NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA SRBIJE sa Akademijom ekonomskih nauka i EKONOMSKI FAKULTET U BEOGRADU

REFORME I RAZVOJStanje, rezultati i početak pregovora Srbije sa EU

RedaktoriProf. dr Biljana Jovanović GavrilovićDr Jelena Žarković Rakić

© 2014.Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

IzdavačEkonomski fakultet u Beogradu

Kamenička 6, tel: 3021-240, faks: 3021-065

Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Branislav Boričić

RecenzentiProf. dr Miomir Jakšić

Prof. dr Mihail Arandarenko

Tehnička pripremaMilija Mihailović

Dizajn i prelomČUGURA Print

ŠtampaČUGURA Print, Beograd

www.cugura.rs

Godina2014.

Tiraž230

ISBN: 978-86-403-1367-4

5

Sadržaj

• Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

• Radovan Kovačević Reforme i izvoz kao faktor privrednog razvoja Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

• Mirjana Petković / Sloboda Prokić Uloga interorganizacionih odnosa u implementaciji koncepta Pametne specijalizacije: Šanse za Srbiju na putu ka EU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29

• Ivana Popović-Petrović/Predrag Bjelić Preferencijalni status ZUR u trgovini sa EU: Istorijat, efekti i perspektive . . . . . 43

• Dejan Radulović/Darko Vuković/Sofija Radulović Ambijent i sistem kao osnova regionalne politike i regionalnog razvoja u procesu pristupanja Srbije EU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57

• Dejan Molnar Fiskalna decentralizacija i privredni rast: Evropska unija i Srbije . . . . . . . . . . . 73

• Ivan Nikolić Privatizacija u Srbiji: Prošlost, sadašnjost i budućnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89

• Nenad Stanišić/ Nenad Janković Strah od fluktuiranja kursa dinara i nezvanična evroizacija u Srbiji . . . . . . . . . .103

• Gorana Krstić Indikatori siromaštva i socijalne isključenosti u Srbiji i EU: Metodologija, kretanje i karakteristike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .117

• Jelena Žarković-Rakić/Marko Vladisavljević Rastuća neaktivnost starije generacije u Srbiji u periodu krize: Posledice i moguća rešenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .133

• Maja Jandrić / Ivana Savićević Pokazatelji fleksibilnosti tržišta rada: Primer Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .151

• Nemanja Vuksanović Konkurentnost Srbije u svetlu ekonomske krize. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .165

• Stefan Đerasimović Analiza efekata privatizacije: Pouke koje se mogu izvući pred završetak privatizacije u Srbiji . . . . . . . . . . . . . .185

7

Predgovor

Monografija Reforme i razvoj: Stanje, rezultati i početak pregovora Srbije sa EU, po-svećena je sagledavanju i oceni rezultata koje je naša zemlja postigla na planu reformi ekonomskog sistema i ostvarivanja privrednog razvoja, kao i utvrđivanju neophodnih pravaca promena u svetlu evropskih integracija. Neposredan povod za istraživanje ove teme predstavlja nedavno ozvaničen početak pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji.

Bilans ostvarenih rezultata naše zemlje posle 2000. godine je vrlo skroman. Srbija se „zaglavila“ na putu tranzicije, privreda je opustošena, a standard velikog dela populacije na granici ljudskog dostojanstva. Razočarenje je tim veće što je podrška ekonomskim (i političkim) promenama bila vrlo izražena. Ubrzanje reformi, koje je usledilo posle 2000. godine, nije dugo trajalo. Već nakon dve godine primetan je reformski zamor, a glavne kočničare promena, čini se, ne treba tražiti prevashodno među gubitnicima tranzicije, već među onima koji su bili u prilici da izvlače korist iz novonastale situacije. Njima nije odgovaralo sprovođenje reformi koje bi otvorile put za slobodan ulazak na tržište, veću konkurenciju, vladavinu prava. Posle izbijanja svetske ekonomske krize, reforme u našoj zemlji, kao i drugim zemljama u tranziciji, gotovo su zaustavljene, ali bez izraženih reverzibilnih procesa.

Što se tiče razvojnih rezultata privrede Srbije, nesporna je činjenica da naša zemlja nije uspela da izađe na stazu dinamičnog i održivog privrednog razvoja. Tome je, svakako, doprineo nedostatak jasne vizije razvoja i strateških orijentira u ostvarivanju toga proce-sa na startu tranzicije, što je u skladu sa dominacijom neoliberalnog pristupa, koji je bio karakterističan i za druge post-socijalističke privrede. Kasniji period karakteriše hiper-produkcija strategija na nacionalnom, sektorskom i regionalnom nivou, koje je, delimič-no i zbog toga, bilo teško pretočiti u praktičnu politiku, pa su ostale tek „mrtvo slovo na papiru“. Globalna kriza se ne može označiti kao primarni uzrok ekonomskih teškoća u kojima smo se našli. Ona je razotkrila slabosti dotadašnjeg modela rasta, zasnovanog na domaćoj tražnji, prilivu stranog kapitala i brzom povećanju sektora usluga, koje bi, pre ili kasnije, svakako izbile na videlo. Postalo je jasno da je vreme rasta koji se hrani „bra-njem plodova sa niskih grana“ iza nas i da kreatori politike treba da obrate više pažnje na fundamentalne pokretače dugoročnog povećanja proizvodnje.

U autorskim tekstovima štampanim u ovoj publikaciji pod kritičkom lupom su se našla brojna važna područja naše ekonomsko-socijalne stvarnosti, kao što su: konkurentska sposobnost privrede; dometi i efekti tranzicije i privatizacije; izvoz kao bitan faktor privrednog razvoja; pokazatelji fleksibilnosti tržišta rada; fiskalna problematika i mo-netarna stabilnost; nezaposlenost, siromaštvo i socijalna isključenost, koji su posebno izraženi u periodu ekonomske krize; aktuelna pitanja regionalnog razvoja i politike i dr.

Pregled i ocena stanja u različitim domenima, uz nuđenje odgovarajućih predloga za prevazilaženje uočenih slabosti, svakako su korisni i inspirativni, ali sami po sebi nedo-voljni. Potrebna su dalja istraživanja kako bi se upotpunila slika ključnih problema koji opterećuju našu privredu i iznedrila najbolja rešenja.

8

Zajednička poruka, koja provejava kroz sve priloge, čiji su autori pretežno mlađi istra-živači, jasna je i prepoznatljiva, a odnosi se na neophodnost unapređivanja efikasnosti privrede Srbije na putu ka Evropskoj uniji. Shodno tome, treba raditi na donošenju svih neophodnih sistemskih zakona i njihovoj primeni, kako bi se uspostavila funkcional-na tržišna ekonomija, makroekonomska stabilnost i vladavina prava i stvorio povoljan ambijent za realizaciju novog modela razvoja prilagođenog uslovima privrede Srbije i kompatibilnog sa razvojnim prioritetima EU.

Pomenimo na kraju da su radovi publikovani u ovoj monografiji bili predstavljeni na naučnoj konferenciji, koju su 24. maja 2014. godine organizovali Naučno društvo ekono-mista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu. Tom prilikom je vođena živa i konstruktivna debata o suštinskim pitanjima naše ekonomske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nadamo se da će i knjiga koju stavljamo na uvid na-učno-stručnoj i široj javnosti pobuditi bar istu takvu pažnju i interesovanje.

REDAKTORIProf. dr Biljana Jovanović Gavrilović

Dr Jelena Žarković Rakić

9

Reforme i izvoz kao faktor privrednog razvoja Srbije*Radovan Kovačević**

Apstrakt: Zaduženost Srbije u inostranstvu dostigla je visok nivo koji može ugroziti njen privredni razvoj. Uredna služba stranih dugo-va i tekuća plaćanja po osnovu uvoza zahtevaju povećanje deviznog priliva po osnovu izvoza. Usporen oporavak svetske privrede otežava jače izvozne prodore. Doduše, i bez ovog ogra-ničenja postavlja se pitanje adekvatnosti kako robnih tako i ostalih potencijala za osetnije po-većanje izvoza Srbije. Vodeći trgovinski part-ner Srbije je Evropska unija (EU). Konkuren-cija na tržištu EU je porasla sa teritorijalnim proširenjem ove integracije. Carinska zaštita domaćeg tržišta u razmeni industrijskih proi-zvoda s EU skoro da i ne postoji (liberalizacija pristupa tržištu je deo trgovinskog sporazuma o pritupanju EU), tako da uvozni proizvodi iz EU pojačavaju konkurenciju na domaćem trži-štu. Ispoljene tendencije liberalizacije nameću pitanje oblikovanja domaće privredne struktu-re u narednim godinama pod uticajem tržišnih kretanja, i otvaraju nedoumice u pogledu formi-ranja izvozne strukture, koja bi mogla omogu-ćiti povećanje izvoza i izvoznih prihoda. Mada jačanje konkurencije na domaćem tržištu treba da iznedri kvalitetniji izvozni profil domaće pri-vrede, ne treba smetnuti s uma ni potencijalne rizike posrtanja domaćih preduzeća na našem tržištu. Stoga se nameće pitanje šta bi trebalo preduzeti u narednom periodu da bi se formira-la konkurentna izvozna struktura privrede Srbi-je. U ovom radu se ukazuje na aktuelne tenden-cije robne razmene Srbije s inostranstvom (sa naglaskom na tržište EU) i analizira struktura našeg izvoza. Zatim se ispituju potencijalne mo-gućnosti povećanje izvoza Srbije, uz ukazivanje šta treba reformisati da bi se postigao održiv rast izvoza u narednim godinama.

Ključne reči: izvoz, zaduženost, Evropska unija, reforma, devizni priliv.

Abstract: External indebtedness of Serbia has reached the high level that could constrain its economic development in the future. For-eign exchange earnings should be increased for normal external debt services. The slow recovery of the global economy makes it diffi-cult to grow export sales. The question of ex-port structure is extremly important for sizable increase exports of Serbia. The leading trade partner of Serbia is European Union (EU). Competition on the EU market has increased with the territorial expansion of this integra-tion. Customs protection of the domestic mar-ket for industrial products in trade with the EU no longer exist (the liberalization of market access is part of the trade agreement with EU), so that imports from EU intensify competition in the domestic market. Revealed trends of lib-eralization raises the question of shaping do-mestic economic structure in the coming years under the influence of market trends, and open issues of formation of export structure, which could allow an increase in exports and export revenues. Although competition on the domes-tic market should improve quality of exports, we should to take into cosideration potential risks for domestic firms in the domestic mar-ket. Therefore, the question arises what should be done in order to form a competitive export structure of the Serbian economy. This paper examines the current trends in serbian foreign trade (with an emphasis on the EU market) and analyzes domestic export structure. Then ex-amine the potential increase exports of Serbia, pointing out what sectors should be reformed in order to achieve sustainable growth in ex-ports in the coming years.

Key words: exports, indebtedness, European Union, reform, exchange earnings

JEL: F18, F31, F32, F34. * Ovaj rad je deo istraživanja na projektu Uloga države u novom modelu rasta privrede Srbije (179065),

kod Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.** Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, e-mail: radovank@ekof.bg.ac.rs

10

Uvod

Zaduženost Srbije u inostranstvu dinamično je rasla posle 2000. godine. Priliv stranih direktnih investicija (SDI) nije bio dovoljan za pokriće hroničnog deficita platnog bi-lansa, pa se zemlja zaduživala u inostranstvu. Rast izvoza je varirao, ali nije uspevao da nadoknadi rast uvoza, pa se pokriće uvoza izvozom smanjivalo sve do 2008. godine. Budžetski deficiti takođe su pokrivani zaduživanjem u inostranstvu. Porast dospelih ot-plata stranih kredita zahteva da se sve veći deo prirasta BDP-a odvaja za tu namenu, usled čega opada investicioni potencijal domaće privrede. Stanje spoljnog duga preti da se pretvori u ograničavajući činilac privrednog rasta. Da bi se osigurao zadovoljava-jući devizni priliv neophodan za uredno servisiranje spoljnog duga i održavanja teku-ćeg deficita platnog bilansa, potrebno je da se preko većeg robnog izvoza generiše rast deviznih potencijala zemlje. U ovom radu se ispituje zaduženost Srbije u inostranstvu kao potencijalno ograničavajući činilac njenog privrednog razvoja. Ujedno se ukazuje na potrebu prilagođavanja privredne strukture zahtevima povećanja izvoza u narednim godinama. U prvom delu rada ispituje se spoljna solventnost i likvidnost Srbije, kao i posledice zaduživanja u inostranstvu. U drugom delu se analizira kretanje trgovinskog i platnog bilansa. U trećem delu se obrađuje regionalna usmerenost robne razmene Srbije s inostranstvom. Četvrti deo obuhvata mera za povećanje robnog izvoza Srbije.

1. Spoljna solventnost i likvidnost Srbije i posledice zaduživanja u inostranstvu

Liberalizacija spoljne trgovine Srbije posle 2000. godine dovela je do otvaranja novog ciklusa zaduživanja u inostranstvu1. Zahvaljujući otpisu dela duga prema Pariskom i Londonskom klubu, stvorena je osnova za dodatno zaduživanje u inostranstvu. Mada je priliv kapitala posredstvom SDI uticao na manje zaduživanja na međunarodnom tržištu kapitala, spoljni dug neprekidno se uvećavao, i krajem marta 2014. godine iznosio je 25,5 milijardi evra (krajem 2013. godine dug je iznosio 25,6 milijardi evra)2. Narastanje spoljnog duga nameće pitanje spoljne solventnosti i likvidnosti Srbije. Prema uobičaje-nim pokazateljima, u tabeli 1. se daju podaci relevantni za sagledavanje solventnosti i likvidnosti Srbije prema inostranstvu.

Porast odnosa između spoljnog duga i BDP-a sa 60% iz 2005. na nešto preko 80% u 2013. godini pruža osnovu za zaključak da se Srbija u posmatranom periodu dinamično za-duživala u inostranstvu. Takođe se uočava da je dostignuta gornja granica posmatranog koeficijenta, preko koje se, prema uobičajenim gledištima, stupa u zonu prezaduženosti. Ova granična vrednost je bila probijena u 2010. i 2012. godini, tako da bi produžavanje tendencije rasta spoljnog duga moglo ugroziti spoljnu solventnost Srbije, sa nepovoljnim posledicama na njen krediti rejting na međunarodnom tržištu kapitala. Mada je uku-pan dug krajem 2013. godine činio 80% BDP-a, za ocenu da li to već znači da je Srbija prezadužena sa dugoročnog stanovišta, potrebno je sagledati stope rasta proizvodnog i izvoznog potencijala zemlje.1 Liberalizacija spoljne trgovine u svetu odvija se paralelno sa globalizacijom svetske privrede. Rodrik

(2007) posebno ističe zasluge globalizacije, koja je povećala ulogu industrijskog sektora u unapređenju privrednog rasta u svetu.

2 Podaci su navedeni prema http://www.nbs.rs/internet/cirilica/90/dug/index.html Pristupljeno 21.05.2014. godine.

11

Jedan od pokazatelja za merenje međunarodne solventnosti je odnos između kratkoroč-nog duga i BDP-a. Ovaj odnos je do 2010. godine ispoljavao oscilirajuće rastuće vred-nosti, da bi se od 2010. do kraja 2013. godine registrovala njegova opadajuća vrednost (0,7% u 2013. godini). Sudeći po ovom trendu, spoljna solventnost Srbije nije ugrožena.

Odnos između spoljnog duga i izvoza robe i usluga takođe se koristi za sagledavanje spoljne solventnosti zemlje. Maksimalna vrednost ovog pokazetelja za Srbiju dostignuta je 2009. godine (265%), ali je zatim usledila tendencija opadanja ovog odnosa na 179% u 2013. godini. Smanjivanje ovog koeficijenta nastupilo je zbog znatnog porasta robnog iz-voza Srbije u 2013. godini, ali i zbog smanjivanja kratkoročne izloženosti stranih banaka prema domaćoj privredi. Kad se ovaj pokazatelj smanjuje, to ukazuje na činjenicu da je izvoz robe i usluga sve manje opterećen dugom, što je dobra vest za privredu posmatrane zemlje. Korišćenje ovog pokazatelja za ocenu spoljne solventnosti ističe da je za zaduže-ne zemlje veoma značajno da njihov izvoz robe i usluga raste brže od duga. Očigledno je da i prema ovom odnosu spoljna solventnost Srbije nije ugrožena, jer je njegova vrednost ispod rizične granice od 220% (kriterijum Svetske banke). Isto tako važno je uočiti da porast robnog izvoza presudno utiče na povoljnije preformanse spoljne solventnosti ze-mlje. Slika spoljne solventnosti, dobijena pomoću ovog pokazatelja, unekoliko je bolja ako se vrednost izvoza robe i usluga uveća za iznos neto deviznog priliva doznaka. S obzirom na to da je ovaj neto priliv u slučaju Srbije kontinuirano pozitivan, Svetska ban-ka dozvoljava da se i on uzme u obzir prilikom izračunavanja datog pokazatelja (videti publikaciju Svetske banke World Development Indicators).

Tabela 1. Pokazatelji spoljne solventnosti i likvidnosti Srbije u periodu 2005-2013. godine

u procentima2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013.

Pokazatelji spoljne solventnostiSpoljni dug/BDP 60,1 60,9 60,2 64,6 77,7 85,0 76,7 86,9 80,8Kratkoročni dug/BDP 4,7 4,1 3,7 6,6 6,9 6,5 2,1 1,7 0,7Spoljni dug/izvoz robe i usluga 228,9 204,1 197,3 207,6 265,3 236,2 210,3 217,4 179,7Pokazatelji spoljne likvidnostiOtplata duga/BDP 5,2 10,8 10,7 10,1 13,5 12,7 13,3 14,0 14,0U tome: otplata kamate kao % BDP-a* - - 2,3 2,6 2,3 2,4 2,5 2,7 2,2Otplata duga/izvoz robe i usluga 19,9 36,2 34,9 35,1 46,0 35,3 36,5 35,0 31,2U tome: otplata kamate kao % izvoza robe i usluga**

- - 7,7 8,5 7,9 6,7 6,8 6,9 4,8

Udeo kamata u ukupnoj službi duga*** - - 22,0 24,1 17,2 19,0 18,7 19,8 15,3Devizne rezerve/uvoz robe i usluga (u mesecima)

6,1 9,0 7,2 5,2 9,5 8,2 8,7 7,6 7,4

Tekući račun kao % BDP-a -8,8 -10,1 -17,7 -21,6 -6,6 -6,7 -9,1 -10,7 -5,0

Izvor: NBS (2014), Izveštaj o inflaciji (maj 2014), str. 52-53, tabele A i B. Preuzeto sa: http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/90/90_5/inflation_maj_2014.pdf Pristupljeno 20.05.2014. godine. * Po-daci o otplati kamate su iz tabele 3. ** Podaci o izvozu robe i usluga su iz istog izvora kao za tabelu 3. *** Podaci o udelu kamata u ukupnoj službi duga izračunati su prema podacima tabele 3.

12

Mada je spoljna solventnost Srbije prema poslednja dva spomenuta pokazatelja u zoni prihvatljivih vrednosti, to nije slučaj za odnosom spoljnog duga i BDP-a, jer je ovoj ko-eficijent dostigao gornju graničnu vrednost (rizična granica). Svođenje posmatranog od-nosa u prihvatljive okvire može se postići smanjivanjem dinamike spoljnog zaduživanja i (ili) povećanjem BDP-a. Stagnacija rasta BDP-a uz postojeću dinamiku rasta spoljnog duga vodila bi porastu rizika da zemlja zapadne u stanje spoljne nesolventnosti.

Posle uvida u kretanje solventnosti privrede Srbije prema inostranstvu potrebno je uka-zati na njenu spoljnu likvidnost. U zavisnosti od stanja spoljne solventnosti i likvidnosti izvode se ocene kreditnog rizika zemlje. Jedan od često korišćenih pokazatelja spoljne likvidnosti je odnos između otplate duga (glavnice i kamate) i BDP-a. Vrednost ovog pokazatelja za Srbiju od 2006. godine je prešla u zonu preko 10%, i do danas se zadrža-va u toj oblasti. Takođe se uočava tendencija rasta ovog indikatora, tako da je njegova vrednost porasla sa 10% iz 2008. na 14% u 2013. godini. Imajući u vidu dinamiku otplate stranih kredita, može se očekivati da će ovaj pokazatelj u 2014. i 2015. godini nastaviti da raste. Njegova vrednost ukazuje da Srbija izdvaja značajan deo svog BDP-a za ser-visiranje stranih kredita, i da po tom osnovu preliva znatne iznose domaćeg dohotka u inostranstvo. Posledica toga je smanjivanje nekog od vidova domaće potrošnje. Na primer, to se može odraziti i na svojevrsno ”istiskivanje” domaće akumulacije, čime se značajno umanjuje investicione mogućnosti domaće privrede, uz usporavanje dinamike investiranja. Dalje zaduživanje u inostranstvu bi povećalo vrednost ovog pokazatelja, i, sa dosta verovatnoće, pretvorilo bi se u snažno ograničenje privrednog rasta. Porast ovog pokazatelja značajno umanjuje razvojne mogućnosti zemlje, ali ujedno povećava rizi-ke zapadanja u spoljnu nelikvidnost. Veoma značajan pokazatelj u okviru posmatranog agregata likvidnosti je odnos između plaćenih kamata i BDP-a, jer se porede dva čista toka (kamata kao prinos stranog kapitala i BDP kao godišnji prinos svih faktora proi-zvodnje angažovanih u zemlji). Suština ovog pokazatelja je da prikaže da li se kamate isplaćuju iz prinosa koji ostvaruju svi angažovani faktori u zemlji u posmatranoj godini, ili se to pak vrši na teret društvenog blagostanja zemlje. Podaci iz tabele 1. govore da je Srbija u periodu 2007-2013. godine na plaćanje kamate trošila između 2,2 i 2,7% svog godišnjeg BDP-a. Porast kamatnih stopa na međunarodnom tržištu kapitala povećao bi otplaćene iznose. Ukoliko stopa rasta BDP-a u narednim godinama bude manja od po-rasta kamatne stope na međunarodnom tržištu kapitala, to će se automatski odraziti na smanjivanje nekih vidova potrošnje u zemlji. Usporeno oživljavanje privrede u EU ujed-no znači i slabiju tražnju za našim izvozom, što može umanjiti privredni rast. Dakle, u otvorenim privredama spoljni činioci značajno utiču na privredni rast, dovodeći datu ze-mlju u povoljniji ili manje povoljan položaj sa stanovišta određenog stanja duga. Posma-trani pokazatelj se može pogoršati ili zbog porasta kamatnih stopa na međunarodnom tržištu kapitala, i/ili zbog unutrašnjih i spoljnih faktora koji utiču na kretanje BDP-a.

U literaturi se često kao pokazatelj spoljne likvidnosti koristi odnos između otplate duga i izvoza robe i usluga. Maksimalna vrednost ovog pokazatelja u slučaju Srbije od 46% dostignuta je 2009. godine, a zatim je usledila tendencija pada na 31,2% u 2013. godini. Posmatrani količnik direktno ukazuje na značaj povećanja izvoza robe i usluga, jer se time povećava devizni potencijal domaće privrede. Veći devizni priliv od izvoza robe i usluga garancija je da će tekuća plaćanja kao i obaveze servisiranja spoljnog duga biti izvršene na vreme. Time se smanjuje rizik moguće spoljne nelikvidnosti zemlje. Tokom 1980-ih godina u literaturi se smatralo da se zemlja može suočiti sa problemima zaduže-

13

nosti ukoliko ovaj pokazatelj premaši 25%. Ako bi se ovaj kriterijum primenio danas u slučaju Srbije, moglo bi se zaključiti da se naša zemlja nalazi u zoni gde je moguća poja-va teškoća urednog servisiranja spoljnog duga. Paralelno sa stepenom zaduženosti, po-smatra se u kojoj meri otplata kamate opterećuje devizni priliv od izvoza robe i usluga. Banke-poverioci su posebno zainteresovane za kretanje ovog pokazatelja za privredu u koju su uložile svoj kapital, pre svega zbog činjenice da naplata kamate utiče na obračun poslovnog uspeha, odnosno tretira se kao tekuća zarada prilikom izrade bilansa uspeha. To je važan razlog zbog koga banke-poverioci nisu sklone da reprogramiraju dospele kamate, dok dozvoljavaju mogućnost reprogramiranja glavnice. Odnos između plaćenih kamata i izvoza robe i u sluga u Srbiji iznosio je 8,5% 2008. godine, uz tendenciju sma-njenja u godinama koje su sledile, da bi opao na 4,8% u 2013. godini. Pad kamatnih stopa usled svetske finansijske krize opredelio je tendenciju opadanja udela kamata u ukupnoj službi duga Srbije sa 22% iz 2007. na 15,3% u 2013. godini. Krediti koji podležu primeni fluktuirajuće kamatne stope mogli bi doneti veće kamatno opterećenje u narednim godi-nama, usled mogućeg rasta kamatnih stopa na međunarodnom tržištu kapitala. Na oba spomenuta pokazatelja likvidnosti utiču činioci koji opredeljuju kretanje kamatnih sto-pa, kao i faktori pod čijim uticajem se nalazi kretanje izvoza robe i usluga. Zemlje poput Srbije nisu u mogućnosti da utiču na međunarodno kretanje kamatnih stopa, ali su zato u prilici da pomoću domaće ekonomske politike, politike strukturnog prilagođavanja i po-litike deviznog kursa u znatnoj meri utiču na izvozne rezultate. Iz toga proističe i poruka da se smanjivanje tereta službe spoljnog duga može postići merama koje imaju za cilj da povećaju izvoz. Naravno, ovde treba imati u vidu da smanjivanje svetske uvozne tražnje usled krize, kao i eventualni pad cena izvoznih proizvoda, mogu negativno uticati na devizni priliv, sa neželjenim posledicama u pogledu porasta tereta servisiranja duga.

Zemlja mora posedovati odgovarajući nivo deviznih rezervi, koje treba da omoguće uredna plaćanja prema inostranstvu i spreče moguće turbulencije na deviznom tržištu, naročito u slučaju pojave bega kapitala iz zemlje. U cilju sagledavanja da li je iznos devi-znih rezervi na zadovoljavajućem nivou, u literaturi se koristi količnik između deviznih rezervi i uvoza robe i usluga. Stavljanjem u odnos ovih veličina dobija se broj meseci uvoza robe i usluga koji je pokriven deviznim rezervama. Međunarodne finansijske in-stitucije (pre svega Svetska banka) stoje na stanovištu da devizne rezerve zemlje treba da pokriju tromesečnu vrednost uvoza robe i usluga. U slučaju Srbije ovaj pokazatelj je u celom posmatranom periodu bio veći od minimalne tromesečne vrednosti (u 2009. preko 9 meseci, a u 2013. godini 7,4 meseca). Ovaj podatak indirektno pokazuje u kom vremenskom intervalu bi zemlja mogla uredno da vrši plaćanja prema inostranstvu ako dođe do prekida deviznog priliva, usled teškoća na strani izvoza robe i usluga. Temeljito pogoršanje izvoznih izgleda jedne zemlje svakako bi zabrinulo strane poverioce jer oni znaju da bi to moglo dovesti u pitanje njenu sposobnost da uredno servisira spoljni dug. Prema kretanju ovog pokazatelja može se zaključiti da je Srbija u posmatranom razdo-blju ispoljila zadovoljavajuću likvidnost prema inostranstvu, što je potvrđeno i urednim otplatama dospelih rata spoljnog duga. Uprkos tome, međunarodna rejting agencija S&P je u avgustu 2012. godine smanjila kreditni rejting Srbije sa ocene BB/stabilan na BB-/negativan, a ista ocena je izrečena i u aprilu 2014. godine3.

Povećanim zaduživanjem u inostranstvu finansiran je deficit tekućeg računa Srbije, koji je u odnosu na BDP rastao do 2008. godine, kada je dostigao maksimalnu vrednost od 3 NBS, Izveštaj o inflaciji (maj 2014), str. 52, tabela A.

14

21,6%. Posle te godine ovaj pokazatelj je opao ispod 10% (izuzetak je 2012. kad je iz-nosio 10,7%, ali je već u 2013. prepolovljen i iznosio je 5%). Zahvaljujući sporijem rastu robnog uvoza u odnosu na rast robnog izvoza u 2013. godini došlo je do smanjivanja de-ficita robnog bilansa, a time i deficita tekućeg računa (vrednost robnog uvoza je porasla za oko 700 miliona evra, dok je vrednost robnog izvoza porasla za preko 2,2 milijarde evra, tako da je robni deficit opao sa 5,5 milijardi evra u 2012. na oko 4 milijarde evra u 2013. godini; to je doprinelo da se deficit tekućeg računa od 3,2 milijarde evra iz 2012. smanji na 1,6 milijardi evra u 2013. godini). To je svakako uticalo da ukupan spoljni dug Srbije krajem 2013. bude na skoro istom nivou kao i krajem 2012. godine (25,8 milijardi evra krajem 2013. prema 25,7 milijardi evra krajem 2012. godine) 4. Kretanje deficita tekućeg računa potvrđuje značaj povećanja izvoza robe i usluga u narednim godinama u cilju poboljšanja spoljne likvidnosti i solventnosti Srbije.

Rastući teret službe stranih dugova posledica je dinamičnijeg rasta spoljnog duga u od-nosu na rast BDP-a. Da bi se uporedila dinamika rasta BDP-a, spoljnog duga i servi-siranja spoljnog duga pošlo se od nominalnih godišnjih vrednosti svakog pokazatelja iskazanih u evrima (tekuće cene i prosečan godišnji devizni kurs). Podaci su preuzeti iz publikacije Narodne banke Srbije ”Izveštaj o inflaciji” iz maja 2014. godine. Pošto su sve tri vremenske serije iskazane u evrima, moguće je uporediti njihovu dinamiku u cilju sagledavanja razlika u prosečnim stopama rasta u periodu 2005-2013. godine. U istoj publikaciji su objavljene i stope realnog rasta BDP-a (obračun BDP-a u stalnim cenama prethodne godine), prema kojima proizlazi da je prosečna godišnja stopa realnog rasta BDP-a Srbije u istom periodu bila oko 1,6%. Pregledom lančanih stopa rasta realnog i nominalnog BDP-a uočavaju se značajne godišnje varijacije u odnosu na prosečnu stopu rasta (u nekim godinama je ostvaren i značajan pad - realan pad od 3,5% u 2009. i 1,5% u 2012. godini, odnosno nominalni pad od 11,4% u 2009, 3,4% u 2010. i 5,9% u 2012. godini). Imajući u vidu da prosečna geometrijska stopa rasta uprosečava godišnje varija-cije BDP-a, očigledno je da ona neće verno predstaviti dinamiku posmatrane vremenske serije, ali to ne znači da se ne može uzeti kao okvirni pokazatelj za poređenje sa pro-sečnim stopama rasta druge dve pojave – spoljni dug i servisiranje spoljnog duga, koje takođe ispoljavaju oscilacije oko trendne stope rasta. To praktično znači da na osnovu ovako izračunatih prosečnih stopa rasta nećemo izvoditi dalekosežne zaključke o real-nom kretanju posmatranih pojava, već ćemo ih koristiti kao indikativne za sagledavanje okvirne dinamike razvoja posmatranih makroekonomskih agregata u datom vremen-skom intervalu.

Osim toga, u radu ćemo uporediti nominalni prirast BDP-a sa iznosom servisiranja spolj-nog duga po godinama, tako da će i ova razlika pokazati u kojoj meri se prirast BDP-a koristi za urednu službu spoljnog duga, i da li je dovoljan za tu namenu. Posmatrano sa metodološkog stanovišta, ovo poređenje ima ekonomsko opravdanje u istoj meri kao i kad se poredi stanje spoljnog duga na kraju jedne godine sa BDP-om koji je ostvaren u toj godini i iskazan u tekućim cenama, preračunat u evro po srednjem godišnjem kursu (pokazatelj koji se nalazi u tabeli 1., a koji smo već analizirali).

Na osnovu podataka iz tabele 2. zapaža se da je prosečna godišnja geometrijska stopa rasta spoljnog duga u periodu 2005-2013. godine bila skoro dvostruko veća od stope ras-ta BDP-a (spoljni dug u tom periodu je udvostručen, a BDP iskazan u evrima po tekućim 4 Ibid., str. 52.

15

cenama i prosečnom godišnjem kursu evra, je porastao za nešto manje od 60%). Nesklad u dinamici rasta ova dva makroekonomska agregata nametnuo je sve veći pritisak zadu-ženosti na platni bilans. Zapravo, dinamičan rast spoljnog duga rezultirao je porastom iznosa koji su potrebni za servisiranje tih dugova. Može se zapaziti, prema tabeli 2., da je prosečna stopa rasta servisiranja spoljnog duga od 19,8% u periodu 2005-2013. godine znatno nadilazila stopu rasta BDP-a od 5,8%, i da to dugoročno izaziva teškoće za do-maću privredu. U momentu kada otplate duga postanu veće od prirasta BDP-a, povećava se rizik redovnog izvršavanja obaveza zemlje prema inostranstvu.

Tabela 2. Prosečne godišnje stope rasta BDP-a, spoljnog duga i servisiranja spoljnog duga

u periodu 2005-2013. godine1

u procentimaBDP (u tekućim cenama i prosečnom godišnjem kursu evra)1 5,8Spoljni dug 9,8Servisiranje spoljnog duga 19,8

Napomena: 1 Prosečne geometrijske stope rasta su izračunate na osnovu nominalnih vrednosti posmatranih pokazatelja iskazanih u evrima (obračun po prosečnom godišnjem kursu). Prosečna godišnja stopa realnog rasta BDP-a u istom periodu iznosila je oko 1,6%.Izvor: NBS, Izveštaj o inflaciji (maj 2014), str. 52, tabela A.

U sagledavanju proporcije koju čini odnos prispelih otplata i prirasta BDP-a, korisne informacije pruža tabela 3.

Glavni bilans koji pokazuje konačni rezultat tekućih transakcija sa inostranstvom je te-kuću račun ili bilans tekućih transakcija. Prema podacima tabele 3. uočava se da je ne-gativan saldo tekućih transakcija u periodu 2005-2013. godine iznosio oko 28 milijardi evra, i da je uglavnom pokriven zaduživanjem u inostranstvu (spoljni dug je porastao od 12,2 milijarde evra iz 2005. na 25,8 milijardi evra krajem 2013. godine).

O tome koliko je rizično preći određenu granicu inostrane zaduženosti može se zaklju-čiti poređenjem prirasta BDP-a i otplata po osnovu službe spoljnog duga. U tabeli 3. se zapaža da je nominalni prirast BDP-a Srbije u periodu 2005-2008. bio veći od iznosa servisiranja stranog duga. Mada je odnos između otplata duga i prirasta BDP-a varirao, primetno je da je on bio povoljniji kad su stope rasta BDP-a bile veće (period do 2009. godine). Međutim, situacija se menja od 2009. godine, kada vrednost servisiranja spolj-nog duga nadilazi prirast BDP-a (u godinama kada je ostvaren). Ako se uzme u obzir da je 2009, 2010. i 2012. godine ostvaren nominalni pad BDP-a, i ako za potrebe poređenja ove godine označimo kao godine u kojima je ostvaren nulti rast BDP-a, negativna razlika između prirasta BDP-a i službe inostranog duga u periodu 2009-2013. godine dostigla je iznos od 14,4 milijarde evra, što čini oko 45% BDP-a iz 2013. godine. Očigledno je da celokupni prirast BDP-a od 2009. godine nije bio dovoljan za službu spoljnog duga, pa se posezalo za dodatnim zaduživanjem u inostranstvu. Ako prirast BDP-a nije dovoljan za servisiranje spoljnog duga, onda se s razlogom postavlja pitanje proizvodnih i razvojnih potencijala zemlje, odnosno pitanje kakvi su njeni izvozni potencijali. Pri tome je poseb-no značajno sagledati koliko je dodatno spoljno zaduživanje doprinelo porastu izvoznih

16

potencijala zemlje. Na ovo pitanje ćemo se vratiti prilikom analize trgovinskog bilansa i bilansa tekućih transakcija Srbije u drugom odeljku ovog rada.

Mada priliv SDI smanjuje zaduživanje na međunarodnom tržištu kapitala, ovaj vid pri-liva kapitala vremenom povećava odliv sredstva u računu dohotka u platnom bilansu. Pošto se u računu dohotka od 2007. godine registruju značajni rashodi po osnovu odli-va dohotka od direktnih i portfolio investicija, zbir ovog odliva i servisiranja spoljnog duga pruža korisnu informaciju o pritiscima na dodatno zaduživanje u inostranstvu. Naime, prema podacima tabele 3. može se uočiti da je u 2007. godini prirast BDP-a bio za 1,5 milijardi evra veći od zbirnog iznosa obaveza po spoljnom dugu i odliva sredstva u računu dohotka platnog bilansa po osnovu odliva dohotka od direktnih i portfolio investicija. Ova razlika je u 2008. godini svedena na samo 33 miliona evra. Međutim, od 2009. godine prirast BDP-a je manji od zbirnog odliva po osnovu ove dve stavke. U periodu 2009-2013. negativna razlika između prirasta BDP-a (nije ga bilo u 2009, 2010, i 2012) i odliva sredstva po osnovu servisiranja spoljnog duga uvećanog za odliv dohotka od direktnih i portfolio investicija u računu dohotka, dostigla je iznos od 16,8 milijardi evra, što je predstavljalo skoro 52,6% BDP-a iz 2013. godine. U istom periodu (2009-2013) kumulativni deficit tekućeg računa je iznosio 11,4 milijardi evra, i pokriven je suficitom u finansijskom računu. Pri tome je spoljni dug zemlje porastao za nešto manje od 5 milijardi evra, uz neto priliv SDI u iznosu od oko 5,1 milijardu evra5. Očigledno je da odliv sredstva po osnovu servisiranja spoljnog duga i odliv dohotka od direktnih i portfolio investicija vrši snažan pritisak na platni bilans. To potvrđuje i činjenica da je zbir servisiranja spoljnog duga i odliva dohotka od direktnih i portfolio investicija u računu dohotka u odnosu na BDP imao tendenciju rasta u posmatranom periodu, i da je dostigao 16,7% u 2013. godini.

Tabela 3.Prirast BDP-a Srbije i servisiranje spoljnog duga u periodu 2005-2013. godine

u milionima evra i procentima2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013.

BDP (u tekućim cenama i prosečnom godišnjem kursu evra)

20.306 23.305 28.468 32.668 28.952 27.968 31.472 29.601 31.994

Spoljni dug 12.196 14.182 17.139 21.088 22.487 23.786 24.125 25.721 25.842Godišnje stope rasta BDP-a (u tekućim cenama i prosečnom godišnjem kursu evra) u %

6,7 14,8 22,2 14,8 -11,4 -3,4 12,5 -5,9 8,1

Godišnje stope realnog rasta BDP-a u % 5,4 3,6 5,4 3,8 -3,5 1,0 1,6 -1,5 2,5

Prirast BDP-a (u tekućim cenama i prosečnom godišnjem kursu evra)

1.280 2.999 5.163 4.200 -3.716 -984 3.504 -1.871 2.393

Servisiranje spoljnog duga (A) -1.054 -2.513 -3.034 -3.563 -3.897 -3.556 -4.182 -4.143 -4.479

U tome kamata - - -667,4 -859,9 -668,5 -677,4 -783,9 -820,3 -683,3

5 NBS, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html. Pristupljno 22.05.2014. godine.

17

Prirast BDP-a minus servisiranje spoljnog duga 226 486 2.129 637 -3.897 -3.556 -678 -4.143 -2.086

Dohodak od direktnih i portfolio investicija – rashodi u računu dohotka platnog bilansa (B)

- - -436,5 -603,7 -319,5 -416,2 -381.7 -487,0 -859,9

A+B -1.054 -2.513 -3.638 -4.167 -4.217 -3.972 -4.564 -4.630 -5.339Prirast BDP-a minus (A+B) 226 486 1.525 33 -4.217 -3.972 -1.060 -4.630 -2.946

A+B kao % BDP-a 5,2 10,8 12,8 12,8 14,6 14,2 14,5 15,6 16,7Bilans tekućih transakcija -1.778 -2.356 -5.053 -7.054 -1.910 -1.887 -2.870 -3.176 -1.585Bilans tekućih transakcija kao procenat BDP-a

-8,8 -10,1 -17,7 -21,6 -6,6 -6,7 -9,1 -10,7 -5,0

Napomene: BDP je dat u evrima i tekućim cenama; Prema Izveštaju o inflaciji NBS za maj 2010. godine, BDP za 2004. godinu je iznosio 19.026 miliona evra. U godinama kad nije bilo nominalnog prirasta BDP (već nominalni pad), u redovima u kojima je prikazana razlika između prirasta BDP-a i odliva sredstva za servisiranje spoljnog duga, odnosno razlika između prirasta BDP-a i odliva sredstva za servisiranje spoljnog duga i odliva dohotka od direktnih i portfolio investicija u računu dohotka, uzet je podatak koji se odnosi na odliv sredstva po osnovu ove dve stavke platnog bilansa. Izvor: Proračun autora na osnovu podataka iz NBS, Izveštaj o inflaciji (maj 2014), str. 52, tabela A. Podaci za račun dohotka u platnom bilansu su preuzeti sa: NBS, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html. Pristupljeno 22.05.2014. godine.

Dalje neto zaduživanje u inostranstvu imalo bi opravdanja samo ako bi inostrana sred-stva obezbedila višu stopu privrednog rasta, zasnovanu na ulaganjima u povećanje iz-voznog potencijala zemlje, uz angažovanje domaćih faktora proizvodnje. U sistemu otvorene privrede kakav je naš, tržišni subjekti i država donose odluke o zaduživanju. Zadužujući se u inostranstvu država sredstva treba da usmerava u razvoj infrastrukture, koja je bitan činilac za privlačenje stranih investitora. Međutim, važno je osmisliti me-hanizam podsticanja ulaganja u projekte koji će obezbediti porast izvoznih potencijala zemlje. Mada država direktno ne utiče na inostrano zaduživanje privatnog sektora, me-rama koje ne zabranjuje Svetska trgovinska organizacija trebalo bi podsticati ulaganja u izvozno usmerene projekete.

Sa stanovišta budućih kretanja može se istaći da su razvojni potencijali BDP-a svedeni na minimum, uz podršku dodatnog stranog zaduživanja. Spoljni dug javnog sektora krajem 2013. godine (stanje) je iznosio 13,2 milijarde evra, a dug privatnog sektora 12,5 milijardi evra (preduzeća – 9,2 milijarde evra i banke – 3,2 milijarde evra)6. Za otplatu javnog duga moraju se rezervisati sredstva u budžetu, dok privatni sektor sam reguliše svoje obaveze prema inostranstvu. Međutim, za makroekonomsku analizu svejedno je ko se zadužio u inostranstvu, gleda se stanje duga u celini. Takav pristup imaju međuna-rodne finansijske institucije i međunarodno tržište kapitala.

Gore smo videli da je deficit bilansa tekućih transakcija u periodu 2005-2013. godine iznosio 27,7 milijardi evra. Mada je ovaj deficit u odnosu na BDP varirao, maksimalna vrednost ovog količnika od 21,6% dostignuta je 2008. godine. Usled svetske finansijska krize i smanjivanja tražnje na domaćem tržištu, ovaj odnos je od 2009. godine znatno 6 NBS, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html. Pristupljno 22.05.2014. godine.

18

smanjen, i u 2013. godini je iznosio 5%. Mada se posredstvom deficita tekućeg računa ostvaruje transfer inostrane akumulacije u domaću privredu (ispunjen je preduslov da više trošimo nego što proizvodima), dodatna inostrana akumulacija nije značajnije uti-cala na dopunu materijalne strukture domaće akumulacije kroz spoljnu trgovinu (uvoz opreme se prema carinskim deklaracijama godinama kreće u intervalu 5-7% ukupnog uvoza robe – 6% u 2012. i 7% u 2013. godini7). Mada se kod makroekonomskih identiteta smatra da deficit tekućeg računa predstavlja izvor za pokrivanje razlike između domaće akumulacije i investicija, koja treba da omogući prevazilaženje strukturnih neusklađe-nosti i povećanje izvoza, neretko se u praksi ova inostrana akumulacija uvozi u zemlju u vidu robe široke potrošnje, bez uticaja na investiranje u privredi. Posebno treba istaći da je korišćenje inostrane akumulacije opravdano ukoliko doprinosi povećanju privrednog rasta i izvoza, kao osnove za urednu otplatu stranih kredita. Unapređenje infrastruktu-re i izgradnja novih proizvodnih kapaciteta (nove investicije) treba da budu osnova za povećanje izvoza i izvoznih prihoda u meri koja je dovoljna da se uredno otplate krediti i ostvari dodatna akumulacija, uz rast per capita dohotka. Na taj način se, kroz rast de-viznog priliva, osigurava normalno funkcionisanje deviznog tržišta, bez iznuđenih pri-tisaka na devizni kurs i trošenje većih iznosa deviznih rezervi. Međutim, već smo videli da nominali prirast BDP-a u periodu 2009-2013. godine nije bio dovoljan za servisiranje spoljnog duga, tako da je to znatno umanjilo investicioni i razvojni potencijal domaće privrede. Jedan od zadataka ekonomske politike jeste da podstakne dalje povećanje do-maće proizvodnje namenjene izvozu, uz generisanje rastućih deviznih prihoda.

2. Trgovinski bilans i bilans tekućih transakcija Srbije

Glavni uzročnik deficita platnog bilansa Srbije je deficit trgovinskog bilansa. Trend rasta trgovinskog deficita od 2000. do 2008. godine povlačio je za sobom rastuću tendenciju deficita računa tekućih transakcija (ili kako se često kaže, deficita platnog bilansa) (gra-fikon 1).

Maksimalna vrednost i jednog i drugog deficita prema grafikonu 1. dostignuta je 2008. godine, posle čega, usled svetske finansijske krize, dolazi do pada oba agregata. Porast trgovinskog deficita od 2005. do 2008. godine uglavnom se duguje povećanom uvo-zu repromaterijala, uz manji rast uvoza robe široke potrošnje. S obzirom na to da je deficit tekućeg računa manji od deficita trgovinskog bilansa, zaključuje se da je jedan deo trgovinskog deficita pokriven suficitom drugih stavki koje obuhvata račun tekućih transakcija.

U tabeli 4., u kojoj se daje pregled platnog bilansa Srbije, može se steći uvid u saldo kate-gorija koje spadaju u bilans tekućih transakcija. Za konačni saldo bilansa tekućih trans-akcija važan je saldo robe, usluga, dohotka i transfera. Prema podacima tabele 4. zapaža se da je bilans usluga u pojedinim godinama imao negativan saldo, ali se od 2011. godine ostvaruje pozitivna razlika koja pokriva jedan manji deo trgovinskog deficita. Međutim, značajan podbilans u okviru bilansa tekućih transakcija – račun dohotka – koji obuhvata tokove dohotka po osnovi direktnih i portfolio investicija i bilans plaćenih i naplaćenih kamata, pokazuje rastuće negativne iznose. Dakle, formiranje deficita u ovom podbilan-

7 RZS, Saopštenje br. 28. od 31.01.2014. godine. Preuzeto sa http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/ documents/00/01/29/62/st16012014.pdf Pristupljeno 22.05.2014. godine.

19

su uvećava deficit koji nastaje u robnoj razmeni s inostranstvom. Podbilans tekućih tran-sfera, u kome doznake imaju ključnu ulogu, glavni je izvor za pokriće značajnog dela deficita koji se formira u gore spomenuta dva podbilansa. Zbog toga se suficit u računu tekućih transfera i manji pozitivan saldo podbilansa usluga koristi za pokriće deficita računa robe i računa dohotka. Pošto veliki deo ovog deficita ostaje nepokriven, formira se visok deficit tekućeg računa.

Grafikon 1. Kretanje deficita trgovinskog bilansa i bilans tekućeg računa Srbije

u milionima evra

-9000-8000-7000-6000-5000-4000-3000-2000-1000

01000

1997 1998 1990 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013

Robni deficit Bilans tekućeg računa

Napomena: izvoz i uvoz su prikazani po f.o.b. paritetu. Od 01.01.2010. godine RZS je, prema preporukama UN, uveo opšti sistem trgovine, koji predstavlja širi koncept, i kod izvoza i uvoza obuhvata svu robu koja ulazi na ekonomsku teritoriju zemlje ili je napušta, sa izuzetkom robe koja je u tranzitu. Osim tranzita, ne obuhvataju se i robne transakcije koje imaju privremeni karakter (za sajmove, probni uzorci i sl.). Po opštem sistemu trgovine, roba se uvozi, odnosno izvozi u: a) slobodno cirkulirajuće područje, prostorije za unutra-šnju preradu ili industrijske slobodne zone; b) prostorije za carinsko skladištenje. Opšti sistem trgovine obez-beđuje bolje prilagođavanje merilima i kriterijumima datim u Sistemu nacionalnih računa i Platnom bilansu. Izvor: NBS, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html. Pristupljeno 20.05.2014. godine.

Može se primetiti da naša zemlja ostvaruje značajan devizni priliv u vidu doznaka naših građana u inostranstvu, ali da to nije dovoljno da se pokriju deficiti koji se formiraju u robnom računu i računu dohotka. S obzirom da negativni saldo u računu dohotka zavisi od tokova dohotka od direktnih i portfolio investicija, kao i otplata kamata po osnovi stranih kredita, dosta je izvesno da se u dogledno vreme ne može očekivati smanjivanje deficita ovog računa, već je verovatnije njegovo povećanje. Priliv doznaka takođe se ustalio na određenom nivou, pa se nameće zaključak da je povećanje suficita u razmeni usluga i smanjivanje trgovinskog deficita (sinonim za deficit robne razmene) put za sma-njivanje deficita tekućeg računa. Otvaranje domaćeg tržišta za proizvode iz EU u pro-cesu pristupanja ovoj integraciji, kao i koncept otvorene privrede koji je u velikoj meri već zaživeo, uskraćuje mogućnost primene uvoznih ograničenja, pa se dalje povećanje robnog izvoza nameće kao moguće rešenje za smanjivanje trgovinskog deficita. To za-pravo znači da bi u narednim godinama trebalo nastojati da se poveća udeo izvoza robe i usluga u BDP-u, što bi omogućilo svođenje trgovinskog deficita na održiv nivo. Sma-

20

njivanje trgovinskog deficita i povećanje suficita u razmeni uslugama predstavlja okvir za smanjivanje pritiska na dodatno zaduživanje, jer bi se u ovom procesu ostvario porast deviznih prihoda, koji bi osiguravao normalan rad deviznog tržišta i uredno izmirenje dospelih obaveza po službi stranih kredita.

Tabela 4.Platni bilans Srbije u periodu 2007-2013. godine

(u milionima evra)2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013.

I Tekući račun -5,052,5 -7,054,2 -1,910,1 -1,887,2 -2,870,0 -3,176,5 -1,585,51.Robni bilans -7.068,7 -8.501,2 -4.946,4 -4.581,0 -5.318,4 -5.479,9 -3.978,82. Bilansu usluga -261,1 -184,7 20,5 7,7 163,2 155,9 334,43. Bilans računa dohotka -598,7 -921,8 -502,5 -669,9 -757,9 -799,5 -1.094,64. Bilans tekućih transfera 2.876,1 2.553,6 3.518,2 3.356,0 3.043,1 2.947,0 3.153,4

II Kapitalni račun -313,9 13,2 1,6 0,9 -2,5 -10,6 10,8III Finansijski račun 5.175,6 7.133,3 2.032,6 1.818,5 2.693,8 3.019,5 1.392,5

1.Direktne investicije - neto 1.820,8 1.824,4 1.372,5 860,1 1.826,9 241,9 768,52.Portfolio investicije - neto 678,2 -90,9 -51,0 38,8 1.619,1 1.720,5 1.916,63.Ostale investicije . neto 3.418,7 3.713,2 3.074,6 -9,1 1.049,2 -80,1 -595,94.Devizne rezerve1 -742,1 1.686,6 -2.363,5 928,7 -1.801,5 1.137,2 -696,7

IV Greške i propusti-neto 190,8 -92,3 -124,1 67,8 178,7 167,6 182,2Napomena: 1 U devizne rezerve je uključeno korišćenje i otplata kredita kod MMF-a. NBS, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html. Pristupljeno 23. 05. 2014. godine.

Kumulativni deficit trgovinskog bilansa u periodu 2000-2013. godine iznosi 65,6 milijar-di evra, a deficit bilansa tekućih transakcija 32,4 milijarde evra8. U kretanju oba deficita razlikuju se dve faze. U periodu do 2008. godine oba deficita su se tendencijski uveća-vala, sa izraženim godišnjim oscilacijama. U drugom vremenskom intervalu od 2009. do 2013. godine trgovinski deficit je umanjen u odnosu na maksimum iz 2008. godine, vraćajući se na vrednosti iz perioda 2004-2006. godine, i uz manje godišnje oscilacije zadržava se na tom umanjenom nivou (oko 5 milijardi evra godišnje, sa naglašenim pa-dom na oko 4 milijarde evra 2013. godine). Sličnu dinamiku ispoljava kretanje bilansa tekućih transakcija, ali na nižem apsolutnom nivou. Mada su oba deficita umanjena u odnosu na maksimum iz 2008. godine, poslednjih nekoliko godina se uobličava poseban aspekt deficita tekućeg bilansa, a to je porast deficita računa dohotka. Glavne stavke u ovom računu su kamate na korišćene strane kredite i odliv dohotka od direktnih i port-folio investicija. Na porast iznosa otplate kamata može uticati rast kamatnih stopa na međunarodnom tržištu kapitala, kao i uslovi novog zaduživanja. Odliv dohotka stranih investitora iz zemlje u vidu repatrijacije profita ili čak povraćaja kapitala pod uticajem je odluka vlasnika kapitala. Tabela 4. pokazuje da je ispoljen rastući trend odliva ovih sredstava, kao posledica smanjivanja atraktivnosti domaćeg investicionog ambijenta u odnosu na neke druge lokacije u svetu. Potrebno je prilagođavanje platnog bilansa na ova kretanja, jer su ona normalna posledica međunarodnog kretanja kapitala.

8 NBS, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html. Pristupljeno 22.05.2014. godine.

21

I pored toga što je odnos između deficita tekućih transakcija i BDP-a od 2009. godine u zoni ispod 10% (10,7% u 2012), nameće se pitanje održivosti ovog odnosa na dostignu-tom nivou. Mada se u literaturi nailazi na stavove po kojima se deficit tekućeg računa do 5% BDP-a može smatrati održivim, takve ocene ne mogu se generalizovati za sve zemlje9. S obzirom da je koeficijent koji prikazuje odnos između spoljnog dug i BDP-a Srbije na kritičnoj granici od 80%, zadržavanje deficita tekućeg račun od 5% na dostig-nutom nivou spoljnog duga zahteva odgovor na pitanje izvora finansiranja ovog deficita u dužem roku. Ukoliko se za finansiranje deficita tekućeg računa obezbede strana sredstva u vidu SDI, to bi predstavljalo poželjan vid finansiranja. Međutim, ako se održavanje ovog deficita postiže dodatnim zaduživanjem na međunarodnom tržištu kapitala ili sma-njivanjem deviznih rezervi, to se može pokazati neodrživim u dužem roku.

Prelazak u pojas prezaduženosti (odnos između spoljnog duga i BDP-a preko 80%, i/ili odnos između spoljnog duga i izvoza robe i usluga preko 220%) pogoršao bi pristup domaćih subjekta međunarodnom tržištu kapitala, uz pooštravanje uslova kreditiranja. Pri dostignutom nivou spoljnog duga, uredna otplata podrazumeva korišćenje novih zaj-mova kojima se otplaćuju dospeli krediti. To se posebno odnosi na javni spoljni dug10, koji u značajnoj meri opterećuje budžet11. Sem toga, budžetski deficiti i dalje zahtevaju dodatno zaduživanje u inostranstvu, sem ako ne bude novog priliva SDI kroz privatiza-ciju preostalih javnih preduzeća u Srbiji, za koje postoji interesovanje stranih investitora. Značajniji priliv SDI mogao bi da se iskoristi i za finansiranje tekućeg deficta platnog bilansa bez dodatnog neto zaduživanja u inostranstvu. Međutim, mora se imati u vidu da se smanjuju mogućnosti za priliv kapitala po ovom osnovu, jer se smanjuje resursni potencijal za privatizaciju. Dakle, potencijalno dodatno neto zaduživanje (ako izostane značajniji priliv SDI) je iznuđeno dospelim otplatama, stanjem budžeta i deficitom plat-nog bilansa. To zapravo znači da se u postojećim okolnostima dodatno neto zaduživanje ili priliv kapitala po osnovu prodaje neprivatizovanih preduzeća stranim investitorima uglavnom mora koristiti za urednu otplatu dospelih kredita i finansiranje budžetskog deficita, dok bi preostali deo sredstava (ako ga bude) trebalo usmeriti u investicije koje će podstaći devizni priliv. U ovom scenariju ne bi trebalo isključiti ni opciju sklapanja novog Stand by aranžmana sa Međunarodnim monetranim fondom.

Ove okolnosti predstavljaju važan razlog da se sa politike finansiranja deficita tekućeg računa blagovremeno pređe na prilagođavanje platnog bilansa. Da bi se ostvario ovaj

9 Brissimis, N.S. (2010), Current Account Determinants and External Sustainability in Periods of Struc-tural Change, ECB working paper 1243, ECB, Frankfurt am Main; Milesi-Ferretti, G.M. and A.Razin (1996), Current-Account Sustainability, Princeton Studies in International Finance no. 81 (oktobar), Princeton, New Jersey; Roubini, N. and P. Wachtel (1998), Current Account Sustainability in Transition Economies, NBER Working paper No. 6468, Cambridge, M.A.

10 U ovaj dug spada: dug države, Narodne banke Srbije, lokalne samouprave, fondova i agencija koje je osnovala država, i dug za koji je izdata državna garancija. U spoljnom javnom dugu dominira dug države.

11 Mada među istraživačima nema jedinstva u pogledu toga koja je gornja granica odnosa ukupnog javnog duga (spoljni i unutrašnji) i BDP-a posle koje nastupaju problemi za privredni rast, u jednom veoma utica-jnom istraživanju Reinhart, Reinhart i Rogoff (2012) dokazuju da porast javnog duga preko 90% BDP-a u razvijenim zemljama prati dramatično pogoršanje performansi njihovog privrednog rasta. Imajući u vidu ova razmatranja, ukupni javni dug Srbije, koji je krajem 2013. godine predstavljao 63,7% BDP-a, još uvek ostavlja dodatni prostor za zaduživanje države u inostranstvu, koje bi bilo u funkciji jačanja izvoza. Doduše, problem je u tome što se novo zaduživanje države u inostranstvu uglavnom koristi za otplatu dospelih dugova i finansiranje budžetskog deficita.

22

prelazak potrebna je određena prealokacija domaćih resursa u sektore i izvozno propul-zivne grane.

Deficit tekućih transakcija pokriva se suficitom u finansijskom računu, u kome zaduži-vanje na međunarodnom tržištu kapitala i SDI imaju ključnu ulogu. Poslednjih godina (2011-2013) dominantan priliv kapitala ostvaruje se posredstvom portfolio investicija (zaduživanje države putem emisije obveznica radi finansiranja budžetskih deficita i ot-plate dospelih javnih obaveza po inostranim kreditima), dok je neto priliv SDI nešto manji. Do 2009. godine osnovni kanal neto priliva kapitala u zemlju bilo je zaduživanje privatnog sektora na finansijskom tržištu. Smanjivanje budžetskog deficita je važno i zbog očekivanja da se završi period jevtinog finansiranja, odnosno da kamatne stope na međunarodnom tržištu kapitala počnu da rastu. Već smo videli da je stanje spoljnog duga u odnosu na BDP u 2013. godini dostiglo 80%, tako da bi smanjivanje javnog spoljnog duga otvorilo prostor za dodatno zaduživanje privatnog sektora u cilju investiranja, a da se ne pređe u zonu prezaduženosti. Neto bilans ostalih investicija, u koje spadaju trgovinski i finansijski krediti (NBS, Vlada i banke) tokom 2012. i 2013. ima negativa predznak (veći odliv od priliva sredstva), zbog dospelih otplata. Pri tome, trgovinski krediti imaju pozitivan saldo (više ih koristimo nego što drugima odobravamo), dok finansijski krediti imaju negativan saldo (u finansijske kredite je uključeno korišćenje i otplata kredita kod MMF-a).

SDI predstavljaju značajnu komponentu finansijskog računa. Na njih se računa kao na važan izvor priliva kapitala kojim se pokriva deficit tekućeg računa. Međutim, smanjen priliv po ovom osnovu poslednjih godina nije bio dovoljan za pokriće deficita tekućeg računa, pa se preostali nepokriveni iznos finansirao zaduživanjem države u inostran-stvu. Imajući u vidu stanje spoljnog duga, priliv SDI sve je značajniji kako bi se održala zadovoljavajuća solventnost i likvidnost zemlje prema inostranstvu. Favorizovanje pri-liva grinfild investicija koje bi posedovale dominantnu izvoznu motivaciju u poređenju sa investiranjem radi prodaje na domaćem tržištu, moglo bi značajno unaprediti izvozne performanse privrede. Izvozno orijentisana proizvodnja treba da generiše devizni priliv za vraćanje dugova. Potreban je kontinuiran priliv kapitala kako bi se održavao norma-lan rad deviznog tržišta i sprečile prevelike dnevne oscilacije deviznog kursa.

3. Regionalna usmerenost robne razmene Srbije s inostranstvom

Regionalna razdeoba robnog izvoza i uvoza Srbije odražava nasleđenu strukturu pro-izvodnje i izvoza iz bivše SFRJ, ali i integracione procese koji su u toku. Srbija kao zemlja kandidat za članstvo u EU preovlađujuće je usmerena kako u izvozu tako i uvozu na tržište ove integracije. Podaci u tabeli 5. potkrepljuju ovu tvrdnju (preko 60% robnog izvoza i uvoza Srbije u 2013. godini realizovano je u razmeni sa zemljama EU). Može se očekivati dalji porast relativnog udela EU u našoj robnoj razmeni s inostranstvom u meri napretka integracije s ovom područjem. Skoro potpuno ukidanje carina na uvoz indu-strijskih proizvoda iz EU, uz raniji nerecipročni pristup Srbije ovom tržištu, zadovolja-vajuća su pretpostavka za povećanje po vrednosti robne razmene Srbije s inostranstvom u narednim godinama. Sa ovim zemljama Srbija ima hronični deficit robne razmene (u 2013. godini ostvaren je deficit s EU 28 u iznosu od 2,7 milijardi evra). Razmere ovog deficita, kao i njegova kontinuirana pojava, nameću potrebu da se u narednim godinama deluje u pravcu njegovog smanjivanja.

23

Tabela 5. Robni izvoz i uvoz Srbije u 2013. godini po ekonomskim zonama

(u milionima evra i procentima)

IZVOZ UVOZ Bilans robne razmene

U milionima evra

U procentima

U milionima evra

U procentima

U milionima evra

UKUPNO 11000 100 15463 100 -4463EU 28 6908 62,8 9561 61,8 -2653

Od toga EU15 4366 39,7 5879 38,0 -1513CEFTA 2046 18,6 744 4,8 1302CIS (Zajednica nezavisnih država) 1057 9,6 2344 15,2 -1287

Ostale 989 9,0 2814 18,2 -1825Napomena: RZS ekonomske zone prikazuje prema sastavu u poslednjem izveštajnom periodu. CEFTA gru-paciju pored Srbije čine: Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija i Moldavija. Hrvatska je uključena u EU 28. Izvor: NBS, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html. Pristupljeno 20.05.2014. godine.

Preduzeća u stranom vlasništvu u Srbiji pre svega su zainteresovana za prodaju na do-maćem tržištu (značajan izuzetak je kompanija “Fiat automobili Srbija”). Ovaj izuzetak je dokaz da kod brojnih preduzeća tek kada proizvodni kapaciteti nadrastu apsorpcione mogućnosti domaćeg tržišta, izvoz postaje kanal za realizaciju domaće proizvodnje i faktor koji omogućava potpunije korišćenje instaliranih proizvodnih kapaciteta. Pitanje adekvatnosti robnih fondova za izvoz, pre svega sa stanovišta uvozne tražnje zemalja EU, postaje ključni činilac potencijalnog povećanja izvoza Srbije na ovo tržište.

Srbija je u robnoj razmeni takođe upućena na zemlje u okruženju, pre svega na ostale članice CEFTA zone. U trgovini sa zemljama ovog područja registruje se suficit. To je veoma značajno za našu zemlju jer su i ostale članice ove zone u procesu pristupanja EU. Zauzimanje odgovarajućih tržišnih pozicija značajno je i za period posle stupanja u punopravno članstvo EU, pre svega u smuslu odgovarajućih tržišnih niša za domaća mala i srednja preduzeća12.

Treće područje, Zajednica nezavisnih država, karakteristično je po deficitu naše zemlje u međusobnoj robnoj razmeni, pre svega zbog uvoza nafte iz Ruske Federacije. Mada sa ovim područjem imamo potpisan sporazum o slobodnoj trgovini, još uvek ga nedo-voljno koristimo u izvozu. Naime, samo proizvodi koji imaju status domaćeg proizvoda prema kriterijumima za utvrđivanje porekla proizvoda, mogu da se izvoze na tržište Ruske Federacije bez plaćanja carinskih dažbina. Proizvodi koji se uglavnom sklapaju u našoj zemlji podležu plaćanju carine, čime se gube konkurentske prednosti u odnosu na izvoznike iz ostalih zemalja. Sporazum o slobodnoj trgovini kao institucionalni okvir ekonomskih odnosa Srbije sa ovim tržištem pruža mogućnosti za znatnije povećanje izvoza, koje bi trebalo potpunije iskoristiti u budućnosti.

12 U jednom istraživanju Svetske trgovinske organizacije (WTO) ocenjeno je da se u dinamičnim i otvore-nim privredama u budućnosti može očekivati jačanje trgovine Jug-Jug i diverzifikacija aktivnosti koje su intenzivne novim veštinama (Fontagné, Fouré and Keck, 2014).

24

Tabela 6. Odnos između izvoza robe i usluga i BDP-a Srbije i izabranih zemalja

u periodu 2000-2012. godine(u procentima)

2000. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012.Albanija 19 22 25 29 30 28 32 34 31Hrvatska 42 42 43 42 42 37 40 42 43Bosna i Hercegovina 29 33 37 43 41 32 36 31 31Bugarska 50 41 61 59 58 48 57 66 67Makedonija 49 44 47 52 51 9 47 55 53Crna Gora 37 44 41 43 39 32 35 40 42Rumunija 33 33 30 31 31 31 35 40 40Srbija 24 26 30 31 31 29 36 38 45*Slovenija 54 62 67 70 67 58 65 71 73**Izvor: World Bank. Website, http://data.worldbank.org/indicator/NE.EXP.GNFS.ZS. Pristupljeno 09.05.2014. godine. Podatak za pod * je iz NBS, Izveštaj o inflaciji, maj 2014, str. 53, tabela B. Podatak za pod ** je iz IMAD, Slovenia Development Report 2013, Ljubljana, str. 117.

Srbija je u 2013. godini ostvarila izuzetan porast robnog izvoza (25,5%), pre svega za-hvaljujući porastu izvoza drumskih vozila. To je svakako doprinelo povoljnijoj slici u platnom bilansu, mada je uvoz komponenti i drumskih vozila u 2013. po vrednosti nadi-lazio vrednost izvoza autobobila i komponenti. Veće uključivanje domaćih isporučilaca delova i komponenti za proizvodnju automobila moglo bi narednih godina da poveća dodatu vrednost ove proizvodnje u Srbiji. Mada je izvoz robe i usluga u 2012. porastao za samo 3,1% u odnosu na 2011. godinu, zahvaljujući padu BDP-a u 2012. (realno za 1,5%, nominalno u evrima za oko 6%) porastao je odnos između izvoza robe i usluga i BDP-a sa 38% iz 2011. na 45% u 2012. godini (tabela 6). Stopa rasta izvoza robe i usluga Srbije u 2013. od 21,5% u odnosu na 2012. godinu omogućila je zadržavanje relativnog odnosa izvoza i BDP-a na 45%, isto kao i u 2012. godini13. U tabeli 6. se zapaža da su Slovenija i Bugarska imale znatno veći koeficijent između izvoza robe i usluga i BDP-a od ostalih zemalja, a i Makedonija je bila ispred Srbije. Nekoliko većih izvoznih projekata omogu-ćilo bi Srbiji da održi i poveća dostignut odnos između izvoza robe i usluga i BDP-a u narednom periodu. To bi svakako ojačalo njen kredibilitet na međunarodnom tržištu ka-pitala. Strukturni zahvati u privredi Srbije trebalo bi da umanje raskorak u robnim toko-vima s inostranstvom i omoguće više stope privrednog rasta, bez porasta spoljnog duga.

4. Mere za povećanje robnog izvoza Srbija

Povećanje robnog izvoza u narednim godinama u velikoj meri će zavisiti od sprovođe-nja odgovarajuće ekonomske politike. Neke od mera koje bi mogle povoljno delovati na izvoz su:

• Povezivanje domaćih preduzeća (pre svega malih i srednjih preduzeća) sa stranim proizvodnim lancima (ekonomska diplomatija da se angažuje na ovom zadatku);

• Proizvodnja delova, komponenti, sklopova i podsklopova za poznatog naručioca;

13 Podaci su prema NBS, Izveštaj o inflaciji, maj 2014, str. 53, tabela B.

25

• Stimulisanje izvoznih programa dopustivim merama – regionalna razvojna politika, ulaganja u istraživanje i razvoj, i dr.;

• Povezivanje domaćih malih i srednjih preduzeća u proizvodne lance – klastere• Strateški projekti države sa stranim partnerima koji treba da omoguće priliv najsa-

vremenije tehnologije i proizvode za izvoz;• Podsticanje izgradnje industrijskih kapaciteta za preradu hrane kao izvoznog arti-

kla;• Jače angažovanja na području finansiranja i osiguranja izvoza od komercijalnih i

nekomercijalnoih rizika14; • Trebalo bi izbegavati realnu apresijaciju dinara, odnosno potrebno je obezbediti re-

lativno stabilnu konkurentsku poziciju izvoznika15. To ne mora da se poklopi sa for-miranjem deviznog kursa iz odnosa ponude i tražnje na deviznom tržištu, veći treba imati u vidu i ciljeve platnog bilansa16. Izvoznici ne bi smeli da izgube motivisanost za izvoz imajući u vidu razlike u troškovima proizvodnje i produktivnosti rada u odnosu na glavne spoljnotrgovinske partnere17.

Zaključne napomene

Zahvaljujući dinamičnom zaduživanju, Srbija je od 2005. do 2013. godine duplirala svoj inostrani dug. Mada je ovo zaduživanje omogućilo preduzećima da pribave jevtinije kredite nego u zemlji, a državi da održava visok budžetski deficit, korišćenje inostrane akumulacije uglavnom nije bilo direktno povezano sa izgradnjom proizvodnih kapaci-

14 Na značaj finansiranja trgovine ukazuju i razmatranja o uzrocima savremene finansijske krize u svetu. Prisutna su gledišta po kojima je nestašica sredstava za finansiranje trgovine značajno uticala na njen pad 2008. godine (Auboin i Engemann, 2012).

15 U periodu 2009-2013. godine registrovan je trend apresijacije realnog deviznog kursa (2010=100), što nije delovalo stimulativno na izvoznike (videti NBS, Izveštaj o inflaciji, maj 2014., str. 46). To naravno ne znači da bi trebalo fiksirati devizni kurs evra prema dinaru, niti uvesti gornju granicu preko koje dinar ne bi mogao da jača prema evru. Politika rukovođeno fluktuirajućeg deviznog kursa dozvoljava da se inter-vencijama na deviznom tržištu spreče preterane dnevne fluktuacije kursa, što ujedno pruža mogućnost da se kretanje deviznog kursa, opredeljeno kretanjem kapitala, koriguje u skladu sa potrebama poveća-nja izvoza, odnosno prilagođavanja platnog bilansa. Bakardzieva i ostali (2010) su na panelu zemalja sa tržištem u nastajanju (uključujući i zemlje istočne Evrope) zaključili da je neto priliv kapitala doveo do apresijacije realnog efektivnog deviznog kursa. Međutim, efekti se razlikuju u zavisnosti od vrste tokova kapitala. Različiti vidovi priliva kapitala (portfolio investicije, zajmovi, inostrana pomoć, doznake ili transfer dohotka) uglavnom su uticali na realnu apresijaciju, dok kapital koji je poticao od SDI nije imao to dejstvo.

16 Veza između konkurentnosti i bilansa tekućeg računa nalazi se u središtu brojnih koncepcija ravnotežnog deviznog kursa (Williamson, 1985, 1994). Zemanek i ostali (2009), su utvrdili da je nedovoljna konku-rentnost dovela do velikog deficita u nekim članicama evro zone pre izbijanja globalne finansijske krize iz 2008. godine. Ove zemlje sada sprovode strukturne reforme u cilju poboljšanja performansi tekućeg računa.

17 U okviru empirijskog istraživanja koje se zasniva na velikom panelu zemalja (panel obuhvata razvijene zemlje, zemlje u razvoju i zemlje sa tržištem u nastajanju), Ghosh, Qureshi i Tsangarides (2013) su došli do zaključka da je fleksibilnost deviznog kursa veoma važna za prilagođavanje platnog bilansa. Berger i Nitsch (2014) su na primeru evrozone pokazali da je došlo do širenja trgovinskih neravnoteža posle uvo-đenja evra, sugerišući da fiksni devizni kurs nije dobar model deviznog kursa za uravnoteženje platnog bilansa. Herrmann (2009) je na primeru zemalja centralne i istočne Evrope utvrdila da je fleksibilnost deviznog kursa olakšala prilagođavanje platnog bilansa. Naravno, treba imati u vidu da velika mobilnost kapitala može uticati na održavanje neravnoteže platnog bilansa i u režimu fleksibilnog deviznog kursa.

26

teta, koji bi imali izvozno usmerenje. Zaduživanje države pretvorilo se u začarani krug u kome se uzimaju novi krediti da bi se vratili dospeli. Istorijski niske kamatne stope na međunarodnom tržištu kapitala ne znače da dospele otplate kamate i glavnice nisu ozbiljan teret za domaću privredu. Mada zemlja prema relevatnim međunarodnim para-metrima još uvek nije zapala u zonu spoljne nesolventnosti, ukupan spoljni dug postaje značajno ograničenje privrednog rasta. Sve veći deo novostvorene vrednosti u zemlji odlazi na servisiranje spoljnog duga, umanjujući potrebnu akumulaciju za domaće in-vestiranje. Iz toga proističe jedan od ključnih zadataka ekonomske politike a to je da podstakne prilagođavanje domaće proizvodne strukture u cilju rasta izvoza u narednim godinama. Potrebno je stvaranje konkurentnih izvoznih potencijala koji se mogu uklo-piti u strukturu uvozne tražnje, pre svega zemalja EU. Pristupanje Srbije ovom tržištu obeleženo je međusobnom liberalizacijom trgovine, uz zadržavanje carinske zaštite za osetljive poljoprivredne proizvode. Konkurencija na domaćem tržištu se pojačava, a povećanje izvoza postaje sve značajnije kako zbog velikog spoljnog duga, tako i zbog potrebe plaćanja uvoza. Kontinuirani deficiti platnog bilansa delimično se finansiraju prilivom SDI, a većim delom zaduživanjem u inostranstvu. Povećanje izvoza i deviznog priliva postaje ključni faktor održivosti postojećeg deficita. Izmena strukture izvoza u smislu povećane prerade sirovina i repromaterijala koji se sada izvoze u neprerađenom vidu, ili uz nizak stepen prerade, otvorilo bi mogućnost povećanja vrednosti izvoza zbog veće dodate vrednosti. Strukturne promene proizvodnje i izvoza zahtevaju primenu od-govarajućih mera ekonomske politike.

