Robert Dankan

Ahilova pesma

Ne znam vie od onoga to mi More kae,i to mi je davno reklo, ili sam ja preuo to udaljeno huanje nad peskom,talase znaenja u kolevci ije sammoi zvukova i odjeka prespavao Mladiu, pevala je--ili je to bila oluja koja je uzburkala no u pokretni zid je pretvorilanoen sam kao da se majinsko krilo nainilo u strahu?talas ivota mranijeg od mog ivota preda mnom je jurio, a ja,vei od onoga to sam, potamneo kao dubina bez obala,digao sam se iz sebe, otresao poslednji zrak suncaiz sebe. Mladiu, rekla je,Vrati se obalama onoga to jesi.Vrati se obalama koje se rasipaju. itavu noPlime koje su te odgajile i gde se Tvoj ivot oblikovao na zamiljenomsvetlu koje je ugasilo krvavu rasko suncai, ispod pobednikih povorki meseca. leigrom za gromom jedne stare enje, udaracija te ponovljena magija prodire. Tetida, tada moja majka, obeala mi jeopscenu u vidu amca, sredstvo od vode unutar same vode,da se moja dua vrati iz mune ljudske sudbine,iz dugog zarobljenitva, iz borbe sa saputnicima na ravnici,iz tvrava u plamenu, iz podviga asnih i neasnih,to je dublji rat nezadovoljstva ispod i iza objavljenog rata,i kamiaka lepog, strpljivo obraenog meseevog kamena, ahata, ada, opsidijana,koji su se preokrenuli i vratili okupani plimom, bljesak pustoi, uvstvena zapitanost,rei su se vratile kroz delove pesme pre nae pesme ili su se modalepa, nena seanja onih koji su davno od mene nestali,vratila iznova, sablasna na meseini stara lica?Jer je Tetida, moja majka, obeala amac za mene,ljubavnicu, podstrek mog duha u vatri mog prvog elementakoji se die, kraljevstvo nestvarnog, zalog Smrti*Vreme, vreme. Vreme je.Odavno su zavreni poslovi Troje.Ahil se vratio kui.I uskoro e i ti biti sam.

(decembar, 1968)

Prelazak preko vode

Izali smo amcima na more, nou,izgubljeni, dok vodena prostranstva prave zamku straha oko nas.amci su odlutali, a mi smo napokon samipod beskonanim nebom, nemerljivim, istakanim zvezdama.

Neka vesla budu mirna, ljubavi, i zaboravi ovog putanau ljubav nalik nou koji meu namaodreuje granice preko kojih nikad ne moemo preiniti ih obrisati dok plovimo ka srcu naeg sna,presecamo tiinu, lukavo, gorku kiu u naim ustimaa mrana rana prepreila je put svemu iza nas.

Zaboravi dubinske bombe, smrt i naa obeanja,vrtovi su prazni, a, nad pustom zemljom zapadno,sobe u kojima smo se sastajali dignute u vazduh.

Ali ak i kad odlazimo, tvoja se ljubav vraa. Oseam tvoje odsustvo kao zvuk sve tiih zvona. I sona tvojim oima i ljuspice soli izmeu nas. Sada,ulazi s lakoom u razoran svet.Tamo je suvi obron betona. No izneverava,pada na ruevine gradova udaljenih obalaa u neunitivoj noi ja sam sam.

Malo jezika

Poznajem pomalo jezik svog maora, iako Dante tvrdida ivotinje nemaju potrebu za jezikom a Prirodaprezire sve to je suvino. Moj maor je brbljiv.razgovara sa mnom kada eli. Govoriti je

prirodno. I kitove i vukove sam uou horskim zvukovima mora i vazduhaznam taj sklad i elokvenciju koja pokreemoj um i srce oni diraju duu. Ovde bi

se Danteovo verovanje oveka izdvojiloono proklinje izlivanje naeg ivota iz nasda bi u njemu izgradilo svoju elektranu.

Upravo u animalnoj komunikaciji ovek jeistinit, neposredan, i u neposrednosti, ovek je sav ivotinja.

Njegova ula se ubrzavaju obuzeta simfonijom,starim krugovima ivotinjskih otmica i uzbuna,pozornosti i uzbuenja u kojima se identitet ponovo uspostavlja. On ujepojedinane glasove uvieglasju, najmanjium u priguenim tonovima,vebajui nestrpljiv darkoji e se dokazati njegovim. On vidi blesakznaajne crvene u uurbanoj masirumenog mnotva i hvata sjajzelene kouljekoja ga razgaljuje u svetleem polju zelenilaobraa mu se i u barci boje paslikeobraa se boji.Duga izraavaobeanje koje pamtiali samo podraavau buci koju pravi,

ovaj jezik u svakom smislusvet koji ga okruuje.On bira neuhvatljiv miris mukatausred primamljive mase,i ukus u evoluciji veni je klju.Ima izvesnog trika u mirisima i to je prava stvar.

