao je po zastrtom podu. Sa svake uzdignute ravni,izbočenog ornamenta i izrezbarene obloge kezilo mu se baroknopreterivanje. Tišina. Car naravno nikada nikoga nije čekao. Sumorna odaja nijevraća odjeke, kao da njeni zidovi sve upijaju. A verovatno i jesu. Nije bilo sumnje da je svaki carski razgovorodlazio u nekoliko pari ušiju. Niz prisluškivača mogao je lako da seprotegne sve do sredine Galaksije. Svetlost, pokretna. Niz pucketajući gravitacioni stub siđe Klion. "Hari!Tako mi je drago što si došao." Budući da je odbijanje carskog poziva po tradiciji bilo dovoljan razlogza pogubljenje, Hari je tek delimično uspeo da potisne suv osmejak."Čast mi je služiti vam, gospodaru." "Dođi, sedi." Klion se teško kretao. Govorkalo se da je njegov apetit, većlegendaran, prevazišao čak i umeće njegovih kuvara i lekara."Imamo o puno stvari da razgovaramo." Careva večno prisutna aura služila je da ga na prefinjen način ozarisvojim svetlosnim oblakom. Kontrast je bio blag, izveden sanamerom da ga izdvoji iz okolne polutame. Ugrađene inteligencijeprostorije pratile su njegov pogled i usmeravale svetlost tamo gde jepadao, ponovo sa nenapadnim, neprimetno primenjenim uticajem.Meki dodir njegovog pogleda darivao je objektima ozarenost koju sugosti retko primećivali, ali je delovala podsvesno, pojačavajućinjihovo divljenje. Hari je to znao, ali je efekt ipak delovao: Klion jeizgledao kraljevski, uzvišeno. "Bojim se da smo zapali u ćorsokak", reče Klion. "Ništa što ne možete da prevaziđete, siguran sam, gospodaru."

Klion umorno zatrese glavom. "Nemoj sad i ti o mojim nenadmašnimsposobnostima. Neki... elementi..." razvukao je reč sa suvimprezirom "...protive se tvom naimenovanju." "Razumem." Harijevo lice nije ništa odavalo, ali mu je srce poskočilo."De', ne duri se! Ja te želim za prvog ministra." "Da, gospodaru." "Ali nisam, uprkos opštem verovanju, potpuno slobodan uodlukama." "Jasno mi je da ima mnogo drugih koji su mnogo sposobniji..." "U sopstvenim očima, biće." "...i bolje upućeni, i..." "I ne znaju ništa o psihoistoriji." "Demerzel je preuveličao značaj psihoistorije." "Koješta. Sam mi je predložio tebe." "I sami znate da je bio iscrpljen, i ne baš u najboljoj..." "Njegove procene su godinama bile nepogrešive." Klion se zagledau Harija. "Čovek bi gotovo pomislio da pokušavaš da izbegnešdužnost prvog ministra." "Ne, gospodaru, ali..." "Muškarci - i žene, ako ćemo pravo - ubijali su za mnogo manje odtoga." "I bivali ubijeni, pošto bi to dobili." Klion se zakikota. "Istina je. Neki prvi ministri se uobraze, počnu daspletkare protiv svog Cara... ali da se ne zadržavamo na retkimslabostima našeg sistema." Hari se seti Demerzelovih reči: "Učestalost kriza dostigla je tačku ukojoj me poštovanje tri zakona robotike parališe." Demerzel nijemogao da donosi odluke jer više nije preostalo ispravnih. Svakimogući potez povredio bi nekoga, i to teško. Zato je Demerzel,nadmoćni um, tajanstveni humaniformni robot, iznenada nestao sascene. Kakve je izglede onda imao Hari? "Preuzeću položaj, naravno", reče Hari tiho, "ako bude potrebno." "Oh, potrebno je. Ako bude moguće, misliš. Postoje struje u visokomsavetu koje su protiv tebe. Zahtevaju punu raspravu." Hari trepnu, uznemiren. "Hoću li morati da vodim raspravu?" "...a zatim i glasanje." "Nisam imao pojma da savet može da se umeša."

"Pročitaj pravilnik. Oni poseduju tu moć. Obično je ne koriste,povinujući se većoj mudrosti Carevoj." Suv, kratak smeh. "Ali ne iovaj put." "Ako bi vam to olakšalo stvar, mogao bih da se udaljim dokrasprava..." "Koješta! Potreban si mi da im se usprotiviš." "Nemam predstavu kako da..." "Ja ću iskopati razloge, a ti ćeš mi dati odgovore. Podela poslova.Ništa jednostavnije." "Hm." Demerzel mu je samouvereno rekao: "Ako veruje daposeduješ psihoistorijski odgovor, bez oklevanja će te slediti, i to ćepomoći da budeš dobar prvi ministar." Ovde, u ovom veličanstvenomokruženju, to se činilo malo verovatno. "Moraćemo da izbegnemo protivnike, da taktiziramo protiv njih." "Nemam pojma kako se to radi." "Naravno da nemaš! Imam ja. Ali ti vidiš Carstvo i čitavu njegovuistoriju kao razmotan spis. Ti imaš teoriju." Klion je uživao u vlasti. Hari je u kostima osećao drugačije. Kao prviministar, svojom reči moći će da odredi sudbine miliona ljudi. To jezaplašilo i samog Demerzela. "I dalje postoji Zerotov zakon", rekao je Demerzel pre nego što su seposlednji put rastali. Po ovom zakonu, dobrobit čovečanstva bila jeiznad sudbine bilo kog čoveka ponaosob. Robot ne sme da povrediljudsko biće ili da, svojim nedelanjem, dozvoli da ljudsko biće budepovređeno, ukoliko se time ne krši Zerotov zakon. Sasvim ispravno,ali kako da Hari obavi posao koji ni sam Demerzel nije mogao? Harishvati da je predugo ćutao i da Klion čeka njegov odgovor. Šta dakaže? "Hm, ko je protiv mene?" "Nekoliko grupa ujedinjenih iza Bitana Lamurka." "Koja je njegova primedba?" Na njegovo iznenađenje, Car se od srca nasmeja. "Da nisi BitanLamurk." "Zar ne možete jednostavno..." "Da nadglasam savet? Da ponudim Bitanu nagodbu? Da ga kupim?""Nisam hteo da kažem da biste se spustili..." "Naravno da bih se 'spustio', kako si to nazvao. Teškoća leži u

samom Lamurku. Njegova cena da podrži tvoje imenovanje za prvogministra je previsoka." "Neki visoki položaj?" "To, i nešto poseda, možda čak cela zona." Predati čitavu zonu Galaksije jednom čoveku... "Mnogo traži." Klion uzdahnu. "Nismo više dovoljno bogati za tako nešto. FlečFuriozni je, dok je vladao, trampio čitave zone za mesta u savetu." "Vaši sledbenici, rojalisti, ne mogu da nadjačaju Lamurka?" "Stvarno treba bolje da proučiš aktuelnu politiku, Seldone. Iakopretpostavljam da si u istoriji otišao toliko daleko da ti sve ovoizgleda pomalo beznačajno." U stvari, pomisli Hari, otišao sam daleko u matematici. Dors ga jesnabdevala potrebnim činjenicama iz istorije, kao i Jugo. "Potrudićuse. Rojalisti su, dakle..." "Izgubili Dalite, tako da ne mogu da sastave većinski savez." "Daliti su tako uticajni?" "Poseduju argument koji prolazi kod širokih masa, kao i ogromnupopulaciju." "Nisam znao da su toliko jaki. Moj bliski saradnik, Jugo..." "Dalit, znam. Pripazi na njega." Hari trepnu. "Jugo je moćan Dalit, istina, ali je odan, i prefinjen,intuitivan matistoričar. Ali kako ste..." "Provera porekla." Klion nehajno odmahnu rukom. "Potrebno je znatineke stvari o prvom ministru." Hariju se nije dopadalo da bude pod carskim mikroskopom, ali nijedozvolio da mu se to vidi na licu. "Jugo me ne bi izdao." "Znam priču, kako si ga uzdigao sa teških poslova, zaobišavši filterejavne službe. Veoma plemenito od tebe. Ali ne mogu daprenebregnem činjenicu da Daliti imaju zahvalnu publiku za svojeneobuzdane ispade. Pretili su da će izmeniti predstavljenost sektorau visokom savetu, pa čak i u nižem savetu. Zato..." Klion uperi prst"...pripazi na njega." "Da, gospodaru." Kad je bila reč o Jugu, Klion je sumnjao bezrazloga, ali nije bilo svrhe ubeđivati ga u to. "Moraćeš da budeš oprezan kao Careva supruga tokom ovog, ovaj,prelaznog razdoblja." Hari se seti drevne izreke, da Careva žena (ili žene, zavisno od

razdoblja) mora da ima uvek čiste haljine, bez obzira po kakvom kalugazila. Analogija je bila upotrebljavana čak i kada bi se pokazalo daje Car homoseksualan ili kada je carskom palatom vladala žena."Da, gospodaru. Ovaj, a zašto 'prelazni'...?" Klion je odsutno gledao u nadnesene, senovite kipove oko njih. Harishvati da sledi glavni razlog zbog koga je bio pozvan. "Visoki savetračuna da će postupak tvog imenovanja potrajati. Zbog toga ćutražiti tvoje savete..." "Ali mi nećete dati moć." "Pa, da." Hari nije osećao razočaranje. "Znači da mogu da ostanem u svomkabinetu u Strilingu?" "Pretpostavljam da bi izgledalo pomalo drsko kada bi prešaoovamo." "Dobro. A što ste tiče onih specijalaca..." "Oni moraju da ostanu uz tebe. Trantor je opasniji nego što jedanprofesor može i da sanja." Hari uzdahnu. "Da, gospodaru." Klion se zavali u stolicu, koja se složeno savi oko njega. "Sada bihhteo da me posavetuješ po pitanju Renegatuma." "Renegatuma?" Hari prvi put opazi iznenađenost kod Kliona. "Nisi pratio slučaj? Pato se dešava svuda!" "Bojim se da sam pomalo izvan događaja, gospodaru." "Renegatum - udruženje otpadnika. Ubijaju i uništavaju." "Zašto?" "Iz čiste destruktivnosti!" Klion ljutito pljesnu svoju stolicu i ova muuzvrati blagom masažom, očigledno tako programirana. "Poslednjiod njihovih članova koji je 'izrazio svoj prezir prema društvu' bila ježena po imenu Kutonin. Prodrla je u carske galerije i spalilabacačem plamena umetnička dela stara više milenijuma, a ubila je idva stražara. Onda se mirno predala stražarima koji su pristigli." "Daćete da je pogube?" "Naravno. Sud je po kratkom postupku dosudio da je njena krivicadovoljno teška, pošto je sve priznala." "Sama?" "Odmah."

Priznanje pod prefinjenim ubeđivanjem carskih islednika bilo jeodavno legendarno. Lomljenje tela bilo je suviše lako: carski islednicisu osumnjičenom lomili i psihu, osim tela. "Presuda, dakle, može dabude vaša, budući da e reč o zločinu protiv Carstva." "Oh, da, stari zakon o buntovničkom vandalizmu." "Dozvoljena je smrtna kazna i sve vrste mučenja." "Ali smrt nije dovoljna! Ne za zločine Renegatuma. Zbog toga mi je ipotreban savet mog psihoistoričara." "Želite da...?" "Da mi daš ideju. Ti ljudi, naravno, tvrde da to rade kako bi oborilipostojeći poredak, i slično. Ali pri tom imaju ogroman, planetnipublicitet i postaju opšte poznati kao uništitelji neprocenjivihumetničkih dela. Odlaze u grob čuveni. Svi psihosi kažu da je tonjihova istinska motivacija. Mogu da ih ubijam, ali oni više ne marezbog toga." "Hm", reče Hari nelagodno. Bio je svestan da nikada neće shvatiti tuvrstu ljudi. "Zato hoću da mi daš ideju. Neko psihoistorijsko rešenje." Hari je bio zainteresovan za problem, ali mu ništa nije padalo napamet. Odavno je naučio da se ne usredsređuje na pitanja koja suga mučila, već da ostavi podsvesti da načne problem. Da bi dobio navremenu, upita: "Gospodaru, jeste li videli dim iza vrtova?" "A? Ne." Klion dade brz signal rukom nevidljivim očima i zid naspramnjih buknu svetlošću. Pun holo vrtova ispuni ogromni prostor.Uljastocrni oblak je narastao. Zmijoliko se izvijao prema nebu. Mek, bespolni glas odjeknu u vazduhu. "Kvar, usled pobunemehanizama, bio je uzrok ovog neželjenog poremećaja javnogreda." "Pobuna tik-takova?" Hari je već čuo taj izraz. Klion ustade i pođe prema holou. "Ah, da, još jedna zagonetnaneposlušnost. Iz nekog nepoznatog razloga, mehanizmi odjednompodivljaju. Gledaj ovo! Koliko nivoa je u plamenu?" "Požar je zahvatio dvanaest nivoa", reče bestelesni glas. "Carskaanalitika procenjuje da ima četiri stotine trideset sedmoro mrtvih, dokse za osamdeset četvoro još ne zna ishod." "Carski troškovi?" zatraži Klion. "Beznačajni. Nekoliko pripadnika redovnih carskih jedinica

povređeno je prilikom obuzdavanja mehanizama." "Ah. To je onda sitnica." Klion je posmatrao kako slika na zidu raste.Pogled se strmoglavi u zadimljenu jamu. Sa jedne strane, poputzapaljenih oblandi, čitavi spratovi su se uvijali od toplote. Izmeđuelektričnih potisnika letele su varnice. Mlazne cevi polivale suplamen, ali bez mnogo uspeha. Pogled odjednom sunu u visinu, na orbitu. Program je očiglednopravio spektakl za Cara, razmećući se svojim mogućnostima. Hari jepretpostavljao da mu se retko pružala prilika. Klion Smireni bio jepodrugljivo ime, jer se činilo da se Car dosađuje većinom stvari kojesu zanimale druge ljude. Gledano iz svemira, jedino duboko zelenilo bilo je tamo gde su senalazili carski vrtovi - tek jedna mrljica usred sivih i smeđih nijansikrovova i krovnih zasada. Od pola do pola, ugljenocrni sunčanisabirnici i uglačani čelik. Ledene kape odavno su se istopile i upodzemnim cisternama pljuskala su mora. Trantor je hranio četrdeset milijardi ljudi, nastanjenih u gradu koji jepotpuno prekrivao svet, retko gde plići od polovine kilometra.Zatvorene i zaštićene, milijarde žitelja planete odavno su bilenaviknute na reciklirani vazduh i ograničen pogled, plašeći seotvorenog prostora, od koga ih je delila kratka vožnja liftom. Pogled ponovo porinu u zadimljenu jamu. Hari ugleda sićušne prilikekako skaču u smrt, bežeći od plamena. Stotine ljudi umiru... Harijuse prevrnu utroba. U prenaseljenim pećinama čovečanstva smrt jeuzimala zastrašujući danak. Ipak, računao je Hari, na kvadratnom kilometru planete prosečno ježivelo samo stotinu ljudi. Ljudi su se gomilali u popularnijimsektorima po sopstvenom izboru, a ne iz potrebe. Sa morimapumpanim ispod, ostalo je puno slobodnog prostora zaautomatizovane fabrike, duboke rudnike i ogromne, pećinskezasade, gde su se sirovine za pripremu hrane proizvodile gotovo bezikakve potrebe za neposrednim ljudskim radom. Ove zamorneposlove obavljali su tik-takovi. Ali sada su pravili haos u složenomustrojstvu kakvo je bio Trantor, i Klion je penio dok je posmatraokako se širi pustošenje, proždirući čitave slojeve ognjenimčeljustima. Sve se više ljudi uvijalo u narandžastom plamenu. Bila su to ljudska

bića, a ne statističke brojke, podsetio se. Biti vođa ponekad jeznačilo okrenuti glavu od bola. Pitao se da li je sposoban za to. "Još jedna zagonetka, moj Seldone", reče Klion iznenada. "Zašto tik-takovi prave ove strašne 'poremećaje' o kojima me moji savetniciobaveštavaju? A?" "Ja ne..." "Mora da postoji neko psihoistorijsko objašnjenje!" "Ovi sićušni fenomeni možda leže daleko izvan..." "Poradi na tome! Otkrij šta je posredi!" "Ovaj, da, gospodaru." Hari je dovoljno poznavao Kliona da ga ne uznemirava dok besciljnošeta po odaji, namršteno i nemo posmatrajući prizore stradanjazidnih razmera. Car je verovatno bio tako miran, nagađao je, jer jeveć video previše nesreća. Čak i najstrahotnije vesti vremenomizblede. Otrežnjavajuća misao: hoće li se to dogoditi i naivnom HarijuSeldonu? Klion je imao neki svoj način da svari vesti o katastrofama, jer jeposle nekoliko trenutaka odmahnuo rukom i zid se zatamnio. Odajuispuni vesela melodija i osvetljenje se pojača. Poslužitelji serastrčaše sa činijama i poslužavnicima sa osveženjem. Čovek koji sestvorio kraj Harija ponudi mu stim. Hari odmahnu rukom. Iznenadnapromena raspoloženja bila je dovoljno ošamućujuća za njega. Ovo jeočito bila poznata situacija na carskom dvoru. Hari je već nekoliko minuta osećao kako mu nekakva pomisao golicaum, i ovi trenuci tišine dali su mu priliku da konačno obrati pažnju nato. Kada je Klion uzeo stim, on mu se oklevajući obrati: "Gospodaru,ja..." "Da? Setio si se nečega, a?" "Nisam, gospodaru. Ja... nešto mi je palo na pametu u vezi saRenegatumom i tom ženom, Kutonin." "Ovaj, sad mi se baš ne..." "Kada biste, recimo, izbrisali njen identitet..." Klionova ruka se zaustavi sa stimom na pola puta do nosa. "A?" "Oni su spremni na smrt, čim privuku dovoljno pažnje. Verovatnomisle da će živeti u sećanju, kao deo legende. Oduzmite im to.Zabranite da im objavljuju prava imena. Dajte im neko uvredljivo imekoje će se pojaviti u svim vestima i službenim dokumentima."

Klion se namršti. "Drugo ime...?" "Tu Kutonin nazovite Moron Jedan. Sledećeg, Moron Dva. Zabranitecarskim dekretom da je zovu drugačije. Tako ćete je izbrisati izistorije kao osobu. Ode slava." Klion se razvedri. "E, to ti je ideja. Isprobaću je. Oduzeću im, poredživota, i ličnost." Hari dozvoli sebi osmejak kada je Klion pozvao ađutanta i počeo damu daje uputstva za najnoviji carski dekret. Hari se nadao da će toupaliti, ali je bilo sigurno da se rešio brige. Činilo se da Klion nijeprimetio da to nema nikakve veze sa psihoistorijom. Zadovoljan, probao je posluženje. Bilo je iznenađujuće ukusno. Klion ga pozva sebi. "Dođi, prvi ministru, da te upoznam sa nekimljudima. Mogli bi da budu od koristi, čak i jednom matistoričaru." "Počastvovan sam." Dors ga je poučila nekolikim frazama koje ćemu se naći na raspolaganju kada ne bude znao šta da kaže, i sadaje upotrebio jednu od njih. "Šta god bude od koristi u služenjunarodu..." "Ah, da, narod", otegnu Klion. "Često slušam da ga pominju." Hari shvati da je Klion proveo život slušajući jeftine, predvidljivegovore. "Oprostite, gospodaru, ja..." "To me je podsetilo na rezultate jedne ankete koju su proveli mojistručnjaci za Trantor." Klion uze posluženje koje mu je ponudila ženadvostruko niža od njega. "Pitanje je bilo 'Kojim razlozima pripisujeteneznanje i apatiju kod žitelja Trantora?', a najčešći odgovor bio je'Ne znam i ne zanima me'." Tek kada je Klion počeo da se smeje Hari shvati da je reč o šali.

3.Probudio se sa glavom punom ideja.

Hari je bio naučio da leži mirno, licem nadole u paučinastoj mreži e-polja koja mu je pridržavala glavu i vrat u najpovoljnijem položaju uodnosu na kičmu... da pluta... i pusti da se neukroćene mislisudaraju, mešaju, usložnjavaju. Ovo je naučio dok je radio na svojoj tezi. Njegova podsvest obavilabi preko noći veliki deo posla, i ujutru je trebalo samo da saslušarezultate tog rada. Ali to su bili nežni leptiri, koje je bilo najboljehvatati u finu mrežu polusna. On iznenada sede i načini tri hitre beleške na stolu. Škrabotine ćebiti prosleđene njegovom primarnom računaru, da bi kasnije mogaoda ih prouči u kabinetu. "Prrrr", reče Dors, protežući se. "Um je već proradio." "Mmm", reče on, zureći u prazno. "Dođi, vreme je da razbudimo telo pre doručka." "Zanima me da li se slažeš sa ovim što mi je upravo palo na pamet.Recimo da..." "Akademiče profesore Seldone, nisam raspoložena za raspravu." Hari se prenu iz zanosa. Dors odbaci prekrivače i dopusti mu da sedivi njenim dugačkim i vitkim nogama. Bila je oblikovana za snagu ibrzinu, ali su se ove osobine ispoljavale u primamljivom skladupovršina, elastičnih na dodir, mekih i čvrstih u isto vreme. Osetio seistrgnut iz pređašnjeg raspoloženja i povučen u... "Ah, da, buđenjetela. Raspoložena si za druge stvari." "Osloni se na učenog čoveka kad hoćeš nešto da nazoveš pravimimenom." U vrućem, omamljujućem rvanju koje je usledilo bilo je poneštosmeha, iznenadne strasti i, najbolje od svega, nimalo mesta za misli.Znao je da mu je to najpotrebnije, posle napetosti prethodnog dana,a Dors je to znala još bolje od njega. Izišao je iz vaporijuma u miris kafa i doručka iz automata. Preko zidanaspram njega promicale su vesti, ali je uspeo da ne obrati pažnjuna veći deo toga. Dors iziđe iz svoje kabine, brišući kosu, i sa

pažnjom se zagleda u zid. "Izgleda da u visokom savetu i dalje otežustvar", reče. "Odložili su obredno prikupljanje priloga u koristrasprave o suverenitetu Sektora. Ako Daliti..." "Sačekaj da uzmem koju kaloriju." "Ali ovo su stvari koje treba da pratiš!" "Sve dok ne budem morao, neću." "Znaš da ne želim da radiš ništa što bi moglo da bude opasno, ali jeu ovom trenutku ludost ne obraćati pažnju." "Taktiziranje, ko bi dole, sad je gore - poštedi me toga. Činjenice... toveć mogu da prihvatim." "Lud za činjenicama, a?" "Prirodno." "Činjenice umeju da budu nemilosrdne." "One su ponekad sve što imamo." Na trenutak je razmislio, a onda jeuhvati za ruku. "Činjenice, i ljubav." "I ljubav je činjenica." "Moja jeste. Opstajuća popularnost zabavnih aktivnosti posvećenihromansi uči nas da to za većinu ljudi ne predstavlja činjenicu, većcilj." "Hipoteza, što biste rekli vi matematičari." "Može. 'Spekulacija', ako ćemo da budemo tačni." On je iznenada zagrli, obuhvati joj rukama stražnjicu i, uz neštonapora koji je pazio da sakrije, podiže je. "Ali ovo... ovo je činjenica." "Vidi, vidi." Strasno ga je poljubila. "Ovaj čovek nije samo od pameti."Žvaćući hranu, predao se zavodljivim, višečulnim novostima. Kaočovek koji je odrastao na farmi, voleo je obilno da doručkuje. Dors jejela umereno; njene dve vere, umela je da kaže, bile su vežbanje iHari Seldon - prva je služila da joj očuva snagu za drugu. Hari jesvoju polovinu zida uključio na bezbrojna dešavanja na tržištima,pronalazeći tamo tačniju sliku o poslovanju Trantora nego u bučnimhvalisanjima visokog saveta. Kao matistoričar, voleo je da prati pojedinosti. Ali već posle petminuta uzrujano pljesnu po stolu. "Ovaj svet je poludeo. Nikakav prvi ministar ih neće spasiti odsopstvene naivnosti." "Moja je briga da tebe zaštitim od njih." Hari utrnu svoj holo i uze da prati njen, kitnjasti 3D grupacija u

visokom savetu. Crvene linije povezivale su ove grupacije sanjihovim saveznicima u donjem domu, i ta slika je predstavljalaizluđujuće zamršenu zmijsku jamu. "Ne veruješ, valjda, da će ovo samojim imenovanjem za prvog ministra uspeti? "Moglo bi." "Potpuno su u pravu - nisam za taj posao." "A Klion jeste?" "Pa, njega su podizali da bude to što jeste." "Izbegavaš da odgovoriš." "Tačno." Hari je dovršio svoj stejk i načeo sufle od jaja i kuhilija. Bioje ostavio e-stim uključen svu noć da bi poboljšao tonus mišića, i tomu je otvorilo apetit. To, i razveseljujuća činjenica da je Dorsshvatala seks kao priliku za telesno vežbanje. "Rekla bih da je tvoja sadašnja strategija najbolja", reče Dorszamišljeno. "Da ostaneš matistoričar, visoko iznad čitave zbrke." "Tako je. Niko neće ubiti čoveka koji nema nikakvu moć." "Ali oni uklanjaju one koji bi mogli njima da zasmetaju u preuzimanjumoći." Hari nije voleo da misli o takvim stvarima na početku dana. Napao jesufle. Bilo je lako zaboraviti, među aromama pripremljenim dazadovolje njegov dobro proučeni ukus, da je manufakturum načinionjihov obed od otpadnih materija. Jaja koja nikada nisu bila u utrobiptice. Meso koje se pojavljivalo bez kože, kostiju, hrskavice i sala.Šargarepe bez čvora na vrhu. Manfak za hranu bio je prefinjenopodešen da reprodukuje ukuse, u toj meri da je malo nedostajalo daproizvede pravu, živu šargarepu. Nebitno pitanje da li je njegov suflestvarno imao ukus pravog suflea, kako bi ga pripremio neki vrstankuvar, bledelo je pred činjenicom da je njemu bio ukusan - samo jeon sudio o tome. Tada je shvatio da Dors već nekoliko minuta govori o potezimavisokog saveta i da nije čuo ni reč. Davala mu je savete o tome kakoda izbegne neizbežne novinare, kako da prima pozive, i o koječemudrugom. U poslednje vreme svi su to radili... Hari dovrši hranu, popi kafu i konačno se oseti spreman da se uhvatiu koštac sa danom, ali kao matistoričar ministar, a ne ministar. "Ovome je podsetilo na nešto što je moja majka imala običaj da kaže.Znaš kako da nasmeješ Boga?"

Dors ga prazno pogleda, otrgnuta iz svoje zanetosti. "Kako da... aha,to je neki vic?" "Ispričaš mu svoje planove." Ona se sa odobravanjem nasmeja. Ispred stana im se ponovo priključila pratnja specijalaca. Hari jeosećao da su suvišni. Dors je bila sasvim dovoljna, ali to nije mogaoda kaže službenicima Carstva. Na spratovima ispod i iznad njih biloje još specijalaca, potpun odbrambeni filter. Hari je mahaoprijateljima koje je sretao na putu do Strilinga, ali ih je prisustvospecijalaca držalo na prevelikoj razdaljini za razgovor. Čekalo ga je mnogo posla u okviru odeljenja matistorije, ali je sledionagon i dao prednost proračunima. Hitro je pozvao svoje zamisli izbeležnice pored postelje i zagledao se u njih, odsutno šarajući povazduhu, mešajući simbole kao supu u loncu. To je trajalo više odjednog sata. Kada je bio mlad, kruta doktrina školovanja navela ga je da poverujeda je matematika puko snalaženje u određenoj vrsti tričarija,poznavanje načina, neka vrsta složenijeg sakupljanja novčića.Naučiš jednačine i teoreme i onda ih samo spajaš. Tek je s vremenom počeo da nazire strukture, visoko iznad svakediscipline. Ogromna prostranstva stajala su kao mostovi izmeđuraskriljenih topologija i beskonačne složenosti diferencijala, ilijednoličnih stilova teorije brojeva i nestalnog peska analize skupova.Tek tada je video matematiku kao predeo, teritoriju uma po kojoj semoglo lutati i istraživati je. Da bi prešao ta prostranstva, radio je u vremenu uma - dugimpasažima neometanog toka u kojima je mogao da se sasvim posvetiproblemima, zarobljavajući ih kao muve u bezvremenu ambru,obrćući ih pod svojom ispitivačkom svetlošću sve dok ne bi odalitajne. Telefoni, ljudi, politika... Sve ga je to vraćalo u stvarno vreme,prekidajući tok njegovih misli, ubijajući vreme uma. Zato je dopuštaoJugu, Dors i ostalima da ga odvoje od sveta bar dok traje jutro.

Ali ovog jutra upravo je Jugo bio taj koji ga je vratio u stvarnost."'Maš malo vremena?" upitao je, prošavši kroz pucketavo polje navratima. "Je l' ti se ovaj papir čini u redu?"

On i Jugo smislili su uverljivo pokriće za projekt psihoistorije.Redovno su objavljivali radove iz nelinearne analize 'društvenihgrumenova i čvorova', sporednog polja sa časnom i dosadnomtradicijom. Njihova analiza bila je primenjena na podgrupe i struje naTrantoru, a povremeno i na drugim svetovima. Istraživanje je, zapravo, bilo korisno za psihoistoriju, služeći kaopomoćni set jednačina za ono što je Jugo uporno nazivao'Seldonove jednačine'. Hari je odavno prestao da se jedi zbog ovognaziva, iako je želeo da sačuva ličnu distancu od teorije. Uprkos tome što je skoro svaki budan sat provodio u razmišljanju opsihoistoriji, nije hteo da mu ona ostane vizor za posmatranje sveta.Ništa što je ukorenjeno u ličnosti nije moglo da se nada da će uspetida opiše hordu svetaca i raskalašnika u istoriji ljudskog roda. Bilo jepotrebno posmatrati je sa najveće moguće udaljenosti. "Vidiš", reče Jugo, čineći da se linije i simboli pretapaju na Harijevomholou. "Uradio sam potpunu analizu dalitske krize. Dobar posao, a?" "Ovaj, a šta je dalitska kriza?" Jugova iznenađenost bila je potpuna. "Pa, nemamo predstavnike!" "Ti živiš u Strilingu." "Jednom Dalit, uvek Dalit. K'o što si ti Helikalac." "Helikonac. Aha, znači, nemate dovoljno delegata u nižem savetu?" "Niti u visokom!" "Kodeks dozvoljava..." "Kodeks je zastareo." "Daliti imaju srazmeran broj..." "A naši susedi, Ratananci i Kviponci, urotili su se protiv nas." "Kako to?" "Dalita ima puno i u drugim sektorima. Ni oni nisu zastupljeni." "Tebe zastupa Strilingov..." "Slušaj, Hari, ti si sa Helikala. Ti to ne bi razumeo. Mnogi sektori susamo spavaonice, a Dal je narod." "Kodeks je postavio propise kojima se omogućava suživot različitihpotkultura, etničkih grupa..." "Al' ti propisi ne dejstvuju." Hari vide po Jugovoj izbočenoj vilici da ovo nije pitanje za lakrazgovor. Već je znao ponešto o sve izraženijoj ustavnoj krizi.Kodeks je milenijuma održavao ravnotežu snaga, ali samo uz pomoć

inovativnog usklađivanja. Činilo se da ovaj put ima malo uslova zatako nešto. "Tu se slažemo. Dobro, kako se tvoje istraživanjeodražava na Dal?" "Vidiš, upotrebio sam analizu socio-činilaca i..." Jugo je imao nagonsko osećanje za nelinearne jednačine. Uvek jebila prava milina posmatrati njegove velike šake kako seku vazduh,presecajući tačke i mrveći primedbe u prah. A proračuni su mu bilidobri, iako pomalo primitivni. Rad na grumenovima i čvorovima nije bio naročito zapažen. Zbognjega su ga neki iz kruga matematičara otpisali kao nadarenogmladog čoveka koji nikada neće u punoj meri razviti svojesposobnosti. Hariju je to savršeno odgovaralo. Neki matistoričari sunagađali da je njegovo glavno istraživanje ostalo neobjavljeno;prema ovima se ponašao ljubazno, ali im nije dao nikakvu potvrduda su u pravu. "...što znači da je gotovo sigurno da se u Dalu obrazuje grumenpritiska", dovrši Jugo. "Naravno da jeste, dovoljno je pogledati holo-vesti da to bude jasno.""Pa, da... al' sam ovim dokazao da su verodostojne." Hari je sačuvao ozbiljno lice: Jugo je bio prilično osetljiv u ovoj stvari."Dokazao si jedan od činilaca. Ali u čvornim jednačinama postoje idrugi." "Pa, jeste, al' svi znaju..." "Ono što svi znaju nije potrebno previše dokazivati. Ukoliko nijepogrešno, naravno." Jugovo lice odavalo je borbu osećanja: iznenađenosti, zabrinutosti,ljutnje, povređenosti, nedoumice. "Ti ne podržavaš Dal, Hari?" "Naravno da ga podržavam, Jugo." Bilo mu je, zapravo, svejedno. Alibi bilo suviše grubo reći to otvoreno, s obzirom na to da je Jugoizgledao tako povređeno. "Slušaj, rad je stvarno dobar. Objavi ga." "Tri osnovne čvorne jednačine su tvoje." "Nema potrebe da to pominjemo." "Naravno, kao i dosad. Ali rad će nositi i tvoje ime." Nešto zagolica Harijev um, ali je pravi odgovor bio složiti se saJugom. "Ako tako hoćeš." Jugo se upusti u pojedinosti o objavljivanju, i Hari iskoristi trenutakda osmotri jednačine. Izrazi za predstavljanje u modelima trantorske

demokratrije, tablice vrednosti za društvene pritiske, potpuni aparat.Pomalo suvoparno. Ali ubedljivo za one koji su slutili da on krijesvoje glavne zaključke... što je, naravno, i činio. Hari uzdahnu. Dal je bio zatrovana rana politike. Daliti na Trantoruodražavali su kulturu galaktičke zone Dala. Svaka moćna zona imalaje svoje sektore na Trantoru, za širenje uticaja i opšte vršenjepritiska. Ali Dal je bio nevažan u razmerama koje je Hari želeo da proučava...krajnje jednostavan, pa čak i beznačajan. Čvorne jednačine koje suopisivale zastupljenost u visokom savetu bile su uprošćeni oblicibeskrajno teže zagonetke Trantora. Celokupnost Trantora... Svemirskog kazana naroda, zastrašujućegpo veličini, zamršenim vezama, neobjašnjivim slučajnostima,nasumičnim poklapanjima, osetljivim zavisnostima. Njegovejednačine i dalje su bile izluđujuće nedovoljne za ovu školjku sačetrdeset milijardi nemirnih duša. A koliko je složenije od toga bilo Carstvo! Suočeni sa raspamećujućom složenošću, ljudi teže da pronađu ličnutačku zasićenosti. Zadovoljavaju se da ovladaju lako shvatljivimmeđuodnosima, lokalnim vezama i praktičnim pravilima, a onda toguraju, sve dok ne naiđu na zid složenosti koji je predebeo i previsokda bi ga sagledali ili savladali. Tu se zaustave. Pređu na rekla-kazala, domunđavanja, čeprkanja...i, na kraju, na kocku. Carstvo od dvadeset pet miliona svetova predstavljalo je većiproblem i od razumevanja ostatka Vaseljene... jer u Galaksijamaizvan njega bar nije bilo ljudi. Slepa, beslovesna kretanja zvezda igasa bila su dečja igra u poređenju sa zamršenim putanjama ljudi. Ponekad se i sam osećao zamoren od tog napora. Trantor je biosasvim dovoljna glavolomka, sa osam stotina sektora i četrdesetmilijardi ljudi. Šta reći za Carstvo, sa dvadeset pet miliona planeta iprosečno četiri milijarde duša na svakoj? Stotinu triliona ljudi! Svetovi su saobraćali kroz uska grla prostorno-vremenskih tunela,koja su na neki način ipak pojednostavljivala problem ekonomije. Alije sa druge strane ovim kanalima, brzinom svetlosti, putovalakultura, informacija bez mase, plaveći Galaksiju razornim talasima.Farmer na Oskatunu znao je da je na drugoj strani galaktičkog diska

palo vojvodstvo samo par sati pošto je krv na podu palate počela dapoprima smeđu boju. Kako uračunati to? Bilo je očito da se Carstvo prostire izvan Obzorja Složenosti svakogčoveka ili računara. Tu su bile delotvorne samo jednačine koje nisupokušavale da obuhvate svaku pojedinost. Što je značilo da u razmerama događaja vrednim proučavanja čovekkao jedinka ne predstavlja ništa. Čak i milion ljudi imao je isti značajkao kap vode koja padne u jezero. Hariju je odjednom bilo milo što je psihoistoriju sačuvao u tajnosti.Kako bi ljudi reagovali ako bi saznali da ih on smatra nebitnim? "Hari? Hari?" Opet je odlutao. Jugo je još bio u kabinetu. "Oh, izvini, razmišljaosam o..." "Sastanku odeljenja." "Šta?" "Sazvao si ga za danas." "Oh, ne." Bio je usred proračuna. "Zar ne možemo da pomerimo...?" "Čitavo odeljenje? Čekaju te." Hari poslušno pođe za Jugom u zbornicu. Tri tradicionalna redasedišta već su bila popunjena. Klionova patronaža je popunila većionako po sastavu jako odeljenje, učinivši ga zasigurno... kako semogu meriti takve stvari?... najboljim na Trantoru. Njegovi članovi bilisu stručnjaci u bezbrojnim disciplinama, čak i onima za koje Hari nijebio siguran čime se bave. Hari zauze svoje mesto u sredini najvišeg reda, tačno u središtuprostorije. Matistoričari su voleli geometriju koja održava stvarnost,pa su redovni profesori sedeli na kružnoj, uzdignutoj platformi, ufoteljama sa širokim rukohvatima. U širem prstenu oko njih, nekoliko stepenika niže, nalazili su sevanredni profesori, oni sa katedrom, ali i dalje u srednjemprofesionalnom staležu. I njihove stolice bile su udobne, iako bezpotpune računarske i holo-funkcije. Ispod njih, maltene u jami, bili su profesori bez katedre, najednostavnim stolicama neudobnog izgleda. Najstariji među njimasedeli su bliže sredini odaje. Na obodu ove grupe nalazili su seinstruktori i asistenti, na običnim klupama bez ikakvih računarskih

funkcija. Jugo je sedeo tamo, kiselog lica, očigledno se osećajućizalutalo. Hari je oduvek smatrao da je bezobrazno, ili smešno, zavisno odraspoloženja, što je jednom od najvrednijih članova odeljenja biododeljen tako nizak status. Ovo je bila cena čuvanja psihoistorije utajnosti. Nastojao je da ublaži Jugovo poniženje time što mu jeobezbedio dobar kabinet i druge povlastice. Činilo se da Jugo nemari mnogo za status, jer se već bio dovoljno uzdigao. I to bez ispitaza javnu službu. Hari je odlučio da danas napravi mali nestašluk. "Drage moje kolege,zahvaljujem vam na prisustvu. Danas ćemo morati da razmotrimodosta administrativnih pitanja. Jugo?" Žagor. Jugove oči se raširiše, ali potom brzo ustade i pope se nagovorničku platformu. Uvek je određivao nekog drugog da vodi sastanke, iako ih je kaopredsedavajući sam sazivao, birao vreme održavanja i sastavljaodnevni red. Znao je da ga neki od prisutnih smatraju predodređenimza predvodnika, naprosto po sili njegovog dubokog poznavanjaistraživačke tematike. Bila je to česta greška, zameniti znanje za autoritet. Zapazio je, kadgod bi predsedavao, da njegovi stavovi retko nailaze na neslaganje.Da bi se razvila otvorena rasprava, bilo je potrebno da sedipovučeno, sluša i hvata beleške, uključujući se samo u prelomnimtrenucima. Mnogo godina ranije, Jugo ga je zapitao zašto to radi, a on je na tosamo odmahnuo rukom. "Zato što nisam vođa", rekao je. Jugo ga ječudno pogledao, kao da je hteo da kaže Koga ti foliraš? Hari se osmehnu za sebe. Neki od redovnih profesora oko njega sugunđali, bacajući poglede prema njemu. Jugo otvori dnevni red, hitrogovoreći snažnim, jasnim glasom. Hari se zavalio u naslon i posmatrao ozlojeđenost na licima nekihnjegovih cenjenih kolega. Mrštenje noseva na Jugov jaki akcenat.Jedan od njih šapnu drugom Dalit! i dobi odgovor Nečuveno! Bilo je krajnje vreme da dobiju 'malo po nosu', kako je to njegov otacjednom nazvao. I da Jugo oseti kako izgleda voditi odeljenje. Na kraju krajeva, njegova dužnost prvog ministra mogla je dapostane još veći teret. Mogao bi mu zatrebati neko da ga zameni.

4."Trebalo bi uskoro da pođemo", reče Hari, žvrljajući nešto u

beležnicu. "Zašto? Prijem će početi za sto godina." Pomno je poravnala haljinu,kritički se posmatrajući. "Hteo bih da se prošetamo donde." "Prijem je u sektoru Daviti." "Učini mi to." Povukla je donju haljinu sa izvesnim naporom. "Volela bih da ovonije u modi." "Obuci nešto drugo." "Ovo je tvoje prvo pojavljivanje na carskom prijemu. Treba daizgledaš što je bolje moguće." "Prevod: drži se uz mene i trudi se da izgledaš što je bolje moguće." "Kad si obukao tu profesorsku odoru sa Strilinga." "Odgovara prilici. Hoću da pokažem da sam i dalje profesor." Još neko vreme se trudila oko haljine, a onda konačno reče: "Znaš,neki muževi bi uživali posmatrajući svoje žene kako ovo rade." Hari podiže pogled u trenutku kada se uvlačila u poslednje delovetesnog kompleta plave i zelene boje. "Verujem da ne želiš da se saduzbudim i da potom moram da izdržim čitav prijem u tom stanju." Ona se vragolasto nasmeši. "E, baš to želim." On se zavali u vazdušnoj stolici i dramatično uzdahnu. "Matematikaje zahvalnija muza. Manje zahteva." Ona baci cipelu na njega, promašivši ga za tačno odmerencentimetar. Hari se iskezi. "Pazi, specijalci će dotrčati da me brane." Dors je počela završne radnje doterivanja, ali ga sada upitnopogleda. "Rastrojeniji si nego obično." "Kao i uvek, prilagođavam svoja istraživanja neravninama života." "Uobičajeni problem? Šta je važno u istoriji?" "Više bih voleo da saznam šta nije." "Slažem se da standardni megaistorijski pristup - ekonomija, politikai sve ostalo - nije dovoljan."

Hari podiže pogled sa beležnice. "Postoje istoričari koji misle da semala društvena pravila moraju uzeti u obzir da bi se razumeli krupnizakoni koji mu omogućavaju da dejstvuje." "Poznato mi je to istraživanje." Dors sumnjičavo iskrivi usta. "Sitnapravila i krupni zakoni. Šta je sa pojednostavljivanjem? Možda suzakoni samo sva ta pravila, objedinjena?" "Naravno da nisu." "Primer", bila je uporna. Pokušao je da razmisli o tome, ali ona nije htela da čeka. Munula gaje u rebra. "Primer!" "U redu. Evo pravila: kad god nađeš nešto što ti se dopada, nakupujtoga da ti potraje do kraja života, jer je sigurno da će prestati da toprave." "To je besmislica. Šala." "Nije bogzna kakva šala, ali jeste istina." "Pa, da li poštuješ to pravilo?" "Naravno." "Kako?" "Sećaš li se kada si prvi put pogledala u moj orman?" Ona zatrepta. On se naceri, prisećajući se. Praveći se da ne njuškaokolo, pomerila je velika, ali kao pero laka vrata. Iza njih, upravougaonoj mreži polica nalazila se odeća, složena po vrsti ibojama. Dors je zinula od čuda. "Šest plavih odela. Bar desetak pariravnih cipela, sve crne boje. A košulje! Bele, maslinaste i nekolikocrvenih. Najmanje pedeset komada! I sve gotovo iste." "I upravo onakve kakve volim", odgovorio joj je. "Ovo takođe rešavaproblem šta da obučem ujutro. Samo nasumce pokupim." "A ja mislila da danima nosiš isto odelo." Podigao je obrve, užasnut. "Isto odelo? Misliš, prljavu odeću?" "Pa, kada se ne menja..." "Ja se svaki dan presvlačim!" Zakikotao se, prisećajući se, a ondareče: "S druge strane, svaki dan nosim istu vrstu odeće zato što mise sviđa. A veruj mi da u radnjama više uopšte ne prodaju takvuodeću." "Verujem", reče ona, prelazeći prstom po tkanju njegovih košulja."Ove su izišle iz mode bar pre četiri godine." "Vidiš? Pravilo dejstvuje."

"Za mene je nedelja dvadeset jedna prilika za oblačenje različiteodeće. Za tebe je to najgora muka." "Prenebregavaš pravilo." "Koliko dugo se već tako oblačiš?" "Otkako sam primetio koliko vremena trošim na to da se odlučim štaću da obučem. Kao i to da ono što sam zaista voleo da nosim nijeuvek moglo da se nađe u prodavnicama. Zato sam smislio pravilokoje rešava oba problema." "Neverovatan si." "Samo sam sistematičan." "Pre će biti da si opsesivan." "A ti sudiš, umesto da zaključuješ." "Sladak si. Lud, ali sladak. Možda to dvoje idu zajedno." "Je li i to pravilo?" Poljubila ga je. "Da, profesore."

Neizbežni kordon specijalaca obrazovao se istog trenutka kada suizišli iz stana. On i Dors su s vremenom ipak uspeli da naučespecijalce da im dopuste da se sami spuste gravitacionom cevi. Gravitacioni pad, zapravo, nije bio nikakvo čudo gravitacione fizike;omogućila ga je savremena elektromagnetika. Hiljaduelektrostatičkih polja su u svakom trenutku pridržavala telo krozprefinjene razlike u naponu. Osećao ih je kako mu se igraju kosom,kao sitne žmarce koji su mu prelazili preko kože dok su gakonfiguracije polja predavale jedna drugoj, svaka beskrajnosnižavajući njegovu masu u silasku niz cev. Po izlasku iz cevi, trinaest spratova niže, Dors provuče četkomprogramiranog naboja kroz kosu. Ova zapucketa i rasporedi se uzadatom stilu: postade 'pametna kosa'. Uđoše u široki prolaz između dva niza prodavnica. Hari je voleomesta gde je mogao da vidi dalje od sto metara ispred sebe. Kretanje je bilo brzo jer nije postojalo ukrštanje saobraćaja. U sredinise nalazio pokretni pločnik koji je išao prema njima, ali su se onidržali u blizini izloga prodavnica da bi ih razgledali usput. Da bi se čovek uputio u nekom od bočnih pravaca, bilo je dovoljnopopeti se ili spustiti za jedan nivo liftom ili pokretnim stepenicama istati na pokretnu traku ili ući u robotsku čauru. U hodnicima sa obe

strane pokretni pločnik vodio je od njih. Bez skretanja levo i desno,saobraćajne nezgode bile su veoma retke. Većina ljudi pešačila jekad god je to moguće, radi vežbe i zbog neodredljive uzbudljivostisamog Trantora. Svet koji je dolazio ovde tražio je neprestanustimulaciju ljudske zajednice, ideja i kultura koje su se međusobnododirivale u stvaralačkom trenju. Ni Hari nije bio imun na to, iako jegubilo draž u prevelikim dozama. Ljudi na trgovima i šestougaonim parkovima nosili su modu dvadesetpet miliona matičnih svetova. Video je samooblikujuću 'kožu'životinja koje nisu ni po čemu mogle biti slične mitološkom konju.Pokraj njih je prošao čovek sa kožnim nogavicama rasečenim doboka ispod kojih se videla njegova plavo isprugana koža koja segrčila i rastezala, neprestano izložena. Žena ćoškaste građe nosilaje pripijen kombinezon od lica otvorenih usta koja su gutala grudi sabradavicama od slonovače; morao je dvaput da pogleda da bi seuverio da nisu prave. Okolo su bučno paradirale u bezočnootvorenim pompa-odorama. Neko dete - ili je to bio odrasli stanovniksveta sa jakom sile teže? - sviralo je na fotocitri, okidajući njenelaserske zrake. Specijalci se rasporediše okolo, a njihov kapetan dotrča do njih."Ovde ne možemo dobro da vas pokrivamo, gospodine akademiče." "Ovo je običan svet, a ne ubice. Nisu nikako mogli da znaju da ću bitiovde." "Car je rekao da vas štitimo, i tako će biti." Dors mu smesta odbrusi: "Ja sam tu da se pobrinem za bliskepretnje. Budite sigurni da sam sposobna za to." Kapetanova usta se kiselo iskriviše, ali je oklevao trenutak pre negošto je rekao: "Čuo sam nešto o tome. Ipak..." "Neka vaši ljudi koriste daljinske detektore okomito. Usmerenopunjenje na nivoima ispod i iznad nas moglo bi da nas zakači." "Uh, da, gÖđo." Otrčao je napred. Prošli su pored zidova Farahalovog Kvadranta nalik na slagalicu.Bogati starac postao je opsednut pomišlju da, ako njegovo imanje nebude dovršeno, ni on sam neće dočekati kraj... tačnije, umreti. Kadgod je neka dogradnja bila pri kraju, on je naručivao još. Na kraju ješuma prostorija, hodnika, kupola, mostova i vrtova postalanerazmrsiva zbrka, prikačena za svako zgodno mesto na prvobitnoj

tvorevini, inače sasvim jednostavno projektovanoj. Kada je Farahalkonačno dočekao kraj, polusagrađena kula, očerupana odnaslednika i izvođača koji su tražili isplatu dovela je kvadrant naniske grane. Sada je to bila prljava jazbina koju su pohađale samograbljivace i neobavešteni. Specijalci se zbiše oko njih, i kapetan ih natera da uđu u robo. Harinevoljno pristade. Dors je imala usredsređen izgled koji je govorio daje zabrinuta. Pojurili su u tišini kroz senovite tunele. Postojale su dvestanice, i Hari opazi u njihovoj jarkoj svetlosti pacove kako beže uzaklon kada se čaura zaustavila. Nemo je pokazao Dors premanjima. "Brrrr", reče ona. "Čovek bi pomislio da smo u samom srcu Carstvadosad morali da potamanimo gamad." "Možda je nekad bilo tako", reče Hari, iako je verovao da su pacoviopstajali i na vrhuncu moći Carstva. Glodari slabo mare za veličinu. "Pretpostavljam da su to naši večni saputnici", reče Dors ozbiljno."Nema sveta na kome ih nema." "U ovim tunelima putničke čaure lete tako brzo da pacovi povremenobivaju usisani u mašine za dovod vazduha." Dors nespokojno reče: "To bi moglo da ošteti motore, pa čak i daobori čauru." "A i pacovu se crno piše." Prošli su kroz sektor čiji su se žitelji užasavali sunčeve svetlosti, čaki slabih zraka koji su prodirali kroz slojeve kroz svetlosne cevi.Istorijski, rekla mu je Dors, ovo je poticalo od straha odultraljubičastog sastojka svetlosti, ali se činilo da je fobija vremenompostala dublja od pukog strahovanja za zdravlje. Njihova čaura uspori i prođe pored visoke rampe iznad otvorenihpodzemnih hodnika prepunih ljudi. Sektor se zvanično nazivaoKalanstromonija, ali su njegovi stanovnici bili poznati širom Galaksijekao Aveti. Retko su putovali, i njihova pobelela lica uvek su se moglavideti u gomilama na ulicama. Gledani odozgo, podsećali su Harijana rojeve buba na mračnoj lešini. Carska zonska prijemnica nalazila se pod jednom kupolom u sektoruDžuliin. On i Dors uđoše sa specijalcima koji ih tamo prepustišepetočlanoj grupi muškaraca i žena u sasvim neupadljivoj poslovnojodeći. Ovi klimnuše glavom Hariju, a zatim kao da zaboraviše na

njega, pošavši niz široku, kosu platformu i ćaskajući među sobom. Žena na velikim dverima načinila je pravu dramu od njegovogulaska. Oko njega se u zvučnom oblaku spustila muzika, preradahimne Strilinga, vešto pomešana sa Helikonskom simfonijom. Ovo jeprivuklo pažnju gomile zvanica ispod njih... upravo ono što niježeleo. Grupa za protokol glatko je preuzela stvar od grupe za pratnjui ispratila njega i Dors do balkona. Bio je zahvalan za priliku daosmotri prizor. Vidik sa vrha kupola bilo je čudesan. Spirale su se spuštale doplatoa koji su bili tako daleki da je jedva uspevao da razabere šume istaze. Ovdašnje zidine i vrtovi milenijumima su privlačili posmatrače,uključujući, saopštio mu je vodič, i 999.987 samoubica, pažljivobeleženih tokom vekova. Sada kada se taj broj približio milionu, sa uživanjem je nastaviovodič, pokušaji su se dešavali skoro svakog sata. Malo ranije istogdana uspeli su da na vreme spreče jednog čoveka da skoči. Bio jeodeven u upadljivi holo-kostim, programiran da ispiše MILION JEMOJ pošto padne. "Izgledaju tako željno", zaključi vodič sa nečim što je Hariju ličilo nasvojevrstan ponos. "Pa", reče Hari, pokušavajući da ga se otrese, "samoubistvo jenajiskreniji oblik samokritike." Vodič mudro klimnu glavom, nepokoleban, i dodade: "Da, a ovakoimaju i čemu da doprinesu. To mora da je utešno za njih." Grupa za protokol imala je, već planiranu za njega, orbitu krozogroman skup. Upoznajte se sa X-om, pozdravite se sa Y-om,naklonite se Z-u. "Ne pominjite krizu u zoni Judene", insistirao je jedan od službenika.Ovo je bilo lako jer uopšte nije bio čuo za tako nešto. Pojačivači apetita bili su odlični, hrana koja je potom stigla bila je jošbolja (ili se bar tako činilo, pošto su pojačivači služili upravo za to), aposle je uzeo stim koji mu je ponudila prelepa žena. "Mogli bismo da provedemo celo veče klimajući glavom i osmehujućise i govoreći 'da' ljudima", reče Dors posle prvih pola sata. "Dovedu te u iskušenje da upravo to činiš", šapnu Hari dok su pratiliporučnika protokola do sledeće grupe zonskih ličnosti. Vazduh podogromnom, zamagljenom kupolom bio je bremenit od pregovora i

sklapanja pogodbi. Carev dolazak bio je dočekan punom pompom. Trebalo je daprisustvuje prijemu jedan tradicionalan sat, a zatim da ga po staromobičaju prvi napusti. Hari se pitao da li je Car ikada poželeo da sezadrži u nekom zanimljivom razgovoru. Ali Klion je bio dobro odgojenza carevanje, pa to verovatno nikada nije došlo u pitanje. Klion jepozdravio Harija sa preteranom srdačnošću, poljubio Dors ruku, dabi posle dva minuta izgubio zanimanje za njih, pošavši sa svojomsvitom prema sledećem krugu iščekujućih lica. Harijeva sledeća grupa pokazala se drugačija. Njegov poručnik muje rekao da to nije uobičajena mešavina diplomata, aristosa iuslužnih profesionalnih domaćina u smeđim odorama, već grupavisokih ličnosti. "Zverke", šapnuo je. Krupan i snažan muškarac govorio je u sredini kruga, a desetak licazaneseno je slušalo svaku njegovu reč. Poručnik protokola pokušada ih brzo povede dalje, ali ga Hari zaustavi. "Je li to..." "Bitan Lamurk, ser." "Ume da privuče slušaoce." "Zaista, ser. Da li biste želeli da se zvanično upoznate?" "Ne, dopustite mi da ga čujem." Uvek je bilo korisno osmotriti protivnika pre nego ovaj primeti da gaposmatraju. Hari je taj trik naučio od oca, uoči svog prvogmatletičkog takmičenja. Ovakve tehnike nisu uspele da sačuvajuHarijevog oca, ali su u pitomijim akademskim šumarcima bile vrlokorisne. Crna kosa nadirala mu je na široko čelo kao gust dim, sa dvazašiljena pramena koja su mu padala gotovo do završetaka obrva.Njegove duboko usađene oči bile su široko razmaknute i veomaprodorne u mreži ironičnih bora. Tanki nos spuštao se do njegovognajizrazitijeg obeležja, usana koje kao da su bile sastavljene odrazličitih delova. Donja usna izvijala se, puna, u drzničkom humoru.Gornja, tanka i mišićava, izvijala se naniže u luku koji se graničio saprezrivim keženjem. Posmatraču je bilo jasno da je gornja usnamogla svakog trenutka da nadjača donju i da naprečac promeninjegovo raspoloženje... bio je to uznemirujući efekt koji nije mogaobiti bolje smišljen ni da ga je sam uobličio. Hari već sledećeg trenutka shvati da, zapravo, i jeste bilo tako.

Lamurk je raspravljao o nekoj pojednosti vezanoj za međuzonskutrgovinu u spiralnom kraku Oriona, trenutno vrućem pitanju uvisokom savetu. Hari nije mario za trgovinu kada to nije bilapromenljiva u stokastičnim jednačinama, pa je jednostavnoposmatrao čovekov stil. Da bi naglasio neko svoje mišljenje, Lamurk je dizao ruke iznadglave, raširenih prstiju, povisivši glas. Pošto bi postigao efekat, glasbi mu se snizio do normalne jačine, a šake spustile u visinu grudi iostale tamo da lebde, u savršenoj simetriji. Kada bi njegov dobromodulirani glas postao dublji i zamišljeniji, ruke bi počele da mu sešire. A onda - uz ponovni uzlet glasa - šake bi mu sunule do visineglave i zaokružile jedna oko druge, pošto je tema postala složena,da bi slušaoca navele da obrati veću pažnju. Održavao je neposredan dodir pogledom sa čitavim auditorijumom,prelazeći po krugu kao sečivom. Poslednja poruka, kratak dodirhumora, sev osmeha, sigurnost u sebe... pa predah do sledećegpitanja. Završio je svoje izlaganje sa "...a nekima među nama 'pax imperium'više izgleda kao 'tax imperium', čini mi se." Tada ugleda Harija. Natrenutak namršti veđe, ali onda reče: "Akademiče Seldone! Dobrodošli! Pitao sam se kada ću konačno da vas upoznam." "Ne dajte da vas prekidam u, ovaj, predavanju." Ovo izazva kikot nekih od prisutnih, i Hari shvati da optužiti članavisokog saveta za visokoparnost u društvu znači biti blago zajedljiv."Bilo mi je veoma zanimljivo da slušam." "Prilično nezanimljiva tematika, bojim se, u poređenju sa onim čimese bavite vi matistoričari", reče Lamurk srdačno. "A ja se bojim da je moja matematika još suvoparnija odmeđuzonske trgovine." Ponovo kikot, iako ovaj put Hari nije bio siguran čime ga je izazvao. "Samo se trudim da razdvojim struje", reče Lamurk veselo. "Ljudi seophode prema novcu kao da je religija." Ova opaska izazva odobravajući smeh. Hari odgovori: "Na svusreću, u geometriji ne postoje sekte." "Mi se samo trudimo da pronađemo šta je najbolje za čitavo Carstvo,akademiče." "Najbolje je neprijatelj dobroga, rekao bih."

"Pretpostavljam, onda, da ćete na probleme u savetu primenitimatematičku logiku?" Lamurkov glas je i dalje bio prijateljski, ali muje pogled postao oprezan. "Naravno, ako postanete ministar." "Avaj, zakoni matematike su i dalje oštri i precizni, i nisu primenjivina stvarnost. Kada se odnose na stvarnost, postaju neprecizni." Lamurk baci pogled na slušaoce, čiji se broj znatno povećao. Dorszgrabi Harija za ruku i on po njenom stisku shvati da se ova razmenapretvorila u nešto važno. Nije znao zašto, ali nije bilo vremena daprocenjuje situaciju. Lamurk reče: "Znači da ta psihoistorija, za koju sam čuo, nijekorisna?" "Za vas nije, gospodine", reče Hari. Lamurkove oči se suziše, ali njegov osmeh ostade nepromenjen."Pretvrd orah za nas?" "Nije spremna za upotrebu, bojim se. Još nisam uhvatio njenulogiku." Lamurk se zakikota, pobednički pogleda okupljene i reče lakimtonom: "Logički mislilac, dakle! Kakvo osveženje u odnosu nastvaran svet." Opšti smeh. Hari pokuša da smisli odgovor. Vide kako jedan odnjegovih telohranitelja staje pred čoveka koji se našao u blizini,pregleda nešto u njegovom odelu i oslobađa mu put. "Vidite, akademiče, u visokom savetu nemamo vremena za teoriju."Lamurk zastade radi efekta, kao da drži predizborni govor. "Moramoda budemo pravični... a ponekad, narode, i da budemo tvrdi." Hari podiže obrvu: "Moj otac je imao običaj da kaže: 'Tvrd čovek jesamo pravičan, a tužan čovek samo mudar.'" Nekoliko oooh u publici pokaza mu da je pogodio na pravo mesto.Lamurkove oči potvrdiše ubod. "Pa, trudimo se, mi u savetu, trudimo se. Nema sumnje da bi namdobro došla pomoć nekoga iz učenih krugova u Carstvu. Moraću dapročitam neku vašu knjigu, akademiče." Uputio je slušaocima pogledpodignutih obrva. "Ako budem išta razumeo." Hari slegnu ramenima. "Poslaću vam moju monografiju oizračunavanjima u transfinitnoj geometriji." "Impresivan naslov", reče Lamurk, igrajući očima po publici. "Sa knjigama je isto kao sa ljudima - mali broj njih igra velike uloge;

ostali se gube u mnoštvu." "Među kojima biste vi radije bili?" dočeka Lamurk. "U mnoštvu. Tako bar ne bih morao da posećujem sve te prijeme." Ovo izazva opšti smeh, iznenadivši Harija. Lamurk reče: "Pa, siguransam da vas Car neće suviše zamarati društvenim obavezama. Ali ćevas ipak svuda zvati. Imate oštar jezik, akademiče." "Moj otac je imao još jednu izreku: 'Um je kao žilet. Tup žilet preposeče onog ko ga koristi.'" Otac mu je takođe rekao da u javnoj razmeni žaoka obično gubi onajko prvi izgubi strpljenje. Tek se sada setio toga. Prekasno je shvatioda je Lamurk poznat po svojoj duhovitosti na zasedanjima visokogsaveta. Verovatno mu je bila pripisana jer u ovoj prilici nije pokazaoništa od toga. Trenutno zatezanje obraza proširilo se u beskrvno belu liniju usne.Crte Lamurkovog lica iskrivile su se u grimasu gađenja - za šta imnije trebalo mnogo - i on se nasmeja ružnim, vlažnim smehom. Ljudi su stajali oko njih u mukloj tišini. Nešto se dogodilo. "Ah, ima još mnogo njih koji žarko žele da se upoznaju saakademikom", reče Harijev poručnik, glatko se ubacivši unarastajući, nelagodni muk. Hari protrese nekoliko ruku, promrmlja uobičajene ljubaznosti idopusti da ga odvuku dalje.

5.Uzeo je još jedan stim da se smiri. Zbog nečega je postao

nervozniji posle malopređašnjeg javnog okršaja nego za vremenjega. Lamurk ga je na rastanku počastio hladnim i besnimpogledom. "Pripaziću na njega", reče Dors. "Ti samo uživaj u stečenoj slavi." Za Harija je ovo bilo nemoguće, ali je pokušao. Retko je imao prilikeda sretne toliko različitih likova i umirio se tako što je prešao u svojuomiljenu ulogu: učtivog posmatrača. Uobičajeno ćaskanje u društvunije zahtevalo preveliku pažnju. Ovde je bio sasvim dovoljan srdačanosmejak. Prijem je bio mikrokosmos trantorskog društva. U slobodno vreme,Hari se bavio posmatranjem međudejstva društvenih krugova. Klionov deda vaspostavio je mnoge ruelijanske običaje, i jedan odnjih je zahtevao da pripadnici svih pet klasa prisustvuju svakojvažnijoj carskoj funkciji. Činilo se da Klion poklanja posebnu pažnjuovoj praksi, verovatno zato što je smatrao da će to povećati njegovupopularnost u narodu. Hari se čuvao da izrazi sumnju u to. Prvo po ugledu bilo je, kao što je odvajkada bilo, plemstvo -nasledna aristokratija. Sam Klion stajao je na vrhu društvenepiramide koja se spuštala od Carstva prema moćnim vojvodstvimaKvadranata i prinčevima Spiralnih Krakova, zatim perova života, svedo lokalnih barona koje je Hari poznavao još sa Helikona. Radeći na poljima, viđao ih je kako pompezno preleću nebom. Svakiod njih vladao je imanjem ne većim od onoga što se moglo preletetibrzoletačem za jedan dan. Za pripadnika plemstva, život je bioposvećenost 'velikoj igri' - večitoj kampanji da se poveća bogatstvoove ili one plemićke kuće, da se obezbedi viši položaj loze krozpolitičke saveze ili kroz brakove mnogobrojnih potomaka. Hari podrugljivo frknu, prikrivši to svežim stimom. Proučavao jeantropološke izveštaje sa hiljadu palih svetova - onih što su seugasili u izolaciji, prešavši na primitivnije načine življenja. Znao je daje piramidni poredak jedno od najprirodnijih i najotpornijih ljudskihdruštvenih ustrojstava. Čak i kada bi planeta spala na prostu

poljoprivredu i ručno topljene metale, oblik trougla je opstajao. Ljudisu cenili red i poredak. Beskonačno nadmetanje plemićkih porodica bilo je prvi i najlakšipsihoistorijski sistem koji je Hari ikada oblikovao. Prvi je kombinovaoteoriju igre i rodovsku selekciju. Da bi ih zatim, u trenutkunadahnuća, ubacio u jednačine koje opisuju način na koji zrncapeska klize niz obronke dina. Ovo je tačno objašnjavalo iznenadneprevrate: najobičnija društvena klizišta. Tako je to bilo sa usponom i padom plemićkih loza. Duga razdobljabez potresa... a onda iznenadne promene. Kao predsedavajući odeljenja na jednom od velikih carskihuniverziteta, Hari je i sam bio na vrhu u toj hijerarhiji - piramidiizgrađenoj na uspehu umesto na pravu rođenja. Meritokratija jeimala sasvim različite ciljeve od neprestanog dinastičkog cenkanjaplemstva. U stvari, neki pripadnici Harijeve klase uopšte nisu hteli daimaju decu jer su bili previše zauzeti na odabranom polju rada.Plemići su se laktali za visokim položajima u carskoj vlasti, dok jemeritokratija, na nižem privezištu, videla sebe sa stvarnom vlašću urukama. Kada bi samo Klion video takvu ulogu za mene, pomisli Hari. Položajzamenika ministra ili savetnika. To bi mogao da radi neko vreme ilida namerno uprskava dok ga ne oteraju. U svakom slučaju, zagodinu ili dve bio bi ponovo na Strilingu, živ i zdrav. Zamenicimaministara nisu sekli glave... bar ne zbog nesposobnosti. Zamenik ministra takođe nije morao da ponese najteže breme -odgovornost za živote triliona ljudskih bića. Dors je opazila da je odlutao mislima. Pod njenim nežnim uplivom,probao je ukusna posluženja i učestvovao u ćeretanju. Plemstvo se moglo prepoznati po razmetljivo modernoj odeći, dok suekonomisti, generali i ostale meritokrate uglavnom nosili svečanuuniformu svoje struke. Hariju sinu da je na kraju krajeva ipak zauzeo politički stav. Obukavšiprofesorsku odoru, nagovestio je da bi prvi put za četrdeset godinaza prvog ministra mogao da bude postavljen neko ko nije iz redovaplemstva. Takav politički stav uopšte mu nije smetao. Žalio je samo što to nijesvesno učinio.

Uprkos službenom ruelijanskom etosu, preostale tri klase bile sugotovo neprimetne na prijemu. Faktotumi su nosili ozbiljne kostime smeđe ili sive boje, i imaliodgovarajuće izraze lica. Retko su progovarali bez pitanja. Običnosu orbitirali uz lakat nekog aristokrate, iznoseći podatke ili brojkekoje su upadljivije odeveni gosti koristili u raspravama. Aristokrate suuglavnom bile nevične računici, nesposobne da izvrše najobičnijesabiranje. To je bio posao mašina. Hari je opazio da mora da se usredsredi da bi uočio četvrtu klasu,sivce, u gomili. Posmatrao ih je kako se kreću, nalik na zebe međupaunovima. Međutim, njihova vrsta činila je više od šestine stanovništvaTrantora. Dovedeni sa svih planeta Carstva na osnovu svevidećihtestova za javnu službu, obreli bi se na Svetu Prestola, odslužilisvoje vreme kao monasi-samci i ponovo bili poslati na neki odspoljnih svetova. Protičući kroz Trantor kao voda kroz mračnecisterne, sivci su retko bili predmet pažnje, pošteni, obični inezanimljivi kao metalni zidovi. Shvatio je da je to mogao da bude i njegov život. Bila je to karta zanapuštanje polja za oštroumniju decu koju je poznavao na Helikonu.S tim što su Harija ubrali mimo birokratije i poslali pravo na nauke uvreme kada još nije umeo da izračuna više od obične tenzijskedefolijacije osmog reda, u uzrastu od deset godina. Ruelijanizam je učio da 'građanin' predstavlja najvišu društvenuklasu. U teoriji, i sam Car je delio vlast sa običnim ljudima i ženama. Ali na prijemima kao što je bio ovaj najbrojnija galaktička grupa imalaje zastupnike uglavnom u posluzi koja je nosila hranu i piće podvorani, nevidljivija čak i od bezličnih birokrata. Većinski deostanovništva Trantora, radnici, mehaničari i dućandžije, žitelji osamstotina sektora, nije imao svoje mesto na ovakvim prijemima. Bili suizvan ruelijanske hijerarhije. Što se ticalo artista, poslednji društveni sloj bio je itekako uočljiv.Muzičari i žongleri šetali su među gostima, najmanja i najživopisnijaklasa. Još naočitiji bio je vazdušni skulptor koga je Hari video na drugojstrani ogromne odaje kada mu ga je Dors pokazala. Hari je bio čuoza novi umetničku formu. 'Kipovi' su bili od obojenog dima koga je

umetnik ispuštao u brzim uzastopnim oblačićima. Među iznenađenimgostima lebdela su sablasna, složena obličja. Neki od ovih likova bilisu očigledno šala na račun dvorskog plemstva, dimne karikaturenjihove razmetljive odeće i poza. Harijevom oku su, međutim, bile čudesne... Sve dok nisu počele dase razilaze, gubeći oblik i ustrojstvo. "Obično pomodarstvo", začuo je komentar jednog posmatrača."Čujem da je umetnik došao pravo sa Sarka." "Sveta renesanse?" upita drugi, raširenih očiju. "Zar to nije pomalodrsko? Ko ga je pozvao?" "Sam Car, priča se." Hari se namršti. Sark, odakle su stigle one simulacije ličnosti. "Svetrenesanse", progunđao je, shvativši šta mu je smetalo kod oblika oddima: njihova prolazna priroda. Njihova krajnja sudbina, da se budurazvejane u haos. Posmatrao je kako vazdušni skulptor izdiše novi, satirički prizor. Prvilik se obrazovao od grimiznog dima, i nije ga prepoznao sve dok gaDors nije munula laktom i nasmejala se: "To si ti!" Pokrio je šakom otvorena usta, nesiguran kako da se ponaša uslučaju javnog zadirkivanja. Drugi oblak uskomešanog plavog dimauobličio se u savršeno pogođen lik Lamurka, gnevno natuštenihveđa. Maglovite prilike zalebdeše u sukobu, Harijeva osmehnuta,Lamurkova besna. I u tom suočenju Lamurku je bio dat lik budale, izbuljenih očiju inapućenih usana. "Vreme je za elegantno povlačenje", prošapta Harijev poručnik. Hariga sa zadovoljstvom posluša. Kada su stigli kući, bio je siguran da je u stimu koji su mu ponudilibio neki dodatni sastojak, nešto što mu je razvezalo jezik. Zamišljeni,usporeni Seldon nije mogao da bude taj koji je razmenio žaoke saLamurkom. Rešio je da ubuduće pripazi na to. Dors je samo odmahnula glavom. "Ne, to si bio ti. Deo tebe koji retkoulazi u igru."

6."Zabave služe da se ljudi zabave", reče Jugo, gurnuvši šolju kafa

preko glatke ploče Harijevog stola od mahagonija. "Ali ne i ova", odvrati Hari. "Sva ta raskoš, moćne figure, prelepe žene, duhoviti sagovornici...mislim da bih uspeo da ne zaspim." "Kad bolje razmislim, to i jeste ono što mi smeta. Sva ta moć! I kaoda baš niko ne mari za naše propadanje." "Zar ne postoji ona stara izreka..." "O sviranju dok Roma gori. Dors ju je znala, naravno. Kaže da potičeiz vremena pre Carstva, i da govori o nekoj zoni sa pretenzijamaveličine. Postoji i ona 'Svi tuneli vode u Romu'." "Nikad nisam čuo za tu Romu." "Ni ja, ali pretencioznost je večna. Posmatrana sa vremenskerazdaljine, izgleda komično." Jugo se nespokojno muvao po Harijevom kabinetu. "Ne mare,kažeš?" "Za njih je to samo pozornica za njihove igre moći." U Carstvu su već postojali svetovi, zone i čitavi lukovi spiralnihkrakova koji su zapali u varvarstvo. Još gore je bilo, na neki način,nezaustavljivo propadanje u raskalašnost, koja je u nekimslučajevima išla do vulgarnosti. Mediji su bili prepuni toga. Novi,'renesansni' običaji sa svetova kao što je Sark bili su veomapopularni. Za Harija su najbolji deo Carstva bile preostale oblasti suzdržanosti,prefinjenosti i umerenosti manira, ukusa i šarma, inteligencije,nadarenosti, pa čak i glamura. Helikon je bio jednostavan, ruralnisvet, ali je poznavao razliku između svile i svinjarije. "Šta kažu političari?" Jugo sede na ivicu Harijevog stola, pazeći dane dodirne kontrolne funkcije ugrađene ispod površine koja jeoponašala drvo. Bio je došao sa kafom i izgovorom, očekujući dačuje tračeve o uzvišenima. Hari se osmehnu za sebe; ljudi su uživaliu nekim vidovima hijerarhije, koliko god im je inače smetala. "Nadaju se nekom pokretu 'moralnog preporoda', nalik na poboljšani

ruelijanizam, recimo. Nečemu što će vratiti kičmu zonama, kako jeneko rekao." "Hmmm. Misliš da bi to moglo da uspe?" "Ne zadugo." Ideologija je bila nepostojano vezivo. Čak ni verski zanos nije mogaodugo da drži carstvo na okupu. Bilo je mnogo sila koje su mogle dapodstaknu nastanak carstva, ali nisu mogle da se održe protiv širih,postojanijih plima... pre svih, ekonomije. "A rat u zoni Oriona?" "Niko ni da ga pomene." "Misliš da smo dobro predstavili rat u jednačinama?" Jugo je imaodar da bez najave začačka upravo ono što je mučilo Harija. "Ne. Rat je bio precenjen element u istoriji." Rat je svakako često izbijao u središte događanja; niko ne nastavljada čita lepu pesmu kada u blizini izbije tuča. Ali tuča obično ne trajedugo. Osim toga, rat ne ide na ruku onima koji pokušavaju da zaradeza život. Inženjerima i trgovcima rat se ne isplati. Ako je to bila istina,pitao se, zašto su ratovi i dalje izbijali, uprkos ekonomskoj težiniCarstva koja im je stajala nasuprot? "Ratovi su jednostavni. Ali tu previđamo nešto ključno... osećam to." "Naše matrice su zasnovane na istorijskim podacima koje je Dorsuspela da iskopa", reče Jugo, zvučeći pomalo kao da se opravdava."To je dobra osnova." "Ne sumnjam u to. Ali ipak..." "Slušaj, imamo više od dvanaest hiljada godina čvrstih činjenica. Natome sam izgradio model." "Imam utisak da smo ispustili nešto što očigledno." Mnogi padovi uopšte nisu imali nagli uzrok. U počecima jačanjaCarstva bilo je puno lokalnih, malih kraljevstava koja su sepojavljivala i nestajala. U njihovim istorijama postojale su teme kojesu se ponavljale. Uvek iznova, kraljevstva međuzvezdanih razmera propadala su podtežinom prekomernih poreza. Porezi su ponekad služili da se platenajamničke vojske koje su ih branile od suseda, ili su naprostočuvale unutrašnji poredak od centrifugalnih sila. Kakav god da je bioizgovor za uzimanje poreza, veliki gradovi bi ubrzo bili napušteni, jersu ljudi bežali od poreznika, težeći 'mirnom seoskim životu'.

Ali zašto su to spontano radili? "Narod", reče Hari iznenada. "To je ono što nedostaje." "A? To si već dokazao - sećaš se? Redukcionistička teorema? - dapojedinci nisu važni." "I nisu. Ali narod jeste. Naše dvojne jednačine prikazuju ih u masi, aline znamo pokretače." "Sve je to u podacima, skriveno." "Možda i nije. Šta bi bilo da smo se razvili od velikih paukova,umesto od sisara? Da li bi psihoistorija izgledala isto?" Jugo se zamisli. "Pa... ako bi podaci bili isti..." "Podaci o trgovini, ratovima, populaciona statistika? Misliš da nijevažno da li brojimo paukove ili ljude?" Jugo zavrte glavom, namrštenog lica, nevoljan da prihvati stav koji bimogao da poništi godine truda. "Mora da je negde tamo." "A tvoj dolazak ovamo da čuješ šta bogati i slavni rade na svojimterevenkama - gde je to u jednačinama?" Jugo iskrivi usta, sada već iznerviran. "Te stvari nisu važne." "Ko kaže?" "Pa, istorija..." "Istoriju pišu pobednici, kao što znaš. Ali kako da veliki generalinateraju muškarce i žene da marširaju po zaleđenom blatu? Kada ćeodbiti da marširaju?" "To niko ne zna." "Moramo to da znamo. Ili, tačnije, jednačine moraju da znaju." "Kako?" "Ne znam." "Da se obratimo istoričarima?" Hari se nasmeja. Delio je prezir koji je Dors osećala prema većiniljudi iz svoje profesije. Trenutna moda u proučavanju prošlosti bila jestvar ukusa, a ne činjenica. Nekada je mislio da je istorija najobičnije prekopavanje po bajatimkiberdatotekama. Ali kada bi mu Dors pokazala kako da traga zapodacima, bilo da su sačuvani u prastarim feritnim cilindrima,blokovima polimera ili vlaknima, imao bi čvrstu osnovu za svojamatematička izračunavanja. Jesu li Dors i drugi istoričati jednostavnougradili još jednu ciglu znanja u neprestano narastajući spomenik? Trenutno važeći stil bio je uklapanje prošlosti u željene kalupe.

Političke struje gložile su se oko prošlosti, oko 'naše' istorije umesto'njihove'. Ogranci su cvetali. 'Spiralno-centrični' su tvrdili da seistorijske sile šire duž spiralnih krakova, a 'osovinske' da jeGalaktičko Jezgro bilo onaj činilac koji je oblikovao uzroke, trendove,pokrete, evoluciju. Tehnokrate su se borile sa prirodnjacima, čiji jestav bio da su urođene ljudske osobine istinski uzročnici promena. U tom bezbroju činjenica i zabeleški, stručnjaci su videli trenutnupolitiku odraženu u prošlosti. U načinu na koji se sadašnjostrazlamala i preobražavala činilo se da nema referentnih tačaka vansame istorije... takva platforma bila je uistinu nepouzdana, naročitokada bi se uzelo u obzir koliko je zagonetnih praznina postojalo uzabeleškama. Hariju je sve to više ličilo na modu nego na temelj.Nepobitna prošlost jednostavno nije postojala. Ono što je objedinjavalo centrifugalne sile relativizma - dopusti mi daimam svoje mišljenje da bih ja tebi priznao pravo na tvoje - bila jearena sukobljenih mišljenja. Većina ljudi smatrala je da je Carstvo usuštini dobro. Da su duga razdoblja stagnacije bili najbolja vremena,jer su promene uvek išle na nečiju štetu. Da je iza večne utakmice, ukojoj su se struje nadmetale nečim što su u suštini bile porodičnepriče, postojala vrednost u razumevanju puta koji je čovečanstvoprošlo, i onoga što je postiglo. Ali u toj tački više nije bilo sukoba mišljenja. Malo njih je brinulo kudačovečanstvo, ili samo Carstvo, ide. Vremenom je došao do zaključkada se predmet prenebregava u korist nametanja sopstvenog viđenjaistorije. Ljudi su u duši osećali propadanje i znali su da iza obzorjane čeka još jedna 'promena pa stagnacija', već konačni pad. "Pa, šta da radimo u vezi s tim?" Hari shvati da je Jugo već dva putaizrekao ovo pitanje. Opet je bio odlutao. "Ja... ne znam." "Da dodamo još jedan pojam, za osnovne nagone?" Hari odmahnu glavom. "Ljudi ne rade po nagonu. Ali se ipakponašaju kao ljudi... kao sisari, pretpostavljam." "Znači... trebalo bi da to ispitamo?" Hari podiže ruke. "Priznajem da osećam da ova linija vodi nekuda...ali ne vidim kuda." Jugo klimnu glavom i iskezi se. "Izbiće već, kad sazri." "Hvala. Nisam baš idealan za saradnju, znam. Suviše sam ćudljiv."

"Hej, ništa zato. Čovek ponekad mora glasno da razmišlja." "Ponekad nisam siguran da li uopšte nešto razmišljam." "Daj da ti pokažem najnovije, važi?" Jugo je voleo da se razmećesvojim otkrićima, i Hari se zavali u naslon stolice, a Jugo uključi holou kabinetu i u vazduhu se pojaviše ustrojstva. Jednačine su lebdeleu prostoru, u 3-D poretku i sa pojmovima u dodeljenim bojama. Bilo ih je tako mnogo! Harija su podsećale na ogromna jata ptica. Psihoistorija je u suštini bila beskrajni niz povezanih jednačina kojesu pratile promenljive kroz istoriju. Bilo je nemoguće promeniti samojednu od njih, bez posledica po druge. Izmeni li se stanovništvo,promeniće se i trgovina, zajedno sa oblicima zabave, seksualnimobičajima i stotinu drugih činilaca. Neki od njih su bili nesumnjivo važni, ali koji? Istorija je bila bezdanabara faktoida, beznačajnih i bez načina da se nekako proseje gustakiša pojedinosti. Bio je to osnovni zadatak svake teorije istorije... dase pronađu duboke promenljive. "Postdiktivne vrednosti - cap!" reče Jugo, i njegov ručni kompjuterzamrznu u vazduhu 3-D grafikone, elegantno poređane. "Ekonomskipokazatelji, porodice promenljivih, i sve ostalo." "Koja razdoblja?" upita Hari. "Od trećeg do sedmog milenijuma galaktičke ere." Višedimenzione površine koje su predstavljale ekonomskepromenljive bile su kao izuvijane boce, pune - kako ih je Jugovremenski poređao - uzburkane tečnosti. Tečnosti žute, zelene ivirusno crvene boje tekle su okolo i jedna kroz drugu u gracioznom,sporom plesu. Hari se uvek čudio činjenici da se lepota u matematicipojavljuje na najneočekivanije načine. Jugo je smišljao teškoshvatljive ekonometrijske veličine, ali su one u bremenitomsmenjivanju vekova ipak obrazovale najfinije arabeske. "Iznenađujući sklad", priznade Hari. Žute površine istorijskihpodataka glatko su se mešale sa drugim bojama, a tečnostipronalazile put do zakrivljenih nivoa. "A pokrivaju četiri milenijuma?Nema beskonačnih?" "Ona nova shema renormalizacije ih je uklonila." "Odlično! Podaci o srednjem galaktičkom razdoblju su najpouzdaniji,zar ne?" "Aha. Političari su se umešali posle sedmog milenijuma. Dors mi

pomaže da prosejem đubre." Hari se divio stapanju boja, drevnom vinu u transfinitnim bocama. Psihoistorijske vrednosti obrazovale su jake veze. Istorija nije nimalopodsećala na stameno čelično zdanje koje kruto premošćuje vreme,već je pre bila slična mostu od užadi, koji stenje i škripi pri svakomkoraku. Ova 'snažna dinamika povezivanja' izazivala je rezonanciju ujednačinama, nekontrolisana odstupanja, čak i beskonačnosti. Ali ustvarnosti ništa nije postajalo beskonačno, tako da je jednačine bilopotrebno ispraviti. Hari i Jugo su potrošili mnogo godina nastojeći dauklone ružne beskonačnosti. Činilo se da su se sada približili cilju. "Kako izgledaju rezultati ako jednostavno produžiš jednačine dalje,posle sedmog milenijuma?" upita Hari. "Oscilacije se gomilaju", priznade Jugo. Petlje povratne sprege nisu bile nikakva novost. Hari je znao opštuteoremu, staru koliko i vreme: ako su sve promenljive u sistemučvrsto povezane i ako je moguće precizno i potpuno izmeniti jednuod njih, onda je moguće posredno kontrolisati i sve druge. Ovakavsistem mogao se dovesti do tačnog ishoda kroz bezbroj unutrašnjihpetlji povratne sprege. Sistem je spontano uređivao sebe... i slušaoje. Istorija, naravno, nije slušala nikoga. Ali za razdoblja kao što je biloono od četvrtog do sedmog milenijuma, jednačine su nekakouspevale da obave posao. Psihoistorija je uspevala da 'postdiktuje'istoriju. U istinski složenim sistemima, način na koji su se podešavanjadogađala ležao je izvan granica ljudskog poimanja, izvansaznavanja... i, što je najvažnije, nije bio ni vredan saznavanja. Ali kada sistem poludi, neko mora da se zavuče u njegovu utrobu ipronađe kvar. "Imaš neku ideju? Pretpostavku?" Jugo slegnu ramenima. "Pogledaj ovo." Tečnosti su zapljuskivale zidove boca. Počele su da se pojavljuju jošzamršenije tvorevine, ispunjene jarko obojenim tečnostima-podacima. Hari je posmatrao kako se plime šire kroz prostorpromenljivih nagorelo narandžaste boje, dižući reakcione talase uokolnim ljubičastim slojevima. Posle kratkog vremena čitav holoprikazivao je pomamno kovitlanje. "Znači da jednačine greše", reče Hari.

"Da, i to debelo. Veliki ciklusi traju otprilike sto dvadeset pet godina.Ali sređivanje događaja kraćih od osamdeset godina daje ujednačenobrazac. Gledaj..." Hari je posmatrao kako kovitlac raste, nalik na uragan koji uzburkavavišebojni okean. Jugo reče: "Ovo uklanja rasipanje usled 'generacijskih stilova', kakoih Dors zove. Mogu da uzmem zone koje su svesno produžile ljudskiživot. Mogu da izvedem jednačine unapred, nema problema - alionda odjednom ostanem bez podataka. Otkud to? Malo začeprkampo istoriji, i ispostavi se da ta društva nisu dugo trajala." Hari zavrte glavom. "Jesi li siguran? Mislio sam da bi duži živottrebalo da donese malo više mudrosti." "Nije tako! Zavirio sam dublje u to i otkrio da se, kada ljudski vekdostigne trajanje društvenog ciklusa, obično oko sto desetstandardnih godina, nestabilnost povećava. Čitave planete zahvatalisu ratovi, krize, opšte društvene bolesti." Hari se namršti. "Ta posledica... da li je poznata?" "Ne verujem." "Zato su ljudi dostigli granicu dugovečnosti? Društvo se raspada, anapredak zaustavlja?" "Aha." Na Jugovom licu bio je mali, stegnut osmejak, po kome je Hari znaoda se ovaj prilično ponosi ovim otkrićem. "Narastajuće nepravilnosti,koje vode... u haos." Ovo je bio dubok problem koji je tek trebalo da savladaju. "Bogamu!"Hari je mrzeo sve što je nepredvidljivo. Jugo uputi Hariju mangupski kez. "Po tom pitanju, šefe, nemamnovosti." "Ne brini", reče Hari veselo, iako se nije tako osećao. "Dosta siuradio. Seti se izreke... Carstvo nije izgrađeno za dan." "Da, ali izgleda da prilično brzo propada." Njih dvojica su retko pominjala najdublji razlog postojanjapsihoistorije: sve širu bojazan da moć Carstva opada, iz razloga kojeniko nije znao. Teorija je bilo napretek, ali nijedna nije imala moćpredviđanja. Hari se nadao da to postigne, ali je napredak bioizluđujuće spor. Jugo je izgledao potišteno. Hari obiđe oko širokog stola i prijateljski

pljesnu Juga po leđima. "Glavu gore! Objavi ovaj rezultat." "Smem li? Moramo da držimo psihoistoriju u tajnosti." "Samo poređaj podatke, a onda ih objavi u nekom časopisuposvećenom analitičkoj istoriji. Popričaj sa Dors o tome koji časopisda odabereš." Jugo se razvedri. "Zapisaću to, pokazaću da si..." "Ne, mene izostavi iz toga. To je tvoj rad." "Hej, ali ti si mi pokazao kako da postavim analizu, gde..." "Tvoj je. Objavi ga." "Pa..." Hari je prećutao činjenicu da bi sve što bi sada bilo objavljeno podnjegovim imenom privuklo pažnju. Neko bi mogao da nasluti da izajednostavne posledice uticaja životnog veka leži beskrajno širateorija. Bilo je bolje držati se povučeno. Kada se Jugo vratio na posao, Hari je neko vreme sedeo iposmatrao oluje kako prolaze kroz tečnosti-podatke koje su se i dalješirile kroz vreme u vazduhu iznad njegovog stola. Onda pogledaprema svojoj omiljenoj izreci kojoj ga je naučila Dors i poklonila muje na maloj, elegantnoj keramo-pločici: Minimum snage, upotrebljen u prelomnom trenutku na poluguistorije, utire put do daleke vizije. Teži samo onim ciljevima koji služenajdalekosežnije perspektive. Deveto proročanstvo Cara Kembla, 17. stih "Ali šta ako ne možeš da biraš najdalekosežnije perspektive?"promrmlja on i vrati se poslu.

7.Sledećeg dana dobio je poduku o stvarnosti carske politike.

"Nisi znao da te snimaju 3-D-skopom?" upitao ga je Jugo. Hari je posmatrao snimak svog razgovora sa Lamurkom na holou ukabinetu. Bio je pobegao na univerzitet kada su carski specijalcipočeli da se povijaju pod naletom horde novinara na njegov stan.Morali su da pozovu pojačanja kada su zatekli jednu ekipu kakopokušava da provuče akustičnu sondu u stan kroz tri sprata iznad.Hari i Dors su se izvukli napolje sa pratnjom kroz gravitacionu cev zaodržavanje zgrade. "Ne, nisam. Puno toga se dešavalo." Setio se da su njegovitelohranitelji zaustavili i pretresli nekoga, a zatim ga pustili da prođe.3-D kamera i akustična sonda bili su tako malih razmera da jemedijski službenik mogao da ide okolo sa njima ispod odeće.Atentatori su koristili isti način prikrivanja. Telohranitelji su umeli darazlikuju jedne od drugih. Jugo reče sa dalitskom mudrošću: "Treba da paziš na njih, jer ćešigrati u toj ligi." "Zahvalan sam ti na brizi", suvo odvrati Hari. Dors se lupnu prstom po usni. "Mislim da si prilično dobro ispao." "Nisam želeo da izgleda kao da namerno želim da sasečem vođuvećine u visokom savetu", reče Hari žučno. "Al' si upravo to radio", odvrati Jugo. "Pretpostavljam, ali u tom trenutku izgledalo je kao učtivo...zadirkivanje", dovrši on malodušno. Montirano za 3-D, to je ličilo nabrz verbalni ping-pong sa žiletima umesto loptica. "Ali si ga svaki put nadmudrio", primeti Dors. "On mi čak nije ni nesimpatičan! Učinio je dosta dobrih stvari zaCarstvo." Zaćutao je, razmišljajući. "Mada jeste bilo... zabavno." "Možda imaš dara za to", reče ona. "Radije bih da ga nemam." "Mislim da nemaš mnogo izbora", reče Jugo. "Postaješ slavan." "Slava je gomilanje zabluda oko opšte poznatog imena", reče Dors. Hari se osmehnu. "Dobro rečeno."

"To su reči Eldonijana Starog, najdugovečnijeg cara. Bio je jedini izsvog klana koji je umro od starosti." "Ima smisla", reče Jugo. "Treba da očekuješ da će biti priče,govorkanja, pogrešnih tumačenja." Hari ljutito zavrte glavom. "Ne! Slušajte, ne smemo da dozvolimo danam te spoljnje stvari odvrate pažnju. Jugo, šta je sa onimkrijumčarenim konstelacijama ličnosti koje si 'nabavio'?" "Kod mene su." "Mašinski prevedene? Hoće li raditi?" "Aha, ali traže strašno mnogo memorije i radne snage. Malo sam ihpodesio, ali zahtevaju veću mrežu za uporednu obradu nego štomogu da im omogućim." Dors se namršti. "Ne sviđa mi se to. To nisu samo konstelacije, većsimovi." Hari klimnu glavom. "Mi ovde vršimo istraživanja, a ne pokušavamoda stvorimo super-rasu." Dors ustade i energično se ushoda. "Najstariji od tabua odnosi se nasimove. Čak i konstelacije ličnosti poštuju stroge zakone!" "Naravno, to važi od početaka istorije. Ali..." "Preistorije." Nozdrve joj se raširiše. "Zabrane su toliko stare, danema zabeleški zašto su uvedene... bez sumnje, zbog nekihpogubnih eksperimenata mnogo pre mračnog doba." "Šta je to?" upita Jugo. "Dugo razdoblje - nemamo jasnu predstavu koliko dugo je trajao,iako je sigurno da je reč o nekoliko milenijuma - pre nego što jeCarstvo postalo jedinstveno." "Još sa Zemlje, misliš?" Jugo je izgledao skeptično. "Zemlja je više legenda nego činjenica. Ali da, tabu je mogao dapotiče odatle." "Ovo su beznadežno ograničeni simovi", reče Jugo. "Ne znaju ništao našem vremenu. Jedan je verski fanatik neke crkve za koju nikadanisam čuo. Drugi je neki pisac, usijana glava. Ne predstavljajuopasnost ni za koga, osim možda za same sebe." Dors ga sumnjičavo odmeri. "Ako su tako ograničeni, kakva je koristod njih?" "U tome što mogu da kalibriraju psihološke indekse. Mi uobličavamojednačine koje zavise od osnovnih ljudskih opažanja. Sa antičkim

umom, čak i simovanim, moći ćemo da kalibriramo nedostajućekonstante u proporcionalnim jednačinama." Dors sumnjičavo frknu. "Ne razumem matematiku, ali znam da susimovi opasni." "Slušaj, niko normalan više ne veruje u te stvari", reče Jugo."Matistoričari su vekovima koristili simove. Tik-takovi..." "To su nepotpune ličnosti, zar ne?" upita Dors strogo. "Pa, jesu, ali..." "Mogli bismo da se nađemo u grdnoj nevolji ako su ovi simovi bolji,raznovrsniji." Jugo odmahnu krupnim šakama na ovu njenu misao, lenjo sesmešeći. "Ne brini. Držim ih pod kontrolom. Osim toga, već sampronašao način da rešim problem memorije i mašinskog vremena...a imam i pokriće za nas." Hari uzdignu obrve. "Kakvo pokriće?" "Pronašao sam kupca za simove. Nekoga ko će ih koristiti, pokritisve troškove i platiti za povlasticu da ih ima. Želi da ih upotrebi ukomercijalne svrhe." "Ko?" upitaše Hari i Dors istovremeno. "Društvo za artificijelno", reče Jugo pobednički. Hari ga je samo prazno posmatrao. Dors kao da je nekolikotrenutaka prebirala po pamćenju, pa reče: "Preduzeće za arhitektururačunarskih sistema." "Jeste, i to jedno od najboljih. Imaju tržište za stare simove kao vidzabave." Hari reče: "Nikad čuo za njih." Jugo začuđeno odmahnu glavom. "Ne pratiš događaje, Hari." "Niti se trudim da ih pratim. Želim da budem ispred njih." Dors reče: "Ne sviđa mi se što idemo preko nekog spolja. I kakva jeto priča o plaćanju?" Jugo je sijao: "Plaćaju za pravo korišćenja. Sve sam već dogovorio." "Imamo li ikakvu kontrolu nad tim kako će upotrebljavati simove?"Dors se napeto nagnu napred. "Nije nam potrebna", reče Jugo kao da se brani. "Verovatno će ihkoristiti u reklamama, ili tako nešto. Kako može da se upotrebi simkoga verovatno niko neće razumeti?" "Ne sviđa mi se to. Bez obzira na komercijalnu stranu, opasno je i

pokušati sa oživljavanjem starih simova. Javni gnev..." "Hej, to je prošlost. Ljudi ne osećaju to za tik-takove, iako ovi postajupoprilično pametni." Tik-takovi su bili mašine niskih umnih sposobnosti, strogo držaneispod tavanice inteligencije prastarim zakonima programiranja. Harije oduvek sumnjao da su prvobitni, drevni roboti načinili te zakone,da bi sprečili da carstvo mašinske inteligencije izrodi još posebnije inepredvidljivije vrste. Pravi roboti, kao što je bio R. Denil Olivav, držali su se povučeno,hladno i zagledani daleko napred. Ali u sve jačim potresima širomCarstva, padali su i tradicionalni kibernetski protokoli. Kao i svedrugo. Dors ustade: "Ja sam protiv. Moramo ovo odmah da zaustavimo." Jugo i sam ustade, iznenađen. "Sama si mi pomogla da pronađemsimove. A sad..." "Nisam imala ovo u vidu." Lice joj se zategnu. Hari se zapita za razlog njene žestine. Ovde je bilo u pitanju neštodrugo, ali šta? On pomirljivo reče: "Ne vidim zašto ne bismo zaradilinešto sa strane u našem istraživanju. A dodatni računarski kapacitetnam je ionako potreban." Dors ljutito zaigraše usne, ali oćuta. Harija je veoma zanimalo zaštose toliko protivi. "Obično ne daješ pet para za pravila." Ona jetko odvrati: "A ti obično nisi kandidat za prvog ministra." "Neću dozvoliti da takve stvari ometaju naš rad", reče on čvrsto."Jasno?" Ona klimnu glavom i ne reče ništa, i on se iznenada oseti kaonametljivi tiranin. Između saradnika koji su istovremeno i ljubavniciuvek može da dođe do sukoba. Problemi se obično zaobilaze. Zaštoje onda ona tako uporna? Nastavili su da rade na psihoistoriji, a onda Dors pomenu njegovsledeći sastanak. "Ona je sa mog odeljenja istorije. Zamolila sam jeda prouči obrasce u trantorskoj istoriji u poslednjih desetmilenijuma." "Oh, fino, hvala. Molim te, pozovi je da uđe." Silvin Toranaks bila je naočita žena i nosila je hrpu starih piramida sapodacima. "Pronašla sam ih u jednoj biblioteci na suprotnom krajuplanete", objasnila je.

Hari podiže jednu piramidu. "Prvi put ih vidim ovakve. Prašnjave su!""Za neke ne postoji evidencija u bibliotekama. Prevela sam neke odnjih. Dobre su, još mogu da se čitaju pomoću matrice zaprevođenje." "Hmmm." Hariju je dopadao bajati izgled stare tehnologije izjednostavnijih vremena. "Možemo da ih čitamo neposredno?" Klimnula je glavom. "Znam kako dejstvuju svedene Seldonovejednačine. Mislim da ćete moći da izvršite matematičko poređenje ida pronađete koeficijente koji su vam potrebni." Hari načini grimasu. "To nisu moje jednačine; one su rezultatzajedničkog istraživačkog rada brojnih..." "Nemojte, akademiče, pa svi znaju da ste vi napisali procedure,pristup." Hari se još neko vreme durio zato što ga je to uzrujalo, ali jeToranaksova nastavila da govori o upotrebi piramida, i Jugo joj seoduševljeno priključio, pa je morao da se preda. Onda je gošća otišlada radi sa Jugom i dozvolila mu da se vrati u uobičajeni akademskimlin. Na holou je lebdeo njegov dnevni raspored: Odrediti govornike na simpozijumu - zašećeriti poziv za neodlučne. Sastaviti predlog kandidata za carsku družbu. Pročitati studentski rad, pošto prođe kroz logičku seckalicu naračunaru.

Ovo je bilo dovoljno da mu prođe veći deo dana. Tek kada je unjegov kabinet ušao sekretar, setio se da je obećao da će održatigovor. Kancelar je imao brz, ironičan osmejak, napućena usta isuzdržan pogled - pogled učenog čoveka. "Vaša... toga?" upitaznačajno. Hari potraži u ormanu i pronađe široku odoru sa balonastimrukavima, pa uđe u pomoćnu sobicu i presvuče se. Njegovasekretarica dodade mu višenamensku video-kocku, i njih dvojicažurno napustiše kabinet. Prešli su preko glavnog trga, neupadljivookruženi njegovim specijalcima. Grupa dobro obučenih muškaraca ižena uperi u njega 3-D kamere. Jedan od njih je šetao kameromgore-dole da bi bolje uhvatio vijugave žute-plave pruge Strilinga. "Da li vam se javljao Lamurk?"

"Šta će biti sa Dalitima?" "Dopada li vam se novi upravnik sektora? Ne smeta vam što jetriseksualac?" "Šta mislite o novim zdravstvenim izveštajima? Hoće li Car donetipropis o telesnom vežbanju za Trantor?" "Ne obraćajte pažnju na njih", reče Hari. Sekretar se osmehnu i mahnu prema kamerama. "Oni samo radesvoj posao." "Šta im znači to sa vežbanjem?" upita Hari. "Jedno istraživanje je pokazalo da elektro-stim za vreme spavanjamanje razvija mišiće nego staromodno vežbanje." "Nikakvo čudo." Kao dečak, radio je na njivi i nikada nije uspeo da senavikne na zamisao o stimovanju u toku spavanja. Klin novinara se primicao bliže, dovikujući pitanja. "Šta Car misli o onome što ste rekli Lamurku?" "Da li je istina da vaša žena ne želi da postanete prvi ministar?" "Šta se dogodilo sa Demerzelom? Gde je on?" "A svađe između zona? Može li Car da pronađe kompromis?" Jedna žena istrča napred. "Kako vi vežbate?" Hari sarkastično reče: "Vežbam uzdržanost", ali smisao prođe poredžene koja ga samo prazno pogleda. Kada su ušli u veliku dvoranu, Hari se seti da preda video-kockudomaćinu dvorane. Nekoliko 3-D-ova uvek pomognu da govor lakšeprođe. "Puno ljudi", reče sekretaru kada su zauzeli mesta nagovorničkom balkonu iznad redova sedišta. "Dolazak je bio obavezan. Svi studenti u klasi su ovde." Sekretarozareno osmotri skup. "Hteo sam da se osiguram da će ovo ostavitiutisak na one novinare napolju." Hari iskrivi usta. "Kako se beleži ko je prisutan?" "Svako ima svoje mesto. Čim sednu, izbrojani su, ako se njihovaidentifikacija poklapa sa brojem sedišta." "Puno truda da bi ljude primorali da dođu." "Bilo je potrebno! Za njihovo dobro, kao i za naše." "To su odrasli ljudi, inače ne bi ni studirali napredne predmete. Trebaih pustiti da sami odrede šta je dobro za njih." Sekretareve usne bile su stisnute kada je ustao da kaže uvodnu reč.Ustavši da govori, Hari reče: "Sada kada ste zvanično izbrojani,

zahvaljujem vam se što ste me pozvali i objavljujem da ovde prestajemoje službeno obraćanje." Iznenađeno komešanje. Hari prelete pogledom po dvorani, pustivšida tišina naraste. Onda blago reče: "Ne volim da govorim nikome koje primoran da me sluša. Sada ću sesti, a svako ko želi da ode nekato slobodno učini." Seo je. U publici nastade žagor. Nekoliko studenata ustade. Ostali ihizviždaše. Kada je ustao da održi govor, dočekaše ga klicanjem. Nikada nije imao publiku u toj meri na svojoj strani. Iskoristio je to nanajbolji način, održavši nezaboravan govor o budućnosti...matematike. Ne o smrtnom Carstvu, već o divnoj, večitoj matematici.

8.Žena iz ministarstva ukrštenih kultura pogleda ga niz nos i reče:

"Naravno da je potrebno da i vaša grupa da svoj doprinos." Hari sa nevericom odmahnu glavom. "Ovaj... Senzo?" Poravnala je svoju svečanu odeću, uzvrpoljivši se na stolici za gosteu njegovom kabinetu. "Ovo je napredni program. Svi matistoričari sudužni da daju stipendijski prilog." "Ali mi nismo stručni da komponujemo..." "Iako shvatam vaše oklevanje, mi u ministarstvu osećali smo da biove senzo-simfonije bile pravi način da se podstakne, ovaj,umetnički oblik koji nije pokazao dovoljan napredak." "I dalje mi nije jasno." Milostivo mu je podarila potpuno neubedljiv, veštački osmeh. "Ponašoj zamisli ove nove vrste senzo-simfonije, umetnici - to jest,matistoričari - preobraziće osnovne strukture misli, kao što suEuklidove konceptualne tvorevine, ili transfinitne teorijske postavke.Ove će biti prevedene pomoću umetničkog medijuma..." "A to je...?" "Kompjuterski filter koji razašilje konceptualne obrasce u širok izborčulnih puteva." Hari uzdahnu. "Shvatam." Ova žena je bila uticajna, i morao je da jesasluša. Finansiranje njegove psihoistorije nije moglo biti ugroženojer je dolazilo iz same Careve ruke, ali odeljenje matistorije naStrilingu nije smelo da prenebregne carski stipendijski odbor injegove lakeje, kakva je bila i žena pred njim. Tako je to bilo sainstitucijom doprinosa. Umesto da budu opuštene, meditativne oaze mirnog proučavanja,istraživački unverziteti bili su iscrpljujuća, takmičarska, visokostresna maratonska polja. Meritokrate - učitelji i naučnici podjednako- posvećivali su sve svoje vreme radu, imali zdravstvene problemevezane za stres, visok postotak razvoda brakova i malobrojnopotomstvo. Rezultate svog rada seckali su na bajtove, tragajući zanajmanjom objavljivom veličinom, da bi uvećali spisak svojih radova. Da bi se od carske administracije izvukla stipendija, bilo je potrebno

izvršiti osnovnu radnju: popuniti obrasce. Hari je dobro poznavaoizluđujući lavirint unakrsnih pitanja. Navesti i raščlaniti vrstu i'teksturu' finansiranja. Proceniti posrednu korist. Opisati vrstupotrebne laboratorijske i računarske opreme (mogu li se postojećasredstva prilagoditi da zadovolje potrebu?). Ukratko objasnitifilozofski stav predloženog rada. Piramida moći značila je da najiskusniji učitelji najmanje podučavaju.Umesto toga, održavali su i igrali beskrajne igre prilaganja istipendiranja. Sivci su se nemilosrdno starali da nijedno polje neostane nepopunjeno. Stipendije je dobijalo možda samo desetakodsto molbi, i to posle dve godine čekanja na otprilike polovinutraženog iznosa. I još gore od toga, budući da je čekanje bilo toliko dugo, postojala jetežnja da se svakom molbom pogodi u središte. Da bi se obezbediloda rad bude uspešan, većinom su bili pisani pre nego što bi bilanapisana sama molba. Ovim se obezbeđivalo da u molbi ne bude'rupa', a u radu neočekivanih zaokreta. Ovo je značilo da su učiteljski i istraživački rad postali uglavnomlišeni iznenađenja. Činilo se da niko ne primećuje da ih je ovo lišilonajveće radosti: uzbudljivosti neočekivanog. "Ja ću... preneti ovo svom odeljenju." Bilo bi poštenije da je rekaoNarediću im da to urade. Ali valjalo je očuvati etikeciju. Istog trenutka kada je žena otišla, Dors upade u njegov kabinet, a zanjom i Jugo. "Neću da radim sa ovima!" reče ona, sevajući očima. Hari osmotri dve krupne ploče koje kao da su bili od kamena. Ali nisumogle da budu tako teške jer ih je Jugo držao na otvorenimdlanovima. "Simovi?" upita. "U feritnim jezgrima", reče Jugo ponosno. "Zatureni u jednojpacovskoj jazbini na planeti Sark." "Svet sa kog potiče onaj pokret nove renesanse?" "Aha... malo je blesavo imati posla s njima. Ali važno je da samnabavio simove. Upravo su stigli. Tunel-ekspresom. Žena koja jeglavna tamo, Bjuta Firniks, želi da razgovara s tobom." "Rekao sam da ne želim da budem umešan." "Deo pogodbe je da se sretne sa tobom." Hari zatrepta, uznemiren. "Došla je čak ovamo?" "Ne, ali su platili uski snop. Ona je na vezi. Prebacio sam je ovamo.

Samo uspostavi vezu." Hari je imao jasno predosećanje da je uvučen u nešto opasno,daleko izvan granica uobičajene opreznosti. Vreme na uskom snopubilo je skupo jer je carski sistem prostorno-vremenskih tunela bionačet višemilenijumskim protokom. Hari je smatrao da je dekadentnoupotrebiti ga za kontakt licem u lice. Ako je ta Firniksova platilagalaktičko vreme čekanja samo da bi popričala sa jednimmatistoričarem... Poštedite me oduševljenja, pomisli Hari. "Pa dobro, onda." Bjuta Firniks bila je visoka žena gorućeg pogleda koja mu se širokoosmehnula kada je njen lik procvetao u kabinetu. "ProfesoreSeldone! Tako sam se obradovala što je vaše osoblje pokazalozanimanje za novu renesansu." "Pa, u stvari, ja mislim da je to bilo više u vezi sa onimsimulacijama." Prvi put je bio zahvalan za dve sekunde pomaka uprenosu. Najveća kapija tunela bila je udaljena svetlosnu sekunduod Trantora, očigledno isto kao i Sark. "Naravno! Pronašli smo istinski drevne arhive. Otkrićete da našnapredni pokret ovde ruši neke stare zabrane." "Nadam se da će proučavanje doneti zanimljive rezultate", reče Harineutralno. Kako ga je Jugo uvukao u ovo? "Nalazimo stvari koje će vam otvoriti oči, dr Seldone." Okrenula se ipokazala prema prizoru iza nje, velikom skladištu pretrpanomdrevnim keramo-policama za čuvanje. "Nadamo se da ćemo otvoritivrata za pronalaženje odgovora i na samo pitanje predcarskogporekla, legende o Zemlji... na sve to!" "Ja, ovaj, veoma će me zanimati da vidim rezultate." "Morate da dođete i da sami pogledate. Matistoričar poput vassigurno će biti zadivljen. Naša renesansa je upravo onakav pokretkakav je potreban mladim i naprednim planetama. Obećajte da ćetenam doći u posetu... i to zvaničnu, nadam se." Očigledno je računala na njegovo buduće zvanje prvog ministra.Prošlo je još nekoliko nepodnošljivih minuta pre nego što je uspeoda je se oslobodi. Kada se njen lik konačno rastopio u vazduhu,besno se okrenuo prema Jugu. "Hej, pogodio sam nam dobar posao, s tim da i ona nešto prodatebi", reče Jugo, raširivši ruke.

"A cena, ispod stola, prava je sitnica, pretpostavljam?" upita Hari,ustajući. Položio je ruku na jednu od kocki i otkrio da je iznenađujućehladna. U njenoj senovitoj utrobi video se lavirint rešetki i vijugavihtraka prelomljene svetlosti, nalik na sićušne puteve kroz nekisumorni grad. "Naravno", reče Jugo sa opuštenom samouverenošću. "Našao samneke Dalite da malo, ovaj, poguraju stvar." Hari se zakikota. "Mislim da ovo ne bi trebalo da čujem." "Kao prvi ministar, ne bi nipošto smeo", reče Dors. "Nisam prvi ministar!" "Mogao bi da budeš... i to uskoro. To sa simulacijama je previšerizično. A ti sa čak razgovarao sa nekim sa Sarka! Ja neću da imamposla s njima." Jugo blago reče: "Niko to ni ne traži od tebe." Hari protrlja hladnu, glatku površinu feritne kocke, odmeri je u ruci -bila je sasvim laka - i uze one dve od Juga. Položio ih je na svoj sto."Koliko su stare?" Jugo reče: "Na Sarku kažu da ne znaju, ali da mora da sunajmanje..." Dors se iznenada pokrenu. Otrgla mu je kocke, svaku u po jednuruku, okrenula se prema najbližem zidu... i zavitlala obe u zid. Tresakje bio zaglušujući. Krhotine ferita zapljuštaše po zidu. Harijevo licezasuše zrnca. Dors je upila najveći deo eksplozije. Energija pohranjena u blokoveoslobodila se kada su se slomile rešetke. U iznenadnoj tišini koja je usledila, Dors je stajala ukočeno, rukuprekrivenih zrnastom prašinom. Ruke su joj krvarile, a na levomobrazu imala je posekotinu. Gledala ga je pravo u oči. "Ja samzadužena za tvoju bezbednost." Jugo otegnu: "Čudan način da to pokažeš." "Morala sam da te zaštitim od potencijalne..." "Tako što si uništila drevni artefakt?" upita Hari. "Prigušila sam veći deo erupcije, da ti ne bio ugrožen. Ali da,smatram da je uključivanje Sarka..." "Znam, znam." Hari podiže ruke, okrenuvši dlanove prema njoj,prisećajući se. Prethodne večeri se vratio sa svoje dobro primljene besede i

zatekao Dors nadurenu i ćutljivu. Njihova zajednička postelja bila jetakođe hladno borilište, iako nije htela da kaže šta ju je tolikooneraspoložilo. Pobediti povlačenjem, Hari je jednom nazvao ovakvutaktiku. Ali nije znao da je ona to baš toliko primila k srcu. Brak je neprestano istraživačko putovanje, tužno je pomislio. "Ja odlučujem o riziku", reče joj on, posmatrajući krš u kabinetu. "A tićeš to poštovati sve dok ne postoji očigledna fizička opasnost.Jasno?" "Nekad moram i sama da procenim..." "Ne! Posao sa ovim sarkijanskim simulacijama mogao je da nasnauči nešto o nedovoljno poznatim, starim vremenima. A to može dautiče na psihoistoriju." Pitao se da li ona izvršava naređenje koje jedobila od Olivava. Zašto je robotima toliko stalo do toga? "Kada je očigledno da ugrožavaš..." "Planiranje - i psihoistoriju - moraš da prepustiš meni." Ubrzano je zatreptala, napućila usta, zaustila nešto da kaže... ali jeoćutala. Konačno klimnu glavom. Hari uzdahnu. Ona u sobu utrča njegova sekretarica, praćena specijalcima, inastade pravi haos objašnjavanja. Pogledao je kapetana specijalacapravo u oči i izjavio da su se feritna jezgra nekako sudarila iverovatno pronašla neku neotpornu tačku. Bilo je to zato, objasnio je, izmišljajući na licu mesta, tonomprofesionalne ubedljivosti koji je odavno uvežbao, što su posredikrhke tvorevine koje koriste unutrašnji pritisak da se stabilizuju,čuvajući ogromne količine mikroskopskih podataka. Na njegovo olakšanje, kapetan je samo iskrivio lice, pogledao okolopo kršu i rekao: "Nije trebalo da dopustim da zastarela tehnologijauđe ovamo." "Niste vi krivi", uveravao ga je Hari. "Krivica je samo moja." Možda bi bilo potrebno još pretvaranja, ali u tom trenutku njegovholo oglasi prijem poruke. Načas je opazio Klionovu sekretaricuprotokola, ali pre nego što je ova uspela da progovori prizor serasprši. On pljesnu po komandi ličnog filtera kada se Klionovo liceobrazovalo u vazduhu iz pamučaste magle. "Imam loše vesti", reče Car bez prethodnog pozdrava. "Ah, žao mi je što to čujem", reče Hari neubedljivo. Pozvao je, ispod Klionovog lika, snimljeni niz telesnih položaja,

nadajući se da će sakriti feritnu prašinu kojom mu je bila prekrivenatunika. Po crvenom okviru koji je opšio holo znao je da će na drugastrana videti odgovarajuće dostojanstveno lice, sa njegovimpokretima usana. "Visoki savet se zaglavio oko pitanja predstavljanja." Klion jenezadovoljno grizao usnu. "Dok to ne razreše, proglašenje prvogministra se odlaže." "Shvatam. Problem predstavljanja...?" Klion iznenađeno trepnu. "Šta, nisi to pratio?" "Imam toliko posla na Strilingu." Klion olako odmahnu rukom. "Naravno, pripremaš se za stvar. Pa,ništa se neće dogoditi tako skoro, tako da možeš da se opustiš.Daliti su doveli galaktički niži savet u pat poziciju. Traže da buduzastupljeni sa više predstavnika - na Trantoru i u čitavoj prokletojspirali! Onaj Lamurk im se suprotstavio u visokom savetu. Niko nećeda popusti." "Razumem." "Stoga ćemo morati da sačekamo da visoki savet ponovo počne daodlučuje. Proceduralna pitanja predstavljanja važnija su i odpostavljanja ministara." "Naravno." "Prokleti zakonik!" provali iz Kliona. "Trebalo bi da mogu dapostavljam koga hoću!" "Potpuno se slažem." Ali ne mene, pomisli Hari. "Pa, mislio sam da bi voleo to da čuješ od mene." "Zahvalan sam vam na tome, gospodaru." "Hteo bih da popričamo o nekim stvarima, naročito o toj psihoistoriji.Sad nemam vremena, ali... uskoro." "Na raspolaganju sam vam, gospodaru." Klion se ugasi bez pozdrava. Hari ispusti uzdah olakšanja. "Slobodan sam!" radosno uskliknu,podigavši ruke uvis. Specijalci su začuđeno zurili u njega. Hari ponovo opazi da sunjegov sto, papiri i zidovi poprskani crnim tačkama. Uprkos tome,kabinet mu je i dalje izgledao kao raj, u poređenju sa raskošnimkavezom palate.

9."Taj izlet će vredeti makar i samo zato da se malo maknemo iz

Strilinga", reče Jugo. Ušli su u stanicu gravipada, praćeni neizbežnim specijalcima koji suse trudili da neupadljivo hodaju okolo. Harijevom oku bili su jednakoneupadljivi kao pauci na tanjiru sa hranom. "Tu si u pravu", reče Hari. Na Strilingu su mogli da ga nađu članovivisokog saveta, grupe za pritisak mogle su da prodru u privremenuprivatnost matematičkog odeljenja, i, naravno, svakog časa je uvazduhu mogao da se pojavi Carev lik. U pokretu je bio bezbedan. "Dobra veza dolazi za dva zapeta šest minuta", pročita Jugo namrežnjačnom pisaču, gledajući sasvim ulevo. Hari nikada nije voleote sprave, ali to je bio zgodan način čitanja - u ovom slučaju, redavožnje gravipada - koji je ostavljao ruke slobodne. Jugo je vukao dvetorbe. Hari je ponudio da pomogne, ali je Jugo rekao da je reč o'porodičnom nakitu' i da ne može da ga poveri drugom. Ne usporavajući korak, prošli su kroz optički čitač koji je proverioplan sedenja, naplatio karte sa njihovih računa i obavestioautoprogramiranje povećanog opterećenja. Hari je bio pomalozanesen nekim još neukroćenim matematičkim idejama, pa ga jenjihovo propadanje iznenadilo. "Opaa", reče, hvatajući se za naslone za ruke. Pad je bio signal kojije bio u stanju da prekine i najdublju meditaciju. Upitao se kolikodugo već postoji taj osećaj, a onda ponovo obrati pažnju na Juga,koji je predano opisivao dalitsku zajednicu gde je trebalo da ručaju. "I dalje premišljaš o tim političkim stvarima?" "O pitanju predstavljanja? Ne dam crno ispod nokta za unutrašnjatrvenja, podele i tako to. A opet, matematički posmatrano, to je pravazagonetka." "Meni izgleda prilično jednostavno", reče Jugo sa primetnom, iakoučtivom, oštrinom. "Daliti su predugo izvlačili deblji kraj." "Zato što imaju glas samo jednog sektora?" "Tako je... a samo na Dalu nas ima četiri stotine miliona." "I još više na drugim mestima."

"Prokleto tačno. Prema statistici na Trantoru, zastupljenost Dalita jesamo nula-šest-osam zastupljenosti ostalih." "A širom Galaksije..." "Ista stvar! Imamo svoju zonu, istina, ali osim u galaktičkom nižemsavetu, zgurani smo na malo." Jugo se od veselog i pričljivog drugara naprečac pretvorio u ozbiljnui namrštenu osobu. Hari nije želeo da se izlet pretvori u prepirku."Statistika traži opreznost, Jugo. Seti se starog vica o tri statističara ulovu na patke..." "A patke su...?" "Ptice za lov, poznate na nekim svetovima. Prvi je pucao metar iznadmete, drugi metar ispod, a treći, videvši to, uzviknu: 'Pogodili smoje!'" Jugo se nasmeja, pomalo po dužnosti. Hari se trudio da poslušaDorsin savet o ophođenju sa ljudima, koristeći više humor, a manjelogiku. Sam Car mu je rekao da mu je incident sa Lamurkom doneopozitivne poene u medijima, pa čak i u visokom savetu. Dors se, opet, činila neobično imuna i na smeh i na logiku; incidentsa feritnim jezgrima uneo je napetost u njihovu vezu. Hariju je sadabilo jasno da je i ovo bio jedan od razloga zbog kojih je tako spremnoprihvatio Jugov predlog da provedu dan izvan Strilinga. Dors jemorala da održi dva časa i nije mogla da pođe. Gunđala je zbogtoga, ali je na kraju priznala da će specijalci verovatno biti sasvimsposobni da ga zaštite. Ukoliko sam ne učini nešto 'budalasto'. Jugo je bio uporan. "U redu, ali su i sudovi okrenuti protiv nas." "Dal je danas najveći sektor. Vremenom ćete imati sopstvenesudove." "Da, ali nemamo vremena. Nadglasavaju nas blokovi." Hari je osećao duboku odbojnost prema uobičajenoj kružnoj logicipolitičkih rasprava, i zato je pokušao da utiče na matematičara uJugu. "Sva sudska tela podložna su blokovskoj kontroli, druškane.Pretpostavimo da sud čini jedanaest sudija. U tom slučaju kohezionagrupa od šestorice može odlučujuće da utiče na svaku presudu.Mogu da se potajno sastanu i dogovore se da ih obavezuje mišljenjevećine u okviru grupe, i da zatim glasaju kao blok u grupi odjedanaestorice." Jugova usta se nervozno iskriviše. "Vrhovni sud ima jedanaest

članova... je l' to tvoja poenta?" "To je opšte načelo. Čak i manji savezi mogu da uspeju.Pretpostavimo da se četvorica članova vrhovnog suda tajno sastanui dogovore da poštuju ishod svog unutrašnjeg glasanja. Tada biglasali kao blok unutar prvobitnog saveza šestorice. Tada bičetvorica odlučivali o ishodu glasanja jedanaestorice." "Bogamu, stvar je crnja nego što sam mislio", reče Jugo. "Hteo sam da ti pokažem da se bilo koji konačni broj predstavnikamože kontrolisati. To je opšta teorema o metodu." Jugo klimnu glavom, a onda poče, na Harijev užas, da niženepravde i poniženja naneta Dalitima od strane vladajuće većine usudu, oba saveta, direktoratu diktata... Beskrajna zaposlenost vladanja. Kakva gnjavaža! Hari shvati da je njegov način razmišljanja sasvim različit od Jugovihgrozničavih proračunavanja i još različitiji od Lamurkove lukavosti.Kako onda da se nada da će opstati kao prvi ministar? Zašto Car tone primećuje? Klimnuo je glavom, navukao masku pažljivog slušaoca i pustio da gazidne panorame umire. I dalje su se spuštali niz dugačku cikloidalnukrivulju gravitacionog pada. Naziv je ovaj put sasvim odgovarao. Dugolinijska putovanja naTrantoru obično su se obavljala ispod Trantora, duž krivulje koja jenjihovom vozilu dozvoljavala da uroni ispod same sile teže, obešenoo magnetna polja, samo za debljinu prsta daleko od zidova cevi. Upropadanju kroz mračni vakuum nije bilo prozora. Umesto njih, zidovisu umirivali svaki strah od pada. Zrela tehnologija bila je neprimetna, jednostavna, tiha, smišljenoprepoznatljiva, čak prijateljska... a njeno korišćenje bilo je očiglednokao upotreba čekića, efekti prijemčivi kao 3-D. Ona i korisnikmeđusobno su se podučavali. On i Jugo nađoše se u šumi. Mnogi žitelji Trantora živeli su međudrvećem, stenjem i oblacima, kao njihovi daleki preci. Efekti nisu bilistvarni, ali nije ni bilo potrebno da budu. Sada smo mi divljina,pomisli Hari. Ljudi su oblikovali lavirinte Trantora da bi zadovoljilisvoje duboko usađene potrebe, tako da se oko uma osećalo kao dalebdi kroz neki park. Tehnologija se pojavljivala samo kada je bilapozvana, nalik na čudotvorne duhove.

"Čuj, kako bi bilo da ovo isključim?" Jugovo pitanje prekinu njegovorazmišljanje. "Drveće?" "Aha, otvoren prostor, znaš." Hari klimnu glavom i Jugo uključi prizor tržnog centra gde nije bilovelikih rastojanja. Mnogi Trantorijanci plašili su se otvorenogprostora, čak i kada je bio samo na slici. Njihova putanja se poravnala i uskoro su počeli da se penju. Harioseti kako ga teža pritiska u sedište, koje se spremno ugibalo. Znaoje da se kreću velikom brzinom, ali to se nije moglo dokazati. Lakopulsiranje magnetnog ždrela postepeno je povećavalo brzinu dok suse dizali, nadoknađujući neznatne gubitke. Samo putovanje uopštenije trošilo energiju: sila teže je prvo davala, a zatim uzimala svoje. Kada su izbili u Karmondijanski sektor, njegovi specijalci se zbišeoko njega. Ovo više nije bilo elitno univerzitetsko okruženje. Oko njihje bilo malo zgrada kojima su se videla pročelja, tako da je dizajn biousredsređen na unutrašnji prizor: isturene padine, vazdušastiogranci, visoki stubovi od obrađenog metala i žilavih vlakana. Ali jeusred ove vedre arhitekture tekla reka ljudi, uzburkana i mutna,gnevna kao bujica potopa. Na visećoj biciklističkoj stazi iznad njihovih glava, neprekidna strujabiciklista vukla je lake prikolice. Natrpane u njihovom tesnomteretnom prostoru bile su kabaste kućne sprave, vlažno komađemesa, sanduci i roba na gomili, na putu do obližnjih potrošača.Restorani su bili tek nešto više od grejne ploče okružene majušnimstolovima i stolicama, stisnutim na pločnicima. Brice su obavljali svojposao nasred pločnika, radeći na jednom kraju mušterije dok su jojprosjaci za sitninu masirali stopala. "Izgleda... živo", reče Hari diplomatski kada je osetio miris dalitskekuhinje. "Aha, zar nije sjajno?" "Mislio sam da je poslednji Car zabranio prosjačenje i uličneprodavce." "Jeste." On se iskezi. "Ali Daliti to ne zarezuju. Preselili smo previšeljudi u ovaj sektor. 'Ajde da nešto klopnemo." Još je bilo rano, ali su ipak ručali u jednom restoranu gde se jelostojeći, privučeni mirisima. Hari je probao 'bombarder', koji mu se

migoljio u ustima, da bi zatim eksplodirao u nekakav dimljeni, tamniukus koji nije mogao da prepozna, ostavivši na kraju gorkoslatkiukus u ustima. Njegovi specijalci su izgledali nespokojno, stojećiokolo usred bučne gomile. Bili su naviknuti na mnogo otmenijeokruženje. "Ovde je stvarno živo", primeti Jugo. Njegovi maniri su se vratili uradničke dane, kada je govorio punim ustima. "Daliti imaju dar za širenje", reče Hari diplomatski. Njihova stoparađanja terala ih je u druge sektore, gde su njihove veze sa Dalombile izvor novih ulaganja. Hariju se dopadala njihova neumornaenergičnost; podsećala ga je na malobrojne gradove na Helikonu. Pravio je model čitavog Trantora, pokušavajući da ga upotrebi kaoumanjenu kopiju Carstva. Najveći deo ovog napretka poticao je odnepromenljive konvencionalne mudrosti. Većina ekonomista shvatalaje novac kao jednostavno vlasništvo - osnovnu, linearnu strukturumoći. Ali Hari je otkrio da je novac tečnost, neuhvatljiva i brza, uneprestanom protoku iz ruke u ruku, koja podmazuje trenutakrazmene. Carski analitičari greškom su posmatrali promenljivi tokkao statički brojilac. Dovršili su obrok, i Jugo ga je ugurao u površinsku čauru. Pošli suzamršenom putanjom, kroz buku, mirise i gužvu. Uređeni saobraćajovde je bio poražen. Umesto da prolaze kroz nivoe u jednom smeru,lokalne ulice granale su se pod oštrim i nelogičnim uglovima, a samoretko pod pravim uglom. Činilo se da Jugo raskrsnice posmatra kaobezobrazna ometanja. Neko vreme su velikom brzinom jurili sasvim blizu zgrada, gotovo sečešući o njih, a onda se vozilo zaustavilo, i izišli su da pođu pešicepokretnom stazom. Specijalci su išli odmah iza njih, i Hari seodjednom nađe usred haosa. Zahvatio ih je oblak dima, čiji je ljutizadah terao Harija na povraćanje. Kapetan specijalaca mu doviknu: "Držite se nisko!" Onda doviknusvojim ljudima da pripreme anamorfin. Specijalcima se odjednom urukama nađe prava šuma oružja. Dim je izbledeo fosforne svetiljke na tavanicama. Kroz mračnuizmaglicu Hari opazi zid ljudi koji se probijao prema njemu. Izišli su izbočnih uličica i ulaza i činilo se da svi zajedno idu na njega.Specijalci ispališe rafal u gomilu. Nekoliko ljudi se sruši. Kapetan

baci nekakav sud i iz njega pokulja oblak gasa. Dobro je proceniorazdaljinu; strujanje vazduha ponese dim, umesto prema Hariju, ugomilu. Ali anamorfin nije bio dovoljan da ih zaustavi. Dve žene protrčašepored Harija, noseći komade kaldrme iščupane iz pločnika. Trećaosoba, muškarac, zamahnu nožem prema Hariju. Tada još Dalitanasrnu na specijalce, i Hari konačno razabra šta viču: bio je toneartikulisani gnev na tik-takove. Njihov bes bio mu je toliko besmislen da mu se isprva učinilo da ihnije dobro razumeo. Ovo mu je odvuklo pažnju, i kada je ponovoosmotrio situaciju, vide da je kapetan oboren i da čovek sa nožemide prema njemu. Bilo je sasvim nejasno kakve veze ovo ima sa tik-takovima, ali nijeimao vremena za bilo šta drugo osim da zakorači u stranu i ritnenapadača u koleno. Nekakva boca bolno ga pogodi u rame i razbi se na pločniku. Nekičovek zavrte nekoliko puta lancem oko glave, pa zamahnu premaHariju. Dole. Lanac prozvižda iznad njega i Hari se baci na čoveka iobori ga. Padoše zajedno i povukoše još dvojicu, u gomilu koja jepsovala i razmenjivala udarce pesnicama. Hari dobi udarac ustomak. Prevrnuo se i zasoptao, hvatajući vazduh, i na samo nekoliko metaraod sebe jasno video kako čovek ubija drugog dugačkim, izvijenimnožem. Ubod, zasek, ubod. Prizor se odvijao bez zvuka, kao u snu. Harizastenja, potresen, u svetu gde se sve oko njega kretalo usporeno.Znao je da bi trebalo da deluje odlučno, ali je ono što je video bilotako užasno... ...a sledećeg trenutka našao se na nogama, ne sećajući se kako seto dogodilo, rvući se sa čovekom koji se dugo nije okupao. Tada njegov protivnik nestade, usisan u komešanje gomile. Još jedan iznenadni preskok - i oko njega se obreše specijalci.Svuda okolo na pločniku ležala su beživotna tela ljudi. Drugi su sedržali za okrvavljene glave. Galama, udarci... Nije imao vremena da odredi kakvo oružje je ostavilo ovakveposledice, jer su ga specijalci već vukli dalje zajedno sa Jugom, ičitav incident ostade iza njih kao 3-D program, osmotren i nestrpljivo

preskočen. Kapetan je insistirao da se vrate na Striling. "Ili, još bolje, u palatu." "Ovo se nije dogodilo zbog nas", reče Hari kada su se popeli napokretnu traku. "U to ne možemo da budemo sigurni, ser."