Literatura

Auboin, M. and M. Engemann (2012), Trade Finance in Periods of Crisis: What Have we Learned in Recent Years?, WTO, Staff Working Paper ERSD-2013-01, Geneva.

Bakardzhieva, D., S. Ben Naceur and B. Kamar (2010), The impact of capital and foreign exchange flows on the competitiveness of developing countries, IMF Working Paper, no. WP/10/154, International Monetary Fund, Washington, D.C.

Berger, H. and V. Nitsch (2014), “Wearing Corset, Losing Shape: The Euro’s Effect on Trade Imbalances,” Journal of Policy Modeling, Vol. 36, No. 1, pp. 136–155.

Brissimis, N.S. (2010), Current Account Determinants and External Sustainability in Periods of Structural Change, ECB working paper 1243, ECB, Frankfurt am Main.

Fontagné, L., J.Fouré and A. Keck (2014), Simulating World Trade in the Decades Ahe-ad: Driving Forces and Policy Implications, WTO Working Paper ERSD-2014-05, WTO, Genava.

Ghosh, A.R., M.S. Qureshi, and Ch. Tsangarides (2013), “Is the Exchange Rate Regime Really Irrelevant for External Adjustment?” Economics Letters, Vol. 118, No. 1, pp. 104–109.

Herrmann, S. (2009), Do We Really Know That Flexible Exchange Rates Facilitate Cur-rent Account Adjustment? Some New Empirical Evidence for CEE Countries, De-utsche Bundesbank Research Centre Discussion Paper Series 1, Economic Studies No. 22/2009, Frankfurt am Main.

IMAD (2013), Slovenia Development Report 2013, Ljubljana. Milesi-Ferretti, G.M. and A.Razin (1996), Current-Account Sustainability, Princeton

Studies in International Finance no. 81 (oktobar), Princeton, New Jersey.

27

NBS (2014), Izveštaj o inflaciji (maj 2014), str. 52-53, tabele A i B.Reinhart, C.M., V.R. Reinhart and K.S. Rogoff (2012), “Public Debt Overhangs: Advan-

ced-Economy Episodes since 1800,” Journal of Economic Perspectives, Vol. 26, No. 3, pp. 69–86.

Rodrik D. (2007), “Industrial Development: Some Stylized Facts and Policy Directions,” in: Industrial Development for the 21st Century: Sustainable Development Perspec-tives, United Nations, New York.

Roubini, N. and P. Wachtel (1998), Current Account Sustainability in Transition Econo-mies, NBER Working paper No. 6468, Cambridge, M.A.

RZS, Saopštenje br. 28. od 31.01.2014. godine. Williamson, J. (1994), Estimating equilibrium exchange rates, Institute for International

Economics, Washington, D.C.Williamson, J.(1985), The Exchange Rate System, Institute for International Economics,

Washington, D.C.Zemanek, H., A.Belke and G. Schnabl (2009), “Current account imbalances and structu-

ral adjustment in the euro area: how to rebalance competitiveness”, CESifo Working Paper Series, no. 2639, Ifo Institute, Munich.

29

Uloga interorganizacionih odnosa u implementaciji koncepta Pametne specijalizacije: šanse za Srbiju na putu ka EUMirjana Petković*Sloboda Prokić**

Apstrakt: Ovaj rad predstavlja sintezu posto-jećih istraživanja pametne specijalizacije koja omogućava transformaciju regionalne ekono-mije zasnovane na novim aktivnostima bazira-nih na znanju kroz poboljšanje alokacije javnih investicija u I&R i investicija vezanih za ino-vacije, kako bi se stimulisala konkurentnost, produktivnost i ekonomski rast putem predu-zetničkih aktivnosti. Cilj rada je da ukaže na značaj i ulogu interorganizacionih odnosa u implementaciji koncepta pametne specijaliza-cije kroz potrebu za uspostavljanjem adekvat-nih formi interorganizacionih odnosa između

državne administracije i biznis sektora, kao i drugih aktera regionalne ekonomije, kako bi se obezbedila interakcija između regionalnih uslova i vertikalnih politika inovacija potreb-nih da se ubrzaju strukturne promene. Nalazi do kojih se došlo u ovom radu mogu poslužiti kao svojevrsna teorijska platforma za državne i lokalne institucije u Srbiji, koje se bave pro-blemima ekonomskog rasta i konkurentnosti.

Ključne reči: pametna specijalizacija, inova-cije, konkurentnost, interorganizacioni odnosi

Uvod u problem

Među najvećim izazovima sa kojima srpska ekonomija mora da se suoči, da bi obez-bedila održivi rast i razvoj, je poboljšanje svoje međunarodne konkurentnosti, sa jedne strane, i obezbeđenje ravnomernog regionalnog razvoja, sa druge. Tradicionalna regio-nalna politika se pokazala manje uspešnom u promovisanju inovacija, posebno u slabije razvijenim regionima, što se može pripisati fragmentiranom i nedovoljno razvijenom regionalnom inovacionom sistemu u tim regionima (npr. nedostatak institucionalnog okvira za kreiranje i upravljanje inovacionom politikom, nepostojanje javno privatnih i interorganizacionih kooperacija, slaba istraživačka baza, itd.), kao i nedovoljnom insti-tucionalnom kapacitetu i organizaciji tih regiona. Da bi se postojeće stanje poboljšalo, to zahteva usvajanje drugačije regionalne inovacione politike koja će omogućiti strukturne promene i razvoj regionalnog inovacionog sistema.

Naime, reforme i razvoj srpske ekonomije imaju svoju makro, mezo i mikro dimenzi-ju. Makro ekonomske reforme imaju za cilj da formiraju adekvatan kontekst za razvoj biznisa, podsticanje i podršku preduzetničkih poduhvata, da bi se povećala ekonomska aktivnost i zaposlenost. Regionalni ekonomski razvoj zavisi od tri komplementarna tipa uslova: (1) fizičke infrastrukture, (2) uslova koji su mnogo direktnije vezani za konku-rentnost poslovne baze (npr. kapaciteta za inovacije, poslovne kulture koja ohrabruje kooperacije, kvaliteta menadžmenta, minimalnog nivoa sposobnosti za I&R, itd., kao i

* Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, mirjana.ekof@beotel.net** Samostalni konsultant, slobodaprokic@yahoo.com

30

(3) institucionalnog okvira, koji promoviše kooperaciju između javnog i privatnog sek-tora i između kompanija. Imajući navedeno u vidu, naglasak se mora staviti na stvaranje onih uslova koji su direktno povezani sa konkurentnošću regionalne proizvodne baze, naročito u slabije razvijenim regionima, odnosno na one uslove koji će najdirektnije i neposredno uticati na kapacitet biznisa, posebno MSP-a, da razviju nove aktivnosti koje kreiraju posao. Da bi se u tome uspelo, neophodno je razviti dva tipa instrumenata. Na mikroekonomskom nivou, oni treba da promovišu preduzetništvo i obezbede usluge za realni biznis kako bi odgovorili na agregiranu potrebu poslovnih mreža i klastera, dok na mezoekonomskom nivou treba da budu povezani sa konceptom regionalnog inova-cionog sistema, to jest uspostavljanjem ekonomskog i institucionalnog okruženja koje omogućava stvaranje, širenje i usvajanje znanja koje povećava konkurentnost regionalne ekonomije.

Koncept koji može da integriše navedene nivoe reforme i razvoja srpske ekonomije je ,,Pametna specijalizacija'' (PS), koji je viđen kao osnovni stub strategije Evropa 2020. Ovaj koncept ima regionalni fokus i bazira se na prethodnim dobrim i lošim iskustvima razvoja. Da bi se unapredila konkurentnost članica EU, Evropska komisija (EK) je 2011. godine kreirala platformu pametne specijalizacije da bi zemljama članicama i regijama pomogla da lakše formulišu svoje strategije za unapređenje istraživanja i inovacija. Pre-ma definiciji EK koncept „Smart Specialisation“ se može definisati kao „preduzetnički proces otkrivanja i utvrđivanja gde to neki region može imati koristi od specijalizacije u određenoj oblasti nauke i tehnologije“. Suština koncepta se ogleda u sprovođenju pa-metnih politika kako bi se maksimizirao razvojni potencijal regiona baziran na znanju putem identifikovanja područja (mesta, lokacije) sa najvećim strateškim potencijalom, utvrđivanja potreba produktivne baze (posebno za inovacijama) i aktivnog uključiva-nja na bazi kooperacije privatnog sektora i aktera regionalnog istraživanja, tehnološkog razvoja i inovacija putem novih formi partnerstva.1 Kao regionalni i lokaciono baziran okvir politike za rast, PS koncept teži da poboljša alokaciju investicija u I&R i investicija vezanih za inovacije, da bi se stimulisala konkurentnost, produktivnost i ekonomski rast putem preduzetničkih aktivnosti. Ova platforma se bazira na činjenici da svaka regija ima svoje specifičnosti i da ne postoji univerzalno rešenje koje se može primeniti u svim slučajevima. Tako se članice EU podstiču da na inovativan način razvijaju samo one oblasti u kojima ostvaruju dobre rezultate i u okviru kojih mogu biti konkurentne u globalnoj ekonomiji. Među prvima, strategiju PS formulisala je Flandrija, jedna od tri regije u Belgiji.2 Strategije pametne specijalizacije se mogu posmatrati kao miks mo-derne industrijske politike sa inovacionim politikama, koje naglašavaju pristup odozdo na gore (od kreativnih preduzetnika), transparentnost (npr. monitoring i evaluaciju) i fleksibilnost (npr. napuštanje neuspešnih programa).

Za implementaciju koncepta Pametne specijalizacije potrebne su odgovarajuće organi-zacione strukture za podršku novim formama interorganizacionih odnosa, između ta-kozvana tri heliksa: vlade (državnih institucija), kompanija (biznis sektor) i akademske zajednice (univerziteti, instituti, istraživačke jedinice). Saradnja ovih aktera treba da osigura neophodne koordinacione mehanizme kako bi se ostvarili sinergetski efekati

1 OECD (2012), Draft synthesis report on innovation driven-growth in regions: the role of smart specialisa-tion, Paris.

2 http://www.mreza.rs/evronet/previous-episodes/EU/80566/strategija-pametne-specijalizacije--flandrija.html

31

putem stvaranja, razmene i korišćenja znanja i ekspertize. Pored toga, neophodno je podučavanje svih aktera kako bi se usvojile nove menadžment tehnike, korporativne vrednosti i adekvatno ponašanje.3

Imajući sve to u vidu, postavljana su dva glavna cilja ovog rada: (i) pregled najuticajnih radova u literaturi koja se bavi pametnom specijalizacijom kako bi se pojasnilo značenje samog pojma i uočile distinktivne karakteristike u odnosu na slične koncepte; i (ii) sa-gledavanje uloge interorganizacionih odnosa u implementaciji pametne specijalizacije.

Konkurentnost, regionalni razvoj i održivi rast

Savremenu ekonomsku stvarnost Srbije, pored niza drugih problema, karakteriše veoma slaba konkurentnost. Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (WEF) za 2013. godinu, Srbija je rangirana na 101. poziciji na listi globalne konkurentnosti koja obuhva-ta 148 zemalja, sa zabeleženom vrednošću Indeksa globalne konkurentnosti (IGK) od 3,77.4 U odnosu na prethodnu godinu vrednost IGK za Srbiju je opala za 0.1, što je pad za šest mesta u odnosu na prethodnu godinu, a ako se ovaj rezultat posmatra relativno u me-đunarodnom kontekstu 101. pozicija je istorijski minimum kada je rang Srbije u pitanju.5

Koncept konkurentnosti u izvornom učenju je višedimenzionalni fenomen, nužno pri-sutan na nivou organizacija (kompanije, ustanove, institucije), sektora rada (delatnosti, grane) i države u celini.6 U prošlosti je mesto svake države u međunarodnoj podeli za-visilo od obilja proizvodnih faktora koje je određena zemlja posedovala. Sa povećanjem tehnološke kompleksnosti proizvoda, brzog tempa tehnološkog napretka i opadanjem važnosti sirovina i jeftine radne snage, konkurentna sposobnost određene zemlje postala je zavisna, pre svega, od sposobnosti inoviranja proizvoda i usluga.7 Stoga, unapređe-nje konkurentnosti zahteva izgradnju nacionalnog inovacionog sistema koji se definiše kao „... skup različitih institucija koje zajedno i pojedinačno doprinose razvoju i širenju novih tehnologija, i obezbeđuju okvir u kojem vlade stvaraju i sprovode politike da bi uticale na proces inovacije. Kao takav, to je sistem međusobno povezanih institucija za stvaranje, čuvanje i prenošenje znanja, veština, i artefakata koji definišu nove tehnologi-je“, kao što ilustruje Slika 1 (Metcalfe, 1995).8

3 S3-“Smart Specionalization“ STRATEGIJE, Kako početi sa RIS 3 KLJUČEM, Wbc-Inco. Net, Beč, Grac, jun 2012

4 Teorijska vrednost IGK kreće se u intervalu od 1 do 7.5 Ristić, B., Tanasković, S., (2013), Konkurentska pozicija Srbija u 2013. godini prema Izveštaju Svetskog

ekonomskog foruma, FREN i Ristić, B., Tanasković, S., (2014), Ekonomska politika Srbije u 2014: Mo-gućnosti privrednog rasta u uslovima reformi i fiskalne konsolidacije u 2014, redektori Arsić M., Šoškić D., CID, Ekonomski fakultet Beograd 2014.

6 Petković, M., Daničić., D., (2011), Efikasnom organizacijom do konkurentnosti kompanija u Srbiji, kon-ferencija na temu: Reforme i ekonomski razvoj u tranziciji, Srbija i Zapadni Balkan, NDES i Ekonomski fakultet.

7 Rus, M., „Podravje, regija inoviranja“, Regionalni sistem inoviranja Podravja, Mariborska razvojna agen-cija, 2012, http://mra.si/files/ris-podravja-_celotna-studija_2012_final.pdf

8 Metcalfe, S., (1995), The Economic Foundations of Technology Policy: Equilibrium and Evolutionary Perspectives, in P. Stoneman, ed., Handbook of the Economics of Innovation and Technical Change, pp. 409-512, Blackwell, London.

32

Slika 1.Akteri i veze u inovacionom sistemu (OECD, 1999)9

Uslovi tržišta proizvoda

Sistem obrazovanja i treninga

Makroekonomski i regulatorni kontekst

Komunikacione infrastrukture

Stanje tržišnih faktora

PERFORMANSE ZEMLJERast, stvaranje posla,konkurentnost

Globalne inovacione mreže

Nacionalni inovacioni sistem

Reg

iona

lni

inov

acio

ni

sist

emi

Klasteri industrija

Stvaranje znanja, širenje i korišćenje

Sposobnosti firmi i mreže

Potporne institucije

Druga istraž. tela

Naučni sistem

Nacionalni inovacioni kapacitet

Nova generacija instrumenata inovacione politike teži da odrazi pristup inovacijama koji je više sistemski, što podrazumeva u nekim slučajevima snažniju regionalnu dimenziju. Oni nastoje da minimiziraju granice između stvaranja, širenja, i eksploatacije znanja nudeći skup instrumenata za sve tri faze, kao što je prikazano u Tabeli 1 (OECD, 2011). 10

Na regionalnom nivou Srbija se suočava sa velikim razvojnim disparitetima. Stepen po-larizovanosti razvoja se može uočiti iz Uredbe Vlade Republike Srbije o utvrđivanju jedinstvene liste razvijenosti regiona i jedinica lokalne samouprave za 2013. godinu, prema kojoj je Beogradski region jedini razvijeni region u Srbiji. Ostali regioni su klasi-fikovani kao nedovoljno razvijeni. Od 174 jedinice lokalne samouprave u Srbiji, njih 46

9 OECD (1999), Managing National Innovation Systems, Paris.10 OECD (2011), Regions and Innovation Policy, OECD Reviews of Regional Innovation, OECD Publishing,

Paris.

33

je nedovoljno razvijeno11. Te nejednakosti, po svojoj prirodi, predstavljaju jedno od naj-značajnijih razvojnih ograničenja i nameću neodložnu potrebu njihovog relativiziranja. Naime, stare industrijske politike ne reaguju adekvatno na aktuelne razvojne potrebe u manje razvijenim regionima, jer se suočavaju, između ostalog, sa njihovim limitiranim apsorpcionim kapacitetom, uprkos većoj potrebi investiranja u inovacije. Otuda je glavni cilj da se postave temelji efikasnog regionalnog inovacionog sistema („učeća“ regional-na privreda) poboljšanjem postojećih regionalnih inovacionih kapaciteta, kao i iskori-šćavanjem mogućnosti za nova područja razvoja12. To bi zahtevalo od regiona da: „…uspostave i promovišu organizacione i kooperativne strukture, između državnih uprava i privatnog sektora, kao i drugih elemenata regionalne ekonomije, posredstvom kojih bi strategija mogla biti sprovedena… [i] pomognu u razmeni znanja i stručnosti“ (Landaba-so, 1993: 390).13 Naglasak bi trebalo sve više stavljati na one uslove koji će najdirektnije i neposredno uticati na kapacitet biznisa, posebno MSP-a, da razviju nove kvalitetne aktivnosti stvaranja posla. To neophodno uključuje politike za promociju inovacija koje su više regionalizovane.14

Regionalni inovacioni sistemi i pristupi „učećih regiona“ su šireg delokruga nego pri-stupi klastera, i fokusiraju svoju pažnju na širi skup međusobnih odnosa između aktera regionalne inovacije u ekonomiji. Oni se ne koncentrišu isključivo na firme i faktore proizvodnje koji potpadaju pod unapred određene ili identifikovane klastere u okviru regiona, već takođe razmatraju druge firme van klastera. Oni se uglavnom bave stvara-njem mnogo efikasnijeg procesa inovacije u datom regionu, obraćajući posebno pažnju na način na koji univerziteti, obrazovne i I&R institucije, tehnološki centri, javni sektor na različitim administrativnim nivoima i firme, posebno MSP-a, interaguju jedni sa dru-gima, promovišući interorganizacionu saradnju (putem klastera ili izgradnje sektorskih mreža). Regionalni inovacioni sistemi se, takođe, bave širim pitanjima, kao što su: pred-viđanje tehnološkog razvoja po uzoru na dobre prakse (benchmarking-om), sinergija različitih delova poboljšanja opšteg upravljanja poslovnim inovacijama i preduzetničke kulture, postojećeg sistema I&TR (istraživanja i tehnološkog razvoja), kao i omogućava-njem tacitnom ili kodifikovanom znanju da protiče mnogo intenzivnije, tretirajući tako regionalnu ekonomiju kao sredstvo za ekonomsku modernizaciju i diverzifikaciju putem novih poslovnih mogućnosti (Landabaso, 2000, p. 20-21).

11 Ocokoljić, S. i Dolapčev, V., (2014), Od principa do prakse: ka delotvornim i efikasnim regionalnim raz-vojnim agencijama u Republici Srbiji, Centar za evropske integracije Beogradske otvorene škole, http://www.bos.rs/cei/uploaded/Razvoj%20zaista%20%E2%80%93%20principi%20i%20mehanizam%20za%20konsultacije%20u%20strate%C5%A1kom%20planiranju%20rada%20regionalnih%20razvo-jnih%20agencija,%20januar%202014.pdf

12 Landabaso, M., Oughton, C. and Morgan, K. (1999). „Learning Regions in Europe: Theory, Policy, and Practice through the RIS Experience“, Presented at 3rd International Conference on Technology and Innovation Policy: Global knowledge Partnerships, Creating value for the 21st Century“ Austin, USA (August 30 – September 2, 1999)

13 Landabaso, M. (1993). The European Community’s Regional Development and Innovation: Promoting „Innovative Milieux“ in Practice, European Planning Studies 1(3): 383–395.

14 Landabaso, M. and B. Mouton (2005) ‘Towards a different regional innovation policy: eight years of Eu-ropean experience through the European Regional Development Fund innovative actions’, in van Geen-huizen, M., D.V. Gibson, and M.V. Heitor (eds) Regional development and conditions for innovation in the network society. Lafayette, Indiana: Purdue University Press.

34

Tabela 1.Instrumenti inovacione politike za regione (OECD, 2011)15

Instrumenti inovacione politike za regioneStvaranje znanja Širenje znanja Iskorišćavanje znanja

Tradicionalni instrumenti

Tehnološki fondovi, podsticaji / podrška / donacije za I&R;Podrška za naučna istraživanja i tehnološke centre;Podrška za razvoj infrastrukture;Ljudski kapital za nauku i tehnologiju.

Naučni parkovi; Kancelarije za transfer tehnologije i njihovi programi;Tehnološki posrednici;Šeme za povećanje mobilnosti, šeme za privlačenje talenata;Nagrade za inovacije.

Inkubatori;Podrška za start-up;Usluge za inovacije (poslovna podrška i mentorstvo);Obučavanje i povećanje svesti kada su inovacije u pitanju.

Instrumenti u razvoju

Javno privatna partnerstva za inovacije;Istraživačke mreže / centri.

Inovacioni vaučeri;Sertifikati / akreditacije.

Doktorati za industriju;Podrška za kreativnost i dizajn;Inovacioni benchmarking

Centri konkurentnosti;Centri kompetencije;

Nova generacija naučnih i tehnoloških parkova i klastera;Rizični (eng. venture) i početni (eng. seed) kapital;

Garancijske šeme za finansiranje inovacija.

Eksperime-ntalni instrumenti

Prekogranični istraživački centri

Open source- open science tržišta za znanje

Regionalna industrijska politika;Javna nabavka orijentisana na inovacije.

Ključni izazov za regione je kako da identifikuju one aktivnosti ili domene gde će novi I&R i inovativni projekti stvoriti buduću domaću sposobnost i interregionalnu kompa-rativnu prednost (Foray i dr., 200916; OECD, 201217). Najnoviji empirijski dokazi suge-rišu da „povezani varijetet“ koji se odnosi na ekonomsku diverzifikaciju, koja se pruža kombinovanjem lokalizovanog znanja i sredstava u nove inovacije koje su povezane sa postojećim snažnim područjima, vodi ka najboljem ekonomskom prinosu (OECD,

15 OECD (2011), Regions and Innovation Policy, OECD Reviews of Regional Innovation, OECD Publishing, Paris.

16 Foray, D., David, P.A., Hall, B.H. (2009): Smart Specialisation – The Concept. Ch 3 In: Knowledge for Growth: Prospects for science, technology and innovation, Report, EUR 24047, European Union, Online: http://ec.europa.eu/invest-in-research/monitoring/knowledge_ en.htm.

17 OECD (2012), Draft synthesis report on innovation driven-growth in regions: the role of smart specialisation, Paris.

35

2012).18 Regionalni inovacioni sistem se fokusira na MSP-a, ali nije ograničen na visoko tehnološke sektore i dotiče tradicionalne sektore, kao i uslužni sektor (npr. turizam), koji imaju tendenciju da budu značajni u manje razvijenim regionima.19

U cilju sagledavanja neophodnih uslova za razvoj preduzetništva u Srbiji, istraživači su ispitivali motivacione faktore i faktore uspeha preduzetnika (Stefanović i sar. 2010).20 Cilj istraživanja je bio da se analiziraju motivi preduzetnika koji započinju sopstveni biznis i utvrde faktori koji utiču na uspeh MSP-a. U ovom istraživanju su dobijena četiri motivaciona faktora (veće poslovno ostvarenje, nezavisnost, intrizički faktor, i sigur-nost posla), kao i sedam faktora koji utiču na uspeh preduzetnika (položaj u društvu, interpersonalne veštine, odobrenje i podrška, konkurentan proizvod / usluga, liderske veštine, stalna informisanost i poslovna reputacija). Na osnovu ovih rezultata i njihovog poređenja sa empirijskim otkrićima u drugim zemljama, može se zaključiti da su moti-vacioni faktori preduzetnika generički u zemljama u razvoju. Rezultati su pokazali da postoji nedostatak motiva koji se tiču održivog razvoja preduzeća dugoročno. Na drugoj strani, postoji verijetet različitih faktora koji utiču na uspeh preduzetnika, što primarno zavisi od aktuelne situacije u lokalnom okruženju.

Strategija koja može da integriše sva tri nivoa razvoja srpske ekonomije (makro, mezo i mikro) je pametna specijalizacija koja podrazumeva razvoj prave specijalizacije za regi-on, na bazi njegovih postojećih jedinstvenih karakteristika, aktera i imovine, isticanjem konkurentske prednosti regiona i okupljanjem regionalnih stejkholdera i resursa oko vizije njihove budućnosti vođene izvrsnošću.21

Pametna specijalizacija

Koncept Pametne specijalizacije (Smart Specialisation) se može definisati kao „predu-zetnički proces otkrivanja i utvrđivanja gde to neki region može imati koristi od speci-jalizacije u određenoj oblasti nauke i tehnologije“.22 Evropska komisija je sugerisala da razvoj strategija pametne specijalizacije treba da ima za cilj koncentraciju resursa na najperspektivnije oblasti komparativnih prednosti regiona tj. na klasterima, postojećim sektorima i međusektorskim aktivnostima, eko-inovacijama, tržištima visoke dodate vrednosti ili određenim oblastima istraživanja. Stoga, koncept iziskuje usredsređivanje na resurse, konkurentske prednosti i okupljanje regionalnih nosilaca interesa i resursa oko zdrave vizije za budućnost (OECD 2012).

18 OECD (2012), Draft synthesis report on innovation driven-growth in regions: the role of smart specialisation, Paris.

19 Landabaso, M., Oughton, C. and Morgan, K. (1999), „Learning Regions in Europe: Theory, Policy, and Practice through the RIS Experience“, Presented at 3rd International Conference on Technology and Innovation Policy: Global knowledge Partnerships, Creating value for the 21st Century“ Austin, USA (August 30 – September 2, 1999)

20 Stefanović, I., Prokić, S., & Ranković, Lj., (2010), Motivational and success factors of entrepreneurs: the evidence from a developing country. Zbornik radova Ekonomskog fakulteta u Rijeci, 28 (2): 251-269.

21 http://blog.bearing-consulting.com/2012/11/18/future-of-the-european-union-smart-specialization/22 S3-“Smart Specionalization“ STRATEGIJE, Kako početi sa RIS 3 KLJUČEM, Wbc-Inco. Net, Beč,

Grac, jun 2012

36

RIS3 strategija (Research and Innovation strategies for Smart Specialisation) sprovodi koncept „smart specialisation“ u praksi. Kao što RIS3 Vodič23 naglašava, osmišljavanje istraživačke i inovativne strategije za pametnu specijalizaciju – RIS3 – počinje sa usva-janjem zajedničke vizije o preobražaju regionalne privrede u onu koja će biti konku-rentnija i održivija na duže staze. Suština ovog procesa osmišljavanja leži u definisanju prioriteta za ekonomski razvoj utemeljen na znanju, a to su prioriteti utvrđeni na osnovu jedinstvenih kapaciteta i potencijala regiona.

Pametna specijalizacija je glavni stub Strategije Evropa 2020, koji stvara osnovni stra-teški okvir za pojedinačne politike EU, uključujući kohezionu politiku i istraživanje, ra-zvoj i inovacionu politiku za novi programski period (Čadil, 2012).24 Pametna specijali-zacija ili strategije istraživanja i razvoja za pametnu specijalizaciju- RIS3 ( Research and Innovation strategies for Smart Specialisation) je strateški pristup ekonomskom razvoju putem ciljane podrške istraživanja i inovacije (Midtkandal i Sörvik, 2012).25 Da bi region pokrenuo projekat koji se kofinansira od strane EU, treba da postoji postavljena strategija pametne specijalizacije.26 To uključuje proces razvoja vizije, identifikovanja područja (mesta, lokacije) od najvećeg strateškog potencijala, razvoj upravljačkih mehanizama za više stejkholdera, postavljanje strateških prioriteta i korišćenje pametnih politika da bi se maksimizirao razvojni potencijal regiona baziran na znanju, nezavisno od toga da li je on snažan ili slab, visoko ili nisko tehnološki razvijen (Midtkandal i Sörvik, 2012).27

Iako je izvorni akademski koncept ovog pristupa kreiranja politike bio sektorski orijen-tisan i ukorenjen u analizi gepa produktivnosti EU-US (Foray i dr., 2009)28, koncept se sve više primenjuje u regionalnim kontekstima. Od suštinskog značaja za primenu kon-cepta pametne specijalizacije u regionalnom kontekstu je činjenica da su regioni često suočeni sa oskudnim resursima i limitiranim budžetima koji bi trebalo da se alociraju prema spoljnim uticajima (npr. globalnoj konkurenciji) i nasleđenim strukturama (sek-torski fokusi, veze između sektora, inovaciona infrastukura) (Baier i sar., 2013).29 Kao regionalni i lokaciono baziran okvir politike za rast, on teži da poboljša alokaciju javnih investicija u I&R i investicija vezanih za inovacije, da bi se stimulisala konkurentnost, produktivnost i ekonomski rast putem preduzetničkih aktivnosti. Strategije pametne specijalizacije se mogu posmatrati kao miks moderne industrijske politike sa inova-cionim politikama, koje naglašavaju pristup odozdo na gore (preduzetničko otkriće), transparentnost (npr. monitoring i evaluaciju) i fleksibilnost (npr. napuštanje neuspešnih programa) (OECD, 2012).30

23 http://s3platform.jrc.ec.europa.eu24 Čadil, V., (2012), Smart specialisation as a new concept of the EU regional innovation policy, Ergo, 7(3).25 Midtkandal, I., and Sörvik, J. (2012), What is Smart Specialisation? Nordregio News, Issue 5.26 http://blog.bearing-consulting.com/2012/11/18/future-of-the-european-union-smart-specialization/27 Midtkandal, I., and Sörvik, J. (2012), What is Smart Specialisation? Nordregio News, Issue 5.28 Foray, D., David, P.A., Hall, B.H. (2009): Smart Specialisation – The Concept. Ch 3 In: Knowledge for

Growth: Prospects for science, technology and innovation, Report, EUR 24047, European Union, Online: http://ec.europa.eu/invest-in-research/monitoring/knowledge_ en.htm.

29 Baier, E., Kroll, H. and Zenker, A. (2013), Templates of smart specialisation: Experiences of place-based regional development strategies in Germany and Austria. Fraunhofer ISI Working Papers Firms and Region, R5: 1-46.

30 OECD (2012), Draft synthesis report on innovation driven-growth in regions: the role of smart specialisation, Paris.

37

Glavni element koncepta pametne specijalizacije koji ga razlikuje od okvira tradicio-nalne inovacione politike i industrijske politike je fokus na „proces preduzetničkog ot-krivanja“ ili „samootkrivanja“, što je proces putem kojeg preduzetnik shvata da dobro ili aktivnost, koji smeju ali i ne moraju već postojati u drugim regionima, mogu biti proizvedeni lokalno sa nekim varijacijama i verovatno po nižim troškovima (Rodrik, 200431; OECD, 201232).

Implementacija pametne specijalizacije- uspostavljanje interorganizacionih odnosa

Inovativni kapacitet regionalnih firmi je direktno povezan sa sposobnošću „učenja“ regi-ona. To znači da je inovativni kapacitet i regionalna sposobnost učenja direktno poveza-na sa gustinom i kvalitetom umrežavanja u okviru regionalnog okruženja. Interorgani-zaciona i javno privatna kooperacija i institucionalni okvir u kojem se ti odnosi odvijaju su ključni izvor regionalne inovacije. Inovacija je krajnji produkt, a regionalno učenje zavisi od kvaliteta i gustine navedenih odnosa, i predstavlja interorganizacioni proces (Landabaso i sar., 1999).33

Kompanije danas koriste različite oblike interorganizacionih povezivanja, kako bi do-šle do inovacije i rešile probleme konkurentnosti sa kojima se suočavaju. Naročito u industrijama koje karakterišu kompleksna znanja, visoka stopa rasta i globalna raspro-stranjenost (IT, biotehnologija, nanotehnologija, ekspertske usluge). Lokus inovativnosti i kreiranja vrednosti vrlo često prevazilazi eksterne granice kompanije i one koriste mogućnosti povezivanja kako bi delile postojeće i kreirale nova znanja. Kao rezultat toga došlo je do evolucije zajednica saradnje (collaborative communities of firms).34 Ove zajednice saradnje omogućavaju usmeravanje resursa i koncentrisanje napora industrij-skih i istraživačkih organizacija ka stimulisanju i ubrzavanju procesa inovacija. Mnoge od njih rade na platformi otvorenih inovacija (open innovation) koja podstiče slobodan pristup procesu generisanja ideja, kreiranja inovacija i unapređenja proizvoda.35

Sa aspekta organizacionog dizajna, formiranjem mreže organizacija i pojedinaca koji su povezani višim, sistemskim ciljem, a ne odnosima podređenosti i nadređenosti (hije-rarhije autoriteta) kao kod klasičnih organizacija, nastaje takozvana meta-organizacija.

31 Rodrik, D. (2004). Industrial Policy For The Twent-First Century, This paper has been prepared for UNIDO. www.hks.harvard.edu/fs/drodrik/Research%20papers/UNIDOSep.pdf

32 OECD (2012), Draft synthesis report on innovation driven-growth in regions: the role of smart specialisation, Paris.

33 Landabaso, M., Oughton, C. and Morgan, K. (1999). „Learning Regions in Europe: Theory, Policy, and Practice through the RIS Experience“, Presented at 3rd International Conference on Technology and Innovation Policy: Global knowledge Partnerships, Creating value for the 21st Century“ Austin, USA (August 30 – September 2, 1999)

34 Bollingtoft, A., Donaldson, L., Huber, G., Dojbak Hakonsson, D., and Snow, C., (2011), Collaborative Communities of Firms: Purpose, Process and Design, Information and Organization Design Series 9, Springer, p. 105-128.

35 Petković, M., Aleksić Mirić, A., i Petrović, M., (2011), Klasteri i konkurentnost Srbije- preporuke za kre-atore ekonomske politike i donosioce odluka u klasterima, Ekonomska politika Srbije u 2014: Mogućnosti privrednog rasta u uslovima reformi i fiskalne konsolidacije u 2014. Rdektori Arsić M., Šoškić D., CID, Ekonomski fakultet Beograd 2014.

38

Klasteri su jedan od pojavnih oblika meta-organizacija. Meta-organizacije predstavljaju organizacije čiji članovi, organizacije ili pojedinci, samostalno i legitimno deluju kako bi realizovali sistemske ciljeve. Iako nema uspostavljen formalni autoritet na ugovornom odnosu, meta-organizacija može imati značajan neformalni autoritet zasnovan na isku-stvu, reputaciji, ekspertizi ili kontroli nad ključnim resursima ili tehnologijom.36

Klasteri su značajni gradivni blokovi strategije pametne specijalizacije. Glavni razlog državnih politika da promovišu klastere putem infrastrukture i investicija zasnovanih na znanju, mrežnih aktivnosti i obučavanja je povećanje prelivanja znanja između aktera u klasterima, i na taj način stvaranje kolektivno grupisanog znanja koje dovodi do veće produktivnosti, više inovacija i povećanja konkurentnosti firmi (OECD, 2012).37

Klasteri i strategije pametne specijalizacije imaju mnogo sličnosti: (1) fokus na produk-tivnost i inovaciju kao ključne pokretače konkurentnosti; i (2) akcenat na podsticanje regionalnog utemeljenja sa ciljem da se iskoriste prednosti blizine. Mađutim, između njih postoje i značajne razlike: strategija pametne specijalizacije se fokusira na speci-fične inovaciono- intenzivne sektore, dok se klasteri primenjuju na širi skup sektora u privredi. Strategija pametne specijalizacije teži da iskoristi veze koje nastaju između ekonomskih aktivnosti koje mogu preći preko tradicionalnih granica klastera. I ono što je verovatno najvažnije, eksplicitni cilj strategija pametne specijalizacije je transforma-cija regionalne ekonomije oko novih domena aktivnosti zasnovanih na znanju, dok je cilj politika klastera često da poveća performanse postojećih klastera. Klasteri su potenci-jalni elementi regionalnog inovacionog ekonomskog sistema, dok su strategije pametne specijalizacije šire politike usmerene na transformisanje tog ekonomskog sistema (Ke-tels i sar., 2013).38 Dok politike klastera nude specifičan način aktiviranja članica, tran-sfera znanja i povećanje mrežnih efekata, dotle politike za pametnu specijalizaciju teže da prevaziđu te politike, naglašavanjem interakcije između uslova regiona i vertikalnih politika inovacija (vlada, lokalna zajednica, akademske institucije) potrebnih da se ubr-zaju strukturne promene u regionu, produbljivanjem postojećih sposobnosti i stvaranjem novih kapaciteta regiona (Navarro i sar. 201239; OECD, 201240). Klasteri mogu da se pri-bliže „domenima pametne specijalizacije“ ako stimulišu nove tipove prelivanja znanja sa jakim efektima uticaja na putanju rasta ekonomije regiona (Ketels i sar., 2013).41

36 Gulati, R., Puranam, P., Tushman, M., (2012), Meta-organization design: Rethinking design in interor-ganisational and community contexts, Strategic Management Journal, Special Issue: Strategy and the Design of Organizational Architecture, Volume 33, Issue 6, pages 571–586

37 OECD (2012), Draft synthesis report on innovation driven-growth in regions: the role of smart specialisation, Paris.

38 Ketels, C., Nauwelaers, C., Cassingena Harper, J., Lindqvist, G., Lubicka, B., and Peck, F. (2013), The Role of Clusters In Smart Specialisation Strategies, Brussels: European Commission DG Innovation and Research.

39 Navarro M., Aranguren M.J.; Magro E. (2012), „Las estrategias de especialización inteligente: una estrategia territorial para las regiones“, Cuadernos de Gestión Vol. 12. Especial Innovación.

40 OECD (2012), Draft synthesis report on innovation driven-growth in regions: the role of smart specialisation, Paris.

41 Ketels, C., Nauwelaers, C., Cassingena Harper, J., Lindqvist, G., Lubicka, B., and Peck, F. (2013). The Role of Clusters In Smart Specialisation Strategies, Brussels: European Commission DG Innovation and Research.

39

Prilikom uobličavanja politike podrške inovativnim mrežama, pažnja se mora posve-titi procesima izgradnje i upravljanja mrežom: monitoring i evaluacija takvih procesa zahteva definisanje odgovarajućih pokazatelja, u smislu relevantnih metoda za merenje rezultata i kvaliteta odnosa.42 Strukture i procesi mrežne organizacije treba da uzmu u obzir specifične, idiosinkratske uslove mreže i njenih članova da bi se osmislilo naje-fektivnije i efikasnije organizaciono rešenje. Članice mreže moraju razumeti situaciju, pre svega, ciljeve i potrebe sopstvene mreže, karakteristike industrije i okruženja da bi bile u stanju da dizajniraju odgovarajuću organizacionu strukturu (Albers, 2013).43 Da bi se u tome uspelo, neophodno je sprovođenje procesa interorganizacionog dizajna koji obuhvata izbor konfiguracije interorganizacionog uređenja, na bazi adekvatne usklađe-nosti sa kontigentnim faktorima (kontekstom), koja omogućava upravljanje različitim dimenzijama i komponentama interorganizacione strukture i kulture, kako bi se podsti-cale, koordinirale i kontrolisale aktivnosti koje su neophodne za sprovođenje strategije i ostvarivanje ciljeva interorganizacionih formi.44

Umesto zaključka

Unapređenje konkurentnosti nužno zahteva kreiranje nove inovacione politike i spro-vođenje strategije pametne specijalizacije za razvoj regionalnih inovacionih sistema. Pametna specijalizacija je specijalizovana diverzifikacija, strukturna promena koja omogućava rast koji se bazira na znanju, inovacijama i kreativnošću. Da bi se sprovela strategija pametne specijalizacije, neophodno je kreiranje mreža koje funkcionišu na na-čin koji omogućava da se integrišu heterogene kompetencije i podstiču sistemski efekti u regionalnoj ekonomiji. U ovom radu dat je kratak pregled postojećih istraživanja na temu pametne specijalizacije, da bi se akademska i sturčna zajednica u Srbiji više upoznala sa platformom PS, jer kao zemlja koja je na putu ka EU Srbija mora da postane a već kroz brojne projekte integrisane inovacije i postaje deo Strategije Evropa 2020. Doprinos ovog rada je i u tome što je u njemu ukazano na preduslove potrebne za uspešnu imple-mentaciju koncepta.

Nadamo se da će ovaj rad ohrabriti buduća istraživanja na temu pametne specijalizacije i uloge interorganizacionih odnosa u njenoj implementaciji. Ohrabrujuće je da su istra-živači iz različitih oblasti prepoznali eksplanatornu snagu pametne specijalizacije, te se može očekivati da će buduće korišćenje ovog koncepta omogućiti veće prepoznavanje njegove višedimenzinalnosti i kauzalnosti u stvaranju i održavanju konkurentske pred-nosti nacionalne ekonomije.

42 Russo, M., Rossi, F., (2008). Cooperation networks and innovation: a complex system perspective to the analysis and evaluation of a EU regional innovation policy program. MPRA Working Paper No. 10156.

43 Albers, Sascha (2013): Cooperation and competition dynamics of business networks: A strategic management perspective, Working Paper, Department of Business Policy and Logistics, University of Cologne, No. 111.

44 Prokić, S., (2013), Doktorska disertacija „Interorganizacioni dizajn“, Fakultet organizacionih nauka, Uni-verzitet u Beogradu.

40

Literatura

1) Albers, Sascha (2013): Cooperation and competition dynamics of business networks: A strategic management perspective, Working Paper, Department of Business Poli-cy and Logistics, University of Cologne, No. 111.

2) Baier, E., Kroll, H. and Zenker, A. (2013). Templates of smart specialisation: Experi-ences of place-based regional development strategies in Germany and Austria. Fra-unhofer ISI Working Papers Firms and Region, R5: 1-46.

3) Bollingtoft, A., Donaldson, L., Huber, G., Dojbak Hakonsson, D., and Snow, C., (2011), Collaborative Communities of Firms: Purpose, Process and Design, Infor-mation and Organization Design Series 9, Springer, p. 105-128.

4) Čadil, V. (2012). Smart specialisation as a new concept of the EU regional innovati-on policy, Ergo, 7(3).

5) Foray, D., David, P.A., Hall, B.H. (2009): Smart Specialisation – The Concept. Ch 3 In: Knowledge for Growth: Prospects for science, technology and innovation, Re-port, EUR 24047, European Union, Online: http://ec.europa.eu/invest-in-research/monitoring/knowledge_ en.htm.

6) Gulati, R., Puranam, P., Tushman, M., (2012), Meta-organization design: Rethin-king design in interorganisational and community contexts, Strategic Management Journal, Special Issue: Strategy and the Design of Organizational Architecture, Vo-lume 33, Issue 6, pages 571–586

7) http://blog.bearing-consulting.com/2012/11/18/future-of-the-european-union--smart-specialization/

8) Ketels, C., Nauwelaers, C., Cassingena Harper, J., Lindqvist, G., Lubicka, B., and Peck, F. (2013). The Role of Clusters In Smart Specialisation Strategies, Brussels: European Commission DG Innovation and Research.

9) Landabaso, M. (1993). The European Community’s Regional Development and In-novation: Promoting „Innovative Milieux“ in Practice, European Planning Studies 1(3): 383–395.

10) Landabaso, M. and B. Mouton (2005) ‘Towards a different regional innovation po-licy: eight years of European experience through the European Regional Develop-ment Fund innovative actions’, in van Geenhuizen, M., D.V. Gibson, and M.V. Heitor (eds) Regional development and conditions for innovation in the network society. Lafayette, Indiana: Purdue University Press.

11) Landabaso, M., Oughton, C. and Morgan, K. (1999). „Learning Regions in Europe: Theory, Policy, and Practice through the RIS Experience“, Presented at 3rd Inter-national Conference on Technology and Innovation Policy: Global knowledge Part-nerships, Creating value for the 21st Century“ Austin, USA (August 30 – September 2, 1999)

12) Metcalfe, S. (1995). The Economic Foundations of Technology Policy: Equilibrium and Evolutionary Perspectives, in P. Stoneman, ed., Handbook of the Economics of Innovation and Technical Change, pp. 409-512, Blackwell, London.

13) Midtkandal, I., and Sörvik, J. (2012). What is Smart Specialisation? Nordregio News, Issue 5.

14) Navarro M., Aranguren M.J., and Magro E. (2012), „Las estrategias de especializa-ción inteligente: una estrategia territorial para las regiones“, Cuadernos de Gestión Vol. 12. Especial Innovación.

41

15) Ocokoljić, S. i Dolapčev, V., (2014), Od principa do prakse: ka delotvornim i efi-kasnim regionalnim razvojnim agencijama u Republici Srbiji, Centar za evropske integracije Beogradske otvorene škole, http://www.bos.rs/cei/uploaded/Razvoj%20zaista%20%E2%80%93%20principi%20i%20mehanizam%20za%20konsultaci-je%20u%20strate%C5%A1kom%20planiranju%20rada%20regionalnih%20razvoj-nih%20agencija,%20januar%202014.pdf

16) OECD (1999), Managing National Innovation Systems, Paris.17) OECD (2011), Regions and Innovation Policy, OECD Reviews of Regional Innova-

tion, OECD Publishing, Paris.18) OECD (2012), Draft synthesis report on innovation driven-growth in regions: the

role of smart specialisation, Paris.19) Petković, M., Aleksić Mirić, A., i Petrović, M., (2011), Klasteri i konkurentnost Sr-

bije- preporuke za kreatore ekonomske politike i donosioce odluka u klasterima, u monografiji Ekonomska politika Srbije u 2014: Mogućnosti privrednog rasta u uslo-vima reformi i fiskalne konsolidacije u 2014., redaktori Arsić M., Šoškić D., CID, Ekonomski fakultet Beograd 2014.

20) Petković, M., Daničić., D. (2011) Efikasnom organizacijom do konkurentnosti kom-panija u Srbiji, konferencija na temu: Reforme i ekonomski razvoj u tranziciji, Srbija i Zapadni Balkan, NDE i Ekonomski fakultet.

21) Prokić, S., (2013). Doktorska disertacija „Interorganizacioni dizajn“, Fakultet orga-nizacionih nauka, Univerzitet u Beogradu.

22) Ristić, B., Tanasković, S., 2013, Konkurentska pozicija Srbija u 2013. godini prema Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma i Ristić, B., Tanasković, S., u monografiji Ekonomska politika Srbije u 2014: Mogućnosti privrednog rasta u uslovima reformi i fiskalne konsolidacije u 2014., redaktori Arsić M., Šoškić D., CID, Ekonomski fa-kultet Beograd 2014.

23) Rodrik, D. (2004). Industrial Policy For The Twent-First Century, This paper has been prepared for UNIDO. www.hks.harvard.edu/fs/drodrik/Research%20papers/UNIDOSep.pdf

24) Rus, M., (2012), „Podravje, regija inoviranja“, Regionalni sistem inoviranja Podra-vja, Mariborska razvojna agencija, http://mra.si/files/ris-podravja-_celotna-studi-ja_2012_final.pdf

25) Russo, M., Rossi, F., (2008). Cooperation networks and innovation: a complex system perspective to the analysis and evaluation of a EU regional innovation policy program. MPRA Working Paper No. 10156.

26) Stefanović, I., Prokić, S., & Ranković, Lj., (2010). Motivational and success factors of entrepreneurs: the evidence from a developing country. Zbornik radova Ekonom-skog fakulteta u Rijeci, 28 (2): 251-269.

43

Preferencijalni status zemalja u razvoju u trgovini sa Evropskom Unijom — istorijat, efekti i perspektiveIvana Popović Petrović*

Predrag Bjelić**,***

Apstrakt: Odobravanje preferencijalnog statusa u trgovini koji je još sredinom prošlog veka otpočela Evropska unija, nastavlja se i u dvadesetprvom veku. Početna ideja zasnovana je na uočavanju činjenice da mnoge od zemalja u razvoju ne mogu biti ravnopravni partneri, kada je međunarodna trgovina u pitanju, uko-liko im se ne pruže odgovarajuće trgovinske koncesije. U pitanju su najčešće asimetrične trgovinske koncesije koje mnogim grupama ze-malja u razvoju odobrava Evropska unija. Cilj

rada je da pruži istorijski pregled ovih odnosa, ukaže na postojanje različitih inicijativa, ali i na ograničenja koja onemogućavaju mnoge od zemalja u razvoju da iskoriste pružene im mo-gućnosti. Pored toga, navedena iskustva ovih zemalja, omogućuju, u vidu zaključka, da se uoče okvirne perspektive ovih odnosa.

Ključne reči: preferencijalni status, asime-trične trgovinske koncesije, inicijative, zemlje u razvoju, najmanje razvijene zemlje;

Većina spoljnotrgovinskih sporazuma, zasniva se na principu recipročnosti i sadrže si-metrične trgovinske koncesije, ali postoje i nerecipročni trgovinski ugovori koji sadrže asimetrične trgovinske koncesije koje jedna strana odobrava drugoj. I regionalni pre-ferencijalni sporazumi se zasnivaju na jednoj od navedene dve vrste ugovora. Kada je preferencijalna međunarodna trgovina u pitanju, postoji još jedan važan aspekt, a on se odnosi na jednostrane mere kojima pribegavaju najčešće najrazvijenije zemlje sveta, kako bi pružile povlašćeniji tretman prilikom uvoza na svoju teritoriju za robu poreklom iz zemalja u razvoju, ili još uže, iz najmanje razvijenih zemalja sveta — NRZ (Least Developed Countires). Iako je učešće NRZ u međunarodnoj trgovini veoma skromno, iznosi približno 0,5%, ovoj grupi zemalja pruža se posebna pažnja, naročito pod okri-ljem Svetske trgovinske organizacije — STO (World Trade Organization) u okviru Doha runde. 1

Sredinom prošlog veka uočeno je da Zemlje u razvoju (ZUR) ne mogu biti ravnopravni partneri razvijenim zemljama, zbog čega su mnoge razvijene zemlje (RZ) počele sa odo-bravanjem povlašćenog tretmana ovim zemljama. Takav tretman odstupao je od opšte prihvaćenog nivoa trgovinskih povlastica, oličenih u principu „najpovlašćenije nacije“. Od zemlja u razvoju se ne očekuje da uzvrate pružanjem simetričnih povlastica. Upravo

* Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet. E-mail: ivanapp@ekof.bg.ac.rs.** Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet. E-mail: bjelic@ekof.bg.ac.rs.*** Ovaj rad predstavlja rezultat rada na projektu “Uloga savremenih metoda menadžmenta i marketinga

u unapređenju konkurentnosti preduzeća u Srbiji u procesu njene integracije u Evropsku uniju” (broj 179062) koji Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu izvodi za Ministarstvo prosvete, nauke i tehno-loškog razvoja Srbije.

1 Internet, Sajt Svetske trgovinske organizacije, http://www.wto.org/english/thewto_e/minist_e/min03_e/brief_e/brief20_e.htm, (25.05.2014.).

44

je posebnost položaja ZUR u to vreme isticala Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju — UNCTAD (United Nations Conference on Trade and Development), prven-stveno se osvrćući na nejednakost stepena razvoja na kom su se nalazile ove dve grupe zemalja, veličine njihovih tržišta, kao i divesifikovanost njihove proizvodne i izvozne strukture.2 Ciljevi nerecipročnog preferencijalnog sistema, primenjenog u ovakvom od-nosu ZUR-RZ, a koji nije diskriminatornog karaktera ni za jednu od dve strane, su vi-šestruki. Jedan od osnovnih ciljeva jeste da se ZUR omogući povećanje produktivnosti, kao i povećanje njihovog izvoza. To bi im u dužem roku omogućilo industrijalizaciju proizvodnje i svakako doprinelo privrednom razvoju. Na ovaj način i RZ su ostvarile određenu korist, a ona se odnosi na smanjenje pritiska ZUR kada je u pitanju proces multilateralne liberalizacije koji je još uvek u toku. U tome leži i možda najveća za-merka nerecipročnom preferencijalnom sistemu, zato što odobravanjem preferencijalnog statusa određenoj grupi ZUR, RZ samo odlažu okončanje Doha runde pregovora pod okriljem Svetske trgovinske organizacije i ostvarenje multilateralne liberalizacije. Za-tim, ovakav status koji se odobrava ZUR nije večan, već je ograničen na određeni broj godina, posle čijeg isteka ostaje neizvesno da li će sporazum biti produžen i po kojim uslovima. Takođe, ZUR kojima je odobren preferencijalni status svakako da će težiti prilagođavanju potrebama tržišta RZ na kojima nastupaju, a to bi ih moglo udaljavati od saradnje sa ostalim ZUR, odnosno, od unapređenja trgovinskih odnosa sa drugim, prema stepenu razvoja, sebi sličnijim zemljama, odnosno, od trgovine na relaciji Jug-Jug (South-South trade).

Razvijene zemlje često odobravaju nerecipročne trgovinske koncesije, s tim da ZUR nisu u obavezi da uzvrate. Međutim, princip recipročnosti postaje sve češći element ugovora o trgovinskoj saradnji. Takav je primer Sporazuma o regionalnoj trgovini i ekonomskoj saradnji u južnom Pacifiku (South Pacific Regional Trade and Economic Cooperation Agreement — SPARTECA), koji je zaključen još 1980. godine, kao nerecipročan trgovin-ski sporazum kojim su Australija i Novi Zeland, kao RZ odobrile asimetrične trgovin-ske koncesije u korist malih ostrvskih zemalja. Zaključivanjem Pacifičkog sporazuma o bližim ekonomskim odnosima (Pacific Agreement on Closer Economic Relations — PACER) Australija i Novi Zeland su postavile nove ciljeve za buduću integraciju, ali i odredile rokove za početak pregovora 2011. godine, kojim bi se pregovaralo o budućem, recipročnom ugovoru koji bi trebalo da se odnosi na čitav prostor Okeanije. Međutim, s obzirom da je Forum pacifičkih ostrva zaključio Sporazum o ekonomskom partnerstvu sa EU, Australija i Novi Zeland su se pozvali na odredbe sporazuma PACER koje im omogućavaju da pokrenu pregovore za postizanje recipročnosti i pre 2011. godine, uko-liko se dogodi nešto poput ovakvog sporazuma koji su potpisale pacifičke zemlje sa EU. Naravno, raniji prelazak na recipročnost nimalo ne odgovara malim ostrvskim ZUR, a naročito ne i ovo uslovljavanje od strane jedne grupe RZ, za slučaj da ZUR sklope spo-razum sa drugom grupom RZ. 3

Veliki broj Sporazuma o slobodnoj trgovini, naročito nastalih poslednjih nekoliko dece-nija, definišu svaki za sebe, pravila i standarde, koji se moraju poštovati da bi se Spora-

2 Bonapas Francic Onguglo „Developing countires and Unilateral Trade Preferences in the New International Trading System“, Chapter 4 in Miguel Rodriguez Mendoza, Patrick Low, Barbara Kotschwar (eds.) Trade Rules in the Making: Challenges in Regional and Multilateral Negotiations, Washington, D.C.: The Brookings Institution Press/Organization of American States, 1999, p. 109-133.

3 Predrag Bjelić, Međunarodna trgovina, CID Ekonomskog fakulteta, Beograd, 2011, str. 428-430.

45

zum primenjivao, ali s obzirom da svi imaju svoja pravila za tumačenje, često ovi Spora-zumi rezultiraju nastankom jedne konfuzne mešavine različitih pravila za iste pojmove. Takva mešavina ličila je Jagdish Bhagwati-u na „činiju špageta“ (spaghetti-bowl).4 To je najočiglednije kada je u pitanju primena Pravila o poreklu robe i proces ustanovljavanja i priznavanja porekla robe, kako bi se ostvarilo pravo na preferencijalni tretman definisan u sporazumu. Većina NRZ su i male zemlje koje se, kada je u pitanju kriterijum porekla robe, nalaze u lošijoj poziciji u odnosu na razvijenije i veće zemlje, upravo zbog činjenice da ukoliko se radi o složenijem proizvodu, mogu samo skromno doprineti kompletira-nju njegove proizvodnje, što im ne omogućuje dovoljan uslov za sticanje porekla koje omogućuje preferencijalni tretman prilikom ulaska na tržište RZ. Pored toga, dobijanje samog sertifikata je često i veoma skupo, nekada se izvoznicima iz ovih zemalja više is-plati da nastupaju na tržištu RZ pod klauzulom „najpovlašćenije nacije“, nego da plaćaju za sertifikat o poreklu robe. Dešava se i da, usled nedovoljno efikasnog rada carinske slu-žbe, sam sertifikat ne bude prepoznat, ili bude sa zakašnjenjem, što izazove kvalitativne i kvantitativne promene na robi.

Evropska unija je preteklih nekoliko decenija stvorila najrazgranatiju mrežu preferen-cijalnih spoljnotrgovinskih aranžmana, odnosno, stvorila je veliki broj preferencijalnih trgovinskih oblasti (Preferential Trade Areas — PTAs) za koje je unilateralno odobra-vala preferencijale. Samo do 1990. godine, kada je WTO/GATT registrovao 32 takva sporazuma, EU je bila učesnik u polovini njih, dakle u 16 sporazuma.5

Evropska unija je nosilac i učesnik više ovakvih inicijativa u svetu. Prvenstveno je uče-snik Opšteg sistem preferencijala, zatim, inicijator i učesnik Inicijative za zemlje Afrike, Kariba i Pacifika, kao i inicijative „Sve osim oružja“.

Opšti sistem preferencijala

Od 1964. godine kada je održana prva Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini razvo-ju, razmatrane su mogućnosti kako bi roba poreklom iz ZUR imala preferencijalni status na tržištu RZ. Inicijativa Opšti sistem preferencijala — OSP (Generalized System of Pre-ferences — GSP) iz 1968. godine jeste primer inicijative o nerecipročnom trgovinskom tretmanu ZUR, koju su pokrenule Ujedinjene nacije, odnosno UNCTAD. Inicijativa je multilateralnog karaktera, ali se sprovodi unilateralno, u zavisnosti od samih RZ i njiho-ve odluke kolike preferencije će dati grupi ZUR, s tim da one određuju i sastav te grupe zemalja.6 S obzirom na to da je ova inicijativa podrazumevala izuzetak od principa „naj-povlašćenije nacije“, dobijena je saglasnost GATT-a 1971. godine, s tim da preferencije koje će biti odobrene kroz „Enabling Clause“, treba da budu nediskriminatorne, osim u dodatnu korist NRZ, nerecipročne i autonomne.7 Te iste godine EU je, kao prva primeni-la i kreirala svoju prvu listu OSP. Ta lista se odnosila na sve ZUR, kao i na Kinu i zemlje u tranziciji. Preferencijali su se do 1995. godine zasnivali na kvotama, da bi zatim bili

4 Jagdish N. Bhagwati and Anne O. Krueger, The Dangerous Drift to Preferential Trade Agreements, AEI Press, Washington D.C.1995.

5 Arvind Panagariya, “EU Preferential Trade Arrangements and Developing Countries”, The World Economy, Vol. 25, Issue 10, Blackwell Publishers Ltd, 2Oxford UK, Malden USA, 2002, p. 1415.

6 Predrag Bjelić, Međunarodna trgovina, CID Ekonomskog fakulteta, Beograd, 2011, str. 348.7 Arvind Panagariya, “EU Preferential Trade Arrangements and Developing Countries”, The World

Economy, Vol. 25, Issue 10, Blackwell Publishers Ltd, 2Oxford UK, Malden USA, 2002, p. 1421.

46

zamenjeni preferencijalima kada su u pitanju carine, čiji je nivo varirao u zavisnosti od procenjene osetljivosti proizvoda.

Kada je u pitanju ova inicijativa i EU, postoji pet različitih OSP aranžmana koje EU primenjuje: Opšti aranžmani (general arrangements), posebni podsticajni aranžmani za zaštitu prava radnika (special incentives arrangements for the protection of labour rights), posebni podsticajni aranžmani za zaštitu životne sredine (special incentives ar-rangements for the protection of the environment), posebni aranžmani za NRZ (special arrangements for the least developped countries), posebni aranžmani za borbu protiv droge i trgovinu ljudima (special arrangements to combat drug production and traf-ficking).8 Preferencije koje su odobrene na osnovu Opštih aranžmana primenjivali su se na sledeći način: od ukupno 10.300 proizvoda, 2.100 su imali bescarinski pristup, a od preostalih 8.200, čak 7.000 je imalo preferencijalni status.9 Proizvodi koji su imali preferencijalni status su dalje klasifikovani tako što je približno polovina njih nazvana osetljivim, a druga polovina neosetljivim. Naravno, poljoprivredni proizvodi su i u ovom slučaju ostali van ovako duge liste proizvoda sa preferencijalima, što je za ZUR uvek bila jedna od najznačajnijih izvoznih kategorija.

Posebni podsticajni aranžmani za zaštitu prava radnika i posebni podsticajni aranžmani za zaštitu životne sredine su aranžmani kojima se odobravaju dodatni podsticaji za one osetljive proizvode koji su već obuhvaćeni Opštim aranžmanom, ali ukoliko je zemlja koja ih izvozi, primenjivala odgovarajuće standarde za te dve oblasti. Kada je u pitanju odnos prema NRZ, EU je pokrenula inicijativu „Sve osim oružja“ (Everything but Arms — EBA). Posebni aranžmani za borbu protiv droge i trgovinu ljudima odobreni su od strane EU kao posebni podsticaj u vidu bescarinskog pristupa za određene proizvode poreklom iz zemalja Andske zajednice.

Evropska unija je odobrila i prošireni sistem OSP, pod nazivom OSP+ i to za kategoriju Ranjivih zemalja (Vulnerable Economies), pod uslovom da poštuju međunarodni trgo-vinski režim i druge međunarodne sporazume.

Inicijativa za zemlje Afrike, Kariba i Pacifika (Initiative for African, Carribean and Pacific countries – ACP) Za razliku od Opšteg sistema preferencijala, pod kojim EU svim ZUR unilateralno odo-brava preferencijale, ističu se posebno izdvojeni regioni u okviru Inicijative za zemlje Afrike, Kariba i Pacifika. Region ACP zemalja obuhvata sedam regiona u svetu, od kojh se pet nalazi u Africi, jedan u oblasti Kariba, a jedan u oblasti Pacifika. To su sledeći regioni: region Centralne Afrike, Zapadne Afrike, Istočne i Južne Afrike (Eastern and Southern Africa — ESA), Istočno afrička zajednica (East African Community — EAC), Južnoafrička razvojna zajednica (South African Development Community — SADC), Karipski i Pacifički. U njima je obuhvaćeno čak 79 država, od kojih je 48 iz regiona subsaharske Afrike, 16 iz karipskog područja, a 15 iz pacifičkog.10 Ova inicijativa ima veoma dugu istoriju, kao i veliki broj Sporazuma kojima je ustanovljavana. 8 Arvind Panagariya, “EU Preferential Trade Arrangements and Developing Countries”, The World

Economy, Vol. 25, Issue 10, Blackwell Publishers Ltd, 2Oxford UK, Malden USA, 2002, p. 1421.9 Ibid., p. 1422.10 Internet, Sajt European Union External Action, http://eeas.europa.eu/acp/index_en.htm, (24.05.2014.).

47

Slika 1.Sporazumi o ekonomskom partnerstvu —

Novi pristup u spoljnotrgovinskim odnosima EU-ACP

Izvor: Internet, Sajt Evropske komisije: http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/regions/afri-ca-caribbean-pacific/, (29.05.2014.).

Začetke ove inicijative pronalazimo 1957. godine, kada je Evropska ekonomska zajedni-ca približila francuske kolonije, omogućivši im pristup svom tržištu. To je omogućeno na osnovu Ugovora iz Rima, kojim se EEZ obavezala da će pružiti pomoć bivšim kolo-nijama i to sredstvima iz novoosnovanog Evropskog razvojnog fonda (European Deve-lopment Fund — EDF). Prva konvencija kojom je institucionalizovan njihov odnos bila je Jaunde konvencija (Yaoundé Convention) iz 1963. godine, kojom je stvorena zona slo-bodne trgovine između nekih afričkih zemalja i tadašnje EEZ, koja je bila zasnovana na recipročno odobrenim preferencijalima. Zatim je za period 1969-1975. godine potpisana Jaunde konvencija II. Ovim je omogućeno da se najveći deo sredstava iz Fonda usmeri upravo ka zemljama bivšim kolonijama, frankofonskim zemljama Afrike, kako bi ih one usmerile ka izgradnji infrastrukture.11

Sporazumom iz Džordžtauna (Agreement from Georgetown) koji je potpisan 1975. go-dine ustanovljena je grupa zemalja Afrike, Kariba i Pacifika, sa višestrukim ciljevima, među kojima je unapređenje njihove međusobne saradnje, kao i ostvarenje ciljeva Lome konvencije. Iste godine potpisana, Lome Konvencija (Lomé Convention), regulisala je odnose EEZ i ACP regiona, a podrazumevala je odobravanje asimetričnih preferencijala ACP zemljama od strane EEZ. Radilo se o unilateralno odobrenim preferencijalima. Trajanje Lome konvencije je produžavano na svakih pet godina, od Lome I, do Lome IV. Nakon više puta produžavanog trajanja ove Konvencije, uočeno je da su rezultati njene primene odstupali od očekivanih, jer nije došlo do naglog razvoja ACP zemalja, a i dola-zilo je do smanjenja učešća ACP u strukturi uvoza EU i to za nekoliko procentnih poena. Ipak ima i mišljenja da je Lome konvencija doprinela razvoju nekih od ZUR, na taj način što je upravo korišćenjem trgovinskih preferencijala omogućeno da diversifikuju svoju proizvodnu, a samim tim i izvoznu strukturu i to od proizvodnje tradicionalnih sirovina i njihovih derivata, poput kafe, kakaoa, banana, šećera, ka proizvodnji netradicionalnih

11 Arvind Panagariya, “EU Preferential Trade Arrangements and Developing Countries”, The World Economy, Vol. 25, Issue 10, Blackwell Publishers Ltd, 2Oxford UK, Malden USA, 2002, p. 1419.

48

proizvoda, poput tekstilnih proizvoda, prerađevina od ribe, kao i proizvoda vezanih za hortikulturu.12

Sa zamerkom da ova konvencija nije namenjena svim ZUR, niti je samo za grupu NRZ, već se odnosi na izdvojenu grupu ZUR, koju čine zemlje jednog regiona, ACP, 1995. godine SAD pokreću spor pred STO, iznoseći stav da Lome krši osnovne principe STO. Rešenje je pronađeno 2000. godine, potpisivanjem Sporazuma iz Kotonaua (Cotonau Agreement), koji je stupio na snagu 2003. godine. Ovim Sporazumom uvedene su reci-pročne trgovinske koncesije, ali za one zemlje ACP regiona koje ne pripadaju kategoriji NRZ. Evropskoj uniji je STO odobrila mogućnost da do 2008. godine može da odobrava unilateralno koncesije zemljama ACP. Ovaj Sporazum je osnova za sve naredne Spora-zume o ekonomskom partnerstvu (Economic Partnership Agreement — EPAs), koji ne odstupaju od pravila STO, već su saglasni članu XXIV GATT-a, koji se upravo odnosi na regulisanje osnivanja zona slobodne trgovine i carinskih unija. Na ovaj način je za-menjen Kotonau sporazum. Ipak, ovi sporazumi, unoseći element recipročnosti, stvaraju zabrinutost u ACP zemljama, prvo, zbog recipročnog smanjenja carina za proizvode po-reklom iz EU, čime će se smanjiti carinske dažbine, što je većini ZUR značajan prihod, a drugo, zato što će njihovi proizvođači biti izloženi intenzivnijoj konkurenciji.

Ipak, recipročnost će, bar kada su zemlje ACP u pitanju, biti postepeno uspostavljana i to tako što će im biti omogućeno da tek za 15, godina, počev od 2008. godine otvore svoja tržišta za uvoz iz EU.13

S obzirom na to da su zemlje ACP regiona već više od tri decenije ostvarivale preferen-cijalni status prilikom nastupa na tržište EU, bilo je očekivano da će vrednost njihovog izvoza u EU rasti, a ne opadati, kako se dogodilo. Iz tog razloga, EPA programi nude upravo tehničku podršku, kako bi ove zemlje mogle da udovolje zahtevima i standardi-ma koje zahteva EU prilikom uvoza robe. Jedna od primera jeste i Program EU o upo-trebi pesticida u hortikulturi (programme for the horticulture sector), kao i jedan EU projekat o ispravnosti ribe (EU fish health project), kao i finansiranje obuke o ispravnosti hrane i kontroli kvaliteta za preko 200.000 porodičnih firmi koje se bave svežim voćem i povrćem ( food safety and quality control – PIP programme).14

Ostvarenje preferencijalnog statusa s EU jeste jedan od interesa ovih zemalja, ali s obzi-rom da se očekuje dalja orijentacija EU na zemlje buduće nove članice i trgovinu sa nji-ma, može se očekivati smanjenje uvoza iz zemalja ACP. Iz tog razloga, novi Sporazumi o ekonomskom partnerstvu orijentišu ove zemlje ka međusobnoj trgovini. Intratrgovina u okviru regiona ACP nije dovoljno razvijena, najviše zbog nedostatka infrastrukture koja je potrebna samo za transport, a pored toga je nedovoljno razvijena i infrastruktura

12 Bonapas Francic Onguglo „Developing countires and Unilateral Trade Preferences in the New International Trading System“, Chapter 4 in Miguel Rodriguez Mendoza, Patrick Low, Barbara Kotschwar (eds.) Trade Rules in the Making: Challenges in Regional and Multilateral Negotiations, Washington, D.C.: The Brookings Institution Press/Organization of American States, 1999, p. 109-133.

13 Internet, Sajt Evropske komisije, “Economic partnerships”, Internet, www.ec.europa.eu/trade/wider-agenda/development/economic-partnerships, (29.11.2010.).

14 Internet, Sajt Evropske komisije: http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/regions/africa-caribbean-pacific/, (29.05.2014.).

49

koja se odnosi na informaciono-komunikacione tehnologije, kao i na rad carinskih službi i ostalih nadležnih službi čiji je rad povezan sa radom carinske službe.

Na primer, zemlje Afrike, koje se nalaze u susedstvu trguju tako malo da Gana sused-nom Beninu izveze samo 3% od ukupne vrednosti svog izvoza. Za razliku od izvoza u Benin, Gana u EU izveze oko 49% svog izvoza.15

Trgovinu EU i zemalja ACP karakteriše visok nivo asimetrije, s obzirom da su zemlje ACP u pogledu svog izvoza visoko zavisne od EU, što je uslovljeno i činjenicom da su već vekovima razvijali međusobnu trgovinu, s obzirom da su zemlje ACP zapravo bivše kolonije evropskih država. Zatim, nisu ni svi regioni ACP u istoj poziciji kada je u pita-nju trgovina sa EU.

Polovinu izvoza ACP u EU ostvaruje zemlje Ekonomske zajednice zapadno-afričkih zemalja (Economic Community of West African States — ECOWAS). Kao i većina ZUR i zemlje ACP regiona su usko koncentrisane na izvoz ograničenog broja proizvoda. Nji-hov izvoz se zasniva ili na prirodnim bogatstvima Afrike, poput nafte, zlata, dijamanata, uranijuma i radioaktivnih elemenata, ili pak na neprerađenim poljoprivrednim proizvo-dima, poput kafe i pamuka. S obzirom da se ACP sastoji od sedam regiona, njihova spoljnotrgovinska politika se po dejstvu svojih instrumenata razlikuje, tako da prema uvozu iz EU, ne primenjuju iste carinske stope, ali se najviši nivo carinske zaštite, očeki-vano, odnosi na sektor poljoprivrede. Regioni koji primenjuju najviše carinske stope su: Centralno-afrička carinska i ekonomska unija (Economic and Monetary Community of Central Africa — CEMAC), Zajedničko tržište Istočne i Južne Afrike (Common Market of East and South Africa — COMESA) i region Pacifika. Kada je EU u pitanju, za uvoz iz zemalja ACP primenjuju se različite carinske stope u zavisnosti od grupe kojoj proi-zvod pripada, za industrijske proizvode carine su ukinute, ali su zato za poljoprivredne proizvode i dalje u primeni. S obzirom da su poljoprivredni proizvodi veoma zastupljeni u izvoznoj strukturi ovih zemalja, činjenica da baš za tu grupu proizvoda nailaze na carine, jedan je od razloga njihove skromne zastupljenosti u uvozu EU.16

15 Internet, Sajt Evropske komisije: http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/regions/africa-caribbean-pacific/, (29.05.2014.)

16 Prema: Lionel Fontagne, Cristina Mitaritonna, David Laborde, An Impact Study of the EU-ACP Economic Partnership Agreements (EPAs) in the six ACP Regions, Final Report, CEPII-CIREM, Paris, January 2008, p.4.

50

Slika 2.Pregled uvoza EU iz ACP prema instrumentima spoljnotrgovinske politike,

2004. godine

Izvor: Gallezot Jacques, Bureau Jean-Christophe, The Trade Effects of the EU’s Everything But Arms Initi-ative, Commission of the European Union-Directorate General for Trade, The Centre d‘Etudes Prospectives et d‘Informations Internationales (CEPII) and INRA, N Trade 2002/-A2-01 SI2.398.178, p.1, Internet, Sajt Evropske komisije, http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/november/tradoc_131254.pdf, (22.05.2014.).

Kada se uporede efekti odobrenih preferencijala ACP zemljama i NRZ od strane EU, uočava se da je veći udeo uvoza EU iz ovih zemalja sa bescarinskim pristupom u slučaju ACP u odnosu na NRZ. Zahvaljujući podacima prikazanim na slici 2 i slici 3, uočava se da je oko 93% uvoza EU iz ACP regiona 2004. godine, bilo realizovano sa bescarin-skim pristupom, a oko 2% su proizvodi koji se uvoze sa klauzulom „najpovlašćenije nacije“, kao i proizvodi za koje se primenjuju preferencijalne carinske stope. Za razliku od regiona ACP, u slučaju NRZ, EU samo 80% uvozi iz NRZ bez carina, što je znatno manje nego u slučaju ACP regiona. Takođe, veće je i učešće uvoza u EU sa klauzulom „najpovlašćenije nacije“ i 2004. godine, iznosilo je 7%. Na osnovu ovoga, zaključujemo da je EU odobrila povoljniji pristup zemljama ACP u odnosu na NRZ, što povezujemo sa činjenicom da su to veoma dugo bile kolonije evropskih zemalja. Ovi podaci za 2004. godinu pokazuju da, iako je još 2001. godine stupila na snagu inicijativa za NRZ pod nazivom „Sve osim oružja“, region ACP i dalje izvozi gotovo sve svoje izvozne proizvo-de u EU sa bescarinskim pristupom, dok je u slučaju NRZ to učešće znatno skromnije. To objašnjava i zahtev STO da dođe do usklađivanja Lome konvencije, koji je pred STO pokrenut još 1995. godine.

51

Slika 3.Pregled uvoza EU iz LDCs, prema instrumentima spoljnotrgovinske politike,

2004. godine

Izvor: Gallezot Jacques, Bureau Jean-Christophe, The Trade Effects of the EU’s Everything But Arms Initi-ative, Commission of the European Union-Directorate General for Trade, The Centre d‘Etudes Prospectives et d‘Informations Internationales (CEPII) and INRA, N Trade 2002/-A2-01 SI2.398.178, p.1, Internet, Sajt Evropske komisije, http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/november/tradoc_131254.pdf, (22.05.2014.).