Mirisna smola je moda bila,mira nagovetaja koja je ispunila dom.

On se budi iz najdubljeg sna

na zvuk daleki i eka

kao da se giba, izvija se oivljava.

EKVILIBRACIJE

Voleo bih da negde u ovoj knjizi ostane tvrdnja da pravo mi (we) predstavlja drutvo ivih, svih oblika koje ivot Sm, njegov prvobitni talas koji se ispisuje u evoluciji, predlae. Njemu kao i naoj poeziji, treba sva raznolikost onoga to su pesnici projektovali da bude poezija. Oni (they) se mogu razvrstati na on (he) i ona(she). Mi (we) je sainjeno od ja-ova2 (Is), to se izgovara kao oi3 (eyes), kako nas podsea Zukovski, i ti (you) u kome je re tebe/i (thee4) sakrivena. Tamo gde on (he) postaje On (He) a ona (she) postaje Ona (She), mnoenje lica samim sobom ulazi u igru jer poslednjost5 i prvost6 svakog izraza predstavlja udvostruavanje. Paund je tragao za skladom u delu Cantos, a u 116. pevanju jadikuje ne mogu da naem sklad. Ali reenica RASKO, ONA SVE INI SKLADNIM njegovog Herakla u enama iz Trakije predstavlja klju ili prepoznavanje dvosmislenosti razreenja Nesove7 tunike.8 Hermes, bog pesnika i lopova, tada kljuar svih brava, izmislio je luk9 i liru uz pomo koje je porazio Apolona,10 boga poezije. Oni ne shvataju da divergentno samo sebi konvergira, uoava Heraklit: spoj koji u suprotnom pravcu tei.11 Deo koji odgovara bravi ne zakljuava, ve otkljuava; ono to je bilo zatvoreno je otvoreno. Nekada je u Mocartovoj skali ton na klavijaturi mogao biti disonantan; potom, u enbergovoj skali,12 ema je bila takva da se koriste sve dirke na klaviru, samo je podeen tonski niz. Ali harmoniju, proces nizanja, kroz koji se svaki nesklad transformie uz pomo kontrasta, planiram da poimam kao dar mnotva znaenja. Na racio se ukazuje upravo u kretanju delia znaenja pre samih ideja. Da smo kojim sluajem plesali u sukobu, pretvarajui napredovanje strojeva vojnika u koreografiju dana, ili, uesnike plesa smetene gde i mi, koji zateu ice izmeu truba tako da prave melodiju, moda bi se pojavio dogaaj za kojim traga pesma. Pesnik tog dogaaja osea da igra njenih karakteristika pripada strukturi koju on ne vidi, ali je osea u vidu delova koji uvruju i delova koji oslobaaju zamisao dok on radi na tome da nunu sliku iznese na videlo. Da li su se plavetnilo neba i krasne oi kroz drvee sauvali u bici; da li su ivoti rtava sauvani u pobedi, dok note pesme oivljavaju kroz svoju melodiju... ivot zahteva vid i ispisuje se na granicama svetlosti i tame, crno na belom, potom u boji u kojoj se svemir otkriva, hemijskoj informaciji kroz koju streme Argusove oi pesme. Danas je rat jedna monstruoznost u rukama militarista koji se ne zamiljaju nad vetinom i prirodom ratovanja. Bavim se reima, ja sam eskapista; kao da mogu da iskoim iz svoje odee i kreem se nag poput vetra kroz neki svet rei. Meutim ja elim da svaki deo stvarnog sveta ukljuim u svoj beg. Donosim zakone koji me vezuju unutar eterine strukture u kojoj su oni slobodni kao skica zatvora koji se otvara. Sadraj se sastoji od negativnih i pozitivnih oblasti u kojima vidimo definisane oblike. U neposrednom radu, pojavljuju se igre reima. Stih pesme se jasno izraava kroz sintagme tako da izrazi njenog zbivanja imaju odjeka. Ili stihovi po sebi predstavljaju strofe naih namera. Reenica ostaje ali je u vezi sa mnotvom zakonitosti. Dva soneta koja pripadaju nizu od pet soneta su tim redosledom deo vee strukture knjige, a njihov sadraj, koji trenutno objedinjuje niz uvodi temu ljubavi koja je pokreta i u drugim pesmama. Pasusi pesme bitniji od knjige u kojoj se pojavljuju prate reenicu naglas proitanu iz Dulijana. Odbrojavam prvi sonet kao jedan, ali oni pripadaju nizu koji se prostire kroz oblast koja je vea od mog dela u njima. Ulazim u pesmu kao to sam uao u sopstveni ivot, kreui se izmeu uvoenja u ivot i konanog cilja koji ne umem da imenujem. Ovo nije polje iracionalnog; ve polje racija u kojem se dogaaji pojavljuju u jeziku. Nauka pretpostavlja da je vasiona verna samoj sebi: to je njena konana racionalnost. A poeli smo da uviamo da je i jezik veran samom sebi. Gdegod da smo nauili da itamo, naizgled iracionalno je u naem razumu proizvodilo znaenje. Ali ovde jezik kao sistem znakova ne oznaava iskljuivo ono kako jezik kao organ zvui i nita drugo. Znak je napisan na zidu. Slepi i gluvi mogu itati jezik kroz oblike koje dodiruju i sile koje su u njih upisane. Neka mase ljudi ili oblaci dou na red; oni nam neto kazuju. Olson u delu Maksimus, Pismo, 2. maj, 1959., koracima odmerava granice; pa ipak, neki pesnik mi je rekao da to prestaje biti prikladno za poeziju. Ali zasigurno i svuda, iz bilo koje pesme, koreografije se proiruju na stvarni prostor. Zamiljam da idem pesnikovim koracima tako da se oblast neke naseobine pojavljuje dok ja itam; da sam otiao na to mesto i tekst se odigravao, doao bih do druge dimenzije poezije u kojoj bi mi se obratio Gloster. Ovde govorim o injenici da ako ovek ne eli da se zaljubi, on e poeziju zaljubljenih smatrati praznom i jalovom. Treba li neprestano da ponavljam injenicu da granice u pesmi pripadaju pesmi, a ne gradu? Pesma nije tok svesti, ve oblast kompozicije u kojoj delam sa svim to u nju ue. Samo rei ulaze. Zvuci i ideje. Ton koji proistie od vokala, razliiti udari suglasnika. Igra brojeva naglasaka i slogova u kojima se pojavljuju znaenja i ideje, vidljive stvari i teme. Tako da to nije samo melodija sainjena od zvukova ve i od slika. Rime, ponavljanja zamiljenih oblika, ak i igre rei, vode do uslonjavanja tog polja. Meutim, sada pesnik stvara sa oseajem za delove koji se uklapaju i u vezi su sa zamisli koja je vea od pesme. Zajednica Poezije postaje toliko stvarna da pesnik daje zvuk svakom deliu koji je u vezi sa delovima sjajne prie za koju zna da nikad nee biti gotova. Re ima teinu pravog kamena u ruci. Ton vokala ima boju krila. Nemoj kvariti percepciju nekog ula tako to e pokuati da je definie kroz neko drugo ulo, upozorio je Paund. Ali naa refleksija na to je da uho nije samo organ ula sluha ve i naih ekvilibracija.