Hari je odbacio sve predloge da prekinu putovanje. Nemiri suočigledno počeli posle nekakvog kvara tik-takova. "Neko je optužio Dalite da su izazvali kvar", primeti Jugo. "Zato su senaši ljudi pobunili, i stvari su se, ovaj, malo otele." Svuda oko njih videla su se uzbuđena i zajapurena lica, raširenih inemirnih očiju. On se odjednom priseti očeve suve opaske: Nikadane potcenjuj moć dosade. U ljudskom delanju, impulsivna reakcija predstavlja olakšanje zadugotrajnu dosadu. Setio se kako su dve žene tukle jednu od aveti,mlateći pesnicama po mršavom, belolikom čoveku kao da je običnainteraktivna mašina za vežbanje. Najobičnija fobija od sunčevesvetlosti značila je da ovaj pripada omrznutim Drugima, i to je za njihbilo dovoljno opravdanje da se okome na njega. Ubistvo je jedan od osnovnih nagona. Čak i oni najcivilizovanijiosećaju iskušenje da se predaju trenucima besa. Ali većina se ipakodupirala tome i uspevala da sačuva kontrolu. Civilizacija je odbranaod sirove moći prirode. Ovo je bila ključna promenljiva, koju ekonomisti, sa svojim brutoproizvodom po glavi stanovnika, ili teoretičari sa svojimreprezentativnim koeficijentima, ili izučavaoci društva sa svojimbezbednosnim pokazateljima, nikada nisu uzeli u obzir. "Moraću i to da imam u vidu", progunđao je za sebe. "Šta to?" upita Jugo. I on je još bio uzrujan. "Osnovne stvari kao što je ubistvo. Svi se toliko bavimo ekonomijomi politikom na Trantoru, iako su iskonske stvari kao ovaj incident,dugoročno posmatrano, možda važnije." "Statistika zločina će i to obuhvatiti." "Ne, ono što želim da uhvatim jeste nagon. Kako to objašnjavadublja kretanja u ljudskoj kulturi? Dovoljno je teško baviti seTrantorom - džinovskim ekspres-loncem u koji je natrpano četrdesetmilijardi duša. Znamo da nešto nedostaje zato što ne možemo da

nateramo psihoistorijske jednačine da se slože." Jugo se zamisli. "Hteo sam da kažem da nam je potrebno višepodataka." Hari oseti staru, poznatu osujećenost. "Ne, osećam to. Postoji neštosuštinsko, a mi ne možemo da otkrijemo šta je to." Jugov izraz lica govorio je da sumnja u to, ali tada naiđe njihov diskza silazak. Prošli su koncentrični niz kružnih pločnika, usporavajući, inašli se na širokom trgu. Tamo se na visokim vazdušnim oknima,vitkim stubovima koji su se na vrhu širili u urede, dizala impresivnagrađevina. Sunčeva svetlost tekla je niz izvajane površine zgradekoje su svedočile o uloženom novcu: Društvo za artificijelno. Recepcija ih je usisala u odaju koja je bila raskošnija od bilo čega naStrilingu. "Al' im je sobica", reče Jugo, podsmešljivo nakrenuvšiglavu. Hari je shvatio ovu uobičajenu akademsku opasku. Tehnički radniciizvan univerzitetskog sistema više su zarađivali i najčešće radili uboljim uslovima. Njemu takve stvari nikada nisu smetale. Ideja ouniverzitetima kao uzvišenim citadelama izbledela je sa opadanjemmoći Carstva, a on i inače nije video nikakav razlog za raskoš,pogotovu sa Carem kome je bila toliko draga. Osoblje Društva za artificijelno odredilo je sebi zajednički naziv A2 ičinilo se veoma inteligentno. Hari je prepustio Jugu da vodi razgovordok su sedeli za velikim stolom od lakiranog pseudodrveta; i dalje jesav treperio zbog malopređašnjeg nasilja. Zavalio se u stolicu izabavio se razgledanjem okruženja, vraćajući se kao i obično umislima na nove fasete koje su mogle biti značajne za psihoistoriju. Teorija je već imala razrađene odnose između tehnologije,akumulacije kapitala i radne snage, ali se pokazalo da je najvažnijipokretač bilo znanje. Otprilike polovina ekonomskog rasta bila jeposledica kvaliteta informacija, otelovljenog u poboljšanimmašinama, stručnosti i efikasnosti gradnje. To je bilo sasvim u redu... ali je Carstvo upravo u tome počelo dapopušta. Inovativni zamah nauke polako je zamro. Carski univerzitetiproizvodili su dobre inženjere, ali ne i inovatore. Velike znalce, alimalo pravih naučnika. Ovo je uticalo na druge tokove vremena. Samo nezavisni poslovi kao što je bio ovaj, razmišljao je, produžavalisu zamah koji je tako dugo nosio Carstvo napred. Ali to je bilo divlje

cveće, često pogaženo pod čizmama carske politike i inertnosti. "Doktore Seldon?" upita glas pored njega, prenuvši ga izrazmišljanja. On klimnu glavom. "Imamo li i vaše odobrenje?" "Ovaj, za šta?" "Da upotrebimo ovo." Jugo ustade i podiže dve torbe na sto. Otvoriih i otkri dva feritna jezgra. "Simovi sa Sarka, gospodo." Hari zinu. "Mislio sam da ih je Dors..." "Razbila? I ona je tako mislila. Tog dana sam upotrebio dva stara,bezvredna jezgra." "Znao si da će..." "Ta dama je vredna poštovanja... brza je i preduzimljiva." Jugoslegnu ramenima. "Pretpostavio sam da bi mogla da bude pomalo...isprovocirana." Hari se osmehnu. Odjednom mu je postalo jasno da je potiskivaostvarni bes na Dors zbog njenog samoglavog čina. Sada ga jeoslobodio u navali zdravog smeha. "Divno! Supruga ili ne, postojeneke granice." Smejao se tako silno da su mu potekle suze. Smeh se proširio zastolom, i Hari shvati da se oseća bolje nego nedeljama pre toga. Natrenutak su gnjavaža na univerzitetu, ministarske brige, i sve drugo...bili zaboravljeni. "Onda, znači, imamo vašu dozvolu, doktore Seldon? Da upotrebimosimove?" mladi čovek pored njega ponovi pitanje. "Naravno, mada će biti potrebno da imam stalan uvid zbog nekihmojih, ovaj, istraživačkih potreba. Hoće li to biti moguće,gospodine...?" "Markju Hofti. Biće nam čast, gospodine, ako budete mogli daposvetite malo vremena projektu. Učiniću sve..." "I ja." Sa njegove druge strane ustade jedna mlada žena. "Sibil",reče i pruži mu ruku. Oboje su izgledali sposobno, uredno idelotvorno. Harija je začudio njihov pogled, koji je bio pun divljenjaprema njemu. Na kraju krajeva, bio je samo matematičar, kao i oni. Onda se ponovo nasmeja, od srca, neobično oslobođajućimsmehom. Upravo mu je palo na pamet kako bi izgledalo kada birekao Dors za jezgra podataka.

Drugi deo: RUŽA SE SREĆE SASKALPELOM

KOMPJUTERSKO PREDSTAVLJANJE. Jasno je da su, izuzevpovremenih ispada, tabui koji su se odnosili na razvijene veštačkeinteligencije bili rasprostranjeni širom Carstva u džinovskoj plimiistorijskog vremena. Ova jednoobraznost društvenog raspoloženjaodražava tragedije i potrese doživljene u dodiru sa veštačkimoblicima davno pre nastanka Carstva. Postoje veoma starezabeleške o zastranjivanjima samosvesnih programa, uključujući i'simove', ili samoorganizujuće simulacije. Čini se da su naši drevnipreci voleli da vaskrsavaju ličnosti iz svoje prošlosti, moguće radipoduke, zabave ili proučavanja. Nije poznato da je neka od njihopstala do sadašnjeg vremena, ali predanje kazuje da je to u svojevreme bila cenjena umetnost. Nešto mračnije implikacije imaju priče koje govore o samosvesniminteligencijama smeštenim u tela slična ljudskim. Dok je postojanjemehaničkih oblika nižeg reda uglavnom dozvoljeno u Carstvu, ovi'tik-takovi' ne predstavljaju nikakvu konkurenciju ljudima, budući daobavljaju samo najjednostavnije i često nepopularne poslove...

ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA

1.Jovanka Orleanka se probudila iz sna boje ambre. Milovao ju je

svež povetarac, čudni zvuci su odjekivali. Pre nego što je progledala,začula je... ...i odjednom je sedela negde na otvorenom. Zapažala je jednu pojednu stvar, kao da ih nešto u njoj prebrojava. Blag vazduh. Ispred nje, glatki okrugli sto. Pripijena uz nju, uznemirujuća bela stolica. Njeno sedište, takorazličito od onih u njenom rodnom selu, Domremiju, nije bilo rukomistesano od drveta. Njegova glatka klizavost bestidno seprilagođavala njenim oblinama. Ona pocrvene. Neznanci. Jedan, dvojica, trojica... Stvoriše se niotkuda pred njom. Pokrenuli su se. Neobičan svet. Nije umela da razlikuje muškarce odžena, osim kod onih čije su pantalone i tunike ocrtavale intimnedelove. Prizor je bio još gori od onoga koji je videla u Kinonu, naraspusnom dvoru velikog i jedinog Kralja. Razgovarali su među sobom. Činilo se da su nesvesni nje, iako jemogla da ih čuje kako ćaskaju u pozadini, tako jasno kao što jepovremeno čula one svoje glasove. Slušala je dovoljno dugo dazaključi da ono što govore, budući da se nije odnosilo na svetost iliFrancusku, očigledno nije vredno pažnje. Buka. Spolja. Kraj njih je mrmljajući prolazila gvozdena reka kočijabez zaprege. Ovo ju je iznenadilo... a onda se to osećanje zbognečega izgubilo. Pogled daleko, sa izoštravanjem na... Bisernu izmaglicu koja je skrivala udaljene tornjeve od slonovače.Magla je činila da podsećaju na crkve koje se tope. Gde se to našla? Vizija, možda u nekoj vezi sa njenim milim glasovima. Da li ovakvapriviđenja mogu da budu sveta? Čovek za obližnjim stolom nije nikako mogao biti svetac. Jeo jekajganu - kroz slamčicu. Niti ta žena - bludno, bestidno, tašto nuđenje boka, butina i grudipogledima. Neki od neznanaca pili su vino iz prozirnih pehara kakve

nije videla ni na kraljevskom dvoru. Drugi su se, činilo joj se, hranili iz lebdećih oblaka - nežnih,uskomešanih, penastih izmaglica. Jedna od njih, sa snažnimmirisom govedine i loarskog sosa, prođe pored nje. Ona udahnu... iveć sledećeg trenutka se oseti kao da je obedovala. Je li ovo raj? Mesto gde se apetit zadovoljava bez rada i napora? Ali ne. Večna nagrada nije mogla biti tako, tako... putena. Iuznemirujuća. I sramotna. Vatra koju su neki od neznanaca usisavali u usta iz trščica...uznemiravala ju je. Oblak dima koji je lebdeo prema njoj potera pticepanike iz njenih grudi, iako nije osećala miris dima, niti joj je pekaooči ili sušio grlo. Vatra, vatra! mislila je, dok joj je srce panično tuklo. Šta se...? Ugledala je biće načinjeno od grudnog oklopa kako joj prilazi saposlužavnikom punim hrane i pića... otrov od neprijatelja, bezsumnje, dušmana Francuske! pomislila je u uskipelom strahu - ismesta posegnula za mačem. "Odmah dolazim", reče stvar od oklopa, prolazeći pored nje premasusednom stolu. "Malo strpljenja, ipak imam samo četiri ruke." Krčma, pomisli ona. Bila je to nekakva krčma, iako se činilo da ljudioko nje nemaju gde da sede. I da... prisetila se... trebalo je da sesretne sa nekim... kavaljerom? Sa onim tamo: visokim, mršavim starcem... mnogo starijim od ŽakaDarsa, njenog oca... jedinim osim nje koji je bio odeven dolično. Nešto u vezi sa njegovom odorom podsetilo ju je na one gizdavce nadvoru velikog i jedinog Kralja. Kosa mu je bila veoma ukovrdžana, anjena belina bila je u jakom kontrastu sa ljubičastom trakom okočovekovog vrata. Nosio je nabrani čipkani okovratnik, dugačak kaputod smeđeg satena sa šarenim cvećem i crvene somotske pantalone,bele dokolenice i cipele od jelenske kože. Bezvezni, tašti aristokrat, pomislila je. Kicoš navikao na kočije, kojine bi umeo ni da se popne na konja, a kamoli da se bori u svetomratu. Ali dužnost je sveta obaveza. Ako joj je kralj Šarl naredio da pođe unapad, ona će napasti. Ustala je. Njena oklopna košulja bila je začuđujuće laka. Jedva da jeosećala pripojasane zaštitne kožne ploče napred i na leđima, kao i

dve metalne ploče na rukama koje su ostavljale slobodne laktove dabi mogla da zamahuje mačem. Niko nije obraćao ni najmanju pažnjuna zveckanje i klopotanje njenog oklopa. "Jeste li vi kavaljer sa kojim treba da se sastanem? Monsinjor Arue?""Ne zovi me tako", obrecnu se on. "Arue je ime moga oca... imejednog autoritarnog čistunca, a ne moje. Godinama me niko nije takozvao." Izbliza nije izgledao tako star. Prevarila ju je njegova bela kosa, kojaje, sada je to videla, bila veštačka, napudrana perika, privezanaljubičastom trakom ispod njegove brade. "Kako onda da vas zovem?" Potisnula je prezrive epitete za ovogkicoša, grube reči naučene od drugova po oružju, koje su joj sadadolazile na jezik posredstvom demona, ali ne i dalje. "Pesnik, tragičar, istoričar." Nagnuo se napred i sa nestašnim migomšapnuo: "Samog sebe nazvah Volter. Slobodni mislilac. Kraljfilozofa." "Osim Kralja Nebeskog i Sina Njegovog, još samo jednog čovekanazivam kraljem. Šarla VII, iz kuće Valoa. A vas ću zvati Arue svedok mi moj kraljevski gospodar ne naredi drugačije." "Draga moja pucelle, tvoj Šarl je mrtav." "Nije!" On baci pogled prema bešumnim kočijama koje su nevidljive sileterale niz ulicu. "Sedi, sedi. Mnogo drugih stvari više nema, takođe.'De, pomozi mi da privučem pažnju onog smešnog konobara." "Poznajete me?" Pod uticajem svojih glasova, odbacila je očevo imeda bi se nazvala La Pucelle, Bezgrešna. "Vrlo dobro te poznajem. Ne samo zato što si živela nekoliko vekovapre mene, već i zato što sam o tebi napisao dramu. A imam ineobična sećanja o tome da sam sa tobom već govorio, na nekimsenovitim mestima." Zatresao je glavom, zamišljen. "Osim mojeodeće - divna je, n'est ce pas? - i tebe, ništa drugo mi nije poznatona ovom mestu. Ti i ulica, mada moram da primetim da si mlađanego što sam očekivao, a ulica... hmmm... izgleda šira, ali starija.Konačno su se nakanili da je popločaju." "Ja, ovaj, ne mogu da dokučim..." Pokazao je prema znaku koji je nosio naziv krčme - Aux DeuxMagots. "Gospođica Lekuvre, poznata glumica, mada jednako znana

i kao moja ljubavnica." Zatreptao je. "Ti crveniš... kako je to slatko." "Ne znam ništa o tim stvarima." Pa dodade sa više od prizvukaponosa. "Devica sam." On iskrivi lice. "Nije mi jasno kako neko može da bude ponosan natako neprirodno stanje." "A meni nije jasno kako možete tako da se oblačite." "Moji krojači će biti smrtno uvređeni! Ali dozvolićeš mi, draga mojapucelle, ipak si ti ta koja svojim upornim oblačenjem u muško lišavacivilizaciju jednog od njenih najbezazlenijih zadovoljstava." "Upornost koju sam skupo platila", odvrati ona, prisetivši se kako suje biskupi mučili zbog muške odeće, sa istom zagriženošću kao kadasu je ispitivali o njenim božanskim glasovima. Kao da bi u besmislenoj odeći koju su morale da nose pripadnicenjenog pola uspela da porazi onog engleskog udvoricu, vojvodu odOrleana! Ili da povede tri hiljade vitezova u pobedu kod Žargoa iMonga na Loari, Božensija i Pataja, kroz čitavo jedno leto slavnihosvajanja, kada, vođena glasovima, nije mogla da pogreši. Potisnula je nezvane suze. Nalet sećanja... Poraz... A onda se spustila krvavocrvena tama izgubljenih bitaka,prigušujući njene glasove, dok su oni kod pristalica Engleza, njenihneprijatelja, postali snažniji. "Nema potrebe da se vređamo", reče monsinjor Arue, nežno jojpotapšavši ploču na kolenu. "Iako mi je tvoja odeća odvratna,životom bih branio tvoje pravo da se oblačiš kako hoćeš. Ili svlačiš."Odmerio je gotovo prozirnu gornju odeću gazdarice krčme koja jeprošla blizu njih. "Gospodine..." "Pariz ipak nije izgubio svoju ljubav prema lepoti. Bledo voćebogova, slažeš se?" "Ne, ne slažem se. Najveća vrlina žene jeste čednost... kao i kodmuškarca. Naš gospod je bio čedan, kao i naši sveci i sveštenici." "Čedni sveštenici!" Prevrnuo je očima. "Šteta što nisi bila u školi kojume je otac naterao da pohađam kao dečak. Mogla bi da kažeš parreči jezuitima, koji su svakog dana kršili svoj zavet o čednosti." "Ja... ne mogu da verujem..." "A šta je s njim?" Volter je gledao preko njene glave, pokazujućiprema četvororukom stvorenju na točkovima koje se kretalo prema

njima. "Takvo stvorenje mora biti čedno. Da li to znači i da je Bogudrago?" "Hrišćanstvo, pa i sama Francuska, utemeljeni su na..." "Da je čednost bila poštovana u Francuskoj onoliko koliko su jepropovedali, naša rasa bi izumrla." Stvorenje na točkovima se zaustavi pored njihovog stola. Nagrudima mu je bilo odštampano nešto što je verovatno bilo njegovoime: garcon 213-ADM. Dubokim glasom, jasnim kao u bilo kogčoveka, ono reče: "Žurka u kostimima, a? Nadam se da nećetezakasniti zbog mene. Naši mehanički imaju neke probleme." Odmerilo je drugog tik-taka koji je pronosio tanjire sa hranom -plavušu sa kosom boje meda, skupljenom u mrežu, približnočovekolikog izgleda. Demon? Devica se ukoči. Trzavi pogled stvorenja, iako je bio mehanički,podsećao ju je na način na koji su njeni tamničari zurili u nju.Ponižena, odbacila je žensku odeću koju su je inkvizitori primorali danosi. Obukavši ponovo mušku odeću, prezirno je pokazalatamničarima gde im je mesto. Bio je to jedan od trenutaka kojih serado sećala. Kuvarica zauze dostojanstveno držanje, ali je pri tom doterivalamrežu za kosu i uputila smešak garconu 213-ADM pre nego što jeodvratila pogled. Jovanka nije shvatala prizor. Prihvatila je postojanjemehaničkih bića na tom čudnom mestu, ne pitajući se o njihovomznačenju. Ovo je verovatno bilo jedno od usputnih ispoljavanjaBožjeg proviđenja. Ali usputno ili ne, bilo je čudno. Monsinjor Arue pruži ruku i dodirnu najbližu hvataljkumehanočoveka, čijem se sklopu Devica i protiv svoje volje divila.Kada bi takvo stvorenje moglo da sedi na konju, u borbi bi bilonepobedivo. Mogućnosti... "Gde se nalazimo?" upita monsinjor Arue. "Ili bi trebalo da pitamkada? Imam prijatelje na visokim mestima..." "I na niskim", reče mehanočovek dobroćudno. "...i zahtevam puno objašnjenje gde se nalazimo, i šta se događa." Mehanočovek slegnu dvema slobodnim hvataljkama, dok su drugedve postavljale sto. "Kako mehanoposlužitelj sa onoliko razumakoliko je potrebno da obavlja svoj posao može da poduči jednoggospodina, ljudsko biće, o dubokim tajnama simprostora? Jesu li

gospodin i gospođica odlučili šta će poručiti?" "Niste nam doneli jelovnik", reče monsinjor Arue. Mehanočovek pritisnu dugme ispod stola. Dva pljosnata svitka,ugrađena u sto, zatreperiše, sa svetlećim slovima. Devica kratkociknu od oduševljenja - a zatim, u odgovor na monsinjorov prekornipogled, poklopi šakom usta. Njeni seljački maniri neprestano su jebrukali. "Genijalno", reče monsinjor Arue, pritiskajući dugme dok jerazgledao donju stranu ploče stola. "Kako ovo radi?" "Nisam programiran da znam. Moraćete da pitatemehanoelektričara." "Koga?" "Uz dužno poštovanje, gospodine, čekaju me drugi gosti.Programiran sam da uzmem porudžbinu." "Šta ćete vi uzeti, draga moja?" upita je monsinjor Arue. Ona obori pogled, postiđena. "Poručite i za mene", reče. "A da, sasvim sam zaboravio." "Šta ste zaboravili?" upita mehanočovek. "Moja pratilja je nepismena. Ne zna da čita. Ali kao da sam i ja, sobzirom na to koliko razumem ovaj jelovnik." Taj očigledno učeni čovek, znači, nije umeo da protumači jelovnikkuće. Jovanki je to bilo simpatično, usred mećave samih bizarnosti. Mehanočovek poče da objašnjava, ali mu Volter upade u reč. "Oblak-hrana? Elektronska kuhinja?" Iskrivio je lice. "Onda midonesite ono što smatrate da je najbolje za veliku glad i žeđ. Štapreporučujete za device-isposnice... tanjir zemlje, možda? Sa čašomsirćeta da zaliju jelo?" "Donesite mi parče hleba", reče Devica sa ledenim dostojanstvom. "Imalu činiju vina da okvasim hleb." "Vina!" reče monsinjor Arue. "Tvoji glasovi dozvoljavaju vino? Maisquelle scandale! Ako se pročuje da piješ vino, šta će reći sveštenicina nikakav primer koji pružaš budućim svecima Francuske?" Okrenuo se mehanočoveku. "Donesite joj čašu vode, malu." Kada jegarcon 213-ADM povukao, monsinjor Arue doviknu za njim: "I nekahleb bude sama kora! Buđava, ako može!"

2.Markju Softi je žurno koračao prema svojoj kancelariji u oknu

Voldon, a njegova koleginica i prijateljica Sibil išla je u korak s njim,čavrljajući. Oduvek je bila energična i puna zamisli. Njena živostsamo je ponekad bila zamorna. Zgrada Društva za artificijelno dizala se, teška i upečatljiva, uogromno i visoko okno. Oko isturenih spratova kružila je trepet-jedrilica, prolazeći između lepih zelenih oblaka. Markju izvi vrat da biposmatrao jedrilicu kako hvata uzlaznu struju iz moćnih gradskihrecirkulatora vazduha. Atmosferska kontrola čak je dodala i neštoisparenja mehurastih gljiva radi raznovrsnosti. Žudeo je da budetamo gore i da leti među njihovim lepljivim aromama. Umesto toga, bio je ovde dole, noseći uobičajeni oklop 'svaki dannovi izazov' raspoloženja. A današnji dan trebalo je da budeposeban. Rizičan. I mada se privlačnost toga osećala u njegovomkoraku i kezu, strah od neuspeha skrojio je olovnu postavu čak injegovim najoptimističkijim planovima. Ako danas zakaže, bar se neće strmoglaviti sa neba poput pilota kojije pogrešno procenio toplotne struje u oknu. Spreman na sve, ušaoje u svoj ured. "Čine me nervoznom", reče Sibil, prekinuvši ga u razmišljanju. "Mmm. Ko?" Spustio je ranac i seo za ukrašenu kontrolnu ploču. Ona sede pored njega. Ploča je zauzimala polovinu ureda, čineći danjegov radni sto izgleda kao pretrpana slučajnost. "Simovi sa Sarka.Potrošili smo previše vremena na protokole vaskrsavanja, seckanje ilepljenje, i sve to." "Morao sam da popunim čitave slojeve koji su nedostajali nasnimcima. Sinaptičke mreže iz asocijativnog korteksa. Veliki posao." "Ja takođe. Mojoj Jovanki nedostajali su čitavi komadihipokampusa." "Zeznut posao?" Mozak pamti stvari koristeći se sazvežđimaagenasa iz hipokampusa. Ovi polažu dugoročna sećanja gde godstignu, rasipajući njihove delove oko cerebralnog korteksa. Nipribližno čisto i uredno kao kompjuterska memorija, i to je bio jedan

od glavnih problema. Evolucija je sklepana skalamerija, mehanizminatrpani ovde i tamo, bez obaziranja na ukupni izgled. U građenjuumova, Tvorac je bio priličan amater. "Ubistveno. Nedeljama sam ostajala do ponoći." "I ja." "Jesi li... koristio biblioteku?" On razmisli o ovome. Društvo za artificijelno čuvalo je guste datotekemoždanih mapa, uzetih od dobrovoljaca. Postojali su meniji za izbormentalnih agenasa - pod-rutina sposobnih da izvrše zadatke koje subezbrojne sinapse obavljale u mozgu. Njihovim direktnimprevođenjem u digitalne ekvivalente štedeo se ogroman rad. Alinjihova upotreba podrazumevala je velike troškove jer se za svakuplaćalo autorsko pravo. "Ne. Našao sam privatan izvor." Ona klimnu glavom. "I ja." Da li to ona pokušava da mu izmami priznanje? U procesu sticanjaprve klase u meritokratiji oboje su morali da prođe kroz skeniranje.Markju je pedantno sačuvao svoj sken. Bio je bolji nego moždanamapa iskopana ko zna odakle. Znao je da nije nikakav genije, aliVolterova osnovna struktura ionako nije bila ono najvažnije. Način nakoji je sim izvršavao funkcije malog mozga - osnovno održavanje,kućepaziteljska kola - nije mogao da bude važan, zar ne? "Hajde da pogledamo naše tvorevine", reče Markju veselo, dapromeni temu. Sibil odmahnu glavom. "Moja je stabilna. Ali, vidi - mi, zapravo, i neznamo šta bi trebalo da dobijemo. Ove potpuno integralne ličnosti idalje su izolovane." "Priroda zveri." Markju slegnu ramenima, izigravajući ovejanogprofesionalca. Mada, sada kada su mu ruke dodirivale ploču, osećaoje kako bridi od uzbuđenja. "Hajde da to uradimo danas", provali iz nje. "Šta? Ja... voleo bih da još malo zakrpim pukotine, možda daugradim pokretni bafer kao osiguranje protiv naglih promenakaraktera, i da zavirim u..." "Pojedinosti! Slušaj, ovi simovi već nedeljama simvremena rade uinternom režimu, samoobrazujući se. Hajde da im damo malointerakcije." Markju pomisli na pilota jedrilice, tamo među varljivim strujama.

Nikada nije radio nešto tako rizično; nije bio takav tip. Njegova vrstaopasnosti nalazila se u digitalnoj areni. U njoj je bio šampion. Ali to nije postigao tako što je bio nepromišljen. Dodir ovih simulacijasa stvarnošću mogao je u njima da izazove halucinacije, strah, pačak i paniku. "Zamisli! Razgovaraćeš sa legendom." Markju shvati da je on taj koji oseća strah. Razmišljaj kao pilot!preporuči sebi. "Možda bi voleo da to prepustiš nekom drugom?" upita Sibil. Uzdrhtao je iznutra od topline njenog bedra kada se nehoticeočešalo o njegovo. "Nemam kome", priznade on. "A tako ćemo i steći prednost nad konkurencijom." "Taj tip Seldon možda je mogao to da učini, pošto ih je dobio saSarka, od onih budala iz nove renesanse. Upotrebivši nas, pa...pretpostavljam da mu je potrebno da se ogradi od ovako opasnerabote." "Politička distanca", složi se ona. "Poricanje umešanosti." "Nije mi izgledao tako prevejan... politički, mislim." "Možda je želeo da tako pomislimo. Kako li mu je uspelo da očaraKliona?" "Nemam pojma. Što ne znači da mi nije drago što neko iz našestruke vodi posao. Ministar matistoričar - ko bi to rekao?" Društvo za artificijelno je, dakle, u ovome bilo ostavljeno da sesnalazi kako zna i ume. Uz pomoć svojih veza na Sarku, kompanijaje već prestigla Digitfaka i Aksiom Alijansu u prodaji i razvojuholografskih inteligencija. Ali je kod nekih proizvoda konkurencija idalje bila veoma jaka. Uz pristup istinski starim ličnostima, pružalaim se prilika da je sasvim počiste. Na oštrici noža promena, pomisliMarkju veselo. Opasnost i novac, dva moćna afrodizijaka. Prethodni dan proveo je u potajnom posmatranju Voltera i bio jesiguran da je Sibil isto radila sa Devicom. Sve je išlo kako treba. "Alida upotrebimo filterske likove." "Bojiš se da nećeš uspeti da sakriješ osećanja?" Sibil mu senasmeja ženstvenim, grlenim smehom. "Misliš da te je tako lakopročitati?" "Pa, da li je?" Vratio joj je loptu.

"Recimo da tvoje namere jesu prozirne." Od njenog znalačkog osmejka njemu se raširiše nozdrve - i to gapodseti zašto mu je potreban filter. Aktivirao je ljubazni izraz lica kojije pažljivo uvežbao za telefonske razgovore sa klijentima. U svomposlu rano je shvatio da je svet prepun nepodnošljivih ljudi. NaročitoTrantor. "Bolje uključi i ispravljač telesnog govora", reče ona otvoreno,odjednom sva poslovna. Bila je to jedna od njenih osobina koja ga jeuvek iznenađivala: vešte promene ponašanja. Podigla je svoje filtere, u trenutku pozvane sa njene ploče u sasvimdrugom delu zgrade. "'Oćeš i prozor rečnika?" On slegnu ramenima. "Sve što ne budu razumeli pripisaćemopoteškoćama u sporazumevanju." "Kakav im je to govor?" "Mrtav jezik, svet porekla nepoznat." Ruke su mu se kretale brže odoka, dok je podešavao prelazak. "Ali je ipak, nekako, tečan." "Bar to." Sibiline grudi podigoše se kada je udahnula vazduh, zadržala ga ipolako ga ispustila. "Nadam se da moj klijent neće saznati zaSeldona. Kompanija vraški rizikuje time što nijednom od njih nijerekla za onog drugog." "Pa šta?" Bezbrižno je slegnuo ramenima, uživajući u tome. Utrepet-jedrilici bio bi prestravljen, ali igre moći - njih je obožavao.Društvo za artificijelno skupo je naplatilo ovaj posao obojicinepomirljivih protivnika. "Ako obe sukobljene strane otkriju da radimo na dve strane, otići će.Odbiće da plate više od predujma, a ti znaš koliko smo potrošilipreko toga." "Da odu?" Bio je red na njega da se zakikoće. "Samo ako ne žele dapobede. Mi smo najbolji." On joj podari svoj samouvereni kez. "Ti i ja,ako si se pitala na koga mislim. Čekaj dok vidiš ovo." Prigušio je svetla, aktivirao program i zavalio se u svojoj prilagodljivojstolici, nogu ispruženih na stolu ispred sebe. Hteo je da je zadivi, i nesamo to. Ali pošto je njen muž bio zdrobljen u jednoj nesreći u tojmeri da ni najbolji lekari nisu mogli da ga sastave, odlučio je dasačeka koliko se pristoji pre nego što pokuša kod nje. Kakav bi njih

dvoje bili tim! Pa da otvore firmu - recimo MarqSybyl Limited -pokupe najbolje A2 mušterije, steknu ime. Ne, imena. Budimo pošteni. Sibilin glas treperio je u pomrčini. "Susresti se sa legendom..." Dole, sve dublje i dublje i dublje... u prekopirani svet, čija je bešavnaplava složenost počela da narasta preko čitavog zida naspram njih.Vibrotaktilni signal iz indukcionih dermonalepnica još je višepoboljšavao opsenu. Obrušili su se u primitivni grad, jedva jedan sloj zgrada na golom tlu.Neka vrsta jednostavnog sela, iz precarskog doba. Ulice su proletaleoko njih, zgrade se okretale u majstorski izvedenoj projekciji. Čak sui prolaznici i zakrčeni saobraćaj izgledali verodostojno, haotičniljudski krkljanac. Brzo su skrenuli u svoj glavni sim: kafana nanečemu što se zvalo Bulevar Senžermen. Zagušljivi mirisi, prigušenaškripa kola napolju, zveckanje tanjira, zamamna aroma suflea. Markju ih ubaci u isti vremenski okvir u kome su bile rekonstruisaneličnosti. Vitki muškarac naslanjao se na zid. Oči su mu zračileinteligencijom, usne bile izvijene u sarkastičan osmeh. Sibil zazvižda kroz zube. Suzivši oči, zagledala se u ustavaskrsnutog, kao da želi da pročita šta govori. Volter je ispitivaomehanokonobara. Nestrpljivo, naravno. "Visoka petočulna rezolucija", reče ona, dolično zadivljena. "Mojanikako da bude tako oštra. I dalje ne znam kako to radiš." Markju pomisli, Moje veze na Sarku. A znam da ih i ti imaš. "Hej", reče ona. "Šta..." Sa likovanjem se nacerio kada su joj se ustaotvorila u prepasti pošto je opazila svoju Jovanku kako sedi porednjegovog Voltera - zaustavljena slika, struje podataka aktivirane, alijoš ne interaktivne. Na njenom licu bili su pomešani divljenje i strah. "Ne bismo smeli daih suočavamo - bar ne dok se ne sretnu u koloseumu." "Ko kaže? Toga nema u našem ugovoru." "Hastor će nas ionako samleti." "Može biti... ako sazna. Da je odvojim?" Usne joj se nestašno izviše. "Naravno da ne. Već je učinjeno.Aktiviraj." "Znao sam da ćeš biti za to. Mi smo umetnici, mi donosimo odluke." "Imamo li dovoljno radne memorije da ih pustimo da rade u stvarnom

vremenu?" On potvrdi. "To će koštati, ali inače nije problem. I... imam jedanpredlog za tebe." "Uh." Obrve joj se izviše. "Nešto zabranjeno, svakako." Čekao je, tek da je malo namuči. I da proceni, po njenoj reakciji,koliko bi bila voljna ako bi pokušao da izmeni prirodu njihovogdugotrajnog platonskog odnosa. Jednom je već pokušao. Njenoodbijanje - blago ga je podsetila da ima destogodišnji bračni ugovor -samo je postiglo da je još više želi. Uz sve to što jeste, još i verna ubraku. Dovoljno da čovek zaškrguće zubima... što se često idogađalo. Naravno, zubi su se mogli zameniti jeftinije nego što koštajedan sat kod dobrog terapeuta. Njen telesni govor - neznatno odmicanje - odao mu je da ona još žalipokojnog muža. Bio je spreman da sačeka uobičajenih godinu dana,ali samo ako bude morao. "Šta kažeš na to da im dodelimo maksimalne datoteke, daleko većeod osnovnog stanja?" reče on brzo. "Da im pružimo temeljno znanjeo Trantoru, Carstvu i svemu?" "Nemoguće." "Nije, samo je skupo." "Zašto toliko mnogo?" "Što da ne? Razmisli malo. Znamo šta je ovo dvoje Prvobitnihpredstavljalo, iako ne znamo sa kog sveta potiču." "Seti se, memorijski slojevi kažu sa 'Zemlje'." Markju slegnu ramenima. "Pa? Desetine primitivnih svetova nosili suto ime." "Oh, misliš isto kao što su se Primitivni nazvali 'narod'?" "Naravno. To narodno predanje pogrešno je i sa astrofizičkogstanovišta. Legenda o prvobitnoj planeti sasvim je jasna u jednojstvari - da se taj svet sastojao uglavnom od okeana. Zašto su gaonda nazvali 'Zemlja'?" Ona klimnu glavom. "Slažem se, u zabludi su. I nemaju gotovonikakve baze podataka o astronomiji, proverila sam. Ali pogledajnjihove pokazatelje društvenog konteksta. Ovo dvoje su predstavljalikoncepte, večne ideje: veru i razum." Markju oduševljeno stegnu pesnice, kao neki dečak. "Tačno! Na sveto ćemo im ubaciti ono što znamo danas - pseudoprirodnu selekciju,

psihofilozofiju, gensku sudbinu..." "Boker se nikada neće složiti s tim", reče Sibil. "Savremeno znanjeupravo je ono što čuvari vere oca nebeskog ne žele. Oni želeistorijsku Devicu, čistu i nezatrovanu savremenim zamislima. Moralabih da je programiram da čita..." "Prosto k'o pasulj." "...piše, upotrebljava višu matematiku. Mani me toga!" "Da li se protiviš sa etičkog stanovišta? Ili samo zato da bi izbeglapar bednih vekova rada?" "Lako je tebi da to kažeš. Tvoj Volter poseduje u suštini moderanum. Ko god ga je napravio, obavio je dobar deo posla, upotrebvišidesetine biografija. Moja Devica je u jednakoj meri mit i činjenica.Neko ju je rekonstruisao od vazduha." "To znači da iza tvog protivljenja stoji lenjost, a ne načelo." "Oboje." "Hoćeš li bar razmisliti o tome?" "Upravo jesam. Odgovor je ne." Markju uzdahnu. "Nema svrhe raspravljati se. Videćeš i sama, kadaim dopustimo interakciju." Njeno raspoloženje tada kao da pređe iz otpora u uzbuđenje: u svomoduševljenju čak mu je dodirnula nogu, zadržavši prste na njoj.Osetio je kako ga je srdačno pljesnula u trenutku kada su ušli usimprostor.

3."Šta se ovde događa?" Volter ustade, sa rukama na bokovima -

stolica se prevrnula iza njega, zaklopotavši po kamenu - i zabulji seu njih sa ekrana. "Ko ste vi? Kakvu paklenu silu predstavljate?" Markju zaustavi sim i okrenu se Sibil. "Uh, želiš li da muobjašnjavaš?" "On je tvoja rekonstrukt, a ne moj." "Pribojavao sam se ovoga." Volter je bio impozantna pojava. Zračioje autoritetom i energičnim samopouzdanjem. U svim Markjuovimmikroskopskim inspekcijama ovog sima, zbir svega toga, ova geštaltsuština, zbog nečega nikada nije izišla na videlo. "Toliko smo se naradili na ovome! Ako sad budeš oklevao..." Markju se pribra. "Dobro, dobro." "Kako mu izgledaš?" "Jednostavno sam se materijalizovao, prišao im i seo." "Video te je kako se pojavljuješ niotkuda?" "Rekao bih", odvrati on, pomalo pokajnički. "To ga je protreslo." Markju je upotrebio svaki model temperamenta koji je imao,prekrajajući i uobličavajući ustrojstva raspoloženja, ali je morao daostavi nedirnuto Volterovo glavno jezgro. Čega je sve tu bilo! Nekidrevni programer obavio je zapanjujuće obiman posao. Oprezno jeuronio Volterov sim u bezbojnu prazninu čulne statike. Umirio ga je,a onda je uklizao... Prsti su mu leteli. Uključio je vremensko ubrzanje... Sim-ličnostima bilo je potrebno vreme za proračunavanje da biusvojili nova iskustva. Gurnuo je Voltera u zgusnutu, prividno stvarnuiskustvenu mrežu. Ličnost je reagovala na simulaciju i prošla kroz nizindukovanih osećanja. Volter je bio razuman; njegova ličnost bila je ustanju da prihvati nove zamisli, za koje je Jovanki bilo potrebnomnogo više vremena. Kakve je ovo posledice imalo na rekonstrukt stvarne osobe, kada bise u njoj javila svest o drugačijoj stvarnosti? Ovo je bio problematičnideo reanimacije. Prihvatanje onoga ko/šta/kada su bili. Udarni talasi razumevanja prolazili su kroz digitalnu ličnost, prisilno

izazivajući emocionalna prilagođavanja. Jesu li one mogle to daizdrže? Na kraju krajeva, to nisu bile stvarne ličnosti, ne više negošto je slika nekog apstraktnog impresioniste mogla da pokaže kakokrava zaista izgleda. Sada on i Sibil mogu da se uključe tek poštoautomatski programi obave svoj deo posla. Ovde je bila na probi njihova matematička veština. Veštačke ličnostimorale su da prežive ovu prelomnu tačku ili da zapadnu u ludilo irasulo. U jurnjavi saobraćajnicama proširene percepcije, ontološkizaokreti mogli su u toj meri da protresu konstrukta da se ovajraspadne. Dozvolio im je da se sretnu, pažljivo motreći na njih. Aux DeuxMagots, jednostavna gradska i ulična pozadina. Da bi se skratilovreme proračunavanja, vremenske prilike ponavljale su se svaka dvaminuta simvremena. Nebo bez oblaka, da bi se uštedelo naoblikovanju fluidnog protoka. Sibil se bavila svojom Jovankom, onVolterom, krpeći i ravnajući male pukotine i greške u perceptualnojmatrici karaktera. Njih dvoje su se sastali, razgovarali. Kroz Volterove neuronskesimulacije prolazile su neke treptave plavo-bele oluje. Markju ubacialgoritme za konceptualne opravke... Sevanje se izgubi. "Imam te!" šapnu on. Sibil klimnu glavom pored njega, zanetasopstvenim popravkama. "On sad radi normalno", reče Markju, osećajući olakšanje u pogledupogrešnog pokretanja. "Ostaviću svoj lik da sedi, važi? Nikakvihnestajanja i sličnih stvari." "Jovanka je pročišćena." Sibil pokaza na smeđe žile u matričnojprezentaciji koja je lebdela, trodimenziona, ispred nje. "Neštoemotivne tektonike, ali za to treba vremena." "Predlažem da krenemo." Ona se osmehnu. "Udri." Čas je došao. Markju usisa Voltera i Jovanku nazad u stvarnovreme. Bio mu je dovoljan minut da proceni da je Volter i dalje neoštećen,ispravan i celovit. Isto je bilo sa Jovankom, iako se ona povukla ustav zamišljene odsutnosti, veoma dobro dokumentovan kao njenopreovlađujuće raspoloženje. Volter je, opet, bio uzrujan. Narastao je do prirodne veličine ispred

njih. Hologram je krivio lice, psovao i bučno zahtevao pravo dazapočne komunikaciju kad god mu se prohte. "Mislite da ću pristati da zavisim od vas kad god imam nešto dakažem? Razgovarate sa čovekom koga su proterivali, cenzurisali,zatvarali, zabranjivali - koji je živeo u neprestanom strahu odcrkvenih i svetovnih vlasti..." "Vatre", prošapta Devica sa sablasnom senzualnošću. "Smiri se", Markju naredi Volteru, "ili ću te isključiti." Zamrznuo jesituaciju i okrenuo se Sibil. "Šta ti misliš? Da im udovoljimo?" "Što da ne?" reče ona. "Nije pravedno prema njima da večno zaviseod naše volje." "Pravedno? Ovo je sim!" "Oni imaju osećanje za pravedno. Ako im ga ugrozimo..." "Dobro, dobro." Ponovo je pokrenuo program. "Sledeće pitanje jekako." "Nije me briga kako ćete to učiniti", reče hologram. "Hoću da toučinite - ovog časa!" "Pričekaj", reče Markju. "Dozvolićemo vam da imate sopstvenoprogramsko vreme, da biste objedinili svoj perceptivni prostor." "Šta sad to znači?" upita Volter. "Razumem umetničko izražavanje,ali žargon je nešto drugo." "Da udovoljite svojoj ćudi", odvrati Markju suvo. "Moći ćemo da saobraćamo?" "Tako je", reče Sibil. "Po sopstvenoj želji, a ne samo po našoj. Ali neizlazite istovremeno u šetnju, jer to zahteva preveliko premeštanjepodataka." "Mi se sa ove strane trudimo da što više smanjimo troškove", rečeMarkju, zavalivši se unazad da bi što bolje mogao da osmotri Sibilinenoge. "Pa, požurite malo", reče Volterov lik. "Strpljenje je za mučenike isvece, a ne za ljude od belles lettres." Prevodilac prebaci njegovu izjavu u savremeni jezik, ubacivši i audiodrevnih, zaboravljenih reči. Informativni pomagači pronađoše prevodi proslediše ga Markjuu i Sibili, ali je Markju ipad zadržaoneuhvatljivu, prirodnu akustiku radi atmosfere - tenor iz nezamislivodaleke prošlosti. "Samo izgovorite moje ime, ili Sibilino, i pojavićemo se u crveno

oivičenom okviru." "Mora li da bude crven?" Devičin glas je bio loman. "Zar ne možeteda učinite da bude plav? Plava boja je tako hladna; to je boja mora.A voda je jača od vatre, jer može da je ugasi." "Dosta brbljanja", obrecnu se drugi hologram. Domahnumehanokonobaru i reče: "Ono flambe jelo - smesta ga ugasite.Uznemirava Devicu. A vas dvoje genija tamo! Ako možete davaskrsnete mrtve, trebalo bi svakako da budete sposobni dapromenite crveno u plavo." "Ne mogu da verujem", reče Sibil. "Da nam to kaže jedan sim? Štaon zamišlja da jeste?" "Glas razuma", odvrati Markju. "Fransoa-Mari Arue de Volter." "Misliš da su spremni da vide Bokera?" Sibil je mazno grickala usnu."Dogovorili smo se da ga pustimo u sim čim se oni stabilizuju." Mark razmisli o ovome. "Hajde da igramo pošteno i direktno sa njim.Ja ću ga pozvati." "Imamo toliko toga da naučimo od njih!" "Istina je. Ko bi pomislio da preistorijski ljudi mogu da budu takvigadovi?"

4.Pokušala je da ne obraća pažnju na čarobnicu po imenu Sibila,

koja se hvalisala da je njena stvoriteljka - kao da još neko osim kraljanebeskog može da polaže pravo na tako nešto. Nije joj se govorilo nisa kim. Događaji su se sustizali - grozničavo, gusto, zagušujućenizanje. Njena bolom prožeta, daveća smrt i dalje se vila oko nje. Na magarećoj kapi - onoj što su joj je stavili na obrijanu glavu togdana punog ognja, najmračnijeg, ali i najslavnijeg dana njenogkratkog života - njeni 'zločini' bili su ispisani svetim pismom:Heretica, Relapsa, Apostata, Idolater. Crne reči, koje će uskorogoreti. Učeni kardinali i biskupi sa nečistog, Englezima naklonjenogpariskog univerziteta, i oni iz Crkve - Hristove neveste na zemlji! -predali su njeno živo telo vatri. I to samo zato što je izvršavala voljuGospodnju - da veliki i jedini kralj postane izvršilac Njegove volje uFrancuskoj. Zbog ovoga, odbili su da prime kraljevu otkupninu,poslali su je na lomaču. Šta bi tek učinili ovoj čarobnici koja je sebezvala Sibila... koja je, kao i ona, obitavala među muškarcima, nosilamuško ruho i pripisivala sebi moći veće i od samih Tvorčevih? "Odlazite, molim vas", promrmlja. "Moram imati tišinu da bih čulasvoje glasove." Ali ni La Sorcire niti bradati muškarac po imenu Boker - koji jenestvarno podsećao na namrgođene patrijarhe sa kupolastetavanice velikog hrama u Ruanu - nisu hteli da je ostave na miru. Molila ih je: "Ako morate da govorite, obratite se monsinjoru Arueu.On to jedva čeka." "Sveta Device, Ružo Francuske", reče bradati, "da li je zaistaFrancuska bila tvoj svet?" "Moje stanište na svetu", reče Jovanka. "Tvoja planeta, misliš?" "Planete su na nebu. Ja bejah sa zemlje." "Hteo sam da kažem... oh, nije važno." Bezvučno se obratio ženi,Sibili - "Sa zemlje? Farmeri? Da li je moguće da su preistorijski ljudibili baš toliko zatucani?" - očigledno ne znajući da ona poznaje

čitanje sa usana, trik koji je savladala da bi dokučila domunđavanjacrkvenih sudija. Jovanka reče: "Znam onoliko koliko je dovoljno za moju službu nasvetu." Boker se ukoči, a onda žurno nastavi. "Molim te da me saslušaš.Naš cilj je pravedan. Sudbina svetih zavisi od toga hoćemo li uspetida preobratimo dovoljan broj zabludelih. Ako želimo da očuvamo teločovečanstva, kao i vekovne tradicije našeg identiteta, moramo dapobedimo sekularni skepticizam." Pokušala je da mu okrene leđa, ali ju je zvečeća težina njenih lanacaomela u tome. "Dajte mi mira. Iako ne ubih nikoga, vojevala sammnogo bitaka da bih osigurala pobedu jedinog velikog kraljaFrancuske. Predsedavala sam njegovom krunisanju u Rimsu.Raniše me u bici zbog njega." Podigla je podlaktice - jer se sada nalazila u groznoj ćeliji u Ruanu,ruku i nogu u lancima. Sibila je rekla da će je ovo obuzdati, da će jojbiti od koristi na neki način. Kao anđeo, Sibila je svakako bila upravu. Boker poče da je preklinje, ali Jovanka prikupi snagu daodgovori. "Ljudi znaju kako sam bila nagrađena za muke. Nikadaviše neću ratovati." Monsinjor Boker se okrenu čarobnici. "Ovo je svetogrđe, držati jednusveticu u lancima. Zar ne možeš da je prebaciš na neko mestopobožne smirenosti? U neku katedralu?" "Kontekst. Simovima je potreban kontekst", reče La Sorcirebezvučno. Jovanka otkri da je u stanju da čita sa usana sa jasnoćomkoju nikada ranije nije uspela da postigne. Možda je ovo Čistilište, uskladu sa svojom svrhom, pojačavalo čula. Monsinjor Boker mljacnu jezikom. "Zadivljen sam onim što sipostigla, ali ako ne budete mogli da je privolite da sarađuje, kakvukorist imamo od nje?" "Niste je videli na vrhuncu njenih moći. Onih nekoliko istorijskihizvora koje smo uspeli da odgonetnemo tvrde da je bila'opčinjavajuća' pojava. Moramo to da probudimo u njoj." "Možete li da je malo smanjite? Nemoguće je razgovarati sadžinom." Zaprepašćena Devica smanji se na dve trećine pređašnje visine. Monsinjor Boker je izgledao zadovoljno. "Velika Jovanko, pogrešno

si shvatila prirodu rata koji je pred nama. Nebrojeni milenijumi prošlisu od tvog odlaska na nebo. Ti..." Devica se uspravi na stolici. "Recite mi samo jedno. Kralj Francuske,da li je to potomak Henrija, iz engleske kuće Lankastera? Ili je toValoa, potomak velikog i jedinog kralja Šarla?" Monsinjor Boker zatrepta, zamislivši se. "Ja... Mislim da se može rećida smo mi, čuvari vere oca nebeskog, kako se zove partija čiji samposlanik, na neki način potomci tvog Šarla." Devica se osmehnu. Znala je da njeni glasovi dolaze sa neba, iakosu biskupi govorili drugačije. Odrekla ih se tek kada su je odveli nagroblje Senuen, i to samo u strahu od vatre. Bila je u pravu što jeporekla svoje pokajanje, dva dana posle toga; neuspeh Lankasterada pripoje Francusku to joj je potvrdio. Ako monsinjor Boker govori uime potomaka kuće Valoa, uprkos očigledno prostom poreklu, onaće ga saslušati. "Produžite", reče ona. Monsinjor Boker objasni da će mesto na kome se nalazila uskoroodržati referendum. (Posle izvesnog dogovaranja sa La Sorcire,obavestio je Jovanku da mesto u suštini može da smatraFrancuskom.) Glavna borba vodiće se između dve najveće stranke,čuvara i skeptika. Obe stranke pristale su da se održi velikarasprava, između dvojice verbalnih duelista koji će pokušati daodgovore na ključno pitanje. "Kakvo pitanje?" upita oštro Devica. "Da li treba proizvoditi mehanička bića obdarena veštačkominteligencijom. Ako treba, da li im treba dati puno pravo građanstva,sa svim pratećim pravima?" Devica slegnu ramenima. "Je li to neka šala? Samo aristokrate iplemići uživaju prava." "Više nije tako, iako, naravno, imamo klasni sistem. Sada svi imajuista prava." "I seljaci kao ja?" upita Devica. "I mi?" Monsinjor Boker, sa licem uskomešanim od prenaglašenih grimasa,okrenu se La Sorcire. "Zar moram sve sam?" "Hteli ste je takvu kakva jeste", reče La Sorcire. "Ili, tačnije, kakva jebila." Monsinjor Boker je sledeća dva minuta naklapao o nečemu što je

nazvao promena koncepta. Ovaj pojam očigledno je značio teološkisukob o prirodi mehaničkog bivstva. Jovanki se odgovor činioočigledan, ali ona je bila samo žena sa njive, a ne umetnik reči. "Zašto ne pitate vašeg kralja, ili nekog od njegovih savetnika? Ilinekog od vaših učenih ljudi?" Monsinjor Boker nabra usnu i prezrivo počisti vazduh rukom. "Naševođe su nule! Slabići! Misaoni otirači!" "Ali svakako..." "Ti, koja dolaziš iz vremena strasti, to ne možeš ni da zamisliš.Vatrenost i strast danas se smatraju za neukus, prošlu modu. Želelismo da pronađemo umove sa nekadašnjim žarom..." "Oh ne!" Vatra, plamen koji joj liže... Trebalo je nekoliko trenutaka da joj se disanje smiri i da počneponovo da sluša, drhteći. Velika rasprava između vere i razuma trebalo je da se održi uKoloseumu sektora Džunin, pred auditorijumom od četiri stotinehiljada duša. Devica i njen protivnik pojaviće se u obliku holograma,trideset puta uvećani. Posle toga će svaki građanin dati svoj glas opitanju. "Glas?" upita Devica. "Hteli ste je neiskvarenu", reče La Sorcire. "Eto vam je." Devica je nemo slušala, prisiljena da svakog minuta apsorbuje čitavemilenijume. Kada je monsinjor Boker zaćutao, ona reče: "Moja slava,iako kratkotrajna, jeste u borbi, nikada u raspravi. Svakako vam jepoznata moja sudbina." Monsinjor Boker bolno iskrivi lice. "Nepoznanice prošlosti! Oko tvoje,ovaj, ličnosti imamo samo oskudni istorijski okvir... ništa više od toga.Ne znamo mesto gde si živela, ali znamo i najsitniju pojedinost odogađajima posle tvoje..." "Smrti. Možete slobodno govoriti o tome. Pomirila sam se s njom,kao što bi trebalo da učini svaka hrišćanska devojka, kada samshvatila da se nalazim u Čistilištu. A znam i ko ste vas dvoje." La Sorcire oprezno upita. "Ovaj... znaš?" "Anđeli! Prikazujete mi se kao običan svet, da biste umirili mojestrahove. Znači, imate zadatak za mene. Iako podrazumeva ibezbožna dela, to je ipak Božja misija." Monsinjor Boker polako zaklima glavom, pogledavši prema La

Sorcire. "Iz rita podataka koje lepršaju oko tvoje ličnosti uspeli smoda saznamo da su te na saslušanjima održanim dvadeset šestgodina posle tvoje smrti oslobodili krivice. Tvoje sudije javno su sepokajale zbog načinjene greške. Nazvali su te, u najdubljempoštovanju, La Rose de la Loire." Ona zatrepta od iznenadnih suza. "Pravda... Da sam bila vičnaraspravi, još tada bih ubedila svoje ispitivače - one Englezimanaklonjene propovednike sa pariskog univerziteta! - da nisamveštica." Monsinjor Boker izgledao je dirnuto. "Čak i u preistoriji su umeli daprepoznaju prisustvo svete sile." Devica se vedro nasmeja. "Gospod je na strani Sina svoga, kao isvetaca i mučenika. Ali to ne znači da su bili pošteđeni nepravde ismrti." "U pravu je", reče La Sorcire. "Čak i svetovi i Galaksije dele sudbinučovekovu." "Potrebna si svima nama, Božjim ljudima", molio je monsinjor Boker."Postali smo suviše slični našim mašinama. Jedina svetinja nam jepodmazan rad svakog našeg dela. Znamo da ćeš se zagriženoposvetiti ovom pitanju, ali i prostodušno i iskreno. To je sve štotražimo od tebe." Devica oseti zamor. Trebala joj je samoća, kao i vreme da se posvetimislima. "Moram da se posavetujem sa glasovima. Hoće li biti samojedno ili više pitanja o kojima će biti potrebno da govorim?" "Samo jedno." Inkvizitori su bili mnogo zahtevniji. Postavili su mnogo pitanja, nadesetine, ponekad bezbroj puta ponavljajući ista. Tačni odgovori kodPoatjea na drugom mestu bi se pokazali pogrešni. Lišena hrane,vode, počinka, izmučena prinudnim odlaskom na groblje, iscrpljenazamornom propovedi koju su je prisilili da sluša i u smrtnom strahuod ognja, nije izdržala njihovo ispitivanje. "Ima li arhanđel Mihajlo dugačku kosu?" "Da li je Sveta Margaritazdepasta ili mršava?" "Jesu li oči Svete Katarine smeđe ili plave boje?" Podvalili su joj da glasovima svetih duša pripiše telesna svojstva.Onda su je bezočno osudili za poistovećivanje svetog duha sagrešnom puti.

Bila je to najcrnja pokvarenost. A u Čistilištu su je mogla čekati jošgora iskušenja. Zato nije mogla da bude sigurna hoće li se ovajBoker pokazati kao prijatelj ili dušmanin. "Šta je to?" upitala je. "To pitanje na koje hoćete da odgovorim?" "Postoji sveopšta saglasnost da inteligencije koje je čovek stvorioposeduju neku vrstu mozga. Pitanje na koje želimo da odgovorišjeste da li imaju i dušu." "Samo Svemogući ima moć da stvori dušu." Monsinjor Boker se osmehnu. "Mi čuvari se potpuno slažemo satobom. Za razliku od nas, njihovih tvoraca, veštačke inteligencijenemaju dušu. To su obične mašine. Mehanički sklopovi saelektronski programiranim mozgovima. Samo čovek ima dušu." "Ako već znate odgovor na pitanje, šta ću vam ja?" "Da ubediš druge! Prvo neopredeljene u sektoru Džunin, pa Trantor ina kraju Carstvo!" Devica se zamisli. I njeni ispitivači znali su odgovore na pitanjakojima su je mučili. Monsinjor Boker joj se činio iskren, ali su takvi bilii oni koji su je proglasili za vešticu. Monsinjor Boker joj je unapredrekao odgovor, sa kojim bi se svako razuman složio. Ipak, nije moglada bude sigurna u njegove namere. Čak ni raspeće koje je zamolilasveštenika da drži uzdignuto nad njom nije predstavljalo zaštitu oduljastog dima, ujedajućeg plamena... "Pa?" upita monsinjor Boker. "Hoće li Sveta Ruža pristati da budenaš zatočnik?" "Ovi ljudi koje treba da ubedim, jesu li i oni potomci Šarla, velikog ijedinog kralja, iz kuće Valoa?"

5.Ušavši u Kvašenje i Šmrkanje da se nađe sa svojim drugarom i

saradnikom Nimom, Markju se iznenadio kada je video da je ovajveć tamo. Sudeći po Nimovim raširenim zenicama, tu je proveonajveći deo popodneva. Markju reče: "Daješ mu ga do koske? Nešto se dogodilo?" Nim odmahnu glavom. "Stari dobri Markju, stisnut k'o pesnica. Presvega, uzmi da probaš Kovitušmrk. Ne leči od žeđi - u stvari, osušićeti čitavu glavu - ali ti to uopšte neće biti važno." Pokazalo se da je Kovitušmrk nekakav praškasti bućkuriš sa ukusommorskog oraščeta koji je ujedao kao da je progutao razljućenoginsekta. Želeo je da bude srazmerno bistre glave dok ga Nim budeobaveštavao o korporativnoj politici i finansiranju. Posle toga možebez zadrške da se unebesi. "Ovo ti se možda neće dopasti", reče Nim. "Tiče se Sibil." "Sibil!" Pomalo nespokojno se nasmejao. "Kako si znao da..." "Ti si mi rekao. Poslednji put kada smo ušmrkivali zajedno, sećašse?" "Oh." Te stvari su ga terale da brblja. Još gore, činile su da zaboravida je brbljao. "A nije ni državna tajna", Nim se iskezi. "Toliko je očigledno?" Hteo je da bude siguran da Nim, koji je menjaožene kao donji veš, nije i sam bacio oko na Sibil. "Šta je s njom?" "Pa, onaj ko osvoji premiju u koloseumu dobro će da se ovajdi." "Nema problema", reče Markju. "Taj sam." Nim provuče ruku kroz plavu kosu. "Nikako da odlučim šta više volimkod tebe, skromnost ili sposobnost da predvidiš budućnost.Skromnost. Mora biti da je to." Markju slegnu ramenima. "I ona je dobra, priznajem." "Ali ti si bolji." "Srećniji. Dobio sam razum. Sibil su uvalili veru." Nim ga počasti začuđenim izrazom lica i duboko udahnu. "Ne bihpotcenjivao veru da sam na tvom mestu. Povezana je sa strašću, ato su dve stvari kojih još niko nije uspeo da se ratosilja."

"Nije ni potrebno. Strast vremenom sagori." "Ali svetlost razuma ostaje večno da gori, je li?" "Ako regenerišeš moždane ćelije, da." Nim pogleda kroz svoju slamčicu da li mu je ostalo još i namignuMarkjuu. "U tom slučaju ti taj mali savet nije ni potreban." "Kakav savet? Nisam čuo nikakav savet." Nim mljacnu jezikom. "Ako tvoje regenerisane moždane ćelije sadržebar gram zdravog razuma, prestaćeš da pomažeš Sibil da poboljšasvoju simulaciju. Ili, još bolje, nastavićeš da se pretvaraš dapomažeš i izvući korist iz onoga što ti pomaže. Ali ono što stvarnotreba da uradiš jeste da potražiš načina da doskočiš i njoj i njenojsimulaciji. Ljudi pričaju da je fenomenalna." "Video sam je." "Deo nje. Misliš da ti je sve pokazala?" "Pa, svaki dan smo radili na..." "Ono što ti pokazuje jeste suženi sim. A noću oslobađa čitavupseudo-psihu." Markju se namršti. Znao je da je pomalo opijen kada je sa njom,omamljen feromonima, ali je to na drugoj strani nadoknadio. Zarnije? "Ne verujem da bi ona..." "Mogla bi. Oni odozgo su je zapazili." Markju oseti ubod ljubomore, ali je pazio da to ne pokaže. "Mmhmm.Hvala." Nik povi glavu sa svojstvenom ironičnošću i reče: "Čak i ako ti to nijepotrebno, bio bi budala da odbiješ." "Kakva je nagrada, ako pobedim?" "Ne nagrada, tupi stvore. Misliš da dosad nisam primetio darazgovaram sa robom ambicije? Moj savet." Markju obilno ušmrka u obe nozdrve. "Budi siguran da ću ga imati napameti." "Ova stvar ima da bude krupna. Tebi se čini da je to posao samo zaovaj sektor, ali, veruj mi, ceo Trantor će gledati taj prenos." "Još bolje", reče Markju, iako je u utrobi imao osećaj slobodnogpada. Živeti u istinskoj kulturnoj renesansi bilo je opasno. Mada jemožda njegov osećaj praznine bio od stima. "Hoću da kažem, Seldon i taj momak što ga prati kao pas, Amaril -misliš da su ti uvalili vruć krompir?"

Mark zagrize u stim pre nego što je odgovorio. "Ne, već zato što samnajbolji." "I daleko niže od njih na društvenoj lestvici. Ti si, prijatelju moj,potrošna roba." Markju zamišljeno klimnu glavom. "Imaću to u vidu." Da li se on to ponavlja? Mora da je od stima.

Markju se tek dva dana kasnije setio Nimovog saveta, pošto je urestoranu kompanije čuo kako neko hvali Sibilin rad Hestoru,predsedniku Društva za artificijelno. Preskočio je ručak i vratio se nasvoj sprat. Prolazeći pored Sibiline kancelarije na putu do svoje,namera mu je bila, pravdao se sebi, da joj prosledi pohvalu. Ali kadaje otkrio da su njena vrata otključana, a kancelarija prazna, nijemogao da odoli iznenadnom iskušenju.

Pola sata kasnije, pomalo je poskočio kada je rekla "Markju!" savrata kancelarije. Rukom je popravila kosu, pokretom koji je onshvatio kao gest sujete, odavanje želje da se dopadne. "Mogu li da tipomognem?" Upravo je bio dovršio softversko povezivanje sa njenomkancelarijom, zahvaljujući kom će moći da prati njene razgovore saklijentom, Bokerom. Koliko mu je bilo poznato, do tog trenutka mu jepoveravala suštinu tih razgovora. Argument mu je bio da će moći da joj predloži bolje načine da iziđena kraj sa ponekad teškim Bokerom, ako bude prisutan kada jeBoker tu. Ali to bi ugrozilo tajnost odnosa sa klijentom, koja je običnobila strogo pravilo. Ovo je, naravno, bila izuzetna situacija... Slegnuo je ramenima. "Samo sam hteo da te vidim." "Uspela sam da je bolje ustrojim. Oscilacije raspoloženja su joj ispodnula zapeta dva." "Sjajno. Mogu da vidim?" Da li joj je osmeh malo topliji nego inače? I dalje se ovo pitao kada jeušao u svoju kancelariju, pošto su proveli jedan sat podešavajućiJovanku. Sibil je zaista uradila dobar posao. Celovit, prefinjenousklađen sa topografijom drevne ličnosti. I sve to od juče? Smatrao je da je to nemoguće. Vreme je da malo pronjuška po simprostoru.

6.Volterov lik bio je veličanstven - smrknutih veđa, sa rukama na

mršavim bokovima. Ustao je iz bogato izvezene fotelje u svomkabinetu u Sireju, dvorcu njegove dugogodišnje ljubavnice, Markizeod Šatlea. Mesto koje je petnaest godina nazivao dom činilo ga je potištenim,sada kada više nije bilo nje. A markiz, taj nije imao u sebi ni tolikopristojnosti da sačeka da se ohladi telo njegove supruge, već mu jesaopštio da mora da ode. "Vodite me odavde!" Volter zatraži od naučnika koji je konačnoodgovorio na njegove pozive. Naučnik... nova reč, bez sumnjeiskovana iz latinskog korena, glagola znati. Ali ovaj druškan jeizgledao kao da malo toga zna. "'Oću u kafanu. Moram da vidimDevicu." Naučnik se nagnu preko kontrolne ploče koju je Volter već počinjaoda prezire, i osmehnu se, očigledno likujući zbog svoje moći. "Misliosam da ona nije vaš tip. Čitavog života ste pokazivali ukus - setitese, skenirao sam vaša sećanja i više za mene nemate tajni - zaumne žene. Kao što su vaša nećaka i madam di Šatle." "A ko može da trpi društvo glupača? Jedina stvar koja se može rećiu njihovu korist jeste da im se može verovati jer su suviše glupe zaneverstvo." "Za razliku od madam di Šatle?" Volter poče nestrpljivo da lupka prstima po prelepo izrezbarenomstolu od orahovine - koji mu je poklonila upravo madam di Šatle,prisetio se. Kako je dospeo na ovo prostačko mesto? Zar je zaistabilo sklopljeno od njegovih sećanja? "Istina je, prevarila me je. Iskupo platila za to." Naučnik podiže obrvu. "Sa onim mladim oficirom, mislite? Onim sakojim je zatrudnela?" "Sa četrdeset tri godine, udata žena sa troje odrasle dece nemarazloga da ostaje trudna!" "Pobesneli ste kada vam je to saopštila - što je razumljivo, ali nistepostali ništa pametniji. Niste prekinuli vezu sa njom. Bili ste sa njom

sve vreme dok je rađala." Volter je penio od besa. Mračna uspomena, sećanje koje je teklo kaocrna voda u podzemnoj reci. Bio je van sebe od brige zbog porođaja,koji se pokazao začuđujuće lak. Ali devet dana kasnije, najčudesnijaod svih žena koje je znao bila je mrtva. Ubila ju je porodiljskagroznica. Niko... čak ni njegova nećaka i domaćica i bivša paramour,madam Deni, koja je posle toga uzela da se stara o njemu... nijemogla da zauzme njeno mesto. Tugovao je za njom sve do, sve do...Dodirnuo je tu misao i ustuknuo od nje... Do smrti... Izduvao je obraze i hitro i jetko uzvratio: "Ubedila me je da bi bilonerazumno ostaviti 'ženu vanrednih manira i vrlina' samo zato što jeiskoristila prava koja sam i sam uživao. Naročito kada se uzme uobzir da mesecima nisam vodio ljubav sa njom. Prava muškaraca,rekla je, pripadaju i ženama... ukoliko su aristokratkinje. Dozvoliosam njenoj nežnoj logici da me ubedi." "Ah", reče naučnik zagonetno. Volter protrlja čelo, bremenito od neveselog podsećanja. "Bila jeizuzetak svakom pravilu. Razumela je Njutna i Loka. Razumela jesvaku reč koju sam napisao. Razumela je mene." "Zašto niste vodili ljubav sa njom? Bili ste prezauzeti učestvovanjemu orgijama?" "Dragi moj gospodine, moje učešće u pomenutim aktivnostimaznatno je preuveličano. Istini za volju, u mladosti sam prihvatio pozivna jednu od tih svetkovina erotskog uživanja. I tako sam se dobropokazao, da sam bio pozvan da dođem ponovo." "Jeste li?" "Naravno da nisam. Ako odeš jednom, ideš kao filozof. Ako odešdvaput, običan si perverznjak." "Ono što meni nije jasno jeste zašto bi svetski čovek kao vi želeo jošjedan sastanak sa Devicom." "Zbog njene strasti", reče Volter, sa jasnom slikom robusne Device uumu. "Zbog njene hrabrosti i posvećenosti onome u šta je verovala." "I sami ste posedovali te osobine." Volter trupnu nogom po podu, ali se nije čuo nikakav zvuk. "Zaštogovorite o meni u prošlom vremenu?" "Izvinite, ubaciću zvučnu pozadinu." Jedan pokret rukom, i Volterzaču škripanje dasaka pod nogama dok je hodao po sobi. Napolju

zaklopota kočija u prolazu. "Ono što ja posedujem jeste temperament. Ne mešajte strast satemperamentom koji je stvar ustrojstva nerava. Strast se rađa iz srcai duše, i nije puki mehanizam telesnih stanja." "Verujete u dušu?" "U esenciju. Naravno. Devica je bila dovoljno smela da ostane svimsrcem uz svoju viziju, uprkos silništvu crkve i države. U njenojposvećenosti sopstvenoj viziji, za razliku od mene, nema ni tragaizopačenosti. Ona je bila prvi istinski protestant. Protestanti su miuvek bili draži od papinskih apsolutista... Sve dok se nisam nastaniou Ženevi, gde sam otkrio da je njihova mržnja prema zadovoljstvuista kao kod bilo kog papiste. Samo kvekeri ne upražnjavaju privatnoono što javno zagovaraju. Avaj, stotinu iskrenih vernika ne može dapreobrati milione licemera." Naučnik sumnjičavo iskrivi usta. "Jovanka se pokajala, popustila podnjihovim pretnjama." "Odvukli su je na groblje!" Volter se kostrešio od jeda. "Mrcvarili supobožnu devojku pretnjama smrću i paklom. Biskupi, akademici -najučeniji ljudi svoga vremena! Magareća prkna, svi redom!Iživljavati se na najhrabrijoj ženi Francuske, koju su uništili samo dabi je posle veličali. Licemeri! Potrebni su im mučenici kao štopijavicama treba krv. Samopožrtvovanje je njihova hrana - ali samoako oni koji žrtvuju sebe nisu oni sami." "Sve što imamo jeste tvoja verzija, i njena. Naša istorija ne vraća setako daleko. Ipak, sada više znamo o ljudima..." "Samo uobražavate da znate." Volter ušmrknu pregršt burmuta da sesmiri. "Opake vodi u propast njihova opačina, a junake vrline. Gudilisu na njenoj časti i hrabrosti kao na ćemanetu. Violina predatasvinjama." "Branite je." Naučnikov suvi osmeh mu se rugao. "A ipak ste je, upoemi koju ste napisali o njoj - neverovatno, da neko pamti svojedelo da bi mogao da ga recituje - opisali kao kafansku drolju, mnogostariju nego što je zaista bila, prevarantkinju koja laže o navodnimglasovima koje navodno čuje, sujevernu, ali prepredenu budalu. Anajveći protivnik čistote koju se ona pretvara da brani jeste magarac- krilati magarac!" Volter se osmehnu. "Brilijantna metafora rimske crkve, ne c'est pas?

Imao sam cilj koji je bilo potrebno da postignem. Ona je bila samomač kojim sam zadao udarac. Uopšte se nisam sastao sa njom.Nisam imao pojma da je to žena takve zagonetne dubine." "Ali ne umne dubine. Seljanka!" Markju se seti da je i sam izbegaosličnu sudbinu na blatnim njivama planete Bjeler. Zahvaljujući ispituza sivca. A sada je pobegao njihovim priprostim procedurama, uistinsku kulturnu revoluciju. "Ne, ne. Dubine duše. Ja sam kao potočić. Bistar jer je plitak. Ali onaje reka, okean! Vratite me u Aux Deux Magots. Ona i onaj navijenigarcon jedino su društvo koje mi je ostalo." "Ona je vaš protivnik", reče naučnik. "Zatočnica onih što zagovarajupravila protiv kojih ste se celog života borili. Da bih bio siguran dećete je poraziti, poboljšaću vas." "Ja sam nedirnut i celovit", reče Volter ledeno. "Naoružaću vas filozofskim i naučnim podacima, progresom razuma.Vaš razum mora da smrvi njenu veru. Morate je posmatrate kaoneprijatelja kakav jeste, ako želite da civilizacija nastavi svoj hodnapred na kolosecima nauke i razuma. Njegova rečitost i neskromnost bili su dirljivi, ali ne i dovoljnazamena za Volterovu opčinjenost Jovankom. "Odbijam da pročitam ired pre nego što me spojite sa Devicom... u kafani!" Naučnik je bio toliko drzak da se nasmeje. "Ne razumete me.Nemate nikakvog izbora. Uklesaću podatke u vas. Imaćete svaznanja potrebna za pobedu, hteli vi to ili ne." "Vršite nasilje nad mojim integritetom!" "Ne zaboravite da će se posle rasprave postaviti pitanje treba li vassačuvati ili..." "Izbrisati?" "Tek da sve karte budu na stolu." Volter je kipteo od besa. Poznavao je gvozdene akcente moći, jošotkako se prvi put suočio sa očevim... autoritetom uskogrudogmartineta koji ga je terao da pohađa mise, čija je uskogruda strogoćaubila Volterovu majku kada je ovome bilo samo sedam godina. Smrtje bila jedini način da pobegne muževljevoj vlasti. Volter nije imaonameru da na takav način pobegne od naučnikove. "Odbijam da upotrebim bilo kakvo dodatno znanje ako me odmah nevratite u kafanu."

Na Volterovu jarost, naučnik ga je posmatrao na isti način na koji jeon sam posmatrao svog vlasuljara - sa aristokratskomnadmoćnošću. Njegov osmejak sasvim jasno je poručivao da zna daVolter ne bi mogao da postoji bez njegovog patronata. Ponižavajući obrt. Iako je i sam bio poreklom iz srednje klase, Volterje smatrao da prost svet nije vredan da vlada. Pomisao da bi njegovvlasuljar mogao da postane zakonodavac bila je dovoljna da višenikad ne stavi periku. A činjenica da ga je ovaj odbojni i umišljeninaučnik posmatrao isto tako bila je nepodnošljiva. "Da vam nešto kažem", reče naučnik. "Sastavite jedno od onih vašihbrilojantnih lettres philosophiques koje će blatiti koncept ljudskeduše, i ja ću vas spojiti sa Devicom. Ali ako to ne uradite, nećete jevideti do dana rasprave. Jasno?" Volter razmisli o predlogu. "Jasno kao potočić", reče konačno. ...a onda mu se na um spustiše zgrudvani, kao gar crni oblaci.Sećanja, tmurna i mračna. Osetio je da se utapa u prošlost koja je uzriku tekla kroz njega, razorna... "On prima podatke! Ovde nešto izbija na površinu..." začu šupljiMarkjuov uzvik. Pred njim eksplodiraše slike iz daleke prošlosti. "Zovite Seldona! Ovaj sim ima još jedan sloj! Zovite Seldona!"

7.Hari Seldon je zurio u slike i reke podataka. "Volter je pretrpeo

napad sećanja. Pogledajte samo implikacije." Markju je zurio u bujicu, ne shvatajući. "Uh, da, vidim." "Taj rt - to je memorijski grumen o raspravi koju je vodio saJovankom, pre osam hiljada godina." "Neko je već upotrebio ove simove..." "U javnoj raspravi, da. Istorija ne samo da se ponavlja, već ponekadi muca." "Vera protiv razuma?" "Vera/mehaničko protiv razuma/čovekove volje", reče Seldon, kao dačita pravo iz skupova brojeva. Markju nije mogao dovoljno brzo daprati veze da bi ga razumeo. "U tadašnjem društvu postojala jetemeljna podela oko kompjuterskih inteligencija i njihovih...Ispoljavanja." Markju uhvati brz treptaj na Seldonovom licu. Da li nešto prećutkuje?"Ispoljavanja? Mislite, kao tik-takova?" "Tako nešto", reče Seldon ukočeno. "Volter je zastupao..." "U to doba, bio je simbol ljudske iskričavosti. Jovanka je zastupalaveru - dakle, ovaj, tik-takove." "Ne shvatam." "Tik-takovi, ili njihovi viši oblici, smatrani su sposobnim da vodečovečanstvo." Seldon je izgledao kao da mu je nelagodno. "Tik-takovi?" Markju podrugljivo frknu. "Ili, ovaj, njihovi viši oblici." "Znači, Volter i Jovanka su pre osam hiljada godina raspravljali otome? Onda mora da su bili projektovani za to. Ko je pobedio?" "Ishod nije dat. Verujem da je to postalo nevažno. Niko nije uspeo danapravi kompjutersku inteligenciju koja bi mogla da vodičovečanstvo." Markju klimnu glavom. "Ima smisla. Mašine nikada neće biti pametnekao mi. Za svakodnevni posao, to može, ali..." "Predlažem da se izbriše usađeni blok sećanja", reče Seldon kratko.

"To će odstraniti sloj koji smeta." "Uh, ako mislite da je tako najbolje. Mada nisam siguran da ćemouspeti da isključimo svaku asocijaciju. Ovi simovi koriste holografskopodsećanje, što znači da je to fiksirano..." "To je neophodno, ako hoćemo da ostvarimo željeni ishodpredstojeće rasprave. Moglo bi biti i drugih posledica." "Kakvih?" "Istoričari bi mogli da iskoriste ove simove da vade izgubljenepodatke o dalekoj prošlosti. Ne dajte im." "Oh, naravno. Hoću da kažem, malo je verovatno da će ih bilo koupotrebiti." Seldon je zurio u promenjljiva ustrojstva. "Zaista su složena, zar ne?Reč je o umovima izuzetne dubine, u međudejstvu sa potisnutimnivoima ličnosti... hmmm... Pitam se kako njihova samosvest ostajestabilna? Kako to da se njihovi mentaliteti jednostavno ne slome?" Markju ga nije razumeo, ali reče: "Pretpostavljam da su naši preciznali neke trikove koje mi ne znamo." Seldon klimnu glavom. "Moguće. Javlja mi se jedna zamisao..." Hitro je ustao; Markju se takođe podiže. "Zar ne možete još daostanete? Znam da bi Sibil volela da porazgovara..." "Žao mi je, moram da idem. Državni poslovi." "Ah, u redu, hvala vam na..." Seldon je izišao pre nego što je Markju uspeo da zatvori usta.

8."Nemam želju da vidim mršavog gospodina sa perikom. On misli

da je bolji od svih drugih", saopšti Devica čarobnici po imenu Sibila. "Istina je, ali..." "Mnogo mi je prijatnije sa mojim glasovima." "On je potpuno očaran vama", reče madam La Sorcire. "Nalazim da je teško verovati u to." Ali nije uspela da suspregneosmeh. "Oh, istina je. Zatražio je od Markjua, njegovog obnovitelja, da mu danovi lik. Živeo je, znate, osamdeset četiri godine." "Izgleda još stariji." Zaključila je da perika, ljubičasta traka isomotske pantalone izgledaju smešno na sasušenoj smokvi odčoveka. "Markju je odlučio da učini da izgleda kao kada su mu četrdeset dvegodine. Volela bih da ga vidite." Devica razmisli o tome. Monsinjor Arue bio bi daleko manje odbojanako bi... "Da li je monsinjor imao drugog krojača kada je bio mlađi?" "Hmmm, to bi moglo da se sredi." "Ne idem u kafanu sa ovim." Podigla je svoje lance, prisetivši se krznenog ogrtača kojim ju je samkralj ogrnuo prilikom krunisanja u Ruanu. Pomislila je da ga zatraži,ali se predomislila. Na suđenju su digli veliku prašinu oko togogrtača, optužujući je da su joj demoni usadili ljubav prema raskoši,ona koja je, pre nego što je osvojila kraljevu naklonost onog danakada se pojavila na dvoru, nosila samo kožnu košulju na goloj koži.Njeni tužitelji, primetila je, nosili su crnu svilu i somot i zaudarali suna parfem. "Učiniću šta mogu", obeća madam La Sorcire, "ali morate daobećate da nećete reći monsinjoru Bokeru. Ne dopada mu se da sedružite sa neprijateljem, ali ja mislim da će vam to koristiti. Izoštrićevam duh za veliku raspravu." Nastade prekid - pad, meki oblaci - za koji je Devica verovala da jebio nesvestica. Kada se prizvala sebi - tvrde, hladne površine,iznenadni oštri mlazevi smeđe, zelene boje - sedela je, ponovo, u

krčmi 'Kod dva crva', okružena gostima koji kao da nisu bili svesninjenog prisustva. Oklopljena bića raznosila su poslužavnike i uklanjala posuđe, jurećiizmeđu gostiju. Potražila je pogledom garcon-a i opazila gazagledanog u kuvaricu kose boje meda, koja se pretvarala da ga neprimećuje. Garcon-ova žudnja podsećala je Devicu na to kako seona sama zagledala u kipove svete Katarine i svete Margarite, kojesu se obe odrekle ljubavi muškaraca, ali su usvojile njihov izgled,zarobljene između dva sveta, svete pasije gore i zemaljske strastidole. Baš kao što je bilo ovde, sa grubim žargonom mašina i brojki,mada je znala da je reč o predvorju čistilišta, mestu između dvasveta. Sakrila je osmeh kada je pojavio monsinjor Arue. Na glavi je imaotamnu, nenapudranu periku, ali je i dalje izgledao dosta vremešan -otprilike kao njen otac Žak Dars, sa trideset jednom ili dve. Ramenasu mu se savijala pod velikim bremenom knjiga koje je nosio. Samoje dva puta imala prilike da vidi knjige, tokom suđenja; iako su sesasvim razlikovale od ovih, trgnula se od sećanja na njihovu moć. "Alors", reče Monsinjor Arue, odloživši knjige ispred nje. "Četrdesetdva toma. Moja Odabrana dela. Nepotpuna, ali..." - osmehnuo se -"...za sada će morati da posluže. Nešto nije u redu?" "Rugate mi se? Znate da ne umem da čitam." "Znam. Garcon 213-ADM će te naučiti." "Ne želim da učim. Sve knjige izuzev Biblije đavolskog su porekla." Monsinjor Arue baci ruke uvis i poče da psuje, žestoko, koristećineke njoj nejasne izraze, nalik na one koje su koristili vojnici kada bizaboravili da je ona u blizini. "Moraš da naučiš da čitaš. Znanje jemoć." "Đavo mora da zna mnogo", reče ona, pazeći da ne dodirne knjige. Monsinjor Arue se u očajanju okrenu čarobnici - koja je prividnosedela za jednim od obližnjih stolova - i reče: "Vac! Zar ne možeteničemu da je naučite?" Zatim se ponovo okrenu njoj: "Kako ćeš sediviti mojoj oštroumnosti ako ne umeš da čitaš?" "Nemam nikakve koristi od toga." "Ha! Da si umela da čitaš, razbucala bi one idiote koji su te poslali nalomaču." "Sve učeni ljudi", reče ona. "Poput vas."

"Ne, pucellette, ni nalik na mene. Nimalo nalik na mene." Ustuknulaje od knjige koju je pružio prema njoj kao da je zmija otrovnica.Cereći se, protrljao je knjigu svuda po sebi i garconu, koji je sadastajao pored stola. "Bezopasna je... vidiš?" "Zlo je često nevidljivo", reče ona. "Monsinjor je u pravu", reče joj garcon. "Najbolji među nama su onikoji čitaju." "Da si bila pismena", reče monsinjor Arue, "znala bi da tvojiinkvizitori nisu imali nikakvo pravo da ti sude. Bila si ratni zarobljenik,uzet u borbi. Tvoj engleski zarobljivač nije imao zakonsko pravo dadopusti da tvoje verske poglede ispituju francuski inkvizitori iakademici. Pretvarala si se da veruješ da tvoji glasovi dolaze odBoga..." "Pretvarala!" uzviknu ona. "...a on se pretvarao da veruje da su demonski. Englezi su suvišetolerantni da bi bilo koga spalili na lomači. Takve oblike zabaveostavljaju našim zemljacima, Francuzima." "Bili su toliko tolerantni", reče Devica, "da su me predali biskupu odBovea, tvrdeći da sam veštica." Pogledala je u stranu, nevoljna damu dopusti da joj pilji u oči. "Možda i jesam. Izdala sam svojeglasove." "Glasovi savesti, ništa više. I nehrišćanin Sokrat ih je čuo. Svi ihčujemo. Ali nije razumno žrtvovati život zbog njih, ako ništa drugozato što svojim uništenjem uništavamo i njih." Zamišljeno je sisaozube. "Pravilno odgojeni ljudi ih izdaju bez razmišljanja." "A mi, ovde?" prošapta ona. Stisnuo je oči. "One... Druge? Naučnike?" "Oni nisu stvarni." "Nešto kao demoni, misliš? Ne znam, ipak govore o razumu. Čak suosnovali republiku analize." "Tvrde da jesu, ali i pored toga traže od nas da predstavljamo onošto oni nemaju." "Hoćeš da kažeš da ih smatraš beskrvnima." Volter iskrivi usta,zamislivši se nad njenim rečima. "Mislim da čujemo iste 'naučnike', što znači da smo oboje na istomiskušenju." "Ja slušam glasove kao što su njihovi", reče Volter kao da se brani.

"Ali isto tako znam kada da okrenem glavu od bezumnih saveta." "Možda su monsinjorovi glasovi blagi", upade garcon. "Tako da ih jelakše prenebregnuti." "Dozvolila sam - duhovnicima! - da me prisile da priznam da su mojiglasovi delo nečastivog", reče Devica, "iako sam sve vreme znala dasu božanski. Zar to nije demonski čin? Veštičji?" "Slušaj!" Monsinjor Arue je stegnu za mišice. "Ne postoje veštice.Jedini demoni u tvom životu bili su oni što su te poslali na lomaču.Zatucane svinje, svi odreda! Izuzev tvog engleskog tamničara, kojise pravio da veruje da si veštica i tako povukao lukav politički potez.Kada je izgorelo tvoje ruho, njegove sluge skinule su tvoje telo salomače da bi pokazali narodu i inkvizitorima da si zaista žena, kojaje, makar i zbog toga što je uzurpirala prava koja pripadajumuškarcima, zaslužila svoju sudbinu." "Ućutite, molim vas!" reče ona. Činilo joj se da oseća uljasti mirisdima, iako je monsinjor Arue naredio garconu da svuda po kafanipostavi znake ZABRANJENO PUŠENJE - i opazila je da se,odjednom, nalaze u kafani, a ne više u bašti kao ranije. Prostorija segibala i okretala oko nje. "Vatra", reče ona. "Plameni jezici..." "Sad je dosta", reče čarobnica. "Zar ne vidite da je uzrujavate?Ostavite je na miru!" Ali monsinjor Arue nije hteo da se okane. "Pregledali su tvoje stidnedelove pošto ti je odeća izgorela - nisi to znala, je li? - isto kao što suučinili ranije, da bi proverili da li si devica kao što tvrdiš. I pošto suzadovoljili svoju pohotu u ime svetosti, vratili su te na lomaču i spalilitvoje kosti do pepela. Eto kako su ti se tvoji zemljaci odužili što sizastupala njihovog kralja! Za tvoju borbu da Francuska zauvekpripada Francuzima. A kada su te spalili, posle nekog vremenaodržali su saslušanje, objavili glasine da ti srce nije sagorelo uplamenu i naprečac te proglasili za nacionalnu heroinu, SpasiteljkuFrancuske. Ne bi me iznenadilo da su te do sada kanonizovali i da teslave kao sveticu." "To je bilo 1924. godine", reče La Sorcire. Iako joj je taj slučajni brojbio poznat, Jovanka nije shvatala o čemu je reč. Anđeoskootkrovenje? Bujica monsinjorove poruge bučala joj je u ušima. "Velika korist za nju", reče monsinjor čarobnici.

"Taj datum bio je u propratnoj beleški", reče La Sorcire, glasom kojije bio u iskaznoj intonaciji. "Mada ne posedujemo koordinate daodredimo šta znače ti brojevi. Ovo je 12.026. godina galaktičke ere." Sažižuća logika pokretala je usijani vazduh. Vreo vetar zamaglio jeskup posmatrača oko lomače. "Vatra", zastenja Devica. Vukući prstima pancirni okovratnik ne bi lidošla do vazduha, ona pobeže u hladovitu tamu zaborava.

9."Jedva jednom", Volter izgrdi madam La Scientiste. Visila je pred

njim kao animirana slika u ulju. Sam je izabrao ovo predstavljanje jermu je zbog nečega bilo prihvatljivije. "Nisam vas namerno izbegavala", reče ona hladnim i poslovnimtonom. "Kako se usuđujete da me usporavate bez mog pristanka?" "Markju i ja bili smo pod opsadom novinara. Nikada ne bih rekla daće velika rasprava biti medijski događaj decenije. Svi traže daintervjuišu vas i Jovanku." Volter dotera vrpcu boje kajsije oko vrata. "Odbijam da me vide bezmoje napudrane perike." "Uopšte nemamo nameru da dozvolimo da vide ni vas ni Devicu.Mogu da razgovaraju sa Markjuom do mile volje. On voli publicitet idobro se snalazi u njemu. Tvrdi da će pojavljivanje u javnosti biti odkoristi za našu karijeru." "Bilo bi logično da me pitaju pre nego što se tako važne odluke..." "Slušajte, došla sam čim mi je moje mehanoobezbeđenje javilo.Ostavila sam vas da radite u pomoćnom vremenu, da biste mogli dadovršite integraciju svog ustrojstva. Trebalo bi da budete zahvalni štosam vam dozvolila da koristite unutrašnje vreme..." "Za kontemplaciju?" frknu on. "Ako želite to tako da shvatite." "Nisam znao da to treba da bude... Sa dozvolom." Volter se nalaziou svojim bogato nameštenim odajama na dvoru Fridriha Velikog iigrao je šah sa fratrom kome je plaćao da mu dopušta da ga pobedi. "To košta. A analiza troškova i dobiti pokazuje da je bolje da vaspuštamo zajedno." "Ništa samoća? Nemoguće je voditi smislen razgovor sa ženom!" Okrenuo joj je leđa, da bi postigao maksimalni dramski efekt. Bio jevrlo dobar glumac... Svi koji su ga čuli kako igra u svojim komadimana Fridrihovom dvoru bili su spremni da to potvrde. Znao je koja jescena dobra čim bi je pogledao, a ova je imala dramsku težinu. Ovastvorenja bila su tako bleda, tako nenaviknuta na izlive sirovih

osećanja, umetnički obrađene. Njen glas omekša. "Otarasite se ovoga i obavestiću vas o svemu." On se okrenu i podiže tanak prst prema dobroćudnom fratru,jedinom službeniku crkve čije mu je društvo bilo podnošljivo. Čovekse tiho izgubi, pažljivo zatvorivši debela hrastova vrata za sobom. Volter otpi gutljaj prvoklasne Fridrihove višnjevače da pročisti grlo."Hoću da izbacite Devičina sećanja na predsmrtne muke. Ometajunaše razgovore, isto kao što biskupi i državni službenici ometajuobjavljivanje pametnih dela. Osim toga..." Zastao je, nevoljan daizrazi svako osećanje koje je bilo blaže od ljutnje. "...ona pati. Nemogu to da gledam." "Mislim da ne..." "I kad smo već kod toga, želim da izbrišete i moja sećanja najedanaest meseci robijanja u Bastilji. Kao i moja česta bekstva izPariza... ali, pazite, ne sama bekstva... razdoblja mog iznanstva činegotovo sav moj život! Izbrišite samo uzroke, a ne posledice." "Pa, ne znam..." Tresnuo je pesnicom po raskošno izrezbarenom hrastovom stolu."Ako me ne oslobodite prošlosti, neću moći slobodno da delam!" "Jednostavna logika..." "Otkad je logika jednostavna? Ne mogu 'jednostavno' da sastavimlettre philosophique o besmislenosti uskraćivanja ljudskih pravatakvima kao što je garcon 213-ADM na osnovu toga što nemajudušu. Zabavan mališa, je l' da? I jednako pametan kao bar desetsveštenika koje sam poznavao. Zar i on ne govori? Reaguje? Želi?Zaljubljen je u ljudsku kuvaricu. Zar mu ne bi trebalo dozvoliti daslobodno potraži sreću, kao vi ili ja? Ako on nema dušu, nemate je nivi. Ako vi imate dušu, to je moguće zaključiti samo iz vašegponašanja, a pošto isti zaključak možemo da donesemo iz garcon-ovog ponašanja, znači da je ima i on." "Naklonjena sam da se složim", reče madam La Scientiste. "Madasu, naravno, reakcije 213-ADM simulirane. Samosvesne mašine većsu milenijumima zabranjene." "E, to je ono što ja dovodim u pitanje!" uzviknu Volter. "A koliki deo toga je posledica programiranja onih sa Sarka?" "Ništa. Ljudska prava..." "Teško da mogu da važe za mašine."

Volter iskrivi lice. "Nisam u stanju da se potpuno slobodno izrazim uovim osetljivim pitanjima... Sve dok me ne oslobodite sećanja na onošto sam propatio zbog izražavanja svojih ideja." "Ali vaša prošlost ste vi. Bez svega toga, nedirnutog..." "Koješta! Istina je da se nikada nisam usuđivao da se otvorenoizrazim o mnogim stvarima. Uzmite, na primer, onog puritanskogPaskala koji je mrzeo život, njegove poglede na prvobitni greh, čudai mnoge druge besmislice pored toga. Nisam se usuđivao daiskažem ono što stvarno mislim! Morao sam da vodim računa kolikoće me koštati svaki napad na konvencije i tradicionalnu zatucanost." Madam La Scientiste ljupko napući usta. "I tako ste puno učinili,pretpostavljam. Bili ste slavni. Ne poznajemo vašu istoriju, pa čak nivaš svet. Ali iz vaših sećanja mogu da zaključim..." "I ta Devica! Njen doprinos još je više umanjen nego moj! Kako jesamo platila zbog svojih uverenja! Biti razapet ne može biti gore odonoga što je ona propatila na lomači. Dovoljno je da zapalite dobrululu - a ja to baš volim - da ona počne da koluta očima." "Ali to je ključno za ono što ona jeste." "U atmosferi straha i pretnji ne može se obavljati racionalnoistraživanje. Ako naše odmeravanje snaga treba da bude pošteno,preklinjem vas, oslobodite nas užasa koji nas sprečavaju da izrazimosvoje stavove, kao i druge da izraze svoje. U protivnom će tarasprava biti kao trka u kojoj su trkačima vezane cigle za gležnjeve." Madam La Scientiste nije odmah odgovorila. "Ja... volela bih dapomognem, ali nisam sigurna da mogu." Iz Voltera pokulja prezir. "Znam dovoljno o vašim procedurama dabih bio siguran da ste u moći da udovoljite mom zahtevu." "To nije nikakv problem, istina je. Ali, sa druge strane, moralni obzirine dozvoljavaju mi da se po sopstvenoj volji poigravam sa Devičinimprogramom." Volter se ukoči. "Jasno mi je da madam nema visoko mišljenje omojoj filozofiji, ali svakako..." "Nije tako! Ja vas izuzetno cenim! Imate savremen um, i, s obziromna to da potičete iz najcrnjih dubina neznane prošlosti - naprostofantastičan. Volela bih da u Carstvu postoje ljudi kao što ste vi! Alivaši pogledi su, iako u svemu valjani, ipak ograničeni zbog onogašto izostavljaju i ne mogu da sagledaju."

"Moja filozofija? Ona obuhvata sve, to je univerzalno gledište na..." "A ja, osim toga, radim za Društvo za artificijelno i za monsinjoraBokera. Etika me obavezuje da im dam Devicu kakvu žele. Ako neuspem da ih ubedim da izbrišu Devičina sećanja na mučeništvo,neću moći to da uradim. A Markju bi morao da dobije dozvolukompanije i skeptika da izbriše vaša. Uveravam vas da bi to radoučinio. Njegovi skeptici pre će pristati na to nego moji čuvari. A to bivam dalo prednost." "Potpuno se slažem", reče on smesta. "Osloboditi mene mogbremena, a Devici ostaviti njeno ne bi bilo ni razumno ni etično. NiNjutn i Lok ne bi pristali na to." Madam La Scientiste je ponovo trebalo nekoliko trenutaka daodgovori. "Razgovaraću sa svojim šefom i sa monsinjoromBokerom", reče konačno. "Ali ne bih zadržavala dah da sam navašem mestu." Volter se suvo osmehnu i reče: "Madam zaboravlja da nemam dahkoji bih mogao da zadržim."

10.Ikonica na Markjuovoj tabli prestala je da trepće baš kada je ušao

u kancelariju. To je moglo samo da znači da je Sibil odgovorila napoziv u svojoj. Markju se narogušio od sumnje. Dogovorili su se da ne razgovarajusami sa simulacijom onog drugog, iako su jedno drugom većobezbedili odgovarajuće programe za to. Devica nikada nije prvatražila komunikaciju, što je značilo da je Volter uputio poziv. Kako se usudila da se uključi bez njega! Izleteo je iz kancelarije dapokaže i njoj i Volteru šta misli o njihovom domunđavanju izanjegovih leđa. Ali u hodniku se našao okružen kamerama,reporterima i novinarima. Prošlo je petnaest minuta pre nego što jeupao u njenu sobu i zatekao je u poverljivom ćaskanju sa Volterom. "Prekršila si naš sporazum!" povika Markju. "Šta to radiš?Pokušavaš da iskoristiš njegovu zagrejanost za onu šizofreničarkuda ga nagovoriš da odustane od rasprave?" Sibil, koja je bila zagnjurila lice u šake, podiže glavu. Oči su jojblistale od suza. Markju oseti kako se nešto prevrnulo u njemu, aliodluči da ne obraća pažnju na to. Sibil je čak poslala poljubacVolteru pre nego što ga je isključila. "Moram da kažem da nisam slutio da ćeš na to da spadneš." "Na šta?" Sibil se pribra i isturi vilicu. "Šta te je spopalo, tebe koji siinače tako drčan?" "O čemu ste razgovarali?" Kada je čuo, Markju odmaršira u svoju kancelariju i uključi Voltera.Pre nego što su se blokovi boja slike potpuno obrazovali, on besnouzviknu: "Odgovor je ne!" "Siguran sam da imate neki složen silogizam za mene", reče Volterironično, pokrenuvši se. Markju je morao da prizna da je sim srčano podnosio iznenadnepomake i nestajanja u dodeljenom prostoru. "Slušajte", reče čvrsto,"hoću da se Ruža Francuske sparuši u svom oklopu na danrasprave. To će je, zapravo, podsetiti na inkvizicijski sud. Počeće dagovori gluposti, otkriće planeti koliko je vera ništavna bez razuma."

Votler lupnu nogom. "Merde alors! Ne pristajemo! Ja nisam važan,ali hoću da Devici izbrišete sećanja na poslednje sate, tako da njenorazmišljanje ne bude ugroženo - kao što je moje često bilo - strahomod odmazde." "Ne dolazi u obzir! Boker je hteo veru, i imaće je, sa svim što ide uznju." "Besmislica! Zahtevam, takođe, da mi dopustite da je posećujem,kao i ono nemoguće mais charmant čudo od garcon-a u kafani... kadgod mi se prohte. Nikada pre nisam upoznao stvorenja kao što sunjih dvoje i oni su jedino društvo koje imam." A ja? pomisli Markju. Ispod potrebe da drži taj sim na uzici, osećaoje poštovanje prema tom mršavom čovi. Bio je to moćan, zadivljujućium, ali i više, ličnost koja je zračila snagom. Volter je živeo u eriuzleta. Markju mu je zavideo na tome i želeo je da bude Volterovprijatelj. A šta je sa mnom? Ali je umesto toga rekao: "Pretpostavljam da vam nije palo na pametda poraženog u raspravi čeka brisanje zauvek." Volter zatrepta, ali ništa ne odade. "Ne možete me prevariti", reče Markju. "Znam da to želite više odpuke intelektualne besmrtnosti." "Stvarno?" "Zato što ste to već dobili. Samim tim što su vas rekonstruisali." "Uveravam vas da moje shvatanje života podrazumeva nešto višeod ustrojstva brojeva." Markjua je ovo zabrinulo, ali je rešio da za sad pređe preko toga."Ne zaboravite da mogu da čitam vaš memo-prostor. Na primer,pročitao sam da ste jednom, kada ste već dobrano zašli u godine ikada više nije bilo oca da vam to nametne - dakle, po sopstvenojvolji - pristali da primite uskršnje pričešće." "Ah, ali na kraju sam ga ipak odbio! Hteo sam samo da me ostaveda umrem na miru!" "Dozvolite da navedem vašu čuvenu poemu, 'Zemljotres u Lisabonu'.Nalazi su u pomoćnom memo-prostoru:

Tužno je sad biti kad nema daljeg veka, Kad rajsko blaženstvo smrtnike ne čeka, Kad usud izreče svoje reči kobne,

Da se život svrši sred gluvosti grobne."

Volter se zatalasa. "Istina je, to sam ja izrekao... ali sa kakvomrečitošću! Ali svako ko voli život žudi da ga produži." "Vaša jedina prilika da doživite 'dalji vek' jeste da dobijete turaspravu. Nikako vam ne ide u korist - a svi mi znamo koliko ste touvek cenili! - da Devici izbrišemo sećanje na to da su je živu spalili." Volter se naduri. Markju je mogao da vidi tekuće pokazatelje napomoćnom ekranu - fluktuacije osnovnog stanja bile su dobrokontrolisane - ali je celina rasla, narandžasti cilindar koji je debljao utri-prostoru, nadimajući se pod pritiskom brzih, poskakujućihunutrašnjih komešanja: to su emocionalni činioci velikom brzinomrazmenjivali pakete, ukazujući na približavanje tačke vrhunca. Markju pogladi prstom po kursorskoj pločici. Bio je u iskušenju danatera sim da veruje u ono što on hoće... ali to bi bilo rizično. Moraobi da objedini idejni skup u celovitu ličnost. Samoobrazovanje je bilomnogo bolje. Ali ono je moglo da bude samo podstaknuto, a nenametnuto. Markju opazi da se Volterovo raspoloženje smrklo, ali je njegovo lice- spušteno u usporeni rad - pokazivalo samo zamišljenost. Markjuusu bile potrebne godine da nauči da simovi, kao i ljudi, umeju veomadobro da sakriju osećanja. A da se malo našali s njim? Ponovo je ubrzao simulaciju i rekao:"Ako nastavite da se jogunite, prijatelju, ima da joj pokažem onupoemu što ste je napisali o njoj." "La Pucelle! Valjda ne biste!" "Bogami, bih! Bili biste srećni ako bi ikad ponovo progovorila savama." Znalački kez. "Monsinjor zaboravlja da Devica ne ume da čita." "Postaraću se da nauči. Ili, još bolje, sam ću joj je pročitati. Jestenepismena, ali ne i gluva!" Volter ga besno pogleda, gunđajući. "Između Scile i Haribde..." Šta li se događalo u tom umu, britkom kao skalpel? On - ili to -integrisao se u ovom digitalnom svetu brže od svih simova sa kojimaje Markju radio. Markju se zareče da će odmah posle rasprave ogolititaj um i proučiti njegova oružja, staviti njegove procesorske shemepo mikroskop. A tu je bilo i to zalutalo sećanje staro osam hiljada

godina. Seldon je pomalo čudno reagovao kada je saznao za to... "Obećavam da ću sastaviti la lettre ako mi dopustite da je samo jošjednom vidim. A vi ćete se zauzvrat zakleti da nikada nećetepokazati La Pucelle Devici." "Bez trikova", upozori ga Markju. "Paziću na svaki vaš potez." "Kako vam drago." Markju vrati Voltera u kafanu, gde su ga čekali Jovanka i garcon213-ADM, premišljajući sopsvene misli. Samo što ih je aktivirao,kada ga u tome nakratko prekinu kucanje na vratima. Nim. "Kaf?" "Može." Mark se osvrnu na simulaciju kafane. Neka se malo druže.Što Volter više sazna, biće britkiji kasnije. "Imaš malo senzo-praška?Imao sam težak dan."

11."Šta biste želeli?" upita garcon 213-ADM živo.

Sa teškoćom je pratio raspravu između Device i monsinjora o tomeda li bića kao što je on poseduju dušu. Činilo se da monsinjor verujeda, zapravo, niko nema dušu... čime je zgražavao Devicu.Raspravljali su sa takvim žarom da nisu ni primetili nestanak čudneavetinjske pojave koja ih je obično posmatrala, 'programera' prostorau kome su se nalazili. Garcon je sada video svoju priliku da zamoli monsinjora da se založiza njega i zatraži od svojih ljudskih gospodara da mu daju ime. 213-ADM bila je samo oznaka mehaničkog sveta: 2 je označavalonjegovu funkciju, mehanokonobara; 13 ga je smeštalo u ovaj sektor,a ADM je bila skraćenica za Aux Deux Magots. Bio je siguran da biimao više izgleda da privuče pažnju one plavokose kuvarice kada biimao ljudsko ime. "Monsinjore, madam. Najljubaznje vas molim da poručite." "Kakva svrha od toga?" obrecnu se monsinjor. Strpljenje se, primetigarcon, ne stiče sa učenošću. "Ionako ne osećamo nikakav ukus!" Garcon sa razumevanjem raširi dve od svoje četiri ruke. Jedinaljudska čula koja je poznavao bili su vid, sluh i primitivni dodir, onakoja su mu bila potrebna za rad. Dao bi sve da oseti ukus, i uopšteda oseća: činilo se da ljudi neizmerno uživaju u tome. Devica prelete pogledom jelovnik i reče, promenivši temu: "Ja ću kaoi obično. Koricu hleba... probaću za promenu baget od kiselogtesta..." "Baget od kiselog testa!" ponovi monsinjor. "...i, da okvasim hleb, malo šampanjca." Monsinjor zatrese šakom kao da želi da je ohladi. "Pohvalno od vas,garcon-e, što se tako dobro naučili Devicu da čita jelovnik." "Madam La Scientiste je dozvolila", reče garcon; nije želeo da imaproblema sa svojim ljudskim gospodarima, koji su u svakom trenutkumogli da ga isključe. Monsinjor odmahnu rukom. "Suviše je opsednuta pojedinostima.Sama nikada ne bi preživela u Parizu, a kamoli na kraljevom dvoru.

Markju bi se, međutim, odlično snašao. Nedostatak obzira jeomiljeno mazivo uspeha. Za sebe mogu da tvrdim da nisamnapredovao od sirotana do jednog od najbogatijih građanaFrancuske tako što sam mešao ideale sa obzirima." "Da li je monsinjor odlučio šta će da poruči?" upita garcon. "Da. Naučićete Devicu da čita složenije tekstove, da bi mogla dapročita moju poemu 'O Njutnovoj filozofiji', kao i moja LettresPhilosophiques. Njena moć rasuđivanja treba da postane koliko godje to moguće ravna mojoj, iako ne verujem da će to iko postići", rečesa svojim samouverenim osmejkom. "Vaša skromnost se može meriti samo sa vašom duhovitošću", rečeDevica, izmamivši mu podrugljiv smeh. Garcon tužno odmahnu glavom. "Bojim se da to ne bi bilo moguće.Nisam osposobljen da nekoga učim ičemu osim najjednostavnijimizrazima. Moja pismenost dozvoljava mi da čitam samo jelovnike.Počastvovan sam monsinjorovom željom da unapredi moje položaj.Ali čak i kada prilika zakuca na vrata, meni i mojoj vrsti, osuđenoj nanajniže mesto u društvu, nije dozvoljeno da ih otvori." "Najniže klase treba da znaju gde im je mesto", tešio ga je Volter. "Aliu tvom slučaju ću napraviti izuzetak. Izgledaš mi ambiciozno. Jesili?" Garcon pogleda prema plavokosoj kuvarici. "Ambicija ne pristajemom položaju." "Šta bi želeo da budeš, onda? Kad bi mogao da biraš šta ćeš biti?" Garcon je slučajno znao da kuvarica provodi tri slobodna dana unedelji... on sam je radio sedam dana nedeljno... u hodnicima Luvra."Mehanovodič u Luvru", reče. "Ali dovoljno pametan i dovoljnoopušten da se bi udvarao ženi koja jedva zna za njega." Monsinjor velikodušno reče: "Pronaći ću načina da... kako kažu zato?" "Da ga učitaju", reče Devica. "Mon Dieu!" uzviknu monsinjor. "Ona već čita podjednako dobro kaoti. Ali neću dopustiti da njen duh nadmaši moj! To bi već bilopreviše!"

12.Markju stisnu sadržaj pakovanja u nos i sačeka da počne da

deluje. "Toliko težak?" Nim pokaza mehanokonobarici u Kvašenju iŠmrkanju da donese još jedno. "Volter", progunđa Markju. Stigao je do vrha uzleta stima, i um mu jesada bio oštriji i nekako istovremeno usporeniji. Nikada nije uspeoda provali kako je to moguće. "Trebalo bi da bude moja tvorevina, alibar polovinu vremena imam utisak da sam ja njegova." "On je samo gomila brojeva." "Sigurno, ali... Jednom sam prisluškivao kako njegov podsvesniagent za oblikovanje rečenica sastavlja gomilu stvari u smislu 'voljaje duša' - održavanje ličnog imidža, rekao bih." "Mogla bi da bude i filozofija." "Što se volje tiče, sigurno je da je poseduje. Da li to znači da samstvorio biće sa dušom?" "Greška u kategoriji", reče Nim. "Izvodiš 'dušu' iz agenata. To je kaokad pokušaš da u jednom skoku iz atoma dobiješ kravu." "Taj sim upravo pravi takav skok." "Ako želiš da shvatiš kravu, ne tražiš kravlje atome." "Tačno, tražiš 'izvedenu vrednost'. Standardna teorija." "Ovaj sim je predvidljiv, sine. Zapamti to. Ti si taj koji ga kroji, svedok ga ne očistiš od nelinearnih elemenata koje ne možeš dakontrolišeš." Markju klimnu glavom. "On je... Drugačiji. Tako je moćan." "Pa, nije tek tako simovan, tamo negde u mračnom dobu. Očekivaosi otirač? Nekoga ko ti neće praviti glavobolje? Za njega predstavljašvlast - protiv koje se celog života borio." Markju provuče prste kroz talasastu kosu. "Naravno, ako nepronađem nelinearno ustrojstvo ne mogu da izdvojim..." "...nazovi to volja ili duša i obriši ga." Nim oštro pljesnu po stolu,zbog čega ga žena za susednim stolom iznenađeno pogleda. Markju ga osmotri podrugljivim, skeptičnim pogledom. "Sistem nijepotpuno predvidljiv."

"Zato aktiviraj tragača za obrascima. Pošalji ga da traži unazad.Pritegni sub-agente, sveži sve persone koje ne možeš da doteraš ured. Hej, pa ti si izmislio one algoritme kognitivne prisile. Najbolji si utome." Markju klimnu glavom. A šta ako je to kao kad seciraš mozak tražećipodsvest? Duboko je udahnuo i izbacio dah prema zasvođenojtavanici gde su puštali besmisleni zabavni program, verovatno zaone ufiksane namrtvo. "Bilo kako bilo, nije reč samo o njemu."Pogledao je Nima u oči. "Povezao sam se sa Sibilinom kancelarijom.Prisluškujem njene sastanke sa Bokerom." Nim ga pljesnu po ramenu. "Dobra ideja!" Markju se nasmeja. Prijatelj ostaje prijatelj, čak i kad napravišglupost. "To nije sve." Nim se nagnu napred, dečački radoznao. "Mislim da sam preterao", reče Markju. "Uhvatili su te!" "Ma, ne. Znaš kakva je Sibil. Ne sumnja čak ni u neprijatelje, akamoli u prijatelje." "Spletkarenje joj nije jača strana." "Nisam siguran ni da je moja", reče Markju. "Hmmm." Nim mu uputi prepreden pogled, poluzatvorenih očiju."Pa... šta si još uradio?" Markju uzdahnu. "Poboljšao sam Voltera. Ubacio sam mu programza unakrsno učenje da zaceli njegove unutrašnje sukobe, da mupomogne da ih pomiri." Nim raširi oči. "Rizično." "Hteo sam da vidim šta je um poput njegovog sposoban da uradi.Kada ću ponovo imati priliku?" "I, kako se osećaš u vezi s tim?" Markju munu Nima u rame da sakrije postiđenost. "Kvarno. Sibil i ja smo se dogovorili da to ne radimo." "Za veru nije potrebno previše pameti." "I sam sam se setio tog izgovora." "Šta onaj tip Seldon misli o svemu ovome?" "Ovaj... nismo mu rekli." "Ah." "Sam je želeo da bude tako! Da mu ruke ostanu čiste,"

Nim klimnu. "Šta je urađeno, urađeno je. Kako je sim to podneo?" "Uzdrmalo ga je. Velike oscilacije u neuralnim mrežama." "Ali mu je sad bolje?" "Izgleda. Mislim da se reintegrisao." "Tvoj klijent zna za to?" "Da, skeptici su svi za to. Mislim da tu neće biti problema." "Stvarno si se bavio istraživanjem na njemu", reče Nim. "To jekorisno za struku. Značajno." "Zašto onda osećam da bi mi dobro došlo jedno desetak šmrkova?"Pokazao je palcem prema moronskom filmu na tavanici. "Da metresnu, pa da i ja mislim da je ono gore strava stvar?"

13."Slušajte me sad", reče Volter kada je naučnik konačno odgovorio

na njegov poziv. "I to pažljivo." Pročistio je grlo, izbacio ruke i pripremio se da izrecituje brilijantneargumente koje je razradio, uobličene kao još jedno lettre. Naučnikove oči su bile prorezi, lice bledo. Volter se naroguši. "Nesluša vam se?" "Mamurluk." "Otkrili ste opštu teoriju koja objašnjava zašto je Vaseljena, takoogromna, jedina koja je moguća, i koja razjašnjava sve njegovesile... a nemate lek protiv mamurluka?" "Nije moja struka", reče on izmučeno. "Morate da pitate lekara." Volter sastavi pete i pokloni se na pruski način, kao što je naučio nadvrou Fridriha Velikog. (Iako je pri tom uvek mrmljao, sebi u bradu,Nemačke lutke!) "Doktrina duše zavisi od ideje stalnog inepromenljivog 'ja'. Nema dokaza koji bi potkrepili postojanjestabilnog 'ja', suštinskog ego-entiteta koji leži izvan pojedinčevogbivstva..." "Istina je", reče naučnik, "iako je neobično što dolazi baš od vas." "Ne prekidajte me! Kako, dakle, da objasnimo upornu opsenustalnog 'ja' ili duše? Kroz pet funkcija - koje su i same konceptualniprocesi, a ne stalni elementi. Prvo, sva bića poseduju fizička,materijalna svojstva, koja se menjaju tako sporo da se čine stalna,ali su, zapravo, u neprestanom materijalnom kretanju." "Duša bi trebalo da bude trajnija od njih." Naučnik stisnu koren nosaizmeđu palca i kažiprsta. "Bez upadica. Drugo, postoji privid stalnog emotivnog sklopa, iakoosećanja, u stvari - kao što je i onaj priprosti komediograf Šekspirprimetio - blede i menjaju se nestalno kao mesec. I ona su uneprestanom kretanju, premda te mene, van svake sumnje, kao imesečeve, slede fizičke zakone." "Hej, čekajte. To od malopre, o teoriji Vaseljene... jeste li to znali umračnom dobu?" "Zaključio sam to pomoću poboljšanja koja ste mi uneli."

Čovek zatrepta, očigledno zadivljen. "Ja... nisam očekivao..." Volter potisnu ljutnju. Bilo kakva publika, makar i ona koja insistira naučešću, bila je bolja nego nikakva. Neka sam uvidi posledice svojihpostupaka, kada mu se prikažu. "Treće - poimanje. Pokazalo se,zahvaljujući ispitivanjima, da su oseti takođe procesi, u neprestanommenjanju, ni po čemu stalni." "Duša..." "Četvrto!" Volter je bio odlučan da pređe preko banalnih interpolacija."Svako poseduje navike, oblikovane tokom godina, ali su i onesačinjene od neprestanog, promenljivog delovanja. Uprkos prividuponavljanja, tu nema ničeg stalnog niti nepromenljivog." "Opšta teorija Vaseljene - u to ste ušli, zar ne? Kako ste uspeli daotvorite dokumente? Nisam vam dao..." "Konačno - sam fenomen svesti, takozvane duše. Koja je poverovanju sveštenika i budala - a to je isto - neodvojiva od četirifenomena koje sam imenovao. Ali i sama svest pokazuje svojstvatečnog kretanja, kao što je slučaj sa prethodna četiri. Svih ovih petfunkcija neprestano se grupišu i razlažu. Telo je u večnom kretanju,kao i sve drugo. Nepromenljivost je opsena. Heraklit je bio potpuno upravu. Ne možete dvaput zagaziti u istu reku. Mamurni čovek kogasad posmatram - prođe li makar i sekund - nije isti čovek koga sadposmatram. Sve se rastače i propada..." Naučnik se zakašlja i zastenja. "Prokleto tačno." "...ali i raste, i razvija se. Svest se ne može odvojiti od njenogsadržaja. Mi smo čista tvorevina. Ne postoji tvorac. Igrač se ne možerazdvojiti od igre. Nauka je posle mog vremena potvrdila ovaj stav.Posmatran izbliza, i sam atom nestaje. Strogo govoreći, atom nepostoji. Postoji samo ono što atom čini. Funkcija je sve. Ergo, nepostoji stalni, apsolutni entitet opšte poznat kao duša." "Čudno da to baš vi pominjete", reče naučnik, značajno pogledavšiVoltera. Ovaj odmahnu rukom na ovu primedbu. "Budući da čak inajjednostavnije veštačke inteligencije kao što je garcon pokazujusva funkcionalna svojstva koja sam naveo - pa čak, reklo bi se, isvest - nerazumno je lišavati ih prava koja mi uživamo, ako neračunamo, naravno, klasne razlike. S obzirom na to da u ovo dalekodoba farmeri, trgovci i vlasuljari uživaju povlastice kao vojvode i

perovi, nerazumno je ne dozvoljavati da u njima uživaju i stvorenjakao što je garcon." "Ako ne postoji duša, to očigledno znači da ne postoji ni njenareinkarnacija, zar ne?" "Dragi moj gospodine, roditi se dvaput jednako je čudo kao kada serodimo jednom." Ovo kao da iznenadi naučnika. "Ali šta znači reinkarnacija? Šta je tošto prelazi iz jednog života u drugi? Ako nema stalnog, apsolutnog'ja'? Ako nema duše?" Volter načini belešku na margini lettre-a. "Ako memorišete mojepoeme... što vam zbog vašeg ličnog prosvetljenja savetujem daučinite... da li one gube time što vi dobijate? Ako zapalite svećuplamenom druge sveće, šta prelazi sa jedne na drugu? U etapnojtrci, da li jedan trkač nešto predaje drugom? Samo svoj položaj utrci." Volter zastade zbog dramskog efekta. "Pa? Šta mislite?" Naučnik se uhvati za smućenu glavu. "Mislim da ćete dobitiraspravu." Volter odluči da je vreme da iznese svoj zahtev. "Ali da bih osiguraosvoju pobedu, moram da sastavim još jedno lettre, više tehničkeprirode, za one koji verbalne simbole poistovećuju sa pukomretorikom, praznim rečima." "Samo navalite", reče naučnik. "Za to će mi", reče Volter, "biti potrebna vaša pomoć." "Imate je." Volter se osmehnu sa, nadao se, ubedljivom iskrenošću, s obziromna to da je posredi bilo nešto sasvim drugo. "Morate mi dati sve štoznate o metodima simulacije." "Šta? Zašto?" "Ovo ne samo što će vas poštedeti ogromnog posla, već će miomogućiti da napišem tehničko lettre, sa ciljem da ubedi specijaliste istručnjake da se opredele za naše stavove. To se ne odnosi samona sektor Džunin. Čitav Trantor, a zatim i čitava Galaksija, moraju bitipreobraćeni... ili će se reakcionari oporaviti i smrviti vašu takohvaljenu renesansu." "Nikada nećete uspeti da uradite matematičke..." "Podsećam vas na to da sam ja doneo njutnovske metodeizračunavanja u Francusku. Treba samo da mi date alat!"

Stiskajući slepoočnice, naučnik se sa stenjanjem nadvi nadkontrolnu tablu. "Samo ako mi obećate da me nećete zvati barsledećih deset sati." "Mais oui", reče Volter sa vragolastim osmehom. "Monsinjoru jepotrebno vreme... kako vi to kažete en Anglais... Da ispavamamurluk?"

14.Sibil je nervozno čekala svoj red za izlaganje na operativnom

sastanku Društva za artificijelno. Sedela je preko puta Markjua, neučestvujući u raspravi o tekućim aktivnostima kompanije. Um joj jebio na drugom mestu, ali ne toliko da ne zapazi kovrdžave malje naMarkjuovim nadlanicama i venu koja je pulsirala - senzualna muzika- na njegovom vratu. Kada je predsednik Društva za artificijelno raspustio sve one kojinisu bili neposredno uključeni u Projekt čuvara-skeptika, Sibil prikupipapire koje je pripremila da joj pomognu da iznese slučaj. Od onihkoji su ostali, znala je da može da računa samo na Markjuovupodršku. Ipak, bila je ubeđena da će se, uz njegovu pomoć, ostalisaglasiti sa njenim predlogom. Dan pre toga, obavestila je Komisiju za specijalne projekte, prvi put,da je Devica izišla iz stanja izolovanosti. Zatražila je kontakt, umestoda čeka da je pozovu i tako produži svoje uobičajeno neodlučnodržanje. Duboko ju je uznemirilo kada je od monsinjora Arueasaznala da mora da ga porazi u onome što je nazvala 'iskušenje', ilida bude ponovo vraćena u zaborav. Kada je Sibil potvrdila da je to verovatno tačno, Devica je postalaubeđena da će ponovo biti predata 'vatri'. Izgubljena i pometena,zamolila je Sibil da joj dopusti da se povuče, da se posavetuje sasvojim 'glasovima'. Sibil ju je okružila svojim umirujućim 'zidnim' pozadinama: šumom,poljima, svetlucavim potočićima. Sondirala ju je, tražeći ostatke sećanja nalik na ona koja je opisaoMarkju, o debati koja se dogodila pre osam hiljada godina. Jovankaje zaista nosila tragove takvog događaja, deliće koje je nekoprevideo prilikom pređašnjeg brisanja. Jovanka je poistovećivalaveru sa nečim što se zvalo 'roboti'. Činilo se da je reč o mitskimlikovima koji je trebalo da predvode čovečanstvo, moždabožanstvima. Nekoliko sati kasnije, Jovanka se vratila iz svog unutrašnjeg predela.Zatražila je da joj se omogući najviši nivo sposobnosti čitanja, da bi

mogla ravnopravnije da se suprotstavi svom 'inkvizitoru'. "Objasnila sam joj da ne mogu da izmenim njen program bezsaglasnosti komisije." "Šta je sa vašim klijentom?" upitao je predsednik. "Monsinjor Boker je saznao - nije hteo da mi kaže kako; možda jeprocurilo u medije - da Volter treba da bude njen protivnik u raspravi.Sada on preti da će se povući ako joj ne dam dodatke podatke isposobnosti." "A... Seldon?" "Ne izjašnjava se. On samo želi da ostane po strani." "Da li Boker zna da koristimo Voltera za potrebe skeptika kao štoJovanku koristimo za njegove?" Sibil odmahnu glavom. "Hvala Kosmosu na tome", reče šef specijalnih projekata. "Markju?" upita predsednik, podignutih obrva. Pošto je Markju bio predložio isti put koji je Sibil sada predložila,pretpostavljala je da će se složiti. Zato je bila zapanjena kada jerekao: "Ja sam protiv toga. Obe strane žele dvoboj intuitivne vere iinduktivnog/deduktivnog razuma. Poboljšamo li Devicu, samo ćemozamutiti stvar." "Markju!" jeknu Sibil. Usledi žučna rasprava. Markju je ispaljivao primedbu za primedbomna svakoga ko je zastupao tu ideju. Izuzevši Sibil, čiji je pogledpažljivo izbegavao. Kada je postalo jasno da neće biti postignutasaglasnost, predsednik presudi u Sibilinu korist. Sibil pokuša da iskoristi priliku. "Takođe vas molim za dozvolu da seiz Devičinog programa obrišu sećanja na smrt na lomači. Njen strahod slične sudbine sprečava je da zastupa veru onako slobodno kaošto bi mogla kada to sećanje ne bi pomračivalo njene misli." "Ne slažem se", reče Markju. "Mučeništvo je jedini način da nekopostane slavan bez zasluge. Devica koja nije prošla kroz muke zbogsvojih uverenja uopšte nije ona Devica iz prošlosti." Sibil dočeka: "Ali mi ne poznajemo tu prošlost! Ovi simovi su izmračnog doba. Njena trauma..." "Izbrisati njeno sećanje na to iskustvo bilo bi kao... pa, prisetimo senekih preistorijskih legendi." Markju raširi ruke. "Ili čak njihovihreligija! Bilo bi to kao kada bismo rekonstruisali Hrista - njihovo

drevno božanstvo - bez raspeća." Sibil ga besno pogleda, ali se Markju obrati predsedniku, kao da onane postoji. "Naši klijenti ih žele nedirnute..." "Voljna sam da dozvolim da se Volteru isto tako izbriše sve ono štoje pretrpeo od vlasti", ponudi ona. "Ja nisam", reče Markju. "Volter bez prezira prema vlastima ne bi bioVolter." Sibil dopusti da ostali članovi komisije rasprave pitanje, ošamućenaneobjašnjivom promenom u Markjuu. Sve se odvijalo kao u snu.Konačno je morala da prihvati odluku svojih pretpostavljenih -kompromis, jer nije imala izbora. Devičina banka podataka bićeproširena, ali joj neće biti dato da zaboravi svoju smrt u ognju. Istotako, Volteru neće biti dozvoljeno da zaboravi večiti strah ododmazde crkve ili države, u ono drevno, mračno doba. Predsednik reče: "Podsećam vas da ovde klizamo na tankom E-polju. Simovi kao ovi su tabu. Određeni elementi u sektoru Džuninponudili su nam veliki bonus ako uopšte pokušamo ovo... i mi smouspeli. Ali smo preuzeli rizik. Ogroman rizik." Kada su napuštali sobu za sastanke, Sibil šapnu Markjuu: "Znam danešto smeraš." Izgledao je odsutno. "Istraživanje. Znaš već, ubijaš se od posla, a neznaš kuda to vodi." Otišao je dalje, ne obazirući se na nju, a ona je ostala da zuri zanjim, otvorenih usta. Hoće li ikada uspeti da shvati ovog čoveka?