Inicijativa Sve sem oružja

Kategoriji najmanje razvijenih zemalja sveta, prema UNCTAD-u pripada 48 zemalja.17 Radi se o veoma heterogenoj podgrupi ZUR, kojima je jedino mogućnost stvaranja no-vih radnih mesta i porast produktivnosti, uz izgradnju, već decenijama nedovoljne in-frastrukture, jedini način za izlazak iz apsolutnog siromaštva. Takođe, ovo su zemlje u kojima se do 2050. godine očekuje izuzetno veliki porast stanovnišva i to sa 168 miliona ljudi 2010, na oko 300 miliona 2050. godine.18

Inicijativa koju je pokrenula EU upravo za ovu kategoriju zemalja jeste inicijativa pod nazivom „Sve osim oružja“. Ovu inicijativu Evropske komisije EU je odobrila 26. fe-bruara 2001. godine, a počelo se sa njenom primenom već u martu. Zemljama kojima je namenjena omogućila je pristup tržištu EU oslobođen carina i kvota za sve vrste robe osim za oružje, uz faznu liberalizaciju 2006-2009. godine, za proizvode poput: banana, pirinča i šećera.

Smatra se da je ovom inicijativom približno 10% tarifnih stavova uključeno u bescarin-ski pristup, a koji do ove inicijative nisu bili predmet sniženja.19 Značajno za NRZ jeste

17 Internet, Sajt UNCTAD-a, http://unctad.org/en/pages/aldc/Least%20Developed%20Countries/UN-list-of-Least-Developed-Countries.aspx, (24.05.2014.).

18 UN, The Least Developed Countries Report 2013- Growth with employment for inclusive and sustainable development, United Nations, New York and Geneva, 2013, p. IV.

19 Arvind Panagariya, “EU Preferential Trade Arrangements and Developing Countries”, The World Economy, Vol. 25, Issue 10, Blackwell Publishers Ltd, 2Oxford UK, Malden USA, 2002, p. 1423.

52

činjenica da se upravo radi o poljoprivrednim proizvodima koji predstavljaju zastupljenu grupu u njihovoj robnoj strukturi izvoza.

I neke od zemalja ACP regiona mogu koristiti preferencijale EBA inicijative, zato što pripadaju kategoriji NRZ. Ipak, najveći doprinos ove inicijative jeste dalje uklučivanje i azijskih NRZ koje nisu bile uključene u ACP inicijativu. Afričke zemlje pod EBA inicijativom izvoze u EU, ali neujednačeno. Od NRZ koje izvoze EBA proizvode u EU, samo 14 ovih zemalja izvozi 95% vrednosti EBA proizvoda u EU. Najveći porast izvoza u EU od ovih zemalja beleže Malavi, Zambija, Sudan, a vrednost njihovog izvoza u EU se umnogostručila ubrzo nakon stupanja na snagu EBA. Iako EU i dalje više izvozi u NRZ, nego što iz njih uvozi, a izvozi već godinama slične proizvode pre i posle uvođenja EBA, poput pšenice, brašna i mleka, došlo je do promene strukture izvoza NRZ u EU nakon uvođenja EBA, koja se najviše sagledava kada je u pitanju porast izvoza šećera od šećerne trske u EU, što je i najznačajniji izvozni proizvod NRZ.20

Nakon 2000. godine, ubrzo pošto je inicirana EBA, izvoz EBA proizvoda iz afričkih NRZ u EU je dupliran, a izvoz iz azijskih NRZ u EU je utrostručen, dok je grupa ACP zemalja koje ujedno nisu i NRZ povećala svoj izvoz u EU samo za 25%. Ovi podaci po-tvrđuju značaj same EBA inicijative. Zatim, u prilog ove inicijative govore i istraživanja koja pokazuju da EBA nije uticala na skretanje trgovine na relaciji ACP –EU, za većinu proizvoda, jer ACP koje ujedno nisu i NRZ i dalje izvoze EBA proizvode u EU, koje i same NRZ ne izvoze u istoj meri u EU, kao što su: banane, kakao, ananas, sok od ana-nasa, pomorandže. Očekuje se porast izvoza povrća iz ACP u EU.21

Primena pravila o poreklu robe, umesto da bude olakšica za članice integracije, ili pak dokaz za zemlje čija roba ima pravo na preferencijalni tretman, često postaje prepreka. Kada je u pitanju poređenje između preferencija koje ostvaruju zemlje ACP i zemlje iz EBA grupe, ima mišljenja da se u slučaju ACP pojavljuje manje ograničenja nego u slučaju EBA. Čak ima i mišljenja da će poreklo robe i dalje biti prepreka za EBA zemlje i to posebno kada je u pitanju trgovina tekstilom, ribom i proizvodima od ribe kao i pre-rađevinama. S obzirom na činjenicu da je pribavljanje sertifikata o poreklu robe veoma skupo za NRZ, dati su i predlozi za izmene koje bi doprinele povećanju izvoza u okviru inicijative EBA. Jedan od takvih predloga jeste da se za manje vrednosti izvoza umesto sertifikata, priloži samo faktura. 22

Kada se uporede mogućnosti koje pruža EBA i ACP, one su značajne s obzirom da su u slučaju EBA inicijative, uključile i poljoprivredne proizvode. Doprinos EBA jeste i uključivanje azijskih NRZ. Kada su u pitanju promene odnosa ACP zemalja sa EU, pre-lazak na recipročnost koju donose EPAs više je u skladu sa principom nediskriminacije na kom je zasnovan i rad STO, jer se ne može razlikovati status nijedne grupe ZUR u odnosu na druge, dakle, diskriminacija je zabranjena.

20 Gallezot Jacques, Bureau Jean-Christophe, The Trade Effects of the EU’s Everything But Arms Initiative, Commission of the European Union-Directorate General for Trade, The Centre d‘Etudes Prospectives et d‘Informations Internationales (CEPII) and INRA, N Trade 2002/-A2-01 SI2.398.178, pp. 2-10, Internet, Sajt Evropske komisije, http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/november/tradoc_131254.pdf, (22.05.2014.).

21 Prema: Ibid., p. 10.22 Ibid., p. 15 and p. 43.

53

Na narednoj slici uočava se različit pristup Najmanje razvijenim zemljama sveta, kada je u pitanju otvorenost tržišta Razvijenih zemalja za njihove proizvode. Uočava se da je najotvoreniji pristup od RZ imala upravo EU, koja je do 1997. godine pružala bescarin-ski pristup za 97% proizvoda iz NRZ, dok su ostale zemlje to pružale samo za oko 50% vrednosti izvoza iz ovih zemalja. U slučaju EU, primenom inicijative „Sve osim oružja“, carina je oslobođeno i preostalih 3% izvoza.

Slika 4.Otvorenost EU za izvoz ZUR

Izvor: Podaci UNCTAD/European Commission, Internet, Sajt Evropske komisije, www.ec.europa.eu (11.12.2010.).

Iako je za NRZ omogućen bescarinski pristup za gotovo sve proizvode poreklom iz NRZ, a kasnije, inicijativom EBA i za preostala 3% proizvoda, ove zemlje ne ostvaruju značajan porast izvoza na tržište EU. Proizvodi koji imaju izvozni potencijal još uvek se ne izvoze u EU dovoljno, iako je carinska stopa 0%, dakle, nije problem u carinama, već i u konkurentnosti, ali i necarinskim barijerama. Zatim, nedostatak domaćih proi-zvodnih, ali i trgovinskih kapaciteta, predstavlja značajnu barijeru njihovog nastupa na tržištima RZ. Razvijene zemlje su uočile ovo ograničenje i pokrenule još jednu značajnu inicijativu koja NRZ treba da pruži finansijsku i tehničku pomoć, kako bi one mogle da ostvare povećanje spoljnotrgovinskih tokova, što bi doprinelo njihovom privrednom razvoju. U pitanju je inicijativa Program pomoći za razvoj međunarodne trgovine (Aid for Trade — AfT).23

Mišljenje je nekih autora da će dalja, dublja integracija EU sa ostalim razvijenijim ze-mljama, u odnosu na većinu ZUR, a naročito NRZ, doprineti daljem smanjenju mo-gućnosti ZUR za pristup tržištu EU, bez obzira na preferencijale, koji su im odobreni.24 Dakle, doći će do povećanja intra-trgovine u okviru proširene EU, što će za jedan deo proizvoda iz ZUR značiti smanjenje pristupa tržištu EU, dakle, nastupiće proces skreta-nja trgovine (Trade Diversion). U isto vreme, ZUR bi mogle već biti znatno više upućene

23 Više o tome videti u: Predrag Bjelić i Ivana Popović Petrović „Program pomoći za razvoj međunarodne trgovine“ Međunarodni problemi, vol. LXIV, no. 3/2012, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2012, str. 359-384.

24 Arvind Panagariya, “EU Preferential Trade Arrangements and Developing Countries”, The World Economy, Vol. 25, Issue 10, Blackwell Publishers Ltd, 2Oxford UK, Malden USA, 2002, p. 1430.

54

na tržište EU u odnosu na tržište ostalih ZUR (South-South trade), a razvoj na ovoj relaciji se zapostavlja u korist relacija sa EU.

Zaključak:

Razvijene zemlje su odobravanjem preferencijalnih aranžmana ZUR, naročito NRZ, uspele da bar na neko vreme, odlože zahteve i samim tim i pritisak ZUR na RZ za ostvarenjem multilateralne trgovinske liberalizacije. Međutim, na ovaj način odobreni aranžmani, sa relativno kratkim rokovima trajanja, utiču na stvaranje vremenske nesi-gurnosti, koja utiče na investitore u ZUR, oko budućnosti unilateralno odobrenih pre-ferencijala. S obzirom da su ovi preferencijalni aranžmani dati za određeni vremenski period, bez jasnog obavezivanja RZ da će se njihovo delovanje produžiti, ZUR ostaju na nesigurnom terenu, što se najviše odražava na nemogućnost planiranja daljih investicija. Novi preferencijalni aranžmani bi samo dalje odlagali proces multilateralne liberaliza-cije i usmeravali ZUR na RZ, a samim tim i intra-trgovina između ZUR ne bi dostigla svoj očekivani nivo.

Perspektivnije je okončanje Doha runde pregovora, zato što bi se na taj način smanjile barijere u trgovini i svele se na nediskriminatoran nivo za sve zemlje. Takođe bi se sma-njila nesigurnost u ZUR kada su u pitanju odobreni preferencijali. Smanjio bi se i efekat „činije špageta“ u međunarodnoj trgovini.

Ipak, značajan napredak predstavlja činjenica da je u svetskoj privredi poslednjih pede-setak godina sazrevalo shvatanje da se Zemljama u razvoju mora pružiti pomoć kako bi one iskoristile prednosti međunarodne trgovine i na taj način doprinele sopstvenom privrednom razvoju.

Literatura:

1. Bjelić, P. Međunarodna trgovina, CID Ekonomskog fakulteta, Beograd, 2011.2. Panagariya, A. “EU Preferential Trade Arrangements and Developing Countries”,

The World Economy, Vol. 25, Issue 10, Blackwell Publishers Ltd, 2Oxford UK, Mal-den USA, 2002, pp. 1415-1432.

3. Jagdish N. Bhagwati and Anne O. Krueger, The Dangerous Drift to Preferential Trade Agreements, AEI Press, Washington D.C.1995.

4. Bonapas Francic Onguglo „Developing countires and Unilateral Trade Preferences in the New International Trading System“, Chapter 4 in Miguel Rodriguez Mendo-za, Patrick Low, Barbara Kotschwar (eds.) Trade Rules in the Making: Challenges in Regional and Multilateral Negotiations, Washington, D.C.: The Brookings Instituti-on Press/Organization of American States, 1999, p. 109-133.

5. Fontagne, L. Mitaritonna, C. Laborde, D. An Impact Study of the EU-ACP Economic Partnership Agreements (EPAs) in the six ACP Regions, Final Report, CEPII-CI-REM, Paris, January 2008.

6. UN, The Least Developed Countries Report 2013- Growth with employment for inc-lusive and sustainable development, United Nations, New York and Geneva, 2013.

55

7. Predrag Bjelić i Ivana Popović Petrović „Program pomoći za razvoj međunarodne trgovine“ Međunarodni problemi, vol. LXIV, no. 3/2012, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2012, str. 359-384.

8. Gallezot Jacques, Bureau Jean-Christophe, The Trade Effects of the EU’s Everyt-hing But Arms Initiative, Commission of the European Union-Directorate Gene-ral for Trade, The Centre d‘Etudes Prospectives et d‘Informations Internationales (CEPII) and INRA, N Trade 2002/-A2-01 SI2.398.178, Internet, Sajt Evropske ko-misije, http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/november/tradoc_131254.pdf, (22.05.2014.).

9. Internet, Sajt Svetske trgovinske organizacije, http://www.wto.org/english/thewto-_e/minist_e/min03_e/brief_e/brief20_e.htm, (25.05.2014.).

10. Internet, Sajt European Union External Action, http://eeas.europa.eu/acp/index_en.htm, (24.05.2014.).

11. Internet, Sajt Evropske komisije, “Economic partnerships”, Internet, www.ec.euro-pa.eu/trade/wider-agenda/development/economic-partnerships, (29.11.2010.).

12. Internet, Sajt Evropske komisije: http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-re-gions/regions/africa-caribbean-pacific/, (29.05.2014.).

13. Internet, Sajt UNCTAD-a, http://unctad.org/en/pages/aldc/Least%20Develo-ped%20Countries/UN-list-of-Least-Developed-Countries.aspx, (24.05.2014.).

14. Podaci UNCTAD/European Commission, Internet, Sajt Evropske komisije, www.ec.europa.eu (11.12.2010.).

57

Ambijent i sistem - osnova regionalne politike i regionalnog razvoja u procesu pristupanja Srbije EU*Dejan M. Radulović** Darko B. Vuković*** Sofija Radulović****

Apstrakt: Osnovni cilj regionalne politike Sr-bije je da se regionalni razvoj zasniva na sma-njivanju socijalnih, ekonomskih i teritorijalnih razlika među regionima, oblastima i lokalnim samoupravama, putem vođenja politike ulaga-nja, stvaranjem poslova, jačanjem privredne konkurentnosti i ekonomskim rastom, što treba da doprinese poboljšanju kvaliteta života, za-pošljavanja i razvoja. Uslov za to je stvaranje adekvatnog ambijenta i sistema za stvaranje zdravih i održivih razvojnih projekata u Srbi-ji. U ovom radu je predstavljen nov pristup u planiranju i sprovođenju regionalne politike i regionalnog razvoja u Srbiji 2014-2020, koji se bazira na multi-sektorskom pristupu. Cilj ovog pristupa je teritorijalni razvoj Srbije u periodu

do 2020. godine, rast konkurentnosti regiona u Srbiji, kao i podizanje životnog standarda građana Srbije. Na kraju, predstavljeni su stu-bovi nacionalne regionalne politike neophodni za planiranje, organizovanje, koordiniranje, realizaciju, praćenje i vrednovanje razvojnih aktivnosti u Srbiji. Zaključili smo, da regional-na politika nije politika jedne institucije, već posao čitave Vlade, koji bi rezultirao politi-kom ulaganja, kreiranjem novih radnih mesta, jačanjem privredne konkurentnosti i ekonom-skim rastom, poboljšanje kvaliteta života i ve-ćim zapošljavanjem.

Ključne reči: regionalna politika, konkurent-nost, regionalni razvoj, Srbija

Uvod

Pre nego što se bilo šta kaže o ambijentu i sistemu kao osnovama regionalne politike i re-gionalnog razvoja, neophodno je reći da ne postoji jedinstven obrazac i primer za njiho-vo definisanje, koji bi bio univerzalan za svaki razvojni trenutak, već da je to kontinuiran proces zasnovan na iskustvima iz drugih zemalja, koji se odvija različito od zemlje do zemlje. Ozbiljno proučavanje ovih pitanja omogućava da se dođe do praktičnih rešenja koja mogu doprineti pokretanju pozitivne političke, socijalne i ekonomske dinamike u državi.

Stalno produbljivanje socijalnih i privrednih nejednakosti u razvoju na prostoru Repu-blike Srbije, stvorilo je negativan utica i još uvek utile na njen sveukupni razvojni poten-cijal, ali i za posledicu ima velike razlike u uslovima života u okviru pojedinih područja. Područja sa razvojnim poteškoćama ne samo da daju slab doprinos razvoju Srbije i nje-

* Rad je nastao kao rezultat projekata pod šifrom br. 47007/III, koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

** Sektor za regionalni razvoj u Ministarstvu privrede RS, e-mail: dejan.radulović@privreda.gov.rs i docent na Fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu

*** Beogradska bankarska akademija, e-mail: darko.vukovic@bba.edu.rs i naučni saradnik-geografski insti-tut „Jovan Cvijić“, Srpske akademije nauka i umetnosti, d.vukovic@gi.sanu.ac.rs

**** Sofija Radulović, Sektor za finansijske, investicione i pravne poslove, Uprava carina, Ministarstvo finan-sija RS, radulovicso@carina.rs i Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novi Sad

58

noj konkurentnosti na međunarodnom planu, već zahtevaju dodatne napore i ulaganja javnih sredstava u održavanje bilo kakvih aktivnosti na tim područjima.

Naša zemlja mora stalno da radi na iznalaženju adekvatnog sistema i ambijenta regional-ne politike i adekvatnog modela regionalnog razvoja primenjivog u Srbiji, koji je zasno-van na rešavanju ključnih pitanja i problema vezanih za društvenu i privrednu koheziju, za konkurentnost svih područja, kao i za ujednačavanje i poboljšanje uslova života na celokupnoj teritoriji Republike Srbije.

Postojeći ambijent i sistem za primenu regionalne politike i regionalnog razvoja u Srbiji (2006-2013)

(Prema Raduloviću (2012 i 2013, s. 89)), Ambijent i sistem kao okvir za pripremu i spro-vođenje regionalne politike i regionalnog razvoja u Srbiji u periodu 2006-2013, zasnovan je na sledećim dokumentima: Ustavu Republike Srbije iz 2006, Strategiji regionalnog razvoja 2007-2012, Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, Nacionalnom programu za integraciju Republike Srbije u Evropsku uniju, Zakonom o potvrđivanju Okvirnog sporazuma između Vlade Republike Srbije i Komisije Evropskih zajednica o pravilima za saradnju koja se odnose na finansijsku pomoć Evropske zajednice Republici Srbiji u okviru sprovođenja pomoći prema pravilima IPA 1, Regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata (2007-2013), Zakonu o regionalnom razvoju i razvojni doku-mentima na nacionalnom i regionalnom nivou.

Odredbama Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, propisana je obaveza države da se „stara o ravnomernom regionalnom i održivom razvoju, u skladu sa zakonom, kao i da uređuje i obezbeđuje razvoj Republike Srbije, politiku i mere za podsticanje ravnomer-nog razvoja pojedinih delova Republike Srbije, uključujući i razvoj nedovoljno razvije-nih područja“. (Službeni glasnik RS, broj 98/06, član 94).

U skladu sa Ustavom donet je Zakon o regionalnom razvoju 2009. godine koji je izme-njen i dopunjen 2010. godine (Službeni glasnik RS, br. 51/09 i 30/10), a koji predstavlja prvi sistemski propis u oblasti regionalnog razvoja.

Na osnovu Zakona o regionalnom razvoju Vlada je 2011. godine usvojila Uredbu o strukturi, metodologiji izrade, načinu usklađivanja razvojnih dokumenata, načinu spro-vođenja javne rasprave, kao i načinu i rokovima izlaganja na javni uvid razvojnih do-kumenata regionalnog razvoja (Službeni glasnik RS, broj 15/11), a na osnovu koja je i započet proces izrade Nacionalnog plana regionalnog razvoja. To je prvi strateški do-kument u Srbiji kod kojeg je putem zakonodavnog okvira predviđen i obezbeđen part-nerski pristup sa nacionalnog, regionalnog i lokalnog nivoa i koji je primenjen tokom ovog procesa. Njihova uključenost u pripremu buduće razvojne politike zemlje, a potom i sprovođenje, označava ispunjenost glavnih principa: supsidijarnosti i partnerstva na kojima se zasniva regionalna politika EU.

1 IPA - Instrument for Pre-accession Assistance-Instrument za predpristupnu podršku.

59

Vlada je 11. januara 2007. godine usvojila Strategiju regionalnog razvoja za period 2007-2012, koja je predstavljala prvi strateški dokument koji definiše osnovne razvojne priori-tete regionalnog razvoja zemlje i načine njihovog ostvarivanja.

(Prema Raduloviću (2013, s. 90)), Strategija je bila zasnovana na tri stuba: određivanje stepene razvijenosti, definisanjem 14 razvojnih politika u funkciji podsticanja regional-nog razvoja, razvoj institucija koje treba da budu nosioci ravnomernog razvoja.

Fiskalnom strategijom Vlade za 2013, utvrđeno je da će Vlada voditi aktivnu politiku ravnomernog regionalnog razvoja usmerenu na smanjivanje regionalnih razlika nivoa razvijenosti pojedinih područja Republike Srbije.

U Fiskalnoj strategiji za 2014, izostavljene su posebne politike među kojima i vođenje od strane Vlade aktivne politike ravnomernog regionalnog razvoja.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o stabi-lizaciji i pridruživanju iz 2008., između Evropske ekonomske zajednice i njenih država članica, sa jedne strane i Republike Srbije, s druge strane, ističe značaj regionalne poli-tike i mere za njeno sprovođenje za proces evropskih integracija.

Nacionalni program za integraciju Republike Srbije u Evropsku uniju iz 2008. godine, kao kratkoročne prioritete navodi usvajanje Zakona o regionalnom razvoju i uvođenje decentralizovanog sistema za upravljanje fondovima Evropske unije kroz uspostavljanje zakonodavnog okvira i izgrađene kapacitete institucija za pripremu, sprovođenje i kon-trolu programa i projekata finansiranih iz sredstava Evropske unije.

Zakonom o potvrđivanju Okvirnog sporazuma iz 2007, Republika Srbija se obavezala da uspostavi Decentralizovani sistem upravljanja projektima Evropske unije u Srbiji (DIS), koji predstavlja opšti metod sprovođenja pomoći iz IPA. Poglavlje 22. Regionalna poli-tika i koordinacija strukturnih instrumenata odnosno sinhronizacija aktivnosti u ovoj oblasti je od izuzetnog značaja za oblast regionalnog razvoja i usklađivanje sa regional-nom politikom Evropske unije.

IPA je uspostavljena Uredbom Saveta EU br. 1085/06 i predstavlja jedinstven program za zemlje u procesu pristupanja Evropskoj uniji (države Zapadnog Balkana i Turska), po-moću kojeg se one pripremaju za sprovođenje kohezione politike EU, putem korišćenja evropskih fondova kada postanu članice EU.

U periodu 2007-2013., ukupna sredstva namenjena strukturnim fondovima i Kohezi-onom fondu, koji predstavljaju instrumente sprovođenja politike regionalnog razvoja Evropske unije, iznose 347 milijardi evra, dok ukupan IPA budžet za isti period iznosio je 11,468 milijardi evra i bio je namenjen državama kandidatima i potencijalnim kandi-datima za članstvo u Evropskoj uniji. U ovom periodu ciljevi su bili definisani da ojačaju ekonomsku i socijalnu koheziju EU. U periodu 2007-2013. godine, Republici Srbiji je namenjeno oko €1,4 milijardi, čiji raspored se može videti iz Tabele 1.

60

Tabela 1.Namenjena sredstva iz IPA-e za Srbiju u periodu 2007-2013.

Zemlja/godina 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. Ukupno

mil.evraSrbija 189,7 190,9 194,8 198,0 201,9 205,9 214,7 1.395,9

Izvor: COM(2009) 543, COMMUNICATION FROM THE COMMISSION TO THE COUNCIL AND THE EUROPEAN PARLIAMENT - INSTRUMENT FOR PRE-ACCESSION ASSISTANCE (IPA) MULTI-AN-NUAL INDICATIVE FINANCIAL FRAMEWORK FOR 2011-2013, Brussels, 14.10.2009. http://ec.europa.eu/enlargement/howdoes- it-work/financial-assistance/planning-ipa_en.htm.

Regionalni razvoj, kao treća komponenta IPA 2007.2013, imao je za cilj da unapredi ekonomsku i socijalnu koheziju i to kroz: razvoj transportne infrastrukture, naročito razvoj nacionalnih saobraćajnih mreža i transevropskih mreža (projekti su veliki sa mi-nimalnom vrednošću od 10 miliona evra); zaštitu životne sredine, u vidu upravljanja otpadom, vodosnabdevanja, otpadnih voda i kvaliteta vazduha, rehabilitacije zagađenjih oblasti, energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije(projekti su veliki sa mini-malnom vrednošću od 10 miliona evra) i razvoj regionalne konkurentnostii kroz podsti-canje preduzetništva i zaposlenosti2.

Prema Raduloviću, (2012, s. 74), efikasnije programiranje i korišćenje IPA sredstava postavlja nove zahteve u smislu unapređenja institucionalnog okvira, administrativnih kapaciteta, poboljšanja međuresorne koordinacije, kao i praćenja sprovođenja prioriteta i revizije Višegodišnjeg indikativnog planskog dokumenta u svetlu novog budžeta Evrop-ske unije i IPA za period 2014-2020.

U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2013. godinu (Izveštaj, 2013, s. 38) poglavlje 22. (Regionalna politika i koordinacija strukturnih fondova), navodi se slede-će:

• Zakonodavni okvir u oblastima politike koja podržava implementaciju regionalne politike -on nije u potpunosti usklađen sa Evropskim zakonodavstvom;

• Institucionalni okvir, Srbija je nastavila da se priprema za uvođenje decentralizova-nog sistema za upravljanje IPA fondovima za komponente I i II. Prenos nadležnosti za ove komponente je u finalnoj fazi verifikacije. U skladu sa odlukom da se ne otvaraju komponente III i IV u okviru ove finansijske perspektive, projekti će se sprovoditi u okviru IPA komponente I. U toku je usklađivanje struktura za progra-miranje i implementaciju nacionalne regionalne politike sa evropskom regionalnom politikom, u smislu sledeće finansijske perspektive (2014-2020) sa krajnjim ciljem

2 Obezbeđenje poslovnih i tehnoloških usluga za preduzeća posebno u oblasti upravljanja, istraživanja i razvoja tržišta i umrežavanja; pristup i upotrebu informativnih i komunikacionih tehnologija; unapređenje tehnološkog razvoja, istraživanja i inovacija, ukuljučujući saradnju sa tercijlnim obrazovnim i istraživačkim institucijma i istraživačkim i tehnološkim centrima; razvoj poslovnih mreža i grupa; kreiranje i razvoj finansijskih instrumenata koji olakšavaju pristup revolving finansiranju kroz zajednički kapital, kreditne i garancijke fondove; obezbeđenje lokalnih infrastruktura i usluga koje doprinose lakšem osnivanju, razvoju i proširenju novih i postojećih poslova, i infrastrukturu za obrazovanje i obuku gde su potrebne za regionalni razvoj i u tesnoj koordinaciji sa komponentom razvoja ljudskih resurs (projekti mogu biti veliki i mali sa vrednošću ispod i iznad 10 miliona evra.

61

povećanja apsorpcionih kapaciteta i ko-finansiranja za finansirane programe Evorp-ske unije;

• Administrativni kapaciteti, Evropska komisija je završila reviziju u pripremi za pre-nos nadležnosti za IPA komponente I i II i ustanovila je da su potrebni dodatni na-pori da se osigura adekvatna politika zadržavanja kadrova u skladu sa očekivanim obimom posla;

• Oblasti programiranja, Srbija je učinila značajne napore da se pripremi sektorski pristup za IPA programe od 2014. godine na dalje. Nedostatak koherentnih sek-torskih strategija i strateški razvijenih investicionih planova, koji rezultira malim brojem projekata spremnih za finansiranje, ostaje razlog za zabrinutost u pojedinim sektorima. Kapaciteti potencijalnih krajnjih korisnika da proizvedu projektnu doku-mentaciju u skladu sa IPA zahtevima treba da budu unapređeni;

• Oblasti monitoringa i evaluacije, sektorski odbori za praćenje za sve sektore kom-ponenti IPA I i II su uspostavljeni i redovno se sastaju.

• Finansijski menadžment, kontrola i revizija, finansijski menadžment i sistem kon-trole su dalje unapređeni kako bi bili usklađeni sa zahtevima decentralizovanog si-stema upravljanja IPA fondovima. Kapaciteti Revizorske komisije moraju biti una-pređeni.

EK zaključuje da postoji napredak u oblasti regionalne politike i koordinacije struktur-nih instrumenata, da se Srbija nalazi u procesu sticanja vrednog iskustva u upravljanju fondovima EU u okviru sistema decentralizovanog upravljanja (DIS), s obzirom na to da je u poslednjoj fazi za prenos nadležnosti za dve IPA komponente. Navodi se, da ade-kvatni kapaciteti za implementaciju moraju biti osigurani u okviru DIS-a. Programiranje mora biti unapređeno, naročito u smislu pripreme investicionih projekata spremnih za finansiranje koji su bazirani na relevantnim strategijama. Uzimajući sve u obzir, može se izvesti zaključak da su pripreme u ovoj oblasti umereno napredovale.

Cilj nove Uredbe Saveta ( EZ ) broj 231/2014, jeste težnja EU da u periodu 2014-2020. uspostavi efikasniji okvir za planiranje i pružanje spoljne pomoći zemljama koje se na-laze u procesu tranzicije i priključenja EU. Politika proširenja EU treba i dalje da bude podržana od strane instrumenta za finansiranje podrške tim zemljama i to kroz IPA 2 koja treba da bude uspostavljena.

U članu 6. Uredbe saveta (EU) broj 231/2014, stoji da je Evropski savet pored Srbije odo-brio status kandidata za Island, Crnu Goru, Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju i Tursku, čime se potvrđuje evropska perspektiva Zapadnog Balkana.

Uredbom ( EU) br 232 / 2014 Evropskog parlamenta i Saveta od 11. marta 2014, utvrđuje se da će se ona baviti oblastima politike: reforme u pripremi za članstvo u EU i srodnih institucija i izgradnju kapaciteta; socio-ekonomski i regionalni razvoj; zapošljavanje, so-cijalne politike, obrazovanja, promovisanje jednakosti polova, i razvoj ljudskih resursa, poljoprivreda i ruralni razvoj; regionalna i teritorijalna saradnja.

62

Nov pristup (ambijent i sistem) u planiranju i sprovođenju regionalne politike i regionalnog razvoja u Srbiji 2014-2020

Buduća nacionalna regionalna politika, 2014-2020 čije definisanje je u nadležnosti Mini-starstva nadležnog za regionalni razvoj, kao i dokument „Nacionalni prioriteti za među-narodnu pomoć Republike Srbije 2014-217“ sa projekcijom do 2020“ (NAD), u potpuno-sti predviđaju uvođenje sektorskog pristupa za planski period koji pokriva, odnosno od 2014. godine nadalje. Oba dva dokumenta imaju strateški obuhvat i pokrivaju u svojim nadležnostima sektore i oblasti koje su značajne za pripremanje zemlje za pristupanje Evropske unije i za njen socio-ekonomski razvoj.

Evropski savet dostavio je Srbiji sledeće smernice o definicijama sektora: „Sektor bi trebalo da definiše vlada i da je relevantan za pristupanje EU, odnosno nacionalni dru-štveno-ekonomski razvoj. U pogledu pristupanja to znači da bi ciljevi sektorske politike trebalo da rešavaju konkretne političke, odnosno pravne, odnosno administrativne re-forme koje su u proteklim izveštajima o napretku utvrđene kao neophodne za poštovanje kopenhagenških kriterijuma u datoj državi.“ (NAD, 2013, s. 29)

Poglavlje 22 koje se odnosi na regionalnu politiku i koordinaciju strukturnih instrume-nata ne nameće državama članicama ni jedan konkretan model regionalne politike, već im ostavlja mogućnost da je sami kreiraju, u skladu sa svojim specifičnim potrebama i potencijalima.

Razlika između NAD-a i budućeg nacionalnog plana regionalnog razvoja kojim se utvr-đuje nacionalna regionalna politka je u tome da je NAD nacionalni dokument koji proi-zilazi iz nacionalnih sektorskih dokumenata („odozgo“), a Nacionalni plan regionalnog razvoja predstavlja dokument koji proizilazi iz regionalnih potreba odnosno regionalnih dokumenata, pa potom i iz nacionalnih sektorskih dokumenata sa kojim se uskladio, princip „odozdo na gore“.

Dokument NAD treba da omogući veću usklađenost međunarodne pomoći sa nacional-nim prioritetima, kako bi donatorske intervencije bile komplementarne nacionalnim pri-oritetima i javnim izdvajanjima iz državnog budžeta za sprovođenje strateških reformi. On treba da onemogući preklapanje donatorskih aktivnosti i obezbedi racionalizaciju ovih aktivnosti u cilju najveće moguće ekonomičnosti.

Ovim dokumentom (NAD, 2013, s. 10) definiše se ukupno devet sektora, tri tematske oblasti i dva multidisciplinarna pitanja što se može videti u Tabeli 2:

63

Tabela 2.Sektori, tematske oblasti i multidisciplinarna pitanja sadržana u NAD-u

Sektori NAD Tematske oblasti Multidisciplinarna pitanja

1. Pravosuđe 1. Mediji 1.Lokalni/regionlani razvoj

2. Unutrašnji poslovi 2. Organizacija civilnog društva 2. Rodna ravnopravnost

3. Reforma javne uprave 3. Kultura4. Konkurentnost 5. Energetika 6. Životna sredina i

klimatske promene

7. Transport 8. Ljudski resursi i

društveni razvoj

9. Poljoprivreda i ruralni razvoj

Izvor: Kancelarija za evropske integracije, 2013, http://www.seio.gov.rs/upload/documents/medjunarodna_pomoc/pregled_medjunarodne_pomoci/prioriteti_2014_17.pdf (14.03.2014)

Devet sektora obuhvaćenih NAD-om realizuju se kroz 27 prioriteta koji se sprovode pu-tem 73 mere. Svaki od sektora ima dva do četiri prioriteta (u proseku tri) koji se sprovode putem pet do 14 mera (u proseku osam).

Ciljevi NAD-a (NAD, 2013, s. 11) su: usklađivanje međunarodne pomoći sa nacional-nim strategijama kako bi se osiguralo što efikasnije korišćenje raspoloživih finansijskih sredstava, odnosno korišćenje međunarodne pomoći za sufinansiranje aktivnosti finan-siranih iz nacionalnog budžeta; maksimalno uvećanje delotvornosti i krajnjeg uticaja sredstava međunarodne pomoći kroz njihovo usmeravanje na relativno mali broj mera relevantnih za proces pristupanja, koje je moguće redovno pratiti; unapređenje procesa strateškog planiranja u svrhu pristupanja EU i nacionalnog socio-ekonomskog razvoja u okviru resornih ministarstava kroz dalji razvoj i konsolidaciju sektorskog pristupa u Republici Srbiji.

U predlogu nove Uredbe o uspostavljanju instrumenta IPA II, ukida se dosadašnja po-dela na pet komponenti, a uvode se područja politika u okviru kojih će se provoditi ra-zličite intervencije. Područja politika prema novoj Uredbi odgovaraju prethodnoj podeli na komponente.

Područja su:

1) Proces tranzicije prema članstvu i izgradnja kapaciteta (bivša IPA Komponenta I – Pomoć u tranziciji i izgradnji institucija);

2) Regionalna i teritorijalna saradnja (bivša IPA Komponenta II – Prekogranična sa-radnja);

3) Regionalni razvoj (bivša IPA Komponenta III – Regionalni razvoj);

64

4) Zapošljavanje, socijalna politika i razvoj ljudskih resursa (bivša IPA Komponenta IV – Razvoj ljudskih kapaciteta);

5) Poljoprivreda i ruralni razvoj (bivša IPA Komponenta V – Poljoprivreda i ruralni razvoj);

Odobrenjem akreditacije DIS-a, omogućava se da se za čitav period 2014-2020 sredstva ugovoraju kroz nacionalne institucije uz ex-ante kontrolu DEU.

Ključnu promenu koju EK želi da sprovode kroz nova pravila o IPA u periodu 2014-2020. nije u iznosu sredstava (budžet IPA II za sve korisnike ostati na sličnom nivou kao u te-kućoj perspektivi, što u slučaju Srbije iznos oko 200 miliona evra na godišnjem proseku), već u načinu korišćenja ovih sredstava.

Da bi osigurala da se sredstva IPA II koriste na delotvoran način sa jasnim efektima i merljivim i održivim postignućima, EU od korisnika IPA II očekuje da sprovodi sektor-ski pristup u korišćenju pomoći i uspostavljanju IPA II, kao instrumenta koji ima misiju da umesto finansiranja pojedinačanih projekata, IPA II (su)finansira jasne sektorske strategije i tako doprinese postizanju dogovorenih ciljeva javnih politika. Napušta se pristup doniranja bespovratnih sredstava za pojedinačne projekte i prelazi se na finasiranje kroz podršku na sektorskom nivou.

Usvajanje sektorskog pristupa u upravljanju međunarodnom pomoći označava prelazak sa zasebnih projekata kojima se rešavaju odvojeni (ponekad povezani) ciljevi, na usme-reniji pristup u kojem se projekti grupišu i postavljaju u niz u okviru mera, i poseduju isti cilj, odnosno ciljeve. EK je na taj način jasno fomulisala i u regulativu ugradila zahteve sektorskog pristupa u kojem u donatorskoj zajednici postoji širok konsenzus.

Ministarstvo nadležno za regionalni razvoj je u skladu sa Zakonom o regionalnom ra-zvoju iz 2009, postalo nosilac novog pristupa u nacionalnoj regionalnoj politici i regio-nalnom razvoju u Republici Srbiji, koja treba da bude utvrđena višegodišnjim nacional-nim strateškim dokumentom – Nacionalnim planom regionalnog razvoja, i koji treba da postane sredstvo za strateško planiranje nacionalne regionalne politike i regionalnog ra-zvoja i jedan od ključnih nacionalnih dokumenata za programiranje sredstava iz fondova IPA za Srbiju iz ove oblasti („Službeni glasnik RS”, br. 72/12 i 76/13, član 7, „Službeni glasnik RS“, br. 51/09 i 30/10, član 44).

(Prema Raduloviću (2013, s. 96)), Nacionalni razvojni dokument treba da je multi-sek-torski strateški dokument kojim će se usmeravati teritorijalni razvoj Srbije u periodu do 2020. godine, koji se koristi iskustvima razvijenim tokom vremena u Evropskoj uniji i on u suštini deli ciljeve sa dokumentom Evropa 2020 za pametan, inkluzivan i održiv rast u Evropskoj uniji, kojoj Srbija traži da se priključi. Nacionalni dokument treba po prvi put Srbiji da ponudi stratešku koordinaciju implementacije relevantnih politika i strategija Srbije zasnovanu na potrebama, tokom planskog perioda Evropske unije 2014-2020.

Nova vizija stanja regiona Srbije je da u bliskoj budućnosti regioni Srbije do 2020. go-dine treba da budu bolje mesto za život, kao rezultat unapređenog standarda i kvaliteta života, što će doprineti ukupnom povećanju konkurentnosti Srbije. Prema Raduloviću (InTER, 7/2013), neophodno je da što pre stvorimo ambijent i okvir, i izgradimo sistem

65

za stvaranje održivih razvojnih projekata u Srbiji. Razvoj regiona u Srbiji zahteva strate-gijski osmišljen i programiran pristup, gde takvo stanovište omogućava analizu regiona kao složenih i živih sistema, što predstavlja jedinstvene početne uslove konkurentnosti. Uz ovakvu, neminovnu regionalnu politiku, Srbija bi ostvarila veću konkurentnost i smanjila regionalne disproporcije (Vuković, 2013).

Iskorišćenje potencijala različitih delova Srbije i istovremeno ostvarivanje ravnomerni-jeg razvoja u zemlji je dugoročan proces koji može da ostvari zadate ciljeve samo putem jasno usmerene i višegodišnje politike uz puno učešće relevantnih partnera na regional-nom i lokalnom nivou.

Opšti cilj regionalnog razvoja u Srbiji je:

„Unapređenje socio-ekonomske situacije i kvaliteta života stanovnovnika u svim regio-nima Srbije, kroz efikasnu mobilizaciju specifičnih regionalnih i teritorijalnih potencija-la i ravnomerniji, održivi regionalni razvoj“.

Ovaj opšti cilj je dalje razrađen kroz:

(A) Tri strateška cilja regionalnog razvoja, koji se odnose na:(1) Razvoj ljudskog kapitala u svim delovima Srbije kroz razvoj stručne, zdrave i

obrazovane radne snage, sposobne da privuče investitore i da uz obuku u ključ-nim sektorima odgovori na dugoročne zahteve tržišta rada;

(2) Stvaranje uslova za održivi razvoj u regionima Srbije kroz ciljane i progresivno rastuće investicije javnog sektora u osnovnu infrastrukturu kako bi se podsta-kao i potpomogao ekonomski rast i obezbedio rast kvaliteta života za građane u svim delovima Srbije;

(3) Stvaranje novih radnih mesta i bogatstva u svim delovima Srbije kroz podstica-nje razvoja konkurentne, inovativne i preduzetničke privrede, jačanje postoje-ćih preduzeća i podsticanje perspektivnih start up preduzeća, podršku sektori-ma rasta i privlačenje održivih investicija iz inostranstva.

(B) Jedan operativni cilj regionalnog razvoja, koji se odnose naUnapređenje instituci-onalnog kapaciteta u ključnim oblastima na nacionalnom, regionalnom, podregio-nalnom i lokalnom nivou kako bi se obezbedile maksimalne koristi za Ljude, Mesta i Proizvodne kapacitete kroz delotvorniji regionalni razvoj putem partnerstva.

Nacrt Nacionalnog plana regionalnog razvoja treba da se sastoji iz dva dela i to od stra-tegije i plana.

Strategija sadrži:

(1) Nacionalnu regionalnu politiku kao koordinisani i integrisani sektorsko-teritori-jalni pristup održivom socio-ekonomskom razvoju svih delova teritorije Srbije, uz uvažavanje određenih teritorijalnih specifičnosti određenih područja, za čije spro-vođenje će biti nadležna resorna ministarstva. Svaki implementator će imati svoj sektorski dokument koji treba da prepozna horizontalnu regionalnu politiku kroz svoje mere.

(2) Strateški okvir, kao integralni deo, kojim se definiše 4 ključna prioriteta i to:

66

LJUDIunapređenje ljudskih resursa kroz pristup zasnovan na specifičnim potrebama građana u pogledu zaposlenosti i prihoda

MESTOunapređenje okruženja u kojem ljudi žive, rade i odmaraju se, kako bi se podstakle investivije, ekonomska aktivnost i stabilnost kvalifikovane radne snage

PROIZVODNI KAPACITETI

stvaranje novih radnih mesta u skladu sa specifičnim potrebama i potencijalima

ADMINISTRATIVNI KAPACITETI

izgradnja institucionalnih kapaciteta i ekspertize, struktura relevantnih za regionalni razvoj na svim nivoima.

Plan sadrži:

(1) Implementacione mere regionalne politike, kroz njih je predviđena operaciona-lizacija i odnosi se na prva tri prioriteta. Mere nisu projekti već one predstavljaju okvir za stvaranje projekata od svih nivoa. Cilj mera je da se jasno mogu odredi-ti i prepoznati projekti regionalnog karaktera. Svaka mera je razrađena (utvrđene akcije) i praćena sa indikatorima rezultata. Mere su do sada identifikovane u 25 operativnih oblasti (sektora): privreda, turizam, trgovina, obrazovanje, zdravstvo, informacione i komunikacione tehnologije, omladina, poljoprivreda, ruralni razvoj, saobraćaj, energetika, nauka, rudarstvo, životna sredina, klimatske promene, za-pošljavanje, kultura, socijalna politika, finansije, prirodni resursi, prostorno plani-ranje, lokalna samouprava, javna uprava, građevinarstvo, infrastruktura. U okviru ovih operativnih oblasti identifikovano je 17 implementacionih mera.

(2) Finansijski okvir - Metodologija za finansijsku alokaciju sredstava jeste prepozna-vanje potreba kroz sektore za implementaciju po regionima i prioritetima, uz utvr-đene kriterijume.

Strateški pristup novoj regionalnoj politici Srbije treba da zahteva da nacionalna finan-sijska sredstva za regionalni razvoj budu raspodeljena prostorno (prema NUTS 2 regio-nima), i tematski (po prioritetima) na najdelotvorniji mogući način.

Raspodela sredstava trebala bi da bude:

(a) regionalna, koja se zasniva na metodu korišćenja dva indikatora „potreba“, regio-nalni BDP po glavi stanovnika i regionalna gustina naseljenosti, oba u odnosu na prosek u Srbiji.

(b) tematska, po prioritetima u svakom regionu, pomoću strateških oblasti.

Buduće opredelenje u pogledu finansiranja regionalnog razvoja treba da se zasniva na prepoznavanju regionalnog razvoja kroz i od strane sektorskih politika, opredelenju iz-nosa sredstava za regionalni razvoj, definisanja odgovornosti institucija.

(3) Sistem za implementaciju u kojem Ministarstvo nadležno za regionalni razvoj: pruža podršku; vrši koordinaciju; vrši praćenje; vrednovanje primene Nacionalnog plana regionalnog razvoja.

67

Sistem za implementaciju regionalne politike treba da ima izvršne i savetodavne struk-ture na nacionalnom nivou i u svakom od statističkih regiona. Sistem treba da se gradi na postojećim savetodavnim strukturama, kao što su Nacionalni savet za regionalni razvoj i regionalni razvojni saveti.

S druge strane, izvršne jedinice treba da se grade praktično od nule, jer trenutno ne postoji ništa slično u Srbiji. Uspostavljanje i funkcionisanje izvršnih jedinica (na naci-onalnom i regionalnom nivou) je u potpunosti odgovornost ministarstva nadležnog za regionalni razvoj odnosno nacionalnog izvršne jedinice.

U okviru Sistema za sprovođenje regionalne politike, regionalne strukture treba da ima-ju ključnu ulogu u određivanju i predlaganju liste relevantnih prioritetnih investicionih projekata (na regionalnom, oblasnom i lokalnom nivou) nadležnom operativnoj oblasti (ministarstvu), koji treba da se finansiraju i sprovode kroz različite programe kojima upravljaju ta resorna ministarstva i druge institucije, a koji su povezani sa prioritetima i oblastima intervencije sa regionalnim dokumentima iz oblasti regionalnog razvoja. Te strukture treba da pruža pomoć za izradu projektne dokumentacije za prioritetne regio-nalne, oblasne i lokalne projekte.

Sadašnji nedostatak celokupnog mehanizma da se oživi regionalno usmerenje, jasno pokazuje da se mora uvesti efikasan sistem, kao stvar najvišeg prioriteta. Za tu svrhu, sistem za sprovođenje regionalne politike treba graditi na osnovu ključnih principa regi-onalne politike – koncentracija, partnerstvo i saradnja, proces odlučivanja zasnovan na pouzdanim podacima, integrisani sektorski pristup, koordinacija, supsidijarnost, upra-vljanje na više nivoa procesima regionalnog razvoja i princip održivog razvoja.

Mogli bi smo zaključiti da je Srbiji neophodan pouzdan, transparentan i efikasan sistem implentacione strukture za sprovođenje regionalne politike da bi se srednjeročno i dugo-ročno omogućio delotvoran ravnomerniji regionalni razvoj.

(4) Praćenje i vrednovanje - korišćenje javnih resursa za finansiranje aktivnosti koje imaju za cilj stimulisanje privrednog i društvenog razvoja vođenog regionalnom politikom, zahteva stvaranje sistema institucija i procedura koje će omogućiti fi-nansijsku efikasnost i vrednost novca. Deo ovog sistema je i sistem instrumenata za praćenje i evaluaciju, koji treba da se baziraju na efikasnom sistemu izveštavanja.

Trenutno u Srbiji ne postoje uslovi i procedure u oblasti praćenja i evaluacije za aktivno-sti iz okvira regionalne politike. Ne postoje koherentni sistemi za praćenje sa dobro de-finisanim pravilima i procedurama za odabir i korišćenje indikatora, radnih procedura, sastavljanje nadzornih odbora, itd.

Postojeći Zakon o regionalnom razvoju predviđa praćenje sprovođenja regionalnih pla-nova i stvaranje mreže odbora za nadzor praćenja i koordinacije. Zadaci, sastav i proce-dure za rad ovih odbora, kao i indikatori za praćenje regionalne politike, treba da se de-finišu u nacionalnom strateškom dokumentu, dok procedure i obim praćenja i evaluacije svih regionalnih razvojnih dokumenata treba biti naknadno definisana.

68

Zahtev za primenu standardnih pravila i procedura treba da se odnosi na sve institucije i korisnike nacionalne regionalne politike.

Pored zajedničkog sistema za praćenje projekata, biće potreban i uniformni sistem za monitoring regionalnih procesa i sprovođenja regionalne politike. Osnova tog sistema može biti elektronska baza podataka indikatora, u obliku statističke baze podatka na nacionalnom nivou i na nivou NUTS 1,2,3 i lokalnom nivou.

Baza podataka trebala bi da sadrži indikatore koji se odnose na glavne ciljeve i instru-mente detaljne implementacije regionalnog razvoja, koji su važni za dijagnozu, monito-ring i evaluaciju društveno ekonomskog razvoja zemlje i njenih regiona. Baza indikatora i način kako je prezentovana i kreirana treba da omogući praćenje društveno ekonomske situacije i rezultata sprovođenja razvojne politike u različitim oblastima: regionima i oblastima.

Nacionalni plan regionalnog razvoja mora biti multi-sektorski strateški dokument kojim će se usmeravati teritorijalni razvoj Srbije u periodu do 2020. godine, koji se koristi iskustvima razvijenim tokom vremena u EU i on u suštini deli ciljeve sa dokumentom Evropa 2020 za pametan, inkluzivan i održiv rast u Evropskoj uniji, kojoj Srbija traži da se priključi.

Ovaj dokument, u čijoj izradi se primenjuje princip partnerstva sa svim relevantnim institucijama (dugoročni proces „odozgo-nadole i odozdo-nagore“) je, kao što se iz pre-dloga mera može zaključiti kompatibilan sektorskom pristupu i merama.

Prema Raduloviću (2012, s. 89), okvir, značaj i potreba za politikom regionalnog i odr-živog razvoja Republike Srbije, zasniva se na 10 stubova za planiranje, organizovanje, koordiniranje, realizaciju, praćenje i vrednovanje razvojnih aktivnosti –Tabela 3:

Tabela 3.Stubovi nacionalne regionalne politike

Stub I POLITIČKI OKVIRspremnost politika da se jasno odrede prema regionalnom razvoju i učestvuju u njegovom sprovođenju

Stub II PRAVNI OKVIR Ustav Republike Srbije, Zakon o regioanlnom razvoju i podzakonska i dr. akta

Stub III STRATEŠKI OKVIR

koordinisani i integrisani sektorsko-teritorijalni pristup u implementaciji sektorskih politika i definisanju ciljeva i prioriteta, kroz razvojna dokumenta

Stub IV GEOGRAFSKI OKVIRnomenklatura statističkih teritorijalnih jedinica na svim niovima 1, 2 i3 i razvijenost jedinica lokalnih samouprava i regiona

Stub V INSTITUCIONALNI OKVIR

Subjekti regionalnog razvoja, prepoznati su kao nosioci ravnomernog regionalnog razvoja

Stub VI FINANSIJSKI OKVIR Izvori sredstava (domaći i međunarodni)

69

Stub VII RAZVOJNI OKVIR Mere, podsticaji, programi

Stub VIII ANALITIČKI OKVIR registar mera i podsticaja, vrednovanje mera i podsticaja

Stub IXOKVIR KOHEZIONE POLITIKE EVROPSKE UNIJE

Uticaj kohezione politike Evropske unije na definisanje nacionalne regionalne politike

Stub X OKVIR IPA ZA SRBIJU Uticaj IPA za Srbiju na definisanje nacionalne regionalne politike“

Izvor: autori

Možemo reći da je regionalni razvoj u Srbiji je postao politička tema tek u poslednjih 10 godina, kao rezultat rastućih regionalnih razlika, pogoršanja negativnih demografskih trendova i povećanog političkog interesa, ali i potrebe za usklađivanjem i primenom buduće kohezione politike, kada Srbija postane članica Evropske unije.

Zaključak

Razvoj Srbije u narednom periodu je usled razvojnih izazova, blisko povezan sa opštom strategijom Evropske unije. Očekuje se da će u narednih 7 godina Srbija napraviti važne korake ka pristupanju Evropskoj uniji. Može se pretpostaviti da će doći do ubrzanog napretka u stvaranju adekvatnog ambijenta i sistema u svim relevantnim oblastima poli-tike, ekonomije, prava kako bi se oni uskladili sa acquis communautaire. Ovo bi moglo dovesti do situacije da Srbija i neke od susednih zemalja možda pristupe Evropskoj uniji već na kraju planskog perioda 2020. godine.

Do 2020. godine ambijent i sistem kao osnova regionalne politike i regionalnog razvo-ja u procesu pristupanja Srbije EU moraju posedovati sledeće kvalitete: ubrzani razvoj celokupne zemlje (svih lokalnih sredina, oblasti i regiona); povećana konkurentnost re-gionalne ekonomije; veća ekonomska, socijalna i teritorijalna kohezija; ravnomernost (stvaranje jednakih mogućnosti za sve); rentabilnost ulaganja; razvoj konkurentnosti na svim nivoima u skladu sa načelima održivog razvoja; koordinisano sprovođenje sektor-skih politika; smanjenje regionalnih neravnomernosti i razlika u stepenu razvijenosti; zaustavljanje negativnih demografskih kretanja; unapređenje pravnog, poslovnog i in-stitucionalnog ambijenta; izgradnja i jačanje institucionalnih kapaciteta i mehanizama; stvaranje povoljnijeg investicionog ambijenta; bolje korišćenje prirodnih potencijala (poljoprivreda, turizam i dr.); bolja efikasnost, delotvornost i partnerstvo u realizaci-ji razvojnih ciljeva; poboljšana održivost u smislu zaštite životne sredine i korišćenja prirodnih resursa. Napredak u upravljanju čvrstim otpadom, povoljšanje u tretmanu ot-padnih voda, poboljšanje u vodosnabdevanju, uspostavljanje postrojenja za upravljanje otpadnom vodom u skladu sa propisima Evropske unije.

Ambijent i sistem treba da omoguće da regionalna politika Srbije, bude politika ulaganja, koja podržava stvaranje poslova, privrednu konkurentnost i ekonomski rast, poboljšanje kvaliteta života i zapošljavanje, koja treba da ima za cilj da smanji socijalne, ekonomske i teritorijalne razlike među regionima i oblastima unutra zemlje i razlike između Srbije i članica EU odnosno da podstakne, ekonomski napredak.

70

Jasno treba reći da regionalna politika nije politika jedne institucije, već posao čitave Vlade, koja se zasniva na tome da ona predstavlja oblast koja prožima sve druge oblasti i koja je u isto vreme zastupljena i u svim oblastima čime direktno i indirektno utiče političke, društvene i ekonomske promene.

Problem i rizik sektorskog pristupa je neprepoznavanje regionalnog razvoja od strane sektorskih politika i utvrđivanja adekvatnih mera i prioriteta u okviru njih.

Osnovni motiv za angažovanje države u ovoj oblasti su ogromni unutarregionalni i me-đuregionalni dispariteti koji sa jedne strane sputavaju razvoj, a sa druge iniciraju migra-cione tokove.

Pri sprovođenju nacionalne regionalne politike treba obezbediti njeno povezivanje sa drugim vladinim politikama (njenu zastupljenost u svim sektorskim politika), kao i sa regionalnom politikom EU. To znači, da će nacionalna regionalna politika u Republici Srbiji, obezbediti kordinisani i integrisani sektorsko-teritorijalni pristup koji je usaglašen i komplementaran sa sistemom programiranja i implementacije IPA 2014-2020, naročito imajući u vidu da će sektorski pristup biti okosnica programiranja i implementacije IPA.

Pitanje ambijenta i sistema regionalne politike i regionalnog razvoja u Srbiji, mora u narednom periodu postati jedna od važnijih tema i ciljeva ukupnog razvoja države Srbije

Na kraju bi smo mogli zaključiti da nacionalna regionalna politika u Srbiji treba da bude definisana kao koordinisani i integrisani sektorsko-teritorijalni pristup održivom socio-ekonomskom razvoju svih delova teritorije Srbije, uz uvažavanje određenih terito-rijalnih specifičnosti određenih područja, a za čije sprovođenje će biti nadležna resorna ministarstva, što predstavlja stvaranje ambijenta i sistema. Svaki implementator će imati svoj sektorski dokument koji treba da prepozna horizontalnu regionalnu politiku kroz svoje mere.

Ovu tezu možemo i da potvrdimo stavom Generalnog direktorata za proširenje Evrop-ske unije: „Kvalitetni dokumenti sektorskih politika treba da budu primarni osnov za pripremu IPA sektorskih programa“. To znači da zastupljenost regionalne politike kao horinzontalne politike (inkorporiranost Nacionalnog plana regionalnog razvoja sa sek-torskim srategijama) u sektorskim dokumentima omogućiće da dobijemo programe i projekte regionalnog karaktera namenjenih regionalnom razvoju.

Buduća nacionalna regionalna politika koja bude utvrđena Nacionalnim planom regi-onalnog razvoja treba da povezuje niz nadležnih ministarstava i institucija centralnog nivoa vlasti sa socio-ekonomskim akterima i institucijama širom zemlje. Ovaj dokument treba da predstavlja krovni dokument Vlade na polju planiranja regionalnog razvoja, sa planskim periodom koji je isti kao u Evropskoj uniji.

Nacionalni plan regionalnog razvoja treba da uvede regionalni razvoj u Srbiji u novu, dinamičnu fazu koja se gradi na podršci Evropske unije i bilateralnih donatora koji su obezbedili značajne investicije i podršku za izgradnju institucija za razvoj na regional-nom i loklanom nivou. Treba da se prepozna pristup zasnovan na specifičnostima me-sta, kao i važnosti vertikalnog (Evropska unija-Srbija-regioni) strateškog partnerstva i

71

partnerstva zainteresovanih strana na svakom od ovih nivoa u okviru održivog razvoja privrede Srbije. U praksi regionalni razvoj predstavlja zajednički zadatak različitih ni-voa uprave.

Literatura

1. Vuković, D., (2013). „Model regionalne konkurentnosti: Teorijsko-metodološka ana-liza i mogućnosti primene u Srbiji“, doktorska distertacija, Ekonomski fakultet Uni-verziteta u Kragujevcu COBISS.SR-ID 513208668;

2. Zakon o regionalnom razvoju (Službeni glasnik RS, br. 51/09 i 30/10);3. Zakon o ministarstvima (Službeni glasnik RS, br. 72/12 i 76/13);4. Zakon o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske

zajednice i njenih država članica, sa jedne strane i Republike Srbije sa druge strane („Službeni glasnik RS“, broj 83/08 od 10.09.2008.);

5. Zakon o potvrđivanju Okvirnog sporazuma između Vlade Republike Srbije i Ko-misije Evropskih zajednica o pravilima za saradnju koja se odnose na finansijsku pomoć Evropske zajednice Republici Srbiji u okviru sprovođenja pomoći prema pra-vilima Instrumenta pretpristupne pomoći IPA („Službeni glasnik RS“, broj 124/07 od 26.12.2007)

6. Kancelarija za evropske integracije, 2013, http://www.seio.gov.rs/upload/docu-ments/medjunarodna_pomoc/pregled_medjunarodne_pomoci/prioriteti_2014_17.pdf (14.03.2014)

7. Nacionalni program za integraciju Republike Srbije u Evropsku uniju (NPI) usvojen je na sednici Vlade RS 09.10.2008, izmenjen u decembru 2009. Godine

8. Nacrt nacionalnog plana regionalnog razvoja 2014-2020, Ministartsvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave, novembar 2013

9. Nacionalni prioriteti za međunarodnu pomoć (NAD) za period 2014-2017. godine sa projekcijama do 2020. godine, Kancelarija za evropske integracije, Beograd, no-vembar 2013, http://www.seio.gov.rs/upload/documents/medjunarodna_pomoc/pre-gled_medjunarodne_pomoci/prioriteti_2014_17.pdf (14.03.2014) ,

10. Poglavlje 22-Regionalna politika i koordinacija strukturnih fondova, strana 38, Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije za 2013. godinu, Commission staff working document, Serbia 2013 progress report, accompanying the document, Com-munication from the commission to the european parliament and the council, En-largement strategy and main challenges 2013-2014, SWD(2013) 412 final, European Commission, Brussels, 16.10.2013.;

11. Radulović, D., „Politike i mere regionalnog razvoja u Srbiji”, konferencija, Mere za izlazak iz krize-izazovi, prioriteti i rizici u R. Srbiji i AP Vojvodini 2013-2020-Pre-poruke za vođenje politika u R. Srbiji i AP Vojvodini 2013-2020, Agencija za ravno-merni regionalni razvoj AP Vojvodine, Hotel Park, Novi Sad, 30.11.2012.

12. Radulović, D., (2013). „Regionalna politika i regionalni razvoj-Srbija“, (monografi-ja), Izdavač: HESPERIA edu, podržano od strane Ministarstva regionalnog razvoja i lokalne samouprave, Nemačkog saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj, Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju, Švajcerske razvojne sarad-nje, str. 244, Novi Sad, 2013 ISBN 978-86-7956-068-1, COBISS.SR-ID 204094732

72

13. Radulović, D., (2013). (autorski rad): „Ambijent i sistem za stvaranje održivih ra-zvojnih projekata u Srbiji“, kvartalni bilten, broj 7/13, Institut za teritorijalni eko-nomski razvoj (InTER), Beograd.

http://www.lokalnirazvoj.org/upload/Book/Document/2013_10/InTER_Newslet-ter_7.pdf (15.03.2014)

14. REGULATION (EU) No 231/2014 OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL of 11 March 2014 establishing an Instrument for Pre-accession Assistance (IPA II), Official Journal of the European Union, L 77/11, 15.3.2014

15. Regulation (EU) No 232/2014 of the European Parliament and of the Council of 11 March 2014 establishing a European Neighbourhood Instrument (see page 27 of this Official Journal) 15.3.2014 EN Official Journal of the European Union L 77/15

16. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), potpisan 29. aprila 2008. godine iz-među Republike Srbije i Evropske unije u Luksemburgu.

17. Strategija regionalnog razvoja 2007-2012, Vlada Republike Srbije, januar 2007.18. Uredba o strukturi, metodologiji izrade, načinu usklađivanja razvojnih dokumenata,

načinu sprovođenja javne rasprave, kao i načinu i rokovima izlaganja na javni uvid razvojnih dokumenata (Službeni glasnik RS, broj 15/11)

19. Ustav Republike Srbije (Službeni glasnik RS, broj 98/06)20. Fiskalna strategija za 2013. godine sa projekcijom za 2014. i 2015. godini, usvojila

Vlada u novembru 2012. godine. Usvoje na osnovu člana 31. stav 1, tačka 1), podtač-ka (13) Zakona o budžetskom sistemu (Službeni glasnik RS, br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11 i 93/12).

http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/dokumenti/2012/Fiskalna%20strategi-ja%20za%202013_%20godinu%20sa%20projekcijama%20za%202014_%20i%202015_%20godinu.pdf (14.03.2014)

21. Fiskalna strategija za 2014. godine sa projekcijom za 2015. i 2016. godini, usvojila Vlada u novembru 2013. godine. Usvoje na osnovu člana 31. stav 1, tačka 1), podtač-ka (13) Zakona o budžetskom sistemu (Službeni glasnik RS, br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11 i 93/12).

http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/dokumenti/2013/Fiskalna%20Strategija%20za%202014%20godinu%20sa%20projekcijama%20za%202015%20i%202016%20godinu.pdf (15.03.2014)

22. COM(2009) 543, COMMUNICATION FROM THE COMMISSION TO THE CO-UNCIL AND THE EUROPEAN PARLIAMENT - INSTRUMENT FOR PRE-AC-CESSION ASSISTANCE (IPA) MULTI-ANNUAL INDICATIVE FINANCIAL FRAMEWORK FOR 2011-2013, Brussels, 14.2.2014. http://ec.europa.eu/enlarge-ment/howdoes- it-work/financial-assistance/planning-ipa_en.htm

23. Council Regulation (EC) No 1085/2006 of 17 July 2006 establishing an Instru-ment for Pre-Accession Assistance (IPA) (OJ L 210, 31.7.2006, p. 82), expired on 31.12.2013.

73

Fiskalna decentralizacija i privredni rast: Evropska unija i SrbijaDejan Molnar*

Apstrakt: Poslednih godina prisutno je po-većano interesovanje kreatora ekonomske politike za ekonomske, a posebno fiskalne per-formanse subnacionalnih entiteta/nivoa vlasti (pokrajina, regiona, subregiona, lokalnih sa-mouprava), budući da i od njih zavisi ostvari-vanje planiranih ciljeva fiskalne politike, kao i privrednog rasta na nacionalnom nivou. Ovo pitanje dodatno dobija na značaju u uslovima kada se u većini zemalja promoviše decentrali-zacija kao model poželjnog organizovanja dr-žavne uprave, a sa ciljem da se omogući veća demokratičnost i podstakne ekonomska aktiv-nost. Rad je upravo posvećen analizi stepena fiskalne decentralizacije u zemljama članicama

EU, kao i analizi uticaja koji decentralizacija, pre svega fiskalna, ima na ekonomske perfor-manse (privredni rast) pojedinih zemalja (EU, OECD, Centralne i Istočne Evrope). Cilj rada jeste i da se detaljnije razmotri stepen fiskalne decentralizacije u Srbiji, te da se utvrdi kako se naša zemlja prema ovom pokazatelju može rangirati u odnosu na druge zemlje, kao i da se izvuku određene preporuke za vođenje javne politike u ovoj oblasti. U tekstu će biti posve-ćena odgovarajuća pažnja i dinamičkoj analizi prihoda i rashoda subnacionalnih nivoa vla-sti u zemljama članicama EU tokom perioda 1995-2010. godina.

1. Pojam i vrste decentralizacije, prednosti i nedostaci

Nasuprot centralizaciji, decentralizacija podrazumeva proces uvećavanja nadležnosti nižih nivoa vlasti u hijerarhiji državne uprave. Osnovna prednost decentralizovanog pri-stupa jeste to što se nalazi „na mestu dešavanja“ te je najbliži onima kojima razvoj i treba da služi. Lokalni nivo raspolaže informacijama koje na centralnom nivou nisu dostupne, a lokalni rezidenti su neuporedivo više motivisani da takve informacije prikupljaju i koriste u koncipiranju novih razvojnih inicijativa. Decentralizacija upravljanja može biti pokretač i nosilac obnove na lokalnom nivou, kao i razlog za toliko potrebnu motivaciju, koja se javlja na nižim nivoima vlasti ukoliko one ovladaju većom masom sredstava i steknu mogućnost da realizuju sopstvene projekte. Navedeni koncept bolje razume i zadovoljava potrebe lokalnog stanovništva. Savet Evrope je još 1985. usvojio Povelju o lokalnoj samoupravi1, kojom se utvrđuju osnovni principi lokalne demokratije. Zahva-ljujući pravu na lokalnu samoupravu građani mogu neposredno da odlučuju o javnim poslovima relevantnim za funkcionisanje sopstvene lokalne zajednice, čineći to na sop-stvenu odgovornost i u sopstvenom interesu. Međutim, da bi se uspešno obavljali poslovi iz izvornog delokruga regiona, subregiona, gradova i opština, neophodno je da budu ispunjena najmanje dva uslova. Prvo, oni koji upravljaju lokalnom zajednicom treba da budu kompetentni u poslovima koje obavljaju i drugo, da lokalne samouprave (gradovi/opštine) dobiju znatno veći stepen ekonomskih sloboda. Da bi se proces donošenja eko-nomskih odluka suštinski (a ne samo formalno) decentralizovao, potrebno je da lokalite-ti dobiju „na upravljanje“ kako svoju imovinu tako i svoje finansije. Preduslov uspešnosti

* Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu.1 Zakon o potvrđivanju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, „Službeni glasnik RS“, br. 70/07.

74

decentralizacije jeste i odgovarajuća kultura i svest o zajedništvu (pripadnosti) građana određene teritorije. Smisao decentralizacije nije u destabilizaciji i dezintegraciji države, nego u pronalaženju sklada između onoga što je posebno (lokalno i regionalno) i onoga što je opšte (državno).

U najširem smislu decentralizacija predstavlja proces proširenja lokalne autonomije ras-podelom nadležnosti između različitih nivoa vlasti. Ostvaruje se prenosom ovlašćenja i odgovornosti sa centralnog nivoa vlasti na regionalne ili lokalne vlasti, ali i putem prenosa pojedinih javnih ovlašćenja na privatni/civilni sektor. Dakle, važno je imati u vidu činjenicu da decentralizacija ima kako vertikalnu (podela poslova između različi-tih nivoa javne vlasti), tako i svoju horizontalu dimenziju (saradnja vlasti i privatnog/civilnog sektora). Decentralizacija se može javiti u više oblika: (a) dekoncentracija, (b) delegiranje, (c) devolucija, i (d) deetatizacija. Dekoncentracija u osnovi predstavlja samo „produženu ruku“ centralnih institucija/vlasti na lokalnom nivou, tako da ne doprinosi samostalnosti i nezavisnosti lokalnih samouprava u obavljanju poslova. Na primer, u pitanju je izmeštanje centralnih institucija u druge gradove/opštine van prestonice. U slučaju delegiranja, pojedine aktivnosti prenose se lokalnim nosiocima javne vlasti, ali uz striktnu kontrolu izvršenja od strane centralnog nivoa. Najviši stepen decentralizacije jeste devolucija, koja postoji u onim situacijama kada određene aktivnosti koje su ranije bile u nadležnosti centralnih vlasti prelaze u izvornu nadležnost lokalnih samouprava. Deetatizacija jeste postupak prenošenja javnih poslova na privatni sektor.

Ipak, treba istaći i to da decentralizacija (autonomija) nije nužno garant ekonomskog razvoja lokalne zajednice i nacioanalne privrede. Uspeh je dominantno determinisan institucionalnom razvijenošću, kao i kapacitetom lokalnih zajednica (lokalnih lidera i njihove administracije) da preuzmu obavljanje poslova, ali i odovornost za ostvarene rezultate. Pre preduzimanja konkretnih koraka/poteza, treba uočiti i potencijalne ri-zike koji su povezani sa procesom decentralizacije. Ukoliko nisu zadovoljeni osnovni preduslovi za njeno sprovođenje, decentralizacija može da prouzrokuje više štete nego koristi. Nespremne lokalne zajednice mogu se suočiti sa: smanjenjem kvaliteta i efika-snosti prilikom obavljanja javnih poslova, isuviše velikim zahtevima postavljenih pred nedovoljno osposobljene predstavnike lokalnih vlasti, sukobom prioriteta na lokalnom nivou, sa nepotizmom i porastom korupcije, zatim sa bespotrebnim uveća(va)njem lo-kalne administracije itd. Prilikom izrade strategije decentralizacije moraju se uzeti u obzir sposobnosti pojedinaca, lokalnih organizacija i institucija za izvršavanje prenetih/preuzetih poslova i ovlašćenja. Uspeh u sprovođenju decentralizacije zavisi od puno či-nilaca. Pojedine analize ukazuju na to da decentralizacija može imati pozitivne efekte samo ukoliko je država prethodno dostigla određeni nivo ekonomske i institucionalne razvijenosti.

Sa druge strane, preterana centralizacija smanjuje ono što je najvažnije i najvrednije u jednom društvu i sistemu odlučivanja, a to je sposobnost da se donose odluke koje su u interesu najvećeg broja građana i to na nivou koji je „najbliži“ građanima (u pitanju je princip demokratičnosti). Kad se veliki procenat odluka donosi na centralnom nivou, preti opasnost od nastajanja „uskog grla“. Rezultat su neprilagođene odluke, što za posle-dicu ima propuštanje brojnih ekonomskih prilika i, shodno tome, smanjenje efikasnosti. Pored ovoga, izražena centralizacija uzrokuje i čitav niz drugih neekonomskih (soci-jalnih) negativnosti (prekomerna centralizacija fiskalnog sistema je materijalna osnova koncentracije društvene moći).

75

Kada se govori o potencijalnim rizicima, odnosno o negativnim aspektima decentraliza-cije, treba istaći da je za njen kvalitet presudna kritična masa populacije, zatim veličine teritorije, obima ekonomske aktivnosti, ostvarenog prihoda itd. Decentralizacija će biti uspešnija u naseljenim zemljama u kojima su subnacionalne teritorijalne jedinice popu-laciono veće.

2. Pregled osnovnih karakteristika fiskalne decentralizacije u zemljama Evropske unije

U mnogim razvijenim zemljama (uključujući i one koje su članice EU) postoji trend de-legiranja odgovornosti za osnovne funkcije javnog sektora sa centralnog (nacionalnog) nivoa na niže nivoe teritorijalne organizacije (regione, subregione, lokalne samouprave). Pomenuta decentralizacija može se ogledati u prenošenju nadležnosti za prikupljanje finansijskih sredstava (prihodna strana), ali i u oblasti vršenja i samostalnog finansira-nja određenih funkcija javnog sektora (rashodna strana). Na bazi rezultata relevantnih istraživanja i studija2 i na osnovu podataka Eurostat-a detaljnije ćemo razmotriti stepen fiskalne decentralizacije koji postoji u zemljama EU. Pri tome, odvojeno ćemo posmatra-ti stepen decentralizacije prihoda i stepen decentralizacije rashoda, analizirajući učešća prihoda i rashoda subnacionalnih teritorijalnih entiteta/vlasti u ukupnim prihodima i rashodima centralnog budžeta.

2.1. Decentralizacija prihodaStepen decentralizacije prihoda može se meriti učešćem prihoda subnacionalnog nivoa u ukupnim budžetskim prihodima države. Dva su osnovna izvora prihoda subnacionalnog nivoa3: (a) izvorni prihodi (pre svega porezi) koje subnacionalni nivo samostalno napla-ćuje/prikuplja i (b) transferi sa centralnog nivoa.

Kao što se iz Tabele 1. može videti, u 2010. godini Danska je imala najveći stepen decen-tralizacije prihoda (oko 2/3 ukupnih budžetskih prihoda se prikuplja na subnacionalnom nivou ili je transferisan sa nacionalnog/centralnog nivoa). U istoj godini u Španiji i Šved-skoj se oko polovine ukupnih prihoda prikuplja ili transferiše na subnacionalni nivo, dok se u znatnom broju zemalja (njih 10) ovaj procenat kreće na nivou od jedne trećine. Sa druge strane, u malim zemljama (Kipar, Malta, Grčka) subancionalni nivo raspolaže sa vrlo malim procentom ukupnih budžetskih prihoda (svega oko 5%). Tokom posmatranog petnaestogodišnjeg perioda (1995-2010.) učešće subnacionalnog nivoa u ukupnim bu-džetskim prihodima se povećalo u najvećem broju država članica EU (u njih 20 od 27).

Kada je u pitanju struktura prihoda subancionalnog nivoa u zemljama članicama EU situacija je sledeća4. Porezi čine oko 50% prihoda subnacionalnog nivoa u Švedskoj, Nemačkoj, Austriji i Letoniji, a u Finskoj, Španiji, Estoniji, Slovačkoj, Češkoj, Sloveniji i Italiji, porezi čine između 40 i 50% ukupnih prihoda subnacionalnog nivoa. Na drugoj

2 Vidi: European Commmission (2012), Report on Public finances in EMU 2012, European Economy 4|2012, Economic and Financial Affairs.

3 Na ovom mestu se kao subancionalni budžetski prihodi posmatraju zajedno i izvorni prihodi i transferisana sredstva.

4 Prema: European Commmission (2012), Report on Public finances in EMU 2012, European Economy 4|2012, Economic and Financial Affairs, str. 178.

