SF edicija ZNAK SAGITE

knjiga 20 Ray Bradbury SOMETHING WICKED THIS WAY COMES Copyright 1962

Urednik BOBAN KNEEVI

Prevod

ZORAN JAKI

Naslovna strana D. BOB IVKOVI

Ray Bradbury: NETO NAM SE ZLO PRIVLAI Izdavai: "L & M", Novi Beograd, Bulevar AVNOJ-a 115 i Boban Kneevi, Novi Beograd, potanski fah 19 Copyright za Jugoslaviju: Boban

Kneevi, 1990 Recenzent. Predrag Vukovi Tehnika priprema Boban Kneevi Lektor: Zoran Nekovi tampa i povez:

"Filip Vinji", Beograd, 1990 Tira: 2000 primeraka

Ray Bradbury

NETO NAM SE ZLO PRIVLAI

SA ZAHVALNOU ZA

DENET DONSON koja me je uila kako se pie kratka pria

I ZA

SNOU LONGLI HOUA koji me je uio poeziji u srednjoj koli

u Los Anelesu, davno

I ZA DEKA GASA

koji je pomogao oko ovog romana ne tako davno

ovek je zaljubljen, voli ono to je prolazno V. B. JEJTS Jer ne spavaju ako ne uine zla; I ne dolazi im san ako koga ne obore. Jer jedu hleb bezbonosti i piju vino nasilja.

PRIE SOLOMUNOVE 4:16-17 Ne znam ta nam moda nailazi, ali neka bude ta mu drago, uz smeh u ga doekati

STAB u Mobi Diku

PROLOG Najpre, bio je oktobar, a to je naroit mesec za deake. Ne da i svi

ostali meseci nisu naroiti. Ali ima loih i dobrih, kako to gusari kau. Recimo uzmi septembar, to je lo mesec: poinje kola. Razmisli o avgustu, taj je dobar: kola jo nije poela. Jul, e, jul je stvarno fini: ni u snu nema anse za kolu. A jun, jun je bez sumnje najbolji, jer tada se kolska vrata irom otvaraju a septembar je milijardu godina daleko.

Ali sada uzmi oktobar. kola traje itavih mesec dana i ve ti je lake da se odri u sedlu; polako nekako kaska. Ima vremena da misli o ubretu koje e na trem matorog Priketa, ili o upavom majmunskom kostimu koji e nositi u YMCA poslednje noi u mesecu. A ako je otprilike dvadeseti oktobar i ako sve mirie na dim, a nebo u sumrak je narandasto i pepeljavo sivo, onda ti se moe uiniti da no vetica sa metlama i tihim lepetom arava tamo iza ugla nikada i nee doi

Ali jedne udne, divlje, mrane i duge godine, no vetica je poranila.

Jedne godine no vetica stigla je 24. oktobra, tri sata posle ponoi. U to vreme, Dejms Najtejd iz Ulice Hrastova 97 imao je trinaest

godina, jedanaest meseci i dvadeset tri dana. Njegov sused, Vilijam Halovej imao je trinaest godina, jedanaest meseci i dvadeset etiri dana. Obojica su se primakla etrnaestoj; gotovo da im se migoljila u rukama.

Bilo je to one nedelje u oktobru kada su preko noi odrasli i posle koje vie nikada nisu bili tako mladi..

DOLASCI

1 Prodavac gromobrana stigao je neposredno pred oluju. Doao je niz

ulicu Grin Tauna u Ilinoisu, kasno jednog oblanog oktobarskog dana, sve se obazirui preko ramena. Negde, ne tako daleko iza njega, silovite munje stupale su zemljom. Negde se oluja, nalik divovskoj zveri uasnih zuba, nije mogla poricati.

I tako je prodavac angljao i zveao velikom konom torbom u kojoj su, skrivene od pogleda, leale predimenzionisane zagonetke od gvoa, ali o kojima je njegov jezik bajao od vrata do vrata, sve dok on najzad ne stie do travnjaka koji je sav bio naopake.

Ne, nije se radilo o travi. Prodavac die pogled. U pitanju su bila dva deaka, daleko gore uz blagu padinu, koji su leali na travi. Podjednake visine i slinih crta, deaci su sedeli i rezbarili svirale od prutova, priali o vremenima prolim i buduim, puni zadovoljstva to su tokom leta, pre nego to je kola poela, ostavili otiske prstiju na svakoj pokretnoj stvari u Grin Taunu i tragove stopala po svakoj slobodnoj stazi odavde do jezera i odande do reke.

ao, deaci! doviknu ovek, od glave do pete odeven u odeu olujnih boja. Jesu li stari kod kue?

Deaci zavrtee glavama. A vi, imate li neto para?

Deaci zavrtee glavama. Pa... Prodavac pree tri koraka, stade i poguri se. Kao da je

iznenada postao svestan prozora kue ili moda hladnog neba koje mu je piljilo u lea. Okrenu se polako, onjui vazduh. Vetar zaegrta praznim drveem. Sunevo svetio, koje se probijalo kroz mali procep u oblacima, iskovalo je poslednjih nekoliko preostalih hrastovih listova u zlatnike. Ali sunca nestade, novii behu potroeni, sivilo zahuja vazduhom; prodavac se otrese arolije.

Prodavac lagano prie uz livadu. Deko, ree. Kako ti je ime? A prvi deak, kose plavo-bele poput glavice osjaka, zamiri, nakrivi

glavu i pogleda prodavca jednim okom, otvorenim, blistavim i prozranim poput kapljice letnje kie.

Vil, ree. Vilijam Halovej. Olujni gospodin se okrete. ,,A tvoje Drugi deak nije se ni pomakao, ve je leao na stomaku po

jesenjoj travi, kao da razmilja da li da izmisli ime. Kosa mu je bila divljana, gusta i svetlucave boje navotenih kestena. Oi, uperene u neku daleku taku u njegovoj unutranjosti, bile su mu kristalno zelene poput kamiaka. On najzad gurnu vlat suve trave u nemarna usta.

Dim Najtejd, ree. Olujni prodavac klimnu, kao da je to sve vreme znao. Najtejd, nonik. Ba dobro ime. I jedino ispravno, ree Vil Halovej. Ja sam roen

minut pre ponoi, tridesetog oktobra, a Dim je roen minut posle ponoi, znai trideset prvog oktobra.

No vetica, ree Dim. Sudei po zvuku glasova, deaci su tu priu ponavljali itavog

ivota, ponosni na majke koje su ivele kuu do kue, zajedno odjurile u bolnicu i donele na svet sinove u razmaku od samo nekoliko sekundi; jednog svetlog, drugog tamnog. Potom je sledila pria o zajednikom slavlju. Svake godine Vil je palio sveice na torti minut pre ponoi. Minut posle poetka poslednjeg dana u mesecu, Dim ih je gasio.

Sve to je, razdragano, ispriao Vil. Sa svim se Dim utke sloio. Sve je, zagledan as u jedno, as u drugo lice, sasluao prodavac koji je beao pred olujom i koji je nesigurno zastao na tom mestu.

Halovej. Najtejd. I kaete, nemate novca? ovek, koji najzad poali zbog svog tvrdog srca, poe da pretura po

konoj torbi i izvadi neobinu gvozdenu stvaricu.

Uzmite ovaj, besplatno! Zato? Jednu od ovih kua pogodie munja! Bez ovoga, bang! Vatra i pepeo, peenje i gar. Uzmite!

Prodavac pusti ipku. Dim se ne pomeri. Ali Vil dohvati gvoe i huknu.

Au, to je teko! I smeno izgleda. Nikada nisam video takav gromobran. Gle, Dime!

A Dim se najzad istee kao maka i okrete glavu. Njegove zelene oi postadoe krupne, a zatim veoma uske.

Metalna stvar bila je iskovana i oblikovana tako da je u profilu jednim delom bila u obliku polumeseca, drugim u obliku krsta. Po obodu glavnog dela ipke naknadno su zalemljeni sitni ornamenti i dodaci. itava povrina ipke bila je fino naarana i izgravirana udnovatim stranim jezicima, imenima koja bi mogla da veu jezik ili slome vilicu, brojevima koji su inili nerazumljive svote, simbolima ivotinja-insekata, sve same ekinjice, trice i noice.

Ovo je egipatsko. Dim pokaza nosom na bubu zalemljenu na gvoe. Skarabej.

Bogami jeste, deko! Dim zamirka. A ovo ovde - fenianske pilee noice. Tano! Zato? Upita Dim. Zato? Ree ovek. Zato egipatski, arapski, abisinski, okto?

Pa, kojim jezikom govori vetar? Koje narodnosti je oluja? Iz koje zemlje dolaze kie? Koje boje je munja? Kuda ide grmljavina kad zamre? Deaci, morate biti spremni na svakom dijalektu, u svakom obliku i vidu da biste nadmudrili vatru svetog Elmoa, kugle plave svetlosti koje se unjaju zemljom poput itavih maaka. Ja imam jedine gromobrane na svetu koji uju, oseaju, znaju i umeju da uzvrate oluji na bilo kom jeziku, bilo kakvim glasovima ili simbolima. Nijedna tuinska oluja nije toliko glasna da je ova ipka ne moe primiriti!

Ali sada je Vil gledao kroz oveka. Koju? ree on. Koju e kuu pogoditi? Koju? Stani. ekaj. Prodavac im se zagleda duboko u lica. Neki

ljudi privlae gromove, usisavaju ih kao to make siu bebama dah. Naelektrisanje nekih ljudi je negativno, nekih pozitivno. Neki svetle u mraku. Drugi gase svako svetio. Znajte, vas dvojica. Ja...

Zbog ega si toliko siguran da e munja uopte udariti u blizini? ree Dim naglo, blistavih oiju.

Prodavac se gotovo tre. Ama, imam nos, imam oi, ui. Obe ove

kue, njihova drvenarija! Posluajte! Sluali su. Moda su se kue povijale pod hladnim popodnevnim

vetrom. Moda i nisu. Munjama su potrebni kanali po kojima e tei, kao rekama. Jedan

od ovih tavana je suvo korito reke, eljno da pusti munju da potee kroz njega! Noas!

Noas? Dim se veselo die u sedei poloaj. ,,I to ne obina oluja! ree prodavac. To vam kae Tom Bes. Bes,

nije li to dobro ime za nekoga ko prodaje gromobrane? Jesam li odabrao to ime za sebe? Ne! Da li me je ime gurnulo prema ovom zanimanju? Da! Dok sam odrastao, video sam kako vatre iz oblaka udaraju po svetu i teraju ljude da skau i da se skrivaju. Miljah: kartografisau uragane, napraviti mape oluja i onda hitati pred njima tresui u pesnici svoje gvozdene tojage, svoje udotvorne branioce! Zatitio sam i obezbedio itavu stotinu hiljada bogobojaljivih domova, lino sam ih prebrojao! I zato kad vam kaem, momci, da vam je pomo itekako potrebna, posluajte! Popnite se na taj krov, pribijte visoko ovu ipku, spojte sa dobrom zemljicom pre nego to padne no! Ali koju kuu, koju! upita Vil.

Prodavac se odmae, izduva nos u veliku maramicu, a zatim polako poe preko travnjaka, kao da prilazi ogromnoj paklenoj maini koja je tamo tiho otkucavala.

Dodirnu nosae Vilovog trema, pree rukom preko stuba, podnih dasaka, a onda zatvori oi i nasloni se na kuu kao da hoe da joj oslune kosti.

Potom, uz oklevanje, paljivo ode do Dimove kue preko puta. Dim ustade da bi gledao. Prodavac isprui ruku da dotakne, pogladi, poaolji staru boju. To, ree najzad, je ta. Dim je delovao ponosno. Ne osvrui se, prodavac ree: Dime Najtejde, da li je to tvoja

kua? Moja, ree Dim. Trebalo je da znam, ree ovek. Hej, a ta je sa mnom? ree Vil. Prodavac ponovo poe da njuka oko Vilove kue. Ne, ne. Oh, par

iskri zaigrae ti po olucima. Ali prava predstava bie ovde, na susednim vratima, kod Najtejdovih! Pa lepo!

Prodavac pouri nazad preko travnjaka da dohvati veliku konu torbu.

Odoh ja. Oluja stie. Ne asi ni asa, Dimi mome. Inae - bam! Nai e te sa tvojim noviima, bakrenjacima, desetacima i indijanskim glavama saeenim elektrinom vatrom. Ab Linkoln stopljen sa mis Kolumbija, orlovi prepreni na etvrtkama, sve skupa rastoeno u ivu po tvojim farmerkama. Jo i vie! Ako deku koga je oinula munja digne kapak, tamo na beonjai nai e, sladak kao molitvu Gospodnju na zidu, poslednji prizor koji je deko ikada video! Fotografiju kao iz mrane komore, tako mi Boga, ognja koji se survava sa neba da te zvizne kao u zvidaljku od penija, da ti usisa duu uz blistavo stepenite! Hvataj, deae! Pribij je na visoko ili si mrtav do zore!

I klimajui torbom punom gvozdenih ipki prodavac se okrete i navali niz stazu, divlje trepui ka nebu, krovovima, drveu da bi najzad sklopio oi, gegajui se, njuei, mrmljajui. Da, gadna, evo je, stie, oseam je, jo je daleko, ali brza...