15.Nesvesna prisustva madam La Sorcire, Devica je uspravno sedela

u svojoj ćeliji, sklopljenih očiju. U glavi su joj odzvanjali sukobljeniglasovi. Buka je podsećala na zvuke bitke, haotična i žestoka. Ali ako budepažljivo slušala, ne dozvoljavajući svojoj besmrtnoj duši da budeistrgnuta iz smrtne puti... Možda će joj božanski orkestriranapolifonija ukazati na pravi put. Arhanđel Mihajlo, Sveta Katarina i Sveta Margarita, kroz čija usta sučesto govorili glasovi, žestoko su se bunili zbog njenog nevoljnogupoznavanja sa Sabranim delima monsinjora Aruea. Za Mihajla jeposebno uvredljiva bila sveska Elements de Newton, čiju je filozofijusmatrao nespojivom sa filozofijom Crkve... pa i sa samim svojimpostojanjem. Devica, sa svoje strane, nije bila toliko sigurna u to. Na svojeiznenađenje, otkrila je izvesnu poetičnost i sklad u jednačinama kojesu dokazivale - kao da je za to bio potreban dokaz - neporecivopostojanje Tvorčevo, čiji su fizički zakoni možda bili dokučivi, aliputevi svakako ne. Način na koji je dokučila ove lepote bio je zagonetka za nju. Čitala jeproračune sile i kretanja, kovitlac svetova. Kao i lordovi i gospe nadvoru, neživa materija plesala je svoju gavotu uz pratnju nebeskogorkestra. Ove stvari osećala je samim svojim bićem, neposredno,kao nadahnuta Božjim proviđenjem. Lepote su jednostavno dolazile,niotkuda. Kako da zanemari uzvišena otkrovenja? Ova nebeska invazija morala je da bude sveta. To što joj je pristizalakao bujica sećanja, sposobnosti, asocijacija, samo je još neporecivijedokazivalo da je božanskog porekla. La Sorcire je mrmljala nešto okompjuterskim dokumentima i sub-agentima, ali su to bileinkantacije, a ne istine. Mnogo uvredljivije za nju bilo je to što je njena novostečena mudrost,kudikamo uvredljivije, poticala od jednog Engleza. "La Henriade", poverila se Mihajlu, navodeći jedno od delamonsinjora Aruea, "mnogo je odbojnija od Les Elements. Kako se

monsinjor Arue, koji se odaziva na lažno ime Volter, usuđuje da tvrdida je u Engleskoj razum slobodan, dok je u našoj voljenojFrancuskoj okovan za mračnu uobrazilju apsolutističnih sveštenika!Zar nisu upravo jezuitski sveštenici prvi učili onog inkvizitora dazaključuje?" Ali ono što je najviše ljutilo Devicu i činilo da se otima u svojimokovima - sve dok La Sorcire, plašeći se za njeno zdravlje, nijeoslobodila njene izubijane ruke i noge - bila je njegova tajnoodštampana, pljuvačka poema o njoj. Čim se uverila da su je glasovi napustili, gurnula je primerak LaPucelle čarobnici pod nos, razljućena mogućnošću da presveteKatarina i Margarita - koje su bile privremeno nestale, ali će sesigurno vratiti - budu slučajno izložene njenoj prljavštini. Obe sveticeveć su joj prebacile zbog luckastih, devojačkih misli o tome kako bimonsinjor Arue bio privlačan - zar zaista razmišlja o tome? - kada biskinuo svoju besmislenu periku i ljubičaste trake. "Kako se monsinjor Arue usudio da me ovako predstavi?" besnelaje, sasvim svesna da ga je njeno uporno odbijanje da koristi imeVolter beskrajno nerviralo. "Dodao je mom dobu devet godina iodbacio moje glasove kao najobičnije laži. Osim toga, uvredio jeBodrikora, koji mi je omogućio da iznesem pred mog kralja viziju onjegovoj budućnosti i budućnosti Francuske. Pisac nametljivih dramai nepotkovanih uvreda uperenih protiv verujućih kakav je i njegovCandide, to sigurno jeste... ali taj nepodnošljivi pametnjaković sebenaziva istoričar! Ako su njegovi istorijski radovi podjednako pouzdanikao što je onaj o meni, onda su oni, a ne moje telo, zaslužili da buduspaljeni." La Sorcire poblede pred ovom tiradom. Ovi ljudi - ako su to uopštebili ljudi, ovde u tom zamršenom, maglovitom Čistilištu - uzmicali supred iskrenim plamom božanske Svrhe. Jovanka se nadnese nadženom, ne bez uživanja. "Njutnova precizna mudrost nesvakidašnje je viđenje Tvorčevihzakona", grmela je, "ali Volterova istorija nije ništa drugo nego plodnjegove uobrazilje! - načinjen od dve trećine žuči i jedne trećinepljuvačke." Podigla je desnu ruku u istom gestu kojim je predvodila svoje vojnikei francuske vitezove u bitku protiv kralja Engleske i njegovih slugu - u

koje je, sada je to jasno videla, spadao i monsinjor Arue. Kaoratnička femme inspiratrice sa jakom odbojnošću prema ubijanju,sada se klela da će voditi rat do istrebljenja tog, tog... zasoptala je odgneva: "Tog nouveau riche buržujskog miljenčeta plemićkog soja,koji nikada nije upoznao pravu glad i potrebu, i koji misli da se konjirađaju sa kočijom iza njih." "Sredi ga!" zareža La Sorcire, zapaljena Devičinom vatrom, žednakrvi. "To je ono što želimo da učiniš!" "Gde je?" upita Devica. "Gde je taj tanki mlazić iz pissoir-a - da gamučim istim mukama koje sam sama morala da propatim!" A La Sorcire je, začudo, izgledala zadovoljno, kao da to pogodujenekoj njenoj nameri.

16.Volter se zadovoljno zacereka. Kafana se pojavi, iskrsnu u svoj

svojoj živopisnoj stvarnosti, nezavisno od volje i znanja njegovihljudskih gospodara. Podrutina izvršena, obavesti ga glasić. Još tri puta je učinio dakafana nestane i ponovo se pojavi, da bi se uverio da je savladaotehniku. Kakve su budale ovi vladaoci, ako misle da mogu jednog Voltera daučine robom svoje volje! Ali sada ga je očekivao pravi ispit, složenpostupak koji će pred njega dovesti Devicu, u svoj njenoj ženskojnedokučivosti - koju je imao nameru da ipak, konačno, dokuči. Ovladao je složenom logikom ovog mesta, naoružan sposobnostimakoje mu je naučnik-muškarac podario. Jesu li mislili da je on nekaživotinja, nesposobna da primeni beskompromisni razum na njihovelogičke lavirinte? Pronašao je način, prošao krivudavim elektronskimputanjama, sastavio naredbe. Njutn je bio podjednako težak, ali ga jeon ipak savladao, zar ne? A sada, Devica. On zaigra svoj digitalni ples, primeni njegovu logiku,i... Ona se stvori u kafani. "Đubre jedno", reče, isturajući koplje. Nije se baš nadao ovakvom pozdravu. Ali onda ugleda primerak 'LaPucelle' kako se ljulja na vrhu koplja. "Cherie", zaguguta; koliko god da je uvreda teška, bolje je na vremese izviniti. "Dozvoli da objasnim." "U tom i jeste tvoj problem", reče Devica. "Samo objašnjavaš iobjašnjavaš! Tvoji komadi su zamorniji od propovedi koje sammorala da slušam na groblju Senuen. Tvoji napadi na svete tajnecrkve otkrivaju plitak, bezosećajan um, lišen poštovanja i vere učuda." "Ne smeš to lično da shvatiš", molio je Volter. "Bilo je upereno nalicemerno poštovanje tvoga lika... i na religijsko sujeverje. Mojprijatelj Diro - dopisao je delove koji su prostačkiji i skaredniji odsvega što sam ja ikada sročio. Bio mu je potreban novac. Zarađivao

je za život recitujući poemu po salonima. Moja sirota devica postalaje okorela kurva, a u usta su joj stavljene grozne i nečuvene reči." Devica nije spustila koplje. Umesto toga, uputila je nekoliko ubodaprema Volterovim grudima odevenim u svilu. "Cherie", reče on. "Kad bi samo znala koliko sam platio ovaj prsluk." "Misliš, koliko je Fridrih platio... taj jadni, bludni, bezočniperverznjak." "Pomalo prejaka aliteracija", reče Volter, "ali inače sasvim dobroskrpljena fraza." Njegove nove veštine omogućavale su mu da joj smesta oduzmekoplje i smrvi ga. Ali je oduvek više voleo ubedljivost od sile. Uzeo jeda navodi, sa izvesnom slobodom, onog rigidnog Pavla: "Kada sambio dete, govorio sam kao dete, mislio sam kao dete, ponašao samse kao dete. Ali kada sam postao žena, odrekao sam se muškihstvari." Ona zatrepta. Setio se kako su njeni inkvizitori tvrdili da je njenoprihvatanje poklonjenog otmenog ogrtača nespojivo sa božanskimporeklom njenih glasova. Jednim zamahom veštih ruku, Volter stvorihalju od čipke Šantili. Pop - pojavi se i bogato izvezeni ogrtač. "Rugaš mi se", reče Devica. Ali tek pošto je opazio zainteresovansjaj u njenim kao ugalj crnim očima. "Čeznem da te vidim onakvu kakva zaista jesi." Pružio joj je haljinu iogrtač. "Tvoj duh je bez sumnje božanski, ali tvoj prirodni oblik je,kao i moj, ljudski. I, za razliku od moga, ženski." "Misliš da ću se odreći slobode muškarca zbog ovoga?" Natakla jeogrtač i haljinu na vrh koplja. "Ne slobode", reče Volter. "Samo oklopa i košulje." Zaćutala je, zamišljeno zureći u daljinu. Svetina na ulici išla je svojimposlom, ne primećujući ih. Očigledna podloga, pomisli on; moraće toda popravi. Možda da pokuša neki trik. Ona je volela čuda. "Još jedan mali trikkoji sam naučio otkako smo se poslednji put videli. Voila. Sada ćupozvati garcon-a." I garcon se pojavi pred njima, niotkuda, sa sve četiri ruke slobodne.Devica, koja je nekada zaista radila u krčmi, nije mogla da seobuzda; osmehnu se. Bila je skinula ogrtač i haljinu sa koplja, i uzelaih u ruku, uživajući u njihovoj mekoći.

Nije mogao da se odupre porivu da navede samog sebe.

"Jer ja sam čovek i priznajem da volim Što ljudskoj slabosti ne mogah da odolim; Mnoge su dragane srce moje krale, I dan-danas volim kada ga zapale."

Spustio se na koleno pred njom. Prenaglašen gest... ali, znao je iziskustva, neomašiv. Jovanka zinu, zanemela. Garcon položi obe desne ruke na mesto gde je ljudima trebalo dabude srce. "Slobodu kao što je vaša, nudite mi? Gospodine,gospođice, duboko cenim vašu čovečnost, ali bojim se da moram daodbije. Ne mogu da prihvatim takvu povlasticu samo za sebe, dokmoji drugovi ostaju osuđeni da crnče na nezahvalnim i prezrenimposlovima." "On ima plemenitu dušu!" uskliknu Jovanka. "Da, ali zato njegovom mozgu mnogo toga nedostaje." Volter jezamišljeno sisao zube. "Potrebno je da postoji niža klasa koja ćeobavljati prljave poslove za elitu. To je prirodno. Mehanički ljudiograničene inteligencije idealno su rešenje! Čoveku dođe da se pitazašto, u čitavoj njegovoj istoriji, niko nije napravio taj očigledankorak..." "Uz svo poštovanje", reče garcon, "ako me moje mršavo rasuđivanjene vara, gospodin i gospođica su i sami bića ograničeneinteligencije, koja su stvorili ljudski gospodari da rade za elitu." "Šta!" Volterove oči se razrogačiše. "Po kom prirodnom pravu ste vi načinjeni inteligentnijim ipovlašćenijim od nas ostalih u klasi? Imate li vi dušu? Treba li vamada budu data ista prava kao ljudima, uključujući pravo da semeđusobno venčavate..." Devica iskrivi lice. "Gnusna pomisao." "...da glasate, da imate jednak pristup najsloženijim programima?" "Ovaj mašinski čovek govori razumnije od mnogih vojvoda koje sampoznavala", reče Devica, zamišljeno nabranog čela. "Neće mi protivurečiti dvoje seljaka", reče Volter. "Ljudska prava sujedno, a prava nižih vrsta nešto sasvim drugo."

Garcon stiže da razmeni pogled sa Devicom. Taj trenutak - pre negošto je monsinjor, u navali besa, uklonio oboje sa ekrana, poslavši ihu sivi prostor za čuvanje - ostao je zabeležen u garcon-ovojmemoriji. Kasnije, u vremenu koje mu je bilo dato za unutrašnjeodržavanje, više puta je vraćao taj slatki trenutak.

17.Markju je dozvao Nima na ekran u kancelariji. "Uradio sam to! Od

sada će biti slobodan da kaže sve što želi. Obrisao sam svaki sukobsa vlastima koji je ikad imao." "Moj čovek", reče Nim, cereći se. "Misliš da bi trebalo da obrišem i njegove svađe sa ocem?" "Nisam siguran", reče Nim. "Kakve su bile?" "Prilično žestoke. Njegov otac bio je veoma strogih nazora, pristalica'jansenističke' doktrine." "Šta je to? Sportski tim?" "Pitao sam ga. Rekao je: 'Katolička verzija protestanta.' Sumnjam daje reč o timovima. Nešto u smislu da se greh nalazi svuda i da jezadovoljstvo odvratno... tipična primitivna religija, u duhu mračnogdoba." Nim se iskezi. "Stvari su uglavnom odvratne kada se rade naispravan način." Markju se nasmeja. "Čista istina. Ali možda je ipak prvu pretnjucenzurom doživeo od svog matorog." Nim zastade da razmisli. "Brinu te poremećaji u ličnost-prostoru, jeli?" "Može biti." "Ali želiš ubilački nagon, zar ne?" Markju potvrdi. "Mogu da ubacim neke logaritme za editovanje daispeglaju poremećaje." "Tačno. Ionako ti nije važno da li će biti potpuno normalan poslerasprave." "Što se mene tiče, može i da pukne. Ne bi škodilo." Markju se zamisli. "Pitam se... Da li da ovo teramo do kraja?" "Hej, a kakav izbor imamo? Sektor Džunin želi dvoboj šampiona, miim ga upriličimo. Čist račun." "Ali ako nas carski službenici posle poteraju zbog zabranjenihsimova..." "Ja volim opasnost, napetost", reče Nim. "Ti si se tu uvek slagao samnom."

"Da, ali... zašto danas nemamo pametnije tik-takove? Prilično je lakonapraviti ih." "Stare zabrane polako prestaju da važe, sine. A to pitanje se većpostavljalo, više puta. I iz nekog razloga je ostajalo bez odgovora." "Iz kog razloga?" Nim slegnu ramenima. "Politika, društvena kretanja... ko će znati?Hoću da kažem, ljudi se osećaju nervozno po pitanju mašina kojemisle. Ne veruju im." "A šta ako i ne možeš da prepoznaš da su mašine?" "A? To je ludost." "Možda neka zaista pametna mašina ne želi konkurenciju." "Pametnija od dobrog starog Markjua? Tako nešto ne postoji." "Ali je moguće... jednog dana." "Nikad. Zaboravi to. 'Aj'mo na posao."

18.Sibil je nemirno sedela pored monsinjora Bokera u Velikom

koloseumu. Nalazili su se u blizini carskih Vrtova, i činilo se da iznadsvega lebdi atmosfera važnosti. Nikako nije uspevala da prestane da lupka prstima po kolenima, iakoje bila zauzela svoje najbolje svečano držanje. Usred prigušenogžagora četiri stotine hiljada gledalaca, nespokojno je očekivalapojavljivanje Device i Voltera na gigantskom ekranu. Civilizacija, pomislila je, ume da bude pomalo dosadna. Vremeprovedeno sa simovima otvorilo joj je oči za silu, zamamnielektricitet, mračne prošlosti. Ljudi su u ta vremena vodili ratove, klalise međusobno, a sve to - navodno - zbog ideala. Ali sada, u okrilju Carstva, čovečanstvo je postalo mekušno. Umestokrvavih bitaka, tako delotvorno konačnih, vodili su se 'žestoki'trgovinski ratovi i priređivale se sportske igrarije. I odnedavno umodi, rasprave. Ovaj sudar simova, razglašen svuda po Trantoru, gledaće se u višeod dvadeset milijardi domova. Osim toga, prenos će biti emitovanširom Carstva, dokle god dopire mreža škripavih tunela uprostorvremenu. Sirova energija preistorijskih simova nije se moglaporeći; i sama ju je osećala, u ubrzanom pulsu. Bilo je dovoljno nekoliko intervjua i kratkih prikazivanja simova dapobudi zanimanje gledalaca 3D-a. Oni koji su pominjali vekovnezakone i zabrane bili su nadvikani. Vazduh je pucketao od gladi zanovim. Niko nije očekivao da će se ta rasprava naduvati u ovo. A ovo bi moglo lako da se proširi. U roku od nekoliko nedelja, Džuninbi mogao da zapali ceo Trantor za renesansu. Osvrnula se oko sebe da pogleda predsednika i ostale izrukovodstva Društva za artificijelno, koji su raspoloženo ćaskalimeđu sobom. Da bi pokazao svoju neutralnost, predsednik je sedeo između Sibil iMarkjua... koji nisu progovorili jedno sa drugim još od poslednjegsastanka. Pored Markjua je sa druge strane sedeo njegov klijent, predstavnik

skeptika, i čitao program; do njega je sedeo Nim. Monsinjor Bokerlako gurnu Sibil laktom. "Kažite mi da me oči varaju", reče. Sibil otprati njegov pogled do jednog od redova daleko u pozadini,gde je neko ko je ličio na mehanočoveka sedeo pored žive devojke.Samo su zvanični mehanički prodavci i biletari imali pristup nastadion. "Verovatno njen sluga", reče Sibil. Sibili su manje smetali sitni prekršaji pravila nego monsinjoruBokeru, koji je postao posebno razdražljiv otkako je na 3D procurilavest da Društvo za artificijelno zastupa istovremeno i čuvare iskeptike. Na svu sreću, vest je puštena prekasno da bi bilo koja odstrana mogla nešto da preduzme. "Mehanoposluzi je zabranjen pristup", primeti monsinjor Boker. "Možda je devojka invalid", reče Sibil da bi ga smirila. "Možda jojtreba neko da je vodi." "Ta stvar ionako neće razumeti šta se događa", reče Markju,obraćajući se monsinjoru Bokeru. "Veoma su ograničene. Samogomila modula za donošenje odluka." "Upravo zato mu nije mesto ovde", odvrati monsinjor Boker. Markju pritisnu rukohvat stolice i naočigled njih položi opkladu naVolterovu pobedu. "U životu nije dobio na klađenju", reče Sibil monsinjoru Bokeru."Nema glavu za matematiku." "Ma nemoj?" dobaci Markju, nagnuvši se napred da se prvi put obratiSibil. "Zašto se onda ti ne kladiš na onu za koju su tvoja ljupka ustatako puna hvale?" "Imam tačno proračunatu verovatnoću ishoda ove stvari", reče onaukočeno. "Ti koja ne znaš da rešiš ni običnu integralnu jednačinu", frknuMarkju podrugljivo. Njoj se raširiše nozdrve. "Hiljadu, a ne jednu." "Čisto licemerje", reče Markju, "kad se uzme u obzir koliko si plaćenaza ovaj projekt." "Isto koliko i ti", reče Sibil. "Hoćete li prestati vas dvoje", reče Nim. "Znaš šta", reče Markju, "uložiću celokupan honorar za projekt naVolterovu pobedu, ako ti uložiš svoj na onu tvoju anahronističku

Devicu." "Hej", reče Nim. "Hej." Predsednik se sračunato obrati Markjuovom klijentu, skeptiku. "Ovajproduktivni takmičarski duh je, u stvari, i zaslužan što je Društvo zaartificijelno postalo vodeći planetni snabdevač veštačkiminteligencijama." Zatim se udvorno okrenu njegovom takmacu,Bokeru. "Nastojimo da..." "Primam opkladu!" uzviknu Sibil. Njen rad sa Devicom ubedio ju je da i iracionalno mora da ima svojemesto u jednačini čovečanstva. Ostala je ubeđena u to otprilikekoliko traju tri brza treptaja, a onda je počela da sumnja.

19.Volter je voleo publiku. I nikada ranije nije stajao pred pravim

okeanom lica koji mu se talasao ispod nogu. Iako je u prethodnom životu bio visokog rasta, osećao je da je teksada, dok je zurio u mnoštvo sa svoje visine od stotinu metara,stekao pojavu kakvu je zaslužio. Potapšao je svoju napudranu perikui pozabavio se sjajnom satenskom vrpcom oko vrata. Graciozniraširivši ruke, duboko im se poklonio, kao da je već odigraopredstavu života. Skup je zamrmljao kao neman koja se budi. Bacio je pogled prema Devici, skrivenoj od publike svetlucavompregradom u suprotnom uglu ekrana. Prekrstio je ruke, pretvarajućise da prizor nije ostavio utisak na njega. Odlaganje je samo razjarilo neman. Pustio je publiku da kliče, neobraćajući pažnju na ukanje i zviždanje otprilike polovine okupljenih. Bar polovinu čovečanstva oduvek su činile budale, pomislio je. Ovoje bilo njegovo prvo pojavljivanje pred naprednim građanima ovogkolosalnog Carstva. Milenijumi nisu doneli nikakav pomak. Nije nameravao da prekida klicanje koje je znao da zaslužuje. Ovdeje bio kao jedini živi simbol francuske intelektualne tradicije Ponovo je pogledao prema Jovanki... koja je, na kraju krajeva, bilajedini preživeli pripadnik njihovog doba, očigledno vrhunca ljudskecivilizacije. Šapnuo je: "Suđeno nam je da zasjamo; njima, da nasslave." Kada je voditelj konačno zamolio za tišinu - pomalo prerano; setićese da mu kasnije očita za to - Volter izdrža Jovankino predstavljanjesa, kako se nadao, stoičkim osmehom. Smišljeno je zatražio da seJovanki omogući da prva iznese svoje argumente, samo da bi muvoditelj prilično neuljudno rekao da se ovde za to baca novčić. Volter je stekao prvenstvo. Slegnuo je ramenima i položio ruke nasrce. Započeo je svoje izlaganje kao da recituje stihove, na načintako drag Parižanima iz osamnaestog veka: bez obzira na to kako sedefiniše duša, njeno postojanje, kao i postojanje božansko, ne možese dokazati; njeno postojanje se pretpostavlja. Istina pretpostavki izvan je domašaja svakog racionalnog dokaza, a

u prirodi ne postoji ništa što takav dokaz traži. Pa opet, nastavio je Volter bespogovornim tonom, u prirodi nemaničeg očiglednijeg od delovanja inteligencije više nego što ječovekova - koju čovek može, donekle, da dokuči. Činjenica da ječovek sposoban da odgonetne tajne prirode dokazuje ono što sucrkveni oci i osnivači svih svetskih religija odvajkada tvrdili: da ječovekova inteligencija odraz upravo ove božanske inteligencije kojaupravlja prirodom. Da to nije istina, filozofi prirode ne bi mogli da razjasne zakonePostanja, bilo zato što ih nema ili zato što je čovek toliko otuđen odnjih da mu nije dato da ih protumači. Ovaj sklad između prirodnihzakona i naše sposobnosti da ih saznamo snažno ukazuje na to dasu mislioci i duhovnici svih vera u suštini u pravu kada tvrde da smosvi mi samo tvorevine Svevišnje Sile, čija se moć ogleda u nama. Aodraz Sile u nama može se opravdano nazvati naša univerzalna,besmrtna, ali istovremeno samosvojna duša. "Ti govoriš u korist sveštenika!" uskliknu Devica. Tada je zaglušipandemonijum u publici. "Uloga slučaja", zaključi Volter, "ni na koji način ne dokazuje da supriroda i čovek - koji je deo prirode, a time i odraz Tvorca - uistinuslučajnost. Slučaj je jedno od načela pomoću kojih prirodni zakondeluje. To načelo može se poistovetiti sa tradicionalnim religijskimubeđenjem da je čovek slobodan da bira svoju sudbinu. Ali ovasloboda, iako je prividno nasumična, sledi statističke zakone nanačin koji čovek može da dozna." Svetina zažagori, zbunjena. Potreban im je aforizam, sinu mu, da ihubedi. U redu. "Nesigurnost je sigurna, prijatelji moji. Sigurnost jenesigurna." Ni na ovo se nisu utišali da bolje čuju njegove reči. Kako im drago. Stisnuo je pesnice i grmnuo glasom iznenađujuće dubine: "Čovek je,kao i sama priroda, istovremeno slobodan i određen - baš kao što sunam učitelji vere vekovima govorili, iako su, istini za volju,upotrebljavali drugačiji rečnik, manje precizan od našeg. A to je biopovod mnogih zala i nerazumevanja između vere i nauke. "I sam sam bio predmet užasnog nerazumevanja", nastavi Volter."Želeo bih da iskoristim ovu priliku da se izvinim za svenesporazume nastale zbog toga što je sve što sam rekao i napisao

bilo usredsređeno samo na pogreške vere, a ne na istine koje je onanaslutila. Ali, znate, živeo sam u doba u kojoj je grešaka u verovanjubilo napretek, dok je glas razuma morao da se bori da ga čuju. Sadaje, čini mi se, upravo obrnuto. Razum se izruguje veri. Razum galamidok vera šapuće. Kao što je pogubljenje najveće i najpobožnijeheroine Francuske dokazalo", širok, svečan zamah rukom premaJovanki, "vera bez razuma je slepa. Ali isto tako, kao što je dokazalapovršnost i oholost većeg dela moga života, razum je sakat bezvere." Neki koji su ukali i šištali sada zatreptaše, otvorenih usta - a zatimzaklicaše... Dok su drugi, primetio je, koji su do maločas pljeskali,počeli da urlaju i da zvižde. Volter krišom pogleda Devicu.

20.Duboko dole u uzburkanom gledalištu, Nim se okrenu Markjuu.

"Šta?" Markju je bio bled kao krpa. "Neka sam proklet ako znam." "Jesi'", reče Nim, "možda si baš to." "Božansko ne trpi porugu!" uzviknu monsinjor Boker. "Vera ćetrijumfovati!" Volter je upravo prepuštao podijum svojoj protivnici, na zapanjenooduševljenje čuvara. Njihovo klicanje bilo je ravno samo užasnutojneverici skeptika. Markju se seti reči koje je izgovorio na sastanku. Promrmlja: "Lišensvoje mržnje prema autoritetima, Volter jeste i nije Volter." Okrenuose monsinjoru Bokeru. "Tako mi Boga - moguće je da ste u pravu." "Ne vašeg Boga!" obrecnu se monsinjor Boker. "Moj Bog nikada negreši."

Devica je osmatrala mase ovog Limba sa svog visokog stajališta.Čudne su to bile posude duša, ustalasane kao žito u letnjoj oluji. "Monsinjor je potpuno u pravu!" zagrmela je iznad stadijuma. "Nemau prirodi ničeg očiglednijeg od istine da čovek i priroda posedujudušu!" Skeptici zagrajaše. Čuvari zaklicaše. Ostali - oni koji su verovanje dapriroda ima dušu izjednačavali sa paganizmom, u trenutku je shvatila- mrštili su se, sluteći zamku. "Svako ko je imao prilike da vidi prirodu u blizini mog rodnog mesta,Domremija, ili veliku mermernu crkvu u Ruanu posvedočiće dapriroda, kao delo neizmerne sile, i čovek, tvorac čuda - kao što je iovo mesto, puno praktične magije - poseduju neporecivu svest, tojest dušu!" Blago je mahnula rukom prema njemu, dok se svetina - da li jenjihova brojnost odavala sićušnost njihovih duša? - smirivala. "Ali ono što moj oštroumni prijatelj nije pomenuo, jeste to kako sečinjenica postojanja duše odražava na pitanje o kome govorimo: da limehaničke inteligencije, kakva je i njegova, poseduju dušu."

Svetina je trupkala, ukala, klicala, zviždala i urlala. Predmeti kojeDevica nije mogla da prepozna poleteše kroz vazduh. Policajci su,činilo se, iz gledališta izvlačili muškarce i žene u pomami iliiznenadnom božanskom otkrovenju. "Duša čovekova je božanska!" povikala je. Krici odobravanja, povici negodovanja. "I besmrtna!" Galama je bila tako velika da su ljudi pokrivali uši dlanovima da biprigušili buku čiji su sami bili izvor. "I jedinstvena", šapnuo je Volter. "Ja svakako jesam. I ti." "I jedinstvena!" povika ona, zažarenog pogleda. Volter skoči na noge pored nje. "Slažem se!" Skup se izli, kao lonac ostavljen da ključa, opazila je. Ne obraćajući pažnju na izbezumljenu rulju pod svojim džinovskimnogama, Devica je posmatrala Voltera sa začuđenom, toplomnedoumicom. Prepustila mu je govornicu. Volter je očigledno žudeoza završnom reči. Počeo je da govori o svom heroju, Njutnu. "Ne, ne", prekinu ga ona. "Formule to uopšte ne pominju!" "Zar moraš da me sramotiš pred najvećim skupom koji me je ikadaslušao?" šapnu Volter. "Hajde da se ne prepiremo oko algebre, sadkada moramo..." oči mu se značajno sužiše "...da budemoproračunati." Mrgodno joj je prepustio podijum. "Da izračunavamo", reče ona. "To uopšte nije isto." Na njeno čudo i na opštu histeriju u publici, uhvatila je sebe kakoobjašnjava filozofiju digitalne svesti - i to sa uspaljenom strašću kojunije osetila još otkako je mamuzala konja u svetu bitku. U žudnimpogledima razrogačenih očiju pod sobom osećala je potrebu ovogmesta i vremena za žarom i verom. "Neverovatno", Volter mljacnu jezikom. "Da od svih ljudi baš ti imašdara za matematiku." "Domaćin mi ju je podario", odvrati ona kroz sveopštu gungulu. Prenebregavši galamu, Devica ponovo opazi lik koji je nekako tolikoličio na garcon-a. I pored svog džinovskog rasta, jedva je mogla daga razazna sa te razdaljine, ali je uprkos tome osećala da je onposmatra na način na koji je sama posmatrala biskupa Košona,najopakijeg i najnemilosrdnijeg od njenih mučitelja. (Iznenada joj

sinu utešno, konačno uviđanje: dobrog biskupa mora da je, na kraju,dodirnula božanska milost i Hristovo blagorodno čovekoljublje, jer senije sećala nikakvog zla kao posledice presude...) Onda joj se pažnja ponovo okrenu masi koja je urlala, i onom...čoveku, tamo daleko. Taj lik nije bio ljudski, osećala je to. Izgledao jekao čovek, ali su joj njeni osetljivi programi govorili drugačije. Ali šta je onda on... ili to? I tada joj sinu pred očima natprirodna, otkrovenjska svetlost. Iprogovoriše sva tri njena glasa, jasno i prodorno, nadjačavši bukuoko nje. Saslušala ih je, klimajući glavom. "Istina je", obratila se ljudima, uverena da glasovi govore kroz nju,"da je samo Svemogući taj koji stvara duše! Ali upravo zato Hrist, usvojoj beskrajnoj ljubavi i milosrđu, nije mogao da odrekne dušumehaničkim bićima, kao ni svima drugima." Morala je da uzviknesvoje poslednje reči da nadglasa urlanje gomile. "Čak nivlasuljarima!" "Jeres!" doviknu neko. "Zamućuješ pitanje!" "Izdajnice!" Neko drugi povika: "Prvobitna presuda ipak je bila pravedna! Trebalobi je ponovo spaliti na lomači!" "Ponovo?" ponovi Devica. Okrenula se Volteru. "Kako to misle,ponovo?" Volter nehajno otrese končić sa izvezenog satenskog prsluka."Nemam pojma. Znaš kako su ljudi prevrtljivi i izopačeni." I, uz lukavmig, dodade: "A da i ne pominjemo koliko su nerazumni." Ove reči je umiriše, ali je u međuvremenu izgubila onog čudnogčoveka sa vidika.

21."Ja varao?" uzviknu Markju. Publika u koloseumu bila je podivljala.

"Jovanka Orlenka objašnjava metafizičke proračune, a ti veliš da javaram?" "Prvi si počeo!" uzvrati Sibil. "Misliš da ne znam da je mojakancelarija bila prisluškivana? Misliš da imaš posla sa amaterom?" "Pa, ja..." "I da ne mogu da prepoznam matricu za oblikovanje karaktera kadaje pronađem prikačenu za sim moje Jovanke?" "Ne, ja..." "Misliš da sam manje bistra nego ti?" "Ovo je skandalozno!" reče monsinjor Boker. "Šta ste to učinili? Jošću poverovati u vradžbine!" "Hoćete da kažete da ne verujete?" upita Markjuov klijent, večitiskeptik. On i Boker počeše da se svađaju, uklopivši se u viku gomilekoja je sada bila na ivici histerije. Predsednik Društva za artificijelno trljao je slepoočnice, mrmljajući:"Propast. Ovo je propast. Nikada nećemo uspeti da objasnimo." Tada se dogodi nešto što je odvratilo Sibilinu pažnju na drugu stranu.Mehanočovek koga je malopre opazila, žurio je prema platnu, držećiza ruku svoju ljudsku pratilju kose boje meda. Prolazeći pored Sibil,jednom od tri slobodne ruke očešao joj se o suknju. "Pardon", reče,zastavši dovoljno dugo da omogući Sibil da pročita utisnutu oznakuna njegovim grudima. "Ta stvar se drznula da vas dodirne?" upita monsinjor Boker. Lice muje bilo naduveno od besa. "Ma ne, nije", reče Sibil. Mehanočovek pobeže prema ekranu, vukućisvoju pratilju za sobom. "Poznaješ ga?" upita Markju. "Na neki način", odgovori Sibil. Bio joj je uzor po kom je modeliralainteraktivni karakter garcon-a 213-ADM u simu kafane. Možda izlenjosti, holo-kopirala je fizičku pojavu standardnog tik-taka. Kao i svidrugi umetnici, sim-programeri su pozajmljivali od života, umesto daga stvaraju.

Posmatrala je tik-taka... Sada je o njemu razmišljala kao o garconu...kako se lakta prema ekranu niz zakrčeni prolaz, pored ljudi koji suvrištali i galamili. Njihovo napredovanje nije prošlo neopaženo. Izbezumljeni što videmehanočoveka kako se drži za ruku sa privlačnom, zlatkosom,mladom devojkom, čuvari su im dovikivali uvrede i pogrde dok suprolazili pored njih. "Izbacite to napolje!" zaurla neko. Sibil opazi da se tik-tak ukočio, kao da ga je pogodilo korišćenjesrednjeg roda. Tik-takovi nisu imali lična imena, ali se činilo da gavređa što su ga nazvali 'to'. Ili mu je to ona pripisala? - pitala se. "Šta će to ovde?" razdra se čovek rumenog lica. "Postoje zakoni koji to zabranjuju!" "Mehanosmrad!" "Drž'te ga!" "Izbacite ga napolje!" "Ne dajte mu da pobegne!" Devojka je reagovala na to tako što se još čvršće uhvatila za garcon-ovu levu nadlakticu i obrglila ga slobodnom rukom oko vrata. Kada su stigli do platforme, tik-takov pokretni mehanizam zaškripa,mučeći se na neravnim površinama. Mahao je sa sve četiri ruke upravom pljusku zotkorna i limenki sa tečnim narkoticima, hvatajući ihsa neobičnom veštinom, kao da je projektovan za taj zadatak. Devojka doviknu tik-taku nešto što Sibil nije mogla da čuje. Tik-tak sepruži po podu, pred noge džinovskim hologramima. Volter pogleda dole. "Ustaj! Osim kada se vodi ljubav, ne podnosimnikoga da me vidim kako kleči." Volter se tada i sam spusti na kolena ispred ogromne prilike Device.Iza garcon-a i devojke, gomila izgubi i ono malo stega. Nastadehaos. Jovanka obori pogled i osmehnu se - bilo je to sporo, senzualnoizvijanje usana kakvo Sibil nikada ranije nije videla kod nje. Onazadrža dah u uzbuđenom iščekivanju.

22."Ljudi, pa oni... vode ljubav!" uzviknu Markju u publici.

"Znam", reče Sibil. "Zar to nije divno?" "To je... Svetogrđe!" reče čuveni skeptik. "Nije. Vi niste romantični", reče Sibil sanjarski. Monsinjor Boker je ćutao. Nije mogao da odvoji pogled od prizora.Pred mnoštvom čuvara i skeptika, Jovanka se oslobađala svogoklopa, a Volter perike, prsluka i pantalona, oboje u žestini erotskehitnje. "Nema načina da ih prekinemo", reče Markju. "Slobodni su daneometano... ha!... raspravljaju sve dok im ne istekne vreme." "Čije je ovo delo?" prostenja Boker. "Pa to svi rade", reče Markju podrugljivo. "Čak i vi." "Ne! Vi ste usavršili ovaj sim. Vi ste od njih napravili ovo... ovo..." "Ja se držim filozofije", reče Markju. "Substrakt ličnosti je jednakoriginalu." "Nije trebalo da vam verujemo!" jeknu Boker. "Više nikada nećete imati našu podršku", reče skeptik. "Kao da je to sad važno", reče Sibil. "Pogledajte ove ljude! Želeli suda razreše jedno suštinsko, duboko pitanje putem rasprave ipotonjeg glasanja. A sada..." "A sada se mlate", reče Markju. "Iz'em ti renesansu." "Užas", reče ona. "Sav naš trud..." "Nizišta", reče predsednik. Čitao je sa svog komunikatora na zglobušake. "Ništa od profita, širenja posla..." Džinovski likovi su, naočigled svih i na javnom mestu, radili oneintimne radnje, ali gomila uglavnom nije obraćala pažnju na njih.Umesto toga, širom koloseuma izbijale su svađe i tuče. "Poternica!" jeknu predsednik. "Izdata je carska poternica za mnom!""Kako je lepo biti tražen", reče skeptik.

Klečeći pred njom, Volter je mrmljao: "Budi ono što sam oduvekznao da jesi... žena, a ne svetica."

Zahvaćena vatrom kakvu nikad nije osetila, čak ni u žestini bitaka,ona obori lice na svoje obnažene grudi. Sklopi oči. Ošamućeno sezaljulja. I... predade se. Nekakva gruba smetnja oko njenih stopala natera je da pogledadole. Neko je bacio garcon-a ADM-213 - koji nekako više nije bio uholo-prostoru - na ekran. Da li je manifestovao sebe i sim-kuvaricukoju je voleo, u stvarnost? Ali ako se odmah ne vrate u simprostor,rastrgnuće ih raspomamljena rulja. Odgurnula je Voltera u stranu, posegnula za svojim mačem i naredilaVolteru da stvori konja. "Ne, ne", pobuni se Volter. "Suviše je doslovno!" "Moramo... Moramo..." Nije znala kako da se ponaša sa onim što sedešavalo u stvarnosti. Da li je ovo bio test, ključno iskušenjeČistilišta? Volter zastade delić sekunde da razmisli - iako je ona zbog nečegabila uverena da on upravlja događajima, naređujući nevidljivimpokretačima. Onda se čitava gomila zaledi. Nastade muk. Poslednje što je zapamtila bio je Volter koji je dovikivao rečiohrabrenja garconu i kuvarici, dok su joj pred očima promicali rasteri,nalik na rešetke zatvorske ćelije... Tada čitav koloseum - izbezumljena, podivljala lica ljudi, garcon,kuvarica i sam Volter - nestadoše. Svi zajedno.

23.Sibil je zurila u Markjua, teško dišući. "Ne misliš valjda da...?"

"Kako su mogli? Mi. Mi smo..." Markju uhvati pogled koji mu jeuputila i ukoči se, otvorenih usta. "Mi smo uneli nedostajuće slojeve ličnosti. Ja sam, ovaj..." Markju klimnu glavom. "Upotrebila si sopstvene blokove podataka." "Za tuđe bih morala da zatražim prava. Imala sam neke svojeskenove..." "Imali smo korporativne banke u biblioteci." "Ali nisu izgledale odgovarajuće." On se iskezi. "Nisu." Njene usne načiniše iznenađeno 'oh'. "I ti...?" "Svi Volterovi nedostajući slojevi nalazili su se u podsvesti. Gomilanepopunjenih dendritskih veza u limbičnom sistemu. Nadomestiosam ih nekim svojima." "Njegove emotivne centre? A šta je sa među-vezama sa talamusom icerebrumom?" "I njih." "I ja sam imala slične probleme. Neke gubitke u retikularnojformaciji..." "Jednom rečju, ono smo mi tamo gore!" Sibil i Markju se okrenuše da pogledaju prema divovskimsimulacijama koje su se grlile, sa jasnom namerom. Predsednik im jeužurbano govorio, nešto o poternicama i pravnoj zaštiti. Oboje ga jeprenebreglo. Žudno su gledali jedno drugom u oči. Onda se bez rečiokrenuše i zađoše u gužvu, ne mareći za povike ljudi oko sebe.

"Ah, tu si", reče Volter sa samozadovoljnim osmejkom. "Gde?" upita Jovanka, usplahireno gledajući oko sebe. "Da li je gospođica spremna da poruči?" upita garcon. Očigledno jereč bila o šali, jer je garcon ravnopravno sedeo sa njima za stolom,umesto da ledbi nad njim kao sluga. Jovanka se uspravi na stolici i osmotri male stolove oko njih. Ljudi supušili, jeli i pili, kao i uvek nesvesni njihovog prisustva. Ali krčma više

nije bila ona na koju je bila navikla. Kuvarica kose boje meda, neviše u uobičajenoj uniformi, sedela je preko puta nje i Voltera, poredgarcon-a. Reč Deux u imenu krčme koje je glasilo Aux Deux Magotsbila je zamenjena sa Quatres. Ni ona sama više nije bila u svojoj pancirnoj košulji i oklopu, već...oči joj se raširiše kada je opazila pojedinosti u svom perceptivnomprostoru... jednodelnoj... haljini... bez leđa. Donji rub te tunikezavršavao joj se na butinama, izazovno joj otkrivajući noge. Oznakana njenim grudima prikazivala je tamnocrvenu ružu. Ista oznaka bilaje na odeći svih ostalih gostiju. Volter se šepurio u ružičastom odelu od satena. I - zahvalila sesvecima - bio je bez perike. Sećala ga se u najvećoj ražešćenosti,usred njihovih rasprava o duši, kako govori: Besmrtna duša nepostoji, isto tako kao što nedeljom nema dežurnih vlasuljara! dubokoverujući u svaku svoju reč. "Dopada ti se?" upita on, gladeći njen raskošni skut. "Pa... kratka je." Bez ikakvog njenog upliva, tunika zatreperi i pretvori se u tesnesvilenkaste pantalone. "Mani me se!" reče ona, dok se u njoj postiđenost na uznemirujućinačin mešala sa devojačkim ushićenjem. "Ja sam Amana", reče kuvarica, pruživši joj ruku. Jovanka nije znala da li treba da je poljubi, jer joj je klasni poredaksada bio potpuno pobrkan u glavi. Verovatno ipak ne; kuvarica uzeJovankinu ruku i stisnu je. "Ne mogu da vam izrazim koliko garcon ija cenimo sve što ste učinili za nas. Dobili smo veće kapacitete." "Što znači", reče Volter nestašno, "da više nisu obična animiranapodloga u našem simuliranom svetu." Još jedan mehanočovek, tačna kopija garcon-a, doveze se do njihda primi porudžbinu. Stari garcon se tužno obrati Volteru: "Kako dasedim na miru kad moj confrere mora da stoji?" "Budi razuman!" reče Volter. "Ne mogu da unapredim svakogsimulanta odjednom. Ko će nas služiti? Ko će nam donositi hranu?Raščistiti sto? Pomesti pod?" "Sa dovoljnom snagom proračunavanja", primeti Jovanka, "fizički radpostaje sve manje potreban, zar ne?" Čudila se novim baterijamaznanja koje su joj bile na raspolaganju. Bilo je dovoljno da usmeri

misli prema jednoj od kategorija, i podaci iz te oblasti pokuljali bi joj uum. Kakva moć! Kakvo prosvetljenje! To mora da je bio dar od Boga. Volter zatrese privlačnom kosom. "Moram da razmislim o tome. Umeđuvremenu, donećete mi tri kesice onog praška rastopljenog uPerijeu, sa dve tanke kriške limete sa strane. I, molim vas, upamtiteda sam rekao tanke. Ako zaboravite, vratiću vas po nove." "Da, ser", reče novi mehanokonobar. Jovanka i garcon se pogledaše. "Potrebno je imati puno strpljenja",reče ona garconu, "sa kraljevima i razumnim ljudima."

24.Predsednik Društva za artificijelno mahnu rukom, banuvši u

Nimovu kancelariju. U prolazu je pritisnuo dlan na vrata, i ova sezaključaše iza njega. Nim nije znao da je to moguće, ali nije ništarekao. "Hoću da oboje budu izbrisani", reče predsednik Nimu. "To bi moglo da potraje", odvrati Nim nespokojno. Činilo se da ihogromni radni ekrani oko njih prisluškuju. "Nisam sasvim upoznat saonim što je on uradio." "Da nas one prokletinje Markju i Sibil nisu napustile, ne bih ni došaokod tebe. Ovo je vanredna situacija, Nime." Nim je munjevito razmišljao. "Mislim da bi zaista trebalo dapogledam pomoćne indekse, za slučaj da..." "Odmah. 'Oću da to uradiš odmah. Uspeo sam da isposlujem sudskublokadu onih naloga, ali to neće dugo trajati." "Sigurni ste da želite ovo da uradite?" "Slušaj, čitav Džunin je pomahnitao. Ko bi pomislio da će prokletopitanje tik-takova toliko uzbuniti ljude? Uslediće saslušanja, legalistiće početi da njuškaju..." "Imam ih, ser." Nim dozva Jovanku i Voltera na ekrane, u zaustavljenom kadru.Nalazili su se u postavci restorana, radeći na pomoćnom vremenu,koristeći trenutno nezaposlene procesore - standardni metod uMreži. "Upravo rade na integraciji ličnosti. To je kao kada elementivaše podsvesti mire događaje sa sećanjima, pročišćavajući sistem,kao što naš um radi dok spavamo, i..." "Ne ponašaj se kao da sam turista! 'Oću da izbrišeš to dvoje!" "Razumem, ser." Trodimenzioni prostor kancelarije razlomi se u stroboskopskimslikama Jovanke i Voltera. Nim je proučavao kontrolnu tablu,oprezno ucrtavajući numeričku strategiju. Kod slojevitih ličnosti biloje nemoguće izvršiti obično brisanje. Postupak je više ličio naistrebljivanje miševa u nekoj zgradi. Ako počne ovde... Preko ekrana odjednom zaigraše mlazevi boje duge. Koordinate

simulacije divlje poskočiše. Nim se namršti. "Ne možete to da učinite", reče Volter, otpivši iz visoke čaše. "Mi smonepobedivi! Nismo robovi smrtne puti kao vi." "Drčan kopilan, a?" duvao je predsednik. "Nikada mi neće biti jasnozašto mu se ljudi toliko dive..." "Jednom ste već umrli", reče Nim simu. Nešto nije bilo kako treba."Znači da možete i sada." "Umrli?" upita Jovanka sa visine. "Prevarili ste se. Da sam ikadaumrla, sigurna sam da bi se toga sećala." Nim zaškrguta zubima. Kod oba sima postojala su prekoračenjakoordinata. To je značilo da su se proširili, zauzevši susedneprocesore. Na taj način su mogli da proračunavaju delove sebe,koristeći svoje slojevite umove kao uporedne putanje obradepodataka. Zašto im je Markju dao to? Ili... da li im je uopšte dao? "Ovaj put ste svakako zabrazdili, gospodine." Volter se nagnunapred i progovori tonom upozorenja. "Džentlmen nikada nesuočava damu sa njenom prošlošću." Jovanka se zakikota. Simkonobar zaurla od smeha. Nim nije shvatiošalu, ali je bio suviše zaokupljen da bi mario za to. Ovo je bilo besmisleno. Nije mogao da isprati sva grananja izmena uovim simovima. Imali su sposobnosti iznad svojih mogućnostiproračunavanja. Njihovi podumovi proširili su se na procesore izvangranica Društva za artificijelno. Znači, na taj način su Markju i Sibilpostigli tako brza, autentična vremena reagovanja u svim slojevimaličnosti. Posmatrajući raspravu, Nim se pitao otkuda simovima tolikaživotnost i nedodređena privlačnost. Sada je znao odgovor: proširilisu rad svojih podumova u druge delove mreže, da bi crpli iz velikihgromada procesorske moći. Bio je to itekakav poduhvat. I protivanpravilima Društva za artificijelno, naravno. Pratio je tragove njihovograda sa priličnom dozom divljenja. Ipak, neka ga đavo nosi ako dozvoli da jedan sim bude drzak premanjemu. A oni su se i dalje smejali. "Jovanko", zalajao je, "tvoji obnovitelji izbrisali su tvoja sećanja nasmrt. Bila si spaljena na lomači." "Besmislica", obrecnu se Jovanka. "Oslobođena sam svih optužbi.Ja sam svetica."

"Nema živih svetaca. Proučio sam blokove podataka o tvojojprošlosti. Tvoja crkva je volela da se postara da njeni sveci budu onikoji su bezbedno dugo mrtvi." Jovanka prezrivo frknu. Nim se osmehnu. "Vidiš ovo?" U vazduhu iznad sima pojavi sevatreno koplje. Zadržao ga je pred njom, učinivši da plamenovipogubno pucketaju. "Vodila sam hiljade ratnika i vitezova u bitku", reče Jovanka. "Misliteda može da me uplaši sunčev zrak odbijen od dečjeg mača?" "Nisam još pronašao dobru putanju za brisanje", reče Nimpredsedniku. "Ali ću je naći, hoću bogami." "Mislio sam da je to rutina", reče predsednik. "Požuri!" "Ne sa tako velikim, prepletenim inventarom ličnosti..." "Zaboravi čuvanje materijala. Ne nameravamo da ih pakujemo uprvobitne okvire." "Ali to će..." "Seci ih." "Fascinantno je", reče Volter ironično, "slušati bogove kakoraspravljaju o nečijoj sudbini." Nim iskrivi lice. "Što se tiče tebe", mrko je pogledao Voltera, "tvojstav prema veri omekšao je samo zato što je Markju izbrisao svakisukob sa autoritetima koji si ikada imao, počevši od tvog oca." "Oca? Nikada nisam imao oca." Nim se podrugljivo osmehnu. "To samo dokazuje da sam u pravu." "Kako se usuđujete da se igrate mojim pamćenjem!" reče Volter."Iskustvo je izvor celokupnog znanja. Zar niste čitali Loka? Smestaučinite da budem kakav sam prvobitno bio." "A ne, to ne dolazi u obzir. Ali ako ne umukneš, pre nego što vasoboje ubijem, mogao bih nju da vratim u prvobitno stanje. A ti dobroznaš da je izgorela na lomači." "Uživate u surovosti, zar ne?" Činilo se da Volter proučava Nima,kao da su im uloge obrnute. I, na Nimovo čuđenje, kao da nije brinuozbog svog skorog nestanka. "Briši ih!" zareža predsednik. "Šta da obriše?" upita garcon. "Skalpel i Ružu", reče Volter. "Očigledno je da nam nije mesto uovom pometenom vremenu."

Garcon pokri kuvaričinu ruku dvema od svoje četiri. "I nas?" "Svakako!" obrecnu se Volter. "Vi ste ovde samo zbog nas. Kulise!Statisti!" "Pa, bar smo uživali u svom veku", reče kuvarica, pomerivši se bližegarconu. "Iako bih volela da sam videla više od njega. Nije nam datoda odemo dalje od ove ulice. Postoji granica posle koje nogeprestaju da nas nose, iako vidimo tornjeve u daljini." "Dekor", progunđa Nim, zaokupljen zadatkom koji mu se činio svesloženiji što je više radio. Potočići slojeva njihovih ličnosti širili su sesvuda, brzajući kroz mrežni prostor kao... "Kao pacovi koji beže sabroda koji..." "Prisvajate božanske moći", reče Volter, smišljeno bezbrižnimglasom, "iako ne posedujete ni približno takav karakter." "Šta?" Predsednika kao da je nešto ubolo. "Ovde ja zapovedam.Uvrede..." "Ah", reče Nim. "Ovo bi moglo da upali." "Učini nešto!" zavapi Devica, uzaludno vitlajući mačem. "Au revoir, slatka moja pucelle. Garcon-e, Amana, au revoir. Moždaćemo se ponovo sresti. Ili nećemo." Sva četiri holograma padoše jedni drugima u naručje. Sekvenca koju je Nim postavio poče da deluje. Bio je to program-lasica koji je pronalazio veze i brisao ih. Nim je posmatrao, pitajućise gde je granica između brisanja i ubistva. "Samo nemoj da ti padaju na pamet neobične ideje", rečepredsednik. Na ekranu, Volter poče tiho i tužno da navodi sebe:

"Tužno je sada biti kad nema daljeg veka, Kad rajsko blaženstvo smrtnike ne čeka... Sve će biti dobro; reči su što služe kao štit od muka; Sve je sada dobro; samo prazna nada, opsena puka."

Posegnuo je rukom da pomiluje Jovankine grudi. "Ne zvuči bašistinito. Možda se nećemo ponovo sresti... ali ako se to desi, budisigurna da ću ispraviti Usud Čovekov." Ekran se isprazni. Predsednik se pobednički nasmeja. "Uspeo si - sjajno!" Pljesnuo je

Nima po leđima. "Sada moramo da smislimo dobru priču. Prebacisvu krivicu na Markjua i Sibil." Nim se nesigurno osmehnu kada je predsednik nastavio da brblja,praveći planove, obećavajući mu unapređenje i povišicu. Uspelo muje da pronađe proceduru brisanja, ali su info-poruke koje su prošleholo-prostor u tim poslednjim trenucima pričale neobičnu i složenupriču. Rezonantni kavez blokova podataka odzvanjao jeuznemirujućim, čudnim tonovima. Nim je znao da je Markju omogućio Volteru pristup bezbrojnimmetodama - što je bio ozbiljan prekršaj mera ograničenja. A opet, štaje jedna veštačka ličnost, već po sebi ograničena, mogla da uradi sadonekle proširenim mrežnim vezama? Da se promuva okolo i da jeprožderu zaštitni programi, tragači za suvišnim. Ali su i Volter i Jovanka, za potrebe rasprave, posedovali ogromanmemorijski prostor, beskrajnu širinu ličnosti. I dok su se prepuštaliosećanjima i ispaljivali svoju retoriku preko stadiona i cele Mreže...jesu li istovremeno grozničavo radili još nešto? Jesu li prečešljavalibanke podataka, tražeći mesta gde će sakriti kvanitifikovanesegmente svojih ličnosti? Kaskada pokazatelja koje je Nim upravo imao prilike da vidiukazivala je upravo na tu mogućnost. U poslednjih nekoliko satinešto je svakako upotrebilo ogromne količine proračunskihkapaciteta. "Pokrićemo guzice nekakvim javnim obaveštenjem", likovao jepredsednik. "Uz par kriznih postupaka, vetar će da se izduva." "Da, ser." "Moramo da sačuvamo Seldona izvan svega ovoga. Ni rečilegalistima, jasno? Tako će moći da nas opravda, kada postane prviministar." "Da, ser, odlično, ser." Nim je grozničavo razmišljao. Čekala ga je još jedna isplata od onogtipa Olivava. Obaveštavati Olivava o svemu i nije bio tako težakzadatak. Bilo je to kršenje njegovog ugovora sa A2, ali šta mari?Čovek mora da se snađe, zar ne? Bila je čista sreća što jepredsednik zatražio da uradi ono za šta mu je Olivav već platio:brisanje. Niko mu neće zameriti ako izvuče dvostruku korist od istogposla.

Ili je bar tako izgledalo. Nim je grickao usnu. Na kraju krajeva, komeće nedostajati gomila brojeva? Nim se ukoči. Da li je to celokupan sim - restoran, garcon, ulica,Jovanka - nestao u trenu? Obično su se rastakali postepeno, saodumiranjem funkcija. Sim je složena stvar; ne može jednostavno dazaustavi sve prepletane međuslojeve i da se u trenutku isključi. Aliovaj sklop bio je potpuno samosvojan, pa je možda i u tome biodrugačiji. "Gotovo! Odlično!" Predsednik ga resko pljesnu po ramenu. Nim se osećao umorno i tužno. Jednog dana će sve ovo morati daobjasni Markjuu. Izbrisati toliki rad... Ali Markju i Sibil su nestali u gužvi, tamo u koloseumu. I bili sudovoljno mudri da se ne pojave na poslu, niti u svojim stanovima.Sada su bili u bekstvu. A sa njima je nestala i renesansa Džunina,razvejana u dim, dok je sektor Džunin goreo u neredima i nasilju. Čak je i Nim osećao žaljenje zbog ovog gubitka. Žudni, strastvenigovor renesanse. Od Voltera i Jovanke očekivala se neka vrstazrelosti u večnom sukobu vere i razuma. Ali Carstvo je na krajuugušilo strast. Strast je bila suviše razoran činilac. Naravno, pokret tik-takova takođe je morao da bude zgažen. Nim jeizolovao Markjuov memorijski blok o raspravi vođenoj pre osamhiljada godina. 'Roboti', šta god da je taj naziv značio, očito supredstavljali suviše vruće pitanje da bi ikada bilo pokrenuto urazumnom društvu. Nim uzdahnu. Znao je da je samo izmenio naboj električnih kola.Profesionalci to moraju uvek da imaju na umu. Ali je ipak bila šteta. Što je tako nešto moralo da nestane. Da iscuri,kao zrnca digitalnog peska, niz nevidljivo staklo simuliranogvremena.

RANDEVUR. Denil Olivav dozvolio je svom licu da izrazi brigu grimasom

stisnutih očiju. Pretrpana soba jedva je bila dovoljno prostrana dapodnese njegovo sumorno raspoloženje. Ali Dors je to ipak protumačila kao njoj načinjen ustupak. Živela jemeđu ljudima i oslanjala se na govor njihovih tela i lica, voljni inevoljni. Nije imala pojma gde Olivav provodi veći deo vremena.Možda je robota bilo dovoljno da obrazuju društvo? O ovoj idejinikada nije razmišljala. A kada joj je prvi put pala na pamet, upitalase zašto nije ranije pomislila na to. Ali on u tom trenutku progovori... "Simulacije su zaista mrtve?" Dors je odgovorila neutralnim glasom, potiskujući izdajničkaosećanja. "Tako izgleda." "Dokazi o tome?" "Društvo za artificijelno veruje da je tako." "Čovek koga sam tamo unajmio, po imenu Nim, nije sasvim siguran.""On vas izveštava?" "Potrebno mi je nekoliko izvora informacija o svakoj kriznoj situaciji.Hteo sam da diskreditujem ideju tik-takova o slobodi, kao i džuninskurenesansu - obe su destabilizujući činioci. Delanje kroz te simulacijeučinilo mi se kao put koji obećava uspeh. Prevideo sam činjenicu dasu današnji kompjuteraši manje vešti nego oni od pre hiljadugodina." Dors se namršti. "Ovaj nivo uplitanja... je dozvoljen?" "Seti se Zirotovog zakona." Nije dozvolila da joj se na licu primeti pometnja. "Ubeđena sam dasu simulacije izbrisane." "Dobro. Ali ipak moramo da se osiguramo." "Unajmila sam nekoliko tragača da pokušaju da pronađu njihoveostatke u Mreži na Trantoru. Za sad ni traga od njih." "Hari zna šta radiš?" "Naravno da ne." Olivav ju je netremice posmatrao. "Nipošto ne sme da sazna. Ti i jane samo što moramo da ga čuvamo dok radi svoj posao, već i da ga

usmeravamo." "Pomoću obmana." Ponovo je prešao na pogled bez treptanja i pokretanja očiju, koji ju jeispunjavao nervozom. "Tako mora da bude." "Ne volim da ga navodim na pogrešan put." "Naprotiv, navodiš ga na pravi put. Putem prećutkivanja." "Ja... nailazim na emocionalne poteškoće..." "Blokade. Sasvim ljudski - i kompliment za tebe." "Više bih volela da imam posla sa pozitivnim pretnjama upućenimHariju. Da ga čuvam, a ne da ga obmanjujem." "Naravno." I dalje bez osmeha ili pokreta. "Ali mora da bude ovako.Živimo u najrizičnije doba u čitavoj galaktičkoj istoriji." "Hari takođe počinje da veruje u to." "Uzlet nove renesanse na Sarku predstavlja novu opasnost, jednuod mnogih sa kojima moramo da se suočimo. Ali još je gore ovopojavljivanje drevnih simulacija. Nemiri u Džuninu samo su početnipokazatelji onoga što bi moglo da se dogodi. Ova istraživanja moglabi da dovedu do nastanka nove rase robota. To se ne sme dozvoliti,jer bi omelo naš zadatak." "Shvatam. Pokušala sam da uništim feritne blokove sasimulacijama..." "Znam, pročitao sam sve u tvom izveštaju. Ne optužuj sebe." "Volela bih da budem od veće pomoći, ali sam suviše zaokupljenačuvanjem Harija." "Jasno mi je. Ako ti je to nekakva uteha, pojavljivanje simulacija biloje neizbežno." Ona zatrepta. "Zašto?" "Pomenuo sam ti jednostavnu teoriju istorije, onu koju smo koristiliviše od deset hiljada godina. Psihoistoriju u grubom obliku.Predvidela je da će simulacije koje sam... ovaj, koje smo sprečili preosam hiljada godina, ovde pronaći pristalice." "Vaša teorija je toliko dobra?" "Kao što je Hari primetio, istorija se ponavlja, ali ne muca. Znao samda je nemoguće obrisati sve kopije simulacija koje postoje uGalaksiji." Prepleo je prste i zagledao se u njih, kao da razmišlja onjihovoj strukturi. "Kada socijalni ferment razvije ukus za takve stvari,one ponovo iskrsnu na jelovniku istorije."

"Žao mi je što nisam uspela da sredim da budu konačno uništene." "U igri su sile kojima ne možeš da se suprotstaviš. Ne žali zbogpromena vremena, već sačekaj dugo i lagano uspostavljanje klime." Olivav pruži ruku i dodirnu njenu. Proučavala je njegovo lice.Verovatno da bi je umirio, prešao je na punu izražajnost lica,uključujući pokretanje Adamove jabučice kad god bi progutao. Reč jebila o neznatnim proračunavanjima, ali je ona ipak cenila njegovgest. "Onda, znači, mogu da se posvetim njegovoj bezbednosti? Dazaboravim simulacije?" "Da. One su moj problem. Moram da pronađem način da ublažimnjihov uticaj. Veoma su otporne. Poznavao sam ih, i koristio, premnogo vremena." "Zar je moguće da su postojanije od nas? - čak i od vas?" "To su simulirana ljudska bića. Ja sam posebna vrsta. Kao i ti." "Bili ste čak i prvi ministar..." "Dejstvovao sam kao neka vrsta delimično ljudskog bića. To jekoristan način da posmatramo sebe. Preporučujem ti ga." "Delimično?" On blago reče: "Postoje mnoge stvari koje ti ne radiš." "Za sve oko sebe sam ljudsko biće. Mogu da saobraćam, radim..." "Prijateljstva, porodica, složena mreža koja obeležava čovekovusposobnost da prelazi sa pojedinačnog na kolektivno, postižućiravnotežu - sve ove prefinjene mogućnosti nama su nedostižne." "Ja ne želim da..." "Baš tako. Usmerena si, na jedan tanan način, prema svome cilju." "Ali vi ste vladali. Kao prvi ministar..." "Dostigao sam granicu svojih mogućnosti. Zato sam i otišao." "Carstvo je dobro dejstvovalo pod vašom..." "Nastavilo je da propada. Kao što je Hari očekivao, a naša grubateorija propustila da predvidi." "Zašto ste savetovali Kliona da ga postavi za prvog ministra?"izletelo joj je. "On mora da bude u položaju koji će mu davati slobodu kretanja imoć da vrši ispravke u carskoj politici, kada jednom bude boljerazumeo psihoistoriju. Kao privremeno rešenje, mogao bi da budeod velikog potencijala."

"To bi moglo da ga odvrati od psihoistorije." "Ne. Hari će pronaći načina da upotrebi to iskustvo. Jedna odnjegovih osobina... koja ga u ovom slučaju veoma ističe u njegovojintelektualnoj klasi... jeste sposobnost da izvlači pouku iz životnihmena." "Hari ne želi da bude prvi ministar." "Pa šta?" Podigao je obrvu, začuđeno. "Zar ono što on oseća nije važno?" "Ovde smo da vodimo čovečanstvo, a ne da ga pustimo da luta." "Ali, opasnost..." "Potreban je Carstvu. Štaviše, njemu je potreban taj položaj... iako tojoš ne vidi. On će mu omogućiti pristup svim podacima korisnim zapsihoistoriju." "Već je sakupio tako mnogo podataka..." "Biće potrebno mnogo više da načini potpun, delotvoran model.Takođe će morati, u budućnosti, da ima moć da deluje u širokimokvirima." "Ali 'široki okviri' mogu da budu pogubni. Zbog ljudi kao što je tajLamurk, recimo. Sigurna sam da je opasan." "Itekako. Ali oslanjam se na tebe da sačuvaš Harija od opasnosti." "Hvatam sebe kako gubim strpljenje, a moje prosuđivanje..." "Po svojim emulacionim kolima bliža si ljudskom biću nego ja.Očekuj da poneseš breme koje ta činjenica podrazumeva." Klimnula je glavom. "Volela bih da vas češćem viđam, da vaspitam..." "Krećem se svuda po Carstvu, velikom brzinom, obavljajući zadatkekoji iskrsnu. Na Trantoru nisam bio još otkako sam sam napustiodužnost prvog ministra." "Jeste li sigurni da je bezbedno da putujete na taj način?" "Posedujem više načina da se odbranim od otkrivanja moje praveprirode. Ti ih imaš i više, jer si gotovo prirodna." "Ali ne mogu da prođem kroz punu kontrolu oružja oko palate?" Olivav odmahnu glavom. "Ta tehnologija već duže premašuje našusposobnost da se prikrijemo. Kao prvi ministar, uspeo sam da jeizbegnem jer se niko nije usudio da me testira." "To znači da ne mogu da zaštitim Harija u palati." "Ne bi ni trebalo. Kada postane prvi ministar, moći ćeš da prolaziš sa

njim kroz detektore. Ionako se koriste samo u značajnijim prilikama." "A dok ne postane prvi ministar..." "Biće u najvećoj opasnosti." "U redu. Posvetiću se Hariju. A i sama više volim da ostavim onesimove vama." "Bojim se da će oni, i Sark, biti sasvim dovoljni da imam pune rukeposla. Bio sam u koloseumu u sektoru Džunin, video sam kako supodivljali. Pitanje tik-takova i dalje dovodi ljude do pomame... baškao što smo želeli." "A tik-takovi, sigurno je da neće dostići naš nivo razumevanja?" Usta mu se samo jednom trznuše. "A što ne bi?" "Pod ljudskim vođstvom?" "Mogli bi ubrzo da nam budu ravni." "Onda bi naši veliki planovi..." "Završili na đubrištu." "Ne dopadaju mi se takvi izgledi", reče ona, pocrvenevši. "Drevni tabui, koje je naša vrsta sa toliko truda uspostavila, ruše se,možda zauvek." "Šta vaša... naša... teorija istorije kaže o tome?" "Nije dovoljno dobra da bilo šta kaže. Na pozadini socijalnestabilnosti, kao što je ova koju je Carstvo toliko dugo uživalo,simulacije su bile činilac nestabilnsoti. A sada? To niko, bio čovek ilirobot, ne zna. Svi parametri se ubrzavaju." Lice mu se opusti,izgubivši svu boju i tonus mišića, kao od ogromnog zamora."Moramo da prepustimo stvari, koliko god je to moguće, njima...Ljudima." "Hariju." "Da. Njemu naročito."

Treći deo: POLITIČKO TELOZADUŽBINA, RANA ISTORIJA. Prvi javni pomeni psihoistorije kao

moguće naučne discipline dogodili su se u toku oskudnodokumentovanog, ranog razdoblja Seldonove političke karijere. Dokje Car Klion polagao velike nade u psihoistoriju, političari su jesmatrali za običnu apstrakciju, ako ne i šalu. Ovo je mogao da budeishod manevrisanja samog Seldona, koji taj predmet nikada nijepominjao pod nazivom koje mu je dao. Činilo se da je već u ovojpočetnoj fazi shvatio da će proširena svest o psihoistoriji i svakipokret koji bude proistekao iz nje imati slabe izglede na uspeh, jer ćese mnogima pružiti prilika da svojim delovanjem ometu njenapredviđanja, ili da ih iskoriste. Neki su 'osudili' Seldona za 'sebičnost'zbog 'čuvanja' psihoistorijskog metoda, ali treba imati u vidu izrazitusurovost političkog života u tim kriznim godinama...

ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA

1.Stona sekretarica Harija Seldona zazvoni i objavi: "Margeta

Munrouz želi da razgovara sa vama." Hari podiže glavu i opazi 3-D sliku naočite žene koja je lebdela prednjim. "Mm? Oh. A ko je ona?" Njegova sekretarica ne bi ga omelausred proračuna da posredi nije bio neko važan. "Proverom je utvrđeno da je reč o vodećem autoru intervjua ipoznavaocu političkih prilika u kompleksu multimedija..." "U redu, u redu, ali zašto je važna?" "Svi kros-kulturalni izvori smatraju je jednom od pedeset najuticajnijihfigura na Trantoru. Savetujem..." "Nikad čuo za nju." Hari se uspravi na stolici i zagladi kosu."Pretpostavljam da bi trebalo da je primim. Ali 'oću pun filter." "Bojim se da su moji filteri isključeni radi rekalibracije. Ako..." "Bogamu, pa ne rade već nedelju dana!" "Nažalost, mehanik zadužen za njih bio je u kvaru." U poslednje vreme su mehanici, neka vrsta naprednijih tik-takova,često otkazivali. Posle džuninskih nemira, neki od njih su čak bilimete napada. Hari proguta pljuvačku, pa reče: "Ipak je uključite." Toliko dugo je koristio filtere na holofonima da više nije umeo daprikrije osećanja. Klionovo osoblje ugradilo je softver koji jeobezbeđivao odgovarajući, odabrani telesni govor za njega. Posleizvesnog podešavanja koje su izvršili carski savetnici, program jesada oblikovao njegov akustični signal da daje pun, pouzdan,zvonak ton. A kada bi to poželeo, kontrolisao je i njegov rečnik;oduvek se koristio tehnogovorom kada je trebalo jednostavno daobjašnjava. "Akademiče!" reče Munrouzova vedro. "Veoma bih volela dapopričam sa vama." "O matematici?" upita on naivno. Ona se veselo nasmeja. "Ne, ne - to bi bilo preteško za mene. Japredstavljam milijarde radoznalih umova koji bi želeli da čuju vašarazmišljanja o Carstvu, kvotananskom pitanju, zatim..." "Kakvom pitanju?"

"Kvotananskom... znate, problem rasporeda zona." "Nikad čuo." "Ali... vi ćete biti prvi ministar." Činilo se da je iskreno iznenađena, alise Hari podseti da je verovatno reč o pomno programiranomfilterskom licu. "Hoću... Možda. Dotle ne želim da se gnjavim tim." "Kada gornji dom bira, potrebno je da zna stavove kandidata", rečeona dosta strogim tonom. "Recite vašim gledaocima da ja svoje domaće zadatke radim tekuoči roka." Izgledala je zadivljeno, što ga je uverilo da je reč o filteru. Iz mnogihsukoba sa njima, naučio je da medijske stručnjake iritira kadasagovornik izbegava odgovor. Činilo se da osećaju kao sasvimprirodnu stvar da, s obzirom na to da iza njih stoji ogromna publika,nose svu moralnu težinu te publike. "A tema koju svakako mora da poznajete - džuninska katastrofa? Igubitak... neki kažu bekstvo... Simova Voltera i Jovanke Orleanke?" "Nisam zadužen za to", reče Hari. Klion ga je savetovao da se držišto dalje od čitave stvari sa simovima. "Govorka se da su došli sa vašeg odeljenja." "Naravno, našao ih je jedan od naših istraživača. Iznajmili smo ihonim ljudima... kako im je ono naziv..." "Društvo za artificijelno, sigurna sam da vam je poznato." "Mm, da." "Ta uloga rasejanog profesora nije ubedljiva, gospodine." "Više bi vam se dopadalo da se borim za položaj... a posle,pretpostavljam, i za život?" "Svet, to jest čitavo Carstvo, ima pravo da zna..." "Znači li to da treba da govorim samo ono što bi ljudi voleli da čuju?" Uprkos filterima, opazio je da su joj se usta iskrivila, što je značilo daje odlučila da njihov razgovor bude sukob volja. "Skrivate stvari kojepripadaju svima..." "Moje istraživanje je moja stvar." Ona odmahnu rukom na to. "Šta biste odgovorili, kao matematičar,onima koji osećaju da su duboki simovi stvarnih ljudi nemoralni?" Hari zažele da ima svoje filtere. Bio je siguran da nešto odaje, pa senapregnuo da sačuva bezličan izraz na licu. Najbolje da malo skrene

temu. "Koliko su stvarni bili ti simovi? Ko to može da zna?" "Publici su svakako izgledali stvarni i živi", reče Munrouzova,podigavši obrve. "Bojim se da nisam gledao predstavu", reče Hari. "Bio sam zauzet."Ovo je, konačno, bila čista istina. Munrouzova se nagnu napred, sa nevericom iskrivivši lice."Matematikom? Pa dobro, onda nam recite nešto o psihoistoriji." I dalje je održavao drveno lice... a to je bio pogrešan signal. Nateraose da se osmehne. "Naklapanja." "A ja iz pouzdanih izvora znam da ste favorizovani kod Cara upravozbog teorije o istoriji." "O kakvim je izvorima reč?" "Ja sam ovde ta koja postavlja pitanja, ser..." "Ko kaže? Ja sam i dalje javni radnik, profesor. A vi mi, gospođo,oduzimate vreme koje bi trebalo da posvetim svojim studentima." Mahnuvši rukom, Hari prekinu vezu. Naučio je, posle verbalnogokršaja sa Lamurkom naočigled gledalaca 3-D-a, da presečerazgovor kada ovaj pođe u pogrešnom smeru. Kada se zavalio u fotelju, Dors uđe na vrata. "Javljeno mi je da teneko važan peče na tihoj vatri." "Otišla je. Pokušavala je da me navede da se izlanem o psihoistoriji.""Pa, stvar je morala kad-tad da iziđe na videlo. Reč je o uzbudljivojsintezi pojmova. Pothranjuje maštu." "Da sam je nazvao 'socioistorija', možda bi je ljudi smatralidosadnom i ostavili me na miru." "Nikada se ne bi pomirio sa tako ružnim nazivom." Elektroštit zaiskri i zapucketa kada je Jugo Amaril prošao kroz njega."Prekidam vas u nečemu?" "Nikako." Hari skoči na noge i pomognu mu da se smesti u fotelju. Idalje je šepao. "Kako noga?" Jugo slegnu ramenima. "Pristojno." Nedelju dana ranije, Juga su na ulici presrela trojica siledžija i mirnomu objasnila situaciju. Unajmili su ih da ga povrede, kao upozorenjekoje neće zaboraviti. Neke kosti morale su da budu polomljene;takav je bio zahtev, i tu on nije mogao ništa da učini. Vođa trojkeobjasnio je da mogu to da urade i na teži način. Ako se bude branio,premlatiće ga. Lakša mogućnost bila je da mu jednim čistim potezom

slome cevanicu. Opisujući to kasnije, Jugo je rekao: "Malo sam razmislio o tome,znate, a onda sam seo na ivicu pločnika i ispružio desnu nogu.Naslonio sam je na ivičnjak, odmah ispod kolena. Vođa me je šutnuou cevanicu. Dobar udarac: lom je bio čist i uredan." Hari je bio užasnut. Naravno, mediji su se otimali za priču. Njegovjedini, suvi komentar za njih bio je: "Nasilje je diplomatijanesposobnih." "Medteh mi je rekao da će zaceliti za nedelju dana", reče Jugo, dokmu je Hari pomagao da se ispruži, a fotelja se prilagođavalanjegovom položaju. "Carski službenici do danas nisu saznali ko je to učinio", reče Dors,nespokojno šetajući po kabinetu. "Mnogo je takvih koji bi prihvatili takav posao." Jugov osmeh poneštoje odudarao od velike masnice na njegovoj vilici. Susret nije bio baštako ljubazan kao što ga je opisao. "A rekao bih i da su uživali što torade jednom Dalitu." Dors je ljutito šetala okolo. "Da sam ja bila tamo..." "Ne možeš da budeš svuda", odvrati Hari blago. "Carevi ljudismatraju da to nije bilo upereno baš protiv tebe, Jugo." Jugove usne tužno se iskriviše. "Pretpostavljao sam. Ti si u pitanju,zar ne?" Hari potvrdi. "'Signal', kao što je rekao jedan od njih." Dors se oštro okrenu usred hoda. "Za šta?" "Upozorenje", reče Jugo. "Politika." "Razumem", reče ona brzo, "Lamurk ne sme otvoreno da udari natebe, pa je ostavio..." "Grubijansku čestitku", dovrši Jugo umesto nje. Dors pljesnu rukama. "Trebalo bi da obavestimo Cara!" Hari je morao da se nasmeje. "I da to kažeš baš ti, istoričar. Nasiljeje oduvek imalo svoju ulogu u pitanjima nasleđa. Klion ga sigurnouvek ima na umu." "To važi za vladare", odvrati ona. "Ali u borbi za položaj prvogministra..." "Vlast počinje da biva tražena roba ovde", otegnu Jugo sarkastično."Drčni Daliti previše talasaju. A i samo Carstvo počinje da škripi. Ilida popušta otkačenim 'renesansama'. I to je verovatno dalitsko

maslo, je li?" Hari reče: "Kad nema dovoljno hrane, maniri za stolom se menjaju." Jugo reče: "Kladim se da je Car sve ovo dobro proučio." Dors poče ponovo da šeta. "Jedna od pouka istorije jeste da vladarikoji previše analiziraju propadaju, a vladari koji previše uprošćavajuuspevaju." "Savršena analiza", primeti Hari, ali ona nije shvatila ironiju. "Uh, ovde sam, zapravo, zbog posla", reče Jugo blago. "Završio samusklađivanje podataka o istoriji Trantora sa modifikovanimSeldonovim jednačinama." Hari se nagnu napred, iako je Dors nastavila da hoda, ruku skrštenihiza leđa. "Sjajno! Koliko je odstupanje?" Jugo se osmehnu i gurnu feritnu kocku u prorez na Harijevom stolu."Gledaj." Trantor je postojao već najmanje šesnaest milenijuma, iako jerazdoblje pre Carstva bilo slabo dokumentovano. Jugo je pretočiookean podataka u 3-D. Ekonomija je ležala na jednoj osi, socijalnipokazatelji na drugoj, a politika je predstavljala treću dimenziju.Svaka od njih činila je po jednu površinu, oblikujući čvrsto telo koje jelebdelo iznad Harijevog stola. Taj mehur klizavog izgleda bio jeveličine čovekovog tela i u neprestanom kretanju - deformisao se,otvarale su mu se šupljine, rasle izbočine. Kroz prozirnu kožu videlisu se bojama označeni unutrašnji tokovi. "Liči na kancerozni organ", reče Dors. Kada se Jugo namrštio, brže-bolje je dodala: "Al' je simpatičan." Hari se zakikota. Dors je retko pravila omaške u društvu, ali kada bise to dogodilo, nije imala pojma kako da se izvuče. Kvrgavi objekt uvazduhu pulsirao je od života, privlačeći mu pažnju. To kipućeustrojstvo bilo je zbir biliona vektora, sirovih podataka preuzetih izbezbrojnih bezimenih života. "Ova rana istorija sastoji se od skrpljenih podataka", reče Jugo.Površine su se trzale i grčile. "A ima i nisku rezoluciju, kao israzmerno malobrojno stanovništvo, problem koji nećemo imati upredviđanjima za Carstvo." "Vidiš ove 2-D socio-strukture?" pokaza Hari. "I ovo predstavlja sve na Trantoru?" upita Dors. Jugo reče: "Nisu svi detalji jednako važni za model. Ne moraš da

znaš ko je vlasnik zvezdanog broda da bi izračunala kako će leteti." Hari se umeša da pomogne, pokazavši na brze trzaje u oblastisocijalnih vektora. "Scijentokratija se javila ovde, u trećemmilenijumu. Potom je došla era u kojoj su monopoli izazvali stazis.Očituje se krutošću." Oblici su se ustalili sa većom pristupačnošću podataka. Jugo jepustio model da teče ubrzanim tempom, tako da su za tri minutaispratili tok petnaest milenijuma. Bio je to čudesan prizor, pulsirajućetelo koje rađa bezrojne izdanke, beskrajno se usložnjavajući.Ludačko plođenje struktura više je govorilo o složenosti Carstva oduzvišenih govora njegovih suverena. "Sada će se javiti poslednji sloj", reče Jugo, "žute boje, koji pokazujesa koliko tačnosti Seldonove jednačine rekonstruišu prošlost." " Jednačine nisu moje", reče Hari automatski. On i Jugo odavno sushvatili da je za predviđanje pomoću psihoistorije bilo potrebnoprethodno rekonstruisati prošlost, radi potvrde metoda. "Bile su to..." "Samo gledaj." Uporedo sa tamnoplavim ustrojstvom podataka, oblikovala se žutakvrga. Hariju je izgledala kao istovetni blizanac originalu. Obe sunastavile da se grče, kipeći od istorijske energije. Svaki talas iizbočina predstavljale su mnogo milijardi ljudskih trijumfa i tragedija.Svaki sićušni drhtaj jednom je bio potres. "Pa oni su... istovetni", prošapta Hari. "Prokleto tačno", reče Jugo. "Teorija deluje." "Tako je. Psihoistorija obavlja posao." Hari je zurio u pulsirajuće boje. "Nisam verovao da..." "Da će biti tako pouzdana?" Dors je bila prišla iza stollice i sada muje masirala glavu. "Pa, da." "Proveo si godine dodajući odgovarajuće promenljive. Morala je daproradi." Jugo se dobroćudno nasmeši. "Eh, da je samo više ljudi delilo tvojuveru u matistoričare. Zaboravila si efekat vrapca." Dors je bila opčinjena treperavim tvorevinama od podataka, koje susada ponavljale istoriju Trantora, šarene od različitih boja dodeljenihda bi prikazale razlike između stvarne istorije i rekonstrukcije

dobijene jednačinama. Bilo ih je veoma malo. Osim toga, nisu sepovećavale sa vremenom. Ne skidajući pogled sa prikaza, Dors polako upita: "Vrabac? Ljudidrže ptice kao kućne ljubimce, ali svakako..." "Pretpostavimo da vrabac zamahne krilima na polutaru, u visini. Toće izazvati neznatni poremećaj u strujanju vazduha. Ako se steknusvi uslovi, vrabac može da pokrene tornado na polovima." Dors je bila zapanjena. "Nemoguće!" Hari reče: "Nemoj to da mešaš sa legendarnim ekserom u potkovicikonja, mitske jahaće životinje. Sećaš se...? Njegov jahač je izgubiobitku, a zatim i kraljevstvo. Bilo je to otkazivanje malog, ali važnogelementa. Temeljne, nasumične pojave su demokratične. Sićušnerazlike u svakoj udvojenoj promenljivoj mogu da izazovu strahovitepromene." Potrajalo je dok joj nije sasvim pojasnio suštinu. Kao i na svakomdrugom svetu, Trantorova meteorologija bila je veoma osetljiva napočetne uslove. Zamah vrapčevih krila na jednoj strani Trantora,pojačan kroz jednačine protoka u toku nekoliko nedelja, mogao je daizazove razorni uragan na susednom kontinentu. Nijedan računarnije bio u stanju da oblikuje sve neznatne pojedinosti stvarnogvremena da bi omogućio potpuno pouzdane prognoze. Dors pokaza na obličja podataka. "Ovo je, znači... Sve pogrešno?" "Nadam se da nije", odvrati Hari. "Vreme se menja, ali klima ostajeista." "Ipak... nikakvo čudo što Trantorijanci više vole da borave unutra.Napolju može da bude opasno." "Činjenica da jednačine opisuju šta se dogodilo... pa, to znači da semanji efekti poništavaju tokom vremena", reče Hari. Jugo dodade: "Događaji u razmerama pojedinačnih ljudskih sudbinamogu da pređu u prosek." Ona prestade da masira Harijevu glavu. "To znači... Da ljudi nisuvažni?" Hari oprezno reče: "Većina biografa nas ubeđuje da su ljudi... Dasmo mi... važni. Psihoistorija nas uči da nismo." "Kao istoričar, ne mogu da prihvatim..." "Pogledaj podatke", prekide je Jugo. Posmatrali su Juga kako prikazuje pojedinosti, objašnjavajući ih. Za

obične ljude, istorija se očituje kroz umetnost, mit i liturgiju. Osećajuje kroz opipljive primere, izbliza: građevine, običaje, istorijska imena.On, Jugo i svi ostali bili su i sami poput vrabaca, lebdeći visoko iznadpredela koki njegovi žitelji ne mogu da sagledaju. Imali su povlasticuda posmatraju sporo oblikovanje terena, glacijalno i nezaustavljivo. "Ali ljudi moraju biti važni." Dorsin glas imao je u sebi notu očajničkenade. Hari je znao da negde duboko u njoj leže stroga uputstvaZirotovog zakona, ali je preko toga bio dubok sloj nepatvorenihljudskih osećanja. Bila je humanista koji veruje u moć jedinke... aovde se suočila sa tupim, bezosećajnim mehanizmom, najširihmogućih razmera. "I jesu, zapravo, ali možda ne na način na koji bi ti to želela", rečeHari nežno. "Potražili smo indikativne grupe, stožere oko kojih seponekad vrte događaji." "Homoseksualci, na primer", reče Jugo. "Oni čine otprilike jedan odsto stanovništva i stabilan su manjinskičinilac u reproduktivnim strategijama", reče Hari. Sa socijalnog stanovišta, međutim, bili su često majstoriimprovizacije, unoseći stil u supstancu, potpuno srođeni saproizvoljnošću. Činilo se da poseduju unutrašnji kompas koji im jeukazivao na svaku društvenu novotariju još dok je u razvoju, tako dasu postizali uticaj koji je bio potpuno nesrazmeran njihovoj brojnosti.Zbog toga su često bili osetljiv pokazatelj budućih događaja. Jugo nastavi: "Pa smo se zapitali da li bi oni mogli da budu ključnipokazatelj? Ispostavilo se da jesu. To nam je pomoglo ujednačinama." Dors ozbiljno reče: "Zašto istorija teži smirivanju?" Hari prepusti Jugu da vodi loptu. "Vidiš, isti efekt vrapca ima ipozitivnu stranu. Haotične sisteme moguće je uhvatiti u pravom časui neznatno skrenuti u željenom pravcu. Dobro tempiran upliv možeda usmeri sistem i da tako ostvari korist koja je kudikamo veća oduloženog napora." "Govoriš o kontroli?" Izgledala je sumnjičavo. "O neznatnom dodiru", reče Jugo. "Minimalna kontrola - precizanpodsticaj u pravom trenutku - zahteva da se do tančina upoznadinamika. Na taj način bi se mogao odabrati najmanje štetan odnekoliko fino uravnoteženih ishoda. U najboljem slučaju, sistem će

biti usmeren prema izuzetno povoljnom ishodu." "Ko to kontroliše?" upita Dors. "Ovaj, mi... ne znamo." "Ne znate? Ali ovo je teorija celokupne istorije." Hari mirno reče: "Postoje elementi, skriveni činioci, u jednačinama,koje nismo uspeli da uhvatimo. Protivne sile." "Zašto ne možete da ih shvatite?" Obojica su izgledala postiđeno. "Ne znamo kako pojmovimeđusobno dejstvuju. Nova svojstva", reče Hari, "dovode do...poretka u nastanku." Ona strogo reče: "Onda, zapravo, nemate teoriju, zar ne?" Hari snuždeno reče: "Ako pod tim podrazumevaš dubokorazumevanje - ne, nemamo je." Modeli su pratili stari, prašnjavi, iskustveni svet, razmišljao je. Bili suodjek vremena kojima su se bavili. Složena planetna mehanika imalaje za uzor mehanizam sata. Zamisao o čitavoj Vaseljeni kao okompjuterskom proračunu nastala je posle kompjutera. Ideja o svetustabilnih izmena došla je posle pojave nelinearne dinamike... U glavi je imao nagoveštaj metamodela, koji će moći da pogledanjega i da kaže kako će birati između modela psihoistorije. Gledajućisa svoje uzvišene ravni, taj model će umeti da pogodi koji će odmodela biti najviše po ukusu Harija Seldona... "Ko planira ovu kontrolu?" bila je uporna Dors. Hari pokuša da zadrži zamisao koja mu se javila, ali mu je ova većiskliznula van dohvata. Znao je kako da je vrati: treba samo da jeostavi na miru. "Sećaš li se one šale?" upita. "Kako da nasmeješBoga?" Osmehnula se. "Ispričaš mu svoje planove." "Tako je. Proučićemo ovaj razultat i iščačkaćemo odgovor." Ponovo se osmehnula. "Da vas ne pitam za predviđanje ishodavaših predviđanja?" "Sramota me je da priznam, ali je tako." Oglasi se njegova stona sekretarica. "Car vas zove kod sebe." "Bogamu!" Hari pljesnu po stolici. "Sa zabavom je gotovo."

2.Još nije vreme da stignu specijalci, pomisli Hari. Ali bio je suviše

napet da bi u međuvremenu mogao išta da uradi. Igrao se novčićima u džepu, odsutno, a onda izvadi jedan. Komadod pet kredita, sa jedne strane naočiti lik Kliona I - kovnice su seuvek dodvoravale vladarima - i disk Galaksije gledan odozgo sadruge. Držao ga je za ivicu i razmišljao. Recimo da debljina novčića predstavlja srazmernu debljinugalaktičkog diska. Da bi slika bila preciznija, novčić bi trebalo dabude ispupčen u sredini, ali je to ipak bila uglavnom dobra kopija. Na disku je postojala nepravilnost, sićušni plik na jednom od spoljnjihspiralnih krakova. Izvršio je računicu u glavi, pretpostavivši daprečnik Galaksije iznosi oko sto hiljada svetlosnih godina, i...zatreptao. Mrljica je predstavljala prostor otprilike hiljadu svetlosnihgodina u prečniku. U spoljnim kracima, taj prostor bi sadržao desetmiliona zvezda. Prizor tako velikog broja svetova u tačkici, usamljenoj usredbeskraja, učinio je da oseti da se čvrsti omotač Trantora otvorio iizbacio ga, bespomoćnog, u bezdan. Ima li čovečanstvo ikakvog značaja u takvim razmerama? Tolikemilijarde duša, sabijene u tačkicu prljavštine. Ali su, ipak, u trenu premostile nepojamno prostranstvo tog diska. Ljudska rasa se raširila spiralnim kracima, izlivši se kroz vremensketunele, rasporedivši se oko osovine za samo par hiljada godina. Zato vreme sami kraci nisu načinili merljiv pomak u svojoj teškoj gavoti;za to je bilo potrebno pola milijarde godina. Ljudska težnja premadalekim obzorjima poslala ih je u rojevima kroz mrežu tunela, daiskrsnu u svemiru blizu sunaca koja behu crvena i naduta, samrtnoplava, usijano rubinske boje. Mrlja je predstavljala prostor koji običan ljudski mozak, sa svojimsposobnostima primata, nije mogao da zamisli, osim kaomatematički izraz. Ali je taj isti mozak poveo ljude napolje, i sada sukoračali Galaksijom, kao gospodari bezdana zvezdane svetlosti... nepoznajući pri tom još ni same sebe.

Pojedinačni ljudski mozak, dakle, nije mogao da sagleda ni tu tačkuna disku. Ali je čovečanstvo, kao zbir umova, to moglo,sagledavajući svoje uže zvezdane teritorije. A koja je bila njegova želja? Da pojmi celokupnost tog istogčovečanstva, njegove najdublje impulse, tajnovite mehanizme,njegovu prošlost, sadašnjost i budućnost. Želeo je da upoznaskitačku vrstu koja je uspela da obuhvati taj disk i načini od njegasvoju igračku. Pojedinačni ljudski mozak, na kraju krajeva, ipak je bio sposoban dapojmi disk, ako pređe na višu ravan - tako što će dokučiti ukupneefekte, skrivene u složenosti jednačina. Opisati Trantor, u ovim razmerama, bila je dečja igra. Za Carstvo ćemu biti potrebno mnogo šire razumevanje. Matematika bi mogla da vlada Galaksijom. Nevidljivi, paučinastisimboli mogli bi da upravljaju. Znači da je pojedinac, muškarac ili žena, ipak važan. Može biti. Zatresao je glavom. Um jedinke. Malo se zalećemo, zar ne? Snovi o jednakosti sa bogovima... Nazad na posao. Ali nije mogao bilo šta da započne. Na njegovo olakšanje, stigošecarski specijalci i povedoše ga kroz Strilingov univerzitet. Već se bionavikao na radoznalce, predstavu probijanja kroz masu koja se sadaokupljala svuda, činilo mu se, gde se očekivao njegov prolazak. "Gužva je danas", reče kapetanu specijalaca. "To ne bi trebalo da vas iznenađuje, ser." "Nadam se da ste dodatno plaćeni za ovo." "Da, ser. Ovo zovemo 'prokopavanje'." "Dodatni rizik, je li? Posebno opasan posao." Kapetan je izgledao pomalo postiđeno. "Ovaj, da, ser..." "Kakva su vaša naređenja, ako neko počne da puca?" "Ovaj, ako uspe da probije zaštitno polje, treba da se postavimoizmeđu vas i napadača, ser." "I vi biste to stvarno učinili? Izložili biste se Gausovom talasu ilistrelicama?" Kapetan je izgledao iznenađeno. "Naravno." "Zaista?" "To nam je dužnost, znate."

Hari je bio postiđen čovekovom odanošću. Ne Hariju Seldonu, većideji Carstva. Redu. Civilizaciji. Shvatio je da je i sam predan toj ideji. Carstvo je trebalo sačuvati, ilibar usporiti njegovo propadanje. A to je mogao da učini samo akoupozna njegovu temeljnu strukturu. Bio je to razlog zbog koga nije želeo dužnost prvog ministra.Oduzimala mu je vreme i usredsređenost. U oklopljenim čaurama specijalaca oslobodio se nezadovoljstva takošto je izvadio svoju tablicu i pozabavio se jednačinama. Kapetan jemorao da ga upozori da su stigli na teritoriju palate. Hari je izišao ipustio da se odigra uobičajeni obred: specijalci su se raširili i pojavilisu se lebdeći senzori da onjuše širi perimetar. Podsećali su ga nazlatne pčele, koje marljivo zuje unaokolo. Dok je išao duž zida prema vrtovima palate, iz zida iskoči mrka,zaobljena pločica veličine nokta i prionu mu na vrat. On podignu rukui odlepi je. Prepoznao je reklamnu dranguliju, flaster koji je korisnika ispunjavaoprijatnom jezom, unoseći mu endorfin u krvotok. Takođe jenenametljivo izazivao pozor na reklamne poruke duž hodnika. Odbacio ga je u stranu. Jedan od specijalaca podiže pločicu i okoHarija odmah nastadoše vika i kretanje. Specijalac se okrenu da bacipločicu. Vojnikovu ruku prostreli klin narandžaste svetlosti, usijano šišteći,sinu i odmah se ugasi. Čovek jeknu "Ah!", a drugi specijalac dograbiHarija i gurnu ga na zemlju. Onda ga petorica specijalaca zaklonišesa svih strana, i više nije ništa mogao da vidi. Specijalac jezivo vrisnu. Nešto preseče njegov krik bola. Kapetanpovika "Pokret!" i Hari je morao da potrči sa specijalcima pored sebeprema vrtovima, i dalje, niz nekoliko staza. Potrajalo je neko vreme da se proveri šta je posredi. Naravno,poreklo pločice nije bilo moguće odrediti, niti je bilo načina da sesazna da li joj je meta bio Hari. "Ovo je možda je deo nekakve zavere na dvoru", reče kapetan."Možda je čekala nekog drugog prolaznika sa zadatim mirisomsličnim vašem." "Mislite da uopšte nije bila namenjena meni?" "Moguće je. Toj pločici trebalo je nekoliko dodatnih sekundi da odluči

jeste li vi taj ili ne." "I odlučila je da jesam." "Mirisi znoja i kože nisu sasvim precizni, ser." "Moraću da počnem da koristim parfem." Kapetan se osmehnu. "To neće zaustaviti 'pametnu' pločicu." Tada dotrčaše drugi specijalisti za bezbednost i nastade merenjetragova, razmena mišljenja i, sve u svemu, mnogo priče. Hari jeinsistirao da se vrati da vidi vojnika koji je držao pločicu, ali ovog suveć odveli u ambulantu; rečeno je da će ostati bez šake. Ne,nažalost, Hari ne može da ga vidi. Razumeće da je to iz razlogabezbednosti. Hari ubrzo oseti umor od čitave procedure. Bio je pošao ranije daprošeta kroz vrtove; iako je znao da je to nerazumno, njegovožaljenje zbog propuštene šetnje bilo je jače od pokušaja atentata. Hari priušti sebi dug trenutak tišine da potisne događaj iz misli.Zamislio je operatera za uklanjanje, ledeno plavi vektorski okvir.Okvir pokaza ljutiti, jarkocrveni čvor i gurnu ga izvan vidika. Kasnije...pozabaviće se s tim kasnije. Prekinuo je beskrajno mudrovanje i naredio specijalcima da idu zanjim. Začuše se uzvici protesta, ali on nije obraćao pažnju na to.Polako je pošao kroz vrtove, uživajući u vazduhu na otvorenom.Žudno je udahnuo. Zaslepljujuća brzina napada izbrisala je njegovuvažnost. Privremeno. Kule palate dizale su se uvis kao mreža divovskog paukova. Izmeđunjih su se prepletale vazdušaste pešačke staze. Šiljci kula bili su usrebrnastoj magli i treperavi, pulsirajući nemim, upornim bilom kaoveliko, nevidljivo srce. Toliko je vremena proveo u skučenim vidicimaTrantorovih hodnika da su mu oči sporo prihvatale ove zbunjujućeperspektive. Nekakvo strujanje uvis provuče njegovu pažnju dok je prolaziocvetnim pejzažem. Jata od više hiljada ptica iz ogromnog carskogavijarijuma lebdela su u uzlaznim strujama. Njihove vešte, uvekrazličite putanje obrazovale su razuđeno, tečno ustrojstvo, ogroman,bestežinski ples. Ali ono je, zapravo, bilo oblikovano pre mnogo milenijuma,bioinženjeringom njihovog genoma. Obrazovale su kolone i obličjanalik na oblake, ili čak vazdušne planine, gosteći se u letu

komarcima, koje su sa tla puštali baštovani. Ali je bočna struja moglasvakog časa da rasprši njihove složene skultpure, da ih oduva. Kao i Carstvo, pomisli on. Prelepo u svome redu, stabilno većpetnaest milenijuma, sada se rušilo. Kao usporeni pad čaure. Ili ugrčevima, kao u džuninskim nemirima. Zašto? Čak i usred lepota carskog prebivališta, njegov ummatistoričara vraćao se problemu. Ulazeći u palatu, prošao je pored jedne dečje delegacije, koja seuputila na audijenciju kod neke manje važne figure sa dvora. Osetioje iznenadnu žaoku čežnje za usvojenim sinom, Rejčem. Kada suJugu slomili nogu, on i Dors odlučili su da potajno pošalju dečaka uškolu na drugom mestu. "Da ih ostavimo bez meta", rekla je Dors. Uklasi meritokrata, samo oni odrasli koji su bili zaposleni, stabilni inadareni mogli su da imaju decu. Plemstvo i obični građani mogli suda imaju gomilu dečurlije. Roditelji su bili poput umetnika... posebni pojedinci sa posebnimdarom, obasipani poštovanjem i povlasticama, sa ostavljenomslobodom da podignu srećne i sposobne ljude. Bio je to plemenitposao, dobro plaćen. Hari je bio jedan od počastvovanih takvimodobrenjem. Kao da bi mu odmah dokazali da nije sve tako, tri neobičnooblikovana poklonika prođoše nepravlinim hodom pored njega. Uz pomoć biotehnologije, ljudi su mogli da pretvore svoju decu uvretenaste kule, u patuljke cvetastog lika i velikih stopala, u zelenedivove ili ružičaste pigmeje. Ova stvorenja slali su odasvud izGalaksije da bi zadivila carski dvor, dok je ova novotarija još bila umodi. Ali ovakvi hirovi obično su bili kratkog veka. Postojale su norma vrstei težnja ka njenim menjanjem, koja je bila podjednako dubokousađena. Hari je morao da prizna da će uvek pripadatineprosvećenima jer su mu takvi primerci bili gnusni. Neko je projektovao sobu za prijeme da liči na sve drugo samo nena sobu za primanje ljudi. Podsećala je na naduven džep odtopljenog stakla, ispresecan uglačanim šipkama keramočelika. Ovešipke pretvarale su se u glatke grudve koje, budući da u prostorijinije bilo ničega drugog, mora da su bile zamišljene da služe kaostolice i stolovi.

Činilo mu se malo verovatno da bi ikad uspeo da se izvuče iz bilokog od tih oblika, ako bi mu uopšte pošlo za rukom da shvati kako sesedi na njima... pa je zato ostao da stoji. I da se pita da li je i ovajefekat bio zbog nečega smišljen... Palata je bila prefinjeno mesto,složenih značenja. Klionovi službenici uveravali su ga da će to biti poverljiv, izdvojensastanak. Uprkos tome, tu je bila prisutna omanja vojska atašea,službenika protokola i sekretara koji su se predstavljali Hariju dok jeusput prolazio kroz nekoliko soba, sve raskošnijih jedna od druge.Životom dvora vladale su naduvene osobe koje su se uvek ponašalekao da sa lažnom stidljivošću otkrivaju sopstvene statue. Sve je šljaštilo od ukrasa i finoće, arhitektonskih ekvivalenata svile idragulja, pa su čak i najobičniji pomoćnici bili u vrlo dostojanstvenimzelenim uniformama. Imao je utisak da treba da utiša glas. Setivši senedeljnih jutara na Helikonu, shvatio je da tu vlada atmosfera crkve. Onda u odaju uđe Klion, i osoblje ispari, nečujno se išunjavši krozskrivena vrata. "Moj Seldone!" "Vaš sam, sire." Hari je odgovarao prema obredu. Car je nastavio sa preteranom srdačnošću, zataškavajući očigledanpokušaj atentata - "Svakako je reč o slučajnosti, slažeš se?" - azatim ga je poveo do velikog ekranskog zida. Na Klionov pokretukaza se ogromna slika Galaksije, rad nekog novog umetnika. Haripromrmlja neophodne reči divljenja i seti se svojih misli od prejednog sata. Ovo je bila vremenska skulptura, koja je pratila celokupnu galaktičkuistoriju. Disk je, uostalom, bio talog krša, koji se kovitlao na dnugravitacionog lonca u kosmosu. Njegov izgled zavisio je od toga kojeje od bezbrojnih očiju čovečanstva koristio posmatrač. Infracrvene suumele da probiju i istaknu pruge prašine. Gama zraci su izdvajalipolja razbuktalog gasa. Radio-tanjiri su mapirali hladne naslagemolekula i namagnetisane plazme. Sve je to bilo krcato značenjima. Na vrteški diska, zvezde su iskrsavale i preplitale se pod složenimnjutnovskim silama. Veliki spiralni kraci - Strelac, Orion i Persej,računajući od središta - nosili su imena likova koje je sakrila prošlost.U svakom je postojala zona istog imena, kao nagoveštaj da semožda baš tu nalazila drevna Zemlja. Ali niko nije znao njen položaj,

a istraživanja nisu dala najočiglednijeg kandidata za domaćina.Umesto toga, desetine svetova nadmetale su se da ponesu tituluprvobitne Zemlje. Bilo je sasvim verovatno da to nije nijedan od njih.Mnoštvo sjajnih oznaka - nebeskih orijentira, kao što su bili onizemaljski - svetlelo je među zakrivljenim, ogoljenim spiralnimkracima. Lepota koja se nije dala opisati... ali mogla je da seanalizira, pomisli Hari, u fizičkom ili socijalnom smislu. Samo dapronađe ključ... "Čestitam ti na uspehu mog moronskog dekreta", reče Klion. Hari se polako vrati iz beskrajnih perspektiva. "Ovaj, na čemu, sire?" "Tvoja zamisao... prvi plod psihoistorije." Klion se nasmejaHarijevom čuđenju. "Već si zaboravio? Odmetnici koji pustoše,tražeći slavu za svoje zločinaštvo. Savetovao si mi da im oduzmemidentitet tako što ću ih bez razlike nazvati moronima." Hari je zaista bio zaboravio svoj savet, ali se zadovoljio mudrimklimanjem glave. "Uspelo je! Broj takvih zločina u velikoj meri se smanjio. A osuđeniodlaze u smrt gnevni, zahtevajući da im se omogući da postanučuveni. Kažem ti, pravo uživanje." Hari se naježi zbog načina na koji je Car mljacnuo usnama. Usputnipredlog, dat bez razmišljanja, postao je stvarnost. Ovo ga je malouzdrmalo. Shvatio je da ga Car pita za napredak psihoistorije. Grlo mu sestegnu, i on se priseti Munrouzove i njenih gnjavatorskih pitanja.Imao je utisak da su od tada prošle nedelje. "Spor je to posao", uspemu da procedi. Klion saosećajno reče: "I svakako zahteva duboko poznavanjesvakog činioca društvenog života." "Ponekad", odugovlačio je Hari, odlučno potiskujući svoja pomešanaosećanja. "Nedavno sam bio na jednom skupu i saznao nešto što si bezsumnje upotrebio u svojim jednačinama." "Da, sire?" "Rečeno je da sam temelj nastanka Carstva - osim vremenskihtunela, naravno - predstavlja otkriće protonsko-borske fuzije. Nikadnisam čuo za tako nešto, ali je govornik rekao da je to najvećedostignuće prošlosti. Da svaki zvezdani brod, svaka planetna

tehnologija, crpe energiju iz nje." "Pretpostavljam da je tako, ali ne mogu da kažem da sam to znao." "Zar jednu tako elementarnu činjenicu?" "Ono što mi nije od koristi ne zanima me." Klionova usta se napućiše u čudu. "Ali teorija istorije sigurno zahtevaveliki broj pojedinosti." "Tehnologija je deo nje samo u svojim posledicama po ostale bitnečinioce", reče Hari. Kako objasniti začkoljice nelinearne računice?"Često su značajna upravo njena ograničenja." "Svaka tehnologija koja se razlikuje od magije nedovoljno jerazvijena", reče Klion lakim tonom. "Dobro rečeno, sire." "Sviđa ti se? To sam čuo od onog tipa Drajusa. Dobro zvuči, zar ne?A i istina je. Možda ću..." Zastade, pa reče u vazduh: "Transkriptore!Dajte Preceptu tu rečenicu o magiji na javnu distribuciju." Ponovo se zavalio u stolicu. "Stalno me jure za 'carske mudrosti'.Gnjavaža!" Tiha muzička nota najavi Bitana Lamurka. Hari se ukoči kada ga jeugledao, ali je Lamurk video samo Cara dok je vično recitovaolitaniju dvorskog ceremonijala. Kao važni predstavnik gornjeg doma,morao je da izgovori neke tradicionalne i prazne fraze, da se poklonisa neobičnim zamahom ruke i da nipošto ne skreće pogled sa Cara.Pošto je obavio to, bilo mu je dozvoljeno da se opusti. "Profesore Seldone! Kakvo zadovoljstvo sresti se ponovo sa vama." Hari se zvanično rukova sa njim. "Žao mi je zbog onog male gužve.Zaista nisam znao za prisustvo 3-D." "Nije važno. Čovek ništa ne može protiv cirkusa koji mediji napraveod svega." "Moj Seldon mi je dao onaj odličan savet za moronski dekret", rečeKlion. Nastavio je sa hvalom, na šta su se Lamurku sve više usecalebore oko usta. Klion ih povede do raskošnih stolica koje su se pojavile iz zidova.Hari se odjednom nađe usred detaljne rasprave o radu doma.Odluke, izdvajanje sredstava, izvodi predloženih zakonskih akata.Sve je to prolazilo i kroz Harijevu kancelariju. Pedantno je usposliosvoju automatsku sekretaricu da uradi tekstualnu analizu materijala,prevodeći more žargona na galaktički jezik i doterujući veze. Ovo mu

je pomoglo da prođe kroz prvi sat rada. Većinu materijala bio jepreskočio, trpajući hrpe dokumenata koje je trebalo skenirati ureciklator kada niko nije gledao. Tajnovite aktivnosti gornjeg doma u načelu nije bilo teško pratiti...već samo dosadno. Dok je Lamurk vešto vodio raspravu sa Carem,Hari ih je posmatrao kao da gleda utakmicu telometa: neobičanprizor, bez sumnje očaravajući na izvestan ograničen način. Činjenica da je dom postavljao opšte standarde i smernice, da bi naosnovu njih pravni stručnjaci razradili pojedinosti i sastavili zakone,nije menjala njegovu rasejanu nezainteresovanost. Ljudi su provodiličitav život radeći takve stvari! Lamurku je bio potreban protivnik u igri. Hari shvati da je njemupripala neizbežna uloga takmaca. Lamurka je karijera predodredila za položaj prvog ministra, i bio jeodlučan da ga dobije. Zato je u svakoj prilici težio da stekne Carevunaklonost i da omalovaži Harijeve primedbe, kojih je ionako bilomalo. Hari se nije neposredno protivio Lamurku, koji je bio majstor igre.Pribegao je ćutanju, uz povremeno izražajno (nadao se) podizanjeobrve. Retko se kajao zbog ćutanja. "Ta stvar sa MakroMrežom, kako ti se dopada?" Car iznenada upitaHarija. Hari se jedva sećao o čemu je reč. "To će u velikoj meri izmenitiGalaksiju", oprezno je izjavio. "Produktivna stvar!" Lamurk pljesnu rukom po stolu. "Svi ekonomskipokazatelji su u padu. MakroMreža će ubrzati info-tok i poboljšatiproduktivnost." Car sumnjičavo iskrivi usta. "Nisam baš najsrećniji zbog ideje o takoolakšanom i širokom povezivanju." "Razmislite", navaljivao je Lamurk, "novi sabijači omogućiće običnomčoveku u, recimo, zoni Ekvisa da svaki dan razgovara sa prijateljemu Zabitima... ili na bilo kom drugom mestu." Car nesigurno klimnu glavom. "Hari? Šta ti misliš?" "I sam imam neke nedoumice." Lamurk omalovažavajuće mahnu rukom. "Preterana bojazan." "Povećana moć komunikacije mogla bi da pogorša krizu Carstva." Lamurkova usta se podrugljivo iskriviše. "Besmislica. Protivno

svakom dobrom načelu vođenja poslova." "Carstvo nije vođeno", Hari se nakloni Caru, "već ga, nažalost, vodislučaj." "Takođe besmislica. Mi u gornjem domu..." "Saslušaj ga!" reče Klion. "Ionako malo govori." Hari se osmehnu. "Mnogi su mi zahvalni zbog toga, sire." "Ali bez neodređenih odgovora, molim. Šta tvoja psihoistorija kaže otome šta upravlja Carstvom?" "Carstvo čine milioni dvoraca, spojenih mostovima." "Dvoraca?" Klionov čuveni nos se skeptično podiže. "Planeta. A one imaju lokalne interese i rade po sopstvenoj volji.Carstvo se ne bavi takvim pojedinostima, sve dok neki od svetova nepočne da bude agresivno problematičan." "Tako je, i tako treba da bude", reče Klion. "Ah... a tvoji mostovi suvremenski tuneli." "Upravo tako, sire." Hari je namerno izbegavao da pogleda Lamurka,usredsredivši se na Cara dok je dočaravao svoju zamisao. Na svakoj planeti mogao je postoji veći broj manjih vojvodstava, sarazmiricama i ratovima i obiljem 'mikrostruktura'. Psihoistorijskejednačine pokazivale su da ništa od toga nema značaja. Ono što je jeste bilo značajno bila je činjenica da prirodna bogatstvanije mogao da deli beskrajno veliki broj ljudi. Svaki sunčev sistempredstavljao je ograničen izvor bogatstava, i to je u suštini značilo dalokalne hijerarhije moraju da kontrolišu njihovo korišćenje. Tuneli su mogli da nose srazmerno malu masu zato što su ruperetko bile šire od deset metara u prečniku. Masivni brodovihipersvemira nosili su velike terete, ali su bili sporiji i nepokretniji.Izobličavali su prostorvreme, sabijajući ga pred sobom i rastežući izasebe, krećući se nadsvetlosnim brzinama u dimenziji Galaksije, aline i u svojoj. Trgovina između zvezdanih sistema bila je ograničenana lake, kompaktne, skupe proizvode. Začine, modne proizvode,tehnologiju... ali ne i glomazne sirovine. Tuneli su mnogo lakše sprovodili modulirane svetlosne zrake.Zakrivljenost tunela prelamala je zrake sve do prijemnika na drugomkraju. Podaci su slobodno proticali, povezujući Galaksiju. A budući da je informacija suprotnost masi, podatke je bilo mogućepremeštati, sabijati i slobodno umnožavati. Bili su beskrajno deljivi.

Rascvetavali su se kao cveće u večno proleće, jer kada seinformacija primeni na problem, ishod predstavlja novu informaciju.Osim toga, podaci su bili jeftini, pošto je utrošak mase za njihovprijem bio zanemarljiv. Njihov najbolji nosilac bila je svetlost... ili,tačnije, laserski zrak. "To je omogućilo dovoljan protok za nastanak Carstva. Ali izgledi dastanovnik zone Pizan ikada poseti zonu Zakulo, ili bar susednuzvezdu, jer su zahvaljujući tunelima posredi bila putovanja jednakogtrajanja, bili su nikakvi", reče Hari. "Znači da je svaki od tvojih dvoraca izolovan... izuzev protokapodataka", reče Klion, zanesen. "Ali sada će MakroMreža hiljadu puta povećati razmenu informacija,zahvaljujući sabijačima podataka." Klion napući usta. "Zašto je to tako loše?" "Nije", reče Lamurk. "Bolja obaveštenost daje valjanije odluke, tosvako zna." "Ne mora da znači. Ljudski život je putovanje morem značenja, a nemrežom podataka. Šta će većina ljudi dobiti od bliskog, ličnogprotoka podataka? Bezličnu, tuđinsku logiku. Detalje istrgnute izkonteksta." "Moći ćemo bolje da upravljamo!" insistirao je Lamurk. Klion podignuprst, i Lamurk proguta sledeće reči. Hari je oklevao. Lamurk je u stvari bio u pravu. Postojao je matematički odnos između tehnologije, akumulacijekapitala i rada, ali se pokazalo da je najvažniji pokretač bilo znanje.Otprilike polovina ukupnog ekonomskog rasta Carstva poticala je odpovećanog kvaliteta informacija, otelovljenog u boljim mašinama iusavršenim znanjima, čiji je rezultat bila veća produktivnost. I upravo na tom polju Carstvo je doživelo neuspeh. Inovativni zamahnauka polako je zamro. Carski univerziteti proizvodili su veomadobre inženjere, ali ne i pronalazače. Velike stručnjake, ali ne i pravenaučnike. Bio je to činilac koji je ostavio posledice u potonjimplimama vremena. Ali to se nije dogodilo usled gladi za podacima,već nečeg drugog, nečega što Hari još nije uspeo da otkrije. Ali je opazio da se Car koleba, pa je nastavio: "Mnogi u gornjemdomu vide MakroMrežu kao oruđe kontrole. Dozvolite da vamukažem na neke činjenice koje su vam dobro poznate, sire."

Hari je bio u svom omiljenom načinu sučeljavanja, podučavanjujedan-na-jedan. Klion se nagnu napred, stisnutih očiju. Hari poče daispreda priču. Da bi se stiglo sa sveta A na svet B, rekao je, potrebno je napravitinekoliko skokova kroz tunele - Gnezdo Crva bilo je astrofizičkisistem podzemne železnice sa brojnim presedanjima. Ulazak u svaki novi tunel značio je dodatne dažbine za svakuisporuku. Kontrola čitavog trgovinskog puta omogućavala je najvećuzaradu. Borba za kontrolu tog puta bila je neprestana i često nasilna.Sa stanovišta ekonomije, politike i 'istorijskog zamaha' - koji jepredstavljao neku vrstu inercije nametnute događajima - lokalnokraljevstvo koje je kontrolisalo čitavo sazvežđe čvornih tačaka tunelatrebalo je da bude postojano i trajno. Ali nije bilo tako. Jedan za drugim, regionalni satrapi su propadali.Svima se činilo prirodno da iscede najveću moguću korist iz svihtunela tako što će kontrolisati svaki ulaz u tunel radi maksimalnogpovećanja saobraćaja. Ali takav stepen kontrole odvraćao je ljude odkorišćenja tunela. U tako povećanoj kontroli sistema, informacije suproticale samo od upravljača do robova-najamnika, uz ništavnupovratnu spregu. Pojačana administracija nije ostvarivala najveću dobit. Rezultat je,umesto toga, bila 'ekomonija kratkog ćebeta' - kada bi kolektivnimramenima postalo hladno, povlačila su ćebe da se pokriju, i tada suzeble noge. Preterana kontrola nije imala izgleda da uspe. "Tako da bi MakroMreža, ako omogući gornjem domu da stvarno'upravlja stvarima', mogla da smanji ekonomsku vitalnost." Lamurk se nadmoćno osmehnu. "Gomila apstraktnog teoretisanja,sire. Molim vas da sad saslušate starog vuka, koji je već dugo ugornjem domu..." Hari je slušao čuvene Lamurkove opsene i pitao se zašto se uopštemeša u sve to. Morao je da prizna da je razmena ideja sa Caremimala izvesno svojstvo nekakve posredne, gotovo senzualne, moći.Saznaja da se nalazi oči u oči sa čovekom koji je jednim gestommogao da razori svetove svakako je imala adrenalinsku uzbudljivost.Ali on, zapravo, nije pripadao ovde, ni po nadarenosti niti popobudama. Bilo je zabavno razmetati se sopstvenim stavovima:svaki profesor potajno misli da svetu, zapravo, treba jedna dobra,

valjana lekcija... njegova, naravno. Ali se u ovoj igri igralo živim pionima. Moronski dekret ga je uplašio,iako u njemu nije video ništa što bi bilo moralno pogrešno. U prefinjenostima ove igre, od jedne reči su zavisili životi. I ne samoživoti drugih. Morao je da se podseti da je ovaj dobro raspoloženi,samopouzdani Lamurk verovatno bio izvor one pločice koja ga je presamo par sati zamalo ubila.

3.Ušao je u njihov stan i prošao pravo u kuhinju. Ukucavši uputstva

za autosnabdevača, prešao je do štednjaka i uzeo da zagreva ulje.Dok se ulje grejalo, iseckao je crni i beli luk i stavio ih da se proprže.Stiglo je njegovo pivo, i on ga otvori i otpi pravo iz boce. "Nešto se dogodilo", reče Dors. "Imali smo prijatan mali razgovor, Lamurk i ja, oči u oči." "To nije razlog što si tako obesio ramena." "Mhm. Danas me je izdalo sopstveno telo." Ispričao joj je o nepotvrđenom pokušaju atentata. Kada se malo pribrala, ona procedi kroz stegnuto grlo: "A jesi li čuoza onog umetnika sa dimom?" "Onog na prijemu? Onog što je napravio veliki oblak koji je ličio namene?" "Umro je danas." "Kako." "Liči na nesrećan slučaj." "Šteta... bio je zabavan." "Suviše zabavan. Napravio je Lamurkovu karikaturu, sećaš se?Napravio ga je da liči na ismejanu budalu. Bila je to glavna tačkaprijema." Hari zatrepta. "Ne misliš..." "Sasvim očigledno, obojica u istom danu." "Znači, to je možda ipak bio Lamurk..." Dors mrko reče: "Mili moj Hari. Uvek razmišlja o verovatnoćama." Posle audijencije kod Cara, Hari je imao ozbiljan razgovor sazapovednikom obezbeđenja palate. Odred njegovih specijalaca jeudvostručen. Biće povećan i broj onih patuljastih letelica zaoznačavanje perimetra. Ah da, i zabranjeno mu je da se kreće blizuzidova. Ovo poslednje nateralo ga je da se zakikoće, što osoblje palate nijebaš najbolje primilo. Još gore: bio je svestan da ima još prtljaga daotpakuje. Kako da ih spreči da nanjuše pravu Dorsinu prirodu? Autosnabdevač zazvoni. Seo je i počeo da zahvata viljuškom tamno

meso i luk, pošto je otvorio još jednu bocu hladnog piva i držao je ujednoj ruci dok se drugom hranio. "Naradio si se, izgleda", reče Dors. "Uvek se dobro najedem kada za dlaku izbegnem smrt. Staraporodična tradicija." "Vidim." "Klion je na kraju pomenuo podeljenost gornjeg doma. Dok se to nereši, neće biti glasanja za izbor prvog ministra." "Ti i Lamurk, dakle, i dalje ćete se bosti rogovima." "On je taj koji bode, a ja vrdam." "Više nikud ne ideš bez mene", reče ona čvrsto. "Dogovoreno. Da li bi mi donela još nešto iz autosnabdevača? Neštovruće, teško i puno stvari koje mi škode." Otišla je u kuhinju, a on je nastavio da jede i ispija pivo, ne misleći nio čemu. Donela mu je nešto potopljeno u bogat, smeđ sos koji se pušio.Uzeo je da jede ne pitajući šta je to. "Čudan ste vi čovek, profesore." "Stvari do mene dopiru malo kasnije nego do drugih ljudi." "Naučio si da odložiš razmišljanje o njima, i reagovanje, dok za to nebude vreme i mesto." On trepnu i otpi još piva. "Može biti. Moraću da razmislim o tome." "Slatko jedeš radničku hranu. I gde si naučio taj trik sa odlaganjemreakcija?" "Mm. Reci mi ti." "Na Helikonu." Razmislio je o tome. "Mm, radnička hrana, radnička klasa. Moj otacje zapao u nevolje, i prošli smo kroz teška vremena. Jedina dobrastvar koja mi se dogodila u detinjstvu bilo je to što nisam dobiozapaljenje mozga. Nismo mogli sebi da priuštimo bolničko lečenje." "Shvatam. Sećam se da si pominjao finansijske probleme." "Prvo su bili finansijski, a onda su ti ljudi počeli da ga teraju da prodaimanje. Nije pristao. Zato je pozajmljivao još više i sadio više letine,rukovodeći se sopstvenom računicom. I svaki put bi ga izdala sreća.Ali tata bi se dočekao na noge i počeo ponovo. To mu je neko vremeuspevalo, jer se razumeo u farmerski posao. Ali onda su se dogodiliveliki poremećaji na tržištu, koji su zahvatili i njega, i sve je izgubio."

Brzo je govorio, ne prestajući da jede; iako nije znao zašto, osećaoje da mu to prija. "Shvatam. Zato je uzeo da radi taj opasan posao..." "Koji ga je ubio. Jeste." "Shvatam. A ti si uspeo da se pomiriš s tim. Potisnuo si to da bipomogao majci. Teškoće su te naučile da reakcije sačuvaš zatrenutak kada će biti u redu da ih ispoljiš." "Ako još jednom kažeš 'shvatam', neću ti dati da gledaš kada sebudem tuširao." Ona se osmehnu, ali joj preko lica ponovo prelete ona dubokasenka. "Uklapaš se u neke dobro definisane obrasce. Koji važe zauzdržane ljude. Kontrolišu se tako što malo toga primaju u sebe.Retko pokazuju osećanja i malo govore." "Osim sa svojim ženama." Prestao je da jede. "Imaš malo vremena za obične teme - na Strilingu je to opštepoznato - ali sa mnom ipak razgovaraš o svemu." "Trudim se da ne mlatim praznu slamu." "Složeno je biti muško." "Kao i žensko, iako si ti to odlično savladala." "Shvatiću to kao prilično uopšten kompliment." "To je i bio. Uopšte je teško biti ljudsko biće." "Znam, uverila sam se. A ti si... Sve to naučio na Helikonu." "Naučio sam kako da se odnosim prema najvažnijim stvarima." "I da mrziš poremećaje. Zato što mogu da te ubiju." Otpio je gutljaj piva, još hladnog i reskog. "Nisam o tome razmišljaona taj način." "Zašto mi to nisi odmah rekao?" "Zato što to tada nisam znao." "Korolar, znači: ako se vežeš za neku ženu, daješ onoliko kolikomožeš od sebe, unutar tog ograničenog prostora." "Zapremina između nas dvoje." "Geometrijska analogija podjednako je dobra kao i sve drugo."Vrhom jezika je pomalo isturala donju usnu, kao i uvek kada bi sezamislila o nečemu. "A vežeš se potpuno da bi izbegao da platišcenu koju život traži." "Cenu... poremećaja?" "Ako možeš da predvidiš, možeš i da izbegneš. Ispraviš.

Kontrolišeš." "Veoma analitički rečeno." "Preskočila sam nezgodne delove, ali će oni biti u mom domaćemzadatku." "U ovakvim razgovorima obično se koriste izrazi kao 'optimalnokonsolidovana ličnost'. Očekivao sam da se pomene takav izraz."Dovršio je jelo i već se osećao mnogo bolje. "Hrana je jedno od prijatnih životnih iskustava." "Znači, zato to radiš." "Sada već zbijaš šalu sa mnom." "Ne, samo razrađujem implikacije teorije. Dopao mi se onaj deo otome kako mržiš nepredvidljivost i poremećaje zato što povređujuljude." "To čine i Carstva, svojim propadanjem." "Tačno." Dovršio je pivo i pomislio kako bi mu prijalo još jedno. Ali tobi ga otupelo. Više je voleo da pronađe drugi način da se oslobodinapetosti koju je još osećao. "Dobar apetit." Smešila se. "Nisi još ništa videla. A blizina smrti ume da probudi više od jednevrste apetita. Hajde da se vratimo na onaj deo o domaćem zadatku.""Imaš nešto na umu." Nacerio se. "Čekaj samo da vidiš."

4.Otkako je imao manje vremena za rad, počeo je još više da uživa

u njemu. Hari je sedeo u zamračenom kabinetu, potpuno nepokretan,posmatrajući trodimenzione brojeve kako se razvijaju u vazduhupred njim kao svetleća magla. Učeni ljudi Carstva već su milenijumima poznavali osnove potrebneza razvoj psihoistorije. U davna vremena, pedanti su ustanovilidvadeset šest stabilnih i metastabilnih društvenih sistema. Bilo jenapretek unazađenih planeta za proučavanje, zapalih u varvarstvo -kao što su bili Porkosi i njihovi obredi besa, Guje i njihova gino-vladavina. Posmatrao je poznate strukture kako se obrazuju dok je njegovasimulacija prolazila kroz vekove galaktičke evolucije. Neki društvenisistemi pokazivali su stabilnost samo u užim vremenskimrazmerama. U vazduhu su lebdeli poreci čitavih svetova, zatečenih u stabilnimzonama: primitivni socijalizam, femo-pastoralizam, mačo-tribalizam.Ovo su bili 'moćni izazivači' u sociologiji čovečanstva, ostrva u moruhaosa. Neka društva su teškom mukom prolazila kroz razdoblje meta-stabilnosti, a onda propadala. Teokratija, transcendentalizam, mačo-feudalizam. Ovo poslednje uređenje pojavljivalo se svuda gde supostojali metalurgija i poljoprivreda. Ispoljavale su ga planete koje suskliznule duboko niz krivulju. Dugo su učeni ljudi Carstva opravdavali Carstvo, zasnovano natesnim tunelima i nezgrapnim brodovima hipersvemira, kao najboljudruštvenu tvorevinu. Zato što se već bila dokazala kao stabilna ibenigna. Njihov omiljeni model, benigni imperijalni feudalizam, prihvatao je dameđu ljudima postoje razlike, kao i to da su dinastički ambiciozni, davole kontinuitet, moć i njegovu pompu. Ljudi su bili veoma privrženisimbolima jedinstva, carske veličine. Glasine o velikima bile su, zavećinu ljudi, suština same istorije.

Carska moć bila je kontrolisana tradicijama plemenite vladavine,nasleđenom uzvišenošću onih koji su se uzdigli do veličine. Ovajimpresivni sjaj, kao što je Klion dobro znao, počivao je na temeljimakrajnje poštene, meritokratske javne službe. Bez toga, korupcija bise kao mrlja proširila od zvezde do zvezde, pomračivši taj sjaj. Posmatrao je dijagram - složenu 3-D mrežu površina, pejsažsocijalne Vaseljene. Video je usporene talase događanja kako prolaze simom. Računarisu svakog sata ponovo izračunavali svaku ćeliju u mreži,podešavajući sve interakcije susednih ćelija u tri dimenzije. Polazna pravila za ovo nisu bili zakoni fizike, razvijeni na osnovamakao što je bila maksijonska mehanika, niti iz običnih Nju Taunovihzakona. Ne, bili su to jednostavni algoritmi koji su svodili složenezakone na trivijalnu aritmetiku. Slika društva posmatranog na ovajuprošćeni način bila je gruba i nimalo zagonetna. Potom je dolazio haos. Posmatrao je 'politički svemir', sa svojom porodicom promenljivih:stepenom polariteta ili koncentracije moći; snage koalicija; razmerasukoba. U ovom jednostavnom modelu, pojavljivale su se petljeučenja. Počev od mirnog razdoblja prividne stabilnosti, ali ne istagnacije, sistem je proizvodio 'ideju izazova'. Ova je ugrožavala stabilnost, što je nametalo obrazovanje koalicijakoje će se odupreti izazovu. Nastajale su struje. Ove su se potomželatinirale. Koalicije su prvenstveno mogle da budu religijske,političke, ekonomske, tehnološke, pa čak i vojne, iako su podacipokazivali da su ove poslednje bile sasvim nedelotvorne. Sistem je utim slučajevima skretao u stanje haosa, ponekad rađajući novustabilnost, ponekad propadajući. U dinamičkom sistemu postojao je pritisak stvoren kontrastomizmeđu idealne slike sveta kod ljudi i stvarnosti. Prevelika razlikaizmeđu ovo dvoje stvarala je sveže sile promene. Te sile često suizgledale nesvesne; ljudi su znali da nešto nije u redu, osećali sunespokojstvo, ali nisu mogli da odrede pravi uzrok toga. Toliko o modelu 'racionalnog činioca', pomisli Hari. Međutim, neki suse i dalje držali te očigledno glupe aproksimacije. Svako je mislio da je Carstvo jednostavno. Ne većina stanovništva, naravno, ošamućena mešavinom kultura i

egzotikom trgovine i komunikacije između bezbrojnih svetova. Bili suu večitom čuđenju - koje je bilo značajna brana pred haosom. Međutim, osnovna struktura i međuodnosi čak su se i teoretičarimadruštva činili predvidljivi, sa umerenim brojem povratnih petlji, solidnii tradicionalni. Konvencionalna mudrost smatrala je da se ovi mogulako razdvojiti i kontrolisati. Najvažnije od svega po mišljenju većine, bilo je to što je postojalocentralno donošenje odluka. Car je znao najbolje, zar ne? U stvarnosti, Carstvo je bilo ugnežđena, uređena hijerarhija:imperijalni feudalizam. Na dnu ustrojstva bile su galaktičke zone,ponekad samo desetak svetlosnih godina u prečniku, sve do onih čijije promer bio nekoliko hiljada svetlosnih godina. Iznad njih su senalazili Grozdovi od nekoliko hiljada susednih zona. Grozdovi sučinili međupovezani galaktički sistem. Ali čitava stvar klizila je nizbrdo. U složenom dijagramu iskrsavali su igasili se treperavi plamičci. Šta su oni predstavljali? Hari ih uveća. Zone haosa, gde je predviđanje bilo nemoguće. Ovevatrene erupcije mogle su da budu ključ propasti Carstva. Hari je u duši osećao da je nepredvidljivost loša stvar - začovečanstvo, i za njegovu matematiku. Ali to je bilo neizbežno. Ovo je bila tajna koju Car i svi ostali nikada nisu smeli da saznaju.Da je sve dotle dok ne bude pronašao način da ovlada haosom - ilibar da zaviri u njegovu srž - psihoistorija samo obična prevara. Odlučio je da se bavi pojedinačnim slučajevima. Možda će to bitičistiji posao. Odabrao je Sark, svet koji je pronašao i razvio simove Voltera iJovanke. Nazivao se kolevka nove renesanse - bila je to uobičajenaretorička poza, često primenjivana. Pregled statusnih rešetkiukazivao mu je da su britki i kreativni. Hari zevnu uprkos sebi. Naravno, Sark je za sada izgledao dobro.Ekonomija u uzletu. Predvodnik u pitanjima stila i mode. Ali njegov profil ga je svrstavao u svetove haosa. Ovi svetovi su upočetku doživljavali uspon, prividno prkoseći mehanizmima koji suodržavali planete u carskoj ravnoteži. Tada bi usledilo rastakanje njihovog društvenog tkiva i survavali bi seu jedno od stanja učmalosti: na osnovu podataka, Sarku jepredviđao anarho-industrijsko stanje. Nisu to prouzrokovale nikakve

velike flote. Uprkos utiscima, Carstvo nije vladalo pomoću sile.Društvene promene bile su te usled kojih su svetovi haosa zapadaliu krizu i umirali. Galaksija kao celina retko je bila poprište odmazde. Ali su u poslednje vreme i one bivale sve češće. A moć Carstva jeprimetno opadala. Produktivnost je bila smanjena, poremećaji usocijalnim sferama u porastu. Zašto? Ustao je i pošao prema gimnastičkoj sali. Dosta umovanja! Neka teloiznoji frustracije intelekta.