76

strani se nalaze zemlje u čijim prihodima porezi (sopstveni prihodi) učestvuju u daleko manjoj meri: Malta (0%), manje od 10% (Grčka, Holandija i Bugarska), između 10 i 20% (Rumunija, Velika Britanija, Irska, Mađarska i Belgija). U 14 zemalja EU-27 transferi sa centralnog nivoa „popunjavaju“ subnacionalne budžete sa više od 50%. Korisno je pomenuti i to da u 13 zemalja, među kojima se nalaze i one koje su decentralizovanije (Švedska, Finska, Danska, Nemačka), oko 70% ukupnih poreskih prihoda koji se pri-kupljaju na subnacionalnom nivou čine porezi na prihode (tax on income) i porezi na bogatstvo (tax on wealth), uključujući poreze na imovinu (property tax).

Tabela 1.Učešće prihoda na subnacionalnom nivou u EU

Država 1995. 2010.relativna promena

(%)

apsolutna promena

(p.p.)1995. 2010.

relativna promena

(%)

apsolutna promena

(p.p.)

Austrija 34,1 31,6 -7,33 -2,50 17,2 15,2 -11,63 -2Belgija 34,9 38,5 10,32 3,60 16,6 18,8 13,25 2,2

Bugarska 22,4 19,8 -11,61 -2,60 8,4 6,9 -17,86 -1,5Kipar 3,7 5,4 45,95 1,70 1,2 2,2 83,33 1Češka 30,3 29 -4,29 -1,30 12,2 11,4 -6,56 -0,8

Nemačka 36,8 38,8 5,43 2,00 16,7 16,9 1,20 0,2Danska 57,8 66,3 14,71 8,50 32,6 36,8 12,88 4,2Estonija 24,8 25,2 1,61 0,40 10,5 10,3 -1,90 -0,2Grčka 5,2 6,6 26,92 1,40 1,9 2,6 36,84 0,7

Španija 37,6 49 30,32 11,40 14 17,8 27,14 3,8Finska 36,1 41,7 15,51 5,60 20 21,9 9,50 1,9

Francuska 18,8 23,2 23,40 4,40 9,2 11,5 25,00 2,3Mađarska 28,2 25,9 -8,16 -2,30 13,3 11,7 -12,03 -1,6

Irska 33,2 19,2 -42,17 -14,00 12,9 6,8 -47,29 -6,1Italija 28,3 32,5 14,84 4,20 12,7 14,9 17,32 2,2

Litvanija 24,3 33,7 38,68 9,40 8 11,4 42,50 3,4Luksemburg 13,5 11,8 -12,59 -1,70 5,7 4,9 -14,04 -0,8

Letonija 19,7 31,3 58,88 11,60 7,3 11,3 54,79 4Malta 1,7 1,8 5,88 0,10 0,6 0,7 16,67 0,1

Holandija 48,3 35,3 -26,92 -13,00 22,8 16,3 -28,51 -6,5Poljska 23,1 36,3 57,14 13,20 10 13,6 36,00 3,6

Portugalija 13,4 15,1 12,69 1,70 4,9 6,3 28,57 1,4Rumunija 13,1 28,5 117,56 15,40 4,2 9,7 130,95 5,5Švedska 42,2 48 13,74 5,80 24,3 25,3 4,12 1

Slovenija 17,7 22,1 24,86 4,40 7,8 9,8 25,64 2Slovačka 6,9 17 146,38 10,10 3,1 5,5 77,42 2,4

Velika Britanija 28,9 34,2 18,34 5,30 11 13,8 25,45 2,8EU-27 (prosek) 25,37 28,44 12,10 3,07 11,49 12,38 7,75 0,89

Udeo prihoda na subnacionalnom nivou u ukupnim prihodima države

Udeo prihoda na subnacionalnom nivou u BDP-u (%)

Izvor: European Commmission (2012), Report on Public finances in EMU 2012, European Economy 4|2012, Economic and Financial Affairs, str. 175 (uz izmene autora - D.M.)

Kretanje učešća izvornih i ustupljenih prihoda lokalnih samouprava u Srbiji u konsolido-vanim prihodima države kretalo se na nivou od 12,5% u 2002. godini do 20,9% u 2011. godini. Uzimajući u obzir da se učešće transfera u ukupnim prihodima lokalnih samou-

77

prava u periodu od 2002. do 2011. godine kretalo u proseku na nivou oko 19%5, može se izvesti zaključak da su prihodi lokalnog nivoa u ukupnim prihodima države konstatno rasli dostizali i do 25% u posmatranom intervalu. U tom kontekstu, može se smatrati da je u našoj zemlji prisutan relativno visok stepen fiskalne decentralizacije u pogledu decentralizovanosti prihoda (uporediti podatke u Tabeli 1.). U Srbiji su tokom perioda 2002-2011. godina izvorni prihodi prosečno iznosili oko 38% ukupnih prihoda lokalnih samouprava. Izvorni prihodi počinju da povećavaju svoje učešće u strukturi lokalnih prihoda nakon usvajanja Zakona o finansiranju lokalne samouprave iz 2006. godine i to, pre svega zahvaljujući promeni tretmana poreza na imovinu (postao je izvorni umesto ustupljeni prihod), kao i povećanim naknadama za korišćenje i uređenje građevinskog zemljišta. Međutim, pomenuto učešće izvornih prihoda u ukupnim prihodima lokalnih samouprava počinje da opada posle 2011. godine, nakon usvajanja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju lokalne samouprave (2011) zbog povećanja dela poreza na zarade koji pripada lokalnom nivou (sa 40% na 80%; ovaj porez ima karakter ustuplj-nog prihoda). Pomenuta izmena delovala je u pravcu smanjenja učešća izvornih prihoda u ukupnim prihodima gradova i opština.

2.2. Decentralizacija rashodaStepen decentralizacije javnih rashoda može se meriti kao udeo rashoda koji postoje u subnacionalnim6 budžetima u ukupnim rashodima centralnog (državnog) budžeta. U Tabeli 2. je predstavljeno pomenuto učešće budžetskih rashoda subnacionalnih teritori-jalnih entiteta u ukupnim državnim budžetskim rashodima i u ukupnom BDP-u tokom perioda 1995-2010. godina, kao i odgovarajuće promene tokom posmatranog razdoblja.

Na osnovu prezentovanih podataka, uočljivo je da se prema ovom pokazatelju države članice EU međusobno značajno razlikuju. U 2010. godini Danska je ubedljivo prva na listi, s obzirom da je 63,4% ukupnih rashoda u ovoj zemlji decentralizovano. Slede Španija i Švedska sa procentom decentralizovanosti rashoda od oko 47-48%, koje su praćene grupom zemalja u kojima se ovaj pokazatelj kreće na nivou od 30-40% (Fin-ska, Nemačka, Belgija, Holandija, Poljska, Austrija, Italija). Sa druge strane se nalaze zemlje u kojima je stepen decentralizacije rashoda na vrlo niskom nivou: Malta (1,6%), Kipar (4,8%), Grčka (5,6%), Luksemburg (11,5%), Portugalija (13,8%), Slovačka (16%) i Bugarska (18,2%). Podaci upućuju na zaključak da stepen decentralizacije rashoda ne zavisi samo od institucionalnog okvira u zemlji, već je i pod uticajem geografskih (veli-čina) i demografskih (broj stanovnika) karakteristika. Interesantno je zapaziti da stepen decentralizacije rashoda nije relativno viši samo u federalno organizovanim državama, već i u onim koje se mogu svrstati u grupu unitarnih (skandinavske zemlje, Holandija, Poljska). Dinamički posmatrano, primetno je da je u većini zemalja članica EU (čak u

5 Vidi: Bisić, M. i G. Radosavljević (2012), „Stepen fiskalne decentralizacije u Republici Srbiji: pokazatelji i poređenja“, FINANSIJE Časopis za teoriju i praksu finansija, 67 godina, br. 1−6/2012, str. 53. Prosečno učešće izvornih prihoda lokalnih samouprava u njihovim ukupnim prihodima u istom periodu bilo je na nivou od oko 38%, tkao da preostaje zaključak da su ustupljeni prihodi u proseku (2002-2011.) imali učešće od oko 43%, ibid, str. 50.

6 U radu će se pod subnacionalnim teritorijalnim celinama smatrati svi oblici teritorijalnog organizovanja „ispod“ nacioanalnog (dakle, regioni, subregioni i lokalne samouprave). Ovakav pristup pronalazimo u mnogim relevantnim studijama i naučnim člancima koji za predmet analize imaju predmetnu problematiku.

78

22 zemlje) tokom posmatranog vremenskog intervala (1995-2010.) došlo do povećanja stepena decentralizacije rashoda.

Učešće rashoda jedinica lokalne samouprave u ukupnim konsolidovanim rashodima dr-žave, u periodu od 2005. do 2011. godine, u Srbiji je u proseku bilo oko 14,5%7. U poređe-nju sa drugim zemljama, u Srbiji je učešće rashoda lokalnog nivoa u ukupnim rashodima države među najnižim i naša zemlja se može svrstati u grupu sa Slovačkom, Portugalom, Irskom. U našoj zemlji ovo učešće je daleko manje nego u Danskoj, Nemačkoj, Austriji, Španiji itd. Zaključak je da se, prema ovom pokazatelju stepena fiskalne decentraliza-cije, Srbija ne može svrstati u zemlje s visokim stepenom fiskalne decentralizacije. Po-redeći ovaj zaključak sa onim na koji su uputili pokazatelji koji mere relativan značaj prihoda, može se uočiti da je u Srbiji obim stvarnih nadležnosti lokalnih samouprava u neskladu sa njihovim obimom prihoda.

Tabela 2.Učešće rashoda na subnacionalnom nivou u EU

Država 1995. 2010. relativna promena (%)

apsolutna promena

(p.p.)1995. 2010.

relativna promena

(%)

apsolutna promena

(p.p.)Austrija 31,4 34,5 9,87 3,10 17,7 18,1 0,02 0,4Belgija 33 37 12,12 4,00 17,2 19,7 0,15 2,5

Bugarska 23,7 18,2 -23,21 -5,50 10,8 6,9 -0,36 -3,9Kipar 4,2 4,8 14,29 0,60 1,4 2,2 0,57 0,8Češka 19,2 27 40,63 7,80 10,2 11,9 0,17 1,7

Nemačka 33,2 37,5 12,95 4,30 18,2 18 -0,01 -0,2Danska 53,7 63,4 18,06 9,70 31,8 36,9 0,16 5,1Estonija 26,7 24,6 -7,87 -2,10 11 10 -0,09 -1Grčka 4,2 5,6 33,33 1,40 1,9 2,8 0,47 0,9

Španija 33,1 47,9 44,71 14,80 14,7 22 0,50 7,3Finska 30,5 39,9 30,82 9,40 18,7 22,1 0,18 3,4

Francuska 17,6 20,5 16,48 2,90 9,6 11,6 0,21 2Mađarska 23,5 25,4 8,09 1,90 13,1 12,6 -0,04 -0,5

Irska 31,1 10,2 -67,20 -20,90 12,7 6,8 -0,46 -5,9Italija 24,1 30,7 27,39 6,60 12,6 15,4 0,22 2,8

Litvanija 24,1 27,6 14,52 3,50 8,3 11,3 0,36 3Luksemburg 13,4 11,5 -14,18 -1,90 5,3 4,9 -0,08 -0,4

Letonija 19,2 26,6 38,54 7,40 7,4 11,8 0,59 4,4Malta 1,5 1,6 6,67 0,10 0,6 0,7 0,17 0,1

Holandija 40,2 33,3 -17,16 -6,90 22,7 17,1 -0,25 -5,6Poljska 18,9 32,5 71,96 13,60 11 14,8 0,35 3,8

Portugalija 11,6 13,8 18,97 2,20 4,8 7,1 0,48 2,3Rumunija 12 23,9 99,17 11,90 4,1 9,8 1,39 5,7Švedska 37,8 47,5 25,66 9,70 24,6 25,1 0,02 0,5Slovenija 14,5 20,4 40,69 5,90 7,6 10,2 0,34 2,6Slovačka 13,1 16 22,14 2,90 6,4 6,4 0,00 0

Velika Britanija 25,8 27,4 6,20 1,60 11,3 13,8 0,22 2,5EU-27 (prosek) 23,01 26,27 14,17 3,26 11,69 12,96 0,11 1,27

Udeo rashoda na subnacionalnom nivou u BDP-u (%)

Udeo rashoda na subnacionalnom nivou u ukupnim rashodima države

Izvor: European Commmission (2012), Report on Public finances in EMU 2012, European Economy 4|2012, Economic and Financial Affairs, str. 168 (uz izmene autora - D.M.)

7 Prema: Bisić, M. i G. Radosavljević (2012), „Stepen fiskalne decentralizacije u Republici Srbiji: pokazatelji i poređenja“, FINANSIJE Časopis za teoriju i praksu finansija, 67 godina, br. 1−6/2012, str. 59.

79

U literaturi se mogu pronaći sledeći kriterijumi za klasifikaciju zemalja prema stepenu (de)centralizovanosti8, pa se shodno tome mogu grupisati zemlje članice EU (u 2010. godini):

• veoma decentralizovane: ukoliko se preko 50% javne potrošnje ostvaruje na nižim nivoima od centralnog (Danska);

• decentralizovne: ukoliko se između 40 i 50% javne potrošnje ostvaruje na nižim nivoima od centralnog (Španija, Finska, Švedska);

• polu-decentralizovane: ukoliko se više od 30% i manje od 40% javne potrošnje ostvaruje na nižim nivoima od centralnog (Austrija, Belgija, Nemačka, Italija, Ho-landija, Poljska);

• centralizovane: ukoliko se između 20 i 30% javne potrošnje ostvaruje na nižim ni-voima od centralnog (Češka, Estonija, Francuska, Mađarska, Litvanija, Letonija, Rumunija, Velika Britanija, Slovenija);

• vrlo centralizovane: ukoliko se manje od 20% javne potrošnje ostvaruje na nižim nivoima od centralnog (Slovačka, Portugalija, Malta, Luksemburg, Irska, Grčka, Kipar, Bugarska).

2.3. Pokrivenost rashoda izvornim prihodima na subnacionalnom nivou – vertikalna fiskalna (ne)uravnoteženost

U relevantnoj literaturi koja za predmet ima izučavanje fiskalne decentralizacije preo-vladava stav da su sopstveni prihodi subnacionalnog nivoa (pre svega porezi koji se pri-kupljaju na subnacionalnom nivou) mnogo efikasniji oblik finansiranja subnacionalnoh rashoda od transfera sa centralnog nivoa. Naime, ukoliko se veći deo rashoda nižih nivoa vlasti finansira putem sopstvenih (izvornih) prihoda, tada proizvodnju dobara i usluga javnog sektora na subnacionalnom nivou finansiraju oni koji ujedno i imaju direktnu korist od njihove upotrebe. Suprotno tome, u situaciji kada se javna dobra i usluge koji su potrebni na subnacionalnom nivou finansiraju pomoću transferisanih sredstava sa cen-tralnog nivoa, javlja se neracionalnost u trošenju ograničenih sredstava i to najmanje iz dva razloga. Prvo, rashodi nisu internalizovani na subnacionalnom nivou u potpunosti, jer troškove delom snose i oni koji su „izvan“ konkretnog područja. Drugo, odgovorni na subnacionalnom nivou, kao po pravilu, očekuju da će u slučaju kada rashodi sub-nacionalnog nivoa prevazilaze prihode, razliku tj. deficit „pokriti“ centralna vlada, što za efekat ima pojavu tzv. „mekog budžetskog ograničenja“ na subancionalnom nivou, koje može imati negativne implikacije na fiskalnu ravnotežu nacionalnog (centralnog) budžeta.

Međutim, postoje brojni argumenti u korist tvrdnje da nije poželjno da se svi rashodi na subnacionalnom nivou finansiraju sopstvenim prihodima subnacionalnog nivoa. Neki od njih su: (a) ekonomija obima i kompleksnost administriranja pojedinih poreza, (b) prostorna mobilnost poreske osnovice, primera radi kapitala i investicija, te posledična mogućnost pojave „poreskih ratova“ između subnacionalnih entiteta u cilju njihovog privlačenja, (c) smanjenja stabilnost poreskih prihoda subnacionalnog nivoa, (d) potreba da se sa centralnog nivoa vodi politika ravnomernog teritorijalnog razvoja, koja podra-zumeva redistribuciju sredstava od bogatijih ka siromašnijim subancionalnim područ-

8 Vidi: Miňana Simó, J.S. (1999), „Fiscal Decentralization in Europe“, Departamento de Economia Apli-cada, Univerzitat de Valencia, str. 11.

80

jima itd. Naravno, snaga ovih argumenata je relativna u zavisnosti od poreskog oblika. U literaturi se može pronaći visok stepen saglasnosti oko toga da oporezivanje ličnih i korporativnih (kompanijskih) prihoda treba da bude centralizovano, kao i administrira-nje poreza na dodatu vrednost, dok se porezi na nepokretnu osnovicu (kao što su porezi na imovinu i sl.) mogu prikupljati na subnacionalnom nivou.

Tabela 3.Pokrivenost subnacionalnih rashoda izvornim prihodima

Država 1995. 2010. apsolutna promena (p.p.)

Austrija 42,2 48,6 6,4Belgija 15,1 19,9 4,8

Bugarska 32,4 8,7 -23,7Kipar 28,6 22,7 -5,9Češka 41,2 40,3 -0,9

Nemačka 50,9 51,7 0,8Danska 48,6 34,1 -14,5Estonija 43,5 46 2,5Grčka 10 7,1 -2,9

Španija 26,9 37 10,1Finska 49,8 45,8 -4

Francuska 45,5 36,4 -9,1Mađarska 20,6 18,9 -1,7

Irska 6,3 13 6,7Italija 24 38,9 14,9

Litvanija 61,4 28,3 -33,1Luksemburg 39 30,2 -8,8

Letonija 75,6 47,5 -28,1Malta 0 0 0

Holandija 5,2 8,1 2,9Poljska 42,7 26,7 -16

Portugalija 33,3 30,6 -2,7Rumunija 59,5 11,2 -48,3Švedska 57,5 62,5 5

Slovenija 31,2 39,2 8Slovačka 25 37 12

Velika Britanija 11 12,9 1,9EU-27 (prosek) 34,33 29,75 -4,58

Izvor: European Commmission (2012), Report on Public finances in EMU 2012, European Economy 4|2012, Economic and Financial Affairs, str. 179.

Imajući u vidu navedeno, u narednoj Tabeli 3. prikazan je stepen u kojem su izdaci sub-nacionalnog nivoa u zemljama EU „pokriveni“ njihovim sopstvenim (izvornim) prihodi-ma. Pretpostavka od koje se polazi jeste da što je manja razlika između subnacionalnih rashoda i prihoda, odnosno što je manja zavisnost subnacionalnog nivoa od transfera sa centralnog nivoa, to je efikasniji odnos između različitih nivoa državne uprave u pogledu fiskalne discipline, tj. odgovornog i racionalnog trošenja oskudnih sredstava. Osnovni

81

zaključak koji se može izvesti na osnovu raspoloživih podataka jeste da ne postoji iz-raženo visok stepen pokrivenosti rashoda prihodima subnacionalnog nivoa – samo u dve zemlje je ova pokrivenost u 2010. godini bila iznad 50% (u Švedskoj i Nemačkoj). Dinamički posmatrano, u periodu 1995-2010. godina, iako nema neke pravilnosti u ze-mljama EU, može se primetiti da je prisutno smanjivanje pomenute pokrivenosti u čak 13 zemalja (ono je bilo najizraženije u Rumuniji, Litvaniji, Letoniji, Bugarskoj) i da je ono bilo veće nego što je bilo povećanje u drugoj grupi zemalja u kojima se pokrivenost rashoda povećala (u Španiji, Italiji, Slovačkoj).

Pregled je pokazao da u EU postoji trend povećanja fiskalne decentralizacije u većini zemalja, kako u slučaju posmatranja rashoda, tako i slučaju kada se analiziraju prihodi, mada rešenja po pojedinačnim zemljama nisu unificirana.

3. Uticaj fiskalne decentralizacije na privredni rast

Cilj u ovom delu teksta jeste da se bliže rasvetli odnos između stepena fiskalne decen-tralizacije i privrednog rasta. Ovo pitanje zaslužuje adekvatnu pažnju iz najmanje dva razloga9. Prvo, podsticanje ekonomskog rasta jeste jedan od najčešćih argumenata koji iznose zagovornici decentralizacije. Drugo, jedna od najvažnijih funkcija kreatora eko-nomske politike i nosilaca vlasti jeste da stvore institucionalni okvir i usvoje politike koje će stimulisati ekonomsko napredovanje. Na osnovu analize relevantne literature, pokušaćemo da odgovorimo na pitanje da li veći stepen fiskalne decentralizacije do-prinosi povećanju društvenog proizvoda na nacionalnom nivou. Drugim rečima, da li postoje veće stope privrednog rasta u zemljama koje su više decentralizovane, i obrnuto. Najpre ćemo pomenuti odnos međuzavisnosti razmotriti sa teorijskog aspekta, a potom, predstaviti rezultate relevantnih empirijskih istraživanja (sprovedenih na uzorcima ra-zličitih zemalja/grupa zemalja tokom poslednje decenije) u nameri da sistematizujemo moguće odgovore.

3.1. Argumeti „za“ i „protiv“ fiskalne decentralizacije u kontekstu privrednih performansi – teorijska razmatranja

Osnovni argument koji se navodi u korist fiskalne decentralizacije je da ona poboljšava efikasnost javnog sektora i time doprinosi ekonomskom razvoju na dugi rok. Naime, ekonomska efikasnost je veća jer lokalni nivo upravljanja (lokalne vlasti) bolje poznaje uslove poslovanja, specifične okolnosti i preferencije lokalnog stanovništva i privrede nego što ih razume neka udaljena centralna vlast, pre svega zbog fizičke i institucionalne blizine10. Ovaj argument je naročito važan u manje razvijenim zemljama, u kojima je, usled nedostatka tržišnih mogućnosti, populacija „osuđena“ na pomoć centralnog nivoa vlasti, koji sa svoje strane ne poznaje najbolje lokalne potrebe. Dakle, jedna od inicijal-

9 Asatryan, Z. (2010), „Fiscal Decentralization and Economic Growth in OECD Countries: A Bayesian Model Averaging Approach“, Humboldt-Univerzität zu Berlin, str. 7.

10 Vidi: Gemmell, N Rich at all. (2009), „Fiscal decentralization and economic growth in OECD countries: matching spending with revenue decentralization“, P. T. N.o 6/09, str. 8; Rodrigues-Pose, A. and A. Krøi-jer (2009), „Fiscal Decentralization and Economic Growth in Central and Eastern Europe“, LSE ’Europe in Question’ Discussion Paper Series, Paper No. 12/2009, str. 1.

82

nih premisa jeste da decentralizacija doprinosi mobilizaciji lokalnih resursa11. Pomenuta činjenica omogućava lokalnom nivou da obezbeđuje bolje i kvalitetnije dobra i usluge javnog sektora i po nižim cenama. Pomenuta alokativna efikasnost naročito dolazi do iz-ražaja, kako je to primetio Oates još 1972. godine, u uslovima kada postoji visok stepen poklapanja u pogledu decentralizovanosti rashoda i prihoda. Isto tako, u situaciji kada su državni rashodi decentralizovani i u skladu su sa preferencijama lokalnih slojeva, tada postoji veći stepen socijalnog blagostanja, što povratno pozitivno deluje na ekonomske performanse12. Jer, kada su preferencije za javnim dobrima i uslugama različite po regi-onima i lokalnim zajednicama, centralistički vođenje javne politike, koje su po pravilu unificirane, vode ka suboptimalnim rešenjima (consumer inefficiency)13. U situaciji kada niži nivoi imaju mogućnost da samostalno donose odluke (postoji fiskalna decentraliza-cija), dolazi do takmičenja između različitih nivoa vlasti što doprinosi efikasnijoj proi-zvodnji javnih dobara i usluga. Konačno, u literaturi se ističe još jedan važan argument u korist (fiskalne) decentralizacije – u pitanju je proces koji podstiče demokratičnost, par-ticipaciju građana i, kao takav, doprinosi transparentnosti i odgovornosti javnih vlasti.

Ipak, ni teorijski stavovi nisu u potpunosti na strani većeg stepena decentralizaci-je. Prvo, sa povećanjem fiskalne decentralizacije i takmičenja između subnacionalnih entiteta može doći do izražene mobilnosti pojedinaca, domaćinstava i preduzeća (koji predstavljaju poresku osnovicu) u nameri da sebi obezbede povoljniji tretman, što ima negativan uticaj na teritorijalnu dustribuciju javnih resursa (neka područja mogu ostati bez budžetskih prihoda, pa neće moći da finansiraju izdatke za javna dobra i usluge). Po-menuto može imati vrlo negativne imlikacije na dinamiku privrednog rasta, jer izražene regionalne nejednakosti (u dohotku, infrastrukturi, stepenu obrazovanja stanovništva, nivou zdravstvene zaštite itd.) koje nastaju kao posledica fiskalnog kapaciteta različitih područja, imaju negativan uticaj na stopu rasta nacionalne privrede. U manje razvijenim subnacionalnim entitetima nema ni kvalitetnih institucionalnih, niti ljudskih kapaciteta neophodnih za donošenje kvalitetnih razvojnih odluka i njihovo sprovođenje. U ovom kontekstu, javne politike i javni sektor koji su više centralizovani mogu obezbediti veću teritorijalnu jednakost u zastupljenosti proizvodnih (ekonomskih i neekonomskih) čini-laca. Fiskalna decentralizacija može imati negativne efekte na privredni rast usled ne-mogućnosti adekvatne koordinacije u situaciji kada postoji mnogo različitih entiteta koji samostalno odlučuju o zaduživanju i trošenju i time utiču na državne javne finansije. Isto tako, često su subnacionalni nivoi nedovoljno veliki da bi mogli da iskoriste ekonomiju obima u domenu proizvodnje javnih dobara, što vodi ka neracionalnom trošenju, dupli-ranju kapaciteta i sl14. Bliskost koja postoji na nižim nivoima između predstavnika vlasti i privatnog sektora može pogodovati koruptivnim radnjama, nepotizmu, klijentelizmu i urušavati ekonomski rast. Neodgovorne i nedovoljno obazrive političke elite na subna-11 Rodrigues-Pose, A. and R. Ezcurra (2010). „Is fiscal decentralization harmful for economic growth?

Evidence from the OECD countries“, Imdea Working Papers Series in Economics and Social Sciences 2010/09, Madrid, str. 6.

12 Prema: Oates, W.E. (1999) „An essay on fiscal federalism“, Journal of Economic Literature, n.º 37(2).13 Vidi: Rodrigues-Pose, A. and A. Krøijer (2009), „Fiscal Decentralization and Economic Growth in Cen-

tral and Eastern Europe“, LSE ’Europe in Question’ Discussion Paper Series, Paper No. 12/2009, str. 4.14 Neki autori, ipak, relativizuju ovu argumentaciju navodeći da ukoliko je fiskalna decentralizacija ad-

ekvatno sprovedena/dizajnirana u pogledu kontrole zaduživanja nižih nivoa vlasti i podsticanja saradnje nižih nivoa u oblasti krupnijih i skupljih infrastrukturnih projekata/kapaciteta (funkcionalni regioni; udruživanje po funkcionlanom principu), tada se navedene negativnosti fiskalne decentralizacije mogu u znatnoj meri izbeći.

83

cionalnom nivou mogu kreirati ogromne fiskalne deficite, koji se prenose na nacionalni nivo, jer prekomernim zaduživanjem, iznad mogućnosti otplate dugova, opterećuju na-cionalni budžet koji se pojavljuje kao „spasilac“ (pokrivaju se dugovi subnacionalnog budžeta iz centralnog budžeta). Preuzimanjem obaveza pojedinih subnacionalnih vlasti, sa jedne strane se kreira deficit na centralnom nivou, što je, sa druge strane, u suprotnosti sa principom pravičnosti (socijalizacija izdataka/gubitaka). Povećanje rashoda central-nog budžeta, izaziva dodatno zaduživanje centralne Vlade, što deluje u pravcu poveća-nja inflacije i makroekonomske nestabilnosti, uzrokujući pad privredne aktivnosti.

Na kraju, ukoliko sumiramo pozitivne i negativne efekte fiskalne decentralizacije na privredni rast, možemo uočiti da postoje kvalitetni argumenti za obe alternative. Sto-ga i ne treba da čudi to što rezultati empirijskih istraživanja nisu doprineli decidnijem opredeljenju za jednu od njih. Naprotiv, empirijska literatura dodatno podupire razlike u pogledu zaključaka o uticaju decentralizacije na ekonomski rast, budući da je pomenuta međuzavisnost dominantno određena kontekstom u kojem je analizirana. U tom smislu, postoje stavovi da je fiskalna decentralizacija primerenija i poželjnija alternativa u razvi-jenim zamljama, a da je verovatnije da će u manje razvijenim i zemljama u razvoju njen uticaj na privredni rast biti negativan. Dakle, u teritorijalno-geografski diferenciranoj decentralizaciji ključan je koncept kritične mase. Da bi decentralizovane jedinice bile efikasne i da bi pozitivno doprinosile ekonomskom prosperitetu, moraju biti dovoljno velike, kako u pogledu broja stanovnika, tako i u pogledu nivoa ekonomske aktivnosti koje obavljaju i prihoda koje ostvaruju.

3.2. Rezultati relevantnih empirijskih istraživanjaTeorijska razmatranja očito nisu dovoljna da bi dala jedinstven i nedvosmislen odgo-vor na pitanje kakav odnos zapravo postoji između stepena fiskalne decentralizacije i stope privrednog rasta? No, dok teorija ukazuje na to da je pozitivan odnos verovatan, empirijska istraživanja i literatura ne nude ubedljive argumente za ovakve stavove15. U nastavku (u Tabeli 4.) dajemo tabelaran prikaz relevantnih empirijskih istraživanja i njihovih osnovnih nalaza.

15 Prvi empirijski raadovi koji su direktno ispitivali kakav uticaj fiskalna decentalizacija ima na privredni pojavili su se krajem 1990-ih. Vidi: Asatryan, Z. (2010), „Fiscal Decentralization and Economic Growth in OECD Countries: A Bayesian Model Averaging Approach“, Humboldt-Univerzität zu Berlin, str. 8.

84

Tabela 4.Veza između stepena decentralizacije i privrednog rasta

Autor (godina) Uzorak na kojem su vršena testiranja

Vremenski period

Osnovni nalazi/rezultati

Akai i Sakata (2002) SAD 1988-1996. Pozitivna i statistički značajna veza.

Baskaran i Feld (2009) 23 zemlje iz grupe OECD 1975-2001. Negativna, ali ne i snažna (izražena) veza.

Davoodi i Zou (1998) 46 zemalja 1970-1989. zemlje u razvoju: negativna, ali nesignifikantna veza;zemlje OECD-a: nije uvtrđeno postojanje veze.

Limi (2005) 51 zemlja 1997-2001. Pozitivna i statistički značajna veza.

Lin i Liu (2000) Kina 1970-1993. Pozitivna i statistički značajna veza.

Rodrigues-Pose i Bwire (2004) Nemačka, Indija, Italija, Meksiko, Španija, SAD

Različiti periodi do 2001. godine

Uglavnom statistički nesignifikantna veza, sa izuzetkom Meksika, SAD-a i delom Indije, u kojima je utvrđeno

postojanje negativne veze.

Stansel (2005) SAD 1960-1990. Pozitivna i statistički značajna veza.Thieβen (2003) 26 zemalja 1973-1998. Veza tipa obrnuto "U".Thornton (2007) 19 OECD zemalja 1980-2000 Statistički nesignifikantna veza.

Woller i Phillips (1998) 23 manje razvijene zemlje 1974-1991. Nije utvrđeno postojanje nikakve veze.Zhang i Zou (2001) Kina 1980-1992 Negativna i statistički značajna veza.Zhang i Zou (1998) Kina 1987-1993 Negativna i statistički značajna veza.

Rodrigues-Pose i Ezcurra (2010) 21 OECD zemlja 1990-2005. Negativna i statistički značajna veza.

Gemmell, Kneller i Sanz (2009) 23 OECD zemlje 1972-2005.

Decentralizacija rashoda deluje negativno, a decentralizacija prihoda pozitivno na privredni rast; konvergencija u stepenu decentralizacije rashoda i

prihoda pozitivno deluje na privredni rast.

Zhang i Zou (1998) Kina 1986-1992. Ako su subnacionalni rashodi visoko decentralizovani, dodatna decentralizacija usporava rast.

Rodrigues-Pose i Krøijer (2009) 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope 1990-2004.

Postojanje negativne veze između: (a) stepena decentralizovanosti rashoda i privrednog rasta i (b)

učešća transfera sa centralnog nivoa i privrednog rasta. Pozitivna veza postoji između obima izvornih prihoda

subancionalnih nivoa i privrednog rasta.

Enikolopov i Zhuravskaya (2003) 21 razvijena i 70 zemalja u razvoju 1975-2000. Pozitivna veza za manje razvijene zemlje.

Gemmell, Kneller i Sanz (2013) OECD 1972-2005. Pozitivan uticaj decentralizacije prihoda na privredni rast.

OECD (2012) OECD / Decentralizacija je pozitivno povezana sa nivoom GDP-a per capita, ali u negativnom je odnosu sa rastom GDP-a.

Buser (2011) 20 OECD zemalja sa visokim nivoom dohotka 1972-2005

Pozitivna korelacija decentralizacije i nivoa dohotka, koja je uslovljena kvalitetom institucionalnog ambijenta

(uređenja) u zemlji.

Aristovnik (2012) Države Istočne Evrope 1993-2010 Pozitivan uticaj decentralizacije u uslovima kada postoje kvalitetni institucionalni aranžmani.

Izvor: Gemmell, N Rich at all. (2009), str. 10-18; Rodrigues-Pose, A. and R. Ezcurra (2010), str. 33; Asatryan, Z. (2010), str. 17-22, Aristovnik, A. (2012), Filippetti A. and A. Sacchi (2013), (uz modifikaciju autora – D.M.).

Moglo bi se reći da je empirijska literatura iz ove oblasti „podeljena“: jedna grupa is-traživanja potvrđuje pozitivan odnos decentralizacije i rasta, a druga grupa radova stoji na stanovištu da postoji negativan odnos između posmatranih varijabli16. Razlog je što ne postoje potpuna saglasnost i unificirani pristup prilikom merenja decentralizacije i njenog uticaja na privredni rast, a i kada se koriste iste metodologije, razlikuju se uzorci, pristupi, kao i primenjene analitičke metode. Istraživanja nisu sprovođena sistematično, uzorci na kojima se ispitivala međuzavisnost su različiti, a razlikuju se i vremenski in-16 Vidi: Rodrigues-Pose, A. and A. Krøijer (2009), „Fiscal Decentralization and Economic Growth in Cen-

tral and Eastern Europe“, LSE ’Europe in Question’ Discussion Paper Series, Paper No. 12/2009, str. 4.

85

tervali. Sve to vodi do različitih rezultata i upućuje na izvestan stepen obazrivosti prili-kom izvođenja zaključaka. U Tabeli 5. predstavljen je uticaj koji fiskalna decentralizacija može imati na privredni rast zemlje, u zavisnosti od njene institucionalne razvijenosti (usklađenosti fiskalne, administrativne i političke decentralizacije) i od veličine popu-lacije.

Tabela 5.Efekti fiskalne decentralizacije na privredni rast

Stepen institucionalne razvijenostiVisok Nizak

Veličina populacijeVelika pozitivan verovatno negativan

Srednja pozitivan nejasanMala pozitivan nejasan

Izvor: Amagoh, F. and A. A. Amin (2012), „An Examination of the Impacts of Fiscal Decentralization on Economic Growth“, International Journal of Business Administration, Vol.3, No.6. , str. 81.

4. Umesto zaključka

Da bi se ostvario ekonomski rast neophodno je prepoznati kapacitete i potencijale lo-kalnih zajednica i regiona za preuzimanje određenih ingerencija sa republičkog nivoa. Njihovo realno i na činjenicama zasnovano (naučno) sagledavanje omogućuje razvijanje odgovarajućih modela organizacije vlasti i društvenog života uopšte, koji će, sa svoje strane, doprineti efikasnoj decentralizaciji, ujedno obezbeđujući približavanje funkcija vlasti građanima, kao i stvaranje odgovarajućeg ambijenta za aktivnije i neposrednije učešće građana u procesu privrednog razvoja.

U radu je izvršeno poređenje Srbije sa zemljama članicama EU, kada je u pitanju stepen fiskalne decentralizacije. Utvrđeno je da naša zemlja spada u red decentralizovanijih, kada se kao pokazatelj posmatra učešće izvornih prihoda lokalnih samouprava u ukup-nim prihodima. Prema pomenutom indikatoru, Srbija je u rangu sa tradicionalno visoko-decentralizovanim zemljama, što upućuje na zaključak na to da je proces fiskalne decen-tralizacije u našoj zemlji tokom prethodnih godinama intenziviran, bar kada su u pitanju obim i dinamika prihoda lokalnih samouprava. Sa druge strane, učešće rashoda lokalnih samouprava u ukupnim rashodima države je na nižem nivou od proseka za zemlje EU. Pomenuta činjenica relativizuje uspešnost i kvalitet započetog procesa decentralizacije u Srbiji. Struktura rashoda lokalnih samouprava u Srbiji (dominiraju tekući izdaci – za-rade i subvencije), govori u prilog zaključku da fiskalna decentralizacija nije unapredila efikasnost u domenu javne potrošnje. Budući da ni ekonomska teorija ni praksa ne nude jednoznačne odgovore u vezi sa optimalnim nivoom fiskalne decentralizacije u jednoj zemlji, ostaje da se konstatuje da je za našu zemlju nužno usklađivanje stepena decentra-lizacije prihoda i rashoda. U situaciji kada postoji visok stepen fiskalne decentralizacije na strani prihoda, a nizak na strani rashoda, ugrožena je efikasnost javne potrošnje na lokalnom nivou, a time i fiskalna ravnoteža na centralnom nivou, koja dalje ugrožava privredni rast. Potrebno je, dakle, preispitati postojeći sistem finansiranja lokalnih sa-mouprava (prihodna strana), kao i razmotriti mogućnosti za preraspodelu nadležnosti sa ciljem da se više nadležnosti prebaci lokalnim samoupravama (rashodna strana) sa osnovnim ciljem da se obavezno usklade prihodi i nadležnosti.

86

U tekstu su istaknute i neke od nedostataka i opasnosti decentralizacije. Argumentacija koja je iznešena može biti od pomoći prilikom sagledavanja mogućih alternativa koje stoje pred kreatorima ekonomske politike. Pri tome, važno je razumeti da se izbor ne odnosi na pitanje da li treba decentralizovati, već na pitanje kako je najbolje izvršiti de-centralizaciju. U mnogim slučajevima, pravo pitanje nije da li određenu funkciju treba da obavlja državna, regionalna ili lokalna vlast, jer usluga mora biti pružena uz učešće sva tri nivoa vlasti, već je istinski izazov pronalaženje adekvatnog načina organizovanja zajedničkog vršenja te službe između pomenutih nivoa vlasti/upravljanja.

Regionalizacija i decentralizacija podrazumevaju razvrstavanje i raspodelu nadležnosti, prava i obaveza između različitih nivoa – lokalnog, regionalnog i nacionalnog. Pri tome, procesi decentralizacije i regionalizacije, odnosno prenošenje određenih nadležnosti sa nacionalnog na lokalni nivo i, potom, udruživanje opština u regione, treba da budu zasnovani na funkcionalnom principu, prema logici „što ne mogu sam, mogu sa kom-šijom“. Pri tome, važno je ostvariti što veći stepen saglasnosti, odnosno usklađenosti između fiskalne, administrativne i političke decentralizacije. Kao što nalazi novijih is-traživanja ukazuju, pozitivan efekat fiskalne decentralizacije na privredni rast uslovljen je pomenutom institucionalnom komplementarnošću.

Kada je u pitanju način sprovođenja regionalizacije (i administrativne decentralizacije), postoje dva načelno suprotstavljena stava: (a) decentralizovan – „odozdo“ i (b) centra-lizovan – „odozgo“. Prva alternativa pretpostavlja da se lokalnim samoupravama daje mogućnost da se samostalno udružuju prema svojim potrebama i u skladu sa sličnostima i specifičnostima koje postoje između lokalnih entiteta (u domenu privredne strukture, istorije, kulture, tradicije, mentaliteta itd.). Svakako da se radi o regionalizaciji koja je održivija, jer je „prirodnija“, budući da uvažava specifičnosti sastavnih delova buduće teritorijalne celine koja je predmet kreiranja (regiona). Međutim, radi se postupku koji je dugoročnog karaktera (oduzima mnogo vremena) i tokom kojeg se mogu dešavati različite izmene, sve dok se ne dobije „prava mera“ konkretnog regiona. Centralizovan pristup je mnogo brži i efikasniji, jer se od strane države (neretko putem ustavnih i/ili zakonskih odredbi) definišu broj i vrste regiona. Manjkavost ovakvog normativnog pri-stupa je to što ne može da uzme u obzir sve razvojne zahteve i potrebe lokalnih entiteta.

Skloniji smo da kao bolju alternativu ocenimo onu koja pretpostavlja da oblasti i regioni nisu neke administrativne teritorijalne jedinice, već da regioni i oblasti treba da se for-miraju kao sistem umreženih, funkcionalno povezanih opština oko zajedničkih projeka-ta i interesa. U pitanju je udruživanje kapaciteta lokalnih samouprava (gradova i opština) sa ciljem da se realizuju zajednički projekti za koje koje nijedna opština pojedinačno nema dovoljno svojih resursa. Svest o funkcionalnim regionima još uvek nije u dovoljnoj meri razvijena. Veoma je teško usmeriti opštine da se umrežavaju, da udružuju svoje resurse, u situaciji kada centralni nivo dominira i kada sve opštine očekuju podršku „iz centra“. Udruživanje opština uvek treba da se temelji na dobrovoljnosti da se ujedine kapaciteti i resursi (reka, planina, različiti infrastrukturni objekti i sl.), kao i na činjenici da će svaka od udruženih lokalnih samouprava ostvariti određeni društveno-ekonomski interes (interes je ono što pokreće na akciju).

Očito da i sam koncept/pojam regiona evoluira, odnosno dobija novo značenje. Jedno moguće poimanje regiona jeste tradicionalno, koje ga određuje kao entitet koji se nalazi

87

na tačno određenom geografskom i administrativnom prostoru. U pitanju je tzv. esen-cijalističko posmatranje regiona. Međutim, u savremenom dobu, u eri globalizacije u kojoj dolazi do kompresije prostora i vremena, literatura sve više upućuje na stanovište da se uloga mesta/prostora prilikom određivanja regiona redukuje, a pod uticajem us-postavljanja globalnih mreža komunikacije i proizvodnje. Čini se da dolazi do promene u poimanju regiona, od jedinice koja je neodvojiva od geografskog prostora i zajednice u njemu, do entiteta koji se zasniva na komunikaciji i umrežavanju izvan geografskog prostora (u virtualnom prostoru). Kriterijumi za definisanje/stvaranje, ali i samo posto-janje regiona pomeraju se od esencijalističkih ka funkcionalnim. Uvažavaju se zahtevi novog društva kojeg karakterišu nove informaciono-komunikacione tehnologije (IKT), delatnosti i proizvodnja zasnovana na znanju i informacijama (kao i na drugim oblicima nematerijalnih vrednosti). To bi značilo da region/oblast treba razumeti kao udruživanje opština „po projektnom principu“ čak i kada one nisu susedne tj. ne graniče se. Moguće je i poželjno da se oko različitih projekata i proizvodnih aktivnosti udružuju lokalne samouprave koje su prostorno udaljene, ali imaju ekonomski interes da sarađuju. Ovo je naročito moguće u oblasti uslužnih delatnosti i onih delatnosti koje su intenzivne znanjem, informaciono-komunikacionim tehnologijama itd. Kada se završi projekat oko kojeg su se opštine udružile, prestaje da postoji i zajednički interes, a to znači da region/oblast prestaje da egzistira u tom obliku (opštine se razdružuju). Sve navedeno trebalo bi da doprinese smanjenju troškova decentralizacije sa jedne strane, i povećanju efikasnosti (odnosno ekonomskom napredovanju), sa druge strane.

Literatura

Akai, N. and M. Sakata (2002), „Fiscal decentralization contributes to economic growth: evidence from state-level cross-section data for the United States“, Journal of Urban Economics 52.

Amagoh, F. and A. A. Amin (2012), „An Examination of the Impacts of Fiscal Decentra-lization on Economic Growth“, International Journal of Business Administration, Vol.3, No.6.

Aristovnik, A. (2012), „Fiscal decentralization in Eastern Europe: a twenty-year per-spective“, Munich Personal RePEc Archive.

Armstrong H and J. Taylor (2000). Regional Economics and Policy, Blackwell Publis-hing, Oxford.

Asatryan, Z. (2010), „Fiscal Decentralization and Economic Growth in OECD Countri-es: A Bayesian Model Averaging Approach“, Humboldt-Univerzität zu Berlin.

Baskaran T. and L. P. Feld (2009), „Fiscal Decentralization and Economic Growt OECD Countries: Is there a Relationship? „, CESIFO Working Paper NO. 2721.

Bisić, M. i G. Radosavljević (2012), „Stepen fiskalne decentralizacije u Republici Srbiji: pokazatelji i poređenja“, FINANSIJE Časopis za teoriju i praksu finansija, 67 godi-na, br. 1−6/2012.

Buser, W. (2011), „The impact of fiscal decentralization on economics performance in high income OECD nations: An institutional approach“, Public Choice, 149 p.p. 31–48.

Davoodi, H. and H. Zou (1998), „Fiscal Decentralization and Economic Growth A Cross-Country Study“, Journal of Urban Economics 43.

88

European Commmission (2012), Report on Public finances in EMU 2012, European Eco-nomy 4|2012, Economic and Financial Affairs.

Filippetti A. and A. Sacchi (2013), „Varieties of decentralization, institutional comple-mentarities and economic growth: evidence in OECD countries“, XXV Conferenza 2013 SIEP - La finanza pubblica nei sistemi multilivello: coordinamento, concorren-za e disciplina fiscale, Aule Storiche dell’Università, 26 - 27 settembre 2013.

Gemmell, N Rich at all. (2009), „Fiscal decentralization and economic growth in OECD countries: matching spending with revenue decentralization“, P. T. N.o 6/09.

Gemmell, N., Kneller, R., Sanz, I. (2013) „Fiscal decentralization and economic growth: spending versus revenue decentralization“, Economic Inquiry 51, p.p. 1915–1931.

Lin, J. Y. and Z. Liu (2000), „Fiscal decentralization and economic growth in China“, Economic Development and Cultural Change 49.

Miňana Simó, J.S. (1999), „Fiscal Decentralization in Europe“, Departamento de Eco-nomia Aplicada, Univerzitat de Valencia (dostupno na: https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&ved=0CDkQFjAA-&url=http%3A%2F%2Fdialnet.unirioja.es%2Fdescarga%2Farticulo%2F3142318.pdf&ei=pPySUseOHMTfsgbEmIHACA&usg=AFQjCNFEFw-bd24GoQj-3-o56wsH-YRt13A&sig2=YSUfvfHStyNs4p4Bmwch3A&bvm=bv.57127890,d.Yms), uvid u stranicu: (15.05.2014.).

Oates, W.E. (1999): „An essay on fiscal federalism“, Journal of Economic Literature, n.º 37(2).

Rodrigues-Pose, A. and A. Krøijer (2009), „Fiscal Decentralization and Economic Gro-wth in Central and Eastern Europe“, LSE ’Europe in Question’ Discussion Paper Series, Paper No. 12/2009.

Rodrigues-Pose, A. and R. Ezcurra (2010). „Is fiscal decentralization harmful for econo-mic growth? Evidence from the OECD countries“, Imdea Working Papers Series in Economics and Social Sciences 2010/09, Madrid.

Stansel, D. (2005), „Local decentralization and local economic growth: A cross-sectio-nal examination of US metropolitan“, Journal of Urban Economics 57.

Thornton, J. (2007), „Fiscal decentralization and economic growth reconsidered“, Jour-nal of Urban Economics 61.

Zakon o finansiranju lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 62/2006).Zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju lokalne samouprave („Službeni

glasnik RS“, br. 47/2011).

89

Privatizacija u Srbiji – prošlost, sadaćnost, budućnostIvan Nikolić*

Apstrakt: Cilj rada je da ispita efekte, do sada, sprovedene privatizacije na performanse nefinansijskog poslovnog sektora Srbije. Poku-šavamo da odgovorimo na pitanja da li je pri-vatizacija u Srbiji ispunila očekivanja i zašto

se danas sa jednakim žarom, kao što je nekad bila hvaljena, kritikuje. Uz to će se komenta-risati i neka rešenja iz Novog zakona o priva-tizaciji, ali i ponuditi preporuke za efikasnije poslovanje javnih preduzeća u Srbiji.

1. Šta nam govore tuđa iskustva?

Svetska ekonomska kriza je, čini se, dolila „ulje“ na već užarenu debatu, koja se posled-njih godina rasplamsala među ekonomistima i političarima, o ekonomskim efekte pri-vatizacije državnih, a u našem slučaju i društvenih preduzeća. Dvo-decenijsko iskustvo evropskih zemalja u tranziciji sada je već značajna osnova za donošenje pouzdanih oce-na o procesu koji je opredelio njihovu sudbinu, a koga i dalje prate kontroverze. Uprkos tome, čini se da su empirijska saznanja, bazirana na relevantnim, naučno utemeljenim uporedivim istraživanjima oskudna. U prilog tome govori sumarni pregled, ili, preci-znije rečeno, rezime najbitnijih istraživanja iz ove oblasti rađenih u poslednjih dvadeset godina koje su priredili autori: Djankov i Murrel1, odnosno Estrin, Hanousek, Kočenda i Svejnar2.

Zaključci Djankova i Murrela se mogu svesti na sledeće3.

• Insajderska privatizacija (prodaja preduzeća postojećem menadžmentu ili radnici-ma) za razliku od prodaje spoljnim investitorima odbacuje upola slabije pozitivne efekte u pogledu restrukturiranja. Privatizacija od strane zaposlenih nije dala pozi-tivne rezultate u državama Centralne i Istočne Evrope - CEE (eng. Central and Ea-stern Europe), a čak je i proizvela negativne efekte u zemljama članicama Zajednice Nezavisnih Država – CIS (eng. Commonwealth of Independent States).

• Investicioni fondovi i strano vlasništvo generišu deset puta snažnije restrukturiranje u odnosu na disperzovane pojedinačne vlasnike.

• Stezanje budžetskog ograničenja pozitivno utiče na restrukturiranje, dok liberaliza-cija uvoza blagotvorno deluje na zemlje CEE, ali ne i na zemlje CIS. Ukupno uzevši, uticaj privatizacije na performanse preduzeća može se oceniti kao pozitivan i stati-stički signifikantan u zemljama CEE i statistički nesignifikantan u zemljama CIS.

* Ekonomski institut Beograd1 Djankov, S. and Murrell, P. (2002). Enterprise Restructuring in Transition: A Quantitative Survey.

Journal of Economic Literature, 40, no. 3: 739-92.2 Estrin, S... et al. (2009). Effect of Privatization and Ownership in Transition Economies, World Bank

Policy Research Working Paper No. 4811, p.48.3 Detaljniji pregled teorijsko-empirijskim iskustava potražiti u: Nikolić, I. (2014) Efekti privatizacije na

performanse industrijskih preduzeća u Srbiji, doktorska teza, Ekonomski fakultet, Beograd.

90

• Konačno, posebno se ističe činjenica da polovina studija koje obuhvataju analizom ne uzima u obzir efekat endogenosti i selekcije koji se odnosi na različite oblike vla-sničke strukture (izostavljen je uticaj stranog vlasništva) i performansi preduzeća, te stoga predlažu nastavak istraživanja u tom pravcu.

Problem je, donekle, ispravljen od strane druge navedene grupe istraživača, koji kompi-liraju 34 najrelevantnija istraživanja objavljena do decembra 2007. godine, izvlače sin-tetičke zaključke o efektima privatizacije na nivo i rast ukupne faktorske produktivnosti – TFP, profitabilnosti, odnosno, prihoda preduzeća. Uz to, analiziraju uticaj privatizacije na produktivnost rada, zaposlenost i zarade. Zemlje razvrstavaju u dve grupe: zemlje Centralne i Istočne Evrope, proširene za zemlje Balkana i Baltičkog regiona; i Zajednicu Nezavisnih Država, koje su u tranziciju krenule kasnije, bez odlučne posvećenosti ra-zvoju tržišno orijentisanog zakonodavnog i institucionalnog okvira.

Bitan razlog urušavanja socijalističkih istočnoevropskih ekonomija bila je nemogućnost da obezbede održivi nivo inovativnosti i tehnološkog progresa. Iz tog razloga praćenje TFP, odnosno proizvodne efikasnosti, istraživačima se već na samom početku tranzicije nametnulo kao prioritetan zadatak. Naime, u centralno planskoj ekonomiji je relativno lako bilo mobilisati rad i kapital putem kompulzivne pune zaposlenosti i visokih stopa rasta investicija, ali tzv. rezidual iz Cob-Douglas-ove proizvodne funkcije (A), kome pripisujemo sve ostale faktore rasta, jednostavno se nije dao kontrolisati. Stoga se od istraživača očekivalo da potvrde polaznu hipotezu da proces tranzicije preduzećima neizostavno obezbeđuje porast TFP. Zadatak je uspešno izvršen, ali samo kod CEE i to u prvim godinama tranzicije. Zemlje CIS, u tom smislu, nikada nisu bile u fokusu istraživanja.

Utvrđeno je da je efekat privatizacije od strane domaćih investitora bitno slabiji nego u slučaju stranih, da je za efektuiranje pozitivnog uticaja potreban duži period, ali i da su efekti izraženiji u zemljama CEE nego što je slučaj sa državama CIS, gde postoje primeri i potpuno negativnog uticaja. U pogledu koncentracije vlasništva nalazi takođe podrža-vaju hipotezu da koncentrisanje, za razliku od disperzovanog privatnog vlasništva, teži snažnijem podizanju efikasnosti, a da je samo u Estoniji statistički potvrđen pozitivan uticaj disperzovanog vlasništva od strane zaposlenih na nivo TFP.

Dve studije posebno tretiraju pitanje efikasnosti privatizovanih državnih preduzeća i novonastalih privatnih firmi. Sabirianova, Svejnar i Terrell4, prateći industrijska predu-zeća Češke i Rusije u periodu 1992-2000, zaključiju da su strane start-up firme manje efikasne od stranih firmi koje već posluju, ali da su, pak, mnogo efikasnije od domaćih start-up preduzeća, koja su, s druge strane, daleko efikasnija od postojećih domaćih preduzeća. Rezultat ovog istraživanja stoga upućuje na to da novoosnovane firme, tzv. de novo, teže da budu efikasnije od firmi privatizovanih od strane domaćih investitora.

Važan pokazatelj performansi preduzeća je i profitabilnost, uprkos činjenici što ona u tranzicionim ekonomijama, zbog poreske evazije, zna da bude ozbiljno potcenjena. I ovde su se istraživanja fokusirala gotovo isključivo na region zemalja CEE, a rezultati ukazuju na to da postoji mali pozitivan efekat privatizacije na nivo profitabilnosti kako 4 Sabirianova, K. et al. (2005). Foreign Investment, Corporate Ownership and Development: Are Firms in

Emerging Markets Catching Up to the World Standard? William Davidson Institute WP 734.

91

od strane domaćih, tako i od stranih vlasnika. Kada se pak posmatra uticaj privatizacije na rast profitabilnosti onda su ocene statistički nesignifikantne.

Evidentno je da efekat privatizacije na nivo prihoda pozitivan i jača kako tranzicija odmiče, posebno u preduzećima koja su privatizovana od strane stranih vlasnika. Dva istraživanja iz kasnije faze tranzicije, koja se odnose na zemlje CIS, nalaze slab pozitivan i negativan efekat, respetivno. Uticaj privatizacije na rast prihoda u kasnijoj fazi tranzi-cije, za zemlje CEE je potvrđen samo u studijama koje jasno definišu pojedine kategorije vlasništva i to isključivo kod stranih investotora, dok je uticaj domaćih investora stati-stički nesignifikantan u celom posmatranom periodu.

Više desetina studija pokušava da odgonetne efekte privatizacije na produktivnosti rada, zaposlenost i zarade. U najkraćem:

• Efekat privatne svojine na produktivnost rada je uglavnom pozitivan ili nesignifi-kantan. Slično zaključcima za TFP, strano vlasništvo, te koncentracija vlasništva imaju snažan pozitivan i signifikantan efekat, dok su uticaj vlasništva zaposlenih, menadžmenta, kao i kontrola „zlatne akcije“ od strane države, uglavnom, statistički nesignifikantni.

• Kod privatizovanih firmi postoji tendencija, posebno kod onih u stranom vlasništvu, da uvećaju, a ne da smanjuju zaposlenost, ali samo relativno u odnosu na preduzeća u državnoj svojini. I ovde je naglasak da koncept radničkog akcionarstva i kontrole nema statistički značajan uticaj na zaposlenost.

• Zaključci u pogledu uticaja privatizacije na zarade nisu jednoznačni. Neki istraži-vači tvrde da državna svojina korelira sa niskim zaradama u pojedinim zemljama, kao što su Rusija i bivša Čehoslovačka, dok u drugim državama, među kojima je Poljska, to nije bio slučaj.

2. Dosadašnje privatizacione politike u Srbiji

Ishodište za donošenje prvog zakona o privatizaciji u Srbiji 1989. godine (ujedno i svih narednih kojih je do danas bilo još četiri) postavljeno je još krajem 1988. godine donoše-njem Zakona o preduzećima, po kome preduzeće može da posluje sredstvima u društve-noj, zadružnoj, mešovitoj i privatnoj svojini. Na taj način je okončan tretman preduzeća kao samoupravne radne organizacije, uveden Zakonom o udruženom radu 1976. godine.

Zakon o prometu i raspolaganju društvenim kapitalom te Zakon o društvenom kapitalu iz 1989. i 1990. doneti u SFRJ na saveznom nivou, i prvi zakon o privatizaciji donet u Narodnoj skupštini Republike Srbije Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine iz jula 1991, kroz neobavezujuću proceduru, promovišu akcionarstvo zaposlenih. Potonji, uvođenjem novih obaveza, kao i državnog posredo-vanja u postupku, usporava proces privatizacije, tako da su do kraja 1991. privatizo-vana samo 34 preduzeća i 139 preduzeća u 1992. Usled hiperinflacije i obezvređivanja procenjene vrednosti društvenog kapitala, proces privatizacije u 1993. se ubrzava, ali izmenama i dopunama zakona 1994. u naredne tri godine (1994-1997) preinačene su gotovo sve do tada izvršene privatizacije, sa namerom da se vrednost stečenih prava na akcije umanji za efekat inflacije, pa je propisano da sva preduzeća izvrše revalorizaciju vrednosti društvenog kapitala i upisanih akcija (ili udela). Kao rezultat ovih mera, udeo

92

akcijskog kapitala u ukupnom kapitalu društvenih preduzeća smanjen je za deset puta - sa oko 40 odsto na oko 4 odsto. Posle revizije, privatizacija je naredne tri godine bila gotovo obustavljena, a 436 ranije transformisanih društava kapitala ponovo je vraćeno u status društvenih preduzeća.

Sredinom 1996. donosi se novi zakon o privatizaciji , sada pod nazivom Zakon o osnova-ma promene vlasništva društvenog kapitala. Motiv za njegovo donošenje nisu neke bitne promene u odnosu na prethodne zakone, već njegovo usklađivanje sa odredbama novog saveznog Zakona o preduzećima koji je izglasan na istoj skupštinskoj sednici.

Međutim, uz jačanje svesti da se mora biti odlučniji u dopuštanju privatizacije društve-nog kapitala, pri formalnom imperativu regulisanja ovog segmenta tranzicije i na repu-bličkom nivou, za samo godinu dana dobijamo i peti po redu zakon o privatizaciji pod nazivom Zakon o svojinskoj transformaciji.

Uprkos činjenici da je ovaj zakon od svih prethodno donetih najrobusniji, u njemu je ostalo mnogo toga nedorečenog i nejasnog. Zakon se formalno primenjivao sve do 12. februara 2001. godine, kada je Zakonom o izmenama i dopunama zakona o tranfor-maciji suspendovana autonomna transformacija preduzeća. Rezultati primene Zakona o svojinskoj trnsformaciji su bili simbolični. Osnovni razlog za to je nedostatak „iskrenog konsenzusa“ za privatizaciju kako na nivou preduzeća, tako i kreatora ekonomske poli-tike. Ne može mu se osporiti deklarativna socijalna pravednost, ali on jednostavno nije mogao „proći“ u sistemski korumpiranoj ekonomiji. Osim toga, rešenja iz ovog zakona su bila ograničena realnim ekonomskim tokovima5.

Još uvek aktuelan, Zakon o privatizaciji donet je krajem juna 2001. godine6. Koji konač-no utvrđuje da je privatizacija obavezna i oročena. Program je zasnovan na prodaji, a u debatama ekonomista u prvim godinama primene mahom je ocenjen kao korektan izbor, posebno sa stanovišta priliva kapitala i potencijalnih izgleda za restrukturiranje privati-zovanih preduzeća. Uostalom, još tada je bilo poznato da privatizacija putem prodaje u ovim elementima iskazuje značajne prednosti u odnosu na druge metode, a naročito ako su kupci strani investitori7.

Od 2008. godine će postati jasno da je najveći problem postojećeg koncepta privatiza-cije broj raskinutih ugovora, koji izvire iz mogućnosti prodaja na rate. Prodaja na rate omogućila je „kupcima“ da plate samo deo od cene postignute na aukciji. Nakon toga

5 U procesu privatizacije primenjivala se vrednost, višestruko precenjenog, zvaničnog deviznog kursa, čime je atraktivnost kupovine smanjivana. Postojali su i problemi u pogledu prometa akcija i slično. Kada se prvi navedeni problem otklonio, devalvacijom zvaničnog deviznog kursa sa 6 na 30 dinara za 1 DEM od kraja novembra do februara naredne godine desio se pravi “privatizacioni bum”. Zbog ove činjenice mišljenje je velikog broja domaćih autora da, u međuvremenu do 2000. nije bilo novih sankcija i bom-bardovanja, model iz 1997. nešto modifikovan, možda bi i preživeo sve promene i bio primenjen i posle smene vlasti u 2000.

6 U želji da se poboljša Zakon o privatizaciji iz 2001. godine Narodna Skupština RS je do sredine 2014. godine donela još osam Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Poslednja od 12. maja 2014. još jednom je odložila odluku o sprovođenju prinudnom izvršenju poverioca nad imovinom subjek-ta privatizacije tj. preduzeća u restrukturiranju.

7 Videti šire: Cerović, B. (2000). Privrede u tranziciji: desetogodišnje iskustvo privatizacije, u Vlasnička transformacija preduzeća i banaka: jugoslovenska i međunarodna iskustva i perspektive, Beograd, NDEJ.

93

„kupac“ donosi odluku da li da nastavi da plaća ili da napusti preduzeće ako mu se to više isplati. Pre nego što napusti preduzeće novi vlasnik „tuneluje“, tj. prebacuje ono što je vredno od imovine na neko drugo pravno lice u njegovom vlasništvu i ostavlja praznu školjku. Krivičnih prijava nema - nema odgovornosti8.

S druge strane, pojedini autori su od samog koncipiranja Zakona o privatizaciji iz 2001. iskazivali određene rezerve, koje su se pokazale ispravnim. Skepsa je postojala u pogle-du efikasnosti programa koji se oslanja na samo jedan dominirajući model9. U tom po-gledu ostaje nejasno zbog čega se uporno insistiralo na samo jednoj formi privatizacije koja nikako nije mogla biti masovna i brzo sprovedena. Oklevalo se pred raznim vido-vima dokapitalizacije, zajedničkih ulaganja i sličnih postupaka iako je od početka bilo evidentno da se dobar deo preduzeća ne mogu brzo privatizovati u okviru postojećeg programa budući da se investitori izrazito koncentrišu oko najprofitabilnijih projekata10.

Opet, ne treba zaboraviti ni na kritike koje su stizale od strane vladinog Saveta za bor-bu protiv korupcije, najpre iz domena transparentnosti. Savet je isticao da se problem netransparentnosti privatizacije u nas ogleda u tome što su Agenciji za privatizaciju de-legirana velika diskreciona ovlašćenja. Agencija je samostalno donosila odluke o re-sturukturiranju, o tenderu, o aukciji, bez propisanog postupka i objektivnih merila za odlučivanje11. Epilog njihove aktivnosti je da su 24 privatizacije sprovedene u Srbiji čak rezolucijom Evropskog parlamenta od 29. marta 2012. označene kao sporne, a već od kraja 2012. tužilaštvo je u tom smislu pokrenulo i opsežne istražne radnje.

3. Da li su ostvareni glavni ciljevi privatizacije?

Što se tiče samih rezultata, evidentno je da proces privatizacije u Srbiji posle 2008. naglo zamire. Uzrok tome je, samo delimično, svetska ekonomska kriza. U portfelju Agencije za privatizaciju jednostavno više nije bilo firmi koje bi bile atraktivne investitorima.

Nakon privatizovanih 94 preduzeća u 2009. godini Agencija za privatizaciju tokom 2010. godine uspeva da nađe kupca za još 33 preduzeća, da bi u naredne dve godine njihov broj bio smanjen, prvo na 18, a u 2012. i zanemarljivih 12 preduzeća. Od toga je na tenderima i aukcijama prodato samo 2 preduzeća u 2011, odnosno po jedno u 2012; ostatak je priva-tizovan na tržištu kapitala. Tokom 2013. nije ni bilo privatizacija putem tendera i aukcija.

U ukupno 2.363 privatizovanih preduzeća, u periodu od 2002. do kraja 2013. bilo je za-posleno oko 330 hiljade lica, od čega 196 hiljada u preduzećima prodatim putem tendera i aukcija, i 137 hiljada u preduzećima privatizovanim na tržištu kapitala. Privatizacijom je bilo obuhvaćeno 545 preduzeća prerađivačke industrije, sa 106 hiljada zaposlenih.

8 O nalazima u vezi sa ovim problemom pogledati: Radulović, B (2012), blog dr Branka Radulovića pod nazivom: www.bradulovic.com.

9 Detaljnije o ovome: Uvalić, M. (2001), Privatizacija u Srbiji deset godina kasnije, u: Cerović, red.10 Cerović, B. (2012) Tranzicija: zamisli i ostvarenja, Centar za izdavačku delatnost - Ekonomski fakultet u

Beogradu, str. 681.11 Šuković, D. (2007). Privatizacioni i postprivatizacioni problemi privrede Srbije, Ekonomika preduzeća,

str. 151-158;

94

Ukupno ostvarena prodajna cena svih privatizovanih preduzeća (putem tendera i auk-cije) u odnosu na njihovu knjigovodstvenu vrednost je veća samo za 0,8%, s tim da su u tom pogledu daleko uspešnije bile tenderske privatizacije; ovde je prodajna cena prema-šivala knjihovodstvenu vrednost za 13,7%, dok je kod aukcija bila niža za 10,9%. Među-tim, u sektoru prerađivačke industrije preduzeća su u proseku prodavana za 9,1% ispod knjigovodstvene vrednosti. I ovde neefikasnosna aukciona prodaja dolazi do izražaja, pošto je prodajna cena bila čak za 41,2% niža od njihove knjigovodstvene vrednosti12.

Uprkos tome ne može se reći da nije ostvaren jedan od prioriteta Zakona o privatizaciji iz 2001. oličen u nameri pribavljanja što većih prihoda od prodaje kao „amortizera boljnih tranzicionih reformi“. Uz to metod prodaje je otvorio prostor za podizanje kredibiliteta i kreditnog rejtinga zemlje vraćanjem na globalnu investicionu mapu. Naime, kalkula-cija čije rezultate predstavljamo u nastavku potvrđuje da ukupno realizovani prihod od prodaje preduzeća ni u kom slučaju nije mali, te da se prema tome primenjeni koncept privatizacije od 2001. može pozitivno oceniti. Među evropskim zemljama u tranziciji do početka ekonomske krize, od Srbije su veći priliv od privatizacije zabeležile jedino Slovačka, Češka i Hrvatska.

Graf. 1.Privatizacioni prihodi* u evropskim zemljama u tranziciji, period 2002-2008.

Napomena: *analiza ne obuhvata mala preduzećaIzvor: kalkulacija autora na osnovu: Privatizationbarometer database, KPMG.

Istina, najveći broj posmatranih zemalja je u ovom periodu privatizaciju privodio kraju, za razliku od Srbije koja ju je tek započinjala. Međutim i kada uzmemo u razmatranje ceo period od početka tranzicije do 2008, Srbija bi bila u regionu JIE po per capita pri-livu od privatizacije u samom vrhu.

12 kalkulacija autora.

95

Graf. 2.Privatizacioni prihodi* u evropskim zemljama u tranziciji, 1992-1998.

(u stalnim US$ iz perioda 2002-2008)

Napomena: *analiza ne obuhvata mala preduzećaIzvor: kalkulacija autora na osnovu: Privatizationbarometer database, KPMG.

Veliki broj privatizacionih ugovora je raskinut, naročito posle 2008. godine. Od početka 2002. do kraja 2012. raskinut je 671 ugovor o privatizaciji, što je 41,5% od ukupnog broja privatizovanih preduzeća putem tendera i aukcija (zbog neispunjavanja obaveza ugovora u grupaciji tenderskih preduzeća raskid je 55%). S tog aspekta se privatizacija u Srbiji nikako ne može oceniti uspešnom. U ovim preduzećima se nalazilo 45% svih zaposlenih, a za njih su kupci izdvojili čak 1,1 milijardu evra. To je 61% ukupnog iznosa (bez inve-sticija i socijalnog programa) koji je definisan u trenutku zaključivanja ugovora. Deo pre-uzetih obaveza nikada nije ni isplaćen, što je i bio razlog raskidanja ugovora. Manji deo predstavlja promašenu investiciju, odnosno, izgubljen kapital nekadašnjih vlasnika ovih preduzeća (što je posebno izraženo u neindustrijskim delatnostima, od 2008. godine).

Raskinuti privatizacioni ugovori u Srbiji u periodu 2002-2012.

Graf. 3.Broj preduzeća (raskinute privatizacije)

96

Graf. 4.Broj zaposlenih (raskinute privatizacije)

Izvor: kalkulacija autora na osnovu podataka Agencije za privatizaciju

Od 671 ugovora, uzrok raskida je najčešće neplaćanje dospelih rata kupoprodajne cene (251 ugovora), tj. neodržavanje kontinuiteta poslovanja i nepoštovanje socijalnog pro-grama (250 ugovora). Tek potom sledi, neizvršenje investicione obaveze (89 ugovora), nedostavljanje bankarske garancije za obavezu investiranja (56 ugovora), raspolaganje imovinom suprotno odredbama ugovora (20 ugovora), a u pet slučajeva su kupci jedno-strano zatražili raskid.

Nema dileme da je proces raskidanja ugovora tekao intenzivnije nakon ispoljavanja ne-gativnih efekata svetske ekonomske krize. Pritom je evidentno da broj raskinutih priva-tizacija od 2007. po svakom posmatranom indikatoru datom na narednoj slici prevazilazi broj privatizovanih preduzeća iz tog perioda.

Privatizaciju prati dramatična redukcija zaposlenosti. Putem tendera i aukcija, privatizo-vane firme, nefinansijskog poslovnog sektora Srbije su na kraju 2013. zapošljavale oko 130 hiljada ili 2/3 manje radnika nego 2002. godine. U proseku je godišnje nestajalo 12 hiljada radnih mesta. Sličnim intenzitetom je smanjivan broj zaposlenih i kod preduzeća u restrukturiranju - dakle u preduzećima koje je Agencija za privatizaciju pripremala za privatizaciju, putem izrade i sprovođenja socijalnog programa. I ovde je broj zaposlenih smanjen, za oko 130 hiljada, ili za 60% u odnosu na 2002.

97

Graf. 5.Broj zaposlenih u privatizovanim preduzećima 2002-2013.

(preduzeća privatizovana metodom tendera i aukcija)

Napomena: *procenaIzvor: Agencija za privredne registre; kalkulacija autora

Prema tome, ukupan broj zaposlenih u firmama nefinansijskog poslovnog sektora koje su bile predmet privatizacionog procesa u ovom periodu manji je za oko 260 hiljada. To je čak za 30 hiljada više od ukupnog broja izgubljenih radnih mesta u celom ovom sek-toru, tokom istog posmatranog vremenskog intervala.

4. Privatizacija vs. efikasnija privreda

Privatizacija u Srbiji, sprovođena nakon 2000. godine, nije postigla ključni cilj. Nije doprinosila restrukturiranju privrede i podizanju njene efikasnosti.

To ćemo efektno pokazati rezultatima regresione analize uticaja različitih svojinskih oblika na produktivnost tj. troškove rada u nefinansijskom poslovnom sektoru tokom perioda do eskalacije globalne ekonomske krize13. Sektor privatne svojine je razdvojen u dva podskupa; indeksom priv obuhvaćena su preduzeća koja su privatizovana pre 2002. godine i preduzeća izvornog privatnog sektora, a indeksom priz preduzeća privatizova-na Zakonom o privatizaciji iz 2002. godine, zaključno sa 2007. godinom14. Napomena još da varijabla SDI predstavlja udeo stranog vlasništva u ukupnoj vrednosti kapitala posmatranih oblasti nefinansijskog poslovnog sektora u 2007. godini.

U prvom slučaju ocenili smo jednačinu oblika:

PRODi,t=αi+x'itβ+γi+εi,t (3.13)

gde je promenljiva PROD definisana kao logaritam bruto dodate vrednosti po radniku, i je oblast prerađivačke industrije, α je konstanta, x je vektor koji sadrži nezavisne promenljive,

13 period nakon toga nije uzet u analizu upravo da bismo poništili poremećaje nastale ovim izuzeno snažnim egzogenim šokom.

14 bilo da su nezavisne promenljive PROD tj. produktivnost bilo TR, odnosno koeficijent troškova rada koji izražava opterećenost bruto dodate vrednosti bruto platama.

98

β je vektor korespondirajućih koeficijenata. t je vremenski period, a γ je uticaj specifičan za svaku oblast nefiansijskog poslovnog sektora i koji se ne menja kroz vreme. Budući da smo analizirali panel podatke, u priloženim tabelama prikazani su rezultati i za metodu fiksnih i za metodu stohastičkih efekata, za dva modela, sa varijablom SDI i bez nje.

Tabela 1.Ocena uticaja različitog svojinskog oblika na promene produktivnosti (PROD) u

privrednim društvima nefinansijskog poslovnog sektora Srbije 2002-2007.

Napomene: Zavisna promenljiva je produktivnosti rada u 23 posmatranih oblasti nefinansijskog poslovnog sektora tokom 2002-2007; Standardne greške na nivou značajnosti od 1% su prikazane u zagradama. Hau-sman test za prvi model iznosi 41,91 (p=0,000); za drugi (sa varijablom SDI) 10,42 (p=0,0152). Izvor: podaci RZS; kalkulacija autora.

Na osnovu koeficijenata ocenjenih u analizi koja uzima sve varijable s istom vremen-skom dimenzijom (izuzev varijable SDI koja je vremenski invarijantna, što je i razlog zašto nije mogla biti ocenjena u modelu sa fiksnim efektima) može se zaključiti da je podskup preduzeća PRODpriv (tj. preduzeća privatizovana po zakonima iz 90-ih i no-voosnovana privatna preduzeća) superioran u pogladu uticaja na rast produktivnosti. Preduzeća privatizovana Zakonom iz 2001. (PRODpriz ) skromno doprinose porastu pro-duktivnosti i gotovo da se ne razlikuju od državnih preduzeća.

U modelu sa stohastičkim efektima, u kojima je obuhvaćena i promenljiva SDI, rezultati ukazuju da porast udela inostranog kapitala u vlasničkom kapitalu srpskih preduzeća real-nog sektora od jednog procentnog poena podiže produktivnost tih preduzeća za oko 0,94%.