I oveka u odei boje olujne tmine nestade, navukavi na oi eir boje oblaka, a drvee je utalo dok je nebo iznenada poprimilo izgled silne starosti, a Dim i Vil stajali su i oprobavali vetar da vide mogu li da namiriu elektricitet, sa gromobranom baenim izmeu sebe.

Dime, ree Vil, nemoj tu da stoji. Rekao je da se radi o tvojoj kui. Hoe li da prikuca taj gromobran ili nee?

Ne, nasmei se Dim. Zato kvariti zabavu? Zabavu! Jesi li lud? Donosim merdevine! A ti eki, eksere i icu!

Ali Dim se nije ni pomerio. Vil potra. Vrati se sa merdevinama. Dime. Misli na mamu. Hoe li da ona izgori? Vil se pope uz kuu, sam, i pogleda nanie. Dim tamo dole lagano

prie merdevinama i stade da se penje. Grmljavina se oglasi iz daljine, od bregove zasenenim oblacima. Vazduh je mirisao svee i otro na vrhu krova Dima Najtejda. ak je i Dim to priznavao.

2 Nema nieg na belom svetu poput knjiga o muenju vodom,

pogibiji na hiljadu maeva i izlivanju belo usijane lave sa zidova zamka na klovnove i arlatane.

Tako je govorio Dim Najtejd; on ita samo o tome. Ako tema bila nije kako orobiti prvu Narodnu banku, onda je govorila o gradnji katapulta

ili o crnim bombardera maskiranim u lik imia za no strave. Sve to glatko izlete sa Dimovim dahom. A Vilov dah je sve upio. Gromobrana pribijenog za Dimov krov, sa Vilom ponosnim a

Dimom posramljenim zbog onoga to je smatrao obostranim kukavilukom, bee kasno tog dana. Dokusurili su veeru i bilo im je vreme za nedeljni trk do biblioteke.

Kao i svi deaci, nikada nisu peaili, ve bi imenovali cilj i zadili tamo navrat-nanos. Niko nije pobeivao. Nijedan nije ni eleo da pobedi. Prijateljstvo im je udelo za venim tranjem, senka sa senkom. Ruke im zajedno pljeskale o vrata biblioteke, grudi zajedno naletale na ciljnu traku trkalita, teniske patike zajedno utabavale staze preko travnjaka, izmeu potkresanih ivica, drvea punog veverica, niko nije gubio, obojica su pobeivala i na taj nain tedela prijateljstvo za druga vremena gubitaka.

Tako bee i te noi u kojoj je duvalo najpre toplo, zatim hladno, dok su putali da ih vetar nosi kroz centar grada u osam uvee. Oseali su kako im lete krila na prstima i laktovima, naglo bi zaronili u nove nalete vazduha, bistra jesenja reka nosila ih je naglavce tamo kuda moraju ii.

Uz stepenice, tri, est, devet, dvanaest! Pljes! Dlanovi im lupie vrata biblioteke.

Dim i Vil iscerie se jedan drugome. Sve je to bilo tako dobro, te vetrovite, neme oktobarske noi, pa i biblioteka koja ih je sada ekala unutra sa lampama zelenih kapica i prahom papirusa.

Dim oslunu. ta je to? ta, vetar? Kao muzika... Dim namignu prema obzorju. Ne ujem muziku. Dim zavrte glavom. Nestade. Ili nije ni postojala. Hajde! Otvorie vrata i kroie unutra. Zastali su. Dubine biblioteke leale su pred njima i ekale ih. Napolju u svetu nije se mnogo toga deavalo. Ali ovde, u posebnoj

noi, u zemlji zazidanoj hartijom i koom sve se moglo desiti i uvek se i deavalo. uj! i do uiju ti je dopirala vriska deset hiljada ljudi, tako visoka da su na nju samo psi uljili ui. Milionski narodi trali su i vukli topove, otrili giljotine; Kinezi, po etvorica, veno su marirali. Nevidljivi, nemi, da, ali Dim i Vil bili su obdareni uima i nosevima kao i jezikom. Bila je to fabrika zaina iz dalekih zemalja. Ovde su snivale tuinske pustinje. Gore napred bio je sto za kojim ti je prijatna stara dama, mis Vatris,

ljubiasto peatila knjige, ali dole, sa strane, bili su Tibet i Antarktik, Kongo. Tamo je ila mis Vils, druga bibliotekarka, kroz spoljanju Mongoliju, smireno prenosila Pej-ping, Jokohamu i Celebes. Niz trei hodnik sa knjigama, jedan postariji ovek aptao je tajne u tmini, gomilao pale zaine...

Vil se zapilji. Uvek je predstavljao iznenaenje - taj stari ovek, njegov posao,

njegovo ime. To je arls Vilijam Halovej, pomisli Vil, ne deda, ne drevni,

zabludeli ujak kako bi neko mogao pomisliti, nego... moj otac. Da li je, zagledan niz hodnik, i tata bio preneraen to vidi da ima

sina koji je doao u posetu tom izdvojenom svetu na dubini od 20,000 hvati? Tata je uvek delovao zapanjeno kada se Vil pojavi pred njim, kao da su se poslednji put sreli pre itavog ivota, pa je jedan ostario, dok je drugi ostao mlad, i ta injenica ih je delila...

Iz daljine, stari ovek se nasmei. Oprezno prioe jedan drugom. Jesi li to ti, Vil? itav in si porastao odjutros. arls Halovej

skrenu pogled. Dim? Oi tamnije, obrazi blei; sagoreva sa oba kraja, Dime?

Andrak ga znao, ree Dim. Nema andraka. Ali avo je ovde, u paklu, pod A kao Aligijeri. Ne razumem ja alegorije. ree Dim. Kako sam glup, nasmeja se tata. Hteo sam da kaem Dante.

Pogledaj ovo. Slike gospodina Dorea prikazuju sve njegove vidove. Pakao nikada nije izgledao bolje. Ovo su due utonule u sluz do gue. Evo nekog izokrenutog sa pogrenom stranom prema napolje.

,,Au, mome! Dim odmeri stranicu odozgo nadole i nastavi da lista. Ima li slika dinosaura?

Tata zavrte glavom. To je tamo preko, u sledeem redu. On ih povede i posee rukom. Evo nas: Pterodaktil, zmaj unitenja! A ta mislite o Bubnjevima usuda: saga o gromovitim reptilima! Da li te pali, Dime?

Sav sam se zapalio! Tata namignu Vilu. Vil uzvrati namigivanje. Sada su stajali skupa,

deko sa kosom boje kukuruzovine i ovek sa kosom boje meseine, deko sa licem kao jabuka leti, ovek kao jabuka zimi. Tata, tata, pomisli Vil, ama, ama, on izgleda... kao ja u razbijenom ogledalu!

I iznenada se Vil priseti noi kada je ustajao u dva izjutra da ode u

kupatilo i pijunirao onostran grada da vidi ono jedno svetio na visokom prozoru biblioteke i znao je da se tata kasno zadrao, mrmljajui i itajui sam pod tim zelenim praumskim lampama. U Vilu je pogled na to svetio izazivao i tugu i smeh, jer znao je da je starac - on zastade na trenutak da promeni re - da je njegov otac tu u svoj toj senci.

Vile, ree starac koji je istovremeno bio i nastojnik koji je nekim sluajem bio i njegov otac, ta je s tobom? Ha? prenu se Vil.

Treba li ti knjiga sa belim ili crnim eirom? eiri? ree Vil. Zna, Dim... koraali su, tata je prstima prelazio po hrbatima

knjiga, ... on ti nosi crne eire od deset galona i ita knjige koje se uklapaju u to. Srednje ime je Morijarti, je li tako, Dime? Jo koji dan i prei e sa Fu Manua na Makijavelija - tamna fedora srednje veliine. Ili tamo na dr. Faustusa - ekstra veliki crni Stetson. To ostavlja momke sa belim eirima tebi, Vile. Ovo ti je Gandi. Sledea vrata su od Sv. Tome. A na sledeem nivou, pa... Buda.

Ako nema protiv, ree Vil, bie mi dovoljno Tajanstveno ostrvo.

ta znai, ree Dim namrgoeno, sva ta pria o belim i crnim eirima?

Ama... tata prui Vilu ila Verna, radi se samo o tome da sam nekada davno sam morao da odluim koju u boju nositi.

I, ree Dim, koju si izabrao? Tata iznenaeno pogleda. Zatim se nespokojno nasmeja. Poto je bilo potrebno da upita, i mene si zbunio. Vile, reci mami

da u skoro kui. Napolje odavde, obojica. Mis Vatris! pozva on blago bibliotekarku za stolom. Dinosauri i tajanstvena ostrva stiu!

Vrata se zalupie. Napolju je zvezdana nepogoda bistro tekla okeanom neba. Koji andrak, Dim onjui sever, Dim onjui jug. Gde je ta

oluja? Taj svatavi prodavac je obeao. Moram da gledam tu munju kako mi prati niz oluke!

Vil je putao da mu vetar nabira i preoblikuje odeu, kou, kosu. Onda ree slabim glasom: Doi e. Do jutra. ,,Ko kae?

Trnci niz obe ruke. Oni kau. Sjajno! Vetar odnese Dima. Vil, slian papirnati zmaj, sunu za njim.

3 Dok je gledao deake kako nestaju, arls Halovej potisnu

iznenadnu elju da potri sa njima, da jurnu na gomilu. Znao je ta im vetar ini, kuda ih nosi, do svih onih tajnih mesta koja vie nikada u ivotu nee biti toliko tajna. Negde u njemu, jedna senka prepuna tuge okrete se na drugu stranu. Morao si tako trati sa noi da tuga ne bi mogla da te povredi.

Gle! pomisli. Vil tri zato to je tranje samo sebi izgovor. Dim tri zato to je neto ispred njega.

Svejedno, udno, oni ipak tre zajedno. Koji li je odgovor, pitao se dok je koraao kroz biblioteku, gasio

svetla, gasio svetla, gasio svetla, da li nam je sve sadrano po linijama na palevima i kaiprstima? Zbog ega su neki ljudi od glave do pete zrikanje zrikavaca, cvranje, zato su od glave do pete drhtaji antena, jedna velika ganglija, upliu se, raspliu i ponovo prepliu? itavih ivota pune pe do vrha, vlae usne, blistaju oima, a sa svim tim poinju jo u kolevci. Cezarovi vitki i gladni prijatelji. Prodiru tamne, koji samo stoje i diu.

To je Dim, sav od kose-kupinjaka i boce. A Vil? Ama, on je poslednja breskva, visoko na letnjem drvetu.

Neka deca samo prou kraj tebe i ti se rasplae kada ih vidi. Dobro se oseaju, dobro izgledaju, sadre dobro. Oh, nisu oni prevazili mokrenje sa mosta ili povremenu krau rezaa iz kakve jeftine trgovine; ne radi se o tome. Radi se samo o tome da dok ih gleda kako prolaze zna kakvi e biti itavog ivota; dobijae udarce, povrede, posekotine, uboje i uvek e se pitati zbog ega? zato se to deava? kako to moe da se desi njima?

Ali Dim, sa druge strane, on zna da se to deava, eka da se dogodi, vidi kako poinje, kako se zavrava, lie rane koje je oekivao i nikada ne pita zato; on zna. On je uvek znao. Neko je znao pre njega, nekada davno, neko iji su ljubimci bili vuci, a lavovi noni sagovornici. Do avola, ne zna to Dim svojim umom. Ali njegovo telo zna. I dok Vil stavlja zavoj na poslednju ogrebotinu, Dim se saginje, izbegava, izmie udarcu to obara i koji e neizbeno doi.

I tako odjurie, Dim sporije da ostane sa Vilom, Vil bre da ostane sa Dimom, Dim razbija dva prozora na ukletoj kui zato to je Vil sa njim, Vil razbija jedan prozor umesto nijednog jer Dim gleda. Boe, kako

samo guramo jedan drugom prste u glinu od koje smo stvoreni. To je prijateljstvo, kad svako od nas glumi grnara da vidi kakve oblike moemo stvoriti u onom drugom.

Dim, Vil, pomisli on, stranci. Samo napred. Stii u vas i ja jednog dana...

Vrata biblioteke zinue, zalupie se. Pet minuta kasnije, svratio je u krmu na uglu za svoje prvo i

poslednje pie te noi ba na vreme da uje kako neko govori: ,,... itao sam da su u vreme kada je alkohol izumljen Italijani

mislili da se radi o onoj velikoj stvari za kojom su tragali vekovima. O eliksiru ivota! Jesi li znao?

Ne. Krmar je bio okrenut leima. Jata, nastavi ovek. Destilovano vino. Deveto, deseto stolee.

Izgledalo je kao voda. Ali je palilo. Hou da kaem, nije samo peklo usta i stomak, nego si mogao da ga potpali. I zato su mislili da su pomeali vodu i vatru. Vatrena voda, elixir vitae, tako mi Boga. Moda i nisu toliko greili to su mislili da se radi o leku za sve, o stvari koja izaziva uda. Hoe pie?

Meni nije potrebno, ree Halovej. Ali nekome u meni jeste. Kome? Deaku kakav sam nekada bio, pomisli Halovej, koji tri poput

lia niz plonik za jesenjih noi. Ali to nije mogao da kae. I tako je pio, sklopljenih oiju, i oslukivao da uje da li se ta stvar

u njemu ponovo okrenula, da li prebira u dubini po drvima sloenim za potpalu, ali nikada upaljenim.