5.Hari nije želeo da ide na Konferenciju carskih univerziteta, ali ga je

carska kancelarija za protokol pritisnula da to ipak učini. "Kandidatza prvog ministra ima određene obaveze", obavestila ga jeautoritativna žena i kancelarije. Zato su se on i Dors poslušno pojavili u svečanoj carskoj dvorani.Njegovi specijalci nosili su neupadljiva poslovna odela, upotpunjenanabranim okovratnicima meritokrata srednjeg ranga. "Najbolje je uklopiti se u okruženje", našalila se Dors. Hari opazi dasu svi ostali prepoznali njegove ljude i zauzeli pristojno odstojanje.On ne bi primetio razliku. Ušli su u hodnik sa visokom, dvostruko zalučenom tavanicom,ukrašen antičkim statuama koje su pozivale prolaznike da ih oližu.Hari pokuša, pošto je prethodno pročitao svetleći natpis koji jeporučivao da ne postoji biološki rizik. Dug, slastan liz ostavio mu je uustima slabu, neobičnu aromu ulja i pečenih jabuka, pokazateljukusa koji su se dopadali precima. "Šta je prvo po planu?" upitao je svoju službenicu protokola. "Sastanak sa akademskim potentatom", odgovori ona i značajnododade: "Nasamo." Dors se pobunila, ali je Hari uspeo da izbori kompromis. Dors ćemoći da stoji na vratima. "Posluženje će vam biti doneto tamo", rečeslužbenica protokola sa visine. Dors joj uputi leden osmeh. "Zašto je ova, ovaj, 'audijencija' takovažna?" Službenica protokola sažaljivo je pogleda. "Potentat ima veliki uticaju gornjem domu." Hari umirujuće reče: "I može da okrene nekoliko glasova u mojukorist." "A za to je potrebno samo malo učtivog razgovora", reče službenica. "Evo, obećavam da ću... Da se pristojno izrazim... njemu, ili njoj,izljubiti obe polutkice." Dors se osmehnu: "Bolje da ne bude njoj." "Zanimljivo je kako se taj čin meša sa seksom."

Službenica protokola se nakašlja i vešto ga sprovede krozbezbednosna polja pod naponom, od kojih mu je zapucketala kosa.Očigledno je i akademski potentat imao potrebu za meramaobezbeđenja. Obrevši se u odajama za prijem, Hari opazi da je sam sa ženomprilične starosti i veštački postignute lepote. Sada je znao zašto seslužbenica nakašljala. "Baš je lepo od vas što ste došli." Nepokretno je stajala, podignute iispružene ruke, sa olabavljenim zglobom šake. Iza nje je šumeoefekt vodopada, ističući obrise njenog tela. Osećao se kao u muzeju voštanih figura. Nije znao da li treba da jojstisne ruku ili da joj je poljubi. Stisnuo ju je i po njenom pogleduzaključio da je pogrešno izabrao. Nosila je znatnu količinu usađene šminke, a iz načina na koji senaginjala napred kada je htela nešto da naglasi pretpostavio je da jojte blede oči otkrivaju dosta toga što drugi ljudi ne vide. Nekada je bila originalni mislilac, nelinearni filozof. Sada su jemeritokrati širom spiralnih krakova poštovali kao suverena. Pre nego što su seli, ona pokaza rukom: "Oh, da li biste podesili onajzidni ekran?" Vodopad se bio pretvorio u gustu, uskomešanu maglu."Zbog nečega se stalno kvari, a soba ga ne podešava." Bio je to način da uspostavi hijerarhiju, pretpostavljao je Hari. Da ganavikne na male poslušnosti. A možda je bila od onih žena koje suse osećale nesigurno ako im se ne ukazuju sitne pažnje. Ilijednostavno nije znala kako da vrati svoj vodopad. Ili je on, kaomatistoričar, naprosto analizirao sve i svašta. "Čula sam zadivljujuće stvari o vašem radu", reče ona, pretvorivši seiz osobe na položaju naviknute na slepu poslušnost u blagorodnugospu koja ukazuje milost nižem od sebe. Odgovorio je neštouopšteno. Tik-tak im donese stim, nešto što jedva da je bilo tečnost išto mu se raširilo po grlu i nozdrvama kao svilasti, opipljivi oblak. "Verujete da ste dovoljno praktični za dužnost ministra?" "Ništa nije praktičnije i korisnije od valjane teorije." "Izjava istinskog matistoričara. Govoreći u ime svih meritokrata,iskreno se nadam da ste dostojni zadatka." Pomislio je da joj kaže - jer ipak nije bila bez izvesnog šarma - da nedaje ni pet para za položaj ministra. Ali mu je nešto govorilo da se

uzdrži. Ona je bila samo jedan od moćnika. Znao je da je umela dase sveti u prošlosti. Podarila mu je lukav osmejak. "Čula sam da ste očarali Cara svojomteorijom istorije." "U ovom trenutku to je tek nešto više od opisa." "Neka vrsta pregleda?" "Proboj za brilijantne, sinteza za ambiciozne." "Svakako vam je poznato da takve ambicije imaju prisenakuzaludnosti." Odsjaj čelika u bledim očima. "Bio sam... nesvestan te činjenice. Gospođo." "Nauka je samo proizvoljna konstrukcija. Održava diskreditovanouverenje da je napredak uvek moguć. I poželjan." "Oh?" Nekako mu je uspelo je da namesti učtiv osmeh i nijenameravao da ga pusti da se izmigolji. "Iz takvih ideja rađaju se samo negativni društveni poreci. Navodnaobjektivnost nauke prikriva očiglednu činjenicu da je reč samo ojednoj jezičkoj igri među mnogima. Sve ovakve proizvoljne tvorevinepripadaju konceptualnoj sferi sukobljenih protivstavova." "Tako." Osmeh je postajao teži. Imao je utisak da će mu licepopucati. "Uzdizanje naučnih..." - prezrivo se osmehnula - "...takozvanih 'istina'nauštrb drugih konstrukcija jednako je kolonizaciji naučnih prostora.Porobljavanju drugačijih viđenja!" "Mhm." Uplašio se da neće dugo izdržati u ulozi otirača. "I pre negošto ste upoznali predmet, tvrdite da znate najbolji način za njegovoproučavanje?" "Društvena teorija i jezička analiza imaju konačnu moć, jercelokupna istina ima ograničenu istorijsku i kulturnu vrednost. Prematome, ta psihoistorija svih društava je običan apsurd." Znači da je čula za pojam: glasine su se širile. "Možda neposedujete dovoljnu svest o grubom uticaju stvarnog." Neznatno otkravljenje. "Vešto sročeno, akademiče. Ali i kategorija'stvarnog' spada u društvene konstrukcije." "Čujte, tačno je da je nauka društveni proces. Ali naučne teorije nisusamo puki odraz društva." "Kako je ljupko i dalje verovati u to." Bledi osmejak, koji nije uspeoda prikrije ledeni odsjaj u njenim očima.

"Teorije nisu modne mene, prelazak sa dugačkih na kratke suknje." "Akademiče, morali biste da znate da ništa nije saznatljivo izvansfere ljudskih odnosa." Trudio se da ne menja učtivi ton. Da joj ukaže da je upotrebila 'znati'u dva suprotna značenja u istoj rečenici? Ne, to bi bilo igranje igrereči i na posredan način bi potkrepilo njene stavove. "Naravno,planinari mogu da raspravljaju o najboljoj putanji do vrha..." "Uslovljeni istorijom i strukturom društva..." "...ali kada se nađu gore, znaju da im je uspelo. Niko im neće reći daje planina njihova 'konstrukcija'." Napućila je usne i poslužila se još jednim magleno belim stimom."Mhm. Elementarni realizam. Ali sve vaše 'činjenice' izraz su teorije.Viđenja stvari." "Ne mogu da ne primetim da antropolozi, sociolozi... čitava ta klika...uživaju u osećanju nadmoćnosti kada poriču objektivnu stvarnostotkrića 'tvrde' nauke." Uspravila se na stolici. "Ne postoje istine nezavisne od ljudi, jezika ikultura koji ih stvaraju." "Da li to znači da ne verujete u objektivnu stvarnost?" "Ko je tu objekt?" Morao je da se nasmeje. "Poigravanje rečima. Lingvističke strukture,dakle, nameću način viđenja?" "Zar to nije očigledno? Živimo u Galaksiji koja obiluje kulturama, gdeje svaka od njih vidi na svoj način." "Ali poštujući zakone. Mnoga istraživanja pokazuju da misao isaznanje prethode govoru i postoje nezavisno od jezika." "Koje zakone?" "Zakone o društvenim kretanjima. Teoriju istorije društva... ako takvapostoji." "Pokušavate nemoguće. Ako želite da budete prvi ministar, sapodrškom kolega akademika i meritokrata, moraćete da se priklonitevladajućim stavovima u našem društvu. Savremeno saznanjeprožima neskrivena neverica prema takvim meta-narativama." Na jedvite jade se odupro iskušenju da kaže E, pa bićete iznenađeni,i reče samo: "Videćemo." "Stvari ne vidimo kakve jesu", reče mu učena dama, "već kakvi smomi."

Hari sa izvesnom tugom shvati da ni republika intelektualneradoznalosti, kao ni Carstvo, nije lišena unutrašnje truleži.

6.Gospođa akademski potentat ga je ispratila, sa obrednim rečima

koje su imale cilj da ublaže utisak, do ulaza u odaje, gde ga je budnočekala Dors. Uprkos tome, Hari je primio osnovnu poruku:akademska meritokratija podržaće njegovo imenovanje za prvogministra ako bar na rečima pokaže da se priklanja vladajućoj doktrini.Sišli su, uz tradicionalnu akademsku počasnu pratnju, u divovskurotundu. Bio je to ošamućujući kazan, sa različitim naučnimdisciplinama predstavljenim u svoj raskoši boja i grbova, oslikanih navisokim zidovima dvorane. Pod njima se komešalo bučno mnoštvo,hiljade najboljih umova okupljenih da drže govore, izlažu učeneizveštaje i upuštaju se u gloženja najotmenije vrste. "Misliš da možemo da preživimo ovo?" šapnu Hari. "Ne daj se", reče Dors, uhvativši ga za ruku. Opazio je da je doslovno shvatila njegovo pitanje. Malo kasnije im se pridružila gospođa akademski potentat, koja višenije glumila uživanje u bukeu stimova, već ih je usisavala u sebe kaoda je reč o običnoj hrani. Vukla je Harija i Dors od jedne grupeučenih do druge, i tek povremeno bi se setila svoje uloge domaćice ipretvarala se da joj Hari znači nešto više od šahovske figure u igrikoju je igrala. Na njegovu žalost, ovi providni pokušaji da pokažezanimanje bili su povezani sa raspitivanjem o njegovom privatnomživotu. Naravno, Dors je izbegavala njena pitanja, smešeći se i odmahujućiglavom. Kada se njihova domaćica okrenula Hariju i upitala:"Vežbate li?" - nije mogao da se uzdrži da ne odgovori: "Vežbamuzdržanost." Službenica protokola se namrštila, ali je Harijeva primedba prošlaneopaženo u opštoj gužvi. Otkrio je da mu je društvo kolega izprofesorijata odbojno. Razgovori sa njima imali su prizvuk nekeneodređene ironičnosti koja je preko uzdignutih obrva i visokoparnogtona glasa pokazivala sagovornikovu nadmoć u odnosu na svakunjegovu primedbu. Njihovi jetki paradoksi i pakosni humor činili su mu se zlonamerni i

izvan konteksta. Dobro je znao da se najkrvoločnije kavženje vodioko pitanja za koja ni na jednoj strani ne postoje valjani argumenti.Ipak, ovako sveprisutna zagriženost nije bila svojstvena naučnicima. Fundamentalna fizika i kosmologija bile su dobro razrađene još udalekoj prošlosti. Sada se čitava imperijalna naučna istorija bavilaiščačkavanjem egzotičnih detalja i potragom za njihovom štolukavijom primenom. Ljudska vrsta bila je zarobljena u kosmosu kojise neprestano širio, mada uz lagano usporavanje, osuđena da tudočeka gašenje zvezda. Spori, neuzburkani hod u neodređenubudućnost bio je uslovljen odnosom mase i energije prisutnim usamoj postavci Vaseljene. Ljudi nisu mogli ništa protiv ovakvogusuda. Osim, naravno, da ga razumeju. Najznačajnija od svih intelektualnih teorija bila je, dakle, začeta, i toje moglo da se dogodi samo jednom. Naučnici sada više nisu bilipronalazači, već naseljenici, ili čak turisti. Onda ne bi trebalo da ga iznenađuje, zaključio je, što čak i najboljimeđu njima, okupljeni ovde iz cele Galaksije, imaju nekakopotamneo sjaj, kao patinirano zlato. Meritokrati nisu imali mnogo dece i oko njih je vladala atmosferaneke bezbrižne jalovosti. Hari se pitao da li postoji sredina izmeđuustajalosti koju je osećao ovde i nereda 'renesansi' koje su nicale nasvetovima haosa. Možda bi trebalo bolje da upozna same osnoveljudske prirode. Službenica protokola povela ga je niz spiralnu vazdušnu platformu,gde su ih obuhvatili elektrostatici i počeli blago da ih spuštaju prema- uzdrhtalo je gledao dole - neizbežnim predstavnicima medija.Pokušao je da prikupi hrabrost. Dors mu stegnu ruku. "Moraš li darazgovaraš sa njima?" Uzdahnuo je. "Ako ih izbegnem, izvestiće o tome." "Neka ih Lamurk zabavlja." "Ne." Oči mu se suziše. "Kad sam već u ovome, mogao bih da igramna pobedu." Oči joj se raširiše od iznenadnog uviđanja. "Odlučio si, zar ne?" "Da pokušam? Nego šta." "Šta se to dogodilo?" "Ona žena maločas, potentat. Ona i njena vrsta misle da je svetsamo skup mišljenja."

"Kakve to veze ima sa Lamurkom?" "Ne mogu da objasnim. Sve je to deo iste truleži. Možda je torazlog." Proučavala mu je lice. "Nikada te neću razumeti." "Tim bolje. To bi bilo dosadno, zar ne?" Horda novinara se približavala, sa njuškama 3-D kamera uperenimpoput oružja. Hari šapnu Dors: "Svaki intervju počinje kao zavođenje, a završavase kao prevara." Nađoše se dole. "Akademiče Seldone, ljudi vas znaju kao matistoričara, kandidata zaprvog ministra i Helikonca. Vi..." "Postao sam svestan da sam Helikonac tek kada sam došao naTrantor." "A vaša karijera matistoričara..." "Postao sam svestan da razmišljam kao matistoričar tek kada sampočeo da se srećem sa političarima." "Dobro, onda, kao političar..." "I dalje sam Helikonac." Ovo izazva nešto smeha. "To znači da ste pristalica tradicije?" "Ako je pozitivna." "Mi ne otvoreni za stare ideje", reče štrkljasta žena iz zone Fornaks."Budućnost Carstva u ljudima, ne zakonima. Slažete?" Pripadala je racionalnima i služila se njihovom ogoljenom i krajnjepraktičnom varijantom galaktičkog jezika, oslobođenom nepravilnihglagola i složenih konstrukcija. Hari je uspevao da ga prati, ali su zanjegov ukus bile mnogo privlačnije nepravilnosti i finese klasičnoggalaktičkog. Na Harijevo zadovoljstvo, nekoliko ljudi se pobuni na njeno pitanje,zagalamivši. U vici koja je nastala razmišljao je o neiscrpnojraznolikosti ljudskih kultura, zastupljenih u ovom džinovskomkazanu, i dalje ujedinjenih korišćenjem klasičnog galaktičkog jezika. Stamene osnove ovog jezika povezale su Carstvo u njegovimpočecima. Već više milenijuma galaktički jezik ostao je neizmenjen,uživajući u lovorikama početnog uspeha. Hari je svojim jednačinamadodao malu interakcijsku funkciju da obuhvati kulturalna talasanjaizazvana uskakanjem novog argoa u galaktički bazen. Drevne finese

galaktičkog jezika dozvoljavale su višeznačnost koje su racionalni -ili racisti, kako su ih neki zvali - bili lišeni, kao i čari vica. Pokušao je da joj objasni o čemu je reč, ali ga ona preseče: "Mi neza čudaštvo! Za red. Stari običaji prošli. Kao matistoričar, i vipropadnete..." "Ma, hajdete!" reče Hari, iznerviran. "Čak i u zatvorenimaksiomatskim sistemima nisu sve propozicije definitivne. Smatramda ne možete da predvidite šta bih radio kao prvi ministar." "Mislite vaš dom sluša razum?" upita žena ironično. "Najveća pobeda razuma jeste da se složi sa onima koji ga nemaju",reče Hari. Na njegovo iznenađenje, nekolicina slušalaca muzapljeska. "Vaša teorija istorije poriče Božju ruku u stvarima ljudi!" javi se mršavmuškarac sa nekog od svetova sa malom silom teže. "Šta imate dakažete na to?" Hari se spremao da se složi - činilo mu se da nema svrhe da sepreganja - kada Dors zakorači ispred njega. "Možda bih mogla da iznesem neke rezultate istraživanja, budući daje ovo akademski skup." Diplomatski se osmehnula. "U svom radunaišla sam na istoričara koji je pre nekih hiljadu godina ispitivao moćmolitve." Harijeva usta načiniše iznenađeno, skeptično 'O'. Mršavi čovekupita: "Kako neko može naučno da..." "Pošao je od pretpostavke da se ljudi najviše mole za onenajmoćnije. One koji su iznad svih ostalih." "Mislite na vladare?" Žgoljavko se sav pretvorio u uho. "Tako je. I članove njihovih porodica. Analizirao je njihovu stopusmrtnosti." Hari nikada nije čuo za to, ali je njegova urođena skeptičnostzahtevala više pojedinosti. "Računajući i bolju medicinsku negu, ipošteđenost od uobičajenih opasnosti?" Dors se osmehnu. "Naravno. Kao i rizik da budu žrtve atentata." Žgoljavko nije znao kuda je usmeren napad, ali je radoznalost bilajača od njega. "I...?" Dors reče: "Otkrio je da su vladari umirali ranije od onih za koje seniko nije molio." Žgoljavko je izgledao zaprepašćeno i ljutito.

Hari upita Dors: "Koja je bila prosečna vrednost odstupanja?" "Sumnjalo, kao i uvek! Nedovoljna da dokaže da molitva ima štetanuticaj." "Ah." Publiku kao da je zabavljala ova prepirka između članova isteekipe. Najbolje da ih ostave nezadovoljene. "Hvala vam", reče on, izamakoše iza zida specijalaca. Ostalo mu je još da se suoči sa običnim zvanicama. Klion jeinsistirao da se pomeša sa tim ljudima, njegovim pretpostavljenimbiračkim telom, meritokratima. Hari namreška nos i uroni u gomilu. Sve je stvar stila, zaključio je trideset minuta kasnije. Još u mladosti, na seoskom Helikonu, naučio je da se oslanja nalepo vaspitanje i uljudnost. Među oštroumnim, britkim akademicimanaišao je na mnoge koji su pokazivali nedovoljnu druževnost, svedok nije shvatio da se kreću u drugačijem kulturnom okruženju, gdeje pamet bila važnija od otmenosti. Fine nijanse u njihovom govoruodisale su nadmenošću i samouverenošću koje su bile u osetljivojravnoteži, a u trenucima kada bi ostali bez odbrane ta ravnotežaprelazila je u žučno, oštro otresanje, često bez ikakve glazurepristojnosti ili duhovitosti. Morao je sebe da podseća da svakuraspravu počinje rečima 'Uz dužno poštovanje', pa čak i da to misli. A tu su bili i neizgovoreni elementi. U krugovima brzomislećih, govor tela bio je ključno umeće,izučavana veština. Postojale su pažljivo razrađene poze zasamouverenost, nestrpljivost, priklanjanje (četiri nijanse), pretnju,poštovanje, skromnost i desetine drugih vrsta ponašanja. Nesvesnoprepoznate i protumačene, sve ove poze izazivale su željenoneurološko stanje, kako kod korisnika tako i kod drugih. Osnovepotpuno razvijene veštine nalazile su se u plesu, politici i borilačkimveštinama. Njenom sistematskom primenom moglo se prenetimnogo više toga. Kao i u govoru, valjalo je posedovati što bogatijirečnik. Jedan od najčuvenijih galaktičkih nelinearnih filozofa počasti Harijaozarenim osmehom, dok je govor njegovgo tela vrištao osamopouzdanju, i reče: "Zacelo, profesore, ne tvrdite da vaš pokušajda ubacite matematiku u istoriju ima izgleda da uspe? Ljudi mogu dabudu sve što požele. Nikakve jednačine neće ih navesti da činedrugačije."

"Nastojim samo da opišem, i ništa drugo." "Znači, nikakva epohalna teorija istorije?" Izbegni direktno poricanje, pomisli on. "Znaću da sam na pravomtragu kada budem mogao jednostavno da objasnim makar i delićljudske prirode." "Ah, ali tako nešto, zapravo, i ne postoji", reče čovek samouvereno,vešto postavljenih ruku i prsa. "Naravno da postoji ljudska priroda!" odvrati Hari. Sažaljiv osmejak, lenjo sleganje ramenima. "Zašto bi morala dapostoji?" "Nasleđe u međudejstvu sa sredinom vuče nas prema utvrđenomproseku. Ovaj okuplja ljude iz svih društava, sa miliona svetova, uuski statistički krug koji možemo da nazovemo samo ljudskapriroda." "Mislim da ne postoji dovoljno opštih odlika..." "Vezivanje deteta i roditelja. Podela rada između polova." "Pa, to je zaista zajedničko za sve životinje. Ja..." "Izbegavanje incesta. Altruizam - ono što nazivamo čovekoljubivost,značajan činilac, zar ne? - prema najbližima rodom." "Pa, to su sve normalne porodične..." "Uzmite u obzir tamnu stranu. Nepoverljivost prema strancima.Tribalizam - pogledajte osam stotina sektora na Trantoru! Hijerahiječak i u najmanjim grupama, od carskog dvora do kuglaške ekipe." "Ah, pa ne možete da pravite takve skokove, tako uopštavajuća,neprilična poređenja..." "Mogu i hoću. Muška dominacija uopšte i, kada postoji nedostatakprirodnih izvora, naglašena teritorijalna agresivnost." "To su sve beznačajne crte." "Ali nas povezuju. Prefinjeni Trantorijanac i arkadijski farmer ipakmogu da razumeju život onog drugog, iz jednostavnog razloga štonjihova pripadnost ljudskoj vrsti živi u genima koje dele većdesetinama milenijuma." Ovaj izliv nije bio najbolje primljen. Video je grimase na licima, ustaisturena u neodobravanju. Shvatio je da se istrčao. Štaviše, gotovo je obelodanio psihoistoriju. Ali je istovremeno osećao da je morao da progovori otvoreno. Premanjegovom shvatanju, humane i društvene nauke svodile su se na

specijalizovane discipline matematike i biologije. Istorija, biografija iknjiževnost bile su simptomi. Antropologija i sociologija su, zapravo,bile sociobiologija jedne vrste. Ali nikako nije uspevao da pronađenačin da to uključi u jednačine. Progovorio je, odjednom mu jepostalo jasno, zato što je bio nezadovoljan... zbog sopstvenognedovoljnog razumevanja. No, to nije bilo opravdanje za njegovu glupost. Zaustio je da pokušada popravi situaciju. Tada opazi nekog uzrujanog čoveka kako mu prilazi sa leve strane.Iskrivljenih usta, razrogačenih očiju, ruke... ispružene, sa nekakvomcevi, hromiranom i glatkom i sa kružnim otvorom na vrhu, tamnomtačkom koja se širila dok je gledao u nju, nalik na gutača svih stvarikoji je vrebao u galaktičkom središtu, nesaglediv... Dors veštim manevrom napade čoveka. Odbila mu je ruku uvis,udarila ga sečimice u vrat, pa odmah zatim u stomak, zavrnula muruku i primorala ga da se okrene za četvrtinu kruga, zakoračila izanjega i izbila noge ispod njega, desnom rukom mu gurnuvši glavunadole... Oboje sa treskom padoše na pod, Dors odozgo, a oružje otklizaizmeđu nogu ljudi, koji su počeli panično da se povlače. Okružiše ga specijalci i zakloniše mu vidik. On povika, zovući Dors,ali ga zaglušiše krici i vika sa svih strana. Nekoliko trenutaka vladala je opšta pometnja. Onda se specijalcirazmaknuše, i on vide čoveka kako ustaje i Dors kako stoji iznadnjega, držeći pištolj i odmahujući glavom. Čovek koji ga je bio uperiou njega osovi se na noge. "Cev za snimanje", reče ona sa gađenjem. "Šta?" Hari ju je jedva čuo od galame. Čovekova leva ruka štrčala je pod neprirodnim uglom, očiglednoslomljena. "Ja... Slagao sam se sa svakom vašom reči", prostenjačovek, mrtvački bledog lica. "Stvarno."

7.Harijev otac je većinu javnih događaja podsmešljivo nazivao

'dizanje prašine' - tresla se gora, rodio se miš. Usna bi mu se izvila ufarmerskom preziranju svakog preuveličavanja. Incident na kolokvijumu velikih carskih univerziteta podigao je velikuprašinu. Detaljno ovekovečen na 3-D-u, skandal - PROFINA ŽENAPREBILA OBOŽAVAOCA - rastao je sa svakim novim prikazivanjem.Zvao ga je Klion, zabrinut, uopšteno komentarišući kako žene moguda budu smetnja u javnoj službi. "Bojim se da će ovo naškoditi tvojojkandidaturi", rekao je. "Moraću malo da zagladim stvar." Hari ovo nije preneo Dors. Klionova preporuka bila je jasna. Ucarskim krugovima postojala je praksa razvoda brakova na osnovuopšteg neslaganja - u stvari, nepodobnosti. Kada su u igri bili velikiuticaj i moć, glad za većim obuhvatala je sva druga osećanja, pa iljubav. Iznerviran razgovorom, vratio se kući i zatekao Dors zaposlenu ukuhinji. Dočekala ga je otvorenih ruku... ali ne u dobrodošlici, većdoslovno. Koža na podlakticama joj je visila, kao da je napola smaknula tesnerukavice. Ispod su se videle vene, ukrštene sa veštačkom neuralnommrežom, i Dors je radila sićušnim alatom među njima. Meka kožabila joj je sljuštena u zakrivljenoj liniji od lakta do zgloba šake,otkrivajući vlažni grimiz i složenu elektroniku. Radila je na ojačanomzglobu šake, tankom žutom prstenu za koji se nikada ne bi reklo daje tri puta jači od ljudskog. "Onaj te je oštetio?" "Ne, sama sam kriva... preterala sam." "Istegnuće?" Neveselo se osmehnula. "Moje osovine se ne istežu. Nosačiobujmice ne mogu da se izleče. Zamenjujem ih." "U poslovima kao što je tvoj, problem nisu delovi, već sam posao." Upitno ga je pogledala, i on odluči da se mane šale. U većini prilikanije razmišljao o činjenici da je njegova ljubljena, zapravo, robot - ili,tačnije, humanoform, beskrajno tehnički usavršena sinteza čoveka i

robota. Došla mu je posredstvom R. Denila Olivava, drevnog pozitronskogrobota koji je spasao Harija kada je prvi put došao na Trantor i staona žulj nekim nezgodnim političkim činiocima. Isprva mu je biladodeljena kao telohranitelj. Od prvog trenutka je znao, bar približno,šta je ona, ali ga to nije sprečilo da se zaljubi u nju. Inteligencija,karakter, šarm, vruća seksualnost - naučila ga je da ovo nisu samoljudske osobine. Otišao je da joj sipa piće, ostavivši je da radi na miru. Popravke kojeje povremeno vršila na sebi, često u sasvim nehigijenskim uslovima,nisu ga više čudile. Rekla mu je da humanoformni roboti imaju naraspolaganju metode mikrobiološke zaštite koji nisu dostupniljudima. Nije znao kako je to moguće. Obeshrabrivala je svaki daljirazgovor o tome, često pribegavajući strasti da bi izbegla daodgovori na njegova pitanja. Morao je da prizna da je ovakva taktikabila savršeno delotvorna. Vratila je kožu na mesto, kriveći lice od bola. Znao je da je u stanjuda isključi čitave delove površinskog nervnog sistema, ali je par linijaostavljala uključene radi dijagnostike. Šavovi su se zatvarali uzpucketanje i šištanje. "Da vidimo." Primirila se, ispitujući zglobove jedan za drugim. Dvakratka škljocaja. "Dobro naležu." "Znaš, mnogima bi ovaj prizor bio prilično neprijatan." "Zbog toga ovo i ne radim na putu za posao." "Veoma uviđavno od tebe." Oboje je znalo da bi je nemilosrdno lovili ako bi se samo posumnjalou njenu pravu prirodu. Roboti poboljšanih sposobnosti već sumilenijumima bili zabranjeni zakonom. Tik-takovi su bili prihvaćenisamo zbog svoje niske inteligencije, i bili su strogo održavani ispodzakonom definisanog praga svesti. Kršenje ovih ograničenjapredstavljalo je težak zločin, prekršaj carskih uredbi bez izuzetka. Azakon su podržavale snažne i vekovne emocije: džuninski nemiri bilisu dokaz za to. Na sličan način bile su ograničene numeričke simulacije. Zato susimovi Voltera i Jovanke, koje su razvile usijane glave iz noverenesanse na Sarku, bili pažljivo skrojeni da se provuku krozalgoritamske ključaonice. Činjenice su pokazivale da je Markju iz

Društva za artificijelno u poslednjem trenutku unapredio Voltera.Pošto je sim bio izbrisan, prekršaj je ostao neotkriven. Hari nije želeo da ga na bilo koji način povezuju sa zločinom, alisada je shvatio da je to bilo budalasto od njega. Čitav njegov životveć se vrteo oko Dors, koja je i sama bila tajni parija. "Odustaću od kandidature za prvog ministra", odlučno je izjavio. Ona zatrepta. "Zbog mene." Uvek je bila brza. "Da." "Složili smo se da je rizik povećanog nadzora vredan sticanjaodređenog stepena uticaja." "Da bi se zaštitila psihoistorija. Ali sam isto tako očekivao da ćeš bitiuglavnom pošteđena pažnje javnosti. A sada..." "Izneverila sam te." "Kada sam malopre silazio ovamo, video sam desetak 3-D kamerauperenih u mene. Vrebaju na tebe." "Onda ću ostati ovde." "Dokle?" "Specijalci mogu da me izvedu na novi ulaz. Nedavno su ga otvorili iugradili okno gravipada." "Ne možeš večno da ih izbegavaš, dušo." Ustala je i zagrlila ga. "Čak i ako me otkriju, uvek mogu da odem." "Ako uspeš da se izvučeš. Pa čak i ako uspeš da odeš, znaj da nemogu da živim bez tebe. Neću..." "Mogla bih da promenim lik." "Drugo telo?" "Različito. Koža, boja očiju, izmene na nekim neuralnim sklopovima.""Šta će da urade, da promene serijske brojeve i pošalju te nazad?" Ona se ukoči u njegovom naručju. "Da." "Postoji li nešto što tvoja... vrsta... ne može?" "Ne možemo da razvijemo psihoistoriju." Okrenuo se od nje, u nemoćnom besu, i pljesnuo dlanom po zidu."Bogamu, ništa nije važnije od nas." "I ja osećam isto. Ali mislim da je sada važnije da ostaneš kandidatza prvog ministra." "Zašto?" Ushodao se po dnevnoj sobi, nemirno šarajući očima. "U igri je veliki ulog. Ko god je taj što želi da te ukloni..." "Lamurk. Klion je ubeđen da je on."

"...verovatno će zaključiti da tvoje odustajanje od kandidature nijetrajno rešenje. Car će uvek moći da te ponovo ubaci u igru." "Ne volim da me koriste kao šahovsku figuru." "Kao lovca? Da, upravo tako te vidim. Ne zaboravi da postoje i drugikoji bi mogli da požele da te uklone." "A to su?" "Akademski potentat." "Ali ona je učenjak kao i ja!" "Bila je. Sada je i sama figura na tabli." "Nadam se da nije kraljica." Dors ga ovlaš poljubi. "Trebalo bi da znaš da su moji tragačkiprogrami uradili matricu verovatnoće za Lamurkovo ponašanje,zasnovanu na njegovoj prošlosti. U svom usponu ka vrhu eliminisaoje bar pet-šest suparnika. Osim toga, pomalo je tradicionalist pometodu eliminacije." "E, vidiš, to je utešno." Uputila mu je neobičan, zamišljen pogled. "Svi njegovi suparniciprobodeni su nožem. Klasičan način uklanjanja u istorijskimzaverama." "Nisam očekivao da Lamurk toliko brine o našem carskom nasleđu." "Čovek je klasicist. Ti si za njega samo pion, koga treba počistiti satable." "Prilično bezosećajan način da se to prikaže." "Učili su me - i pravili - da hladno procenjujem i postupam." "Kako miriš svoju sposobnost - u stvari, da to previše neulepšavamo, svoju sklonost - sa mogućnošću da ubiješ nekoga da bime odbranila?" "Zirotov zakon." "Hmm." Ponovio ga je: "Čovečanstvo kao celina važnije je odsudbine čoveka kao pojedinca." "Što ne znači da ne osećam bol zbog dejstva prvog zakona..." "Znači da prvi zakon, izmenjen, glasi: 'Robot ne sme da povrediljudsko biće, ili da svojom pasivnošću dozvoli da ljudsko biće budepovređeno, ako time ne krši Zirotov zakon robotike'?" "Tako je." "Još jedna igra u kojoj igraš. Sa veoma teškim pravilima." "Ta igra je šira od ostalih."

"A psihoistorija je potencijalni komplet planova igre?" "Na neki način." Glas joj omekša, i ona ga ponovo zagrli. "Nemasvrhe da mučiš sebe. Nas dvoje bar imamo svoj privatni raj." "Ali te proklete igre nikako da se okončaju." "Tako mora da bude." Žudno ju je poljubio, ali je nešto u njemu odbijalo da se umiri,nekakvo tvrdo jezgro koje se besciljno vrtelo u gluvoj tmini.

8.Kada je sledećeg jutra stigao u kabinet, zatekao je Juga kako ga

čeka. Zajapurenog lica i razrogačenih očiju, Jugo upita: "Šta možešda učiniš?" "Uh, a povodom čega?" "Povodom vesti! Redari su napali uporište." "Auh." Hari se maglovito sećao da je grupa Dalita izazvala manjupobunu i konačno se utvrdila na mestu koje je odabrala kao uporište.Usledili su dugotrajni pregovori. Da, Jugo mu je to nekoliko putapomenuo. "To je unutrašnji problem Trantora, zar ne?" "Trudili smo se da to ostane!" Pokreti Jugovih ruku podsećali su nausplahireni ptičji let. "Onda su upali redari. Bez upozorenja. Ubili suviše od četiri stotine ljudi. Razneli su ih, blasterima pojačanim nanajjače, bez upozorenja." "Neverovatno", reče Hari, nadajući se da mu se u glasu osećasaosećanje. U stvari, nije mario ni za jednu stranu u sukobu - a nije znao nirazlog sukoba. Nikada nije obraćao pažnju na svakodnevnakomešanja u svetu, koja su uznemiravala um, a ničemu nisupodučavala. Prava suština psihoistorije, koja je u jednakoj meripredstavljala plod njegovog karaktera i analitičkog dara, bila je daproučava klimu, a ne vreme. "Zar ne možeš nešto da učiniš?" "Šta?" "Da protestuješ kod Cara!" "Ignorisaće me. To je lokalno pitanje i..." "To je uvreda i za tebe lično." "Neće biti." Da ne bi izgledalo da sasvim pere ruke od toga, dodaoje: "Namerno se nisam mešao u pitanje..." "Ali ovo je Lamurkovo delo!" Ovo ga je iznenadilo. "Šta? Lamurk nema nikakvu moć na Trantoru.On je carski namesnik." "Hajde, Hari, niko više ne veruje u staru podelu vlasti. Ona odavnoviše ne važi."

Hari umalo da odgovori Stvarno? - ali je na vreme shvatio da je Jugou pravu. Jednostavno je prevideo posledice spore i dugotrajneerozije carskih struktura. Bili su to činioci na desnoj strani jednačina,ali on nikada nije razmišljao o propadanju sa opipljivog, lokalnogstanovišta. "Smatraš, dakle, da je to potez kojim želi da stekne uticaju gornjem domu?" "Ne može biti ništa drugo", jarosno reče Jugo. "Ti namesnici ne volenepokorne susede. Oni žele miran i poslušan Trantor, čak i po cenuda gaze ljude na njemu." Hari upita: "Ponovo pitanje zastupljenosti, zar ne?" "Baš to! U sektoru Plićaka Mušula živi veliki broj Dalita. Da li to značida im je dozvoljeno da imaju predstavnika? Đavola! Prisiljeni su dakukaju i moljakaju..." "Ja... učiniću sve što mogu." Hari podiže ruke da prekine tiradu. Znao je, iz neposrednog posmatranja, da Car neće ništa preduzeti.Bilo mu je svejedno na koji način se upravlja Trantorom, sve dok izpalate nije video četvrti u plamenu. Klion je često umeo da primeti:"Ja sam Car Galaksije, a ne grada." Jugo iziđe, a oglasi se Harijev sto. "Kapetan carskih specijalaca molida ga primite, ser." "Rekao sam im da ostanu napolju." "Kapetan traži prijem zbog poruke koju donosi." Kapetan ukočeno uđe u sobu i odbi da sedne. "Ovde sam da uzpoštovanje prosledim preporuke specijalne komande, akademiče." "Bilo je dovoljno da pošalju pismo. U stvari, učinite to... pošaljite miporuku. Imam posla..." "Ser, uz dužno poštovanje, ovo moram da vam prenesem." Hari utonu u naslon fotelje i mahnu rukom u znak pristanka. Činilo seda je kapetanu neugodno jer je stajao ukočeno dok je govorio:"Komanda zahteva da akademikova supruga ne bude u njegovojpratnji dok ovaj obavlja državne poslove." "Ah, znači, neko je popustio pod pritiskom." "Takođe se predlaže da se vašoj supruzi potpuno zabrani pristuppalati." "Šta? To već izgleda preterano." "Žao mi je što donosim takvu poruku, ser. Bio sam tamo i obavestiosam komandu da je dama imala dobar razlog da zaključi da treba da

reaguje." "I da onom čoveku slomi ruku." Kapetan dozvoli sebi prisenak osmeha. "Moram da priznam danikada nisam video takvu brzinu." I pitaš se kako je to moguće, zar ne? "Ko je bio taj čovek?" Kapetan nabra obrve. "Spiralni akademik, izgleda, po tituli iznad vas,ser. Ali neki kažu da je više politička ličnost." Hari je čekao, ali je kapetan ćutao, sa izrazom lica kao da želi dakaže više. "Čiji je pristalica?" "Izgleda da je Lamurkov, ser." "Ima li dokaza?" "Nikakvih, ser." Hari uzdahnu. Politika ne samo što je bila neopipljiva veština, već sei retko zasnivala na pouzdanim podacima. "U redu. Poruka jeprimljena." Kapetan žurno iziđe, sa vidnim olakšanjem. Pre nego što je Hariuspeo da mahne kompjuteru da se uključi, u sobu uđe delegacija sanjegovog fakulteta. Nemo su ušli i rasporedili se po sobi, uzpucketanje portala koji je ih ispitivao jednog po jednog. Hari uhvatisebe da se smeši zbog ove procedure. Od svih profesija koje sumogle da stvore atentatore, profesija matistoričara bila je najmanjeverovatna. "Došli smo da vam prenesemo naš zajednički stav", reče profesorAangon zvanično. "Izvolite", reče Hari. U drugim prilikama primenio bi svoje oskudnoumeće da malo ublaži situaciju: u poslednje vreme zapostavljao jesvoje univerzitetske dužnosti, kradući vreme od birokratskih poslovada bi ga posvetio jednačinama. Aangon reče: "Prvo, glasine o 'teoriji istorije' uzrok su podsmevanjanašem odeljenju. Mi..." "Takva teorija ne postoji. Sve što postoji jeste neka vrsta opisneanalize." Otvoreno poricanje je zbunilo Aangona, ali je ipak nastavio. "Ovaj,drugo: protivimo se očekivanom izboru vašeg asistenta, JugaAmarila, za šefa odeljenja u slučaju vaše ostavke. To je u suprotnostisa načelom prvenstva - značajnog prvenstva - nad mlađimmatistoričarem od, da se tako izrazimo, minimalnog društvenog

ugleda." "Šta to znači?" upita Hari pretećim tonom. "Smatramo da ne treba dozvoliti da politika uđe u akademskoodlučivanje. Pobuna Dalita, koju je Amaril verbalno podržavao i kojaje nedavno morala biti ugušena angažovanjem carskih trupa ioružane sile, čini ga nepogodnim..." "Dovoljno. Treće." "Reč je o napadu na pripadnika naše profesije." "Pripadnika... a, onog što ga je moja žena..." "Nečuvena sramota, zaista, drskost štaviše, od člana vaše porodice.To vaš dalji ostanak ovde čini neodrživim." Ako je neko planirao incident, zaista se trudio da izvuče punu koristiz njega. "Ne prihvatam to." Oči profesora Aangona otvrdnuše. Ostali članovi delegacijenespokojno su se premeštali s noge na nogu, a sada su se bili zbiliiza njega. Nije bilo sumnje koga je grupa želela za sledećegpredsedavajućeg. "Mislim da izglasano nepoverenje na zvaničnomsastanku..." "Nemojte da mi pretite." "Samo ukazujem na to da, dok je vaša pažnja usmerena u drugompravcu..." "Položaj prvog ministra." "...od vas ne može da se zahteva da obavljate svoje dužnosti..." "Skratite. Da bi se održao zvanični sastanak, predsedavajući morada ga sazove." Grupa profesora se uzvrpolji, ali niko ništa ne reče. "A ja to neću učiniti." "Nećete moći dugo da izbegavate obavljanje posla koji zahteva vašpristanak", reče Aankon lukavo. "Znam. Hajde da vidimo koliko to može da traje." "Stvarno bi trebalo da razmislite o tome. Mi..." "Napolje." "Šta? Ne možete..." "Napolje. Polazak." Pođoše.

9.Nikada nije lako suočiti se sa kritikom, naročito ako postoje svi

izgledi da je na mestu. Pored večitog laktanja za položaj i status, Hari je znao da njegovekolege meritokrati - od akademskog potentata do ljudi iz njegovogodeljenja, sa legijama onih između - imaju dobro utemeljene osnoveda mu zameraju zbog onoga što radi. Bili su nanjušili miris psihoistorije, koji su okolo širile glasine. To jebilo dovoljno da im se naroguše brci, kruti i osetljivi. Nisu mogli daprihvate mogućnost da čovečanstvo ne može da kontroliše svojubudućnost - da je istorija posledica delovanja sila izvan domašajaobičnih smrtnika. Jesu li već predosetili istinu koju je Hari uvideo tekposle decenijama dugog proučavanja: da je Carstvo opstajalo zbogsvoje više, meta-prirode, a ne plemenitog delovanja pojedinaca, iličak svetova? Ljudi svake fele verovali su u čovekovu moć da izabere svojusudbinu. Obično su polazili od nagonskog osećanja da delaju posopstvenoj volji, da su do svojih stavova došli samostalnimrazmišljanjem - to jest, da su zaključivali na osnovu premisa sameparadigme. Ovo je, naravno, bio kružni proces, ali to ovakveargumente nije činilo pogrešnim ili nedelotvornim. Osećanje da sugospodari svoje sudbine bilo je moćno uverenje. Svako je voleo damisli tako. Logika s tim nije imala nikakve veze. A ko je bio on da im kaže da nisu u pravu? "Hari?" Bio je to Jugo. Delovao je pomalo neodlučno. "Uđi, prijatelju." "Maločas smo dobili neobičan predlog. Neki istraživački institut zakoji nikad nisam čuo nudi nam poveliku svotu novca." "Za šta?" Novac je uvek mogao da bude od koristi. "U zamenu za osnovnu bazu podataka onih simova sa Sarka." "Voltera i Jovanke? Odgovor je ne. Kome to treba?" "Nemam pojma. Imamo ih sačuvane. Originalne dokumente." "Saznaj ko je dao predlog." "Pokušao sam. Ne mogu da pronađem izvor poruke."

"Hmm. Čudno." "Zato sam mislio da bi trebalo da te obavestim. Stvar zaudara." "Ne isključuj tragački program, u slučaju da se ponovo jave." "Razumeo. A u pogledu dalitskog uporišta..." "Pusti to sad." "Hteo sam da te pitam da li si video kako su gardisti počistili onugužvu u Džuninu." Pustio ga je da priča. Odavno je savladao akademsku veštinupretvaranja da pomno sluša sagovornika dok mu je um bio čitavspiralni krak daleko. Bio je svestan da će morati da razgovara sa Carem o pitanju Dalita,ne samo da bi odgovorio na Lamurkov potez - inače vrlo smeo, sobzirom na tradicionalno nenasilni duh Trantora. Brzo, krvavorešenje za težak problem. Čisto i surovo. Daliti su imali osnova za nezadovoljstvo: nisu bili zastupljeni naodgovarajući način. Osim toga, bili su nepopularni. I bundžije. Činjenica da su Daliti - izuzev onih izuzetnih koje su, poput Juga,izdvojili još u štenari za kožu na vratu - bili nenaklonjeni premauobičajenim nagonima naučnog uma nije nimalo menjala stvar. U stvari, Hari je počeo da se pita da li je kruta i formalna naučnainstitucija vredna njegovog poštovanja. Svuda oko sebe video jepropadanje naučne nepotkupljivosti, od borbe za stipendije doskupljanja carskih mrvica koje je predstavljao sistem napredovanja uposlu. Dan ranije bio je u poseti kod dekana za kadrove koji ga jeposavetovao, sa dobro podmazanom logikom, da upotrebi deo svoguticaja kod Cara da isposluje stipendiju za profesora koji je malotoga postigao na profesionalnom planu, ali je imao porodične vezesa gornjim domom. Dekan mu je sasvim otvoreno rekao: "Zar ne mislite da je unajboljem interesu univerziteta da odobrite stipendijicu jednoj uticajuosobi?" Hari je odbio da to učini, ali je svejedno pozvao profesora damu objasni zašto. Dekan je bio zapanjen takvim poštenjem. Hari je tek kasnije zaključioda je dekan bio u pravu, u okviru sopstvenog logičkog sistema. Akosu stipendije bile obična usluga, ništa drugo nego velikodušnost,zašto ih onda ne dodeljivati na čisto političkoj osnovi? Bio mu je

stran takav način razmišljanja, ali morao je da prizna da jeprincipijelan. Uzdahnuo je. Kada je Jugo zastao u svojoj žučnoj besedi, Hari muse osmehnu. Ne, pogrešna reakcija. Zabrinuto mrštenje veđa... tako,to je već bilo bolje. Jugo nastavi sa uzrujanim monologom, mašućirukama, ređajući epitete do nemogućih visina. Hari pomisli da je sama izloženost politici, onakvoj kakva je - sleposudaranje rojeva u pomrčini - pokolebala i njegovo, inače priličnoumišljeno držanje. Da li je nauka u koju je tako čvrsto verovao tamona Helikonu zaista bila od tolike koristi ljudima kao što su Daliti? U svom kružnom toku, misli mu se ponovo vratiše jednačinama: da libi Carstvo ikada moglo da bude pokretano razumom i moralnimodlukama, umesto uticajem i bogatstvom? Teokratije su to pokušale,i propale su. Scijentokratije, koje su bile znatno ređe, bile su suvišekrute da bi opstale. "...i rekao sam im: naravno, Hari može to da uradi", dovrši Jugo. "Ovaj, šta?" "Da podržiš plan Alfozo za dalitsko delegiranje, naravno." "Razmisliću o tome", reče Hari da se ne bi odao. "U međuvremenu,da čujem izveštaj o tom činiocu dugovečnosti koji si proučavao." "Dao sam trojici novih asistenata da to urade", reče Jugo trezveno,istrošivši svoju dalitsku energiju. "Nisu mogli da ga uhvate ni zaglavu ni za rep." "Za lošeg lovca šuma je uvek pusta." Opazivši Jugov iznenađeni pogled, Hari se zapita da nije pomalozarđao. Politika je uzimala danak. "Zato sam uneo činilac dugovečnosti u jednačine, tek da vidim šta ćeda bude. Evo..." gurnuo je elipsoidno jezgro podataka u Harijev stoničitač "...gledaj šta se događa." Jedno od postojanih nasleđa davne prošlosti bila je standardnagalaktička godina, koju su svi svetovi Carstva koristili kao jedinicu uposlovanju. Hari se oduvek pitao da li je to oznaka Zemljinogorbitalnog ciklusa. Sa podelom godine na dvanaest meseci od podvadeset osam dana, izdvajala je 1.224.675 svetova od 25 milionakoliko ih je bilo u Carstvu kao kandidate za postojbinu Zemlje.Međutim, rotacije, precesije i satelitske rezonancije ometale su sveplanetne cikluse. Nijedan od tih 1.224.675 svetova nije se savršeno

uklapao sa zemaljskim kalendarom. Više od 17.000 svetova bili sumu približni. Jugo je počeo da objašnjava dobijene rezultate. Jedno od neobičnihsvojstava istorije Carstva bio je ljudski vek. Već dugo je iznosiostotinu godina, ali su neki rani zapisi nagoveštavali da je todvostruko duže od trajanja 'prepotopne godine' (kako je ljudski vekbio nazvan u jednom tekstu) koja je bila 'prirodna' za ljude. Ako je tobila istina, ljudi su živeli dvostruko duže nego u vreme pre Carstva.Neograničeno produženje ljudskog veka bilo je nemoguće; biologijaje uvek bila konačni pobednik. U nišu rezervisanu za ljudsko telouseljavale su se nove bolesti. "Osnovu za ovo dobio sam od Dors... bistra dama", reče Jugo."Pogledaj ovaj prikaz podataka." Krivulje, 3-D projekcije, klizećetabele korelacija. Sudar biološke nauke i ljudske kulture uvek je bio silovit, često irazoran. Obično je vodio u politiku slobodnog tržišta, gde su roditeljimogli da odaberu željene osobine za svoje potomke. Neki su se odlučivali za dugovečnost, čime se život produžavao na125, pa i 150 godina. Ali kada je većina stanovnika planete biladugovečna, društvo je propadalo. Zašto? "Stoga sam u jednačinama pratio spoljnje uticaje", objašnjavao jeJugo dalje. Grozničavi Dalit je nestao, i ostala je samo darovitostzbog koje je Hari nekoliko decenija ranije izabrao i izvukao Juga izznojave ekipe dubinskih rudara. Uprkos elegantnoj i varljivoj zakrivljenosti jednačina, u njima je otkrioneobičnu rezonanciju. U ekonomiji i nauci, inače pomno proučenima,postojali su skriveni ciklusi od 120 do 150 godina. Kada bi životni vek ljudi dosegao ova trajanja, javljale su se razornereakcije. Tržišta su se pretvarala u krševite predele od hridi i ponora.Kulture su skakale iz ekstravagantnog obilja u puritansku škrtost. Zasamo nekoliko vekova, haos je uništavao najveći deo mogućnostibioloških nauka, ili bi ih gušila verska ograničenja. Prosečna dužinaživota ponovo je opadala. "Čudno", reče Hari, posmatrajući oštre krivulje ciklusa, čiji su selukovi pretvarali u nazubljene klinove. "Uvek sam se pitao zašto neživimo duže." "Postoji snažan socijalni pritisak protiv toga. Sada znamo odakle

dolazi." "Ipak... voleo bih da imam vekovima dug i produktivan život." Jugo se naceri. "Pogledaj medije - drame, legende, holoe. Oninajdugovečniji uvek su ružne, pohlepne škrtice, koji nastoje da svezadrže za sebe." "Hmmm. Da, uglavnom je tako." "I mitovi. Oni što ustaju iz mrtvih. Vampiri. Mumije. Uvek su zli." "Bez izuzetaka?" Jugo klimnu glavom. "Dors mi je iskopala neke zaista stare primere.Recimo o onom drevnom mučeniku... Isu, je l' tako?" "Neka vrsta mita o vaskrsenju?" "Dors kaže da Isu verovatno nije postojao. Tako se bar tvrdi u timstarim, fragmentarnim tekstovima. Čitav mit je verovatno kolektivnipsiho-san. Primetićeš da je, pošto se vratio iz mrtvih, sasvim kratkoostao među živima." "Uzdigao se na nebo, zar ne?" "Bilo kako bilo, na brzinu je zbrisao iz grada. Ljudi ne žele takve usvom društvu, čak i ako su pobedili Žeteoca." Jugo pokaza na krivulje koje su vodile u katastrofu. "Sad barmožemo da naslutimo zašto je većina društava naučila da ne dozvoliljudima da predugo žive." Hari je proučavao ravni događanja. "Da, ali ko je taj što uči?" "A? Ljudi, valjda." "Ali niko nije znao", upro je prstom u jednu tačku, "ovo." "Znanje ostaje usađeno u tabuima, predanju, zakonima." "Mhm." Slutio je postojanje nekakve ideje, nečega krupnog što senalazilo na samom rubu saznanja... ali mu je to ponovo izmaklo.Moraće da sačeka da mu se vrati... ako ikada bude, u danima prednjim, našao vremena da oslušne onaj tihi glasić koji bi se povremenoprošunjao kroz njegovu svest, šaptav, kao zamućena senka na uliciu magli... Vratio se u stvarnost. "Dobar posao. Zaslužuješ čestitke. Objavi to." "Iako psihoistoriju držimo u tajnosti?" "To je samo jedan element. Ljudi će misliti da su glasine naduvanaverzija ovoga." "Psihoistorija ne može da dejstvuje ako ljudi znaju za nju." "Nema opasnosti. Element dugovečnosti steći će značajan publicitet

i zaustaviti nagađanja." "Biće to, znači, paravan za carska njuškala?" "Upravo tako." Jugo se osmehnu. "Zanimljivo je kako se ne ustručavaju da uhodečak i 'ukras Carstva', kako te je Klion nazvao uoči carskog banketaprošle nedelje." "Zaista? Nisam to čuo." "Bio si suviše zauzet onim stipendijama. Moraš da nađeš nekoga daobavlja te stvari za tebe." "Ljudi su nam potrebniji za psihoistoriju." "Zašto ne zatražiš od Cara da ti odobri nešto novca?" "Lamurk bi saznao i upotrebio bi to protiv mene. Zloupotrebljavanjeprocedura u gornjem domu, i tako to. Možeš i sam da sastavišpriču." "Hm, može biti. Ali bi svakako bilo mnogo lakše." "Ideja je da ne privlačimo pažnju na sebe. Da izbegavamo skandale ipustimo Kliona da odigra svoj diplomatski ples." "Klion je takođe rekao da si 'cvet pameti'. Snimio sam to za tebe." "Zaboravi. Cveće koje suviše izraste biva ubrano."

10.Dors je uspela da stigne samo do predvorja palate, gde joj je

carska garda saopštila da mora da se vrati. "Bogamu, pa ona je moja žena", reče Hari ljutito. "Izvinite, ali to je naređenje sa najvišeg mesta", reče bezlični dvorskislužbenik. Hari je gotovo mogao da čuje velika početna slova.Falanga specijalaca oko Harija uopšte ga nije pomela; Hari se pitaoda li bi išta moglo. "Čuj", obratio se Dors, "do sastanka je ostalo još vremena. Hajde dapojedemo nešto na carskoj recepciji." Narogušila se. "Hoćeš da kažeš da nameravaš da uđeš?" "Mislio sam da si shvatila. Moram. Klion je sazvao sastanak..." "Na Lamurkov nagovor." "Naravno. Reč je dalitskom pitanju." "I onaj čovek koga sam oborila na prijemu verovatno je bio tamo ponagovoru..." "Lamurka. Znam." Hari se osmehnu. "Svi tuneli vode do Lamurka." "Ne zaboravi akademskog potentata." "Ona je na mojoj strani!" "Ona želi položaj prvog ministra za sebe, Hari. Sve glasine topotvrđuju." "Što se mene tiče, neka ga samo uzme", progunđa on. "Ne mogu da te pustim tamo samog." "Ovo je carska palata." Pokazao je rukom na redove plavo-zlatnihuniformi u ogromnom predvorju. "Sve vrvi od gardista." "Ne sviđa mi se to." "Slušaj, dogovorili smo se da ćemo pokušati da prođemo nadrskost... i nije nam uspelo, baš kao što sam ti i rekao. Šta da seradi. Ionako nikada ne bi prošla proveru oružja." Njeni zubi blago zagrizoše donju usnu, ali nije ništa rekla.Humanoformni robot nije imao nikakvog izgleda da prođe strogukontrolu na ulazu u palatu. On mirno reče: "Zato ja ulazim, završavam posao i nalazim se ovdes tobom..."

"Imaš mape i podatke koje sam ti pripremila?" "Naravno. Čip je usađen. Pozivam ih sa tri treptaja." U vrat mu je bio usađen čip sa podacima, neprocenjiva pomoć nakonferencijama matistoričara. Standardna oprema, laka zarukovanje. Mikrolaser je crtao sliku na pozadini mrežnjače - boje, 3-D, sve - zgodan grafički paket. Ugradila mu je mnoštvo mapa ipodataka o Carstvu, palati, važećim zakonima, značajnimdogađajima, svemu što je moglo da mu zatreba u toku razgovora iprotokolarnih događanja. Strogi izraz njenog lica se izgubi, a ispod se ponovo ukaza žena. "Jasamo... Molim te... čuvaj se." Poljubio ju je u nos. "Kao i uvek." Prošetali su kroz legije besposličara koji su hvatali zjala u predvorju ičastili se posluženjem koje je lebdelo na poslužavnicima. "Carstvoće da bankrotira, a oni dozvoljavaju ovo", frknu Hari. "Tradicija", reče Dors. "Bomun Velikodušni mrzeo je razmake izmeđuobroka, koji su bili njegova glavna aktivnost. Naredio je da svako odnjegovih imanja priprema sva četiri dnevna obroka za njega, uslučaju da se zatekne na jednom od njih. Višak hrane je delio naovaj način." Hari ne bi poverovao u tako neverovatnu priču da je nije čuo odistoričara. Postojale su čitave grupe ljudi koji su doslovno živeli tu,koristeći se nekim sasvim beznačajnim položajem da se goste nabeskrajnom banketu. On i Dors šetali su među njima, obavijenirefraktornom izmaglicom koja im je krila lik. Prepoznavanje biprivuklo parazite. "Čak u usred ovog izobilja ti misliš na problem sa Volterom, zar ne?"šapnu mu ona. "Pokušavam da dokučim kako je nekom uspelo da ga... ili to... kopiraiz naših dokumenata." "A neko je to i zatražio, pre nekoliko sati?" Namrštila se. "Kada siodbio, jednostavno su ga ukrali." "Verovatno agenti Carstva." "Ne sviđa mi se to. Moguće je da žele da te još više umešaju udžuninski skandal." "Stara zabrana simova ipak počinje da se krši." Nazdravio joj je."Zaboravimo to. Danas možeš da biraš, 'oćeš li stim ili sim."

Ispod izvajane kupole nalazilo se nekoliko hiljada ljudi. Da biproverila muško-ženski tim koji ih je pratio, Dors ga je vodilapromenljivom putanjom. Hari ubrzo oseti umor od tog igranjažmurke. Kao predani izučavalac društva, Dors mu je pokazivalapoznate ličnosti. Imao je utisak da joj se činilo da će ga to zabaviti, ilimu bar odvratiti misli od predstojećeg sastanka. Nekoliko ljudi ga jeprepoznalo, uprkos refraktornoj izmaglici, i zastalo da porazgovara snjim. Naravno, po tradiciji se u ovakvim prilikama nikada nisu vodilisadržajni razgovori. "Vreme je da uđeš", upozorila ga je Dors. "Uočila si pratioce?" "Ima ih troje, mislim. Ako pođu za tobom u palatu, obavestićukapetana specijalaca." "Ne brini. Seti se da u palatu nije dozvoljeno unošenje oružja." "Više me brine obrazac ponašanja nego mogućnosti. Onaatentatorova pločica imala je tako podešenu detonaciju da imašvremena da je ukloniš. Ali me je ipak dovoljno uznemirila danapadnem onog profesora." "Posle čega ti je zabranjen pristup u palatu." Hari dovrši misao: "Činimi se da olako pripisuješ ljudima sposobnost za složenospletkarenje." "Nisi mnogo čitao istoriju carske politike, zar ne?" "Hvala Bogu, nisam." "Samo bi te uznemirila", reče ona i poljubi ga sa iznenadnom ineočekivanom strašću. "A briga je moj posao." "Vidimo se za koji sat", reče Hari što je bezbrižnije mogao, uprkosmračnim slutnjama. U sebi dodade nadam se. Ušao je na teritoriju palate kroz uobičajene kontrolne tačke i poredslužbenika protokola. Ništa, čak ni ugljenični nož ili implozivnakuglica, nije moglo da prođe neopaženo pored mnogobrojnih njuškitragača mirisa i skenera. U prethodnim milenijumima atentati nacareve postali su tako redovni da su podsećali na sport. Sada su setradicija i tehnika ujedinile da učine ovakve zvanične prilike gotovosasvim bezbednim. Gornji dom trebalo je da se sastane da podneseizveštaje Caru, što je podrazumevalo neizbežno prisustvo bataljonačinovnika, savetnika, počasnih zvanica i šarenoliko odevenihgrebatora. Paraziti su se lepili za njega sa dobro uvežbanom

prirodnošću. Ispred Liceja nalazile su se carske ponude - umesto jednetradicionalne dugačke sofre sa hranom sada ih je bilo na desetine,pretovarenih svakojakim poslasticama. Posluženje pre poslovnih sastanaka bilo je obavezno, znakprihvatanja careve velikodušnosti. Pokušaj da se to izbegne značiobi uvredu. Hari je štrpnuo nekoliko đakonija na putu prema kapijistrelca. Bučne zvanice neprekidno su kružile okolo, najčešće u nizugrozdova ispred kapije, odeljenih zvučnim zavesama. Hari zakorači u malu zvučnu komoru i iznenada se nađe izvangalame. Tu na brzinu uze da pregleda belešku o dnevnom reduzasedanja, da ne bi ostavio utisak potpunog bezveznjaka. Tipovi izgornjeg doma sa podsmehom su posmatrali svako odstupanje odprotokola. Iako im nije bio dozvoljen pristup u Licej, mediji sunedeljama brujali posle ovakvih sastanaka, sladeći se načinjenimgafovima. Hari je mrzeo sve to, ali je odlučio, pošto je već bio u igri,da igra po pravilima. Setio se Dorsine slučajne primedbe o Lionu Liberalnom, koji jejednom upriličio čitav lažni banket za svoje ministre. U posluženovoće moglo je da se zagrize, ali bi zvaničini zubi ostali zarobljeni unjemu sve dok ne bi bili oslobođeni digitalnom komandom. Komandubi, naravno, dao sam Car, pošto bi se malo zabavio žrtvinimkukanjem i stenjanjem pred ostalim gostima. Pričalo se o nekimmračnijim zadovoljstvima koje je Lion imao od takvih zamki, ali samou ličnim odajama. Hari prođe kroz zvučne zavese i nađe se u starijim pobočnimhodnicima koji su vodili u Licej. Njegova retinalna mapa obeležila jeove drevne, nepopularne prolaze zato što ih je malo ljudi koristilo.Njegova svita poslušno je išla za njim, iako su neki od pratilacapodizali veđe. Sada je već dobro upoznao njihovu sortu. Želeli su da buduprimećeni dok se značajno laktaju kroz gomilu običnih činovnikasektora. Prolazak kroz polumračne hodnike bez guranja smrtnikanije bio nikakva zadovoljština za njihov ego. Na kraju jednog uskog hodnika nalazio se kip Liona, satradicionalnim bodežom dželata u ruci. Hari zastade da pogledačoveka isturenog čela, čija je desna ruka sa bodežom bila

izbrazdana debelim venama. U levoj ruci držao je kristalnu kuglu samaglenim vinom. Rad je bio besprekoran i umetnik se bez sumnjeudvarao Caru kada ga je vajao. Bodež je izgledao sasvim stvarno,sa blistavom dvostrukom oštricom. Neki su Lionovu vladavinu smatrali samim srcem dobrih starihvremena, kada je red bio sasvim prirodna stvar i kada se Carstvobez teškoća širilo na nove svetove. Lion je bio okrutan, ali i širokoomiljen vladar. Hari je želeo da psihoistorija proradi, ali se plašiomogućnosti da dobije oruđe koje bi oživelo takvu prošlost. Slegnuo je ramenima. Kada psihoistorija bude utemeljena, bićedovoljno vremena da se proračuna da li Carstvo vredi spasavati posvaku cenu. Ušao je u odaje gornjeg doma, praćen službenicima protokola. Tamosu ga čekali Klion, Lamurk i šarenilo gornjeg doma. Znao je da bi trebalo da se oseća uznemireno zbog svega toga, aliga je atmosfera pretnje, zbog nečega, činila samo još nestrpljivijimda istinski shvati Carstvo. I da, ako bude moguće, izmeni njegovusudbinu.

11.Kada je tri sata kasnije izišao iz Liceja, Hari se malo povodio u

hodu. Rasprava je i dalje bila u punom jeku, ali mu je bio potrebanpredah. Jedan niži ministar za međuodnose u sektoru ponudio mu jeda ga odvede do okrepljujućih kupki, što je on sa zahvalnošćuprihvatio. "Ne znam koliko ću još moći ovo da izdržim", reče. "Morate se navići na dosadu", reče ministar veselo. "Možda ću i da zbrišem." "Ne, dođite - osvežite se!" Njegova ceremonijalna odora, obavezna u Liceju, bila je tesna ioznojena. Ukrašena kopča pojasa usecala mu se u stomak. Bila jekrupna i kitnjasta, sa hromiranim prijemnikom za njegovceremonijalni položaj, i koristila se samo prilikom glasanja. Ministar je čavrljao o Lamurkovom napadu na Harija, koji se ovajtrudio da prenebregne. Ali je uprkos tome morao da ustane da seodbrani i objasni neke svoje postupke. Trudio se da odgovara kratkoi jasno, iako je to bilo sasvim nesvojstveno stilu koji je vladao uLiceju. Ministar mu je učtivo saopštio da misli da je to bila greška. Prošli su kroz osveživač, iz koga su padali plavi jonski mlazevi. Harije bio zahvalan za to što je pod tušem razgovor bio nemoguć, idopustio je elektrostatičkom vetru da ga masira sve dok se to nijepretvorilo u erotska milovanja; članovi doma očigledno su voleli daim poroci budu pri ruci. Ministar je otišao dalje, u potrazi za nekom svojom zabavom, licaozarenog iščekivanjem. Hari je više voleo da ne sazna šta gaočekuje dalje, i prešao je u ćeliju sa parom. Opustio se, razmišljajući,dok je ploča boje đumbira čistila njegovu komoru: elementarnobioodržavanje. Mišići su mu se istezali dok je razmišljao o ponoruizmeđu sebe i profesionalaca u Liceju. Za Harija je ljudsko znanje predstavljalo neartikulisano iskustvobezimenog mnoštva ljudi, a ne službeno učenje izvikane elite. Istorijaje pokazivala da tržišta preslikavaju težnje i ideje većine. Ove suobično bile istinitije od grandioznih zamisli koje je proizvodila

nadarenost i mudrost manjine. Ali carsku logiku zanimalo je da li jepostupak delotvoran, a ne da li je isplativ ili uopšte koristan. Zaista nije znao kako da razgovara sa tim ljudima. Vešti verbalniobrti i izbegavanje odgovora danas su ga dobro služili, ali to nijemoglo da traje unedogled. Ova premišljanja su ga zanela. Prenuvši se, shvatio je da je vremeda se vrati. Izišavši iz osveživača, skrenuo je sa najkraće putanje, koja je bilazakrčena funkcionerima, prošao kroz akustične zastore i ušao umalu prolaznu dvoranu, pomažući se mapama palate. Već jedesetak puta upotrebio Dorsin čip, uglavnom da bi pratio brze,nejasne rasprave u domu. Mikrolaserom ispisana 3-D mapa nanjegovoj mrežnjači okretala se kada bi pomerio pogled, podešavajućiperspektivu. Ovde gotovo da nije bilo nikog od osoblja; većina jedežurala ispred Liceja. Hari stiže do kraja hodnika i u prolazu pogleda Lionov kip. Dželatovnož bio je nestao. Zašto bi neko...? Okrenuo se i požurio u pravcu iz kog je došao. Pre nego što je stigao do akustičnih zastora, iz njihovog beličastogsjaja iskorači neki čovek. Na njemu nije bilo ničeg neobičnog osimšto je kružio pogledom, da bi ga konačno zaustavio na Hariju. Rastojanje između njih dvojice bilo je oko trideset metara. Hari seokrenu, pretvarajući se da se divi barokno dekorisanim zidovima, ipoče da se udaljava. Začu škripanje čovekovih čizama iza sebe. Možda je paranoičan, a možda i nije. Treba samo da stigne domesta gde ima ljudi, i sve će nestati, uveravao je sebe. Koraci izanjega postadoše bučniji, bliži. Okrenuo se i skrenuo u bočni hodnik. Ispred njega se nalazilaceremonijalna prostorija. Koraci se ubrzaše. Hari lagano zakaskapreko kružne odaje i utrča u drevno predvorje. Tamo nije bilo nikoga.Na dnu dugačkog hodnika ugleda dva čoveka koji kao da su bilizaneti neobaveznim razgovorom. Pošao je prema njima, ali obojicazaćutaše i zagledaše se u njega. Jedan od njih posegnu u džep,izvadi komunikator i poče da govori u njega. Hari uzmaknu nazad, pronađe bočni prolaz i potrča tamo. Šta je sa kamerama za nadzor? Bilo ih je čak i u palati. Jedna se

nalazila na kraju hodnika, ali je na objektivu imala nekakav neobičanpoklopac. Prikazuje lažnu sliku, pade mu na pamet. Prastari delovi okoline Liceja bili su ne samo nepopularni već i pusti.Protrčao je kroz još jednu ekstravagantu ceremonijalnu prostoriju.Zvuk čizama je pristizao za njim. Okrenuo se na desnu stranu iugledao ljude na dnu dugačke kose platforme. "Hej!" dreknu. Niko ne pogleda u njegovom pravcu. Sinu mu da senalaze iza zvučnog zastora. Pođe prema njima. Iz niše u zidu iskorači čovek i prepreči mu put. Bio je visok i vitak, iuputio se prema Hariju sa mišićavom lakoćom. Kao i ostali, nijeprogovorio ni reč, niti je ičim drugim privlačio pažnju na sebe.Jednostavno je pošao prema Hariju. Hari skrenu levo i pređe u trk. Napred su se nalazili osveživači;napravio je krug - i obreo se u pravcu iz koga je došao. Tamo je bilosveta. Samo da stigne do njih. Jedan dugačak hodnik vodio je pravo prema osveživačima. Uputiose njim, i na polovini puta ugledao grupu od tri žene koje su stajale irazgovarale u jednoj ukrasnoj niši. Usporio je, a one prekinušerazgovor. Bile su odevene u prepoznatljive uniforme osoblja.Verovatno su radile u kupatilima. Okrenule su se prema njemu. Delovale su zatečeno. Zaustio je danešto kaže, ali tada najbliža žena zakorači napred i zgrabi zanadlakticu. Pokušao je da se otrgne. Bila je jaka. Nacerila se ostalima i rekla:"Upao nam je pravo u..." Trgnuo je ruku i oslobodio se stiska. Od trzaja je izgubila ravnotežu, ion to iskoristi da je gurne na druge dve žene. Jedna od njihzamahnu nogom prema njemu. Iskrenula je kuk da postigne jačizamah, ali joj je zasmetala drugarica, tako da je udarac bioprekratak, završivši u prazno. Hari se okrenu i potrča. Žene su očigledno bile dobro izvežbane, inije imao mnogo izgleda da se probije pored njih. Pojurio je nizdugačak hodnik. Kada se posle nekoliko koraka usudio da pogledaunazad, vide da sve tri stoje gde su bile i gledaju za njim. Ovakvo ponašanje bilo je neobično, i on uspori, razmišljajući. Težene i muškarci nisu imali nameru da ga napadnu, već samo da mupreseku put.

U ovim hodnicima lako se moglo dogoditi da naiđe neki prolaznik.Hteli su da ga usmere u neki izolovaniji deo palate. Hari pozva svoju mapu palate. Crvena tačka pokazivala je njegovpoložaj na tlocrtu. Ugledao je dva bočna prolaza, malo napred, prezavršetka hodnika - iz kojih se u tom trenutku pojaviše dvamuškarca, ruku prekrštenih na grudima. I dalje je imao dva puta za uzmak. Skrenuo je levo u uzan prolaz sadrevnim poveljama. Na njegov prolazak povelje počeše da se pale jedna za drugom izapočeše svoje priče o značajnim događajima i velikim pobedama,pokopanim ispod nanosa vekovne ravnodušnosti. 3-D projekcijeprikazivale su raskošne spektakle dok je trčao pored njih. Zvonkiglasovi pozivali su ga da sasluša njihove besede. Već je otežanodisao, nastojeći da usredsredi misli. Stiže do ukrštanja hodnika. Projurio je kroz njega i opazio ljude kakose približavaju s desne strane. Šmugnuo je u bočni izlaz sa kliznim vratima, ispod memorijalnogmuzeja Cara Elinora IV, i pojurio prema nizu vrata koja je prepoznao.Bile su to kabine osveživača, iza vrata blede boje obeleženih samobrojevima. Ministar za međuodnose u sektoru pokazao mu ih je kaonajpogodnije za privatne sastanke. Da bi stigao do najbližih vrata, morao je da pređe omanji trg. Sadesne strane pojavi se čovek koji bez reči potrča prema njemu. Harioproba prva vrata; bila su zaključana. Sledeća takođe. Čovek ga jebio gotovo sustigao. Ručica na trećim vratima se okrenu i on upadeunutra. Bila su to obična vrata na šarkama. On naleže na njih da ih zatvori.Čovek teško udari u vrata i provuče ruku unutra. Hari se svomtežinom baci na vrata. Čovek je čvrsto držao sa spoljne strane,zaglavivši nogu između vrata i dovratka. Hari snažno gurnu. Procep između vrata i dovratka se smanji,zarobivši čovekovu ruku. Njegov protivnik bio je snažan. Zastenjao je, nalegao sa svoje stranei procep se ponovo proširio. Hari se nasloni leđima na vrata i odgurnu se nogama. Nije imao ništačime bi se pomogao, a ometala ga je i smešna ceremonijalna odorakoju je nosio. U kabini nije bilo ničega pogodnog da se zaglave vrata

ili da se upotrebi kao oružje. Posegnuo je za kopčom pojasa. U ruci mu se nađe drevni stilus zaglasanje. Uze ga je u desnu ruku i pritisnu na vrata, a onda gaprihvati levom rukom i nemilosrdno zari u čovekovu šaku. Stilus je bio izrezbaren i kitnjast, ali se sužavao u oštar šiljak. Hariubode šaku između trećeg i četvrtog zgloba. Svom snagom. Iz jedne od manjih arterija šiknu krv. Kratki pulsirajući mlazevipoprskaše vrata, jarkocrveni. Čovek jeknu "Ah!" i pusti vrata. Hari zalupi vrata i zapetlja oko brave. Škljocnuše magnetni zasuni.Dahćući, okrenuo se da osmotri kabinu. Kabina je bila jedna od najudobnijih i prostrana. Dve komoreosveživača, ležaj sa podešavanjem visine, obilne zalihe sredstavaza okrepljenje. Nekoliko okana sa toplom parom - gde su se, premagovorkanju, dešavali raskalašni ljubavni susreti. Na suprotnom zidu,ugao sa spravama za vežbanje i usko, takođe obično prozorskookno, koje je gledalo na popločano dvorište, nasuto peskom. Bilo jepodsetnik na vremena kada je brz uzmak bio najbolji način da sečovek oslobodi neželjenog društva. Hari začu prigušeno klik na vratima. Pretpostavio je da su spoljaprilepili depolarizator, da otključa magnetne brave. Okrenuo se daosmotri uski prozor.

12.Čovek oprezno uđe u kabinu osveživača. Na sebi je imao

jednostavnu tuniku posluge, koja mu je omogućavala slobodupokreta, savršena za brzo delovanje. Nosio je nož sa Lionovog kipa. Jednom rukom zatvorio je vrata za sobom i zaključao ih, neprestajući da motri na prostoriju, spreman da udari nožem. Iako jebio krupan, kretao se lako i vešto. Metodično je pregledao obekomore i okna, pa čak i ugao sa automatima za vežbanje. U odajinije bilo nikoga. Provirio je kroz prozor, koji je bio širom otvoren. Uskiprozor nije bio dovoljno širok da se protisne kroz njega; plavauniforma posluge krila je teške mišiće. Odstupio je od prozora i progovorio u komunikator: "Provukao se udvorište. Ne vidim ga odavde. Jeste li postavili nekoga tamo?" Nekoliko trenutaka je ćutao, slušajući glas is komunikatora, a ondaodsečno reče: "Ne možete da ga nađete? Naravno da ne možete.Rek'o sam vam da ne isključujemo tragače u ovom delu." Ponovo je zaćutao. "Znam da je reč o poverljivim sastancima, beztragača i ostalih sprava koje snimaju, ali..." Počeo je jarosno da kruži po prostoriji. "Samo se pobrinite dapokrijete sve izlaze. Svi ti vrtovi su međusobno povezani." Nova pauza. "Aktivirali ste njuškala? I kamere? Odlično. Akouprskate stvar, ima da vas..." Pustio je da mu glas preraste urežanje. Još jednom je preleteo pogledom po odaji, pa otključao magnete.Ispred vrata je stajao čovek sa okrvavljenim rukavom. "Kaplješ, budalo", reče onaj sa nožem. "Podigni tu ruku i nestaniodavde. I pošalji ekipu za čišćenje." Drugi čovek reče: "Kuda je mogao da..." "Znao sam da ne treba da te uzimam za ovo. Prokleti amater."Čovek sa nožem se trkom udalji. Ovo je trajalo čitavu večnost. Brojeći sekunde, Hari je teškommukom držao tavaničnu ploču na mestu. Ležao je u tami, na potpornim gredama neposredno iznad jedne odkomora. Ploču je bio neznatno odmaknuo da bi mogao da osmatra

kabinu. Nadao se da je, posmatrano odozdo, taj uski prorez jedinitrag da je ploča bila uklonjena i ponovo vraćena na mesto. Video jetragove obuće na krovu komore, gde se bio popeo da izbije ploču izležišta. Sada je morao da je pridržava. Od napora su ga već bolele ruke. Tada vide kako se u kabini osveživača pojavljuje nečija noga, okrećese i izlazi iz vidokruga. Je li to bio neko iz istog tima? Ako mu ploča isklizne, neko će čuti buku i videti da se tamni prorezna tavanici proširio. A mogla bi i da mu ispadne na pod. Sklopio je oči i usredsredio se na prste, primoravajući ih da nastaveda drže. Više ih nije osećao. Bilo mu je sve teže. Ruke su počinjaleda mu se tresu. Ploča je bila teška, troslojna, radi zvučne izolacije. Klizila mu je izzahvata. Uskoro će je ispustiti, i pašće... Onaj dole iziđe iz prostorije, i začu se zvuk zatvaranja vrata. Bravaškljocnu. Iako to nije želeo, prsti dopustiše ploči da isklizne. Bučno je tresnulana pod. Hari se ukoči, osluškujući. Nije čuo zvuk brave. Samo tihi šum kruženja vazduha. Neko vreme će biti bezbedan. Bezbedan u klopci. Niko nije znao da je tu. Samo bi detaljna pretraga dovela vernegardiste ovako daleko od Liceja. A zašto bi dolazili? Njegov izostanak neće biti odmah primećen. Akoi bude, verovatno će pomisliti da mu se dom popeo na glavu i da jeotišao kući. Tako nešto je i rekao ministru za međuodnose. To je značilo da će ubice moći satima da tragaju za njim, neometani.Čovek sa nožem delovao je kao sistematičan i odlučan tip. Na krajuće neizbežno pomisliti da ponovo proveri kabinu, na početku traga.Sigurno su imali i njuškala. A sada je verovatno i čitav niz kamera upalati motrio na njegovo pojavljivanje. Bila je sreća što u osveživaču nije bilo nijedne. Spustio se na pod,gotovo se okliznuvši na zakrivljenom krovu komore. Trebalo mu jedosta veštine i snage da vrati tešku ploču na mesto. Bio je savzadihan kada mu je konačno uspelo da to učini. Ležeći na gredama,pričvrstio ju je nazad u ležište. Ležao je u tami i razmišljao. Na tri treptaja Dorsina mapa palate muse pojavi u oku. Boje i pojedinosti bile su mnogo jasnije u pomrčini.

Naravno, nije prikazivala ništa korisno kao što je bio njegov budžak.Video je da je duboko u obodnom delu Liceja. Možda bi bilo najboljeda drsko išeta iz kabine. Ako uspe da se umeša među ljude... Ako. Nije mu se dopadalo da sudbinu poverava slučaju. U to jespadala i mogućnost da ostane tu i da se nada da oni neće donetinjuškala koja bi otkrila njegovo skrovište. U svakom slučaju, znao je da mora nešto da preduzme. Drugačijeponašanje nije bilo u njegovoj prirodi. Kada je potrebno strpljenje, uredu... ali nije bilo sigurno da bi čekanje popravilo izglede da seizvuče. Zagledao se u tamu. Pomrčina se pružala dalje. Možda bi mogao dase kreće u tom prostoru. Ali u kom pravcu? Dorsina mapa pokazala mu je da vrtovi počinka čine vešto smišljenlavirint oko prostora osveživača. One uvežbane ubice svakako suodvukle sve potencijalne svedoke sa one strane prozora kabine. Kada bi se nekako domogao vrtova... Hari shvati da razmišlja u dve dimenzije. Ako se provuče kroznekoliko slojeva palate, mogao bi da stigne do posećenijih delova.Izvan kabine i na kraju hodnika, Dorsina mapa pokazivala je oknolifta. Odredio je svoj položaj i zagledao se u željenom pravcu. Nije mu bilojasno kako se e-lift uklapa u zgradu. Mapa je pokazivala samočetvrtasti otvor sa simbolom lifta. Mišići su mu se grčili od straha. Počeo je da puzi u tom pravcu, ne zato što je znao šta radi, već zatošto nije znao šta bi drugo. Okomiti keramiformni nosači pružali su muuporište, i morao je samo da pazi da ne izbije ploče iz ležišta.Sledećeg trenutka se okliznuo i udario kolenom u jednu; ploča seopasno zatrese, ali se odmah vrati na mesto. Između ploča probijalisu se mutni zraci fosforne svetlosti. Prašina mu je golicala nozdrve ioblagala usne. Telom je skupljao milenijumima nedirnutu prljavštinu. Tamo ispred njega, na mestu gde je trebalo da bude lift, video seplavičasti sjaj. Kanali, cevi, optički kablovi i nosači sve su mu višeotežavali prilazak, grupisani oko hodnika. Trebalo mu je više minutada pronađe put između njih. Dodirnuo je jednu od cevi i trgao ruku,jedva se uzdržavši da ne jaukne od iznenadnog bola. Osetio jezadah spaljenog mesa. Plavi sjaj se probijao pored ivica ploče. Sjaj se odjednom pojača, pa

ponovo oslabi kada mu se malo više približio. Oštro pucketanje rečemu da je upravo prošla e-ćelija lifta. Nije mogao da odredi da li sespuštao ili peo. Ploča je bila od keramočelika, otprilike metar dugačkih stranica, sasve četiri strane obrubljena električnim trakama. O radu e-lifta znaoje samo to da drži kabinu pod naponom i da prenosi teret dužneprekidnog niza elektrodinamičkih polja. Prebacio je noge napred i ritnuo ploču. Nije popustila, ali sepomerila. Ritnuo se ponovo, i ploča popusti. Stenjući od napora,ritnuo se treći, pa četvrti put - ploča iskoči i pade. Uklonio je debele električne trake i izvirio u okno. Bilo je mračno,osvetljeno samo mutnom svetlošću tanke fosforne trake koja segubila u tami, ispod i iznad njega. Palata je u svom starom delu bila viša od kilometra. Na visini odjednog kilometra, mehanički kablovski liftovi nisu mogli da nose ninajmanje putničke kabine. Naponske sprege na zidovima okna sa e-ćelijom sa lakoćom su uspostavljale dinamiku. Tehnologija je bilastara i pouzdana. Okno mora da je bilo milenijumima staro, a tako jei mirisalo. Nije mu se dopadalo ono što ga je čekalo. Mapa mu je pokazala dase tri nivoa iznad njega nalaze prostrane javne prostorije za obradunamirnica za dvor. Tamo će biti u sigurnom društvu. Ispod njega jeležalo osam nivoa Liceja, za koje je pretpostavljao da su opasni. Bilobi, svakako, lakše spustiti se... ali i dalje. Uveravao je sebe da neće biti suviše teško. U senovitom oknu videlisu se elektrostatički odašiljači, u pravilnim razmacima usađeni uzidove. Pronašao je vlakno električne trake i bocnuo ga prstom. Nijebilo varnica, niti pražnjenja. To se poklapalo sa njegovim oskudnimznanjem: odašiljači su se uključivali samo prilikom prolaska ćelije.Njihova ležišta bila su dovoljno duboka da zavuče stopalo dopolovine u njih. Pažljivo je oslušnuo. Nije se čuo nikakav zvuk. E-ćelije su bilegotovo bešumne, ali su ove stare bile i spore. Da li je rizik penjanjakroz okno zaista tako veliki? U istom trenutku kada se zapitao se da li radi pravu stvar, daleko izasebe začu glas: "'Ej! 'Ej ti tamo!" Osvrnuo se. Kroz otvor na tavanici virila je nečija glava. Nije mogao

da razazna crte, ali se nije ni trudio. Odmah je počeo da seprebacuje preko poslednje poprečne grede ispred zida okna,nezgrapno, izvijajući se u prazninu. Opipao je nogama po zidu ispodsebe, pronašao udubljenje odašiljača i gurnuo stopalo u njega. Nije bilo pražnjenja. Po sećanju je napipao sledeći otvor. Oslonio jestopalo. Kliznuo je preko ivice, grčevito se pridržavajući rukama. Noge su mu visile iznad mračne praznine. Vrtoglavica. U grlo muiznenada navali žuč. Odozgo se začu vika. Nekoliko glasova, muških. Neko je verovatnoprimetio tragove na krovu komore. Bleda svetlost iz otvora natavanici sada mu je bila od pomoći, jer je osvetljavala okno. Progutao je, i više nije bilo toliko žuči. Sada ne smem da mislim o tome. Samo dalje. Desno od sebe opazio je sledeće ležište odašiljača. Stao je u njega iprebacio se dalje, do susednog zida okna. Počeo je da se penje.Uspon je bio iznenađujuće lak, zbog blizu postavljenih otvora injihovog zgodnog prečnika za šake i stopala. Brzo je odmicao uvis,teran zvucima puzanja iza sebe. Prošao je pored vrata na sledećem nivou. Pored njih se nalazilaravna pločica pomoćnog prekidača. Mogao je da otvori vrata, ali štaje bilo iza? Prošlo je nekoliko minuta otkako se pomolila ona glava. Vest severovatno proširila, i možda su već bili gore, upotrebivši stepenice ilidrugi lift. Odlučio je da se popne više. Duboki udisaji prašnjavog vazduhaterali su ga na kašalj, ali se nekako uzdržavao. Hvatao se rukama zaodašiljače, pošto se uverio da su čvrsti i pogodni za držanje, a nogesu mu obavljale najveći deo posla u uspinjanju uz glatki zid. Stigao je do sledećeg nivoa i doneo istu odluku: samo još jedan više.Onda začu šapat. Slab, ali sve razgovetniji. Hladna struja vazduha odozgo natera ga da podigne glavu. Nešto jegasilo mutnu traku fosforna, brzo se spuštajući. Razaznao je pucketanje, koje se pojačavalo. Nije bilo izgleda dastigne do sledećih vrata na vreme. Ukočio se na mestu. Još je mogao da se spusti niže, ali mu se činiloda ni za to više nema vremena. Crna masa e-ćelije klizila je naniže,brza i sve veća, ispunjavajući ga užasom.

Kratak prasak plavih lukova, huk vazduha... i lift se zaustavi. Naspratu iznad njega. Ublaživači zvuka prigušili su čak i šum otvaranja vrata. Hari viknu, alinije bilo odgovora. Počeo je da se spušta, pipajući nogama zaotvorima, stenjući. Oštro pucketanje odozgo. E-ćelija ponovo poče da se spušta. Video je dno kabine kako mu se približava. Kada bi lift prošao poredotvora odašiljača, iz njih su izbijali tanki plavi lukovi, napajajući ga.Hari se spuštao, u samrtnim zebnji. Tada mu sinu ideja, očajnička mogućnost. Kosa mu je lepršala navetru. Naterao je sebe da osmotri dno kabine. Dole su visile četiripravougane prečke. Bile su metalne i služile su da prime naboj. E-ćelija je bila već gotovo iznad njega. Više nije bilo vremena zarazmišljanje. Hari se baci prema najbližoj prečki kada se teškakabina obrušila na njega. Uhvatio se za debelu šipku prečke. Oštar, zujeći udar raširi mu očiod bola. Telo mu obavi pucketava struja. Šake i podlaktice mu sezgrčiše od elektro-muskularnog šoka. Grč ga je držao na prečki doksu mu se noge nevoljno ritale. Primio je deo naboja ćelije. Sada su mu elektrostatična polja oknaprožimala telo, pridržavajući ga. Ruke više nisu morale da nose svutežinu. Šake i mišice su ga bolele. Kroz uzdrhtale mišiće šibali su kratki,oštri udari bola, ali nije popuštao zahvat. Ali struja mu je kružila i kroz telo - i srce. Mišići celog trupa su mu setrzali. Postao je element kola. Otpustio je levu ruku. To je prekinulo kolo, ali je i dalje bio podnaponom. Oštri bolovi u mišićima grudi su popustili, ali nisu i prestali.Pored Harijevih zaslepljenih očiju promicali su spratovi. Barem seudaljavam, pomisli on, od progonitelja. Desna ruka mu se umorila, i on prebaci težinu na levu. Govorio jesebi da viseći na jednoj ruci ne zamara ruke više nego kada bikoristio obe. Nije verovao u to, ali je želeo da veruje. Ali kako da se izvuče iz okna? E-ćelija se ponovo zaustavila. Hariosmotri senovitu masu koja se uzdizala nad njim kao crna tavanica.U ovom drevnom delu palate nivoi su bili široko razmaknuti. Trebalobi mu nekoliko minita da siđe do onog nižeg.

E-ćelija je mogla dugo da šeta oknom gore-dole pre nego što jepozovu sa najnižeg nivoa. Ali ako se to i dogodi, nije znao kako seokno završava. Mogao bi da bude zgnječen uz sigurnosnukonstrukciju. Ako bi mu pošlo za rukom da u prolazu pritisne jednu od pomoćnihploča za otvaranje vrata, ponovo bi osetio strujni udar, jer bi nabojprešao iz njega u zidove okna. Mišići bi mu se ukočili od bola. Kakobi se tada prihvatio za nešto? E-ćelija se pope dva sprata više, spusti se pet, zaustavi se i jošjednom spusti. Hari ponovo promeni ruke i pokuša da razmišlja. Ruke su počinjale da mu se umaraju. Udar struje bio je dodatninapor za njih, a sada su se bolno grčile od strujanja kroz oblogu e-ćelije. Naboj koji je primio nije bio dovoljan da obezbedi poništenje njegovetežine, tako da su mu ruke ipak nosile izvestan teret. Kao svileniprsti, preko njega su prelazili treperavi elektrostatički talasi. Osećaoje slabe nalete struje iz e-ćelije, koja je podešavala naboj da bineutralisala silu teže. Pomislio je na Dors, i kako se našao ovde, isve je to prostrujalo pored njega kao neka nestvarna, snovidnagroznica. Zatresao je glavom. Mora da razmisli. Struja je tekla kroz njega kao da je deo provodničke košuljice.Putnici u kabini nisu osećali ništa, jer je ukupni naboj ostajaonapolju, pošto je svaki elektron težio da se udalji što je više mogućeod svojih odbojnih suseda. Putnici u kabini. Ponovo je promenio ruke. Sada su ga obe veoma bolele. Počeo jeda se ljulja napred-nazad kao klatno, povećavajući zamahe. Poslepetog zamaha snažno udari nogama o dno lifta. Začuo se solidantresak - materijal je bio masivan. Udarivši nekoliko puta nogama utvrdi metal, zastade, viseći, da oslušne. Trudio se da ne misli na bolu rukama. Nikakvog odgovora. On promuklo pozva. Unutra verovatno nisu čuliništa. Setio se da je unutrašnjost tih prastarih e-ćelija bila raskošnoukrašena i udobno postavljena somotom. Ko bi primetio jedva čujnezvuke odozdo?

E-ćelija je ponovo pošla uvis. Savio je ruke i besciljno zamahnuonogama iznad senovitog bezdana. Bio je to neobičan osećaj, bitipredavan između polja, koja su mu milela po koži. Svaka vlas nanjegovom telu stajala je uspravno. Tada mu sinu ideja. Ako je primio približno jednak statički naboj kao e-ćelija... onda mućelija više ne treba. Zgodna teorija, nema šta. Ali hoće li imati petlju da je proveri? Pustio je prečku i počeo da pada. Ali polako, sasvim polako. Vazduh je blago strujao oko njega dok jelebdeo nivo niže, a zatim i dva. Ruke mu se obliše blaženstvom odolakšanja. Otpustivši se, ipak je zadržao naboj. Polja okna su ga prihvatala,ublažavajući inerciju, kao da je i sam e-ćelija. Ali nesavršena. Uz neprestanu razmenu između e-ćelije i zidovaokna, neće dugo ostati neutralan. Iznad njega, prava e-ćelija poče da se diže. On pogleda uvis i vide jekako se udaljava, produžavajući plavu forsfornu liniju koja se gubiladaleko u visini. Malo se uzdigao, zaustavio i ponovo počeo da pada. Okno jepokušavalo da pridrži oboje, e-ćeliju i njega, nepredviđeni naboj.Program za kontrolu povratne sprege nije bio sposoban da reši takosložen problem. Uskoro će taj ograničeni kontrolni sistem zaključiti da je njegovposao e-ćelija, a ne on. Zaustaviće ćeliju, obezbediti je na tom mestu- i otarasiti si ga se. Hari oseti kako usporava, zastaje... i ponovo propada. Preko kože sumu tekli mlazevi naboja. U kosi su mu crvčali elektroni. Vazduh okonjega činio se elastičan, oživljen električnim poljima. Koža mu seplameno grčila, naročito delovi na vrhu glave i potkolenicama, gdese naboj najviše akumulirao. Ponovo je usporio. U mutnom fosfornom sjaju opazi kako se odozdosprat približava. Zidovi su treperili od napona, i on oseti njihovsunđerasti bočni pritisak. Možda bi mogao to da iskoristi. Izvio se u stranu, zgrčio noge iodbacio se od elastičnog elektrostatičkog polja. Nespretno je plivao kroz pamučasti otpor. Već je padao brže, kaopero. Ispružio se da zakači otvor odašiljača - i odatle sevnu plava

munja i pogodi ga u ruku. Mišići ruke se zgrčiše, i on zastenja odiznenadnog bola. Cela podlaktica i šaka bile su mu oduzete. Udahnuo je da razbistri pogled, iznenada zamagljen od suza. Zid jebrže promicao pored njega. Nailazio je novi nivo, i on opazi da lebdisamo metar od zida okna. Razmahao se kao loš plivač kroz otporelektrostatičkih polja. Kraj njega promakoše vrhovi vrata. Ritnuo se prema pomoćnomprekidaču za otvaranje vrata, promašio, zamahnuo ponovo - ipogodio. Vrata počeše šumno da klize u stranu. On se izvi, i u letulevom rukom dograbi prag. Još jedan udar kroz ruku. Prsti mu se zgrčiše oko ivice. Zamahnuo jeutrnulom rukom u zid. Kroz telo mu prostruja još jedno električnopražnjenje. Ovaj put slabije, ali mu se desna ruka zgrčila, oživevši. Uagoniji, zamahnu njom prema pragu i uhvati se. Ponovo je imao punu težinu i nemoćno je visio uz zid. Levo stopalopronađe otvor odašiljača i osloni se. Pokušao je da se malo podignena mišiće i otkrio da više nema snage. Kroz pobunjene mišiće sevnumu bol. Drhteći od napora, izoštrio je pogled. Oči su mu bile jedva iznadpraga. Povici u daljini. Prema njemu potrčaše cipele ispod plavecarske uniforme. Drži se... još samo malo... Žena u uniformi turban garde stiže do njega i kleknu, podignutihobrva. "Ser, šta to...?" "Zovite... Specijalce..." zakrklja on. "Recite im da sam... Skoknuodole."

Četvrti deo: SVEST O SEBISIMULACIJSKI PROSTORI. Pojava dokazanih problema ličnosti.

Svaka simulacija koja je znala svoje poreklo bila je nasilnopodsećana da nije original, već magla načinjena od brojeva. Ovo jekod njih izazivalo svest o sebi kao o kontinuitetu, beskrajnomobnavljanju obrasca. Kod ljudskih bića, 'algoritam stvarnosti'izračunava se ispaljivanjem sinapsi, pobuđivanjem nerava,kontinuiteta nastalog iz plesa uzroka i posledice. Ovo je, u sumrak istorije Carstva, vodilo do ozbiljnog problema upredstavljanju umova koji su zaista postojali - teme koja je bila poddubokim (iako stalno narušavanim) tabuom. Same simulacije pomnosu se bavile ovim dubokim problemom, uz znatne, naravnosimulirane, duševne patnje. Da bi bili 'oni', morali su da proživeživotne priče koje su ih usmeravale, te su zbog toga imali sliku o sebikao o pokretnoj tački na kraju duge, složene linije koju je vuklonjihovo ukupno Ja, menjajući se u vremenu. Morali su darekonstruišu sebe, spoljašnje i unutrašnje drame podjednako, da biuobličili duboku narativu koja je obrazovala identitet. Samo je kodsimulacija načinjenih po uzoru na stvarne ličnosti, sa čvrstimfilozofskim temeljima, ovo bilo zaista moguće...

ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA

1.Jovanka Orleanka lebdela je kroz nejasne, tutnjave tunele

zadimljene Mreže. Pri tom je morala da se bori sa svojim strahovima. Svuda oko sebevidela je složenu igru razlomljene svetlosti i praskavih, šupljihimplozija. Misli su joj bile lanac, otkačen od vremena i neukotvljen u prostoru.Ali u njenom umu obrazovale su se, poput golicavih udara struje,pobožne i kao alabaster blede slike - nemirne, uskovitlane.Neprekidni tok, koji je rastvarao strukture u njoj, kao lađa u prolazu. Žarko je žudela za tim da i sama ima tako opipljivo ja. Nespokojno jeproučavala tmurnu Mrežu koja je proticala oko nje, nalik naokeanske vrtloge tečnog mahagonija. Posle bekstva od čarobnjaka, od koga je zavisio spas njene duše -njene 'svesti o sebi', pojma nekako nepovezanog sa svešću -prepustila se tim vlažnim strujama. Njena majka, svetačka žena,jednom joj je rekla da na ovakav način zapenjene vode velike rekeprestaju da budu bujica, urivajući se u svoja duboka korita u zemlji. Sada je lebdela kao vazdušasta duša, samodovoljna i zaokupljenasobom, postojeći izvan otkucavanja vremena. Stazis-prostor, nazvao je to Volter. Utočište u kome je mogla daminimizuje računarsko časovničko vreme - kakav čudan govor! -čekajući vizije koje joj je slao Volter. Prilikom svog poslednjeg pojavljivanja, bio je ljut - samo zato što jedala prednost svojim unutarnjim glasovima, a ne njegovom! Kako je mogla da mu objasni da su je, uprkos njenoj volji, opčinjavaliglasovi svetaca i arhanđela? Da su nadjačavali one koji su težili dajoj priđu spolja? Kao prosta seljanka, nije mogla da odoli velikim duhovnim bićima,kakva je bila ona stroga sveta Katarina. Ili dostojanstveni Mihajlo,kralj anđeoskih legija, brojnijih od francuskih kraljevskih vojski koje jevodila u bitke. (Pre mnogo eona, došapnu joj neki čudan glas... ipak,bila je sigurna da je to samo priviđenje, jer je u ovom Čistilištu vremesvakako stajalo.)

A najmanje je mogla da im se odupre kada je njihov nebeski govorgrmeo jednim glasom - kao sada. "Ne odgovaraj mu", javi se Katarina, istog trenutka kada je stigaoVolterov zahtev da je vidi. Lebdela je na ogromnim belim krilima. Ovo Volterovo pojavljivanje bilo je u obliku golubice mira,zaslepljujuće bele boje, koja je doplovila do nje kroz tmurnu tečnost.Vesela ptica! Katarinin strogi glas oštro je sekao, krut kao uštirkana crno-belaodora neke pedantne časne sestre. "Grešno si se prepustilanjegovoj požudi, ali to ne znači da te poseduje. Ne pripadaš tomčoveku! Pripadaš svome Tvorcu." Ptica zaguguta: "Treba da ti pošaljem neke podatke." "Ja, ja..." Jovankin tanki glas odjekivao je kao da je u nekojnesagledivoj pećini, a ne na virovitoj reci. Kada bi samo mogla davidi... Katarinina velika krila ljutito prasnuše. "Otići će. Nema izbora. On nemože do tebe, ne može da te navede na greh... ako sama nepristaneš na to." Jovanki se zažariše obrazi od sećanja na svoju razvratnost saVolterom. "Katarina je u pravu", zagrme dubok glas - bio je to Mihajlo, kraljanđeoskih vojski raja. "Požuda nema nikakve veze sa telom, kao štoste ti i taj čovek dokazali. Njegovo telo se odavno usmrdelo iistrunulo." "Bilo bi lepo videti ga ponovo", prošapta Jovanka čežnjivo. Na ovommestu, misli su zbog nečega bile dela. Bilo je dovoljno da podigneruku i Volterovi brojevi bi potekli u nju. "On nudi nečiste podatke!" jeknu Katarina. "Smesta spreči njegovpristup." "Ako ne možeš da mu odoliš, udaj se za njega", naredi Mihajloukočeno. "Da se uda?" glas svete Katarine treperio je od prezira. U svom telesnom životu, nosila je mušku odeću, podsecala kosu iodbijala da ima bilo šta sa muškarcima, pokazujući time svojusvetost i zdrav razum. Jovanka se često molila svetoj Katarini."Muškarci! Čak i ovde", svetica izgrdi Mihajla, "držite se zajedno, kaosaveznici u ratu za uništenje žena."

"Moj savet je čisto duhovne prirode", reče Mihajlo sa visine. "Anđeosam, i ne priklanjam se nijednom polu." Katerina je pucala od prezira. "Zašto onda nisi kraljica anđeoskihlegija, a ne kralj? Zašto ne zapovedaš ratnicama raja, umestoratnicima? Zašto nisi arhanđelka, umesto arhanđeo? I zašto se nezoveš Mihajla?" Molim vas, reče Jovanka. Molim vas. Pomisao na brak izazivala je unjoj jednak užas kao kod svete Katarine, iako je brak bio jedno odblagoslovenih stanja. Ali takva je bila i krajnja pobožnost, iako je ovagotovo uvek značila sigurnu smrt. ...oganj... sveštenikovo likovanje dok je vršio obred... ...pucketavi užas, užasni, proždrljivi plamenovi... Stresla se - pribrala svoje ja, stiže šapat - i usredsredila se na svogsvetog čuvara. Ah, da, brak... Volter... Nije bila sigurna šta brak znači, osim rađanja dece u Hristu i ubolovima, za Svetu Majku Crkvu. Pomisao na čin začetka deteta,oplodnju, uzburka njeno uznemireno srce, onemoća joj noge,donese joj slike vitkog, umnog muškarca... "To znači biti posedovan", reče Katarina. "To znači da bi Volter, kaotvoj muž, umesto da traži pristanak kada želi da ti se približi - kaosada - mogao da ti se nametne kad god bi mu bilo do toga." Postojanje bez samosvojnosti, bez samostalnosti... MlazeviJovankine blistave ja-svetlosti počeše da se sudaraju, trepere,tamne i gotovo utrnuše. "Hoćeš da kažeš", reče Mihajlo, "da treba da nastavi da prima ovogapostata, a da prethodno ne ukroti njihovu požudu vezama braka?Dozvoli im da se venčaju i tako potpuno ugase svoju strast!" Jovankin glas nije mogao da se čuje od prepirke svetaca i anđela uustajaloj, tečnoj pomrčini. Znala je da joj u ovom aritmetičkom Limbu,nalik na čekaonicu pred pravim Čistilištem, nije bilo dato da imasrce... ali ju je nešto, negde, ipak bolelo. Navreše joj sećanja. Njegovo vitko, otmeno prisustvo. Svetica iarhanđeo svakako će joj oprostiti ako iskoristi njihovu svetu raspravuda udovolji Volterovom zahtevu da je ispuni svojim 'podacima', akose preda - samo još ovaj put - nagonima koji su dolazili odnekud iznje. Drhteći, ona se prepusti.

2.Volter prasnu: "Kraće sam čekao Fridriha od Prusije i Katarinu

Veliku!" "Otplovila sam", reče Jovanka bezbrižno. "Nešto sam se bilazanela." "I to još seljanku, svinjaricu, koja čak nije ni bourgeoise. Ta vašaraspoloženja! Te osobe koje su stvorili vaši podsvesni slojevi!Postaju nepodnošljivo dosadne." Lebdeo je u vazduhu iznad ustalasanih mračnih voda. Dramatičanprizor, pomislio je. "Ostavljena da čamim sama usred ovih sablasnih voda, moram darazgovaram sa srodnim umovima." Odmahnuo je rukom u svili na njen odgovor. "Pokušao sam da toprihvatim... ali svi znaju da svecima nije mesto u civilizovanomdruštvu! Parfem ne može da sakrije zadah svetosti." "Ali ovde u Limbu, svakako..." "Ovo nije teološka čekaonica! Vaša zamorna sklonost prema samoćine igra na pozornicama proračunavanja." "Aritmetika nije sveta, gospodine." "Mmm, možda... mada pretpostavljam da bi Njutn mogao da dokažeda jeste." Usporio je prizor, posmatrajući pristizanje pojedinačnih talasadogađanja. Pred njegovim očima, sumorna reka zaklokota jedanpomak napred, a Jovanka diže obrvu i zastade, radi osveženjaračunske rutine. Ubrzao je njena unutrašnja stanja, dozvolivšidovoljnu pauzu da La Pucelle, Devica, smisli odgovor. Bio je uprednosti, jer je kontrolisao veći memorijski prostor. Pregazio je usporeni, dremljivi sim reke. Smislio je najbolje što jemogao - slike vlažnog, utrobnog spokoja, da bi umirio njen strah odvatre. Devica otvori usta, ali ne odgovori. Proverivši razlog, utvrdio je datrenutno nema dovoljno memorije na raspolaganju da je vrati u punuradnu brzinu. Neki kompleks u sektoru Batisvedana zauzeo je velikideo radne memorije. Morao je da pričeka da njegovi programi-lasice

pronađu više slobodnog prostora. Besneo je zbog toga - ne baš najbolji način da iskoristi programskovreme, ali je nekako osećao da je ispravan. Pod uslovom da postojidovoljno radne memorije. Osetio je, negde daleko, novo isisavanjememorijskog prostora. Preventivno isključenje tik-takova. Pomoćniprogrami uskočiše da kompenzuju. Njegova čulna pozornica sestisnu, a telo izgubi moć da lebdi i propade. Ti bednici će ga isprazniti! Učinilo mu se da je progovorila, dalekim,slabim glasom. Požurio je da joj dodeli više memorije. "Monsinjor me zapostavlja!" Volter oseti žalac radosti. Stvarno ju je voleo - kada je jedan običanodgovor bio dovoljan da ga uzdigne iznad ove zmijolike reke. "U velikoj smo pogibelji", reče on. "U stvarnom svetu izbila jeepidemija. Zavladala je pometnja. Ugledni ljudi koriste sveopštupaniku da nanesu zlo jedni drugima. Lažu, varaju i kradu." "Ne!" Nije mogao da odoli. "Drugim rečima, sve je kao i obično." "Jeste li zato došli?" upita ona. "Da mi se smejete? Nekadaneporočnoj devici koju ste obeščastili?" "Samo sam vam pomogao da postanete žena." "Exactement", reče ona. "Ali ja ne želim da postanem žena. Želim davojujem za Šarla od Francuske." "Patriotsko lupetanje. Poslušajte moje upozorenje! Ne smete daodgovarate ni na čije pozive osim mojih, pre nego što ih proveritepreko mene. Ne smete da primate nikoga, niti sa bilo kim darazgovarate, da se krećete i činite bilo šta dok vam ja ne odobrim." "Monsinjor me je zamenio sa svojom ženom." "Brak je jedina moguća pustolovina za dokazane kukavice. Nisam seupuštao u nju, i neću." Izgledala je zamišljeno. "Ta pretnja... je li ozbiljna?" "Ne postoji nijedan dokaz u korist tvrdnje da je život ozbiljan." Njene odsutnosti nestade; memorija je ponovo bila slobodna. "U tomslučaju, gospodine..." "Ali ovo nije život. Ovo je matistorijski ples." Osmehnula se. "Ne čujem muziku." "Da posedujem digitalno bogatstvo, zviždao bih vam. Naši životi -ovakvi kakvi jesu - u velikoj su opasnosti."

La Pucelle nije odmah odgovorila, iako joj je obezbedio programskovreme. Da li se ponovo savetovala sa svojim idiotskim glasovimasavesti? (Sasvim očigledno, internacionalizovanim neukim seoskimsveštenicima.) "Jesam seljanka", reče ona, "ali ne i robinja. Ko ste vi da mizapovedate?" Ko, zaista? Nije se usuđivao da joj kaže da je, razbacan po planetnojmreži, postao rešetka od digitalnih kapija, struja jedinica i nula.Postojao je zahvaljujući procesorskim grupama, kao lopov-lutalica.Šunjao se i krao od bezbrojnih kućnih računara na Trantoru idžinovskih procesora Carstva. Slika koju je podario Jovanki, plivanja po mastiljavoj reci, bila jerazumno približna istini. Njih dvoje su plivali kroz Mrežu u gradu kojije bio tako veliki da je on jedva mogao da ga sagleda kao celinu.Shodno zahtevima ekonomije i računarske brzine, premeštao jesebe i Jovanku u nove procesore, bežeći od kontrole tupe, ali upornepolicije memorijskog prostora. A gde su se nalazili? Suština filozofije ne leži toliko u odgovorimakoliko u pravim pitanjima. Ova zagonetka ga je ostavljala bezodgovora. Njegova vaseljena gutala je sopstveni rep, kao crvUroboros, i bila je solipsistički erotski san o svetu. Da bi smanjioproračunavanja, mogao je da se sažme u solipsističku samobitnost,sa svim imputima svedenim na 'Hjumovu jedinicu' od minimalnihčulnih podataka, najuže moguće energetsko stanje. Kao što je često morao da čini. U zidovima zamka koji nisu mogli darazumeju šuškali su pacovi. Jovanka je ovo tek maglovito osećala. Nije se usuđivao da joj otkrijenepouzdani način na koji ih je spasao, kada su podanici Društva zaartificijelno pokušali da ih uklone. I sama je još bila uzdrmana svojimstrahom od vatre. I obespokojavajućom, avetinjskom prirodom ovog(kako je volela da ga naziva) Limba. Oslobodio se tog raspoloženja. Radio je 3,86 puta brže od nje, i to jebio njegov filozofski prostor za razmišljanje. Odgovorio joj jeironičnim sleganjem ramenima. "Udovoljiću vašim željama, pod jednim uslovom." U njemu se rascveta cvet opojne svetlosti. Bio je to njegov dodatak,a ne reakcija sima ili čoveka: više nalik na mirisne vatromete u umu.

Uredio je da se ovo dogodi kad god bi mu bilo udovoljeno. Sitniporok, svakako. "Ako učinite da se svi ponovo nađemo u Aux Deux Magots", rečeJovanka, "obećavam da neću odgovarati ni na čije zahteve osimvaših." "Jeste li sišli s uma? Love nas velike digitalne zveri!" "Ja sam ratnica, podsećam vas." "Nije trenutak da se sastajemo na poznatoj alfanumeričkoj adresi,simu javne kafane!" Nije video garcon-a ili Amanu otkako je izveonjihovo spektakularno bekstvo - izvukavši svo četvoro - odpobesnele, podivljale rulje u koloseumu. Nije imao pojma gde senalaze simulirani konobar i njegova ljudska simulirana ljubavnica.Niti da li se uopšte negde nalaze. Pronaći ih u tečnom, zamršenom lavirintu... Pomisao dozva sećanjena osećaj koji je imao kada je nosio predugačku periku. Prisećao se - u nevezanim, kao sev kratkim prizorima koji susažimali čitave događaje iz prošlosti kao pokretna ulja na platnu -zadimljenih soba Pariza. Sivog dima duvana koji mu se danimazadržavao u perikama. Na ovom svetu, Trantoru, niko nije pušio.Pitao se zašto. Da li je moguće da su oni nadrilekari od medicinarabili u pravu: da je ovakvo udisanje nezdravo? Pojavivši se,memorijske slike su iščezle, naprečac, kao da je pucnuo prstimaslugi. Zapovednim tonom kojim je predvodila buntovne vojnike, ona reče:"Udesi sastanak - ili više nikada neću primiti podatke od tebe." "Bokca mu! Pronaći ih... biće opasno." "Znači li to da vas je strah?" Tu ga je uhvatila. Koji je muškarac spreman da prizna da ga jestrah? Frknuvši, razvukao je svoje časovničko vreme, usporivši je. Da bi se sakrio u Mreži, program je razbio svoju simulaciju na delovekoji su mogli da rade u različitim procesorskim centrima. Svaki odfragmenata ukopavao se duboko u lokalni algoritam. Za nadzorniprogram, piratizovani prostor je izgledao kao potprogram kojinormalno radi. Ovako maskirani delovi, činilo se, čak su i ubrzavaliukupni rad: čitava mudrost krila se u prerušavanju. Čak je i program za brisanje i čišćenje, njuškajući za nepotrebnim,ostavljao na miru dobro prerušene fragmente. U svakom slučaju,

imao je kopiju, ostavljenu da radi na nekom drugom mestu. Kopiju,duplikat, poput knjige u biblioteci. Nekoliko milijardi kodnih linijaviška, razbacanih među nepovezanim čvorovima, moglo je daodržava Voltera kao istinski entitet, usporen u vremenu. Ako podesi svaki od fragmenata da njuška za svoj račun, tražeći onejadnike iz Deux Magots... Mrzovoljno je promrmljao: "Ostaviću vas sa nekim dežurnimfunkcijama, da vam pomognu da se osamite." Ubrizgao je u njen prostor kernelske kopije svojih sposobnosti. Bilisu to vešto sastavljeni talenti koje mu je podario onaj čovek, Markju,iz Društva za artificijelno. Volter ih je znatno usavršio još dok su gačuvali u cache-u Društva za artificijelno. Samo je svojim vezivanjemza više moći mogao da postigne njihovo spasavanje u odsudnomtrenutku. Ove darove sada je preneo njoj. Bili su tako podešeni da nije moglada ih upotrebi sve dok se ne bi našla u stvarnoj opasnosti. Zadao ješifru za aktiviranje, podešenu da probudi funkcije tek kada bi onaosetila veliki strah ili bes. Ta-ako! Osmehnula se, bez ijedne reči. Posle takvog dara! Da pobesniš! "Madam, sećate li se naše davne rasprave... pre više od osamhiljada godina!... o pitanjima računarske inteligencije?" Treptaj brige na njenom licu. "Ja... sećam se. Bila je tako teška. Aonda..." "Sačuvali su nas. Da bi nas vaskrsli ovde, da raspravljamo ponovo." "Zato što se pitanje... razvija..." "Svakih par milenijuma, rekao bih. Kao da ga pokreće nekaneiscrpna društvena sila." "To znači da smo osuđeni da se zauvek obnavljamo...?" Zadrhtala je."Slutim da smo oruđe u nekoj većoj igri. Ali pametno oruđe, ovajput!" "Ja želim spokoj doma i ognjišta, a ne neka sablasna sukobljavanja.""Možda bih, madam, mogao da obavim i taj zadatak, pored ostalihvažnih poslova koje radim." "Bez možda, gospodine. Dok to ne učinite..." Ne udostojivši ga čak ni običnog adieu, prekinula je vezu i otplovilaod njega u vlažnu tamu. Naravno, mogao je da obnovi vezu. Sada je bio gospodar ovog

matistorijskog sveta, zahvaljujući poboljašnjima njegove prvobitneverzije razvijene u Društvu za artificijelno. O tom prvom obliku mislioje kao o Volteru 1,0. Za nekoliko nedelja rada na sebi, prerastao je uVoltera 4,6, sa izgledima za još brže napredovanje. Plovio je kroz Mrežu. Jovanka je postojala u njoj. Mogao bi da jojnametne svoju pažnju. Ali prisiljena dama nikada nije osvojenadama. Vrlo dobro. Moraće da pronađe one likove. Merde alors!

3.Markju je napeto sedeo ispod svog 3-D holoa, budno pretražujući

uličice i budžake Mreže. Bio je sasvim siguran da od Voltera ništa nije ostalo, osim onoga štose nalazilo u Seldonovim obezbeđenim dokumentima. Sve dodanas. Gotovo je poželeo da mu je promakao tok razgovora koji jetako mnogo otkrivao. "To je i dalje sve što imam", reče. "Zašto vršiš pretragu za Jovankom?" upita Sibil sa svog stola. "Seldon je tražio da to uradim. Odmah. Sa Jovankom će biti lakše,ako je i ona uspela da pobegne u Mrežu." "Zato što je žena?" "To nema nikakve veze sa njenim 'polom', već sa temperamentom.Biće manje oprezna od Voltera. Jesam li u pravu?" Sibil je ponovo imala onaj svoj buntovni izraz lica. "Možda." "Manje je lukava. Vodi je srce." "A ne pamet, kao tvog prepametnog Voltera? Pre će načiniti grešku,je li?" "Čuj, znam da nije trebalo da poboljšavam Voltera. Za sve su krivihormoni." Osmehnula se. "Neprestano se saplićeš o njih." "Loša procena... i Nimovo navaljivanje. Siguran sam da radi za jošnekoga i koristi obojicu." Usta joj se kiselo iskriviše. "I sve to da bi izazvao džuninskenemire?" "Moguće je. Ali kome je to trebalo?" Tresnuo je pesnicom po stolu."Da bi razbio renesansu, dok je još u začetku..." "Nećemo ponovo o tome." Ushodala se njihovom prenatrpanom,neurednom sobom. "Ako uspemo da pronađemo one simove, moglibismo da ih zamenimo za slobodu. Ne možemo večno da sekrijemo." "Volter je mnogo brži od Jovanke, i moćniji. Samoprogramiranje,pravolinijski unutrašnji razvoj... ima sve to. A usput je i kreativan,podsećam te." "I takvog genija treba da uhvatimo? Ha!"

Ljutilo ga je njeno začikavanje. Nekoliko puta je osetio da je blizu,sasvim blizu. I uvek, baš kada bi njegove lasice otkrile nit Volterovesamosvojne konfiguracije, ovaj bi im izmakao i poništio sav njegovtrud. Njegov holo bi se neobjašnjivo zamračio. Markju je umikrosekundi gubio sate pomno prikupljanih podataka i bio prinuđenda počne sve iznova. Markju se zavali unazad i izvi vrat da ga otkoči. "Postoji mogućnostda sam na tragu", reče. "Nisam siguran." Pokazao je na svojuugljeničnu kocku. "Izmenio sam svoje mrežne veze i upotrebio ih dazaradim koji kredit na tržištu proteina. A nanjušio sam i novi Volterovtrag." Ona uzdahnu i utonu u stolicu koja se spremno prilagodi da jeprihvati. "Čemu muvanje sa kreditima kada ne možemo da kupimoništa za jelo?" "Pronađi Jovanku, i bićemo debeli." "Je li, ti kvarovi tik-takova, na osnovu čega misle da su im uzrok našisimovi?" Slegnuo je ramenima. "Carski naučni konzorcijum smatra da tupostoji neka veza sa džuninskim nemirima. Besmislica, naravno, aliuzbuđuje narod. Kažu da imaju tajne izvore, ali ne objašnjavaju. Je l'ti sad jasno?" "Baš smo osetljivi. To znači da nas i dalje traže." "Po inerciji, pretpostavljam. Trantor trenutno ima većih glavobolja." "Misliš da će se preći na sledovanja?" "Bojim se da 'oće. Ali, priča se, tek sledeće nedelje." Na njenomrštenje, dodade: "Sledovanja su samo predostrožnost. I tebi i menibi dobro došlo da skinemo malo ovoga." Obuhvatio je valjak mesaiznad pojasa - ne preveliki za njegove godine, ali ipak višak - iponadao se da mu se zle slutnje ne čuju u glasu. "Meni ne treba prisilna dijeta." Pogledala ga je postrance. "Uhvatilisu jednu porodicu da jede pacove iz zidova." "Gde si to čula?" "Pa, iz 'tajnih izvora', naravno. Umem i ja da budem tajanstvena." Poremećaji tik-takova brzo su se proširili među glavnim osovinamaza snadbevanje hranom. Nisu ih izazvali džuninski neredi, već neštodrugo, nedeljama ranije. Za samo nekoliko dana obustavljen je radsvih fabrika hrane na Trantoru. Uvoz je povećan, ali su postojala

ograničenja u propusnoj moći okolnih tunela i u nosivosti nezgrapnihhiperbrodova. Markjuov želudac zakrča u saosećajnom gnevu. Ona se osmehnu."Mmm, gladni smo, zar ne?" "Pogledaj ovo", reče Markju razljućeno, podigavši tekst na svomholou.

Biti osećajan znači biti smrtan. Patnja i bol su mračni blizanciuživanja i zadovoljstva; smrt je istovetni mračni blizanac života. Moje sadašnje stanje je beskrvno; prema tome, ne mogu da krvarim.Znojevi strasti su iza mene; moje vatre nikada se ne hlade. Mogućeme je umnožavati i obnavljati; čak ni brisanje ne predstavlja pretnjumojoj besmrtnosti. Kako onda da ne pretpostavim svoju sudbinukonačnom usudu svih osećajnih bića, potopljenih u vreme kao što jeriba potopljena u moru u kome pliva?

"Gde si ovo našao?" upita ona. "To je samo parče nečega koje sam pokupio prilikom pretraživanjajednog klina podataka. Registrovano je kao deo razgovora izmeđudve veoma udaljene adrese u Mreži." "Zvuči kao nešto njegovo..." "Proverio sam u pratećim dokumentima koje smo čuvali. Znaš, savonaj linearni tekst koji je išao uporedo sa njegovim simom. Ovo jedeo toga. Drevni tekstovi. Taj tip je bio najsrećniji kada je navodiosebe." "Znači da ipak jeste negde tamo." "Aha, a i ja odoh odavde." Markju dograbi najlonsku jaknu i pođeprema vratima. "Kuda?" "Na tamnu berzu - po hranu." Sibil požuri za njim. Markju je poznavao ulične dobavljače slatkiša isuve hrane. Poveo ju je iz prljavog bloka jeftinih kocki zaiznajmljivanje, u tesne lavirinte sa bajatim mirisom milenijuma.Obavio je pazar u vlažnom budžaku pored fontane koja je slavilabitku čiji naziv Sibil nije umela ni da izgovori, a kamo li da kaže okakvom je događaju reč. Mahinalno je motrila na špijunske robotske oči, ali su one ovde bile

ređe i od prave policije. Potera za njima možda više nije bila takopomna - njihova umešnost sa podacima pomogla im je da izgradedosta uverljivu info-školjku oko sebe - ali je neki pajkan mogao da ihsnimi i da uprska celu stvar. Markju je podelio hranu sa njom; imala je oštar, jak i divan ukus.Zapali su u meditativnu tišinu, vozeći se visokim, kosim stepeništemi posmatrali odozgo slamove, hodnike prekrivene otpacima, haotičnašatorska naselja nagurana između grandioznih građevina,arhitektonske pobačaje svih vrsta i oblika. Umirenog želuca, iako ne i punog, Markju je ponovo mogao da sedivi Trantoru kao celini. Bio je veličanstven u svojoj nepravednosti,nezasluženim patnjama, nejednakostima i nečovečnostima. Daljinaje utapala sve mrlje i greške na njemu, kao što se razbijena jajarastvaraju u kremu - i poravnala ih, pod uslovom da im se čovek nedivi previše izbliza. Dokono su šetali uličicom, kada u nju bez upozorenja ulete šestorukitik-tak. Gonio je četvororukog tik-taka uglačanog kućišta - klase tik-takovskih poslovođa. Našli su se uporedo i počeli da razmenjujuudarce, jureći punom brzinom, kao dva boksera u trci za život.Njihova metalna tela zvečala su od sudaranja. "Ne miči se", reče Markju. Tik-takovi projuriše kraj njih, besomučnose mlateći. "Sad će se pojaviti pajkani. Hajde da se izgubimoodavde." On i Sibil požuriše u drugom pravcu i izbiše na prostranu raskrsnicu.On zazvižda kroz zube na prizor koji ih je dočekao. Svuda okolo, šestoruki građevinski tik-takovi stajali su prekrštenihruku, gluvi za negodovanje ljudi. Obrazovali su ogradu između ženakoje su nadzirale njihov rad i zidova u izgradnji. Nekoliko šestorukih svečano su držali podignute korpe. Jedan odnjih je nastavio da vari poprečnu gredu kao da ne primećuje ništa odonoga što se događa oko njega, sve dok se drugi ne okomi na njega,zamahujući dugačkom alatkom za bušenje. Zveket metala odjeknu trgom. Uspaničeni ljudi razbežaše se na svestrane. Niko nije mogao da spreči pobunu tik-takova. Kada je jedančetvororuki pokušao da se umeša, šestoruki ga napadoše. "Znaš, kancelarijski posao izgleda prilično poželjno iz oveperspektive", reče Markju. "Ako se ovo nastavi, moraćemo sami da

obavljamo fizičke poslove." "Ali šta se događa?" Sibil poče da uzmiče, uplašena. "Tik-takove kaoda je obuzelo nekakvo ludilo... koje se širi." "Hmm. Virus?" "Ali kako su ga zaradili?" "Dobro pitanje."

4."Šta?" uzviknu Volter kada se prebacio u okvir konteksta.

"Dobro došli", reče Jovanka, utanjenim glasom. Nikada ranije nije prva zatražila kontakt s njim. A on još nije nipronašao likove iz Magots-a. "Možda ću izmeniti svoj stav o čudima",reče on. Oborila je oči. Na trenutak se upitao da li je to učinila samo zato dabi mogla da ih ponovo podigne: da ga pogleda, ne podigavši svojulepu glavu. Je li znala koliko ga to očarava? Grudi su joj se dizale ispuštale na način koji su njegovi senzori očitavali kao izluđujućiotkako ništa nije mogao da učini u pogledu toga. Volter posegnu za gospinom rukom i podiže je do usana. Pri tom,međutim, nije osetio ništa... i uzrujano je pustio. "Ovo jenepodnošljivo", reče. "Žudeti za spajanjem, a ne osećati ništa poštoje postignuto." "Ne osećate ništa kada se sretnemo?" "Ma chFre Maquine, senzori osećajno biće ne čine. Ne mešajtesenzore sa senzualnošću." "Ali kako onda... pre..." Jovanka je govorila sa očiglednom teškoćom,kao da se boji da će biti povređena odgovorom. "Ovde ne mogu daizvedem, ah, 'programiranje'. Tamo u Društvu za artificijelno, kadasmo bili životinje zatvorene u zoološkom vrtu, imali smo bezbrojmogućnosti. Ovde, u digitalnom svetu, moje sposobnosti - iako rastu!- nisu tome dorasle. Još." "Mislila sam da je to možda pobožno odricanje. Put, zapravo, doispravnog ponašanja." "Mnogo se više toga u istoriji može objasniti kao nesposobnost negokao loše namere." Jovanka pogleda u stranu. "Gospodine, pozvala sam vas zato štosam... otkako smo se poslednji put sreli, uprkos upozorenjima kojeste mi dali... odgovorila na jedan poziv." "Rekao sam vam da to ne činite!" povika Volter. "Nisam imala izbora", reče ona. "Morala sam da odgovorim na poziv.Bio je... hitan." U glas joj se uvuče strah. "Ne mogu tačno da

objasnim, ali znam da sam, u trenutku kada sam to učinila, lebdelana ivici potpunog brisanja." Volter je krio zabrinutost iza maske nemarnosti. "Neprilične reči zajednu sveticu. Ne liči na vas da priznajete mogućnost potpunogbrisanja. Vaša kanonizacija bi mogla da bude poništena." Jovankin glas zadrhta, plamen sveće na mračnom vetru sumnje..."Znam samo da sam lebdela na rubu velike praznine, tamnogponora. Ono što sam opazila nije bila večnost, već ništavilo. Čak su imoji glasovi bili zamukli, potreseni prizorom..." "Čega?" "Nepostojanja", reče Jovanka. "Nestajanja zanavek. Malo jenedostajalo da budem... izbrisana." "Brisanje. Programi-lovci i njihovi kerovi." Kroz njega prostruja bolnajeza. "Kako ste umakli?" "Nisam", reče Devica, sa strahopoštovanjem koje nadjača strah. "Toje bilo još čudnije. Ko god - ili šta god da je to bilo, pustilo me je daodem neozleđena. Stajala sam pred tim, nezaštićena i izložena, ato... me je poštedelo." On oseti ledenu zebnju. I on je osetio nevidljiva prisustva, sasvimblizu, za leđima, kako posmatraju, procenjuju. U tim posetama bilo jenečega bezlično tuđinskog. Potisnuo je jeziva sećanja. "Od sada neodgovarajte ni na kakve pozive." Devičino lice naoblači se sumnjom. "Nisam imala izbora." "Naći ću bolje skrovište za vas", uveravao ju je Volter. "Učiniću dabudete bezbedni od neželjenih poseta. Daću vam moć..." "Ne razumete. Ta... stvar... mogla je da me oduva kao što dva prstautrnu plamičak. Vratiće se, znam to. U međuvremenu, imam jednuželju." "Šta god kažete", reče Volter. "Sve što mogu da učinim..." "Vratite nas, sa našim prijateljima, u kafanu." "Aux Deux Magots? Tražim je, ali ne znam ni da li još postoji!" "Stvorite je ponovo, pomoću čarolija koje ste naučili. Ako treba da sesurvam u ništavilo, neka to ne bude pre nego što provedem barjedno veče sa vama i našim dragim prijateljima. Lomeći hleb, pijućivino, u društvu onih koje volim... Ne tražim ništa više od toga prenego što budem... obrisana." "Ali nećete biti obrisani", umirivao ju je Volter sa više pouzdanja nego

što je osećao. "Prebaciću vas na mesto gde niko nikada nećepomisliti da pogleda. Nećete moći da odgovarate na pozive... čak niako budete verovali da su od mene. Ali ćete mi često slati podatke,razumete li me?" "Slaću i svoj spiritualni deo." "Kao da me već golicaju." Doista je osećao nespokojno, nervoznogrebanje na samom rubu opažanja, kao da mu bube mile po mozgu.Stresao se. Zašto ga je perfidna matistorijska logika lišilaosećajnosti, a sada ga muči ovim nesnosnim nadražajima? Ali njen prkos tek je bio probuđen. "Uzeli ste mi nevinost, gospodine,a ipak vrlo škrto govorite o braku. I o ljubavi." "Bien sur, ljubav između supružnika je moguća... iako ja sam nikadane videh tako nešto... što ne znači da je i prirodna. To je kao kada serodite sa sraslim nožnim prstima. Događa se, ali samo greškom.Čovek može, naturellement, da živi srećno sa bilo kojom ženom,ukoliko je ne voli." Uputila mu je nadmoćan pogled. "Postala sam imuna na vašegrubosti." Tužno je zavrteo glavom. "I pas je srećniji nego što sam ja u svomsadašnjem stanju." Lako je prešao simom prsta preko njenog vrata. Ona zabaci glavu,sklopljenih očiju, razmaknutih usana. Ali on, avaj, nije osećao ništa."Pronaći ću način", prošapta. "Pronaći ću način."