99

Stoga možemo zaključiti i da su preduzeća u potpunom ili delimičnom stranom vlasništvu u proseku u ovom periodu bila za 1/2 produktivnija čak i od proseka privatnih preduzeća15.

Ukoliko promenljivu PROD zamenimo koeficijentom troškova rada (TR), koji označava opterećenost bruto dodate vrednosti troškovima bruto zarada, a nezavisne promenljive, pod istim nazivom, ovom prilikom bi odražavale troškove rada u zavisnosti od svojin-skog oblika poslovanja, dobijamo i nešto drugčije rezultate koji su dati u narednoj tabeli.

Očigledno je da ocenjeni parametri imaju odgovarajući predznak. TRpriv (tj. privatizova-na preduzeća po zakonima iz 90-ih i novoosnovana privatna preduzeća) najviše su do-prinosila obaranju troškova rada u nefinansijskom poslovnom sektoru. Za razliku od njih efekat državnih i društvenih preduzeća je u tom smislu za oko dva i po do tri puta slabiji. Negativni predznak pored SDI ukazuje da porast udela stranog kapitala u vlasničkom kapitalu privrednih društava ima za posledicu redukciju troškova rada.

Tabela 2.Ocena uticaja različitog svojinskog oblika na promene troškova rada (TR) u privrednim društvima nefinansijskog poslovnog sektora Srbije 2002-2007.

Napomene: Zavisna promenljiva je koeficijent troškova rada u 23 posmatranih oblasti nefinansijskog poslov-nog sektora tokom 2002-2007; Standardne greške na nivou značajnosti od 1% su prikazane u zagradama. Hausman test za prvi model iznosi 26,10 (p=0,000); za drugi (sa varijablom SDI) 27,73 (p=0,000). Izvor: podaci RZS; kalkulacija autora

15 Slična pravilnost postoji i u hrvatskoj privredi; više o tome kod: Marić, Z. (2008). Izravna inozemna ulaganja i produktivnost hrvatskih poduzeća u djelatnosti industrije, naučni rad, Privredna kretanja i ekonomska politika 116/2008, Zagreb

100

Slab rezultat do sada privatizovanih preduzeća se može relativizovati činjenicom da je i sam obim privatizacije bio ograničen. Iz ovog procesa su bila izuzeta republička i lokalna javna preduzeća koja čine dobar deo privrede. Ogromnu prepreku intenzivnijoj privatizaciji je predstavljla i tzv. autoselekcija, proizvedena od strane isključive primene modela prodaje. Jednosavno rečeno, najatraktivnija preduzeća su privatizovana u prvoj i/ili drugoj godini. Kasnije je ostajalo samo atraktivnih preduzeća za investitore. Zani-mljiv je podatak da od celokupne bruto dodate vrednosti (VA) privrede na privatizovana preduzeća do početka krize otpada samo 9,9%, a njihov udeo unutar podskupa svih preduzeća u privatnoj svojini iznosi 15,3%. Ako bi ovo bio kriterij uspešnosti privati-zacije ili, pak, njene penetracije unutar postojeće vlasničke strukture, posmatrano u do-menu prerađivačke industrije mogli bismo da zaključimo da je zadovoljavajući rezultat do kraja 2007. postignut samo u oblastima: (a) proizvodnje duvanskih proizvoda (87,3% ukupne VA stvoren je u privatnim preduzećima); (b) proizvodnji koksa, derivata nafte i nuklearnog goriva (59,0%); i (c) proizvodnji proizvoda od ostalih nemetalnih minerala, tj. industriji cementa i ostalog građevinskog materijala (57,4%). Prema poslednjim raspo-loživim podacima APR-a (kraj 2012) učešće privatizovanih u ukupnom broju privrednih društava nefinansijskog poslovnog sektora iznosi kod: broja zaposlenih 7,2%; ukupnih prihoda 5,7%; vrednosti ukupnih sredstava 5,3%; a kapitala 4,9%.

5. Šta se u Srbiji još može privatizovati i pod kojim uslovima?

Reč je o tri podskupa preduzeća. U portfelju Agencije za privatizaciju jedan podskup čine preduzeća u restrukturiranju. Ukupno ih je oko 154 sa 53,8 hiljada zaposlenih16. Među njima su najzvučniji i najveći svakako: PKB, Resavica, Industrija kablova Jagodi-na, HIP Petrohemija, Yumco, Mostogradnja...). Drugi podskup su tzv. ostala preduzeća - 419 preduzeća sa 35,5 hiljada zaposlenih. I ovde su nekadašnje perjanice domaće privre-de: Simpo, Krušik, HIP Azotara, Lasta...). Karakteristika navedenih preduzeća je da su toliko prezadužena da nemaju kapital jer su im obaveze veće od vrednosti imovine. Neka od njih su najveći izvoznici, dakle imaju proizvod koji se može prodati. Na primer, HIP Petrohemija je četvrti najveći izvoznik u zemlji, u ovoj godini se očekuje da će od izvoza prihodovati 200 miliona evra; slede Železara Smederevo; RTB Invest... Međutim, uprkos tome ova preduzeća nisu interesantna privatiznim investitorima jer generišu gubitke.

Treća grupa preduzeća, su javna preduzeća na republičkom i lokalnom nivou, koja u naj-većoj meri funkcionišu kao prirodni monopoli. Ova odrednica je i do sada, opravdano bila bitna prepreka njihove prodaje.

Od 2009. mnogo veći problem je što se vrednost javnih preduzeća strmoglavljuje pa novac koji bi neko za njih i bio spreman da plati državi, očigledno nije dovoljan motiv da krene u prodaju. Znamo da je i prethodna Vlada sa Dačićem na čelu iskazivala am-biciju da proda kapital, odnosno da se povuče iz upravljanja pojedinih javnih preduzeća kao, na primer: Resavice, JAT, Galenike, Aerodroma Beograd, Čačanske banke, Dunav osiguranja. Koliko je poznato, od svega toga, izvesna je jedino transakcija vezana za Čačansku banku (stari JAT je, preuzimajući sve ranije obaveze, mesto na tržištu ustupio novoosnovanom Jat Airways-u, stvorenom partnerskim ulaganjem Republike Srbije i Etihad Airways-a). I privatizacija Telekoma će zavisiti od iznosa koji se prodajom može

16 Broj preduzeća u restrukturiranju je promenljiv tako se već danas može čuti da ih je trenutno i više od 160.

101

dobiti. Danas je to svakako manje nego što je bilo pre dve godine, pogotovo, pre ot-počinjanja globalne ekonomske krize. Pretpostavljeno je da iznos koji bismo dobili za Telekom u ovom trenutku bitno ne popravlja finansijski položaj zemlje. Otuda sumnja u mogućnost prodaje Telekoma ove godine.

Uskoro nas očekuje donošenje novog zakona o privatizaciji. Ispravno, jer je postojeći ispunio svoju misiju a isključivi metod prodaje zaglavio njegovu dalju primenu. U tom smislu je odlično što ćemo dobiti alternativu postojećem modelu privatizacije u vidu: dokapitalizacije, zajedničkog ulaganja, opcije kupovine kapitala, pa čak i poveravanja upravljanja uz podelu dobiti. S druge strane, čini se da novi zakon o privatizaciji mora ići snažnije u susret predstojećim merama fiskalne konsolidacije (npr. mogli bismo, sa sadašnjih 10%, uvećati relativni udeo sredstava koji se uplaćuje Republičkom fondu na-dležnom za penzijsko i invalidsko osiguranje). Možda bi trebalo razmisliti i oko odusta-janja oročavanja završetka privatizacije. Rok za privatizaciju kapitala do kraja 2014. nije realan, dok stalno produžavanje njegovog okončanja deluje neozbilno.

Kako god ga izmenili novi zakon o privatizaiciji će se primenjivati, zbog navedenih ra-zloga, na malom broju preduzeća. Niti više imamo šta vredno da prodamo, niti postoje zainteresovani da to kupe. Stoga moramo, što pre, promeniti naš odnos prema držav-noj svojini. Javna preduzeća, pre svega, moraju da se korporativizuju, da kao i druga preduzeća posluju prema Zakonu o privrednim društvima, transparentnije i efikasnije. Verovatno je da su državna preduzeća jedna od bitnih, neiskorišćenih, poluga preokreta srpske ekonomije. Za to će nam trebati politička volja, znanje, vreme. Za početak, makar bi stručna javnost mogla da promeni svoj stav o javnim preduzećima kao neizlečivom generatoru gubitaka i problema. Upravo iz pomenutog stava i proističe neizbežna priva-tizacija. Za kraj evo samo nekih predloga šta nam valja činiti17.

Na makro nivou:

• Izbegavati nestručna politička postavljenja na menadžerske pozicije• Odvojiti poslovanje javnog preduzeća od avanturističkih političkih projekata• Ako je moguće, centralizovati nadzor nad radom javnih preduzeća • Redukovati/optimizovati broj javnih preduzeća• Podići kvalitet i transparentnost finansijskog izveštavanja• Povećati konkurenciju tamo gde je moguće (svakako ne kod prirodnih monopola)• Postepeno podizati kvalitet državne administracije (republički i lokalni nivo) zadu-

žene za ekonomiju, jer je bez nje izolovana politička volja za reformama nedovoljna

Na mikro nivou:

• Precizno definisati neprofitne ciljeve (uravnotežiti njihov trade-off sa profitnim ci-ljem)

• S obzirom na neprofitne ciljeve, uspostaviti dugoročno održivu strategiju upravlja-nja koja je profitno orijentisana

• Zanavljati tehnologiju (zaduživanje je, i te kako, opravdano za investiranje u jačanje tehnoloških sposobnosti)

17 pogledati detaljnije u: Ha-Joon Chang, (2007) State-owned Enterprise Reform, United Nations, p.47

102

• Ako posluje u razmenjivom sektoru, ohrabrivati izvoz (izvoz treba promovisati kada je izvodljiv, čak i kombinovati sa zaštitom, subvencijama i podsticajima u početku...)

• Investirati u ljudski kapital (od menadžera do običnih radnika, bez izuzetka)• Uvesti sistem podsticaja (dobre nagraditi, loše kazniti; često je bolje nagrađivati

grupe nego pojedince...).

Literatura:

• Agencija za privredne registre, Republika Srbija• Cerović, B. (2000). Privrede u tranziciji: desetogodišnje iskustvo privatizacije, u

Vlasnička transformacija preduzeća i banaka: jugoslovenska i međunarodna isku-stva i perspektive, Beograd, NDEJ.

• Cerović, B. (2012) Tranzicija: zamisli i ostvarenja, Centar za izdavačku delatnost - Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 681.

• Djankov, S. and Murrell, P. (2002). Enterprise Restructuring in Transition: A Quan-titative Survey. Journal of Economic Literature, 40, no. 3: 739-92.

• Estrin, S... et al. (2009). Effect of Privatization and Ownership in Transition Econo-mies, World Bank Policy Research Working Paper No. 4811, p.48.

• Ha-Joon Chang, (2007) State-owned Enterprise Reform, United Nations, p.47• Marić, Z. (2008). Izravna inozemna ulaganja i produktivnost hrvatskih poduzeća u

djelatnosti industrije, naučni rad, Privredna kretanja i ekonomska politika 116/2008, Zagreb

• Nikolić, I. (2014) Efekti privatizacije na performanse industrijskih preduzeća u Sr-biji, doktorska teza, Ekonomski fakultet, Beograd.

• Privatizationbarometer database, KPMG.• Radulović, B (2012), blog dr Branka Radulovića pod nazivom: www.bradulovic.

com.• Republički zavod za statistiku, Republika Srbija• Sabirianova, K. et al. (2005). Foreign Investment, Corporate Ownership and De-

velopment: Are Firms in Emerging Markets Catching Up to the World Standard? William Davidson Institute WP 734.

• Šuković, D. (2007). Privatizacioni i postprivatizacioni problemi privrede Srbije, Ekonomika preduzeća, str. 151-158;

• Uvalić, M. (2001), Privatizacija u Srbiji deset godina kasnije, u: Cerović, red.

103

Strah od fluktuiranja kursa dinara i nezvanična evroizacija u SrbijiNenad Stanišić*

Nenad Janković**

Apstrakt: Rezultati empirijskih istraživanja o primeni različitih režima deviznog kursa suge-rišu da de jure primenjivani režimi deviznog kursa često ne odgovaraju onome što monetar-ne vlasti zaista rade kada je u pitanju dinamika kursa nacionalne valute. Ova pojava je značaj-nije izražena kod zemalja u razvoju nego kod razvijenih zemalja. Ispostavilo se da odstupa-nja de jure od de facto ponašanja kursa nacio-nalne valute po pravilu idu u smeru smanjiva-nja stepena fluktuacija, te se ova pojava naziva „strah od fluktuiranja“. U Republici Srbiji se od septembra 2006. godi-ne zvanično primenjuje strategija inflacionog targetiranja i režim rukovođenog fluktuiranja. Cilj ovog rada je da se u skladu sa opšte pri-hvaćenom metodologijom ispita stepen fleksi-bilnosti kursa dinara. Rezultati analize govore da je u Srbiji prisutan veliki i rastući strah od fluktuiranja, koji pogotovo dolazi do izražaja u poslednjih godinu i po dana. Kao jedan od osnovnih uzroka intervencija NBS na deviznom tržištu u cilju smanjivanja stepena fleksibilnosti deviznog kursa identi-fikujemo visok stepen nezvanične evroizacije domaćeg finansijskog sistema. U uslovima visoke evroizacije monetarna politika gubi

na efikasnosti i jača kanal deviznog kursa u mehanizmu transmisije monetrane politike, što doprinosi pojavi „straha od fluktuiranja“. Pored toga, u uslovima visoke finansijske evro-izacije rizik deviznog kursa se može lako pre-liti na rizik stabilnosti celokupnog finansijskog sistema zemlje, te periodi brzog i značajnog pada vrednosti domaće valute nisu poželjni. Osnovni zaključak je da NBS, uprkos prokla-movanoj monetarnoj strategiji, de facto vodi računa o stabilnosti vrednosti domaće valute u većoj meri nego što se to može očekivati u reži-mu rukovođeno fluktuirajućeg deviznog kursa. Ovakvo ponašanje NBS je, sa druge strane, racionalno, opravdano i očekivano u uslovima jako izražene nezvanične evroizacije finansij-skog sektora Srbije. Ipak, nesklad koji postoji između zvanične monetarne strategije i opštih uslova u finansijskom sistemu (u smislu visoke evroizacije) je neophodno eliminisati. Svesna problema, NBS je usvojila strategiju dinariza-cije finansijskog sistema Srbije, ali i nakon više od dve godine sprovođenja situacija se, skoro nimalo, nije popravila.

Ključne reči: režim deviznog kursa, fleksibil-nost kursa, finansijska evroizacija

Uvod

U literaturi koja ispituje uticaj primenjivanog režima deviznog kursa na varijable kao što su inflacija, ekonomski rast, platni bilans i sl., došlo se do zaključka da de jure primenji-vani režimi deviznog kursa često ne odgovaraju onome što monetarne vlasti zaista rade kada je u pitanju promena kursa nacionalne valute. Ova pojava je značajnije izražena kod zemalja u razvoju nego kod razvijenih zemalja. Ispostavilo se da odstupanja de jure od de facto ponašanja kursa nacionalne valute uglavnom idu u smeru smanjivanja stepena fluktuacija, te se naziva „strah od fluktuiranja“. U svom pionirskom radu o ovoj pojavi, Rajnhard i Kalvo (2000) zaključuju da postoji „epidemija straha od fluktuiranja

* Ekonomski fakultet u Kragujevcu** Ekonomski fakultet u Kragujevcu

104

u zemljama sa tržištima u nastajanju“, te da mnoge zemlje iz ove grupe, koje su prihva-tile fluktuirajući devizni kurs, uglavnom ne dozvoljavaju slobodno formiranje deviznog kursa na tržištu. Autori zaključuju da su oscilacije deviznog kursa u mnogim zemljama u razvoju znatno niže nego u razvijenim zemljama koje dozvoljavaju slobodno fluktuira-nje kursa svoje valute - kao što su SAD, Japan i Australija. Ova činjenica je u suprotnosti sa onim što bi se moglo očekivati, imajući u vidu da su ekonomski šokovi koji dovode do promene odnosa razmene znatno češći i veći u zemljama u razvoju nego u razvijenim zemljama (najvećim delom zbog većeg udela primarnih proizvoda u izvozu). Pri slo-bodnom fluktuiranju kursa, promene nominalnog kursa bi trebalo da budu veće ukoliko je učestalost i jačina šokova veća. Očigledno, monetarne vlasti zemalja u razvoju vode aktivnu politiku upravljanja deviznim kursom, iako to nije u skladu sa proklamovanim režimom.

Predmet istraživanja u ovom radu je analiza stepena fluktuiranja kursa dinara. U Re-publici Srbiji se od septembra 2006. godine primenjuje režim rukovođenog fluktuira-nja. Ovaj režim je predviđen i Memorandumom o ciljanju (targetiranju) inflacije kao monetarnoj strategiji, koji je 2008. godine sačinjen u skladu sa Sporazumom Narodne banke Srbije i Vlade Republike Srbije o ciljanju (targetiranju) inflacije. U delu koji se tiče režima deviznog kursa stoji: „Narodna banka Srbije sprovodi režim rukovođeno plivajućeg deviznog kursa, koji podrazumeva pravo intervencija u slučaju znatnih dnev-nih oscilacija na deviznom tržištu, ugroženosti finansijske i cenovne stabilnosti i zaštite adekvatnog nivoa deviznih rezervi.“

Pri režimu ciljanja inflacije, intervencije na deviznom tržištu se sprovode retko i to samo u slučaju kada se iscrpi potencijal za uticaj referentne kamatne stope na inflaciju (ovaj stav se nalazi i u samom Memorandumu). Cilj ovog rada je da se u skladu sa opšte pri-hvaćenom metodologijom ispita de facto ponašanje deviznog kursa i utvrdi da li i u Srbiji postoji „strah od fluktuiranja“, kao i da se utvrdi njegov osnovni uzrok, ukoliko je od-govor pozitivan. Teorija i analiza pojave „straha od fluktuiranja“ kao jedan od osnovnih uzroka navode visok stepen nezvanične (de facto) dolarizovanosti domaćeg finansijskog sistema.

Ostatak rada je strukturiran na sledeći način. U narednom delu se analizira kretanje kursa dinara u periodu primene inflacionog targetiranja kao monetarne strategije. Zatim sledi objašnjenje metodologije koja se koristi u svrhu ocene postojanja straha od fluktui-ranja deviznog kursa. Nakon toga su prezentirani rezultati procene stepena fluktuiranja kursa dinara, a zatim i analiza nivoa evroizacije domaćeg finansijskog sistema, sa speci-ficiranjem osnovnih ograničenja koje on postavlja pred monetarnu politiku.

Analiza kretanja kursa dinara u odnosu na evro u periodu targetiranja inflacije

Prvi korak u analizi stepena fleksibilnosti deviznog kursa i ocenjivanju postojanja straha od fluktuiranja predstavlja analiza kretanja kursa. Na grafikonu 1 je prikazano kretanje nominalnog kursa dinara u odnosu na evro u periodu primene inflacionog targetiranja i rukovođeno fluktuirajućeg kursa (od septembra 2006. do danas). U toku tog perioda dinar je nominalno depresirao u odnosu na evro za oko 28,3%. Međutim, moguće je iz-

105

dvojiti nekoliko potperioda sa različitim karakteristikama po pitanju kretanja deviznog kursa. To su:

1. septembar 2006 – septembar 2008;2. septembar 2008 – januar 2009;3. januar 2009 – decembar 2009;4. decembar 2009 – septembar 2012;5. septembar 2012 – mart 2014.

Grafikon 1.Nominalni kurs dinara u odnosu na evro u periodu sep. 2006 – mart 2014.

Izvor: NBS

Podela celokupnog perioda primene rukovođeno fluktuirajućeg kursa na navedene potperiode izvršena je na osnovu stabilnosti/fleksibilnosti kursa. Prvi, treći i peti pot-period (sep. 06 – sep. 08; jan. 09 – dec. 09; sep 12 – mar. 14) se karakterišu relativno stabilnom vrednošću dinara u odnosu na evro (grafikon 2). U prvom posmatranom periodu, od početka primene inflacionog targetiranja u septembru 2006. godine do po-jave svetske ekonomske krize u septembru 2008. godine, došlo je do blage nominalne apresijacije dinara od 8,7%. Udar krize u jesen 2008. godine se, očekivano u uslovima primene fleksibilnog kursa, značajno odrazio na jaku depresijaciju dinara. U svega 4 meseca (septembar 2008 – januar 2009) dinar je depresirao za 18,3%. Za celu 2009. godinu je karakteristična relativno stabilna vrednost dinara (zabeležena je blaga depre-sijacija od svega 2,6%). Zatim sledi duži period umerene depresijacije u visini od 17,5% (od početka 2010. godine do avgusta 2012. godine). Nakon toga ponovo nastupa period relativne stabilnosti kursa, sa vrlo blagom apresijacijom od 0,5% od septembra 2012. do marta 2014. godine.

106

Grafikon 2.Promene vrednosti dinara u odnosu na evro u odabranim periodima

* negativan predznak označava depresijaciju dinara, pozitivan predznak apresijaciju dinaraIzvor: Sopstvena kalkulacija na osnovu podataka NBS

O ovom naizmeničnom smenjivanju perioda relativne stabilnosti i značajne fleksibilno-sti kursa dinara svedoči i grafikon 3 na kome su predstavljene prosečne vrednosti i stan-dardne devijacije kursa dinara u odnosu na evro u 5 izdvojenih potperioda. Iako proseč-na vrednost dinara konstantno opada, varijabilnost, tj. fleksibilnost kursa u izdvojenim potperiodima je različita. U to nas uverava niska standardna devijacija kursa u prvom, trećem i petom periodu (sep. 06 – sep. 08; jan. 09 – dec. 09; sep 12 – mar. 14), a visoka standardna devijacija u drugom i četvrtom periodu (sep. 08 – jan. 09. i dec. 09 – mar. 14).

Grafikon 3.Prosečna vrednost i standardna devijacija kursa dinara u odnosu na evro

u odabranim periodima

Izvor: Sopstvena kalkulacija na osnovu podataka NBS

Na osnovu sprovedene analize kretanja kursa i njegove varijabilnosti u posmatranom periodu moguće je pronaći prve argumente u korist teze o visokom nivou straha od fluktuiranja u poslednje vreme. Kao što je uočeno, od septembra 2012. godine do danas vrednost dinara u odnosu na evro je stabilna. Po stepenu stabilnosti, ovaj period se može uporediti sa periodima od septembra 2006. do početka svetske ekonomske krize u jesen 2008. i od januara do decembra 2009. godine. Ipak, sve druge ekonomske karakteristi-

107

ke bitne za nivo deviznog kursa u ova tri perioda se značajno razlikuju. Ovi periodi se ne mogu uporediti ni po prilivu stranih direktnih investicija (znatno veći pre krize nego danas), ni po stopama ekonomskog rasta (znatno veće pre krize nego danas), ni po šokovima u svetskoj privredi (znatno izraženiji danas nego pre krize). Imajući u vidu na-vedenu promenu ekonomskih okolnosti nastalih pod uticajem svetske ekonomske krize, očekivano bi bilo da je stabilnost kursa znatno niža u periodima od januara do decembra 2009. godine i od septembra 2012. godine do danas, nego u periodu od septembra 2006. do septembra 2008. Kako to nije slučaj, tj. pošto je dinar prilično stabilan u ova tri bit-no različita perioda, može se posumnjati da centralna banka nema isti odnos prema kursu dinara u vreme pre i posle krize, tj. da je stabilnost kursa danas postala jedan od de facto ciljeva monetarne politike.

Ipak, analiza kretanja nominalnog kursa ne može biti valjan naučni dokaz postojanja straha od fluktuiranja i akcija centralne banke u cilju održavanja vrednosti domaće valu-te. Stabilna vrednost kursa se može očekivati i kada nema značajnijih eksternih šokova, kada su inflaciona očekivanja na niskom nivou, kada nema poremećaja na finansijskom tržištu... Kako se period od nastanka svetske krize do danas svakako ne može poisto-vetiti sa navedenim karakteristikama, osnovano je posumnjati da je stabilnost deviznog kursa nakon polovine 2012. godine rezultat usmerenih aktivnosti NBS. Zato će u doka-zivanju postojanja straha od fluktuiranja biti korišćena metodologija analize „pritiska na deviznom tržištu“, o kojoj će biti reči u delu koji sledi.

Pritisak na deviznom tržištu i metodologija određivanja stepena de facto fleksibilnosti kursa

Mera de facto ponašanja deviznog kursa koju ćemo koristiti u ovom radu je indeks flek-sibilnosti deviznog kursa. Ovaj indeks se zasniva na konceptu pritiska na deviznom tržištu (Exchange Market Preasure – EMP) koji je prvi put razvijen od strane Girtona i Ropera sedamdesetih godina XX veka (Girton, Roper, 1977). Zahvaljujući velikom in-teresovanju za određivanje de facto režima deviznog kursa i njegovog uticaja na ključne makroekonomske varijable, koncept EMP je u poslednje dve decenije dalje razvijan od strane brojnih autora (na primer: Guimaeres & Karacagdag, 2004; Pentecost, Van Ho-oydonk, Van Poeck, 2001; Tanner, 2001), pa i sam indeks fleksibilnosti deviznog kursa ima nekoliko različitih izvedbi. U osnovi svih njih je posmatranje kretanja kursa i vari-jabli koje prate akcije monetarnih vlasti usmerene na restrikcije u kretanju kursa, kao što su intervencije centralnih banaka na deviznom tržištu.

Srž EMP koncepta se zasniva na ideji da kretanje deviznog kursa ne mora u potpunosti da oslikava nivo pritiska na valutu koji postoji na deviznom tržištu. Teorijski bi to bilo tako pri primeni potpuno i slobodno fluktuirajućeg kursa. Međutim, u praksi, čak i pri režimima slobodno fluktuirajućeg kursa, centralne monetarne vlasti mogu intervenisati na deviznom tržištu. U tom slučaju, samo se deo pritiska na valutu prenosi na vrednost valute, tj. devizni kurs. Ostatak pritiska biva apsorbovan intervencijama centralne ban-ke, recimo intervencijama na deviznom tržištu. Deo pritiska se može preneti i na prome-nu kamatne stope. Jednostavan model koncepta pritiska na deviznom tržištu je prikazan na slici 1. Prema njemu, celokupan pritisak na domaću valutu se kanališe u tri pravca: promenu kursa, promenu deviznih rezervi (kao posledice intervencija na deviznom trži-štu) i promenu kamatne stope.

108

Slika 1.Model pritiska na deviznom tržištu i njegovog prenosa

Kako se uključivanje promene kamatne stope ne preporučuje kod zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji (zbog relativno malog obima portfolio investicija i značajne i pro-menljive premije rizika), indeks fleksibilnosti kursa koji ćemo primeniti u ovom radu je definisan kao učešće apsolutne vrednosti promene deviznog kursa u zbiru apsolutnih vrednosti promene kursa i promene deviznih rezervi zemlje:

Iemp = |Det|/{|Det|+|Dft|},

Gde su |Det| i (|Dft|) apsolutne vrednosti mesečnih promena deviznog kursa i deviznih rezervi1. Indeks uzima vrednost od nula do jedan. Što je indeks bliži jedinici (|Dft| → 0), devizni kurs je fleksibilniji. Što je indeks bliži nuli (|Det| → 0) kurs je fiksniji, tj. veće su restrikcije njegovog kretanja (od strane centralne banke).

Strah od fluktuiranja kursa dinara

Svetska finansijska i ekonomska kriza se, očekivano u režimu fluktuirajućeg deviznog kursa, odrazila na značajno povećanje fleksibilnosti kursa dinara sa tendencijom značaj-ne nominalne depresijacije. U uslovima visoke evroizacije finansijskog sistema, devizni rizik se preliva na rizik stabilnosti finansijskog sistema. U uslovima krize, smanjenja tražnje i ekonomske aktivnosti, smanjenja realnih zarada i stope zaposlenosti, značajno je porastao broj rizičnih i nenaplativih kredita u aktivi banaka koje posluju na teritoriji Srbije. Iako privreda i stanovništvo Srbije nisu zaduženi u apsolutnom iznosu u meri u kojoj su zaduženi stanovnici i privreda većine zemalja regiona, izgleda da je teret otplate kredita na jako visokom nivou i da se kreditna ekspanzija pre nastanka krize zasniva-la na optimističnoj pretpostavci daljeg rasta zarada i prihoda izraženih u evrima. Kao posledica krize i depresijacije dinara, kao njene direktne posledice, dogodilo se upravo suprotno, tj. došlo je do pada zarada i prihoda u evrima, čime je ugrožena stabilnost do-maćeg finansijskog sistema. Sprečavanje daljeg značajnog pada vrednosti dinara postalo je preduslov očuvanja finansijske stabilnosti u Srbiji. Visoka nezvanična evroizacija u Srbiji postala je, dakle, prepreka sprovođenju proklamovane monetarne strategije i rukovođeno fluktuirajućeg deviznog kursa i faktor rizika prelivanja deviznog kursa na rizik stbilnosti finansijskog sistema. Očekivano, pojavio se izražen strah od fluktu-iranja kursa dinara, kako kod stanovništva i privrede, tako i kod centralne monetarne vlasti.

1 U skladu sa metodologijom, devizne rezerve su stavljene u odnos sa primarnim novcem. O razlozima za to i formalnom izvođenju indeksa videti u: Tanner, 2001.

109

U skladu sa svojim mandatom, NBS interveniše na deviznom tržištu kako bi sprečila prevelike dnevne oscilacije deviznog kursa i očuvala finansijski sistem i adekvatan nivo deviznih rezervi. Imajući u vidu da su devizne rezerve u poslednjoj deceniji na adekvat-nom nivou, razlozi za intervenciju na deviznom tržištu su uglavnom bili povezani sa visokom varijabilnošću deviznog kursa u uslovima plitkog deviznog tržišta. Ukoliko, pak, postoji značajan strah od fluktuiranja, što je polazna pretpostavka i predmet analize ovog rada, onda će veliki deo intervencija biti rezultat straha za stabilnost finansijskog sistema zemlje.

Primenom napred opisane metodologije, zasnovane na analizi pritiska na deviznom tr-žištu, izračunat je indeks slobode fluktuiranja kursa dinara u odnosu na evro u periodu od sredine 2004. do početka 2014. godine. Rezultati su predstavljeni na grafikonu 4. Period od sredine 2004. godine do sredine 2008. godine se može okarakterisati kao pe-riod stabilne fleksibilnosti kursa. Nalet svetske ekonomske krize krajem 2008. godine očekivano je prouzrokovao povećanje pritiska na devizno tržište. Pritisak je kanalisan kroz porast deviznog kursa (značajnu depresijaciju u kratkom roku) i na intervencije NBS na deviznom tržištu (prodaja deviza i smanjenje deviznih rezervi), pa dolazi do smanjenja stepena slobode fluktuiranja kursa, tj. do značajnog rasta straha od fluk-tuiranja. U toku 2009. godine, strah od fluktuiranja se zadržava na jako visokom nivou (nizak nivo slobode fluktuiranja, od oko 20%). Zatim sledi period povećanja slobode fluktuiranja kursa, sve do druge polovine 2012. godine, kada ponovo raste nivo straha od fluktuiranja. Tokom 2013. i početkom 2014. godine nivo slobode fluktuiranja kursa je na jako niskom nivou (ispod i oko 20%), te se definitivno empirijski može potvrditi da je strah od fluktuiranja kursa u Srbiji trenutno jako visok, tj. da očuvanje stabilnosti kursa dinara predstavlja jedan de facto cilj monetarne politike NBS.

Grafikon 4.Indeks de facto fleksibilnosti kursa dinara u odnosu na evro

Kretanje indeksa slobode fluktuiranja deviznog kursa potvrđuje i ranije iznetu pretpo-stavku da se stabilnost kursa u dva perioda nakon izbijanja krize (tokom 2009. godine i od septembra 2012. godine do danas) ne može objasniti stabilnim okolnostima, tj. niskim nivoom pritiska na deviznom tržištu, već upravo značajnim strahom od fluk-tuiranja u pomenutim periodima. Drugim rečima, u ovim periodima je pritisak na deviznom tržištu u većoj meri kanalisan ka intervencijama NBS nego ka promeni, tj. depresijaciji kursa dinara.

110

Rezultati analize svedoče da su akcije centralne banke Srbije trenutno u većoj meri usmerene na stabilnost kursa dinara nego što bi se to moglo očekivati u režimu ruko-vođenog fluktuiranja, tj. da postoji nesklad između proklamovane monetarne strategije i de facto režima kursa dinara. Ovakvo ponašanje centralne banke je očekivano i razum-no u uslovima visoke nezvanične evroizacije finansijskog sistema, kada se devizni kurs u velikoj meri „preliva“ na rast opšteg nivoa cena i kada se devizni rizik preliva u rizik za stabilnost finansijskog sistema. Ipak, imajući u vidu slabu efikasnost monetarne politike u uslovima visoke evroizacije, neophodno je u srednjem roku uskladiti monetarnu po-litiku sa okolnostima u finansijskom sistemu. Razmotrimo sada koji je nivo nezvanične evroizacije finansijskog sistema Srbije.

Evroizacija finansijskog sistema u Srbiji kao osnovni uzrok straha od fluktuiranja

Pojam evroizacija (dolarizacija) se najčešće i najjednostavnije definiše kao upotreba strane valute u domaćoj ekonomiji. Glavni faktori koji su uticali na povećanje upotrebe strane valute u (pre svega) zemljama u razvoju i tranzicionim ekonomijama su: dugo-trajni periodi makroekonomske neravnoteže (visoka i volatilna inflacija, snažnija depre-sijacija domaće valute i neodrživ privredni rast), nedovoljno razvijeno tržište kapitala, tržišne imperfektnosti i neadekvatna regulativa („currency blind“ regulatorni okvir)2. Uzimajući u obzir navedeno, iako je nezvanična evroizacija karakteristična za skoro sve evropske tranzicione zemlje, ne treba da čudi što Srbija predstavlja jednu od zemalja sa najvećim stepenom finansijske evroizacije.

Na grafikonu 5 je prikazana vrednost indeksa nezvanične evroizacije u 10 tranzicionih zemalja centralne i jugoistočne Evrope. Indeks evroizacije se računa kao udeo zbira stranog gotovog novca i depozita u inostranoj valuti u zbiru ukupnog gotovog novca (domaćeg i stranog) i ukupnih depozita (u domaćoj i stranoj valuti)3:

EI = (FCC + FCD) / (LCC + FCC + LCD + FCD)

Od svih posmatranih zemalja, Srbija ima ubedljivo najveći indeks finansijske evroiza-cije, od oko 90%. Ovakav nivo evroizacije je znatno viši u odnosu na zemlje centralne Evrope (Češku, Mađarsku, Poljsku) u kojima se indeks valutne supstitucije nalazi na nivou oko 10%, ali i u odnosu na zemlje regiona (Bugarsku, Rumuniju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Makedoniju) u kojima se indeks kreće u rasponu od 30% do 70% u proseku u periodu od 2007. do 2012. godine. Na grafikonu 5 je moguće uočiti još jednu bitnu osobinu nezvanične evroizacije, a to je da se ona sporo i malo menja tokom godina, tj. da postoji visok stepen inercije evroizacije finansijskog sistema. Ova činjenica je bitna sa aspekta definisanja strategije smanjivanja evroizacije (koja mora biti dugoročna), njenih ciljeva (koji moraju biti realni) i vremenske dinamike ostvarenja ci-ljeva (koja mora biti spora). Takođe, ova činjenica dokazuje da se jednom izgubljeno po-

2 Ivković, A., (2011), „Dolarizacija i mogućnosti dedolarizacije finansijskog sistema“, Bankarstvo 3-4, Udruženje banaka Srbije, Beograd, str. 82

3 Scheiber, T and Stix, H. (2009) Euroization in Central, Eastern and Southeastern Europe – New Evidence On Its Extent and Some Evidence On Its Causes, OESTERREICHISCHE NATIONALBANK, WORK-ING PAPER 159

111

verenje u nacionalnu valutu (zbog perioda izražene monetarne nestabilnosti) jako sporo i postepeno ponovo vraća (uprkos uspostavljenoj monetarnoj stabilnosti u dužem roku).

Grafikon 5.Indeks nezvanične evroizacije u 10 evropskih tranzicionih zemalja

Izvor: Euro Survey, Centralna banka Austrije

O stepenu evroizacije domaćeg finansijskog sistema govore i podaci iz bilansa banaka koje posluju na teritoriji Srbije. Iako udeo pozajmnica u inostranoj valuti nije nešto na-ročito visok, udeo pozajmnica indeksiranih u inostranoj valuti je veoma visok. Osnovni problem je predstavljalo to što te pozajmnice u velikoj meri nisu bile zaštićene od rizika promene deviznog kursa4. U decembru 2011. godine evroizacija pozajmnica je bila jedna od najviših u ovom delu Evrope i kretala se oko 71%. Istovremeno, evroizacija depozi-ta je bila još izraženija (oko 77%) i bila je znatno upadljivija u sektoru domaćinstava, nego u korporativnom sektoru. Problem evroizacije se ogleda u tome što ona slabi kanal monetarne transmisije i umanjuje efektivnost monetarne politike koju vlast pokušava da sprovodi5. Da bi izbegle zamku koju sa sobom nosi štednja u inostranoj valuti, ili indeksiranje uzetih kredita u inostranoj valuti, zemlje poput Čilea i Perua su pribegle drugačijim rešenjima – zaštitu su obezbedile obaveznim indeksiranjem depozita stopom inflacije6.

Možda nabolji pokazatelj poverenja javnosti u nacionalnu valutu predstavlja valutna struktura štednje stanovništva. Po ovom pokazatelju, kao što se može videti na grafikonu 6, rezultati su ponovo poražavajući. Pored brojnih ekonomskih analiza koje su u većem broju slučajeva ukazivale da se više isplati štedeti u dinarima nego u nekoj inostranoj valuti (povoljniji poreski tretman kamate na dinarsku u odnosu na deviznu štednju, kao

4 Janković, N. i Stanišić, N., (2012), Problem izbora adekvatnog režima deviznog kursa u Srbiji, Ekonomske teme broj 3, Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu, Niš, str. 407

5 Kujundžić, S. i Otašević, D., (2012), Kanal bankarskog kreditiranja u evroizovanoj ekonomiji: slučaj Srbije, Narodna banka Srbije, stručni radovi, Beograd, str. 3

6 Dragutinović, D., (2008), Moć i nemoć monetarne politike u uspostavljanju ravnoteže između platnobi-lansnih ciljeva i ciljeva inflacije, NBS, Radni papiri, Beograd, str. 18

112

i razlika između kamatnih stopa koja je dovoljna da nadomesti oportunitetne troškove dinarskih štediša po osnovu promene kursa dinara), tokom celog posmatranog perioda dominira učešće devizne štednje (od 92,9% u 2002. godini, do 98,3% u 2005. godini). U najvećoj meri, ovakva situacija je rezultat visokih inflacionih očekivanja, povremenih nestabilnosti na deviznom tržištu i negativnih iskustava u pogledu makroekonomske stabilnosti u prethodnom periodu. Ni sprovedena strategija dinarizacije nije dala (još uvek) neke zadovoljavajuće rezultate – krajem 2013. godine učešće dinarske štednje je još uvek veoma skromno i iznosi 3,5%. U velikoj meri na popravljanje ovog rezultata je uticala mera NBS kojom su povodom Svetskog dana štednje kamatne stope na štednju u inostranoj valuti (pre svega u evrima) ostale iste, a kamatne stope na štednju u dinarima su povećane. Rezultat je bio značajan rast štednje u dinarima krajem 2013. godine što je i doprinelo dostizanju već pomenutog procenta – 3,5%7. Kada se ovim podacima doda i činjenica da je u 2013. godini učešće kratkoročne dinarske štednje u ukupnoj dinarskoj štednji čak 91,7% (kod devizne štednje je taj odnos bolji i učešće kratkoročne devizne štednje u 2013. godini iznosi 79,3%), stiče se utisak, da pored svih donetih mera, još uvek vlada jedno ogromno nepoverenje u dinar kao nacionalnu valutu.

Grafikon 6.Štednja stanovništva kod banaka, procentualno učešće domaće i devizne štednje

Izvor: http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/index.html

Svesna problema koji evrozacija uzrokuje u vođenju monetarne politike, NBS je aprila 2012. godine potpisala Memorandum o strategiji dinarizacije finansijskog sistema Srbije sa Vladom Republike Srbije. Prošlo je, dakle, više od dve godine od uvođenja strategi-je dinarizacije, ali izneti podaci govore da su rezultati više nego skromni. Od početka primene strategije dinarizacije samo je učešće dinarskog duga u ukupnom javnom dugu imalo trend rasta (porast za skoro 8%). Od ostalih pokazatelja, jedino je još učešće di-narskih plasmana u ukupnim plasmanima poraslo za 2%. Ostali pokazatelji su, i pored usvojene zacrtane strategije dinarizacije, zabeležili pad – učešće dinarskih kredita u ukupnim novoodobrenih kreditima za 13,44% i učešće dinarskih depozita u ukupnim depozitima za 2,4%8.

7 Narodna banka Srbije, (2013), Izveštaj o dinarizaciji finansijskog sistema Srbije, decembar 013http://www.nbs.rs/static/nbs_site/gen/latinica/90/dinarizacija/din_12_13.pdf, str. 5 [12..03.2014.]

8 Izveštaj o dinarizaciji finansijskog sistema Srbije, (2011-2013), različiti brojevi

113

Iako dinarizacija predstavlja dugoročan proces, nesumnjivo je da je u pojedinim ze-mljama ovakva strategija donela mnogo značajnije rezultate. U poslednjoj dekadi, Turska je uspela da smanji učešće deviznih depozita sa 60% na 30%; u Peruu dolariza-cija kredita je u periodu 2004-2009. godina smanjena sa 75,7% na 52,3%, a dolarizacija depozita sa 67,1% na 52,6%; Izrael je poboljšao valutnu i ročnu strukturu javnog duga i smanjio učešće deviznih depozita sa 39% u 1984. godini na 17% u 2002. godini; u Poljskoj je učešće deviznih depozita u M2 smanjeno za 42% (sa 72% u 1989. godini, na 30% krajem 1993. godine; u Egiptu je učešće deviznih depozita u ukupnim depozitima smanjeno sa 56% u 1991. godini na 18% u 2004. godini9.

Zaključak

U Republici Srbiji se od septembra 2006. godine zvanično primenjuje strategija inflaci-onog targetiranja (prvo implicitnog, a od 2009. eksplicitnog) i režim rukovođenog fluk-tuiranja. Cilj ovog rada je bio da se, u skladu sa opšte prihvaćenom metodologijom, ispita stepen fleksibilnosti kursa dinara, tj. da se utvrdi de facto politika deviznog kursa. Odstupanja de jure i de facto politike deviznog kursa su česta u grupi zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji. Zahvaljujući nizu okolnosti i karakteristika njihovih finansijskih sistema i monetarne politike, česta pojava u ovoj grupi zemalja je tzv. „strah od fluktu-iranja“, kada centralna banka interveniše kako bi smanjila fleksibilnost vrednosti naci-onalne valute.

I sam uvid u kretanje nominalnog kursa dinara u odnosu na evro u periodu od sredine 2006. godine do danas, budi sumnju da i u Srbiji nakon izbijanja svetske ekonomske kri-ze postoji značajan strah od fluktuiranja spoljne vrednosti dinara. U pomenutom periodu je moguće identifikovati tri perioda relativne stabilnosti kursa, od kojih je jedan pre, a dva nakon izbijanja svetske ekonomske krize. Imajući u vidu značajne razlike u karakte-ristikama bitnim za kretanje deviznog kursa pre i posle krize, racionalno je pretpostaviti da su periodi stabilnosti kursa dinara nakon 2009. godine bili u velikoj meri rezultat svesnih akcija centralne banke Srbije u pravcu smanjivanja stepena oscilacija kursa nego stabilnih okolnosti sa monetarnog i finansijskog aspekta, tj. da postoji izražen strah od fluktuiranja vrednosti dinara.

Primenom metodologije pritiska na deviznom tržištu (EMP), izračunat je indeks slobode fluktuiranja kursa dinara u odnosu na evro u periodu od sredine 2004. do početka 2014. godine. Rezultati sugerišu da je porast pritiska na deviznom tržištu nakon „naleta“ svet-ske ekonomske krize u rastućoj meri kanalisan ne prema porastu kursa (padu vrednosti dinara), nego prema promeni deviznih rezervi (kao rezultat intervencija NBS na devi-znom tržištu). U toku 2009. godine, strah od fluktuiranja se zadržava na jako visokom nivou, sledi period povećanja slobode fluktuiranja kursa sve do druge polovine 2012. godine, kada ponovo raste nivo straha od fluktuiranja. Tokom 2013. i početkom 2014. godine nivo slobode fluktuiranja kursa je na jako niskom nivou, te se definitivno empi-rijski može potvrditi da je strah od fluktuiranja kursa u Srbiji trenutno jako visok, tj. da očuvanje stabilnosti kursa dinara predstavlja jedan de facto cilj monetarne politike NBS.

9 Ivković, A., (2011), „Dolarizacija i mogućnosti dedolarizacije finansijskog sistema”, Bankarstvo 3-4,Udruženjebanaka Srbije, Beograd, str. 96-102

114

Rezultati analize svedoče da su akcije centralne banke Srbije trenutno u većoj meri usme-rene na stabilnost kursa dinara nego što bi se to moglo očekivati u režimu rukovođenog fluktuiranja, tj. da postoji nesklad između proklamovane monetarne strategije i de facto ponašanja kursa dinara. Ovakvo ponašanje centralne banke je očekivano i razumno u uslovima visoke nezvanične evroizacije finansijskog sistema, kada se devizni kurs u ve-likoj meri „preliva“ na rast opšteg nivoa cena i kada devizni rizik lako prelazi u rizik za stabilnost finansijskog sistema. Ipak, imajući u vidu slabu efikasnost monetarne politike u uslovima visoke evroizacije, neophodno je u srednjem roku uskladiti monetarnu poli-tiku sa okolnostima u finansijskom sistemu. Svesna problema, NBS je usvojila strategiju dinarizacije finansijskog sistema Srbije, ali se i nakon više od dve godine sprovođenja situacija, skoro nimalo, nije popravila.

Literatura

1. Beker Pucar, E., (2010), Upravljano fluktuiranje deviznog kursa u režimu inflacio-nog targetiranja u tranzicionim ekonomijama sa osvrtom na Srbiju, Doktorska diser-tacija, Ekonomski fakultet u Subotici, Subotica

2. Calvo, G., and C. Reinhart (2002). Fear of Floating, The Quarterly Journal of Eco-nomics 117, 379-408.

3. Cavoli, T., and R. S. Rajan (2013). South Asian Exchange Rates Regimes: Fixed, Flexible or Something In-between?, South Asia Economic Journal, 14(1) 1–15

4. Dragutinović, D., (2008), Moć i nemoć monetarne politike u uspostavljanju ravnote-že između platnobilansnih ciljeva i ciljeva inflacije, NBS, Radni papiri, Beograd

5. Fabris, N. i Aćimović, S. (2007) Konkurentnost preduzeća versus kurs dinara – šta je važnije za povećanje srpskog izvoza?. Nova srpska politička misao

6. Girton, L. and D. Roper (1977). A Monetary Model of Exchange Market Pressure Applied to the Postwar Canadian Experience. American Economic Review Septem-ber, 537-548.

7. Guimãeres, R.F. & Karacagdag, C. (2004). The empirics of foreign exchange inter-vention in emerging market countries: The cases of Mexico and Turkey (Working Paper No. 04/123). Washington, DC: IMF.

8. Ivković, A., (2011), „Dolarizacija i mogućnosti dedolarizacije finansijskog sistema“, Bankarstvo 3-4, Udruženje banaka Srbije, Beograd, str. 76-113

9. Izveštaj o dinarizaciji finansijskog sistema Srbije, (2011-2013), različiti brojevi10. Janković, N. i Stanišić, N., (2012), Problem izbora adekvatnog režima deviznog kur-

sa u Srbiji, Ekonomske teme broj 3, Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu, Niš, str. 391-414

11. Josifidis K., Allegret Ј. and Pucar E., (2009), „Monetary and Exchange Rate Regi-mes Changes:

The Cases of Poland, Czech Republic, Slovakia and Republic of Serbia“, Panoeconomi-cus, br. 2, Savez ekonomista Vojvodine, Novi Sad, pp. 199-226

12. Kovačević, R., (2005), „Makroekonomski okviri konkurentnosti izvoza privrede Sr-bije“, Tržište, novac, kapital, jul-septembar, br. 3, Privredna komora Srbije, Centar za naučno-istraživački rad, Beograd, str. 4-24

13. Kujundžić, S. i Otašević, D., (2012), Kanal bankarskog kreditiranja u evroizovanoj ekonomiji: slučaj Srbije, Narodna banka Srbije, stručni radovi, Beograd

115

14. Miljković, D. i Vučković, V., (2006), „Serbian Foreign Trade, Competitiveness and Exchange Rate Policy“, Agora Without Frontiers: A Quarterly Journal of Internati-onal Economy and Politics, The Institute of International Economic Relations, Vol. 12, No. 2, str. 248-261

15. Narodna banka Srbije, (2006), Memorandum NBS o principima novog okvira mo-netarne politike,str.4,http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/30/me-morandum_novi_okvir_mon_pol_05092006.pdf [05.06.2012.]

16. Narodna banka Srbije, (2013), Izveštaj o dinarizaciji finansijskog sistema Srbi-je, decembar 013http://www.nbs.rs/static/nbs_site/gen/latinica/90/dinarizacija/din_12_13.pdf, [12..03.2014.]

17. Pentecost, E.J., Van Hooydonk, C. and Van Poeck, A. (2001). Measuring and esti-mating exchange market pressure in the EU. Journal of International Money and Finance, 20(3), 401–418.

18. Scheiber, T and Stix, H. (2009) Euroization in Central, Eastern and Southeastern Europe – New Evidence On Its Extent and Some Evidence On Its Causes, OESTER-REICHISCHE NATIONALBANK, WORKING PAPER 159

19. Šoškić, D. (2014), Monetarna politika u Srbiji: Rezultati i alternative, u: Ekonomska politika Srbije u 2014: Mogućnosti privrednog rasta u uslovima reforme i fiskalne konsolidacije (redaktori: Arsić, M. i Šoškić, D.), Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 29-44.

20. Tanner, E. (2001). Exchange market pressure and monetary policy: Asia and Latin America in the 1990s. IMF Staff Papers, 47, pp. 311–333.

117

Pokazatelji siromaštva i socijalne isključenosti u Srbiji i EU: Metodologija, kretanje i karakteristikeGorana Krstić*

Apstrakt: Ovaj rad prikazuje osnovne poka-zatelje siromaštva i socijalne isključenosti u Srbiji za 2012. na osnovu harmonizovanih po-dataka Ankete o prihodima i uslovima života (SILC) iz 2013. godine, koji su po prvi put upo-redivi sa odnosnim pokazateljima EU.Populacija pod rizikom siromaštva ili socijalne isključenosti je osnovni pokazatelj za praćenje sprovođenja strategije Evropa 2020 u domenu socijalnog uključivanja i smanjenja siroma-štva, a formulisan je sa ciljem da se statistički izmere nematerijalni aspekti siromaštva i is-ključenosti sa tržišta rada. Prema podacima SILC-a, Srbija je suočena sa najvećom stopom rizika siromaštva u poređenju sa zemljama EU, jer je skoro četvrtina stanovništva (24,6%) imala raspoloživi dohodak manji od nacio-nalnog praga rizika siromaštva. Druge dve komponente koja doprinose izloženosti riziku siromaštva i socijalnoj isključenosti – veoma nizak radni intenzitet i izrazita materijalna de-privacija – takođe su među najvišima u EU.

Ekonomska kriza uticala je na pad (ili stagna-ciju) BDP, zaposlenosti i realnih dohodaka, što je zajedno sa rastom nejednakosti dovelo do pada životnog standarda i rasta siromaštva u Srbiji od 2009. do 2013. godine. Deca, mladi, višečlana domaćinstva sa izdržavanom decom i nezaposlena lica najviše su izloženi riziku siromaštva. Zaposlenje znatno smanjuje rizik od siromaštva, ali nije uvek garancija lakog i brzog izlaska iz siromaštva, budući da je kvali-tet zaposlenja ključni faktor koji to opredeljuje.Efektivnost socijalnih transfera (bez penzija) u Srbiji je niska i značajno niža od efekta koji socijalni transferi (bez penzija) u EU imaju na smanjenje stope rizika siromaštva, dok je efek-tivnost penzija u Srbiji neznatno niža nego u EU.

Ključne reči: rizik siromaštva, socijalna is-ključenost, materijalna deprivacija, socijalni transferi, SILC, Srbija, EU

1. Uvod

Osnovni cilj rada jeste da prikaže ključne pokazatelje siromaštva i materijalne deprivaci-je u Srbiji za 2012. na osnovu najnovijih podataka Ankete o prihodima i uslovima života (Survey of Income and Living Conditions, SILC) Republičkog zavoda za statistiku, koja je prvi put sprovedena u Srbiji 2013. godine. Pokazatelji relativnog siromaštva u Srbiji po prvi put su uporedivi sa odnosnim pokazateljima EU.

Budući da je jedan od pet postavljenih ciljeva strategije Evropa 2020 smanjenje broja lica u riziku siromaštva i socijalne isključenosti u EU za 20 miliona, osnovni pokazatelj za praćenje sprovođenja ove strategije u domenu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva je stopa rizika siromaštva i socijalne isključenosti (Eurostat, 2013). Prema podacima SILC-a, Srbija je suočena sa najvećom stopom rizika siromaštva (posle soci-jalnih transfera) u poređenju sa zemljama EU, jer je skoro četvrtina stanovništva (24,6%) u 2012. godini imala raspoloživi dohodak manji od nacionalnog praga rizika siromaštva.

* Ekonomski fakultet, Beograd

118

Druge dve komponente koja doprinose izloženosti riziku siromaštva i socijalnoj isklju-čenosti – veoma nizak radni intenzitet i izrazita materijalna deprivacija – takođe su među najvišima u EU.

U radu će biti prikazana: metodologija merenja siromaštva u Srbiji i EU, kao i prednosti i nedostaci praćenja relativnog i apsolutnog koncepta siromaštva; kretanje i karakteristi-ke siromaštva u Srbiji; izloženost riziku siromaštva i socijalnoj isključenosti; profil lica koja su izložena riziku siromaštva; efektivnost socijalnih transfera, kao i nejednakost raspodele dohotka.

2. Metodologija merenja siromaštva i socijalne isključenosti u Srbiji i EU

Koncept relativnog siromaštvaPokazatelji relativnog siromaštva u Srbiji po prvi put su u potpunosti uporedivi sa od-nosnim pokazateljima EU, budući da su izvor podataka, Anketa o prihodima i uslovima života (SILC), i metodologija za merenje siromaštva harmonizovani sa standardima EU.

Anketa o prihodima i uslovima života koja predstavlja osnovni izvor podataka za me-renje siromaštva u zemljama članicama EU i kandidatima za članstvo sprovedena je u Srbiji 2013. godine. Uzorak je obuhvatio 6501 domaćinstvo, odnosno 17187 lica starih 15 i više godina na teritoriji Republike Srbije. Anketa je reprezentativna na ukupnom nivou i na nivou regiona, a referentni period za prikupljene podatke je 2012. godina.1

Metodologija merenja siromaštva obuhvata definisanje tri osnovna elementa: linije siro-maštva, agregata za merenje životnog standarda, odnosno, siromaštva, i najzad, njihovo prilagođavanje ekonomiji obima, tj. njihovo svođenje na potrošačke jedinice.

Koncept relativnog siromaštva definiše siromaštvo relativno u odnosu na prosečan ži-votni standard zemlje. Tako se merenje siromaštva u Srbiji (i EU) zasniva se na relativnoj liniji siromaštva koja se još naziva i prag rizika od siromaštva. Ona je definisana kao 60% medijane nacionalnog dohotka. Najčešće se izražava u jedinicama iste kupovne snage kako bi se uključio uticaj različitog nivoa cena u tim zemljama. Kao osnovni agre-gat za merenje životnog standarda koristi se dohodak domaćinstva, odnosno, raspoloživi neto dohodak domaćinstva.

Raspoloživi neto dohodak domaćinstva obuhvata novčani dohodak od rada, dohodak od vlasništva, penzije, socijalne i ostale transfere koje domaćinstvo prima od osoba koje nisu članovi domaćinstva. To je dohodak koji je raspoloživ domaćinstvu za potrošnju i štednju. Dohodak domaćinstva u naturi se ne obuhvata. Životni standard domaćinstva sa datim raspoloživim dohotkom zavisi od broja članova domaćinstva i njihove starosti. Dohodak domaćinstva se stoga prilagođava broju članova i kompoziciji domaćinstva, kako bi se dohodak svih domaćinstava mogao analizirati na uporedivim osnovama. Po-red toga, uzima se u obir i ekonomija obima, odnosno, činjenica da se neki izdaci dele među članovima domaćinstva. Dohodak po potrošačkoj jedinici (tj. ekvivalentni doho-dak) dobija se deljenjem dohotka domaćinstva sa modifikovanom skalom OECD-a (prvi

1 Samo se podaci o materijalnoj deprivaciji odnose na trenutak anketiranja, odnosno, 2013. godinu.

119

odrasli član domaćinstva dobija ponder 1, ostali odrasli članovi domaćinstva dobijaju ponder 0,5, a svako dete mlađe od 14 godina ponder 0,3).

Dohodak po potrošačkoj jedinici se poredi sa linijom siromaštva koja se takođe izražava u potrošačkim jedinicama, kako bi se obezbedila njihova uporedivost. Tako je lice čiji je dohodak po potrošačkoj jedinici manji od praga rizika siromaštva (relativna linija siro-maštva) po potrošačkoj jedinici izloženo riziku siromaštva.

Međutim, potrebno je istaći da pokazatelji relativnog siromaštva za 2012. dobijeni na osnovu SILC-a nisu uporedivi sa odnosnim pokazateljima za period od 2006-2010. go-dine koji su izračunati na osnovu podataka Ankete o potrošnji domaćinstva, zbog razli-čitog izvora podataka, iako je korišćena ista metodologija za merenje siromaštva. Među-tim, ipak se izvesna gruba poređenja mogu izvršiti, pod određenim pretpostavkama, kao što će biti naznačeno u nastavku teksta.

Osnovna prednost merenja siromaštva prema ovoj metodologiji jeste uporedivost po-kazatelja siromaštva sa zemljama EU i zemljama kandidatima za članstvo. Međutim, koncept relativnog siromaštva nije najpogodniji za praćenje kretanja stope rizika od si-romaštva u vremenu, budući da promena ovog pokazatelja može biti posledica rasta ili pada linije siromaštva (nastale kao posledica promene u distribuciji dohotka), a ne po-sledica promene dohotka lica koja su bila u riziku od siromaštva. Ukoliko se prag rizika siromaštva (linija siromaštva) i stopa rizika siromaštva kreću u istom pravcu (rastu ili opadaju), onda ne možemo doneti valjani zaključak o kretanju stope rizika siromaštva. Međutim, ukoliko se ova dva pokazatelja kreću u suprotnom pravcu, onda možemo sa sigurnošću zaključiti da je došlo do promene stope rizika siromaštva, koja nije posledica promenjene linije siromaštva, već promene dohotka lica. Na primer, ukoliko raste prag rizika siromaštva, a stopa rizika siromaštva opada, onda je rast dohotka jednog dela sta-novništva bio takav da ih je izvukao iz stanja rizika siromaštva. Isto tako, ukoliko opada prag rizika siromaštva, kao što je bio slučaj u mnogim zemljama EU28 zbog ekonomske krize, a rizik od siromaštva raste, onda je pad dohotka stanovništva ispod linije siroma-štva doprineo da se mnogi nađu u riziku siromaštva.2 Da bi se izbegla moguća pogrešna interpretacija o kretanju ove stope, Evrostat izračunava stopu rizika siromaštva fiksiranu u vremenu (to je sada 2008. godina), kao i stopu stalnog rizika od siromaštva.3 Srbija ne raspolaže sa podacima potrebnim za izračunavanje ova dva pokazatelja.

Koncept apsolutnog siromaštvaZa razliku od relativnog siromaštva, dosadašnja istraživanja siromaštva u Srbiji bazirala su se na konceptu apsolutnog siromaštva. Da li je neko lice siromašno ili nije određuje se poređenjem njegove potrošnje, odnosno, potrošnje po potrošačkoj jedinici sa apsolutnom linijom siromaštva. Apsolutna linija siromaštva se definiše kao fiksna potrošnja neop-hodna za zadovoljavanje minimalnih životnih potreba, a koja se tokom vremena prila-gođava samo za promene cena. Potrošnja (po potrošačkoj jedinici) je korišćena, polazeći 2 Na primer, prag rizika siromaštva u Grčkoj je opao za 13,4% u 2012. u odnosu na 2011. godinu, a stopa

rizika siromaštva se povećala za 1,4 procentna poena. Vidi: http://epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/People_at_risk_of_poverty_or_social_exclusion

3 Definicije ovih pokazatelja vidi u Eurostat (2012a), Working paper with the description of the ‚Income and living conditions dataset‘, ‘Lot 1: EU-SILC (European Union Statistics on income and Living Conditions): Methodological studies and publications’.

120

od pretpostavke da je ona bolje evidentirana u anketama nego dohodak, imajući u vidu značaj neformalnog sektora u Srbiji, a posebno neregistovanih doznaka iz inostranstva, kao i da je manje podložna kratkoročnim fluktuacijama, kao i u drugim zemljama u tran-ziciji (Bogićević i dr., 2003).4 Potrošačke jedinice definisane su prema OECD skali (prvi odrasli član domaćinstva=1, ostali odrasli =0,7, deca ispod 14 godina =0,5).

Za razliku od relativnog siromaštva, osnovni nedostatak koncepta apsolutnog siroma-štva jeste što nije pogodan za međunarodna poređenja, jer se apsolutna linija siromaštva u svakoj zemlji formira na različit način i na različitom nivou dohotka ili potrošnje. Me-đutim, praćenje apsolutnog siromaštva je važno ne samo sa aspekta praćenja dinamike broja siromašnih već i formulisanja politika za smanjenje siromaštva onih kategorija koje nisu u mogućnosti da zadovolje minimalne potrebe za hranom i ostalim izdacima, budući da su one obuhvaćene konceptom apsolutnog siromaštva, kao i za formulisanje politika socijalne uključenosti posebno osetljivih grupa (npr. Romi).

Koncept rizika siromaštva ili socijalne isključenostiKoncept relativnog siromaštva zasniva se na finansijskim sredstvima (ili nedostatku) koja treba da omoguće pojedincima zadovoljavanje svojih potreba koje se smatraju osnovnim u društvu u kojem žive. Kako bi se obuhvatili i drugi nematerijalni aspekti siromaštva i isključenosti sa tržišta rada i sagledao multidimenzionalni aspekt siroma-štva i socijalne isključenosti, EU je 2010. godine formulisala novi pokazatelj za praćenje sprovođenja strategije Evropa 2020 u domenu socijalnog uključivanja i smanjenja siro-maštva formulisan.

Taj pokazatelj pod nazivom „Populacija pod rizikom siromaštva ili socijalne isključeno-sti“ prikazuje deo populacije koji je:

1. u riziku siromaštva posle socijalnih transfera (lica čiji je ekvivalentni dohodak ma-nji od 60% medijane ekvivalentnog dohotka) i/ili

2. izrazito materijalno uskraćen (lica koja zbog nedostatka finansijskih sredstava ne mogu da priušte najmanje četiri od sledećih devet stavki materijalne uskraćenosti domaćinstva: (1) adekvatno zagrevanje stana; (2) nedelju dana odmora bar jednom godišnje; (3) meso ili ribu u obroku svakog drugog dana; (4) neočekivani trošak; (5) kašnjenje sa plaćanjem rente, rate kredita ili komunalnih usluga; (6) telefon; (7) televizor u boji; (8) mašinu za pranje veša; (9) automobil) i/ili

3. u domaćinstvima sa nultim ili veoma niskim radnim intenzitetom (odrasli rade ma-nje od 20% od ukupnog broja meseci u kojima su mogli raditi tokom referentnog perioda).

Materijalna deprivacija (ili uskraćenost) i finansijsko siromaštvo su koncepti koji treba da ukažu na različite aspekte uslova života pojedinaca i domaćinstava. Dok se finan-sijsko siromaštvo (siromaštvo prema dohotku) zasniva na finansijskim sredstvima (ili nedostatku) koja treba da omoguće pojedincima zadovoljavanje svojih potreba koje se smatraju osnovnim u društvu u kojem žive, materijalna deprivacija se odnosi na stvarne rezultata koje je pojedinac uspeo da dostigne (Eurostat, 2010). Stoga se na materijalnu deprivaciju može gledati kao na posledicu siromaštva (Townsend, 1987). 4 Detaljnije o prednostima i nedostatcima korišćenja dohotka i potrošnje za definisanje siromaštva vidi:

Krstić, G. i D. Šoškić (2014), Ekonomska statistika, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 278.

121

Merenje materijalne deprivacije unapređeno je 2009. godine sa uvođenjem dva nova po-kazatelja koja su poboljšala sagledavanje multidimenzionalnog aspekta siromaštva i obu-hvat EU indikatora socijalne inkluzije. To su stopa i intenzitet materijalne deprivacije.

Za definisanje materijalne deprivacije potrebno je sagledati u kojoj meri domaćinstva koja žele da poseduju određena osnovna dobra, ili da se bave nekim osnovnim aktivno-stima, ne mogu to učiniti zbog finansijskih teškoća. Navedena lista stavki je usaglašena na nivou EU, ista je za sve zemlje, kako bi se obezbedila međunarodna uporedivost pokazatelja materijalne deprivacije, iako ne mora da odgovara nacionalno specifičnim uslovima koji se vezuju za deprivaciju (Eurostat, 2012b).

Pojedinac je materijalno depriviran ukoliko ne može da priušti najmanje tri od devet stavki sa te liste, a izrazito je materijalno depriviran ukoliko ne može da priušti najma-nje četiri stavke. Stopa materijalne deprivacije definiše se kao udeo stanovništva koji je materijalno depriviran u ukupnoj populaciji. Na analogan način se definiše stopa izrazi-te materijalne deprivacije. Intenzitet materijalne deprivacije pokazuje srednju vrednost broja stavki koje materijalno deprivirani deo populacije ne može da priušti.

3. Kretanje i karakteristike siromaštva u Srbiji

Stopa rizika od siromaštva u Srbiji u 2012.Stopa rizika siromaštva, koja se definiše kao učešće lica čiji je dohodak po potrošačkoj jedinici manji od 60% medijane dohotka po potrošačkoj jedinici u ukupnoj populaciji, iznosila je 24,6% u 2012. godini (tabela 1). U poređenju sa 28 zemalja EU, Srbija je imala najveću stopu rizika siromaštva. Ta vrednost je znatno iznad prosečne stope rizika siro-maštva EU i novih članica EU (17% i 17,3% respektivno), ali i iznad zemalja sa najvećom stopom rizika siromaštva, Grčke i Rumunije (23%) i Španije (22%).

Tabela 1.Stopa rizika od siromaštva i prag rizika od siromaštva u Srbiji, 2012.

% medijane dohotka po potrošačkoj jedinici Stopa rizika od siromaštva, %60% 24,640% 13,450% 18,670% 30,5

Izvor: RZS. Saopštenje br.366, Anketa o prihodima i uslovima života.

Prag rizika od siromaštva ili relativna linija siromaštva, koja se izračunava kao 60% me-dijane ekvivalentnog dohotka, 2012. godine iznosila je 13,680 dinara prosečno mesečno za jednočlano domaćinstvo, odnosno 28,728 dinara za četvoročlano domaćinstvo sa dvo-je odraslih i dvoje dece do 14 godina. U tabeli 1. prikazane su alternativne linije siroma-štva koje se računaju za zemlje EU i osetljivost stope rizika od siromaštva na izbor linije siromaštva. Bilo da je linija siromaštva povećana ili smanjena, procenat promene stope rizika siromaštva je veći u odnosu na procenat promene linije siromaštva. To ukazuje na znatnu koncentraciju stanovništva oko linije siromaštva. Povećanje linije siromaštva za 16,7% (sa 60% na 70% medijane ekvivalentnog dohotka) povećalo bi stopu rizika od

122

siromaštva za 24% (sa 24,6% na čak 30,5%), a smanjenje linije siromaštva za 16,7% (sa 60% na 50% medijane ekvivalentnog dohotka) smanjilo bi stopu rizika od siromaštva za 24,4% (sa 24,6% na 18,6%). Podaci za EU28 pokazuju znatno veću koncentraciju stanov-ništva oko linije siromaštva nego u Srbiji.

Relativni jaz rizika od siromaštva meri razliku između linije siromaštva i medijane do-hotka po potrošačkoj jedinici lica koja su ispod linije siromaštva i izražava se kao pro-cenat linije siromaštva. Za razliku od stope rizika od siromaštva, koja pokazuje ko je izložen riziku siromaštva, relativan jaz rizika od siromaštva pokazuje koliko je neko siromašan. Relativni jaz rizika od siromaštva u 2012. godini je iznosio 36,6% linije si-romaštva. Ta vrednost je znatno veća u odnosu na prosek 28 zemalja EU 2012. godine (23,5%), i veća je u odnosu na zemlje sa najvećim relativnim jazom rizika siromaštva kao što su Bugarska i Španija (31,4%), Rumunija (30,9%) i Grčka (29,9).5

Kretanje siromaštva u SrbijiPosle kontinuiranog ekonomskog rasta u periodu 2000–2008. godine koji je doveo do značajnog smanjenja siromaštva, ekonomska kriza uticala je na pad (ili stagnaciju) BDP i rast nejednakosti dohotka, što je dovelo do pada životnog standarda i rasta siromaštva Srbiji. Privatna potrošnja koja je bila glavni pokretač ekonomskog rasta do 2008. godine, u poslednjih pet godina ostvarila je realni pad od skoro 10%, zbog pada realnih zarada, penzija, kredita domaćinstvima, koji predstavljaju glavne izvore finansiranja privatne potrošnje. Kako je tržište rada glavni kanal preko koga se efekti ekonomskog rasta/pada transferišu na siromašne slojeve stanovništva (pošto je dohodak od rada najčešće jedini izvor njihovog dohotka), pogoršanje stanja na tržištu rada koje se ogleda kroz pad zaposlenosti i rast nezaposlenosti i neaktivnosti, posebno mladih, uticali su na rast apso-lutnog siromaštva u periodu od 2006-2010 (grafikon 1). Sa početkom svetske ekonomske krize, stopa apsolutnog siromaštva je povećana sa 6,1% u 2008. na 9,2% u 2010. Socijalni transferi nisu bili dovoljni da pokriju značajno smanjenje dohotka stanovništva.

Grafikon 1.Stopa apsolutnog siromaštva u Srbiji, 2006-2010, %

5.05.56.06.57.07.58.08.59.09.5

2006 2007 2008 2009 2010

Izvor: APD, RZS. Za period 2006-2010. preuzeto iz Praćenje socijalne uključenosti u Srbiji, Vlada Repu-blike Srbije, 2012.

5 Podaci preuzeti sa EUROSTAT sajta: http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=ilc_li11&lang=en

123

Budući da podaci o kretanju apsolutnog siromaštva posle 2010. godine nisu raspoloživi, radi dobijanja grube aproksimacije o kretanju siromaštva u poslednje dve godine, po-datke o relativnom siromaštvu za 2012. dobijene na osnovu SILC-a možemo porediti sa podacima za 2010. godinu iz APD-a (tabela 2). Pri tome svakako treba imati u vidu da APD koja nije u potpunosti prilagođena potrebama izračunavanja dohotka doma-ćinstva, već njihove potrošnje, i kao rezultat toga može doći do potcenjenosti dohotka domaćinstva, a time i praga rizika siromaštva. Međutim, ako prag rizika siromaštva iz 2010. godine (možda i podcenjenog) iz APD-a prilagodimo za rast potrošačkih cena u periodu 2010-2012. dobijamo prag rizika siromaštva u 2012. koji iznosi 14,712 dinara (u cenama 2010. godine), što svakako znači stopu rizika siromaštva veću od 24,6% koliko iznosi za prag rizika od 13,680 dinara. Drugim rečima, ove grube računice pokazuju da je došlo do rasta stope rizika siromaštva u Srbiji u 2012. u odnosu na 2010. godinu ko-risteći nepromenjenu realnu vrednost praga rizika siromaštva iz 2010. godine iz APD.6 Ovaj pokazatelj odgovara stopi rizika siromaštva fiksiranoj u vremenu koju koristi EU za praćenje kretanja stope rizika siromaštva tokom vremena, samo što je prag rizika siromaštva u EU fiksiran u 2008. godini.

Tabela 2.Pokazatelji relativnog siromaštva u Srbiji, 2006-2010.

2006. 2007. 2008. 2009. 2010.Stopa rizika od siromaštva 23,5 22,8 20,2 21,2 20,6Prag rizika od siromaštva mesečno po potrošačkoj jedinici, RSD, za jednu osobu 7.838 9.231 10.800 12.261 12.260

Relativni jaz rizika od siromaštva, % 32,2 30,8 25,9 24,1 29,1Izvor: APD, RZS. Preuzeto iz Praćenje socijalne uključenosti u Srbiji, Vlada Republike Srbije, 2012.Napomena: Dohodak domaćinstva ne uključuje dohodak u naturi.

4. Izloženost riziku siromaštva ili socijalnoj isključenosti

Prema podacima SILC-a, 42,1% ili oko 3 miliona ljudi u Srbiji bilo je izloženo riziku siromaštva ili socijalnoj isključenosti u 2012 (grafikon 2). Ta vrednost je znatno veća od prosečne vrednosti za 28 zemalja EU (24,8%) i proseka novijih članica EU (30,7%). Posmatrano po zemljama EU, jedino su Bugarska i Rumunija imale veću stopu rizika siromaštva od Srbije.7

Posmatrano prema komponentama, 24,6% stanovništva Srbije je u riziku od siromaštva, 26,9% je u situaciji izrazite materijalne deprivacije i 13,6% živi u domaćinstvima sa niskim intenzitetom rada. Najveća razlika između Srbije, i EU i novih članica EU je kod pokazatelja izrazite materijalne deprivacije, a najmanja kod pokazatelja koji se odnosi na nizak intenzitet rada.

6 U ovu jednostavnu računicu nije uključen efekat distribucije dohotka koji može biti različit u ove dve ankete.

7 http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=ilc_peps01&lang=en

124

Grafikon 2.Stopa rizika siromaštva ili socijalne isključenosti i komponente, 2012, %

42.1

24.6 27.0

13.6

24.8

17.0

9.9 10.4

30.7

17.3 19.7

Stopa rizikasiromaštva ili

socijalneisključenosti, %

Stopa rizikasiromaštva, %

Stopa izrazitematerijalne

deprivacije, %

Nizak intenzitet rada,%

SrbijaEUNove članice EU

Izvor: RZS. Saopštenje br.366, Anketa o prihodima i uslovima života. Za EU preuzeto sa sajta http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=ilc_peps01&lang=en

Budući da ovaj osnovni pokazatelj predstvalja uniju tri različita faktora rizika, moguće je izračunati i različite „kombinacije rizika“ npr. deo stanovništva u riziku od siroma-štva i izrazito materijalno uskraćen, ali ne živi u domaćinstvima sa niskim intenzitetom rada, ili deo stanovništva u riziku od siromaštva i živi u domaćinstvima sa niskim inten-zitetom rada, ali koje nije izrazito materijalno uskraćeno i sl (grafikon 3). Tako se naj-ozbiljnije ugroženim smatra stanovništvo koje je izloženo svim trima faktorima rizika (presek tri skupa na slici iznad).