4 Vil zastade. Vil se zagleda u grad tog petka uvee. Kada se prvi udarac devet asova zaori sa velike sudnice inilo se

da su sva svetla upaljena i da posao amori po prodavnicama. Ali do trenutka kada je poslednji udarac devet asova svima zatresao plombe u zubima, berberi su strgli pokrivae, oetkali muterije i otpratili ih van; apotekareva reklama prestala je da sike poput legla zmija, insekti neona svuda su prekinuli da zuje, a iroka, blistava povrina bakalnice sa deset milijardi metalnih, staklenih i papirnih drangulija koje su ekale da ih neko

upeca iznenada se zamraila. Senke su klizile, vrata treskala, kljuevi zveckali kostima u bravama, ljudi trali sa hordama pocepanih novinskih mieva koji su im grickali pete.

Bang! i nestade ih! ,,Au! kliktao je Vil. Narod juri kao da misle da je poela oluja! ljeste!viknu Dim. Mi! Gazili su, trupkali, grmeli po gvozdenim reetkama, elinim

poklopcima podruma, pokraj tuceta neosvetljenih duana, tuceta napola osvetljenih, tuceta u kojima je zamirala tama. Grad je bio mrtav kada su zaobili ugao Ujedinjene prodavnice cigara da vide kako drveni eroki samotno eka u tami.

Hej! G. Tetli, vlasnik, proviri preko Indijanevog ramena. Jesam li vas uplaio, momci? Neeh! Ali Vil je drhtao, oseao kako hladni plimski talasi neobine kie

idu niz preriju kao po naputenoj obali. Kada sevanje prostreli grad, on poele da bude uukan ispod esnaest pokrivaa i jastuka.

G. Tetli? ree Vil tiho. Jer sada su u zrelom duvanskom tmini stajala dva drvena Indijanca.

G. Tetli, usred ale, sledio se, otvorenih usta i stao da oslukuje. ,,G. Tetli? Zauo je neto iz daljine, na vetru, ali nije znao ta. Deaci

napravie korak unazad. Nije ih video. Nije se micao. Samo je oslukivao. Ostavie ga.

Potrae. U etvrtom praznom bloku iza biblioteke, deaci naioe na treeg

drvenog Indijanca. G. Kroseti, pred svojom berberskom radnjom, sa kljuem od vrata u

drhtavim prstima, nije video da su se zaustavili. ta ih je zakoilo? Suza. Kretala se, blistava, niz levi obraz g. Krosetija. On teko uzdahnu. Kroseti, budalo! Bilo da se neto desi ili da se nita ne desi, ti

plae kao beba! G. Kroseti drhtavo udahnu, omirisa. Zar ne oseate miris? Dim i Vil onjuie. Slatki koren! ,,U andrak, nije. eerna vuna!

Nisam osetio taj miris godinama, ree g. Kroseti. Dim frknu. Stalno se osea.

Da, ali ko obraa panju na to? Kada? A sada, nos mi govori: dii. A ja plaem. Zato? Zato to se seam kako su nekada davno deaci jeli te stvari. Zato nisam zastao da razmislim i omiriem poslednjih trideset godina? Imate posla, g. Kroseti, ree Vil. Nema se vremena. Vremena, vremena. G. Kroseti obrisa oi. Odakle taj miris? Niko u gradu ne prodaje eernu vunu. Samo cirkusi.

Hej, ree Vil. Tako je! Pa, Kroseti je zavrio sa plakanjem. Berberin se useknu i okrenu

da zakljua vrata radnje. Dok je to radio, Vil je gledao kako berberski znak vrti svoju crvenu zmiju ni iz ega, vodi pogled za sobom po krugu, die se da iezne u jo vie niega. Nebrojenih podneva Vil je stajao i pokuavao da razmota tu traku, gledao je kako dolazi, odlazi, zavrava se bez kraja.

G. Kroseti metnu ruku na prekida za svetio ispod znaka koji se okretao.

Nemojte, ree Vil. A zatim promumla: Nemojte da je iskljuite. G. Kroseti se zagleda u znak, kao da je nanovo svestan njegovih

udotvornih svojstava. Blago je klimnuo, mekog pogleda. Odakle stie, kuda ide, ha? Ko zna? Ni ti, ni on, ni ja. Oh, tajanstva, tako mi Boga. Dobro. Ostaviemo ga ukljuenog!

Dobro je znati, pomisli Vil, da e se okretati do zore, umotavati ni iz ega, odmotavati ni u ta dok mi spavamo.

Laku no! Laku no! A onda ga ostavie iza sebe na vetru koji se slabano oseao na

slatki koren i eernu vunu.

5 arls Halovej uz oklevanje poloi ruku na dvostruka okretna vrata

krme, kao da su sede dlaice na njegovoj nadlanici poput antena osetile neto iza vetra u oktobarskoj noi. Moda su negde plamtele ogromne lomae, a njihov vreli udar kao iz penice upozoravao ga da ne kroi napred. Ili se novo ledeno doba nadnelo nad zemlju, poto je njegov ledni masiv ve potamanio milijardu ljudi za jedan sat. Moda se samo vreme izlivalo iz divovske ae, a za njim se obruavala prana tmina da sahrani

sve. Ili se moda samo radilo o onom oveku u tamnom odelu koga je

ugledao kroz prozor krme na drugoj strani ulice. Sa velikim rolnama papira pod mikom, sa etkom i vedricom u slobodnoj ruci, ovek je zvidukao neku melodiju iz velike daljine.

Bila je to melodija drugog godinjeg doba, ona koja je stalno rastuivala arlsa Haloveja kada bi je uo. Pesma se nije slagala sa oktobrom, ali je bila neizmerno dirljiva, obuzimala je oveka u potpunosti ma kog dana ili meseca da se peva.

uo sam zvona na boia dan Taj stari i znani, radosni poj, I divlie i slatke Rei im kratke O miru na zemlji, radosti svoj! arls Halovej uzdrhta. Iznenada se pojavio onaj stari oseaj

strahotnog uzbuenja, elje da se istovremeno rasplae i nasmeje dok je gledao kako nevini zemaljski stvorovi koraaju snenim ulicama dan pre boia meu svim onim umornim ljudima i enama lica prljavih od krivice, neopranog greha i kako ih poput malih prozora razbija ivot to udara bez opomene, bei, skriva se, vraa i ponovo udara.

Tad kliknue zvona glasno, duboko: Bog nije mrtav, nit sniva daleko! Zlo e otii, Dobro e stii, Uz mir na zemlji i radost svu! Zvidukanje zamre. arls Halovej kroi napolje. Daleko napred, ovek koji je

zvidukao sada se razmahao rukama oko telegrafskog stuba, utke je radio. Sada ga nestade u otvorenim vratima radnje.

arls Halovej, ni sam ne znajui zato, pree ulicu da gleda kako ovek lepi plakat u neiznajmljenoj i praznoj radnji.

ovek sada izae na vrata sa etkom, vedricom lepka, rolnom hartije. Njegove oi otrog i pohlepnog sjaja ukopae se na Haloveju. Uz smeak, on mahnu otvorenom rukom.

Halovej je piljio. Dlan te ruke bio je prekriven finom, crnom svilastom dlakom.

Izgledao je kao... Ruka se vrsto stee. Mahnu. ovek zae za ugao. arls Halovej,

zapanjen, oinut iznenadnom letnjom vrelinom, zanjiha se, a potom okrenu pogled praznoj radnji.

Dva stolarska nogara stajala su paralelno jedan drugom pod

usamljenom svetiljkom. Poloen preko tih nogara poput grobnice snega i kristala nalazio se

blok leda dug est stopa. Mutno je svetlucao sopstvenim sjajem, a boja mu je bila plavo-zelena. Bee to veliki, svei dragulj poloen u tami.

Na malom, belom plakatu sa jedne strane, pokraj prozora, pod svetlou lampe mogla se proitati sledea kaligrafska poruka:

Predstava pandemonijuma senki Kugera i Darka

Fantoini, Cirkus marioneta i va Karneval sa susedne livade. Stie Smesta! Ovde pred vaim oima eka vas jedna od naih mnogih

atrakcija: NAJLEPA ENA NA SVETU!

Halovejeve oi skoie prema posteru na unutranjosti prozora. NAJLEPA ENA NA SVETU! I nazad prema hladnom, dugom bloku leda. Bio je to jedan od onih blokova leda kakvih se seao sa predstava

putujuih maioniara iz vremena deatva, kada bi lokalna kompanija za proizvodnju leda dala svoj prilog u obliku pareta zime u kome su tokom nekih dvanaest sati leale izloene smrznute devojke dok su ljudi gledali, komedijai toptali po otrom, belom pokrivau, nadolazee atrakcije stizale i odlazile, i najzad bi se blede dame pokrenule, sve prekrivene mrazom, poto bi ih dletom i ekiem oslobodili zadihani arobnjaci, da ih odvedu, nasmeene, u tamu iza zavese.

NAJLEPA ENA NA SVETU! Pa ipak, ovaj iroki komad zimskog stakla nije sadravao nita osim

sleene rene vode. Ne. Nije bio sasvim prazan. Halovej oseti kako mu srce zatitra tokom jednog naroitog trenutka. Nije li unutar ogromnog zimskog dragulja poivao posebni

vakuum? zamamna praznina, produeno nitavilo koje se prualo s kraja na kraj leda? i nije li taj vakuum, ta praznina koja je ekala da bude popunjena letnjim mesom, nije li bila oblikovana pomalo kao... ena?

Da. Led. I draesne upljine, vodoravni tok praznine unutar leda.

Draesno nitavilo. Izuzetni tok nevidljive sirene koji je izazivao led da je zarobi.

Led je bio hladan. upljina u ledu bila je topla.

eleo je da pobegne odatle. Ali arls Halovej je zadugo stajao usred neobine noi, zagledan u

praznu radnju sa parom stolarskih nogara i hladnim arktikim kovegom to je ekao u tami poput divovske Zvezde Indije...

6 Dim Najtejd zastade na uglu izmeu Hikorijeve i Glavne, lako

diui, oiju neno uperenih ka lisnatoj tami ulice Hikori. Vile?... Ne! Vil zastade, iznenaen sopstvenom silovitou. Upravo je tamo. Peta kua. Samo jedan minut, Vile, molio je

Dim blago. Minut?... Vil baci pogled niz ulicu. A bila je to ulica Pozorita. Sve do tog leta bila je to obina ulica gde su krali breskve, ljive i

kajsije, sve u odgovarajue vreme. Ali kasno u avgustu, dok su se kao majmunii pentrali u potrazi za najkiselijim jabukama, desila se stvar koja je izmenila kue, ukus voa, ak i sam vazduh izmeu drvea prepunog amora.

Vile! eka nas. Moda se neto deava!" prosikta Dim. Moda se zaista neto deava. Vil proguta uz tekou i oseti kako

ga je Dimova aka utinula za ruku. Jer to vie nije bila ulica jabuka, ljiva i kajsija, radilo se o toj

jednoj kui sa prozorom sa strane, a taj prozor, rekao je Dim, bio je pozornica, sa zavesom - to jest, senkom podignutom. A u toj sobi, na toj udnovatoj pozornici, bili su glumci koji su toliko izgovarali misterije, usnama uobliavali mahnite stvari, smejali se, uzdisali, mrmljali; toliko mnogo od svega toga predstavljalo je apat koji Vil nije razumeo.

Samo jo jedan, poslednji put, Vile. Zna ti da nee biti poslednji! Dimovo lice bilo je zajapureno, obrazi sjajni, oi vatra zelenog

stakla. On pomisli na onu no dok su brali jabuke, kada je Dim iznenada tiho kliknuo: ,,Oh, gle!

A Vil, okaen o granu drveta, zajapuren, uasno uzbuen, zagledan u Pozorite, u tu naoitu pozornicu gde su ljudi, i ne znajui, mahali kouljama iznad glave, bacali odeu na prostirae, stajali nepristojni i

mahniti poput ivotinja, goli, poput drhtavih konja, ruku pruenih da bi se dirali.

ta to rade! pomisli Vil. Zato se smeju? ta im je to? Poele da se svetio ugasi. Ali je tada vrsto stezao iznenada klizavo drvo i gledao blistavo

prozorsko Pozorite, uo smeh, i najzad se pustio, obamrlog stiska, skliznuo, pao, ostao da lei oamuen, zatim se digao u tami zagledan u Dima, koji se i dalje drao svoje visoke grane. Dimovo lice, zajapureno, obraza zamuenih plamom, otvorenih usta, piljilo je unutra. Dime, Dime, sii! Ali Dim nije uo. Dime! A kada Dim najzad spusti pogled, on vide Vila kao stranca ispod sebe, sa nekim udnim zahtevom da se ostavi ivota i sie na zemlju. I zato Vil otra, sam, razmiljajui o mnogo emu, ne razmiljajui ni o emu, ne znajui o emu da razmilja.

Vile, molim te... Vil sada pogleda u Dima, sa knjigama iz biblioteke u rukama. Bili smo u biblioteci, Nije li to dosta? Dim zavrte glavom. Ponesi ih za mene. On prui Vilu knjige i tiho ode pod itavim, aptavim drveem. Tri

kue odatle povikao je: Vile? Zna ta si ti? U andrak, ti si jedan matori, tupavi, episkopalni baptista! Onda Dima nestade.

Vil vrsto stee knjige uz grudi. Bile su mokre od ruku. Ne osvri se! pomisli.