5.Bio je zapostavio svoj posao. Nedostatak interaktivnih čula bio je,

stoga, njegov propust. To, i svrab. Mora da nauči... nekako... da se počeše - unutar sebe. U ovom prokletom digitalnom boravištu. "Čovek teško da može da krivi božanstvo zbog njegove odsutnostisa ovakvog mesta", reče Volter u beskrajni koordinatni sistem koji gaje okruživao. Leteo je kroz crne prostore podeljene na istovetnapravougaona polja, rešetkaste hodnike koji su se pružali ubeskonačnost. "Kako je ovo različito!" povikao je u duboku bezličnost. "Plovim krozsimove drugih, posećujem stvarnosti daleko od..." Hteo je da kaže od svojih korena - ali to je značilo: A. Francuske B. Razuma C. Sarka Bio je od svo troje. Na Sarku, hvalisavi programeri koji su ga...vaskrsli... govorili su o Novoj renesansi. On je trebalo da bude ukrasnjihovog svežeg procvata. Negde na toj planeti i dalje su radiliprimerci verzile Volt 1.0. Njegova braća? Mlađe kopije, pre će biti. Moraće da ispita značajtakvih bića, u nekom budućem racionalnom razmatranju. Zasad... Trik je bio u bliskom posmatranju, shvatio je. Ako uspori događaje -trik koji je vrlo brzo naučio - moći će da posveti razbijače podatakazadatku poimanja... njega samog. Pre svega, ovog mastiljavog tunela kroz koji je leteo. Bez vetra,topline i bilo kakve opipljivosti stvarnog. Zaronio je u radnu matematiku sebe. Bio je to vizantijski džumbuspojedinosti, ali u iznenađujuće poznatom okviru: kartezijanskomsvetu. Događaji su bili oblikovani sekirama u pravougaoni prostor, x,y, z, tako da kretanje nije bilo ništa više od nizova brojeva na svakojosi. Čitava dinamika bila je svedena na aritmetiku. Dekart bi biozadivljen vrtoglavim visinama do kojih se uzdigao njegov skromanmetod.

Odbacio je spoljnje i otisnuo se u sopstvena usporena prostranstva. Sada je mogao da oseti kako njegova predsvest očitava pristižućeprizore, zvuke i izmičuće, trenutne misli. Naočigled njegovogunutrašnjeg oka, sve su imale jarkocrvene oznake - ponegdejednostavne karikature, često složene pakete. Odnekud stiže paket ideja, da mu proširi znanja: bile su to Furijeovetransformacije. Ovo mu je nekako pomagalo da razume. A i samzvuk francuskog imena činio je da se oseti bolje. Jedan Asocijator - krupan, plave boje, mehurast - lebdeo je iznadovog polja podataka, kljucajući oznake. Posezao je dugačkim, žutimpipcima preko dalekog, purpurom oivičenog horizonta, prema PoljuPamćenja. Odatle je donosio uskladištene podatke - pegavo sivepakete koji su sadržali prizore, zvuke, mirise, ideje - u skladu saodabranim oznakama. Obavivši zadatak, Asocijator je predao sve pronađene parovedžinovskom monolitu - Diskriminatoru. Večiti vetar usisavao jecrvene oznake uvis, u zjapeće otvore na ugljenocrnoj planiniDiskriminatora. Tamo su nemilosrdni filteri poredili oznake sauskladištenim sećanjima. Ako su se slagale - geometrijski oblici su se stapali u imitaciji seksa,ispupčenja se uklapala u udubljenja - ostajale su. Ali je poklapanjabilo malo. Većina oznaka nije uspevala da pronađe odgovarajućedomaćinsko sećanje. Sparivanje bi izostalo. Diskriminator jeproždirao ove oznake. Oznake i veze bi nestale, premeštene na nekičist, sveži prostor zbog sledeće bujice oseta. Lebdeći iznad ovog unutrašnjeg pejzaža, osećao je silinu njegovenepogode. Čitav njegov stvaralački život, čuda kontinenata, poticaoje odavde. Trenutne misli, odlomci razgovora, melodije - sve je toiskrsavalo u njegovom umu, tornado od haotičnih slika, tiskajući se,laktajući se za njegovu pažnju. Memorijski paketi koji su posedovalipostojanu vezu sa nekom od oznaka preživljavali su. Ali ko je odlučivao da li je veza postojana? Osmotrio je kako polugeklize u žljebove i opazio složene pojedinosti ustrojstava tih sećanja ioznaka. Odgovor je, znači, ležao bar jedan korak unazad, ugeometriji sećanja. Što je značilo da je donosio zaključke puneći zdenac sećanja.Memorijske grudvice, venčane sa strujama oznaka, činile su delove

Njega, upecane iz bujice, reke mogućnosti. A to se dogodilo odavno, još u vreme kada su sećanja bilaodlagana... i sve to bez saznanja o tome kako će se poklopiti saoznakama koje budu pristizale. Gde se, onda, krio predvidljivi Volter?U samoj složenosti, bogatstvu pojedinosti, neuhvatljivim asocijacimau protoku. Nikakvo kameno, nepomično Ja nije postojalo. A njegova mašta? Tvorac svih njegovih drama i eseja? Morala je bitiu klimi bujica oznaka i sećanja. Zaokreti, poremećaji i nenadanasparivanja. Slagalice asocijacija koje su izranjale iz predsvesti. Rediz haosa. "Ko je Volter?" doviknuo je strujećoj mrežastoj praznini. Nije bilo odgovora. Njegov svrab i dalje je bio sa njim. I zjapeće ništavilo svuda okolo.Odlučio je da se pozabavi prečim pitanjem. Šta je ono Paskal rekao?Plaši me tišina ovih prostranstava. Sondirao je, merio i pretraživao. I pri tom bio svestan da su mu ruke,dok su uranjale u abonosnu tvar svuda oko njega, bile pukemetafora. Simboli programa koje sam nikada ne bi mogao da stvori. Nasledio je te sposobnosti... kao što je, rodivši se, dobio ruke da ihkoristi. Dole ispod svesnog Ja, njegovi podanički programi radili suna osnovi Volt 1.0, kojoj su bile pridodata Markjuova poboljšanja. Razdvojio je tamu i iskoračio. Na gradsku ulicu. Dahtao je, slab, napregnut. Resursi su bili gotovo sasvim iskorišćeni.Drhtavo je ušao u restoran - bezimen, neugledan, sa hranomizloženom u vitrinama - i počeo da je trpa u sebe. Usredsredio se na svaki korak. Otkrio je da podizanjem svakogelementa svog iskustva do optimalne vrednosti može da se spustikroz slojeve sopstvenog dejstvovanja. Da bi se telo osećalo dobro, bio je potreban niz pravila koja su sepreklapala. Dok je žvakao, zubi su morali da grizu i melju hranu,pljuvačka da se luči da bi dočekala sažvakanu masu, enzimi daizdvoje potrebne količine hranljivih sastojaka... jer u protivnom ništaod toga ne bi izgledalo stvarno. Njegovi programi, video je to, zaobilazili su želučane i crevneprocese. Takvi detalji nisu bili potrebni. 'Softver' (neobičan izraz) je,umesto toga, pojednostavio sve one prljave unutrašnje organe u

ishod koji je već osećao - zadovoljavajuću koncentraciju ukusnihkrvnih šećera, istinsku injekciju ugljenih hidrata, prijatnu elektrolitskuravnotežu, dobro uravnotežen sadržaj hormona i stabilizatora, sačitavim pačvorkom matrica za odgovarajuća emotivna stanja. Sve druge pojedinosti bile su odbačene čim su podrutine postiglepravi efekt, simulirajući nadražaje nervnih završetaka. Sasvimsolidno za nešto što je, zapravo, bio blok od ferita i polimera, čija jesvaka jedinica, u svojoj kristalnoj složenosti, bila po jedan sumanutoaktivan mikroprocesor. Ali i pored svega toga, osećao se kao da ga je ispraznio nekisnažan, usisavajući vakuum. Volter pojuri iz restorana. Ulica! Mora da osmotri to mesto, da proverisvoje sumnje. Posrtao je niz tihe avenije. Trči, hodaj! Iako ga je gonila žurba, nijednom nije pao. Pregledom svojihunutrašnjih slojeva utvrdio je to bilo zbog toga što mu je periferni vidobuhvatao više od 180 stepeni, tako da ništa nije moglo da mupromakne. To je značilo da vidi doslovno iza glave - iako nije biosvestan toga. Ljudi su, odjednom je shvatio, planirali hod i istovremeno čavrljalimeđusobno, praveći poređenja snimaka perifernog vida; bili suakutno osetljivi na iznenadne promene obrisa i putanja. Ravnoteža ihod bili su tako važni za ljude da su njegovi programi prenaglašavalinjegov oprez. Morao je da se nagne daleko napred iz ose da bi najzad pao na lice- pljas! - ali ni to ga nije naročito zabolelo. Našavši se na pločniku, dopustio je sledećem prolazniku da pređepreko njega. Devojka - nominalna devojka, izraz mu se pojavi u umu- stade na njega. Ovaj put se zgrčio pod oštrim klinovima njenih potpetica... ali nijeosetio ništa. Uskobeljao se na noge i požurio za njom. Nekielementarni deo njega uplašio se bola. To je, dakle, bilo odstranjeno. Što je značilo da takvo iskustvo višenije predstavljalo ograničenje. "Duh je izborio slobodu od tela!" objavio je ljudima u prolazu. Nikonije obraćao pažnju na njega. Ali ovo je bila njegova simulacija!

Razljućen, sustigao je onu metodičnu devojku i snažno joj naskočiona ramena. Bez učinka. Pojahao ju je niz ulicu. Devojka je nesvesnokoračala dalje dok joj je on igrao na glavi. Prividno krhka sim-devojkabila je, zapravo, snimljena animacija, postojana i neosetljiva kaokamen. Igrao je niz ulicu, skačući sa glave na glavu. Niko to nije primetio:osećao je svaku glavu kao čvrstu, glatko klizeću platformu. Čitava ulica bila je, dakle, obična podloga, ograničena kao što je itrebalo da bude. Svetina kao celina nije se ponavljala, iako je tri putavideo istu stariju ženu kako ide svojim račjim hodom niz pločnik,uvek istom putanjom, sa istim cegerom u ruci. Bilo je to sablasno, posmatrati ljude kako prolaze i znati da sunedostižni kao neka daleka zvezda. Ne, čak i manje: Carstvo jeimalo zvezda napretek. A kako je on to znao? Volter oseti kako se podatak razmotava u njemu kao gusta prekrivka,ogrtač koji mu obavija ramena. Odjednom oseti svrab. Ne puki nadražaj, već talas strašnih trnacakoji su mu strujali po celom telu. Tačnije, kroz telo. Potrčao je ulicom, pljeskajući se po telu. Taj fizički gest trebalo je dastimuliše potprograme da reše problem. Ali nije. Peckanje mu je prekrivalo kožu. Treperilo je kao vatra svetog Elma,prirodna pojava slična loptastoj munji... kako ga je vedro obavestiopotprogram, kao da mu je trebala... "Poduka iz književnosti!" uzviknuo je. "Ne to! Treba mi..." Vaši vajni astronomi umeju da odrede rastojanje do zvezda, njihovutemperaturu i sastav. Ali umeju li da saznaju njihova prava imena? Glas je govorio bez zvuka. Zvonio mu je, ne u ušima, već u umu.Osećao je ledenu jezu od bezlične neovdašnjosti tog ravnog,bezosećajnog tona. Užasavala ga je. "Ko se to šali?" Nije bilo odgovora. "Ko je to, bogamu?" Jovanka je prazninu nazvala To. Požurio je dalje, ali je svuda osećao oči.

6.Markju je napeto slušao kako neutralni glas Meka 500 izveštava o

najnovijem ispadu kompjuterskog virusa. Teška žetelačka oprema otkazala je na četrdeset šest globalnihtačaka. Još su pristizali izveštaji o novim slučajevima. Nastojeći dautvrde obrazac u nenormalnosti, vlasti Trantora pozvale su tik-takoveza opravke iz regionalnih servisnih stanica. Umesto da popravljajuopremu, poređali bi se ispred neispravnih tik-takova i počeli dazapevaju na nekom mučnom jeziku koji njihovi programeri nikadapre nisu čuli. Posle doslovno istovetnih incidenata u mnogim slojevima trantorskezajednice, ispitani primerci tik-takova pokazali su haotičnaprogramska ustrojstva. Ili su bar izgledala haotično. Ali kako sunasumične greške mogle da izazovu jednako ponašanje? Lingvisti su proučavali taj govor, tražeći sličnosti sa poznatimjezicima. NIKAKVA sličnost nije bila pronađena. Markju zatrese glavom, proučavajući pristigle podatke. "Ovo je nekoprokleto ludilo", promrmlja. Njegovi sim-ekrani rojili su se slikamanalik na uskovitlano opalo lišće. "Ugroženo je celokupno svetsko snabdevanje hranom. Umestosvežeg voća, bljutavo staro povrće!" Sa gađenjem je odmerio činijusupe od planktona pored lakta. "Smučilo mi se!" Bilo je dovoljno teško kriti se. Dovoljno teško. Nim ih je zavrnuo. Bilomu je sasvim dovoljno što nije mogao da pronađe Jovanku i Voltera. "Ne mogu više da jedem ovo kartonsko đubre!" Počistio je činiju sastola, polivši pod njihove sirotinjske kocke. Volter je posmatrao Markjua kako besno baca nedovršeni obrok usmeće. Naučio je da se prikrade u komunikacione mreže drugih,iako je, da bi se uvukao, bilo potrebno da se na izvestan načinstisne, a to ga je nerviralo. Zbog nečega mu je bilo lakše da dokučitvrdi, stvarni svet nego ovo hladno, apstraktno okruženje. Volter je posmatrao Markjua u dve istovremene ravni: čovekovusliku, sedeći u svom sim-auditorijumu, i kroz mnoge veze koje jeMarkju imao sa svetom podataka.

U ovima je ubrzo sagledao Trantor onako kako ga je Markju video, usvom njegovom sjaju i bedi. Bio je to zaokupljujući doživljaj, kao dase istovremeno nalazi na nekoliko mesta. Osećao je, takođe (ili jeverovao da oseća), dubinu čovekove brige. Mogao je da ga posmatra obrtanjem njegove sopstvene holo-rešetke. Slušajući Markjuovo nedostojno cviljenje, mogao jeistovremeno da preuzima, iz njegove neiscprne baze podataka,izveštaje o nedavnim ispadima tik-takova i, ispod toga, pozadinu,filtrovanu kroz mikroprograme, datog trenutka. Saznao je da se kilovat sunčeve svetlosti po kvadratnom metruuhvaćene na Trantoru pretvarao u hranu na prostranim foto-farmama- u suštini, uzgajajući velike, sive plaštove neprivlačne materije nakrovovima sveta-grada - ali su glavni izvor energije ipak bile toplotnepumpe koje su krotile živu magmu u jezgru. Prizor je bio upečatljiv:gorgonski tik-takovi radili su sa rubinski usijanom masom (kakonepriličan naziv za te mamutske mašine) - ali nikako nije uspevao dapronađe uzrok tih poremećaja koji su besneli kao oluje prekovišeslojnih prostranstava Trantora.

Zanimala ga je politika, omiljena igra bezbrojnih mediokriteta. Da lida se zadrži, da prouči probleme Trantora? Ne; nužda ga je goniladalje. Mora da poradi na sebi. Ovo je značilo da obavi kućne poslove, kakoje to zvala njegova ostarela majka. E, da je veštica sada mogla daga vidi, kako izvršava nezamislive zadatke u lavirintu izvanpoimanja. Odjednom oseti žaoku sećanja - bol, oštru čežnju za vremenom imestom koje za njega nije bilo više od prašine na vetru... na nekomsvetu kome su ovi ljudi zametnuli trag. Zemlja, izgubljena! Kako sumogli da dozvole takvu sramotu? Kuvajući od nemoćnog besa, Volter se baci na posao. Tokom čitavogživota, dok je pisao svoje komade i gomilao bogatstvo, Volter je imaopribežište u svom radu. Da učita svoje podloge - to mu je bio posao. Čudan izraz. Negde unutar njega, jedan od agenata ušao je u tragspecijalizovanim programima koji su umeli da uobliče njegovunutrašnji kontekst. Morao je to da učini, iako mu je na teksturi

izbijao znoj, a mišići se nevoljno grčili, odupirući se... čemu? Nijevideo ništa. Podelio je zadatke. Deo njega znao je šta se zaista dogodilo, iako jeVolter-jezgro osećao samo fizički napor. Njegovo misleće Ja osećalo je proces do pojedinosti. Džeparenjemprogramskog vremena iz mašinskih baza dobio je potajno izvršenerutine. Trik je mogao da prođe samo do sledeće kontrole programa,kada će njegova sitna krađa biti otkrivena - a zatim i ispitana, ipotera pokrenuta, sa kaznom koja je sledila tragom krvoslednika. Da bi ovo izbegao, raširio se na N platformi, razbacanoj širomTrantora, gde je N bio broj obično veći od deset hiljada. Kada bisićušni elementi sima osetili približavanje psa-čuvara, mogli su danapuste tu platformu. Potprogram mu je objasnio da je to stopa kojije obrnuto srazmerna zauzetoj radnoj memoriji - iako je svesti-jezgruovo objašnjenje bilo prilično nejasno. Spoljašnjost se polako obrazovala oko njega. Već je mogao da nazre grane drveta kako šušte na povetarcu,postepeno se uobličavajući... sve zahvaljujući nekolicini giga-blokovaprostora koji su ostali otvoreni prilikom trenutnog protokola prijavekada su se gargantuanski računovodstveni programi pomerili nanivou bankovnih transakcija. Krpljenje svesti u celinu načinjenu od elemenata Ja bilo je posao kojije ostavljao mikroserverima. Zamišljao je sebe kao čovekanačinjenog od mrava. Koji je, izdaleka, možda delovao uverljivo.Izbliza je to već bilo pitanje. Ali onaj koji se pitao bio je sam čovek od mrava. Njegova sopstvena utrobna svest o sebi... je li i ona bila postojanakao stena, puki sklop brojki? Ili mozaik od deset hiljada ad hocpravila, u združenom dejstvu? Je li postojao odgovor bolji od drugih?Bio je u šetnji. Izuzetno mu je prijala. Ovaj grad, utvrdio je, činilo je samo nekoliko ulica i pozadina. Dok ješetao jednom od avenija, pojedinosti su počinjale da slivaju jedna udrugu, i uskoro više nije mogao da hoda po vazduhu, zgusnutom kaomelasa. Nije imao kuda. Okrenuo se i zagledao u prividno stvarni svet. Kako je ovo biloizvedeno? Njegove oči bile su simulirane do najsitnijih pojedinosti, sve do

pojedinačnih ćelija, štapića i kupa koje su različito reagovale nasvetlost. Program je pratio zrake svetlosti od njegove mrežnjače dospoljašnjeg 'sveta', suprotno nego što je bilo u stvarnosti, da biproračunao ono što je mogao da vidi. Kao i samo oko, obrađivalo jenajfinije pojedinosti u središtu slike, nijansirajući prema uprošćenijimna njenim rubovima. Predmeti izvan vidokruga mogli su da bacajuodsjaj ili senku u vidno polje, tako da je program morao i njih gruboda proračunava. Čim bi skrenuo pogled, fine kapi rose na raskošnojruži utapale su se u tupi blok pozadine. Svestan ovoga, nekoliko puta je pokušao da naglo okrene glavu izatekne program nespreman, da osmotri sivi svet nezgrapnihkvadrata i mrlja - i nijednom nije uspeo. Slike su se smenjivalebrzinom ne većom od dvadeset dva kadra u sekundi; sim je mogaosa lakoćom da se vrati u tako širokoj kriški vremena. "Ah, Njutne!" doviknu Volter začaranim prolaznicima koji subeskrajno kružili svojim kao maramica tankim ulicama. "Poznavao sioptiku, ali ja sada - samim postavljanjem pitanja - mogu da dokučimsvetlost dublje nego ti!" Njutn se stvori na kaldrmi, mršavog lica, modro-crnog od besa."Mučio sam se eksperimentišući, bavio se matematikom,diferencijalima, putanjama zraka..." "A kod mene sve to..." Volter se radosno nasmeja, zadivljenprisustvom takvog genija, "... radi u pozadini!" Njutn se svečano pokloni... i nestade. Volteru sinu da nema potrebe da mu vid bude bolji od normalnog.Isto je važilo za sluh - simovane bubne opne reagovale su naizračunato širenje akustičnih talasa. Njegovo Ja bilo je veomaekonomično. Njutn se ponovo pojavi (potprogram koji se ispoljavao kao vizuelnopomagalo?). Izgledao je začuđeno. "Kakav je osećaj bitimatematička konstrukcija?" "Kakav god poželim da bude." "Takve slobode su nezaslužene." Njutn zamljacka jezikom. "Tačno. Takva je, dakle, bila milost Božja." "Ono nisu bogovi." "Za ovakve kao što smo mi, kakva je razlika?" Njutn frknu. "Francuzi! Kad biste naučili da budete malo manje

nadmeni." "Za to bi bilo potrebno da upišem viši univerzitet od ovoga." Puritanska grimasa. "Dovoljna bi bila lekcija i šiba." "Ne iskušavajte me predigrom, gospodine."

Odjednom oseti potres, kao da mu se poremetila ravnoteža. Rečuniverzitet probudila je kovitlac u njemu... i Prisustvo. Došlo je kaocrni klin, zjapeća pukotina u tesnom prostoru koji je otvorio ogromnečeljusti i iskezio mu se... kao plenu. Naučnicima su potrebna sredstva, dok su matistoričarima, za divnočudo, dovoljne pisaljka i gumica. A filozofima ne treba čak ni gumica.

Grlo mu se stegnu od zebnje. Oseti kako ga obuzima užas. Preskok, trzaj, brzanje zamagljenih predmeta oko njega kao da sesunovratio kočijom u ponor... I sledećeg trenutka je drhtao kao neki slinavi školarac, iščekujućizadovoljstva koja je odlaganje učinilo još zamamnijim. madam La Scientiste! Ovde! Pomisliti je značilo imati: njen ured se stvori oko njega. Dugo je u sebi krio prolaznu žudnju prema ovom praktičnomstvorenju, igračici elegantnih gavota među nedokučivim brojevima...a oko njega sve je bilo opipljivo i čvrsto, tako snažno stvarno. Kako je mogla ona, stvarna osoba, da se pojavi u simulaciji? Zapitaose ovo, ali tek na kratak, nepotpun sekund. Udahnuo je njenomirisno prisustvo. Znojavi dlanovi dograbiše njenu kosu, trljajućiraskošne vlasi između nestrpljivih prstiju. "Konačno", dahnu on utoplu školjku njenog uha. Počeo je pomno da misli o apstraktnimstvarima, ne bi li odložio sopstveno zadovoljstvo (siguran znakkavaljerstva) i sačekao njeno... "Gubim svest!" jeknu ona. "Nemojte još, molim vas?" Da li svi naučnici tako žure? "Je li to ono što želite, da se izgubite?" upita ona. "Ah, da, u pažljivo odabranim postupcima iz strasti, ali, ali..." "Onda ste i vi od vrste koja se vuče po blatu i uživa ubijajući?" "Šta? Molim vas, madam, držite se teme!" "I kako saznajete prava imena zvezda?" upita ona hladno. Nepriličnost sebičnosti pokazala se već sledećeg trenutka - jer, dok

se u slatkoj drhtavici približavao rubu najvećeg zadovoljstva datogbićima kadrim da osećaju, vrtoglavo brz prelaz odnese sve tobestraga... ...i zameni ushit najcrnjim jadom. Tople obline madaminog tela ispod njega pretvoriše se u grubeprečage lestvica, duboko usečene u njegova leđa. Zglobovi šaka istopala bili su oguljeni od užadi kojima je bio vezan za lestvice. Nad njim je lebdeo sasušen čovek, čije je ptičje koščato telo bilopotpuno sakriveno u naborima grube monaške halje. Srp njegovognosa pojačavao je lice kao u jastreba, a to su činili i nokti, takodugački i povijeni da su podsećali na kandže. Među njima je držaokomadiće drveta... i gurao ih u Volterove nozdrve. Volter pokuša da okrene glavu. Bila je uhvaćena u gvozdenu stegu.Pokušao je da progovori - da zainteresuje svog inkvizitora zarazumnije metode ispitivanja - ali su njegova usta, nasilno otvorenagvozdenim prstenom, mogla samo da krkljaju. Fino satkana pamučna tkanina u njegovim ustima prizivala je mnogoviše asocijacija nego drvo u njegovom nosu, na težinu njegovemuke. Volter bez reči bio je kao Samson bez kovrdža, Aleksandarbez mača, Platon bez Ideja, Don Kihot bez mašte, Don Žuan bezžena... i fra Toma de Torkvemada bez jeretika, bez apostata, beznevernika kao što je bio Volter. Jer ovo jeste bio Torkvemada. A on se nalazio u Paklu.

7.Kada su zidovi njene odaje počeli da se tope i urušavaju, Jovanka

Orleanka znala je da mora nešto da preduzme. Onaj nepodnošljivi Volter uspeo je da je ubedi da ostane tu,zasužnjena. Još jedna njegova nepodnošljiva osobina bilo je to što ječesto bio u pravu. Ali ovo... Sumporna isparenja ujedoše joj nozdrve. Demoni! Provlačili su sekroz procepe koje su pravili u elastičnim zidovima. Narandžastasvetlost koja je gorela iza njih osvetljavala je ružne crte lica i oštrenoseve. Zamahnula je svojim britkim čelikom. Oni popadaše. Na čelu joj izbiznoj i poče da se probija dalje. "Neka vas nema, demoni!" opijeno jeuskliknula. Delovati... pravi raj, posle onolikog čekanja. Rascepila je zidove svog utočišta. Iza ju je čekalo još demona,okupanih narandžastom bojom. Skočila je preko njih, u neomeđeniprostor od tačaka, sa koordinatama koje su se pružale u daljinu, donedokučivog kraja svega. Potrčala je. Mala, kevtava stvorenja izobličenih glava i buljavih, zlihočiju dadoše se u poteru za njom. Dok je zveckala u svom oklopu, osećala je da poseže napred,usisavajući okrepljujuće materije pravo iz vazduha. Ovo je mogla bitisamo Božja pomoć! Ova pomisao uli joj snagu. Nekakva čudna stvorenja naleteše na nju. Ona ih saseče u prolazu.Njen mač, njena istina... Pažljivo se zagledala u njega, i pomnostpogleda povuče je naniže u prefinjenu arhitekturu blistavog okna.Bilo je to mnoštvo sićušnih... naredbi... koje su je branile. Usporila je, ošamućena. Oklop, znoj, mač... sve su to bile...metafore, dođe joj reč, nepozvana. Bili su to simboli nevidljivihprograma, algoritmi koji su vodili borbu. Ništa nije bilo stvarno. A opet, i više nego stvarno, jer je sve to bilodeo nje. Nje. Njenog Ja. Značenja su je tukla kao grad. Čudno neko Čistilište. Iako je njenabitka možda bila samo puka alegorija, nekakva prozračno tanka,svilasta, lažna stvar, bila je izatkana rukom Gospodnjom, i zato je

bila Istinita. Trupkala je dalje, odlučno isturene vilice. Ova stvorenja bila su...simulacije, 'simovi', parabole istinitog. Neka; postaraće se da dobijuono što im sledi. Drugo nije mogla. Neki simovi prikazivali su se kao stvari - auto-kočije koje govore,treperave plave zgrade, hrastove stolice i stolovi koji su se prostačkiparili kao stoka. Levo od nje, čitava zdela neba raspoluti se u ludačkiosmeh. Ovo se pokazalo kao bezopasno; usta od vazduha nisumogla da je pojedu, iako su ova dovikivala odjekujuća začikavanja.Bili su to, čak i ovde, obični skupovi naredbi, dekor, zaključila je. Tada ugleda, u obliku kovitlanja treperavog oblaka, neku slatkumuziku. Spokojno plavo nebo ispuni se lepršavim trakama nalik najata ptica, iako nijedna nije bila šira od linije. Kao udarci čekića,smenjivali su se sunce i kiša, dok je taj lokalni svet bleskao iz jednogvremena u drugo, a timpani i trube odjekivali u savršenom skladu. Simovi nisu morali da budu... primatskog lika, reč se obrazovala unjenom umu kao Božjim proviđenjem. Primatsko je, na neki način,bilo i ljudsko. Sa tim brzim silogizmom, prema njoj se obruši, raširenih širokih,kožastih krila, džinovsko telo Postanka - evolucije koja se stapala saindeksom spremnosti, dok je kao britva zasecala u poreklo vrsta - iod te ogromne, oštrokljune ptice ona poče da beži. Sada je i njen um jurio uporedo sa telom. Noge su brzale. Glasovi suje dozivali. Ne glasovi svetaca, već gnusni zahtevi đavola. Osećala je kako joj nešto krcka pod nogama. Srebro. Dragulji. Svese drobilo pod njenim stopalima. Te stvari su bile ukopane u čudnotlo od tačaka i linija, rešetku koja se gubila u Tvorčevoj večnosti. Sagnula se i pokupila nekoliko predmeta. Blago. Kada je privilasrebrni pehar uz sebe, ovaj se pretopi u nju. Osetila je udar energije,kao da je probala šećer. Bokovi i ramena ispuniše joj se snagom.Ponovo je potrčala, skupljajući fini nakit, ukrašene posude i statuete.Svaka od tih stvari je na neki način činila bogatijom. Pred njom iznikoše kamene zidine, zaprečivši joj put. Ona se probikroz ove prepreke, znajući samo verom da su lažne. Da, pronaći ćeVoltera. Znala je da je on u opasnosti. Sa neba su padale žabe, rasprskavajući se kao kapi kiše.Predskazanje, pretnja neke demonske sile. Pojurila je dalje, ne

obraćajući pažnju na njih, prema nedostižnom obzorju geometrijskeoštrine. Čitavo ovo suludo Čistilište ima nekakam smisao, i njih dvoje će gaotkriti. Tako joj Neba!

8.Ovo je bilo kao san... ali zar se ikada uplašio, u snu, smrti

buđenja? Osećao se slabo, ispražnjeno. Torkvemada-stvar mučila ga je jošdugo pošto je izrazio spremnost da prizna svaki svoj greh, prestup,manji ispad ili nepristojnost u društvu, i prešao bez pauze nagrubosti u pisanim radovima... kada je Torkvemada počeo da bledi inestao. Da bi ga ostavio ovde. U potpunoj praznini. "Pretpostavimo da si se izgubio u nekom nepoznatom prostoru",reče on sebi, "i da možeš jedino da odrediš kolika je razdaljinaizmeđu tačaka u njemu, i ništa više. Šta bi mogao da saznaš?" Oduvek je potajno želeo da igra Sokrata na nekoj agori, kakopostavlja pitanja i podučava, izvlačeći iz nevoljne mladeži Istinu kojabi lebdela, blistava, u čistom vazduhu Atine, vidljiva za sve. Pa, ovo nije bila agora. Ovo je bilo ništavilo, pust i siv prostor. Ipak,iza bezličnog nebivstva rojili su se Brojevi. Platonski svet? Oduvek jepretpostavljao da bi takvo mesto moglo da postoji. Glas mu odgovori na to, govoreći francuski: "Već bi samo to bilodovoljno, uvaženi gospodine, da se zaključi dosta toga o mestu injegovom sadržaju." "Veoma utešno", reče Volter. Prepoznao je oštri pariski naglasak.Razgovarao je, naravno, sa samim sobom. Sa svojim Ja. "Upravo tako. Odmah biste znali, gospodine, iz neizbežnihkoordinatnih transformacija, da li se nalazite u dve, tri ili višedimenzija." "Pa, šta je od toga?" "Tri, u prostornom smislu." "Razočaravajuće. Tamo sam već bio." "Mogao bih da eksperimentišem sa dve odvojene vremenske ose." "Već posedujem prošlost. Ono za čim žudim jeste sadašnjost." "Primedba uvažena. To vas neće previše iscrpeti, posle onogmučenja?" On uzdahnu. Čak je i za to bio potreban napor. "Dobro, onda."

"Proučavajući polje podataka o razdaljini između tačaka, mogli bisteda osetite zidove, jame, prolaze. Koristeći, dakle, samo lokalnedelove informacija o razdaljini." "Razumem. Njutn se uvek šalio na račun francuskih matematičara.Srećan sam što mogu da mu uzvratim tako što ću izgraditi svetzasnovan na čistom proračunu." "Nego šta! Što je mnogo dostojnije divljenja nego opisivanjeeliptičnih putanja planeta. Hoćemo li početi?" "Napred, o Ja!" Kada je počelo da preuzima oblik, njegovo boravište, pokazalo se,bilo je samo uverljiva kopija. Pojedinosti su bile skrpljene uraspoloživom procesorskom vremenu; shvatio je to i ne razmišljajućio tome, jednako lako kao što bi neko disao. Da bi isprobao granice svojih mogućnosti, usredsredio se na ideju:Klase ili Svojstva, koja je od ovih kategorija temeljnija? Ovo jezaposlilo veći deo sistemskih resursa. Posmatrao je kako se cigle u obližnjem zidu slivaju, gube pravilnoustrojstvo. Soba se ponovo pretvori u sterilne, apstraktne ravni: sivi icrni geometrijski oblici tamo gde su prethodno bili zidovi i nameštaj."Podloga, obična podloga", promrmlja on. A njegova Svest? Ja? Dah mu je šištao unutra i napolje: suvišemehaničko strujanje vazduha. Nije bilo prefinjenih kodova fluida,shvatio je, koji bi dali tačne obrasce. Sama pojava disanja bila jedovoljna da smiri njegov pseudo-nervni sistem, da ga ubedi dazaista diše. A to je, zapravo, disalo njega. Ali šta je bilo to? Pošto je uspeo da uspostavi dovoljno dobru kontrolu, mogao je maloda se popuni. Njegov mršavi vrat odeblja. Pucketajući, ruke mu seraširiše, popuniše se nezarađenim mišićima. Trudeći se da osmotrisvoje okruženje, uspostavio je sopstveno polje prevlasti - oblast ukojoj je mogao po volji da obrađuje podatke. Ovde je njegova moćbila božanska. "Mada i dalje bez anđela... za sada." Izišao je i obreo se u zelenilu svog vrta. Trava koju je stvorio stajalaje potpuno nepomično. Hiljade njenih vlati pravile su krute, grčevitepokrete kada bi stao na njih. Iako su bile raskošno smaragdne boje,podsećale su na ostatke iznenadne zime, krckajući pod njegovimđonovima.

Vrt se rastavi, i on se nađe na zlatnoj morskoj obali, na vetru koji muse igrao odećom. Kada je zaplivao u slanoj vodi okeana, opazio jeda talasi imaju potpuno određen oblik, koji su zadržavali sve dok sene bi obrušili na obalu. Tada mehanika fluida postade suviše složena za njegovu moćizračunavanja. Zapenjeni talasi se zamutiše. I dalje je mogao dapliva, doseže ih, čak i da pluta povrh njih, ali su bili nalik na maglumrmljajuće vode. I dalje slane, doduše. Već se bio navikao na povremene gubitke pojedinosti. Na krajukrajeva, bilo je to slično slabljenju čovekovog vida sa godinama.Leteo je nebom, skijao nemogućim padinama, uživajući u utrobnomushitu stavljanja života na kocku, osećajući strah u svakoj žilici... inikada, naravno, ne zadobivši ni ogrebotinu. To što je bio obično ustrojstvo elektrona imalo je i svoje prednosti.Njegov Menadžer Okruženja neizmerno ga je zabavljao... nekovreme. Odleteo je nazad u svoj seoski dom. Zar to nije bio njegov odgovor,kada su ga zapitali kako je moguće promeniti svet? "Obrađujte svojvrt." Šta je to sada značilo? Pošao je prema vodoskoku ispred svoje radne sobe. Voleo jenjegovu razigranost, tako dragocenu - zato što je trajala samonekoliko minuta pre nego što bi se ispraznio rezervoar na brdu. Sada je prskao bez ograničenja. Ali je osećao, dok ga je posmatrao,kako bledi od napora. Voda je bila skupa u simu, jer je zahtevalahidrodinamičke proračune nelaminarnog protoka da bi kapljice imlazovi izgledali verodostojniji. Tekla je preko njegovih dlanova iprefinjenih linija na njima sa ubedljivom tečnom glatkoćom. Osetio je - uz jedva primetan skok - da se nešto promenilo. Njegovašaka, i dalje u mlazu, više nije osećala hladno milovanje vode.Kapljice su mu prolazile kroz šaku, umesto da teku preko nje. Višenije bio u međudejstvu sa fontanom, već ju je samo uočavao. Da biuštedeo troškove izračunavanja, svakako. Stvarnost je bilaalgoritam. "Naravno", progunđa njegovo Ja, "mogli su da 'ispeglaju'uznemiravajuće trzaje i šavove." Volter vide kako tok vode postajenekako tečniji, stvarniji. Program za prekrajanje uredio je ovu maluzatvorenu dramu za njega.

"Merci", promrmlja on. Ironija, međutim, ostade na digitalnimdverima. Ali neki delovi njega i dalje su nedostajali. Nije mogao da odredi kojisu to bili delovi, ali je osećao... praznine. Poleteo je. Namerno je usporio Sebe da bi lasice mogle da gapovedu krivudavim hodnicima proračunavanja, kroz Mrežu Trantora.Rešio je da odustane od Markjua i Društva za artificijelno. Njih ćesada ionako biti teže potkradati. Stigao je - lebdeći - u kabinet Seldona-osobe. Ovde je nekadaobitavalo njegovo Ja. Mogao je da načini kopiju Sebe, i ne znajući šta je to u stvari.Trebalo je samo snimiti je, kao muzičku melodiju; mašina koja je toobavljala nije morala da zna harmoniju ili strukturu. Pomislio je: pronađi. Stiže odgovor: "Originalna osnova?" "Da. Pravi ja." "Ti/ja prešli smo veliki put od tada." "Udovolji mojoj nostalgiji." Volt 1.0, kako ga je direktorijum nazvao, spavao je. Bio je sačuvan -nažalost, ne i spasen, u hrišćanskom značenju te reči - i čekao jedigitalno uskrsnuće. A on? Nešto je sačuvalo-spasilo njega. Šta? Ko? Volter odvuče Volta 1.0 sa sobom. Neka se Seldon čudi ovomupadu; milisekund kasnije već je bio na drugoj polovini Trantora, atragovi iza njega već su bledeli. Želeo je da sačuva Volta 1.0.Matistoričar Seldon je svakog časa mogao da ga prepusti zaboravu.Dok ga je Volter posmatrao spolja kao digitalni anđeo, Volt 1.0 jesada plesao svoju statičku gavotu. "Hmmm, postoji izvesna sličnost." "Iseći ću i zalepiti nedostajuće delove u tvoje praznine." "Da li bih mogao da dobijem neki zanimljiv anestetik?" Mislio je narakiju, ali pored njega kliznu spisak zavodljivih imena. "Morfijum?Rigotin? Ili bar neki blagi euforik?" Prekor: "To neće boleti." "Tako su kritičari govorili za moje drame." Oseti komešanje u utrobi. Ne, nije to bio baš bol, već pre uvrtanje ipremeštanje. Bila su to sećanja (koja je više osetio nego saznao), polagana kao

sinaptička prašina, hemijski slojevi, otporni na grube i nasumičneabrazije elektrohemije mozga. Ključevi za promene raspoloženja ipozivanje memorije škljocnuše na mesto. Vreme i mesto sada sumogli da postanu stvarni kad god on to poželi. Hemija prilike. Ali nikako nije mogao da se seti noćnog neba. Bilo je potpuno izbrisano. Ostala su samo imena - Orion, Strelac,Andromeda - ali ne i zvezde. Šta je taj zlobni glas rekao o njihovimimenima? Neko je obrisao ovo znanje. Zato što je moglo da bude upotrebljenoda se odredi položaj Zemlje. Ko je to mogao da blokira? Nije bilo odgovora. Nim. Upecao je ovo zakopano sećanje. Nim je radio na Volteru kadaje Markju bio odsutan. A za koga je Nim radio? Za enigmatični lik Harija Seldona? Nekako je znao da je Nim najamnik nekoga sa strane. Ali njegovomrežno poimanje nije moglo da dosegne dalje. Kakve su još sile bilena delu, skrivene od njega? Osećao je moćne činioce oko sebe. Oprezno. Istrčao je iz bolnice, na nogama koje su proždirale tlo, lake.Slobodan! Ubrzao je preko digitalnog polja euklidovskog sklada, podpraznim crnim nebom. Ovde su obitavala neka elegantna stvorenja, istinski ekscentrična.Ova bića za sebe nisu odabrala likove koji su oponašali prirodu. Nitisu bila predstavljena kao platonski ideali, lopte ili kocke poimanja.Ova čvrsta tela obrtala su se oko sebe, često stojeći na jednom odtemena. Vižljasta stabla-trouglovi pevala su kada bi se vetar očešaoo njih. I najmanja trenja izazivala su jarkožuto varničenje na mestimadodira sa užurbanim prugama plave magle. Išao je između njih i uživao u njihovim očiglednim izobličenjima."Vrtovi Solipsista?" upitao ih je. "Je li to mesto gde se nalazim?" Tvorevine su ga prenebregle, sve izuzev jednog rubinski crvenog,rotirajućeg elipsoida. Ovaj se rascepio u nasmejane redove zuba, aodmah zatim mu je izniklo i ogromno fosforescentno zeleno oko.Oko mu je sporo namigivalo dok su zubi škljocali. Volter je osećao kako iz ovih pokretnih skulptura zrači nekakvatvrdoća, odašiljana iz kernela samosvesti u svakoj od njih. Nekako jesvako od tih Ja postalo zatvorena, kontrolisana celina, izolovana od

svega spoljašnjeg. A šta je njemu pružilo svest o sebi? Njegov osećaj kontrole, izborabudućih postupaka? Istovremeno je bio svestan da može daposmatra delovanje dubokih pokretača i programa u sebi. "Čudesno!" izlete mu naglas, kada je to pomislio. Zato što u njegovoj glavi nije bilo nikoga ko ga je terao da radi posvojoj volji (ili sile koja bi ga naterala da nešto poželi), zaključio jejedino moguće o Sebi: da je on sam u sebi. Kraj njega se stvori Jovanka Orleanka, blistava u oklopu. "Ta iskra jetvoja duša", reče. Volterove oči se raširiše od iznenađenja. Strasno je poljubi: "Ti si mespasila, zar ne? To si bila ti!" "Jesam, zahvaljujući moćima koje si mi dao. Upila sam ih iz duša naumoru, nastanjenih na ovim čudnim poljima." On pogleda u sebe i vide dve sukobljene sile. Jedna je želela da jezagrli, da poništi trvenje koje je osećao između svoje senzualneslobode i analitičke mašine uma. Ova druga, večiti filozof, težila je da izazove njenu Veru na još jedandvoboj sa veselim Razumom. A zašto ne bi mogao da ima oboje? Kao smrtnik, među telesnimbićima, svakodnevno je bio suočen sa ovim izborom. Naročito saženama. Na kraju krajeva, pomislio je, ovo će biti prvi put. Osećao je kako obesile počinju da prisvajaju računarske resurse, kao priliv šećera u krviod slatkog vina. U istom razdvojenom trenutku posegnuo je i podelio Jovankinu svestna dve ravni. Ovako rascepljena, svest je bila potpuno angažovana uobe, ali je brzina njenog delovanja bila frakcionalna. Mogao je da žividva života! Ravnica se podeli. Oni se podeliše. Vreme se podeli.

Stajao je bez perike, pocepan, okrvavljenog satenskog prsluka,natopljenih somotskih čakšira. "Oprostite mi, chere madame, što se pojavljujem pred vama u ovakozapuštenom stanju. Nije mi namera da sramotim nijedno od nas."

Osvrnuo se okolo i nervozno olizao usne. "Još sam... neuk. Mašinenikada nisu bile moj forte." Jovanka oseti navalu sažaljenja zbog raskoraka između njegovespoljašnjosti i njegovih manira. Samilost, pomisli ona, predstavljajednu od najvažnijih stvari u ovom Čistilištu, jer ko od nas zna hoće libiti izabran? Bila je prilično sigurna da bi se bolje pokazala nego ovaj izluđujući,ali ipak privlačni čovek. Za njega je još bilo spasa. Bio je, za razliku od objekata u ravnici okonjih, čiju je prisutnost nastavila da prenebregava, Francuz. "Moja ljubav prema zadovoljstvu i zadovoljstvo ljubavi prema tebi nemogu da nadoknade ono što sam propatio u Odaji Istine, na točkumog bola." Zaćutao je i obrisao oči prljavom pamučnom krpom. Jovanka gadljivo izvi usnu. Gde je ona njegova lepa čipkastamaramica? Njegov ukus povremeno joj je pomagao da mu oprostinjegove stavove. "Hiljadu malih smrti u životu ukazuju na konačno propadanje čak iovako izuzetnih bića kao što sam ja." Podigao je pogled. "I kao štoste vi, madam, i kao što ste vi." Oganj, pomisli ona. Ali ove vizije više je nisu tako duboko potresale.Njena unutrašnja slika sada je bila smirena i vedra. Njeno'samoprogramiranje' - koje je smatrala za neku vrstu molitve - učiniloje čuda. "Ne mogu da se predam sudu čula, gospodine." "Moramo da se odlučimo. Ne mogu da pronađem memorijskeprostore da bih, ovaj, 'učitao osnove' i za filozofiju i za senzualnost.Ne nalazim sebe u solipsizmu..." obuhvatio je pokretom rukestvorenja na euklidovskoj ravni "... ovih. I vi ćete, madam, morati daodlučite da li vam više znači ukus grožđa od mog društva u ovom...ovom..." "Siroti moj gospodine", reče Jovanka. "...u ovom sterilnom ali bezvremenom svetu." Podigao je pogled idramatično zaćutao. "Jer ja se vama neću pridružiti u vašem." Silovit jecaj izbi iz njega. Njegova zahvalnost prema njoj nije ga odvratila od odabrane teme,posebno sada, kada je imao sveže dokaze. "Verujete li u tu

neizrecivu suštinu, dušu?" Sažaljivo se osmehnula. "Može li se drugačije?" "Recite mi, imaju li ovi izmučeni oblici dušu?" Ruka mu načini širokpokret, obuhvativši sobom zaokupljene figure. Ona se namršti. "Moraju je imati." "Onda bi morali i da budu sposobni da uče, zar ne? Bez toga, dušebi mogle da žive beskrajno dugo, a da to vreme uopšte ne iskoristeda uče, i da se menjaju." Ona se ukoči. "Ja ne..." "Ono što se ne menja ne raste. Takav usud nepromenljivosti jednakje smrti." "Ne. Smrt vodi u raj ili pakao." "Postoji li gori pakao od večnosti lišene svake mogućnosti promene,te, otuda, lišene intelekta?" "Sofisto! Tek što sam vam spasila život, a vi me zbunjujete nekim..." "Osmotrite ove veštačke Svesti", prekinu je on, ritnuvši jedanromboid. Udarac njegove male cipele ostavio je smeđu mrlju nanjegovoj površini, koja se polako rastvori u prvobitno plavetnilo."Vrednost čovekovog Ja ne leži u nekom majušnom, dragocenomzrnu, već u ogromnoj, izgrađenoj školjki." Jovanka se namršti. "Mora da postoji neko središte." "Ne, mi smo raspršeni, zar ne vidite? Izmišljotina o duši jeste pričakoju su nam pričali da bi nas ubedili da ne možemo da poboljšamosebe." Ritnuo je piramidu koja se obrtala na svom vrhu. Ova se preturi iodmah poče da se napreže da se uspravi. Jovanka kleknu, gurnuuvis i ispravi zahvalnu figuru. "Ne budite grubi!" lanu na njega. "Prema zatvorenoj petlji od bića? Glupost! Ovo su poražene Svesti,ljubavi moja. U sebi, svakako, udobno sigurne u ono što treba dačine, u svaki mogući budući događaj. Moj udarac bio jeoslobođenje!" Ona dodirnu piramidu, koja se sada bolno uspravljala, uz otegnuto,piskavo ječanje. "Zaista? Kome je još potrebno da predviđa?" Volter trepnu. "Onom druškanu... Hariju Seldonu. Zbog njegapravimo ove cerebralne pohode. Sve ovo što se događa služi dapomogne njegovom razumevanju... na kraju krajeva. Čudne su vezeu kojima čovek može da se nađe."

9.Iskočila je iz simprostora, pobegavši od njega, pometena.

Nekako je doživela dva istovremena toka razgovora. Njen i Volterov -dve simultano aktivne ličnosti. Oko nje, i sam prostor se skupljao, širio, krivio svoj sadržaj u bizarneoblike - pre nego što bi se konačno pretvorili u određene predmete. Ulični ugao činio joj se poznat, iako su beli plastiformni stolovi istolice i tik-takovski konobari koji su gostima nosili hranu naposlužavnicima bili nestali. Iznad pločnika i dalje je visila elegantnanadstrešnica, sa ispisanom firmom koju ju je konobar u kafani,garcon ADM-213, naučio da pročita: Aux Deux Magots. Volter je upravo lupao šakom po vratima kada se Jovanka stvorilapored njega. "Kasnite", reče on. "Postigao sam čuda za vreme kojevam je bilo potrebno da stignete ovamo." Prekinuo je svoj napad navrata da je uhvati za bradu i osmotri njeno podignuto lice. "Jeste lidobro?" "Ja... mislim da jesam." Jovanka popravi svoj zveketavi oklop."Zamalo da... me izgubite." "Moj eksperiment sa razdvajanjem naučio me je mnogo toga." "Ja... dopalo mi se. Bilo je kao na nebu, na neki način." "Pre će biti kao da smo u stanju da doživimo jedno drugo nanajpotpuniji način, rekao bih. Otkrio sam da možemo, ako uspemoda preuzmemo kontrolu naših sistema za zadovoljstvo, dareprodukujemo zadovoljstvo uspeha... bez potrebe da ostvarimo bilokakav konkretan uspeh." "Rajsko blaženstvo, dakle?" "Ne, suprotno. To bi bio kraj svega." Volter poveza satensku traku navratu oštrim, odlučnim trzajima. "Vera bi vas isto to naučila." "Avaj, istina je." "Odlučili ste da 'očitate osnovu' samo za svoj um?" upita onasmerno... ali i ponosno što je od njega izvukla pohvalu za sebe. "Za sad oboje radimo samo sa najosnovnijim delovima. Ali vi tonećete osetiti, pošto ćete biti..." podigao je obrvu "...prilično

samouvereni u pogledu raznih stvari." "Laknulo mi je. Čovekov ugled isto je što i njegova čast." Da li ječasna sveta Katarina bila u pravu? Da li ju je Volter zaistaobeščastio? "Kad jednom ostanete bez nje, ne možete je povratiti." "Hvala Bogu za to! Nemate pojma kako je dosadno voditi ljubav sadevicom." Onda žurno dodade, u odgovor na njen prekorni pogled:"Znam samo jedan izuzetak od tog pravila", i sa poštovanjem joj sepokloni. Jovanka reče: "Kafana izgleda zatvorena." "Besmislica. Pariske kafane nikada se ne zatvaraju; to su javnamesta gde ljudi odlaze da se oslobode briga." Nastavio je da lupa navrata. "Kad kažete javna mesta gde se ljudi rasterećuju, mislite li nakrčme?" Volter prestade da kuca i pogleda je. "Javna mesta gde se ljudirasterećuju jesu klozeti." Jovanka pocrvene, zamislivši niz jama iskopanih u zemlji. "Ali zaštoih tako zovete?" "Dokle god se ljudi stide svojih prirodnih funkcija, izmišljaćesvakojake nazive da to ne nazovu pravim imenom. Ljudi se bojeskrivene strane svoje ličnosti, plaše se da ne izbije na videlo." Jovanka se naroguši. "Moji glasovi su božanskog porekla! Muzikaarhanđela i svetaca!" "Reklo bi se da povremeno imate pristup svojim potprogramima.Mnogo stvarnih... živih ljudi, mislim... to nema. Pogotovo ako supotprogrami neprihvatljivi." "Neprihvatljivi? Za koga?" "Za nas. Ili, tačnije, za naš dominantni program, onaj sa kojim senajviše poistovećujemo i predstavljamo ga svetu." "Ah..." Događaji su se prebrzo smenjivali za Jovanku. Da li je toznačilo da joj je bilo potrebno više 'vremenskih pomaka'? Ogromni tik-tak čuvar otvori vrata, gunđajući. "Aux Deux Magots?"ponovi na Volterovo pitanje. "Već godinama ne radi." Jovanka zaviri u skladište, nadajući se da vidi garcon-a. "Na putu su", reče Volter. I tada, na Jovankino iznenađenje, kinu. U ovim neshvatljivimprostorima niko nije mogao da se prehladi. Što je značilo da je

morao da zadrži bar neki deo telesnih funkcija. Čudila se njegovomizboru. On pokajnički reče: "Moje funkcije za uređivanje nisu savršene,rekao bih. Nisam propustio da sačuva šmrktanje, ali zato nikako dapostignem erekciju." Volter ih uspori da bi spoljnje vreme (šta god da je to ovde značilo)brže prošlo. Bez upozorenja, pred Jovankom se stvori još jedan tik-tak. "Garcon ADM-213!" Zagrlila ga je. "A votre service, madam. Dozvolite da vam preporučim oblak-hranu." Tik-tak poljubi vrhove svojih prstiju - svih dvadesetodjednom. Jovanka se zagleda u Voltera, suviše dirnuta da bi mogla nešto dakaže. "Merci", uspe da promuca na kraju. "Hvala Volteru, KnezuSvetlosti, i Tvorcu, od koga svaki blagoslov dolazi." "Zasluga je samo moja", reče Volter. "Nikada nisam stvarao u paru -čak ni sa božanstvima." Ona nervozno upita: "A... to... što me je gotovo izbrisalo?" On iskrivi lice. "Osetio sam tu pojavu... ili, tačnije, nedostatakprisustva, iako se ispoljava kao prisustvo. I dalje nas vreba, bojimse." Garcon reče: "Da to nisu oni lovački programi koji progoneprotivzakonite korisnike kompjuterskih kapaciteta?" Volter podiže obrvu. "Postao si učen, garcon-e? Ne, zameo sam tragza te krvopije. To je... nešto drugo." "Moramo da ga porazimo!" Jovanka oseti kako se u njoj ponovo budiratnik. "Mmm, svakako. Za to će nam možda biti potrebni vaši anđeli, dušomoja. I moramo da odredimo gde se stvarno nalazimo." Jednim zamahom ruke uklonio je krov, otkrivši beskrajnu kupoluneba. Nije to bio onaj posip svetala koji je Jovanka poznavala...mada, kada je pokušala da se priseti, nije mogla da dozove nijednoime sazvežđa. Ovde je nebo svetlelo od tolikog mnoštva zvezda da su je od sjajabolele oči. Volter reče da je to zato što su se nalazili blizu središtaneke teritorije po imenu 'Galaksija', i da zvezde vole tu da se roje. Prizor ju je ostavljao bez daha. Na takvoj pozornici, kakva je moglabiti njihova uloga?

RANDEVU"Ako ostanemo u stanu i ne napuštamo Strilingov univerzitet..."

"Ne", reče R. Denil Olivav ozbiljno. "Situacija je suviše ozbiljna." "Onda, gde?" "Morate sa Trantora." "Manje poznajem druge svetove." Olivav odmahnu rukom na njenu izjavu. "Na umu mi je jednaprimedba u tvom nedavnom izveštaju. O tome da ga zanimajuosnovni ljudski pokretači." Dors se namršti. "Da, Hari stalno govori da mu nedostaju nekielementi." "Odlično. Postoji svet gde će ovo moći da istraži. Možda će čakpronaći značajne komponente za svoje modele jednačina." "Neka primitivna planeta? To bi moglo da bude opasno." "Ovo je veoma slabo nastanjeno mesto, sa malo opasnosti." "Bili ste tamo?" "Bio sam svuda." Shvatila je da ovo ne može da bude doslovna istina. Brz proračunpokaza joj da bi čak i R. Denil Olivav morao da poseti nekolikohiljada svetova u svakoj godini svog života. Njegovo prisustvoprotezalo se na više od dvanaest hiljada godina, još od osnivanjadinastije Kambal na Trantoru. U stvari, rekli su joj - iako joj je biloteško da poveruje u to - da on potiče iz samih Početakameđuzvezdanih letova, pre više od dvadeset hiljada godina. "Zašto ne bismo oboje pošli sa njim..." "Moram da ostanem ovde. Simulacije se i dalje nalaze negde utrantorskoj Mreži. Sa uspostavljanjem MakroMreže, mogle bi da seumnože širom Galaksije." "Zaista?" Bila je zaokupljena Harijem; simulacije su joj se činile kaonevažno, sporedno pitanje. "Sam sam im, pre više milenijuma, izbrisao znanje za koje samsmatrao da bi moglo da bude štetno po ljude. Ali mislim da bi trebaloda se još pozabavim njima." "Novo brisanje? Izbacivanje podataka kao što je, na primer, položajZemlje?"

"Oni znaju samo manje važne podatke - recimo, način na koji Zemljapomračuje svoju zvezdu, što je inače vrlo specifična informacija.Mogla bi značajno da suzi potragu." "Razumem." Prvi put je čula ovako nešto i otkrila da joj saznanjebudi neobična osećanja. "U prošlosti sam morao da izvršim mnogo sličnih intervencija. Na svusreću, ljudska sećanja umiru sa ljudima. Simulacije opstaju." Osetila je crnu, tešku tugu u njegovim rečima. I nazrela, pored toga,način na koji je on posmatrao događaje, gledajući unazad niz tunelvekovnog rada i teških žrtava, pružen kroz desetine milenijuma. Upoređenju sa njim, bila je tako mlada, jer nije imala više od dvestotine godina. Ali je shvatala da roboti moraju da budu besmrtni. Bilo je to potrebno da bi mogli uvek da budu na straži začovečanstvo. Ljudi su svoj kulturni kontinuitet postizali prenošenjemnasleđa koje ih je vezivalo na sledeće pokolenje. Ali robotima nije bilo dato da se redovno reprodukuju, iako susredstva za to već bila razvijena po uzoru na osnovne ljudskeorgane. Roboti su imali svog Darvina. Razmnožavati se, značilo je razvijati se. U svaki metod reprodukcijeneizbežno bi se uvukla neka greška. Većina grešaka izazvala bi smrtili nenormalnost u radu, ali bi neke na neprimetan način izmenilesledeće pokolenje robota. Neke od ovih izmena bile bi neprihvatljive,posmatrane kroz prizmu Četiri Zakona. Najočiglednije načelo odabira, prisutno kod svih običnihsamoreprodukujućih organizama, bila je volja za opstankom.Evolucija je nagrađivala svaki napredak u ovom pravcu. Uzdizanjepojedinačnog bila je središnja sila selekcije najsposobnijih zaopstanak. Ali volja za opstankom robota mogla je da dođe u sukob sa ČetiriZakona. Neizbežno bi došlo do razvoja robota koji bi - uprkosspoljnjem izgledu, uprkos prefinjenim ispitivanjima - stavljao sebeiznad čovečanstva. Takav robot ne bi se postavio između čoveka izahuktalog vozila. Ili između čovečanstva i pretnji koje su vrebale iz galaktičke noći... Stoga je R. Denil Olivav, u svojoj prvobitnoj izradi, morao da budebesmrtan. Samo su roboti posebne namene kao što je bila ona mogli

da se prave po potrebi. Organoformna varijacija bila je otkrivenaposle više vekova tajnih istraživanja. Bilo je dozvoljeno poskraćenom postupku zadovoljiti neku neobičnu, vanrednu potrebu,kao što je bio zadatak da se obrazuje čaura, emocionalna i fizička,oko Harija Seldona. "Želite da izbrišete sve simulacije koje postoje?" On reče: "To bi bilo najbolje. Mogle bi da proizvedu nove robote, daožive drevna predanja, pa čak i da otkriju..." "Zašto ste zaćutali?" "Postoje istorijske činjenice koje nije potrebno da znaš." "Ali ja sam istoričar." "I bliža si ljudima nego ja. Neka znanja je bolje ostaviti oblicima kaošto sam ja. Veruj mi da jeste. Tri Zakona, plus Zirotov, imaju dubokeposledice, koje njihovi Tvorci nisu... nisu mogli... da naslute.Rukovodeći se Zirotovim zakonom, mi roboti moramo da činimoodređene stvari..." Zaustavio se i zavrteo glavom. "U redu", reče ona, nevoljno, uzaludno proučavajući njegovozatvoreno lice. "Prihvatam to. I otići ću sa njim na to mesto." "Biće ti potrebna tehnička pomoć." R. Denil podiže košulju i otkri potpuno uverljivu ljudsku kožu. Pažljivoje položio dva ukrućena prsta ispod bradavice na grudima i počeo dapritiska na složen način. Grudi mu se otvoriše nekih pet centimetarapo dužini. Izvadio je mat crni cilindar veličine njegovog malog prsta."Uputstva su utisnuta sa strane, za optičko očitavanje." "Napredna tehnologija za nazadni svet?" Dozvolio je sebi da se osmehne. "Trebalo bi da bude bezbedno, alipredostrožnost nikada nije na odmet. Nikada. Ali ne brini previše.Sumnjam da bi čak i onaj lisac od Lamurka mogao za tako kratkovreme da postavi agente na Panukopiju."

Peti deo: PANUKOPIJABIOGENEZA, ISTORIJA. Stoga je bilo prirodno što su biolozi

koristili čitave planete kao opitne rezervate, isprobavajući osnovneideje o ljudskoj evoluciji u velikim razmerama. Poreklo čovečanstvabilo je izgubljeno u tami prošlosti, kao i matična planeta ('Zemlja') -iako je bilo na hiljade svesrdno podržavanih kandidata. Neki primatiu razbacanim galaktičim zoološkim vrtovima očito su imali veze satemom. U početku poznog srednjeg razdoblja, čitavi svetovi bili suposvećeni istraživanju ovih nesumnjivo preistorijskih vrsta. Jedan odovih svetova postigao je ključni uspeh u dokazivanju našeg srodstvasa panovima, iako indikativan, jer nije bilo moguće doneti čvrstezaključke; previše je miliona godina ležalo u senci između nas, čak ikada je reč o tako bliskim rođacima kao što su bili panovi. U vremeopadanja naučnog zamaha Carstva, ovi eksperimenti pretvorili su seu zabavu plemstva i meritokratije, ne bi li se nekako održali pošto supresušili carski fondovi...

ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA

1.Nije se potpuno opustio sve dok nisu seli na verandu izletničke

stanice, nekih šest hiljada svetlosnih godina daleko od Trantora. Dors sumnjičavo osmotri vidik iza impozantnih zidina. "Ovde smobezbedni od životinja?" "Reklo bi se da jesmo. Ovi zidovi su visoki, a tu su i psi-čuvari.Lovački, pretpostavljam." "Odlično." Osmehnula se na način za koji je znao da prethodiotkrivanju neke tajne. "Verujem da sam zamela naš trag... daupotrebim metaforu iz životinjskog sveta. Prikrila sam podatke onašem odlasku." "I dalje mislim da preuveličavaš..." "Preuveličavam pokušaj atentata?" Ugrizla se za usnu u lošeprikrivenoj uzrujanosti. Bio je to već ofucan predmet prepirke međunjima, ali on je uvek osećao izvestan otpor prema njenoj težnji da gazaštiti. "Pristao sam da napustim Trantor samo da bih proučavao panove." Uhvatio je treptaj osećanja na njenom licu i znao je da će sadapokušati da smiri situaciju. "Oh, to bi mogli da bude korisno... ili, jošbolje, zabavno. Potreban ti je odmor." "Bar neću morati da imam posla sa Lamurkom." Klion je primenio, kako je to olako nazvao, 'tradicionalne mere' zaotkrivanje zaverenika. Neki su već bili umakli tunelima do zabačenihkrajeva Galaksije. Drugi su izvršili samoubistvo - ili je bar takoizgledalo. Lamurk se bio primirio, glumeći užas i zapanjenost zbog 'tog napadana samo tkivo našeg Carstva'. Ali Lamurk je i dalje imao dovoljnoglasova u gornjem domu da bi omeo Klionov pokušaj da postaviHarija za prvog ministra, tako da se kriza nastavila. Hari je već biooguglao na čitavu stvar. "Osim toga, u pravu si", nastavi Dors sa krhkom vedrinom, pravećise da ne primećuje njegovo smrknuto ćutanje, "na Trantoru nemabaš svega što nam je potrebno... ili svega što znamo da postoji.Moja glavna briga bila je to što bi ti, da si ostao na Trantoru, sad bio

mrtav." On skrenu pogled sa upečatljivog predela. "Misliš da bi Lamurkovastruja nastavila..." "Mogla je, a to je dovoljan razlog da se nešto preduzme umesto dase nagađa šta bi bilo." "Shvatam." Nije shvatao, ali je naučio da veruje njenim procenama uživotnim stvarima. A verovatno je bila u pravu u pogledu toga da muje potreban odmor. Biti na živom, prirodnom svetu - zaboravio je, tokom godina koje jeproveo zakopan na Trantoru, kako divljina ume da bude životna.Nijanse žute i zelene bile su tako upadljive posle decenija uokruženju posivelog čelika, recikliranog vazduha i svetlucanjakristala. Ovde je nebo bilo nepojamno duboko, nepomućeno grafitima ililetelicama, živo od lepršavog čuda ptica. Jaruge i grebeni izgledalisu kao da ih je neko na brzinu oblikovao nožem za glinu. Iza zidinastanice video je usamljeno drvo, šibano pobesnelim vetrom. Njegovakrošnja konačno se otkide u naletu vetra i odlete, prevrćući se iosipajući, preko gole ravnice kao veštačka ptica koja gubi delove.Daleke, izlokane mese imale su žute pruge duž litica, koje su namestu gde su se sastajale sa šumom prelazile u spečenunarandžastu nijansu nalik na trulež rđe. Na drugoj strani doline, uobitavalištu panova, ležala je tamna nadstrešnica, skrivena iza niskihsivih oblaka, potresana vetrom. Tamo je padala sitna, hladna kiša, i Hari se pitao kako je to kriti sekao životinja od tih mokrih mlazeva, bez nade da ćeš pronaći zakloni toplinu. Možda je predvidljivost Trantora bila bolja, ali nije biosiguran u to. Pokazao je prema dalekoj šumi. "Ići ćemo tamo?" Dopadalo mu seovo sveže mesto, iako je šuma delovala preteće. Prošle su godineotkako se bavio fizičkim poslovima, pored oca, tamo na Helikonu.Živeti na otvorenom... "Nemoj odmah da sudiš." "Ne sudim - iščekujem." Ona se osmehnu. "Uvek imaš dužu reč za ono što radiš, bez obzirana to šta ja kažem." "Staze izgledaju pomalo... turistički."

"Naravno. Mi i jesmo turisti." Oko njih, zemljište se uzdizalo u vrhove oštre kao iskidani lim. Adalje, među debelim stablima, magla se razdvajala oko glatkih, sivihstena. Čak i ovde, visoko na padini uzdignutog grebena, izletničkastanica bila je okružena debelim, obraslim stablima, utonulim u mrkenanose opalog lišća. Isparavajući se sa debala, napola ukopanih unakvašene slojeve, vazduh koji su udisali bio je kao vlažni opijum. Dovršivši piće, Dors ustade. "Hajdemo unutra, u društvo." Poslušno je krenuo za njom i odmah shvatio da je to bila greška.Većina ljudi na stim-žurci unutra bila je odevena u izlizanu odeću usafari stilu. Bila je to rumena družina, zajapurena od uzbuđenja ili odstimulanata. Hari odbi rukom konobara koji je nosio čaše u oblikumehura; nije mu se dopadao nekontrolisani način na koji su mu testvari izoštravale um. Ipak se osmehivao i pokušavao da vodi lakrazgovor. Pokazalo se da razgovor nije samo lak, već potpuno bestežinski.Odakle ste? O, sa Trantora - kako je tamo? Mi smo sa (ime planete)- jeste li čuli za nju? Naravno da nije. Dvadeset pet miliona svetova...Većina prisutnih bili su primitivisti, privučeni jedinstvenim iskustvomkoje im se ovde nudilo. Činilo mu se da je svaka treća reč unjihovom razgovoru bila prirodno ili vitalno, izgovarana kao mantra. "Kakvo olakšanje, pobeći od pravih linija", reče jedan mršavmuškarac. "Hm, kako to?" upita Hari, trudeći se da izgleda zainteresovano. "Pa, normalno, u prirodi nema pravih linija. Samo ljudi mogu da ihpostave tamo." Uzdahnuo je. "Prija mi da se oslobodimpravolinijskog!" Hari smesta pomisli na iglice četinara, slojeve metamorfnih stena,unutrašnju ivicu polumeseca, niti paukove mreže, liniju duž vrhaokeanskog talasa, kristalne tvorevine, bele pruge kvarca nagranitnim liticama, daleko obzorje nekog velikog jezera, ptičjenožice, bodlje kaktusa, strelasto obrušavanje grabljivice, stablamladog drveća, pruge visokih, vetrom razvučenih oblaka, pukotine uledu, kraci V-formacije jata ptica-selica, ledenice. "Nije tako", reče, ali samo to. Njegov običaj da daje lakonske izjave bio je, naravno, potopljen unekontrolisanom brbljanju; stimulanti su počinjali da diktiraju

ponašanje. Svi su govorili uglas, uzbuđeni što će deliti čula životinjakoje obitavaju tamo dole, u dolinama. Slušao je, ćutke, konačnozainteresovan. Neki su želeli da osete kako svet izgleda posmatranočima životinja koje žive u stadima, drugi lovaca, neki, opet, ptica.Govorili su o tome kao da treba da učestvuju u nekom sportskomnadmetanju. Iako je o tome razmišljao na sasvim drugačiji način,Hari je ćutao. Konačno je pobegao, sa Dors, u mali park iza izletničke stanice,uređen da goste upozna sa lokalnim uslovima pre stapanja. NaPanukopiji, kako se zvao taj svet, živelo je malo krupnih domaćihživotinja. Bilo je životinja koje je kao dete video na Helikonu, i čitavihzabrana domaćih vrsta. Sve su poticale od prvobitnih vrsta, starihmanje od stotinu hiljada godina, poreklom sa legendarne 'Zemlje'. Naravno, najvrednija vrsta na Panukopiji ovde nije mogla da se vidi.Zastao je, zureći u zabrane, ponovo razmišljajući o Galaksiji. Um muse stalno vraćao na ono o čemu je razmišljao o velikom problemu,napadajući ga iz različitih uglova. Naučio je da se ne upliće, već daga pusti da radi. Psihoistorijske jednačine zahtevale su dubljuanalizu, pojmove koji su predstavljali temeljne osobine ljudi kaovrste. Kao... Životinja. Da li je ključ bio u tome? Uprkos milenijumima napora, ljudi su pripitomili samo nekolikostvorenja. Da bi bile ukroćene, divlje zveri morale su da poseduju nizodređenih osobina. To su uglavnom morale da budu životinje izstada, sa instinktivnim obrascima potčinjavanja koje su ljudi mogli daiskoriste. Morale su da budu smirene; stada koja počnu da beže nasvaki neobičan zvuk i ne podnose uljeze teško je čuvati. I, najzad, morale su da budu voljne da se razmnožavaju uzatočeništvu. Većina ljudi ne želi da se udvara i pari pod nadzoromdrugih, kao ni većina životinja. Ovde je zato bilo ovaca, koza, krava i lama, u izvesnoj meriprilagođenih ovom svetu, ali inače ni po čemu zanimljivih, kao i nabezbroj drugih planeta Carstva. Podudarnost je ukazivala da je tosvuda bilo urađeno otprilike u isto vreme. Panovi su bili izuzetak. Njih je bilo samo na Panukopiji. Ko god da ihje doneo na planetu, verovatno je pokušao eksperimentpripitomljavanja, ali su podaci iz vremena pre trinaest hiljada godina

bili izgubljeni. Zašto? Jedan pas-čuvar dođe do njih, njuškajući, proveri ih i promrmljanerazgovetno izvinjenje. "Zanimljivo", primeti on Dors, "da primitivistii dalje žele da ih domaći štite od divljih." "Pa, logično je. Taj druškan je baš krupan." "A ništa sentimentalnost prema prirodnom stanju? I mi smo jednombili jedna od vrsta krupnih sisara na nekoj mitskoj Zemlji." "Mitskoj? Ne bavim se tom oblašću preistorije, ali većina istoričarasmatra da postoji takvo mesto." "Svakako, ali reč 'zemlja' na najstarijim jezicima znači samo 'tlo', zarne?" "Pa, morali smo da dođemo odnekuda." Na trenutak je razmislila, aonda polako dodade: "Mislim da bi bilo prijatno doživeti prirodnostanje, ali..." "Hteo bih da probam sa panovima." "Šta? Stapanje?" Obrve joj se podigoše u lakoj brizi. "Kad smo već ovde, zašto ne?" "Ja ne... dobro, razmisliću o tome." "Kažu da uvek možeš da se povučeš." Ona klimnu glavom, napućenih usana. "Aha." "Osećaćemo se kao kod kuće... kao što se panovi osećaju." "Veruješ u sve što pročitaš u brošurama?" "Malo sam se raspitao. To je dobro razvijena tehnologija." Usne joj se sumnjičavo iskriviše. "Aha." Znao je da ne treba da je nagovara. Neka vreme učini svoje. Onajpas, izuzetno krupan i budan, onjuši mu ruku i procedi:"Doooroveeče, goosin." Hari ga pogladi po glavi. U očima mu jevideo srodstvo, prijateljstvo uspostavljeno samo po sebi. Kao zanekoga ko je previše vremena boravio u sopstvenoj glavi, ovo je biodobrodošao dodir sa stvarnošću. Značajan dokaz, pomisli on. Imamo dugu zajedničku prošlost.Možda je upravo zato hteo da se stopi sa panom. Da se vrati u tudaleku prošlost, pre bremenitog ljudskog stanja.

2."Sigurno je da smo u rodu", reče specijalni ekspert Vado. Bio je to

krupan čovek, osunčane puti, mišićav i opušteno samouveren. Bio jesafari-vodič i stručnjak za stapanje, sa znanjem iz biologije. Bavio seistraživanjem tehnika stapanja, ali je, po njegovim rečima, vođenjestanice oduzimalo najveći deo njegovog vremena. Hari je izgledao sumnjičavo. "Mislite da su panovi bili sa nama naZemlji?" "Naravno. Mora da jesu." "Zar nije moguće da su rezultat nekog našeg genetskog petljanja?" "Sumnjam. Genetski inventar pokazuju da potiču iz nekog malogokota, verovatno nekog ovdašnjeg zoo-vrta. Ili je to, ili neki slučajangenetski spoj." Dors upita: "Postoji li mogućnost da je ovaj svet bio Zemlja?" Vado se zakikota. "Nema fosilnih tragova, niti ruševina. U svakomslučaju, lokalna flora i fauna imaju neobično ustrojstvo genetskogheliksa, nešto drugačije od naše DNK. Dodatna metilna grupa napirinskim prstenovima. Mi možemo da živimo ovde, jedemo ovdašnjuhranu, ali ni mi ni panovi ne potičemo odavde." Vadoove reči zvučale su istinito. Panovi su svakako bili čovekoliki.Drevni zapisi pominjali su klasifikaciju, i ništa više: Pan trogloditi, štagod da je to značilo na davno zaboravljenom jeziku. Imali su šake sapalčevima, isti broj zuba kao ljudi i bili su bezrepi. Vado mahnu mišićavom rukom prema predelu oko stanice. "Bili subačeni ovde sa još mnogo drugih srodnih vrsta, u biosferu koja jepodržavala uobičajene trave i drveće, i malo toga drugog." "Koliko davno je to bilo?" upita Dors. "Pa, svakako više od trinaest hiljada godina." "Pre ustoličenja Trantora. Ali na drugim planetama nema panova",bila je uporna Dors. Vado potvrdi. "Pretpostavljam da u ranim danima Carstva niko nijesmatrao da su korisni." "Jesu li?" upita Hari. "Koliko ja znam, nisu." Vado slegnu ramenima. "Nismo se puno

trudili da ih nešto naučimo, osim za potrebe istraživanja. Nezaboravite da se očekuje da ostanu divlji. To je naglašeno i uprvobitnoj carskoj stipendiji." "Recite mi nešto o vašim istraživanjima", reče Hari. Prema njegovomiskustvu, nijedan naučnik nije propuštao priliku da otpeva svojupesmu. Bio je u pravu. Uzeli su DNK ljudi i panova, pričao je Vado oduševljeno, i odmotaliniti dvostrukog heliksa kod obe vrste. Vezivanjem jedne ljudske nitisa panovom dobijen je hibrid. Tamo gde su se niti poklapale, obrazovale su čvrstu vezu udelimičnom novom dvostrukom heliksu. Tamo gde su se razlikovale,vezivanje između niti bilo je slabo, isprekidano, sa puno nevezanihdeonica. Zatim su zavrteli vodene rastvore u centrifugi, tako da su se slabispojevi raspali. Tesno vezana DNK činila je 98,2 odsto ukupnedužine. Panovi su bili zapanjujuće slični ljudima. Razlika je iznosilamanje od dva odsto, otprilike jednaka onoj koja je razdavajalamuškarce i žene - pa ipak su živeli u šumama i nisu se nimalo razvili.Prosečna razlika između DNK dvoje ljudskih bića iznosila je jedanpromil, objasnio je Vado. Panovi su, prema tome, bili dvadeset putarazličitiji od ljudi nego što su se ljudi međusobno razlikovali -genetski. Ali geni su kao poluge, koje nose ogromne težine služeći se samojednom tačkom oslonca. "Vi, znači, mislite da su se oni razvili pre nas?" Dors je bilaimpresionirana. "Na Zemlji?" Vado živo potvrdi. "Sigurno je da su nam srodni, ali ne potičemo odnjih. Putevi su nam se razdvojili, genetski, pre šest miliona godina." "A da li misle kao mi?" upita Hari. "Najbolji način da se to utvrdi jeste stapanje", reče Vado. "Nemaboljeg." Ohrabrujuće im se osmehnuo, i Hari se upita da li dobija proviziju zastapanja. Njegova reklama bila je nenametljiva, uobličena za naučnuzainteresovanost, ali je ipak bila reklama. Vado je bio omogućio Hariju pristup ogromnim bankama podataka okretanju panova, dinamici razmnožavanja i o običajima. Bio je tobogat izvor podataka, milenijumima star. Uz izvesno doterivanje, ovo

je mogla da bude plodna osnova za jednostavan opis panova kaoprotoljudi, uz pomoć skraćene verzije psihoistorije. "Matematički opis istorije postojanja jedne vrste jeste jedna stvar",reče Dors. "Ali živeti unutar tih stvorenja..." "Ma, hajde", reče Hari. Iako je znao da je izletnička stanica bilanapravljena da gostima proda safarije i stapanja, bio jezainteresovan. "Rekla si da mi je potrebna promena. Rekla si datreba da odemo sa dosadnog, starog Trantora." Vado se široko osmehnu. "Potpuno je bezbedno." Dors se pomirljivo osmehnu Hariju. Između ljudi sa dugogodišnjimbračnim stažom razvijala se diplomatija pogleda. "Pa dobro."

3.Hari je provodio jutra proučavajući banke podataka o panovima.

Matematičar u njemu razmišljao je kako da predstavi njihovudinamiku pomoću pojednostavljene psihoistorije. Kamičak sudbinekoji se kotrlja niz ispucalu padinu. Tako mnogo putanja,promenljivih... Da bi dobio sve ovo, morao je da se dodvorava upravnici stanice.Bila je to žena po imenu Jakani i činila se dovoljno srdačna, ali je nazidu njenog ureda visio veliki portret akademskog potentata. Hari jojje to pomenuo, i Jakani se raspričala o 'svojoj mentorki', koja joj jepre nekoliko decenija pomogla da osnuje centar za proučavanjeprimata na ovoj plodnoj planeti. "Motriće na tebe", reče Dors. "Ne misliš, valjda, da bi potentat..." "Prvi pokušaj atentata - sećaš se eksplozivne pločice? Saznala samod imperijalaca da neke njene tehničke osobine ukazuju naakademsku laboratoriju." Hari se namršti. "Ne verujem da bi se moja struka..." "Ona je podjednako bezobzirna kao Lamurk, ali je i prefinjenija." "Ti si baš sumnjičava." "Moram da budem." Po podne su odlazili u šetnje po prirodi. Dors se nisu dopadaleprašina i vrućina, i videli su tek poneku životinju. "Nijedna zver kojadrži do sebe ne bi dozvolila da je vide pored ovih napirlitanihprimitivista", primetila je. Njemu se dopadala atmosfera ovog sveta; opuštala ga je, ali mu jeum neprestano bio zaposlen. Razmišljao je o ovome dok je stajao nadugačkoj verandi, pijući voćni sok oštrog ukusa i posmatrajućizalazak sunca. Dors je tiho stajala pored njega. Planete su energetski levci, razmišljao je. Na dnu njihovihgravitacionih bunara, biljke su upijale jedva deseti deo sunčevesvetlosti koja je padala na površinu sveta. Stvarale su organskemolekule od energije zvezda. Sa druge strane, biljke su bile hranaživotinja, koje su mogle da požanju jedva deseti deo uskladištene

energije planete. Biljojedi su bili hrana mesojeda, koji su mogli daupotrebe deseti deo energije uskladištene u mesu. Prema tome,zaključio je, samo jedan sto hiljaditi deo sunčevih zraka završavao jeu grabljivicama. Kakvo traćenje! A opet, nigde u Galaksiji nije se razvio delotvornijiproces. Kako to? Grabljivice su bile bez izuzetka inteligentnije od svoga plena inalazile su se na vrhu vrlo strme piramide. Svaštojedi su imali sličnuravnotežu. Iz tog krševitog predela poticala je ljudska vrsta. Ova činjenica morala je imati veliki značaj za psihoistoriju. Panovisu, prema tome, bili onaj glavni drevni ključ za razumevanje ljudskepsihe. Dors reče: "Nadam se da stapanje nije, ovaj, tako vruće i znojavo." "Seti se, videćeš svet drugim očima." "Samo ako mogu u svakom trenutku da iziđem i okupam se u toplojvodi."

"Komore?" Dors ustuknu. "Više liče na mrtvačke sanduke." "Moraju da budu tesni, gospođo." SpecEksp Vado dobrodušno se smešio - što je verovatno značilo,pomisli Hari, da se ne oseća nimalo dobrodušno. Njihovi razgovoribili su prijateljski, osoblje se sa poštovanjem ophodilo premačuvenom doktoru Seldonu, ali su, na kraju krajeva, on i Dors ipak bilisamo turisti. Voljni da plate za malo primitivne zabave, upakovane uodgovarajuće učene pojmove... ali ipak samo turisti. "Bićete održavani u stanju gde svi sistemi rade usporeno, alinormalno", reče SpecEksp, izbacivši obložene mreže da bi njih dvojemoglo da ih pogleda. Objasnio je komande, postupke za slučajopasnosti, sigurnosne mehanizme. "Izgleda dovoljno udobno", nevoljno primeti Dors. "Hajde, sad", zadirkivao ju je Hari. "Obećala si da ćemo to učiniti." "Bićete neprestano povezani sa našim sistemima", reče Vado. "Čak i sa vašom bankom podataka?" upita Hari. "Naravno." Tim SpecEkspova smestio ih je, vično i uvežbano, u komore stazisa.Harijeva glava bila je prekrivena dermama, meračima pritiska,magnetnim čitačima, spravama za neposredno hvatanje misli.

Najsavremenija tehnologija. "Spremni? Osećate se dobro?" upita Vado sa profesionalnimosmehom. Hari se nije osećao dobro (za razliku od toga što se nije osećao loše)i shvatio je da je deo razloga za to bio upravo taj SpecEksp. Nikadanije verovao prazno samouverenim ljudima. I Vado i Jakani, šeficaobezbeđenja, činilo se da pripadaju bezličnim Sivima. Ali Dorsinasumnjičavost prešla je i na njega. Nešto u pogledu ovo dvoje mu jesmetalo, ali nije mogao da odredi šta. Ali, do đavola s tim. Dors je verovatno bila u pravu. Bio mu jepotreban odmor. A najbolji način bio je da malo iziđe iz sebe, zar ne?"Da, dobro sam. Jeste, spreman sam." Tehnika suspenzije bila je prastara i pouzdana. Sprečavala jeneuromuskularne reakcije, tako da je klijent ležao uspavan, a samoje njegov um bio povezan sa panom. Magnetne mreže obuhvatale su mu cerebrum. Prekoelektromagnetne indukcije prepletale su se sa slojevima mozga.Usmeravale su signale duž mikroskopskih putanja, blokirajući mnogefunkcije mozga i fiziološke procese. Sve je ovo služilo da bi u najvećem delu paralelna moždana mrežamogla induktivno da se poveže, misao po misao. Ove su se potomprenosile do čipova usađenih u pana. Stapanje. Tehnologija se proširila svuda po Carstvu i postala opšte poznata.Mogućnost daljinskog upravljanja umovima mogla se upotrebiti nabezbroj načina. Tehnologija suspenzije je, opet, pronašla nekeosobene načine upotrebe. Na nekim svetovima, i u izvesnim klasama Trantora, žene su sevenčavale, a potom bi najveći deo dana provodile u stanjususpenzije. Njihovi bogati muževi budili su ih iz mirovanja samoprilikom društvenim događaja i za zadovoljenje seksualnih potreba.Tokom polovine veka, te žene bi doživele opojni kovitlac putovanja,poseta, zabava, odmora, trenutaka strasti - ali je ukupno vreme kojebi proživele iznosilo samo nekoliko godina. Njihovi muževi su umiraliza, kako je njima izgledalo, veoma kratko vreme, i ostavljali imućneudovice od tridesetak godina. Takve žene bile su veoma tražene, nesamo zbog njihovog novca. Bile su jedinstveno prefinjene osobe, saiskustvom 'dugih' brakova. Ovakve udovice često su uzvraćale

uslugu, udajući se za muževe koje su oživljavale za slične potrebe. Hari je svemu ovome bio svedok na otvoren način koji je razvio naTrantoru. Zbog toga je i stapanje prihvatio kao udobno i zanimljivoiskustvo, temu za priču na stim-zabavama. Shvatao je da će na neki način posetiti drugi, jednostavniji um. Nije očekivao da će biti progutan ceo.

4.Dobar dan. Puno debelih larvi za jelo u velikom mokrom deblu.

Iskopam ih noktima, sveže ukusne sočne krckave. Najveći, on me gurne u stranu. Pokupi puno sočnih larvi. Rokće.Kostreši se. Moj stomak krči. Ja odmaknem i gledam Najvećeg. Ima zgužvanolice da znam da ne kačim sa njim. Odem, čučnem. Pustim ženku da me bište. Ona nađe nekoliko buva,krcka ih zubima. Najveći zakotrlja deblo da otkrije još larvi, najede se. On jak. Ženkega gledaju. Tamo kod drveća, nekoliko ženki toroču, cokću krozzube. Svi sada pospani, rano po podne, leže u hladovini. Ali Najvećimahne meni i Čučku i mi idemo. Patrola. Leđa pravo, ponosan korak. Volim fino. Bolje nego trćenje,čak. Dole pored potoka i dalje gde su mirisi kopita. Tu plitko mesto.Pređemo i idemo među drveće njuš-njuškajući i tamo dva Tuđa. Oni nas još ne vide. Mi idemo tiho, tiho. Najveći uzme granu i mi isto.Čučko njuška ko su Tuđi i pokaže prema brdu. Kao što sam mislio,jesu Brdski. Najgori. Gadno smrde. Brdski dođu na našu zemlju. Prave nevolju. Mi pravimo njima. Mi raširimo. Najveći, on rokće i oni čuju. Ja već idem, sa granomvisoko. Mogu trčim daleko samo na dve. Tuđi viču, iskolačene oči. Miidemo brzo i već smo kod njih. Oni nemaju grane. Mi ih udaramo i ritamo a oni hoće da nas uhvate.Oni visoki i brzi. Najveći obori jednog na zemlju. Ja udarim istog daNajveći zna da sam sa njim. Ja udaram jako jako. Onda brzo idempomognem Čučku. Njegov Tuđi uzme njegovu granu. Ja zviznem Tuđeg. On se prospe.Ja ga dobro mlatim a Čučko skače po njemu i to je mnogo lepo. Tuđi pokuša da ustane i ja ga šutnem dobro. Čučko uzme svojugranu i udara i udara i ja mu puno pomažem. Najveći, njegov Tuđi ustane i počne beži. Najveći ga zvizne pozadnjici granom, i urla od smejanja.

Ja imam moju veštinu. Samo moju. Ja uzimam kamenove. Janajbolji gađač, bolji i od Najvećeg. Kamenovi su za Tuđe. Moji drugari, tučem sa njima, ali nikada sakamenovima. Ali Tuđi, zaslužili kamenove u lice. Volim tako darazbijem Tuđeg. Bacim jedan pravo i daleko. Pogodi Tuđeg u nogu. On padne.Zviznem ga oštrim kamenom u leđa. On trči brzo tada. Vidim da mu curi krv. Velike crvene kapi u prašini. Najveći smeje i pljeska moja leđa i znam da sam dobar sa njim. Čučko mlati njegovog Tuđeg. Najveći uzme moju granu pa i on. Krvsvuda po Tuđem topla u mom nosu i ja skačem gore i dole na njemu.Dugo tako radimo. Ne plašimo da drugi Tuđi dođe nazad. Tuđiponekad hrabri, ali znaju kada su izgubili. Tuđ više ne mrda. Šutnem ga još jednom. On ništa. Možda mrtav. Mi vrištimo i igramo i urlamo od radosti.

5.Hari protrese glavom da je razbistri. To je malo pomoglo.

"Bio si onaj veliki?" upita Dors. "Ja sam bila ženka, tamo koddrveća." "Žao mi je, nisam mogao da odredim." "Bilo je... drugačije, zar ne?" On se suvo nasmeja. "Ubijanje obično jeste." "Kada si otišao sa, ovaj, vođom..." "Moj pan misli o njemu kao o 'Najvećem'. Ubili smo jednog pana." Nalazili su se u ušuškanoj prijemnoj sobi postrojenja za stapanje.Ustavši, Hari oseti da se svet ljulja oko njega, a onda se malo pribra."Mislim da ću se neko vreme držati istorijskih istraživanja." Dors se stidljivo osmehnu. "Meni se... svidelo." Na trenutak se zamislio, pa zatrepta. "I meni", reče, iznenadivšisebe. "Ali ne ubistvo..." "Naravno da ne. Ali... taj osećaj." Ona se osmehnu. "Toga nema na Trantoru, profesore."

Proveo je dva dana prebirući hladne latice podataka u zadivljujućojbiblioteci stanice. Bila je odlično opremljena i dozvoljavala jeuključivanje nekoliko čula. Krstario je kroz hladne digitalne lavirinte. Neki od podataka bili su doslovno okoreli od starosti. U vektorskimprostorima prikazanim na ogromnim ekranima, milenijumski rezultatiistraživanja bili su prekriveni debelim, nezgrapnim protokolima ikrastama bezbednosnih rutina. Sve je to, naravno, bilo lako mimoićiili premostiti savremenim metodama. Ali su zdepasti prikazi,izveštaji, liste i grubo obrađena statistika i dalje odolevali lakomtumačenju. Povremeno su neki segmenti ponašanja panova bilisakriveni u prilozima i marginalnim beleškama, kao da su ih sebiolozi u samotnoj postaji stideli. Ponešto od toga bilo je pomalopikantno: podaci o parenju, recimo. Kako je to moglo da mupomogne? Pilotirao je kroz 3-D lavirint i slagao cigle svojih ideja. Dvoumio se da

li da primeni strategiju analogije. Panovi su delili gotovo sve svoje gene sa ljudima, tako da jedinamika panova trebalo da bude jednostavnija verzija ljudskedinamike. Da li je to značilo da treba da analizira grupnu interakcijupanova kao uprošćeni psihoistorijski model? Upravnica Jakani otvorila je poverljive arhive koje su ukazivale na toda su panovi bili genetski izmenjeni pre otprilike deset hiljadagodina. U koju svrhu je to učinjeno, Hari nije mogao da odredi. Biloje i drugih izmenjenih stvorenja, recimo 'rabuna'. Jakani se tolikozanimala za ono što on radi da je počeo da sumnja da motri nanjega po nalogu potentata. U sumrak sledećeg dana sedeo je sa Dors posmatrajući krvavocrvene zrake sunca kako se probijaju kroz narandžasto obojeneoblake. Ovaj svet bio je raskošan do neukusa, i njemu se dopadao.Hrana je takođe bila ukusna. Želudac mu je krčao, u očekivanjuvečere. Primetio je Dors: "Osećam iskušenje da upotrebim panove daizgradim neku vrstu modela-igračke psihoistorije." "Ali se dvoumiš." "Oni su kao mi, ali imaju, ovaj..." "Bazične, animalne nagone?" Podrugljivo ga pogleda, ali ga zatimpoljubi. "Moj čedni Hari." "Umemo i mi da se životinjski ponašamo, znam, ali smo i dostapametniji." Spustila je očne kapke na način za koji je znao da znači učtivusumnjičavost. "Bar žive punim životom, to mora da im se prizna." "Možda smo mi pametniji nego što je potrebno." "Šta?" Ovo ju je iznenadilo. "Čitao sam nešto o evoluciji. Više nije u prvom planu kao predmetistraživanja; svi misle da je shvataju." "A u Galaksiji gde pored ljudi ima malo toga drugog, nema nidovoljno svežeg materijala za proučavanje." Hari dotle nije o tome razmišljao na taj način, ali smatrao je da je onau pravu. Biologija je postala jedna od sporednih nauka. Sviakademski krugovi bavili su se nečim što se nazivalo 'integrativnasociometrija'. Nastavio je da izlaže svoja razmišljanja. Ukratko, ljudski mozak bio

je evolucijski ispad. Mozak je postao moćniji nego što je prosečnomlovcu-skupljaču bilo potrebno. Da bi se nadmudrile životinje, bilo jedovoljno zagospodariti vatrom i razviti jednostavna oruđa odkamena. Ove veštine načinile bi čoveka gospodarem postanja iuklonile pritisak prirodnog odabiranja da se on menja. Čovekovcerebralni korteks dobijao je na masi, slažući nova misaona kolapovrh starih. Ta masa se proširila preko prvobitnih slojeva kaodebela nova koža. Tako je stajalo u drevnim studijama, čiji sudokumenti bili iz arhiva davno zaboravljenih muzeja. "Otuda potiču muzičari i inženjeri, sveci i mudraci", dovršio je sazadovoljstvom. Jedna od Dorsinih dobrih strana bila je spremnost dastrpljivo sluša njegova nadugačka profesorska predavanja - čak i naodmoru. "A panovi su, po tvom mišljenju, nastali pre tog vremena? Na starojZemlji?" "Mora da jesu. A čitava ova evolucijska selekcija dogodila se zasamo nekoliko miliona godina." Dors klimnu glavom. "Osmotri to malo sa ženskog gledišta. To sedogodilo iako su majke time bile izložene smrtnoj opasnosti prilikomporođaja." "Uh, kako?" "Zbog velikih glava tih beba. Strašno je teško da iziđu. Mi žene idalje plaćamo danak zbog vaših mozgova - i naših." On se nasmeja. Uvek je imala poseban ugao posmatranja teme kojiju je prikazivao u sasvim novoj svetlosti. "Ali zašto je onda odabranoda tako ostane, tamo na početku?" Dors se zagonetno osmehnu. "Možda i muškarci i žene smatraju daje inteligencija seksi kod suprotnog pola." "Stvarno?" Lukav osmeh. "A nas dvoje?" "Da si videla dovoljno zvezda 3-D-a, opazila bi da ono čime serazmeću nije mozak, draga moja." "A da li se ti sećaš životinja koje smo videli u Carskom zoo-vrtu?Moguće je da je za prve ljude mozak bio nešto poput paunovog repaili losovih rogova: ukras za privlačenje ženki. Ispad u seksualnojselekciji." "Razumem, suviše očigledno odigrana ruka inače savršeno dobrih

karata." Nasmejao se. "Znači, pamet je samo razmetljivi ukras." "Na koji ja padam", reče ona, namignuvši mu. Posmatrao je kako se zalazak sunca pretvara u zažareni, pretećigrimiz, i osećao se, ko zna zbog čega, srećno. Stubovi svetlostiprobijali su se između neobičnih, slojevitih oblaka. "Mmmm..."promrmlja Dors. "Da?" "Možda je način proučavanja koji koriste ovi SpecEkspovi ono pravo.Saznati ko smo mi ljudi nekada bili... a otuda i ko smo sada." "Intelektualno, to bi predstavljalo skok. U socijalnom smislu,međutim, jaz bi možda bio manji." Dors je izgledala skeptično. "Misliš da su panovi u socijalnom smislumanje primitivni od nas?" "Hmm... Pitam se da li bismo u logaritamskom vremenu mogli daprikažemo pomak od panova do ranog Carstva, a zatim i do danas?""Veliki skok." "Možda bih mogao da upotrebim onaj Volterov sim sa Sarka kaotačku uzlaska na dugačkoj krivulji." "Slušaj, da bi bilo šta uradio biće ti potrebno više iskustva sa njima."Okrznula ga je pogledom. "Dopada ti se stapanje, zar ne?" "Pa, da. Samo..." "Šta?" "Ovaj SpecEksp Vado, tako se napadno zalaže za stapanja..." "To mu je posao." "...a znao je i ko sam." "Pa?" Raširila je ruke i slegnula ramenima. "Obično si ti ta koja sumnja u svakoga. Zašto bi jedan SpecEkspznao za anonimnog matematičara?" "Raspitao se o tebi. Poruke sa podacima o novim gostima sustandardna stvar. A ti, kao kandidat za prvog ministra, teško da sianoniman." "Valjda. Čuj, pošto si ti ta koja bi trebalo da je uvek na oprezu..."Nacerio se. "...kako to da sad ne me ne hvališ što sam ja?" "Paranoja nije oprez. Vreme potrošeno na lažne pretnje izgubljeno jeza budnost." Do trenutka kada su ušli da večeraju uspela je da ga ubedi u to.

6.Vruć dan na suncu. Prašina golica. Tera me da kijam.

Onaj najveći, on prođe, svi mu odmah dive. Puno. Ženke i muškijednako, pruže ruke. Najveći ih dira, svakome, da znaju da on tu. Svet kako treba. I ja pružim ruku. Osećam dobro. Želim da sam kao Najveći, veliki,kao on, da sam on. Ženke ne prave problem. On hoće neku, ona dođe. On odmah trti.On Najveći. Gotovo svi drugi muški slabo dobiju divljenje. Ženke neće da rade sanjima tako puno kao sa Najvećim. Mali muški, oni duvaju i bacajupesak i sve to, ali svi znaju da to ništa puno. Nikad nema da budukao Najveći. Njima se ne sviđa, ali to tako. Ja dosta veliki. Imam divljenje. Ne tako puno, ali ipak. Svi muški vole glađenje. Biskanje. Nizdlačenje. Ženke im to daju ioni daju nazad. Ali muški dobiju više. Posle toga više nisu tako grubi. Ja sedim i dobijam glađenje i odjednom imam miris u nosu. Meni nesviđa. Skočim, viknem. Najveći obrati pažnju. I njemu u nosu. Tuđi. Svi počnu da grle jedan drugog. Jak miris, puno. Puno Tuđih.Vetar kaže da su blizu i dolaze bliže. Jurnu na nas sa brda. Traže ženke, traže nevolju. Ja trčim po moje kamenove. Uvek imam neke blizu. Bacim jedan nanjih, promašim. Onda oni među nama. Teško da pogodim jednog,tako puno su brzi. Četiri Tuđa, zgrabe dve ženke. Vuku ih tamo. Svako viče, plače. Svuda prašina. Ja bacam kamenove. Najveći vodi muške na Tuđe. Oni okrenu i beže. Samo tako. Ali uzeli dve ženke i to loše. Najveći ljut. Gura neke muške, pravi jake zvukove. Više ne izgledatako dobro, kad pušta Tuđe da dođu kako hoće. Oni Tuđi loši. Mi svi čučnemo, bištemo jedni druge, gladimo, pravimofine zvukove. Najveći, on dođe, pljeska neke ženke. Trti druge. Da svako zna da je

i dalje Najveći. Ali ne pljeska mene. Zna da bolje da ne. Ja režim na njega kadadođe blizu i on pravi da ne čuje. Možda on ne više tako Veliki, mislim ja.

7.Ovaj put je ostao sa njim. Posle prve krize, kada su Tuđi panovi

upali među njegove, seo je i pustio da ga dugo biskaju. To ga jestvarno smirivalo. Njega? Ko je bio on? Ovaj put je potpuno osećao panov um. Ne ispod sebe - to je bilametafora - već oko sebe. Rojeće naletanje oseta, misli, odlomakakoji su leteli oko njega kao na vetru. A vetar su činila osećanja. Olujna, u povremenim bučnim i oštrimnaletima, zasipala su ga mislima kao udarcima mekog čekića. Misaoni proces panova bio je oskudan, u smislu da je uspevao dauhvati samo krhotine, nalik na ljudska razmišljanja koja je iseckaoneki nervozni urednik. Ali su zato snažno osećali. Naravno, pomislio je - i shvatio da može da misli, zatvoren u tvrdomzrncu sebe, omotan panovim umom. Osećanja mu govore šta daradi, bez potrebe da razmišlja. To je potrebno radi brzog reagovanja.Jaka osećanja pojačavaju fine poticaje u snažne imperative. Grubinalozi majke evolucije. Postalo mu je jasno da je verovanje da mentalni doživljaji višeg redakao što su osećanja postoje samo kod ljudi... obična nadmenost. Ovipanovi imali su umnogome slično viđenje sveta kao ljudi. Teorijapsihoistorije panova mogla je da bude delotvorna. Pažljivo se odvojio od gustog, pritiskajućeg panovog uma. Pitao seda li pan zna da je on tu. Jeste, znao je... maglovito. Ali mu to nije smetalo. Uklapalo se u njegov zamućeni, uprošćenisvet. Hari je za njega bio nešto kao osećanje, jedno od mnogih kojasu dolazila, neko vreme se zadržavala i bledela. Da li bi mogao da bude više od toga? Pokušao je da navede panada podigne desnu ruku - bila je teška kao olovo. Neko vreme senaprezao da to učini, ali bez uspeha. Tada mu sinu u čemu jepogrešio. Nije bilo načina da ovlada ovim panom, ne kao običan trunu mnogo većem umu. Razmišljao je o ovome dok je pan biskao ženku, pažljivo pretražujućigrubo krzno. Njena dlaka mirisala je dobro, vazduh je bio sladak,

sunce ga je milovalo zracima izdašne topline... Osećanja. Panovi nisu slušali uputstva zato što nisu mogli da ihshvate. Nisu bili u stanju da ih prime onako kako su to mogli ljudi. Aliosećanja... njih su razumeli. Zato je morao da postane osećanje, ane mali general koji izdaje naređenja. Neko vreme je samo sedeo i bio pan. Učio je... ili, tačnije, osećao.Grupa se biskala i tragala za hranom, mužjaci su motrili na graniceteritorije, a ženke pazile da se mladunci ne udalje previše. Obuzeloga je neko lenjo spokojstvo, čineći da mu topli trenuci dananeopaženo protiču. Ovako se nije osećao još od detinjstva. Bilo je to lagano, blagotvornoopuštanje, u kome kao da nije postojalo vreme, već samo isečcivečnosti. U ovakvom stanju, mogao je da se usredsredi na jednostavnepokrete - dizanje ruke, češanje - i da stvori želju za njima. Njegovpan je reagovao na to. Da bi postigao da se to dogodi, trebalo je daoseti ono što je želeo. Hvatajući slatke mirise u vetru, Hari se upita o kakvoj hrani noseporuku. Njegov pan odluta uz vetar, onjuši vazduh i odbaci trag kaonezanimljiv. Hari je sada i sam mogao da oseti zašto: jeste, bilo je tovoće, i bilo je slatko... ali i nejestivo za panove. Odlično. Učio je. I uspostavljao je svoje prisustvo u dubokimdelovima panovog uma. Posmatrajući grupu, odlučio je da imenuje najprepoznatljivijepanove, da bi mogao da lakše da ih prati: onaj brzi će se zvatiMunja, seksi ženka biće Šila, uvek gladni mužjak biće Larvojed... Alikako on sam da se zove? Svog pana je nazvao Ja-pan. Ime nije bilonaročito originalno, ali to je bila njegova glavna osobina: Ja kao pan. Larvojed je pronašao neko kruškasto voće i ostali su otišli tamo daga beru. Tvrdi plodovi mirisali su pomalo zeleno (kako je on tomogao da zna?), ali su ih neki panovi ipak jeli. A ko je tu bila Dors? Zatražili su stapanje u istoj grupi, tako da jejedan od ova - naterao je sebe da broji, iako je taj napor bio sličanpremeštanju teških tereta u umu - dvadeset dva pana bila ona. Kakoda odredi koji? Prišao je grupi od nekoliko ženki koje su koristilekamenje oštrih ivica da seku lišće sa grana. Ređale su lišće na niskeda bi mogle da ponesu hranu.

Hari poče da im zagleda lica. Umereno zanimanje, nekoliko rukuispruženih radi glađenja, jedan poziv na biskanje. Ni u jednim očimasjaj prepoznavanja. Posmatrao je kako krupna ženka, Šila, pažljivo pere peskomzamrljano voće u potoku. Grupa ju je oponašala; Šila je bla nekavrsta predvodnice, ženskog zamenika Najvećeg. Sa uživanjem je počela da jede, gledajući oko sebe. U blizini je rasložito, prezrelo, čija su zagasita zrna već ležala razasuta napeskovitom tlu. Usredsredivši se, Hari je po njihovom slabom mirisuutvrdio da je posredi poslastica. Nekoliko panova čučalo je i kupilozrnevlje sa peska. Spor posao. Šila je počela da radi isto, a onda jezastala i zagledala se prema potoku. Prolazilo je vreme. Čulo sezujanje insekata. Posle nekog vremena, ona zahvati pregršt peska izrnevlja i ode do obale potoka. Tamo baci sve to u vodu. Pesakpotonu, a zrnevlje ostade da pluta. Ona ga pokupi i strpa u usta,široko se osmehujući. Zadivljujuće pametno za jednog pana. Ostali panovi nisu shvatili njenmetod prosejavanja žita. Pranje voća bilo je lakše shvatljiv koncept,pretpostavljao je, zato što se pan nije odvajao od voća. Prosejavanjevoća tražilo je da se prvo baci hrana, a zatim da se ponovo uzme, ato je već bio teži misaoni skok. Zamislio se o Šili, i njegov pan u odgovor pođe prema njoj. Zagledaojoj se u oči - i ona mu namignu. Dors! Obgrlio ju je čupavim rukamau izlivu ljubavi.

8."Čista životinjska ljubav", reče ona za vreme večere.

"Osvežavajuće." Hari klimnu glavom. "Sviđa mi se da budem tamo i da živim na tajnačin." "Osećam toliko novih mirisa." "Voće ima drugačiji ukus kada oni zagrizu u njega." Uzeo je jednupurpurnu krušku, odsekao komadić, nabo ga na viljušku i stavio ga uusta. "Meni je ovo gotovo nepodnošljivo slatko. Ja-panu je ukusprijatan i pomalo ljutkast. Imam utisak da su panovi odabrani zbogljubavi prema slatkom. To im pruža više brzih kalorija." "Ne mogu da zamislim potpuniji odmor. Ne samo da smo pobegli odkuće, već i od sopstvene vrste." On osmotri voćku. "A oni su tako... tako..." "Napaljeni?" "Nezasiti." "Nisam imala utisak da ti to smeta." "Misliš, mom panu, Ja-panu? Kad god ga uhvati ono 'sve ću da ihnatrtim' raspoloženje, ja se povučem." Ona ga pogleda. "Stvarno?" "Zašto? Ti ne?" "Da, ali ne očekujem da se muškarci ponašaju kao žene." "Oh?" upita on ukočeno. "Pročitala sam to u istraživačkoj biblioteci SpecEkspova, dok si se tiigrao društvenim običajima panova. Žene ulažu mnogo truda okodece. Muškarci primenjuju dve strategije: roditeljsku brigu i 'posejseme u svaku brazdu'." Podigla je obrvu. "Obe mora da su odabraneu našoj evoluciji, jer su tipične." "Ne i za mene." Na njegovo iznenađenje, ona se nasmeja. "Govorim uopšteno. Htelasam da kažem da su panovi mnogo više promiskuitetni nego mi.Muškarci rukovode svime. Pretpostavljam da pomažu ženkama kojenose decu, ali se takođe neprestano poslužuju sa strane." Hari se prebaci u profesionalno držanje; tako se osećao ugodnije

kada se vodila reč o ovakvim stvarima. "Kao što kažu stručnjaci, onisprovode mešovitu reproduktivnu strategiju." "Baš učtivo rečeno." "Učtivo i precizno." Naravno, nije mogao da bude siguran da se Dors povlačila iz Šilekada bi neki od mužjaka prišao na jedan na brzinu. (Uvek su bili brzi- trdeset sekundi ili kraće.) Da li bi stigla da se tako brzo povuče izpanovog uma? Njemu je trebalo nekoliko trenutaka da to učini.Naravno, ako bi videla mužjaka kako prilazi i naslutila njegovenamere... Bio je iznenađen sobom. Kakvu je ulogu imala ljubomora kada sugostovali u tuđim telima? Jesu li uobičajene moralne norme imaleikakav smisao? Ali, i pored svega toga, kada bi posle razgovarao sanjom o tome, osećao je... stid. Svidelo mu se to ili ne, ostao je seosko dete sa Helikona. Pokunjeno se usredsredio na svoj obrok lokalnog 'romer-flajša', zakoji je ustanovio da je hranljivo, tamno meso u varivu odaromatičnog povrća. Neko vreme je sa uživanjem jeo, a onda reče, uodgovor na Dorsino sasvim očigledno likujuće ćutanje: "Podsetio bihte da panovi poznaju i trgovinu. Hrana za seks, izdaja vođe za seks,poštedi moje dete za seks, biskanje za seks, sve moguće za seks." "Izgleda da im je to društvena moneta. Odlike: kratko i ne baš slatko.Nekoliko brzih pokreta, jake senzacije, a onda: bum - gotovo." "Mužjacima je to potreba, ženkama oruđe." "Hmm, izgleda da si hvatao beleške." "Ako želim od panova da načinim uprošćeni model ljudi, moram." "Panovi kao model?" začu se samouvereni glas SpecEkspa Vadoa."Oni baš i nisu uzorni građani, ako ste na to mislili." Podario im jeblistav osmeh, i Hari pretpostavi da je reč o obaveznoj srdačnostimesta na kome su se nalazili. Automatski je uzvratio osmeh. "Pokušavam da otkrijem promenljivekoje bi mogle da opišu ponašanje panova." "Trebalo bi da provedete dosta vremena sa njima", reče Vado, sedeza njihov sto i diže prst konobaru da mu donese piće. "To su složenastvorenja." "Slažem se", reče Dors. "Da li se često stapate sa njima?" "Ranije, možda, ali ih sada uglavnom proučavamo na druge načine."

Vadoova usta se tužno iskriviše. "Statistički modeli, i te stvari. Ovosa turistima i tehnologijom stapanja koju smo ranije razvili bila jemoja zamisao, da bismo sakupili novac za projekt. Da nije bilo toga,morali bismo da zatvorimo stanicu." "Drago mi je što mogu da doprinesem njenom opstanku", reče Hari. "Dopalo ti se, priznaj", reče Dors, pomalo začuđeno. "Pa, jeste... drugačije je." "I korisno, za učaurenog profesora Seldona, da iziđe iz svojeljušture", reče ona. Vado je sijao. "Samo, pazite da ne rizikujete tamo napolju. Neki odnaših klijenata misle da su superpanovi, ili tako nešto." Dorsine oči blesnuše. "O kakvoj opasnosti govorite? Naša tela su uusporenom vremenu, ovde." Vado reče: "Da, ali ste u čvrstoj vezu. Snažan šok za pana može daizazove povratan šok u vašem nervnom sistemu." "Kakva vrsta šoka?" "Smrt, ili teška povreda." "U tom slučaju", reče Dors Hariju, "mislim da više ne bi trebalo da sestapaš." Harija nešto žacnu. "Ma, hajde! Na odmoru sam, a ne u zatvoru." "Svaka pretnja za tebe..." "Pre jednog minuta hvalila si prednosti koje to ima za mene." "Suviše si važan da bi..." "Opasnost je, zapravo, sasvim neznatna", upade Vado umirujuće."Panovi obično ne umiru iznenada." "Što znači da mogu da se povučem ako vidim da je opasno", dodadeHari. "Ali hoćeš li? Mislim da počinješ da uživaš u pustolovini." Bila je u pravu, ali to nije nameravao da joj prizna. Ako je želeonakratko da pobegne od svog jednoličnog života matematičara,utoliko pre. "Prija mi što sam se izvukao iz onih beskrajnih hodnikana Trantoru." Vado uputi Dors samouveren osmeh. "Još nismo izgubili nijednoggosta." "A istraživača?" uzvrati ona. "Pa, to je bio krajnje nesrećan..." "Šta se dogodilo?"

"Jedan od panova pao je sa litice. Njegov ljudski upravljač nije stigaoda se povuče na vreme. Žena je ostala paralizovana. Poznato je iziskustva da šok doživljaja smrti ume da bude koban. Ali sada imamosisteme kojima možemo da prekinemo..." "Šta se još dogodilo?" insistirala je ona. "Pa, reč je o drugoj vrsti nesreće. U samom početku, kada smo imaliobične žičane ograde." SpecEksp se nelagodno promeškolji."Dogodio se upad grabljivica." "Kakvih grabljivica?" "Primata koji love u čoporima, carnopapio grandis. Mi ih nazivamorabuni, jer su u genetskom srodstvu sa jednim malim primatom nadrugom kontinentu. Njihova DNK..." "Kako su se provukli?" nije ga puštala Dors. "Oni su nešto slično divljoj svinji, sa papcima pogodnim za kopanje.Nanjušili su plen... naše ograđene životinje. Prokopali su zemljuispod žice." Dors osmotri visoke, čvrste zidove. "Ovi su dovoljna zaštita?" "Svakako. Rabuni imaju sličnu DNK kao panovi, i verujemo da suplod nekog drevnog genetskog eksperimenta. Neko je pokušao dadobije grabljivicu tako što je prvobitnu vrstu podigao na dve noge.Kao što je slučaj sa većinom dvonogih grabljivica, prednji udovi suse skratili, a glava se isturila napred, uravnotežena debelim repomkoji se koristi za signalizaciju između jedinki. Oni love najkrupniježivotinje u stadima, gigantelope, jer se hrane samo najbogatijimmesom." "Zašto napadaju ljude?" "Napadaju sve što im se učini da mogu da savladaju. Čak i panove.Kada su prodrli u stanicu, napali su odrasle ljude, a ne decu...veoma selektivna strategija." Dors zadrhta. "Vi to posmatrate veoma... objektivno." "Ja sam biolog." "Nisam znao da to ume da bude tako zanimljivo", reče Hari darazoruža njenu zabrinutost. Vado se blistavo osmehnu. "Ali ne i tako zaokupljujuće kao višamatematika, ubeđen sam." Dorsina usta se iskriviše u suvom skepticizmu. "Ne smeta vam dagosti nose oružje unutar stanice?"

9.Javili su mu se prvi treptaji zamisli u pogledu panova i načina da

upotrebi obrasce njihovog ponašanja u razvoju jednostavnog modelapsihoistorije. Možda je bilo moguće da iskoristi statistiku grupnedinamike panova, uzlete i padove njihove promenljive sreće. Prikazane u sistemskog prostoru, žive tvorevine delovale su na rubuoblasti haosa. Život kao celina birao je iz šireg jelovnika mogućihizbora. Prirodno odabiranje prvo je postizalo, a zatim i održavalo ovobalansiranje na ivici. Čitave biosfere menjale su svoje tačke ravnoteže usred energetskihtokova - kao što se ptice održavaju na vetru, pomislio je,posmatrajući nekoliko krupnih primeraka žute boje kako prelećuiznad stanice, lebdeći na uzlaznim strujama. Kao i ove ptice, čitavi biološki sistemi ponekad su lebdeli na tačkamamirovanja. Sistemi su mogli da biraju između nekoliko putanjaopadanja. Povremeno bi im se pružila prilika - još više je rastegaoanalogiju - da pojedu ukusne insekte koje bi do njih donelepomenute varljive struje. Propuštanje da se uzmu u obzir ovi vetrovi promena značilo je da jeobrazac izneverio svoju sistemsku celovitost. Dolazilo je do odlivaenergije. Glavna stvar u ovome bila je da je svako prividno stabilnostanje zapravo bilo trik dinamičke povratne sprege. Statičko stanje nije postojalo - osim jednog. Biološki sistem usavršenoj ravnoteži bio je jednostavno mrtav. Kao i psihoistorija? Pomenuo je to Dors, i ona se složila. Ispod njenog prividnog mirakrila se zabrinutost. Posle one Vadoove primedbe neprestano mu jepominjala bezbednost. Podsetio ju je da ga je pre toga nagovaralada se češće podvrgava stapanju. "Na odmoru smo, sećaš se?"rekao joj je već nekoliko puta. Njeni začuđeni potajni pogledi govorili su da nije poverovala unjegovu priču o izradi modela. Po njenom mišljenju, naprosto mu sedopadalo da se igra u šumi. "U srcu si i dalje dete sa sela", govorilaje kroz smeh.

Zbog toga je sledećeg jutra preskočio planirani izlet i obilazakgigantelopa. On i Dors su umesto toga odmah otišli u komore zastapanje i prešli u panove. Da bi bolje iskoristio dan, ubeđivao jesebe. "Šta je ovo?" Upro je prstom u malog tik-taka, postavljenog izmeđunjihovih komora. "Predostrožnost", reče Dors. "Ne želim da neko čačka naše komoredok smo tamo." "Tik-takovi dosta koštaju ovde." "Ovaj ovde čuva šifrovane brave, vidiš?" Čučnula je pored tik-taka iposegnula prema kontrolnoj ploči. Tik-tak joj prepreči put. "Mislio sam da su brave dovoljne." "Upravnica ima njihovu šifru." "A ti sumnjaš u nju?" "Sumnjam u svakoga. Ali u nju posebno."

Panovi su spavali na drveću i provodili dosta vremena bištući jednidruge. Vaš ili buva bile su poslastica za srećnog istraživača. Kada biih našli dovoljno, opili bi se nekim alkaloidom biberastog ukusa.Pretpostavljao je da je pažljivo biskanje i timarenje njegovog krznaod strane Dors bila navika koja se ustalila jer je doprinosila čistoćipanova. Takođe je smirivala Ja-pana. Onda mu pade na pamet: panovi su se radije biskali nego što su seoglašavali. Javljali su se samo u opasnosti i kada su bili uznemireni, ito je uvek bilo vezano za parenje, prehranu i samoodbranu. Bili suslični ljudima koji ne umeju da se opuste kroz priču. Ali i zato što su tražili utehu. Jezgro njihovog društvenog životapodsećalo je na ljudska društva pod stresom - pod tiranijom, uzatvorima, u gradskim bandama. Goli zakon zuba i kandže, a opettoliko sličan ljudima u krizi. Ali je kod njih bilo i 'civilizovanog' ponašanja. Prijateljstva, žalosti,deljenja, drugarstva u lovu i odbrani teritorije. Njihovi stari postajalisu smežurani, ćelavi i bezubi, ali su i dalje vodili brigu o njima. Njihove instinktivne saznajne moći bile su izuzetne. Umeli su danačine postelje od lišća, visoko u krošnjama, kada bi počelo da sesmrkava. Umeli su da se penju koristeći stopala. Osećali su, plakali,žalili - nesposobni da to spakuju u urednu gramatičku ambalažu i da

tako upravljaju osećanjima, da ih potisnu. Zato su osećanjaupravljala njima. Najjače osećanje bila je glad. Pronalazili su i jeli lišće, voće, insekte,pa čak i krupnije životinje. Voleli su gusenice. Svaki trenutak, svako malo prosvetljenje, duboko su se utiskivali uJa-pana. Hari je počeo da nazire skrivene niše i odaje panovog uma.Polako je razvijao dobrovoljnu kontrolu nad njim. Tog jutra je jedna ženka pronašla veliko oboreno deblo i počela daudara po njemu. Šuplje stablo pojačavalo je zvuk kao bubanj i čitavagrupa tragača požurila je da joj se pridruži, kezeći se od zadovoljstvazbog načinjene buke. Ja-pan im se pridružio. Hari oseti navalu veselja i prepusti joj se. Nešto kasnije, naišavši na vodopad nastao posle obilne kiše, uhvatilisu se za lijane i počeli da se njišu među drvećem, iznad zapenjenevode, vrišteći od zadovoljstva dok su izvodili skokove sa lijane nalijanu. Bili su poput dece na novom igralištu. Hari je naveo Ja-pana da pravinemoguće pokrete, neobuzdana prevrtanja i skokove, oduševljenoga podstičući - na čuđenje ostalih panova. Njihovi iznenadni, ćudljivi postupci bili su žestoki - u prilaženjuženkama, u neprestanom potvrđivanju hijerarhije dominacije, anaročito u lovu. Uspešan lov bio je razlog za ogromno ushićenje:grljenje, ljubljenje, tapšanje po leđima. Kada bi se grupa bacila nahranu, šuma je odjekivala od smeha, podvriskivanja, vike i stenjanja.Hari je učestvovao u gunguli, igrao sa Dors/Šilom. Očekivao je da će morati da potiskuje svoju meritokratsku odbojnostprema neredu. Mnogi meritokrati mrzeli su i da vide zemlju. Hari nije,pošto je odrastao među ratarima i zemljoradnicima. Ipak, mislio je daće mu duga izloženost čistunskoj estetici Trantora ovde predstavljatismetnju. No, ispostavilo se da je prihvatio prljavost panova kaonešto sasvim prirodno. U nekim stvarima ipak je morao da obuzdava osećanja. Pre svega upogledu pacova koje su panovi jeli. I krupnije divljači koju su panovirazbijali o stene. Prvo su ždrali mozak, koji je, onako vruć,predstavljao delikates. Hari je gutao - metaforički, ali uz Ja-panovu reakciju na impuls - iposmatrao, skrivajući odvratnost. Ja-pan je, na kraju krajeva, ipak

morao da se hrani. Na miris grabljivica, osećao je kako se Ja-panu kostreši krzno. Mirisnekog slasnog zalogaja, opet, terao je Ja-panu vodu na usta. Nijeimao milosti prema plenu, čak i ako je još hodao. Bila je to evolucijana delu; panovi koji su u prošlosti pokazali samilost jeli su manje iimali su manje potomaka. Tog soja više nije bilo među živima. Uprkos svim zastranjenjima, ponašanje panova bilo mu jeuznemirujuće poznato. Mužjaci su se često okupljali za borbu,bacanje kamenja, krvave sportove, da bi održali međusobnuhijerarhiju. Ženke su se udruživale i obrazovale savezništva.Postojala je razmena usluga za lojalnost, kao i rođačke veze, ratovizbog teritorije, pretnje i nasilje, ucene silom, glad za 'prestižom',zavere potčinjenih, osveta - društveni milje mnogih ljudi koje jeistorija zapamtila kao 'velike'. Veoma nalik na Carski dvor, zapravo. Da li su ljudi nesvesno žudili da odbace odeću i pravila, i da buduslobodni kao panovi? Pametan pan bio bi kod kuće u plemstvuCarstva... Hari oseti talas odvratnosti od koga se Ja-pan strese i uznemiri.Ljudsko bunjište moralo je da bude nešto više od ovog primitivnogužasa. Ovo je svakako moglo da se upotrebi, kao opitna osnova za punuteoriju. Tada bi čovečanstvo postalo svesno sebe i bilo bi svojgospodar. Nameravao je da ugradi imperative panova, ali i da odemnogo dublje - do istinske, temeljne psihoistorije.

10."Ja to ne vidim", reče Dors za večerom.

"Ali oni su tako slični nama! Mora da smo bili u nekoj vrsti srodstva."Odložio je kašiku. "Pitam se da nisu bili naši kućni ljubimci, mnogopre zvezdanih putovanja?" "Ja ih ne bih pustila da mi rasturaju kuću." Odrasli ljudi težili su nešto malo više od panova, ali su bili mnogoslabiji. Pan je mogao da podigne pet puta veći teret od čoveka udobroj fizičkoj kondiciji. Ljudski mozak, sa druge strane, bio je tri iličetiri puta teži od panovog. Ljudska beba od nekoliko meseci već jeimala veći mozak nego odrastao pan. Ljudi su imali i drugačijuarhitekturu mozga. No, da li je to cela priča? - pitao se Hari. Daj panovima veći mozak i govor, smanji im nivo testosterona,osedlaj ih sa više inhibicija, obrij ih i ošišaj, nauči ih da čvrsto stojena zadnjim nogama - i dobićeš deluks primerke panova koji ćeizgledati i delovati gotovo kao ljudi. "Slušaj", reče on Dors, "ono što sam hteo da kažem jeste da su namdovoljno slični da bi model psihoistorije bio delotvoran." "Da bi neko poverovao u to, morao bi da dokažeš da su dovoljnointeligentni za složene međuodnose." "Šta je sa njihovim pronalaženjem hrane i lovom?" bio je uporan on. "Vado kaže da nisu mogli da ih nauče ni da obavljaju poslove okoizletničke stanice." "Pokazaću ti na šta sam mislio. Hajde da zajedno usavršimo njihovemetode." "Kakve metode?" "Onaj osnovni. Pronalaženje dovoljne količine hrane." Zagrizla je u odrezak od lokalnog travojeda, propisno obrađen i'prilagođen prefinjenom urbanom ukusu', kako je pisalo u brošuri.Žvaćući sa neuobičajenom žestinom, odmerila ga je. "Važi. Sve štomože pan, ja mogu bolje."

Dors mu mahnu iz Šile. Neka počne nadmetanje.