Na grafikonu se takođe može uočiti da je procenat stanovništva u riziku siromaštva ili socijalne isključenosti (42,1%) znatno manji od zbira procenata stanovništva koja su su-očena sa određenim faktorom rizika (65,1%). To je zbog toga što je skoro dve trećine sta-novništva suočeno sa kombinacijom dva ili tri rizika tj. nalazi u preseku dva ili tri skupa.

Grafikon 3.Stopa rizika siromaštva ili socijalne isključenosti u Srbiji, 2012,%

Stopa rizika odsiromaštva

(24,6)

9,1 12,6

3,2

6,8

5,92,8 1,7

Nizakintenzitet rada

(13,6)

Izrazita materijalnauskraćenost

(27,0)

Izvor: RZS. Saopštenje br.366, Anketa o prihodima i uslovima života.

125

Najveće preklapanje je kod skupa koji se odnosi na nisku radnu intenzivnost (preko tri četvrtine), budući da je rad i intenzivnost rada članova domaćinstva osnovni preduslov višeg dohotka i boljeg životnog standarda. Približno 8,7% stanovništva izloženo je rizi-ku od siromaštva i živi u domaćinstvima sa veoma niskim radnim intenzitetom. To su lica u domaćinstvima u kojima članovi ne rade ili rade veoma malo, i koja takođe imaju relativno nizak dohodak. Nešto veći procenat (12,7%) stanovništva je u riziku od siro-maštva i izrazito materijalno depriviran. To su lica koja imaju relativno nizak dohodak koji takođe utiče na njihov nizak životni standard. Najmanji procenat (7,6%) stanov-ništva je izrazito materijalno uskraćen i živi u domaćinstvima sa niskim intenzitetom rada, dok je 5,9% izloženo svim trima faktorima rizika i zato se smatra najugroženijm.

Tabela 3.Neki pokazatelji ekonomske dimenzije materijalne deprivacije u Srbiji, 2012.

Ne može da priušti: Ukupno, %Adekvatno zagrevanje stana 18,3Nedelju dana odmora van kuće 67,2Obrok sa mesom ili ribom svakog drugog dana 30,6Neočekivani trošak u iznosu od 10.000 dinara 50,1

Izvor: RZS. Saopštenje br.366, Anketa o prihodima i uslovima života.

Tabela 3 prikazuje neke komponente ekonomske dimenzije materijalne deprivacije. Po-lovina stanovništva ne može da priušti neočekivan trošak u iznosu od 10.000 dinara koji bi bio plaćen iz budeta domaćinstva, što je razumljivo, jer je trošak veoma visok u odnosu na prag rizika siromaštva koji iznosi 13.680 dinara mesečno. U 28 zemalja EU, 40,2% stanovništva u proseku ne može da priušti iznenadni trošak koji je definisan na još višem nivou nego u Srbiji, odnosno, jednak je pragu rizika siromaštva na mesečnom nivou.8 Čak dve trećine stanovništva ne može da priušti nedelju dana odmora van kuće, skoro trećina stanovništva ne može da priušti obrok sa mesom ili ribom svakog drugog dana, dok 18,3% stanovništva ne može da obezbedi adekvatno zagrevanje stana.

5. Profil lica u riziku od siromaštva

Profil siromaštva opisuje stanovništvo u riziku od siromaštva prema različitim karakte-ristikama lica ili domaćinstva. Profil siromaštva će biti prikazan prema godinama staro-sti, polu, statusu na tržištu rada i tipu domaćinstva. Podaci o ostalim karakteristikama lica, kao što su na primer, nivo obrazovanja, intenzivnost rada članova domaćinstva, tip naselja, regionala rasprostranjenost i sl. još uvek nisu raspoloživi.

Deca (do 18 godina starosti) su najviše izložena riziku siromaštva posle socijalnih tran-sfera (30,0%) u odnosu na ostale starosne grupe (tabela 4), što se prevashodno može objasniti sastavom domaćinstva u kome žive, statusom na tržištu rada njihovih roditelja a što se dalje vezuje za njihov nivo obrazovanja. Mnoge studije pokazuju da deca koja odrastaju u uslovima siromaštva i socijalne isključenosti imaju manje šanse da dostignu decu imućnijih roditelja, kako u nivou obrazovanja, tako i kasnije tokom života u nivou

8 http://epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/People_at_risk_of_poverty_or_social_exclusion

126

zarada, kao i da se ta razlika vremenom povećava (Sparkes and Glennester, 2002). Iako je stopa rizika siromaštva dece u Srbiji znatno veća nego u EU28 u 2012. godini (30% prema 20,8%), treba naglasiti da je relativan položaj dece u odnosu na prosek populacije u Srbiji približno isti kao u EU28.9

Tabela 4.Stopa rizika siromaštva po polu i starosti, Srbija, 2012, %

Ukupno Muško ŽenskoUkupno 24,6 24,9 24,3Starosne grupe0–17 30,0 … …18-64 24,5 25,5 23,518–24 27,3 27,7 26,825–54 24,9 24,9 24,955-64 21,9 25,9 18,265 i više 19,5 15,3 22,5

Izvor: RZS. Saopštenje br.366, Anketa o prihodima i uslovima života.

Mladi (18 do 24 godine starosti) su sledeća kategorija koja je nadprosečno izložena rizi-ku siromaštva (27,3%). To je, pored ostalog, posledica visoke stope nezaposlenosti mla-dih, ali i velikog broja mladih koji nisu zaposleni, ne školuju se niti se usavršavaju kroz sistem obuke (Not in employment, education or training, NEET). Prema podacima ARS iz oktobra 2013, stopa nezaposlenosti mladih (15-24 godine) iznosi oko 50%, dok jedna četvrtina mladih spada u takozvanu NEET kategoriju. Iako podaci o riziku siromaštva nisu uporedivi sa periodom od 2006-2010. godine, ima indicija da se ovaj pokazatelj ma-terijalnog položaja mladih u odnosu na prosek populacije pogoršao u 2012, kao posledica pogoršanja položaja mladih na tržištu rada i njihovih roditelja, imajući u vidu da većina mladih ne živi samostalno, već sa roditeljima. Podaci za EU28 za 2012. godinu10 pokazu-ju da su mladi najviše izloženi riziku siromaštva i da je njihov relativan položaj u odnosu na prosek populacije lošiji nego u Srbiji, što se može objasniti činjenicom da se znatno veći procenat mladih u EU odlučuje za samostalan život nego što je to slučaj u Srbiji.

Stopa rizika od siromaštva dalje opada sa godinama starosti, što nije potpuno u skladu sa krivom stope zaposlenosti po starosti, koja dostiže vrhunac u 35-39 godini i dalje naglo opada. U drugim zemljama, ovaj vrhunac se dostiže u 45-49. godini i ostaje na veoma visokom nivou i u starijoj dobi. Razlog ovog nesklada između Srbije i EU objašnjava se, pored ostalog, sastavom domaćinstva. Stopa rizika od siromaštva dostiže najnižu vrednost za lica stara 65 i više godina (19,5%), budući da se uglavnom radi o penzione-rima koja žive u domaćinstvima bez izdržavane dece. Međutim, ukoliko se radi o starim licima koja žive u jednočlanim domaćinstvima, onda je stopa rizika siromaštva znatno veća (25,1%).

Posmatrano prema polu, ne uočavaju se značajne razlike u riziku siromaštva muškaraca i žena na nivou ukupne populacije, već kada ih posmatramo prema starosnim grupama.

9 http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=ilc_li02&lang=en10 http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=ilc_li02&lang=en

127

Dok su muškarci starosti 55-64 godine bili ugroženiji od žena, starije žene (65 godina i više) su bile ugroženije od starijih muškaraca. Stopa rizika siromaštva u EU28 u 2012. godini veća je kod žena nego kod muškaraca (17,5% prema 16,3% u 2012).11

Domaćinstva sa izdržavanom decom, preciznije rečeno, domaćinstva sa dve odrasle osobe sa troje i više izdržavane dece, kao i jedna odrasla osoba sa izdržavanom decom (tabela 5) su najviše bila izložena riziku siromaštva u 2012. godini (44,4% i 36,2% re-spektivno), kao i u 28 zemalja EU (25,7% i 34,2% respektivno)12. Osnovni razlog je znat-no lošiji odnos broja članova koji zarađuju i izdržavanih članova kod ovih domaćinstava u odnosu na druga domaćinstva bez izdržavane dece.

Tabela 5.Stopa rizika siromaštva prema tipu domaćinstva u Srbiji, 2012.

% stanovništvaUkupno 24,6

Sva domaćinstva bez izdržavane dece 21,3Jednočlano domaćinstvo 26,3

Muško 29,2Žensko 24,5do 65 godina starosti 27,765 i više godina starosti 25,1

Dve odrasle osobe bez izdržavane dece 21,4obe mlađe od 65 godina 24,6bar jedna stara 65 i više godina 18,0

Ostala domaćinstva bez izdržavane dece 19,3

Sva domaćinstva sa izdržavanom decom 27,2Jedna odrasla osoba sa izdržavanom decom 36,2Dve odrasle osobe sa jednim izdržavanim detetom 25,5Dve odrasle osobe sa dvoje izdržavane dece 24,6Dve odrasle osobe sa troje i više izdržavane dece 44,4Ostala domaćinstva sa izdržavanom decom 25,9

Izvor: RZS. Saopštenje br.366, Anketa o prihodima i uslovima života.

Stopa rizika od siromaštva prema najčešćem statusu na tržištu rada lica (status na tržištu rada koji je trajao duže od 6 meseci) ukazuje da su nezaposleni u najlošijem položaju, posebno muškarci, pošto je skoro svako drugo nezaposleno lice (48,7%) izloženo rizi-ku siromaštva (tabela 6). Zaposlenje znatno smanjuje rizik od siromaštva, ali ono nije garancija boljeg blagostanja ili izlaska iz siromaštva, budući da je kvalitet zaposlenja ključni faktor koji to opredeljuje. Stoga, samozaposleni imaju znatno veću stopu rizika od siromaštva od zaposlenih kod poslodavca (38,3% prema 6,4%), budući da se znatan deo samozaposlenih bavi sivom ekonomijom sa znatno nižim zaradama u odnosu na

11 http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=ilc_li02&lang=en12 http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=ilc_li03&lang=en

128

regularnu ekonomiju (Krstić i dr., 2013). Pored toga, ovako visok rizik siromaštva samo-zaposlenih, koji je čak viši nego kod ostalih aktivnih lica (38,3% prema 32,7%) se može objasniti i činjenicom da ova kategorija obuhvata poljoprivrednike, kao i pomažuće članove domaćinstva koji po definiciji nemaju prihode. Penzioneri su u najpovoljnijem položaju, posle zaposlenih kod poslodavaca, sa rizikom siromaštva koji je približno na nivou ukupno zaposlenih (14,5% prema 14,9%).

Tabela 6.Stopa rizika siromaštva prema najčešćem statusu na tržištu rada i polu u Srbiji,

2012, % (za osobe starosti 18 i više godina)Ekonomska aktivnost članova domaćinstva Ukupno Muško ŽenskoZaposleni 14,9 16,5 12,9

Zaposleni kod poslodavca 6,4 7,0 5,8Samozaposleni 38,3 38,4 38,2

Osobe koje ne rade 29,2 30,0 28,5Nezaposleni 48,7 51,4 45,6Penzioneri 14,5 13,3 15,3Ostali neaktivni 32,7 26,7 35,0

Izvor: RZS. Saopštenje br.366, Anketa o prihodima i uslovima života.

Prema podacima za EU28, nezaposleni i neaktivni, izuzev penzionera, su najviše izlože-ni riziku siromaštva, pri čemu je njihov relativni položaj u odnosu na prosek populacije znatno lošiji nego u Srbiji (31 prema 25,3 procentna poena za penzionere, odnosno 11,8 prema 9,3 za ostale neaktivne).13 To se jednim delom može objasniti većim učešćem nezaposlenih i neaktivnih koji su povremeno bili aktivni u sivoj ekonomiji u Srbiji nego u EU i tako dopunjavali svoje prihode, budući da se najčešći status na tržištu rada kod ovog pokazatelja rizika siromaštva odnosi na samodeklarisanje ispitanika i ne odgovara standardnoj definiciji Međunarodne organizacije rada (Eurostat, 2012). U uslovima veli-kog učešća zaposlenih u neformalnoj ekonomiji (15 godina i više) koje je procenjeno na 15,7% u 2012. godini prema podacima Ankete o radnoj snazi14, samodeklarisanje ispita-nika o njihovom statusu na tržištu rada podcenjuje zaposlenost na račun nezaposlenosti i neaktivnosti (Krstić i Šoškić, 2014), jer se mnogi ispitanici koji su povremeno aktivni u neformalnom sektoru osećaju kao nezaposleni ili neaktivni, a ne kao zaposleni, što za posledicu ima drugačiju distribuciju dohotka prema najčešćem statusu na tržištu rada i posledično, drugačiju stopu rizika od siromaštva pojedinih kategorija lica na tržištu rada.

13 http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=ilc_li04&lang=en14 Istraživanja ukazuju da procene RZS podcenjuju neformalnu zaposlenost budući da nisu obuhvaćeni

zaposleni u registrovanim preduzećima sa formalnim ugovorom ali bez plaćenih doprinosa za zdravst-veno i penzijsko osiguranje. Ukoliko se i ova kategorija neformalno zaposlenih obuhvati, procena nefor-malne zaposlenosti za novembar 2011. godine je veća za 6 procentnih poena od zvanične procene RZS. Vidi Krstić, G. (2012) “Labour Force Flows and Informal Economy in Serbia”, International Conference From Global Crisis to Economic Growth. Which Way to Take?, The Faculty of Economics, University of Belgrade, September 2012, Conference Proceedings, Volume 1, p.301-322.

129

6. Efektivnost socijalnih transfera

Dosadašnje analize efekata socijalnih transfera15 na smanjenje stope rizika siromaštva podcenjivale su značaj koji socijalni transferi imaju na smanjenje ugroženosti stanovni-štva, jer su se bazirale na podacima Ankete o potrošnji domaćinstva koja nije u potpuno-sti obuhvatala sve vrste socijalnih transfera. Naime, različiti tipovi socijalnih transfera nisu pojedinačno evidentirani u APD, već u okviru većih grupa, pa je moglo doći do toga da ispitanici zaborave da evidentiraju sve tipove socijalnih transfera koje primaju (Vlada Republike Srbije, 2011). U tabeli 7 prikazana je efektivnost socijalnih transfera u 2012. godini korišćenjem podataka SILC-a.

Tabela 7.Efektivnost socijalnih transfera u Srbiji i EU, 2012.

Srbija EU Nove čl. EUStopa rizika siromaštva pre socijalnih transfera, % 50,1 44,1 44,1Stopa rizika siromaštva posle penzija, % 31,4 25,9 24,2Stopa rizika siromaštva posle socijalnih transfera, % 24,6 17,0 17,3Smanjenje stope rizika siromaštva, %Posle penzija -37,3 -41,3 -45,1Posle socijalnih transfera bez penzija -21,7 -34,4 -28,5Posle svih socijalnih transfera -50,9 -61,5 -60,8

Izvor: RZS. Saopštenje br.366, Anketa o prihodima i uslovima života.

Efektivnost socijalnih transfera meri za koliko procenata su socijalni transferi smanjili stopu rizika siromaštva. Poredi se stopa rizika siromaštva pre dobijanja socijalnih tran-sfera i stopa rizika siromaštva posle dobijanja socijalnih transfera. Stopa rizika siroma-štva pre dobijanja socijalnih transfera izračunava se na osnovu dohotka koji je umanjen za vrednost socijalnih transfera. Prvo ćemo posmatrati efekat koji imaju socijalni tran-sferi bez penzija na smanjenje stope rizika siromaštva, a zatim efekat koji imaju samo penzije na smanjenje stope rizika siromaštva. Međutim, potrebno je naglasiti da ove procene ne uzimaju u obzir pretpostavku o sposobnosti domaćinstva da kompenzuje gubitak dohotka zbog eliminacije socijalnih transfera npr. putem uvećanja časova rada, prodajom imovine, kreditima i sl.

Socijalni transferi (bez starosnih i porodičnih penzija) smanjili su stopu rizika siroma-štva u 2012. godini za 21,7%. Drugim rečima, u hipotetičkom slučaju nepostojanja soci-jalnih transfera (penzije nisu uključene), stopa rizika od siromaštva bila bi 31,4% umesto 24,6%. Ovaj efekat je znatno veći u zemljama EU, gde su socijalni transferi u proseku smanjili stopu rizika od siromaštva za 34,4% u 2012. godini, što se objašnjava većim rashodima za socijalne transfere i većim obuhvatom siromašnih socijalnim transferima u EU nego u Srbiji. Naime, ukupni rashodi za socijalne transfere bez starosnih i porodič-nih penzija u 2011. godini u EU iznosili su 15,1% BDP, a u Srbiji 10,2% BDP. Što se tiče

15 Socijalni transferi obuhvataju starosne i porodične penzije, novčanu socijalnu pomoć, jednokratnu no-včanu pomoć; dečije dodatke; dodatke i druga primanja na osnovu socijalne zaštite; primanja na ime ma-terijalnog obezbeđenja nezaposlenih i privremeno nezaposlenih lica; primanja na osnovu zdravstvenog i invalidskog osiguranja; stipendije đaka i studenata, kao i naknade za učenike škola za kvalifikovane radnike.

130

obuhvata siromašnih socijalnim transferima, prema poslednjim istraživanjima za 2010. godinu, efikasnost socijalnih transfera (bez penzija) koja se definiše kao procenat soci-jalnih transfera (bez penzija) koji je distribuiran stanovništvu koje je bilo izloženo riziku siromaštva iznosila je 55,1% (Vlada Republike Srbije, 2012). To znači da nešto manje od 50% socijalnih transfera (bez penzija) dobijaju oni koji nisu izloženi riziku siromaštva. To je zbog toga što nisu svi programi usmereni ka stanovništvu u riziku od siromaštva, a oni koji jesu kao što je novčana socijalna pomoć (i delimično dečiji dodaci) mogu biti bolje targetirani, jer značajan iznos sredstava dobijaju i oni koji nisu siromašni.

Podaci u tabeli 7 takođe pokazuju da penzije znatno više smanjuju stopu rizika siroma-štva nego svi ostali socijalni transferi (37.3% prema 21.7%). Zanimljivo je primetiti da Srbija ne zaostaje previše za EU kada je u pitanju efekat koji imaju penzije na smanjenje stope rizika siromaštva (37.3% prema 41.3%) i to zaostajanje je manje nego kada se po-smatra efekat koji imaju ostali socijalni transferi na smanjenje stope rizika siromaštva (21.7% prema 34.4%). Ovi rezultati su razumljivi imajući u vidu da su izdaci za starosne i porodične penzije u odnosu na BDP u Srbiji približno isti kao u EU u 2011. (12.5% prema 12.7% respektivno).16

7. Nejednakost raspodele dohotka

Nejednakost raspodele dohotka prikazana je kvantilnim odnosom i Gini koeficijentom (tabela 8). Kvantilni odnos u 2012. godini iznosio je 8,8, što znači da je 20% najbogatijeg stanovništva u Srbiji imalo 8,8 puta veći ekvivalentni dohodak u odnosu na 20% najsiro-mašnijih. Vrednost ovog pokazatelja je znatno veća u odnosu na prosečnu vrednost za 28 zemalja EU, koja je 2012. godine iznosila 5,1, ali i veća od najveće vrednosti zabeležene u Španiji (7,1).17

Tabela 8.Gini koeficijent i kvantilni odnos (C80/C20) dohotka po potrošačkoj jedinici

u Srbiji, Makedoniji i Hrvatskoj, 2012.Srbija Makedonija (2011) Hrvatska

Gini koeficijent (*100) 38,0 39,2 31,0Kvantilni odnos 8,8 9,3 6,3

Izvor: RZS. Saopštenje br.366, Anketa o prihodima i uslovima života. Za Makedoniju i Hrvatsku prema podacima Zavoda za statistiku Makedonije i Hrvatske.Nepomena: Dohodak u naturi je isključen iz ukupnog dohotka.

Gini koeficijent (*100), za razliku od ovog pokazatelja nejednakosti, meri nejednakost na čitavoj distribuciji dohotka. On je u 2012. godini iznosio 38, što je znatno veća vrednost od proseka 28 zemalja EU za 2012. godinu (30,6) i veća od vrednosti Gini koeficijenta zemalja sa najvećom nejednakošću, kao što su Latvija (35,7) i Španija (35).18 U poređenju sa zemljama u okruženju, Makedonija ima nešto veću nejednakost dohotka u odnosu na Srbiju prema oba pokazatelja.

16 http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/submitViewTableAction.do17 http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=ilc_di11&lang=en18 http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=ilc_di12&lang=en

131

Tabela 9.Pokazatelji nejednakosti dohotka po potrošačkoj jedinici u Srbiji

na osnovu podataka APD, 2006-2010.2006. 2007. 2008. 2009. 2010.

Kvantilni odnos C80/C20 6,9 6,5 5,5 5,2 5,7Gini koeficijent (*100) 35,4 34,1 32,1 31,2 33,0

Izvor: APD, RZS. Praćenje socijalne uključenosti u Srbiji, Vlada Republike Srbije, 2012.Nepomena: Dohodak u naturi je isključen iz ukupnog dohotka.

Ako uporedimo vrednosti ova dva pokazatelja nejednakosti dohotka u 2012. koje su iz-računate na osnovu podataka SILC-a, sa vrednostima u prethodnom periodu dobijenim na osnovu podataka APD (tabela 9), možemo zaključiti da se nejednakost značajno po-većala od početka ekonomske krize. Međutim, treba imati u vidu da ovi anketni podaci nisu u potpunosti uporedivi. Naime, može se pretpostaviti da je vrednost Gini koefici-jenta i kvantilnog odnosa prema podacima APD podcenjena imajući u vidu da nisu u potpunosti obuhvaćene sve vrste socijalnih transfera koji se svakako odnose na najniže delove distribucije dohotka domaćinstva. To znači da se deo rasta nejednakosti dohotka od 2010. do 2012. godine može objasniti različitim izvorom podataka koji je korišćen za izračunavanje nejednakosti dohotka.

Zaključci

Osnovni preduslov za smanjenje siromaštva je rast BDP, koji bi bio praćen rastom zapo-slenosti, kao i smanjenje nejednakosti dohotka. Podaci pokazuju da zaposlenje znatno smanjuje rizik od siromaštva, međutim, ono nije uvek garancija boljeg blagostanja ili izlaska iz siromaštva, budući da je kvalitet zaposlenja ključni faktor koji to opredeljuje.

Prognoze za 2014. godinu ukazuju na stagnaciju ekonomske aktivnosti i pad zaposle-nosti, što bi moglo da dovede do pojave novih siromašnih imajući u vidu relativno ve-liku koncentraciju stanovništva oko praga rizika od siromaštva. Reforme tržišta rada u kombinaciji sa drugim reformama mogle bi da utiču na povećanje zaposlenosti tek od 2015. godine (FREN, 2013). Negativni efekti otpuštanja zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju na ukupnu tražnju i životni standard u narednom periodu delimično bi mogli biti kompenzovani pozitivnim efektima kvalitetnijeg zapošljavanja u produktiv-nijim sektorima kao i povećanim obuhvatom siromašnih pravom na novčanu socijalnu pomoć. Pored toga, od posebnog značaja za smanjenje siromaštva ima i uspostavljanje ravnoteže između socijalne zaštite i stimulansa za zapošljavanje, kako bi korisnici soci-jalne pomoći imali podsticaj za nalaženje zaposlenja.

Državna pomoć stanovništvu u riziku od siromaštva u narednom periodu bi trebalo da ublaži nastanak novog siromaštva, ali i da pomogne u sprečavanju pogoršanja položaja najugroženijih kategorija stanovništva. Kategorije stanovništva koje u narednom perio-du bi mogle da postanu još ugroženije su mladi, svi oni koji prvi put traže zaposlenje, nezaposlena lica, stanovništvo pogođeno poplavama, kao i posebno osetljive grupe kao što su Romi, osobe sa invaliditetom, izbegla i raseljena lica.

132

Efekti koje socijalni transferi imaju na smanjenje rizika siromaštva su nedovoljni i zna-čajno manji od onih u EU. Socijalni transferi (bez starosnih i porodičnih penzija) sma-njili su rizik siromaštva u 2012. godini za 21,7%, dok je taj efekat u EU bio znatno veći i iznosio je 34,4%, što se objašnjava većim rashodima za socijalne transfere i većim obuhvatom siromašnih socijalnim transferima u EU nego u Srbiji. Efikasnost socijalnih transfera u Srbiji je relativno niska, pa je potrebno dalje unaprediti targetiranost novčane socijalne pomoći kao najvažnijem programu pomoći siromašnima u Srbiji.

Profil kategorija stanovništva koje su izložene riziku siromaštva ukazuje da su deca najugroženija. Kao osnovni uzroci ovakvog stanja ističe se isključenost njihovih rodite-lja sa tržišta rada, niska intenzivnost rada ili niske zarade koje su nedovoljne za pristo-jan životni standard, kao i nedovoljna socijalna pomoć porodicama sa decom. Iskustva mnogih zemalja ukazuju da su najbolji rezultati postignuti u zemljama koje kombinuju socijalnu pomoć porodicama sa decom sa merama koje olakšavaju uključenost njihovih roditelja na tržište rada (European Commission, 2012).

Literatura

Bogićević, B. G. Krstić, B. Mijatović i B. Milanović (2003), Siromaštvo i reforma finan-sijske pomoći siromašnima, Ministarstvo za socijalna pitanja i Cental za liberalno demokratske studije.

European Commission (2012), Employment and social development in Europe.Eurostat (2013), Smarter, greener, more inclusive? Indicators to support the Europe

2020 strategy.Eurostat (2012a), Working paper with the description of the ‚Income and living condi-

tions dataset‘, ‘Lot 1: EU-SILC (European Union Statistics on income and Living Conditions): Methodological studies and publications’.

Eurostat (2012b), Measuring material deprivation in the EU.Eurostat (2010), Income poverty and material deprivation in European countries, str.9.Fond za razvoj ekonomske nauke (2013), Kvartalni monitor, broj 34, decembar 2013.Republički zavod za statistiku (2013), Saopštenje br.366, Anketa o prihodima i uslovima

života.Sparkes, J. and Glennester, H. (2002), Preventing Social Exclusion; Education’s Con-

tribution.Townsend, P. (1987), Deprivation, Journal of Social Policy.Krstić, G. (2012), „Labour Force Flows and Informal Economy in Serbia“, International

Conference From Global Crisis to Economic Growth. Which Way to Take?, The Faculty of Economics, University of Belgrade, Conference Proceedings, Volume 1, p.301-322.

Krstić i dr. (2013), Policy Measures to Formalize the Shadow Economy and their Effects on Economic Growth in Serbia, USAID and FREN, 2013.

Krstić, G. i D. Šoškić (2014), Ekonomska statistika, Ekonomski fakultet, Beograd.Vlada Republike Srbije (2011), Prvi nacionalni izveštaj o socijalnom uključivanju i sma-

njenju siromaštva u Republici Srbiji, str.110.Vlada Republike Srbije (2012), Praćenje socijalne uključenosti u Srbiji.

133

Rastuća neaktivnost starije populacije na tržištu rada: posledice i moguća rešenjaJelena Žarković-Rakić*

Marko Vladisavljević**

Apstrakt: Srbija je zemlja sa sve starijom populacijom i sve manjom radnom snagom. Ovo predstavlja izazov sistemu socijalne za-štite i javnim finansijama, ali takođe stvara i značajno opterećenje za ekonomski rast i može ugroziti ekonomsku dobrobit starijih pojedi-naca. U radu se analiziraju trendovi na trži-štu rada za stariju populaciju (55-64 godine). Učavamo glavne gruupe neaktivnih među sta-

rijim licima, njihove socio-ekonomske profile i promene koje su se dogodile tokom ekonomske krize. Kako bi se analizirale mogućnosti pove-ćanja učešća starijeg stanovništva u skladu sa odgovarajućim indikatorima aktivnosti u EU, ovaj rad dalje razmatra ključne intervencije koje su potrebne u domenu penzione politike, sistemu poreza i doprinosa, aktivne politike tržišta rada.

1. Uvod

Prema podacima iz Ankete o radnoj snazi iz prvog kvartala 2014. godine, stopa zaposle-nosti u Srbiji za radnu populaciju je veoma niska i iznosi 48%, dok stopa nezaposlenosti iznosi 21.6%. Osim toga, stopa neaktivnosti od skoro 40% je jedna od najvećih u Evropi, a posebno je visoka među starijim članovima radne populacije1. Visoka neaktivnost u Srbiji je delimično rezultat promena koje su se dogodile od početka ekonomske krize 2008. godine. Naime, veliki pad zaposlenosti između 2008. i 2011. godine (od 6 pro-centnih poena) doveo je do povećanja nezaposlenosti i neaktivnosti, dok je u zemljama Evropske unije (EU) smanjena zaposlenost (iako nešto manje) dovela do povećanja samo nezaposlenosti (sa smanjenjem neaktivnosti). Osim toga, iako je pad zaposlenosti u Sr-biji zahvatio sve starosne grupe podjednako, nisu sve grupe isto reagovale: dok je pad zaposlenosti populacije uzrasta 25-54 doveo do rasta nezaposlenosti, kod mladih (15-24) i starijih se povećala i neaktivnost i nezaposlenost.

Analiziranje razloga za visoku i konstantno rastuću neaktivnost među starijim osobama, kao i načine podsticanja njihove aktivacije na tržištu rada, je važno iz nekoliko razloga. Kao prvo, Srbija je zemlja sa sve starijom populacijom i sve manjom radnom snagom.

* Ekonomski fakultet u Beogradu** Fondacija za razvoj ekonomske nauke, Ekonomski fakultet u Beogradu1 Zaposlenost, nezaposlenost i neaktivnost u ARS podacima su definisani od strane Međunarodne orga-

nizacije rada (MOR). Po toj definiciji, zaposleni su svi oni koji su radili bar jedan sat u nedelji koja je prethodila anketi. To znači da zaposlenost uključuje one koji rade za platu i samozaposlene, koji rade puno ili pola radnog vremena u formalnoj ili neformalnoj ekonomiji. Među onima koji ne rade, nezaposleni su definisani kao oni koji aktivno traže posao i koji su spremni da počnu da rade u roku od dve nedelje. Zaposleni i nezaposleni se smatraju aktivnim na tržištu rada. Neaktivni su svi oni koji su stari preko 15 godina, a koji nisu niti zaposleni niti nezaposleni. Stope zaposlenosti i neaktivnosti su učešća zaposlenih i neaktivnih respektivno u ukupnom stanovništvu radnog uzrasta (ili specifičnoj starosnoj grupi), dok je stopa nezaposlenosti učešće nezaposlenih u ukupnom aktivnom stanovništvu (ili specifičnoj starosnoj grupi).

134

Ovo predstavlja izazov sistemu socijalne zaštite i javnim finansijama, ali takođe stvara i značajno opterećenje za ekonomski rast i može ugroziti ekonomsku dobrobit starijih po-jedinaca. Trenutno 14% BDP-a odlazi na penzije, što je jedno od najviših udela u Evro-pi i širom sveta. Takođe, odnos radnika i penzionera se približava 1, dok istovremeno demografske projekcije ukazuju na starenje stanovništva. Brojne studije ukazale su na neodrživost trenutnog trošenja i neophodnost da se podstaknu politike aktivnog starenja kako bi se produžio radni vek starije populacije (Svetska banka, 2009; Fiskalni savet, 2012). Dodatno, uzimajući u obzir iskustvo starije populacije, politike koje bi povećale stopu njihovog zapošljavanja su važne za iskorišćavanje punog potencijala radne snage, a samim tim i za doprinošenje privrednom rastu zemlje.

Cilj ovog rada je da opiše glavne grupe neaktivnih među starijim licima, da identifikuje njihove socio-ekonomske profile i da uoči promene koje su se dogodile tokom ekonom-ske krize. Koristeći podatke iz Ankete o radnoj snazi (ARS), uz pomoć ekonometrijske analize, članak predstavlja sveobuhvatan profil neaktivnih lica starosti 55-642 godine i poredi profile neaktivnih pojedinaca u 2008. godini, pre početka krize, sa onima u 2011. godini, nakon glavnih efekata krize. Kako bi se analizirale mogućnosti povećanja učešća starijeg stanovništva u skladu sa odgovarajućim indikatorima aktivnosti u EU, ovaj rad dalje razmatra ključne intervencije koje su potrebne ne samo na srpskom tržištu rada, već i u sistemu poreza i doprinosa.

Struktura rada je sledeća: nakon ovog kratkog uvoda, sledeći odeljak se odnosi na kreta-nja na tržištu rada za starosnu grupu od 55 do 64 godine i na politike koje nude podsticaje za starije radnike da se rano povuku sa tržišta rada. Treći odeljak identifikuje glavne grupe neaktivnog stanovništva, među kojima su i oni od 55 do 64 godine starosti i anali-zira njihove profile. Četvrti odeljak rezimira analizu i predstavlja opcije politika koje bi povećale učešće starijih radnika.

2. Okvir: Kretanja na tržištu rada i regulatorni podsticaji za rano penzionisanje

2.1. Kretanja na tržištu radaEkonomska kriza je imala negativan uticaj na zaposlenost ne samo u Srbiji, već i u većini susednih zemalja, kao i u EU. Slika 1 (levi panel) prikazuje stope zaposlenosti u 2008. godini, pre početka krize, i u 2011. godini, nakon glavnih efekata krize u ovim zemlja-ma. Međutim, stopa zaposlenosti kod radnika starosti između 55 i 64 godine imala je manje uniformno kretanje (Slika 1, desno).

2 Mi se fokusiramo na žene starosti 50-59 godina, zbog razlika u uslovima ranog penzionisanja (za detalje, videti odeljak 3).

135

Slika 1.Stope zaposlenosti za stanovništvo radnog uzrasta (15-64, levo) i starije radnike

(55-64, desno), u 2008. i 2011. godini u odabranim zemljama (u procentima)

Izvor: Crna Gora, BiH, Srbija: republički zavodi za statistiku; sve ostale zemlje: EUROSTAT* Podaci za BiH za starosnu grupu 50-64 godine. Nema raspoloživih podataka za starosnu grupu 55-64 godine.

U većini zemalja, stariji radnici su imali bolje performanse na tržištu rada u odnosu na radno sposobnu populaciju, pošto se njihova zaposlenost ili povećala ili je samo ne-znatno opala. Sa druge strane, u Srbiji, zaposlenost starijih radnika je značajno opala (uporediti Slika 1, levo i desno). Takođe, dok je u većini zemalja aktivnost starijih rad-nika porasla, u Srbiji (ali i u Bosni i Hercegovini i u Rumuniji) nakon pada zaposlenosti usledio je porast neaktivnosti (Slika 2, desno).

Kao što je već napomenuto u uvodu, pad zaposlenosti u Srbiji između 2008. i 2011. godi-ne zahvatilo je sve starosne grupe podjednako, ali njihova reakcija na tržištu rada je bila različita. Reakcija primarne starosne grupe (25-54) u ovom periodu, može se najbolje opisati kao efekat dodatnog radnika: pad zaposlenosti poklopio se sa porastom aktivno-sti na tržištu rada (što je dovelo do povećanja nezaposlenosti). Sa druge strane, kretanja kod mladih (15-24) i starijih radnika najbolje se može opisati kao efekat obeshrabrenog radnika: pad zaposlenosti preneo se uglavnom na neaktivnost.

136

Slika 2.Promene u udelu nezaposlenih i neaktivnih* u radno sposobnoj populaciji

(15-64, levo) i u starosnoj grupi 55-64** (desno) između 2008. i 2011. godine u odabranim zemljama (u procentima)

Izvor: Crna Gora, BiH, Srbija: republički zavodi za statistiku; sve ostale zemlje: EUROSTAT* Promena u zaposlenosti je zbir promena u neaktivnosti i nezaposlenosti ** Podaci za BiH za starosnu grupu 50-64 godine. Nema raspoloživih podataka za starosnu grupu 55-64 godine.

2.2. Regulatorni podsticaji za rano penzionisanje

2.2.1. Penzioni sistemU ovom odeljku analiziramo politike i prakse koje su destimulisale starije radnike da se prerano povuku sa tržišta rada. Stariji radnici u Srbiji suočavali su se sa problemima koji su specifični za zemlje u tranziciji, a koji se tiču velikih privatizacija i restrukturiranja koji su ukinuli mnoga radna mesta u protekloj deceniji. Istovremeno, oni su se suočili sa drugim izazovima tržišta rada, kojih ima svuda u svetu, kao što je držanje koraka sa zahtevima tehnološkog i radnog okruženja koji se brzo menjaju. S obzirom na to da su im šanse za ponovno zapošljavanje prilično male, mnogi radnici u starosnoj grupi 55-64 godine odlučuju da ranije napuste tržište rada i da sačekaju penziju, oslanjajući se u međuvremenu na druge vrste novčanih priliva i porodičnu solidarnost.

Rano odlaženje u penziju bilo je u prošlosti podstaknuto pravilima za penzionisanje. Kriterijumi za odlazak u penziju su bili suviše velikodušni; sistem nije bio u skladu sa trenutnim demografskim tendencijama i ekonomskom pozicijom zemlje. Prosečna starost u momentu penzionisanja u Srbiji je bila: 60 godina za muškarce, 57 za žene, što je niže od većine OECD zemalja. Osim toga, pojedinci se penzionišu sa daleko manje godina radnog staža od 45 koliko je tipično za OECD zemlje. Srpski penzioneri tako pri-maju slične penzije za manje godina rada i doprinosa, a primaju je duže zbog preranog penzionisanja nego penzioneri u OECD (Svetska banka, 2009).

Tek sa penzionim reformama nakon 2000. godine došlo je do postepenog povećanja starosne granice za penzionisanje. Godine 2005. starosna granica za penzionisanje je povećana i sada iznosi 65 za muškarce i 60 za žene. Poslednje izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2010. godine pokušale su da se izbore sa sve

137

većim fiskalnim opterećenjem svog poprilično velikodušnog penzionog sistema koji je zasnovan na „pay-as-you-go“ finansiranju. Većina pravila za penzionisanje je pooštrena, uključujući i sledeće:

1. Postepeno povećanje donje starosne granice za penzionisanje sa trenutne 53 godine na 58 godina i za muškarce i za žene do 2022. godine;

2. Smanjenje broja profesija za koje je dozvoljeno rano penzionisanje, pogotovu za vojne i policijske službenike;

3. Povećanje granice za minimalne uplaćene doprinose za žene sa 35-38 godina staža (pritom ne menjajući tu granicu za muškarce sa trenutnih 40 godina); i

4. Postepeno podizanje starosne granice za porodičnu penziju na navršenih 58 godina za udovce i 53 za udovice.

Ove regulatorne intervencije su slične onima koje su nedavno uvedene u nekoliko EU zemalja. Kako pokazuje Evropska komisija (2012), mera koja se široko primenjuje u EU odnosi se na povećanje starosne granice za penzionisanje. Starosne granice za penzioni-sanje u EU se sada kreću između 62 i 69 godina. Kao drugo, mnoge zemlje izjednačava-ju starosnu granicu za penzionisanje za muškarce i žene. Ovu meru je predložio Fiskalni savet Srbije (Fiskalni savet, 2012), kao i nedavno MMF delegacija u Srbiji. Osim toga, neke zemlje uvode finansijske podsticaje u penzione sisteme kako bi se produžio radni vek. Podsticaji su obično ili u obliku jednokratne isplate ili u obliku povećanja penzije za svaku dodatnu godinu (ili dan, mesec, kvartal) provedenu na tržištu rada. Najzad, opšti trend u EU zemljama je pooštravanje regulativa koje se odnose na prerano penzionisa-nje. Ovo se sprovodi ili putem povećanja donje starosne granice kada radnik može da ode u ranu penziju ili putem povećanja perioda uplaćenih doprinosa koji je potreban da bi se steklo pravo na penziju. Ovo je veoma slično najnovijoj penzionoj reformi u Srbiji. Međutim, zemlje EU dodatno povećavaju kazne za prerano odlaženje u penziju ili, u ne-kim slučajevima, potpuno ukidaju mogućnost preranog penzionisanja (kao što je slučaj u Mađarskoj, Holandiji i Švedskoj).

Iako je suviše rano da bi se procenio uticaj nedavnih penzionih reformi u zemljama EU, vredi napomenuti da su neke zemlje doživele povećanje učešća starijih radnika u peri-odu nakon što su reforme sprovedene. U Srbiji, međutim, zaposlenost starijih radnika u proteklih nekoliko godina je opala gotovo istom stopom kao i opšta zaposlenost. Uticaj penzionih reformi iz 2010. godine je teško razlučiti od uticaja krize i restrukturiranja, ali sudeći po ishodima, čini se da reforma nije uspela da poboljša apsolutne kao ni relativne indikatore tržišta rada za starije radnike. Ovo ukazuje na činjenicu da je pooštravanje penzionih pravila neophodno, ali nije dovoljan uslov za poboljšanje situacije na tržištu rada za starije radnike.

2.2.2. Otpremnine i naknade za nezaposlenost Ovaj pod-odeljak ističe specifične aspekte zakonodavne zaštite zaposlenja koji povećava odliv starijih lica u neaktivnost. Prema Zakonu o radu iz 2005. godine, zaposleni ima pravo na otpremninu koja održava njegovu trenutnu platu i čitavo radno iskustvo, bez obzira na dužinu rada kod trenutnog poslodavca. Na primer, čak i ako je primio otprem-ninu od prethodnog poslodavca za 27 godina radnog staža, ukoliko se ponovo zaposli i bude otpušten od strane novog poslodavca, radnik ponovo ima pravo na otpremninu za

138

svih 28 godina radnog staža. Otpremnine zasnovane na radnom iskustvu ne samo da smanjuju ponudu radne snage starijih radnika, već istovremeno i smanjuju potražnju za njihovim uslugama, jer potencijalne poslodavce odbijaju visoki troškovi otpuštanja tih radnika, na koje su zakonski obavezni ukoliko odluče da otpuste novozaposlene starije radnike.

Savet stranih investitora je mnogo puta kritikovao trenutna pravila plaćanja otpremnina, upozoravajući da ona praktično diskriminišu starije radnike sa dužim radnim stažom (Bela knjiga, 2010). Vlada se obavezala na niz mera, uključujući i ukidanje otpremnina na osnovu radnog iskustva, ali je uoči izbora odustala od njih, tako da ova reforma sada čeka novu Vladu.

Još jedna regulativa u okviru Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposleno-sti iz 2009. godine produžava maksimalno trajanje doprinosa za nezaposlenost od jedne na dve godine za radnike kojima su potrebne još dve godine uplaćenih doprinosa kako bi stekli pravo na penziju. Relativno velikodušni doprinosi za nezaposlenost zajedno sa visokim otpremninama povećavaju verovatnoću da stariji radnici upadnu u zamku nezaposlenosti ili neaktivnosti.

2.2.3. Politike aktivnog starenjaKao što je naglašeno u dokumentu Evropske komisije (2012), iako penzione reforme mogu doprineti povećanju starosne granice za penzionisanje, one ne mogu doprineti poboljšanju situacije za starije radnike, što bi bio glavni preduslov za produžavanje kari-jera (str. 19). Stoga je neophodno razviti konstruktivnu strategiju aktivnog starenja koja uključuje: (a) fokus na poboljšanje uslova rada; (b) fleksibilnost u okviru kompanija da se omogući starijim radnicima da nastave da rade, a da se istovremeno poslodavci podrže u tim njihovim naporima; (c) pronalaženje načina da se poboljša zapošljivost radnika putem inicijativa doživotnog učenja i profesionalnog razvoja, kao i da se poprave stavovi prema starijim ljudima uopšte.

Iako u Srbiji postoje brojne strategije i zakoni koji podržavaju proces aktivnog starenja, u stvarnosti ima još mnogo toga da bude urađeno u ovoj oblasti. Na primer, Strategija razvoja obrazovanja odraslih ne identifikuje konkretno starije članove kao rizičnu gru-pu. Sistem obrazovanja odraslih se tipično smatra praktično nefunkcionalnim. Prema najnovijoj proceni Evropske fondacije za obuku (ETF, 2010), preovlađujući diskurs u obrazovanju odraslih insistira na potrebama pojedinaca i ukazuje na pitanje nepismeno-sti, ali većina odgovornosti je data Ministarstvu obrazovanja i drugim ministarstvima, zapostavljajući pritom aktivnosti obuke koje iniciraju kompanije, a pogotovu razvoj obu-ka na radnom mestu i učenja.

Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu postoji još od 2005. godine, ali većina akcija je usmerena na sprečavanje nesreća na radnom mestu, sa umerenim rezultatima. Malo je organizovanih napora da se promovišu zdravi uslovi rada koji čuvaju blagostanje rad-nika, kao i da se stvori radno okruženje koje je posebno prilagođeno potrebama starijih radnika.

139

2.2.4. Aktivne politike tržišta rada S obzirom na to da su uglavnom stariji radnici ostali bez posla tokom procesa restruk-turiranja i privatizacije preduzeća, program „Otpremninom do posla“ je bio osmišljen da pomogne ovoj populaciji u tranziciji ka novom zaposlenju. Nakon završetka ovog programa 2009. godine, još uvek nije definisan novi program, uprkos pogoršanju pozici-je starijih radnika na tržištu rada. Umesto toga, „Subvencije za samozapošljavanje“ sve više pokrivaju ovu populaciju. Udeo starijih radnika je porastao sa 11,9% u 2009. godini na 16% u 2010. godini i 24% u 2011. godini.

Još jedan značajan program je „Druga šansa“ čiji cilj je funkcionalno obrazovanje od-raslih i njihova priprema za uključivanje na tržište rada. Iako je program porastao u 2011. godini u odnosu na 2010. godinu, on ne obuhvata starije radnike u onoj meri kako bi se očekivalo. Konačno, samo 2,7% učesnika programa „Klubovi za traženje posla“ (čiji je cilj opremanje učesnika sa veštinama potrebnim za traženje posla, pisanje radne biografije, kako se ponašati na razgovoru za posao, itd) u 2010. godini je bilo starije od 50 godina. Ovo ukazuje na loše targetiranje korisnika i prećutnu diskriminaciju prema starijim ljudima od strane postojećih aktivnih programa na tržištu rada.

2.2.5. Percepcije o produktivnosti starijih radnika Još jedan faktor koji bi mogao objasniti rano povlačenje starijih radnika u neaktivnost jeste percepcija javnosti o njihovoj produktivnosti, mogućnosti prilagođavanja i obuča-vanja. Generalno se smatra da su stariji radnici manje produktivni i da nisu podobni za privatne poslodavce zbog starih navika koje su razvili tokom socijalizma, sa zastarelim tehnološkim znanjima i opterećeni psihološkim i zdravstvenim problemima vezanim za stres pretrpljen tokom 90-ih godina. U jednoj tradicionalnoj kulturi kao što je srpska, stariji ljudi se smatraju sebičnim ukoliko i dalje rade na ostvarivanju svoje karijere, kao da oduzimaju poslove mlađim generacijama. Prema nedavnoj anketi Republičkog za-voda za statistiku (2009), samo 1,3% srpskih preduzeća radije zapošljava radnike preko 45 godina starosti, dok oko 56,3% njih radije zapošljava radnike između 25 i 45 godina starosti.

Koliko je nama poznato, ne postoje studije koje istražuju relativnu produktivnost stari-jih radnika u Srbiji. Međutim, istraživanja u Sloveniji, koja kao i Srbija bila deo bivše Jugoslavije, te je prošla kroz slične promene na tržištu rada, pokazuju neke interesant-ne rezultate. Godine 1992, radnici starosti iznad 50 godina su bili 41% produktivniji od mladih radnika (ispod 30 godina). Međutim, tokom sledeće decenije, produktivnost starijih radnika je značajno opala i u 2001. godini je bila 13% ispod produktivnosti mla-dih radnika (Vodopivec i Dolenc, 2008). Prema podacima Svetske banke (2005), ovo je posledica tržišno orijentisanih reformi koje su uključivale restrukturiranje preduzeća, proces koji je podrazumevao primenu novih tehnologija i proizvodnih procesa i koji je zahtevao zapošljavanje radnika koji umeju da koriste te tehnologije, što obično ne pod-razumeva starije radnike.

„Zabluda fiksne količine rada“ takođe može biti odgovorna za stavove prema starijim radnicima. Nezaposlenost kod mladih u Srbiji je dostigla 50% pre dve godine, a svaka politika koja promoviše duži radni vek starijih ljudi biva napadnuta od strane javnosti, pošto mladi ljudi veruju da im stariji zauzimaju mesto na tržištu rada. Verovanje da je

140

potrebna količina rada za proizvodnju određenog bruto domaćeg proizvoda fiksna, po-državaju ne samo laici, već i neki ekonomisti.

3. Kretanja u neaktivnosti starijih radnika

3.1. Glavne podgrupe neaktivnihU ovom odeljku analiziramo neaktivnost starijih radnika u Srbiji. S obzirom da je za-konska starosna granica za penzionisanje 60 za žene i 65 za muškarce, mi ćemo se fokusirati na žene starosti 50 do 59 godina i na muškarce starosti 55 do 64 godine, kao rodno-specifične „pred-penzione“ starosne grupe. Mi se u našoj analizi fokusiramo na samoprocene statusa na tržištu rada. Prema ovoj kategorizaciji, postoji pet podgrupa neaktivnih: penzioneri, domaćice, neaktivni „nezaposleni“3, osobe sa trajnim invalidi-tetom i ostali neaktivni.

Penzioneri čine dve trećine neaktivnih muškaraca i gotovo polovinu neaktivnih žena u ovoj starosnoj grupi (odn. oko 200.000 muškaraca i 150.000 žena). Najčešći razlog prestanka poslednjeg zaposlenja u ovoj grupi je redovna (67% za muškarce, 65% za žene), a ne prerana penzija (18% za muškarce i 17% za žene) ili invaliditet/bolest (8,6% za muškarce i 5% za žene). Ovi podaci ukazuju da se većina penzionera u ovoj grupi penzionisala nakon što je ispunila minimalne uslove za odlazak u penziju. Šanse za ponovno aktiviranje penzionera su veoma male i uslovnjene niskom spremnošću za rad (96% njih ne želi da radi).

Domaćice4 čine gotovo jednu trećinu neaktivnih žena u ovoj starosnoj grupi (odn. oko 110.000 žena). Njihova volja za radom je veoma niska (87% njih ne želi da radi) i imaju veoma nizak nivo radnih veština: 72% njih ima osnovno ili niže obrazovanje, dok 62% nema nikakvo radno iskustvo. Stoga su šanse za njihovo reaktiviranje i ponovo zapo-šljavanje veoma niske. One koje su imale neko radno iskustvo (38% grupe) najčešće su radile u osnovnim zanimanjima (30%) ili kao zanatske/trgovinske radnice (21%).

Treću veliku podgrupu čine „nezaposleni“ neaktivni. Iako osobe u ovoj grupi navode da im je status na tržištu rada „nezaposleni“, oni nisu „MOR nezaposleni“5 pošto ne traže aktivno posao i/ili nisu raspoloživi za rad. Oni čine 24,7% neaktivnih muškaraca i 18% neaktivnih žena (ili otprilike 70.000 muškaraca i 60.000 žena). Najčešći razlog završavanja prethodnog posla bio je otkaz i to za većinu u roku od 5 godina od datuma intervjua. Ovo je posledica činjenice da je značajan deo ove grupe postao neaktivan na-kon gubitka posla tokom tranzicije. Njihova neaktivnost je „plitka“ jer otprilike polovina njih želi da radi (Arandarenko i drugi, 2013). Većina ih je imala radno iskustvo (98% muškaraca i 88% žena), a obrazovna struktura je nešto bolja od proseka. Sa visokim učešćem onih koji su voljni da rade i relativno dobrim radnim veštinama (radno iskustvo i obrazovanje), ova grupa ima najveće šanse za reaktivaciju (ponovno zapošljavanje) među neaktivnima i može se smatrati prvom „rezervom“ radne snage u slučaju povećane potražnje za radnom snagom.

3 Videti ispod objašnjenje za kategoriju neaktivnih ‘nezaposlenih’ .4 Samo 1,6% muškaraca doživljava sebe kao kućnog radnika. Pošto je ova kategorija suviše mala da bi se

analizirala, mi se fokusiramo samo na žene u ovoj kategoriji. 5 Videti fusnotu 1 za kompletnu definiciju glavnih grupa na tržištu rada.

141

Osobe sa dugoročnim ili trajnim invaliditetom čine oko 2% neaktivnih žena (2,4% u 2008. i 1,7% u 2011. godini) i nešto više neaktivnih muškaraca (5% u 2008. i 2,1% u 2011. godini). Ostali neaktivni takođe čine veoma mali procenat neaktivnih među muškarci-ma i ženama (oko 2% za oba pola).

3.2. Promene statusa na tržištu rada između 2008. i 2011. godineIzmeđu 2008. i 2011. godine zaposlenost muškaraca je opala za 8,4 procentna poena. Pad je jednako bio distribuiran na sva tri tipa zaposlenja: zaposlenost za platu, samo-zaposlenje i zaposlenje u poljoprivredi (za 3,1%, 2,7% i 2,5% respektivno). Smanjenje zaposlenosti prenelo se na povećanje u učešću nezaposlenih, neaktivnih nezaposlenih i penzionera (za 3,8%, 2,2% i 3,5% respektivno, Tabela 1).

Pad zaposlenosti kod žena je bio manje izražen nego kod muškaraca. Pad je iznosio „samo“ 5,3 procentna poena i to uglavnom kod poljoprivrednih radnika i neplaćenih članova domaćinstva (za 1,5 i 2,7 pp, respektivno). Pad zaposlenosti žena je stoga bio ne samo manje izražen nego kod muškaraca, već je bio i veći za „ranjive“ oblike zapo-slenosti (poljoprivredni radnici i neplaćeni pomažući članovi domaćinstva), tako da se kvalitet zaposlenosti žena poboljšao. Sa druge strane, učešće nezaposlenih i neaktivnih „nezaposlenih“ žena se povećalo (za 3,4 i 3,0 pp respektivno), dok se učešće penzionera među ženama smanjilo (za 1,7 pp, Tabela 1), što je suprotan trend onome koji smo opazili kod muškaraca.

Tabela 1.Promene u statusu na tržištu rada između 2008. i 2011. godine

za muškarce (55-64) i žene (50-59)Muškarci (55-64) Žene (50-59)

Struktura (u %) Promena(u pp)

Struktura (u %) Promena (u pp)Oct-08 Oct-11 Oct-08 Oct-11

Zaposleni 50.7 42.3 -8.4 44.4 39.0 -5.3Zaposleni za platu 28.9 25.8 -3.1 29.3 28.4 -1.0Samozaposleni 7.1 4.5 -2.7 3.1 3.1 -0.1Poljoprivrednici 13.8 11.3 -2.5 4.6 3.1 -1.5Pomažući članovi 0.9 0.8 -0.1 7.3 4.5 -2.7Nezaposleni 4.6 8.4 3.8 4.8 8.1 3.4Neaktivni 44.6 49.2 4.6 50.9 52.9 2.0Neaktivni „Nezaposleni“ 10.0 12.2 2.2 6.5 9.6 3.0Domaćin/Domaćica 0.6 0.8 0.2 16.8 17.0 0.2Penzioner 30.5 34.0 3.5 25.3 23.5 -1.7Osoba sa invaliditetom 2.2 1.0 -1.2 1.7 1.7 0.1Drugi neaktivni 1.3 1.3 0.0 0.7 1.1 0.4

Izvor: Sopstvena kalkulacija na osnovu podataka iz Ankete o radnoj snazi

3.3. Promene u socio-ekonomskim karakteristikama između 2008 i 2011. god.U prethodnom odeljku smo opisali promene u statusu na tržištu rada starijih radnika koje su se desile između 2008. i 2011. godine. U ovom delu rada upotpunićemo ove nala-

142

ze analizom socio-ekonomskih karakteristika svakog statusa: nivo obrazovanja6, godi-ne, bračno stanje, prisustvo dece u domaćinstvu i oblik prebivališta (urbani ili ruralni). Analiziramo karakteristike muškaraca i žena odvojeno i poredimo rezultate za 2008. i 2011. godinu, koristeći multinominalni logit model, koji nam omogućava da vidimo nezavisan uticaj svake od ovih karakteristika. Analiza nam omogućuje da odredimo razlike između šest statusa na tržištu rada za muškarce: zaposleni, samozaposleni, poljo-privredni radnici, nezaposleni, neaktivni „nezaposleni“ i penzioneri, dok za žene imamo sedam statusa, pošto smo dodali domaćice u model7.

3.1.1 Muškarci Kao što je opisano u Odeljku 3.2, učešće penzionera, neaktivnih „nezaposlenih“ i ne-zaposlenih se povećalo, dok se učešće svih statusa zaposlenosti (zaposleni za platu, sa-mozaposleni i poljoprivredni radnici) smanjilo između 2008. i 2011. godine. U ovom delu rada dopunjujemo ove nalaze promenama u socio-ekonomskim karakteristikama statusa.

Godine starostiPenzioneri su, ceteris paribus, stariji od svih drugih na tržištu rada. Ostali statusi čine dva starosna klastera8: mlađi, koji čine zaposleni za platu, samozaposleni i nezaposleni; i stariji, koji čine neaktivni „nezaposleni“ i poljoprivrednici (Tabele E3 i E4 u prilogu).

Najvažnija promena starosne strukture između 2008. i 2011. godine bilo je povećanje verovatnoće nezaposlenosti kod mlađih i povećanje verovatnoće penzionisanja za starije muškarce u ovoj starosnoj grupi (Tabele E3 i E4 u prilogu). Suočavajući se sa efektima krize, stariji radnici koji su izgubili svoje poslove češće koristili svoje pravo na penziju (ukoliko su ispunili uslove za penziju), dok su mlađi (u okviru ove starosne grupe) morali da traže nove poslove, pošto su još uvek daleko od ispunjavanja uslova za penziju.

Nivo obrazovanjaPoljoprivrednici imaju niži nivo obrazovanja od ostalih statusa, uglavnom zbog visokog učešća onih sa osnovnim obrazovanjem. Ostali statusi čine dva „obrazovna klastera“: u prvom klasteru su zaposleni za platu i samozaposleni, koji, u proseku, imaju više obrazo-vanje od penzionera, nezaposleni i neaktivni nezaposleni (Tabela E3 u prilogu).

6 Koristeći četiri kategorije: osnovno, niže srednje (2-3 godine srednje škole), više srednje (4 godine srednje škole) i visoko obrazovanje (viša škola i fakultet).

7 U Tabeli 1 smo analizirali kretanja deset statusa na tržištu rada. Međutim, zbog malog uzorka, izuzeli smo neke kategorije: za oba pola izuzeli smo osobe sa invaliditetom i ‚ostale’ neaktivne, i ‚domaćine’ i neplaćene članove domaćinstva u muškom uzorku. Takođe, spojili smo u jednu grupu poljoprivredne radnike i neplaćene članove domaćinstva u ženskom uzorku. Konačan uzorak se sastoji od 3.193 muškar-ca i 3.710 žena. Rezultati analize su u prilogu, koji zbog dužine rada, nije prikazan ali se može dobiti od autora, za zahtev.

8 Klaster je grupa statusa koji se ne razlikuju značajno jedni od drugih, ali su značajno različiti od drugih statusa. Osnova za razdvajanje statusa u klastere je Tabela E4 u prilogu.

143

Obrazovna struktura pojedinih statusa značajno se promenila između 2008. i 2011. go-dine, iako je obrazovna struktura cele uzrasne grupe ostala ista (Tabela E3 u prilogu). Kao prvo, u odnosu na 2008. godinu, veća je verovatnoća da su osobe sa višim srednjim obrazovanjem u 2011. godini bili penzioneri, a manja je verovatnoća da su neaktivni „nezaposleni“. Dakle, najveći broj novih penzionera ima više srednje obrazovanje. Kao drugo, veća je verovatnoća da oni sa osnovnim obrazovanjem budu neaktivni „neza-posleni“, a manja je verovatnoća da imaju bilo kakav posao. Stoga, povećanje učešća neaktivnih „nezaposlenih“ u ovom periodu je bilo uglavnom među onima sa nižim nivo-om obrazovanja, kojima je bilo najteže da zadrže svoje poslove tokom krize. Kao treće, najveću „verovatnoću preživljavanja“ imaju oni sa višim obrazovanjem, pošto se njihov marginalni efekat povećao.

Prebivalište Poljoprivredni radnici imaju najveću verovatnoću da žive u ruralnim područjima. Sa druge strane, penzioneri u okviru ove starosne grupe češće žive u urbanim područji-ma od ostalih status, uglavnom zbog činjenice da se poljoprivredni radnici, u proseku, penzionišu kasnije od ostalih zaposlenih (Tabele E3 i E4 u prilogu). Pad zaposlenosti među starijim muškarcima (55-64) između 2008. i 2011. godine bio je viši u ruralnim sredinama (13 u odnosu na 6,5 procentnih poena u urbanim sredinama). Pad ruralne za-poslenosti nadoknađen je povećanjem učešća penzionera, a urbane povećanjem učešća nezaposlenosti ili neaktivne „nezaposlenosti“ (Tabela E3 u prilogu).

3.1.2 ŽeneU odeljku 3.2 opisali smo glavna kretanja na tržištu rada za žene između 2008. i 2011. godine: učešće neaktivnih „nezaposlenih“ i nezaposlenih žena se povećalo; učešće za-poslenih za platu, penzionerki i poljoprivrednih radnica (uključujući neplaćene članice domaćinstva) je opalo; dok je učešće domaćica i samozaposlenih ostalo nepromenjeno. U ovom odeljku dopunjujemo ove nalaze promenama u socio-ekonomskim karakteristi-kama statusa na tržištu rada između 2008. i 2011. godine (Tabela E7 u prilogu).

Godine starostiNajstarije su žene iz grupe penzionerki, dok ostali statusi na tržištu rada čine dva sta-rosna klastera. Mlađa grupa uključuje zaposlene za platu i samozaposlene, nezaposlene i neaktivno „nezaposlene“ (statusi sa negativnim marignalnim efektima godina), dok druga, starija grupa uključuje domaćice i poljoprivredne radnice. U poređenju sa 2008, u 2011. godini je veća verovatnoća da mlađe žene budu penzionisane ili nezaposlene, dok je za starije žene veća verovatnoća da budu neaktivne „nezaposlene“ ili domaćice (Tabela E8 u prilogu).

Nivo obrazovanjaŠto je viši nivo obrazovanja, viša je i verovatnoća zaposlenosti za platu, a niža vero-vatnoća rada u poljoprivredi ili kod kuće. Ostali statusi: samozaposlene, nezaposlene, neaktivne „nezaposlene“ i penzionerke imaju obrazovnu strukturu na prosečnom nivou grupe.

144

Prosečan nivo obrazovanja žena u ovoj starosnoj grupi se značajno poboljšao između 2008. i 2011. godine. Dok se učešće žena sa višim srednjim i visokim obrazovanjem po-većalo (za 4 i 2 procentna poena respektivno), učešće žena sa osnovnim obrazovanjem se smanjilo (za 7 pp, Tabela E8 u prilogu)9. Zbog ovog trenda, učešće poljoprivrednica, koje karakteriše nisko obrazovanje, značajno je opalo zbog objedinjenih efekata ekonomske krize i promena u obrazovnoj strukturi. Sa druge strane, učešće zaposlenih za platu i samozaposlenih, koje karakteriše više obrazovanje, manje je opalo zbog činjenice da su efekti ekonomske krize bili neutralisani poboljšanjem obrazovne strukture.

Osim toga, analiza marginalnih efekata pokazuje da su različiti statusi na tržištu rada ra-zličito promenili svoje obrazovne strukture. Kao prvo, uprkos smanjenju učešća žena sa osnovnim obrazovanjem u ovoj grupi, došlo je do povećanja njihovog učešća među ne-aktivnim „nezaposlenim“ ženama. Analiza marginalnih efekata ostalih statusa ukazuje da je ovo povećanje „transfer“ uglavnom iz poljoprivrede. Kao drugo, povećanje učešća nezaposlenih žena je bilo uglavnom među onima sa nižim srednjim obrazovanjem. Ovo povećanje je došlo uglavnom od zaposlenosti za platu, pošto su marginalni efekti za ovaj nivo obrazovanja drastično opali.

Kao treće, pad u učešću penzionerki je bio najveći za one sa višim srednjim obrazova-njem, jer se verovatnoća da je žena penzioner sa ovim nivoom obrazovanja drastično smanjila. Zbog rasta učešća žena sa višim nivoima obrazovanja, koje kasnije kreću da rade, manje žena je u poziciji da iskoristi priliku da se penzioniše tako što ispunjava uslov minimuma radnog staža. Analiza marginalnih efekata ukazuje da je deo njih pre-šao u neaktivnost (kao domaćice), a deo zadržao svoje poslove na duži vremenski period (kao zaposlene za platu ili samozaposlene).

Konačno, stagniranje u učešću domaćica je rezultat dva suprotna trenda. S obzirom da domaćice u proseku imaju niže obrazovanje, smanjenje učešća žena sa niskim obrazo-vanjem dovelo bi do smanjenja broja domaćica u ovoj starosnoj grupi. Ipak, pad zapo-slenosti usled krize neutralisao je ovaj efekat. Naime, deo žena koje su izgubile posao, a nisu mogle da odu u penziju, odlučilo se za rad u domaćinstvu umesto za traženje posla. Stoga primećujemo povećano učešće srednjeg i visokog obrazovanja kod domaćica.

Promene u obrazovnoj strukturi statusa mogu takođe objasniti i promene u strukturi zaposlenosti. Kao prvo, s obzirom da zaposlenost za platu karakterišu bolje obrazovane žene, povećanje prosečne obrazovne strukture znači veću verovatnoću zaposlenosti za platu. Međutim, ovaj povoljan trend je poništen efektima krize i smanjenjem zaposleno-sti, što je rezultiralo padom u učešću zaposlenosti za platu kod žena za 1 pp. Sa druge strane, povoljnija obrazovna struktura znači manji broj poljoprivrednica (uključujući neplaćene članice domaćinstva) unutar ove grupe, pošto one u proseku imaju niži nivo obrazovanja. Ovaj trend je udružen sa padom u broju poljoprivrednica izazvanim kri-zom, a ukupan pad njihovog učešća je iznosio 5,2 procentna poena.

9 Promene su rezultat razlika između izlaska iz i ulaska u grupu. One koje napuštaju grupu su žene starosti 57-59 godina u 2008. godini, dok one koje ulaze u grupu su žene starosti 47-49 u 2008. godini. Čini se da druga grupa ima značajno bolju strukturu, što se odrazilo na prosečni obrazovni status čitave grupe.

145

PrebivališteČešće nego ostale žene, poljoprivrednice žive u ruralnim područjima. Verovatnoća da domaćice žive u ruralnoj sredini manja je nego poljoprivrednice, ali viša nego za ostale. Ostale grupe žive češće u urbanim nego u ruralnim područjima (Tabele E8 i E9 u pri-logu).

Od 2008. do 2011. godine, stopa zaposlenosti za žene starosti 50-59 godina opala je za 9,5 u ruralnim i 2,7 procentnih poena u urbanim područjima. Analiza promena margi-nalnih efekata vrste prebivališta ukazuje da su oni koji su izgubili posao u urbanim po-dručjima imali veću verovatnoću prelaženja u nezaposlenost, dok su oni koji su izgubili posao u ruralnim područjima prelazili u neaktivnost (Tabela E8 u prilogu).

4. Rezime rezultata i preporuke za politike koje bi povećale aktivnost starije populacije

Cilj ovog rada bio je da opiše glavne grupe neaktivnih među starijim osobama u Srbiji, da identifikuje njihove socio-ekonomske profile i one na tržištu rada i da objasni prome-ne koje su se dogodile između 2008. (godine pre nego što su se efekti ekonomske krize odrazili na tržište rada) i 2011. godine (nakon glavnih efekata krize). Osim toga, ovaj rad se bavi i ključnim regulatornim intervencijama koje su potrebne kako bi se povećala aktivnost starije populacije. Stoga, u prvom delu ovog odeljka rezimiramo glavne nalaze analize, a nakon toga predstavljamo preporuke za politike koje bi podigle radnu aktiv-nost starije populacije (odeljak 4.2).

4.1. Rezime rezultata

Glavne grupe starijih neaktivnih osobaTri najveće grupe neaktivnih starijih osoba u Srbiji su penzioneri, domaćice i neaktivni „nezaposleni“. Ove tri grupe se značajno razlikuju po šansama za reaktivaciju i ponovno zapošljavanje, kao i po razlozima za neaktivnost. Neaktivni „nezaposleni“ su „plitko“ neaktivni: imaju visoko učešće onih koji žele da rade i relativno dobre veštine (radno iskustvo i obrazovanje). Stoga ova grupa ima dobre šanse za reaktivaciju i ponovno za-pošljavanje. Međutim, neaktivni „nezaposleni“ smatraju da za njih nema posla (donekle opravdano uzimajući u obzir visoku stopu nezaposlenosti u zemlji) i odustaju od traženja posla. Sa druge strane, ponovno zapošljavanje penzionera je moguće, pošto oni poseduju dobre veštine, ali njihova volja za radom je mala: teški uslovi na tržištu rada čine pen-ziju ciljem i „sigurnom lukom“ od nestabilnog i promenljivog tržišta rada, sa dovoljno resursa za skroman životni standard. Konačno, mala mogućnost reaktivacije domaćica je uglavnom posledica njihovog niskog nivoa veština, s obzirom na to da u proseku imaju veoma nisko obrazovanje i malo radnog iskustva. Nedostatak veština ih ne samo čini lošim kandidatima za zapošljavanje, već ih takođe i obeshrabruje da traže posao. Osim toga, tradicionalne rodne uloge podržavaju njihov rad od kuće, što ih dodatno podstiče da ostanu neaktivne.

146

Kretanja na tržištu rada za starije osobe između 2008. i 2011. godine Zaposlenost starijih osoba u Srbiji10 značajno je opala između 2008. i 2011. godine. Pad je posledica ekonomske krize, koja je uticalo ne samo na zaposlenost starijih radnika u Srbiji, već i na zaposlenost svih starosnih grupa i uopšte zaposlenost u regionu. Pad za-poslenosti starijih radnika bio je više izražen kod muškaraca (8,4 pp) nego kod žena (5,3 pp). S obzirom da je povećanje učešća nezaposlenosti bilo isto za oba pola (za 3,5 pp), razlika u trendu zaposlenosti se „prelila“ na razliku u trendu neaktivnosti: neaktivnost muškaraca u ovoj starosnoj grupi rasla je brže od neaktivnosti žena (4,6 pp u odnosu na 2,0 pp).

Glavna razlika u trendu jaza rodne zaposlenosti desila se između zaposlenosti za plate i samozaposlenosti. Naime, dok je učešće ove dve grupe opalo za čak 6 pp kod muška-raca, kod žena, pad je iznosio samo 1,1 procentni poen. Sa druge strane, pad učešća poljoprivrednih radnika (uključujući neplaćene članove domaćinstva) bio je više izražen kod žena nego kod muškaraca u ovoj grupi (4,2 pp u odnosu na 2,6 pp). Rodna razlika u trendu neaktivnosti nastala je zbog razlike u trendovima penzionera: dok se njihovo učešće povećalo za muškarce (za 3,5 procentna poena), za žene se smanjilo (za 1,7 pp). Učešće neaktivnih „nezaposlenih“ se povećalo za obe grupe, dok je učešće domaćica ostalo nepromenjeno.

Različita kretanja na tržištu rada za žene mogu se delimično objasniti poboljšanjem ni-voa obrazovanja žena u ovoj starosnoj grupi između 2008. do 2011. godine (za muškarce ostao nepromenjen). Naša analiza pokazuje da više obrazovanje povećava verovatnoću zaposlenosti za platu i samozaposlenosti, a smanjuje verovatnoću rada u poljoprivredi, nezaposlenosti i neaktivnosti. Stoga, niži pad zaposlenosti za platu i samozaposlenosti žena je posledica poboljšanja nivoa obrazovanosti ženama, koji je omogućilo lakši pri-stup zapošljavanju (viši prosečni nivo obrazovanosti učinio je grupu zapošljivijom. Sa druge strane, rast učešća žena sa višim nivoima obrazovanja, koje kasnije kreću da rade, dovodi do toga da je manje žena u poziciji da iskoristi priliku da se penzioniše tako što ispunjava uslov minimuma radnog staža, pa moraju da čekaju starosnu penziju, koja se nalazi na „izlazu“ iz ove uzrasne grupe. Žene koje nisu mogle da se penzionišu ili su ostale zaposlene duže ili su prešle u nezaposlenost ili neaktivnost čekajući da ispune starosnu granicu za penziju.

Promene u socio-ekonomskim karakteristikama Suočeni sa efektima krize, mlađi muškarci i žene u ovoj starosnoj grupi koji su izgubili svoje poslove, morali su da traže nove, pošto je za njih ispunjavanje uslova za penziju još uvek bilo daleko zbog manje godina radnog staža. Sa druge strane, u poređenju sa 2008. godinom, u 2011. godini je veća verovatnoća da stariji muškarci budu penzioneri, s obzirom da su, čini se, češće koristili svoje pravo na penziju, dok je kod starijih žena si-tuacija bila drugačija: rast učešća žena sa višim nivoima obrazovanja, koje kasnije kreću da rade, doveo je do toga da starije žene u okviru ove grupe moraju da čekaju starosnu penziju, koja se nalazi na „izlazu“ iz ove uzrasne grupe.

10 S obzirom na to da je u Srbiji donja starosna granica za odlazak u penziju 60 godina za žene i 65 za muškarce, mi se fokusiramo na žene starosti 50-59 godina i muškarce starosti 55-64 godine, kao rodno-specifične „pred-penzione“ starosne grupe.

147

Osobe sa višim nivoima obrazovanja (tercijarno, više srednje) imali su veće „šanse za opstanak“ na tržištu rada, pogotovu kod samozaposlenih. Oni sa višim obrazovanjem koji su izgubili posao i nisu mogli da nađu drugi, uglavnom su prešli u nezaposlenost. Osim toga, u 2011. godini, u poređenju sa 2008. godinom, veća je verovatnoća da mu-škarci sa višim srednjim obrazovanjem budu penzioneri, dok kod žena sa ovim nivoom obrazovanja primećujemo suprotan trend. Oni sa osnovnim nivoom obrazovanja koji su izgubili posao, prešli su uglavnom u neaktivne „nezaposlene“. Ovi radnici, osećali su se obeshrabrenim da traže novi posao u situaciji povećane nezaposlenosti u celoj zemlji. Konačno, iako je učešće domaćica u ovoj starosnoj grupi ostalo isto, njihova obrazovna struktura se značajno poboljšala. Naime, s obzirom da domaćice u proseku imaju nisko obrazovanje, povećanje opšteg nivoa obrazovanje bi značilo manji broj domaćica. Među-tim, efekti ekonomske krize preokrenuli su ovaj „negativan“ trend, pošto neke od žena koje su izgubile posao, a nisu mogle da se penzionišu (sa višim nivoom obrazovanja), odlučile su se za status domaćice.

Pad zaposlenosti između 2008. i 2011. godine pogodio je ruralna područja daleko ozbilj-nije za oba pola. Pad zaposlenosti u ruralnim područjima nadomešćen je povećanjem učešća neaktivnosti u ovim područjima. Međutim, kod muškaraca, glavni prelazak je bio u penziju, dok je kod žena to bilo u neaktivnu „nezaposlenost“ i domaćice. Sa druge strane, pad urbane zaposlenosti češće je kompenzovan povećanjem učešća nezaposlenih kod oba pola.