Neu! Neu! I gledajui samo prema kui, on poe u tom smeru. ustro.

7 Na pola puta do kue, Vil oseti senku kako teko die za njim. Pozorite se zatvorilo? ree Vil, ne osvrui se. Dim je dugo utke koraao pokraj njega, a zatim ree: Nema

nikog kod kue. Sjajno! Dim pijunu. Svatavi baptistiki propovednik, eto ta si ti! A iza ugla korov kotrljan skliznu kraj njih, ogromna, pamuna lopta

bledog papira koja je poskakivala da bi se zatim drhtavo pripila za Dimove noge.

Vil dohvati papir, nasmejan, die ga, pusti ga da se rairi. On

prestade da se smeje. Dok su posmatrali kako bledi otpaci egru i lepraju drveem,

iznenada se sledie. ekaj as... ree Dim lagano. Pa su odjednom galamili, trali, skakali. Ne cepaj ga! Pazi! Papir im je treperio u rukama poput ianog doboa. DOLAZI DVADESET I ETVRTOG OKTOBRA! Usne su im se micale, ocrtavale seni rei sloenih rokoko pismo." Kugerov i Darkov... Karneval! Dvadeset i etvrti oktobar! To je sutra! Nemogue, ree Vil. Svi karnevali prestaju sa radom posle

praznika rada... Ma koga je briga? Hiljadu i jedno udo! Gle! MEFISTOFELES,

GUTA LAVE! GOSPODIN ELEKTRIKO! UDOVINI MONGOLFIJA?

Balon, ree Vil. Mongolfija je balon. MADMOAZEL TAROT! itao je Dim. VISEI OVEK. DEMONSKA GILJOTINA! ILUSTROVANI OVEK!

Obian tetovirani matorac. Ne. Dim dahnu toplinu na hartiju. On je ilustrovan. Specijalan.

Gle! Prekriven udovitima! Menaerija! Dimove oi zaigrae. GLE! KOSTUR! Zar nije to sjajno, Vile? Ne Najmraviii ovek, nego KOSTUR! GLE! PEANA VETICA! ta je to Peana Vetica, Vile? Prljava stara ciganka...

Ne. Dim odmirka dalje, sagledavao je stvari. Ciganka roena u praini, odgajena u praini, a jednog dana vraa se u prainu. Evo jo: EGIPATSKI LAVIRINT OGLEDALA! POGLEDAJTE SEBE DESET HILJADA PUTA! ZAMAK ISKUENJA SVETOG ANTONIJA!

NAJLEPA... proita Vil. ENA NA SVETU, dovri Dim. Zgledae se. Moe li jedan karneval da ima najlepu enu na svetu u jednoj od

sporednih predstava, Vile? Jesi li ikada video karnevalske gospoe, Dime? Grizli medvedi.

Ali kako to da ovaj letak tvrdi... ,,Oh, umukni! Ljuti li se na mene, Vile? Ne, nego samo - dr ga! Vetar im je oteo papir iz ruku.

Letak polete preko drvea i dalje, idiotski skakutav, nestade. Ionako nije istina, zadihano e Vil. Karnevali ne dolaze ovako

kasno u godini. aavi andrak. Ko e uopte da im doe? Ja. Dim je tiho stajao u tami. Ja, pomisli Vil, zagledan u sev giljotine, egipatska ogledala to

razotkrivaju harmonije svetlosti i oveka-avola sumporne koe to ispija lavu poput barutnog aja.

Ta muzika... promrmlja Dim. Parne orgulje. Mora biti da dolazi veerasl

Karnevali dolaze u zoru. Aha, ali ta je onda sa slatkim korenom i eernom vunom koje

smo namirisali u blizini? A Vil pomisli na mirise i zvukove to teku sa rekom vetra iza

sumranih kua, g. Tetlija dok oslukuje drvenog indijanskog prijatelja, g. Krosetija sa usamljenom suzom, blistavom na obrazu i na berberski znak to veno klizi u krug crvenim jezikom ni iz ega prema beskonanosti.

Vilovi zubi zacvokotae. Hajdemo kui. Pa jesmo kui! kliknu Dim iznenaeno. Jer i ne znajui stigli su do svojih susednih kua i sada se kretali

odvojenim prilazima. Na svom tremu, Dim se nae i blago pozva. Vile. Ne ljuti se? Koji andrak, ne. Neemo da idemo do te ulice, do te kue, Pozorita, mesec

dana. Godinu! Kunem se. Naravno, Dime, naravno. Stajali su sa rukama na bravama kua, a Vil die pogled prema

Dimovoj sobi, gde je gromobran svetlucao naspram hladnih zvezda. Oluja je dolazila. Oluja nije dolazila. ta god da bude, bilo mu je drago to Dim tamo gore ima tu veliku

skalameriju. No! No. Odvojena vrata im se zalupie.

8 Vil otvori vrata i ponovo ih zatvori. Ovaj put tiho. To je ve bolje, ree glas njegove majke. Vil je video, uokviren vratima hodnika, jedino pozorite do koga

mu je sada bilo stalo, poznatu pozornicu na kojoj je sedeo otac (ve stigao kui! on i Dim mora da su trali strano zaobilaznim putem!) i drao knjigu, ali je itao praznine izmeu redova. U stolici kraj vatre majka je plela i hujala poput ajnika.

eleo je da im prie i da im ne prie, video ih je u blizini, video ih je u daljini. Iznenada su bili strano mali u previe prostranoj sobi, prevelikom gradu i isuvie ogromnom svetu. Na tom nezabravljenom mestu delovalo je da su izloeni na milost i nemilost onome to bi moglo upasti iz noi.

Ukljuujui i mene, pomisli Vil. Ukljuujui mene. Iznenada ih je vie voleo zato to su tako sitni nego ikada ranije,

kada su mu izgledali veliki. Prsti njegove majke su se trzali, usta brojala, najsrenija ena koju

je ikada video. Seao se staklene bate jednog zimskog dana, kada je gurao pred sobom debelo, praumsko lie da nae neno ruiastu, lomnu ruu uzdignutu, samotnu, usred divljine. To je bila majka, sa mirisom sveeg mleka, zadovoljna sobom, usred ove sobe.

Srena? Ali kako i zato? Ovde, par stopa dalje, bio je nastojnik, ovek iz biblioteke, stranac, bez uniforme, ali lice mu je i dalje bilo lice oveka srenijeg kada je sam nou po dubokim mermernim podrumima, kada ape svoje sanje promajnim hodnicima.

Vil je gledao i pitao se zbog ega je ta ena toliko srena, a taj ovek tako tuan.

Otac mu je bio zagledan u dubine vatre, jedna ruka pruena. Napola zaklonjena u toj ruci leala je loptica zguvanog papira.

Vil trepnu. Seao se kako je vetar nosio bledi, lepravi letak kroz drvee. Sada

je hartija iste boje leala zguvana, skrivenih rokoko slova, meu prstima njegovog oca.

Hej! Vil kroi u dnevnu sobu.

U istom trenutku mati sinu osmehom koji je bio poput paljenja jo jedne vatre.

Tata se tre, pometenog izraza, kao zateen u zlodelu. Vil htede da kae: Hej, ta mislite o letku?... Ali tata je gurao letak duboko u tapacirung stolice. A mati je listala knjige iz biblioteke. ,,Oh, ba su dobre, Vile! Pa je Vil samo stajao sa Kugerom i Darkom na jeziku i rekao: Au, ala smo na vetru naprosto doleteli kui. Ulice su pune hartije

koju nosi. Tata se nije lecnuo na to. Ima li novosti, tata? Tatina ruka i dalje je bila zabijena u bok stolice. On die sivi,

pomalo zabrinuti, vrlo umorni pogled prema sinu: Kameni lav je utekao sa stepenita biblioteke. Sada luta gradom,

traga za hrianima. Nee nai nijednog. Jedinu takvu drim ovde u zarobljenitvu, a jo je i dobra kuvarica.

Svata, ree mama. Dok se peo na sprat, Vil zau ono to je napola oekivao da uje. Tihi uzdah rastakanja, kao da je neto svee baeno u vatru. U

mislima, video je tatu kako stoji kraj kamina zagledan nanie dok se hartija gri u pepeo:

... KUGER... DARK... VAAR... VETICA... UDA... Poele da se vrati i stane sa tatom, pruenih ruku, da ga zgreje

vatra. Umesto toga polako je otiao gore da zatvori vrata svoje sobe. Ponekad bi nou Vil naslonio uvo na zid da prislukuje, pa ako

njegovi priaju stvari koje su u redu, ostao bi, a ako nisu bile u redu, okrenuo bi se. Ukoliko je bilo o vremenu, prolaenju godina, o njemu, o gradu ili onako opte, bez razreenja, o nainu na koji Bog upravlja svetom, sluao je toplo, ugodno, skriveno, jer obino je tata govorio. Nije mogao esto da pria sa tatom igde na svetu, unutra ili napolju, ali ovo je bilo drugaije. U tatinom glasu bila je neka stvar, skakala je gore, preletala stvari, klizila dole, laka poput ruke to klizi vazduhom nalik beloj ptici dok ocrtava linije leta, zbog nje je uvo elelo da slua, a oko da vidi.

A tu neobinu stvar u tatinom glasu predstavljao je onaj zvuk koji stvara istina kada se naglas izgovori. Zvuk istine, u divljoj, zabludeloj zemlji gradskih, ili pak prostih seoskih lai, oarae svakog deaka. Mnogim noima Vil bi zadremao na taj nain, ula bi mu postala poput

zaustavljenog asovnika davno pre no to bi taj napola pevuckavi glas uminuo. Tatin glas bio je ponona kola, poduavao je tokom sati iz neizmernih dubina, a tema je bila ivot.

Tako je bilo i ove noi, Vilove oi zatvorene, glava oslonjena o hladni malter. Najpre je tatin glas, kongo bubanj, tiho bubnjao, obzorjima daleko. Majin glas, koristila je svoj vodeno bistri sopran u baptistikom horu, nije pevao, pa ipak je pesmom uzvraao odgovore. Vil je zamiljao opruenog tatu kako govori praznoj tavanici:

... Vil... zbog njega se oseam tako staro... ovek treba da igra bezbol sa sinom...

Ne obavezno, ree enski glas blago. Dobar si ovek. ... U zao as. Do avola, imao sam etrdeset kada je roen! A ti.

Ko ti je kerka?, govore ljudi. Boe, kada tako lei, misli ti se pretvore u zbrku. Do avola!

Vil zau premetanje teine kada tata sede u mraku. Kresnula je ibica, puila se lula. Vetar je zveketao u prozorima.

... ovek sa plakatom ispod mike... ... karneval... ree majin glas, ... u ovako kasno doba?? Vil poele da se okrene, ali nije mogao. ... najlepa... ena... na svetu, mrmljao je tatin glas. Mati se blago

nasmeja. Zna da nisam. Ne! pomisli Vil, to je sa letka! Zato tata ne kae!!? Zato, sam Vil

dade odgovor. Neto se deava. Oh,neto se deava! Vil vide onaj papir kako veselo lepra drveem, njegove rei

NAJLEPA ENA NA SVETU i groznica mu bonu obraze. Mislio je: Dim, ulica Pozorita, goli ljudi na pozornici tog prozora Pozorita, ludi kao kineska opera, vraje otkaeno ludi kao stara kineska opera, dudo, diu-dicu, indijanske zagonetke, a sada i glas njegovog oca, u san utonuo, tuan, tuniji, najtuniji, previe i previe da bi ga shvatio. I iznenada se uplai zato to tata nije hteo da pria o letku koji je spalio. Vil je gledao kroz prozor. Eno! Kao maslakovo seme! Bela hartija plesala je po vazduhu.

Ne, proapta on, nijedan karneval ne stie ovako kasno. Nemogue! Sakrio se ispod pokrivaa, upalio baterijsku lampu, otvorio knjigu. Prva slika koju je ugledao prikazivala je preistorijskog reptila kako lepee nonim nebom izgubljenim pre milion godina.

Koji andrak, pomisli, u urbi ja sam dobio Dimovu knjigu, a on jednu od mojih.

Ali reptil je bio ba zgodan.

Letei u susret snu, uini mu se da uje oca, nespokojnog, ispod sebe. Ulazna vrata se zalupie. Otac se vraao na posao, kasno nou, bez ikakvog razloga, u susret metlama, ili knjigama, tamo u centru grada, sve dalje... sve dalje...

A majka je spavala, zadovoljna, i ne znajui da ga nema.

9 Niko drugi na svetu nije imao ime koje tako lepo klizi sa jezika. Dim Najtejd. To sam ja. Dim je stajao sav visok, a sada je leao sav dug u krevetu sapetom

morskom travom, kostiju lakih u mesu, mesa laganog na kostima. Knjige iz biblioteke leale su mu neotvorene kraj oputene desnice.

Dok je ekao, oi su mu bile tamne poput sumraka, sa senkama pod oima s vremena na vreme, govorila mu je majka, gotovo je umro kada je imao tri godine i one su se seale toga. Kosa mu je bila tamni jesenji kesten, a vene u njegovim slepoonicama i po elu, u vratu, golicave po zglavcima i nadlanicama tankih ruku sve su bile tamno plave. Bio je sav poploan tamom, taj Dim Najtejd, deko koji je sve manje govorio i sve manje se smeio kako su godine prolazile.