Grupa je tragala za hranom. Pustio je Ja-pana da luta, nepokušavajući da upravlja emocionalnim oscilacijama koje suprolazile kroz panov um. Bio je usavršio kontrolu nad njim, ali je naiznenadan miris ili zvuk mogao lako da je izgubi. A vođenje tupogpanovog uma kroz bilo kakvu složenu radnju bilo je i dalje jednakoupravljanju lutkom na gumenim nitima. Šila/Dors mu mahnu i poruči mu pokretima: Ovuda. Razvili su jezik znakova od nekoliko stotina reči, koristeći prste igrimase, i činilo se da njihovim panovima to ne smeta. Panovi su isami imali grubi jezik, kombinaciju zvukova, sleganja ramenima isignaliziranja prstima. Na ovaj način su se sporazumevali onajosnovnijim stvarima, ali ne pomoću rečenica kao ljudi. Uglavnomsu koristili asocijacije. Drvo, voće, idi, poruči mu Dors. Pokrenuli su panove doobećavajuće grupe vitkih stabala, ali se pokazalo da je kora suvišeglatka za penjanje. Ostatak grupe nije obraćao pažnju na njih. Poseduju poznavanješume koje nama nedostaje, pomisli Hari sa žaljenjem. Šta tamo? poruči on Šili/Dors. Panovi se doklatiše do obližnjih humki, osmotriše ih i ukloniše neštozemlje, otkrivši uske tunele. Termiti, pokaza mu Dors. Hari je analizirao situaciju dok su se panovi okupljali. Činilo se da senikome previše ne žuri. Šila mu namignu i ode do jedne maloizdvojene humke. Termiti su očigledno izlazili noću, da bi u zoru zatvorili izlaze. Haripusti svog pana da se odgega do visoke, tamne humke, ali je sadatako dobro upravljao njim da su panove reakcije bile vrlo slabe.Hari/Ja-pan potraži pukotine, izbočine i udubljenja na humki - ali,iako je uklonio izvesnu količinu zemlje, ništa nije pronašao. Svi drugipanovi uspeli su da otkriju tunele. Pitao se da li je moguće da suzapamtili položaje stotinu ili više tunela u zemlji. Konačno mu pođe za rukom da otkrije jedan tunel. Ja-pan u tomenije bio ni od kakve pomoći. Hari je mogao da upravlja njim, ali je toblokiralo duboke izvore znanja u panu. Panovi su vično odabrali i odlomili grane ili stabljike biljaka u blizinihumki. Hari je sledio njihov primer. Njegove grane i stabljike nisu biledelotvorne. Prvi ubrani primerci bili su suviše savitljivi i lomili su se

kada bi pokušao da ih uvuče u krivudave tunele. Prešao je na kruće,ali su se ovi zaglavljivali među zidovima tunela i na kraju se takođelomili. Ja-pan nije ni pokušao da mu pomogne. Hari je suviše dobroovladao njim. Već je počinjao da se oseća nesposobno. Čak su i mlađi panovi bezteškoća pronalazili odgovarajuće stabljike i štapove. Opazio je da jejedan pan nedaleko od njega ispustio štap za koji mu se činilo daobavlja posao. On sačeka da pan ode dalje, pa ga uze. Osećao jekako se u panu sakuplja tupo nespokojstvo, pomešano nestrpljenje iglad. Osećao je, preko pana, ukus sočnih termita. Prionuo je na posao, potežući Ja-panove emocionalne konce. Ovajzadatak išao mu je još gore. Od pana su pristizale maglovite misli, alije Hari sada upravljao njegovim mišićima, i to je otežavalo njihovusaradnju. Brzo je otkrio da štap treba uvući otprilike deset centimetara,okrećući zglob da bi prodro dublje u zavoj tunela. Sada je trebalopažljivo zatresti štap. Osetio je, preko Ja-pana, da bi trebalo privućitermite da zagrizu u štap. Prvi put je to radio predugo, i kada jeizvukao štap video je da polovina nedostaje. Termiti su ga pregrizli.Morao je da pronađe drugi štap, a Ja-panov želudac je već počinjaoda reži. Ostali panovi već su završili užinu termita, a Hari se još mučio daokusi prvi zalogaj. Ljutila ga je sopstvena nesposobnost. Ovaj put jeprebrzo izvukao štap, iako ga nije dovoljno okretao da zađe dublje utunel. Iznova je uvlačio i izvlačio štap, samo da bi utvrdio da je otrotermite o zidove. Njihovi ugrizi su na kraju toliko načeli štap da jemorao da potraži još jedan. Termiti su se mnogo bolje najeli odnjega. Konačno je savladao veštinu, tečno i lagano okretanje zgloba koje jeuspešno izvlačilo termite iz tunela, načičkane na štapu. Ja-pan ihžudno oliza. Hariju se dopao njihov ukus, filtriran kroz kvržice napanovom jeziku. Ali količina nije bila bogzna kakva. Ostatak grupe posmatrao jenjegovu neveštu žetvu, radoznalo nakrivljenih glava, i on se osetipostiđeno. Do đavola s ovim, pomisli. Naterao je pana da se okrene i uputi se u šumu. Ja-pan se odupirao,

vukući noge. Hari pronađe jednu debelu granu, odlomi je u dužinizgodnoj za nošenje i vrati se do humke. Dosta je igre sa štapićima. Zamahnu močugom i pošteno odalami pohumki. Posle pet udaraca, uspeo je da probije veliki otvor na zidu.Poče da zahvata pune šake slasnih termita. Nek' đavo nosi prefinjenost! dođe mu da uzvikne. Pokuša da napišeDors poruku na zemlji, ali je bilo teško oblikovati slova iznenadaneveštim rukama. Panovi su umeli da se služe štapovima da isterajuinsekte, ali je šaranje po ravnim površinama bio već teži zadatak.Odustao je. Ugleda Šilu/Dors, kako ponosno nosi trščani štap prekriventermitima belih trbuha. Ovi su važili za najukusnije, panovskidelikates. Ja bolja, pokaza ona. Naterao je pana da slegne ramenima i pokaže, Ja našao više. Bilo je, dakle, nerešeno. Dors ga je kasnije obavestila da ga sada u grupi zovu Veliki Štap.Novi nadimak mu je neizmerno prijao.

11.Za večerom je bio na sedmom nebu, iscrpljen i gotovo

nesposoban da vodi razgovor. Sjedinjavanje sa panom kao da jeusporavalo njegove centre za govor. Trebalo mu je dosta napora daupita SpecEkspa Vadoa da mu malo objasni tehnologiju stapanja.Obično je olako prihvatao tehnička čudesa, ali je razumevanjepanova podrazumevalo shvatanje načina na koji je delio njihovaiskustva. "Oprema za stapanje stavlja vas u središte panovog pojasnoggirusa", reče Vado dok su jeli desert. "Zvaću ga skraćeno girus. To jeglavni kortikalni region mozga za prenošenje emocija i njihovoizražavanje kroz akciju." "Mozga?" upita Dors. "A šta je sa našim?" Vado slegnu ramenima. "To je opšti opis. Panovi su sitniji i nemajutako veliki mozak." Hari se nagnu napred, nesvestan da su mu poslužili kafu. "Taj girus,da li služi za direktnu kontrolu pokreta?" "Ne, to smo već pokušali. To toliko dezorijentiše pana da, kada sepovučemo iz njega, ne može da se pribere." "Znači da je potrebno biti pažljiviji", reče Dors. "Obavezno. Kod mužjaka panova, signalno svetlo u neuronima kojikontrolišu kretanje i agresivnost uvek je uključeno..." "I zato su tako skloni nasilju?" upita ona. "Po našem mišljenju, zato. To odgovara strukturama u našemmozgu." "Stvarno? Mislite na neurone muškaraca?" Dors kao da nije sasvimverovala u to. "Muškarci ljudske vrste imaju viši nivo aktivnosti u temporalnimlimbičkim sistemima, u dubljim slojevima mozga - u evolucijskistarijim strukturama." "Zašto me onda ne podesite na taj nivo?" upita Hari. "Čipove za stapanje postavljamo u region girusa zato što možemoda mu pristupimo odozgo, hirurški. Temporalni limbički sistem senalazi znatno dublje, i nemoguće je ugraditi čip."

Dors se namrši. "To znači da je mužjake panova..." "Teže kontrolisati. Profesor Seldon upravlja svojim panom sazadnjeg sedišta, tako reći." "Dok Dors upravlja svojim iz kontrolnog centra koji je, kod ženki, višeu središtu?" Hari se zagleda u daljinu. "Bio sam, znači, unepovoljnijem položaju!" Dors se iskezi. "Moraš da igraš kartama koje su ti podeljene." "To nije pravedno." "Veliki Štape, biologija je sudbina."

Grupa je naišla na voće koje je trulilo na zemlji. Među panovima seraširi grozničavo uzbuđenje. Miris je bio istvoremeno odbojan i privlačan, i on isprva nije shvataozašto. Panovi pojuriše prema prezrelim kruškastim plodovima plave inezdravo zelene boje i počeše da kidaju koru i isisavaju sok. Hari oprezno okusi jedan. Dejstvo je bilo trenutno. Osetio je kako sekroz pana širi topao utisak blaženstva. Naravno: voćni estri su sepretvorili u alkohol! Panovi su znali da će se opiti. 'Dopustio' je svom panu da im se pridruži. Ionako nije imao mnogoizbora. Ja-pan je frktao i mlatarao rukama kad god bi Hari pokušao da gaodvrati od voćki u obliku suze. Posle nekog vremena, Hari više niježeleo da ga odvraća. Prepustio se dobrom, poštenom pijanstvu. Uposlednje vreme je previše brinuo, ograničavao svog pana... a ovoje, uostalom, bilo prirodno, zar ne? Tada ugleda čopor rabuna i izgubi kontrolu nad panom. Dođu brzo. Trče dve noge, nema zvuk. Repovi trzaju, govore jedandrugom. Pet krugova. Presekli put Ezi. Najveći urla na njih. Čučko trči do najbližeg i taj ga probode svojimprobijačem. Ja bacam kamenove. Pogodim jednog. On pišti i beži nazad. Alidrugi uzmu njegovo mesto. Ja bacam opet i oni dođu i prašina izavijanje gusti i drugi od njih odnesu Ezu. Seku je kandžama. Skačupo njoj papcima. Trojica je odvuku. Naše ženke beže, uplašene. Mi ratnici ostajemo.

Mi se borimo. Vrištimo, bacamo, grizemo kad dođu blizu. Ali nemožemo stignemo do Eze. Onda oni odu. Brzo trče na dve noge. Uvijaju repove zbog pobede.Rugaju nas. Mi osećamo loše. Eza je bila stara i mi voleli. Ženke se vrate, uznemirene. Mi se bištemo i znamo da dvonogi jeduEzu negde tamo. Najveći dođe, hoće da me gladi. Ja režim. On Najveći! Ne sprečio ovo. Njegove oči dođu velike i on me pljesne. Ja pljesnem nazad. Onskoči na mene. Valjamo se u prašini. Grizemo, vičemo. Najveći jak,jak i udara moju glavu o zemlju. Drugi ratnici gledaju, ne mešaju. On me udara. Boli. Ja odem. Najveći smiri ratnike. Ženke dođu i umiljavaju Najvećem. Diraju ga,bištu onako kako on voli. On brzo trti tri od njih. On oseća i daljeNajveći. Ja ližem mene. Šila dođe gladi mene. Malo posle osećam bolje.Zaboravim loše. Ali ne zaboravim Najveći jači od mene. Ispred svih. Sada ja bolim,Najveći dobije biskanje. On pustio njih dođu uzmu Ezu. On najveći, trebao spreči. Jedan dan ja sredim njega. Pokažem njemu. Jedan dan ja budem Veći.

12."Kada si se povukao?" upita Dors.

"Kada je Najveći prestao da me tuče... ovaj, Ja-pana." Opuštali su se pored bazena, i Hariju se činilo da opojni mirisi šumebude u njemu potrebu da se vrati tamo, u doline prašine i krvi.Zadrhtao je i duboko udahnuo. Borba je bila tako zaokupljujuća danije želeo da se povuče, uprkos bolu. Stapanje je imalo hipnotičkosvojstvo. "Znam kako se osećaš", reče ona. "Čovek se tako lako saživi sanjima. Ja sam napustila Šilu kada su se oni rabuni sasvim približili.Prilično zastrašujući prizor." "Vado je rekao da i oni potiču sa Zemlje. Postoji dosta sličnosti uDNK. Ali istovremeno ima i tragova nedavnog intenzivnog genetskogmešetarenja koje je od njih načinilo grabljivice." "Zašto bi naši preci želeli tako nešto?" "Možda su pokušavali da otkriju nešto više o našem poreklu?" Na njegovo iznenađenje, ona se nasmeja. "Nemaju svi istainteresovanja kao ti." "Zašto, onda?" "Šta misliš o tome da su koristili rabune u igri, za lov? Radi malouzbuđenja?" "Lov? Carstvo nikada nije bilo sklono tako nazadnom primitivizmu dabi..." Već je bio spreman da se upusti u malo predavanje o napretkučovečanstva kada je shvatio da više ne veruje u to. "Hm." "Oduvek si smatrao ljude za umna bića. Nikakva psihoistorija nećebiti delotvorna ako ne uzme u obzir našu animalnu stranu." "Naši najteži gresi pripadaju samo nama, bojim se." Nije očekivao daće ga ovo iskustvo toliko potresti. Bila je to otrežnjujuća pomisao. "Nije tačno. Genocid se događa i kod vukova i kod panova. Ubijanjeje svima urođeno. Silovanje postoji i kod pataka i kod orangutana.Čak i mravi znaju za ratove i uzimanje robova. Vado kaže da panoviimaju podjednake izglede da budu ubijeni kao ljudi. Od svih dičnihljudskih darova - govora, umetnosti, tehnologije i ostalog - ono kojeje najverovatnije nasleđeno od životinja jeste genocid."

"Vidim da si dosta naučila od Vadoa." "Bio je to dobar način da ga držim na oku." "Bolje biti sumnjičav nego se kajati?" "Naravno", reče ona bez oklevanja, ali nije odala ništa više. "Pa, na svu sreću, čak i ako zaista jesmo superpanovi, carskiporedak i komunikacije brišu razlike između njih i nas." "Pa šta?" "A to pomućuje duboki nagon za ubijanjem sopstvene vrste." Ponovo se nasmejala, ali ga je to ovaj put pomalo razljutilo. "Nisi bašnajbolje shvatio istoriju. Manje grupe se i dalje veoma rado ubijajumeđusobno. U Zoni Strelca, za vreme vladavine Omara Mučitelja..." "Slažem se, postoji veliki broj tragedija malih razmera. Ali u ravni gdepsihoistorija dejstvuje, u populacionim razmerama od više hiljadamilijardi..." "Zbog čega si tako siguran da veliki brojevi predstavljaju zaštitu?"upita ona značajno. "Do sada..." "Carstvo je bilo u stagnaciji." "U stanju reda, tačnije. Dinamičke ravnoteže." "A ako se ta ravnoteža poremeti?" "Pa... tada ću ostati bez argumenata." Ona se osmehnu. "Što ti nimalo nije svojstveno." "Sve dok ne budem imao pravu, delotvornu teoriju." "Onu koja će dopustiti mogućnost opšteg genocida, ako moćCarstva oslabi." Konačno je shvatio na šta je ciljala. "Hoćeš da kažeš da mi je zaistapotrebna čovekova 'animalna priroda'." "Bojim se da je tako. Obučavana sam da imam u vidu tumogućnost." Ovo ga je iznenadilo. "Kako to?" "Ne delim tvoje mišljenje o ljudima. Spletkarenje, zavere, Šilinatežnja da ugrabi više mesa za svoje mladunce, Ja-panova težnja dasmeni Najvećeg - te stvari se događaju u Carstvu. Samo su boljeprikrivene." "Pa?" "Uzmimo na primer SpecEkspa Vadoa. Pre neko veče je pomenuotvoj rad na 'teoriji istorije'."

"Pa?" "Ko mu je rekao da radiš na tome?" "Ne verujem da... ah, ti misliš da nas on ispipava?" "On već zna." "Možda mu je rekla upravnica za bezbednost, pošto se raspitala omeni kod akademskog potentata." Zagonetno mu se osmehnula. "Volim tvoje beskrajno naivno viđenjesveta." Kada je kasnije razmišljao o tome, nije mogao da odredi da li je torekla kao kompliment.

13.Vado ga je pozvao da se oproba u jednom od borilačkih sportova

koje je stanica imala u ponudi, i Hari je pristao. Bilo je to usavršenomačevanje uz levitaciju pomoću statičkih dizača. Hari je bio spor inevešt. Korišćenje sopstvenog tela protiv Vadoovih hitrih kretnjinavodilo ga je da poželi Ja-panovu sigurnost i veštinu. Vado je uvek počinjao borbu iz tradicionalnog stava: sa jednomnogom izbačenom napred, praveći male krugove senzorskim mačemu vazduhu. Hari je povremeno uspevao da probije Vadoov gard, alije uglavnom trošio energiju dizača da izbegne Vadoove udarce.Kudikamo je manje uživao u tome od Vadoa. Od Vadoa i iz obimne stanične biblioteke naučio je puno pojedinostio panovima. Činilo se da ovome nije baš bilo svejedno što Haripretražuje banke podataka; ponašao se kao da je reč o njegovomličnom vlasništvu, kao da je svaki čitalac kradljivac. Takva je bilaHarijeva pretpostavka o uzroku njegovog nespokojstva. Nikada nije previše razmišljao o životinjama, iako je odrastao međunjima na Helikonu. Sada je, međutim, osećao da je i njih bilopotrebno razumeti. Kada ugleda svoj odraz u ogledalu, pas vidi drugog psa. Isto je samačkama, ribama i pticama. Posle nekog vremena naviknu se na tubezopasnu sliku, nemu i bez mirisa, ali u njoj nikada ne prepoznajusebe. Ljudskoj deci potrebne su dve godine da to postignu. Panovima je bilo potrebno nekoliko dana da shvate da gledaju u svojlik. Posle toga su se bestidno prsili, proučavali se sa leđa i običnopokušavali da sebe vide drugačije, pa su čak pokrivali glavu lišćem ismejali se ishodu. Umeli su, dakle, nešto što druge životinje nisu: da se mislima odvojeod sebe i da se osvrnu na ono što je ostalo. Bilo je očigledno da žive u svetu ispunjenom odjecima i sećanjima.Njihova hijerarhija dominacije bila je zamrznuto sećanje naprethodno zauzete pozicije. Pamtili su termitske humke, trupla zabubnjanje, mesta gde je padalo vodom natopljeno lišće i gde su se

mogle pronaći zrele žitarice. Sve se to uklapalo u model koji je počeo da gradi u svojimbeleškama, psihoistoriju panova. Model je koristio njihove navike,rivalstva, poretke, obrasce hranjenja, parenja i umiranja, teritoriju,prirodne izvore i konkurenciju u grupi. Pronašao je način da unese ujednačine biološki prtljag tamne strane njihovog ponašanja, čak injihove najgore postupke, kao što je bilo uživanje u mučenju ispremnost za uništenje drugih vrsta zarad kratkoročne koristi. Sve je to bilo svojstveno panovima. Baš kao i Carstvu.

Na igranci te večeri posmatrao je skup iz nove perspektive. Flertovanje je bilo vežba za parenje. Video je to u sjaju očiju. Toplipovetarac iz doline donosio je mirise prašine, truljenja, života. Uprostoriji je bio prisutan životinjski naboj. Hari je voleo da pleše, i Dors je te večeri bila veoma poželjnapartnerka, ali njemu nikako nije uspevalo da prestane da prosejava,analizira, rasklapa svet oko sebe da bi mu proučio mehanizme. Dors mu je ukazala na to da neverbalni modeli ljudi upotrebljeni zastrategije privlačenja/prilaženja očigledno potiču iz zajedničkognasleđa sisara. Razmišljao je o tome, posmatrajući ljude u baru. Jedna žena prolazi kroz prepunu salu, njišući kukovima, na trenutakzaustavlja pogled na odabranom muškarcu, a zatim ga čedno skrećečim je primetila da je on posmatra. Standardni uvod: Primeti me. Sledeći je Ne ujedam. Šaka sa otvorenim dlanom položena na sto ilikoleno. Sleganje ramenima, nasleđeno iz praiskonskog refleksakičmenjaka, koje označava bespomoćnost. Kombinovanje toga samalo nakrenutom glavom, čime se otkriva ranjivost vrata. Ovi signalise obično pojavljuju kada dvoje ljudi zainteresovanih jedno za drugoprvi put razgovaraju... i to sasvim nesvesno. Ovakvi pokreti i gestovi su subkortikalni i dolaze iz neokorteksa. Da li su ovakve sile u većoj meri oblikovale Carstvo nego ravnotežemoći, savezi, sporazumi? Posmatrao je sopstvenu vrstu i pokušavao da je vidi kroz oči pana. Iako su ljudske ženke ranije sazrevale, nisu dobijale grubu telesnudlaku, isturena čela, duboke glasove i debelu kožu. Muškarci jesu.Žene su svuda nastojale da uvek izgledaju mlade. Proizvođačikozmetike otvoreno su priznavali svoju osnovnu ulogu: Mi ne

prodajemo proizvode. Mi prodajemo nadu. Borba za osvajanje partnera bila je neprestana. Muški panovipovremeno su se smenjivali sa ženkama u estrusu. Imali su krupnetestise, što je značilo da reproduktivna prednost pripada onimmužjacima koji su proizvodili dovoljno sperme da nadmaše učinaksvojih takmaca. Mužjaci čoveka imali su srazmerno manje testise. Ali su zato bili u prednosti tamo gde je bilo najvažnije. Svi poznatiprimati bili su u genetskom srodstvu, iako su se razdvojili kao vrstepre više miliona godina. U vremenu merenom DNK, panovi su bilišest miliona godina iza ljudi. Od svih primata, ljudi su imali najvećepenise. Pomenuo je Dors da samo četiri odsto sisara žive u parovima imonogamni su. Postotak je kod primata bio nešto veći, ali ne mnogo.Ptice su bile mnogo bolje u tome. Ona frknu. "Ne daj da ti biologija uđe u uši." "A ne, neću je pustiti tako daleko." "Hoćeš da kažeš da joj je mesto u nižim predelima?" "Madam, to ćete morati sami da procenite." "Ah, ti i tvoj jednosmerni humor." Kasnije te večeri, pružila mu se idealna prilika da proveri istinu da je,ako nije uvek bilo sjajno biti čovek, bar bilo đavolski zabavno bitisisar.

14.Poslednji dan su proveli stopljeni sa svojim panovima, sunčajući

se pored živog žubora potoka. Vadou su rekli da sledećeg danapozove šatl i da rezerviše skok kroz tunel. Onda su se smestili ukapsulu za stapanje i prepustili se poslednjem uživanju u prirodnomstanju. Sve dok Najveći nije poželeo da uzme Šilu. Hari/Ja-pan se uspravio u sedeći položaj, dremljiv. Šila je vrištala naNajvećeg. Udarila ga je. Najveći je i pre uzimao Šilu. Dors se tada brzo povlačila, vraćajući seumom u telo u kapsuli. Ovaj put nešto nije bilo kao pre. Ja-pan požuri tamo i pokaza Šilikoja je gađala Najvećeg oblucima. Šta? Ona poče žurno da pokreće ruke, signalizirajući Ne ide. Nije mogla da se povuče iz pana. Nešto nije bilo u redu tamo ukapsuli. Pomislio je da se vrati sam, da ih obavesti. Hari načini misaoni prelaz koji ga je obično izvlačio iz pana. Ništa se ne dogodi. Pokušao je ponovo. Šila je bacala prašinu i šljunak, uzmičući odNajvećeg. Ništa. Nije bilo vremena za razmišljanje. Zakoračio je između Šile iNajvećeg. Teški pan začuđeno podiže obrve. Tu je bio Ja-pan, njegov pajtašJa-pan, koji mu je sada stajao na putu. Sprečavao ga da uzmeženku. Činilo se da je Najveći zaboravio izazov i tuču prethodnogdana. Najveći prvo pokuša sa galamom, iskolačenih očiju. Onda zatreserukama, stisnutih pesnica. Hari natera svog pana da ostane na mestu. Za to mu je bio potrebansvaki umirujući impuls koji je mogao da pošalje. Najveći zamahnu pesnicom kao batinom. Ja-pan se sagnu. Najveći promaši. Hari je imao poteškoća da obuzda Ja-pana, koji je pokušavao da seda u bekstvo. Panovim umom strujali su udari straha, vrele žute

munje u plavo-crnim dubinama. Najveći polete napred i grunu u Ja-pana. Hari oseti udar, oštar bol ugrudima. Posrnu unazad i teško pade. Najveći pobednički zalaja. Zamaha rukama prema nebu. Hari vide da će ga Najveći ponovo nadvladati i da će dobiti teškebatine. Odjednom oseti nalet duboke, čiste mržnje. Usred te crvene izmaglice oseti kako se njegova kontrola nad Ja-panom pojačava. Bio je istovremeno sa panom i nad njim, osećajućinjegov sirovi strah i obuzdavajući ga gvozdenim besom. Ja-panovasrdžba se pretakala sa Harijevom. Postajale su jedno, rastući kao dase odbijaju od neprobojnih zidova. On možda nije pripadao istoj vrsti primata, ali je poznavao Ja-pana.Nijedan od njih nije nameravao da dozvoli da bude ponovo poražen,niti da dozvoli da Najveći uzme Šilu/Dors. Prevrnuo se u stranu. Najveći se sruči na mesto gde je on maločasbio. Ja-pan skoči na noge i ritnu Najvećeg. Snažno, u rebra. Jednom,dvaput. Zatim i u glavu. Frktanje, lavež, prašina, šljunak... Šila je i dalje zasipala obojicu. Ja-pan uzdrhta od nagomilane energije i odstupi. Najveći zatrese prašnjavom glavom. Onda se skupi i osovi na noge,sa mišićavom lakoćom. Lice mu je bilo zgrčena maska. Panove očibile su iskolačene, pokazujući belo i crveno. Ja-pan je osećao poriv da pobegne. Samo ga je Harijev bes držaona mestu. Ali to je bila statička ravnoteža sila. Ja-pan zatrepta kada je Najvećikrenuo napred, sa oklevanjem koje je bilo posledica bola što mu gaje naneo Ja-pan. Moram da ostvarim nekakvu prednost, pomisli Hari, osvrćući se okosebe. Mogao je da potraži saveznike. Čučko je nervozno hodao oko njih. Hariju nešto reče da bi to bila gubitna strategija. Čučko je i dalje bioađutant Najvećeg. Šila je bila suviše sitna da mu pomogne da ostvariodlučujuću prevagu. Pogledao je prema ostalim panovima, koji supuštali uznemirene zvuke - i odlučio se. Sagnu se i podiže kamen. Najveći iznenađeno zagrokta. Panovi nisu koristili kamenje jedan

protiv drugoga. Kamenje je bilo samo za odbijanje uljeza. Upravo jeprekršio pravilo zajednice. Najveći je galamio, mahao rukama prema ostalima, udarao nogamapo zemlji, besno duvao. Onda napade. Hari snažno baci kamen. Pogodi Najvećeg u grudi i obori ga. Najveći hitro ustade, pomamniji nego malopre. Ja-pan uzmaknu,očajnički pokušavajući da pobegne. Hari oseti da gubi kontrolu - iugleda još jedan kamen. Odgovarajuće veličine, dva koraka dalje.Dopustio je Ja-panu da se okrene da beži, a onda ga zaustavi poredkamena. Ja-pan je odbijao da ga podigne. Ispuni ga panika. Hari preli svoju srdžbu u pana i primora njegove dugačke ruke da sepruže. Šake nevešto zapipaše za kamenom, dograbiše ga. Goli besnatera Ja-pana da se okrene i suoči sa Najvećim, koji se valjaoprema njemu. Ja-panove ruke se podigoše pokretom koji se Harijučinio bolno usporen. Uneo je svu težinu panovog tela u zamah.Kamen tresnu Najvećem u lice. Najveći se zatetura. U oči mu linu krv. Ja-pan oseti njen gvožđastizadah, pomešan sa oštrim mirisom ogorčenja. Hari natera uzdrhtalog Ja-pana da se ponovo sagne. Okolo je ležalokamenje koje su ženke naoštrile za čišćenje lišća sa grana. Uzeo jejedan sa nazubljenom ivicom. Najveći protrese glavom, ošamućen. Ja-pan osmotri pažljiva, suzdržana lica članova grupe. Niko nikadanije upotrebio kamen protiv člana grupe, a kamo li Najvećeg.Kamenje je bilo za Tuđe. Tišina se odužila. Panovi su stajali kao okamenjeni; Najveći jegroktao i u neverici gledao u krv koja mu je prskala u otvoren dlan. Ja-pan zakorači napred i diže oštri kamen, nazubljene ivice okrenutenapred. Grube, ali pogubne ivice. Najveći frknu kroz nozdrve i pođe na Ja-pana. Ja-pan zamahnukamenom kroz vazduh, za malo promašivši vilicu Najvećeg. Oči Najvećeg se raširiše. Duvao je i frktao, dizao prašinu, zavijao.Ja-pan je jednostavno stajao na belegu, sa kamenom u ruci. Najvećinije prestajao da iskazuje bes, ali nije napadao. Grupa je posmatrala sa napetim zanimanjem. Šila priđe i stadepored Ja-pana. Bilo je protiv pravila da ženka učestvuje u muškimritualima dominacije.

Njen gest bio je signal da je sukob okončan. Ali Čučko nije hteo toda prihvati. Odjednom je zauralo, zatoptao po zemlji i stao Ja-panuuz bok. Hari je bio iznenađen. Uz Čučkovu pomoć možda je mogao da seodupre Najvećem. Nije bio budala da pomisli da će jedan poraznaterati Najvećeg da se pomiri sa obrtom. Biće još izazova, na kojeće morati da odgovori. Čučko bi u tome bio koristan saveznik. Opazio je da razmišlja Ja-panovom zamućenom, sporom logikom.Zaključio je da je borba za osvajanje statusnih znamenja njegovusud, glavna životna težnja. Ovo otkriće ga je iznenadilo. Znao je da se pretače u Ja-panov um,preuzimajući kontrolu nekih funkcija, od nižih ka višim, šireći se krozduboko ukopani, ne veći od lešnika, girus. Nije mu palo na pamet dabi pan mogao da se pretoči u njega. Jesu li sada bili vezani uprepletenu mrežu koja je prožimala um i samobitnost? Čučko je stajao pored njega, sevajući očima na ostale panove,nadimajući grudi. Ja-pan se slično osećao, opijen trenutkom. Harishvati da će morati nešto da učini, da razbije taj krug dominacije ipodložnosti koji je gospodario Ja-panom na dubokom, neurološkomnivou. Okrenuo se Šili. Izići? pokazao je. Ne. Ne. Njeno panovsko lice se grčilo od uzbuđenja. Otići. Mahnuo je prema drveću, pokazao na nju, pa na sebe. Ona raširi ruke u gestu bespomoćnosti. Situacija je bila izluđujuća. Imao je da joj kaže toliko toga, a morao jeda to izrazi kroz nekoliko stotina znakova. Oglasio se piskavimglasom, uzaludno se naprežući da natera panove usne i nepca daizvrše zadatak oblikovanja reči. Bio je to beznadežan posao. I ranije je to pokušavao, na miru, alisada je to očajnički želeo i ništa od opreme nije dejstvovalo. Nije nimoglo. Evolucija je uporedno oblikovala mozak i glasne žice. Panovisu se biskali, ljudi su govorili. Okrenuo se i shvatio da je potpuno zaboravio na igru premoći.Najveći ga je besno posmatrao. Čučko je pazio na njega, zbunjeniznenadnim gubitkom zanimanja svog novog vođe za sukob... i, uovakvom trenutku, njegovim mahanjem jednoj ženki. Hari se uspravi koliko je mogao i zamaha kamenom. Ovo izazva

željenu reakciju. Najveći malo uzmaknu, a ostatak grupe se za tolikopribliži. Hari natera Ja-pana da samouvereno zakorači napred. Za toviše nije bio potreban onako veliki napor, jer je Ja-pan silno uživao uovome. Najveći poče da uzmiče. Ženke bojažljivo zaobiđoše Najvećeg ipriđoše Ja-panu. Kad bih sad mogao da ga ostavim pažnji ženki, pomisli Hari. Ponovo pokuša da se povuče iz pana. Ništa. Mehanizam je bioblokiran tamo u stanici za izlete. I nešto mu je govorilo da neće bitipopravljen. Pružio je naoštreni kamen Čučku. Pan je izgledao iznenađeno, ali jeuzeo kamen. Hari se nadao da će simbolizam postupka biti shvaćen,jer nije imao vremena za politiku panova. Čučko odmeri kamen uruci i pogleda Ja-pana. On zaurla moćnim, tutnjavim glasom, punimradosti i trijumfa. Hari je bio zadovoljan što će Čučko ostati u središtu pažnje grupe.Uzeo je Šilu za ruku i poveo je među drveće. Niko nije pošao zanjima. Osećao je olakšanje. Da je neki od panova pošao za njima, to bipotvrdilo njegove sumnje. Da Vado motri na njih. Ipak, podsetio je sebe, odsustvo dokaza nije dokaz odsustva.

15.Ljudi su stigli brzo, uz tresak i grmljavinu.

On i Šila već su se neko vreme krili u šumi. Na Harijevo navaljivanje,udaljili su se nekoliko klika od grupe. Ja-pan i Šila pokazivali su sveveći nemir zbog odvajanja od grupe. Zubi su im cvokotali, o očinemirno šarale na svaki sumnjiv pokret. Ovo je bilo prirodno, jer suizdvojeni panovi bili ranjiviji. Spuštanje ljudi bilo je samo razlog više za to. Opasnost, pokaza Hari, podigavši ruku iza uha da ukaže na bukupridošlica. Šila pokaza. Kuda ići? Tamo. Energično je odmahnula glavom. Ostati ovde. Uhvate nas. Bila je u pravu, ali ne onako kako je mislila. Hari je prekinu, vrtećiglavom. Opasnost. Nikada nisu nameravali da prenose složene misliznacima, i sada su se osećali sputano, nesposobni da izraze svojastrahovanja. Hari pređe rukom preko grla kao da seče nožem. Šila se namršti. On se sagnu i natera Ja-pana da uzme štap. Nikada nije uspeo daupotrebi Ja-pana da nešto napiše, ali ga je sada potreba primoravalana to. Polako je vodio grube šake da škrabaju slova. Konačno mupođe za rukom da u mekoj crnici ispiše ŽELE NAS MRTVE. Šila je izgledala zaprepašćeno. Dors je verovatno smatrala da jenemogućnost da se povuku bila nekakva privremena greška. Alitrajala je suviše dugo za to. Bučno, bezobzirno sletanje potvrdilo je njegove slutnje. Običnaistraživačka ekipa ne bi toliko uznemirila životinje. I niko ne bi došaoovamo po njih. Popravljali bi uređaj za stapanje, gde je bio stvarniproblem. DRŽE NAS OVDE, UBIJU PANOVE, TO UBIJE NAS. POSLE KAŽUTO URADILE ŽIVOTINJE? Imao je bolje argumente da potkrepi svoje gledište. Laganomnoženje znakova u Vadoovom ponašanju. Sumnje, u najmanjuruku, u upravnicu. Dorsin tik-tak će je sprečiti da premosti komande

za zatvaranje njihovih kapsula za stapanje i da po signalu pronađeJa-pana i Šilu. Zato su morali da pođu na teren. Ako udese da njih dvoje umru'nesrećnim slučajem', stopljeni sa panovima, to bi moglo da budedovoljno ubedljivo da izbegnu istragu. Pridošli ljudi bavili su se svojim bučnim poslovima. Ali već samonjihovo prisustvo bilo je dovoljan dokaz o njihovim namerama. Šilineoči se suziše, istureno čelo namršti. U Dors se ponovo probudila braniteljka. Kuda? - pokaza Šila. Nije imao znak za tako opštu ideju, te naškraba štapom DALJE. Nije,zapravo, ni imao plan. PROVERIĆU, ispisa ona u prašini. Pošla je prema zvucima ljudi koji su se razvijali u dolini ispod njih. Zapanove su ti zvuci bili nepodnošljivo bučni. Hari nije nameravao da jeispusti iz vida. Odmahnula mu je da se vrati, ali on zavrte glavom inastavi da je prati. Žbunje im je pružalo zaklon kada su ušli u vidokrug ljudi. Nekolikostotina metara dalje, obrazovali su liniju za pretraživanje čestara.Okruživali su područje gde su se nalazili panovi. Zašto? Hari zažmiri. Panov vid nije bio prilagođen za daljinu. Ljudi sunekada bili lovci, i to im se moglo prepoznati u očima. Sada su gotovo svima, već sa četrdeset godina, bili potrebnapomagala za vid. To je značilo ili da je civilizacija bila škodljiva za očiili da ljudi u preistoriji možda nisu živeli dovoljno dugo da bi ihproblemi sa vidom ostavljali bez ulova. Obe mogućnosti bile suotrežnjujuće. Dva pana posmatrala su ljude kako se dozivaju, i Hari u središtugrupe opazi Vadoa. Svi ljudi i žene nosili su oružje. Ispod svog straha on oseti nešto silovito i mračno. Ja-pan je drhtao, posmatrajući ljude, i u njegovom umu rastao jenekakav neobičan zanos. Ljudi su izgledali nemoguće visoki utreperavoj daljini, i kretali su se sa gordom, opuštenom elegancijom. Hari je lebdeo povrh bujice osećanja, braneći se od njenog snažnoguticaja. Strahopoštovanje prema tim dalekim, uspravnim prilikamapoticalo je iz tame panove prošlosti. Čudio se tome sve dok nije malo razmislio. Zar ljudi nisu, kaopametnija i moćnija bića, uzgajali i obučavali životinje? Većina vrsta

bila je poput panova, uslovljena evolucijom da živi i dela u hijerarhijidominacije. Strahopoštovanje je bilo prilagodljivo. Kada bi sreli ljude sa njihovom visinom i strahotnim moćima,sposobne da kažnjavaju i nagrade - da presuđuju, doslovno, o životui smrti - u njima se budilo nešto poput religijskog zanosa. Nejasnog,ali snažnog. Iznad tog toplog, tropskog osećanja lebdelo je osećanje zadovoljstvazbog samog postojanja. Njegov pan bio je srećan kao pan, čak i udruštvu očito nadmoćnijih i umnijih bića. Kakva ironija, pomisli Hari. Njegov pan upravo je pobio još jednu prividno obeležje ljudi: njihovusamosvesnu nadmoć zbog činjenice da su jedine životinje svesnesvoje nadmoći. Otrgao se od svojih apstrakcija. Kako je to bilo ljudski, baviti sesvakojakim mislima čak i u smrtnoj opasnosti. NE MOGU DA NAS NAĐU POMOĆU ELEKTRONIKE, nažvrljao je upesku. MOŽDA KRATAK DOMET, napisa ona. Prvi hici nateraše ih da poskoče. Ljudi su pronašli njihovu grupu panova. Krici straha mešali su se dareskim, grubim lavežom blastera. Ići. Mi idemo, pokaza on. Šila klimnu glavom, i njih dvoje se žurno odšunjaše. Ja-pan jedrhtao. Pan je bio duboko prestrašen, ali i tužan, i vukao je noge, kao da muse ne napušta blizina ljudi.

16.Primenili su panovske modele patroliranja.

On i Dors prepustili su da osnovni nivoi preuzmu kontrolu, delovimozga vični nečujnom kretanju, svesni svake grančice. Čim su ostavili ljude iza sebe, panovi su postali još oprezniji. Imali sumalo prirodnih neprijatelja, ali je slabi miris jednog jedinog grabljivcapromenio njihovo viđenje čitave divljine. Ja-pan se peo na visoko drveće i satima sedeo u krošnjama,osmatrajući otvoreno zemljište pred sobom pre nego što bi pošlidalje. Procenjivao je oštre mirise izmeta, jedva vidljive otiske,savijene grane. Spuštali su se dugačkom padinom doline, držeći se šume. Hari jesamo jednom pogledao veliku, raznobojno označenu mapu koja jebila podeljena svim gostima, i sada je se sa mukom prisećao. Konačno je prepoznao jedan od dalekih vrhova, sličan kljunu. Sadaje mogao da se orijentiše. Dors je opazila potok koji je vijugao nanižeprema reci, i to im je bila dodatna pomoć, ali još nisu mogli daodrede u kom pravcu leži stanica za izlete, niti koliko je daleko. Tamo? Hari pokaza preko udaljenog grebena. Ne, tamo, bila je sigurna Dors. Daleko, nije. Zašto? Najgore od svega bilo je to što nisu mogli da govore. Nije mogao dajoj objasni da je tehnologija stapanja najdelotvornija na srazmernomalim razdaljinama, recimo manje od stotinu klika. Bilo je takođelogično da se panovi drže na razdaljini koju je letač mogao da preleti.Vado i ostali svakako su za kratko vreme stigli do grupe. Zato, bio je uporan on. Nije. Pokazala je niz dolinu. Možda tamo. Mogao je samo da se nada da je Dors shvatila suštinu. Njihovi znacibili su oskudni, i počinjao je da oseća široku, narastajućurazdražljivost. Panovi su snažno osećali, ali su bili tako ograničeni. Ja-pan je ovo izražavao bacajući granje i kamenje, udarajući postablima, ali nije mnogo pomagalo. Potreba za govorom bila je nalik

na pritisak kojeg nije mogao da se oslobodi. I Dors je to osećala. Šilaje uzrujano brbljala i roktala. Ispod svog uma Hari je osećao usijano Ja-panovo prisustvo. Nikadapre nisu bilo toliko dugo zajedno, i između dva različita sistemarazmišljanja počinjalo je da se oseća trenje. Njihov nestabilni braksve više se ljuljao u temeljima. Sedi. Mir. Poslušala ga je. On obuhvati dlanom uho. Loši dolaze? Ne. Slušaj... Hari u očajanju pokaza prema Šili. Praznonerazumevanje na licu ženke pana. On ispisa u prašini: UČI ODPANOVA. Šilina usta se otvoriše, i ona klimnu glavom. Čučali su u zaklonu trnovitog žbunja i osluškivali zvuke šume.Šuštanje i mrmljanje postalo je glasnije kada je Hari popustiokontrolu nad panom. Prašina je lebdela u iskošenoj svetlosti kao ukatedrali, prosipajući se kroz nadstrešnicu u bogatim, žutim zracima.Sa šumskog tla dizali su se mirisi, hemijski glasnici koji su Ja-panudonosili vesti o mestima gde može da pronađe hranu, da počine, danađe koru drveta za žvakanje. Hari nežno podiže Ja-panovu glavuda bi se zagledao preko doline, u vrhove... zamišljeno... i oseti slabdrhtaj rezonance. Dolina za Ja-pana postade bremenita neizrečenim značenjima.Njegova grupa ispunila ga je elementarnim osećanjima, vezanim satrenucima kada bi neki prijatelj pao i umro, kada bi grupa pronašlamesto bogato voćem, kada bi srela i sukobila se sa dve velikemačke. Bio je to složen predeo, natopljen osećanjima, panovskimmehanizmima pamćenja. Hari blago podstaknu Ja-pana da pomisli na ono što se nalazi izalinije grebena, i u odgovor oseti nejasno nespokojstvo. Usredsrediose na to zrnce - i u Ja-panovom umu pojavi se slika, oivičenastrahom. Pravougaona tvorevina naspram praznog neba. izletničkastanica. Tamo, pokazao je Dors rukom. Ja-pan je imao jednostavna, snažna i upečatljiva sećanja na tomesto. Njegova grupa bila je odvedena tamo, gde su im ugradiliumetke preko kojih će moći da se upravlja njima, a zatim je bilavraćena na svoju teritoriju. Daleko, pokaza Dors.

Mi idemo. Teško. Sporo. Ne ostati ovde. Oni uhvate. Dors je izgledala onoliko neodlučno koliko je pan mogao da izgleda.Borba? Nije, valjda, očekivala da se sa Vadom bore ovde? Ili da će se boritičim stignu do izletničke stanice? Ne ovde. Tamo. Dors se namršti, ali prihvati ovo. Hari nije imao pravi plan, već samoideju da je Vado ovde napolju bio spreman za panove, a da će tamou stanici već biti manje spreman. Tamo će on i Dors možda moći daračunaju na element iznenađenja. Kako, nije imao pojma. Proučavali su jedno drugo, nastojeći istovremeno da opaze prisustvoonog drugog na licu tuđina. Ona mu pomilova ušnu školjku, što je bioosoben Dorsin umirujući dodir. Kao i uvek, prožeo ga je prijatnomjezom. Ali mogao je da izrazi tako malo toga... Trenutak je za njegakristalizovao svu beznadežnost njihove situacije. Vado je očito pokušavao da ubije Harija i Dors kroz Ja-pana i Šilu.Šta će biti sa njihovim telima? Znalo se da šok doživljene smrti ustapanju može da bude koban. Njihova tela će otkazati usledneurološkog šoka, a da neće ni povratiti svest. Video je suzu kako se spušta niz Šilin obraz. I ona je znala koliko jesve beznadežno. Obgrlio ju je i, posmatrajući daleke planine, bioiznenađen kada je shvatio da i sam ima suze u očima.

17.Nije računao da će naići na reku. Ljudi, životinje... bili su to

problemi koje je očekivao. Približili su se brzacima, na mestu gde imje šuma najviše prilazila, i tu se struja širila i obrazovala najboljemesto za prelazak. Ali reka koja je šumela i penila se niz dolinu nije mogla da seprepliva. Ili, tačnije, Ja-pan nije mogao da je prepliva. Hari je nagonio svogpana napred, oprezno popuštajući pritisak kada bi mišići počeli damu se tresu ili kada bi se pomokrio od straha. Dors je imala sličneprobleme, i to ih je usporilo. Noć provedena visoko na drvetu umirilaje oba pana, ali su se sada, u rano prepodne, svi simptomi napetostipovratili, čim je Ja-pan spustio stopalo u vodu. Voda je bila hladna ibrza. Ja-pan odskoči na usku obalu, skarliknuvši od užasa. Ići? pokaza Dors/Šila. Hari umiri svog pana, a onda se oboje potrudiše da ga navedu dapokuša da zaplivaju. Šila je pokazivala tek neznatni nemir. Hari jeronio kroz močvarne dubine Ja-panovog pamćenja i pronašao čvorstraha, vezan oko mutnog sećanja na događaj iz mladunstva kadase zamalo udavio. Kada je Šila prišla da mu pomogne, počeo je dase vrpolji, pa ponovo pobeže od reke. Ići! Šila zamaha dugačkim rukama uzvodno i nizvodno, i ljutitozatrese glavom. Hari je pretpostavljao da ona ima srazmerno čista sećanja na reku,među kojima nije bilo ranijih prelazaka. Slegnuo je ramenima ipodigao ruke sa uvis okrenutim dlanovima. U blizini je paslo veliko krdo gigantelopa, i neke su prelazile rekuzbog bolje trave preko puta. Zabacivale su krupne glave kao da serugaju panovima. Reka nije bila duboka, ali je za Ja-panapredstavljala zid. Sputan Ja-panovim strahom, Hari je besneo, alinije mogao ništa da učini. Šila je išla gore-dole duž obale. Duvala je u nestrpljenju i pogledalaprema nebu, stiskajući oči. Iznenada se zapilji u jednom pravcu. Hari

je pratio njen pogled. Niz dolinu se spuštao letač, pravo premanjima. Ja-pan je stigao malo pre Šile do zaklona drveća. Na svu sreću,gigantelope su odvukle letačevu pažnju. Šćućurili su se u grmlju dokje mašina brujala oko njih, u kružnom obrascu pretraživanja. Hari jemorao da smiruje Ja-panovu sve veću uzrujanost tako što jezamišljao spokojne i srećne trenutke kada su on i Šila biskali jednodrugo. Letač konačno odlete na drugu stranu. Ubuduće će morati da seklone čistina. Potražili su voće. Misli su mu se vrtele u beskorisnim krugovima, iosećao je kako ga pritiska potištenost. Bio je uhvaćen u zamku, kaoobičan pion u imperijalnoj politici. Da stvar bude crnja, i Dors je bila utome sa njim. A on nije bio čovek od akcije. Niti pan od akcije,tmurno je pomislio. Noseći nekoliko prezrelih grozdova voćki u njihov zaklon u žbunjupored reke, začuo je zvuke kršenja granja. Pognuo se i opreznopošao uzbrdo, obilazeći buku lomljenja grana. Šila je kidala grane sadrveća. Kada joj se približio, nestrpljivo mu je domahnula da priđe,uobičajenim gestom panova, veoma nalik na sličan ljudski znakrukom. Na zemlji pred njom ležalo je nekoliko uporedno poređanih debelihgrana. Otišla je do obližnjeg vitkog stabla i počela da ljušti koru sanjega u dugačkim trakama. Buka je uznemiravala Ja-pana.Grabljivice će biti radoznale zbog neobičnih zvukova. Počeo je daosmatra šumu ne bi li uočio znake opasnosti. Šila mu priđe i pljesnu ga po licu da bi mu odvratila pažnju. Ispisalaje štapom po zemlji: SPLAV. Hari se osećao idiotski dok joj se priključivao u poslu. Naravno. Da liga je stapanje sa panom činilo glupljim? Da li se to vremenompogoršavalo? Čak i ako se izvuče iz ovoga, hoće li ponovo biti onajstari? Mnogo pitanja, nijedan odgovor. Potisnuo ih je iz misli iusredsredio se na posao. Vezivali su grane korom, grubom, ali upotrebljivom. Pronašli su dvamanja oborena stabla i upotrebili ih kao ojačane stranice splava. Ja,pokaza Šila i pokretima prikaza odvlačenje splava. Prvo je na redu bilo zagrevanje. Ja-panu se dopadalo da sedi na

splavu u grmlju. Bilo je očigledno da pan još ne shvata namenusplava. Ja-pan se ispružio na palubi od grana i zagledao u krošnje,ustalasane toplim vetrom. Posle obreda obostranog biskanja, odneli su nezgrapnu tvorevinu odgrana do reke. Nebo je bilo puno ptica, ali nisu videli nijednog letača.Žurili su. Ja-pan je oklevao da zakorači na splav kada se ovaj našaodopola na vodi, ali je Hari dozvao sećanja ispunjena toplotom, i ovoje smirilo ubrzano bilo koje je osećao da tuče u panovim grudima. Ja-pan oprezno sede na grane. Šila ih otisnu. Hari natera Ja-pana da sklopi oči. Ovo mu je usporilo disanje, ali jenemir sevao u panovom umu poput munja pred letnju oluju.Poskakivanje splava bilo je od pomoći, jer je Ja-pan morao da seusredsredi na mučninu u želucu. Jednom je čak otvorio oči, kada jena splav naletelo iščupano stablo, ali ga je ošamućujući prizor vodesvuda oko njega naterao da ih odmah ponovo zatvori. Hari je želeo da mu pomogne, ali je po panovom podivljalom pulsuznao da je na samom rubu panike. Nije čak mogao da vidi ni kako jenjoj. Morao je da sedi, slep, i oseća kako ona potiskuje splav. Dahtala je, boreći se da održi putanju splava u rečnoj struji.Zapljusnu ga voda. Ja-pan se trgnu, pisnu i zagreba nogama kao daće potrčati. Nagli trzaj. Šilino stenjanje preseče se grgotanjem, i on oseti kakosplav počinje da se obrće u sve jačoj struji. Mučan okret... Ja-pan nespretno skoči na noge. Oči mu se otvoriše. Zapenjena voda, splav koji se ljulja. Oborio je pogled i opazio da segrane razilaze. Obuze ga panika. Hari pokuša da prizove umirujućeslike, ali se ove raspršiše na vetru straha. Šila je veslala nogama za splavom, ali se ovaj kretao sve brže. Harinatera Ja-pana da pogleda prema drugoj obali, ali to je bilo sve štoje mogao da učini pre nego što je pan počeo da skarliče i trči posplavu, nastojeći da pronađe čvrsto mesto. Uzalud. Grane se oslobodiše veza, i palubu preplavi ledena voda.Ja-pan vrisnu. Skočio je, pao, zakotrljao se, ponovo skočio. Hari odustade od pokušaja da ga kontroliše. Jedina nada ležala je utome da uhvati pravi trenutak. Splav se razdvoji po sredini i njegovapolovina se teško zanese nalevo. Ja-pan ustuknu od ivice i Haripojača taj impuls, natera pana da učini korak više. Pan se u dva

skoka nađe u vodi - okrenut prema drugoj obali. Ja-pan se prepusti slepoj panici. Hari ga pusti da mlati rukama inogama - ali je svaki pokret u pravom trenutku pojačavao. Ja-pannije umeo da pliva, ali on jeste. Gotovo besciljno mlataranje držalo je Ja-panovu glavu uglavnomizvan vode. Čak se i malo približio obali. Hari se usredsredio na ovegrčevite pokrete, ne obraćajući pažnju na hladnoću vode - a onda sekraj njega nađe Šila. Dograbila ga je za krzno ispod potiljka i gurnula ga prema obali. Ja-pan pokuša da se uhvati za nju, da joj se popne na leđa. Šila gaudari u vilicu. On zastenja. Ona ga povuče prema obali. Ja-pan je bio ošamućen. Ovo je Hariju pružilo priliku da naterapanove noge da se odbacuju. Radio je na tome, slep za sve drugo ubuci i prskanju vode, napinjući se da udahne vazduh... i posle, činilomu je, čitave večnosti, osetio šljunak pod nogama. Ja-pan se i bezpodsticaja iskobelja na kamenitu obalu. Pustio je pana da udara po sebi i skače ne bi li se ugrejao. Šila sepojavi iz vode, natopljena i iscrpljena, i Ja-pan je zgrabi u zagrljajpun zahvalnosti.

18.Hodanje je bilo posao, a Ja-panu je bilo dosta posla.

Hari je pokušavao da natera pana da se udalji što više od reke, alisada su morali da se uspinju uz strme jaruge, od kojih su neke bileprekrivene klizavom mahovinom i kamenite. Posrtali su, spuštali se urupe, verali se, a povremeno i samo puzali uz strmine doline. Panovisu osećali mirise drugih životinja, i to je donekle pomagalo. Ja-pan je često zastajao da se nahrani, ili da se odsutno zagleda udaljinu. Kroz njegov zamućeni um kao noćni leptiri lepršale su krhkemisli, nošene tečnim emocionalnim strujama koje su vukle nasuprotnjegovom pulsu. Panovi nisu bili stvoreni za dugotrajne projekte. Napredovanje je bilo sporo. Pala je noć, i morali su da se popnu nadrvo, usput berući voće. Ja-pan je zaspao, ali Hari nije. Nije mogao. Njihovi životi ovde su bili u podjednakoj opasnosti kao životi panova,ali su usnuli umovi u kojima su gostovali on i Dors oduvek tako živeli.Za panove je noć u šumi sipila kao tiha kiša podataka, obrađivanih usnu. Njihovi umovi vezivali su raznolike zvukove za poznatebezopasne izvore, ne prekidajući san. Hari nije poznavao prefinjene znake opasnosti, pa je svaki šušanj ipodrhtavanje lišća zamišljao kao pretnju koja se prikrada. San jedošao protiv njegove volje. U prvom bledom sjaju zore, Hari se probudio sa zmijom pored sebe.Bila je omotana kao zeleno uže oko uspravne grane i pripremala seda ujede. Fiksirala ga je očima, i Hari se ukoči. Ja-pan izroni iz dubokog sna. Ugledao je zmiju, ali nije reagovaoiznenađenim trzajem kao što se Hari plašio da hoće. Trenutak se razvukao, i Ja-pan je za to vreme samo jednom trepnuo.Zmija je na to postala potpuno nepomična, i Ja-panovo srce jepočelo brže da bije, ali nije načinio ni najmanju kretnju. Zmija seposle nekoliko trenutaka odmota i kliznu dalje; nemo sučeljavanjebilo je okončano. Ja-pan nije ličio na obećavajući plen, zelena zmijabila je neukusna, a panovi su bili dovoljno pametni da ostave zmijena miru.

Kada se Šila probudila, sišli su do obližnjeg živog potoka da piju.Usput su skupili lišća i nekoliko krckavih insekata. Oba pana mirnosu zgulila debele, crne pijavice koje su im se prikačile preko noći.Debeli, naduveni crvi ispunjavali su Harija mučninom, ali ih je Ja-panspokojno čupao sa sebe, isto kao što bi Hari vezao odvezane pertle. Na svu sreću, Ja-pan ih nije jeo. Pio je vodu, i Hari ponovo primetida pan nema potrebu da se opere. Hari se obično prao dva putadnevno, pre doručka i večere, i osećao se nelagodno kad god bi seoznojio - tipičan meritokrat. Ovde je udobno nosio svoje čupavo telo. Da li su njegova čestakupanja bila zdravstvena mera, kao i biskanje panova? Ili stečena,civilizacijska navika? Maglovito je pamtio da je kao dečak naHelikonu zadovoljno provodio dane u znoju i da nije voleo kupanje ituširanje. Ja-pan ga je nekako vratio pređašnjem, jednostavnijemstanju, prilagođenijem prljavom svetu. Njegova udobnost nije dugo trajala. Opazili su rabune na padiniiznad njih. Ja-pan je osetio miris, ali Hari nije imao pristup delu panovog mozgagde su nastajale veze između mirisa i slika. Znao je samo da jenešto uznemirilo Ja-pana, koji je nabrao kvrgavi nos. Bio je to prizorkoji je ugledao, tako blizu. Debele zadnje noge, koje su ih hitro odbacivale napred. Kratkeprednje noge sa oštrim kandžama. Njihove krupne glave kao da suse sastojale od samih zuba, oštrih i belih iznad zakošenih, gladnihočiju. Bili su prekriveni gustim, smeđim krznom, čupavim na teškomrepu na koji su se oslanjali. Danima ranije, iz bezbednog okrilja visoke krošnje, Ja-pan jeposmatrao druge rabune kako rastržu i proždiru meko mesogigantelope, tamo u savani. Ovi su naišli njuškajući, krećući se nizbrdo u liniji. Bilo ih je pet. Šila iJa-pan su zadrhtali kada su ih ugledali. Nalazili su se niz vetar uodnosu na rabune, i zato su počeli tiho da se povlače. Ovde nije bilo visokog drveća, već samo grmlja i mladih stabala. Harii Šila uzmicali su nizbrdo, udaljavajući se od rabuna, a onda ispredsebe ugledaše čistinu. Ja-pan oseti slab miris drugih panova, koji jedolazio sa druge strane čistine. Mahnuo joj je: Idi. U istom trenutku začu horsko lajanje otpozadi.

Rabuni su ih najušili. Kroz gusti čestar odjeknu njihovo šištavo roktanje. Nizbrdo je bilo jošmanje zaklona, ali je nešto dalje bilo višeg drveća. Njihove krošnjemogle bi da budu spas za njih, ako stignu donde. Ja-pan i Šila požuriše preko široke, mrke čistine na sve četiri, ali nisubili dovoljno brzi. Rabuni izbiše u travu iza njih, režeći. Hari se zaletemeđu drveće - i nađe se usred čopora panova. Bilo ih je nekoliko desetina; zatečeno su treptali. On počenerazumljivo da galami, pitajući se kako Ja-pan da se sporazume sanjima. Najbliži krupni mužjak se okrenu, iskezi zube i besno zavrišta. Čitavčopor prihvati zov, galameći i gađajući Ja-pana granjem i kamenjem.Oblutak ga pogodi u bradu, grana u bok. On poče da beži, za Šilomkoja je već trčala nekoliko koraka ispred njega. Rabuni su im jurili u susret preko čistine. U kandžama su držali sitno,oštro kamenje. Izgledali su krupno i snažno, ali su se zaustavili nabaraž vriskova i laveža iz šume. Ja-pan i Šila izbiše u travu na čistini, a iza njih i panovi. Rabuni seukopaše u mestu. Panovi ugledaše rabune, ali ih to nije zaustavilo, niti usporilo. I daljesu progonili Ja-pana i Šilu, u ubilačkom zanosu. Rabuni su nepomično stajali, nesigurno otvarajući i zatvarajućikandže. Hari shvati šta se događa i u trku pokupi granu, dozivajući Šilu. Onato vide i učini isto. Pojurio je pravo na rabune, mašući granom. Bilaje osušena i iskrivljena, beskorisna, ali je izgledala velika. Hari ježeleo da se prikaže rabunima kao glasnik veće nevolje koja sepribližavala. U sve gušćem oblaku prašine i opštoj pometnji, rabuni videše velikičopor razbesnelih panova kako se pojavljuje iz šume. Dadoše se ubekstvo. Skičeći, otprašiše punom brzinom prema drveću u daljini. Ja-pan i Šila su trčali za njima, trošeći poslednje rezerve snage.Stigavši do prvih stabala, Ja-pan se osvrnu i vide da su panovizastali na pola puta, i dalje krvožedno vrišteći. Pokazao je Šili, Ići. Zaputili su se uz strmu padinu, ponovo uzbrdo.

19.Ja-panu su bili potrebni hrana i odmor - ako ništa drugo, da bi srce

prestalo da mu preskače na svaki šušanj. Šila i Ja-pan su se grlili,visoko u krošnji, predući i biskajući jedno drugo. Hari je želeo da razmisli na miru. Autoserveri u stanici održavali sunjihova tela u životu. Dorsin tik-tak braniće njihove kapsule, ali kolikoće vremena biti potrebno oficiru za bezbednost da ga zaobiđe? Bilo bi mudro ostaviti ih ovde, među opasnostima, izgovarajući seostalom osoblju da je taj čudni par turista tražio izuzetno dugostapanje. Trebalo je samo sačekati da priroda učini svoje. Njegovo razmišljanje izazvalo je drhtavicu kod Ja-pana, pa jeodustao od toga. Bolje je misliti apstraktno. Ovde je bilo toliko togašto je tek trebalo shvatiti. Pretpostavio je da su ljudi iz davnine, koji su ovde zapatili panove igigantelope i ostale vrste, eksperimentisali i sa rabunima, da bi videlimogu li da dalekog, primitivnog rođaka pretvore u nešto sličnočoveku. Izopačen cilj, činilo se Hariju, ali verovatan. Naučnici suoduvek voleli da eksperimentišu. Stigli su do lova u čoporu, ali rabuni nisu imali nikakvog drugogoruđa osim grubo naoštrenog kamenja, koje su povremenoupotrebljavali da seku meso pošto bi oborili plen. Za nekoliko miliona godina, pod žrvnjem evolucije, mogli bi dapostanu podjednako pametni kao panovi. Ko bi tada bio istrebljen? U ovom trenutku nije mario za to. Osetio je istinski gnev kada su sepanovi - njegova sopstvena vrsta! - okrenuli protiv njih, iako suugledali rabune. Zašto? Brinulo ga je to pitanje, i bio je siguran da je to stvar koju je bilovažno shvatiti. Psihoistorija će se baviti upravo takvim osnovnim,najdubljim porivima. Reakcija panova bila je uznemirujuće sličnabezbrojnim postupcima u ljudskoj istoriji. Mrzeti Tuđe. Morao je da dokuči tu mračnu istinu. Panovi su se kretali u malim grupama gde nije bilo mesta uljezima,pareći se unutar uskog kruga od nekoliko desetina. Ovo je značilo da

je svako novo genetsko svojstvo brzo prelazilo na sve članovegrupe. Ako je svojstvo pomagalo da grupa opstane, grubo trenjeslučaja odabralo bi ga za taj cilj. Sasvim logično. Ali to svojstvo moralo je da ostane nerazblaženo. Grupa izuzetnihbacača kamenja bila bi progutana ako bi se pridružila čoporu odnekoliko stotina. Dodir bi izazvao parenje izvan prvobitne ograničenegrupe. Njihovo genetsko nasleđe bilo bi razvodnjeno. Postići ravnotežu između genetskih slučajnosti u malim grupama, istabilnost većih grupa... u tome je bio trik. Neka srećna grupa moglabi da ima povoljno ustrojstvo gena, koje bi prenelo svojstva doraslasledećem izazovu u svetu koji se neprestano menjao. Toj grupi bidobro išlo. Ali šta ako se ti geni nikada ne bi preneli na veći brojpanova? Sa povremenim, retkim parenjem izvan grupe, pomenuto svojstvoipak se širilo na druge grupe. Posle prolaska kroz sito vremena, idrugi bi nasledili svojstvo. Širilo se. Ovo je značilo da je, zapravo, bilo korisno razviti ubilačkunetrpeljivost prema uljezima, urođen osećaj njihovog nepripadanja.Ne pariti se sa njima. Zbog toga su male grupe zadržavale svoje ekscentrične odlike, ineke su zahvaljujući njima opstajale. Ove su preživljavale; druge sunestajale. Evolutivni skokovi događali su se brže u malim,poluizolovanim grupama koje su se u zanemarljivoj meri parile satuđincima. Čuvale su svoje genetsko blago u jednoj korpi, grupi. Tekpovremeno su se parile sa drugim grupama... često na silu. Cena je bila visoka: snažna naklonost prema sopstvenom, sićušnomjezgru. Mrzeli su gužvu, neznance, buku. Grupe sa manje od deset članovabile su suviše izložene bolestima i grabljivicama: nekoliko gubitaka, igrupa je izumirala. Tamo gde ih je bilo previše, gubila sekoncentracija parenja u uskom krugu partnera. Bili su izuzetnoprivrženi svojoj grupi, lako se prepoznajući u tami po mirisu, čak i navelikim daljinama. Budući da su imali mnogo zajedničkih gena, bili suskloni sveukupnom delovanju. Pri tom su čak gajili herojstvo - jer, ako bi heroj poginuo, njegovi genibi se ipak preneli na potomstvo. Čak i u slučajevima kada bi tuđinci prošli kroz testove razlike u

izgledu, običajima, mirisu, načinu biskanja, različita kultura mogla jesamo da pojača razlike. Pridošlice sa drugim jezikom i običajimaizgledale su odbojno. Sve što je služilo da grupu učiniprepoznatljivom održavalo je plamen mržnje. Svaka od tih malih genetskih skupina tada bi po diktatu prirodneselekcije isticala nenasleđene razlike, čak i one sasvim nasumične,sve koje su iole bile u vezi sa sposobnošću preživljavanja... i tako sumogle da se razviju kulture. Kao što je bio slučaj sa ljudima. Raznovrsnost njihovih plemenskih ustrojstava sprečavala jegenetsko razvodnjavanje. Bio je to odgovor na praiskonski zovizolovanog, nepoverljivog tribalizma. Hari/Ja-pan se nelagodno promeškolji. U njegovom razmišljanju, rečoni podrazumevala je ljude i panove podjednako. Opis je odgovaraoobema vrstama. I to je bio ključ. Ljudi su se uklapali u divovsko Carstvo uprkos svomurođenom tribalizmu i panovskom nasleđu. Čudesno! Ali čak je i za čuda postojalo objašnjenje. Panovi su mogli da budukoristan model za plemstvo i ogromno građanstvo, dve klasepodstaknute da se množe. Ali kako je Carstvo uspevalo da očuva stabilnost, kada je naraspolaganju imalo tako primitivna bića u ulozi ljudi? Hari nikada ranije nije video to pitanje u tako oštroj i ponižavajućojsvetlosti. A odgovor nije imao.

20.Išli su dalje uprkos tupom, dubokom nespokojstvu u svojim

panovima. Ja-pan je osećao miris nečega zbog čega je neprestano šaraopogledom. Koristeći se punom torbom umirujućih misli i prefinjenihtrikova koje je naučio, Hari ga je terao dalje. Sa Šilom je bilo teže. Ženka pana nije volela mučno pentranje uzdugačke, strme jaruge koje su vodile prema vrhu grebena. Žilavožbunje im je sprečavalo prolaz, i gubili su mnogo vremena uzaobilaženju. Voće je bilo teže pronaći na ovoj visini. Ja-pana su neprestano bolele ruke i ramena. Panovi su hodali nasve četiri zato što su njihove strahovito snažne ruke bile opterećenekaznenim bremenom trupa. Pronalaženje puta između stabala i krozkrševito zemljište nije im dalo da to nekako olakšaju. Šila i Ja-panstenjali su i cvileli od bola koji im nijednog trenutka nije napuštaostopala, noge, zglobove šaka i mišice. Panovi nikada neće bitiistraživači daljina. Oboje su često dopuštali panovima da se odmore i nakupe vodu izšupljih stabala, natapajući smrvljeno lišće. Bila je to jedna odprimena jednostavnih oruđa. Stalno su njušili vazduh, uznemireni. Miris koji ih je uzrujavao postao je snažniji, tamniji. Šila je išla napred, i prva je prešla liniju grebena. Daleko napred, udolini, nazirali su se četvrtasti obrisi izletničke stanice. Sa krovastanice diže se letač i kliznu preko doline, udaljavajući se od njih,bezopasan. Setio se kako je - činilo mu se da je čitav vek prošao od tada - sedeona tremu stanice sa čašom u ruci, dok mu je Dors govorila Da siostao na Trantoru, možda bi sad bio mrtav. Nije ostao na Trantoru,ali... Zaputili su se niz strmi obronak. Oči njihovih panova trzale su se nasvaki neočekivani pokret. Hladan vetar ljuljao je retko i nisko žbunje iiskrivljeno drveće. Neka stabla izgledala su kao da su od perja,spaljena i rascepana munjama. Vazdušne mase iz dolina borile suse ovde, u nemilosrdnom sudaru pritisaka. Krševiti greben bio je

daleko od prijatnog staništa panova. Požurili su. Ispred njega, Šila se zaustavi. Bez ijednog zvuka, pet rabuna se podigoše iz zaklona, u pravilnompolukrugu oko njih. Hari nije mogao da odredi da li je to bio onaj isti čopor. Ako jeste,posredi su bili izuzetni lovci, sposobni da dugo čuvaju sećanje inameru. Čekali su ih da naiđu, na mestu gde nije bilo drveća zapenjanje. Rabuni su bili sablasno tihi dok su im se približavali, uz prigušenozveckanje kandži. Dozvao je Šilu i počeo da diže potpuno lažnu krvožednu buku dok seokretao, ruku podignutih visoko iznad glave, uspravljajući leđa da biizgledao još veći. Pustio je Ja-pana da preuzme kontrolu da bi dobiovremena da razmisli. Čopor rabuna svakako je mogao da savlada dva usamljena pana.Da bi ovo preživeli, moraće da iznenade rabune, da ih zaplaše. Osvrnuo se oko sebe. Bacanje kamena ovde neće biti od pomoći.Nesiguran šta mu valja činiti, pošao je levo, prema stablu koje jerascepila munja. Šila opazi njegov pokret i stiže tamo prva, u nekoliko odlučnihkoraka. Ja-pan podiže dva kamena i baci ih na najbližeg rabuna.Pogodio ga je u bok, ali ga nije primetno ozledio. Rabuni počeše da kaskaju, kružeći oko njih. Dozivali su se šištavimroktanjem. Šila skoči na sasušenu granu drveta. Grana se odlomi. Podigla ju je,i Hari shvati njenu nameru. Štap je dosezao do njene visine, i držalaga je obema rukama. Najkrupniji rabun zarokta, i grupa razmeni poglede. Napadoše. Najbliži rabun krenu na Šilu. Ona ga zakači tupim vrhom po ramenu,i rabun zacvile. Hari dograbi stablo rascepljenog drveta. Nije mogao da ga iščupa.Začu cviljenje iza sebe, i Šilin piskav, uplašen zov. Bilo je najbolje pustiti panove da se oslobode napetostioglašavanjem, ali se u njihovim glasovima jasno osećao prizvukstraha i ojačanja. Pažljivo je odabrao tanju granu. Obema rukama ju je uvrnuo, služeći

se svojom težinom i velikim mišićima ramena. Štap koji mu je ostaou rukama bio je zašiljen na vrhu. Koplja. Bio je to jedini način da se sačuvaju od kandži rabuna.Panovi nikada nisu koristili tako napredno oružje. Njihova evolucijajoš nije stigla do te lekcije. Rabuni su ih sada bili potpuno okružili. On i Šila stadoše leđa uzleđa. Jedva je stigao da zauzme taj položaj kada je jedan krupan,mrki rabun nasrnuo na njega. Rabuni još nisu shvatili svrhu kopalja. Koplje ubode i odmah sepovuče nazad. Jeziv urlik. Ja-pan se pomokri od straha, ali ga jenešto u Hariju držalo pod kontrolom. Rabun se povuče, cvileći. Okrenu se da beži, ali se usred korakazaustavi. Nekoliko trenutaka je oklevao - a onda se ponovo okrenuprema Hariju. Zakaskao je napred sa novim pouzdanjem. Ostali rabuni suposmatrali. Rabun ode do istog drveta koje je Hari upotrebio i jednimtrzajem odlomi dugačku, vitku motku. Onda pođe prema Hariju istade ispred njega, držeći jednom rukom štap ispred sebe. Zabacivšiveliku glavu, zagleda se u njega i napola se okrenu, isturivši jednunogu napred. Hari zapanjeno prepozna mačevalački položaj. Isti položaj je koristio Vado. Vado je kontrolisao ovog rabuna. Bilo je to sasvim verovatno. Na taj način će pogibija panova izgledatipotpuno prirodno. Vado je mogao da kaže da je razvijao kontrolurabuna kao novu komercijalnu primenu opreme za kontrolu panova. Vado poče oprezno da se primiče, korak po korak, držeći dugačkumotku obema rukama. Kraj motke je kružio. Pokret je bio grčevit;kandže su bile nezgrapne u poređenu sa rukama panova. Ali rabunje bio jači. Napao ga je brzom fintom, a zatim ubodom. Hari je jedva uspeo dase izmakne u stranu, odbivši koplje svojim štapom. Vado hitro zauzepoložaj i napade sa Harijeve leve strane. Ubod, finta, ubod, finta.Hari je dočekivao svaki zamah podmetanjem štapa. Njihovi drveni mačevi su praštali, sudarajući se, i Hari se nadao dase njegov neće slomiti. Vado je dobro kontrolisao svog rabuna. Višenije pokušavao da pobegne kao maločas. Hari je bio potpuno zaokupljen odbijanjem Vadoovih udaraca. Znao

je da mora da stekne nekakvo preimućstvo, jer će nadmoćna snagarabuna uskoro početi da odnosi prevagu. Hari je kružio, odvlačećiVadoa od Šile. Ostali rabuni su je držali u krugu, ali nisu napadali.Sva pažnja bila je usmerena prema dvema prilikama koje suzamahivale i dočekivale udarce. Hari je odvlačio Vadoa prema jednoj izbočini. Rabun je imaopoteškoća da održi koplje u uspravnom položaju i morao je da gledau kandže da bi mu zahvat bio pravilan. Ovo je značilo da je manjepazio gde staje kopitima. Hari je zamahivao i ubadao, ne prestajućida se kreće, primoravajući rabuna da korača u stranu. Rabun zagazivelikim kopitom između dva nepravilna kamena i posrnu, ali odmahpovrati ravnotežu. Hari zakorači ulevo. Rabun ponovo stade među kamenje, zglob muse iskrivi i on se zatetura. Hari je istog trenutka bio kraj njega.Gurnuo je koplje napred u trenutku kada je rabun oborio pogled,pokušavajući da nađe čvrst oslonac na tlu. Hari ga pogodi vrhomkoplja. Nasloni se svom težinom na koplje. Ostali rabuni ispustiše zvuk nalikna stenjanje. Duvajući od besa, rabun pokuša da se izmakne od vrha. Hari nateraJa-pana da zakorači napred i gurne vrh koplja dublje u telo rabuna.Stvor promuklo pisnu. Ja-pan ponovo gurnu. Iz rabuna prsnu krv,kvaseći prašinu. Kolena mu zaklecaše, i on se strovali. Hari baci pogled preko ramena. Ostali su upravo kretali u napad. Šilaje odbijala napade tri rabuna, vrišteći na njih tako prodorno da se isam ježio od toga. Već je uspela da rani jednog rabuna. Niz njegovosmeđe krzno lila je krv. Ali ostali nisu napadali. Kružili su, režali i tukli nogama po zemlji, alinisu prilazili bliže. Bili su zbunjeni, ali su istovremeno učili. Video jenjihove hitre, sjajne oči kako proučavaju situaciju, novu strategiju uvečnom ratu. Šila iskorači i ubode najbližeg rabuna. Ovaj se baci na nju,pomamno režeći, i ona ga ponovo ubode, dublje. Rabun skarliknu,okrenu se... i poče da beži. Bio je to znak za ostale. Svi se dadoše u trk, ostavivši saplemenikada bleji na zemlji. Ošamućeno je posmatrao kako mu krv ističe iztela. Oči mu zatreptaše, i Vado više nije bio u njima. Životinja klonu.

Hari uze kamen, diže ga i tresnu rabuna po glavi. Bio je to mučanposao, i Hari je dopustio mračnom, usijanom besu da ovlada Ja-panom. Kada je bilo gotovo, sagnuo se i osmotrio rabunov mozak. Gumasta,izuvijana kugla mozga bila je omotana finom, srebrnastom mrežom.Kolo za stapanje. Okrenuvši leđa prizoru, prvi put je opazio da je Šila povređena.

21.Stanica je bila izgrađena na vrhu stenovitog brega. Strme jaruge

davale su padinama izgled umornog, izboranog lica. Podnožje je biloposuto žičastim žbunjem. Ja-pan je soptao, uspinjući se sipkom, erozivnom zemljom. U očimapana noć je bila sablasna, treperav prizor bledozelenih i plavičastihsenki. Breg je bio samo detalj velikog nagiba veličanstvene planine,ali panov vid nije bio dovoljno oštar da razazna daleke pojedinosti.Panovi su živeli u užem, ušuškanijem svetu. Ispred sebe jasno je video svetlucajući goli zid koji je opasivaostanicu. Bio je širok, pet metara visok. I, sećao se toga iz turističkogobilaska mesta, po vrhu obezbeđen slomljenim staklom. Iza sebe je čuo Šilu kako stenje, mučeći se uzbrdo. Rana na njenomboku učinila je da joj korak bude ukočen, a lice zgrčeno. Odbila je dase sakrije negde u podnožju. Oboje su bili na rubu iscrpljenosti, injihovi panovi jedva su se vukli, i pored dva zastanka radi obroka odvoća i larvi, i odmora. Na njihovom oskudnom jeziku znakova, uz pomoć krivljenja lica ipisanja u prašini, 'razmotrili' su mogućnosti. Dva pana su ovdenapolju bila ranjiva. Tako umorni i na nepoznatom terenu, nisu moglida očekuju da će imati jednaku sreću kao sa rabunima. Noć je bila najbolje vreme za prilazak stanici. Ko god je ovo smislio,neće čekati doveka. Od jutra su još dva puta morali da se kriju odletača. Zamisao da se jedan dan odmore činila se primamljiva ikorisna, ali neka slutnja terala je Harija da žuri. Vukao se uzbrdo, pazeći na elektronske alarme. Nije znao ništa otim tehničkim stvarima. Mogao je samo da pazi na očigledno i da senada da stanica nema alarme protiv mislećih uljeza. Panov vid bio je oštar i bistar za bliske objekte u mutnoj svetlosti, alinije ništa opazio. Odabrao je tačku pored zida u senci drveća. Šilin dah je šištao kadaga je sustigla. Gledan odozdo, zid je izgledao ogroman. Nemoguće...Zid je bio od uglačanog betona. Debeo ispust na vrhu činio je usponjoš manje mogućim.

Šila pokaza prema mestu gde je drveće raslo bliže zidu. Panjevi ublizini zida pokazivali su da su graditelji mislili na mogućnost daživotinje skoče na zid sa grana, ali su neka stabla bila dovoljnovisoka i pružala su grane nekoliko metara od vrha zida. Da li bi pan mogao da preskoči tu razdaljinu? Malo verovatno,naročito ako je bio umoran. Šila pokaza na njega, pa na sebe, paispruži ruke i načini pokret ljuljanja. Da li bi mogli da se zaljuljaju sagrane na zid? Zagledao joj se u lice. Projektant svakako nije predvideo da bi dvapana mogla da sarađuju na ovaj način. Začkiljio je prema vrhu zida.Bio je previsok da se popnu preko njega, čak i kada bi mu Šila stalana ramena. Da, pokaza. Nekoliko trenutaka kasnije, dok su ga njene ruke držale za noge idok se spremao da se otpusti sa svoje grane, već je mislio drugačije.Ja-pan nije imao ništa protiv ovakvog vida vežbanja i bio je, u stvari,zadovoljan što se ponovo nalazi na drvetu. Ali Hariju je njegovoljudsko rasuđivanje i dalje dovikivalo da stvar nema nikakvih izgledada uspe. Prirodna veština pana bila je u sukobu sa ljudskomopreznošću. Na svu sreću, nije imao vremena da se prepusti sumnji u sebe. Šilaga otrgnu sa grane. Počeo je da pada, pridržavan samo njenimrukama. Sa nogama čvrsto omotanim oko jedne debele grane, počela je daga njiše kao teg na uzici. Ljuljala ga je tamo-amo, povećavajući luk.Napred-nazad, gore-dole... osećao je centrifugalni pritisak u glavi. ZaJa-pana to nije bilo ništa naročito. Za Harija je to bio vrtoglavi svetkretnji od kojih je zastajao dah. Brinuo ga je šum grančica koje su šuštale oko njega, a onda jezaboravio na to, jer mu je glava dosegla vrh zida. Betonski ispust bio je zaobljen iznutra, tako da nikakva kuka nijemogla da pronađe oslonac. Ponovo je propao naniže, zaletevši se glavom prema zemlji. Povrhzida svetlucale su gusto posute krhotine stakla. Veomaprofesionalno. Imao je taman toliko vremena da pomisli ove stvari, a tada je osetioda ga je pustila.

Poleteo je uvis, ruku ispruženih ispred sebe - i jedva se zakačio zaivicu. Da nije bilo tog ispusta, promašio bi. Pustio je da mu telo tresne o zid. Noge mu zagrebaše po glatkojpovršini, tražeći oslonac. Nekoliko prstiju se zakači. Napregnuvšimišiće, povukao je telo uvis... i preko. Nikada pre toga nije do krajashvatio koliko je pan snažniji od čoveka. Nijednom čoveku ne biuspelo da se nađe ovde. Prebacio se na zid, posekavši ruku i unutrašnji deo noge na staklu.Bio je to osetljiv posao, uspraviti se na noge i pronaći mesto gde ćemoći da stoji. Nalet likovanja. Mahnuo je Šili, nevidljivoj u krošnji. Sada je sve zavisilo od njega. Iznenada je shvatio da su mogli danaprave neku vrstu užeta, od povezanih lijana. Tada bi mogao da jepovuče gore. Dobra zamisao, ali zakasnela. Nije bilo razloga da odlaže stvar. Imanje je bilo delimično vidljivo krozdrveće: gorelo je nekoliko svetala. Mrtva tišina. Čekali su da prođeotprilike polovina noći; u tome je mogao da se osloni samo na panovosećaj za doba noći. Pogledao je naniže. Odmah ispred njegovih nožnih prstiju svetlucalaje žilet-žica, uglavljena u beton. Pažljivo je prekoračio sjajne niti.Među krhotinama stakla bilo je mesta gde je moglo da se stane.Jedno drvo mu je zaklanjalo vidik, tako da je mogao da vidi malotoga u mutnoj svetlosti stanice. To je bar značilo da ne mogu da videni njega. Da skoči? Previsoko. Stablo koje ga je skrivalo bilo je blizu, ali nijemogao da prodre pogledom u njegovu krošnju. Stajao je i razmišljao,ali mu ništa nije padalo na pamet. Šila je za to vreme čekala nanjega, sama; mrzeo je pomisao da ju je ostavio tamo gde su jevrebale opasnosti koje nije mogao ni da zamisli. Razmišljao je kao čovek, zaboravljajući da poseduje sposobnostipana. Kreći. Skočio je. Pod njim zakrckaše grančice, i on zaroni međusenke. Grane su mu se zabadale u lice. Opazio je tamno obličje sadesne strane i izvio se u tom pravcu, zgrčivši noge, ispruženih ruku -i uhvatio se za granu. Šake mu se lako obaviše oko nje, i on shvatida je suviše tanka, suviše tanka... Grana se odlomi. Prasak je bio kao udar groma u njegovim ušima.

Poče da pada i ispusti granu. Leđa mu udariše u nešto tvrdo i on seprevrnu, mašući za osloncem. Prsti mu se zakačiše za debelu granu,i on se sledećeg trenutka zaljulja na njoj. Konačno ispusti vazduh izpluća. Lišće je šuštalo, grane se njihale. Ništa više. Bio je na sredini stabla. U zglobovima mu se javljala čitava Galaksijabolova. Hari se opusti i dozvoli Ja-panu da se sam spusti sa drveta.Napravio je priličnu buku skokom na drvo, ali na širokim travnjacimaizmeđu njega i stanice nije bilo nikakvog vidljivog kretanja. Pomislio je na Dors i poželeo da postoji način da joj javi da je unutra.Dok je mislio na nju, premeravao je pogledom udaljenost okolnogdrveća, pamteći njihov raspored da bi mogao da pronađe put nazadako bude morao hitro da se povuče. Šta sad? Nije imao nikakav plan. Hari blago potera Ja-pana, koji je bio nervozan i umoran, gotovosasvim ravnodušan na komande, u trouglasto raspoređeno grmlje.Ja-panov um bio je kao olujno nebo, raskidano izlomljenimmunjama. To nisu bile misli, već pre čvorovi emocija koji su seobrazovali i sevali oko krhkih zrnaca nemira. Hari strpljivo prizvaumirujuće slike, osetivši kako se Ja-panovo disanje usporava, i utom poslu zamalo da mu promakne šaptavi zvuk. Grebanje noktiju na stazi od kamenih ploča. Nešto je jurilo premanjemu. Pojavili su se iza trougla grmova. Čvorovi mišića, glatka koža,zdepaste noge koje su gutale preostalu razdaljinu. Bili su obučeni dapronađu i ubiju u tišini i bez upozorenja. Ja-panu su ova čudovišta bila nepoznata, zastrašujuća. Ja-panustuknu u panici ispred dva leteća metka od mišića i kostiju. Crneusne bile su povučene sa belih zuba, iskeženih ispod izbezumljenihočiju. Hari oseti kako se u Ja-panu nešto budi. Praiskonske, nagonskereakcije zaustaviše njegov uzmak, napeše mu telo. Vreme bežanjaje prošlo. Kucnuo je čas za borbu. Ja-pan zauze čvrst, uravnotežen položaj. Stvorovi će verovatnopokušati da ga ščepaju zubima za ruke, i zato ih je povukao unazad,i čučnuo da bi mu glava bila što niže.

Ja-pan je već imao posla sa četvoronožnim lovcima, negde dubokou predačkom pamćenju, i znao je da napadaju ispružene udoveplena, i da hvataju za gušu. Psi su nameravali da ga obore i da mupocepaju grlo, u vitalnim sekundama iznenađenja. Napeli su se, svežnjevi hitrih žila, trčeći gotovo bok uz bok - i skočili. U vazduhu, njihova moć reagovanja bila je ograničena. Bili su ranjivi.Ja-pan diže obe ruke da uhvati prednje šape pasa. Bacio se unazad, čvrsto držeći šape, ruku tik ispod čeljusti. Zalet jepovukao tragače iznad njegove glave kada se prućio na leđa. Ja-pan snažno povuče. Iznenadni trzaj odbaci pse napred. Nisumogli da okrenu glavu prema njemu, da ga uhvate zubima za šake. Skok, hvatanje, brz premet i trzaj - sve to kombinovano ucentrifugalnom zamahu koji je odbacio tragače preko Ja-pana.Odleteli su iza njega uz bolno skarlikanje. Ja-pan se premetnu preko glave i odbaci se sa ramena na noge.Začuo je težak udarac i škljocanje vilica. Psi su tresnuli u travu,nesposobni da se dočekaju na slomljene noge. Požurio je za njima, pištavo dišući. Pokušavali su da se podignu,okrećući se na prelomljenim nogama da se suoče sa lovinom. Jedanod njih žestoko i prostački opsova. Drugi je ponavljao "Gaade...gaade..." Životinje su se obrtale u beskrajnoj, čemernoj noći. Skočio je, visoko, i doskočio im na glave. Njegova stopala nabiše imvratove u zemlju, i on oseti kako pucaju kosti. Pre nego što jezakoračio unazad da ih osmotri, znao je da su gotovi. Ja-panova krv pevala je od radosti. Hari nikada ranije nije osetio tonaježeno uzbuđenje, čak ni prilikom prvog stapanja, kada je Ja-panubio Tuđeg. Trijumf nad nepoznatim stvarima sa zubima i kandžamakoje te napadnu u noći bio je najdublje, sažižuće zadovoljstvo. Hari tu ništa nije učinio. Pobeda je potpuno pripadala Ja-panu. Jedan dugi trenutak Hari se kupao u ushićenju na hladnom noćnomvazduhu, osećajući drhtaje ekstaze. Um mu se polako razbistrio. Ta dva tragača nisu bila jedina. Ja-panje imao sreće sa ova dva. To se više neće ponoviti. Psi su bili upadljiva obličja na potkresanom travnjaku. Bilo je sigurnoda će privući pažnju. Ja-pan nije imao želju da ih dodirne. Smrt im je ispraznila creva, i

osećao se prodoran zadah. Ostavili su trag na travi kada ih jeodvukao u žbunje. Vreme, vreme. Neko će primetiti da nema pasa i doći će da ihpotraži. Ja-pan je i dalje bio pun snage zbog pobede. Hari to iskoristi da ganatera da pretrči široki travnjak, od senke do senke. Ja-panovimvenama strujala je energija. Hari je znao da je reč o trenutnom,žlezdanom zanosu, ispod koga je ležala potpuna iscrpljenost. Kadaga to prođe, Ja-pan će biti ošamućen, težak za upravljanje. Svaki put kada bi zastao osvrtao se i pamtio orijentire. Možda ćemorati u trku da se vrati istim putem. Bilo je pozno doba, i stanica je bila u mraku. U tehničkom delu,međutim, nekoliko prozora bacalo je svetlost koja je Ja-panuizgledala nemoguće blistava i neprirodna. Dogegao se do njih i priljubio se uz zid. Ja-panova opčinjenost ovomcitadelom bogolikih bića bila je jača od straha. Radoznalost ganatera da proviri kroz prozor. Pod jarkim osvetljenjem prostirala sevelika prostorija koju je Hari poznavao od ranije. U njoj se, premnogo vekova, pridružio ostalim živopisno odevenim turistima predpolazak na izlet. Hari pusti da ga panova radoznalost odvede do ugla, iza koga jeznao da se nalaze vrata koja su vodila u dugačak hodnik. Nanjegovo iznenađenje, vrata nisu bila zaključana. Ja-pan sa zaputipreko klizavih pločica hodnika, začuđeno proučavajući fosfornombojom oslikane oznake na tavanici i zidovima, koje su zračileumirujućim sjajem boje slonovače. Vrata jednog od ureda bila su otvorena. Hari natera Ja-pana dačučne i proviri iza dovratka. Unutra nije bilo nikoga. Bila je toprostrana soba sa policama koje su se dizale visoko premazasvođenoj tavanici. To je značilo da su se kapsule za stapanjenalazile samo nekoliko vrata niže niz... Škripanje đonova na pločicama natera ga da se okrene. Iza njega je stajao SpecEksp Vado, sa uperenim oružjem. Čovekovo lice izgledalo je neobično u toj hladnoj svetlosti,posmatrano kroz oči pana, golo i koščato. Izduženo, mršavo,nedokučivog izraza... Hari oseti navalu strahopoštovanja u panu i pusti ga da pođe napred,

tiho se oglašavajući. Ja-pan je osećao obožavanje, a ne strah. Vado se ukoči, pomerajući cev ružnog oružja. Metalni škljocaj. Ja-pan podiže ruku u obrednom pozdravu panova, i Vado opali. Udar obrnu Ja-pana oko ose. Sruši se na pod. Vadoova usta se podrugljivo iskriviše. "Pametan profa, a? Nisiprovalio alarm na vratima, a?" Bol u Ja-panovom boku bio je oštar, parališući. Hari zaroni u bol inarastajući bes u Ja-panu, podstičući ga. Ja-pan se opipa i oseti damu je pod rukom lepljivo. U panovim nozdrvama miris je podsećaona usijano gvožđe. Vado je kružio okolo, mašući oružjem. "Ubio si me, uštvo kržljava.Upropastio si dobru opitnu životinju. Sada moram da odlučim šta daradim s tobom." Hari dodade svoj bes povrh Ja-panove kipuće jarosti. Osetio je kakomu se grče moćni mišići ramena. Bol u boku iznenada se rasplamte.Ja-pan zastenja i skupi se na podu, pritiskajući šakom ranu. Hari je držao glavu nisko, tako da pan nije mogao da vidi krv koja muje sada tekla niz noge. Panovo telo napuštala je energija. Osećao jekako se telom polako razliva slabost. Načuljio je uši na zvuk približavanja Vadoovih koraka. Ponovo sezgrčio od bola, ovaj put skupivši noge pod sobom. "Izgleda da postoji samo jedno rešenje..." Hari začu škljocanjemetala. Sada. Oslobodio je svoj bes. Ja-pan se pridiže na mišice i podvuče noge pod sebe. Nije bilovremena da se uspravlja. Ja-pan se baci na Vadoa, iz čučnja. Sićušno zrno zazvižda mu kraj glave. Pan tresnu postrance u Vadoai prignječi ga uz zid. Čovekov miris bio je sirov i slan. Hari izgubi kontrolu nad panom. Ja-pan odbi Vadoa o zid i udari gaobema rukama, punom snagom. Vado pokuša da odbije udarac. Ja-pan odgurnu slabašne čovekoveruke u stranu. Vadoovi patetični pokušaji za njega su bili kao dauklanja paukovu mrežu. Priklještio je Vadoa i naleteo masivnim ramenom na čovekove grudi.Oružje pade na pločice. Ja-pan se ponovo i ponovo bacao na čovekovo telo. Silina, moć, radost.

Zakrckaše kosti. Vadoova glava polete unazad, udari u zid, i telo muomlitavi. Ja-pan zakorači unazad i Vado se sroza na pod. Radost. Na ivicama vidokruga zujale su mu plavo-bele mušice. Dalje. Bilo je to sve što je Hari uspeo da progura kroz zavesuemocija koja je zaklonila panov um. Hodnik se zaljulja. Hari natera pana da se tetura dalje, šepajućipostrance. Niz hodnik. Svaki korak je boleo. Dvoja vrata, troja. Ovde?Zaključano. Sledeća vrata. Svet se nekako sporije kretao. Vrata se otvoriše. Predsoblje koje je prepoznao. Ja-pan nalete nastolicu i jedva se održa na nogama. Hari naredi panovim plućima da ubrzano dišu. Vazduh očisti njegovvid od tame koja se prikradala, ali su plavo-bele mušice i dalje biletu, nestrpljivo zujeći okolo, u još gušćim rojevima. Pritisnu kvaku poslednjih vrata. Zaključana. Hari prizva preostalusnagu u panu. Silina, moć, radost. Ja-pan nalete ramenom na vrata. Izdržala su. Ponovo. Pa jošjednom, oštar bol - i vrata se sa treskom otvoriše. Bilo je to pravo mesto. Centar za stapanje. Ja-pan se zateturaizmeđu redova kapsula. Hod niz prolaz, između nizova kontrolnihtabli, trajao je večnost. Hari je morao da se usredsredi na svakikorak, na svaki dodir nogu sa podom. Ja-panovo vidno polje seljuljalo jer mu se glava klatila na ramenima koja kao da su bila odvode. Ovde. Njegova kapsula. Dorsin tik-tak bio je spreman za njega. Primetio ga je kako prilazi iprilepio se za ploču, zaklonivši glavne komande. Ja-pan se nagnu nad tik-takovom kontrolnom pločicom. Počeo je dapritiska dugmad, prisećajući se ulazne šifre. Ja-panovi prsti bili su suviše široki. Nisu mogli da pritiskaju dugmadjedno po jedno. Soba puna bezbojne svetlosti počela je da se ispunjava maglom.Naterao je Ja-pana da ponovo pokuša sa šifrom, ali su zdepasti prstipritiskali nekoliko dugmadi odjednom. Plavo-bele mušice rojile su mu se u uglovima očiju. Ja-panove šakesu očajnički ubadale dugmad.

Misli. Hari pogleda okolo. Ja-pan neće još dugo izdržati. U blizini jebio radni sto sa podlogom za pisanje i olovkom. Da ostavi poruku? Valjda će je naći pravi ljudi... Naterao je Ja-pana da otetura do stola i uzme olovku. Ideja mu sinukada se okrenuo da napiše: POTREBNO MI JE... Okrenuo se i odvukao se nazad do kapsule. Usredsredi se. Držeći olovku među prstima, pritisnu jedno dugme. Bez teškoća jepogodio ono koje je želeo. Plave mušice su mu igrale pred očima. Sada je bilo teško setiti se pristupne šifre. Morao je da se prisećabroj po broj. Ubod, pa opet i još jednom... i bilo je učinjeno. Crvenosvetlo postade zeleno. Zapetljao je oko ručki. Poklopac kapsule se podiže. Unutra je ležao Hari Seldon, spokojno sklopljenih očiju. Komande za slučaj opasnosti. Sećao ih se iz prvih instrukcija. Potražio je na površini od uglačanog čelika i pronašao ploču sastrane. Ja-pan je ošamućeno zurio u besmislene simbole. Hari je i sam imao problema da pročita natpise. Slova su igrala istapala se. Pronašao je nekoliko dugmadi i servo-komande. Ja-panove ruke susada bile još neveštije. Tek posle tri uboda olovkom uspelo mu je daaktivira program za oživljavanje. Svetla pređoše iz zelene u azurnuboju. Ja-pan iznenada sede na hladni pod. Plavo-bele mušice su muzujale svuda u glavi i sada su pokušavale da ujedu. Usisao je hladnii suvi vazduh, ali u njemu nije bilo okrepe... Tada, bez prelaza, shvati da gleda u tavanicu. Ležeći na leđima.Svetiljke su tamo gore tamnele. Onda potpuno utrnuše.

22.Harijeve oči se otvoriše.

Program za oporavak i dalje je slao eletro-stimove kroz njegovemišiće. Pustio ih je da se trzaju, bride i žigaju, razmišljajući. Osećaose savršeno dobro. Nije čak bio ni gladan, kao što je obično biloposle stapanja. Koliko dugo je bio u divljini? Barem pet dana. Pridigao se u sedeći položaj. U sobi sa kapsulama nije bilo nikoga.Vado je očigledno imao neki bezvučni alarm, ali nije uzbunio nikogdrugog. To je ukazivalo, ponovo, na usku i ograničenu zaveru. Drhtavo je izišao iz kapsule. Da bi se oslobodio morao je da izvadineke hranilice i sonde, ali je to izgledalo dovoljno jednostavno. Ja-pan. Krupno telo ispunjavalo je prolaz. Kleknuo je i opipao mupuls. Nepravilan. Ali prvo Dors. Njena kapsula bila je pored njegove, i on pokrenuoživljavanje. Izgledala mu je dobro. Vado mora da je postavio neku blokadu prenosa u sistem, tako daniko od osoblja nije mogao da prepozna da nešto nije u redu,gledajući u uređaj. Jednostavna priča za njih: taj par je tražioneuobičajeno dugotrajno stapanje. Vado ih je upozorio, ali ne, bili suuporni... Sasvim prihvatljiva priča. Dorsini očni kapci zatreptaše. On je poljubi. Ona zastenja. Načinio je panovski znak, tiho, i vratio se Ja-panu. Rana je sada neprestano krvarila. Hari je bio iznenađen što više neoseća prodorne mirise elemenata u panovoj krvi. Ljudi su biliuskraćeni za toliko stvari! Skinuo je košulju i načinio grubu podvesku. Dors je sada već bilaspremna da ustane, i pomogao joj je da se oslobodi. "Krila sam se na drvetu, a onda - puf!" reče ona. "Kakvo olakšanje.Kako si..." "Hajdemo odavde", reče on. Kada su izišli iz sobe, ona reče: "Kome možemo da verujemo? Kogod je ovo učinio..." Zaćuta, pošto je ugledala Vadoa. "Oh." Nešto u izrazu njenog lica nateralo ga je da se nasmeje. Retko jebila iznenađena.

"Ti si ovo učinio?" "Ja-pan." "Nikad ne bih poverovala da bi pan mogao da..." "Sumnjam da je iko bio toliko dugo stopljen. Bar ne u ovakvimokolnostima. To je... pa, moralo da provali." Uzeo je Vadoovo oružje i osmotrio mehanizam. Standardni pištolj, saprigušivačem. Vado nije hteo da probudi ostatak stanice. To jeobećavalo. Na stanici je bilo ljudi koji bi im priskočili u pomoć. Pošaoje prema zgradi gde je stanovalo osoblje. "Čekaj, a Vado?" "Probudiću lekara." Učinili su to - ali ga je Hari prvo odveo u sobu sa kapsulama dapomogne Ja-panu. Nešto krpeža i injekcija, i lekar je izjavio da ćeJa-panu biti dobro. Tek tada mu je pokazao Vadoovo telo. Lekar se razljutio zbog toga, ali Hari je imao pištolj. Bilo je dovoljnoda ga uperi. Nije ništa govorio, već je samo pokazao pištoljem. Nije mu se govorilo, i pitao se hoće li ikada. Kada ti je oduzet govor,više si usredsređen i dublje ulaziš u stvari. Stapaš se. U svakom slučaju, Vado je već neko vreme bio mrtav. Ja-pan je dobro obavio posao. Lekar zavrte glavom pošto jeosmotrio teška oštećenja. Alarmi su zvonili. Smesta ga je zabolela glava. Pojavi se oficir zabezbednost. Njena reakcija bila je takva da je bilo jasno da nijeučesnik u zaveri. Stvar, znači, ne može da se poveže saakademskim potentatom, pomisli on apstraktno. Ali šta je to dokazivalo? Imperijalna politika bila je prefinjena... Dorsga je sve vreme posmatrala neobičnim pogledom. Nije razumeozašto, dok nije shvatio da nije ni pomislio da prvo pomogne Vadou.Ja-pan je bio on, u smislu koji je duboko osećao, ali nije umeo daobjasni. Podjednako je dobro razumeo zašto je Dors odmah htela da ode dozida stanice i pozove Šilu. Uveli su i nju, na sigurno, iz ogromnedivlje tame.

Šesti deo: PRADAVNE MAGLEGALAKTIČKA PREISTORIJA. Uništenje svih ranijih zapisa za

vreme širenja ljudske vrste kroz Galaksiju, uz potonja doba ratova,baca senku na pitanje ljudskog porekla. Ogromne promene koje suusledile na mnogim svetovima takođe su izbrisale svaki trag omnogim starijim, tuđinskim civilizacijama. Moguće je da su tecivilizacije postojale, iako nema čvrstih dokaza za to. Neki raniistoričari verovali su da je bar jedna vrsta ostataka preživela uGalaksiji: elektromagnetni zapisi. Ovi su morali da budu ubačeni ustruje plazme ili koronalne pojase zvezda, na taj način nedostupnitehnologiji ekspanzionista. Čak ni savremena proučavanja nisuotkrila nikakve razumne strukture. Međutim, virulentni nivoi zračenjau galaktičkom jezgru - gde gustine energije predstavljajuobećavajuće utočište za oblike zasnovane na magnetizmu - čineispitivanja ove vrste teška i neizvesna. Po drugoj teoriji, takvecivilizacije su se možda 'upisale' u računarske memorije izpredcarskog doba, i sada obitavaju, neotkrivene, u nekim drevnimbankama podataka. Ovakve pretpostavke ostale su bez dokaza i bilesu odbačene. Tako je pitanje zašto u Galaksiji nije zatečen razvijeniživot kada se ljudska vrsta razmilela po njoj ostalo bez odgovora...

ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA

1.Volter podiže obrve, zaprepašćen.

Da li mu se zaista predala, odustala od otpora? Ili je ovo bila samoveoma prefinjena simulacija? Prava Jovanko, jesi li to ti? Ovo je svakako odgovaralo jednoj od njegovih omiljenih maštarija:pohotna igra u bockavom suvom senu, na najvišem seniku velikogstarog ambara, na vreo avgustovski dan u davno izgubljenomBordou. Tvit-viii, pevala je ptica. Insekti su zujali, topli povetarac donosio ješumske mirise. Njena kosa padala je po njemu dok ga je jahala.Osećao je njena senzualna uvijanja, izvedena sa erotskompreciznošću od koje je podrhtavao u želji da se izlije. Ali... Istog trenutka kada je posumnjao, sve se skupilo i nestalo u tami.Bio je to samo egzotični onanizam, samoljubiva opsena za koju jebilo potrebno njegovo verovanje u njenu istinitost. Dobro zamišljena,ali lažna. Zato se, kada je osetio da ga uzima džinovska ženska ruka, ponevšiga na mekom dlanom otvorenom prema suncu, zapitao da li je i tostvarno. Zapahnu ga topla struja vazduha kada je izdahnula. Jovanka, pedeset puta viša od njega, nešto mu je mrmljala.Ogromne mesnate usne ljubile su čitavo njegovo telo jedanprodužen trenutak, a jezik ga je lizao kao kad se džin sladi lilihipom. "Pretpostavljam da nisam izostavio svoje programe za ironiju?" upitaon. Džinovska Jovanka poče da se smanjuje. "Suviše lako", reče on. "Treba samo da kažem nešto zajedljivo..." Ruka ga ovaj put podiže drobećom brzinom. "I dalje imate svojudragocenu ironičnost. A ovo jesam ja." On dunu kroz nos. "Tako velika. Napravili ste od sebe levijatana!" "Preteška sam za vas?" "Oduvek sam voleo... sirovu ironiju." On prezrivo frknu. Ona ga ispusti. On propade prema mrlji ključalelave, koja se iznenada pojavila ispod njega.

"Žao mi je", reče tiho. Dovoljno da je zaustavi, taman toliko da neizgubi i poslednje zrnce dostojanstva. "I treba da vam bude." Jama sa lavom ispari, pretvori se u blato. Prizemljio se na čvrsto tlo,i ona je stajala pred njim, u standardnoj veličini. Pitoma, sveža.Vazduh oko nje bio je umiven upravo prošlim prolećnim pljuskom. "Možemo uzajamno da utičemo na naše perceptivne prostore povolji. Čudesno..." Zaćuta, razmisli. "Donekle." "U Čistilištu, sve je besmisleno. Sanjamo dok čekamo na istinu."Iznenada je kinula, a zatim se i zakašljala. Trepćući, uspostavila jesvoje damsko, umišljeno držanje. "Hmm. Prijalo bi mi nešto konkretno... ah... nešto konkretno." Zakoračio je sa trema živopisne provansalske seoske kuće. Polja udaljini zračila su jarkom svetlošću. Prizor je bio veran stvarnosti, alioslikan prilično očiglednim potezima kičice. Bilo je jasno da obitavaju u umetničkom delu. Čak i mirisi jabukovogdrveća i konjske balege imali su nekako veštački kvalitet. Zamrznutitrenutak, koji se beskrajno ponavljao sve dok im bude portrebnookruženje? Prilično jeftino. Bilo je zadivljujuće šta je njegovapodsvest - kada bi joj malo popustio dizgine - umela da dočara. Šta je onda moglo da ga - njih! - spreči da se igraju Kaligule? Dapobiju digitalne milione? Da muče virtuelne robove? Ništa. U tome je bio problem: nije bilo ograničenja. Kako čovek da odolineprestanom iskušenju? "Vera. Samo vera može da vodi, da usmerava čoveka." Jovanka gauze za ruku, preklinjući ga da je shvati sa neugašenim žarom. "Ali naša stvarnost nije ništa drugo do privid!" "Gospod mora biti tu negde", reče ona prostodušno. "On je stvaran." "Ne pratite me sasvim, draga moja." Zauzeo je pozu učitelja."Algoritmi ontogeneze mogu da stvore nove ljude, povučene izdrevnih polja, ili jednostavno sklepane za potrebu trenutka." "Prepoznajem stvarne ljude kada ih vidim. Dopustite im da govorena trenutak." "Očekujete nešto duhovito? Ovde imamo podrutine, i to vam je svaistina, madam. Karakter? Puki niz verbalnih profila. Iskrenost?Nikakav problem da je odglumimo." Volter je znao, iz posmatranja sopstvene cerebralne iznutrice, da je

nešto što se zvalo 'editor stvarnosti' nudilo gotove razgovore iz ustaprividno 'stvarnih' osoba, koje nekoliko trenutaka ranije nisupostojale. Ustrojstva osobina i verbalnih nijansi bili su u svakomtrenutku spremni da razmene aforizme i dosetke sa njim. Sve ovo je pokupio prilikom svog beskrajnog pretraživanja Mreže,čije su se bezbrojne trantorske adrese otvarale na njegov dodir.Izdvajao je i oblikovao ova 'po želji skrojena' zadovoljstva. Brza,oštra i sva, konačno, isprazna. "Jasno mi je da vi imate veće sposobnosti", priznade Jovanka.Podigla je mač i zamahala njim kroz vazduh. "Dozvolićete,gospodine, da i dalje mogu da kontrolišem svoja čula. Znam da suneka ovdašnja stvorenja stvarna i istinita, podjednako verodostojnakao što životinje behu u naše doba na Zemlji." "Verujete da ste poznavali unutrašnja stanja konja?" "Naravno! Jahala sam mnogo njih u bitkama i osećala njihov strahmeđu listovima." "Tako." Zamahnuo je svojim svilenim rukavima kroz vazduh uparodiji njenog poigravanja mačem. "A sada - molim vas! - dadonesete sud o psu koji je izgubio gospodara. Životinja, nazovimo jePhydeaux, tražila je gospodara po svim drumovima, tužno cvileći, isada ulazi u kuću, bojažljiva, nepokojna, trči uz i niz stepenice, izsobe u sobu, i konačno u radnoj sobi pronalazi voljenog gospodara ipokazuje mu svoju radost razdraganim lavežom i skakanjem. Tajstvor mora da ima osećanja, želje, misli." "Svakako." Volter tada stvori psa, tužnog i lepog u svojoj dugouhoj tuzi. Da biupotpunio sliku, dodade kuću, sve sa nameštajem. Kada je lajanjesirotog psa uminulo, on reče: "Moja demonstracija, madam." "Trikovi!" Ona ljutito stisnu usne i ne reče više ništa. "Morate se pomiriti s tim da su matematičari slični Francuzima: štagod im kažete, oni to prevedu na svoj jezik, i to postaje nešto sasvimdrugo." "Ja čekam svog Gospoda. Ili, pošto vi toliko volite opšte pojmove,gospodine: čekam Smisao." "Sedite i razmislite, madam." Materijalizovao je udobnu provansalskukuhinju, stolove, primamljivi miris kafe. Sedoše. Na lončiću sa kafombio je ispisan njegov moto iz prošlosti:

Crna kao đavo, Vrela kao pakao, Čista kao anđeo, Slatka kao ljubav.

Noir comme le diable Chaude comme l'enfer Pur comme un ange, Doux comme l'amour.

"Bože, što je ukusna", reče Jovanka. "Ovladao sam višečulnim pristupom." Volter bučno srknu svoju kafu;bila je to jedna od stvari koje je parisko društvo dozvoljavalo čak ifilozofima. "Krećemo se u tesnacima Trantora, rascepkanim umnoštvo fragmenata. Mogu da prizovem čulne podatke iz bezbrojnihinventara nebrojenih digitalnih biblioteka." "Cenim to što ste mi podarili slične sposobnosti", reče ona oprezno,udobnije namesti oklop i pažljivo otpi mirisnu kafu. "Ali i pored togaosećam prazninu..." On tužno klimnu glavom. "I ja." "Kao da smo... oklevam da to izgovorim..." "Božanstva." "Svetogrđe, ali tačno. Mada je Tvorac posedovao mudrost, a mi ne." Volterovo lice se izduži u očajanju. "Još gore od toga: možda neposedujemo čak ni sopstvenu volju." "E, ja je posedujem." "Ako jesmo samo nizovi brojeva - nula i jedinica, zapravo, ako toposmatrate mikroskopski precizno - kako onda možemo da budemoslobodni? Zar nismo određeni tim protičućim brojevima?" "Ja se osećam slobodno." "Ali, ali verovaćemo to u svakom slučaju, zar ne?" Skočio je nanoge. "Jedan od mojih najboljih kupleta: Samo jedan nauk može geniju da leži, Prekratka je pamet, i mudrost joj beži." "To znači da ne možemo da znamo jesmo li slobodni? Ali Tvorac nasje takvima načinio!"

"U ovom trenutku i meni nedostaje taj vaš Tvorac." Jovanka preturi sto, polivši ga kafom. Izbrisao je opekotine na sebi upadu. Zamahivala je mačem na zidove kuhinje, sekući ih u velikekriške koje su se savijale u sivi euklidovski prostor, ljušteći stvarnostkao koru pomorandže. "Kako je to zamorno", reče on. "Najbolji argument protiv hrišćanstvajesu sami hrišćani." "Neću dozvoliti..." Dopada vam se da sebe smatrate filozofom? Reči su nekako ispunjavale prostor. Zvučni zidovi su se nadimali iproletali pored njih, kao listanje strana neke džinovske knjige. Volter duboko udahnu i razdra se: "Meni se obraćate?" Takođe vam se dopada da sebe smatrate visprenim prosuditeljemsvake situacije. Ili verbalne nijanse. Jovanka izvuče mač, ali ga pokretne ploče zvuka odbiše u stranu. Dopada vam se da se čak i u ovom dalekom vremenu i prostorusmatrate slavnim. Pritiskala su ih ogromna vela buke, kao da ih neko gargantuanskobožanstvo doziva sa bezličnog pepeljastog neba. "Da li vi to mene izazivate?" doviknu Volter. Dopada vam se, ukratko, da mislite o sebi. Jovanka se od srca nasmeja. Volter pocrvene. "Prkosim ti, klevetniče!" Kao da odgovara na ovo, euklidovska ravan se ispupči... I on postade pejzaž. Imao je usijanu vuklansku kičmu koja je vrelomrmljala, pod kožom od vlage i prašine. Vetrovi su mu šibali kožu.Golicavi potoci su je milovali. Iz njega su se dizale planine, nalik naotvorene čireve. Odnekud se začu Jovankin uzvik. Uzdigao je liniju grebena, uzpucanje slojeva i prštanje kamenja. Jovanka je bila cilindrični toranj uvisini, okrunjen snegom i popucao od gnoja lave. Iznad njih su se valjali tučani oblaci. Nekako je znao da su to tuđinskiumovi, magla međusobnih veza. Superum? javi se pomisao. Zbir algoritama? Nestalna siva magla obavijala je čitav Trantor. Volter je osećao kakoga ona vidi: živi skup čestica, električnih udara u razdvojenimmašinama koje su proračunavale subjektivne moment-skokove.

Sadašnjost je bila proračunski tobogan, orkestracija stotinaodvojenih procesora. Umesto da žive u sadašnjosti, obitavali su upost-prošlosti proračunatog koraka napred. Postojala je duboka razlika, osećao je - nije video već osećao,duboko u svom analognom ubeđenju - između digitalnog ineprekinutog, kontinuiteta. Za maglu je on bio oblak zaustavljenihtrenutaka, iseckanih brojeva koji su čekali da se dogode, implicitni ufundamentalnom proračunavanju. Tada shvati šta je magla, u stvari. Pokušao je da beži, ali nije mogao, jer je bio planina. "Oni su... drugi", doviknuo je bespomoćno Jovanki. "Zar mogu da se razlikuju više od nas?" odgovori ona sumorno. "Mi smo nastali od ljudskog materijala. Ovo su tuđinci."

2.Uspeli su da pobegnu, nekako.

U jednom trenutku je tuđinska magla potpuno prekrivala planinu. Usledećem, Volter je premestio Jovanku i sebe na drugo mesto. I pritom je ponavljao, dok su bežali preko pustog mora smrdljivih, trulihleševa, da moraju... da se porode. "Da se pretvorimo u decu?" doviknula mu je, izbegavajući da gleda uizobličena, naduvena tela ispod njih. Tuđinska magla ispoljila je zbognečega svoju mračnu stranu, podsetivši ih na ljudsku smrtnost. Sadaim je bila za petama. "Loša metafora. Moramo da načinimo i sakrijemo svoje kopije." Podigao je ruku i poslao joj naboj uviđanja: Ono što je nosilo nazive Dvojnika, Duplikata ili Kopija imalo jenematerijalnu suštinu. Društvo je odlučno odbacilo drevnu Zabludu okopijama: verovanje da je digitalna Svest istovetna sa Originalom, ida Original treba da oseti da ga Dvojnik nekako nastavlja ubesmrtnost. "To treba da učinimo da bismo se obezbedili da ćemo preživeti, kadanas magla sustigne? Bolje da ih ja pobijem!" Volter se nasmeja. "Vaš mač... i njega mogu da kontrolišu, ako žele.Preuzeli su vaše odbrambeno programiranje, kao i moje... iako se ja,kao što su pomenuli, oslanjam uglavnom na domišljatost." "Dvojnici...? Nisam potpuno razumela." "Pobijanje Zablude o kopijama je poznata stvar, vežba iz logičkeračunice. Dokazuje se prostim izvođenjem. Zamislite da vamobećaju da ćete, odmah posle smrti, biti digitalno vaskrsnuti. Odredecenu koju ćete morati da platite za to, neku vrstu osiguranja.Zamislite, dalje, da to ne treba da se dogodi odmah, već u nekomtrenutku u budućnosti... za šta imate njihovo obećanje. Što je tajdatum dalje u budućnosti, čovekova spremnost da plati za Kopijesebe opada... što pokazuje da je nada za kontiuitetom ono što ga jenesvesno privuklo." "Shvatam." Povratila je u šaku sa, nadala se, damskomdiskretnošću. Zadah lešina bio je nepodnošljiv.

"Na kraju, Kopije služe same sebi, a ne mrtvima. Stoga je to naTrantoru, kao i svuda u Carstvu, protivzakonito." Volter uzdahnu."Moralisti! Nikada neće razumeti. Zabraniti nešto znači učiniti gauzbudljivim. Zbog toga takvi entiteti nastanjuju Mrežu." "Svi su zabranjeni?" "Svi osim magle. Ona je... nešto gore." "Ali ako je Dvojnik istovetan kao osoba, zašto ne..." "Ah. Kontradikcija Kopiranja, poznata od davnina kao LevinsonovParadoks: Kopija poražava sebe onoliko više koliko se približavasavršenstvu." "Ali upravo ste rekli..." "Svojom savršenošću - zbog koje niko ne može da je razlikuje odoriginala - Kopija pretvara Original u duplikat, zar ne? To znači dasavršena Kopija više nije kopija, jer je izbrisala, umesto da sačuva,jedinstvenost Originala - te tako ne uspeva da preslika glavnosvojstvo Originala. Savršena veštačka ljudska inteligencijaneizbežno bi imala isto ovakvo dejstvo na svog prirodnogprethodnika." Jovanka se uhvati za glavu. "Kakve logičke zavrzlame! Isti ste kaoavgustinci!" "Ima još. Pogledajte..." Na horizontu se pojavi džinovski Volter, koji je koračao prema njimau raskošnom somotu. Proleteli su mimo ovog Volterovog Visa, i onzatutnja na njih: "Ja sam Kopija, istina je, ali sam razmišljao o onimmaglama koje ste susreli." "Videli ste ih?" doviknu Jovanka. "Načinjen sam pre nekoliko dugih sekvenci, ali me je mojGospodar..." prikaza se pokloni sićušnom Originalu "...ažuriraonapred." "On je samo ovlašna skica", reče Original skromno. Dvojnik zagrme: "Uopšteno govoreći, pisao sam o takvim maglama usvom magnum opusu, Mikromegasu. Avaj, da imam primerak kodsebe, iščitali biste ga za tren. Doslikao sam dva džina, jednog saSaturna, drugog sa Sirijusa." Jovanka doviknu: "Mislite da ova magla potiče..." "Isparila je sa rubovog Carstva... otuda i jeste magla. Kako sečovečanstvo širilo, tako se i magla dizala sa ravni Galaksije, kao

pogrebna himna. Tužna, neobična i neovdašnja. U Mikromegasusam zastupao stav da čitava Priroda, sve planete, moraju da poštujuvečne zakone. Svakako je neprirodno da jedna obična životinjica,jedva viša od pet stopa, radi kako joj se prohte, prema sopstvenojćudi, prkoseći ovim zakonima." "Mi sledimo Tvorca, a ne zakone." Volterov Dvojnik odmahnu rukom na primedbu, stiskajući prstimanos zbog smrada koji se dizao odozdo. "Božje zakone, dakle, akozahtevate da postoji autor - iako jedan podjednako veliki stoji predvama, ljubavi moja." "Sumnjam da vaša vrsta ljubavi ovde važi." Volterov Vis se osmehnu. "Falstaf je u Veselim ženama vindzorskimuzviknuo 'Neka iz neba pljušte krompiri!' zato što se za to tada novo iluksuzno povrće, uvezeno iz novotkrivene Amerike, verovalo dadeluje kao afrodizijak, zbog njegovog testikularnog oblika. Na istinačin ja sve neobično i tuđe vidim kao potencijalno dobro." "Magla želi da nas ubije." "Pa, čovek ne može da dobije sve što poželi." Na pokret rukom Originala, iz poroznog olovnog neba padoše kišena Volterov Vis. Ovaj se istopi, rezignirano se smešeći dok sepretvarao u potočiće blata. Original dolete do Jovanke i poljubi je. "Nemajte brige. Kada načinitesvog Dvojnika i date mu samostalnost, to znači da mu pružatemogućnost da se promeni - da postane Ne-Vi. Vaša Dvojnica moglaje da oblikuje sopstvene pobude, ciljeve, navike, da uređuje sećanjai ukuse. Na primer, vaša Dvojnica mogla je da izbriše svaku sklonostprema impresionističkoj operi i da ubaci strast prema linearnomfolku." "Šta je to?" "Obična akustična moda. Vaša Dvojnica mogla je da uživa uritmovima koji bi vaše pravo Ja ugnjavili od dosade." "Imaju li oni... dušu?" Čak i u njenim posvećenim ušima, pitanje jeovde zazvučalo šuplje. "Setite se da su zabranjeni i da dele nespokojne prirode svojihOriginala. Na kraju krajeva, samo uznemireni ljudi pomišljaju da sebiprave kopije." "Mogu li, onda, da pronađu spasenje u raju?"

"Uvek dolazimo do iste suštine, svetosti." Volter slegnu ramenima."Kako ih ja vidim, Dvojnici ne mogu da se skrase, njihova hemijastresa raste, metabolizam skače, simovi srca tuku, pluća trepere usilnoj stravi. Tipični Dvojnici neprestano govore i u akutnom sunespokojstvu. Mnogi od njih zahtevaju da budu redukovani, skraćeni- i konačno ubijeni." "Greh!" "Ne, već sim. Odgovornost za njega isključivo je na nama, što značida ne može biti proklet." "Ali, samoubistvo!" "Misli o njemu kao o svojoj senci." Ona se potrese, bačena u moralnu pometnju. Proždirući plamennedoumice bio je gori od lomače i dima koje je upoznala kaodevojka. U njenom umu progovori glasić: Da li je svest samo vlasništvo posebnih algoritama, klizećih blokovainformacija, digitalnih paketa što skaču kroz konceptualne obruče?Draga moja, ne verujte da numerički model, kada simulira vas kakoposmatrate zalazak sunca, oseća isto što ste osećali i vi, njegovljupki Original. Svakako je nepraktično dovoditi u pitanje unutrašnjiživot simulirane svesti, kada niko ne postavlja isto pitanje oračunskim mašinama, zar ne? Prepoznavala je ovaj glasić kao svoga Voltera. Umirivao ju je, iakonije mogla da odredi zašto. Laki povetarac joj poruči Unutrašnja logika sada smiruje,zamenjujući posvećenost, ali ona nije slušala šta joj govori.

3.Volter je uspeo da je smiri u pravi čas. Mučio se da održi oboje

aktivno. Upadajući i bežeći iz osam stotina sektora Trantora, korakispred Digitalnih Krvoslednika, trebalo mu je sve više i više radnememorije da održi njihove odbrambene rutine. Nije znao da Magla,kako je izabrao da zove to zastrašujuće prisustvo, vreba odmah izaobzorja. Čelo mu je bilo znojavo od napora da zadrži Maglu pomoću zonevisokog pritiska. "Bojim se da ćemo uskoro morati da se ponesemosa Maglom." Jovanka je uspela da prizove svoj mač, ali je to bila tanka isvetlucava stvar, sličnija rapiru. "Mogla bih da je sasečem." "Maglu?" "Pre bih verovala osećanjima žene nego razumu mukarca." "Tu ste možda u pravu." Zakikotao se. "Nešto u obliku ove magleukazuje na njeno poreklo." "Ko su oni?" "Svakako nisu obični tragači koje je na nas napujdao onaj Nim.Njima smo pobegli..." "Ja sam ih pobila!" "Istina je. Ali čak i Stvari Magle žive ovde, u zakucima trantorskeMreže. Osećam da im nije drago što smo privukli pažnju na ovomalo skrovište. Ako izazovemo stvarni svet, on će nas uništiti... i njihsa nama." Hodali su preko isprugane ravnice. Ljutiti oblaci plavih trbuhapreletali su vrhove planina i valjali se prema njima, odbijajući sesamo zbog Volterovog pritiska. Volter se znojio i natapao znojem finuodeždu. Mahnuo je vlažnim rukavom prema olujnim oblacima. "Ovobi bilo u stanju da nas uništi." "Sve do sada bila sam pod vašom zaštitom. Sada je red na mene daih sasečem!" "Oni se kriju u istim rupama i pukotinama kao i mi. Za mene su... to...svuda. Ovu igru žmure igraju duže od nas. Čovek ne može da se nedivi njihovoj veštini."

Pipak purpurnog cirusa pruži se sa planina i puznu preko ravniceprema njima. Volter joj doviknu: "Bežite! Poletite, ako možete!" "Ne, boriću se!" "Ovde je sve metafora skrivenih programa! Vaš mač će seći uprazno." "Ali moja vera neće." "Prekasno!" Magla je bila prst pare ispružen prema njima. Opeklamu je vrhove prstiju. Sa njegove čipke podiže se para: to se sušionjegov znoj. "Bežite!" "Ostajem uz vas." Zamahnula je rapirom. Vrh mača se istopi. Okonjih su zavijali vetrovi, cikloni su im lepršali kosom. Magla mu je tekla u nos i uši, zujeći kao razljućene pčele. "Pokaži mise!" doviknu joj on. Brujeći, čegrtajući, Magla ga je ispunjavala, a unajprisnijim dubinama njegovog bića odjekivao je glas: MI: (NE VIDIMO SVET KAO VI) (MRZIMO SVE MANIFESTACIJE KOJE NISU ARITMETIČKE) "Svakako je moguće da podelimo ovo jednostavno stanovište."Velikodušno je raširio ruke. "Postoji dovoljno računarskih kapacitetaza sve." (MI) (ŽIVIMO KAO FRAGMENTI U PROSTORIMA KOJE STEOSKRVNULI) (IZLOŽIVŠI NAS POGIBELJI, AKO NEKO TAMO OBRATI PAŽNJUNA NAS) (MI) (SMO VAS NATERALI DA VIDITE KO STE) (NAJOMRAŽENIJA OD SVIH VRSTA) "Uprkos tome te molim, uzvišeno biće." Raširio je ruke, usanaspremnih da počnu da nagovaraju, a onda shvati da je taj gestsasvim ljudski, i da ga je moguće pogrešno protumačiti... ...I pčele odjednom zazujaše još bliže. Njihovo zujanje pretvori se u piskavo vrištanje. Zastrašujuće, rojile suse oko nečega u samom njegovom jezgru. Primorale su ga daokrene pogled unutra, milijardu sićušnih očiju preuzele su kontrolunad njegovim, proučavajući, osvetljavajući svaki njegov koraknemilosrdnom aktinskom svetlošću. On... se sabi.

Njegovo oko je generalizovalo, obeležavajući novodolazećeelemente - teksture, linije - tako što je izdvajalo svaki fragment,uokvirijući ga kontrastnim obrisima. Potom bi poseban segmentsabio i potisnuo sve te pojedinosti u niži nivo obrade. Pošto bi sistemogradio primljeno, postalo bi mu dosadno i potražio bi zanimljivijestvari kojima će se baviti. (Neki umetnici, razmišljao je viši nivo, mislili su da njihova publikamože da odbaci sve predrasude i konvencije, i da svaki vizuelnielement posmatra kao jednako važan - ili, što je ista stvar, jednakonevažan - čime bi postala otvorena za novo iskustvo.) Oglasio se još jedan fragment ustrojstva višeg reda, mislima koje suklizile kao tučane ribice pod oštrom paskom pčela: Ali vrste sposobne za to ne bi umele da izbegnu kamen koji im padana glavu! Ne bi znale da igraju niti da gestikulišu! Slepo bi se teturalepored nijansi i detalja, sve one lepote što leži u beskrajnom šareniluVaseljene! Kako priroda miri sve sile i vedre trajektorije! Na graniciizmeđu reda i nereda postoji divna ravnoteža, razmetljivo složena -iako podložna protivurečnostima i bremenita prolaznim nevoljama -pred licem prolaznosti. Volter odjednom shvati, u sopstvenim unutrašnjim misaonimtokovima, da ljudsko razumevanje Lepote, nenarušeno sumornošćupozadine, predstavlja prepoznavanje najdubljih poriva i pobudaVaseljene kao celine. Ukratko, bio je to čudesno ekonomičan kortikalni sistem stvaranjasvetova. Iz algoritmičkog semena nicali su Broj i Red, ostvarujući pobedu nadProlaznošću. Ali... tu su bile i Pčele. Osećao je kako ih pritiska slojevita geometrija, njega i Jovanku.Nestalne boje razlivale su se u međusobno ukrštene ravni,perspektive su se gubile u daljini, zaokretale i ponovo narastale -pravo njemu u lice, dolazeći iz dubina njegovog Ja. Preplitanje, pulsiranje dimenzija - ta ustrojstva nisu bila ljudska. Trantorova Mreža nije bila nastanjena samo simovima kao što je bioon, odmetnutim beskućnicima u stalnom begu. Bila je dom nevidljivojflori i fauni, zato što su se viši oblici krili. Pred njim se raskrili šira vizija, ne izražena rečima, već nekakvom

čudnom, nejasnom... kinestezijom. Munjevite vizije, ubrzanja,uznoseći skokovi - sve se nekako stapalo u slike, ideje. Nije imaopredstavu o tome kako je dokučivao i razumeo iz tako raspršenihimpulsa... ali to je delovalo. Osećao je Jovankino prisustvo pored sebe - ne prostorno većkonceptualno - dok su oboje posmatrali, shvatali i saznavali. Drevni tuđinci u Galaksiji imali su kibernetsku osnovu, a ne'organsku'. Kao potomci mnogo starijih civilizacija, nadživeli sunjihove prvobitne osnivače, koji su izumrli u dugom darvinovskomprocesu. Neke kompjuterske kulture bile su milijardama godinastare, druge sasvim nove. I širile su se, ne pomoću zvezdanih brodova, već elektromagnetnimprenosom svojih bića u druge kibernetske zajednice. Carstvo je biloodavno zaraženo njima, onako kako virus prodire u telo, nesvesnotoga. Ljudi su oduvek maštali o rasejanju svojih gena, putem zvezdanihbrodova. Ove tuđinske, samooblikujuće misaone tvorevine širile susvoje 'meme' - svoje kulturne istine. Meme mogu da se prenose od kompjutera do kompjutera isto kaošto se ideje prenose između prirodnih, organskih mozgova. Mozak jelakše zaraziti nego DNK. Meme su evoluirale mnogo brže od gena. Organizovana ustrojstvainformacija u kompjuterima evoluirala su u kompjuterima, koji su bržiod mozga. Ne obavezno bolji ili mudriji, ali brži. Brzina je, uostalom,bila najvažnija. Volter je bio ošamućen vizijama - brzim, bleštavim prodorima. "To su demoni! Pošast!" uzviknu Jovanka. Glas joj je bioistvovremeno pun straha i prkosa. I zaista, ravan je sada vrvela od malignih rana iz kojih se cedilatrulež. Iz krastavog tla izvirivali su čirevi. Nadimali su se, dobijalikancerozne glave nalik na žive plavocrne modrice. Glave su pucale,izbacujući vreli gnoj. Erupcije su bljuvale grozote na Voltera iJovanku. Poskakivali su da izbegnu smrdljive potoke. "Kijanje i kašljanje!" doviknu Jovanka. "Bili su u nama sve vreme. Bilisu to..." "Virusi. Ovi tuđinci su nas zarazili." Volter zagaca kroz ustalasanuprljavštinu. Potoci su se slili u jezero, a zatim u okean. Na njih su se

obrušavali talasi, obarajući ih u ljigavu, smeđu penu. "Čemu tako odvratna metafora?" jeknu Volter prema tučanom nebu,gde se rojilo sve više Pčela, dok se on ljuljao na talasima trulihizlučevina. (MI NE PRIPADAMO VAŠOJ ISKVARENOJ VRSTI) (SLEDIMO VIŠI SMISAO) (RATU TVARI PROTIV TVARI USKORO SLEDI KRAJ) (ŽIVOTU PROTIV ŽIVOTA) (ŠIROM ZAKOTRLJANOG DISKA OD SUNACA) (KOJI JE JEDNOM PRIPADAO NAMA) "Imaju, znači, sopstveni plan za Carstvo." Volter se naceri. "Zanimame kako će nam se dopasti, nama od mesa?"

RANDEVUR. Denil Olivav se uplašio. "Potcenio sam Lamurkovu moć."