4.2. Preporuke za izmenu politika koje bi povećale aktivnost starije populacije U društvima koja sve više stare, kao što je Srbija, neophodno je da se preokrene pret-hodni trend ranog povlačenja starijih radnika sa tržišta rada i da se podigne nivo njihove zaposlenosti. Analizirano je nekoliko politika koje su davale podsticaje za starije radnike da se povuku ranije sa tržišta rada.

Naš glavni fokus je bio na penzionom sistemu koji je bio suviše velikodušan i prevashod-no odgovoran za veliko povećanje neaktivnosti. Poslednje reforme sistema urađene su 2010. godine i očekivalo se da će produžetak starosne granice za muškarce i žene dovesti do poboljšanja indikatora za starije radnike na tržištu rada. Međutim, to se nije dogodilo i očigledno je da je potrebno još reformi u penzionom i komplementarnim sistemima kako bi se povećalo učešće starijih ljudi na tržištu rada. Neke od intervencija koje su nedavno uvedene u zemljama EU mogle bi da posluže kao vodič za buduće reforme u Srbiji:

• Kao prvo, ima još prostora za podizanje starosne granice za penzionisanje i za mu-škarce i za žene. Na primer, u Švedskoj, u cilju daljeg povećanja ponude radne snage starijih radnika i odlaganja prosečne godine izlaska sa tržišta rada, vlada je najavila mogućnost podizanja starosne granice do kada ljudi imaju pravo da rade sa 67 na čak 69 godina. Takođe, postoji mogućnost izjednačavanja starosne granice za pen-zionisanje za žene i muškarce.

• Mnoge zemlje članice EU nude finansijske stimulanse kako bi ohrabrili zaposlene da ostanu na tržištu rada i nakon ispunjavanja uslova za penziju. Ovi stimulansi su ili u vidu jednokratne isplate ili u vidu procentualnog povećavanja penzije za starije radnike. U Hrvatskoj su reforme uvedene 2010. godine kreirale stimulanse, tako da

148

osobe koje odlože penziju dobijaju 0,15% za svaki dodatni mesec rada nakon što pređu starosnu granicu za penziju. Maksimalni produžetak je pet godina, što donosi dodatni bonus od 9% na penziju.

• Pravila ranog odlaska u penziju su pooštrena u Srbiji putem postepenog povećanja donje starosne granice za penziju. Međutim, postoji još mogućnosti za kažnjavanje ranijeg odlaska u penziju: smanjenje vrednosti starosne penzije ili povećanje socijal-nih doprinosa koje plaća poslodavac u odnosu na godine kada se njegovi zaposleni ranije penzionišu. Konačno, postoji mogućnost kompletnog ukidanja mogućnosti ranijeg penzionisanja.

Kao što smo naglasili u uvodu, manji prioritet je dat učešću starijih radnika u aktivnim programima na tržištu rada (ALMP). Postoje razlozi za verovanje da je ovo doprinelo relativnom pogoršanju indikatora tržišta rada. Na osnovu pozitivnog iskustva programa „Otpremninom do posla“, postoji preporuka da se kreira zaseban program za subvencije za samozaposlenost, namenjen starijim radnicima sa značajnim radnim iskustvom, koji bi imao dodatne usluge koje bi bile značajnije za starije radnike. Istovremeno, trebalo bi ponuditi podsticaje za poslodavce da zapošljavaju starije nezaposlene radnike koristeći subvencije za radna mesta.11 Osim toga, trebalo bi uložiti napor da se poveća obuhvat starijih radnika postojećim programima, pogotovo onima koji se bave usmeravanjem i savetovanjem, kao što su „Klubovi za traženje posla“.

Potreba da se podrži „aktivno starenje“, kako bi se obezbedio stabilan balans između aktivne i neaktivne starije populacije, kao i da bi se postigle rastuće stope učešća radne snage, prvi put je prepoznata u Nacionalnoj strategiji zapošljavanja za period 2005-2010. godina, a ponovo je naglašena u novoj Nacionalnoj strategiji zapošljavanja za period 2011-2020. godina. Konačno, fleksibilno radno vreme još uvek nije privlačna opcija za poslodavce, zbog obavezne minimalne osnovice za plaćanje doprinosa. Minimalna osnovica trenutno iznosi 35% od prosečne plate i nije prilagođena broju radnih sati, što znači da i radnici koji rade pola radnog vremena imaju istu osnovicu.

Što se tiče radnog zakonodavstva, neke odredbe Zakona o radu moraju biti izmenjene kako bi se pokrenula ponuda radne snage, kao i potražnja za starijim radnicima. Priro-dan prvi korak bi bilo vezivanje otpremnine za godine rada isključivo kod poslednjeg poslodavca. U isto vreme, važno je raditi na promeni percepcije i predrasudama na strani potražnje za radnom snagom, kao što su predrasude da stariji radnici treba da se pen-zionišu umesto što „zauzimaju mesto“ mladim nezaposlenim ljudima. Drugim rečima, treba se boriti protiv diskriminacije prema starijim radnicima putem podizanja svesti o koristima koje proizilaze od produžavanja njihovog radnog veka.

5. Reference:

Arandarenko, M; Žarković-Rakić, J.; Vladisavljević M (2012): „From inactivity to work: unleashing the untapped potential of the labour force in Serbia“ in „From Global Crisis to Economic Growth. Which Way to Take?“ VOLUME I, Faculty of Econo-mics, University of Belgrade., p 269-296

11 Ove preporuke proizilaze iz novog projekta koji se finansira iz EU-IPA fondova „Podrška kreiranju politike zapošljavanja zasnovanom na podacima“. http://podrskapoliticizaposljavanja.org/en/

149

Cameron, A. C and Trivedi, K. P. (2012): Microeconometrics using stata. Stata Press.European Commision (2012): European Employment Observatory Review. Employment

Policies to PromoteActive Ageing. 2012, april 2012Fiscal Council (2012): Predlogmerafiskalnekonsolidacije 2012-2016. http://fiskalnisavet.

rs/images/fiskalna_konsolidacija.pdfForeign Investors Council (2010): White Book: proposals for improvement of business

climate in Serbia.FREN (2011): „Employment and Wages“ in Quarterly Monitor, no. 25, pp.18-23Long, J. S. and Freese, J. (2006): Regression Models for Categorical Dependent Varia-

bles Using Stata, 2nd Edition. Stata Press. Mijatović, B. (2010): Farmers“ Pension Insurance. Centre for Liberal Democratic Studi-

es. Belgrade, 2010. http://www.clds.rs/newsite/engleski-penziije.pdfPension and disability insurance fund (2012): Statistical bulletin for 2011. http://www.

pio.rs/images/dokumenta/statistike/2013/STATISTICKI%20GODISNJI%20BIL-TEN%202012.pdf

Statistical Office of the Republic of Serbia (2009):Ankete o potrebnimveštinamazapo-slenih.http://rs.one.un.org/organizations/12/Employers%20needs_publilcation.pdf

Vodopivec, M. and Dolenc, P. (2008): Živjetidulje, raditidulje: kakoostvarititajciljnatrži-šturada? Financijska teorija i praksa 32 (1), str. 65-82

World Bank (2005):Enhancing Job Opportunities: Eastern Europe and the Former So-viet Union. Washington, DC: The World Bank.

World Bank (2009): Serbia: Doing more with less – Addressing the Fiscal Crisis by In-creasing Public Sector Productivity. Washington, DC: The World Bank.

151

Pokazatelji fleksibilnosti tržišta rada: primer SrbijeMaja Jandrić*

Ivana Savićević**

Apstrakt: U radu se analizira nekoliko ključ-nih pokazatelja fleksibilnosti tržišta rada u Sr-biji. Osnovni indikator fleksibilnosti je OECD--ov indeks zakonodavne zaštite zaposlenja, koji se sastoji iz tri komponente: 1) podindeks vezan za zaposlene na neodređeno vreme ; 2) podindeks koji se odnosi na zaposlene sa pri-vremenim ugovorima u radu i 3) podindeks koji se odnosi na dodatna ograničenja vezana za kolektivna otpuštanja. Dobijena vrednost ukupnog indeksa je nešto niža od OECD-ove procene iz 2008. godine, ali je i dalje približno na nivou proseka zemalja OECD-a. Vrednosti podindeksa vezanog za zaposlene sa privreme-nim ugovorima su nešto više od proseka, što ukazuje na veću rigidnost u ovom segmentu

koja proističe pre svega iz regulative vezane za zaposlene na određeno vreme. Uporedna ana-liza nekoliko ključnih indikatora (EPL indeks, indikator Svetskog ekonomskog foruma koji se odnosi za zapošljavanje i otpuštanje radnika i pokazatelj razvijen po metodologiji Svetske banke koji se odnosi na rigidnost zaposlenosti) pokazuje da regulativa koja određuje fleksibil-nost tržišta rada u Srbiji ne odstupa značajno od evropskog proseka, ali da se percepcija učesnika o procedurama vezanim za zapošlja-vanje i otpuštanje radnika u relevantnim anke-tama značajno pogoršala u periodu 2007-2013.

Ključne reči: fleksibilnost tržišta rada, Srbi-ja, EPL indeks.

1. Teorijski pregled uticaja zakonodavne zaštite zaposlenja na performanse tržišta rada

Fleksibilnost tržišta rada se može posmatrati kroz više aspekata: fleksibilnost zarada, funkcionalna fleksibilnost, interna numerička i eksterna numerička fleksibilnost (tabela 1).

Tabela 1.Wilthagenova matrica fleksigurnosti

Sigurnost

1. Posla (job security)

2. Zaposlenja (Employment Security)

3. Prihoda 4. Kombinovanja

Flek

sibiln

ost

1. Eksterna numerička

2. Interna numerička

3. Funkcionalna 4. Fleksibilnost

zarada

* Ekonomski fakultet, Beograd.** Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Beograd.

152

Osnovni elementi matrice koji se odnose na fleksibilnost obuhvataju:

1 Eksternu numeričku fleksibilnost (mogućnost zapošljavanja i otpuštanja radnika, kao i mogućnosti korišćenja ugovora na određeno vreme);

2. Internu numeričku fleksibilnost (lakoća sa kojom se mogu izvršiti promene u koli-čini korišćene radne snage bez otpuštanja i zapošljavanja, npr. kroz promene broja radnih časova);

3. Funkcionalnu fleksibilnost (lakoća promena organizacije rada) i4. Fleksibilnost zarada.

Posmatramo tri grupe pokazatelja koji obuhvataju najvećim delom elemente eksterne numeričke fleksibilnosti:

1. OECD-ov EPL indeks i subindeksi vezani za njega;2. Pokazatelj Svetskog ekonomskog foruma (Izveštaj o globalnoj konkurentnosti) koji

se odnosi na otpuštanje i zapošljavanje radnika i 3. Pokazatelji o kojima izveštava Svetski ekonomski forum, ali su dobijeni po metodo-

logiji Svetske banke.

Propisi koji štite zaposlene se često navode kao jedan od osnovnih uzroka nefleksibilnosti tržišta rada. Ipak, najveći broj empirijskih istraživanja ne nalazi jasan uticaj zakonodav-ne zaštite zaposlenja na nivoe zaposlenosti i nezaposlenosti. Uprkos teorijskim pretpo-stavkama o smanjenju tokova, empirijske studije ne dokazuju nedvosmisleno negativan uticaj striktnosti zakonodavne zaštite zaposlenja na tokove vezane za zaposlenost1. S druge strane, veliki broj navedenih studija nalazi negativan uticaj striktnosti EPL na tokove vezane za nezaposlenost – u zemljama sa visokom zakonodavnom zaštitom zapo-slenja tokovi u i iz nezaposlenosti su znatno manji. Pregled rezultata najvažnijih studija koje ispituju uticaj EPL na stanja i tokove na tržištu rada dat je u tabeli 2.

Tabela 2.Uticaj EPL na tržište rada – empirijski rezultati

Autor (i) Stanja TokoviZaposlenost Nezaposlenost Zaposlenost Nezaposlenost

Emerson (1988) ? ? - -Lazear (1990) - +Bertola (1990) ? ? ? -Grubb i Wells (1993) -Garibaldi, Koening i Pissarides (1994) ? ? ? -

Addison i Grosso (1996) ? ?Jackman, Layard i Nickell (1996) ? ? - -

Gregg i Manning (1997) ? ? -Boeri (1999) ? ? + -Di Tella i McCulloch (1998) - +

1 Boeri (2011), str. 32.

153

Autor (i) Stanja TokoviZaposlenost Nezaposlenost Zaposlenost Nezaposlenost

OECD (1998) ? ? + -Kugler i StPaul (2000) + -Belot i Van Ours (2001) -Nickell, Nunziata i Ochel (2005) ? ?

Garibaldi i Violante (2005) + -Belot i Van Ours (2005) ?Baccaro i Rei (ILO) (2005) ?BGHS 2005. (na bazi Nickel 1997.) ?

OECD (2006) ?Izvor: Boeri (2011), str. 32. , Howell et a. (2007), str. 24.

Kada su u pitanju zemlje u tranziciji, empirijska istraživanja takođe ne daju jednoznačan odgovor u vezi uticaja EPL na stope zaposlenosti i nezaposlenosti. Jedan broj istraživa-nja ukazuje na mogućnost različitog uticaja zakonodavne zaštite zaposlenja na zemlje u tranziciji u odnosu na zemlje OECD-a, naročito u prvim fazama tranzicije. Ipak novija istraživanja ukazuju da vremenom neke od ranije identifikovanih razlika nestaju, ali i da istovremeno razlike u reakciji tržišta rada menjaju karakter2.

2. Pokazatelji eksterne numeričke fleksibilnosti na tržištu rada - EPL indeks

U cilju međunarodnog poređenja režima zakonodavne zaštite zaposlenja najčešće se koriste EPL indeksi (indeksi zakonodavne zaštite zaposlenja) OECD-a. Ovi indeksi su najčešće korićene mere zakonodavne zaštite zaposlenja u empirijskim studijama koje proučavaju uticaj institucija tržišta rada na performanse ovog tržišta. EPL indeks je sin-tetički numerički indikator koji predstavlja prosek osnovnih komponenti koje pokazuju striktnost zakonske zaštite zaposlenja. Indeks uzima vrednosti od 0 do 6, a više vredno-sti označavaju strožije režime3. Za obračun ovog indeksa se koristi ex ante metodologija takozvanog rangiranja rangova (hierarchies of the hierarchies)4, pri čemu se svakom od osnovnih elemenata režima zaštite zaposlenja pripisuje odgovarajući broj (od 0 do 6) i na kraju se kao ponderisani prosek određenih elemenata dobija sintetička mera – indeks EPL.

Osnovni elementi obuhvataju ključne propise koji regulišu proces primanja i otpuštanja radnika (opravdanost razloga za otpuštanje, otpremnine, otkazni rok, administrativne procedure pri otpuštanju, dužina trajanja radnih ugovora, potreba za prethodnim konsul-tacijama sa sindikatima i/ili drugim predstavnicima radnika, itd.). Na slici 1. prikazana je struktura EPL indeksa, kao i ključni subindkatori: EPRC (subindeks koji se odnosi na zaštitu zaposlenih sa standardnim ugovorima), EPR (subindeks koji se odnosi na zaštitu 2 Cazes (2007), str. 39.3 Metodologija prema OECD (2013a).4 Arandarenko (2011), str. 168.

154

zaposlenih sa standardnim ugovorima kada su u pitanju individualna otpuštanja), EPC (dodatne odredbe vezane za kolektivna otpuštanja zaposlenih sa standardnim ugovo-rima), EPT (zakonska zaštita zaposlenih sa privremenim ugovorima o radu), EPFTC (zakonska zaštita zaposlenih na određeno vreme) i EPTWA (zakonska zaštita zaposlenih preko agencija za privremeni rad).

Slika 1.Struktura EPL indeksa

Ključni subindikatori su:

1. EPR: Individualna otpuštanja zaposlenih sa standardnim ugovorima (na neodređe-no vreme) obuhvata tri aspekta zaštite od otpuštanja: (i) proceduralne teškoće na koje nailazi poslodavac kada otpočne proces otpuštanja, kao što su obaveštavanje radnika i zahtevi vezani za konsultacije sa trećim stranama (ii) dužina perioda od obaveštenja do stupanja otkaza na snagu i visina otpremnine i (iii) teškoće pri otpu-štanju koje su određene uslovima u kojima je moguće otpustiti zaposlenog, kao i po-sledicama koje snosi poslodavac u slučaju da se dokaže da je otkaz bio neopravdan (kompenzacija i reaktiviranje).

2. EPT: Regulativa privremenih ugovora se odnosi na zaposlene sa ugovorima na određeno vreme ili preko agencija za privremeni rad – u kojim slučajevima su ovi ugovori dozvoljeni i koliko im je dozvoljeno trajanje. Ovaj subindikator uključuje i regulativu vezanu za uspostavljanje i upravljanje agencijama, kao i zahteve da ova grupa radnika ima iste uslove rada kao ekvivalentni zaposleni u preduzeću.

3. EPC: Dodatna ograničenja vezana za kolektivna otpuštanja se odnose na činjenicu da većina zemalja predviđa dodatne rokove, troškove i procedure kada se otpušta veći broj radnika odjednom. Ova mera uključuje samo dodatne troškove iznad tro-škova individualnog otpuštanja i ne odražava ukupnu strogost regulative vezane za kolektivna otpuštanja koja je zbir troškova individualnih i dodatnih troškova koji se odnose na kolektivna otpuštanja.

155

Pored toga, postoje tri verzije indeksa:

1. V1: ne sadrži subindikator EPC (podaci su dostupni za period 1985-2013.) 2. V2: sadrži subindikator EPC (podaci su dostupni za period 1998-2013.) 3. V3: sadrži subindikator EPC, a u odnosu na V2 ima još tri dodatna elementa (podaci

su dostupni za period 2008-2013.)

U toku 2013. godine OECD je izdao dodatne preporuke za usklađivanje metodologije u cilju bolje međunarodne uporedivosti, što je dovelo do značajne revizije već objavljenih dezagregiranih indikatora. U većini slučajeva promene ukupnog EPL indeksa i ključnih subindeksa nisu značajne, tako da ranija empirijska istraživanja koja koriste ukupni in-deks i ključne subindikatore nisu dovedena u pitanje5.

Iako je upotreba ovih indeksa ustaljena u empirijskim istraživanjima i međunarodnim poređenjima zakonodavne zaštite zaposlenja, postoje određeni nedostaci vezani za EPL indeks:

• Izvesna mera subjektivnosti u merenju i ponderisanju;• Određeni aspekti vezani za implementaciju zakonskih normi nisu obuhvaćeni in-

deksom, npr. neizvesnost sudskih odluka ili troškovi vezani za sudske procese. Dodatni problem je korupcija, koja je karakteristična naročito za zemlje sa nižim nivoima dohotka i dovodi do toga da se norme koje EPL indeks odražava ne prime-njuju u praksi. U Meksiku 56% novčanih transfera koji su odobreni radnicima usled neopravdanih otkaza nije realizovano, dok je anketa u Rusiji pokazala da blizu 85% ispitanika (sudije, inspektori rada, centri za zapošljavanje, organizacije poslodavaca i sindikati) smatra da je nepoštovanje Zakona o radu akutan problem, s tim da su odredbe koje se najčešće krše vezane za zapošljavanje, ugovore, otpuštanja, plaćanja i radno vreme6.

• Zakonske odredbe se odnose samo na zaposlene u formalnom delu privrede. U ze-mljama u kojima postoji značajan udeo sive ekonomije, fleksibilnost tržišta rada je de facto značajno veća nego što indeks pokazuje. Potrebno je, međutim, imati na umu da je ovaj indeks samo jedan od pokazatelja fleksibilnosti tržišta rada (pored regulative vezane za časove rada i ugovore na nepuno radno vreme, institucija veza-nih za formiranje nadnica, kao i ostalih mera interne i eksterne fleksibilnosti).

• Berg i Cazes (2007) ističu da je pogrešno posmatrati „regulativu kao trošak“ i da se ovim pristupom zanemaruju pozitivni uticaji regulative na sigurnost radnog mesta i viša ulaganja u specifična znanja i veštine zaposlenih. Ochel (2009) ističe da ovaj indikator u principu ne uzima u obzir druge oblike zaštite zaposlenja koji su obezbe-đeni kroz sistem socijalne sigurnosti, kao ni druge institucije tržišta rada.

• U velikom broju zemalja su određene grupe preduzeća ili radnika, ili čak sektora privrede, izuzete od zakonskih odredbi ili podložne izmenjenim odredbama. To su najčešće: mala preduzeća, radnici obuhvaćeni aktivnim politikama tržišta rada, pri-pravnici, stariji radnici, osobe sa invaliditetom i sl. Venn (2009) nalazi da se EPL indeksi ne menjaju značajno ukoliko se uzmu u obzir ova izuzeća od primene opštih zakonskih odredbi.

5 OECD 2013, str. 76.6 Gimpelson et al. (2008).

156

• EPL po pravilu ne obuhvata ili samo delimično obuhvata samozaposlene i zaposlene na sezonskim ili privremenim poslovima. Ipak, u većini zemalja je udeo ovih radni-ka u ukupnoj zaposlenosti relativno nizak.

3. EPL indeks u Srbiji

Prema OECD (2008), EPL indeks i subindeksi u Srbiji izračunati za važeći Zakon o radu (Službeni glasnik RS, 24/2005, 61/2005, 54/2009 i 32/2013) imaju sledeće vrednosti:

Tabela 3.Vrednosti EPL indeksa u Srbiji

nivo 1 Nivo 2 Nivo 3

Ukupni indikator*2,4**

Standardni ugovori (5/12): 2,23***

Proceduralna kompleksnost (1/3): 2,5**Otkazni rok i optremnina (1/3): 1,2**Težina otpuštanja (1/3): 3,0**

Privremeni ugovori (5/12) : 2,4***

Ugovori na određeno vreme (½): 4,3**Agencije za privremeni rad (½): 0,5**

Kolektivna otpuštanja (2/12): 2,9**Prema: OECD (2008)*Indeks odgovara verziji 2 po metodologiji OECD-a, **Vrednosti preuzete iz OECD (2008), str. 57-58., ***Izračunato na osnovu datih vrednosti subindikatora.

U tabeli 3. prikazana je Verzija 2 EPL indeksa. Prema procenama ILO, vrednosti EPL indeksa računate po istoj metodologiji su nešto drugačije (tabela 4).

Tabela 4.Vrednosti EPL indeksa u izabranim zemljama Jugoistočne Evrope

Kraj 1990-ih 2007.EPL EPR EPT EPC EPL

BiH 3,2 2 2,9 3,3 2,6Hrvatska 3,6 2,7 2,8 2,5 2,7BJRM 2,8 2,1 3,8 3,8 3,1Crna Gora 2,9 2,6 1,1 3,8 2,2Srbija 2,9 2 1,9 3,6 2,2

Izvor: ILO (2009), str.55.

Vrednosti EPL indeksa i odgovarajućih subindikatora u Srbiji za 2014. godinu7 izraču-nate na osnovu metodologije za Verziju 3 EPL indeksa, koja je danas ključni pokazatelj zakonodavne zaštite zaposlenja, uz nove metodološke preporuke iz 2013. godine, prika-zane su u tabeli 5.

7 Izmene i dopune Zakona o radu iz 2009. i 2013. godine nisu uticale ni na jedan od baznih elemenata na osnovu kojih se izračunava EPL indeks i prateći subindikatori.

157

Tabela 5.Vrednosti (pod)indeksa u Srbiji (V3, 2014)

Nivo 1 Nivo 2 Nivo 3 Nivo 4 EPL2,28

EPRC: 2,28

Standardni ugovori EPR 1,89

Proceduralna kompleksnost: 2

1. Procedure obaveštavanja 2. Vreme do početka otkaznog roka

Otkazni rok i optremnina: 0,86

3. Otkazni rok (9m/4g/20g) 4. Otpremnina (9m/4g/20g)

Težina otpuštanja: 2,8 5. Def. nez. otkaza6. Probni rad7. Naknada nakon nezakonitog otkaza 8. Povratak na posao posle

nezakonitog otkaza 9. Vreme za primedbu na nezakoniti

otkazPrivremeni ugovori EPT: 2,29

Ugovori na određeno vreme EPFTC: 4,25

10. Dopušteni ugovori11. Maks. broj sukcesivnih ugovora 12. Maks. kumul. trajanje sukc.

ugovoraAgencije za privremeni rad EPTWA: 0,33

13. Tipovi posla za koje je dopušten rad14. Restrikcije: broj ponovljenih

ugovora 15. Maks. kumul. trajanje 16. Autorizacija/Izveštavanje 17. Jednak tretman regularnih i TWA

radnika Kolektivna otpuštanja EPC: 3,25 18. Definicija

19. Dodatna obaveštenja20. Dodatna odlaganja21. Dodatni troškovi

Dobijene vrednosti indeksa su u proseku između vrednosti dobijenih od strane OECD-a i vrednosti indeksa koje je objavila Međunarodna organizacija rada. Vrednost ukupnog EPL indeksa (2,28) je na nivou proseka zemalja OECD-a8. Uporedna analiza vrednosti indeksa i subindeksa prikazana je na slikama 2-5. Osenčeni stubić predstavlja vrednost (sub)indeksa za Srbiju, dok horizontalna linija predstavlja prosek (sub)indeksa za zemlje OECD-a u 2013. godini9.

8 Vrednosti indeksa za zemlje OECD-a su iz 2013. godine, sa najnovijim vrednostima za 1.5.2013. koje obuhvataju i nove promene zakonodavne zaštite zaposlenja u Sloveniji i Velikoj Britaniji.

9 Stanje na 1.5.2013. Podaci za navedene zemlje (osim Srbije) : http://www.oecd.org/els/emp/EPL-data2013.xlsx

158

Slika 2.EPL indeks

Slika 3.EPC subindeks

Slika 4.EPR subindeks

159

Slika 5.EPT subindeks

Ukupna vrednost indeksa ne odstupa značajno od proseka zemalja OECD-a. Nižu vred-nost indeksa (što ukazuje na liberalniju zakonodavnu zaštitu zaposlenja) imaju anglo-saksonske zemlje za koje je karakterističan liberalni režim tržišta rada i skandinavske zemlje čiji režimi tržišta rada uz visoku fleksibilnost obezbeđuju i visoku sigurnnost na tržištu rada (kroz druge institucije tržišta rada kao što su sistemi naknada za nezaposle-ne, aktivne politike tržišta rada, itd.). Subindikator EPR ima relativno nisku vrednost, što je pre svega posledica niske vrednosti subindikatora vezanog za otpremnine i otka-zne rokove. Metodologija obračuna EPL indeksa uzima u obzir samo dužinu otkaznog roka i visinu otpremnine izraženu u mesečnim zaradama za zaposlene sa 9 meseci, 4 godine i 20 godina radnog staža. U obračun ne ulazi stavka koja pokazuje način na koji se obračunava broj godina radnog staža, tj. činjenica da se po aktuelnom Zakonu o radu za obračun otpremnine uzima ukupan broj godina radnog staža, a ne broj godina pro-vedenih kod određenog poslodavca. Pored toga, problemi u pravosuđu vezani za duge i neizvesne sudske procese takođe ne ulaze u potpunosti u obračun ovog indeksa, kao ni pitanja stvarne primene zakonskih odredbi koje regulišu ovu oblast10. OECD (2008) navodi da je “faza implementacije jedan od najvećih nedostataka funkcionisanja insti-tucija tržišta rada u Srbiji”11. Vrednost EPT indeksa je neznatno iznad proseka zemalja OECD-a. Vrednosti dva subindikatora na osnovu kojih se izračunava subindeks EPT su relativno neuravnotežene: vrednost subindikatora vezanog za zaštitu ugovora na odre-đeno vreme je visoka (4,25), dok je vrednost subindikatora vezanog za rad agencija za privremeni rad izrazito niska (0,33)12. Ipak, u segmentu koji se tiče zaposlenih sa ugovo-rima na određeno vreme u praksi postoje brojna zaobilaženja zakonskih odredbi, tako da postoje značajne indicije da je fleksibilnost u ovom delu zakonodavne zaštite zaposlenja realno viša nego što to indeksi pokazuju.

10 European Commission (2014), str. 2.11 OECD (2008), str. 60.12 S obzirom na činjenicu da aktuelni Zakon o radu ne obuhvata pitanja agencija za privremeni rad, a one

u praksi postoje u skladu sa konvencijom MOR koja je stupila na snagu, vrednost pokazatelja EPTWA je izračunata na osnovu funkcionisanja ovih agencija u praksi.

160

4. Indikatori Svetskog ekonomskog foruma i Svetske banke

U Izveštaju o globalnoj konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma 7. stub konkurent-nosti se odnosi na efikasnost tržišta rada. Ovaj stub se sastoji iz dva dela: A. Fleksibilnost tržišta rada i B. Efikasna upotreba talenta (veza nadnica i produktivnosti, profesionalni menadžment, odliv mozgova, učešće žena u radnoj snazi).

Tabela 6.Pokazatelji fleksibilnosti tržišta rada u Izveštaju o globalnoj konkurentnosti

7. stub: Efikasnost tržišta rada (119/148)13

A Fleksibilnost tržišta rada (79)7.01 Kooperacija u odnosima rad-poslodavac (144)7.02 Fleksibilnost određivanja nadnica (35)7.03 Zapošljavanje i otpuštanje radnika (103)7.04 Troškovi otpuštanja (23)7.05 Efekti oporezivanja na podsticaje za rad (130)

Izvor: Izveštaj o globalnoj konkurentnosti 2013/2014, Svetski ekonomski forum

Najznačajniji indikatori Svetskog ekonomskog foruma koji se odnose na eksternu flek-sibilnost tržišta rada su: 7.03 Zapošljavanje i otpuštanje radnika i 7.04 Troškovi otpu-štanja. Pored toga, indikator Rigidnost zaposlenosti koji se nalazio u okviru ovog stuba bio je deo Izveštaja do 2012. godine. Pokazatelj Zapošljavanje i otpuštanje radnika se odnosi na pitanje „Kako biste okarakterisali zapošljavanje i otpuštanje radnika u vašoj zemlji?“. Vrednosti ovog pokazatelja se dobijaju iz standardizovanih anketa koje se sva-ke godine sprovode u obuhvaćenim zemljama i na koje odgovaraju predstavnici najvišeg menadžerskog nivoa preduzeća koja formiraju reprezentativni uzorak (Executive Opi-nion Survey). Podaci o pokazateljima Troškovi otpuštanja i Rigidnost zaposlenosti su u izveštaju Svetskog ekonomskog foruma preuzeti od Svetske banke14. Informacije na osnovu kojih se formiraju indikatori zasnovani na metodologiji Svetske banke se dobi-jaju putem upitnika koji popunjavaju domaći eksperti, prvenstveno pravnici, i baziraju se na reprezentativnom radniku i preduzeću. Indikator Troškovi otpuštanja obuhvata troškove koji proističu iz obaveze da se radnik unapred obavesti o otpuštanju, isplate otpremnine i druge troškove vezane za otpuštanje radnika, izražene u nedeljnim zarada-ma. Formiranje indikatora Rigidnost zaposlenosti prikazano je u tabeli 7.

13 Broj u zagradi označava rang Srbije u Izveštaju o globalnoj konkurentnosti 2013/2014 u okviru 148 po-smatranih zemalja.

14 World Bank/International Finance Corporation, Doing Business

161

Tabela 7.Indeks rigidnosti zaposlenosti i Troškovi otpuštanja

Indeks poteškoća pri zapošljavanju (0-100)•Primena i maksimalno trajanje ugovora na određeno vreme,•Minimalna nadnica za pripravnike i radnike koji su prvi put zaposleni.

Indeks rigidnosti časova rada (0-100)•Ograničenja vezana za rad noću i tokom vikenda,•Maksimalna dozvoljena dužina radne nedelje u danima i satima, uključujući

prekovremeni rad,•Broj dana u godini za plaćeni odmor.

Indeks poteškoća pri otpuštanju (0-100)•Zahtevi vezani za obaveštavanje i odobravanje individualnog ili kolektivnog

otpuštanja,•Obaveza ponovnog dodeljivanja radnog mesta ili prekvalifikacije, kao i pravila

vezana za prioritete pri otpuštanju.Indeks rigidnosti zaposlenosti (0-100)•Prosek prethodna tri indeksa

Troškovi otpuštanja (nedelje zarade)•Zahtevi vezani za obaveštavanje, plaćanje otpremnine i ostali troškovi vezani za

otpuštanje izraženi u broju nedelja primanja zaradeIzvor: Doing Business 2010, str. 83.

Upotrebom reprezentativnog radnika i preduzeća pri proceni regulative vezane za za-konsku zaštitu zaposlenja zanemaruje se složenost zakonskih odredbi u ovoj oblasti. U izveštaju Doing Business 2010, korišćene su sledeće pretpostavke: reprezentativan radnik je muškarac od 42 godine, nije na upravljačkoj funkciji, zaposlen je sa punim rad-nim vremenom, radi u istom preduzeću 20 godina, prima prosečnu zaradu tokom celog perioda zaposlenja, ne pripada nijednoj manjinskoj grupi kada su u pitanju rasa i vera, živi u najvećem gradu i nije član sindikata osim u slučaju kada je to obaveza. Reprezen-tativno preduzeće ima sledeće karakteristike: DOO, u najvećem gradu, 100% u doma-ćem vlasništvu, u prerađivačkoj industriji, ima 60 zaposlenih, potpada pod kolektivno pregovaranje (u određenim slučajevima), poštuje propise, ali ne pruža radnicima bolje uslove od onih koji su zagarantovani zakonom, drugim propisima ili kolektivnim prego-varanjem. I pored nedostataka ovog pokazatelja, Venn (2009) nalazi pozitivnu i značajnu korelacionu vezu između rangova pojedinih zemalja dobijenih na osnovu OECD-ovog indeksa i indikatora Svetske banke „Indeks rigidnosti zaposlenosti“ (Rigidity of Em-ployment Index). Razlike između rangova prema ova dva indikatora za pojedine zemlje verovatno proističu iz činjenice da indikator Svetske banke obuhvata i norme vezane za časove rada i minimalne nadnice, a indikator OECD-a daje sveobuhvatnije informacije o zakonskoj zaštiti zaposlenja.

Tabela 8. prikazuje rang Srbije prema Izveštaju o globalnoj konkurentnosti na osnovu pokazatelja: Zapošljavanje i otpuštanje radnika, Troškovi otpuštanja i Rigidnost zapo-slenosti. Od 2012. godine pokazatelj Rigidnost zaposlenosti više nije deo Izveštaja o glo-balnoj konkurentnosti, a i sama Svetska banka je promenila način izveštavanja o ovom pokazatelju. U toku 2012. godine promenjena je i metodologija izračunavanja pokaza-

162

telja Troškovi otpuštanja. Umesto obračuna otpremnine za radnika sa 20 godina radnog staža, od 2012. godine troškovi otpuštanja se obračunavaju na osnovu prosečne visine otpremnine za radnike sa 1, 5 i 10 godina radnog staža15. Ova promena je dovela do zna-čajnog poboljšanja ranga Srbije prema ovom pokazatelju. Kao i kod EPL indeksa, odred-ba po kojoj se visina otpremnina obračunava na osnovu ukupnog staža radnika, a ne na osnovu broja godina kod određenog poslodavca ne ulazi u obračun ovog pokazatelja.

Tabela 8.Rang Srbije prema izabranim pokazateljima 2007-2013.

Izveštaj (godina)Rang

Zapošljavanje i otpuštanje radnika

RangTroškovi otpuštanja

RangRigidnost zaposlenosti

2007/2008 25 44 - 2008/2009 32 44 93 2009/2010 48 45 81 2010/2011 80 47 86 2011/2012 89 50 90 2012/2013 98 21* - 2013/2014 103 23* -

Izvor: Svetski ekonomski forum, Izveštaji o globalnoj konkurentnosti 2007-2013.

Dok je rang Srbije prema pokazateljima Rigidnost zaposlenosti i Troškovi otpuštanja (kada se zanemari uticaj promene metodologije) u periodu 2007-2013. relativno stabilan, rang prema pokazatelju Zapošljavanje i otpuštanje radnika je značajno pogoršan – sa 25. mesta u 2007. godini Srbija je u 2013. došla na 103. mesto. Vrednosti ovog pokaza-telja dobijaju na osnovu ankete Svetskog ekonomskog foruma, tako da one oslikavaju percepciju višeg menadžerskog nivoa o mogućnostima otpuštanja i zapošljavanja rad-nika. S druge strane, pokazatelji koji oslikavaju stanje regulative (EPL indeks, Troškovi otpuštanja, Rigidnost zaposlenosti) su relativno stabilni, što ukazuje na činjenicu da je percepcija učesnika u anketi pogoršana mnogo više nego što to ključni elementi regu-lative potkrepljuju. Prema odgovorima učesnika u anketi Svetskog ekonomskog foruma restriktivna radna regulativa se našla na listi najvećih problema u poslovanju, ali tek na pretposlednjem, 15. mestu (tabela 9.)

15 Ova promena je u publikaciji Doing Business izvršena u 2010. godini.

163

Tabela 9.Najproblematičniji faktori u poslovanju

(Izveštaj o globalnoj konkurentnosti 2013/2014)

1. Korupcija 2. Neefikasna birokratija 3. Pristup finansiranju 4. Nestabilnost vlade 5. Neadekvatna infrastruktura6. Regulativa u deviznom poslovanju 7. Kriminal i krađa 8. Inflacija9. Poreske stope 10. Nestabilnost ekonomske politike 11. Poreska regulativa12. Loša radna etika13. Neodgovarajuće obrazovanje radne snage14. Nedovoljan kapacitet za inovacije 15. Restriktivna radna regulativa 16. Loše javno zdravlje

5. Zaključak

Propisi koji štite zaposlene se često navode kao jedan od osnovnih uzroka nefleksibil-nosti tržišta rada. Ipak, najveći broj empirijskih istraživanja ne nalazi jasan uticaj za-konodavne zaštite zaposlenja na nivoe zaposlenosti i nezaposlenosti. S druge strane, veliki broj navedenih studija nalazi negativan uticaj striktnosti EPL na tokove vezane za nezaposlenost. U cilju međunarodnog poređenja režima zaštite zaposlenja najčešće se koriste EPL indeksi (indeksi zakonodavne zaštite zaposlenja) OECD-a. Ovi indeksi su takođe najčešće korićene mere zakonodavne zaštite zaposlenja u empirijskim studi-jama koje proučavaju uticaj institucija tržišta rada na performanse ovog tržišta. U radu je izračunata vrednost EPL indeksa (verzija 3 po metodologiji OECD-a), kao i pratećih subindeksa za Srbiju. Vrednost ukupnog EPL indeksa (2,27) je na nivou proseka zemalja OECD-a. Ipak, u obračun ne ulazi stavka koja pokazuje način na koji se obračunava broj godina radnog staža, tj. činjenica da se po aktuelnom Zakonu o radu za obračun otpremnine uzima ukupan broj godina radnog staža, a ne broj godina provedenih kod određenog poslodavca. Problemi u pravosuđu vezani za duge i neizvesne sudske procese takođe ne ulaze u potpunosti u obračun ovog indeksa, što dodatno povećava rigidnost zakonodavne zaštite zaposlenja. S druge strane, i OECD u svom izveštaju Serbia - a Labour Market in Transition iz 2008. godine navodi da je “faza implementacije jedan od najvećih nedostataka funkcionisanja institucija tržišta rada u Srbiji”, što povećava real-nu eksternu fleksibilnost tržišta rada. Poređenje pokazatelja koji su dobijeni na osnovu ankete Svetskog ekonomskog foruma i oslikavaju percepciju višeg menadžerskog nivoa o mogućnostima otpuštanja i zapošljavanja radnika s jedne, i pokazatelja koji oslikava-ju stanje regulative (EPL indeks, Troškovi otpuštanja, Rigidnost zaposlenosti) s druge strane, ukazuje na činjenicu da je percepcija učesnika u anketi u periodu 2007-2013. pogoršana mnogo više nego što to ključni elementi regulative potkrepljuju.

164

Literatura:

1. Arandarenko, M. 2011. Tržište rada u Srbiji: trendovi, institucije, politike, Ekonom-ski fakultet, Beograd.

2. Berg, J., Cazes, S. 2008. “Policymaking Gone Awry: The Labor Market Regulations of the Doing Business Indicators”, Comparative Labor Law and Policy Journal 29 (4).

3. Boeri, T. , 2011.“Institutional Reforms and Dualism in European Labor Markets,“ Handbook of Labor Economics, Elsevier.

4. Cazes, S., Nesporova, A. 2007. Flexicurity – a Relevant Approach in Central and Eastern Europe, ILO.

5. Doing Business 2010: Reforming through Difficult Times, World Bank.6. European Commission (2014), Employment Protection Legislation, http://ec.europa.

eu/europe2020/pdf/themes/23_employment_protection_legislation.pdf.7. Gimpelson, V., Kapeliushnikov, R., Lukiyanova, A. 2008. “Regional Variation in

EPL Enforcement and Labour Market Performance”, presentation to OECD.8. Howell, D., Baker, D., Glyn A., Schmitt, J. 2007. „Are Protective Labor Market

Institutions at the Root of Unemployment? A Critical Review of the Evidence,“ Ca-pitalism and Society, Berkeley Electronic Press, vol. 2(1).

9. ILO, 2009. Delivering decent work in Europe and Central Asia, Report of the Direc-tor-General to the Eighth European Regional Meeting, Vol. 1, Part 2, ILO.

10. Ochel, W., 2009. „Employment Protection: Concepts and Measurement,“ CESifo DICE Report, Ifo Institute for Economic Research at the University of Munich, vol. 7(2).

11. OECD , 2013a. “Calculating summary indicators of Employment Protection Strict-ness“, http://www.oecd.org/els/emp/EPL-Methodology.pdf.

12. OECD, 2008. Serbia-a Labour Market in Transition, OECD.13. OECD, 2013. OECD Employment Outlook 2013, OECD Publishing.14. Venn, D., 2009. „Legislation, Collective Bargaining and Enforcement: Updating the

OECD Employment Protection Indicators,“ OECD Social, Employment and Migra-tion Working Papers 89.

15. World Economic Forum, 2011. Global Competitiveness Report 2006-2014, WEF. 16. Zakon o radu, Službeni glasnik RS, 24/2005, 61/2005 , 54/2009. i 32/2013.

165

Konkurentnost Srbije u svetlu ekonomske krizeNemanja Vuksanović*

Sažetak: Kontinuirano pogoršavanje konku-rentske pozicije Srbije prema izveštaju Svet-skog ekonomskog foruma neraskidivo je ve-zano za finansijsku krizu koja je izbila 2007.godine u SAD, a koja se u drugoj polovini 2008.godine proširila i na druge države sve-ta. Globalna ekonomska kriza je razotkrila sistemske nedostatke privrednog sistema i eko-nomske politike koja je bila vođena. Predmet ovog rada biće komparativna analiza kretanja konkurentnosti zemalja Zapadnog Balkana, sa naglaskom na Srbiju, u periodu 2008.-2010.godina, neposredno nakon kolapsa svetske privrede. Imajući u vidu korelaciju koja postoji između bruto domaćeg proizvoda po glavi sta-novnika i globalnog indeksa konkurentnosti, cilj ovog rada jeste da ukaže na činjenicu da su u periodu globalne ekonomske krize zemlje sa boljom konkurentskom pozicijom doživele osetno manji pad bruto domaćeg proizvoda per capita u odnosu na lošije pozicionirane zemlje.

Ključne reči: globalna ekonomska kriza, Za-padni Balkan, Srbija, korelacija, globalni in-deks konkurentnosti, bruto domaći proizvod per capita

Abstract: Continuous deterioration of the competitive position of Serbia according to the World Economic Forum is inextricably linked to the financial crisis that erupted in 2007. in the United States, which in the second half of 2008. spread to other countries in the world. The global economic crisis has exposed syste-mic flaws of the economic system and econo-mic policy which was conducted. The subject of this paper will be a comparative analysis of the movement of the competitiveness of the Western Balkans, with a focus on Serbia, in the period 2008. - 2010., immediately after the col-lapse of the world economy. Bearing in mind that there is a correlation between GDP per capita and the global competitiveness index, the aim of this paper is to highlight the fact that in the period of global economic crisis countri-es with better competitive position experienced considerably smaller decline in gross domestic product per capita in comparison to the lower--ranking countries.

Key words: global economic crisis, the We-stern Balkans, Serbia, correlation, global competitiveness index, gross domestic product per capita

1. Uvodna razmatranja

Kako se navodi u izveštaju Svetskog ekonomskog foruma za 2013.-2014.godinu, svetska privreda i dalje nastavlja da se polako oporavlja od najozbiljnije ekonomske krize koja je pogodila svet još od Drugog svetskog rata. Globalna ekonomska kriza koja se poja-vila sredinom 2007.godine u bankarskom sektoru SAD kao „subprime“ kriza ili kriza hipotekarnih kredita, oštro je transformisala globalnu privredu i naglasila rastući značaj koji tržišta u razvoju i razvijene ekonomije imaju u sve više kompleksnoj i međusobno povezanoj svetskoj ekonomiji. Kao što su razvijene zemlje tražile način da ubrzaju mo-tore svojih privreda, tako su i zemlje u razvoju bile značajan pogon oporavka globalne ekonomije. Kao rezultat toga, priroda veze koja postoji između razvijenih zemalja i ze-malja u razvoju je evoluirala. Sve češće pejzaž nove globalne ekonomije, oblikovan tako uspostavljenim vezama, dovodi u pitanje razliku između razvijenih ekonomija i zemalja u razvoju, naročito kada se posmatra ekonomski rast i konkurentnost.

* Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, E-mail: vuksanovic@ekof.bg.ac.rs

166

Švajcarska, Singapur i Finska su u vrhu svetske rang liste najkonkurentnijih država, baš kao i prethodne godine. Nemačka se sa šestog popela na četvrto mesto, ispred SAD, Švedske i Hong Konga. Za tako visoku poziciju Nemačka može da zahvali vrhunskoj infrastrukturi, kako se navodi u izveštaju Svetskog ekonomskog foruma. Kod Nemačke je posebno vidljivo poboljšanje unutar finansijskih sistema, što znači da su finansijska tržišta stabilnija. Makroekonomska stabilnost je poboljšana, a budžetski deficit je pre-tvoren u suficit.

Švedska, Holandija i Velika Britanija su među prvih deset. U izveštaju se navodi da su neke zemlje poput Španije i Grčke, povećale konkurentnost uprkos krizi. Istovremeno su sve snažnije razlike između severa i juga Evrope. Južnoevropske države, ali i Francuska, moraju više da učine kako bi poboljšale svoju konkurentsku poziciju. Španija je na 35., Italija na 49., Portugalija na 51., a Grčka na 91. mestu. Nabrojane zemlje moraju prevazići neefikasne tržišne strukture, podsticati inovacije i poboljšati pristup kreditima. Neke od najvećih zemalja u razvoju morale su da sprovedu reforme. Na čelu pet država BRIKS-a je Kina na poziciji 29., slede je Južna Afrika na mestu 53., Brazil na 56.mestu, Indija i Rusija na 60., odnosno 64.mestu, respektivno. Među ekonomijama u Aziji, Indonezija je skočila na mesto 38. i time postala najveći pobednik država G20 od 2006.godine. Republika Koreja je na 25. mestu, a iza Singapura su među prvih 20 Hong Kong, Japan i Tajvan. Zemlje u razvoju u Aziji daju vrlo izmešanu sliku. Malezija je na mestu 24., dok je Nepal na 117., Pakistan na 133., a Timor na 138. poziciji. Butan, Laos i Mjanmar prvi put su zastupljeni u izveštaju.

Protekle godine ostaće upamćene po progresu u ponovnoj izgradnji globalnog povere-nja, tako da oporavak danas deluje mnogo više izgledan nego što se to činilo samo pre par godina. Uprkos ovom pozitivnom trendu, i dalje se mogu uočiti određena kolebanja svetske privrede, i rastuće neizvestnosti koja iz toga sledi. Kreatori ekonomske politike širom sveta moraju da obezbede dugoročnu održivost javnih finansija. I dalje, nezapo-slenost ili strah od nezaposlenosti predstavljaju jedan od glavnih izazova socijalne odr-živost. Zaista, iskustvo stečeno poslednjih godina je na površinu izbacilo socijalnu kohe-ziju kao ključ dugoročne konkurentnosti, koja ide ruku pod ruku sa održivim razvojom.

Međutim, pojedine ekonomije ne uspevaju da se na odgovarajući način izbore za svim ovim problemima, pa socijalni nemiri u tim zemljama uzimaju sve više maha. Svi smo svedoci rastućeg nezadovoljstva koje je kulminiralo poslednjih meseci širom evropskog kontinenta. U ovom kontekstu treba analizirati položaj i naše zemlje. Srbija je prema spomenutom izveštaju Svetskog ekonomskog foruma za 2013.-2014.godinu ocenjena iz-uzetno nezadovoljavajuće. Srbija se našla na 101. mestu, što u odnosu na prošlu godinu predstavlja pad od čak šest mesta. Što se tiče zemalja u regionu Zapadnog Balkana, Crna Gora je na 67.mestu, Makedonija 73., Hrvatska 75., Bosna i Hercegovina 87., a Albanija na 95.mestu. Najgori plasman od svih zemalja u regionu ostvarila je upravo naša zemlja. U tom kontekstu potrebno je ponovo revidirati uticaj koji je globalna kriza imala na Sr-biju proteklih nekoliko godna, pri čemu će fokus upravo biti na konkurentnosti privrede. Prvi deo analize će se odnositi na Globalni indeks konkurentnosti i metodologiju koja se koristi pri njegovoj izradi. Potom će biti predočeni osnovni uzroci izbijanja globalne finansijske krize i njen uticaj na konkurentnost privrede Srbije i zemalja Zapadnog Bal-kana.

167

2. Konkurentnost prema definiciji svetskog ekonomskog foruma

Svetski ekonomski forum definiše konkurentnost kao skup institucija, propisa i dru-gih činilaca koji određuju nivo produktivnosti zemalja. Pokazatelj nivoa konkurentnosti naziva se Globalni indeks konkurentnosti (Global competitiveness index- GCI)1, koji meri prosek više mikroekonomskih i makroekonoskih komponenata, koji se pojedinač-no vrednuju na skali od 1 do 7. Svi mereni pokazatelji su grupisani u dvanaest stubova i odražavaju različite aspekte složene ekonomske stvarnosti.

Izveštaj o globalnoj konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma svojom obuhvatno-šću, kako po broju zemalja, isto tako i po broju pokazatelja daje kompletnu analizu kon-kurentnosti jedne privrede, kako u apsolutnom smislu, po vrednosti samih pokazatelja, tako i u relativnom, omogućavajući poređenje sa drugim zemljama, i to kako po vred-nosti Globalnog indeksa konkurentnosti, tako i po pojedinim elementima konkurentno-sti, što omogućava detaljnu analizu i izvlačenje zaključaka koji treba da budu osnov za preduzimanje korektivnih mera. Stoga, praćenjem vrednosti ovih pokazatelja iz godine u godinu, može se u globalu, kao i po pojedinim pokazateljima, pratiti razvojni trend konkurentnosti jedne zemlje u apsolutnom i relativnom smislu. Na taj način dosta pou-zdano se mogu izvesti zaključci o stanju i perspektivama privrede jedne zemlje i mogu se utvrditi osnovni nedostaci privrednog sistema, te razvojne i ekonomske politike koje treba korigovati.

Osnov za izradu Izveštaja čini standardizovana anketa kojom se svake godine obuhvata sve veći broj reprezentativnih preduzeća u svakoj nacionalnoj privredi. Rukovodioci preduzeća po pravilu ocenjuju uslove privređivanja ocenama od 1 (najgore) do 7 (najbo-lje). Isto tako, ovo nas vraća na već navedenu tezu da je konkurentnost jedne privrede upravo ono što ona pruža privrednim subjektima. Smisao rasta konkurentnosti privrede jeste u stvaranju uslova za rast mikroekonomske konkurentnosti subjekata koji posluju u njenim okvirima.

Naravno, s obzirom na to da se ocenjuje konkurentnost nacionalnih privreda u celini, u izračunavanju GCI pored navedenih primarnih izvora moraju biti korišćeni i sekundarni izvori, odnosno zvanični izvori za podatke koji se ne mogu prikupiti na opisani način anketiranjem rukovodilaca u privredi. Kombinacijom ovih podataka konstruisano je 12 stubova konkurentnosti, koji zajedno posmatrano daju jedan sintetički pokazatelj pod imenom GCI.

Tih dvanaest stubova konkurentnosti je grupisano u tri posebne celine, koje predstavlja-ju ključ za različite načine vođenja ekonomije, i to:

(1) osnovnim faktorima vođene ekonomije,(2) efikasnošću vođene ekonomije i (3) inovacijom vođene ekonomije.

1 U daljem tekstu GCI.

168

Slika 1.Prikaz objedinjenih stubova GCI

Poboljšanje efikasnosti:5. Visoko obrazovanje i obuka6. Efikasnost tržišta roba7. Efikasnost tržišta rada8. Razvoj finansijskog tržišta9. Tehnološka pripremljenost10. Veličina tržišta

Osnovni zahtevi:1. Institucije2. Infrastruktura3. Makroekonomska stabilnost4. Zdravlje i osnovno obrazovanje

Inovacije i sofisticiranost:11. Sofisticiranost poslovanja12. Inovacije

Osnovnim faktorima vođene ekonomije

Efikasnošću vođeneekonomije

Inovacijom vođeneekonomije

Izvor: Autorski prikaz

Ova metodologija se zasniva na osnovnoj podeli razvojnih faza svake privrede na po-četnu, srednju i višu. Prema ovoj polaznoj postavci, koju svakako možemo prihvatiti s obzirom na to da je u praksi verifikovana u najvećem broju slučajeva, zemlje u razvoju svoju šansu za beg iz siromaštva baziraju na eksploataciji osnovnih faktora kao što su prirodni resursi, rad i kapital. Za Srbiju je pak posebno interesantna druga razvojna faza, u kojoj se ekonomski rast mora bazirati na rastu efikasnosti, s obzirom da se naša zemlja kao i zemlje iz njenog okruženja upravo nalaze u situaciji kada se privredni rast ne može više bazirati na povećanom kvantumu angažovanja osnovnih proizvodnih faktora, nego na njihovom efikasnijem korišćenju. Efikasnost privređivanja se na ovom središnjem razvojnom stupnju može podići unapređenjem sledećih stubova konkurentnosti: (1) vi-soko obrazovanje i obuka, (2) efikasnost tržišta dobara, (3) efikasnost tržišta rada,(4) sofisticiranost finansijskog tržišta,(5) tehnološka spremnost i (6) veličina tržišta. Vred-no je napomenuti da je učešće ovih stubova konkurentnosti procenjeno na čak 50% u kreiranju ukupne konkurentnosti nacionalne privrede u središnjoj fazi razvoja, i to je učešće istovetno i za visokorazvijene zemlje. Dakle za unapređenje konkurentnosti ve-ćine privreda i trenutno i u perspektivi, daleko su najznačajniji napred navedeni stubovi konkurentnosti koji određuju efikasnost privređivanja.

Fazu razvoja u kojoj se ekonomija neke zemlje nalazi, određuje nivo godišnjeg bruto do-maćeg proizvoda po glavi stanovnika (Gross domestic product per capita - GDPpc2). Za ekonomiju neke zemlje kažemo da se nalazi u prvoj fazi razvoja, ukoliko je njen godišnji GDPpc manji od 2000 USD. Zemlje čiji je godišnji GDPpc između 2000 i 3000 USD, nalaze se na prelasku iz prve u drugu fazu razvoja, dok se zemlje sa godišnjim GDPpc između 3000 i 9000 USD nalaze u drugoj fazi razvoja. Na prelasku u treću fazu nala-ze se države sa GDPpc između 9000 i 17000 USD, dok se visokorazvijenim zemljama 2 U daljem tekstu GDPpc.

169

smatraju države sa godišnjim GDPpc većim od 17000 USD. Dakle, na osnovu GDPpc je moguće locirati oblasti koje su ključne za ostvarivanje ekonomskog rasta i poboljšanje konkurentnosti. Pošto se radi o dobrovoljnom procesu, svaka država koja teži većem prosperitietu mora objektivno da sagleda svoje snage i slabosti i da upornim radom odr-žava i ako je moguće poveća svoju konkurentnost.

Nakon ovog kratkog uvoda u metodologiju koja se koristi pri izradi globalnog indeksa konkurentnosti, analiziraćemo kretanje GCI za zemlje Zapadnog Balkana, gde spada i Srbija, u periodu neposredno nakon izbijanja globalne ekonomske krize. Ova kretanja će nam omogućiti da bolje sagledamo trenutnu konkurentsku poziciju Srbije, u svetlu svih onih događanja koja su prethodila ovako niskoj oceni za 2013.godinu.

3. Globalna ekonomska kriza

Sredinom 2007. godine u SAD se pojavila „subprime” kriza ili kriza hipotekarnih kre-dita. U drugim delovima sveta eksperti su izrazili svoje uverenje da ova kriza neće preći na druge države, jer je davanje zajmova, koje počiva na hipotekarnim kreditima i trgovini takvim zajmovima u paketima, tehnika koja se razvila u SAD tek pre nekoliko godina. Eksperti su tvrdili da loše funkcionisanje ove prakse ne bi trebalo da se pretvori u problem za Evropu, u kojoj je praksa davanja zajmova mnogo promišljenija i u kojoj se, za razliku od SAD, na tržištu nekretnina nije razvio “cenovni mehur”.Ova očekiva-nja počela su da iščezavaju kada je, u drugoj polovini 2008. godine, nastupio pritisak i negativni uticaj krize na realne ekonomije praktično svih zemalja sveta.

Osnovni početni uzrok krize treba tražiti u veoma ekspanzivnoj monetarnoj politici koju su vodile Američke Federalne Rezerve (FED). Politika jeftinog novca, odnosno niske kamatne stope FED-a3, koja je vođena u dužem vremenskom periodu, određivala je ko-ličinu novca u SAD, a samim tim i količinu novca u svetu, jer je dolar rezervna valuta. Politika jeftinog novca, koju su vodile FED, bila je moguća zato što se deficit tekućeg računa SAD mogao refinansirati pozajmicama i od, na primer, Kine koja je imala suficit na svom tekućem računu. Zbog toga su SAD bile u stanju da drže niske kamate i da imaju, relativno dugo vremena, jeftinu ponudu novca sopstvenim građanima. Posledica toga je stanje na tržištu nekretnina. Mnogo više kuća i stanova je prodato zbog jeftinih kredita, što je uzrokovalo jedan ogromni „cenovni mehur” na tržištu nekretnina SAD.

Naslanjajući se na gotovo magičnu moć novih finansijskih instrumenata, napravljena je nova vrsta hipotekarnih kredita koji po izuzetno povoljnim uslovima u početnim go-dinama finansiraju kupovinu nekretnina za sopstvene potrebe stanovanja. Ovi krediti su omogućavali domaćinstvima da se lakše i više zaduže u odnosu na svoj dohodak. Po pravilu, tokom prve dve godine otplate, oni su garantovali fiksne kamatne stope na veoma niskom nivou, često znatno ispod važeće eskontne stope. Otuda i naziv– subpri-me mortgages. Posle isteka ovog perioda, prelazi se na režim plivajuće kamatne stope, odnosno slobodno formiranje kamatne stope prema uslovima na finansijskom tržištu. Iluzija je bila neodoljiva, posebno u očima stanovništva sa nižim dohocima i željom da se obezbedi sopstveni krov nad glavom pre nego što rastuće cene nekretnina ukinu tu mogućnost. I pored očiglednih rizika, svi su bili blagonakloni prema ovoj inovaciji. Ona

3 U Srbiji ta vrsta kamatne stope nosi naziv referentna kamatna stopa.

170

je širila tržište, činila je dostupnim finansijske usluge i onim dohodovnim grupama koje ranije nisu zadovoljavale stroge kriterijume kreditne sposobnosti.

Iluzija je prestala tek februara 2007. godine. Neki primarni učesnici u meuđuvremenu su bankrotirali. A oni koji su preživeli nisu dobro prošli pošto su u proseku izgubili polovi-nu svoje vrednosti na tržištu akcija. Prvi alarmantan znak krize dogodio se kada je jedna od većih hipotekarnih finansijskih institucija (New Century Financial Corp – NCFC) sasvim neočekivano objavila da je u prethodnom kvartalu poslovala sa mnogo većim gubitkom od očekivanog. To samo po sebi ne bi bilo toliko šokantno da istovremeno nije najavljeno kompletno revidiranje podataka o vrednosti aktive i poslovanju za prethodna tri kvartala 2006. godine. Investitore je uhvatila panika. Osetili su da novac nije uložen u proverene AAA hartije kako je obećano, već u kontaminirane, možda sasvim bevredne papire – junk bonds. Reakcija je bila burna.

Posle velike i koordinirane, ali nedovoljno uspešne intervencije centralnih banaka SAD, EU i Engleske, postalo je jasno da problem nije samo likvidnost na hipotekarnom delu finansijskog tržišta. Kriza se difuzno proširila na ceo finansijski sektor i na ostale sekto-re u privredi SAD pre svega zbog izazvane krize poverenja koja je privremeno dovela do obustavljanja većine tekućih kreditnih operacija. Paralelno, kriza se prelila van granica SAD pre svega u Evropu čije su banke aktivno učestvovale na hipotekarnom tržištu SAD. Razlozi koji su doveli do krize poverenja očigledno su mnogo dublji.

Iako je prošlo gotovo pet godina od prvog udara globalne finansijske krize, ekonomije širom sveta i dalje pokušavaju da se izbore sa oporavkom svojih privreda. Među krizom najteže pogođenim regionima svakako jeste Zapadni Balkan4 sa svojih šest zemalja--Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Hrvatska, Crna Gora i Srbija, koje i dalje pokušavaju da obuzdaju pad ekonomskog autputa i spreče dalji rast nezaposlenosti. Eko-nomije Zapadnog Balkana kriza je pogodila sa kašnjenjem, i sa kašnjenjem su mogle da izađu iz nje. Stoga se često ističe potreba ovih šest zemalja za poboljšanjem investicione klime i smanjenjem javnog duga, te se posledično naglašava značaj veće konkurentnosti privreda ovih država. U nastavku će biti analiziran uticaj globalne krize na konkurent-nost zemalja Zapadnog Balkana u periodu 2008.-2010.godine.

3.1. Uticaj finansijske krize na konkurentnost SrbijeUprkos suprotnim najavama kreatora ekonomske politike, konkurentnost privrede Srbije od početka finansijske i ekonomske krize opada, i to kako u apsloutnom tako i relativ-nom smislu. U periodu od 2008.-2010.godine, neke od reformi u Srbiji, sa stanovišta una-pređenja konkurentnosti, su otpočele, ali nisu sprovedene do kraja, što smanjuje kako sadašnji potencijal rasta tako i perspektivne rasta u nekom dugoročnom periodu budući da je izgubljeno dragoceno vreme za donošenje konkretnih mera, a da su druge zemlje, naročito one iz regiona, na pravi način iskoristile trenutak i povećale konkurentnost svojih privreda.

4 Sintagma Zapadni Balkan je pre svega politička kategorija i označava uglavnom sve države jugoistočne Evrope koje nisu članice Evropske Unije. Zapadni Balkan bi bila Albanija sa državama bivše Jugoslavi-je bez Slovenije.

171

Tabela 1.Kretanje konkurentnosti Zapadnog Balkana, 2008.-2010.

2008./09 2009./10 2010./11rang ocena rang ocena rang ocena

Crna Gora 65 4,11 62 4,16 49 4,36Albanija 108 3,55 96 3,72 88 3,94Bosna i Hercegovina 107 3,56 109 3,53 102 3,7Hrvatska 61 4,22 72 4,03 77 4,04Makedonija 89 3,87 84 3,95 79 4,02Srbija 85 3,9 93 3,77 96 3,84

Izvor: Izveštaj Svetskog ekonomskog foruma

Od trenutka izbijanja ekonomske krize Makedonija, Crna Gora i Albanija su u posmatra-nom periodu uspele da poboljšaju svoju konkurentsku poziciju, dok su Hrvatska i Srbija gubile na konkurentnosti. Bosna i Hercegovina je 2009.godine u odnosu na 2008.godinu pogoršala svoju konkurentsku poziciju, a potom je 2010.godine ostvarila poboljšanje. Crna Gora je popravila svoj rang u posmatranom periodu za 16 pozicija, Makedonija za 10 pozicija, a Albanija je čak uspela da poboljša svoj rang za neverovatnih 20 pozicija. Srbija i Hrvatska su u periodu 2008.-2010.godina pogoršale svoj rang prema GCI za 11 odnosno 16 mesta respektivno. Bosna i Hercegovina je na kraju posmatranog perioda uspela da popravi svoj rang za 5 pozicija.

Od ovih šest zemalja Zapadnog Balkana, Srbija se 2010.godine prema konkurentnosti nalazila na pretposlednjem mestu, ispred Bosne i Hercegovine. Od 2008.godine, koja se poklapa sa početkom finansijske krize, Srbija je izgubila svoju poziciju kako apso-lutno, ostvaren je pad prosečne ocene sa 3,9 u 2008.godini na 3,84 u 2010.godini, tako i relativno, budući da je pala na listi konkurentnosti posmatranih zemalja sa 85.mesta u 2008.godini na 96.mesto u 2010.godini. Srbiju su na listi od zemalja Zapadnog Balkana pretekle Makedonija i Albanija, a Bosna i Hercegovina je značajno smanjila jaz.

Posmatrano po grupama faktora konkurentnosti, u periodu 2008.-2010.godina, konku-rentnost Srbije pogoršana je kod većine faktora osim infrastrukture, zdravstva i osnov-nog obrazovanja i visokog obrazovanja i obuke. Posebno treba naglasiti da se napredak u domenu infrastrukture u potpunosti duguje promeni metodologije Svetskog ekonom-skog foruma prema kojoj je u ovu grupu faktora konkurentnosti od izveštaja za 2010.godinu uvršten i faktor “broj korisnika mobilnih telefona” prema kome se Srbija relativ-no dobro rangira u svetu, što je značajno podiglo i prosek ocene za ovu grupu faktora u celini. Međutim, razvoj drugih infrastrukturnih faktora zaostaje. Na primer, ocena stanja srpskih puteva je minimalno poboljšana, tako da je ona iznosila 2,5 u 2010.godini, što predstavlja poboljšanje od 0,1 u odnosu na 2008.godinu.Ovaj napredak je nedovoljan, naročito, ako se ima u vidu da su druge zemlje napravile značajan napredak. Primera radi Albanija je u posmatranom periodu značajnim javnim investicijama povećala svo-ju ocenu stanja putne infrastrukture sa 2,4 na 3,5. Kada su železnice u pitanju, stanje u Srbiji je u periodu neposredno nakon izbijanja globalne finansijske krize pogoršano, prosečna ocena je 2010.godine iznosila 1,7 u odnosu 1,9 koliko je iznosila 2008.godine.

172

Tabela 2.Konkurentnost Srbije prema stubovima konkurentnosti u periodu 2008.-2010.

2008. 2009. 2010. rast ocene

rang ocena rang ocena rang ocena 2010/2009 2010/2008 Osnovni zahtevi 1. Institucije 108 3,4 110 3,2 120 3,2 0% -5,90%2. Infrastruktura 102 2,7 107 2,8 93 3,4 21,40% 25,90%

3. Makroekonomska stabilnost 86 4,7 111 3,9 109 4 2,60% -14,90%

4.Zdravlje i osnovno obrazovanje

46 5,8 46 5,7 50 6 5,30% 3,40%

Poboljšanje efikasnosti

5.Visoko obrazovanje i obuka

70 3,9 76 3,8 74 4 5,30% 2,60%

6. Efikasnost tržišta roba 115 3,7 112 3,7 125 3,6 -2,70% -2,70%

7. Efikasnost tržišta rada 66 4,4 85 4,2 102 4,1 -2,40% -6,80%

8.Razvoj finansijskog tržišta

89 3,9 92 3,9 94 3,8 -2,60% -2,60%

9. Tehnološka pripremljenost 61 3,5 78 3,4 80 3,4 0% -2,90%

10. Veličina tržišta 65 3,6 67 3,7 72 3,6 -2,70% 0%

Inovacije i sofisticiranost

11. Sofisticiranost poslovanja 100 3,5 102 3,4 125 3,2 -5,90% -6,50%

12. Inovacije 70 3,1 80 3 88 2,9 -3,30% -6,50%Izvor: Izveštaj Svetskog ekonomskog foruma

Makroekonomska grupa faktora je takođe bila pogođena u periodu krize. Međutim, to je takođe delimično rezultat promene u metodologiji. Naime, uveden je faktor “ocena kreditnog rejtinga zemlje” po čemu se Srbija loše plasira, što u određenoj meri smanjuje prosečnu ocenu makroekonomskih faktora. Takođe, mora se ukazati na dva bitna trenda koja su bila zastupljena u ovom periodu. Prvo, gotovo svi makroekonomski pokazatelji u Srbiji su u kriznom periodu zabeležili pogoršanje, koje je bilo u prihvatljivim granicama s obzirom na nepovoljne eksterne okolnosti. Drugo, stopa nacionalne štednje je u Srbiji bila na zabrinjavajuće niskom nivou, od 136.zemalja za koje je u tom periodu bila pozna-ta stopa nacionalne štednje, Srbija se nalazila na 131.mestu, što predstavlja poražavajući podatak. Nacionalna štednja je posebno značajna u tekućim eksternim okolnostima ima-jući u vidu da se u periodu krize i prvim godinama nakon krize očekuje znatno slabije kretanje međunarodnog kapitala, pa nacionalna štednja postaje ključan izvor finansi-

173

ranja rasta i razvoja. Iz napred iznetog proizilazi da niska nacionalna štednja sve više postaje usko grlo konkurentnosti, ali i privrednog razvoja Srbije u celini.

U ovom periodu mogao se izdvojiti jedan pozitivan trend kada su u pitanju makroeko-nomski faktori konkurentnosti nacionalnih privreda, a koji ni najmanje nije bio zasluga kreatora ekonomske politike. Naravno, reč je o deviznom kursu. Usled precenjenosti nacionalne valute pre krize i prestanka priliva kapitala za vreme krize, devizni kurs u Srbiji je u kriznom periodu doživeo snažno prilagođavanje od oko 30 procenata. Bez obzira na negativne uticaje koji su bili izraženi u posmatranom periodu, kao što je na primer pad životnog standarda, odnosno uticaj na inflaciju, prilagođavanje deviznog kursa može biti jedan faktora koji je u periodu nakon krize uticao na konkurentnost na-cionalne privrede i poboljšanje kretanja u spoljnom sektoru Srbije, a time i na privredni rast u celini.

Pored makroekonomskih faktora, posebnu pažnju je trebalo obratiti na institucionalne faktore, efikasnost tržišta dobara i sofisticiranost poslovanja u Srbiji, koji su prema ana-lizama Svetskog ekonomskog foruma, osnovna uska grla za unapređenje konkurentnosti privrede Srbije. Suština nedostataka koji se odnose na institucionalni okvir i efikasnost tržišta dobara ogleda se, pre svega, u činjenici da institucionalni okvir u Srbiji još uvek nije dovoljno privlačan za investicije, a to proizilazi iz prevelike državne regulacije i neadekvatnog pravnog sistema. Koliko se malo uradilo na polju njihovog poboljšanja, najbolje govori podatak o tome da su ocene ovih faktora u posmatranom periodu zna-čajno pogoršane.

Nakon ove analize uticaja globalne ekonomske krize na konkurentnost zemalja Zapad-nog Balkana, potrebno je podrobnije objasniti vezu koja postoji između konkurentnosti, merene GCI, i privrednog rasta, merenog stopom rasta GDP, pri čemu će naglasak biti na prirodu ove veze za vreme globalne finansijske krize.

3.2. Globalna ekonomska kriza i korelacija između GCI i GDPpcSve zemlje Zapadnog Balkana su u periodu pre krize beležile pozitivne i visoke sto-pe rasta GDP. U periodu od 2005.-2007.godine stope rasta GDP u zemljama Zapadnog Balkana su u proseku bile više od stopa rasta GDP u zemljama Evropske Unije. Tako je, 2007.godine, stopa rasta bruto domaćeg proizvoda u Crnoj Gori iznosila 10,7 %, u Srbiji 6,9 %, Bosni i Hercegovini 6,2 %, Makedoniji 6,1 %, a Albanija i Hrvatska su ostvarile stope ekonomskog rasta od 5,9 % i 5,5 % respektivno. U proseku rast GDP za zemlje Zapadnog Balkana je iznosio 6-7 %.

Tabela 3.Stope rasta GDP u periodu 2008.-2010. (u %)

2008. 2009. 2010.Crna Gora 6,9 -5,7 2,5Albanija 7,7 3,3 3,5Bosna i Hercegovina 5,4 -2,9 0,7Hrvatska 2,1 -6,9 -1,4Makedonija 5 -0,9 2,9Srbija 3,8 -3,5 1

Izvor: Svetska banka

174

Godine 2008., zemlje Zapadnog Balkana i dalje beleže pozitivan trend rasta. Iako je taj trend bio usporen u odnosu na prethodni period, i dalje su te stope ekonomskog rasta u proseku iznosile 5 %, što je više nego zadovoljavajuće imajući u vidu sve ono što se događalo na globalnoj ekonomskoj sceni. Međutim, 2009.godine dolazi do dramatičnog preokreta. Sve zemlje Zapadnog Balkana, za izuzetkom Albanije, ostvaruju negativne stope ekonomskog rasta. Pad GDP je naročito bio znatan u slučaju Hrvatske, koja je ostvarila negativnu stopu rasta GDP od 6,9 %, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, koje su zabeležile pad od 5,7 % i 2,9 % redom. U slučaju Srbije zabeležen je pad GDP od 3,5 %. U 2010.godini sve zemlje Zapadnog Balkana, izuzev Hrvatske, su zabeležile poboljša-nje, odnosno sve su ostvarile pozitivne stope rasta GDP.

Generalno, za sve evropske zemlje tokom ekonomskog nazadovanja izazvanog global-nom ekonomskom krizom uočeno je da je pad bruto domaćeg proizvoda konkurentnijih zemalja bio značajno manji nego pad bruto domaćeg proizvoda koji se dogodio u manje konkurentnijim zemljama. Da bismo dokazali ovo tvrdnju utvrdićemo prirodu veze koja postoji između GDPpc i GCI. Radi reprezentativnosti uzorka analiza će se odnositi na zemlje Centralno-Istočne Evrope5.

Kada poredimo konkurentnost u odnosu na stopu ekonomskog rasta, kako procenjujemo koje zemlje imaju bolje, a koje lošije performanse? U cilju davanja odgovora na ovo pi-tanje, potrebno je da ocenimo zavisnost ove dve varijable. U cilju ocene prirode i forme veze između globalnog indeksa konkurentnosti (GCI) i bruto domaćeg proizvoda per capita (GDPpc) korišćena je jednostavna regresiona analiza. Jedno od ključnih pitanja regresione analize vezano je za utvrđivanje uzročnosti kako bi se napravila razlika iz-među zavisne i nezavisne promenljive. Pretpostavljajući da bruto domaći proizvod per capita utiče na vrednost globalnog indeksa konkurentnosti, prihvatamo da je GCI za-visna promenljiva, a GDPpc nezavisna promenljiva. U svrhe naše analize korišćen je linearno-logaritamski regresioni model6. U tabeli koja sledi predstavljeni su podaci o kretanju GDPpc i GCI za zemlje Centralno-Istočne Evrope u periodu 2008.-2010.godina.

5 Centralno-Istočna Evropa (Central-Eastern Europe, CEE) predstavlja termin koji se odnosi na zemlje Centralne, Jugoistočne i Istočne Evrope, najčešće bivše komunističke države. Region obuhvata sledeće zemlje: Estonija, Litvanija, Letonija, Poljska, Nemačka, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Slovenija, Hrvatska, Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, Srbija. Iz analize od zemalja CEE je isključena Nemačka zbog ekstremnih vrednosti GDPpc i GCI u poređenju sa ostalim zemljama.