Nevolja sa Dimom bila je u tome to je gledao u svet i nije mogao da skrene pogled. A ako itav ivot ne skree pogled, do vremena kada napuni trinaestu ve si prikupio dvadeset godina u veernici sveta.

Vil Halovej, e u njemu je bilo neto mlado, to ga je teralo da gleda malo napred, preko stvari ili u stranu. I tako je u trinaestoj uparao samo est godina gledanja.

Dim je znao svaki centimetar svoje senke, mogao je da je isee iz katranisanog papira, da od njega izradi barjak i digne ga na motku za zastave - njegov lini steg.

Vil se povremeno iznenaivao to vidi da ga senka nekud sledi, ali ta je tu je.

Dime? Jesi li budan? ao, mama. Vrata su se otvorila, a sada i zatvorila. Oseti njenu teinu na

krevetu. Ama, Dime, ruke su ti led ledeni. Ne treba da dri prozor irom

otvoren. Pazi na zdravlje.

Aha. Nemoj tako da mi govori aha. Ne zna ti kako je kad ima tri

deteta, pa ti ostane samo jedno. Nikada neu imati nijedno, ree Dim. To samo tako kae. Ja znam to. Ja sve znam. ekala je jedan trenutak. ta to zna? Ne vredi praviti nove ljude. Ljudi umiru. Glas mu je bio vrlo smiren, tih i gotovo tuan. To je sve. Gotovo sve. Ti si tu, Dime. Da nisi, davno bih se predala. Mama. Dugo utanje. Da li se sea tatinog lica? Liim li na

njega? Dan kada ti ode bie dan kada on zauvek odlazi. Ko odlazi? Ama, ve i kada samo tu lei, Dime, ti toliko brzo tri. Nikada

nisam videla nekog da tako hita i dok spava. Obeaj mi, Dime. Gde god da ide i odakle god da se vrati, dovedi mnogo dece. Pusti ih da jurcaju do mile volje. Dopusti mi da ih jednog dana pokvarim.

Nikada neu da imam nita to me moe povrediti. Hoe li da skuplja kamenje, Dime? Ne, jednog dana mora da

bude povreen. Neu. On je pogleda. Lice joj je nekada davno pretrpelo udarac. Modrice

oko oiju nikada nisu nestale. ivee i trpee povrede, ree ona u tami. Ali kada kucne as,

reci mi. Kai zbogom. Inae te moda neu pustiti. Zar ne bi to bilo grozno, da te tako vrsto stisnem?

Ona se naglo die i ode da spusti prozor. Zbog ega vi deaci volite prozore irom otvorene? Vrela krv. Vrela krv. Stajala je, sama. To je pria svih naih patnji. I ne

pitaj zato. Vrata se zatvorie. Dim, sam, die prozor i nae se u apsolutno istu no. Olujo, pomisli on, jesi li tamo? Da. Oseti... tamo prema zapadu... pravi rastura, juri sve blie! Senka gromobrana poivala je na prolazu ispod njega. On usisa hladni vazduh, ispusti ogromni dah vreline.

Zato, pomisli on, zato da se ne popnem, skinem taj gromobran, bacim ga?

Pa da onda vidim ta biva. Da. Pa da onda vidim ta biva!

10 Upravo posle ponoi. Povlaenje koraka. Praznom ulicom stizao je prodavac gromobrana, gotovo prazna

kona torba njihala mu se u ruci-bezbol palici, lice oputeno. On zae za ugao i stade.

Papirasto meki, beli noni leptiri kuckali su o prozor prazne radnje, virili unutra.

A u prozoru, poput velikog mrtvakog kovega od stakla zvezdane boje, nasaen na dva nogara poivao je komad leda Aljaske snene kompanije, istesan u veliini dovoljnoj da sine u prstenu dina.

A zatvorena u tom ledu bila je najlepa ena na svetu. Osmeh prodavca gromobrana izblede. U snolikoj hladnoi leda poput nekoga palog i usnulog u

hiljadugodinjim snenim lavinama, veno mlada, leala je ta ena. Bila je lepa poput dananjeg jutra, svea poput sutranjeg cvea,

draesna kao sve devojke kada ovek sklopi oi i zgrabi je, u savrenstvu rezbarenog dragulja, na ljusci svojih kapaka.

Prodavac gromobrana priseti se da udahne. Jednom davno, dok je putovao meu mermerom Rima i Florence,

video je enu poput ove, dranu u kamenu umesto ledu. Jednom, dok je lutao po Luvru, otkrio je enu poput ove, zapljusnutu letnjim bojama i ostavljenu na platnu. Jednom, kao deak, dok se smucao po prohladnim kavernama iza bioskopskog platna u potrazi za slobodnim mestom, bacio je pogled navie i tamo video kako se poput kule uzdie i preplavlja opinjeno, tamno platno, ensko lice kakvo nikada nije video, tolike veliine i lepote, sagraeno od mlenih kostiju i meseeve puti, kao da e ga slediti tamo iza pozornice, zasenjenog pokretima njenih usana, ptijim lepetom njenih oiju, sneno belim samrtnim drhtajima svetlosti sa njenih obraza.

Tako su i iz drugih godina iskakale slike, tekle i nalazile novo oivotvorenje ovde, unutar leda.

Kakve joj je boje bila kosa? Bila je plava do izbledelosti i mogla je poprimiti bilo koju boju jednom kada se oslobodi hladnoe.

Koliko je bila visoka? Prizma leda moda joj je prilino uveavala stas ili ju je smanjivala

kada se pokrenete evo ovako ili onako pred praznom radnjom, prozorom, nono mekim, kuckavo lupkavim, veno dodirujuim, neno opipavajuim leptiricama.

Nije bitno. Jer pre svega - uzdrhta prodavac gromobrana - on je znao jednu

izuzetnu stvar. Ukoliko joj se nekim udom kapci otvore unutar tog safira i ona ga

pogleda, znao je koje bi joj boje bile oi. Znao je koje bi joj boje bile oi. Kada bi neko uao u tu samotnu nonu radnju... Kada bi neko metnuo ruku, toplina te ruke bi... ta? Istopila led. Prodavac gromobrana stajao je tu jedan dugi trenutak, vrsto

stisnutih oiju. On ispusti dah. Bio mu je topao poput leta na zubima. Ruka mu dodirnu vrata radnje. Ova se otvorie. Hladni, arktiki

vazduh dunu oko njega. On kroi unutra. Vrata se zatvorie. Bele pahulje leptirica kuckale su po prozoru.

11 A onda pono, pa su gradski satovi otkucavali u susret jednom

asu, zatim dva, pa tri duboko prema jutru, a titraju ogromnih asovnika stresali su prah sa starih igraaka na visokim tavanima, ljuspali srebro sa starih ogledala na jo viim tavanima i komeali snove o asovnicima po krevetima u kojima su spavala deca.

Vil ih je uo. Prigueno u prerijskim krajevima, brektanje motora, lagano

praenje, zmajevitu vuu voza.

Vil sede u krevetu. Preko puta, poput slike u ogledalu, i Dim ustade. Parne orgulje poee da sviraju oh tako tiho, da jadikuju za sebe,

milion milja daleko. Jednim jedinim pokretom Vil se nae kroz prozor, kao i Dim. Bez

rei gledali su preko treptavih talasa kronji. Sobe su im bile visoko, kao to sobe deaka i treba da budu. Sa tih

prozorskih visova mogli su da ispaljuju salve iz artiljerije svojih pogleda daleko iza biblioteke, gradske venice, skladita, stonih zgrada, imanja prema praznoj preriji!

Tamo, na rubu sveta, pruao se draesnu puevski odsjaj eleznike pruge, mahao prema zvezdama divljim gestikuliranjem semafora boje limuna ili trenje.

Tamo, na kraju zemlje, dizalo se perce pare poput prvog oblaka nadolazee oluje.

Pojavio se i sam voz, deo po deo, motor, vagon za ugalj, pa brojni i prebrojani, dremeom i snom ispunjeni vagoni, koji su sledili poput svitaca iskriavi grgot, napevanje, sanjivo rikanje jesenjeg ognjita. Paklene vatre zapljuskivale su preneraene pragove. ak i sa te daleke osmatrake take, mogao si zamisliti ljude bizonski nabijenih ruerda kako trpaju lopate crnog meteorskog otpada ugljevlja u otvorene kotlove parnjae.

Parnjae! Oba deaka nestadoe, vratie se da dignu dvoglede. Parnjaa! Graanski rat! Nema takvih lokomotiva jo od 1900! Ostatak

voza,sve je tako staro! Barjaci! Kavezi! To je karneval! Oslukivali su. Najpre se Vilu uini da uje vazduh kako mu zvidi

u nozdrvama. Ali ne - bili su to voz i uzdasi, pla parnih orgulja na tom vozu.

Zvui kao crkvena muzika! Do avola. Zato bi karneval svirao crkvenu muziku? Ne govori

do avola, prosikta Vil. Do avola. Dim se opako nae van. tedeo sam se itav dan.

Sada svi spavaju i zato - do avola! Muzika im je lutala do prozora. Na Vilovim rukama digoe se trnci

veliki poput iria. To jeste crkvena muzika. Izmenjena. Hri-iste, smrzoh se, hajde da gledamo kako diu ator. ,,U tri izjutra?

U tri izjutra. Na trenutak, Vil je gledao kako Dim plee sa preke strane,

raspasane koulje, navlai pantalone, dok daleko u zemlji noi dahe, breke taj pogrebni voz, sa vagonima crnih perjanica, kavezima boje slatkog korena, aavim parnim orguljama to angrljaju, odzvanjaju sa tri razliite himne umeane u jednu i izgubljene, a moda svega toga uopte nije ni bilo.

Evo ide nita! Dim spuznu niz oluk svoje kue prema usnulim livadama. Dime! ekaj! Vil ulete u svoju odeu. Dime, nemoj sam! I poe za njim.

12 Ponekad vidi papirnog zmaja tako visokog, tako pametnog da

gotovo poznaje vetrove. Putuje, zatim odabere da sleti na jednoj taki i nijednoj drugoj i nema veze kako ga cima, vue ovim ili onim putem, naprosto e da otkine konac, da potrai mesto za poivanje i da te dovede, okrvavljenih usta, trkom.

Dime! ekaj me! Tako je sada Dim bio zmaj, divlje, zamreno pletivo, i kakva god

mudrost da ga je odnosila od Vila, ovaj je mogao samo da tri, vezan za zemlju, za njim, tako visokim, tamno utljivim i odjednom stranim.

Dime, evo me, stiem! A u trku, Vil pomisli, bre, opet ista stara stvar. Ja priam. Dim tri.

Ja nakrivim kamen, Dim dograbi hladno ubre ispod kamena i - pljes! Ja se penjem na bregove. Dim galamom otkida crkvene zvonike. Ja imam raun u banci. Dim ima kosu na glavi, poklik u ustima, koulju na leima i teniske patike na nogama. Kako to da mislim da je on bogatiji. Zato to, pomisli Vil, ja sedim na kamenu po suncu, a Dim puta da mu meseina bocka dlaice po rukama i igra sa skoiabama. Ja uzgajam krave, Dim kroti gila udovita. Budalo! viem na Dima. Kukavico! vie on nazad. I tako - idemo!

Pa su trali iz grada, preko polja i oboje se sledili pod mostom sa mesecom spremnim za bregovima i livadama uzdrhtalim od krzna rose.

Vam! Karnevalski voz grmeo je mostom. Parne orgulje su naricale. Niko ne svira na njima! Dim je piljio navie. Dim, ne zezaj se! Majke mi, gle! Sve dalje i dalje, cevi parnih orgulja titrale su zvezdanim

eksplozijama, ali niko nije sedeo za visokom klavijaturom. Muziku je stvarao vetar, ubacivao vazduh pun ledene vode u cevi.

Deaci potrae. Voz je skretao, tretao svojim podmorskim zagrobnim zvonom, utonulim, zaralim, obraslim zelenom mahovinom, zvonio, zvonio. Onda zvidaljka parnjae suknu velikim oblakom pare, a Vil ulete u ledeno biserje.

Kasno nou Dim je sluao - koliko esto? - zvidaljke lokomotiva dok izbacuju mlazeve pare na rubu sna, oajne, samotne i uvek daleke, koliko god blizu da priu. Ponekad se budio da pronae suze na obrazima, pitao se zato, leao na leima, oslukivao i mislio, Da! od njih mi se plae, od njih to idu na istok, idu na zapad, vozova tako dalekih u dubinama polja da se dave u plimama sna to bee iz grada.

Ti vozovi i njihovi turobni zvuci bili su zauvek izgubljeni meu stanicama, nisu pamtili gde su bili. nisu ni nagaali kuda bi mogli da pou, izdahnuli bi poslednji bledi dah nad obzorjem i nestali. Tako je bilo sa svim vozovima, oduvek.

Ali zvidaljka ovog voza! U njoj su bila prikupljena naricanja itavog jednog ivota iz drugih

noi u drugim usnulim godinama; zavijanje pasa opinjenih mesecom, curkanje ledenih vetrova - reka kroz januarske prozore od koga se krv ledila, pla hiljada vatrogasnih sirena, ili jo gore! odbegii komadi daha, pobuna milijarde ljudi mrtvih ili na samrti, koji nisu eleli da umru, njihovo jeanje, njihovi uzdasi, prosuti preko zemlje!

Suze grunue na Vilove oi. Sagao se. Klekao. Pretvarao se da vezuje pertlu.