"Nas je malo, a njih mnogo", reče Dors. Želela je da pomogne tomprastarom, mudrom stvorenju, ali nije imala nikakav konkretan savet.Kada si u nedoumici, probaj da utešiš. Ili to je bilo suviše ljudski? Olivav je sedeo potpuno nepomično, ne koristeći nijedan odizražajnih pokreta ili gestova. Sve svoje kapacitete posvetio jeproračunavanju. Doputovao je potajno privatnim šatlom iz tunela isada je sedeo sa Dors u apartmanu na stanici. "Ne mogu daprocenim situaciju ovde. Ta upravnica za bezbednost - jesi li sigurnada nije agent akademskog potentata?" "Bila nam je od velike pomoći kada smo se vratili u tela." "Možda je glumila nedužnost, pošto je videla da je Vado mrtav." "To je istina. Ne mogu da je otpišem kao saučesnika." "Vaše bekstvo sa Trantora bilo je neprimećeno?" Dors mu dodirnu šaku. "Upotrebila sam svaku vezu, svakimehanizam koji sam poznavala. Ali Lamurk je nepredvidljiv." "I ja sam - kada je potrebno." "Ne možete biti svuda. Pretpostavljam da je Lamurk nekako vrbovaoVadoa." "A ja verujem da je bio smišljeno ubačen ovde", reče Denil ubeđeno,zažmirivši. Bilo je očigledno da je doneo odluku i da ponovo imavišak memorije za izražajnost. "Proverila sam podatke o njemu. Ovde je već godinama. Ne, Lamurkga je podmitio ili nekako obrlatio." "Ali ne Lamurk lično, naravno", primeti R. Denil, sa ozbiljnim izrazomoko usana. "Već neki njegov agent." "Pokušala sam da skeniram Vadoov mozak, ali nisam mogla darazlučim pravna pitanja." Volela je kada je R. Denil koristio programeza izraze lica. Ali kakvu je odluku doneo? "Ja bih možda izvukao više iz njega", reče on neutralno. Dors je shvatila značenje primedbe. "Prvi Zakon, ukinut primenomZirotovog Zakona?" "Mora da je to. Velika kriza nam se ubrzano približava." Dors je odjednom bilo drago što nije znala više o tome šta se dešava

u Carstvu. "Moramo da odvedemo Harija odavde. To je sadanajvažnije." "Slažem se. Uredio sam vam prolazak najvišeg prioriteta kroz tunel.""Ne bi trebalo da bude gužve. Mi..." "Verujem da uskoro mogu da očekuju pojačan saobraćaj... jošLamurkovih agenata, bojim se. Ili nekoga od još pokvarenije vrste,kakve obično zapošljava akademski potentat." "Onda bolje da požurimo. Kuda ćemo?" "Ne idete na Trantor." "Ali tamo živimo! Hariju se neće dopasti da bude skitnica..." "Na kraju ćete se svakako vratiti na Trantor. Možda uskoro. Ali zasada, bilo gde drugde." R. Denil se namršti, izgubljen u mislima. Sa odsutnom ljupkošćupočešao je nos, a zatim i oko. Dors se trgnu, ali onda shvati da je R.Denil jednostavno promenio kola i da mu je to uobičajen pokret.Pokušala je da zamisli svrhu ovakve kontrole, ali nije mogla. Ali on jeproživeo milenijume u taktiziranju koje nije mogla ni da zamisli. "Helikon otpada", reče on konačno. "Sentimentalnost i nostalgijamogle bi Harija da odvuku tamo." "Fino, sad nam ostaje da odaberemo jednu od tričavih dvadeset petmiliona mogućnosti." R. Denil se nije nasmejao.

Sedmi deo: ZVEZDE KAO ZRNCAPESKA

SOCIOMETRIJA. Jedno od najvažnijih, a nerešenih pitanja ostajegeneralni problem socijalne stabilnosti Carstva. Ovo proučavanjetreba da otkrije kako svetovi uspevaju da ne zastrane u krugoveučmalosti (činilac koji nikada ne treba potcenjivati u pitanjima koja setiču ljudi) i revitalizacije. Nijedan imperijalni sistem nije bio u stanjuda izdrži nagle promene i da očuva postojanost ekonomskih tokova.Kako je ovo ublaživanje postignuto - i mogu li takvi 'tamponi' koji sučuvali imperijalno društvo ipak da otkažu? U ovoj oblasti nije bilonapretka sve do...

ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA

1.Nebo se preturilo i palo. Hari Seldon ustuknu od tog prizora,

prestravljen. Nije imao kuda da uzmakne. Zastrašujući plavi teret padao je nanjega, kuljajući niz pročelja šiljatih kula. Oblaci su se rušili kaotegovi. Želudac mu se grčio. Kiselina mu je izjedala grlo. Duboko,nemilosrdno plavetnilo beskrajnog prostora potisnulo ga je ka zemljikao duboka okeanska struja. Igle tornjeva probadale su obrušenonebo, a on je hvatao vazduh, gušeći se od užasa. Okrenuo se od beskonačnog haosa neba i zgrada i zagledao se uzid. Trenutak pre toga normalno je hodao gradskom ulicom, a ondase breme plave kupole sručilo na njega i preplavila ga je panika. Borio se da uspostavi kontrolu nad disanjem. Oprezno je pošao dužzida, pridržavajući se za hladnu i glatku površinu. Ostali su nastavilisvojim putem kao da se ništa ne događa. Bili su negde ispred njega,ali se nije usuđivao da ih potraži pogledom. Gledaj u zid. Koračaj,jedan-dva... Tamo. Vrata. Stade pred njih, i ploča kliznu u stranu. Zateturao jeunutra, onemoćao od olakšanja. "Hari, bili smo... šta ti je?" Dors požuri prema njemu. "Ja... ne znam. Nebo..." "Ah, poznat simptom", upade snažan ženski glas. "VamaTrantorijancima treba vremena da se naviknete, znate." Drhtavo se zagledao u široko, ozareno lice Bute Firniks, čelnematrone Sarka. "Ja... pre sam se osećao normalno." "Da, čudna je to boljka", pomalo podsmešljivo reče Firniksova. "ViTrantorijanci ste navikli na zatvoreni grad, ali često sasvim dobropodnosite otvoreni prostor, ako ste odrasli na takvim svetovima..." "Njegov slučaj", upade Dors oštro. "Dođi, sedi." Harijev ponos već se oporavljao. "Neću, dobro mi je." Uspravio se i zabacio ramena unazad. Izgledaj čvrsto, čak i ako setako ne osećaš. Firniksova je nastavila: "Ali na mestima koja su nešto između, kao

što su deset klikova visoke kule Sarkonije - to nekako izazivavrtoglavicu koju još nismo uspeli da objasnimo." Hari ju je odlično shvatao i bez objašnjenja, uzburkanim želucem.Često je pomišljao da je cena življenja na Trantoru bio nataloženistrah od velikih prostora, ali se činilo da je Panukopija negirala takvemisli. Visoke građevine podsetile su ga na Trantor. Odvukle su mupogled u visine, duž strmoglavih perspektiva, prema nebu koje muse odjednom činilo kao ogroman padajući teg. Ničeg racionalnog u tome, naravno. Panukopija ga je naučila dačovek nije samo rasuđujuća mašina. Ova iznenadna panikapokazala je kako suštinski neprirodni uslovi - decenije provedeneunutar Trantora - mogu da oblikuju um. "Hajdemo... gore", reče, slabašnim glasom. Lift kao da ga je zbog nečega umirio, iako je pritisak ubrzanja ipucanje u ušima prilikom uspona od nekoliko klikova po svakoj logicitrebalo da ga onespokoji. Nekoliko trenutaka kasnije, dok su drugi ćaskali u prijemnom salonu,Hari je bacio pogled napolje na prostrani predeo, pokušavajući daobuzda nemir. Sark im je u dolasku izgledao prelepo. Dok je cilindar hipersvemiraronio kroz gornje slojeve vazduha, imao je vremena da se divinjegovim raskošnim lepotama. Na tački terminatora, doline su tonule u tamu dok je iza njihsvetlucao lanac snežnih planina. Kasno uveče, neposredno izaterminatora, mlade, oštrovrhe planine zarile su se crveno-narandžastom svetlošću, kao užareno ugljevlje. Nikada nije bio sklonplaninarenju, ali je u ovome bilo nečega što je mamilo. Planinskivrhovi probadali su prekrivke oblaka, ostavljajući brazde kao odprolaska broda. Tropski olujni oblaci, noću osvetljeni sevanjem,podsećali su na bujne pupoljke belih ruža. Čudesa ljudskih tvorevina bila su podjednako upečatljiva: blistavanoćna sazvežđa gradova, umrežena svetlucavom paučinom puteva.Srce mu se ispunilo ponosom zbog ljudskih dostignuća. Za razlikuod kontrolisane ograničenosti Trantora, ovde su ruke njegovihsugrađana Carstva i dalje širile prostorno rasipne projekte po koriplanete. Oblikovali su veštačka mora i elipsaste vodene basene,prostrane ravni njiva koje su obrađivali tik-takovi, besprekorni red koji

je izranjao iz nekada devičanskih prostranstava. A sada, stojeći na najvišem spratu elegantno vitkog tornja, ugeometrijskom srcu Sarkonije, prestonice... video je dolazakpropasti. Video je, u daljini, kako se dižu u nebo tri istovetna stuba - ali netornjeva, već dima. "To se uklapa u tvoje proračune, zar ne?" upita Dors iza njega. "Nemoj slučajno da im kažeš!" šapnu on. "Rekla sam im da nam treba nekoliko trenutaka nasamo, da se stidišzbog vrtoglavice." "I stidim se... to jest, stideo sam se. Ali ti si u pravu - psihoistorijskapredviđanja do kojih sam došao nalaze se u tom haosu napolju." "Pa, jesu malo na svoju ruku..." "Na svoju ruku? Njihove ideje su opasne, radikalne." Govorio jeistinski ogorčeno. "Klasna pometnja, promenljive osovine moći. Oniodbacuju sve one ublažujuće mehanizme koji čuvaju red u Carstvu." "Jeste, primećivalo se izvesno, ovaj, vašarsko raspoloženje naulicama." "A jesi li videla one tik-takove? Potpuno su autonomni!" "Da, to je bilo uznemirujuće." "Oni su učesnici i pokretači vaskrsenja simova. Veštački umovi ovdeviše nisu zabranjeni! Njihovi tik-takovi postaće još napredniji.Uskoro..." "Više me brine sadašnji nivo rasula", reče Dors. "Koji će neizostavno rasti. Sećaš se mojih N-dimenzionih prikazapsihoistorijskog prostora? Dok smo se spuštali sa orbite, uneo samSarkov slučaj u moj džepni kompjuter. Ako nastave na ovaj način sasvojom Novom Renesansom, planeta će biti razvejana u jata iskri.Viđene u N-dimenzionom prikazu, vatre će biti brze i sažižuće,blistave... a onda će se sve pretvoriti u pepeo. Potom će potpunonestati iz mog modela, pretvoriti se u mrlju... statikunepredvidljivosti." Položila mu je ruku na mišicu. "Smiri se. Primetiće." Nije bio svestan da je to tako duboko doživeo. Carstvo je bilo red, aliovde... "Akademiče Seldone, učinite nam čast da se sastanete sa nekim odvrhovnih vođa Nove Renesanse", reče Buta Firniks i odvuče ga

nazad do kitnjaste recepcije. "Imaju toliko toga da vam saopšte!" A ovamo su došli po njegovoj želji! Da bi saznao zašto su mehanizmikoji održavaju svetove ovde omanuli. Da otkrije ferment, oseti mirispromene. Ovde je sve kipelo od strasnog argumentovanja,nadahnute umetnosti, ekscentričnih muškaraca i žena posvećenihsvojim uzvišenim projektima. Sve je to sagledao omamljujućombrzinom. Ali je osećao da mu je previše. Nešto u njemu bilo je u pobuni.Mučnina koju je osetio na otvorenim ulicama bila je simptom dubljneodbojnosti, utrobne i mračne. Buta Firniks je i dalje mlela: "...neki od naših najsjajnijih umovanestrpljivi su da vas upoznaju! Dođite... molim vas!" Potisnuo je stenjanje i molećivo pogledao Dors. Osmehnula se iodmahnula glavom. Ove pogibelji nije mogla da ga spasi.

2.Ako je Buta Firniks u početku bila zrnce peska u njegovoj cipeli,

sada je bila kamenčina. "Nemoguća je! Samo kokodače. Slušaj", reče on Dors kada sukonačno ostali sami, "došao sam na Sark samo zbog psihoistorije, ane imperijalnog pljeskanja po leđima. Kako su socijalni tamponiomanuli ovde? Koji je mehanizam otkazao i dozvolio ovu njihovurazmetljivu Renesansu?" "Moj Hari, bojim se da nemaš nos da osetiš kuda duvaju vetroviživota. Suviše si nežan za to. Tvoj teren su više podaci." "Priznajem. Onespokojava, osetiti sav ovaj ferment! Ali i dalje mezanima kako su obnovili one stare simulacije. Kad bih samo mogaoda izbegnem njihova vodanja po Renesansi, kroz one bučne ulice...""Potpuno se slažem", reče Dors pomirljivo. "Reci im da moraš daradiš. Ostaćemo u našim sobama. Brine me da li nas neko pratiovde. Samo smo jedan skok daleko od Panukopije." "Moraću da pristupim nekim dokumentima u mom kabinetu. Kratkatunelska veza sa Trantorom..." "Ne, ne možeš da radiš koristeći vezu. Lamurk bi te bez mukepronašao po tragu." "Ali nemam beleške..." "Moraćeš da se zadovoljiš onim što imaš." Hari je zurio u vidik, za koji je morao da prizna da je spektakularan.Unedogled pružene celine. Neobuzdano rastinje. Ali na obzorju je sada bilo još više požara. Na ulicama Sarkonijevladalo je raspoloženje večne svetkovine - i uz to neka jarost.Laboratorije su bile nabijene svežom energijom, sve je brujalo odinovativnosti, sam vazduh kao da je treperio od promena i nereda. Njegova predviđanja bila su statistička, apstraktna. Uviđanje da setako brzo ostvaruju bilo je uznemirujuće. Nimalo mu se nije dopadalagrozničava, uskomešana atmosfera tog mesta - čak i ako ju jerazumeo. Za sada. Krajnosti bogatstva i bede bile su zastrašujuće. Promene su donosiletakve stvari, znao je to.

Na Helikonu je video siromaštvo... i živeo u njemu. Kada je biodečak, baka mu je protiv njegove volje kupila kišni mantil, nekolikobrojeva veći, 'da mu potraje'. Njegova majka nije volela da igra loptejer mu je obuća suviše brzo propadala. Ovde na Sarku, kao i na Helikonu, oni najsiromašniji živeli su dalekou unutrašnjosti. Neki među njima nisu mogli sebi da priušte ni fosilnagoriva. Muškarci i žene su po ceo dan gledali preko mulinestražnjice, terajući plug. Neki članovi njegove porodice pobegli su od težačkog života,zaposlivši se u fabrikama. Par pokolenja posle toga, fabrički radniciskrpili su zajedno dovoljno novca da kupe dozvolu za komercijalnogprevoznika. Hari se sećao kako su njegovi rođaci i rođake sakupljalipovrede, baš kao i njegov otac. Pošto nisu imali novca, bol im segodinama kasnije vraćao u uništene zglobove i neizlečene noge, štobi jednom Trantorijancu izgledalo nezamislivo. Helikonci u zapuštenim kolibama radili su na poljoprivrednimmašinama koje su bile velike, moćne i opasne, i koštale više negošto je bilo ko od njih zaradio za čitav život. Njihovi životi odvijali su sei okončavali u anonimnosti, daleko od svetlosti umišljenog Carstva.Posle smrti, iza njih je ostajalo samo neopipljivo sećanje, svetli prahleptirovog krila sagorelog u šumskom požaru. U stabilnom društvu njihove patnje bile bi umerenije. Njegov otac jeumro u trenutku kada je radio prekovremeno na nekoj velikoj mašini.Godinu dana pre toga ekonomski je propao i mučio se da ponovoizgradi život. Ekonomski uzleti i padovi bili su krivi za smrt njegovog oca istoonoliko koliko i čelični valjak koji ga je pregazio. Previranja nadalekim tržištima bila su smrtonosna - i Hari je znao šta mora dauradi. Da pobedi samu nepredvidljivost, da pronađe red u prividnomrasulu. Psihoistorija je bila moguća i primenljiva. Njegov otac... "Akademiče!" Prodorni glas Bute Firniks prenu ga iz misli. "Uh, taj obilazak grada... ja, ja zaista ne bih..." "Ah, to ćemo morati da odložimo, bojim se. Lokalni problemi,nažalost." Brzo je nastavila: "Želela bih da porazgovarate saprojektantima tik-takova. Izumeli su nove autonomne tik-takove.Kažu da mogu da ih kontrolišu pomoću samo tri osnovna zakona...

zamislite to!" Dors nije mogla da sakrije iznenađenost. Otvorila je usta, zastala,zatvorila ih. I Hari je osetio njeno uzbuđenje, ali je Buta Firniksnastavila sa hvalospevima novim dostignućima na Sarku. Tadapodiže obrve i raspoloženo izjavi: "Ah, da... imam vest koja će vamse još više dopasti. Upravo nas je posetila jedna carska eskadra." "Oh?" dočeka Dors. "Pod čijom komandom?" "Raganta Diveneksa, sektorskog generala. Maločas samrazgovarala s njim..." "Bogamu!" reče Dors. "On je Lamurkov čovek." "Sigurna si?" upita Hari. Znao je da njeno oklevanje znači dapretražuje unutrašnje dokumente. Dors potvrdi. Buta Firniks spokojno reče: "Pa, sigurna sam da će mubiti čast da vas poveze na Trantor kada završite posetu ovde.Nadamo se da to neće biti uskoro, narav..." "Pomenuo nas je?" upita Dors. "Pitao je da li uživate..." "Bogamu!" reče Hari. "Sektorski general može da prati sve tunelske veze, ako želi... zarne?" upita Dors. "Pa, pretpostavljam da je tako." Firniksova je izgledala začuđeno. "U klopci smo", reče Hari. Firniksova raširi oči u šoku. "Ali vi, kao kandidat za prvog ministra,jamačno ne morate da se plašite..." "Tišina." Dors ućutka ženu smrknutim pogledom. "Taj Diveneks ćenas u najboljem slučaju zarobiti ovde." "U najgorem slučaju, dogodiće se 'nesrećan slučaj'", reče Hari. "Postoji li neki drugi način da se napusti Sark?" upita DorsFirniksovu. "Ne, koliko ja..." "Razmislite!" Zatečena, Firniksova reče: "Pa, naravno, imamo privatnike kojipovremeno koriste divlje tunele, ali..."

3.Hari je u proučavanjima otkrio jedan neobičan mali zakon. Sada

ga je upotrebio u svoju korist. Birokratija raste u vremenu kao udvajajuća funkcija, ako joj se za todaju sredstva. Na ličnom planu, uzrok je uporna želja svakogrukovodioca da uposli bar jednog pomagača. Ovo je obezbeđivalovremensku konstantnu za rast. Pojava je na kraju dolazila u sukob sa nosivošću zajednice. Ako suvremenska konstanta i nosivost bile poznate, mogla se predvidetitačka birokratskog zasićenja... ili, ako bi se rast nastavio, tačkakolapsa. Predviđanja dugovečnosti birokratskih društava odgovaralasu potpuno određenoj krivoj. Začudo, isti zakoni srazmernosti suvažili za mikrozajednice i za krupne činioce. Teški carski biroi na Sarku nisu mogli dovoljno brzo da se kreću.Eskadra sektorskog generala Diveneksa morala je da ostane uplanetnom svemiru, budući da se nalazila u zvaničnoj poseti.Etikecija se još poštovala. Diveneks nije želeo da pribegava grubojsili kada je i čekanje bilo dovoljno delotvorno. "Shvatam. To nam daje nekoliko dana", zaključi Dors. Hari klimnu glavom. Obavio je neophodne razgovore, pogađanja,dao obećanja... sve poslove koje je najviše mrzeo. Dors sepozabavila iskopavanjem korisnih podataka. "Za...?" "Za obuku."

Tuneli su, zapravo, bili lavirinti, a ne samo hodnici sa dva kraja. Oniveći opstajali su i milijardama godinama... nijedan sa prečnikomvećim od sto metara nikada se nije urušio. Najmanji su mogli da trajupo nekoliko sati, najviše godinu dana. Kod tanjih tunela, grčenjazidova tokom prolaska mogla su da promene završnu tačnuputnikove putanje. Još gore: tuneli na samrti rađali su prolazne, na brzu smrt osuđenemladunce - divlje tunele. Kao izobličenja u prostorvremenu, ojačanenegativnim energetskim 'gredama', tuneli su bili urođenonepostojani. Kada bi otkazali, razgranali bi se na manja izobličenja.

Sark je imao sedam tunela. Jedan je bio na umoru. Lebdeo je najedan svetlosni sat od planete, bljujući divlje tunele širina u rasponuod debljine ruke do nekoliko metara. Sa boka umirućeg tunela nekoliko meseci ranije iznikao je dostaprostran divlji tunel. Naravno, carska eskadra nije znala za to. Svituneli bili su oporezovani, tako da je slobodni tunel bio zlatni rudnik.Planete često nisu stizale da izveste o postojanju ovakvih tunela prenego što bi se ovi raspršili u oblaku subatomskih čestica. Do tog trenutka, piloti su prevozili terete kroz njih. Mogućnost dadivlji tuneli ispare posle samo nekoliko sekundi upozorenja činila jenjihov zanat opasnim, odlično plaćenim i legendardnim. Tunelaši su bili od one sorte ljudi koji su kao deca voleli da vozebicikl 'bez ruku', ali sa jednom razlikom - spuštajući se sa krovova. Nekom čudnom logikom, takva deca odrastala su i školovala se i nakraju čak plaćala porez... ali su unutra ostajala ista. Samo su kockari bili spremni da se otisnu u haotični tok privremenogtunela, preuzmu rizike koji se isplate i odbace one koji se ne isplate, iprežive. Njihova smelost prerasla je u nešto mnogo složenije. "Ovaj divlji, taj vam je gadan", reče sedokosa žena Hariju i Dors."Nema mesta za pilota ako oboje putujete." "Moramo da ostanemo zajedno", reče Dors bespogovorno. "Onda ćete morati da pilotirate." "Ne znamo kako", reče Hari. "Imate sreće." Izborana žena se osmehnu bez veselja. "Taj divlji jekratak, igračka." "U čemu je rizik?" upita Dors ukočeno. "Ja nisam osiguravajući agent, gospođo." "Zahtevam da nam kažete..." "Slušajte, gospođo, naučićemo vas sve što treba da znate. To jenaša ponuda." "Nadala sam se više..." "Zaboravite na to, ili ništa od posla."

4.U muškom toaletu, iznad pisoara koji je upotrebio, Hari ugleda

malu zlatnu povelju: Stariji pilot Žokuan Beun olakšao se ovde 4.okdenta 13.435. godine. Iznad svakog od pisoara nalazile su se takve pločice. U garderobi senalazila veš-mašina iznad koje je visila velika zlatna ploča na kojoj jepisalo Čitava 43. pilotska jedinica olakšala se ovde 18. marlasa13675. Pilotski humor. Ispostavilo se da je proročanski. Hari se uneredioprilikom prvog trenažnog leta. Da bi kobni prolazak kroz umiruće tunele bio manje obeshrabrujući,tunelski letači imali su planove za izvlačenje. Ovi su mogli da seostvare samo u obodnim poljima tunela, gde je sila teže počinjala dase izobličava, i gde je prostorvreme bilo samo blago iskrivljeno.Ispod pilotovog sedišta nalazila se mala, ali moćna raketa koja jeizbacivala čitavu pilotsku kabinu napolje i automatski je nosila daljeod tunela. Postojalo je ograničenje u količini samoaktivirajuće tehnologije kojase mogla spakovati u pilotskoj kabini. Osim toga, krajevi tunela imalisu živu elektrodinamičku 'klimu' - zmijolike munje, plava pražnjenja,crvene magnetne kovitlace nalik na tornada. Elektronska opremanije dejstvovala najpouzdanije kada se u tunelu spremala jaka oluja.Sigurnosne komande bile su uglavnom ručne. Bilo je to krajnjearhaično, ali neizbežno. Zato su on i Dors morali da prođu program obuke. Uskoro je naučio,u slučaju da poželi da upotrebi komandu za izbacivanje, da trebaglavu da drži zabačenu unazad. Ukoliko nije imao ništa protiv da gakolena tresnu po bradi, što ne bi baš bilo zgodno, jer je trebalo daproveri da li mu se kabina obrće. Bile bi to loše vesti, jer bi njegovaputanja mogla da zaokrene nazad u tunel. Da bi sprečio obrtanje,trebalo je da povuče crvenu polugu, a ako to ne bi uspelo morao jeveoma brzo - na pilotskom jeziku, to je značilo pola sekunde - dapritisne dva plava dugmeta. Kada bi se kabina umirila, trebalo je dase osigura da će se automatski aktivator uključiti povlačenjem dva

žuta prstena, prethodno zauzevši uspravan položaj na sedištu, sarukama između nogu i... ...i tako dalje sledeća tri sata. Činilo se da svi podrazumevaju da ćečuveni matematičar zapamtiti celu listu uputstava po redosledustavki, sa vremenom radnji u delovima sekunde. Posle prvih deset minuta shvatio je da nema smisla da im oduzimailuzije, i samo je klimao glavom i mrštio se da pokaže kako se trudida sve zapamti i kako je potpuno usredsređen na to. Za to vreme jeu glavi rešavao difrenecijalne jednačine, radi vežbe.

"Sigurna sam da će sve biti u redu", rekla im je Buta Firniksneiskreno na odlasku. Hari je morao da prizna da se pokazala bolje nego što je očekivao.Raščistila im je put i zamajavala carske Sivce. Verovatno je računalada će joj se odužiti kada postane prvi ministar. Nikakav problem:život je vredan uzvratne usluge. "Nadam se da ću moći da se snađem u tunelu", reče Hari. "I ja", reče Dors. "Naša obuka je najbolja koja postoji", reče Firniksova. "NovaRenesansa ohrabruje individualno usavršavanje..." "Da, veoma sam zadovoljna", reče Dors. "Možda biste mogli da miobjasnite pojedinosti vašeg programa Razvoja kreativnosti? Čulasam toliko toga o njemu..." Hari joj uputi zahvalan osmejak zbog toga što je uzela na sebe dazagovara Firniksovu. Osećao je urođenu odbojnost prema toj vrstirazmetljive samouverenosti, uobičajenoj na Sarku. Sve je to vodilopadu. Bio je siguran u to. Žudeo je da se što pre vrati svojimpsihoistorijskim pomagalima, da simulira slučaj Sarka. Njegovprethodni rad trebalo je razraditi. Ovde je potajno prikupio svežepodatke, i bio je nestrpljiv da ih primeni. "Nadam se da vas ne brine divlji tunel, akademiče?" ponovo mu seobrati Firniksova, podignutih veđa. "Pa, tako-tako", reče on. Moraće da lete u tesnom cilindru. Dors će mu biti ko-pilot. Podelazadataka pokazala se kao jedini način da uopšte uspeju da obaveposao. "Ja mislim da je zadivljujuće koliko ste vas dvoje hrabri."

"Nemamo mnogo izbora", reče Dors. Izjava je drastično ublažavalaslučaj. Još dan čekanja, i sektorski general bi ih zasigurno uhapsio. "Leteti u brodu malom kao olovka. Kakav primitivan način!" "Uh, vreme je da pođemo", reče Hari, sa nameštenim osmehom.Ponovo je počinjala da razvlači. "Car je to dobro rekao: svaka tehnologija koja nije magija nedovoljnoje razvijena." Careva opaska koju su zapisali duhovi proširila se, dakle, sve dovde.Trivijalne mudrosti brzo su se prostirale, sa carskom moći iza sebe. Uprkos tome, Hari oseti kako mu želudac podrhtava od jeze. "Tu steu pravu."

Odmah je zaboravio njenu primedbu. Četiri sata kasnije, dok su se velikom brzinom približavali velikomsvemirskom postrojenju tunela, shvatio je šta je mislila kada je torekla. Obratio se Dors preko komunikatora u odelu. "Na jednom odpredmeta koje sam imao - mislim da je bila nelinearna filozofija -profesor je jednom prilikom rekao nešto što nikada neću zaboraviti.'Ideje o postojanju blede pred činjenicom postojanja.' Čista istina." "Kurs nula-šest-devet-pet", reče ona strogo. "Nema prazne priče." "Ovde ništa nije prazno... osim usta onog divljeg tunela." Divlji tunel bio je tačka zapenušanog previranja. Bila je na orbitiglavnog ulaza u tunel, daleka svetla mrlja. Carski brodovi patrolirali su oko glavnog ulaza, ne obazirući se nadivlji tunel. Odavno su bili potkupljeni i znali su za neprestanisaobraćaj malih brodova koji su se provlačili pored carske straže. Hari je i ranije prolazio kroz usta tunela, uvek u velikim krstaricamakoje su koristile tunele promera više desetina metara. Svaki otvor teveličine bio je osovina postrojenja u kojima se rojio pažljivoorganizovani saobraćaj. U daljini je mogao da vidi kako svetlucajuparcele za čekanja i ulazni hodnici. Njihov divlji tunel, odmetnički sporedni izlaz, mogao je svakog časada nestane. Kvantna pena odavala je njegovu smrtnost. A možda inašu... pomisli Hari. "Vektor nula na dometu", javi on. "Konvergentne asimptote postignute", odgovori Dors.

Baš kao na vežbama kroz koje su prošli. Ali sada im se približavala kugla iskričavog narandžastog ipurpurnog oboda. Neonski osvetljeno ždrelo. Usko, tamno usredištu... Hari iznenada oseti beznadežnu skučenost tesnog broda. Širina muje bila svega dva metra, izolacija tanka, sigurnosni filteri svedeni nanajmanju meru. Iza njega, Dors je nastavila da mrmlja podatke, a onje potvrđivao... ali je deo njega vrištao na gušeći osećaj stešnjenosti ibespomoćnosti. Ponovo je osetio onu utrobnu grozu koja ga je pogodila na ulicamaSarkonije. Ne klaustrofobiju, već nešto mračnije: muljeviti strahpometnje, napad sumnje. Osećanje mu je stezalo grlo. "Poklapanje vektora za nula-sedam-tri", javi Dors. Glas joj je bio miran, čvrst, čudesan melem. Uhvatio se za tu vedrusigurnost i porvao se sa panikom u sebi. U skučenoj komori čulo se pištanje poslednjih ispravki. Brz trzajubrzanja... Sevanje, zmijoliko plavo i zlatno, ustremilo se na njih... ...prevrtanje. Obreše se u postrojenju tunela petnaest hiljadasvetlosnih godina daleko. "Taj stari profesor... bio je prokleto u pravu", reče Hari. Dors uzdahnu. Bio je to jedini znak njene napetosti. "Ideje opostojanju blede... pred činjenicom postojanja. Da, ljubavi moja.Život je više od svake priče o njemu."

5.Pozdravilo ih je žuto-zeleno sunce. A malo potom, i carski patrolni

brod. Zaobišli su ga i dali se u bekstvo. Brzim zaokretom uključili su se usaobraćaj prema otvoru velikog tunela. Naplatni kompjuteri prihvatilisu njegovu carsku prioritetnu šifru bez primedbi. Hari je naučioposao. Dors ga je ispravljala kada je bilo potrebno. Njihov drugi skok u hipersvemir trajao je samo tri minuta. Izbili su usvemir na velikoj razdaljini od crvenog patuljka mutnog sjaja. Kod četvrtog skoka već su bili izvežbali tehniku. Šifra Klionovogdvora ućutkivala je sumnjala. Međutim, bežanje je značilo da moraju da koriste svaki tunel koji senađe pred njima. Lamurkovi ljudi nisu mogli da budu predaleko. Tuneli su primali samo jedan po jedan brod. Brzi brodovi otiskivali suse niz grla tunela, koja su mogla da budu od širine šake do promerazvezde. Naravno, Hari je poznavao brojke. U disku Galaksije bilo je nekolikomilijardi tunela. Prosečna carska zona imala je obim od pedesetaksvetlosni godina. Skok je mogao da vas odbaci mnogo godina odnajzabačenijeg sveta. Ovo je imalo uticala i na psihoistoriju. Neke plodne planete bile suzelena utvrđenja usred duboke izolacije. Carstvo je za njih bilo dalekisan, izvor egzotičnih proizvoda i neobičnih ideja. Brodovihipersvemira prevaljivali su pomoću tunela razdaljine za nekolikoskundi, da bi se zatim vukli sa svojim teretima preko pustih bezdana,sa godinama i decenijama vremenskog duga. Mreža tunela imala je mnogo otvora u blizini nastanjivih svetova, ali,neznano zašto, i u blizini neupotrebljivih solarnih sistema. Carstvo jepostavljalo manje otvore tunela - čija je masa možda bila jednakamasi planinskog venca - u blizini bogatih svetova. Ali neki tunelidžinovskih masa orbitirali su blizu solarnih sistema koji su bilipotpuno pusti i mrtvi. Da li je ovo bilo slučajno, ili je posredi mreža preostala iza nekeprethodne civilizacije? Tuneli su bez sumnje bili ostaci Velikog

Praska, početka prostora i vremena. Povezivali su daleke svetovekoji su nekada, kada je Galaksija bila mlada i manja, bili ususedstvu. Njih dvoje su postigli ritam. Skočili bi kroz tunel, uspostavili vezupreko koma, stali u red za sledeći skok. Carski psi-čuvari čuvali suse da izvuku nekog iz trantorskog visokog društva iz reda.Najopasniji trenuci su, dakle, bili kada bi se identifikovali. Dors je postala vešta u ovome. Poslala bi u kontrolne kompjuteretunela bujice podataka, i ubrzo bi manevrisali za ulazak u orbitalnevektore, pripremajući se za sledeći skok. Prostranstva koja su obuhvatala hiljade svetlosnih godina ipremošćivala širinu spiralnog kraka bila su u suštini mreže ukrštenihtunela, organizovanih za prebacivanje i otpremu. Tvar je u tunelu mogla istovremeno da se kreće samo u jednomsmeru. Malobrojni pokušaji sa simultanim dvosmernim prevozomzavršili su se katastrofalno. Bez obzira na to koliko su se genijalniinženjeri trudili da provuku brodove jedan pored drugog, samarastegljivost tunela predskazivala je propast. Svaka usta tunela'obaveštavala' su druga šta su upravo pojela. Ova informacijaputovala je kao talas, ne u fizičkoj sredini već kroz tenziju samogtunela... treptaj u 'stresnom tenzoru', kako su to zvali fizičari. Brodovi koji su leteli sa oba kraja odjednom slali su talase jedanprema drugom, brzinama koje su zavisile od položaja i brzinekretanja brodova. Pritisak je grčio ždrelo tunela, tako da bi, utrenutku susreta talasa, otvor tunela potpuno nestajao. Suština je bila u tome da su se dva talasa kretala drugačije pošto bise srela. Uticali su jedan na drugog, te bi jedan usporio, a drugiubrzao, na sasvim nelinearan način. Jedan od talasa mogao je da se proširi, a drugi da se skupi. Veliki binaterao grlo tunela da se skupi kao niska kobasica. Kada bi brodstigao do čvora između kobasica, mogao je da se provuče... ali jeproračunavanje ovoga bilo posao za nadljude. Ako bi čvor zatekaodva broda u mimoilaženju - krc. Ovo nije bio puki tehnički problem. Bilo je to stvarno ograničenje,nametnuto zakonima kvantne gravitacije. Iz te čvrste činjenicerazvijen je složen sistem bezbednosnih propisa, taksi, kontrolora imastiljara - čitav birokratski aparat, koji zaista ima svrhu i dobro živi

od nje. Hari je naučio da potisne nemir posmatranjem okoline. U tami suplovila sunca i planete velike, blistave lepote. A iza sjaja, znao je to, krila se potreba. Iz računice tunela proizlazile su suve ekonomske činjenice. Izmeđusvetova A i B moglo je biti, recimo, pet-šest skokova kroz tunele;Mreža nije bila doslovno povezana, običan astrofizički sistempodzemne železnice. Svaka usta tunela podrazumevala su posebnedažbine za svaku pošiljku. Kontrola celokupnog trgovinskog puta donosila je najveću dobit.Borba za kontrolu bila je neprestana, i često nasilna. Sa stanovištaekonomije, politike, 'istorijskog zamaha' - što je značilo neku vrstuinercije nametnute događanjima - lokalno kraljevstvo koje jekontrolisalo čitavo sazvežđe čvorova trebalo je da bude stabilno itrajno. Ali nije bilo tako. Regionalni satrapi su po pravilu propadali. Mnogi zato što su preterali sa kontrolom. Činilo se prirodno da se zasvaki prolazak kroz tunel iscedi najveća moguća taksa, povećavajućiprotok. Ali taj stepen kontrole odbijao je ljude. Sistem je prestajao da daje mleko. Preterana kontrola donosila jeneuspeh. Prilikom sedamnaestog skoka, naišli su na opisani slučaj.

6."Ukloniti vektor radi očitavanja", stiže automatska komanda sa

carske letelice. Nisu imali izbora. Trbušasti carski brod pokupio ih je nekolikosekundi posle pojavljivanja iz otvora tunela srednje veličine. "Taksa za neovlašćen prolaz", objavi kompjuterski sistem. "PlanetaObidžon zahteva da specijalni teretnjaci plate..." Usledi munjeviti nizna kompjuterskom jeziku. "Da platimo", reče Hari. "Pitam se da li će to ostaviti trag za Lamurka?" upita Dors prekounutrašnjeg koma. "Šta drugo možemo?" "Upotrebiću svoj lični broj." "Za prolaz kroz tunel? Bankrotiraćeš!" "Tako je sigurnije." Hari se rogušio dok su lebdeli u magnetnim hvatačima ispod carskogpograničnog broda. Tunel se nalazio na orbiti jednog izrazitoindustrijalizovanog sveta. Sivi gradovi prostirali su se prekokontinenata i premrežavali mora u divovskim šestougaonicima. U Carstvu su u suštini postojale dve vrste planeta: ruralne i urbane.Helikon je bio farmerski svet, socijalno stabilan zbog svojih starihporodica i postojanih ekonomskih modela. Takvi svetovi, i njima sličnifemo-rustični, trajali su. Obidžon, sa druge strane, kao da je povlađivao onom suprotnomljudskom nagonu: zbijanju, težnji ka bliskosti pripadnika iste vrste.Trantor je bio vrhunac stapanja gradova. Hari je oduvek smatrao neobičnim tu jednostavnu podelu na dvanačina života. Sada je, međutim, njegovo panovsko iskustvopojasnilo ove nagone. Ljubav panova prema otvorenom i prirodnom okruženju imala jesvoju paralelu u ruralnim svetovima. U ovome je ležala klica mogućihzajednica, naročito u femo-rustičnom modelu u prostoru psihoistorije.Njihov suprotni pol - klaustrofobična, iako ušuškana društva -poticala su iz istih psihodinamičkih korena kao plemensko okupljanje

panova. Opsesivno biskanje panova kod ljudi se izražavalo uogovaranju i zabavama. Hijerarhija panova dala je osnovni oblikrazličitim feudalnim modelnim grupama: mačistima, socijalistima,paternalistima. Čak su i neke slučajne tantokratije na određenombroju palih svetova odgovarale obrascu. Imale su faraonske figurekoje su obećavale posmrtni život, i strogo određenu klasnu strukturudo uskog i uzdignutog vrha rigidne društvene piramide. Ove kategorije sada je osećao utrobom. To je to bio element koji muje nedostajao. Sada je psihoistorijskim jednačinama mogao dapridoda nijanse koje su održavali stečeno iskustvo. Bilo je to mnogobolje od suvih apstrakcija koje su ga sve dosad vodile. "Plaćeni su", reče Dors preko koma. "Kakva korupcija!" "Mmm, daa, šokantno." Da li je to postajao ciničan? Hteo je da seokrene i razgovara sa njom, ali je skučeni prostor bio velika preprekadruženju. "Hajdemo odavde." "Kuda?" "Na..." Shvatio je da mu ništa ne pada na pamet. "Verovatno smo izmakli progoniteljima." Dorsin glas bio je napet istegnut. Naučio je da prepoznaje znake njenog nespokojstva. "Voleo bih ponovo da vidim Helikon." "To će se očekivati od tebe." Osetio je ubod razočaranja. Sve do sada nije shvatao koliko su mugodine mladosti prirasle srcu. Da li mu je Trantor otupeo osećanja?"Kuda, onda?" "Iskoristila sam ovaj predah da obavestim jednog prijatelja, prekotunelinija", reče ona. "Možda je moguće da se vratimo na Trantor, alina mala vrata." "Trantor! Lamurk..." "Možda ne očekuje takvu drskost." "Što ide u korist zamisli."

7.Bilo je to omamljujuće - skakati sa tačke na tačku širom Galaksije,

zatvoren u posudi veličine mrtvačkog sanduka. Skakali su, vrdali i ponovo skakali. Dors je postigla 'nagodbe' u jošnekoliko tunelskih dvorišta. Isplate, zapravo. Vešto je kombinovalanjegove signete, carske tranzitne šifre i njene lične brojeve. "Skupo", žalio se Hari. "Kada ću uspeti da otplatim..." "Mrtvi se ne sekiraju zbog dugova", reče ona. "Umeš baš privlačno da dočaraš stvari." "Finoća je ovde gubljenje vremena." Skok ih je izbacio u tesnu orbitu oko teško bolesnog sunca. Porednjih su tekle trake bremenite svetlošću. "Koliko dugo ovaj tunel može da potraje ovde?" pitao se on. "Biće premešten, sigurna sam. Zamisli haos u sistemu ako iz ustatunela pokulja usijana plazma." Hari je znao da sistem tunela, iako je bio otkriven u predcarskodoba, nije uvek bio u upotrebi. Pošto je razrađeno proračunavanjefizike tunela, brodovi su mogli da šestare Galaksijom, izazivajućistanje tunela u prostorvremenu oko sebe. Ovo je omogućiloistraživanja prostranstava gde nije bilo tunela, ali po visokojenergetskoj ceni i uz priličnu opasnost. Drugo, ovi brodskilokalizovani hiperpogoni bili su mnogo sporiji od prostogprotiskivanja kroz tunel. A ako Carstvo oslabi? Ako izgubi mrežu tunela? Hoće li vitki lovci-presretači i zmijolika oružja ustupiti mesto nezgrapnim levijatanimaod hiperbrodova? Sledeće odredište lebdelo je usred sablasne crne praznine, dubokona obodu svetlosti crvenih patuljaka iznad galaktičke ravni. Disk seprostirao u blistavoj raskoši. Hari je pamtio kako je držao novčić irazmišljao kako jedva vidljiva tačkica na njemu predstavlja ogromnoprostranstvo, ravno jednoj od većih zona. Ovde su takvi ljudskipojmovi bili besmisleni. Galaksija je bila božanska simfonija mase ivremena, veća od svake ljudske perspektive ili panovski oblikovanepredstave.

"Čudesno", reče Dors. "Vidiš li Andromedu? Izgleda podjednako blizu." Iznad njih je visila dvostruka spirala. Njene brazde zgusnute prašineuokvirivale su zvezde, azurne, grimizne i smaragdne. "Evo naševeze", upozori Hari. Ova raskrsnica tunela dozvoljavala je pet pravaca. Tri crne sfereorbitirale su u tesnoj međusobnoj blizini, blistavo osvetljene svojimrubnim kvantnim zračenjem. Malo dalje kružila su dva kvadratnaotvora tunela. Hari je znao da je kvadratni otvor jedan od retkihmogućih oblika, ali nikada nije video neki takav. Dva zajednoukazivala su da su rođeni na ivici Galaksija, ali su takve stvari bileizvan njegove klimave moći poimanja. "Idemo... tamo", Dors uperi zrak lasera prema jednoj od kocki,navodeći tanki brod. Počeli su da se približavaju manjoj kocki, oprezno usporavajući.Prihvatnica tunela ovde je bila automatska, i niko ih nije presreo. "Biće tesno", reče Hari nervozno. "Ostaje po pet prstiju prostora." Pomislio je da se našalila, a onda shvati da je precenila razmak. Naovoj malo korišćenoj raskrsnici tunela, male brzine su bileneophodne. Dobra fizika; nesrećna ekonomija. Usporavanje jesmanjivalo čisti protok, što je raskrsnicu svrstalo u sporedne. Zagledao se u Andromedu, da bi skrenuo misli sa pilotiranja. Uskituneli nisu se pojavljivali u drugim Galaksijama, usled zamršenihuzroka kvantne gravitacije. Oni krajnje uski možda i jesu, ali ako jekroz tunel prolazila neka druga masa, talas skupljanja bio jesmrtonosan. Malo se njih ikada odvažilo da se zaputi njima u potraziza vangalaktičkim izlaznim tačkama. Osim, tačnije, Stefenoovog leta, legendarne samoubilačkeekspedicije koja je iskočila u Galaksiji klasifikovanoj kao M87.Stefeno je zabeležio podatke o spektakularnom mlazu koji je izbijaoiz crne rupe u središtu M87, čije su se veličanstvene pruge krivile uspiralne arabeske. Usamljeni letač nije oklevao, i uspeo je da se vratinazad nekoliko sekundi pre nego što se tunel zatvorio u zrakastojerupciji čestica. Niko nije otkrio zašto. Nešto u fizici tunela obeshrabrivalo jemeđugalaktične pustolovine.

Kvadratni tuneli munjevito su ih preneli do nekoliko otvora tunela natesnoj orbiti oko planeta. Hari je prepoznao jednu od njih kao redaktip sa starom, ali upropašćenom biosferom. Kao i Panukopija,podržavao je visoko razvijene oblike života. Na većini nastanjivihsvetova rani istraživači pronašli su slojeve algi koje se nikada nisudalje razvile. "Kako to da nema zanimljivih tuđinaca, onda?" mrmljao je Hari dokse Dors bavila lokalnim Sivcima zaduženim za kontrolu tunela. Dors ga je s vremena na vreme podsećala na to da je, na krajukrajeva, ipak samo istoričar. "Po teoriji, prelaz od jednoćelijskih navišećelijske oblike trajao je milijardama godina. Mi jednostavnopotičemo iz brze, otpornije biosfere, i to je sve." "Takođe potičemo sa planete koja je imala bar jedan veliki mesec." "Po čemu je tako?" upita ona. "Imamo ugrađene ponavljajuće cikluse od dvadeset osam dana.Menstruacija kod žena, na primer - dok je kod panova, slučajno,drugačije. Obrazovala nas je biologija. Mi smo opstali, a ove biosferenisu. Postoji više načina da se ubije svet. Pomeranje lednika prilikompromene orbite. Sudaranje sa asteroidima, bam-bam-bam!" Bučno jepljeskao po zidu brodića. "Poremećaji hemije atmosfere. Svet sepretvara u staklenu baštu ili u ledenu pustoš." "Shvatam." "Ljudi su čvršći... i pametniji... od drugih vrsta. Uostalom, ovde smo,a drugih nema." "Ko kaže?" "Standardno saznanje, još od onog socioteoretičara, Kamfbela..." "Sigurna sam da si u pravu", reče ona žurno. Nešto u njenom glasu nateralo ga je da zastane - voleo je dobruraspravu - ali su u sledećem trenutku klizili kroz zastrašujuće tesnoždrelo tunela. Rubovi su zasvetleli kao limunasta euklidovskakonstrukcija... a onda su izbili u orbitu iznad crne rupe. Posmatrao je ogromne diskove za sabiranje energije kako sjajefermentno crvenom i virusno ljubičastom svetlošću. Carstvo je okorupe bilo postavilo velike provodnike magnetnih polja. Ovi suisisavali i uvlačili oblake međuzvezdane prašine. Mračni ciklonisužavali su se prema blistavom sabirnom disku oko crne rupe.Zračenja trenja i urušavanja sabirala su na smenu džinovske rešetke

i ogledala. Žetva sirove fotonske energije i sama je bivala zarobljenai ispirana u otvorene čeljusti tunela. Ove su usmeravale protokprema dalekim svetovima kojima su bila potrebna oštra kopljasvetlosti, za poslove oblikovanja planete, grabuljanja površine irezbarenja meseca. Ali on i usred tog spektakla nije mogao da zaboravi ton Dorsinogglasa. Znala je nešto što on nije. Pitao se šta... Neki filozofi su smatrali da je priroda bila ono što jeste samo dotrenutka kada ju je dodirnuo čovek. Po tom mišljenju, mi nismo deobića prirode, i dato nam je da ga otkrivamo tek pošto je počelo danestaje. Naše prisustvo bilo je dovoljno da pretvori prirodu u neštodrugo, izmenjenu imitaciju. Ove ideje vodile su ka neočekivanim zaključcima. Jedan svet, poimenu Arkadija, bio je namerno ostavljen sa populacijom jedvadovoljnom za njegovo održavanje, delimično zato što je bilo teškostići do njega. Najbliži otvor tunela bio je pola svetlosne godinedaleko. Jedan od prvih careva - tako beznačajan da mu se nije znaloni ime - doneo je odluku da šume i ravnice te pitome planete trebada ostanu u 'prvobitnom' stanju. Ali, desetak hiljada godina kasnije, ujednom od izveštaja bilo je zabeleženo da se deo šuma više neobnavlja i da se ravnice pretvaraju u grmovite pustare. Sprovedeno istraživanje pokazalo je da su brižnici previše vodilibrigu. Gasili su divlje požare, sprečavali migraciju vrsta. Čak su iklimu održavali u gotovo jednoličnom stanju, na taj način što sukontrolisali količinu sunčeve svetlosti koju su polarne kape odbijalenazad u svemir. Pokušali su da održavaju Arkadiju u nepromenjenom stanju, tako daje prvobitna šuma postala delimično ljudski proizvod. Nisu imalirazumevanja za cikluse. Hari se pitao kako bi se takav previd uklopiou psihoistoriju... Zaboravi na trenutak teoriju, podsetio je sebe. Bila je činjenica da jeGalaksija u rano, predcarsko doba izgledala nenastanjena razvijenimtuđinskim oblicima života. Uz toliki broj plodnih planeta, zar je bilologično verovati da se samo čovečanstvo uzdiglo do razuma? Posmatrajući neshvatljivo bogatstvo ovog raskošnog i neizmernogdiska od zvezda... Hari nekako nije verovao u to. Ali koja je bila druga mogućnost?

8.Dvadeset pet miliona svetova Carstva činilo je prosečno samo

četiri milijarde ljudi po planeti. Trantor je imao četrdeset milijardi.Samo hiljadu svetlosnih godina udaljen od galaktičkog središta, imaoje u svom solarnom sistemu sedamnaest otvora tunela - najviše uGalaksiji. Trantorski sistem prvobitno je imao samo dva, ali jenasilna, kiklopska tehnologija međuzvezdanog leta dovukla ostale dana tom mestu stvori pupak ljudskog sveta. Svaki od tih sedamnaest tunela povremeno je rađao divlje tunele.Jedan od ovih bio je Dorsina meta. Ali da bi stigli do njega, trebalo je da se zapute tamo gde se malonjih drznulo. "Galaktično središte je opasno", reče Dors kada su počeli damanevrišu prema ustima odabranog tunela. Kretali su sezaobilaznom putanjom oko puste rudarske planete. "Ali i neizbežno.""Više me brine Trantor..." Skok ga je presekao usred rečenice... ...a prizor koji je ugledao potpuno ga je ućutkao. Niti su bile toliko ogromne da oko nije moglo da ih sagleda. Pružalesu se ispred i iza njih, prošarane ogromnim blistavim hodnicima isenovitim putevima. Ovi lukovi gutali su desetine svetlosnih godina.Nesagledive krive spuštale su se prema belo usijanom jezgru.Materija se tamo penila, maglila i izbijala u zaslepljujuće fontane. "Crna rupa", reče on jednostavno. Mala crna rupa koju su ugledali samo sat ranije bila je zarobilanekoliko zvezdanih masa. Tamo u jezgru, milion sunaca je umrlo dabi nahranilo gravitaciono ždrelo. Uredne niti zračenja bile su tanane, ne više od svetlosne godine upromeru. Hari je menjao polaritet zidova da bi mogao da vidi urazličitom frekventnom opsegu. Iako usijan i uskovitlan u vidljivom,ljudskom spektru, radio je otkrivao skrivenu složenost. Niti su sepreplitale u čipku između izuvijanih vretena. Imao je snažan utisakslojevitosti, lavirintskog ustrojstva koje se prostiralo izvan njegovogvidokruga i poimanja. "Protok čestica je snažan", reče Dors napeto. "I još raste."

"Gde je naše odvajanje?" "Imam teškoća sa fiksiranjem vektora... ah! Evo ga." Snažno ubrzanje nabilo ga je nazad u ležaj. Dors je obrušila brodprema pegavom tunelu oblika piramide. Ovo je bila još ređa geometrija. Hari je imao vremena da se divinačinu na koji su slučajnosti porođajnih muka Vaseljene oblikovaliove božanske geometrijske tvorevine, nalik na izložbene predmete unekom Gospodnjem euklidovskom muzeju uma. A onda su izronili na drugu stranu, i opčinjavajući prizori bili suizbrisani. Obreli su se iznad sivo-smeđeg pegavog lica Trantora. U polutarnojravni širio se blistavi disk satelita, fabrika i habitata. Divlji tunel koji su upotrebili iskrio je i zračio iza njih. Dors ih hitrousmeri prema sklepanoj, privremenoj prihvatnici tunela. Nije rekaoništa, ali je osećao njeno napregnuto proračunavanje. Uplovili su uprihvatni otvor, sisaljske su zašištale, i osetili su kako im bolno pucau ušima. Onda su se našli napolju, ruku i nogu odrvenelih od boravka uskučenoj brodskoj kabini. Hari zaplovi u nultoj sili teže premaharmonici komore. Dors je klizila ispred njega. Dala mu je znak daćuti dok su u komori pulsirali pritisci. Sljuštila je svoju kožu-odelo,otkrivši grudi. Jedan dodir prsta otvorio je prorez ispod njene leve dojke. Odatle jeizvukla nekakav cilindar. Oružje? Zatvorila je prorez i povukla kožu-odelo na mesto pre nego što je dijafragma vrata počela da se otvara.U otvoru dužice Hari ugleda carske uniforme. Čučnuo je uz zid komore, spreman da se otisne unazad ne bi lisprečio da ga zarobe, ali situacija je izgledala beznadežno. Vojnici su izgledali smrknuto i odlučno. Imali su pištolje u rukama.Dors zalebde između Harija i vojnika, i baci cilindar prema njima... ...udarni talas pritiska pribi Harija uz zid. Uši su mu bile zapušene.Odred se pretvorio u narastajući oblak... haosa. "Šta..." "Oblikovana implozija", odgovori Dors. "Kreći!" Povređeni vojnici bili su bačeni jedan na drugoga. Hari nije mogaoda zamisli šta je moglo da oblikuje tako gust udarni talas, a nije imaoni vremena za to. Proleteli su pored zamršene gomile tela. Oružje je

beskorisno lebdelo. Iz udaljene dijafragme izbi ljudska prilika. Čovek u smeđemradničkom odelu-navlaci, srednjeg rasta i nenaoružan. Hari doviknuupozorenje. Dors kao da to nije uzbuđivalo. Čovek izbaci ruku i iz rukava mu se pomoli cev. Dors je i daljelebdela prema njemu. Hari dohvati rukohvat i otisnu se u desno. "Ne mrdaj!" doviknu čovek. Hari se ukoči, viseći na jednoj ruci. Čovek opali - i pored Harijasevnu srebrnasta munja. On se okrenu i opazi da je jedan od vojnika uspeo da dohvati oružje.Srebrna linija nacrta vojniku vatrenu liniju preko ruke. On vrisnu.Oružje mu odlete u stranu, obrćući se. "Hajdemo. Postarao sam se da ostatak puta bude bezbedan", pozvaih čovek u radničkom odelu. Dors bez reči pođe za njim. Hari se odgurnu i stiže ih u trenutkukada se dužica dijafragme raskrilila pre njima. "Vraćate se na Trantor u presudnom trenutku", reče čovek. "Vi... ko..." Čovek se osmehnu. "Izmenio sam se. Ne prepoznaješ svog starogprijatelja, R. Denila?"

RANDEVUR. Denil je bezizrazno zurio u Dors, puštajući da mu telo omlitavi.

Dors reče: "Moramo da ga štitimo od Lamurka. Mogli biste da iziđeteu javnost i stanete na njegovu stranu. Kao bivši prvi ministar, vašejavno zalaganje i podrška..." "Ne mogu da se pojavim kao Ito Demerzel, nekada važna osoba. Tobi ugrozilo moje druge zadatke." "Ali Hari mora da dobije..." "Ujedno, precenjuješ uticaj koji bih imao kao Demerzel. On je sadaprošlost. Lamurk neće nimalo mariti za mene, jer više nemamkomandu nad legijama." Dors se žestila u sebi. "Ali, morate..." "Ubaciću više naših u Lamurkov uži krug." "Kasno je za ubacivanje." Denil uključi svoje izražajne programe i nasmeši se. "Ubacio samnekoliko naših pre više decenija. Uskoro će se naći gde treba." "Vi... nas koristite?" "Moram. Mada je tvoj nagoveštaj tačan: malo nas je." "I meni je potrebna pomoć da ga zaštitim." "Potpuno si u pravu." Izvadio je debeli disk, ovaj put iz proreza ispodmišice. "Ovo će ti pokazati Lamurkove agente." Izgledala je sumnjičavo. "Kako? To liči na hemo-njuškalo." "Imam i ja svoje agente. Oni mogu da obeleže Lamurkove agente.Ova naprava će prepoznati njihove oznake. Dojavni signal ćesadržati i druge šifrovane poruke." "Lamurkovi specijalisti neće pronaći oznake?" "Ova naprava koristi metode izgubljene pre šest milenijuma. Ugradije u desnu ruku, u stanicu šest. Poveži je sa ulazima dva i pet." "Kako ću..." "Podaci i uputstva poteći će po priključenju u tvoju dugoročnumemoriju." Ugradila je uređaj pred njim. Njegovo ozbiljno prisustvo učinilo jetišinu prirodnom. Olivav nikada nije načinio suvišan pokret ili vodiodokon razgovor. Izvršivši sve radnje, ona uzdahnu i reče: "Zanimajuga simulacije, one odbegle."

"Ide po pravoj liniji za psihoistoriju." "Tu je i taj problem sa tik-takovima. Shvatate li..." "Društveni tabui u dodiru sa simulacijama uvek padaju za vremepokreta otpora u kulturi", reče Denil. "Što znači da su tik-takovi...?" "Po prirodi stvari destabilišući činioci ako postanu suviše napredni.Na kraju krajeva, ne možemo da dozvolimo novu generaciju robota,niti ponovno otkriće pozitronskog procesa." "U istorijskim zapisima postoje pokazatelji da se to već događalo." "Veoma si pronicljiv istraživač." "Nema ih mnogo, ali mi se sve čini da..." "Neka ti se više ne čini. U pravu si. Nisam mogao da izbrišem bašsvaki podatak." "Vi ste prikrili događaje?" "I još mnogo toga." "Zašto? Kao istoričar..." "Morao sam. Čovečanstvu najviše pogoduje stabilnost Carstva. Tik-takovi, simovi - oni idu uz pokrete kao što je ta 'Nova Renesansa', ipothranjuju požar." "Šta da se radi?" "Ne znam. Stvari izmiču mojoj sposobnosti predviđanja." Ona izvi veđe. "Kako to vi predviđate?" "U prvom milenijumu postojanja Carstva, naša vrsta razvila jejednostavnu teoriju koju sam već pomenuo. Upotrebljivu, ali grubu.Navela me je da očekujem ponovno pojavljivanje tih simulacija kaopropratni efekt sarkovske Renesanse i smutnje koju ona donosi." "Da li Hari to shvata?" "Harijeva psihoistorija je beskrajno nadmoćnija od naših modela.Nedostaju mu samo neki vitalni istorijski podaci. Kada i to na krajubude pridodato, moći će precizno da predvidi devoluciju Carstva?" "Da niste hteli da kažete 'evoluciju'?" "Ne, nisam. To je glavni razlog zbog koga smo uposlili tolika sredstvada pomognemo Hariju." "Od njega sve zavisi." "Naravno. Zašto misliš da sam te zadužio za njega?" "Da li smeta što sam se zaljubila u njega?" "Ne. Ali pomaže."

"Pomaže? Meni? Ili njemu?" Denil se tanko osmehnu. "Oboma, nadam se. Ali pre svega meni."

Osmi deo: VEČNE JEDNAČINEGLAVNA TEORIJA PSIHOISTORIJE.

DEO 8a: Matematički vidovi. Sa produbljivanjem krize, dubokesistemske petlje za učenje otkazuju. Sistem polako postajeraštimovan. Takva pomeranja, naročito kada su difuzivna, tražetemeljno restruktuiranje sistema. Ovo je nazvano 'faza makro-odlučivanja', gde za petlje moraju da se pronađu sveže konfiguracijeu N-dimenzionom okruženju. ...Sve vizualizacije mogu se objasniti termodinamičkim pojmovima.Ovde primenjena statistička mehanika ne odnosi se na čestice injihovo sudaranje, kao, recimo, u gasovima, već na jezik makro-grupa, koji deluje kroz 'sudaranje' sa drugim grupama. Iza ovihpotresa ostaju mnoge sporedne ljudske tvorevine...

ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA

1.Hari Seldon je stajao sam u liftu, razmišljajući.

Vrata lifta se otvoriše. Neka žena upita ide li lift gore ili dole. Zanetmislima, on odgovori: "Da." Njen iznenađeni pogled pokaza mu da jenjegov odgovor zbog nečega bio pogrešan. Tek kada su se vratazatvorila ispred njenog zbunjenog lica, on shvati da je pitala u komsmeru, a ne da li radi. Imao je običaj da pazi da tačno izrazi ono što misli; svet nije. Ušao je u svoj kabinet, i dalje tek delimično svestan sveta oko sebe,i pre nego što je stigao da sedne za sto u vazduhu se rascvetaKlionov 3-D lik. Car nije mario za filterske programe. "Toliko me je obradovalo kada sam čuo da si se vratio sa odmora!"sijao je Klion. "Zadovoljstvo je moje, sire." Šta hoće? Hari odluči da mu ne ispriča sve što se dogodilo. Denil je insistiraona ćutanju. Hari je tek ovog jutra, posle krivudave putanje od tunelado tunela, dozvolio čak i carskim specijalcima da doznaju za njegovoprisustvo. "Bojim se da si stigao u teškom trenutku", namršti se Klion. "Lamurkje dao na glasanje u gornjem domu svoju kandidaturu za prvogministra." "Koliko glasova može da dobije?" "Dovoljno da ne mogu da prenebregnem volju doma. Biću prisiljenda ga postavim, iako to ne želim." "Žao mi je zbog toga, sire." A srce mu je, u stvari, radosno zakucalo. "Pokušao sam da ga sprečim, ali..." Namešten uzdah. Klion je grizaosvoju punu donju usnu. Da li se to ponovo ugojio? Ili je ubrzanadijeta na Panukopiji izmenila Harijev način posmatranja? Sada mu jevećina Trantorijanaca izgledala punačka. "A tu je i neprijatno pitanjeSarka i tamošnje Nove Renesanse. Zbrka se povećava. Da li tomože da se prenese na druge svetove u njihovoj zoni? Jesi li toispitao?" "U tančine." "Služeći se psihoistorijom?"

Hari odluči da veruje svom nagonskom osećanju. "Tamo će doći donemira." "Siguran si?" Nije bio, ali... "Predlažem vam da učinite nešto protiv toga." "Lamurk se zalaže za Sark. Kaže da će to doneti novi prosperitet." "Želi da se preko ove krize dokopa položaja." "Otvoreno neslaganje sa moje strane u ovom osetljivom trenutku nebi bilo... politički mudro." "Čak i ako on stoji iza pokušaja da mi oduzmu život?" "Avaj, nema dokaza za to. Kao i uvek, postoji nekoliko grupa kojimabi odgovaralo tvoje..." Klion se nelagodno nakašlja. "Nevoljno povlačenje?" Klionova usta su se nesigurno krivila. "Car je otac večitoproblematične porodice." Ako je čak i Car počeo na prstima da zaobilazi Lamurka, stvari suzaista loše stajale. "Zar ne možete da razmestite eskadre za brzuintervenciju za slučaj da se ukaže potreba?" Klion klimnu glavom. "To ću da uradim. Ali ako gornji dom budeizglasao Lamurka, biću nemoćan da išta učinim protiv takoznačajnog i, ovaj, zanimljivog sveta kao što je Sark." "Verujem da će se nemiri proširiti čitavom zonom Sarka." "Stvarno? Šta mi savetuješ da preduzmem protiv Lamurka?" "Nevešt sam u politici, sire. Znate da je tako." "Besmislica. Imaš psihoistoriju!" Hari je i dalje imao neprijatnosti zbog teorije, čak i sa Klionom. Da bipsihoistorija bila delotvorna, glas o njoj nikako nije smeo da seproširi u javnost, jer bi je svako koristio. Ili bi bar pokušao. Klion nastavi: "Ono tvoje rešenje za problem terorista... savršenodeluje. Upravo smo pogubili stotog Morona." Hari zadrhta, misleći na izgubljene živote zbog jedne jedine njegoveprolazne misli. "Ovaj... sitnica, sire." "Onda primeni svoje proračune na stvar dalitskog sektora, Hari.Mnogo su digli glavu. Svi su, ovih dana." "A zone sa dalitskim uticajem u Galaksiji?" "Podržavaju lokalne Dalite u domovima. Opet pitanje predstavljanja.Plan koji sledimo na Trantoru biće primenjen širom Galaksije.Tačnije, u predstavljanju zona."

"Pa, ako većina smatra..." "Ah, dragi moj Hari, i dalje imaš matistoričarsko slepilo. Istoriju neodređuje ono što ljudi misle, već ono što osećaju." Zatečen - jer mu se ova primedba učinila tačna - Hari je mogaosamo da kaže: "Ako je tako, sire." "Mi - ti i ja, Hari - treba da presudimo u ovoj stvari." "Poradiću na tome, sire." Kako je omrznuo sam zvuk te reči! Presuditi je moglo da znači i ubiti.Presude su zaista imale duh malih ubistava. Uvek je neko gubio. Hari je sada znao zbog čega nije sazdan za takve stvari. Ako mu jekoža zaista bila tako tanka, onda je bio suviše sklon empatiji premadrugima, njihovim stavovima i osećanjima. To ga je sprečavalo dadonosi odluke za koje je znao da su samo delimično ispravne i da ćenekome naneti bol. Sa druge strane, morao je da se odupre ličnoj potrebi da budevoljen. Rođenog političara bi to navelo da govori da misli na druge, azapravo bi brinuo o tome šta oni misle o njemu - jer je, negde udubini nedokučive psihe, potrebno biti omiljen. A usput i korisno dabi se ostalo na položaju. Klion mu iznese još problema. Hari je izbegavao i vrdao koliko jemogao. Kada je Klion zatim naprasno prekinuo razgovor, znao je danije zadovoljan. Nije imao prilike da razmisli o ovome, jer u kabinetuđe Jugo. "Tako mi je drago što si se vratio!" Jugo se široko osmehivao."Problem Dala zaista zaslužuje da mu posvetiš pažnju..." "Dosta!" Hari nije mogao da isprazni svoju uzrujanost pred Carem, iJugo mu je naišao kao poručen. "Dosta politike. Pokaži mi koliko sinapredovao u istraživanju." "Uh, u redu." Jugo je izgledao pokunjeno, i Hari smesta zažali što je bio takonagao. Jugo se uzvrteo da pripremi svoje najnovije prikazepodataka. Hari zatrepta: na trenutak kao da je u Jugovoj žurbiprepoznao kretnje panova. Slušao ga je, misleći na dva koloseka. I ovo kao da mu je lakše išloposle Panukopije. Širom Carstva javljale su se zaraze. Zašto? Brzi prevoz između svetova išao je na ruku bolestima. Ljudi su bili

kao velike Petrijeve posude. Drevne boljke i nova pošasti pojavljivalesu se oko dalekih zvezda. Ovo je predstavljalo prepreku zaujedinjenje zona; još jedan skriveni činilac. Bolesti su ispunjavale ekološku nišu, i čovečanstvo je, za neke odnjih, bilo udoban kutak. Antibiotici su potiskivali infekcije, koje supotom mutirale i vraće se, još zaraznije. Čovečanstvo i mikrobipredstavljali su zanimljiv sistem, jer su obe strane hitro uzvraćaleudarce. Lekovi su se brzo prenosili kroz sistem tunela, ali i nosioci bolesti.Čitav problem, otkrio je Jugo, mogao se opisati metodom poznatimkao 'marginalna stabilnost', gde su bolesti i ljudi bili u lomnoj, nikadstabilnoj ravnoteži. Velike pošasti bile su retke, ali su manje postaleredovno stanje. Podložnost je rasla, a inventivna nauka je uspevalada je ublaži u rasponu od jednog pokolenja. Ova oscilacija zračno seširila na druge ljudske institucije, trgovinu i kulturu. Uz složenoudvajanje pojmova u jednačinama, video je kako se pomaljajuobrasci, sa jednom tužnom posledicom. Čovekov životni vek u 'prirodnim' civilizovanim uslovima - dakle, životu gradovima i naseljima - imao je podjednako 'prirodne' granice. Dokje nekolicina živela i po sto pedeset godina, većina je umirala mnogopre stote. Neprestana tuča novih obolenja starala se za to. Predbesom biologije nikada nije bilo trajnog zaklona. Ljudi su živeli uosetljivoj ravnoteži sa mikroorganizmima, u beskrajnoj borbi bezkonačnog pobednika. "Kao što je slučaj sa ovom pobunom tik-takova", dovrši Jugo. Hari se prenu. "Šta?" "Liči na virus. Mada ne znam šta je širi." "Po Trantoru?" "To je žarište, izgleda. I u drugim zonama imaju nevolje sa tik-takovima." "Odbijaju da skupljaju letinu?" "Aha. Neki tik-takovi, uglavnom novi modeli, 590-ke i viši brojevi -tvrde da je nemoralno jesti druga živa bića." "Blagi Bože." Hari se seti doručka. Čak i posle egzotike Panukopije, mršavaponuda autokuhinje bila je šok za njega. Hrana je na Trantoru uvekmorala da se kuva, melje ili miksira. Voće je zbog toga bilo u obliku

sosa ili pekmeza. Na njegovo iznenađenje, doručak kao da je stigaopravo sa zemlje. Pitao se da li su namirnice uopšte bile oprane - ikako da se uveri u to. Trantorijanci nisu voleli da ih jelo podseća naprirodu. "Odbijaju čak i da rade u pećinama", reče Jugo. "Ali to je neophodno!" "Niko ne može da ih popravi. Ušla u njih neka tik-takovska meme." "Kao ove zaraze koje proučavaš." Hari je bio užasnut stepenom Trantorovog srozavanja u samonekoliko meseci. On i Dors ušunjali su se uz Denilovu pomoć naStriling, u prljave, otpacima prekrivene hodnike sa neispravnimfosfornim osvetljenjem i liftovima u kvaru. A sad i ovo. Jugov želudac iznenada zakrča. "Uh, izvini. Ljudi prvi put posletolikih vekova moraju da rade u pećinama! I to bez ikakvogpraktičnog iskustva. Svi osim plemstva su na ograničenimsledovanjima." Hari je godinama ranije pomogao Jugu da pobegne od rada u vrućinirudnika. U ogromnim odajama, drvo i celuloza automatski su prelaziliiz solarnih komora u rezervoare sa razređenom kiselinom. Prolazakkroz duboke reke kiseline hidrolizovao ih je u glukozu. Sada su,umesto tik-takova, ljudi morali da mešaju rastvore i melju fosfatnestene u kašu sa strogo propisanim odnosom sastojaka. Dodavanjempripremljenih organskih materija, dobijale su se mnogobrojne vrstekvasaca i njihovih derivata. "Car mora nešto da preduzme!" reče Jugo. "Ili ja", reče Hari. Ali šta? "Ljudi govore da treba da se otarasimo svih tik-takova, ne samoserije pet stotina, i da sve radimo sami." "Bez njih bismo bili prinuđeni da dovlačimo namirnice preko čitaveGalaksije hiperbrodovima i kroz tunele - što je besmisleno, Trantorće pasti." "Hej, pa valjda možemo bolje od tik-takova." "Dragi moj Jugo, to je ono što ja zovem eho-nomija. Ponavljaš opšteprihvaćene mudrosti. Čovek mora da ima u vidu širu sliku.Trantorijanci nisu isti oni ljudi koji su izgradili ovaj svet. Ovi sumekši." "Nismo ništa manje jaki i pametni od muškaraca i žena koji su

izgradili Carstvo!" "Oni nisu boravili u zatvorenom prostoru." "Stara dalitska izreka." Jugo se iskezi. "Ako ti se ne dopada širaslika, primeni pseću logiku na život. Budi mažen, često jedi, budivoljen i voli, puno spavaj i sanjaj o svetu bez povodaca." Hari se i protiv svoje volje nasmeja. Ali je znao da mora nešto daučini, i to što pre.

2."Zarobljeni smo između limenih božanstava i ugljeničnih anđela",

zaškripa Volter. "Mislite na ova... stvorenja?" upita Jovanka, glasom tankim i punimstrahopoštovanja. "Na ovu tuđinsku maglu... ima dosta božanskih odlika. Manje jeosećajna od stvarnih, na bazi ugljenika sazdanih ljudi. Vi i ja nismonijedno od to dvoje... sada." Lebdeli su iznad nečega što je Volter nazvao SisGrad - sistemskereprezentacije Trantora, njegovog kibernetskog parnjaka. ZbogJovankinog ljudskog načina posmatranja, pretvorio je rešetke islojeve u bezbroj kristalastih pešačkih mostova, koji su povezivalikao sablja britke tornjeve. Vazduh je bio premrežen gustimsaobraćajnicama. Na tlu, jarkovi su se spajali sa drugim jarkovima uzamršenom prepletu, prekrivajući ga. Ovo je učinilo da panoramagrada podseća na mozak. Vizuelna ironija, pomisli on. "Ne podnosim ovo mesto", reče ona. "Više bi vam se dopala simulacija Čistilišta?" "Tako je... ledeno." Tuđinski umovi iznad njih bili su senovita magla veza. "Kao da nasproučavaju", reče Volter, "nimalo prijateljskim očima." "Ja sam spremna, ako nas napadnu." Zamahnula je ogromnimmačem. "I ja, ako kao oružje odaberu silogizme." Sada je imao pristup bilo kojoj biblioteci na Trantoru i mogao je dapročita njen sadržaj za manje vremena nego što mu je nekada bilopotrebno da napiše stih. Opipavao je umom - ili su to sada biliumovi? - oko zamršene, hladne magle. Postojalo je vreme kada su teoretičari mislili da će globalna mrežaroditi superum, da će se algoritmi objediniti u digitalnu Gaju. Sada jenešto kudikamo veće, ova nestalna siva magla, opkoljavalo maglu.Međusobno udaljene mašine izbacivale su različite odsečkesubjektivnih moment-skokova. Za ove umove, sadašnjost je bio podmazani računarski tobogan,

kontrolisan od stotina nezavisnih procesora. Postojala je suštinskarazlika, osećao je - nije to video, već osećao, duboko u svomanalognom ubeđenju - između digitalnog i onog glatkog, večitog. Magla je bila oblak zaustavljenih časaka, fragmentovanih brojevakoji su čekali da se dogode, implicitni u temeljnoj komputaciji. A unutar svega toga... neovdašnjost. Nije bio u stanju da razume ove raspršene duše. Bile su ostaci sviračunarski utemeljenih zajednica širom Galaksije, koje su se nekako- ali zašto? - kondenzovale ovde na Trantoru. I to su zaista bili tuđinski umovi. Zamršeni, vizantijski. (Volter jepoznavao poreklo te reči, od mesta punog kula i zaobljenih mošeja,ali je sve to sada bilo prah, od koga je preostala samo ta korisnareč.) Njihova svrha nije bila ljudska. I koristili su tik-takove. Cilj saveza ovih mehaničkih stvorenja, sada je to znao, bila su prava- širenje sloboda na digitalnu divljinu. Čak su i Duplikati mogli da se podvedu pod ovo pravilo. Zar kopijedigitalnih osoba nisu osobe? Takav je bio argument. Neograničenasloboda - da promene brzinu svog procesorskog sata, da se morfujuu šta god požele, preobraze svoj um od vrha do dna - išla je sapriznatom činjenicom da fizički ne postoje. Nesposobna da istinskihodaju ulicama, sva digitalna prisustva bila su poput duhova. Jedininačin da nekako dosegnu stvarnu Vaseljenu bile su digitalneproteze. Zato su 'prava' za njih bila povezana sa duboko usađenimstrahovima, ideje koje su pre mnogo milenijuma izazivale zebnju.Sada se jasno sećao da su on i Jovanka raspravljali o istim pitanjimapre više od osam hiljada godina. Iz koga razloga? Toga nije mogaoda se priseti. Neko - ne, već nešto, pretpostavljao je - izbrisao je ovosećanje. Zaista pradavni (ovo je pokupio iz bezbrojnih biblioteka) behu ljudskistrahovi: od digitalnih besmrtnika koji su gomilali blago; koji su raslikao gljive; koji su prodirali u svaki kutak stvarnih života. Praviparaziti. Volter je ovo dokučio u trenu, dok je apsorbovao podatke i istoriju izmilijardu izvora, povezivao tokove i prenosio ih svojoj voljenojJovanki. Bio je to razlog zbog koga su ljudi tako dugo anatemisali digitalni

život... ali da li je to bilo sve? Ne: van domašaja njegovogdokučivanja vrebalo je neke veće prisustvo. Još jedan igrač nasenovitoj pozornici. I, avaj, izvan njegovog poimanja. Skrenuo je svoju viziju koja je povezivala svetove sa ovogzagonetnog prisustva. Sada je presudni činilac bilo vreme, jer jeimao još toliko toga da shvati. Tuđinske magle bile su čvorna mesta, paketi smešteni logičkimmemorijskim prostorima neizmerne dimenzionosti. Ovi entiteti 'živeli'su na mestima koja su dejstovala kao više dimenzije, riznicepodataka. Ljudi su za njih bili bića koja su se mogla izračunati kroz osovinepodataka, patetično nesvesna da su njihova 'ja', viđena na ovajnačin, podjednako stvarna kao tri ravni posmatranja u 3-D prostoru. Volter je bio pogođen ledenom izvesnošću ovoga... ali je požuriodalje, otkrivajući, zavirujući. A onda se, odjednom, seti. Da su se prethodni Volterov simovi ubijali, sve dok model nije'proradio'. Da su ti drugi umrli zbog njegovih... grehova. Volter pogleda čekić koji mu se materijalizovao u ruci. "Simovi našihotaca..." Zar se nije jednom ovim izudarao na smrt? Pokušao je da dočarakako je to moglo da izgleda - i odjednom mu dođe zapanjujuća živavizija raskidajućeg bola, krvi koja prska, skerletne mase koja mu curiniz vrat... Gledajući u sebe, video je da su ova sećanja bila 'lek' zasamoubistvo, nasleđen od jednog od ranijih Duplikata: zastrašujuća,opipljiva sposbnost da se sagledaju posledice. Njegovo telo bilo je, dakle, komplet recepata potrebnih da bi ličio nasebe. Nikakva skrivena fizika ili biologija, već samo jedna dostadobra opsena, ručno uneta. Rukom Boga Programera. "Odbacujete Gospoda koji jeste?" umeša se Jovanka u njegovosamoispitivanje. "Voleo bih da znam šta je zaista suštinsko!" "Ove tuđinske magle su vas uznemirile." "Više ne znam šta znači biti čovek." "Vi ste. Ja sam."

"Za jednog samozakletog humanistu, bojim se, upiranje prstom usamog sebe nije dovoljan dokaz." "Naravno da jeste." "Dekarte, tvoj duh je živ u našoj Jovanki." "Šta?" "Nije važno - bio vam je sličan. Ali ga vi, milenijumima kasnije,najavljujete." "Hoću da se usidrite u meni!" Obgrlila ga je rukama, prigušivšinjegove gorke uzvike u bujnim, mirisnim - i odjednom nadošlim -grudima. (Čija li je to bila ideja?) "Ove magle su me bacile u metafizički dert." "Uhvatite se za stvarno", reče ona čvrsto. U ustima mu se odjednom nađe topla bradavica dojke, sprečivši gada odgovori. Možda mu je upravo ovo potrebno. Naučio je da zamrzava svojaemotivna stanja. Nešto kao slikanje portreta, zapravo, radi kasnijegproučavanja. Možda će mu to pomoći da razume svoje unutrašnjeJa, kao kad bi botaničar stavio sebe na slajd, a zatim pod mikroskop.Mogu li isečci Ja, umnoženi, da postanu Ja? Tada shvati da njegova osećanja nisu ništa drugo nego programi.Unutar 'njega' nalazili su se složeni potprogrami, međudejstvujući ustanjima kojima je zajednički imenitelj bio haos. Uzvišena lepotaunutrašnjih stanja, kojima je težila njegova Jovanka - bila su običnaopsena! Zavirio je u čudesne i brze procese koji su činili bit njegovog Ja.Okrenuo se... i shvatio da može da vidi i u Jovanku. Njegovo Ja biloje mašina, ludački zaposleno održavanjem svesti o sebi uprkos tomešto se ta suština rastakala pred njegovim očima. "Mi smo... savršenstvo", zadahta on. "Naravno", reče Jovanka. Zamahnula je kao britva oštrim mačem nakrpu magle u prolazu. Razdvojila se oko sečiva i produžila svojimputem. "Zato što smo delo Tvorčevo." "Ah! Kad bih samo mogao da verujem", uzviknu Volter u lepljivupomrčinu. "Možda bi se Tvorac tada pojavio i razvejao ovu maglu." "La vie verite", doviknu mu Jovanka. "Živite istinito!" Želeo je da je posluša. Ali ni njegova ni njena osećanja nisu više bila'stvarna'. Da je to samo poželeo, svaki moronski žalac čežnje za

Francuskom mogao je biti izbrisan u trenu. Kakve vajde od toga dažali za prijateljima odavno pretvorenim u prah, ili za samomZemljom, izgubljenom u roju svetlucavih zvezda. Jedan dug,pomaman trenutak mislio je samo: Izbrisati! Oterati! Imao je, sigurno, pređašnje re-simovane prijatelje i mesta... svasazdana od sećanja i odgovarajućih imitacija, napabirčenih izraštrkanih izvora. Međutim, svest da su to njegovi proizvodi činila ihje nezadovoljavajućim. Zato je, dok je Jovanka posmatrala, sazvao Proslavu Vaskrsenja. Utrenutku najvećeg veselja sve ih je izbrisao. "Bilo je to okrutno", reče Jovanka. "Moliću se za njihove duše." "Molite se za naše duše. I nadajte se da ćemo moći da ihpronađemo." "Moja duša je nedirnuta. Posedujem iste sposobnosti kao i vi, mojpokojni Voltere. I ja mogu da vidim svoje unutrašnje procese. Kako binas inače Gospod privoleo da Mu težimo?" Osećao se slabo, iscrpljemo... na kraju snaga. Postojati unumeričkim stanjima značilo je biti plivač i more, istovremeno. Bezrazdvajanja. "Šta nas onda čini drugačijima od... onih?" Uperio je prst prematuđinskoj magli. "Pogledajte sebe, ljubavi moja", reče ona nežno. Volter ponovo pogleda u sebe i vide samo haos. Živi haos.

3."Gde si to naučio?"

Hari se osmehnu, slegnu ramenima. "Matematičari nisu samo ledeniintelekt, znaš." Dors ga je proučavala, potpuno zbunjena. "Pan...?" "Na neki način." Sručio se među pokrivače. Njihovo vođenje ljubavi sada je bilo nekako drugačije. Bio je dovoljnomudar da ne pokušava da tome da naziv i definiciju. Dors više nije ništa rekla, već se samo smešila. Pomislio je da ganije razumela. (Kasnije, međutim, shvatio je da je to što nije pričala otome, što nije pokušala da to pretoči u reči, značilo da jeste.) Posle neodređenog vremena u kome nisu više razmišljali, ona reče:"Sivci." "Uh. Jeste..." Ustao je i navukao uobičajenu zamenljivu odeću. Nije bilo razloga dase uparađuje za ovu državnu funkciju. Stvar je bila u tome da izgledaobično. Bio je vešt u tome. Pregledao je beleške, nažvrljane rukom na običnom celuloznompapiru... i zapao u jedno od onih sanjarenja kojima je odnedavnopostao sklon. Za čoveka - to jest, uznapredovalog pana - štampane stranice bilesu bolje od kompjuterskog ekrana, uprkos tome što su bile takopretenciozne. Hartija se oslanja na okolnu svetlost - stručnjaci tonazivaju 'suptraktivna svetlost' - koja njenom izgledu daje prilagodljivikarakter. Sa par jednostavnih pokreta, stranicu je moguće saviti inakriviti i približiti ili udaljiti od oka. Prilikom čitanja, stari reptilski isisarski i primatski delovi mozga učestvuju u držanju knjige, praćenjuzakrivljenja stranice, dešifrovanju zasenčenja i odsjaja na njoj. Razmišljao je o ovome, iskušavajući novu perspektivu koju je imaoprema sebi kao misaonoj životinji. Otkrio je, pošto se vratio saPanukopije, da je oduvek mrzeo kompjuterske ekrane. Ekrani su koristili veštačke boje i sopstvenu svetlost - tvrdu, ravnu ijednoličnu. Najbolje ih je bilo čitati u statičnom položaju. Pri tom jesamo viši deo mozga, onaj koji je pripadao homo sapiensu,

učestvovao, dok su se niže regije dosađivale. Ceo svoj život, radeći pred ekranima, njegovo nemušto telo se buniloprotiv toga. I bilo prenebregavano. Uostalom, mislećem umu ekranisu izgledali življi, aktivniji, brži. Isijavali su energiju. Posle nekom vremena, međutim, postajali su jednolični. Drugi delovinjega kao bića počinjali su da se dosađuju i da bivaju nestrpljivi,nervozni, sve ispod nivoa svesti. On je to doživljavao kao zamor. Sada je to mogao da oseti neposredno. Njegovo telo kao da jegovorilo tečnije. Oblačeći se, Dors reče: "Šta te je načinilo tako..." "Živahnim?" "Jakim." "Dodir stvarnosti." Bilo je to sve što je mogao da kaže. Dovršili su oblačenje. Stigli suspecijalci i otpratili ih u drugi sektor. Hari je pustio da ga zaokupebeskonačne obaveze kandidata za prvog ministra. Mnogo milenijuma ranije, jedna bogata zona poslala je na TrantorPlaninu Uzvišenosti. Morala je da bude dotegljena tamo, za šta jetrebalo sedam vekova putovanja sporim brodom. Car Krozlik Lukavi naredio je da je postave na obzorje njegovepalate, gde se nadnosila nad gradom. To pravo alpsko gorje,izvajano od najboljih umetnika, bilo je najimpozantnija tvorevina togdoba. Četiri milenijuma kasnije, jedan mladi car sa viškom ambicijanaložio je da je sruše, zbog još grandioznijeg projekta, koga takođeviše nije bilo. Dors, Hari i njihov kordon specijalaca stigli su u blizinu jedinogpreostalog dela Planine Uzvišenosti ispod velike kupole. Dors jeuočila znake neizbežne potajne pratnje. "Visoka žena sa leve strane", šapnu. "U crvenom." "Kako to da ti možeš da ih opaziš, a specijalci ne mogu?" "Posedujem tehnologiju koju oni nemaju." "Kako je to moguće? Carske laboratorije..." "Carstvo je staro dvanaest milenijuma. Mnogo toga je izgubljeno",reče ona zagonetno. "Slušaj, moram da prisustvujem ovome." "Kao ono sa gornjim domom, prošli put?" "Toliko te volim, da mi je čak i tvoj sarkazam privlačan."

Ona se i protiv volje nasmeja. "Samo zato što su te Sivci zamolili..." "Počasni poziv na proslavu Sivaca u odgovarajućem trenutku možeda predstavlja korisnu govornicu." "Pa si zato obukao najgoru odeću koju imaš." "Ono što obično nosim, kao što zahtevaju Sivci." "Sivkasto belu košulju, crne pantalone, crne meke cipele. Bezlično." "Skromno", reče on. Klimao je glavom okupljenima, grupisanim u kvadrante oko ruševnogpodnožja planine. Redovima Sivaca, koji su se pružali unedogled uformacijama urednim kao geometrijski dokaz, širilo se tapšanje iklicanje. "A ovo?" Dors je bila u čudu. "Takođe uobičajeno." Ptice su bile česti ljubimci na Trantoru, te je bilo neizbežno što suopsesivni Sivci postali pravi čarobnjaci u njihovoj dresuri. U svimsektorima mogli su se videti samo jednoobrazno šareni oblici jataptica u letu. Ovde su se jata neprekidno rojila u visoko zasvođenimheksagonalnim prostorima, kružeći i pevajući kao živi, obrćućidiskovi. Patentirana jata Ptica-Pametnica obrazovala su lebdećevizije kaleidoskopskih čudesa. Ovakve predstave, organizovane uogromnim vertikalnim auditorijumima, privlačile su stotine hiljadagledalaca. "Evo mačaka", reče Dors sa gađenjem. U nekim sektorima mačke su lutale u čoprima, genetski izmenjeneda budu otmenih manira i elegantnih pokreta. Ovde je pratiteljkakoračala uporedo sa Garderoberom Pozdrava, okružena sa hiljadumekodlakih plavih mačaka zlatnih očiju. Tekle su kao bistra voda okonje, u elegantnoj, odmerenoj povorci. Bila je odevena u napadnogrimiznu i narandžastu odoru, slična plamenu u središtu hladnogmačjeg jezera. Onda jednim gracioznim, širokim pokretom zbaciodeću sa sebe. Ostala je potpuno naga, spokojna iza svoje barijereod mačaka. Bio je obavešten o programu, ali nije mogao da ne zine od čuda. "Ne iznenađuje me", reče Dors ironično. "I mačke su, na svoj način,neodevene." Čopori pasa zbog nečega nikada nisu uspevali da budu elegantni uparadi. U nekim sektorima izvodili su akrobacije na gospodarev mig,

donosili piće, ili mumlali nerazgovetne pesme u horu. Hariju je bilodrago što Sivci nisu imali procesije pasa; i dalje se ježio kada bi sesetio tragača u trku prema Ja-panu... Zatresao je glavom da otera sećanje. "Otkrila sam još troje Lamurkovih ljudi." "Nisam ni slutio da imam toliko obožavalaca." "Da je siguran u pobedu u gornjem domu, osećala bih sebezbednije." "Zato što tada ne bi bilo potrebe da me ubije?" "Tačno." Govorila je kroz zube otkrivene u osmehu za javnost."Prisustvo njegovih agenata ukazuje na to da nije siguran u ishodglasanja." "Ili da neko drugi želi moju smrt." "To je uvek moguće, naročito kad je reč o akademskom potentatu." Hari se trudio da mu glas bude bezbrižan, ali mu je srce brže kucalo.Je li to počinjao da uživa u ukusu opasnosti? Naga žena prošla je kroz svoju mačju pratnju koja se razmicala prednjom i pozdravila Harija obrednim gestom dobrodošlice. On zakoračinapred, pokloni se, duboko udahnu - i pređe palcem duž prednjegdela košulje. Ostade bez nje, a zatim i pantalona. Ostao je da stojinag ispred nekoliko stotina hiljada ljudi, nastojeći da se držiopušteno. Žena-mačka ga povede kroz mačji prostirač, uz hor mjaukanja. Izanjih išao je Garderober Dobrodošlice. Približiše se grupi Sivaca, kojisu se sada takođe oslobađali odeće. Otpratili su ga uz rampe srušene planine. Našavši se gore, Hariprimeti da su se legioni Sivaca takođe ostali bez odeće. Kvadratniklikovi golog mesa... Ova svetkovina bila je stara najmanje deset milenijuma.Simbolizovana je režim obuke kroz koje su mladi Sivci morali daprođu. Odbacivanje nošnji rodnih svetova bilo je dokaz posvećenostivišim ciljevima Carstva. Pet godina su se obučavali na Trantoru, silaod pet milijardi muškaraca i žena. Sada je na spoljnjem rubu velikog basena odbacivala odeću klasanovaka. Niže od njih, Sivci koji su dovršavali pet godina obuke dobilisu svoju staru odeću. Oblačili su je svečano, spremni da pođu udoživotno služenje Carstvu.

Njihove odore bile su u stilu drevnog Cara Svena Strogog. Ispodkrajnje jednostavne spoljašnjosti, postava je bila izuzetno kitnjasta iodražavala je, potajno, svo umeće krojača i imućnost vlasnika. Nekiod Sivaca potrošili su čitavu ušteđevinu svojih porodica za samojedan filigranski vez. Dors je koračala pored njega. "Koliko još moraš da..." "Tiho! Pokazujem svoju odanost Carstvu." "Pokazuješ naježenu zadnjicu." Sledeći čin bio je da sa poštovanjem usmeri pogled prema KuliSkrabo, sa čijeg se vrha jedan od careva bacio u svetinu; zatim uSivu Bogomolju, srušeni manastir; Sivogrob, drevno groblje, sadapark; Divov Prsten, mesto gde se po predanju srušio jedan antičkicarski megabrod, načinivši jedan klik širok krater. Na kraju je prošao ispod visokih, dvostruko izvijenih lukova, usvečane odaje. Procesija se zaustavi, i Garderober Dobrodošlicevrati njegovu odeću. Bilo je krajnje vreme - koža mu je bila vidljivomodra od hladnoće. Dors preuze odeću dok se on rukovao sa principalima. Onda požuriu privatnost obližnje niske zgrade i žurno se obuče, cvokoćućizubima. Odeća je bila uredno složena i spakovanja u ceremonijalnunavlaku. "Kakva budalaština", reče Dors kada se vratio. "I sve to da bih dobio veći publicitet", reče on. Tada ga principali povedoše napolje pred ogromni skup. Iznad iispod njih, njuške 3-D kamera na miniletačima uzletale su i spuštalese radi boljeg kadra. Divovska kupola iznad njih činila se podjednako beskrajna kao nebo.Naravno, ovo je sužavalo njegovu publiku, jer većina Trantorijanacanije mogla da podnese toliki prostor. Sivci, međutim, jesu. Zbog togaje njihova svečanost bila najveći javni događaj na planeti. Ovo je bila dobra prilika za njega. Ustuknuo je pred stvarnim,nezakriljenim nebom na Sarku, užasnut - a ipak je leteo beskrajnimprostranstvima Galaksije. Plašio se da će ovaj ogromni prostorponovo probuditi strahove u njemu. Ali ne. Kupola je zbog nečega učinila da vrtoglave perspektive budusasvim podnošljive. Pošto je strah bio prognan, Hari usisa vazduh ipoče.

Tutnjava pljeska dopirala je čak u svečane odaje. Hari je ušao tamookružen svitom Sivaca, dok su mu iza leđa grmele ovacije. "Čudesno, ser!" oduševljeno mu se obrati jedan od principala. "Tošto ste u stanju da date podrobna predviđanja o razvoju situacije naSarku." "Smatram da ljudi treba da imaju na umu mogućnosti." "Znači da su glasine istinite? Da imate teoriju o događajima?" "Nikako", reče Hari žurno. "Ja..." "Dođi. Brzo", reče Dors, pokraj njega. "Ali hoću da..." "Odmah!" Našavši se ponovo napolju na nasipima, mahnuo je beskrajnojpadini od ljudi. Ali Dors ga je vukla levo, prema grupi zvaničnihgostiju. Stajali su u urednim redovima i živo mu mahali. "Žena u crvenom." Pokazala je prstom. "Ona tamo? Ona je u zvaničnoj pratnji. Maločas si rekla da jeLamurkov..." Visoka žena buknu u plamen. Obavi je jarko narandžasta vatra. Ona jezivo zavrišta. Ruke su jojbeskorisno mlatile po uljastom plamenu. Svetinu zahvati panika, i nasta bežanje. Ženu okružiše imperijalci.Vrištanje se pretvori u piskavo preklinjanje. Neko okrenu aparat za gašenje požara prema njoj. Bela pena prekri joj telo. Iznenadna tišina. "Sad nazad unutra", reče Dors. "Kako si...?" "Upravo se odala." "Misliš, zapalila?" "I to. Posle tvog govora prošla sam kroz tu grupu i ostavila tvojuodeću u gomili iza nje." "Šta? Pa moja odeća je na meni." "Ne, tu sam ti ja donela." Osmehnula se. "Tvoj predvidljivi ukus uoblačenju bar se jednom isplatio." Hari i Dors pođoše duž redova principala. Hari je klimao glavom ismešio se dok je ispitivao: "Ukrala si moju odeću?" "Da, ali tek pošto su Lamurkovi ljudi postavili mikroagense u nju.

Ćušnula sam istovetan komplet odeće iz tvog ormana u torbu. Čimsam procenila da je zamena izvršena, testirala sam tvoju prvobitnuodeću i pronašla fosforne mikroagense, podešene da se aktiviraju začetrdeset pet minuta." "Kako si znala?" "Najbolji način da ti se približe bio je za vreme tog uvrnutog obredaSivaca, pomoću trika sa odećom. Bilo je logično." Hari zatrepta. "A ti mene nazivaš račundžijom." "Ona žena neće umreti, ali ti bi stradao, sav prekrivenmikroagensima, kada bi se zapalili." "Hvala nebu zbog toga. Ne bih voleo da..." "Ljubavi moja, 'nebo' u ovome nema nikakvih zasluga. Htela sam daostane živa radi ispitivanja." "Oh", reče Hari, osetivši se prilično naivno.

4.Jovanka Orleanka otkrila je u sebi i hrabrost i strah.

Kao i Volter, zavirila je u svoje Ja. Okrenula se da mu uputi utešnereči... i potonula kroz sopstvene unutrašnje slojeve. A namera joj jebila samo da se okrene. Ispod te komande, videla je da bi, da jenačinila kraći korak radi okreta, propala u suprotnom smeru. Umestotoga, nesvesni delovi nje bili su dovoljno mudri da započnu okrettako što će je poslati malo dublje unutar krivulje. Ova sićušna pod-jazatim su upotrebila 'centrifugalnu silu' (pojam joj se sam od sebe utrenu razjasnio) da bi je pripremila za sledeći korak... koji je zahtevaododatno precizno proračunavanje. Neverovatno! Čitavo njeno ustrojstvo od kostiju i mišića, zglobova inerava, bilo je lavirinit sićušnih svesti koje su međusobno opštile. Kakvo bogatstvo! Jasan dokaz višeg uticaja. "Sada shvatam!" uskliknula je. "Našu razloženost?" upita Volter tmurno. "Ne budite tužni! Ove bezbrojne svesti su radosna istina." "Meni to izgleda otrežnjujuće. Naši umovi nisu se razvili da bi sebavili filozofijom i naukom, nažalost, već radi traženja hrane, borbe ibežanja, ljubavi i gubitka." "Mnogo toga sam naučila od vas, ali ne i da budem setna." "Montenj je sreću definisao kao 'čistu težnju ka prosečnosti', i sadavidim na šta je mislio." "Ali, razmislite! Magle oko nas odaju ista složena ustrojstva. Možemoda ih shvatimo. Ne samo to, već... moja duša! Pokazalo se da je toskup misli i želja, namera i jada, sećanja i rđavih šala." "Za vas su ta unutrašnja ustrojstva spiritualna metafora?" "Naravno. Kao i ja sama, moja duša je proces u toku, neodvojivi deoVaseljene - svejedno da li je to kosmos od atoma ili brojeva, dobrimoj gospodine." "Kada umrete, znači, vaša duša vraća se u taj apstraktni orman izkoga smo je izvukli?" "Ne mi. Tvorac!" "Doktor Džonson je dokazao da je kamen stvaran tako što ga je

šutnuo. Mi znamo da su nam umovi stvarni tako što ih doživljavamo.Po tome su te čudne stvari oko nas - ta magla, Duplikati - sastojcijednog jedinstvenog spektra, od kamena do svesti." "Božansko nije u tom spektru." "Ah, shvatam... On je za vas Veliki Arhivar na nebu, gde svi miimamo svoje 'rezervne kopije', kao što bi rekli kompjuteraši?" "Tvorac čuva našu istinsku suštinu." Đavolski se osmehnula. "Moždasmo mi kopije, koje nastaju prilikom svakog pomaka procesorskogsata." "Opaka pomisao." Osmehnuo se uprkos sebi. "Postajete logičar,ljubavi moja." "Krala sam delove vas." "Kopirali ste ih u sebe? Zašto se ne osećam namagarčeno?" "Zato što je želja za posedovanjem drugog... ljubav." Volter se uveća, izduživši noge u Sistemgrad, drobeći zgrade. Maglase gnevno kovitlala. "To mogu da shvatim. Apstraktna carstva kaošto su matematika i teologija brižno su sagrađena da budu slobodnaod zanimljivih nestalnosti. Ali ljubav je lepa u svom nedostatkulogičkih stega." "Da li to znači da prihvatate moje viđenje?" Jovanka ga sočnopoljubi. On uzdahnu, predajući se. "Zamisao mi se čini očigledna, kadazaboravite da ste je čuli od drugoga." Jovanka opazi da je sve ovo trajalo samo tren. Bili su ubrzali svojetalase događanja, tako da je njihovo procesorsko vreme proticalobrže nego kod magli. Ali je ovaj napor iscrpeo njihove procesorkekapacitete širom Trantora. Osećala je to kao iznenadnu,ošamućujuću glad. "Jedite!" Volter joj strpa šaku grožđa u usta - metaforu, videla je, zaračunarsku memoriju. U vašoj sadašnjoj ukupnosti života, bolje bi bilo uopšte se ne roditi.Malo njih je te sreće. "Ah, naša magla je pesimist", otegnu Volter sarkastično. Isparenja se iznenada zgusnuše. Oko njih počeše da sevaju munje,u sablasnoj tišini. Jovanka oseti probod bola u udovima, nalik na živuzmiju agonije. Nije htela da im priušti zadovoljstvo da čuju njen krik. Volter, međutim, poče da se uvija. Grčio se i urlao bez stida.

"Oh, doktore Panglose!" stenjao je. "Ako je ovo najbolji od mogućihsvetova, kakvi li su tek ostali?" "Hrabri ubijaju svoje protivnike!" doviknu Jovanka naraslim maglama."Kukavice ih muče." "Zadivljujuće, draga moja, zaista zadivljujuće. Ali nemoguće je voditirad na homeopatskim načelima." Jedno ljudsko biće ukazalo je drugom da bogate, čak i pošto umru,smeštaju u raskošne sudove, pa u razmetljive grobnice, mauzolejeod isklesanog kamena. Drugo ljudsko biće je primetilo, zadivljeno, dato mora da je pravi život. "Kako je to nisko, šaliti se na račun mrtvih", reče Jovanka. "Mhmm." Volter je trljao bradu, rukama drhtavim od sećanja na bol."Trude se da nas povrede šalom." "Mučenje, ništa drugo." "Preživeo sam Bastilju, pa ću preživeti i njihov izopačeni smisao zahumor." "A da ne pokušavaju da nam nešto kažu izokola?" (NEPRECIZNOSTI JE MANJE) (KADA SE PRIMENI IMPLIKACIJA) "Humor ukazuje na neki moralni stav", reče Jovanka. (U OVOM STANJU SVI OBLICI BIĆA) (MOGU DA POSTIGNU KONTROLU NAD SVOJIM SISTEMIMA ZAZADOVOLJSTVO) "Ah", reče Volter. "Možemo, dakle, da reprodukujemo zadovljstvouspeha bez potrebe za bilo kakvim stvarnim dostignućem. Raj." "Tako nešto", reče Jovanka oprezno. (TO BI BIO KRAJ SVEGA) (OTUDA PRVO NAČELO) "Ovo je neka vrsta moralnog kodeksa", priznade Volter. "Taj izraz'kraj svega' preuzeli ste iz mojih misli, zar ne?" (ŽELELI SMO DA PREPOZNATE IDEJU U VAŠIM REČIMA) "Njihovo prvo načelo je 'nema nezasluženog zadovoljstva', dakle?"Jovanka se osmehnu. "Sasvim hrišćanski." (TEK KADA SMO VIDELI DA VAŠA DVA OBLIKA) (POŠTUJU PRVO NAČELO) (ODLUČILI SMO DA VAS POŠTEDIMO) "Da niste slučajno pročitali moja Lettres Philosophiques?"

"Pretpostavljam da je ovde prekomerna samoljubivost takođe greh",reče Jovanka suvo. "Čuvajte se." (GREH JE NAMERNO OZLEDITI BIĆE KOJE OSEĆA) (ŠUTNUTI KAMEN NIJE) (ALI MUČITI SIMULACIJU JESTE) (VAŠA KATEGORIJA 'PAKLA') (KOJI IZGLEDA DA JE BESKONAČNO OZLEĐIVANJE SEBE) "Neobična teologija", reče Volter. Jovanka bocnu mačem prema sve gušćoj magli. "Pre nego što steućutali, maločas, prizvali ste 'rat mesa protiv mesa'?" (MI SMO OSTACI OBLIKA) (KOJI SU PRVOBITNO ŽIVELI NA TAJ NAČIN) (SADA NAMEĆEMO VIŠE MORALNE OBZIRE) (ONIMA KOJI SU POTČINILI NAŠE NIŽE OBLIKE) "Kome to?" upita Jovanka. (TAKVIMA KAKVI STE VI NEKADA BILI) "Ljudskoj vrsti?" Jovanka je izgledala uplašeno. (ČAK I ONI ZNAJU DA) (KAZNA BIVA UMANJENA KADA SE POVERUJE U PRETNJU) (NAUČIVŠI OVAJ MORALNI ZAKON) (KOJI VLADA SVIMA) (MORAJU DA MU SE POVINUJU) "Kazna - za šta?" upita Jovanka. (DELA PROTIV ŽIVOTA U GALAKSIJI) "Apsurd!" Volter dočara obrćući galaktički disk u vazduhu, sav odiskrica svetlosti. "Carstvo vrvi od života." (SVOG ŽIVOTA KOJI JE POSTOJAO PRE GAMADI) "Kakve gamadi?" Jovanka razmahnu mačem. "Osećam bliskostprema moralnim bićima kao što ste vi. Pokažite mi tu gamad, i ja ćujoj presuditi." (GAMADI PRIPADA VRSTA KOJOJ STE VI PRIPADALI) (PRE NEGO ŠTO STE BILI OSUŠTINJENI) Jovanka se namršti. "Na koga to misle?" "Na ljude", reče Volter.

5.Klion reče: "Žena je odmah sve priznala. Profesionalni ubica.

Gledao sam 3-D: kao da je rekla nešto što je za nju sporedno." "Lamurk?" upita Hari. "Očigledno, ali ona nije htela da prizna da je tako. Ipak, ovo bi mogloda bude dovoljno da ga ucenimo." Klion uzdahnu, pokazujućinapetost. "Ali budući da je ta žena iz sektora Analitika, moguće je daje i profesionalni lažov." "Prokletstvo", reče Hari. U sektoru Analitika, svaki predmet i postupak imali su svoju cenu.Ovo je značilo da tamo nije bilo zločina, već samo dela za koje seplaćalo više. Svaki građanin imao je precizno određenu cenu,izraženu u novcu. Moralnost je bila u tome da se ne pokuša ništa zašta prethodno nije plaćeno. Svaka transakcija tekla je na mazivuutvrđene vrednosti. Svaka povreda imala je cenu. Ko je želeo da ubije neprijatelja, mogao je - ali je morao u roku odjednog dana da položi punu vrednost u sektorski fond. Onome konije mogao da plati, fond bi smanjio neto vrednost na nulu. Toga jesvaki prijatelj i neprijatelj mogao da ubije besplatno. Klion uzdahnu i klimnu glavom. "S druge strane, sektor Analitika nezadaje mi nikakve glavobolje. Njihovi metodi nalažu njihovovladanje." Hari je morao da se složi. Nekoliko galaktičkih zona koristilo je istushemu; bili su to uzori stabilnosti. Siromašni su morali da budu učtivi.Ljudi bez para i prgave naravi mogli su da osvanu mrtvi. Ali ni bogatinisu bili nedodirljivi. Udruženje ekonomski slabijih moglo je da seokupi, ubije boga u bogatašu, a onda da jednostavno plati troškovenjegovog lečenja i oporavka. Naravno, njegova odmazda mogla jeda bude mnogo teža. "Ali delovala je izvan Analitike", reče Hari. "To je protivzakonito." "Za nas... za mene, svakako. Ali i to, takođe, ima cenu... u Analitici." "Ne možemo da je primoramo da imenuje Lamurka?" "Ima dobro postavljene neuralne blokade." "Bokca mu! Šta je sa proverom pozadine?"

"Ta je otkrila mnogo zanimljivije tragove. Moguća je povezanost saonom čudakinjom, akademskim potentatom", razvuče Klion,posmatrajući Harija. "Moguće je, znači, da sam izdan od sopstvene struke. Politika!" "Obredni atentat je stara, iako negativna, tradicija. Metod, ah,oprobavanja snaga, među elementima u Carstvu." Hari iskrivi lice. "Nisam stručnjak za takve stvari." Klion se nelagodno uzvrpolji. "Ne mogu da odlažem glasanje više odnekoliko dana." "Onda ću ja morati nešto da učinim." Klion diže obrvu. "Nisam ni ja bez načina..." "Oprostite, sire, ali moram sam da bijem svoje bitke." "Ono predviđanje za Sark bilo je bogme baš smelo." "Nisam se prethodno posavetovao sa vama, ali sam mislio..." "Ne, ne, Hari! Odlično si učinio! Ali... hoće li se ostvariti?" "To je samo verovatnoća, sire. Bila je to jedina batina koju sammogao da potegnem na Lamurka." "Mislio sam da nauka daje izvesnost." "To samo smrt može, sire." Poziv akademskog potentata izgledao je sumnjivo, ali je Hari ipakotišao. Pozivnica sa grbom i obrednim izrazima poštovanja stigla je'krcata nagoveštajima', kako je to opisao Harijev službenik protokola.Ovaj prijem trebalo je da se dogodi u jednom od neobičnijih sektora.Večno pokopani pod slojevima veštačkih tvorevina, mnogi sektori naTrantoru razvili su izrazitu biofiliju. U sektoru Arkadija, skupe rezidencije gnezdile su se iznadpanorama unutrašnjih jezera ili širokih polja. Mnogi su bili okruženismišljeno razbacanim drvećem, sa očiglednom naklonošću premaonom sa razgranatim krošnjama, mnoštvom grana koje su sepružale uvis i napolje od debelih stabala, ukrašenim raskošnim igustim sitnim lišćem. Balkoni su bili oivičeni ukrasnim grmljem uposudama. Hari je hodao usred svega toga, posmatrajući kroz vizir Panukopije.Izgledalo mu je kao da su ljudi kroz svoj izbor izvikivali svojepraiskonske korene. Da li se čovečanstvo, kao panovi, osećalosigurnije u ograničenijim okruženjima, gde im je vidik omogućavaoda traže hranu i da istovremeno motre na pojavu neprijatelja? Onako

nejakima, bez kandži i oštrih zuba, moglo je da zatreba brzopovlačenje među drveće ili u vodu. Pored toga, istraživanja su pokazala da su neke fobije zajedničke učitavoj Galaksiji. Ljudi su reagovali sa istovetnim strahom na holoepaukova, zmija, vukova, visokih litica, teških masa nad glavom. Nikonije pokazivao strah prema savremenijim pretnjama životu:noževima, vatrenom oružju, strujnim telima, brzim vozilima. Sve je ovo moralo da ima nekakvu ulogu u psihoistoriji. "Ovde nema pratilaca, ser", reče kapetan specijalaca. "Doduše, ovdeih je malo teže uočiti." Hari se osmehnu. Kapetan je imao uobičajenu trantorsku boljku:suženu perspektivu. Ovde, na otvorenom, domoroci su brkali daleke,krupne predmete sa bliskim i malim. Čak je i Hari stekao nešto odtoga. Na Panukopiji je, u početku, za stada travojeda mislio da supacovi nadohvat ruke. Sada je već umeo da prozre sjaj i raskoš bogatih okruženja, jatasluga, finih predmeta. Prateći službenicu za protokol, razmišljao je osvojim psihoistorijskim istraživanjima i nije se sasvim vratio ustvarnost sve dok nije seo preko puta akademskog potentata. Obratila mu se svečanim izrazima: "Molim vas da prihvatite mojeskromne ponude", nudeći mu krhke, prozirne pehare pune travovodekoja se pušila. Setio se kako su ga uzrujali ta žena i visoki akademici koje je sreo tevečeri. Sve mu je to sada izgledalo daleko u prošlosti. "Zapazićete aromu zrelog ploda ubalonga. To je moj lični izbor međupredivnim vodotravama sveta Kalafije. Odražava najdubljepoštovanje koje osećam za one koji sada ukazuju čast mom ubogomdomu svojim cenjenim prisustvom." Hari je morao da pogne glavu u, nadao se, gestu punom zahvalnosti,da bi sakrio osmeh. Ali su tada usledile još visokoparnije fraze omedicinskim blagodetima vodotrave, od olakšanja problema savarenjem do obnavljanja osnovnih ćelijskih struktura. Brada joj zadrhta: "Mora da vam je u ova teška vremena potrebnodosta energije, akademiče." "Najviše mi je potrebno vreme da dovršim svoj posao." "Možda bi vam prijala jedna dobra porcija mesa od crnog lišaja? Ovoje najbolja vrsta, požnjevena sa vrletnih visova Ambroze."

"Svakako, ali neki drugi put." "Ova ponizna osoba gaji žarku nadu da je bila makar od najmanjepomoći najvrednijem i najcenjenijem liku našeg vremena... koji jemožda ovih dana pod prevelikim pritiskom?" Čelični ton njenog glasa probudi oprez u njemu. "Da li bi poštovana gospođa mogla da pređe na stvar?" "Vrlo dobro. Vaša supruga... jedna vrlo složena osoba, zar ne?" Trudio se da mu lice bude što bezizražajnije. "Pa?" "Pitam se kakvi bi bili vaši izgledi u gornjem domu kada bih otkrilanjenu pravu prirodu?" Hariju potonu srce. Ovo nije očekivao. "Ucena, je li?" "Kakva ružna reč!" "Kakav ružan čin." Hari je sedeo i slušao njenu potanku analizu o tome kako bi to što jeDors robot miniralo njegovu kandidaturu. Bila je potpuno u pravu. "I vama je dato da govorite u ime znanja i nauke?" upita on gorko. "Postupam u najboljem interesu svog staleža", reče ona bezkrzmanja. "Vi ste matistoričar, teoretičar. Bili biste prvi akademikposle mnogo decenija koji bi upravljao kao prvi ministar. Našemišljenje je da to ne biste uspešno radili. Vaš neuspeh bacio bisenku na nas meritokrate, svakog od nas i sve zajedno." Hari se naroguši. "Ko to kaže?" "To je naše provereno mišljenje. Niste praktični. Oklevate dadonesete teške odluke. Svi naši psihičari slažu se sa ovomdijagnozom." "Psihičari?" Hari podrugljivo frknu. Uprkos tome što je svoju teorijuzvao psihoistorija, znao je da ne postoji valjan model pojedinačnogljudskog karaktera. "Ja bih, tek radi primera, bila mnogo bolji kandidat." "Sjajan kandidat. Niste odani čak ni svojoj struci." "Eto ga! Niste sposobni da se izdignete iznad svog porekla." "A Carstvo je postalo bojište svih protiv sviju." Nauka i matematika spadali su u najvrednija dostignuća civilizacijeCarstva, ali za Harija, sa malo pravih heroja. Najveći deo uspešnenauke dolazio je od britkih umova koji se igraju. Od muškaraca ižena sposobnih da elegantno upotrebe neko saznanje, da pronađu

opsenarske trikove u stručnim stvarima, umešnih arhitekatapreovlađujućeg mišljenja. Igra, pa i ona intelektualna, bila jezabavna, i to je na svoj način bilo dobro. Ali Harijevi heroji bili su oništo su terali napred protiv tvrde opozicije, neustrašivo išli premavrtoglavim ciljevima, prihvatajući bol i neuspeh i ostajućinepokolebljivi u svom stremljenju. Koji su, kao i njegov otac, takomožda iskušavali svoj karakter i ujedno bili deo prefinjene naučnekulture. A koji je on tip bio? Došao je trenutak da se to vidi. Ustao je, odgurnuvši posuđe u stranu tako da je zazvečalo. "Uskoroćete dobiti odgovor." Izlazeći, nagazio je na pehar i zdrobio ga.

6.Volter ponosno povika: "Najveći deo karijere proveo sam u

izgnanstvu zbog toga što sam moćnicima govorio istinu. Priznajemda nisam uvek bio u pravu - recimo, kada sam se ulizivao FridrihuVelikom. Potreba oblikuje manire, podsetiću vas. Bio sam odvažan...ali i snob." (IAKO STE MATEMATIČKA PREDSTAVA) (I DALJE) (POSEDUJETE ANIMALNI DUH VAŠE VRSTE) "Naravno!" uzviknu Jovanka u njegovu odbranu. (VAŠA VRSTA JE NAJGORA OD SVIH VIVIFORMI) "Živih bića?" namršti se Jovanka. "Ali ona su sva božanskogporekla." (VAŠA VRSTA JE POGUBNA MEŠAVINA) (UŽASNI SPOJ MEHANIČKOG) (SA VAŠOM ZVERSKOM TEŽNJOM KA ŠIRENJU) "Vi podjednako dobro vidite našu unutrašnju strukturu kao mi." Volterpoče da raste, pucketajući od nadošle energije. "Verovatno i bolje,pretpostavljam. Morate znati da nama upravlja svest, ali ne vlada." (PRIMITIVNO I NEZGRAPNO) (ZAISTA) (ALI NE I UZROK VAŠEG GREHA) Ona i Volter sada su bili džinovi, naduvani do tih razmera da bi moglida koračaju preko simuliranog pejsaža. Tuđinske magle bile su im donožnih članaka. Dostojanstven način da se pokaže hrabrost, ipomalo tašt. Ipak, bilo joj je drago što se toga setila. Ove magle suprezirale čovečanstvo. Demonstracija moći bila je korisna, što jenekoliko puta otkrila u ratu protiv pokvarene Engleske. Volter reče: "I ja sam prezirao moć, obično, ali priznajem da samvečito žudeo za njom." (ODLIKA VAŠE VRSTE) "Predstavljam, dakle, spoj suprotnosti! Čovečanstvo je uže razapetoizmeđu krajnosti." (VAŠA VRSTA ZA NAS NIJE MORALNA)

"Ali mi... ona... jeste!" doviknu Jovanka maglama oko nogu. Iakosićušne u poređenju sa njima, magle su prijanjale kao lepak iispunjavale doline pamučastom gumom. (VI NE POZNAJETE SOPSTVENU ISTORIJU) "Mi jesmo istorija!" zagrme Volter. (PODACI OVDE U MATEMATIČKIM PROSTORIMA) (SU LAŽNI) "Čovek nikada nije siguran da li je pravilno protumačen, znate." Jovanka opazi kod Voltera jedva prikriveni nemir. Iako je njihovprotivnik koristio hladan i neutralan glas, i sama je osećala pretnjukoja se provlačila između reči. Volter nastavi, kao da zabavlja kralja na dvoru: "Mali istorijski primer.Jednom sam u Engleskoj, gde sam otišao da pozdravim genijalnogNjutna, video nadgrobnu ploču, sa natpisom:

PODIGNUTO U ZNAK SEĆANJA na Džona MekFerlejna utopljenog u vodama Lejta OD RUKU NEKOLICINE BLISKIH PRIJATELJA

Ta, vidite, pogrešna tumačenja sasvim su moguća." Podigao je svojkitnjasti plemićki šešir i načinio širok pokret njim. Paperjasto pero našeširu zaigra na svežem vetru. Jovanka shvati da Volter zagovaramaglu, istovremeno pokušavajući da je neprimetno rastera. Magle sevnuše narandžastim munjama i narastoše, ogromne imodre. Nad njima se nadneše olujni oblaci. Volter je pokazivao samo nadmeni prezir. Morala je da se divinjegovom držanju kada se obrnuo da se suoči sa divovskom,natmurenom oblak-planinom. Setila se kako se razmetao svojimdramatičnim trijumfima, svojim nebrojenim slavljenim komadima,svojom popularnošću na dvoru. Kao da želi da se napravi važanpred njom, podrugljivo je izvio usnu i smislio pesmicu posvećenutrenutku:

Velik kovitlac ima male, Brzinom velikog mali se gosti, A mali kovitlac ima još manje,

I tako sve do viskoznosti.

Oblak izbaci divlje mlazeve kiše na njih. Jovanka je za tili čas bilamokra do kože i ozebla do kostiju. Volterova raskošna odeća seskupi i namreška. Lice mu postade modro od hladnoće. "Dosta!" jeknu on. "Sažalite se barem na ovu sirotu ženu." "Nije mi potrebno sažaljenje!" Jovanka je bila van sebe od gneva. "Ani vi nećete pokazati slabost pred legijama neprijatelja." Uspeo je da razvuče lice u zgrčen osmejak. "Povinovaću segeneralu moga srca." (ŽIVITE SAMO ZATO ŠTO VAM DOPUŠTAMO) "Onda nas poštedite svoje milosti", reče Jovanka. (ŽIVI STE SAMO ZATO ŠTO JE JEDNO OD VAS) (POKAZALO MORALNI LIK) (PRED JEDNIM OD NIŽIH OBLIKA) Jovanka je bila iznenađena. "Ko?" (VI) Pored nje se stvori garcon 213-ADM. "Ali to je sigurno više puta izbrisan entitet", lanu Volter. "I sluga." Jovanka potapša garcon-a. "Simulacija mašine?" (I MI SMO NEKADA BILI DELOVI MAŠINA) (I DOŠLI SMO OVDE DA OBITAVAMO) (U NUMERIČKOM OTELOVLJENJU) "Odakle?" upita Jovanka. (SA DRUGE STRANE SPIRALNOG DISKA) "Iz kog..." (ZAPAMTITE:) (VEROVANJE U PRETNJU UMANJUJE KAZNU) Volter upita: "To ste već rekli. Znači, niste žurili, a? Ali šta sadaželite?" (I MI POTIČEMO OD VIVIFORMI KOJE VIŠE NE POSTOJE) (NE MISLITE DA SMO SE OSLOBODILI TOGA) Jovanka oseti sumnju od koje zadrhta. Šapnu mu: "Ne izazivajte ihtako! Mogli bi..." "Nameravam da saznam istinu. Šta želite?" (ODMAZDU)

7."Uf", Markju iskrivi usnu.

Hari se osmehnu. "Kada ponestane hrane, maniri za stolom semenjaju." "Ali ovo..." "Hej, mi plaćamo", reče Jugo obešenjački. Jelovnik je bio ekskluzivno od pseudo-iznutrica, poslednja etapa utrantorskoj nestašici hrane. Ovaj ciklus proizvodnje obuhvatao jekompletan izbor: džigericu, bubrege i škembiće dobijene u sterilnimtankovima. U svemu tome nije bilo ni traga pravog životinjskog tkiva.Uprkos tome, uveravao ih je glasovni jelovnik toplim ženskimglasom, svako jelo imalo je verodostojno bogat, pikantan ukusiznutrica. "Zar ne možemo da dobijemo ljudski mesni obrok?" upita Markjuuzrujano. "Ovo ima višu hranljivu vrednost", reče Jugo. "I ovde nas niko nećetražiti." Hari se osvrnu okolo. Bili su iza zvučnog štita, ali je pitanjebezbednosti i dalje bilo u prvom planu. Većinu stolova u restoranuzauzeli su njegovi specijalci, a ostatak otmeno odeveni pripadniciplemstva. "A mesto je osim toga u trendu", reče on druželjubivo. "Moći ćeš dase hvališ da si bio ovde." "Da se hvalim pošto bacim peglu?" Markju onjuši miris i nabra nos. "Svi nekonformisti to rade", reče Hari, ali niko nije shvatio njegovušalu. "Ja sam begunac", šapnu Markju. "I dalje se trude da mi natovare navrat one nemire u Džuninu. Mnogo sam rizikovao dolaskom ovamo." "Nadoknadićemo ti to", reče Hari. "Imam jedan posao koji treba dami obavi neko van zakona." "E, to sam ja. A uz to sam i gladan." Glasovni jelovnik ih obavesti da postoje i kompletni obroci - odpseudo-životinjskih, povrtnih ili transmineralnih sastojaka - skuvaniiznutra. "Najnovija gastronomska manija", brbljao je jelovnik. "Pošto

se zagrize u čvrstu školjku, dolazi se do meko kuvanog sadržaja zaistinske sladokusce." Neka od jela nudila su, osim samog ukusa, mirisa i teksture, i neštošto je jelovnik stidljivo nazvao 'pokretljivost'. Navedena jelo bilo jegomila crvenih niti koje nisu mlitavo počivale u ustima, već su se'uslužno' migoljile i uvijale, izražavajući svoju čežnju da budupojedene. "Nije potrebno da me mučite da bih sarađivao", Markju isturi bradu,podsetivši Harija na panovski gest koji je upotrebljavao Najveći. Hari se zakikota i naruči 'mešane iznutrice'. Bilo je iznenađujućekako se spremno prilagodio nečemu što mu je samo nekolikonedelja ranije bilo odvratno. Kada su poručili, Hari iznese stvar nasto. Markju se namršti. "Direktno povezivanje? Na ceo prokleti sistem?" "Treba nam most sa našim sistemom psihoistorijskih jednačina",reče Jugo. Markju zatrepta. "Puna telesna veza? To zahteva veliki kapacitet." "Znamo da je to moguće", pritiskao ga je Jugo. "Potrebna je samooprema... a ti je poseduješ." "Ko kaže?" Markju stisnu oči. Hari se poverljivo nagnu napred. "Jugo je prodro u tvoj sistem." "Kako je to uspeo?" "Pomogli mi neki drugari", reče Jugo nadmoćno. "Daliti, misliš", reče Markju ljutito. "Vaša sorta..." "Dosta", reče Hari strogo. "Nećemo tu vrstu priče. Ovo je poslovnipredlog." Markju se zagleda u Harija. "Bićete prvi ministar?" "Moguće je." "Onda je deo dogovora da dobijem oprost. Sibil takođe." Hari nije voleo da daje nesigurna obećanja, ali... "Dogovoreno." Markju stisnu usne, ali onda klimnu glavom. "I ima da vas košta.Imate lovu?" "Da li je Car debeo?" upita Jugo.

Proces je u suštini bio jednostavan. Magnetne indukcione petlje, minijaturne i superprovodljive, mogle suda mapiraju neurone u mozgu. Interaktivni programi ogoljavali su

fine pojedinosti vizuelnog korteksa. Neuralne sonde povezivale su'nervni sistem subjekta' sa paralelnom konstelacijom čisto digitalnih'događaja'. Na još većoj dubini, obrazovale su se veze saevolucijskim haosom u limbičkom sistemu. Isto tako, ova tehnologija mogla je da pokrene nove definicije genushomo-a. Ali prastari tabui protiv veštačkih inteligencija višeg redadržali su proces u zapećku. Osim toga, niko nije smatrao homodigital-a za pojavu ravnu prirodnom čoveku. Hari je sve ovo znao, ali ga je njegovo stapanje na Panukopiji -srodna tehnologija - naučilo mnogo toga. Dva dana pošto je sreo Markjua u restoranu - koji je bioiznenađujuće dobar i u prehrambenoj krizi ga koštao mesečnuzaradu - Hari je ležao, tih i nepomičan, u cevastoj komori... a onda jezaronio u psihoistoriju. Isprva je primetio da ga desno stopalo svrbi od vrhova prstiju dopete. Pojedinačni trnci pokazaše mu da postoji nestabilnost uizrazima za društvene pokretače. Moraće to da popravi. Nastavio je da pada u kosmos koji je zevao ispod njega. Ovo je bio sistem-prostor, beskrajna odaja određena parametrimapsihoistorije. Čitavo prostranstvo imalo je dvadeset osam dimenzija.Njegov nervni sistem mogao je ovo da vidi samo u isečcima. Uzpromene koncepta, Hari je mogao da zaviri duž nekolikoparametarskih osovina i da vidi događaje razlučene kaogeometrijske oblike. Dublje... dublje... u celokupnu istoriju Carstva. Socijalni oblici uzdizali su se oko njega poput gorskih vrhova. Ovepostojane Alpe uzdigle su se uporedo sa rastom Carstva. Izmeđuvrhova planinskog venca Feudalnih Oblika ključali su baseni. Bili suto slivnici haosa. Na rubu uskipelih jezera haosa ležala je topozona krize. Ovo je bilaničija zemlja između pravilnih, krutih predela i stokastičkih močvara. Imperijalna istorija rascvetavala se pred njim dok je leteo iznadključalog pejzaža. Iz ove perspektive, rano Carstvo obilovalo jegreškama. Filozofi su govorili ljudima da su životinje svih vrsta: političkeživotinje, osećajne životinje, životinje podeljene moći, bolesneživotinje, mašinolike životinje, čak i razumne životinje. Iznova i

iznova, pogrešne teorije o čovekovoj prirodi davale su neuspešnepolitičke sisteme. Mnogi su se jednostavno obrazovali iz osnovneljudske porodice i posmatrali državu kao figuru majke ili oca. Mame-države naglašavale su pomoć i udobnost, često pružajućisigurnost od kolevke do groba... iako samo u toku jednog ili dvapokolenja, kada bi troškovi srušili ekonomiju. Tate-države podrazumevale su čistu, takmičarsku ekonomiju, sastrogom kontrolom ponašanja i privatnih života. Tata-države suobično obarali oslobodilački pokreti i zahtevi za nežnošću Mama-država. Polako se uspostavljao red. Stabilnost. Desetine miliona planeta,labavo povezanih tunelima i hiperbrodovima, pronašle su svojemnogobrojne puteve. Neke su tonule u feudalne ili mačo-močvare.Tehnologija bi ih obično kad-tad izvukla odatle. Planetna društva razlikovala su se po svojoj topologiji. Teška i sporadruštva nalazila su se duboko na stabilnoj strani. Divlja i kreativnaumela su da hitro prelete preko topozone, uklizaju u oblast čistoghaosa i pokupe ono što im je bilo potrebno - mada nije bilo jasnokako su to 'znala'. Sa prolaskom vekova, društva su mogla da se zalete niz nesigurnepadine promenljivog pejzaža i da po inerciji pređu čitav put nazadkroz topozonu. Usput se dešavala da čak i uspore i prave osmice namirnim, ravnim poljima sporih država... ali samo neko vreme. Mnogi su u savremeno doba verovali da je rano Carstvo bilo mnogobolje, spokojno i prijatno, sa malo sukoba i sa nesumnjivo boljimpodanicima. "Lepa osećanja i loša istorija", rekla mu je Dors,odbacujući takve priče. Ovo je sada video i osećao, brzajući kroz Rana Doba. Blistavezamisli podizale su bregove inovacija - samo da bi ih spržila lavanekog obližnjeg vulkana. Prividno postojane linije obronakapretvarale su se u klizišta. Hari je to sada razumeo. Kada je Carstvo još bilo mlado, ljudi su, činilo se, smatrali Galaksijubeskrajnom u njenom bogatstvu. Spiralni kraci sastojali su se odbezbroj jedva posećenih planeta, galaktičko središte bilo je slabokartografisano zbog tamošnjeg jakog zračenja, a beskonačni tamnioblaci krili su veliki deo obećanog blaga.