6 U cilju analize korišćen je linearno-logaritamski model, imajući u vidu činjenicu da se izabrani model bolje prilagođava podacima, budući da su u odnosu na alternativne modele strandardne greške regresije manje, koeficijent determinacije veći, a informacioni kriterijumi imaju nižu vrednost.

175

Tabela 4.Kretanje GDPpc7 i GCI za zemlje Centralno-Istočne Evrope u periodu 2008.-2010.

2008. 2009. 2010.GDPpc GCI GDPpc GCI GDPpc GCI

Estonija 17 738 4,67 14 479 4,56 14 109 4,61Letonija 14 857 4,26 11 475 4,06 10 723 4,14Litvanija 14 071 4,45 11 033 4,3 11 046 4,38Poljska 13 886 4,28 11 294 4,33 12 302 4,51Češka 21 627 4,62 18 805 4,67 18 866 4,57Slovačka 18 109 4,4 16 100 4,31 16 036 4,25Mađarska 15 364 4,22 12 634 4,22 12 750 4,33Rumunija 9 497 4,1 7 650 4,11 7 670 4,16Bugarska 6 798 4,03 6 403 4,02 6 334 4,13Slovenija 27 015 4,5 24 051 4,55 22 897 4,42Hrvatska 15 695 4,22 14 053 4,03 13 326 4,04Albanija 4 108 3,55 3 845 3,72 3 764 3,94Bosna i Hercegovina 4 802 3,56 4 433 3,53 4 361 3,7Makedonija 4 685 3,87 4 434 3,95 4 442 4,02Crna Gora 7 305 4,11 6 712 4,16 6 635 4,36Srbija 6 497 3,9 5 497 3,77 5 073 3,84

Izvor: Svetska banka i izveštaj Svetskog ekonomskog foruma

Uticaj globalne finansijske krize na ekonomije zemalja Centralno-Istočne Evrope se reflektovao 2009.godine u vidu značajnog pada GDPpc. Sve zemlje, bez izuzetka, su ostvarile manje vrednosti GDPpc u odnosu na prethodnu godinu. Naredne godine vred-nost GDPpc po zemljama Centralno-Istočne Evrope je nastavila da pada. Međutim, či-njenica je da je kretanje GCI u periodu od 2008.-2010.godine za posmatrane zemlje bilo varijabilno. Vrednost indeksa globalne konkurentnosti je u slučaju nekih zemalja, poput Poljske, Češke, Slovenije, Albanije, Makedonije, Crne Gore, porasla u 2009.godini u odnosu na 2008.godinu.

Na osnovu datih podataka ocenjeni su regresioni modeli u posmatranim godinama. Na x-osi je predstavljena nezavisna promenljiva, u ovom slučaju logaritmovani podaci GDPpc, a na y-oci su predstavljeni podaci o zavisnoj promenljivoj, GCI.

7 Iznosi su u USD.

176

Slika 2.Korelacija između GCI i GDPpc u 2008.godini

za zemlje Centralno-Istočne Evrope

3.4

3.6

3.8

4.0

4.2

4.4

4.6

4.8

0 5,000 10,000 15,000 20,000 25,000 30,000

X

YY=-0.6422+0.518*Log(X)

Izvor: Autorski prikaz

Koeficijent determinacije ocenjene veze GCI i GDPpc u 2008.godine za zemlje Cen-tralno-Istočne Evrope iznosi 0,85, što znači da je 85 % varijacija GCI objašnjeno mode-lom, odnosno varijacijama logaritmovane vrednosti GDPpc. Koeficijent korelacije iznosi 0,92, što ukazuje na visok i pozitivan stepen linearne zavisnosti između logaritmovane vrednosti GDPpc i vrednosti GCI. Na osnovu t-testa utvrđeno je da vrednost GDPpc značajno utiče na vrednost GCI.

Slika 3.Korelacija između GCI i GDPpc u 2009.godini

za zemlje Centralno-Istočne Evrope

3.4

3.6

3.8

4.0

4.2

4.4

4.6

4.8

0 5,000 10,000 15,000 20,000 25,000

X

YY=-0.2684+0.4823*Log(X)

Izvor: Autorski prikaz

177

Vrednost koeficijenta determinacije u 2009.godini u odnosu na 2008.godinu je niža. On je za posmatrane godine za zemlje Centralno-Istočne Evrope iznosio 0,74, što znači da je sada 74 % varijacija vrednosti zavisne promenljive objašnjeno modelom. Niža je i vrednost koeficijenta korelacije između GDPpc i GCI, koja za 2009.godinu iznosi 0,86, što i dalje ukazuje na visoku i pozitivnu zavisnost ovih promenljivih. Kritična vrednost t-testa niža je od t-odnosa koji se dobija na osnovu ocenjenog modela, što znači da i u ovom slučaju zaključujemo da vrednost GDPpc značajno utiče na vrednost GCI.

Slika 4.Korelacija između GCI i GDPpc u 2010.godini

za zemlje Centralno-Istočne Evrope

3.6

3.8

4.0

4.2

4.4

4.6

4.8

0 5,000 10,000 15,000 20,000 25,000

X

YY=0.9444+0.3579*Log(X)

Izvor: Autorski prikaz

Vrednosti koeficijenta determinacije i koeficijenta korelacije za 2010.godinu iznose 0,58 i 0,76 respektivno. Obe vrednosti niže su u odnosu na prethodne godine, ali i dalje na osnovu t-testa prihvatamo stav o statistički značajnom uticaju nezavisne promenljive, GDPpc, na zavisnu promenljivu, GCI. Zaključujemo da u godinama nakon izbijanja glo-balne ekonomske krize, i njenog uticaja na pad GDPpc, priroda veze koja postoji između GCI i GDPpc postaje slabija, ali je ona i dalje pozitivna.

Regresiona analiza nam takođe omogućava da poredimo relativne nivoe konkurentnosti između dve zemlje koje imaju različite vrednosti GDPpc. Potrebno je u analizu uvesti meru pod nazivom relativna konkurentnost (relative competitiveness-D)8, koja predsta-vlja razliku između stvarne vrednosti GCI i očekivne vrednosti GCI, dobijene na osnovu regresione prave. Za zemlje koje se nalaze ispod regresione prave, to je vrednost relativ-ne konkurentnosti negativna, i obratno, za zemlje koje se nalaze iznad regresione prave važi pozitivna vrednost relativne konkurentnosti. Odnosno, za zemlju koja se nalazi is-pod regresione linije, vrednost GCI je manja od one koju bismo očekivali shodno njenom GDPpc, a za zemlju koja se nalazi iznad regresione prave važi suprotno.

8 Podobnik B.,Horvatić D., Kenett D., Stanley E.: The competitiveness versus wealth of a country (2012)

178

U cilju testiranja kako nivo konkurentnosti utiče na dinamiku ekonomskog rasta tokom globalne finansijske krize, zemlje Centralno-Istočne Evrope podeljene su u dve podgru-pe: (1) zemlje koje se nalaze iznad regresione prave, odnosno kog kojih je razlika između stvarne i očekivane vrednosti globalnog indeksa konkurentnosti pozitivna, i (2) zemlje koje se nalaze ispod regresione prave, tj. kod kojih je ta razlika negativna. Na osnovu sta-tističkog testa razlike u prosecima (difference between means) utvrđeno je da su tokom 2008.-2010.godine, zemlje sa pozitivnom razlikom između stvarne i očekivane vrednosti GCI doživele manji pad GDPpc u odnosu na zemlje kod kojih je ta razlika negativna. Na primer, Bugarska i Albanija su zemlje koje su 2010.godine imale bolju konkurent-sku poziciju prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma od one koju bismo očekivali shodno njihovom GDPpc. Pad bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika koje su te dve zemlje zabeležile 2010. u odnosu na 2008.godinu iznosio je 6,83 % i 8,37 %, respek-tivno. S druge strane, Letonija i Srbija, koje se nalaze ispod regresione prave, tj. kod kojih je stvarna vrednost globalnog indeksa konkurentnosti 2010.godine bila manja od očekivane, su doživele drastično veći pad GDPpc. Stope rasta bruto domaćeg proizvoda per capita 2010. u odnosu na 2008. godinu pomenutih zemalja su bile negativne, i taj pad GDPpc je čak iznosio 27,83 % u slučaju Letonije i 21,92 % u slučaju Srbije.

Razlike između stvarne i očekivane vrednosti indeksa globalne konkurentnosti za ze-mlje Zapadnog Balkana prikazane su u narednoj tabeli.

Tabela 5.Kretanje relativne konkurentnosti za zemlje Zapadnog Balkana

u periodu 2008.-2010. 2008. 2009. 2010.Hrvatska -0,14 -0,31 -0,32Albanija -0,12 0,01 0,05Bosna i Hercegovina -0,19 -0,25 -0,24Makedonija 0,13 0,17 0,08Crna Gora 0,14 0,18 0,26Srbija -0,01 -0,11 -0,16

Izvor: Autorski prikaz

Hrvatska, Albanija, Bosna i Hercegovina i Srbija su 2008.godine imale negativnu ra-zliku između stvarne i očekivane vrednosti GCI, dok su Makedonija i Crna Gora imale više vrednosti GCI od očekivanih, shodno njihovom GDPpc. Naredne godine, sve ze-mlje, sa izuzetkom Albanije, su taj trend nastavile. U slučaju Hrvatske, Bosne i Herce-govine, Makedonije, Crne Gore i Srbije, razlika između stvarne i očekivane vrednosti GCI je samo produbljena. Jedino je Albanija, u odnosu na prethodnu godinu, taj trend preokrenula, i ostvarila višu vrednost GCI od očekivane. Problem realnog rangiranja nastaje u okolnostima gde ispitanici u pojedinim zemljama konstantno potcenjuju svoje performanse, dok ih u nekim drugim zemljama precenjuju. Usled toga, ocene iz ankete značajno odstupaju od poda taka sekundarnog tipa, dobijenih iz međunarodnih kompa-rativnih baza9.

9 Ristić B., Tanasković S.: Konkurentnost Srbije: merenje konkurentnosti i rangiranje zemalja prema Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (2013)

179

Analiza gradivnih komponenti GCI je pokazala da Srbija stoji veoma loše po pitanju konkurentske prednosti. Činjenica da je konkurentska pozicija Srbije lošija od one koju bismo očekivali shodno njenom GDPpc, govori o tome da postoji prostor za unapređenje konkurentnosti, što je pozitivno. Međutim, da bi se to desilo, neophodno je promeniti strategiju budućeg rasta i okrenuti se privlačenju stranih direktnih investicija koje bi transferom savremenijih tehnologija učinile domaće proizvode atraktivnijim za šira trži-šta, pa i tržište Evropske Unije.

4. Srbija prema izveštaju svetskog ekonomskog foruma za 2013.-2014.

Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma za 2013. godinu Srbija je rangirana na 101. poziciji na listi koja obuhvata 148 zemalja sa zabeleženom vrednošću Indeksa glo-balne konkurentnosti od 3,8. U odnosu na prethodnu godinu vrednost GCI za Srbiju je opala za 0,1, što je dovelo do pomeranja na niže ranga Srbije za 6 pozicija, sa 95. na 101. mesto na listi, pri čemu da je vrednost indeksa ostala nepromenjena kao u prošloj godini, Srbija bi popravila svoju poziciju zauzimajući 93. mesto na listi. Za razliku od prethodne godine, gde smo mogli da konstatujemo zanemarljiv pad vrednosti GCI od 0,01, ove godine pad bi se mogao okarakterisati kao značajan, budući da je ostvarena vrednost na nivou istorijskog minimuma od trenutka izbijanja ekonomske krize. Takođe, ako se ovaj rezultat posmatra relativno u međunarodnom kontekstu, zabeležena 101. pozicija nedvo-smisleno predstavlja istorijski minimum kada je rang Srbije u pitanju.

Prema ukupnoj konkurentnosti, merenom GCI u 2013. godini, Srbija se nalazi na začelju grupe zemalja Zapadnog Balkana. Pored Srbije, u ovoj godini, značajan pad na listi za-beležila je još Albanija, čiji je rang takođe opao za 6 pozicija, dok su značajan napredak na listi ostvarile sve ostale zemlje Zapadnog Balkana, dakle Hrvatska, Makedonija, Bo-sna i Hercegovina i Crna Gora. Svoj rang u odnosu na prošlu godinu najbolje su popravi-le Crna Gora i Makedonija, koje su ostvarile napredak na listi za čak 7 pozicija. Ovakva činjenica o zaostajanju konkurentnosti Srbije u odnosu na ostale zemlje Zapadnog Bal-kana je naročito uznemirujuća. Istorijski posmatrano najveću vrednost GCI od 3,9 Srbija je ostvarila uoči prvog talasa globalne ekonomske krize 2008. godine, da bi već naredne, 2009. godine vrednost GCI primetno opala na 3,77. Nakon tog perioda usledio je poste-peni oporavak, da bi se u 2013. Vrednost GCI ponovo spustila na nivo iz 2009.godine.

Tabela 6.Vrednosti GCI za zemlje Zapadnog Balkana za period 2013.-2014.

Globalni indeks konkurentnosti 2013.-2014.Zemlja Rang (od 148) Skor (1-7)

Crna Gora 67 4,2Albanija 95 3,8

Bosna i Hercegovina 87 4,0Hrvatska 75 4,1

Makedonija 73 4,1Srbija 101 3,8

Izvor: Izveštaj Svetskog ekonomskog foruma za 2013.-2014.godinu

180

Detaljniju sliku o konkurentnosti Srbije možemo dobiti uvidom u ocene stubova GCI. Najznačajniji pad u odnosu na prošlu godinu Srbija je zabeležila u oblastima infrastruk-ture, makroekonomskog okruženja i sofisticiranosti finansijskog tržišta, dok je umereni pad zabeležen kod efikasnosti tržišta rada i tehnološke osposobljenosti. Značajnih pozi-tivnih pomaka u 2013. godini nije bilo, a umereni pomaci prisutni su kod efikasnosti trži-šta dobara i sofisticiranosti poslovanja. Srbija je najbolju ocenu dobila u oblasti zdravlja i osnovnog obrazovanja, a najlošije je ocenjena po pitanju inovacija.

Manji napredak je zabeležen u pogledu tehnološke osposobljenosti (0,47), razvijenosti infrastrukture (0,12), razvoja tržišta (0,03), razvoja institucija (0,01) i efikasnosti tržišta dobara (0,08), sofisticiranosti u poslovanju (0,03), dok je najveći pad ostvaren u makro-ekonomskom okruženju (-0,27) i tehnološkoj osposobljenosti (-0,47). Makroekonomski stub konkurenosti pokazuje uticaj budžetskog deficita, inflacije, GDP i zaduženost dr-žave. Ipak, uprkos malom rastu ocena u nekim stubovima, generalno uzevši, ocene koje ima Srbija su vrlo niske, a naročito zabrinjava višegodišnje stagniranje i pad sa i tako niskih ocena10.

U okviru segmenata institucija i infrastrukture, Srbija ima konkurentsku prednost samo u oblasti fiksne telefonije. Niske vrednosti podindeksa administrativne infrastrukture i sprovođenja pravne države, ukazuju na mnoge slabosti koje snižavaju konkurentnost. U segmentu makroekonomskog okruženja Srbija nema konkurentskih prednosti, što se ne može reći za segment zdravlja i osnovnog obrazovanja. Razvijena infrastruktura primarnog zdravstva i kvalitet primarnog obrazovanja predstavljaju nasleđe iz ere soci-jalizma, u kojoj se Srbija nalazila pola veka. U segmentu visokog obrazovanja i obuke, konkurentska prednost postoji kada je reč o broju upisanih u visokoškolske ustanove i kvalitetu matematičkog i naučnog obrazovanja. Međutim, alarmantan je procenat viso-koobrazovanih kadrova koji napuštaju zemlju. Na polju efikasnosti tržišta roba, Srbija je konkurentna u segmentu poreskih stopa, kao i u vremenu potrebnom za otpočinjanje poslovanja. Sa druge strane, uprkos ekspanziji tražnje koja je zabeležena u proteklih nekoliko godina, sofisticiranost kupaca je ostala na veoma niskom nivou. Na polju efi-kasnosti tržišta rada, Srbija ima konkurentsku prednost koja se odnosi samo na troškove otpuštanja radnika, što čitav ovaj segment tržišta čini nekonkurentnim, o čemu svedoči visoka stopa nezaposlenosti i socijalnih tenzija. Nepostojanje konkurentske prednosti je prisutno i na tržištu kapitala. Kada je reč o nivou tehnološke opremljenosti, kon-kurentska prednost postoji samo u oblasti propusnog opsega interneta, dok se slabosti uočavaju na poljima dostupnosti novih tehnologija i broju stranih direktnih investicija na polju njihovog transfera, što direktno utiče na nizak nivo absorpcije novih tehnologija od strane preduzeća. Slaba tehnološka opremljenost rezultira nekonkurentnim proizvo-dima koji teško pronalaze put do potrošača, što utiče na smanjenje tržišta i čini ga ne-konkurentnim. Još jedna logična posledica je nepostojanje konkurentskih prednosti na poljima sofisticiranosti poslovanja i inovacija. Nizak nivo ulaganja u istraživanje i razvoj smanjuje inovativni kapacitet i onemogućava unapređenje operativne efikasnosnosti i implementaciju strategija diferencijacije.

10 Ristić B., Tanasković S.: Konkurentska pozicija Srbije u 2013.godini prema Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (2013)

181

Tabela 7.Pozicija Srbije, stubovi GCI

Globalni indeks konkurentnosti Rang(od 148) Ocena (1-7)

GCI 2013- 2014 101 3,77GCI 2012- 2013 (144) 95 3,87GCI 2011- 2012 (142) 95 3,88Osnovni zahtevi (40 %) 106 4,0

1. Institucije 126 3,22. Infrastruktura 90 3,53. Makroekonomska stabilnost 136 5,74. Zdravlje i osnovno obrazovanje 69 6,0

Poboljšanje efikasnosti (50%) 92 3,85. Visoko obrazovanje i obuka 83 4,06. Efikasnost tržišta roba 132 3,67. Efikasnost tržišta rada 119 3,98. Razvoj finansijskog tržišta 115 3,59. Tehnološka pripremljenost 60 3,910. Veličina tržišta 69 3,7

Inovacije i sofisticiranost (10 %) 125 3,011. Sofisticiranost poslovanja 137 3,212. Inovacije 112 2,9

Izvor: Izveštaj Svetskog ekonomskog foruma za 2013.-2014.godinu

Analiza konkurentske prednosti polazi od nivoa GDP, po kome se na kraju 2013. godine naša zemlja, prema procenama, nalazila na 80. mestu, što bi trebalo da korespondira sa nivoom konkurentnosti. Međutim, prema GCI, Srbija se u konkurenciji od 148 država nalazi na nezavidnom 101. mestu. Razlika od 21 pozicije između GDP i GCI svedoči o pogrešnoj strategiji ekonomskog rasta i prosperiteta, koja je bila bazirana na ekspanziji domaće tražnje umesto na štednji i investicijama. Godišnji GDPpc Srbije za 2013.godi-nu, koji je pokazatelj produktivnosti na nivou čitave privrede, je iznosio 6017 USD. Na osnovu ovog podatka, nacionalnu ekonomiju možemo svrstati u red efikasnošću vođenih ekonomija. Rast baziran na ekspanziji domaće tražnje, uz zanemarivanje štednje i inve-sticija, doveo je do toga da danas imamo institucije i infrastrukturu na nivou ekonomija vođenih osnovnim faktorima, što je alarmantno zbog činjenice da se Srbija nalazi u rangu ekonomija vođenih efikasnošću. Takođe, obim proizvodnje koji ne prati ostvareni rast ukazuje na neophodnost reorganizacije i promene samog pristupa poslovanju od strane domaćih preduzeća.

5. Zaključak

Globalna ekonomska kriza pogodila je zemlje Zapadnog Balkana u vreme kada su broj-ni duboki strukturni problemi već bili evidentni. Sve je to vodilo ka oštroj kontrakciji bruto domaćeg proizvoda. Sve zemlje posmatranog regiona, sa izuzetkom Albanije, su 2009.godine nakon naleta prvog talasa finansijske krize ostvarile negativne stope rasta

182

GDP. Na primeru zemalja Centralno-Istočne Evrope još jednom je potvrđena hipoteza da su makroekonomske performanse nacionalnih privreda, oličene u GDPpc, u pozitiv-noj korelaciji sa vrednošću globalnog indeksa konkurentnosti. S tim, da je primećeno da ta veza u periodu recesije 2008.-2010.godina počinje da slabi. U slučaju CEE zemalja tokom ekonomskog kolapsa, u posmatranom periodu, uočeno je da je pad bruto domaćeg proizvoda per capita konkurentnijih zemalja bio značajno manji nego pad bruto domaćeg proizvoda per capita koji se dogodio u manje konkurentnijim državama, što predstavlja značajnu informaciju za kreatore ekonomske politike.

Imajući u vidu značajnu i pozitivnu vezu između GCI i GDPpc, ovakav rezultat nije mogao da ne ostavi posledice i po konkurentnost privreda Zapadnog Balkana. Pojedine zemlje, poput Crne Gore, Makedonije i Albanije, su uspele da pozitivno iskoriste haos koji je zahvatio svetski ekonomski sistem, i da poboljšaju svoju konkurentsku poziciju. Trendovi u pogledu konkurentnosti kod zemalja Zapadnog Balkana ukazuju da je i u kriznom periodu bilo moguće unaprediti konkurentnost nacionalnih privreda, a time se i izboriti za bolju startnu poziciju za ubiranje plodova novog talasa privrednog rasta nakon izlaska iz krize. Srbija, nažalost, nije bila uspešna u tome. Konkurentnost srpske privrede je i nakon pet godina od izbijanja globalne recesije i dalje konstantno u padu. Zabrinjava i činjenica da je u pitanju pogoršanje i onako nezavidnih ocena, i posledično pad na niže pozicije. Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma za 2013.-2014.godi-nu, Srbija je rangirana kao 101. od ukupno 148. posmatranih zemalja, sa vrednošću GCI od 3,8 što je čini najmanje konkurentnom privredom Zapadnog Balkana.

I pored priznanja da slaba konkurentska pozicija predstavlja jedan od ključnih proble-ma srpske privrede, kreatori ekonomske politike nisu pokazali dovoljno sluha za do-bronamerna upozoravanja pojedinih ekonomista11. Analiza prikazana u ovom radu u punom svetlu afirmiše potrebu za ozbiljnim pristupom u rešavanju ovog problema. Šta kreatori ekonomske politike mogu da učine kako bi se poboljšala konkurentnost Srbije? Najznačajnija preporuka za unapređenje konkurentnosi vezana je za poboljšanje faktor-skih uslova, što se pre svega odnosi na infrastrukturu i institucije. Ispoljene slabosti u ovom segmentu, u oblasti administrativne i inovacione infrastrukture, dovele su Srbiju na samo začelje Evrope. Odgovornost za rešavanje ovog problema i izgradnju odgovara-jućeg institucionalnog ambijenta je pre svega na državi. Na polju unapređenja pojedinih faktora, koji se trenutno smatraju uskim grlima niske konkurentske pozicije Srbije, izve-sne reforme su ipak započete. Naime, otpočeta je reforma sudstva, otkriveno je nekoliko korupcionaških afera, a glavni akteri su privedeni pravdi. Takođe, najavljene su velike investicije u infrastrukturi, a značajan deo izvora sredstava za to je obezbeđen i radovi na pojedinim projektima su započeti. Kada se radi o unapređenju obrazovne i inovacione infrastrukture i tržišta kapitala i finansijskog sistema, odgovornost države se mora pode-liti i sa obrazovnim i finansijskim institucijama. Bez unapređenja ovog segmenta Srbija ne može izaći iz zamke sopstvene nerazvijenosti.

11 Savić N.:Problematične institucije i infrastruktura (2010) Fabris N.: Kako unaprediti konkurentnost srpske privrede (2009)

183

Literatura

1. Podobnik B., Horvatić D., Kenett D., Stanley E.(2012): The competitiveness versus the wealth of a country, Nature Publishing Group, London

2. Rastegar A., Parvandi Y., Shaabani E.(2011): Toward Higher Levels of Economic Prosperity: In light of improving GCI, European Journal of Scientific Research, Se-ychelles

3. Gardo S., Reiner M.(2010) : The Impact of the Global Economic and Financial crisis on Central, Eastern and South-Eastern Europe, European Central Bank, Frankfurt

4. Ristić B., Tanasković S.(2011): Konkurentnost Srbije: merenje konkurentnosti i ran-giranje zemalja prema Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Fondacija za razvoj ekonomske nauke, Beograd

5. Ristić B., Tanasković S.(2013): Konkurentska pozicija Srbije u 2013.godini prema Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Fondacija za razvoj ekonomske nauke, Beo-grad

6. Maksimović Lj.(2012): Sistemska ograničenja konkurentnosti privrede Srbije, Eko-nomski horizonti, Kragujevac

7. Knežević V., Ivković D.(2013): Entrepreneurial Education and Economic Competi-tiveness, Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment, Banja Luka

8. World Economic Forum (WEF, 2008): The Global Competitiveness Report 2008-2009, Switzerland, Geneva

9. World Economic Forum (WEF, 2009): The Global Competitiveness Report 2009-2010, Switzerland, Geneva

10. World Economic Forum (WEF, 2010): The Global Competitiveness Report 2010-2011, Switzerland, Geneva

11. World Economic Forum (WEF, 2013): The Global Competitiveness Report 2013-2014, Switzerland, Geneva

12. http://data.worldbank.org/

185

Analiza efekata privatizacije: pouke koje se mogu izvući pred završetak privatizacije u SrbijiStefan Đerasimović*

Apstrakt: Na početku drugog talasa tranzici-je u Srbiji smatralo se da će privatizacija biti najbrži i najefikasniji put ka zdravoj tržišnoj ekonomiji, većoj i efikasnijoj konkurenciji, di-namičnom rastu BDP, zaposlenosti, izvoza i životnog standarda uopšte. Međutim, analiza poslovanja 2.136 preduzeća koja su bila pred-met privatizacije pokazuje da je od ovog broja samo 113 preduzeća u 2012. godini u odnosu na 2002. ostvarilo rast poslovnih prihoda i ka-pitala, a od toga svega 50 preduzeća ostvarilo je i rast zaposlenosti. Ovi privredni subjekti bili su opterećeni viškom radne snage, ali je kod 1.399 preduzeća u 2012. zadržan manji procenat zaposlenih 2002. godine u odnosu na njihovu produktivnost merenu kao procenat produktivnosti privrede Srbije 1989. godine. Iako je u 2002. produktivnost ovih firmi izno-sila 47,1% produktivnosti 1989, zaposlenost u njima se smanjila sa 217.447 radnika 2002. na 26.699 zaposlenih u 2012. godini ili svega 12,28% od tog broja, što znači da je nivo za-

poslenosti u njima skoro četiri puta manji od nivoa koji bi trebalo da bude. Od 1.000 naj-većih izvoznika 2011. godine svega 105 njih su preduzeća koja su bila predmet privatizacije, a nivo koncentracije industrijskih grana se u 2012. u odnosu na 1997. godinu veoma pove-ćao kod proizvodnje šećera, mleka, jestivog ulja, kućne hemije i lekova, što ostavlja značaj-ne posledice po životni standard građana. Od 533 analizirana neprivatizovana i preduzeća u restrukturiranju, njih 89 je 2012. godine imalo rast produktivnosti i poslovnih prihoda u od-nosu na 2002. Za ova preduzeća, kao i neka druga koja se nalaze među 1.000 najvećih iz-voznika u 2011. godini, uspešna privatizacija je vrlo izvesna ukoliko se izbegnu određene greške iz prošlosti.

Ključne reči: privatizacija, poslovni prihodi, zaposlenost, produktivnost, koncentracija in-dustrijskih grana, restrukturiranje

1. Uvod

Krajem 2000. godine otpočeo je drugi talas tranzicije u Srbiji. Otklonjeni su brojni dis-pariteti cena, ali i pored toga stopa inflacije je smanjena sa 111,9% 2000. godine na 14,8% 2002. Takođe, devizni kurs je stabilizovan na nivou od 30 dinara za 1 nemačku marku, a Londonski i Pariski klub poverilaca su otpisali oko dve trećine svojih potraživanja, što je dovelo do ogromnog smanjenja učešća javnog i spoljnog duga u BDP. Stoga, ekonomsku politiku ovog perioda u domenu makroekonomske stabilnosti možemo oceniti povoljno.

Međutim, aktivne razvojne politike nije bilo u pravom smislu te reči, već se smatralo da će privatizacija preduzeća društvenog i državnog sektora biti najbrži i najefikasniji put ka zdravoj tržišnoj ekonomiji, većoj i efikasnijoj konkurenciji, dinamičnom rastu BDP, zaposlenosti, izvoza i životnog standarda uopšte. Drugim rečima, smatralo se da će sama promena oblika svojine u tim preduzećima dovesti do oživljavanja proizvod-nje i posledično rasta privredne aktivnosti i životnog standarda. U 2001. godini donet je još uvek aktuelni Zakon o privatizaciji, kojim je usvojen metod prodaje za koji se smatralo da ima značajne prednosti u odnosu na metode vaučerske privatizacije i akcio-* Centar za visoke ekonomske studije, Beograd. E-mail: stefan.djerasimovic@ceves.org.rs

186

narstva zaposlenih. Naime, ovaj metod državi je obezbeđivao preko potrebne privatiza-cione prihode koji bi omogućavali podmirivanje socijalnih rashoda nastalih usled bolnih tranzicionih rezova, kao i restrukturiranje glomaznih zaostalih industrijskih sistema. Takođe, metodom prodaje većinskog kapitala (u ovom slučaju 70%) dominantnom vla-sniku-strateškom partneru omogućava se preuzimanje preduzeća od strane renomiranih kompanija u datim industrijskim granama, koje poseduju adekvatan investicioni poten-cijal, profesionalni menadžment, know-how, savremene metode organizacije poslovanja, tradiciju i poslovno iskustvo itd. Sa druge strane, metodi vaučerske privatizacije i akcio-narstva zaposlenih odlikuju se velikom disperzijom vlasništva tako da nijedan od suvla-snika nema kontrolni udeo u preduzeću i teško je u takvim uslovima zacrtati jasan kurs njegovog razvoja. Osim toga, građani i zaposleni nemaju mogućnosti da ulažu dodatni kapital u osavremenjivanje proizvodnje i hvatanje koraka sa inostranom konkurencjiom, kao ni menadžerskih znanja i veština za upravljanje glomaznim fabrikama, opterećenim nerentabilnim pogonima, nepotrebnim sporednim delatnostima i velikim viškom radne snage. Na osnovu iskustva drugih zemalja u tranziciji i iskustva sa reprivatizacijom u razvijenim zemljama, kreatori domaćeg Zakona o privatizaciji su usvojili metod prodaje zainteresovanim partnerima kao teorijski najbolji.

I pored teorijske superiornosti, sprovedeni model privatizacije u Srbiji nije ni izbliza dao očekivane rezultate. Sa sigurnošću se može reći da je to u velikoj meri posledica masov-ne kupovine preduzeća od strane domaćih lica sa sumnjivim poreklom kapitala. Izostalo je dominantno učešće stranih, renomiranih kompanija u privatizaciji, što zbog nezain-teresovanosti za domaća preduzeća, što zbog barijera na koje su nailazile jer su mnoga preduzeća već unapred rezervisana za „odabrane“ domaće kupce, koji se često uopšte nisu bavili osnovnom delatnošću kupljenog preduzeća. Dominacija domaćih kupaca sa sumnjivo stečenim kapitalom u velikoj meri je poništila teorijske prednosti prodaje kao metoda privatizacije.

Sa druge strane, izostala je očekivana zainteresovanost kupaca iz inostranstva, osim za preduzeća lake industrije (pre svega prehrambene, duvanske i tekstilne) i jedan broj sirovinskih grana (rudarstvo, industrija cementa i proizvodnja čelika). Nosioci razvoja u periodu socijalizma, preduzeća mašinske i elektronske industrije potpuno su devastirana usled dugogodišnjeg propadanja i čekanja restrukturiranja i privatizacije. Treba imati u vidu da su kompanije iz SAD i Evropske unije u velikoj meri već tokom devedesetih go-dina 20. veka formirale svoje filijale i proizvodne pogone u zemljama Centralne i Istočne Evrope (naročito u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj i Mađarskoj) za potrebe snabdevanja ovih mladih tržišta svojom robom ili zbog smanjenja troškova radne snage. Može se reći da je Srbija u priličnoj meri „propustila voz“ za priključenje ovoj grupi zemalja koje su zabe-ležile znatan iznos SDI, a naročito greenfield investicija.

U ovakvim uslovima efekti privatizacije su razumljivo poražavajući. Neki autori sma-traju da je veliko smanjenje broja zaposlenih u srpskoj privredi u periodu 2000-2012. prvenstveno posledica formalizovanja faktičkog stanja neproduktivnosti radnih mesta u društvenom sektoru privrede. Do najvećeg smanjenja zaposlenosti došlo je tokom eko-nomske krize 2008-2012. što je najverovatnije posledica isteka vremenskog perioda u kome je kupcima preduzeća u procesu privatizacije bilo zabranjeno da otpuštaju višak zaposlenih. S obzirom da je tempo privatizacije bio najbrži u periodu 2003-2005. godine, početak krize se poklopio sa istekom navedenog ograničenja za vlasnike privatizova-

187

nih preduzeća, pa je zbog toga došlo do ubrzanja otpuštanja radnika.1 Tačno je da su društvena preduzeća bila opterećena neproduktivnim viškom radne snage, ali ne može se izbeći činjenica da je veliki broj radnika posao izgubio zbog loše sprovedene priva-tizacije. Naime, BDP Srbije 2002. godine bio je na nivou od 49% BDP ostvarenog 1989, dok je broj zaposlenih iznosio 86,9% broja zaposlenih 1989. Da bi se dostigao nivo pro-duktivnosti privrede iz 1989, posao je trebalo da izgubi 43,6% zaposlenih 2002. godine. Međutim, ne možemo uzeti za potpuno relevantan ovaj procenat neproduktivnih radnih mesta, budući da ovi podaci važe za celinu srpske privrede u 2002. godini. Te godine društveni sektor privrede (računajući tu mešovitu, zadružnu i državnu svojinu) ostvario je oko 56% društvenog proizvoda odnosno 42,73% BDP. Množeći ovaj procenat sa 0,49 dobijamo 20,94% BDP iz 1989. godine koji je ostvario društveni sektor te 2002. godine. U istoj godini, u društvenom sektoru radilo je 1.095.542 radnika (na osnovu podataka iz Ankete o radnoj snazi iz oktobra 2002) što predstavlja 46,06% zaposlenih u privredi Srbije 1989. godine. Na osnovu ovih podataka možemo videti da je 54,54% radnika u društvenom sektoru 2002. godine bilo višak, ako kao reper uzmemo nivo produktiv-nosti iz 1989, za koji smatramo da je adekvatan pokazatelj i pored činjenice da je i taj nivo produktivnosti relativno nizak i da je u periodu 1989-2008. u Evropi i svetu došlo do značajnog rasta produktivnosti usled veoma dugog perioda privredne ekspanzije,22 budući da se 2008. godine BDP Srbije nalazio na nivou od 72% ostvarenog BDP 1989. godine, dok su zemlje u tranziciji iste godine prosečno ostvarile za 20% veći nivo BDP od onog iz 1989. (slabije rezultate u privrednom oporavku zabeležile su samo Moldavija, Gruzija, Tadžikistan i Ukrajina).33 Bilo bi neprimereno od društvenog sektora odmah nakon privatizacije zahtevati veći nivo produktivnosti od onog iz 1989. imajući u vidu epohalne razmere privrednog pada tokom devedesetih godina 20. veka.

Kao što ćemo videti u nastavku ovog rada, analiziranjem pada broja zaposlenih u predu-zećima koja su bila predmet privatizacije u periodu 2002-2012. i upoređenjem sa njiho-vim nivoom produktivnosti u 2002. godini doći ćemo do zaključka da je broj zaposlenih u ovim preduzećima u 2012. godini mogao da bude duplo veći da je proces privatizacije bio efikasniji.

2. Poslovne performanse preduzeća obuhvaćenih privatizacijom

Poslovni prihodi, poslovni dobitak, kapital i zaposlenost u periodu 2002-2012. analizi-rani su za 2.136 preduzeća koja su bila predmet privatizacije (uspešno privatizovana ili kod kojih je raskinut ugovor o privatizaciji) i za koja posedujemo podatke Agencije za privredne registre. Analizom su obuhvaćena i njihova zavisna preduzeća. Od 2.136 pre-duzeća prodatih putem aukcije, tendera, tržišta kapitala ili iz stečaja, njih 411 ostvarilo je realni rast poslovnih prihoda u 2012. godini u odnosu na 2002. Od toga, samo 113 pre-duzeća ostvarilo je i rast kapitala u navedenom periodu, a svega 50 preduzeća je pored rasta poslovnih prihoda i kapitala ostvarilo i rast zaposlenosti. Na listi hiljadu najvećih izvoznika 2011. godine našlo se samo 105 preduzeća iz ove grupe.

1 Milojko Arsić, (2013), Da li je privatizacija glavni krivac za gubitak radnih mesta u Srbiji?, Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika br. 34, FREN, Beograd, str. 71-73.

2 Ibidem3 EBRD: Transition Report 2008 – Growth in transition

188

Izraženo u dinarima iz 2012. godine poslovni prihodi ovog skupa preduzeća 2002. su iznosili 633,17 milijardi dinara, a 2012. 585,47 milijardi dinara, što znači da su preduze-ća koja su bila predmet privatizacije u periodu 2002-2012. zabeležila kumulativan pad poslovnih prihoda od 7,53%. Treba napomenuti da su poslovni prihodi ovih privrednih subjekata 2008. godine iznosili 821,96 milijardi dinara i bili veći za 29,82% u odnosu na poslovne prihode iz 2002, ali su potom u 2012. godini usled veoma jakog uticaja ekonomske krize opali na 71,23% nivoa iz 2008. Drugim rečima, uticaj krize je toliko negativno delovao na ova preduzeća, da su njihovi poslovni prihodi 2012. bili manji u odnosu na nivo s početka tranzicije i privatizacije. Bilo je očekivano da su privatizovana preduzeća uspešno restrukturirana i oslobođena neproduktivnog viška radne snage, ali je kompletan njihov rast u šestogodišnjem periodu poništen tokom krize, iako je trebalo da budu lišena viška radne snage i poboljšaju produktivnost baš u tom periodu. U 2008. godini u odnosu na 2002. poslovne prihode povećalo je 727 preduzeća, od toga njih 208 povećalo je i kapital, a samo 76 preduzeća pored rasta poslovnih prihoda i kapitala ostvarilo je i rast zaposlenosti. Dakle, ekonomska kriza je prepolovila broj preduze-ća kod kojih je ostvaren rast poslovnih prihoda i kapitala, iako je trebalo da upravo u ovom periodu ostvare punu efikasnost i povećaju produktivnost. Budući da je u 2012. u odnosu na 2008. godinu BDP kumulativno opao za 2,46% zabrinjava pad poslovnih pri-hoda ovog skupa preduzeća od čak 29,82% u istom periodu, odnosno pad bruto dodate vrednosti od približno 13,55% što je dokaz njihove velike ranjivosti, iako je dominiralo ubeđenje da će nakon privatizacije značajno povećati nivo produktivnosti i rentabilnosti, i biti sposobnija za tržišnu utakmicu sa stranim preduzećima.

Ako u analizu uključimo samo 1.521 uspešno privatizovano preduzeće, možemo videti da je u 2012. godini u odnosu na 2002. rast poslovnih prihoda ostvarilo njih 367, od toga 102 je zabeležilo i rast kapitala, a svega 47 je ostvarilo i rast zaposlenosti. U 2008. godini u odnosu na 2002. rast poslovnih prihoda ostvarilo je 612 preduzeća, od toga 179 je imalo i rast kapitala, a samo 64 preduzeća je ostvarilo i rast zaposlenosti. Poslovni prihodi celog skupa ovih preduzeća 2012. su iznosili 474,68 milijardi dinara i bili su za samo 2,07% viši od prihoda ostvarenih 2002. godine koji su tada iznosili 465,06 mili-jardi dinara. Poslovni prihodi ostvareni 2008. godine iznosili su 706,61 milijardu dinara i bili su veći za 51,94% od prihoda u 2002. godini, što znači da su u 2012. u odnosu na 2008. opali čak za 32,82% odnosno bili svedeni na samo 67,18% nivoa iz 2008. godine. Njihovo kretanje prikazano je na Grafikonu 1. Pad bruto dodate vrednosti u istom peri-odu iznosio je otprilike 14,92% i bio je čak 6 puta veći od pada BDP Srbije. Time dola-zimo do zaključka da je doprinos uspešno privatizovanih preduzeća BDV Srbije znatno skromniji od doprinosa izvorno privatnih preduzeća. Ovo je u skladu sa zaključcima drugih autora, prema kojima je učešće BDV privatizovanih preduzeća u ukupnoj BDV preduzeća nefinansijskog sektora 2007. godine iznosilo svega 10%.44

4 Ivan Nikolić, (2010), Privatizacija u Srbiji – od euforije do razočarenja, Industrija vol. 38, br. 4, Ekonom-ski institut, Beograd, str. 69-94.

189

Grafikon 1.Poslovni prihodi uspešno privatizovanih preduzeća (mlrd. din)

Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Agencije za privredne registre

U 2012. godini ova preduzeća su ostvarila kumulativni poslovni dobitak od 3,37 mi-lijardi dinara, za razliku od 2002. godine kada je ostvaren gubitak od 53,07 milijardi dinara. Međutim, od 1.719 preduzeća aktivnih 2012, samo njih 660 ili 38,4% ostvarilo je pozitivan poslovni rezultat. Kumulativni dobitak ovih 660 preduzeća iznosio je 39,55 milijardi dinara. Kod 1.039 firmi zabeležen je poslovni gubitak, u ukupnom iznosu od 36,18 milijardi dinara. Dakle, preduzeća koja su bila predmet privatizacije mogu se pola-rizovati na većinu od 60,4% koja beleži ogromne gubitke i manjinu od 38,4% koja beleži značajan iznos poslovnog dobitka. Podaci za 2010. i 2011. godinu su slični, pa je tako u 2010. pozitivan poslovni rezultat ostvarilo 686 preduzeća ili 37,2% aktivnih preduzeća te godine, a u 2011. 674 firme ili 37,6%. Sa druge strane, poslovni gubitak u 2010. godini zabeležilo je 1.136 preduzeća ili 61,6% a u 2011. 1.096 preduzeća, odnosno 61,2% aktiv-nih preduzeća te godine. Svega 390 analiziranih preduzeća ostvarilo je poslovni dobitak u sve tri godine.

Podatke o poslovnim prihodima i poslovnom dobitku možemo uporediti sa ostvarenjima izvorno privatnih preduzeća, da bismo stekli sliku o produktivnosti i rentabilnosti u odnosu na taj sektor preduzeća. Poslovni prihodi izvorno privatnih preduzeća 2012. go-dine iznosili su 5.784,42 milijarde dinara, a 2008. 5.806,52 milijarde dinara što znači da su tokom ekonomske krize poslovni prihodi kumulativno opali za svega 0,38% i 2012. iznosili 99,62% nivoa ostvarenog 2008. Pri tome, BDV je opala za svega 0,17% kumu-lativno. Poslovni prihodi su 2002. iznosili 1.597,47 milijardi dinara, tako da su 2008. poslovni bili veći 3,63 puta, a 2012. 3,62 puta u odnosu na nivo iz 2002. godine. BDV je pritom porasla za 119,09% u 2012. u odnosu na 2002. godinu, a za 119,55% u 2008. u odnosu na 2002. godinu. Kretanje poslovnih prihoda izvorno privatnih preduzeća dato je na Grafikonu 2. Poslovni rezultat izvorno privatnih preduzeća 2012. iznosio je 273,67

190

milijardi dinara i predstavljao je 97,1% poslovnog dobitka ostvarenog 2008. godine u iznosu od 281,86 milijardi dinara. U 2002. godini poslovni rezultat iznosio je 35,41 mili-jardu dinara tako da je njegov iznos 2008. bio veći 7,96 puta, a 2012. 7,73 puta.

Grafikon 2.Poslovni prihodi izvorno privatnih preduzeća (mlrd. din)

Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Agencije za privredne registre

Na osnovu ovih podataka jasno možemo videti da je doprinos izvorno privatnih predu-zeća kumulativnom padu BDP u periodu 2008-2012. simboličan, budući da su poslovni prihodi i BDV privatnog sektora praktično stagnirali. Takođe, rentabilnost ovih predu-zeća bila je neznatno niža 2012. u odnosu na 2008. godinu što nam govori o njihovoj sna-zi i sposobnosti da se nose sa krizom. Izvorno privatna preduzeća u periodu 2002-2012. više su nego udvostručila svoju BDV, dok su iznos poslovnog dobitka povećala blizu osam puta, tako da je evidentan dinamičan rast privatnog sektora koji je bio ključan za privredni rast Srbije u proteklih deset godina. Kumulativan rast BDP Srbije u periodu 2002-2012. iznosio je 34,52% tako da je kumulativan rast BDV privatnih preduzeća u istom periodu bio skoro 3,5 puta veći.

3. Privatizacija i zaposlenost

Preduzeća koja su bila predmet privatizacije 2002. godine su imala 336.916 radnika, a 2012. broj zaposlenih se u njima smanjio na 98.040 ili 29,1% zaposlenih 2002. Međutim, ukoliko u analizu uključimo i neprivatizovana preduzeća koja nisu našla svog kupca i više nisu aktivna ili su u postupku stečaja i likvidacije (njih 997 za koja posedujemo podatke), broj zaposlenih radnika u svih 3.133 privredna subjekta 2002. godine iznosio je 435.767 dok se u 2012. smanjio na 99.490 odnosno samo 22,83% nivoa zaposlenosti iz 2002. godine. Smatramo da i ova preduzeća treba imati u vidu prilikom analize efika-snosti procesa privatizacije u Srbiji, budući da su i to preduzeća koja su bila predviđena za privatizaciju i čije su restrukturiranje i prodaja potencijalnim kupcima bili u nadle-

191

žnosti Agencije za privatizaciju. Imajući u vidu da je 45,46% zaposlenih u društvenom sektoru 2002. bilo dovoljno produktivno da zadrži posao, već na osnovu ovih podataka možemo videti da je posao zadržalo otprilike dva puta manje radnika nego što je to bilo moguće. Ako imamo u vidu da je 680 ugovora o privatizaciji raskinuto (ukupno 698 firmi se nalazi u ovakvom statusu ako računamo i njihova zavisna preduzeća) i da 1.263 preduzeća uopšte nije našlo kupca, možemo videti da 54,1% preduzeća predviđenih za privatizaciju nije našlo svog kupca. Pri tome, za sada smo iz analize izuzeli preduzeća u restrukturiranju i privatizaciji, budući da ovaj proces kod njih još uvek nije završen, te ne možemo dati konačan sud o njima. Poništeno je, dakle, 29,5% svih kupoprodajnih ugo-vora što je u samom vrhu u tranzicionim zemljama, dok je uspešno privatizovano 1.666 preduzeća ili 45,9% preduzeća predviđenih za privatizaciju nakon donošenja Zakona o privatizaciji 2001. (ne računajući tu preduzeća kod kojih se aktivno radi na restrukturi-ranju i privatizaciji).

Prilikom analize produktivnosti zaposlenih u 2002. godini kao referentnu vrednost kori-stili smo nivo prihoda po zaposlenom u 1989. godini koji je iznosio 4,555 miliona dinara izraženo u dinarima iz 2012. godine. Na osnovu ovako definisane referentne vrednosti produktivnosti može se zaključiti da je u svih 3.133 preduzeća predviđenih za privatiza-ciju (za koja posedujemo podatke) 2002. godine produktivnost po zaposlenom iznosila 37,88% produktivnosti 1989. dok je zaposlenost u njima 2012. opala na 22,83% zapo-slenosti 2002. što znači da je posao izgubilo oko 40% produktivnih radnika za koje su radna mesta mogla biti sačuvana.

Ukoliko iz skupa od 2.136 preduzeća koja su bila predmet privatizacije (uspešno pri-vatizovana i raskinute privatizacije) izdvojimo ona kod kojih je zabeležena pozitivna razlika između nivoa produktivnosti 2002. i nivoa zaposlenosti 2012. (što predstavlja višak izgubljenih radnih mesta u odnosu na produktivnost u tim preduzećima) možemo videti da takvih privrednih subjekata ima 1.399 ili 65,5% od ukupnog broja. U njima je 2002. godine bilo zaposleno 217.447 radnika ili 64,5% od ukupnog broja zaposlenih u svim preduzećima. Međutim, ova grupacija firmi 2012. je imala svega 26.699 zaposlenih ili 27,2% zaposlenih 2012. u svim preduzećima koja su bila predmet privatizacije. Treba napomenuti da je pritom ova grupacija preduzeća imala nivo produktivnosti od 47,1% nivoa iz 1989. što je bolje od celine skupa preduzeća koja su bila predmet privatizacije (41%). I pored toga, zaposlenost se u ovih 1.399 firmi u 2012. svela na nivo od 12,28% zaposlenih u 2002. što je skoro četiri puta manji nivo zaposlenosti od onog koji bi trebalo da bude sudeći po produktivnosti ove grupacije preduzeća u 2002. godini. Kretanje za-poslenosti u ovoj izdvojenoj grupi preduzeća, kao i u svim preduzećima predviđenim za privatizaciju dato je na Grafikonu 3.

192

Grafikon 3.Zaposlenost u 2002. i 2012. godini

Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Agencije za privredne registre

Na osnovu nivoa produktivnosti izdvojene grupacije od 1.399 preduzeća u 2012. u njima je trebalo da bude zaposleno 102.418 ljudi, tako da je 75.719 ljudi izgubilo posao iako je bilo produktivno (39,7% ukupno izgubljenih radnih mesta u ovim preduzećima). Sličan broj produktivnih radnika koji su ostali bez posla dobija se i ukoliko se posmatra razli-ka između nivoa produktivnosti i zaposlenosti pojedinačno po svakom preduzeću, a ne ukupno na nivou cele grupacije (75.690 radnika). To je zapravo i nešto tačnija procena viška otpuštenih radnika, budući da se svako preduzeće posmatra kao slučaj za sebe. Ovaj broj predstavlja 77,2% zaposlenih radnika u 2012. godini u preduzećima koja su bila predmet privatizacije. Ako se on sabere sa 98.040 radnika koji su imali zaposlenje u ovim preduzećima 2012, dobiće se suma od 173.730 zaposlenih ili 51,56% zaposlenih 2002. godine što je otprilike na nivou produktivnih radnih mesta u društvenom sekto-ru Srbije 2002. godine. Dakle, od ukupno 238.876 izgubljenih radnih mesta u periodu 2002-2012. 75.690 ili oko 31,7% predstavlja produktivna radna mesta koja su nepotrebno izgubljena.

Poseban slučaj predstavljaju preduzeća koja nisu privatizovana i koja su u međuvremenu ugašena ili se nalaze u procesu stečaja i likvidacije. U 997 ovih firmi 2002. godine bilo je zaposleno 98.852 radnika, a 2012. samo 1.450 ili 1,47% zaposlenih 2002. Pri tome je nivo produktivnosti u ovim preduzećima 2002. iznosio 26,36% nivoa ostvarenog 1989. Pozitivna razlika između nivoa produktivnosti i nivoa zaposlenosti zabeležena je kod 850 preduzeća koja su 2002. godine imala 94.417 zaposlenih, a 2012. svega 754. Pro-duktivnost ove grupacije preduzeća 2002. je iznosila 27,25% nivoa produktivnosti 1989. Dakle, 24.975 produktivnih radnih mesta je izgubljeno do 2012. godine. (24.971 ako posmatramo pojedinačno po preduzećima, a ne ceo skup). Imajući u vidu da je veći deo

193

ovih preduzeća već 2002. godine imao vrlo nizak nivo produktivnosti i da sa postojećim nivoom proizvodnje i prihoda nije bilo moguće održati rentabilnu proizvodnu aktivnost, te da su ta preduzeća najverovatnije već unapred bila osuđena na propast, radi elimini-sanja eventualne pristrasnosti možemo izdvojiti 190 preduzeća koja su 2002. imala nivo produktivnosti veći od 40% nivoa iz 1989. (što je jednako produktivnosti celog skupa preduzeća koja su bila predmet privatizacije i otprilike na nivou produktivnosti društve-nog sektora srpske privrede 2002. godine). Ova preduzeća su svakako mogla biti spašena i do 2012. godine izgubila su 15.172 produktivna radna mesta.

Stoga, ukupan broj ugašenih produktivnih radnih mesta iznosi 100.661 ili 90.862 u kon-zervativnijoj varijanti. Kao što smo ranije naveli, u svim preduzećima predviđenim za privatizaciju 2012. je bilo zaposleno 99.490, a moglo je biti zaposleno duplo više radnika. Dakle, od 336.277 izgubljenih radnih mesta, 29,9% je moglo biti sačuvano u optimistič-nom scenariju, a 27% u konzervativnom scenariju. Ako bismo sabrali broj od 99.490 stvarno sačuvanih radnih mesta sa 90.862 produktivna, a nesačuvana radna mesta u konzervativnom scenariju, dobili bismo broj zaposlenih u 2012. godini od 190.352 ili 43,68% zaposlenih 2002, što je otprilike na nivou produktivnosti društvenog sektora srpske privrede 2002. u odnosu na 1989. godinu. Možemo izvući opšti zaključak da je oko polovine produktivnih radnih mesta ugašeno u periodu 2002-2012. usled neefikasno sprovedenog procesa privatizacije.

Broj zaposlenih u izvorno privatnim preduzećima 2002. iznosio je 218.661, u 2008. godi-ni se povećao na 623.526 radnika, da bi 2012. iznosio 632.043 radnika. Privatni sektor je jedini u srpskoj privredi koji beleži konstantan rast zaposlenosti, čak i tokom ekonomske krize. On je bio brži u periodu 2002-2008. kada je nivo zaposlenosti kumulativno po-rastao 2,85 puta ili za 185%. U periodu 2008-2012. očekivano usporava, ali ne prestaje, tako da je u ovom periodu iznosio 1,37%. Zaposlenost je u 2012. u odnosu na 2002. bila veća ukupno 2,89 puta. Pošto je, sa druge strane, broj zaposlenih u preduzećima koja su bila predviđena za privatizaciju opao sa 435.767 2002. godine na 99.490 u 2012. godini, ili za 77,17% možemo videti da je pad zaposlenosti u srpskoj privredi u ovom periodu is-ključivo posledica smanjenja broja zaposlenih u preduzećima koja su bila predviđena za privatizaciju, kao i preduzećima privatizovanim po Zakonu o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine i preduzećima u privatizaciji i restrukturiranju.

Produktivnost izvorno privatnih preduzeća 2002. bila je za 60% veća od produktivnosti privrede Srbije 1989, a tendencija rasta se nastavila do 2008. kada je bila 2,04 puta veća od produktivnosti srpske privrede 1989, da bi u 2012. minimalno opala i bila veća 2,01 put. Produktivnost u 1.521 uspešno privatizovanom preduzeću 2002. iznosila je 45,98% produktivnosti privrede Srbije 1989, u 2008. godini bila je za 21,60% veća u odnosu na nivo iz 1989, a 2012. bila je veća za 48,29%. Dakle, uspešno privatizovana preduzeća (tj. njih 1.305 koja su bila aktivna 2012. godine) beležila su konstantan rast produktivnosti u periodu 2002-2012. ali je njihova produktivnost još uvek znatno niža od produktivnosti izvorno privatnih preduzeća. Produktivnost uspešno privatizovanih preduzeća u 2012. godini niža je od produktivnosti izvorno privatnih preduzeća u 2002. godini, što znači da privatizovana preduzeća ni posle deset godina restrukturiranja i otpuštanja viška za-poslenih nisu dostigla nivo produktivnosti izvorno privatnog sektora u 2002. godini, tj. na početku procesa privatizacije. Budući da su poslovni prihodi uspešno privatizovanih preduzeća u periodu 2002-2012. kumulativno porasli za svega 2,07% možemo zaključiti

194

da je njihova produktivnost skoro isključivo rasla ekstenzivno, tj. na osnovu otpuštanja viška radnika, a u simboličnom procentu intenzivno, odnosno povećanjem prihoda. To nam vrlo jasno govori o snazi ovih preduzeća i njihovoj (ne)sposobnosti razvoja u trži-šnim uslovima poslovanja. Kretanje produktivnosti ove dve grupe preduzeća prikazano je na Grafikonu 4.

Grafikon 4.Produktivnost u periodu 2002-2012. (privreda Srbije 1989 = 100)

Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Agencije za privredne registre

4. Uticaj privatizacije na koncentraciju industrije

Između ostalog, od privatizacije se očekivalo da pospeši tržišno poslovanje preduzeća i dovede do efikasnije i veće konkurencije na tržištu u okviru industrijskih grana. U Tabe-li 1 prikazani su poslovni prihodi četiri najveća preduzeća u okviru odabranih industrij-skih grana i njihovo učešće u ukupnim poslovnim prihodima grane u 2012. godini, kao i najčešće korišćeni pokazatelji koncentracije industrijskih grana: kumulativno učešće prihoda četiri najveća preduzeća u ukupnim prihodima grane (CR4) i Herfindhal indeks za 1997. i 2012. godinu. Zanimljivo je primetiti da se u svim granama osim u slučaju pro-izvodnje šećera broj preduzeća u grani višestruko povećao u 2012. godini u odnosu na 1997. To je i razumljivo ako imamo u vidu da je od 2000. godine izražena jaka tendencija porasta broja privrednih subjekata na nivou cele privrede. Međutim, nivo koncentracije svih posmatranih industrijskih grana se izrazito povećao, što nam govori da su male porodične firme i proizvodni pogoni otvoreni nakon 2000. godine imali simbolično uče-šće u poslovnim prihodima grane, a da se dominacija velikih privatizovanih preduzeća povećala. Privatna inicijativa, dakle, nije dala velike rezultate u povećanju konkurencije na posmatranim tržištima.

195

Tabela 1.Koncentracija odabranih industrijskih grana 1997. i 2012. godine

Proizvodnja šećera Proizvodnja lekova

Preduzeće PP1 2012. (000 din)

Učešće u ukupnim PP1 grane 2012.

Preduzeće PP 2012. (000 din)

Učešće u ukupnim PP grane 2012.

Sunoko d.o.o. 20.705.865 52,30% Hemofarm Vršac A.D. 26.358.077 65,32%Hellenic sugar industry S.A. 10.449.428 26,40% Galenika A.D. 4.771.205 11,82%TE-TO Senta A.D. 8.242.295 20,82% Zdravlje A.D. 3.494.673 8,66%Mega plus d.o.o. 127.136 0,32% Slaviamed d.o.o. 1.206.606 2,99%Ukupni poslovni prihodi grane 39.586.918 100,00% Ukupni poslovni

prihodi grane 40.352.370 100,00%Pokazatelji koncentracije 2012. 1997. Pokazatelji

koncentracije 2012. 1997.Broj preduzeća u grani 11 12 Broj preduzeća u grani 48 10CR4 99,84% 52,35% CR4 88,79% 90,85%Herfindhal indeks 3866 1000 Herfindhal indeks 4503 3200Prerada mleka Proizvodnja biljnih ulja i masti

Preduzeće PP 2012. (000 din)

Učešće u ukupnim PP grane 2012.

Preduzeće PP 2012. (000 din)

Učešće u ukupnim PP grane 2012.

Imlek A.D. + Mlekara Subotica A.D. 25.540.263 42,57% Victoriaoil A.D. 19.017.040 41,40%Mlekara Šabac A.D. 6.908.119 11,52% Dijamant A.D. 16.411.177 35,73%Somboled d.o.o. 5.392.534 8,99% Vital A.D. + Sunce

A.D. 6.031.339 13,13%Meggle Srbija d.o.o. 2.726.999 4,55% Fabrika ulja Banat A.D. 4.075.110 8,87%Ukupni poslovni prihodi grane 59.990.966 100,00% Ukupni poslovni

prihodi grane 45.931.709 100,00%Pokazatelji koncentracije 2012. 1997. Pokazatelji

koncentracije 2012. 1997.Broj preduzeća u grani 194 40 Broj preduzeća u grani 38 11CR4 67,62% 58,69% CR4 99,14% 79,35%Herfindhal indeks 2094 1300 Herfindhal indeks 3242 1800Proizvodnja kućne hemije

Preduzeće PP 2012. (000 din)

Učešće u ukupnim PP grane 2012.

Beohemija d.o.o. 42.914.625 71,41%Henkel Srbija d.o.o. 13.894.984 23,12%Albus A.D. 744.921 1,24%Hemijska industrija Panonija A.D. 402.630 0,67%Ukupni poslovni prihodi grane 60.096.971 100,00%Pokazatelji koncentracije 2012. 1997.Broj preduzeća u grani 118 11CR4 96,44% 81,38%Herfindhal indeks 5637 3000

1 Poslovni prihodiIzvor: Sastavljeno na osnovu podataka Agencije za privredne registre i Ljubodrag Savić (2010), Ekonomika industrije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 429-430.

196

Nivo koncentracije posmatran putem pokazatelja CR4 u 2012. godini prema američkom kriterijumu bio je visok u svih pet posmatranih grana (>50%), a izuzetno visok u tri gra-ne (>90%). Nivo CR4 najviši rast je dostigao kod proizvodnje šećera – sa 52,35% 1997. na 99,84% 2012. što je povećanje od skoro dva puta. Herfindhal indeks zabeležio je veliki rast u svim granama, a ubedljivo najveći je bio takođe kod proizvodnje šećera – njegova vrednost 2012. (3866) bila je skoro četiri puta veća od vrednosti 1997. (1000). Srednje vrednosti ovog indeksa (1000-3000) 2012. imala je jedna grana, dok su ostale imale re-lativno visok nivo koncentracije (3001-9000). Neki autori, kombinovanjem različitih po-kazatelja, ustanovili su pet osnovnih modela tržišne strukture: perfektna konkurencija, ograničena konkurencija, oligopol, duopol i monopol.55 Oligopol se definiše kao tržišna struktura u kojoj je broj preduzeća veći od dva, CR4 iznad 50%, a Herfindhal indeks ima vrednost između 900 i 7400. Prema tome, svih pet analiziranih grana možemo označiti kao oligopole, s tim što proizvodnju kućne hemije možemo okarakterisati kao jak oligo-pol (CR4 > 80% i Herfindhal indeks > 5000).

Treba imati u vidu da u tri posmatrane grane dominantno preduzeće ima više od 50% učešća u poslovnim prihodima grane, a u svim granama dominantno preduzeće ima preko 40% učešća u poslovnim prihodima grane, što ovim preduzećima prema Zakonu o zaštiti konkurencije obezbeđuje dominantan položaj na tržištu. Dakle, u svih pet po-smatranih grana vrlo lako može doći do zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu, što može ostaviti značajne posledice po životni standard građana, budući da se radi o proizvodnji i prodaji osnovnih životnih namirnica, odnosno robe široke potrošnje sa neelastičnom tražnjom. Takođe, monopoli u domenu proizvodnje i prodaje osnovnih po-trošnih dobara mogu znatno uticati na rast stope inflacije.

5. Preduzeća u privatizaciji i restrukturiranju

Čak i na kraju 2012. godine grupacija preduzeća u privatizaciji i restrukturiranju bila je vrlo brojna. Te godine, striktno pravno posmatrano bilo ih je ukupno 693 (računa-jući i njihova zavisna preduzeća) i u njima je bilo zaposleno 98.328 radnika. Predmet analize bila su 533 preduzeća za koja posedujemo kompletne podatke i koja su 2012. imala 72.669 zaposlenih. U ovim privrednim subjektima 2002. broj zaposlenih iznosio je 169.781 tako da je do 2012. u njima izgubljeno 57,2% radnih mesta. Produktivnost je u njima 2002. godine iznosila 35,26% produktivnosti 1989. pa bismo na osnovu toga mogli da zaključimo da su u međuvremenu izgubljena skoro sva neproduktivna radna mesta. Međutim, usled dugotrajnog procesa restrukturiranja i dodatnog propadanja ovih pre-duzeća u prethodnih deset godina usled nemogućnosti pronalaženja kupaca koji bi inve-stirali u modernizaciju opreme i proizvodnog procesa, ona su u tom periodu „proizvela“ dodatne viškove radnika budući da su i poslovni prihodi u 2012. u odnosu na 2002. opali za 26,69%. Usled toga, u 2012. godini produktivnost ovih preduzeća iznosila je 60,4% produktivnosti srpske privrede 1989. Ukoliko bismo produktivnost posmatrali na nivou pojedinačnih preduzeća, došli bismo do zaključka da je produktivnih radnih mesta znat-no manje od 60,4% budući da, kada iz analize isključimo preduzeća sa produktivnošću većom od produktivnosti privrede 1989, dobijamo gotovo duplo manje poslovne prihode koje ostvaruje najveći deo (65.980) zaposlenih u svim posmatranim preduzećima. Pro-duktivnost u ovom (najvećem) delu preduzeća u 2012. iznosila je 36,06% produktivnosti

5 Ljubodrag Savić, (2010), Ekonomika industrije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 432.

197

ostvarene 1989. Stoga, posmatrajući zasebno svako preduzeće, možemo zaključiti da je produktivnih radnih mesta 2012. godine bilo 30.482 ili 41,95% dok je 42.187 radnika bilo višak. Ukoliko bi na kraju procesa privatizacije i restrukturiranja zaista bilo zadržano 30.482 radna mesta, u odnosu na 2002. godinu to bi bilo smanjenje broja zaposlenih od čak 82,05%. To znači da bi (pod uslovom uspešne privatizacije) u ovim preduzećima posao zadržalo svega 17,95% zaposlenih 2002. iako je te godine njihova produktivnost iznosila 35,26% produktivnosti privrede 1989. Dakle, usled predugog i neefikasnog procesa restrukturiranja i privatizacije, u ovim preduzećima u najboljem slučaju biće zaposleno oko dva puta manje radnika nego što bi to bilo moguće sudeći po njihovoj produktivnosti u 2002. godini. Društveni sektor privrede svakako je bio neproduktivan i opterećen velikim viškovima radne snage, ali da li su oni zaista iznosili više od 80% ili dosta udela u velikom broju otpuštenih radnika ima i neefikasan proces privatizacije? Na osnovu prezentovanih podataka nije teško doći do odgovora na ovo pitanje.

Što se tiče poslovnih performansi ovih preduzeća, kao uspešnu grupaciju možemo iz-dvojiti one privredne subjekte koji su u periodu 2002-2012. uvećali svoje prihode i pro-duktivnost, a pritom u 2012. imali produktivnost veću od 40% produktivnosti privrede 1989. Takvih preduzeća ima 44, a neka od njih su Lasta, PKB, HIP-Azotara, IMR Rako-vica, Budimka, Hidrotehnika-hidroenergetika, RTB Bor, Utva, Lastra, poljoprivredna preduzeća Doža Đerđ, Branko Gleđa, Taraš i Bačka Sivac, kao i mnoga vodoprivredna preduzeća. Međutim, samo 16 od njih u 2012. imalo je i veće učešće kapitala od obaveza u aktivi (među njima Lastra, PKB, Doža Đerđ i Branko Gleđa). Obaveze preduzeća u privatizaciji i restrukturiranju biće, dakle, veliki problem prilikom njihove privatizacije, pa bi država preduzećima sa tržišnom perspektivom trebalo da oprosti deo ili celinu potraživanja za poreze i doprinose.

Samo rast prihoda i produktivnosti u periodu 2002-2012. ostvarilo je 89 preduzeća, a pored ranije navedenih tu se nalaze i Ivan Milutinović-PIM, Modna konfekcija Rudnik, preduzeća holdinga Prva petoletka, Koncerna Fabrika vagona Kraljevo, Teleoptik-žiro-skopi i Potisje-precizni liv. Sva ova preduzeća imaju dobre šanse za uspešnu privatizaci-ju, iako im je nivo produktivnosti u 2012. manji od 40% produktivnosti iz 1989, budući da je niska produktivnost često posledica neangažovanosti proizvodnih kapaciteta, a ne neefikasnosti radnika same po sebi. Dobar dokaz za to je slučaj kompanije FAP iz Pri-boja, u kojoj će, prema poslednjim informacijama, biti sačuvano oko 600 radnih mesta budući da bi fabriku trebalo da preuzme (doduše bez zavisnih preduzeća, poput livnice u Prijepolju za koju su zainteresovani drugi kupci) finska kompanija Sisu auto. Produk-tivnost FAP-a je pritom u 2012. iznosila svega 25,8% produktivnosti 1989. dok je 2002. iznosila 34,5% što je znak postepenog zamiranja proizvodne aktivnosti, ali ne i ukupne sposobnosti za nastavak poslovanja i uspešnu privatizaciju. Stoga, prilikom finansijske analize treba imati određenu dozu opreznosti u formulisanju zaključaka, pa tako pad pri-hoda i produktivnosti kod nekog preduzeća ne treba automatski uzimati kao znak da to preduzeće najverovatnije neće biti uspešno privatizovano. Većina preduzeća ima takve performanse, budući da je samo 105 preduzeća u periodu 2002-2012. ostvarilo rast pri-hoda (od ranije nepomenutih među njima treba izdvojiti izdavačko preduzeće Politika, Elektroizgradnju iz Bajine Bašte i Zastava vozila).

Prilikom ocenjivanja sposobnosti preduzeća da budu uspešno privatizovana, treba pre svega imati u vidu njihovu tržišnu perspektivu, za šta je dobra osnova lista hiljadu najve-

198

ćih izvoznika Srbije u 2011. godini. Na ovoj listi našli su se: Modna konfekcija Rudnik, preduzeća holdinga Prva petoletka, Potisje-precizni liv, HIP-Azotara, IMR Rakovica, HIP-Petrohemija, Železara Smederevo, HIPOL, Prvi maj Pirot, Javor Ivanjica, Ravani-ca, Simpo, Industrija kablova Jagodina, Želvoz, Galenika, Krušik Valjevo, Minel trans-formatori, Duvanska industrija Bujanovac i Dunav Grocka. Za ova preduzeća sa trži-šnom perspektivom pažljivo se mora razmotriti mogućnost privatizacije. Osim toga, i za neka druga preduzeća iz strateških razloga sa puno pažnje se mora raditi na pronalaženju potencijalnih investitora (pre svega FAP, IMT i Zastava vozila).

6. Zaključak

Očekivalo se da će privatizacijom biti stvorena snažna i konkurentna preduzeća, kako na domaćem, tako i na inostranom tržištu. Međutim, u 2012. u odnosu na 2002. godinu uspešno privatizovana preduzeća su uvećala poslovne prihode za svega 2,07% (usled ra-zornog dejstva krize pali su na nivo s početka tranzicije), svega 390 preduzeća poslovalo je sa dobitkom u celom periodu 2010-2012, 105 preduzeća je bilo među 1.000 najvećih izvoznika u 2011, 367 je ostvarilo rast prihoda, 102 je uz to ostvarilo i rast kapitala, a samo njih 47 povećalo je i zaposlenost. Pad BDV uspešno privatizovanih preduzeća to-kom krize bio je šest puta veći od pada BDP Srbije.

Broj zaposlenih svih preduzeća predviđenih za privatizaciju (zajedno sa preduzećima u privatizaciji i restrukturiranju) 2002. je iznosio 605.548 a sa završetkom procesa priva-tizacije trebalo bi da iznosi 128.522 ili 21,2% nivoa zaposlenosti 2002. (i to ukoliko ne dođe do novih otpuštanja u privatizovam preduzećima i ukoliko sva produktivna radna mesta u preduzećima u privatizaciji i restrukturiranju budu sačuvana, što je malo vero-vatno). Pri tome, produktivnost društvenog sektora privrede 2002. iznosila je 45,46% produktivnosti privrede 1989. Dakle, broj zaposlenih u svim preduzećima predviđenim za privatizaciju biće više od dva puta manji nego što bi bilo moguće ako za reper uzme-mo produktivnost u 2002. godini. Oko trećine izgubljenih radnih mesta u periodu 2002-2012. odnosi se na produktivna radna mesta koja su mogla da budu spašena da je proces privatizacije bio efikasniji. Od ukupno 4.320 firmi predviđenih za privatizaciju (računa-jući i preduzeća u privatizaciji i restrukturiranju), do sada je kupca pronašlo samo 1.666 ili 38,56%. Od ukupno 2.346 kupoprodajnih ugovora raskinuto je 680 ili 29% dok je u najuspešnijim zemljama u tranziciji prosek bio oko 15% tj. dva puta manje.

Na osnovu prezentovanih podataka i izvršenih analiza možemo jasno sagledati da su rezultati privatizacije poražavajući. Privatizovana preduzeća nisu ni izbliza dostigla pro-fitabilnost i efikasnost izvorno privatnog sektora, daleko su podložnija udaru ekonomske krize i nisu u dovoljnoj meri konkurentna.

Kada su u pitanju preduzeća u restrukturiranju i privatizaciji, od 533 analizirana njih 89 ima dobre šanse za uspešnu privatizaciju sudeći po finansijskim pokazateljima. Među-tim, treba imati u vidu ograničenja finansijske analize, tako da su strani investitori po-kazali interesovanje i za neka „neperspektivna“ preduzeća poput delova Prve petoletke i 14. oktobra iz Kruševca (italijanski investitor zainteresovan za ulaganje u proizvodnju traktora i drugih poljoprivrednih mašina), Zastava kamiona (kineski investitori), Ikar-busa (Mercedes) i FAP-a (finski Sisu auto). Rok za okončanje privatizacije ne bi trebalo postavljati, već bi umesto toga trebalo pružiti adekvatnu podršku ovim preduzećima i

199

strpljivo raditi na pronalaženju potencijalnih investitora, budući da su rezultati razvoja industrije u proteklom periodu katastrofalni i da je za Srbiju od strateškog značaja ukoli-ko bi dobar deo ovih nekadašnjih industrijskih giganata mašinske industrije i proizvod-nje saobraćajnih sredstava uspeo da „preživi“.

Reference

1. EBRD: Transition Report 2008 – Growth in transition2. Nikolić, I. (2010), Privatizacija u Srbiji – od euforije do razočarenja, Industrija vol.

38, br. 4, Ekonomski institut, Beograd, str. 69-94.3. Savić, Lj. (2010), Ekonomika industrije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 423-434.4. Arsić, M. (2013), Da li je privatizacija glavni krivac za gubitak radnih mesta u Sr-

biji?, Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika br. 34, FREN, Beograd, str. 71-73.

5. Statistički godišnjak Srbije i Crne Gore 2003, Zavod za statistiku Srbije i Crne Gore, Beograd

6. Zakon o zaštiti konkurencije, (2009), Službeni glasnik Republike Srbije, br. 51/2009, Beograd

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

341.217.02(4-672EU:497.11)(082)338.1(497.11)(082)332(497.11)(082)338.246.025.88(497.11)(082)

REFORME i razvoj : stanje, rezultati i početak pregovora Srbije sa EU / redaktori Biljana Jovanović Gavrilović, Jelena Žarković Rakić. - Beograd : Ekonomski fakultet, 2014 (Beograd : Čugura print). - 199 str. : graf.prikazi, tabele ; 24 cm

Tiraž 230. - Napomene i bibliografskereference uz tekst. - Bibliografija uz svaki rad.

ISBN 978-86-403-1367-41. Јовановић Гавриловић, Биљана [уредник]a) Европска унија - Придруживање - Србија- Зборници b) Привредни развој - Србија - Зборници c) Регионални развој - Србија - Зборници d) Приватизација - Србија - Зборници COBISS.SR-ID 207926540