Ali onda vide kako Dim stavlja ruke preko svojih uiju, i njegove oi bile su mokre. Zvidaljka vrisnu. Dim vrisnu na taj vrisak. Zvidaljka kriknu. Vil kliknu na taj krik.

Onda milijardu glasova uminu, u trenutku, kao da je voz u ognjenoj oluji iskoio sa lica zemlje.

Voz je blago plutao dalje, klizio niz bregove, crni baijaci su leprali, crni konfeti izgubljeni na sopstvenom muno slatkom eernom vetru, deaci su ga gonili, vazduh je bio tako hladan da su jeli sladoled sa

svakim dahom. Uspeli su se na poslednji uspon da pogledaju nanie. Au, proapta Dim. Voz se odunjao u Rolfovu meseevu livadu, tako nazvanu zbog

toga to su parovi iz grada dolazili da vide mesec kako se die iznad zemlje tako iroke, tako duge da je delovala kao more usred kopna, ispunjeno travom na prolee, senom u kasno leto ili snegom zimi, bilo je lepo etati po njenoj krckavoj obali sa mesecom koji izlazi da bi titrao u njenim plimama.

Dakle, karnevalski voz sada se skupio tamo u jesenjoj travi na staroj pruzi pokraj ume, a deaci dopuzae i legoe pod grmom, ekajui.

Tako je tiho, proapta Vil. Voz je naprosto stajao usred sunog jesenjeg polja, nikoga nije bilo

u lokomotivi, nikoga na tenderu, nikoga ni u jednom vagonu, svi vagoni cmeli su se pod mesecom, samo slabani zvuci hlaenja njihovog metala, kuckanje na inama

Psst, ree Dim. Oseam kako se kreu tamo unutra. Vil oseti kako mu se trnci po telu umnoavaju na hiljade. Misli da im smeta to ih gledamo? Moda, ree Dim veselo. emu onda bune parne orgulje? Kada otkrijem, nasmei se Dim, rei u ti. Gle apat. Kao da je izdahnuo sebe pravo sa neba, ogromni, poput mahovine

zeleni balon dotae mesec. Lebdeo je na dvesta stopa visine i daljine, nemo jahao na vetru. Korpa pod balonom, neko je u njoj! Ali onda neki visoki ovek kroi sa platforme vagona poput

kapetana to oprobava plime tog mora unutar kopna. Potpuno tamno odelo, lica u senci, otiao je do sredita livade, koulje crne kao i ruke u rukavicama koje je sada ispruio ka nebu.

On mahnu, jedan jedini put. A voz oive. Najpre se glava digla u jednom prozoru, zatim ruka, onda jo jedna

glava, poput utke u pozoritu marioneta. Odjednom su dva oveka u crnom nosila tamnu motku za atru preko siktave trave.

Tiina natera Vila da ustukne, dok se Dim nagao napred, oiju blistavih od meseca.

Karneval bi trebalo da je sav sainjen od reanja, rike, kao kada se

balvani naslau, uveu, zakotrljaju i stanu da se sudaraju, silnih eksplozija lavlje praine, ljudi usplamtelih od radne mahnitosti, klimavih lampiona, razigranih konjskih ulara, motora i slonova u punom stampedu kroz kie znoja, dok zebre njite i stresaju se poput kaveza zarobljenog u kavezu.

Ali ovo je bilo poput starih filmova, nemo pozorite opsednuto crno-belim duhovima, srebrna usta otvaraju se da puste meseinu da se izvija napolje, pokreti u tiini tako napregnutoj da moe da uje kako ti vetar prebira po kosi na obrazima.

Jo senki pohita iz voza, prolazile su kraj ivotinjskih kaveza gde je tama vrebala neosvetljenim oima, a parne orgulje stajale su neme, izuzev najneujnijeg, idiotskog zvuka koji je povetarac lutajui svirao po cevima.

Gospodar prstena stajao je u sreditu zemlje. Balon je poput ogromnog, buavog, zelenog sira stajao nepokretan na nebu. A onda - doe tama.

Poslednja stvar koju je Vil video kada oblaci pokrie mesec bio je balon koji se sunovrauje nadole

U noi on oseti kako ljudi hitaju za nevidljivim poslovima. Oseao je kako se balon, poput ogromnog, ugojenog pauka, igra kablovima i motkama, propinje tapiseriju u nebo.

Oblaci se podigoe. Balon se pokrenu navie. Na livadi je stajao kostur osnovnih motki nosaa i ica glavne atre

i ekao na platnenu kou. Jo oblaka slilo se preko belog meseca. Baen u senku, Vil uzdrhta.

uo je kako Dim puzi napred, uhvatio ga za lanak, osetio kako se ukoio.

ekaj! ree Vil. Donose platno! Ne, ree Dim. ,,Oh, ne... Jer nekako, umesto toga, obojica su znali, ice obeene o motke u

visini hvatale su hitre oblake, trgale ih sa vetra u trakama koje je zaivala i pribadala neka ogromna, udovina senka, pravila platno i jo vie platna dok je ator poprimao oblik. Najzad se zau bistri zvuk lepeta ogromnih zastava.

Kretanje se prekide. Tama unutar tame bila je mirna. Vil je leao, sklopljenih oiju i oslukivao udaranje silnih, uljasto

crnih krila kao da je divovska, drevna ptica uz lepet sletela na tlo da poivi, nadie se, preivi na nonoj livadi.

Vetar razgoni oblake. Balona nije bilo. atori su se nabirali na motkama poput crne kie.

Iznenada se inilo da je do grada jako daleko. Vil instinktivno baci pogled iza sebe. Nita osim trave i apata. Lagano je vratio pogled na neme, mrane, naizgled prazne atore. Ne dopada mi se ovo, ree on. Dim nije mogao da odvoji oi. Aha, proapta. Aha. Vil ustade. Dim je leao na zemlji. Dime! ree Vil. Dim tre glavu kao posle amara. Naao se na kolenima, zanjihao

se navie. Telo mu se okrenulo, ali oi su mu bile prikovane za te crne barjake, ogromne reklamne panoe to su se rojili od nenasluenih krila, rogova i demonskih osmeha.

Neka ptica kriknu. Dim poskoi. Dim siknu. Senke oblaka panino ih poterae preko brda do na kraj grada. Odatle, dvojica deaka trali su sami.

13 Hladni vazduh duvao je kroz irom otvoreni prozor biblioteke. arls Halovej dugo je stajao tamo. Sada, napregnu se on. Ulicom pod njim hitale su dve senke, dva deaka nad njima

usaglaavala su korake sa senkama. Tiho su peatili noni vazduh koracima.

Dime! kliknu starac. Vile! Ali ne naglas. Deaci odoe kui. arls Halovej zagleda se prema poljima. Dok je lutao sam po biblioteci, putao metlu da mu govori stvari

koje niko drugi nije mogao uti, zauo je zviduk i neskladnu himnu parnih orgulja.

Tri, ree on sada poluglasno. Tri izjutra... Na livadi, atori, karneval, ekali su. ekali nekoga, neto da kroi

na travnate talase. Ogromni atori nadimali su se poput mehurova. Tiho su isputali dah koji je vonjao na drevne, ute zveri.

Ali samo je mesec gledao na njih, u praznu tminu, duboke peine. Napolju, none zveri visile su usred trka na vrteki. Iza njih poivali su nebrojeni hvati lavirinta ogledala koji je pruao utoite viestrukim nizovima praznih tatina, talas za talasom, mirnih, spokojnih, srebrnastih od starosti, izbelelih od vremena. Svaka senka na ulazu mogla je izazvati titraje boja uasa, razotkriti duboko sahranjene mesece.

Kada bi tu stao ovek, da li bi video sebe odmotanog milijardu puta, do venosti? Bi li ga milijardu slika pogledalo, svako lice, lice za njim i lice za njim staro, starije, najstarije? Da li bi otkrio sebe rasutog u prah tamo u dubini, umesto pedesetogodinjaka ezdesetogodinjak, umesto ezdesetogodinjaka sedamdesetogodinjak, umesto sedamdesetogodinjaka osamdesetogodiniak, devedesetogodinjak, devedeset i devetogodinjak?

Lavirint nije postavljao pitanja. Lavirint nije govorio. Naprosto je stajao i ekao, poput velikog arktikog ledenog brega. Tri izjutra... arls Halovej se sledi. Koa mu iznenada postade koa gutera.

Stomak mu se ispuni krvlju pretvorenom u ru. Usta su mu imala ukus none memle.

Pa ipak, nije mogao da se okrene od prozora biblioteke. U daljini, neto je blistalo na livadi. Bila je to meseina, odraena na velikim staklenim povrinama. Moda je svetlost neto saoptavala, moda je govorila ifrovano. Idem tamo, pomisli arls Halovej, ne idem tamo. Dopada mi se, pomisli on, ne dopada mi se. Trenutak kasnije, vrata biblioteke se zalupie. Na putu kui proao je kraj praznog izloga radnje. Unutra su stajala dva naputena nogara. Izmeu njih bila je lokva vode. U vodi je plivalo nekoliko komada

leda. U ledo je bilo nekoliko dugih vlasi kose. arls Halovej vide, ali odabra da ne vidi. Okrenuo se i nestao. Ulica

je uskoro bila prazna poput izloga gvoarske radnje. Daleko, na livadi, senke su titrale u lavirintu ogledala, kao da su

tamo zarobljeni delovi neijeg ivota, jo neroenog, i ekaju da budu proivljeni.

I tako je lavirint ekao, hladnog pogleda spremnog, da makar ptica doe da pogleda, da vidi i odleti kretei.

Ali nije bilo ptica.

14 Tri, ree glas. Vil je sluao, hladan, ali sve topliji, zadovoljan to je u krevetu sa

krovom nad glavom, podom pod nogama, zidom i vratima izmeu njega i previe izlaganja, previe slobode, previe svetlosti.

Tri... Glas oca, sada kod kue, na hodniku, govorio je sam sa sobom. Tri... Ama, pomisli Vil, tada je stigao voz. Da li je tata video, uo, pratio? Ne, nije smeo! zguri se Vil. Zato ne? On zadrhta. ega se plaio? Karnevala koji ulee poput crnog stampeda olujnih talasa sa obale

na drugoj strani? Od toga to on, Dim i tata znaju, a usnuli grad ne zna, da li je to to?

Da, zakopa se Vil duboko. Da... Tri... Tri izjutra, pomisli arls Halovej, sedei na rubu kreveta. Zato je voz doao u to vreme? Jer, pomisli on, poseban je to as. ene se tada nikada ne bude, zar

ne? Spavaju snom beba i dece. Ali sredoveni ljudi? Znaju oni taj as predobro. Oh, boe, pono nije tako loa, probudi se pa nastavi da spava, nije loe ni u jedan ili dva, malo se pretura, ali ponovo zaspi. Pet ili est izjutra, ima jo nade, jer zora je odmah iza obzoija. Ali tri, Hriste, tri posle ponoi! Doktori kau da je telo tada u oseci. Dua je van njega. Krv lagano kola. Blie smrti od svega izuzev samrti. San je deli smrti, ali biti budan u tri izjutra, irom otvorenih oiju, to ti je iva smrt! Sanja otvorenih oiju. Boe, kada bi samo imao snage da se digne, pobio bi polovinu snova jednim tanetom! Ali ne, lei priboden za duboko dno bunara koji je sav izgoreo i sasuen. Mesec se dokotrlja da te pogleda tamo dole svojim idiotskim licem. Zalazak sunca bio je davno, dalek je put do zore, i zato priziva sve budalaste stvari svoga ivota, glupe, draesne stvari koje si radio sa ljudima koje si toliko dobro znao i koji su sada toliko mrtvi - a zar nije istina, nije li negde itao, da vie ljudi umire po bolnicama u tri izjutra nego u ma koje drugo vreme?...

Prekini! kriknu nemo. arli? ree mu ena u snu.

Lagano je skinuo drugu cipelu. ena mu se smeila u snu. Zato? Besmrtna je. Ima sina. To je i tvoj sin! Ali koji otac ikada zaista veruje u to? Ne nosi breme, ne osea bol.

Koji ovek, poput ena, lee u tami i die se sa detetom? Ta blaga, nasmeena stvorenja sopstvenici su dobre tajne. Oh, kakvi su neobini, divni asovnici ene. U sebi gnezde Vreme. Imaju put koja se vrsto dri i vezuje venost. ive unutar dara, poznaju mo, prihvataju je i nije im potrebno ni da je pomenu. emu govor o Vremenu kada ti jesi Vreme i oblikuje univerzalne trenutke dok prolaze u toplinu i pokret? Kako mukarci zavide i esto oseaju mrnju prema tim toplim asovnicima, tim suprugama, koje znaju da e iveti veno. I ta onda radimo? Mi mukarci postajemo uasno zli, jer ne moemo da zadrimo u svetu ni sebe, niti ita drugo. Slepi smo za neprekidnost, sve se raspada, rui, topi, zaustavlja, truli ili bei. I tako, budui da ne moemo da oblikujemo vreme, ta to ostavlja mukarcima? Nesanicu. Bdenje.

Tri posle ponoi. To nam je nagrada. Tri izjutra. Pono due. Plima se povlai, dua slabi. A voz stie u asu oaja... zato?

arli?... Ruka njegove ene poe prema njegovoj. Jesi li... dobro... arli? Ponovo je usnula. Nije odgovorio. Nije umeo da joj kae kako je.