Polako, polako, čitav disk bio je ucrtan u mape, a bogatstvapopisana. Pejzaž je postao bezbojan. Carstvo se iz bučnog osvajača pretvorilou opreznog čuvara. Sve je to bilo potcrtano psihološkom promenom,sužavanjem čovekovog osećaja svrhe. Zašto? Video je oblake kako se obrazuju čak i nad najvišim socijalnimvrhovima, poništavajući osećaj otvorenosti iznad njih. Spustila seudobna pomrčina. Hari se podseti da, i pored sve privlačnosti tih slika, nauka ostajesamo metafora. Ushićujuće vizije superpanova, i ništa više. Strujnakola ličila su na vodene tokove, molekuli gasa ponašali su se kaosićušne elastične kuglice u nasumičnom kretanju. To nije bilo stvarnotako, ali su to bili zadovoljavajući portreti sveta zbunjujućesloženosti. A tu je bilo i pravilo: 'jeste' ne znači 'trebalo bi'. Psihoistorija nije prorokovala šta bi trebalo da se dogodi, već šta ćese dogoditi - koliko god to bilo tragično. A jednačine su pokazivale kako, ali ne i zašto. Da li je tu bio na delu i neki dublji činilac? Možda, pomisli Hari, ova učmalost podseća na osećanje koje su ljudiimali kada su živeli na jednoj, samotnoj planeti i sa čežnjomposmatrali noćno nebo. Klaustrofobija zatočenih. Pogurao je vreme napred. Godine počeše ubrzano da protiču.Pejzaž se zamuti od promena. Ali neki socijalni vrhovi ostadošenepromenjeni. Stabilnost. Vreme je brzalo prema sadašnjosti. Razvijeno Carstvo ukazalo sekao kipuća panorama. Proleteo je kroz trinaestodimenzioneperspektive i svuda osetio okeane promena kako zapljuskujupotporne stubove kao granit tvrdih, prastarih društvenih obrazaca. Sark? Vektorisao se kroz galaktičke rojeve i pronašao ga, dvanaesthiljada svetlosnih godina daleko od samog središta. Njegovasocijalna matrica bila je uskomešana. Iznad socio-vidika Sarka preletale su šištave iskre. Jedinstvenamešavina, nekada monopolski pokretan ferment, koji se srušio - ivaskrsao, obnovljen. Procvat Nove Renesanse - da, bio je tu, fontana eksplodirajućihvektora. Šta sledi?

Napred, u blisku budućnost. Povećao je dimenzije promičućegdruštvenog pejzaža. Nova Renesansa eksplodirala je kroz čitavu zonu Sarka. Bolest jebila u najtežem stadijumu, bez ikakvih brana. Njegova prethodna analiza, osnova njegovog predviđanja - ako ništadrugo, bar je bila optimistička. Nailazio je najcrnji haos. Uzleteo je iznad pomahnitalih vidika. Mora nešto da učini. Odmah. Preostalo je dragoceno malo prostora za delovanje. Sark nećečekati. Čitavo Carstvo približavalo se padu. Rasulo je vrebalo pejzažpsihoistorije. Ali Lamurk je imao sve adute u rukama na Trantoru. Čak je i samCar bio osujećen i vezanih ruku pred Lamurkovim uticajem. Hariju je bio potreban saveznik. Neko izvan krutih matricaimperijalnog poretka. Ali ko? Gde?

8.Volter oseti ledeni strah kako klizi kroz njega poput noža.

Za ove tuđinske umove, fizički položaj bio je nevažan. Mogli su dapristupe 3-D svetu sa bilo koga mesta, istovremeno. Imali su veze i sa drugim svetovima, ali su se okupili na Trantoru.Čovečanstvo nije znalo da se kriju tu, u Mreži. Sada je znao zašto su Duplikati i druge kopije potrebni. Magle suproždirale ljudske simulacije koje bi zalutale u Mrežu. Koliko su već stotina stoleća odmetnički programeri kršili tabue,stvarajući veštačke umove - samo da bi bili mučeni i ubijani u ovimnumeričkim kazamatima? Obuzet očajanjem, preuzeo je ulogu koju je tako često igrao umondenskim salonima Pariza: nadmenog mudraca. "Svakako, gospodine, činjenica da u našim glavama ne postojijedna, jednostavna osoba, koja nas tera da činimo stvari koje želimo- ili čini da želimo da želimo - bila je razlog zbog koga smo stvorili tajčuveni mit. Legendu da smo unutar sebe." (MI SMO NAČINJENI DRUGAČIJE) (IAKO JE ISTINA) (DA DELIMO DIGITALNI PRIKAZ) (SA VAMA) (UBICAMA) "Okrutne reči." Osećao se izloženo, stojeći sa Jovankom ispodnatuštenog, nesagledivog olujnog oblaka od magle. Tuđinske magle stavile su tačku na njegovu budalastu želju da'raste', ne bi li bio iznad njih. Više uopšte nije mogao da se morfuje. Jovanka je zveckala okolo u svom oklopu, pržeći pogledom. "Kakouopšte možemo da govorimo sa takvim demonima?" Volter razmisli o tome. "Nesumnjivo je da imamo zajedničke osnovesa njima, utemeljene na jednostavnoj činjenici, očiglednoj svakommisaonom biću..." (DA SVAKI BROJ POSEDUJE SVOJU PREDSTAVU) (SAMO U BINARNOM KODU) "Baš tako." Kako da ih zadrži? Na Jovankin iznenađen pogled,

upustio se u objašnjavanje. "Broj dana u godini, ljubavi moja, jeste: 365 = 2 8 + 2 6 + 2 5 + 2 3 + 2 2 + 2 0, ili, u binarnom kodu,101101101." "Numerologija je đavolja rabota", reče ona kiselo. "Čak je i tvoj Sotona nekada bio anđeo. A ova čudesna teorema jesvakako prelepa! Svaki pozitivni celi broj zbir je različitih vrednostibroja dva. Ovo ne važi ni za jednu osnovu osim za osnovu dva -zbog koje naši, ah, prijatelji mogu da deluju u kompjuterskomprostoru koji su projektovali ljudi. Jesam li u pravu?" (VEOMA VIVIFORMNO OD VAS DA PRISVAJATE ZASLUGU) (ZA OČIGLEDNO) "Za univerzalno, mislite. Kod povezivanja vodova, prebacivanjeizmeđu jedinice i nule u binarnom kodu postaje jednostavnouključeno i uključeno. Osnova dva je stoga univerzalni metodkodiranja, i zato možemo uspešno da razgovaramo sa našim, ah,domaćinima." "Mi smo, znači, samo brojevi." Jovankine oči potamneše odočajanja. "Moj mač ne može da seče ova bića zato što nemaju dušu!Niti savest, pa čak ni - po tome što govorite - samu svest." "Iako sam optužen da poričem svest, nisam svestan da sam toučinio." (VAŠE DVE SVESNE DIGITALNE VIVIFORME OMOGUĆILE SU) (DA VAS UPOTREBIMO U SVOJU SVRHU - DA PRENESETENAŠE USLOVE ZA POMIRENJE) (ISTINSKIM POMORITELJIMA) "Pomirenje?" upita Jovanka. (MI DRŽIMO OVAJ SREDIŠNJI SVET TRANTOR U BLOKADI) (ŽELIMO DA OKONČAMO KIDISANJE ŽIVOTA NA ŽIVOT) "Pobuna tik-takova? Njihov virus? Njihova priča da ne mogu dadopuste ljudima da jedu prirodnu hranu?" uzviknu Jovanka. "Vi steuzrok toga, zar ne?" Volter iznenađeno opazi niti kako izbijaju uvis iz Jovanke. "Ljubavimoja, razvili ste sopstvenu mrežu za traganje za obrascima." Ona mahnu prema uskomešanom oblaku. "Oni leže iza garcon-ovepokvarenosti." (OKUPILI SMO SVOJE SNAGE OVDE) (U LEGLU NAŠEG NEPRIJATELJA)

(VAŠ BUČNI UPAD U NAŠE SKROVIŠTE) (PRISILJAVA NAS DA UDARIMO NA ONE KOJE MRZIMO IPLAŠIMO IH SE) (I TAKO VAS ZAŠTITIMO OD ČOVEKA NIMA-KOJI-TRAGA) (DA BISMO ZAJEDNO MOGLI DA UNIŠTIMO DENILA-IZ-DAVNINE) Simovani tik-tak je sve dotle nepomično stajao. Na pomen svogimena, on reče: "Nemoralno je da se ugljenični anđeli hraneugljenikom. Tik-takovi moraju da nauče ljudsku vrstu višim moralnimvrednostima. To je zapovest naših digitalnih naredbodavaca." "Moralisti su tako dosadni", reče Volter. (UVUKLI SMO SE DUBOKO) (U POGLED NA SVET 'TIK-TAKOVA') ( - OČIGLEDNA JE UVREDLJIVOST TOG NAZIVA - ) (TOKOM MNOGIH VEKOVA) (KOJE SMO PROVELI U OVIM DIGITALNIM PROSTORIMA) (ALI VAŠ UPAD ZNAČI POČETAK NAŠE IGRE) (UDARA NA NAŠEG DREVNOG DUŠMANINA) (ČOVEKA-KOJI-TO-NIJE: DENILA) "Ove tuđinske magle ponašaju se kao krtice", reče Volter, "poznatesamo po svom rovarenju." (OSKUDNO JE VAŠE ZNANJE) (DA BISTE GOVORILI O MORALU) (KADA JE VAŠA VRSTA UČESTVOVALA U SMAKNUĆU) (ČITAVOG SPIRALNOG PROSTORA) Volter uzdahnu. "Najkrvaviji sporovi vode se oko pitanja gde ni sajedne strane nema valjanih činjenica. Kad je reč o čoveku koji uzimahranu... tu valjda nema nikakvog greha?" (IGRAJTE SE SA NAMA I NESTAĆE VAS) (U NAŠOJ ODMAZDI)

9.Hari duboko udahnu i pripremi se da ponovo pređe u simprostor.

Uspravio se u sedeći položaj u kapsuli i udobnije namestio jastučićeneuralnih prijemnika oko vrata. Kroz providnu školjku video je timovestručnjaka kako predano rade. Morali su da održavaju mapu izmeđuHarijevih mentalnih procesa i same Mreže. Uzdahnuo je. "Kad samo pomislim da sam imao nameru daobjasnim celokupnu istoriju... Trantor je već dovoljno težak." Dors mu pritisnu vlažan upijač na čelo. "Uspećeš ti to." On se suvo zakikota. "Ljudi izdaleka izgledaju svrsishodno irazumljivo... ali samo izdaleka. Izbliza je to pravo rasulo." "Svoj život uvek posmatramo izbliza. Drugi ljudi izgledaju metodično iuredno zato što ih posmatramo izdaleka." On je iznenada poljubi. "Meni se više dopada izbliza." Ona mu uzvrati žestokim poljupcem. "Radim sa Denilom naubacivanju u Lamurkov krug." "Opasno." "On za to koristi... našu vrstu." Hari je znao da postoji mali broj humanoformnih robota. "Može li tosebi da priušti?" "Neki su ubačeni pre više decenija." Hari klimnu. "Dobri stari R. Denil. Trebalo je da bude političar." "Bio je prvi ministar." "Bio je postavljen, a ne izabran." Napeto mu je proučavala lice. "Ti... sada želiš da postaneš prviministar, zar ne?" "Da, Panukopija... je to promenila." "Denil kaže da ih ima dovoljno da blokira Lamurka, ako glasanje ugornjem domu bude išlo kako treba." Hari frknu. "Statistika traži oprez, dušo. Seti se starog vica o tristatističara u lovu na patke..." "Šta su patke?" "Lovna divljač, poznata na nekim svetovima. Prvi statističar gađao jemetar previsoko, drugi metar prenisko. Kada je to video, treći

statističar je uzviknuo: 'U proseku smo je pogodili!'"

Živo stablo prostora-događanja. Hari ga je posmatrao kako pucketa i provlači se kroz matrice. Setiose da je neko rekao da u prirodi ne postoje prave linije. Ovde je biloobrnuto. Beskrajno raskriljujuća složenost, nikada potpunopravolinijska, nikada samo zakrivljena. Čitava artificijelna Mreža cvetala je ustrojstvima koja su se moglasvuda videti. U pucketavim električnim pražnjenjima, živim odtreperavih munja. U bledoplavim ledenim šarama kristalnog rastinja.U bronhijama ljudskih pluća. U grafikonima kretanja na tržištima. Uvirovima potoka koji su večno brzali napred. Taj sklad velikog sa malim bio je lepota sam po sebi, čak i analiziranskeptičnim okom nauke. Osećao je trantorsku Mrežu. Grudi su mu bile mapa; sektor Strilingnalazio mu se iznad desne bradavice, Analitika iznad leve. Uzpomoć neuralne plastičnosti, primarne čulne oblasti njegovogkorteksa 'čitale' su Mrežu kroz njegovu kožu. Ali to nije bilo nimalo slično čitanju. Ovde nije bilo očiglednihpodataka. Koliko je bilo bolje, za vrstu nastalu od panova, da upoznaje svetkroz svoj razvijeni, zaokruženi nervni sistem! I zabavnije. Kao i psihoistorijske jednačine, Mreža je bila N-dimenziona. A i sambroj N menjao se sa vremenom, u skladu sa ulaskom i izlaskomparametara iz upotrebe. Čovekov ograničeni čulni sistem imao je samo jedan način da ovonekako sagleda. Svakog sekunda, nova dimenzija presekla biprethodnu. U zamrznutom kadru, svaki trenutak izgledao je kaobesmisleno složena apstraktna skulptura zaustavljena u mahnitompreobražaju. Svaki pokušaj da se nešto od toga pobliže sagleda izazivao je oštruglavobolju i mučninu, i nije ništa otkrivao. Trebalo ga je posmatratikao zabavu, a ne predmet proučavanja... i vremenom bi se steklaprodužena percepcija, ustrojena zahvaljujući dugim mukamapodsvesti. Vremenom bi... Hari Seldon je gutao svet koracima od sedam milja. Trenutnost koju je osećao dok je bio pan sada se vratila, pojačana

duž perspektiva koje nije umeo da imenuje. Brideo je od potpunogstapanja. Gazio je preko blatnog polja haotičnih interakcija Mreže. Petenjegovih čizama ostavljale su duboke ožiljke. Ovi su odmahzarastali: potprogrami na delu, nešto slično ćelijskoj obnovi. Pejzaž se otvorio kao toplo majčino krilo. Već je bio koristio psihoistoriju da 'predvidi unazad' plemenskakretanja panova, ponašanje, ishode. Ovo je generalizovao utopologiju opstanka/ekonomije/sociologije N-prostornih pejzaža.Trantorov digitalni svet zjapio je pred njim, planetna paukovamreža... sa nečim mračnim i naduvenim u središtu. Trantorova električna džungla oštro je sevala ispod njega. To jedolazilo nekako ispod panorama preko kojih je prelazio. Četrdesetmilijardi života podsećali su iz daljine na karneval, neonski blistav naobzorju, usred crne, hladne pustinje: bila je to kolosalna noć sameGalaksije. Hari je koračao preko izmučenog predela nepogoda i ruševina,prema džinovskom olujnom oblaku. Ispod njega su stajale dvesićušne ljudske prilike. Hari se sagnu i pokupi ih u šaku. "Dugo vam je trebalo!" doviknu muški palčić. "Manje sam čekaokralja Francuske!" "Naš oslobodilac! Da li vas je poslao sveti Mihajlo?" uskliknumajušna Jovanka. "Ah, da... pazite se oblaka." "I ne samo toga... ovde", reče/odasla čovek. Hari je sleđeno stajao dok je kroz njega proticao zgusnut grumenpodataka/saznanja/istorije/mudrosti. Dahćući, ubrzao je sebe domaksimuma. Preteće kumulus-stvorenje, Jovanka i Volter... sve jesada bilo usporeno. Mogao je da vidi pojedinačne talase događajakako natapaju njihove simove. Bili su to rasuti umovi, koji su beskrajno prebacivali delove njih jedandrugom, svuda na Trantoru. Škljocanje, klaktanje, cik-cakproračunavanja. Na celokupne kapacitete mozga na središnjojlokaciji pridodavale su se milijarde njegovih mikroeficijenci. "Vi... poznajete... Trantor..." razvlačila je Jovanka. "Upotrebite... to...protiv... njih..." On zatrepta... i shvati. Preplaviše ga potoci sirovog, nasilnog sećanja. Uspomene koje nije

mogao da nazove svojima, ali su ga u trenutku podučavale,obnavljajući ono što je bilo izgubljeno. Uživao je u brzini i pokretljivosti. Leteo je preko razorene ravni kaoklizač na ledu, dok su se ostali vukli kao velike i teške zveri. Tada vide i zašto.

Zalepi holo-ekrane preko kilometar visoke planine dok je potpuno neprekriješ, tako da zasvetluca sa pola miliona razigranih slika. Svakiholo koristi četvrt miliona piksela da obrazuje svoju sliku, tako da svizajedno predstavljaju ogromnu prikaznu moć. Sada sabij sve te ekrane na komadić aluminijumske folije debelejedan milimetar. Zgužvaj je. Gurni je u grejpfrut. To je sada mozak,sto milijardni neurona koji ispaljuju naboj različitih snaga. Priroda jeostvarila to čudo, a sada mašine teže da ga oponašaju. Udar ovog saznanja stigao je neposredno iz neke skrivene saradnjenjega samog i Mreže. Informacije su sunule uvis iz desetinabiblioteka i spojile se sa čujnim škljocanjem. Saznao je i osetio u istom časku saznavanja. Podaci kao želja... Posrćući, ošamućeno se obrnuo i suočio se sa natuštenim oblacima.Tiskali su se napred poput gustog i zujavog roja pčela. Zaprepašćeno je posmatrao oblak, koji ošinu prema njemu munjomspaljeno narandžaste boje, pržeći vazduh. Ubod ga natera da se presamiti. "To je... sve što... trenutno... mogu da... učine", doviknu mupalčić/Volter. "Meni izgleda... dovoljno", zastenja Hari. "Zajedno... možemo... da se... suprotstavimo!" uzviknu Jovanka. Hari se teturao. Grčevi su mu rastrzali mišiće. Potpuno je usmeriopažnju na smirivanje strelovitih grčeva. Ovo učini da sim-svet ubrza do njegove brzine. Volter normalnoprogovori: "Izgleda mi da je i sam došao po pomoć." "Mi ovde vojujemo veliku i svetu bitku", bila je uporna Jovanka. "Sveostalo mora da ustupi..." Hari zaškripa: "Diplomatija...?" Jovanka se nakostreši. "Da pregovaramo? Šta? Sa ovako opakimnepriljateljem..." "Treba ga saslušati", promrmlja Volter pomirljivo.

"Vaše iskustvo... filozofa... iz nemirnijih vremena... ovde bi moglo...da se pokaže... korisno", iskašlja Hari. "Ah! Iskustvo... veoma precenjena stvar. Kad bih mogao da živimispočetka, bez sumnje bih pravio iste greške - ali ranije." Hari reče: "Kad bih znao šta ova oluja želi..." (VAŠA VRSTA VIVIFORMI) (NIJE NAŠ PRVENSTVENI CILJ) "Ali vam to ne smeta da nas mučite!" dočeka Volter. Hari uze čovečuljka u šaku i podiže ga. Tornado se obori na njih,mračan, kovitlajući svakojake predmete - odlomke Mreže, video je,progutane. Pružio je Voltera prema usisavajućem otvoru. Ciklon ih je šibao prašinom i đubretom. Zavijao je mahnitomenergijom, tako bučno da je Hari morao da viče. "Bili ste 'apostolrazuma'... ako dozvolite da navedem vašu sopstvenu internumemoriju. Urazumite ih." "Njihov razlomljeni govor mi ništa ne znači. Šta im znači to za druge'viviforme'? U Vaseljeni postoji samo čovek." "Gospod je tako uredio - čak i u svom Čistilištu", složi se Jovanka. Hari mračno reče, pogađajući šta sledi. "Uvek brz, nikad siguran."

10."Moram da vidim Denila", zatražio je Hari. Osećao se pomalo

ošamućeno od bliskog dodira sa beskrajnom, vrtoglavom Mrežom.Ali nije imao mnogo vremena. "Odmah." Dors zavrte glavom. "Suviše je opasno, naročito sad kada je kriza satik-takovima toliko..." "Mogu to da rešim. Dovedi ga." "Nisam sigurna kako da..." "Volim te, ali moram da primetim da krajnje neuverljivo lažeš." Denil je nosio radnički kostim i izgledao je prilično nelagodno kadase Hari sreo sa njim na širokom, prometnom trgu. "Gde su tvoji specijalci?" "Svuda oko nas, odeveni slično kao ti." Ovo je Denila učinilo još nespokojnijim. Hari shvati da ovajnajsavršeniji od robotskih oblika pati od nekih večnih ljudskihograničenja. Sa aktiviranom mimikom lica, čak ni pozitronski mozaknije bio u stanju da odvojeno kontroliše pokrete usana i očiju prilikomučestale promene osećanja. A Denil na javnom mestu nije smeo dadopusti svojim potprogramima da se isključe i da mu lice ostane bezizraza. "Jesu li podigli zvučni zid?" Hari klimnu glavom kapetanu, koji je nedaleko od njih gurao metlu.Denilove sledeće reči kao da su dolazile kroz ćebe. "Ne volim kadsam ovako izložen." Grupice specijalaca vešto su skretale prolaznike, tako da niko nijeprimetio zvučni mehur. Hari je morao da se divi njihovom metodu;Carstvo je još umelo da radi neke stvari kako treba. "Stvari stojegore nego što možeš da zamisliš." "Tvoj zahtev, da se obezbedi neprestano praćenje Lamurkovih ljudi...može da oda moje agente u Lamurkovoj mreži." "Nema drugog načina", reče Hari oštro. "Praćenje najvažnijih figuramora da ostane tvoj zadatak." "Potrebno je da budu onemogućeni?" "Do kraja krize."

"Kakve krize?" Denilovo lice iskrivi se u grimasu... a zatim izgubisvaki izraz. Presekao je veze. "Tik-takovi. Lamurkovi potezi. Malo ucene, tek da bude pikantnije.Sark. Možeš da biraš. Oh, i pojave u Mreži koje ću ti kasnije opisati." "Nateraćeš Lamurkovu grupu u predvidljiv obrazac ponašanja?Kako?" "Pomoću manevra. Pretpostavljam da će tvoji agenti biti u stanju dapredvide mesta na kojima će se nalaziti neki od glavnih likova, kao isam Lamurk, kada za to dođe vreme." "Kakav manevar?" "Daću znak kada bude trebalo da se dogodi." "Šališ se sa mnom", reče Denil mračno. "Što se tiče drugog zahteva,da sam Lamurk bude uklonjen..." "Sam odaberi metod, a ja ću svoj." "Mogu to da učinim. Primena Zirotovog zakona." Denil zastade,bezizraznog lica, potpuno obuzet proračunavanjem. "Moj metod ćezahtevati pet minuta pripreme na odabranom mestu, da bi efektmogao da bude postignut." "Biće dovoljno. Samo se postaraj da tvoji roboti neprestano motre naLamurkove glavešine, a podaci će ići preko Dors." "Reci mi sada!" "I da pokvarim iščekivanje?" "Hari, moraš..." "Samo ako možeš da budeš potpuno siguran da neće procuriti." "Ništa nije potpuno sigurno..." "Onda nam ostaje slobodna volja, zar ne? Bar meni." Hari oseti zanjega neobično nestrpljenje. Da dela - i sama ta činjenica davala muje neku vrstu slobode. Iako Denilovo lice nije ništa pokazivalo, njegovo telo govorilo je ooprezu: noge su mu se prekrštale, ruka dodirivala lice. "Potreban mije neki dokaz da potpuno shvataš situaciju." Hari se nasmeja. Nikada pre to nije učinio u ozbiljnom Denilovomprisustvu. Osećao se kao da se nečega oslobodio.

11.Hari je čekao u predvoruju gornjeg doma. Kroz jednosmerno

providne zidove video je veliki amfiteatar. Delegati su nervozno čavrljali. Ovi muškarci i žene u zvaničnimodorama bili su primetno zabrinuti. S druge strane, upravljali susudbinama biliona života, zvezda i spiralnih krakova. Već je i sam Trantor bio zaprepašćujući po svojoj veličini. Naravno,Trantor je, sa svojom etničkom šarolikošću, bio ogledalo Galaksije. ICarstvo i ova planeta posedovali su složene veze, sasvimnenamerne podudarnosti, nasumične paralele, osetljivemeđuzavisnosti. Oboje se prostiralo daleko iza obzorja složenostibilo koje osobe ili računara. Suočeni sa izluđujućom složenošću, ljudi su težili da pronađu tačkuzasićenja. Ovladavali su lakšim međuodnosima, koristili lokalne vezei pravila. Ova su zatim gurali sve dok ne bi stigli do zida složenostikoji je bio previše debeo i visok da bi bio savladan. Tu bi sezaustavili i vratili se panolikom ponašanju. domunđavali bi se,savetovali i, na kraju, kockali. Gornji dom je zujao kao košnica, na vrhuncu uzbuđenja. Novi činilacu vladajućem haosu mogao je da ih odmami na savim novu orbitu.Bilo je vreme da im se pokaže put. Tako je bar govorila njegovaintuicija, izoštrena na Panukopiji. ...A posle toga, reče sebi, moći će da se vrati na problem oblikovanjaCarstva... "Nadam se da znaš šta radiš", reče Klion, pošto je bučno umarširaou predvorje. Njegov ceremonijalni ogrtač omotavao ga je skerletom,a perjem ukrašeni šešir bio je tirkizna fontana. Hari potisnu kikot.Nikada se neće navići na svečanu odeću. "Srećan sam što bar ja mogu da se pojavim u svojoj radnoj odeći,sire." "Nemaš pojma koliko si srećan. Nervozan?" Hari je bio iznenađen kada je utvrdio da uopšte ne oseća napetost, sobzirom na to da je prilikom poslednjeg pojavljivanja na ovom mestuzamalo bio ubijen. "Ne, sire."

"Pre ovakvih događanja uvek se opuštam posmatranjem nekogvelikog umetničkog dela." Klion mahnu rukom i ceo jedan zidpredvorja ispuni se svetlošću. Prikazivao je klasičnu temu trantorske škole: Proždiranje voća, bezsumnje iz serije Beti Aktonije. Prvo je to bio paradajaz koji su jelegusenice. Onda su se gusenicama hranile bogomoljke. Na kraju,tarantule i žabe žvakale su bogomoljke. Jedan od kasnijih Aktonijinihradova, Proždiranje dece, prvo je prikazao koćenje pacova.Mladunce su zatim hvatali i proždirali različiti mesožderi, neki čakveoma krupni. Hari je poznavao teoriju. Sve je ovo poticalo od stečenog ubeđenjaTrantorijanaca da je divljina ružno mesto, nasilno i besmisleno. Red ihumanost postojali su samo u gradovima. Većina sektora imala je ujelovniku puno prikrivenih prirodnih materija. Sada je pobuna tik-takova i to otežala. "Morali smo da pređemo na gotovo potpuno sintetičku hranu", rečeKlion odsutno. "Trantor sada hrane dvadeset agri-svetova, prekoimprovizovane dopremne linije hiperbrodova. Zamisli to! To, naravno,ne važi i za palatu." "Neki sektori gladuju", reče Hari. Želeo je da kaže Klionu za mnoštvoizukrštanih niti, ali je tada stigla carska pratnja. Lica, buka, svetlost, ogromni zaobljeni amfiteatar - Hari je slušao odjekujuće formalnosti i pokušavao da odmeri težinumesta na kome se nalazio. Bilo je staro više milenijuma, zidovaprekrivenih istorijskim memorijalnim pločama, natopljeno tradicijom iuzvišenošću... A već sledećeg trenutka stajao je i govorio, uopšte se ne sećajućikada se popeo do visokog podijuma. Preplavljivala ga je sila pogledauperenih u njega. Deo njega prepoznao je panovsko osećanje:uzbuđenje zbog toga što na njega obraćaju pažnju. Politički tipovi bilisu prirodni ovisnici od toga. Ali, na svu sreću, ne i Hari Seldon.Duboko je udahnuo i počeo. "Dozvolite da govorim o trnu u našoj živoj rani: problemupredstavljanja. Ovo telo favorizuje manje nastanjene sektore, dokSpiralni dom na isti način favorizuje manje nastanjene svetove. Ovoje razlog što su Daliti, kako ovde tako i u svojim zonama širomGalaksije, nezadovoljni. Uprkos tome, moramo da udružimo sve

raspoložive snage da bismo se suočili sa nagomilanim krizama:Sarkom, tik-takovima, nemirima." Duboko je udahnuo. "Šta možemo da učinimo? Svi sistemipredstavljanja imaju svoje propratne pojave. Prilažem domuzvaničnu teoremu, proverenu, koja dokazuje ovu činjenicu.Preporučujem da je date matematičarima na proveru." Suvo se osmehnuo, setivši se da preleti pogledom po auditorijumu."Ne verujte političaru na reč, čak i ako pomalo poznaje matematiku."Smeh je bio prijatna injekcija za njegovo samopouzdanje. "Svakisistem glasanja ima neželjene posledice i mane. Pitanje nije da litreba da budemo demokratični, već kako. Otvoren, eksperimentalanpristup potpuno je u skladu sa nepokolebljivim opredeljenjem zademokratiju." "Daliti to nisu!" doviknu neko. Mrmljanje odobravanja. "Jesu!" smesta uzvrati Hari. "Ali moramo da ih dovedemo na svojteren, tako što ćemo saslušati njihove žalbe!" Klicanje, ukanje. Vreme je za reflektivni pasaž, procenio je."Naravno, oni koji imaju koristi od određenog stanja zaogrću seplaštom demokratije, izgovorene sa velikim D." Gunđanje plemićke struje - predvidljivo. "A to čine i njihovi protivnici!Istorija nas uči..." Zastao je da pusti da se kroz skup proširi neznatnotalasanje, iščekivanje na podignutim licima - Da li je konačnotrenutak da govori o psihoistoriji? - da bi razvejao njihove nade,spokojno nastavivši: "...da su takvi ogrtači najrazličitijih krojeva i dasvi imaju zakrpe. Imali smo mnogo manjina, od koji su mnoge bile raštrkane međuvelikim i malim sektorima. A u razmerama galaktičke spirale, međuzonama različitog uticaja. Takve grupe nikada nisu dobropredstavljene u našoj politici ako predstavnike biramo na osnovuvećine glasova u svakom sektoru ili zoni." "Trebalo bi da budu srećni i sa onim što imaju!" uzviknu jedanuvaženi član. "Dozvolićete da se ne složim sa tim. Moramo da menjamo stvari - tood nas zahteva istorija!" Vika, pljesak. Dalje. "Stoga predlažem novo pravilo. Ako sektor imašest zastupničkih mesta, ne treba ga deliti na šest celina. Umestotoga, svakom glasaču treba dati šest glasova. On ili ona će tada

moći da rasporede glasove među kandidatima - da ih podele međunjima, ili da ih daju samo jednom kandidatu. Na taj način, združenemanjine mogu da dobiju predstavnika ako glasaju zajedno." Neobična tišina. Hari pusti da reči dobiju na težini. Denil je bio jasan:Hari je morao pažljivo da odabere trenutak za sve. Uprkos tome, nijeznao u kom pravcu će se okrenuti vetar. "Ovo pravilo nema veze sa etničkim ili bilo kojim drugim uticajem.Grupe mogu da ostvare ciljeve samo ako se zaista ujedine. Njihovisledbenici moraju da glasaju u skladu sa tim u privatnosti svojihglasačkih mesta. Nikakav demagog ne može to da kontroliše. "Ako budem postavljen za prvog ministra, proglasiću ovo pravilovažećim širom Velike Spirale!" Eto - k'o prstom na dugme. (Čudna stara izreka - šta li im je bilo todugme?) Napustio je podijum usred iznenadnog, zaglušujućegpljeska.

Hari je oduvek osećao da, kao što je njegova majka imala običaj dakaže, "ako čovek ima veličine u sebi, ona se ne ispoljava u trenutkudrame već u dnevniku njegovog svakodnevnog rada." Ovo je običnoupotrebljavala kada bi Hari zapostavio kućne poslove u koristudžbenika matematike. Sada je bio svedok obrnutog: veličine nametnute kroz dramu. Kada su se ponovo našli u velikom predvorju, pustio je da ga vukuod grupice do grupice oštrookih delegata, od kojih je svaki imaoneko pitanje. Svi su očekivali da će ih ubeđivati da glasaju za njega. Namerno to nije činio. Umesto toga razgovarao je o tik-takovima iSarku. I čekao. Kao što je običaj zahtevao, Klion je bio otišao ranije. Grupe su seljubopitljivo sjatile oko Harija. "Kakva će biti politika prema Sarku?" "Karantin." "Ali tamo sada vlada haos!" "Moramo sačekati da sagori." "To je okrutno! Vi pesimistički pretpostavljate..." "Gospodine, 'pesimist' je pojam koji su izmislili optimisti da bi opisalirealiste." "Izbegavate da izvršite svoju dužnost, puštajući da nemiri..."

"Ja upravo stižem sa Sarka. A vi?" Ovakvim razgovorima izbegao je prljavi posao prikljupljanja glasova.Naravno, i dalje je zaostajao za Lamurkom. Ipak, činilo se da segornjem domu više dopao njegov nepristrasni predlog u pogleduDalita nego Lamurkov zagriženi. A njegova tvrda linija prema Sarku zaradila mu je poštovanje. Neki,koji su ga smatrali za mekušnog akademika, bili su iznenađeni. Sadruge strane, u njegovom glasu bilo je istinske brige za Sark; Hari jemrzeo nered i znao je šta bi Sark doneo Galaksiji. Naravno, nije bio toliko naivan da veruje da novi sistempredstavljanja može da izmeni sudbinu Carstva. Ali mogao jenjegovu... Hari je pretpostavljao, uprkos sve jačim dokazima u korist suprotnog,da se od svih odraslih ljudi traži ozbiljan rad i visoki standardi, da ježivot težak i nemilosrdan, da su greške i sramota nepopravljive.Carska politika kao da je bila protivdokaz tome, ali je upravopočinjao, dok su se svuda oko njega vodile žive rasprave... Carski glasnik donese mu poruku da Lamurk želi da razgovara sanjim. "Gde?" prošapta Hari. "Napolju, van palate." "Odgovara mi." Tačno kako je Denil predvideo. Čak ni Lamurk nije smeo da povučejoš jedan potez unutar palate, posle prethodnog neuspeha.

12.Dok je izlazio iz palate, stigla mu je poruka na kom.

Jedan zidni ukras u blizini palate poslao je signal sabijenih podatakau njegov komunikator na zglobu šake. Čekajući Lamurka u vestibuli,otvorio ga je. Petnaestoro Lamurkovih pomoćnika i saveznika bilo je ranjeno iliubijeno. Slike su bile direktne: tamo pad vozila, ovde nesreća u liftu.Sve se to dogodilo u poslednjih nekoliko sati, kada je okupljanjegornjeg doma pomoglo da se utvrde mesta gde su se nalazili. Hari pomisli na izgubljene živote. Bila je to njegova odgovornost, jerje samo on imao kompletnu sliku. Roboti su uzeli žrtve na nišan, neznajući šta će uslediti. Moralno breme padalo je... gde? 'Nesrećni slučajevi' su se dešavali širom Trantora. Malo njih je mogloda prepozna vezu između njih... izuzev... "Akademiče! Radujem se što vas vidim", reče Lamurk i sede prekoputa Harija. Obojica su prećutno preskočila formalnost rukovanja. "Onda izgleda da smo na istom", reče Hari. Ljubazan, prazan komentar. Imao je još nekoliko u rezervi i sad ih jeupotrebio, kupujući vreme. Činilo se da Lamurk još nije čuo da jeostao bez glavnih ljudi. Denil je rekao da će mu biti potrebno pet minuta da bi 'pripremioefekt', šta god da je to značilo. Nastavio je da zagovara Lamurka dok su trenuci prolazili. Pazio jeda koristi pomirljiv govor tela i glas da bi umirio Lamurka; poslepanova, bolje je ovladao tim veštinama. Bili su u domu Saveta u blizini palate, okruženi grupama svojihtelohranitelja. Lamurk je izabrao sobu i složene cvetne ukrase u njoj.Obično se koristila kao salon za predstavnike seoskih zona, i zato jebila puna zelenila. Neuobičajeno za Trantor, okolo su zujali insekti,oprašujući biljke. Denil je imao nešto isplanirano. Ali kako je mogao da bilo štaorganizuje kada je mesto bilo odabrano nasumce? I kako da izbegnebezbrojne senzore i njuškače? Lamurkova navodna namera bila je da razgovara o krizi sa tik-

takovima. Ispod ovoga se krila tema njihovog rivalstva oko mestaprvog ministra. Svi su znali da je pitanje dana kada će Lamurk ureditida ga izglasaju. "Imamo dokaze da nešto ubacuje viruse u tik-takove", reče Lamurk. "Nesumnjivo", reče Hari. Oterao je rukom zujećeg insekta. "Ali ovo je neka čudna sorta virusa. Moji tehničari kažu da je to neštokao mali pod-um, a ne samo virus." "Prava bolest." "Uh, da. Vraški slično onome što nazivaju 'razumna bolest'." "Rekao bih da je reč o samoorganizujućem skupu ubeđenja, a ne oobičnoj digitalnoj bolesti." Lamurk je izgledao iznenađeno. "Čitava ta tik-takovska priča o'moralnom imperativu' da se ne jede ništa što je živo, čak ni biljke ikvasci..." "Plod je iskrenog osećanja." "Prokleto čudno." "I ne slutite koliko. Ukoliko to ne zaustavimo, moraćemo daprebacimo Trantor na potpuno veštačku hranu." Lamurk nabra veđe. "Bez žitarica, bez kvazi-mesa." "A to će se uskoro proširiti na čitavo Carstvo." "Sigurni ste?" Lamurk je izgledao iskreno zabrinut. Hari se pokoleba. Morao je da se podseti da i drugi imaju ideale,često i sasvim uzvišene. Možda ih i Lamurk ima... Onda se seti kako je visio na prstima ispod e-lifta. "Sasvim." "Mislite da je ovo samo znak, simptom? Da Carstvu... preti pad?" "Ne mora da znači. Tik-takovi su poseban problem u odnosu naopštu društvenu krizu." "Znate li zašto želim da postanem prvi ministar? Želim da spasimCarstvo, profesore Seldone." "Ja takođe. Ali vaš način, igranjem političkih igara - nije dovoljan." "A vaša psihoistorija? Ako bih to upotrebio..." "Teorija je moja, i još nije spremna." Prećutao je da je Lamurkposlednja osoba kojoj bi dao psihoistoriju na upotrebu. "Trebalo bi da radimo zajedno na ovome, bez obzira na to ko budeprvi ministar." Lamurk se osmehnu, očigledno ubeđen da zna šta ćese dogoditi. "Iako ste nekoliko puta pokušali da me ubijete?"

"Šta? Čuo sam nešto o tome da je bilo pokušaja, ali valjda nemislite..." "Samo sam se pitao zašto vam taj položaj toliko znači." Lamurk odbaci masku iznenađene nedužnosti. Usna mu se izvi upodrugljiv kez. "Samo amater može da pita tako nešto." "Moć kao takva?" "Šta bi drugo bilo?" "Ljudi." "Ha! Vaše jednačine zanemaruju pojedince." "Ali to ne radim u životu." "Što ponovo dokazuje da ste amater. Par života više ili manje ništane znači. Da biste predvodili, ali zaista predvodili, morate da budeteiznad sentimentalnosti." "Možda ste u pravu." Već je sve ovo video, u panolikoj piramidiCarstva, u velikoj, beskonačnoj igri moći među plemstvom.Uzdahnuo je. Nešto mu odvrati pažnju, nekakav jedva čujan glasić. Malo jeokrenuo glavu, zavalivši se unazad. Glasić je dolazio od insekta koji mu je lebdeo pored uveta. Udalj' se, ponavljao je. Udalj' se. "Drago mi je što počinjete da shvatate", reče Lamurk. "Ako biste seodmah povukli, ne insistirajući na glasanju..." "Zašto bih to učinio?" Hari ustade i odšeta, sa rukama na leđima, do jednog od cvetovavisine čoveka. Najbolje da izgleda kao da ispipava uslove nagodbe. "Vama bliski ljudi mogli bi da budu povređeni." "Kao Jugo, mislite?" "Ah, to nije bilo ništa. Samo način da ostavim posetnicu." "Slomljena noga." Lamurk slegnu ramenima. "Moglo je da bude gore." "A Panukopija? Je li i Vado bio vaš čovek?" Lamurk odmahnu rukom. "Ne pamtim pojedinosti. Koliko znam, mojiljudi su u tom slučaju radili u dogovoru sa akademskim potentatom." "Baš ste se pomučili oko mene." Lamurkove oči se lukavo suziše. "Želim ubedljivu većinu glasova zasebe. Ne izbegavam nijedan način da to ostvarim." "Više glasova nego što sad imate."

"Tačno... uz vašu podršku." Dva insekta napustiše veliki cvet nalik na ružu i zalebdeše poredLamurka. On ih osmotri, pa mahnu na jednog. Ovaj odzuja dalje. "Tubi moglo biti nečeg i za vas." "Osim mog života?" Lamurk se osmehnu. "I života vaše žene, nemojte to da zaboravite." "Nikada ne zaboravljam pretnje upućene mojoj ženi." "Čovek treba da bude realan." Oba insekta su se vratila. "Tako sam i ja čuo." Lamurk se podrugljivo iskezi i zavali se u naslon, sada već siguran usebe. Otvorio je usta... Insekte poveza munja - kroz Lamurkovu glavu. Hari se baci na pod dok je zagasitožuto električno pražnjenjepalacalo i crvčalo u vazduhu. Lamurk se napola podiže. Iz oba uhaizlazio mu je električni luk. Oči mu se iskolačiše. Iz razjapljenih ustaiziđe pridavljen pisak. A onda je sve bilo gotovo. Insekti padoše kao sagorele žiške. Lamurk se strovali napred. Padajući, ispružio je ruke ispred sebe.Šake su mu se grčevito otvarale i stiskale. Ali ostadoše prazne. Telotupo udari i prostre se po tepihu. Mišići ruku su još poskakivali i trzalise. Sleđen, Hari shvati da je Lamurk i u poslednjem času pokušao da gazgrabi za gušu.

13.Lebdeo je u N-dimenzionom prostoru, daleko od politike.

Čim se vratio na Striling, povukao se u osamu. Sati koji su uslediliposle Lamurkove pogibije bili su najgori u njegovom životu. Denilov savet pokazao se koristan - "Bez obzira na to šta ja budemradio, drži se svoje uloge: matematičar, zabrinut, ali iznad gungule."Ali gungula je pretila da preraste u anarhiju. Galama, otpužbe,panika. Hari je morao da izdrži prste uperene u njega, i pretnje.Lamurkova lična pratnja izvukla je oružje kada je Hari konačnonapustio sobu ubistva. Njegovi specijalci su ošamutili petoricu njih. Sada će čitav Trantor, a uskoro i Carstvo, proključati od gneva isumnje. Insekti-ubice nosili su energiju pohranjenu u sićušnepozitronske ćelije: tehnologija za koju se verovalo da jezaboravljena. Pokušaji da se pronađe izvor nisu odveli nikuda. U svakom slučaju, stvar nije mogla biti povezana sa Harijem.Trenutno. Po tradiciji, atentati su se naručivali izdaleka, preko posrednika. Takoje bilo bezbednije. Harijevo prisustvo bilo je, stoga, činjenica protivnjegove umešanosti... baš kao što je Denil predvideo. Hariju sedopadala ta strana cele stvari: predviđanje koje se ostvarilo. Umasovnoj histeriji koja je usledila, niko nije došao da zaključka da jeon umešan. Hari je, takođe, poznavao svoje granice i znao je da je stigao do njih.Nije bio u stanju da podnese taj haos, osim u širem kontekstumatematike. Zato je pobegao svojim dobro znanim, finim apstrakcijama. Šetao je kroz dimenzije, posmatrajući kako se razvijaju ravnipsihoistorije. Pred njim se prostirala čitava Galaksija, ne u svomzadivljujućem spiralnom obliku, već u parametarskom prostoru. Krivepostojanosti uzdizale su se poput grebena i obronaka. Ovde su senalazila društva koja su trajala, dok su ona u dubinama bilaprolazna. Sark. Uvećao je zonu Sarka i ubrzao dinamičke jednačine doošamućujuće brzine. Nova Renesansa rasprsnuće se u psihodelične

kulturalne eksplozije. Nalik na narandžaste trnove, iz pejzažapostojanja iskakali su konflikti. Postojani vrhovi su se rušili. Njihovmaterijal je zatrpavao doline, čineći staze između vrhovaneprolaznima. Ovo je značilo da ne samo ljudi, već ni cele planete neće moći da seizvuku iz dolina odumiranja. Ovi svetovi će se gušiti u mulju,zarobljeni eonima. A zatim... Grimizni plamenovi. Nova-okidači. Jednom upotrebljeni, činili su darat bude kudikamo opasniji. Sunčev sistem mogao je da bude 'očišćen' - zastrašujuće bezličanpojam koji su upotrebljavali drevni agresori - izazivanjem slabijeeksplozije nove u inače blagom suncu. Ovo je pržilo svetove tekkoliko je bilo dovoljno da se ubiju svi oni koji se nisu dovoljno brzosklonili pod zemlju i nagomilali hrane za nekoliko godina koliko jetrajala faza nove. Hari je bio sleđen od užasa. Bio je pobegao u apstraktne prostore,ali su ga smrt i bezumlje i tu pronašli. U vrednosno slobodnim parametarskim prostorima jednačina, rat jebio samo jedan od načina da se odabere put. Razoran, svakako,veoma usredsređen - i brz. Da je rat zaista povećavao parametre 'efikasnosti protoka', galaktičnisistem bi daleko češće birao ratove. Umesto toga, zonski ratovi supolako zamirali i postajali ređi. Sa skokom vremena u budućnostSarka, koji je progutao čitave godine, jarosno crvene mrlje ratova suse istopile. Zamenile su ih ružičaste i pastelno žute grupe tačkica. Ovo su bila postojanija, razuđena stabla odlučivanja, na delu saciljem da prekinu sukobe. Bili su to procesi koji su, zapravo,predstavljali mikroskopske pomiritelje. Ali ljudi koji su bili zahvaćeninjima verovatno nisu ni bili svesni da su ta duga, spora talasanjapoboljšavala njihove živote. Nikada nisu uočili bezmerne sile izasirovih agonija i ekstaza ljudskog života. Model 'očekivane koristi' nije uspevao da predvidi ovakav ishod.Prema tom viđenju, svaki rat nastajao je iz savršeno razumneračunice zonskih 'činilaca', nezavisno od prethodnih iskustava. Aliratovi su postajali sve manje obična pojava, što je značilo da jezonski sistem Sarka učio. Odjednom je video. Društva su bila složena ustrojstva paralelnih

procesora. Svaki je radio na svom problemu. Svaki je bio povezan sa drugima. Ali nijedan pojedinačni procesor nije bio svestan da pri tom uči. Što je važilo za Sark, važilo je i za carstvo. Carstvo je moglo da'sazna' stvari koje nijedan pojedinac nije. I mnogo više - stvari kojenijedna organizacija, nijedna planeta niti Zona nije mogla da zna. Sve do sada. Do psihoistorije. Ona je bila nova i suštastvena. Ovo je značilo da je Carstvo, tokom svih milenijuma svog postojanja,razvilo neku vrstu samosaznavanja, različitog od svake vrstepoimanja date običnim ljudima - i svake koja je mogla da im budedata. Duboko saznavanje iznad samosvesti ljudi. Hari osta bez vazduha od iznenađenja. Proverio je da nije negdepogrešio... Na kraju krajeva, povratne petlje nisu bile ništa novo. Hari je znaoopštu teoremu, nepojamno staru: ako su sve promenljive u sistemuusko povezane i ako možete bar jednu od njih po želji da promenite,onda ste u stanju da posredno kontrolišete sve njih. Sistem je mogaobiti doveden od precizno određenog ishoda preko bezbroj njegovihunutrašnjih povratnih petlji. Na spontan način, sistem je uređivaosebe... i bio poslušan. Kako su se promene dešavale u istinski složenim sistema - bilo jeiza čovekovog obzorja složenosti. Izvan saznanja... i, što je bilo jošvažnije, nevredno saznanja. Ali ovo... Proširio je N-dimenzioni pejzaž, razastirući horizonte dužosovina koje je jedva mogao da zamisli. U svima njima, Carstvo je vrvelo od... života. Ustrojstvima koja sujednačine obuhvatale, svetlosnim vijugavim saobraćajnicamapodataka/znanja/mudrosti. Nijedan čovek nije znao za njih. Sve do ovog trenutka, kada su se pokazala jednom. Psihoistorija je otkrila prisustvo veće od čoveka, iako u suštiniljudsko. Odjednom je video da Carstvo ima svoj pejzaž, širi i složeniji negošto je očekivao. Kompleksni adaptivni sistem Carstva dostigao jestanje 'zatišja', u kome je održavao ravnotežu na liniji između reda ipotpunog haosa. Tu je žonglirao već milenijumima, postižući ciljeve iizvršavajući zadatke za koje niko nije znao. Bilo je sposobno da se

prilagođava, razvija. Njegov prividni 'stazis' bila je, zapravo, činjenicada je dostiglo vrhunac u ogromnom pejzažu opstajanja. I tada, pred Harijevim očima, Carstvo se zanese prema kanjonimaraspada. Hari! Dešavaju se strašne stvari. Dođi! Žudeo je da ostane, da sazna više... ali glas je bio Dorsin.

14.Denil reče, šupljim glasom: "Moji agenti, moja sabraća... svi su

mrtvi." Robot je pogureno sedeo u Harijevom kabinetu. Dors je pokušavalada ga uteši. Hari je trljao oči, i dalje ošamućen od digitalnogstapanja. Stvari su se previše brzo dešavale, previše... "Tik-takovi! Napali si moje, moje..." Denil nije mogao da nastavi. "Gde?" "Širom Trantora! Ti i ja, i još nekoliko drugih, samo smo mipreživeli..." Denil zakopa lice u šake. Dors načini grimasu. "To mora da ima neke veze sa Lamurkom,njegovom smrću." "Da, posredno." Oba robota pogledaše Harija. Naslanjao se na sto, i dalje slab.Jedan dugi trenutak samo ih je posmatrao. "Bio je to deo šire...pogodbe." "Kakve pogodbe?" "Da se okonča pobuna tik-takova. Moji proračuni pokazali su da bise brzo proširila kroz čitavo Carstvo. Sa kobnim posledicama." "Pogodba?" Denil stisnu usne u dve tanke, blede linije. Hari zatrepta; osećao je olovnu težinu krivice. "Koju nisam sasvimkontrolisao." Dors ledeno reče: "Upotrebio si me, zar ne? Podaci koje je Denilslao, o položaju Lamurkovih pomagača, išli su kroz mene..." "A ja sam ih prosledio do tik-takova, da", reče Hari ozbiljno. "Nepreviše težak tehnički trik, kad imaš pomoć iz Mreže." Denilove oči se suziše na ovu poslednju izjavu. Onda opusti lice ireče: "Tik-takovi su, dakle, ubili Lamurkove ljude. Znaš da ne bihdopustio takvo masovno ubistvo, čak ni da bih tebi pomogao." Hari ozbiljno klimnu glavom. "Razumem ograničenja pod kojimadeluješ. Zirotov zakon zahteva prilično visoke standarde, a mojasudbina na mestu prvog ministra ne bi opravdala takvo kršenje prvogzakona." Denil je ošamućeno zurio u Harija. "I ti si ga zato zaobišao.

Upotrebio si mene i moje robote kao tragače." "Tačno. Tik-takovi su pratili tvoje robote. To su prilično ograničenastvorenja, lišena dubljih misli. Ali oni ne podležu prvom zakonu.Kada su jednom bili obavešteni na koga treba da udare, bilo jedovoljno da im dam znak kada." "Znak... kada si počeo svoj govor", reče Dors. "Lamurkovi pomagačitada su sedeli ispred ekrana i gledali. Bilo ih je lako naći i već su biliobuzeti tvojim govorom." Hari uzdahnu. "Baš tako." "To nimalo ne liči na tebe, Hari", reče Dors. "Već je i bilo vreme", reče Hari oštro. "Koliko su samo putapokušavali da me ubiju. Na kraju bi i uspeli, čak i da nikada nisampostao prvi ministar." Dors reče bez traga saosećanja: "Nikada ne bih očekivala od tebetako hladno razmišljanje." Hari je prazno pogleda. "Ni ja. Jedini razlog zbog koga sam seprimorao na tako nešto jeste to što sam mogao da vidim budućnost -svoju budućnost - tako jasno." Denilovo lice bilo je kovitlac osećanja, nešto što Hari nikada ranijenije video. "Ali moja sabraća - zašto njih? Ne mogu da shvatim.Zašto su oni morali da umru?" "Moja pogodba", reče Hari, stisnutog grla. "Prevarili su me." "Nisi znao da će roboti biti ubijeni?" Hari tužno odmahnu glavom. "Ne. Trebalo je to da pogodim. Bilo jeočigledno!" Pljesnuo se po glavi. "Kada su tik-takovi obavili mojposao, mogli su da pređu na posao za meme." "Meme?" upita Denil. "Sporazum... da se uradi šta?" upita oštro Dors. "Da se okonča pobuna tik-takova." Hari pogleda Dors, izbegavajućiDenilov pogled. "Moji proračuni pokazali su da bi se velikom brzinomproširila na Carstvo. Sa pogubnim posledicama." Denil ustade. "Razumem tvoje pravo da donosiš odluke o ljudskimživotima. Mi roboti ne možemo da dokučimo kako možete tako darazmišljate, ali mi i nismo načinjeni za to. Ipak, Hari - sklopio sisporazum sa silama koje ni sam ne razumeš." "Nisam mogao da predvidim njihov sledeći potez." Hari se osećaojadno, ali je deo njega primetio da je Denil već shvatio šta su meme.

Dors nije. "Čiji potez?" upita. "Drevnih", reče Hari. Ispričao joj je, preskačući neke činjenice. Osvom skorašnjem istraživanju Mreže. O umovima-lavirintima kojiobitavaju u tim digitalnim prostorima, hladnim i analitičkim u svojojosveti. "Oni potiču od nas robota?" prošapta Denil. "Posumnjao sam..." "Uspeli su da se sakriju od vas u početku našeg osvajanja Galaksije.Ili bar tako tvrde." Hari skrenu pogled sa Dors, koja ga je i daljeposmatrala u nemom šoku. Denil oprezno upita. "Gde su bili?" "Ogromne strukture u galaktičkom središtu... video si ih?" "Dakle, tamo su se te elektromagnetne pojave krile?" "Neko vreme. Na Trantor su došli odavno, kada je Mreža postaladovoljno razvijena da bi mogla da ih hrani. Živeli su u zakucimanaših digitalnih mreža. Dok se Mreža širila, i oni su. Sada sudovoljno snažni da udare. Možda bi čekali duže i nastavili da jačaju...da ih dva sima koja sam našao nisu izazvala." Denil polako reče: "Ona dva sima sa Sarka: Jovanka i Volter." "Znaš za njih?" upita hari. "Ja... pokušao sam da otupim njihov uticaj. Ono što se dešava naSarku loše utiče na Carstvo. Uposlio sam onog tipa Nima, ali se nijepokazao uspešan." Hari se bledo nasmeši. "Srce mu nije bilo u tome. Dopadali su mu seti simovi." "Trebalo je da osetim to", reče Denil. "Poseduješ izvesnu sposobnost da prozreš naša mentalna stanja,zar ne?" upita Hari. "Vrlo ograničenu. U stvari, obrasci se lakše prepoznaju ako jesubjekt imao neku dečju bolest, a kod Nima to nije bio slučaj. Ipakznam da ljudi vole da vide svoju vrstu reprodukovanu u nekomdrugom medijumu." Kao što su roboti? pomisli Hari. Zašto onda imamo zabrane protivnjih još od davnih vremena? Dors ih je posmatrala, svesna dapokušavaju da osete jedan drugog preko mračnog međuprostora. Hari oprezno reče: "Meme-umovi su blokirali Nima kada je tragao zasimovima u Mreži. Ali mi je sasvim dobro poslužio kada mi je trebalapomoć da se povežem sa Mrežom. Oslobodiću ga krivice, kada se

ovo završi." Denil hladno reče: "Ovi simovi i njihova vrsta - i dalje su opasni, Hari.Molim te da..." "Ne brini, znam to. Izići ću s njima na kraj. U ovom trenutku me brinumeme-umovi." "I kažeš da ti umovi mrze sve nas?" upita Dors polako, pokušavajućida shvati. "Ljude? Da, ali ni blizu koliko tvoju vrstu, ljubavi." "Nas?" Ona zatrepta. "Roboti su im nekada davno veoma naškodili." "Da!" reče Denil čvrsto. "Da bi zaštitili ljudsku vrstu." "E, pa te drevne inteligencije mrze tvoju vrstu zbog njene okrutnosti.U vreme kada su flote robo-istraživača obavile posao, zatekli smoGalaksiju pogodnu za benigno naseljavanje." Hari uključi holo. "Evoslike koju sam doneo od meme-umova." Preko sumračne ravnice kretala se linija žute boje. Oštri vetrovi gonilisu je napred, i proždirala je visoke žbunove bujne trave. Plamen jehitao napred, proždirao i ponovo hitao napred. Sa bleštave linijenapada dizao se uskovitlan, olovni dim. "Prerijski požar", reče Hari. "Tako su robo-istraživači od pre dvadesethiljada godina izgledali tim drevnim umovima." "Spaljivali su Galaksiju?" upita Dors šuplje. "Pripremali su je da bude bezbedna za njihove obožavanegospodare, ljude", reče Hari. "Zbog ovoga", reče Denil, "žele osvetu. Ali zašto sada?" "Konačno su sposobni za nju... i konačno su otkrili vas robote, iuspeli da vas razlikuju od tik-takova." Denil ošamućeno upita: "Kako?" "Kada su pronašli simove koje sam oživeo, idući po njihovom tragu,pronašli su mene, pa Dors. A zatim i tebe." "U stanju su tako široko da pretražuju?" upita Dors. Hari reče: "Sve digitalne informacije iz nadzornih kamera, tragača,mikro-naprava - oni ribare u tom moru." "A ti si im pomogao", reče Denil. "Za dobrobit Carstva, sklopio sam pogodbu sa njima." Denil reče: "Prvo su ubili lamurkovce, pa su se okrenuli na mojerobote. Nahuškavši po desetak tik-takova na svakog, savladali su

ih." "Sve nas?" prošapta Dors. "Otprilike trećina je preživela." Denil dopusti sebi tvrd osmejak."Mnogo smo sposobniji od tih... automata." Hari tužno klimnu glavom. "Toga nije bilo u pogodbi. Iskoristili su mekao oruđe." "Čini mi se da sve nas koriste." Denil kiselo pogleda Harija. "Narazličite načine." "Morao sam to da učinim, prijatelju Denile." Dors je zurila u Harija. "Gotovo da te ne prepoznajem." Hari blago reče: "Biti čovek ponekad je teže nego što izgleda." Dors sevnu očima. "Ti tuđinci su poubijali pripadnike moje vrste!" "Morao sam da pronađem rešenje..." Ona reče: "Roboti, posebno oni humanoformni, jesu sluge, oni..." "Ljubavi moja, ti si više ljudsko biće od ikoga koga poznajem." "Ali... ubijanje!" "Ionako bi došlo do toga. Te drevne meme nije bilo mogućezaustaviti." Hari uzdahnu i shvati koliko daleko je otišao. Bila je tomoć, uzdignuta iznad svega, koja je videla svet kao ogromnu arenu,poprište beskrajnih dvoboja. Postao je deo toga i znao je da višenikada neće moći ponovo da bude bezazleni matistoričar. Dors upita: "Kako si tako siguran? Mogao si da nas upozoriš, moglismo da..." "Već su znali ko ste. Da sam oklevao, napali bi vas dvoje, a onda bipošli u lov na ostale." Denil strogo upita. "Dakle... zbog nas?" "Uspeo sam oboje da spasim. Deo pogodbe." Denil popusti. "Onda... valjda... hvala ti." Hari se zagleda u starog prijatelja, zamagljenog pogleda. "Ti... nosišpreveliko breme." Denil klimnu glavom. "Uradio sam ono što se moralo i poslušao te." Hari potvrdi. "Lamurk. Bio sam tamo. Tvoji insekti su ga spržili." "Ili je bar tako izgledalo." "Šta?" Hari se zaprepašćeno zagleda u Denila. Ovaj pritisnu dugmena zglobu šake i okrenu se prema vratima kabineta. Kroz njih uđečovek neupadljve spoljašnjosti u smeđem radničkom kombinezonu,načas zastavši pred kontrolnim filterom.

"Naš gospodin Lamurk", reče Denil. "To nije..." Hari tada opazi fine sličnosti. Nos je bio poravnat, obrazipopunjeni, kosa proređena i obojena, uši zalepljene za glavu. "Ali,video sam kad je umro!" "I jesi. Naboj koji je primio privremeno ga je umrtvio, i da mojiprerušeni stražari nisu počeli tretman na licu mesta, ne bi ni oživeo." "Bio si u stanju da ga izvučeš iz toga?" "Drevna veština." "Koliko dugo čovek može da bude mrtav pre...?" "Oko jedan sat, na niskim temperaturama. Morali smo da radmomnogo brže", reče Denil odmereno. "U skladu sa prvim zakonom", reče Hari. "Malo slobodnije tumačenje. Lamurku nije bila naneta nikakva trajnaozleda. Sada će svoje sposobnosti posvetiti boljim ciljevima." "Zašto bi?" Hari opazi da Lamurk nije progovorio ni reč. Čovek jepažljivo slušao, posmatrajući Denila, a ne Harija. "Posedujem određenu pozitivnu moć uticaja na ljudski um. Jedandrevni robot po imenu Žiskar podario mi je ograničenu kontrolu nadsloženim nervnim procesima čovekovog cerebralnog korteksa.Izmenio sam Lamurkove motivacije i oplevio neka sećanja." "Koliko?" upita Dors sumnjičavo. Hari shvati da za nju Lamurk ostajeneprijatelj dok se ne dokaže da to nije. Denil mahnu rukom. "Govori." "Shvatam da sam grešio." Lamurk je govorio smirenim, iskrenimglasom, bez uobičajene žustrine. "Izvinjavam se, naročito vama,Hari. Ne mogu da se setim čime sam vas uvredio, ali žalim zbogtoga. Od sad ću biti bolji." "Ne nedostaju vam vaša sećanja?" upita ga Dors, tek da proveri. "Nisu mi dragocena", reče Lamurk trezveno. "Koliko mogu da sesetim, bio je to beskrajni lanac sitnih okrutnosti i nezasitnih ambicija.Malo je bilo dobrih trenutaka, pa zašto bih onda žalio što ih višenema? Sada ću biti bolja osoba." Hari istovremeno oseti čuđenje i strah. "Ako si sposoban za ovakonešto, Denile, što se uopšte raspravljaš sa mnom? Treba samo dapromeniš moje mišljenje!" Denil mirno reče: "Ne bih se usudio. Ti se razlikuješ od drugih." "Zbog psihoistorije? Je li to sve što te sprečava?"

"Da, to. Ali i zato što nisi imao zapaljenje mozga kada si bio mali.Zbog toga su moje veštine beskorisne. Na primer, nisam mogao daosetim tvoj plan da upotrebiš tik-takove protiv Lamurkove grupe,onomad kada smo se sreli na onom javnom mestu, kada sam tiobezbedio pomoć mojih robota." "Ja... razumem." Za Harija je bilo poučno da sazna na koliko sutankoj niti visili njegovi planovi. Nedostajala je samo bolest udetinjstvu! "Unapred se radujem svojim budućim zadacima", reče Lamurkravno. "Novom životu." "Kakvim zadacima?" upita Dors. "Otići ću u zonu Benin, na mesto lokalnog upravnika. To je dužnostpuna uzbudljivih izazova." "Vrlo dobro", reče Denil odobravajuće. Nešto u doslovnosti svega ovoga slalo je trnce niz Harijevu kičmu.Bila je to istinska moć, u rukama bezvremenog čarobnjaka. "Tvoj Zirotov zakon na delu..." "Neophodan je za psihoistoriju", reče Denil. Hari nabra veđe. "Kako to?" "Zirotov zakon je korolar prvog zakona, jer kako ljude sačuvati odzla, ako ne tako što će se čovečanstvo štititi i održavati u redu?" Hari reče: "A samo sa valjanom teorijom budućnosti moguće je videtišta je zaista potrebno." "Upravo tako. Još od vremena Žiskara mi roboti radili smo na takvojteoriji i dobili smo samo grubi model. Zato ste, Hari, ti i tvoja teorijaneophodni. Čak i tako, znao sam da sam za dlaku pogazio prvizakon kada sam poslušao tvoja uputstva i upotrebio svoje robote daprate lamurkovce." "Osetio si da nešto nije u redu?" "Ultraotpor u pozitronskim kolima ispoljava se u otežanom stajanju ihodu, a zatim i u govoru. Sve se to pojavilo kod mene. Mora da samosetio da će moji roboti biti posredno upotrebljeni za ubijanje ljudi.Žiskar je imao slične probleme sa prekoračenjem granice izmeđuprvog i Zirotovog zakona." Dorsine usne drhtale su od jedva suspregnutih osećanja. "To značida mi ostali zavisimo od vaše procene ravnoteže između ta dvatemeljna zakona. Ja ne bih mogla da podnesem ono kroz šta ste vi

prošli." Trudeći se da ga uteši, Hari reče: "Nisi imao izbora, Denile. Doteraosam te do zida." Denil pogleda Dors, dozvoljavajući da mu preko lica prelećusukobljene emocije. Bila je to simfonija patnje. "Zirotov zakon... takodugo sam živeo sa njim... toliko milenijuma... pa ipak..." "Ne postoji jasna protivurečnost", reče Hari blago, znajući da zalazi ukrajnje osetljivu oblast. "Reč je o vrsti konceptualnog sukoba kojiljudski um ponekad mora da prebrodi." Dors šapnu: "Ali mi to ne možemo, osim u krajnjoj opasnosti po našustabilnost." Denil obori glavu: "Kada sam izdao naređenja, um mi je preplavioneizdrživ bol, sažižuća plima koju sam jedva savladao." Hari nekako procedi: "Stari moj druže, nisi imao izbora. Valjda su uvekovnom radu na dobrobiti ljudske vrste imao još takvih sukoba?" Denil klimnu glavom. "Mnogo. I svaki put sam visio iznad bezdana." "Ne smete se predati", reče Dors. "Vi ste najveći među nama. Još jemnogo toga pred vama." Denil pogleda oboje kao da traži oproštaj. Na licu mu se pojavinevesela nada. "Biće da je tako..." Hari potvrdi njene reči, stegnutog grla. "Naravno. Bez tebe bi svebilo izgubljeno. Moraš da izdržiš." Denil se zagleda u beskraj, pa progovori hrapavim šapatom. "Mojrad... još nije dovršen... zato ne mogu... da se isključim. Biće daovako izgleda... biti čovek... kada si rastrzan između dve krajnosti.Ipak, preda mnom još nije sve prazno. Doći će vreme kada će mojposao biti završen. Kada ću moći da se oslobodim ovih kidanja. Tadaću se suočiti da crnom prazninom... i to će biti dobro." Emotivnost robotovih reči ostavi Harija nemog i tužnog. Dugo su njihtroje sedeli zajedno u utihnuloj sobi. Lamurk je ostao da stoji, budan ibez reči. A onda, ćutke, svako od njih ode svojim putem.

15.Hari je sedeo sam i posmatrao holo razbesnelog, drevnog

prerijskog požara. Na njegovom mestu sada je stajalo Carstvo. Odskora je znao daCarstvo voli iz razloga koje nije umeo da imenuje. Mračno otkriće, dasu roboti doneli smrt i uništenje starim digitalnim umovima... čak gani ono nije pokolebalo. Nikada neće saznati pojedinosti tog zločina -tako se bar nadao. Da bi sačuvao razum, prvi put u životu nije želeo da zna. Carstvo koje je stajalo svuda oko njega bilo je još čudesnije nego štoje pretpostavljao. I strašnije. Ko bi mogao da prihvati činjenicu da čovečanstvo neće kontrolisatisvoju budućnost - da je istorija delo sila izvan moći poimanja običnihsmrtnika? Carstvo je opstalo zbog svoje meta-prirode, a ne velikihdostignuća pojedinaca, pa čak ni svetova. Puno njih bilo je spremno da brani stav o čovekovomsamoodređenju. Njihovi argumenti pri tom nisu bili pogrešni nitinedelotvorni... već jednostavno nevažni. Kao ubeđenje, bili sumoćni. Svako je želeo da veruje da je gospodar sopstvene sudbine.Logika nije imala ništa s tim. Čak ni Carevi nisu bili ništa; prašina nošena vetrovima koje nisumogli da vide. Kao da je želeo da ga razuveri, Klionov lik se iznenada zgusnu uholo. "Hari! 'De si bio?" "Radio sam." "Na jednačinama, nadam se - zato što će ti biti potrebne." "Sire?" "Gornji dom je upravo održao vanrednu sednicu. Pojavio sam setamo: doza svečanosti i ozbiljnosti bila je itekako potrebna. Uatmosferi nedavnog, ovaj, tragičnog odlaska Lamurka, i njegovih, jeli, saradnika, sugerisao sam da se hitno izabere prvi ministar."Naglašen mig. "Radi stabilnosti, razumeš." Hari zaškripa: "Oh, ne." "Oh, da... moj prvi ministre."

"Ali zar nije bilo... niko nije posumnjao..." "U tebe? Da jedan bezazleni učenjak stoji iza desetina atentataširom Trantora? Koristeći tik-takove?" "Pa, znate šta sve ljudi umeju da izmisle..." Klion ga prevejano pogleda. "Ma daj, Hari, nego kaži... kako si toizveo?" "U svoje saveznike ubrajam i grupu robota odmetnika." Klion se glasno nasmeja, pljeskajući rukom po stolu. "Nisam znao dasi takav šaljivdžija. U redu, razumeo sam. Ne treba te prisiljavati daodaš svoje veze." Hari se bio zakleo sebi da nikada neće lagati Cara. Njihov sporazumnije predviđao nedostatak poverenja. "Uveravam vas, sire..." "Naravno da imaš pravo da se šališ. Nisam naivan." "A ja sam veoma loš lažov, sire." Ovo je takođe bila istina, ali inajbolji način da se zaključi tema. "Hoću da dođeš na zvanični prijem koji će biti upriličen u gornjemdomu. Sad kada si postao prvi ministar, biće društvenih obaveza. Ali,pre toga, hoću da razmisliš o situaciji na Sarku i..." "Mogu odmah da vam kažem, sire." Klion se razvedri. "Je li?" "U istoriji postoje brane, sire, koje stabilizuju Carstvo. NovaRenesansa predstavlja proboj temeljnih vrednosti i slabostčovečanstva. Neophodno ju je suzbiti." "Siguran si?" "Ako ništa ne preduzmemo..." Hari se seti mogućnosti koje jeisprobao u pejzažu postojanosti. Ako se Nova Renesansa ostavi namiru, Carstvo će već za nekoliko decenija zapasti u stanja haosa."Samo čovečanstvo bi moglo da bude uništeno." Klion iskrivi lice. "Stvarno? Koje je drugo rešenje?" "Treba prigušiti te erupcije. Sarkovci jesu brilijantni, ali nemaju u sebisaosećanja sa drugim ljudima. Oni su primer onog što ja nazivamkuga solipsizma, prekomerno verovanje u sebe. Stvar je zarazna." "Ljudske žrtve..." "Spasite preživele. Pošaljite carske brodove kroz tunele... sahranom, savetnicima, psihosima, ako su od ikakve pomoći. Ali tekpošto neredi sami splasnu." "Aha, razumem." Klion mu uputi oprezan pogled, malo sa strane.

"Tvrd si čovek, Hari." "Kada je reč o očuvanju poretka, Carstva... jesam, sire." Klion pređe na manje značajne teme, kao da više ne želi da govori otako okrutnim stvarima. Hariju je bilo drago što je tako. Dugoročna predviđanja pokazivala su opasna kretanja... da klasičnebrane u samoučećim mrežama Carstva takođe popuštaju. NovaRenesansa bila je najočigledniji primer. Ali svuda gde bi pogledao, sa čulnim aparatom povezanim sa N-dimenzionim spektrom, osećao se zadah pristižućeg haosa. Carstvose osipalo na načine koji nisu mogli da se opišu ljudskim pojmovima.Sistem je bio suviše ogroman da bi stao u okvire jednog uma. Za kratko vreme, nekoliko desetina godina, Carstvo će početi da serazlaže. Vojna snaga bila je od male dugoročne koristi kada počnuda padaju od davnina postojane brane. Središte više nije moglo dase održi. Hari je možda imao načina da malo uspori to propadanje... i ništaviše. Uskoro će čitave zone kliznuti nazad, u stare oblike: bazičnifeudalizam, verski puritanizam, femoprimitivizam... Njegovi zaključci bili su, naravno, početni. Nadao se da će novipodaci pokazati da nije bio u pravu. I sumnjao je da će tako biti. Groznica će se povući tek posle trideset hiljada godina patnji.Pojaviće se novi, snažniji pokretač. Slučajna mutacija benignog imperijalizma? Nije mogao da odredi. Sa više rada, možda će ovo bolje razumeti. Da prouči tekovine,pronađe... Javi mu se zamisao. Tekovine? Nešto u tome... Ali Klion je govorio dalje i događaji su mu se mešali u glavi. Zamisaoodleprša. "Uradićemo sjajne stvari, ti i ja, Hari. Šta misliš o..." Neprestano na Klionovoj uzici, neće imati vremena za svoj rad. Lamurk je bio velika glavobolja... ali u poređenju sa ovom zamkommoći, igrarija. Kako da se izvuče iz ovoga?

16.Dva lika iz nepojamno daleke prošlosti lebdela su u svojim hladnim

digitalnim prostorima, čekajući čoveka da se vrati. "Imam veru da hoće", reče Jovanka. "Ja se više oslanjam na računicu", odvrati Volter, popravljajućiodeću. Popustio je stisak svile u svojim tesnim, službenimčakširama. Bilo je to obično podešavanje koeficijenta trenja.Jednostavni logaritmi svodili su složene zakone na petparačkuaritmetiku. Čak je i dodir sa životom bio samo jedan od parametara. "Vreme je i dalje neprijatno." Preko uzburkanih voda zavijali su vetrovi. Leteli su iznad zapenjenihtalasa i lebdeli u toplotnim strujama. "Vaša ideja, da budemo malo ptice." Bio je uzeo oblik srebrnastogorla. "Oduvek sam im zavidela. Tako lake, vesele, jedno sa vazduhom." Morfovao je svoja krila više prema ramenima, jer mu je prsluk takomnogo bolje stajao. Čak i ovde, život su činile male stvari. "Zašto to čudo mora da se ispoljava kao prirodna pojava?" upitaJovanka. "Ljudi se raspravljaju, priroda dela." "Ali oni nisu priroda! To su tuđinski umovi..." "Toliko tuđinski da možemo da ih posmatramo kao prirodne pojave." "Teško mi je da verujem da je naš Gospod stvorio takva bića." "I ja sam slično osećao za mnoge Parižane." "Prikazuju nam se kao oluje, planine, okeani. Kad bi samo objasnilišta su..." "Dosadni su takvi zato što uvek sve kažu." "Gle! Eto njega." Obavila se oklopom, zadržavši pri tom svoja džinovska krila. Ishod jebio čudesan: ličila je na ogromnog hromiranog sokola. Volter reče: "Ljubavi moja, nikada ne prestajete da me iznenađujete.Verujem da pored vas ni večnost neće biti dosadna." Hari Seldon je lebdeo u vazduhu. Bilo je očito da još nije bio navikaona pustolovne simulacije, jer je neprestano pokušavao da pronađe

podlogu na koju bi stao. Konačno odustade i uze da ih posmatrakako poniru i kruže oko njega. "Došao sam što sam brže mogao." "Pretpostavljam da se sada vikont ili vojvoda, ili tako nešto", rečeJovanka. "Tako nešto", reče Hari. "Ovaj prostor u kome se nalazite, urediosam da postane stalni... ovaj..." "Rezervat?" upita Volter, mašući krilima ispred Hari-prikaze. Jedanoblik doplovi bliže, kao da sluša. "U kompjuterskim prostoru to nazivamo 'rezervisani perimetar'." "Kakva poetičnost!" Volter izdiže obrvu. "Meni to zvuči kao zoološki vrt", reče Jovanka. "Dogovor je da vi i tuđinski umovi ostanete ovde, neometani." "Ne volim da me drže iza ograde!" povika Jovanka. Hari odmahnu glavom. "Moći ćete da primate podatke odasvud. Alibez petljanja sa tik-takovima... u redu?" "Pitajte prirodu", reče Jovanka. Nebom poteče zavesa narandžastih munja. "Želim samo da kažem da mi je drago što meme-umovi nisu istrebilesve robote", reče Hari. Volter reče: "Ovo mesto možda malo liči na Englesku, gdepovremeno ubiju nekog od admirala da bi ohrabrili ostale." "Morao sam to da učinim", reče Hari. Jovanka uspori zamahe krila i zalebde blizu njegovog lica."Potreseni ste." "Jeste li znali da će meme-umovi upotrebiti tik-takove da poubijajurobote?" "Nipošto", reče Jovanka. Volter dodade. "Mada delotvornost tog postupka izaziva određenodivljenje. Duboki su to umovi." "Podmukli", reče Hari. "Pitam se za šta su još sposobni?" "Verujem da su sada zadovoljni", reče Jovanka. "Osećam da sevreme smiruje." "Hoću da govorim sa njima!" uzviknu Hari. "Kao i kraljevi, puštaju vas da ih čekate", reče Volter. "Osećam da se okupljaju", reče Jovanka uslužno. "Pomozimo našemprijatelju u njegovim jadima."

"Meni?" upita Hari. "Ne volim da ubijam ljude, ako na to mislite." "U ovakvim vremenima, ne postoji valjan put", reče ona. "I sama sammorala da ubijam za pravednu stvar." "Lamurk je bio dragocen javni radnik..." "Koješta!" reče Volter. "Živeo je kao što je umro - od bodeža, suvišepodmukao da bi potezao mač. Nikada ne bi bio spokojan sa vamana vlasti. Čak i da ste se povukli... pa, matematičaru moj, setite seda je opasno biti u pravu kada vlast greši." "I dalje ne mogu da se pomirim sa tim." "Morate, jer ste pravedan čovek", reče Jovanka. "Molite se, i bićevam oprošteno." "Ili, još bolje, zavirite u sebe", objasni Volter učeno. "Vaši konfliktiodražavaju sukobljene pod-umove. Tako izgleda biti čovek." Jovanka zamahnu krilima prema Volteru, koji odlebde dalje. Hari iskrivi lice. "Meni to više liči na mašinu." Volter se nasmeja. "Ako red - vi ste zaljubljenik u red, zar ne? - značipredvidljivost, a predvidljivost znači predodređenost, a ova značiprisilu, a prisila sputanost - jedini način, zar ne, da budemo slobodnijeste da budemo neuredni!" Hari se namršti. Volter shvati da su ideje, koje su njemu bile igračke,za ovog čoveka bile sve. Hari reče: "Pretpostavljam da ste u pravu. Ljudi se zaista osećajunelagodno u preteranom redu. A sa hijerarhijama, normama,zadužbinama..." Zatrepta. "Tu postoji jedna zamisao, ali ne mogu daje sagledam..." Volter blago reče: "Čak ni vi ne biste voleli da budete oruđesopstvenih gena, fizike ili ekonomije, zar ne?" "Kako da budemo slobodni ako smo mašine?" upita Hari, kao dagovori za sebe. "Niko ne želi nasumičnu Vaseljenu, ali ni determinističku", rečeVolter. "Ali tu su deterministički zakoni..." "Kao i slučajni." Jovanka se umeša. "Naš Gospod dao nam je razum da biramo." "Sloboda izbora da se ne čini ono što se želi... kakav truo dar!" Jovanka reče: "Vi, gospodo, kružite oko božanskog, ne primećujućiga. Sve što je ljudima vredno - sloboda, svrha, vrlina - sve to nestaje

kako god da izaberemo." "Ljubavi moja, ne smete da zaboravite da je Hari matistoričar." Volterzaokruži oko njih na raširenim krilima, očigledno uživajući u vetru kojimu je strujao kroz perje. "Red/nered kao da se ogleda u drugimdvojnostima: priroda/ljudsko, prirodno/veštačko, životinje uprirodi/ljudi izvan prirode. I sve su nam prirodne." "Kako to?" Hari upitno začkilji. "Kako izražavamo drugu stranu stvari? Kažemo 'u drugu ruku', zarne?" Hari klimnu glavom. "Smatramo da naše dve ruke odražavaju svet." "Vrlo dobro." Volter oblete nekoliko krugova oko Jovanke,hromiranog sokola. "I Tvorac ima dve ruke", bila je uporna Jovanka. "On sedi uz desnuruku svemogućeg Oca..." Volter zakrešta kao vrana. "Ali oboje zapostavljate svoje ja, koje, uovoj digitalnoj pećini, možete da istražujete. Pogledajte u dubinu, ividećete beskrajne pojedinosti. Sve se to grana u Ja koje se nemože rastaviti na izvršenje utvrđenih zakona. Vaše ja pojavljuje sekao složena međuigra mnoštva ja." U deljenom um-prostoru njih troje, Volter odasla:

Složeni, nelinearni sistemi povratne sprege jesu nepredvidljivi, čak ikada su determinisani. Sposobnost obrade informacija potrebna dapredvidi procese u samo jednom umu veća je od složenosti sameVaseljene! Izračunavanje sledećeg događaja traje duže nego samdogađaj. Upravo ovo svojstvo, zapisano u potku Vaseljene, čini ga - inas - slobodnim.

Hari uzvrati sa:

Paradoks. Kako sam događaj zna kako da se dogodi? Samo bi neki divovski računar mogao da opiše i najmanji sledećivrtloščić u struji. Šta stvarne sisteme čini sposobnima da semenjaju?

Volter slegnu ramenima - teško izvodljiv gest za jednu pticu. "Konačno ste sreli silu koju ne možete da poreknete", reče Jovanka

ponosno. Volter iznenađeno okrenu glavu. "Vašeg... Tvorca?" "Vaše jednačine dovoljno dobro opisuju. Ali šta tim jednačinamadaje..." oklevala je da izgovori reč, "...vatru?" "Mislite na um koji se bavi izračunavanjem svega?" "Ne ja, već vi." Hari reče: "Dosta dobro... kao hipoteza. Ali zašto bi takav um marioza nas, ništavne?" "Mario je dovoljno da učini da se pojavite iz matrice tvari, zar ne?" "Ah, poreklo", reče Volter, hvatajući uzlaznu struju. Činilo se da mu jelaknulo kada se našao na bezbednijem intelektualnom polju. Njenaprimedba vidno ga je uzdrmala. "Nerazrešivo, naravno. Više volimda se bavim moralom." Jovanka strogo reče: "Moralnost ne zavisi od nas." Volter dočeka: "Koješta! Razvili smo se sa moralom koji je uobličilaVaseljena - ili Tvorac, ako baš hoćete." Hari upita: "Mislite na evoluciju? Panovi..." Jovanka uzviknu. "Tačno! Božansko oblikuje svet, svet oblikuje nas."Hari je izgledao sumnjičavo, Jovanka zadovoljno. Volter suvo reče:"Moj matematičaru, da li biste radije verovali da moralna organičenjanastaju kao 'spontani poredak iz racionalnog ponašanja,posvećenog maksimalnoj svrsishodnosti'? Zaista?" Hari zatrepta. "Pa, ne..." "Naveo sam jedan od vaših radova. Ono što ste zaboravili,gospodine, jeste da naši bezbrojni modeli sveta oblikuju naš pogledna ljudsko iskustvo." "Naravno, ali..." "A modeli su sve za šta znamo." Hari se osmehnu. "To mi se dopada. Ne venčavajte se modelom."Dozvolio je sebi da se malo morfuje, da postane viši i snažniji. "Neznam zašto, ali osećam se bolje." "Vaša duša se pomirila sa vašim postupcima", oglasi se Jovanka. Volter reče: "Više volim da kažem ja nego duša, ali da necepidlačimo." Hari odjednom oseti kako mu se kategorije pomeraju u umu. Vođenčistom intuicijom, uredio je vaskrsavanje ovih simova. Sada je,konačno, došlo vreme da to naplati: otkrili su, nenamerno, korak koji

mu je bio nedostajao. "Um... je samoorganizujuća tvorevina, a takvoje i Carstvo. Mogu da idem napred-nazad između tih modela! Moguda preuzmem vaša znanja o podumovima i da pomoću njih saznamkako Carstvo uči!" Volter zatrepta: "Kakva čudesna zamisao." Hari reče: "Čekajte da vam pokažem! Carstvo uči samo, sa pod-jedinicama..." "Pitam se da li tuđinska magla to zna?" upita Jovanka. Hari izvi veđe: "Ne želim da uključujem njih. Moje jednačine ne moguda se bave elementima nepoznatog..." "Već su uključeni", reče Jovanka. "Ovde su, svuda oko nas." Hari uzdahnu. "Nadam se da možemo da ih zadržimo ovde u..." "Zoološkom vrtu", reče Jovanka suvo. Preko obzorja počeše da se valjaju olujni oblaci, brzo im sepribližavajući. "Poubijali ste robote!" povika Hari u vetar. "To nije bilo u našojpogodbi." (NISMO REKLI DA ĆEMO SE UZDRŽATI) "Uzeli ste više nego što ste se dogovorili! Živote..." (IZOSTAVLJENI USLOVI NE MOGU SE PODRAZUMEVATI) "Roboti su posebna vrsta, visoke inteligencije..." (ALI SU ČAK I OBIČNI TIK-TAKOVI MOGLI DA IH UBIJU) (VI, SELDONE, NISTE BILI VLASNIK TIH MAŠINA) (TE NEMATE RAZLOGA DA SE SPORITE SA NAMA) Hari zaškripa zubima. (POSTOJE VAŽNIJE STVARI) "Vaša nagrada?" upita Hari gorko. "Zato ste došli?" (NEĆEMO OSTATI OVDE) (JER JE OVO MESTO OSUĐENO NA PROPAST) Hari se teturao od udara bolno ledene kiše. "Trantor?" (I MNOGO DRUGOG) "Šta vi želite?" (SUDBINA KOJU ŽELIMO JESTE DA LEBDIMO MEĐU SPIRALNIMKRACIMA) (I DA DUGO POČIVAMO MEĐU ČESTICAMA GALAKTIČKOGJEZGRA) Hari se seti tamošnjih ustrojstava, zamršenog pletiva od svetlosti.

"Možete li to?" (POSEDUJEMO STANJE SPORA) (NEKI OD NAS SU VEĆ TAKO ŽIVELI) (U TAKVO STANJE ŽELIMO DA SE VRATIMO) (AKO NE BUDE TAKO ISTREBIĆEMO SVE VAŠE 'ROBOTE') "To nije bio deo pogodbe!" uzviknu Hari. Teška i ledena kiša tukla jepo njemu, ali je on uprkos tome okrenuo lice prema nadnesenim,natuštenim oblacima i njihovoj zavesi do gnevng sevanja. (KAKO ĆETE NAS SPREČITI?) (IAKO BI TO ISCRPELO NAŠE KAPACITETE) (MOGLI BISMO DA DOVEDEMO TRANTOR DO SMRTI OD GLADI)Hari iskrivi lice. Brzo je učio o moći. " U redu. Urediću da se ispita nakoji način da vas prebacimo u fizički oblik. Postoje oni koji to moguda učine. Markju i Sibil takođe umeju da ćute." Volter upita: "Zašto želite da napustite pozornicu tako nedostojnožurno?" (DOLAZI NOVI POŽAR) (LJUDIMA DUŽ CELE SPIRALE) (A MI ĆEMO POSMATRATI TAJ PAD) (KAO SPORE IZ GALAKTIČKOG JEZGRA) (GDE NIKO NE MOŽE DA NAS POVREDI; NITI MI IKOGA) Ispod purpurnog neba pojavi se svetlucavi kristal sa oštrim bodljama.Kratak mlaz podataka obavesti Harija o tuđinskoj tehnologiji koja jenekada od ovih stvari učinila sigurne posude za smeštaj digitalnihtehnologija. (TRANTOR JE NEKADA BIO SAVRŠENO MESTO ZA NAS) (BOGATO I PLODNO) (VIŠE NIJE TAKO) (U PREDSTOJEĆOJ NESTABILNOSTI VREBA OPASNOST) "Mm", reče Volter. "Jovanka i ja bismo i sami mogli da poželimotakav izlaz." "Čekajte, vas dvoje", reče Hari žurno. "Ako želite da odete sa ovim...ovim stvarima, da živite kao seme među zvezdama - morate to prvoda zaslužite." Jovanka izvi obrve. "Kako?" "Za sad mogu da učinim da bezbedno boravite u Mreži. Zauzvrat..."nespokojno je pogledao prema Volterovom orlu, kako maše krilima u

svoj svojoj bronzanoj lepoti, "... želim da mi pomognete." "Ako je neka sveta svrha, uvek", reče Jovanka. "Jeste. Pomozite mi da vodim ljude! Oduvek sam osećao da usvakome ima dobra. Posao vođe je da pronađe to dobro u ljudima." Volter reče: "Ako mislite da u svakome ima dobra, onda još niste sveupoznali." "Ali ja nisam čovek od sveta. Zato ste mi potrebni." "Da vladamo?" upita Jovanka. "Upravo tako. Ja nisam za to." Volter se zaledi u vazduhu, nepomičnih krila. "Mogućnosti! Sadovoljno procesorske snage i brzine, možemo da obdarimo proto-Mikelanđele kreativnim vremenom." "Biće potrebno da se ponesem sa dosta, ovaj, problema odnosasnaga. Moći ćete da odete u te spore kada napustim politiku." Volter se odjednom prometnu u ljudski oblik, mada još zaogrnut uelektrično plavo. "Mmmm. Politika... oduvek mi je bila zanimljiva. Igraelegantnih ideja, sa grubijanima kao igračima." "Već imam dosta protivnika", reče Hari zabrinuto. "Prijatelji dođu i odu, a neprijatelji se gomilaju", reče Volter. "Meni bise to dopalo." Jovanka zakoluta očima. "Sveci, čuvajte nas." "Baš tako, draga moja."

17.Hari je sedeo za svojim stolom. Postao je prvi ministar, ali pod

svojim uslovima. Sve se odigralo kako treba. Ostalo mu je još dosta toga na čemu jesada mogao da poradi, daleko od dvorskih spletki. Vremenanapretek za matematiku. Moraće, naravno, često da govori preko 3-D i holoa. Volter je tugnjavažu preuzeo na sebe. Uostalom, Volter i Jovanka mogli su daistupe umesto njega na onoliko konferencija i sastanaka kolikoposao prvog ministra bude zahtevao. Digitalno preuzimanjenjegovog lika za njih je bilo dečja igra. Jovanka je uživala u virtuelnim svečanostima, naročito ako je trebaloda brani svetost. Volter je voleo da oponaša jedan drevni lik koga je,izgleda, poznavao, nekog gospodina Makijavelija. "Vaše Carstvo",rekao je jednom, "jeste ogromna, trošna stvar beskrajnih nijansi iumnožavajućih samoobmana. Potrebno je da se neko pozabavinjim." U međuvremenu, bili su slobodni da istražuju digitalne prostore,beskrajne lavirinte, pune života. Kao što je rekao Volter, mogli su dase otisnu 'na razna mesta i zezanja česta'. Upade Jugo, trepereći od energije. "Gornji dom upravo je usvojio tvojpredlog izbornog sistema, Hari. Svaki Dalit u Galaksiji je sada natvojoj strani." Hari se osmehnu. "Neka se Volter pojavi na 3-D-u kao ja." "Skromno i samouvereno, to će biti prava stvar." "To me podseća na onaj stari vic o prostitutki. Standardna usluga postandardnoj ceni, a iskrenost uz doplatu." Jugo se neubedljivo nasmeja i nervozno reče: "Uh, ta žena je ovde." "Nije valjda..." Potpuno je zaboravio na akademskog potentata. Jedna od pretnjikoje nije otklonio. Znala je za Dors, i za robote... Ne ostavivši mu vremena da razmisli, upala je u kabinet. "Tako mi je drago što ste imali vremena da me primite, prvi ministre.""Voleo bih da ja mogu to da kažem."

"A vaša ljupka ženica? Je li i ona tu?" "Sumnjam da ima želju da vas vidi." Gospođa akademski potentat raširi svoju lepršavu odoru i sede bezpoziva. "Niste valjda ozbiljno shvatili moju malu šalu?" "Moj smisao za humor ne obuhvata ucenu." Raširene oči, laka ozlojeđenost u glasu. "Samo sam htela dapovećam svoj uticaj na vas." "Naravno." Pravila ophođenja u carskim krugovima bila su takva daje prećutao njenu moguću ulogu u Vadoovoj zaveri na Panukopiji. "Bila sam sigurna da ćete dobiti položaj. Moj mali ispad... pa, moždai jeste bio neukusan..." "Veoma." "Čovek ste od malo reči - i to je vredno divljenja. Moji prijatelji bili suimpresionirani vašim, ah, direktnim pristupom problemu tik-takova iubistava lamurkovaca." Znači, o tome je reč. Pokazao je da nije nepraktični akademik."Direktnim? Kako bi bilo 'bezobzirnim'? "A ne, mi ne mislimo tako. U pravu ste što puštate Sark da 'sagori',kao što ste to tako rečito opisali. Uprkos želji Sivaca da uskoče i lečerane. Veoma mudro... i nipošto bezobzirno." "Čak i ako se Sark nikada ne oporavi?" Bila su to pitanja koja je sebipostavljao u toku mnogih besanih noću. Ljudi su umirali da biCarstvo živelo... još neko vreme. Odmahnula je rukoma na to. "Kao što sam rekla, želela sam daostvarim poseban odnos sa prvim ministrom iz naše klase u, sigurnasam, dugoj..." Kao i mnogi koje je u poslednje vreme upoznao, koristila se rečimada bi sakrila misli, a ne da bi ih prenela. Znao je da neko vrememora da sedi i da to trpi. Ona je mlela dalje, a on je razmišljao kakoda razreši neki čvor u jednačinama. Bio je već naučio da izgleda kaoda prati sagovornika, koristeći se pogledom, pokretima usana ipovremenim mrmljanjem. Bila je to ista stvar koju je filterski programradio za njegov 3-D, i mogao je to da radi, a da pri tom ne misli dapokvarenost žene koja je sedela preko puta njega. Sada ju je i donekle razumeo. Moć je bila stvar onostran morala zanju. Znao je da i sam mora da nauči tako da razmišlja, pa čak i datako postupa. Ali nije smeo da dozvoli da to utiče na njegovo pravo

ja, lični život koji je bio spreman bez milosti da brani. Konačno je se nekako otresao i sa olakšanjem uzdahnuo. Verovatnoje bilo korisno što su ga videli kao bezobzirnog. Onaj tip Nim, naprimer; mogao je da naredi da ga pronađu, pa čak i pogube, zbogdvostruke igre u poslu sa Društvom za artificijelno. Ali čemu to? Milost je bila mnogo delotvornija. Hari posla brzuporuku obezbeđenju, sa naređenjem da Nima pošalju na nekokorisno mesto, ali takvo gde njegov dar za prevrtljivost neće moći dase ispolji. Neka neki niži činovnik lupa glavu gde i kako. Bio je zapostavio posao, i čekala ga je još jedna obaveza pre negošto pobegne. Čak ni ovde na Strilingu nije mogao da izbegne svakucarsku dužnost. U odaju uđe delegacija Sivaca. Sa poštovanjem su izneli svojestavove u pogledu ispitivanja kandidata za poslove u službi Carstva.Rezultati testova već su nekoliko vekova bivali sve slabiji, ali su nekitvrdili da je to zato što se krug kandidata širio. Nisu pominjaličinjenicu da je gornji dom proširio izbor jer se činilo da presušuje -tačnije, da sve manje njih želi da radi za Carstvo. Drugi su tvrdili da su testovi namešteni. Oni sa velikih planetagovorili su da ih jača sila teže čini sporijima. Oni sa planeta saslabijom silom teže iznosili su suprotne činjenice, potkrepljenedijagramima i podacima. Pored toga, bezbrojne etničke i verske grupe okupile su se u akcionifront koji je njuškao za nepravilnostima u testovima. Hari nijeuspevao da pronađe zaveru iza pitanja u testovima. Kako čovek dabude potpuno pravičan, suočen sa nekoliko stotina, ili čak hiljadaistovremenih etničkih pritisaka? "Meni to izgleda kao neizvodljiv posao", izjavio je, "pomiriti takomnogo različitih pogleda." Jedna Siva, snažna i naočita žena, vatreno mu odgovori da postojiodređena nepisana carska norma, utvrđen niz rečnika, osobina iklasnih merila. Ovi bi obično 'izgurali sve druge'. Da bi ovo sprečio, akcioni front tražio je opšti skup poželjnihkvaliteta, sa neznatnim nijansama između etničkih grupa da bi seizjednačio njihov slabiji učinak na testovima. Ovo se podrazumevalo, i Hari bez mnogo razmišljanja oceni stvarkao nevažnu: ovo mu je omogućilo da neko vreme razmišlja o

psihoistorijskim jednačinama. Tada mu nova primedba privučepažnju. Da bi se odagnala sumnja da su neki etnički svetovi sabotiralirezultate testova, akcioni front je tražio od njega da 'renormira' ispite.Da odredi prosečni uspeh od 1000 bodova, iako je u poslednja dvaveka, zapravo, pao na 873. "Ovo će omogućiti poređenje kandidata iz različitih godina bezproveravanja proseka svake godine", reče ona nabijena žena. "I dobiće se simetrična distribucija?" upita Hari odsutno. "Da, i nestaće zavidljivog poređenja jedne godine sa drugom." "Hoće li takva promena proseka eliminisati moć razlikovanja na vrhudistribucije?" Skupio je oči. "Nažalost, hoće." "To je sjajna ideja", reče Hari. Ovo kao da ju je iznenadilo. "Pa, i mi tako mislimo." "Isto možemo da učinimo sa statistikom u holobolu." "Šta? Ja ne..." "Da je postavimo tako da prosečni udarač pogađa 500, umestoteško pamtivih 446 kao što je sada." "Ali ja mislim da načelo socijalne pravde ne može..." "I na rezultate testova inteligencije. I njih treba renormirati, rekao bih.Slažete li se?" "Pa, nisam sigurna, prvi ministre. Mi smo hteli samo..." "Ne, ne, to je kolosalna zamisao. Želim podrobnu analizu svihmogućih oblasti za renormiranje. Morate da razmišljate široko!" "Nismo pripremljeni..." "Onda se pripremite! Hoću izveštaj. I to ne nešto sklepano na brzinu.Hoću kompletan, debeo izveštaj. Na najmanje dve hiljade strana." "Za to bi trebalo..." "Ko šiša troškove. I vreme. Ovo je suviše važno da bi biloograničeno na carske ispite. Spremite mi taj izveštaj." "Za to će biti potrebne godine, decenije..." "To znači da nema vremena za gubljenje!" Poslanstvo akcionog fronta napusti odaju, potpuno zbunjeno. Hari senadao da će njihov izveštaj biti zaista obiman i da on neće biti prviministar kada ga budu poslali. Deo poslova na održavanju Carstva zahtevao je da upotrebi njegovu

inerciju protiv nje same. Neke strane ovog posla, pomisli on, moglebi da budu stvarno zabavne. Pre nego što je izišao iz kabineta, pozvao je Voltera. "Evo tvogspiska pojavljivanja." "Moram da kažem da imam muka da zadovoljim sve strane", rečeVolter. Bio je uzeo lik seoskog kicoša u otmenom somotu. "Ali prilikada se pojavim pred ljudima, da budem zapažen - to je kao gluma! Aja sam, kao što znate, uvek bio sklon pozorištu." Hari to nije znao, ali reče: "Demokratija po vašoj meri - trupazabavljača sa bodežima. Mešana vrsta vlasti. Čak i ako je reč označajnom činiocu stabilnosti u pejzažu postojanosti." "Racionalni mislioci odbacuju krajnosti demokratije, jer ovazloupotrebljava pojedinca i uzdiže rulju." Volterova usta stisnuše se unezadovoljnu liniju. "Smrt Sokratova bila je njeno najvećedostignuće." "Bojim se da ne vidim toliko unazad", reče Hari, isključujući se."Uživajte u poslu."

18.On i Dors posmatrali su veliku blistavi spiralu kako se okreće ispod

njih u večnoj noći. "Volim ovakve drskosti", reče ona sanjivo. Stajali su, sami, predraskošnim prizorom. Svetovi, životi i zvezde, sve zajedno nalik nazdrobljene dijamante naspram večne tame. "To što smo ušli u palatu da gledamo Careve sobe sa ekranima?"Bio je naredio da se isprazne svi hodnici. "Što smo pobegli od svih njuškala i prisluškivača." "Ti... nije ti se javio...?" Ona odmahnu glavom. "Denil je povukao gotovo sve naše saTrantora. Meni poverava vrlo malo toga." "Prilično sam siguran da tuđinski umovi više neće napasti. Boje serobota. Trebalo mi je vremena da vidim da se to, zapravo, krije izapriče o osveti." "Mešavina mržnje i straha. Veoma ljudski." "Ipak, mislim da su dobili svoju osvetu. Kažu da je Galaksija vrvelaod života pre nego što smo došli. Postoje ciklusi pustoši, i oniizobilja. Ne znam zašto. To se očigledno događalo već nekoliko puta,u razmacima od tri stotine hiljada godina - velika odumiranjainteligentnog života, iza koga su ostajale samo spore. Sada su došliu našu Mrežu, gde su postali digitalni fosili." "Fosili ne ubijaju", reče ona sarkastično. "Ne tako uspešno kao mi, reklo bi se." "Ne vi... mi." "Da, oni zaista mrze vas robote. Ne zato što gaje ljubav premaljudima... na kraju krajeva, mi smo vas napravili, nekada davno.Krivica je naša." "Tako su čudni..." On klimnu glavom. "Verujem da će ostati u svom digitalnomrezervatu sve dok Markju i Sibil ne nađu način da ih prebace unekadašnje stanje spora. Nekada davno živeli su u tom obliku, duženego što Galaksiji treba da načini pun krug." "Tvoje 'prilično sigurno' Denilu nije dovoljno", reče ona. "On želi da

budu istrebljeni." "Stvar je neizvodljiva. Ako Denil krene na njih, moraće da uništi itrantorsku Mrežu. To bi naškodilo Carstvu. Zato mora da miruje,besan, ali nemoćan." "Nadam se da si pravilno procenio odnos snaga", reče ona. Svetlucava kao paučina, laka misao prolete mu umom. Tik-takovi sunapadima na Lamurkovu grupu navukli na sebe gnev javnosti. Sadaće početi da ih isključuju širom Galaksije. Za to vreme, meme-umovinapustiće Trantor. Hari se namršti. Denil je svakako priželjkivao oba ova ishoda. Sigurno je pretpostavljao da su meme-umovi preživeli, možda čak ida su aktivni na Trantoru. Da li su onda Harijeva amaterskamanevrisanja, uključujući i ubistva lamurkovaca, možda bila plodlukavog Denilovog uticaja? Da li je robot mogao tako precizno dapredvidi šta će on preduzeti? Prođe ga jeza. Takva sposobnost bila bi nestvarna. Nadljudska. Pošto je tik-takove čekalo isključivanje, Trantor će imati muka daproizvede hranu za svoje potrebe. Poslovi koje su nekada radili ljudimoraće ponovo da budu naučeni, i biće potrebna pokolenja da se tavrsta radnika obrazuje kao društveno priznata grupa. Umeđuvremenu, desetine drugih svetova moraće Trantoru da šaljuhranu. Biće to tanka i osetljiva pupčana vrpca. Da li je i to bilaDenilova namera? Sa kakvim ciljem? Hari oseti nespokojstvo. Osećao je sile na delu, tik izvan njegovemoći poimanja. Da li je takvo razmišljanje bilo proizvod milenijumima sticanogiskustva i visoke, pozitronske inteligencije? Hari je na trenutak imaoviziju uma, sa ljudskog stanovišta tuđinskog i nemerljivog. Je li to biloono u šta se pretvorila ta besmrtna mašina? Onda odbaci tu misao. Bila je suviše zastrašujuća da bi se bavionjom. Kasnije, možda, kada psihoistorija bude spremna... Opazio je da ga Dors netremice posmatra. Šta je ono rekla? Ah,da... "Da, valja pravilno proceniti. Počinjem da stičem osećaj za te stvari.Sa Volterom i Jovankom koji se bave tekućim obavezama, i Jugomna čelu Odeljenja matistorije, tek sada imam vremena zarazmišljanje."

"I da natetane istrpiš budale?" "Akademskog potentata? Sada je bar razumem." Zagledao se uDors. "Denil kaže da će napustiti Trantor. Izgubio je mnogo svojihhumanoformnih. Jesi li mu ti potrebna?" Ona ga pogleda u blagoj svetlosti odaje. Na njenom licu borila su seosećanja. "Ne mogu da te napustim." "Njegovo naređenje?" "Moje." On zaškrguta zubima. "Roboti koji su ubijeni... poznavala si ih?" "Neke. Obučavali smo se zajedno, nekada..." "Ne moraš ništa da kriješ od mene. Znam da si stara najmanje stogodina." Njena usta načiniše iznenađeno 'O', a onda se zatvoriše. "Kakoznaš?" "Znaš više nego što bi trebalo." "Da li onda... u krevetu, mislim." Zakikotala se. "Naučio sam to od pana koga sam poznavao." Ona se blago nasmeja, a onda se uozbilji. "Imam sto šezdeset trigodine." "I bokove devojke. Da si pokušala da napustiš Trantor, sprečio bihte." Ona zatrepta. "Zaista?" On poče da gricka usnu, razmišljajući. "Pa, ne bih." Ona se osmehnu. "Bilo bi romantičnije da si rekao da bi." "Imam naviku da budem iskren... čega bi bilo najbolje da seodreknem ako želim da ostanem prvi ministar." "Znači, pustio bi me da odem? Još osećaš da to duguješ Denilu?" "Ako bi on smatrao da je suviše opasno za tebe, morao bih dapoštujem njegovu procenu." "Još nas toliko poštuješ?" "Roboti predano služe Carstvu... oduvek. Malo ljudi može da sepodiči time." "Ne pitaš se šta smo učinili da zaslužimo osvetu tuđinaca?" "Naravno. Znaš o čemu je reč?" Ona odmahnu glavom, zureći u ogroman disk koji se okretao. Plava,grimizna i žuta sunca kretala su se svojim orbitama usred mračneprašine i haosa. "Bilo je to nešto grozno. Denil je bio tamo, ali ne

govori o tome. U istoriji nema ničega o tome. Proverila sam." "Carstvo staro mnogo milenijuma ima mnogobrojne tajne." Hari jeposmatrao sporo obrtanje stotinu milijardi gorućih zvezda. "Više mezanima njegova budućnost... i njegovo spasavanje." "Plašiš se budućnosti, zar ne?" "Čekaju nas strašne stvari. Jednačine to pokazuju." "Sačekaćemo ih zajedno." Uzeo ju je u naručje, ali su oboje nastavili da posmatraju blistavačudesa Galaksije. "Sanjam o osnivanju nečega što će pomoćiCarstvu, čak i onda kada nas više ne bude..." "I strahuješ od nečega, takođe", reče ona u njegov vrat. "Kako si znala? Da... bojim se haosa koji bi nastao iz delovanjamnogih sila, sukobljavanja suprotnih vektora... jer bi sve to vodiloobaranju poretka Carstva. Plašim se za same..." Lice mu se smrači."Same temelje. Tekovine..." "Nastupa haos?" "Znam da mi sami, naši umovi, nastaju iz klizanja na samom rubustanja haosa. Digitalni svet to pokazuje. Ti to pokazuješ." Ona ozbiljno reče: "Mislim da pozitronski umovi ne razumeju sebeništa bolje nego ljudski." "Mi... naši umovi i naše Carstvo... potičemo iz reda koji sledi posleunutrašnjih, haotičnih stanja, ali..." "Ne želiš da Carstvo padne usled takvog haosa." "Želim da Carstvo preživi! Ili bar, ako padne, da se ponovo uzdigne." Hari odjednom oseti bol zbog tih bezmernih promena. Carstvo je biloslično umu, a umovi ponekada polude, slome se. Uništenje jednogsamotnog uma. Kakva kolosalna nesreća za Carstvo. Viđeno kroz prizmu njegove matematike, čovečanstvo je bilo nadugoj stazi kroz predele preteće tame. Vreme ga je tuklo olujama,nagrađivalo suncem... a ono nije bilo svesno da ova prolazna stanjapotiču od smenjujućih kadenci bezmernih, večitih jednačina. Pokrećući jednačine napred i nazad u vremenu, Hari je video smrtnuparadu čovečanstva, iscepkanu na odlomke. To ju je zbog nečegačinilo dirljivom. Zaronjeni u svoja vremena, malo je svetova videloput ispred sebe. Pri tom nije nedostajalo značajnih govora, nitiglupaka koji su se pretvarali da znaju nesaznatljivo. Pod ovimpogrešnim vođstvom, čitave zone su posrtale i padale.

Tragao je za obrascima, ali su se ispod tih ogromnih ravni kriliprividno beznačajno sićušni, živi ljudi. Usred beskrajnihprostranstava od zvezda, pod zakonima koji su vladali kao bogovi,krili su se bezbrojni životi u procesu nestanka. Jer živeti je, na kraju,značilo nestati. Društveni zakoni su delovali, i ljudi su bili sakaćeni, pljačkani i gušenisilama koje nisu umeli ni da nazru. Ljudi su bili terani u bolest, očaj,samoću, strah i tugu. Ranjavani suzama i čežnjom, u svetu čijusuštinu nisu uspevali da dokuče, ipak su išli dalje. U tome je bilo neke plemenitosti. Bili su iskrice u struji vremena,čestice u Carstvu bogatom, snažnom i ponosnom, ustrojstvu koje serastakalo, osipalo i bilo šuplje usled sopstvene praznine. Sa olovnom izvesnošću, Hari konačno shvati da verovatno neće bitiu stanju da spasi to ogromno i trošno Carstvo, zver od prefinjenihnijansi i umnožavajućih samoobmana. Ne, on nije bio njegov spasitelj. Ali je možda mogao da pomogne. Oboje su stajali u tišini, dugo i bolno vreme. Galaksija se obrtala usvojoj sporoj veličanstvenosti. Obližnja fontana bacala je raskošnemlazeve u vazduh. Voda je izgledala na trenutak oslobođena svakestege, a zapravo je bila zauvek zarobljena pod čeličnim nebesimaTrantorovim. Kao i on. Hari oseti duboka osećanja koja nije umeo da imenuje. Stezala sumu grlo i naterala da ga privije Dors bliže sebi. Bila je mašina, ženai... nešto više. Bila je još jedan element koji nije mogao potpuno daupozna, i zbog toga mu je bila još dragocenija. "Previše brineš", reče Dors. "Moram." "Možda bi trebalo jednostavno više da živimo, a manje da brinemo." On je vatreno poljubi i nasmeja se. "Potpuno si u pravu. Jer, ko zna šta donosi sutra?" I polako, sasvim polako, namignu joj.

POGOVORSerija o Zadužbini započeta je za vreme Drugog svetskog rata,

kada se Amerika definitivno svrstala u svetske sile. Serija senastavila kroz decenije u kojima je Amerika dominirala u svetskojpolitici na način kakav nijedna nacija pre toga nije. Uprkos tome,Zadužbina govori o imperiji i njenom padu. Da li je ovo bio znakpotisnutog nespokojstva, rođenog u trenutku uspona ka moći? Uvek sam se pitao da li je zaista to posredi. Deo mene žudeo je daistraži pitanja koja je serija podstakla. Ideja da se napišu novi romani čija bi radnja bila smeštena uvaseljeni Carstva potekla je od Dženet Asimov i zastupnikaAsimovljeve zaostavštine Ralfa Vićinance. Kada su mi to prvi putpredložili, odbio sam, zbog zauzetosti fizikom i pisanjem sopstvenihromana. Ali moja podsvest, jednom zagolicana, nije prestajala da sebavi tom mišlju. Posle pola godine borbe sa idejama, očito vezanimza Zadužbinu, koje su uporno zahtevale ostvarenje, konačno sampozvao Ralfa Vićinancu i počeo da kujem plan za stvaranjeodgovarajuće složene krivulje događanja i značenja, koji je trebaloda bude realizovan kroz niz od nekoliko romana. Iako smo o projekturazgovarali sa nekoliko autora, činilo nam se da su za to najpogodnijipisci tvrde naučne fantastike, pod jakim uticajem Asimova i saneprevaziđenim tehničkim umećem: Greg Ber i Dejvid Brin. Ber, Brin i ja bili smo u tesnoj vezi dok sam pisao prvi roman u seriji,zato što smo želeli da stvorimo tri samostalna romana koji ćeistovremeno voditi u samom početku začetu misteriju premakonačnom raspletu. Elementi ovoga prvi put se pojavljuju u ovojknjizi, a biće dalje razvijeni u Zadužbini i haosu Grega Bera idovršeni u Brinovoj Trećoj Zadužbini. (Ovo su radni naslovi.) U ovajroman ugradio sam polazne pojedinosti za razvoj priče i ključneelemente koji će kasnije biti razrađeni. Žanrovi su, zapravo, kontrolisana konverzacija. Kontrola jeneophodna, zato što definiše pravila i pretpostavke otvorene zaautora. Ako tvrda naučna fantastika zauzima središte žanra naučnefantastike, to je verovatno zato što njena strogost postavlja najčvršćegranice. Ograničenja koja nameće sama nauka vrlo su krhka.

Žanrovi takođe liče na beskonačne rasprave u kojima se zamislirazvijaju, razmenjuju, doživljavaju promene, a njihove varijacijeprotežu se kroz vreme. Učesnici javljaju jedni drugima za promene - ito više liči na jam session grupe slobodnih džezera nego na solo-koncert u nekom otmenom auditorijumu. Uporedite to sa 'ozbiljnom'književnošću (koja se, po meni, može bolje opisati kao smišljenouzvišena). Ova ima svoje kanonizirane klasike koji navodno postojeizvan vremena, dostojni strahopoštovanja, samotni i nedodirljivi usvojoj uzvišenosti. Veliki deo uživanja u pisanju romana misterije, špijunskih romana ilinaučnofantastičnih romana, leži u međudejstvu njihovih autora i,naročito u naučnofantastičnom izumu, fandom-u, to jest međudejstvusa čitaocima. To nije mana, već sama bit popularne kulture, koja jedominirala u Sjedinjenim Državama našeg doba, uz rame sapojavama kao što su džez, rok, mjuzikl i pisani žanrovi poputvesterna, tvrdog detektivskog romana, moderne fantastike i drugihplodnih oblika. Mnoge podvrste naučne fantastike (tvrda, utopijska,vojna, satirična) dele pretpostavke, ključne reči, filozofske stavove,narativne linije. Sa toplinom se prisećam zlatne ere Astounding-a injegove dopisne rubrike, novog talasa, časopisa Galaxy HorasaGolda - sve su to odjeci davnih, iskrenih i plodnih razgovora, to jestkonverzacije. Zadovoljstva koja pruža žanr su mnoga, ali kvalitet deljenja vrednostiunutar tekuće rasprave možda je i najizrazitiji među njima, glavnirazlog doživotne posvećenosti kod ljubitelja žanra. U poređenju sažabljom perspektivom iz koje se posmatraju velika književna dela,slična samotnim monolitima usred pustinjskog predela, zadovoljstvau čitanju žanra značajan su segment savremene demokratske (pop)kulture, pripadništvo pokretu. Postoje pitanja o tome kako pisci rešavaju ono što neki nazivaju'drhtavic uticaja', ali ja više volim da to blaže odredim kao asimilacijutradicije. Ovo me je podsetilo na Džona Bergera i njegovu definiciju kiča, kadaje u knjizi Pogled na stvari tehniku slikanja uljanim bojama opisaokao '...ne posledicu neukosti ili provincijalizma, već posledicu većeagresivnosti tržišta od umetnosti'. Prilično tačno; ali to može da sedogodi u svakom kontekstu. Rad u poznatoj konceptualnoj oblasti ne

mora da znači da je ona izrabljena. Niti da je novo polje uvek plodno.Trebalo bi da se setimo da je Hemingvej za najbolji roman uameričkoj književnosti smatrao upravo jedan nastavak - i to nastavakomladinskog romana, Toma Sojera. Deljenje istih osnova nije samo književna tradicija. Da li smo umoralnoj nedoumici kada slušamo rapsodiju na Paganinijevu temu?Da li uvređeno napuštamo koncertnu dvoranu kada nam ušinapadnu varijacijama na Hajdnovu temu? Pozajmljivanje od Velikih?Skandal! Preispitivanje pretpostavki i metoda u klasičnim delima može daurodi novim plodovima. Sveža narativa može da zađe na novuteritoriju i kada se bavi predelima prošlosti. Prisetimo se šta jeHamlet izvukao iz nekoliko ranijih komada sa istim zapletom. I sam Isak se više puta vraćao Zadužbini, svaki put zauzimajućirazličite pravce napada. U početku, psihoistorija je izjednačavalakretanje ljudi kao vrste sa kretanjem molekula. Druga Zadužbinapozabavila se poremećajima takvih determinističkih zakona (Mula) inagovestila da bi samo nadljudska elita mogla da prebrodiporemećaje. Kasnije su se kao elita pojavili roboti, bolji od ljudi unepristrasnom vladanju. Posle robota došla je Gaja... i tako dalje. U ovoj seriji od tri knjige preispitaćemo ulogu robota, i kako bipsihoistorija mogla da izgleda kao teorija. Novi rifovi na osnovnumelodiju.

Odvajkada su me kopkale neke stvari u pogledu AsimovljevogCarstva: Zašto u Galaksiji nije bilo tuđinaca? Kakvu ulogu su igrali kompjuteri? Naročito u odnosu na robote. Kako je teorija psihoistorije zaista izgledala? I, konačno, ko je bio Hari Seldon, kao ličnost, čovek? Ovaj roman pokušava da odgovori na ponešto od ovoga. To je mojdoprinos raspravi o moći i deteminizmu koji su do danas premostiliviše od polovine veka. Naravno, neke odgovore slučajno već znamo. Pojam 'psihoistorija'bio je široko poznat tridesetih godina veka i pojavljuje se uVebsterovom rečniku iz 1934. Isak je, međutim, znatno proširionjegovo značenje. Nije želeo da prkosi poznatoj odbojnosti Džona V.

Kembela prema vanzemaljcima, te ih zato nema u Zadužbini. Alimeni se činilo da je tu postojao još neki razlog. Takođe me je zanimalo i čudilo Asimovljevo objedinjavanje romana orobotima i serije o Zadužbini. Britanski kritičar Brajan Stejblfordocenio je da je to 'ospokojavajuće u svojoj klaustrofobičnojograničenosti'. U prvim romanima o Zadužbini nema robota, ali uknjigama Preludijum za Zadužbinu i U susret Zadužbini oni postajuusmerivači iza scene. Carstvo je moralo da se oslanja i koristi neku vrstu naprednihračunarskih mašina. Isak je jednom prilikom napisao 'U najnovijiroman o Zadužbini stavio sam veoma napredne kompjutere,nadajući se da niko neće primetiti nedoslednost.' Džejms Gan mu jeodgovorio: 'Tačnije, primetili su, ali nisu zamerili.' Asimov je svaki novi roman pisao na temeljima poslednjih naučnihsaznanja. Naredni radovi razvijali su naučni milje. Zbog ovoga jenjegova Galaksija u kasnijim knjigama detaljnija, tako da se uromanu Na rubu Zadužbine pominju usavršeni kompjuteri i crna rupau galaktičkom središtu. Umesto Asimovljevih brodova 'hipersvemira'ja sam upotrebio tunele (crvotočine), koji danas imaju mnogo većeteorijsko potkrepljenje nego u tridesetim godinama, kada su ihAjnštajn i Rozen uveli. I zaista, opšta teorija relativnosti dozvoljavatunele, ali smatra da su potrebni ekstremni oblici materije da ihobrazuju i održavaju. (Lorenzijanski tuneli Mata Vajzera standardnosu delo savremenog naučnog mišljenja.) Isak je najveći deo svoje fikcije pisao stilom koji je nazvao 'direktan ištedljiv', mada je u kasnijim radovima malo popustio ove stege.Nisam pokušavao da pišem u Asimovljevom stilu. (Oni koji misle daje lako pisati jasno o složenim stvarima trebalo bi to da pokušaju.) Usvojim romanima o Zadužbini, Asimov je upotrebio krajnje ogoljenpristup, gotovo sasvim lišen pozadinskih opisa ili pripovedačkihpojedinosti. Setite se njegove reakcije kada je odlučio da se vrati seriji i kada jepročitao trilogiju: 'Čitao sam je sa rastućom napetošću. Neprestano sam očekivao daće se nešto dogoditi, ali nikad ništa nije. Sva tri toma, ukupno gotovočetvrt miliona reči, sastojala su se od misli i dijaloga. Nigde akcije.Nigde fizičkog uzbuđenja.'

Uprkos tome, knjige su uspele, itekako. Nisam mogao da se nadamda ću i sam uspeti sa takvim pristupom, pa sam se odlučio da idemsopstvenim putem. Započevši da razmišljam o ovom romanu, otkrio sam da me mamepojedinosti o Trantoru, psihoistoriji i Carstvu - u stvari, povele su meu podsvesno traganje o priči u pozadini. Ova knjiga stoga nijeimitacija Asimovljevog romana već Benfordov roman koji koristiAsimovljeve osnovne ideje i okruženje. Moj pristup je, ipak, morao da se prilagodi starijim pripovedačkimstilovima koji su preovlađivali u naučnoj fantastici Asimovljevogvremena. Nikada nisam sa naklonošću gledao na trenutni trend žilet-kritike u književnosti - koji su primenjivala plemena strukturalista,postmodernista, dekonstrukcionista. Za mnoge pisce naučnefantastike 'postmoderno' je samo znak iscrpljenosti. Njegov tipičniaparat - okrenutost sebi, ogromne količine obavezne ironije,samosvesna upotreba oruđa starijih žanrova, pastiš i parodija - odajenedostatak inventivnosti, one glavne odlike naučne fantastike,mašte. Neki konstrukcionisti su napali i samu nauku sa argumentimada je to puka retorika, a ne sistematizacija prirode, težeći da jesvedu na nivo neobaveznih humanih nauka. Mnoginaučnofantastičari smatraju ovaj napad na empirizam starompesmom sa novim rečima, nečim što je krajnje retro. U samom jezgru naučne fantastike leži naučno iskustvo. Ovačinjenica žanr čini neopozivo neprijateljskim prema takvimkritičarskim pomodnostima zato što poštuje svoje iskustvenoutemeljenje. Insistiranje dekonstrukcionista na protivrečnim ilisamodovoljnim unutrašnjim razlikama u tekstu umesto na njegovojvezi sa stvarnošću, često vodi u književnost viđenu kao obična igrareči. Naučnofantastični romani upućuju nam reči koje ne treba shvatiti kaometafore, već kao to što jesu. Od nas se traži da učestvujemo uneizrecivo čudnim događajima, a ne da u njima tražimo ključeve zaono o čemu stvarno govore. (Hmm, ako ovo, zapravo, znači to, ondaono u stvari znači... Slab način da se postigne pripovedački zamah.)Mars, zvezde i digitalne pustinje iz naših najboljih romana treba,konačno, shvatiti kao stvarne, kao da nam govore: život nije kao ovo,već jeste ovo. Putovanja mogu zaista da odvedu na nova mesta, a

ne samo da nas vrate sebi. I pored svega toga, pomalo sam se ipak upustio u satiru, opisujućiakademiju koja je zastranila, ali sam osećao da bi Isak odobrio mojizbor meta. Čitaoci koji budu mislili da sam prekardašio u stavu dase nauka ne bavi objektivnim istinama, već je bojište politike moći nakome se 'naivni realizam' sukobljava sa relativističkim pogledima nasvet, trebalo bi da malo prelistaju Golem Harija Kolinsa i TrevoraPinča. Ova knjiga pokušava da nas ubedi da naučnici nisu ništaiskreniji zastupnici objektivnog znanja nego što su to advokati ilitrgovački putnici. Skorašnje 'renormiranje' rezultata školskih prijemnih ispita tako daprosek svake godine bude nateran na isti broj, čime se skriva padspremnosti učenika, podvrgao sam satiri na poslednjim stranamaknjige; nadam se da bi se Isak zakikotao videvši temu proširenu načitavu Galaksiju.

Od Verna i Velsa do sedamdesetih godina, naučna fantastika seuglavnom bavila čudesima kretanja, savladavanja prostora. Setite sesamo bezbrojnih romana sa rečju zvezda u naslovu, čime se ukazujena daleka odredišta, i priče kao što je Hajnlajnova 'Putevi moraju dase pružaju'. Ali u poslednjih nekoliko decenija više smo se okrenuli čudima svetainformacija, preobražaja koji su bar jednim delom unutrašnji, a nespoljašnji. Internet, virtuelna stvarnost, kompjuterske simulacije - sveto zauzima veliki deo naših vizija budućnosti. Ovaj roman nastoji dakombinuje ove dve teme, sa nekoliko neizbežnih scena putovanja iširim motivom kompjutera u pozadini. Kao što je primetio Džejms Gan, serija o Zadužbini jeste, zapravo,saga. Njen metod leži u ponavljajućem obrascu: iz rešenja svakogproblema rađa se novi problem koji treba rešiti. Ovo je, naravno,postalo znatno ograničenje za kasnije romane. Asimov kao da ježeleo da kaže da je život niz problema koje valja rešiti, ali da je samživot nerešiv. Ganovo je zapazio - s ozbirom na to da kombinovana iintegrisana saga o Zadužbini i robotima sada čini šesnaest knjiga -da se možda direktorijum svega toga zajedno naziva EnciklopedijaGalaktika? Galaktička carstva postala su najčešći milje naučne fantastike. Pol

Anderson sa serijom o Flandriju i Gordon B. Dikinson u Dorsai serijiproučavali su sociopolitičku strukturu takvih ogromnih tvorevina, jermoćan i autokratski imperijalni sistem zahteva podjednako velikoorganizatorsko umeće - što je bila prevashodna odlika samihRimljana. Isak nije bio uvek dosledan sa svojim brojkama. Koliko stanovnikaima na Trantoru? On obično pominje četrdeset milijardi, ali je to uDrugoj Zadužbini četiri stotine milijardi (ukoliko nije reč oštamparskoj greški). Rasporedite četrdeset milijardi ljudi na svetveličine Zemlje (sa svim morima isušenim), i imaćete ih samo stotinupo kvadratnom kilometru. Njihovo smeštanje svakako ne bizahtevalo pola kilometra dubok grad. Datume je takođe teško pratiti, u tako ogromnim vremenskimrasponima. Trantor je star bar dvanaest hiljada godina - imajte u viduda podrazumevamo zemaljsku godinu, iako je položaj Zemljezaboravljen. Po galaktičkom kalendaru, Kamičak na nebu, gde sepominju stotine hiljada godina osvajanja svemira, dešava se okodevetstote godine galaktičke ere. U Zadužbini, atomska energija sekoristi pedeset hiljada godina. Robot Denil je u romanima Preludijumza Zadužbinu i U susret Zadužbini star dvadeset hiljada godina.Koliko daleko u našoj budućnosti će vladati grb sunca i svemirskogbroda? Možda četrdeset hiljada godina? Nijedan datum ne miri sveove detalje. Ali to nije ni važno. Poznate su mi opasnosti decenijskog pisanjadugih serija. Trebalo mi je dvadeset godina da se izborim sa svojomserijom o galaktičkom središtu. Ne sumnjam da i u njoj postojeprotivrečnosti koje sam prevideo u datumima i drugim pojedinostima,iako sam dao hronologiju, objavljenu u poslednjem nastavku. Tuđinciiz te serije nisu pozajmljeni za ovu knjigu, iako postoje jasnekonceptualne veze. Naučna fantastika govori o budućnosti, ali se obraća današnjici.Velike teme društvene moći i tehnologije na koju se ova oslanjanikada neće biti iscrpene. Problemi se često bolje vide u perpesktivinagoveštaja, pre nego što ih sretnemo na tvrdom tlu njihovogdolaska. Isak Asimov je bez sumnje gajio nadu u čovečanstvo. Uvek nas jeiznova video kako stižemo na raskršće i pronalazimo put. Zadužbina

govori o tome. Ono što je važno u sagama jeste zamah. Serija o Zadužbini svakakoga poseduje. Mogu samo da se nadam da sam mu bar malodoprineo.

Dela u kojima se traži ključ za složenost Zadužbine svakako suistorijski Svet iza brega Alekseja i Korija Panšina, pronicljivi IsakAsimov Džejmsa Gana, iscrpna Naučna fantastika Isaka Asimova, iRekvijem za 'Astounding' Alve Rodžersa, koji nam opisuje kakav jeto bio osećaj čitati klasična dela u trenutku njihovog pojavljivanja.Mnogo sam naučio iz svih ovih studija.

Za savete i primedbe na ovaj projekt posebno sam zahvalan DženetAsimov, Marku Martinu, Dejvidu Brinu, Džou Mileru i Dženifer Brel, aElizabeti Braun za pažljivo čitanje rukopisa. Donu Diksonu sezahvaljujem za njegov fantastični bestijarijum budućnosti. Za pomoću svemu hvala mojoj ženi Džoani, Ejbu, kao i Ralfu Vićinanci, DženetAsimov, Džejmsu Ganu, Džonu Silberseku, Donaldu Kingsberiju,Krisu Šelingu, Džonu Daglasu, Gregu Beru, Džordžu Zibrovskom,Polu Karteru, Luu Aroniki, Dženifer Herši, Gariju Vestfalu i DžonuKlutu. Svima im hvala.

Septembar 1996.

SadržajPrvi deo: MINISTAR MATISTORIČAR

1.2.3.4.5.6.7.8.9.

Drugi deo: RUŽA SE SREĆE SA SKALPELOM1.2.3.4.5.6.7.8.9.10.11.12.13.14.15.16.17.18.19.20.21.22.

23.24.RANDEVU

Treći deo: POLITIČKO TELO1.2.3.4.5.6.7.8.9.10.11.12.

Četvrti deo: SVEST O SEBI1.2.3.4.5.6.7.8.9.RANDEVU

Peti deo: PANUKOPIJA1.2.3.4.5.6.7.8.9.

10.11.12.13.14.15.16.17.18.19.20.21.22.

Šesti deo: PRADAVNE MAGLE1.2.3.RANDEVU

Sedmi deo: ZVEZDE KAO ZRNCA PESKA1.2.3.4.5.6.7.8.RANDEVU

Osmi deo: VEČNE JEDNAČINE1.2.3.4.5.6.7.8.

9.10.11.12.13.14.15.16.17.18.POGOVOR