15 Sunce se die uto kao limun. Nebo je okruglo i plavo. Ptice su zaplitale vazduhom pesmu bistrih voda. Vil i Dim

nagnue se kroz prozore. Nita se nije izmenilo. Izuzev pogleda u Dimovim oima. Prole noi... ree Vil. Da li se desilo ili nije? Obojica su piljili

prema dalekim livadama.

Vazduh je bio sladak poput sirupa. Nigde nisu mogli da nau senke, ak ni pod drveem.

est minuta! kliknu Dim. .Pet! etiri minuta potom, dok su im se kukuruzne pahuljice mukale u

trbusima, drobili su lie u finu crvenu prainu na izlazu iz grada, Uz divlji titraj daha, digoe oi sa zemlje kojim su hodali. A karneval je bio tu. Jer atori su bili uti poput sunca, bakarni poput itnih polja pre

nekoliko nedelja. Zastave i barjaci sjajni poput drozdova leprali su nad platnima lavlje boje. Sa kioska ofarbanih bojama eerne vune vetar su plavili fini subotnji mirisi unke sa jajima, virli i palainki. Na sve strane trali su deaci. Na sve strane sledili su ih sanjivi oevi.

Pa to je samo obian stari karneval, ree Vil. Malo sutra, ree Dim. Nismo bili slepi noas. Hajde! Odluno su gazili stotinu jardi, pravo i sve dublje po prolazu luna

parka. A to su dublje zalazili, sve je oiglednije bilo da nee zatei nonike senke balona majih koraka dok se udnovate atre napinju poput olujnih oblaka. Umesto toga, iz blizine, karneval je sav bio oroena uad, umoljana platna, kiom isprane i suncem izbeljene ljokice. Slike sa reklamama za sporedne predstave visile su sa motki poput tunih albatrosa, leprale su i isputale pahulje prastare boje, drhtale i istovremeno otkrivale uda neviena mravog oveka, debelog oveka, oveka-igle, tetoviranog oveka, hula plesaice...

Hodali su dalje, ali nisu otkrili tajanstvene ponone sfere opakog gasa vezane tajanstvenim orijentalnim vorovima za bodee zarivene u mranu zemlju, niti vratare-manijake posveene jezivim osvetama. Parne orgulje pored biletarnice niti su vritale vapei za smru, niti pevuile idiotske pesmice za svoj gro. Voz? Odvuen na slepi kolosek u sve toplijoj travi, bio je star, da, i vrsto zavaren rom, ali delovao je poput titanskog magneta koji se sakupio sam od sebe sa kosturnica lokomotiva irom tri kontinenta, nagomilao sve te poluge, zamajce, dimnjake i polovne, drugorazredne komare. Nije ocrtavao crnu i zagrobnu siluetu. Samo je traio dozvolu da lei mrtav u jesenjem senu, a gomila iznurene pare i gvozdenog baruta odlazila je sa vetrom.

Dime! Vile! Stizala je mis Foli, njihova uiteljica iz sedmog razreda, posred

glavnog prolaza, sva pretvorena u osmeh. Deaci, ree ona, ta se desilo? Izgledate kao da ste neto

izgubili. Ovaj, ree Vil, prole noi, jeste li uli one parne orgulje... Parne orgulje? Ne... Zbog ega ste onda ovde tako rano, mis Foli? upita Dim. Volim karnevale, ree mis Foli, enica izgubljena negde u sivim

pedesetim, smeei se na sve strane. Kupiu virle, pa jedite dok traim svog budalastog neaka. Jeste

li ga videli? Neaka? Robert. Ostae kod mene par nedelja. Otac je umro, majka bolesna

u Viskonsinu. Primila sam ga kod sebe. Otrao je ovamo negde rano danas. Rekao je da emo se videti. Ali, znate vi deake! Au, to izgledate mrano. Gurnula im je hranu. Jedite! Razveselite se! Ture poinju za deset minuta. U meuvremenu, mislim da u malo da propijuniram onaj lavirint ogledala, pa u...

Ne, ree Vil. ta ne? upita mis Foli. Ne u lavirint ogledala, proguta Vil. Piljio je u nebrojene hvate

odraza. Tamo nikada ne bi potonuo skroz do dna. Bilo je to poput zime koja se visoko uzdie, spremna da vas ubije jednim jedinim pogledom. Mis Foli, ree on najzad i zapanji se to uje svoja usta da to govore, nemojte ii tamo.

Zato da ne? Dim se zakilji, oduevljen, u Vilovo lice. Aha, reci nam. Zato

da ne? Ljudi se gube, ree Vil posramljeno. Utoliko pre. Robert moda luta, izgubljen, i nee moi da nae put

dok ga ne uhvatim za uvo... Nikada ne znate... Vil nije mogao da skine oi sa miliona milja

slepe trave, ... ta tamo unutra moda pliva... Pliva! Mis Foli se nasmeje. to ima divnu matu, Vili. Ovaj,

tako je, ali ja sam stara ribetina. I tako... Mis Foli! Mis Foli mahnu, nae se, napravi korak i nestade u okeanu

ogledala. Gledali su dok se sputala, lutala, tonula sve dublje, dublje i konano se rastoila, siva meu srebrom.

Dim dograbi Vila. ta ti sve to znai? Bre, Dime, pa zbog ogledala! Ona su jedina stvar koja mi se ne

dopada. Hou da kaem, ona su jedina stvar kao sino.

,,Au, tebe je ba uhvatilo sunce, frknu Dim. Taj lavirint je... Glas mu se prekide. On onjui hladni vazduh koji je duvao odatle, izmeu visokih odraza, kao iz hladnjae.

Dime? ta si hteo da kae? Ali Dim ne ree nita. Posle dueg vremena poloio je ruku na

zadnju stranu vrata. Stvarno to radi! kliknu on u blagom zaprepaenju. ta radi? Kosa! itam to itavog ivota. U stranim priama, die se na

glavi! Moja to radi - sada! Bre, Dime. I moja! Stajali su kao zaarani, sa ugodnim, hladnim trncima po vratovima i

iznenada nakostreenim dlaicama skalpova. Svetlost i senka su cvetali. Videli su dve, etiri, tuce mis Foli kako tumaraju po lavirintu

ogledala. Nisu znali koja je prava, pa su mahnuli svima. Ali nijedna mis Foli nije ih videla, niti im uzvratila mahanje. Slepo

je koraala. Slepo je kuckala noktima hladno staklo. Mis Foli! Njene oi, razrogaene kao posle eksplozije fotografskog praha,

bile su bele i neprozirne kao na statui. Duboko pod staklom, mrmljala je. Jecala. Sada je plakala. Sada je vikala. Sada je urlala. Udarala je o staklo glavom, taktovima, pijano se zanosila poput zaslepljene leptirie, krivila ruke kao kande. ,,Oh, Boe! Upomo! zapomagala je. Upomo, oh, Boe!

Dim i Vil videe u ogledalima sopstvena lica, bleda, sopstvene oi, razrogaene, kada zaronie.

Mis Foli, ovamo! Dimovo elo je prskalo od naprezanja. Ovuda! Ali Vil je pronalazio samo hladno staklo. Ruka izlete iz praznine. Ruka starice, dok tone poslednji put.

Grabila je bilo ta da bi se spasla. To bilo ta bio je Vil. Ona ga povue ispod povrine.

Vile! Dime! Dime! I Dim ga zadra, a on zadra nju i iupa je iz neme navale

ogledala koja su stizala i stizala iz beskrajnih mora oajanja. Kroie na svetio dana. Mis Foli, sa rukom na udarenom obrazu, mrmljala je, bulaznila,

zatim se na kratko nasmejala, potom jeknula, obrisala oi.

Hvala vam, Vile, Dime, oh, hvala vam. Udavila bih se! Hou da kaem... oh, Vile, bio si u pravu! Moj Boe, jeste li je videli, izgubila se, udavila tamo unutra, jadna devojica! oh, jadna, izgubljena, slatka... spasite je, oh, moramo da je spasemo!"

Mis Foli, au, to boli! Vil joj vrsto odgurnu pesnicu da mu ne stee meso ruke. Nikoga tamo nema.

Videla sam je! Molim vas! Pogledajte! Spasite je! Vil skoi do ulaza u lavirint i zastade. Vratar na biletarnici uputi mu

besposleni, prezrivi pogled. Vil se povue do mis Foli. Kunem se, niko nije uao posle vas, go. Sve je moja greka, ja

sam se naalio o vodi, mora da ste se zbunili, izgubili i uplaili... Ali ako je i ula, samo je nastavila da grize nadlanicu, njen glas bio

je glas nekoga ko je izaao iz mora kada je ve izgubio sav vazduh, posle dugog, jezivog vremena u dubinama, bez nade da e iveti, a sada je slobodan.

Nestala? Na dnu je! Jadna devojica. Poznajem je. Poznajem te! rekoh kada sam je prvi put videla pre koji minut. Mahnula sam, ona je mahnula. Zdravo! Potrala sam! - bang! Pala sam. Ona je pala. Njih tuce, hiljadu je palo. ekaj! rekoh. Oh, tako je dobro izgledala, tako draesno, tako mlado. Ali to me je uplailo. ta radi ovde? rekoh. Zato, uini mi se da je rekla, ja sam stvarna. Ti nisi! Nasmejala se, duboko pod vodom. Otrala je u lavirint. Moramo je nai! Pre nego to...

Mis Foli, obgrljena Viiovom rukom, uvukla je poslednji drhtavi dah i udnovato zamukla.

Dim je piljio duboko u ta stara ogledala i traio ajkule koje se nisu mogle videti.

Mis Foli, ree on, kako je u stvari izgledala? Glas mis Foli bio je bled, ali smiren. Radi se o tome da je... izgledala kao ja pre mnogo, mnogo godina. Odoh sada kui", ree ona. Mis Foli, mi... Ne. Ostanite. Dobro sam. Zabavljajte se, deaci. Uivajte. Pa je lagano otila, sama, niz glavni prolaz. Negde je neka divovska ivotinja mokrila. Amonijak je vetru u

prolazu davao zadah drevnosti. Odoh ja! ree Vil. Vile, ree Dim. Ostajemo do zalaska sunca, mome, mranog

zalaska, i ima sve da provalimo. Jesi li se uprpio? Ne, promrmlja Vil. Ali... zar bi iko jo poeleo da zaroni u taj

lavirint? Dim se vatreno zagleda u bezdano more, gde je sada samo istala

svetlost gledala u sopstveni odraz, drala prazninu preko praznine i iznad praznine pred njihovim oima.

Niko. Dim dopusti da mu srce dvaput kucne. ... valjda.

16 U sumrak se desila gadna stvar. Dim je nestao. Preko podneva i posle podne vritali su tokom pola vonji, preturali

prljave boce od mleka, pogaali mete i dobijali arene karnevalske lutke, mirisali, oslukivali, birali put kroz jesenju gomilu to je gazila preko lisnate piljevine.

A onda, iznenada, Dima nestade. A Vil, ne pitajui nikoga osim sebe, u potpunosti nemo siguran,

vrsto je koraao kroz zadocnelu gomilu dok je nebo poprimalo boju ljiva, sve dok nije stigao do lavirinta, platio novi, kroio unutra i samo jednom tiho pozvao: ... Dime...

I Dim je bio tamo, napola meu hladnim staklenim plimama, napola van njih, poput nekog naputenog na obali mora kada mu je blizak prijatelj daleko otplivao i pitanje je hoe li se ikada vratiti. Dim je stajao kao da u pet minuta nije pomerio ni trepavicu, zagledan u jednu taku, poluotvorenih usta, ekao je da doe sledei talas i da mu pokae jo.

Dime! Izlazi odatle! Vile... uzdahnu Dim. Pusti me. Koji andrak! Jednim skokom, Vil dograbi Dima za pojas i

povue. Teturajui se unazad, inilo se da Dim ne zna da ga neko izvlai iz lavirinta, jer se neprestano pun strahopotovanja bunio pred nekim nevienim udom: Oh, Vile, oh, Vili, oh, Vile, oh, Vili...

Dime, poandrcao si. Vodim te kui! ta? ta? ta? Bili su na hladnom vazduhu. Sunce je sada bilo tamnije od ljiva, a

nekoliko oblaka iznad njega plamteli su zaostalim sunevim ognjem. Sunev oganj plamteo je na Dimovim grozniavim obrazima, otvorenim usnama, razrogaenim oima koje su blistale jezivim zelenim sjajem.

Dime, ta si video unutra? Isto to i mis Foli?

ta, ta? Razbiu ti nos! Hajde! Gurao je, vukao, trzao, napola nosio tu

groznicu, tu sluenost, tog prijatelja koji se nije opirao. Ne mogu da ti kaem, Vile, ne bi poverovao, ne mogu da ti kaem,

tamo unutra, oh, tamo unutra, tamo unutra... Umukni! Vil ga pljesnu po ruci. Prestraio si me u andrak, kao to nas je ona prestravila. Bubu mu njegovu! Gotovo da je vreme za veeru. Matori e misliti da smo mrtvi i sahranjeni!

Sada su hitali, sekli cipelama jesenju travu po senom zamirisanim, liem prekrivenim poljima iza atri, Vil je piljio prema gradu, Dim je zurio prema visokim barjacima, sve mranijim kako se sunce skrivalo pod zemljom. Vile, moramo da se vratimo. Noas...

Okej, vrati se sam. Dim stade. Ne bi me ti pustio samog. Uvek e biti sa mnom, zar ne, Vile? Da

me titi? Pazi kome treba zatita. Vil se nasmeja, a onda se nije ponovo

smejao, jer Dim ga je gledao, poslednja divlja svetlost zamirala mu je u ustima, zadravala mu se zarobljena u tankim upljinama nozdrva i iznenada duboko uvuenim oima.

Uvek e biti sa mnom, ha, Vile? Dim samo dahnu toplo na njega i krv mu se uskomea starim,

poznatim odgovorima: da, da, zna ti, da, da. A kada su se zajedno okrenuli, sapleli su se na zveketavu, mranu

hrpu kone torbe.

17 Stajali su jedan trenutak nad ogromnom konom torbom. Gotovo iz potaje, Vil je utnu. Ona ispusti zvuk gvozdene utrobe. Ama, ree Vil, to pripada onom prodavcu gromobrana! Dim proe rukom kroz kona usta i izvadi metalnu polugu

pretrpanu himerama, kineskim zmajevima sa onjacima, beonjaama i poput mahovine zelenim oklopom na sve strane, prekrivenu krstovima i polumesecima; svi simboli koji su irom sveta uvali ljude, ili se bar tako inilo, nalazili su se tamo, uljali ruke deaka neobinim simbolima i znaenjima.

Oluja uopte nije dola. Ali on je otiao. Kuda? I zato je ostavio torbu? Obojica se zagledae prema karnevalu, gde je suton bojio platnene

valove. Senke su leno izletale da ih progutaju. Ljudi po kolima trubili su kuama u umornoj gunguli. Deaci na biciklima-kosturima zviducima su vabili pse. Uskoro e no posedovati prolaz, dok senke jau na Ferisovom toku sve vie i vie, da zaklone zvezde.

Ljudi, ree Dim, ne ostavljaju itav ivot da se vue po zemlji. Ovo je sve to je starac posedovao. Neto vano... Dim dahnu blagu vatru, ... nateralo ga je da zaboravi. I zato je naprosto otiao i ostavio ovo ovde.

ta? ta je toliko vano da zbog toga zaboravi na sve? Ama... Dim stade da prouava prijatelja, radozalo, sumrak mu je

bio na licu, ... to ti niko ne moe rei. Sam pronai. Misterije i misterije. Prodavac oluja. Torba prodavca oluja. Ukoliko ne pogledamo sada, nikada neemo saznati. "Dime, za deset minuta..."

Jata! Zabavni park bie u mraku. Svi kod kue na veeri. Samo mi, sami. Ali, zar to nee biti sjajno? Samo mi! I eto nas, ponovo ulazimo!

U prolazu pored lavirinta ogledala, ugledae dve armije - milijardu Dimova, milijardu Vilova - kako se sudaraju, tope, nestaju. A poput tih armija nestajala je i prava armija ljudi.

Deaci su stajali sami meu mranim atrama i mislili kako svi deaci po gradu sedaju za toplu hranu po blistavim sobama.

18 Natpis crvenim slovima je govorio: U KVARU! DRI SE

PODALJE! Natpis je tu stajao itav dan. Ne verujem natpisima, ree Dim. Virili su u vrteku koja je poivala pod suvim egrtanjem i

rikanjem vetrom treenim hrastovim deblima. Njeni konji, jarevi, antilope, zebre, probodeni kroz kimu bronzanim kopljima, visili su izoblieni u samrtnim grevima, molili za milost oima obojenim strahom, iskali osvetu zubima obojenim panikom.

Meni ne izgleda neispravno.

Dim se uspentra preko zveketavog lanca, skoi na obrtnu povrinu prostranu poput meseca, meu mahnite, ali zauvek zaarane zveri.

Dime! Vile, ovo je jedina taka koju nismo pogledali. Zato... Dim se zaljulja. Ludaki svet vrteke zanese se tananom masom.

Koraao je bronzanom umom izmeu propetih ivotinja. Opkoraio je pastuva ljivinog sumraka.

,,i, mome, napred! ovek se podie iz mraka mainerije. Dime! ovek posee iz senki meu cevima parnih orgulja i bubnjevima

meseeve koe i die Dima u vazduh dok je ovaj zapomagao. Upomo, Vile, upomo! Vil skoi meu ivotinje. ovek se lako nasmei, pozdravi ga vrstim zahvatom, vinu ga

visoko, pored Dima. Gledali su u blistavu, plameno crvenu kosu, blistave, plameno plave oi i ustalasane bicepse.

U kvaru, ree ovek. Zar ne umete da itate? Spusti ih, ree blagi glas. Obeeniu visini, Dim i Vil opazie drugog oveka koji je, visok,

stajao iza lanca. Dole, ree on. Pa su izneseni iz bronzane ume divljih, ali utljivih ivotinja i

sputeni u prainu. Samo smo bili... ree Vil. Radoznali? Drugi ovek bio je visok poput uline svetiljke.

Njegovo bledo lice, meseevi oiljci koji su ga nagrizali, bacali se svetio na one ispod njega. Odora mu je bila poput svee krvi. Obrve, kosa, odea bili su mu crni poput slatkog korena, a sunano uti dragulj koji mu je piljio sa igle za kravatu imao je istu nijansu bez treptanja i isti kristal kao i njegove oi. Ali u tom trenutku, brzo i sa potpunom jasnoom, ta odea opini Vila. Jer iilo se da je ispletena od granja kupina, viline kosice, upave trave i neke vrste drhtave, svetlucave, tamne kostreti. Odelo je odraavalo svetlost i komealo se poput legla crnog, upavog korova, beskrajno golicavog, prekrivalo je ovekovo telo pokretima, tako da je izgledalo da bi trebalo da je u mukama, da e da vrisne i pocepa odeu sa sebe. Pa ipak je stajao, mesearski smiren, zauzimao odeu od svrabnog korova i gledao Dima u usta utim oima. Nijednom nije pogledao Vila.

Ime je Dark, Mrani.

Izvadio je belu posetnicu. Ona poplave. apat. Crveno. Siktaj. Zeleni ovek visio je sa drveta odtampanog na karti. Flit. . Dark: A moj riokosi prijatelj je g. Kuger. Iz Kugerove i Darkove...' Flip-flik- Imena se pojavie, nestadoe na belom kvadratu: ... Zajednike predstave senki... Tik-pljus. Vetica-gljivarica meala je zadimljene kotlove sa biljkama. ...i kroskontinentalne Kompanije za pozorite pandemonijuma... On prui kartu Dimu. Na njoj je sada pisalo: Naa specijalnost: pregled, podmazivanje poliranje i popravka

mrtvakih buba. Dim to mirno proita. Dim mirno gurnu pesnicu u svoje prepune i

bogate depove i isprui ruku. Na dlanu mu je leao mrtvi, smei insekat. Evo, ree Dim. Popravi ovo. G. Dark eksplodira od smeha. Izvrsno! Hou! On prui ruku.

Rukav mu se zadie. Blistavo ljubiaste, crno-zelene i poput munje plave jegulje, crvi i

latinski svici na njegovom zglavku kliznue u vidno polje. ,,Au! kliknu Vil. Ti mora da si Tetovirani ovek! Ne. Dim je

prouavao stranca. Ilustrovani ovek. Postoji razlika. G. Dark klimnu, zadovoljan. Kako ti je ime, deko? Nemoj mu

rei! pomisli Vil i zastade. Zato ne, upita se on, zato? Dimove usne jedva da zadrhtae. Sajmon, ree on. Nasmeio se da pokae da je to la. G. Dark nasmei se da pokae da zna. Hoe li da vidi jo, Sajmone? Dim nije hteo da mu prui zadovoljstvo da klimne. Lagano, uz

silno zadovoljstvo koje mu se ocrtavalo na usnama, g. Dark zasuka rukav sve do lakta.

Dim se upilji. Ruka je bila poput vijugave kobre, izvijala se, njihala, ljuljala pred napad. G. Dark stee pesnicu, mrdnu prstima. Miii zaplesae.

Vil poele da otri i pogleda, ali je mogao samo da gleda i da misli:

Dime, oh, Dime! Jer tu su stajali Dim i taj visoki ovek, ispitivali pogledom jedan

drugoga poput odraza u izlogu kasno nou. ovekovo odelo od kostreti sada je bilo zasenjeno kao da hoe da oboji Dimove obraze i da mu se natuti u razrogaenim i ednim oima nagovetajem kie umesto otrim, majim zelenilom kakvo su uvek sadravale. Dim je stajao poput trkaa posle dalekog trka, grozniavih usta, ruku rairenih da primi svaki poklon. A upravo u tom trenutku bio je to poklon slika iskrivljenih u pantomimi dok je g. Dark blistavo trzao hladnom koom nad svojim zglavkom toplog bila, dok su zvezde izlazile nad njima, dok je Dim piljio, a Vil nije mogao da vidi, zadugo poto su poslednji graani toplim kolima otili u grad, Dim ree slabano: ,,Au... a g. Dark spusti rukav.

Predstava je gotova. Vreme za veeru. Karneval je zatvoren do sedam. Svi van. Vrati se, Sajmone i pojai vrteku, kada bude popravljena. Uzmi ovu kartu. Besplatna vonja.

Dim je piljio u pokriveni zglavak i gurnuo kartu u dep. Zbogom! Dim potra. Vil potra. Dim se okrenu, obazre, poskoi i nestade po drugi put tog sata. Vil die pogled prema drvetu gde se Dim vrteo na grani, skriven.

On spusti pogled, g. Dark i g. Kuger bili su okrenuti na drugu stranu, zauzeti oko vrteke.

Brzo, Vile! Dime?... Videe te. Skai! Vil skoi. Dim ga podie. Veliko drvo zadrhta. Vetar prohuja po

nebu. Dim mu pomoe da se zadri, zadihan, meu granama. Dime, mi ne pripadamo ovde! Umukni. Gle! proapta Dim. Negde u maineriji karusela zau se lupkanje i zveket bakra, slabo

kripanje i zviduk pare iz parnih orgulja. ta mu je bilo na ruci, Dime? Slika. Aha, ali kakva? Bila je to... Dim zatvori oi. Bila je to - slika jedne... zmije...

tako je... zmije. Ali kada je otvorio oi, nije gledao u Vila. Okej, ako nee da mi kae. Rekoh ti, Vile, zmija. Nagovoriu ga da ti je pokae, kasnije,

hoe?

Ne, pomisli Vil, neu. Spustio je pogled na milion otisaka stopala u piljevini praznog

zabavnog parka i iznenada je pono bila mnogo blia nego podne. Idem kui... Jata, Vile, samo napred. Lavirinti ogledala, stare uiteljice,

izgubljene torbe sa gromobranima, nestali prodavac gromobrana, razigrane slike zmija, neoteene vrteke, a ti hoe kui? Jata, Vile, stari prijatelju, do vienja.

Ja... Vil poe niz drvo, pa se sledi. Sve isto? povika glas odozdo. isto! neko povika sa daljeg kraja zabavnog parka. G. Dark prie, ni pedeset stopa daleko, crvenoj kontrolnoj kutiji u

blizini biletarnice vrteke. Zagleda se u svim pravcima. Zagleda se prema drvetu.

Vil obgrli, Dim obgrli grane, skupie se, siuni. Poinji! Uz prasak, pucanj, zveket remena, podizanje i pad, dizanje i

sputanje bakra, karusel se pokrenu. Ali, pomisli Vil, pokvaren je, neispravan! Bacio je pogled na Dima, koji je divlje pokazivao nanie. Vrteka se pokretala, da, ali... Kretala se unazad. Male parne orgulje u maineriji karusela zaegrtae, oinue titrave

bubnjeve svojih ivanih pastuva, tresnue cimbalima boje etvenog meseca, udarie kastanjetama, grleno se zagrcnue i zajecae trskama, pitaljkama i baroknim flautama.

Ta muzika, pomisli Vil, i ona ide unazad! G. Dark poskoi pored, die pogled, kao da je uo Vilove misli.

Vetar zanjie drvee u crnom komeanju. G. Dark slee ramenima i okrete se.

Karusel se vrteo bre, jeao, zaranjao, kruio unatrake! Sada je g. Kuger, plamene kose i ognjeno plavih oiju, koraao

zabavnim parkom, vrio poslednje provere. Zastao je ispod njihovog drveta. Vil je mogao da pljune na njega. Onda parne orgulje ispustie naroito silovit urlik gnusnog ubistva od koga psi stadoe da zavijaju po dalekim okruzima, a g. Kuger, u okretu, potra i skoi na vaseljenu ivotinja koja se kovitlala unazad, ivotinja koje su, repa napred i glave pozadi, sledile beskonanu no okretanja u susret rainjenosti, da im odredita nikada ne budu otkrivena. Pljesnuvi rukom bronzanu ipku, on

se vinu u sedite gde je, upave rie kose, rumenog lica i neverovatnih, otrih, plavih oiju, tiho sedeo i okretao se unazad, okretao unazad, a muzika je hitro cvilela za njim poput nanovo uvuenog daha.

Muzika, pomisli Vil, ta je to? I otkud znam da ide unatrake? Obgrlio je granu, pokuao da uhvati melodiju i da je otpevui unapred u glavi. Ali bronzana zvona, bubnjevi, tukli su ga u grudi, ibali mu srce tako da je oseao kako mu se bilo okree unazad, krv vraa u izopaenim naletima kroz sv