sa engleskog prevela Ivana Maksi

1 a) Uravnoteavanja, odravanja stanja balansa, ravnotee; b) Pijae (Jean Piaget, 18961980) je koristio ovaj termin u razvojnoj psihologiji da objasni kognitivan proces asimilacije i akomodacije novih znanja i iskustava sa postojeim. Za Pijaea je faktor uravnoteavanja (ekvilibracije) osnovni pokreta razvoja. Na svakom stupnju razvoja postoji tenja za uspostavljanjem unutranje ravnotee. Proces ponovnog uspostavljanja ravnotee jeste ekvilibracija. (prim. prev.)

2 (Kvazi)mnoina od ja. (prim. prev.)

3 U engleskom se Is (mnoina od ja) izgovara potpuno isto kao re eyes (oi). Takoe, misli se na zbirku pesama Zukovskog: Is (pronounced eyes), Louis Zukofsky, (1963). (prim. prev.)

4 Oblik akuzativa/dativa rei thou (arhainog oblika rei you). (prim. prev.)

5 lastness (prim. prev.)

6 firstness (prim. prev.)

7 Nessus Nes (to znai mlada ptica, mlada ivotinja), najpoznatiji kentaur u grkoj mitologiji. Herakle ga je usmrtio otrovnom strelicom, a zauzvrat je njega kasnije ubila Nesova otrovana krv kojom je bila natopljena tunika koju e Herakle obui. (prim. prev.)

8 Nessus shirt, tunika kojom je otrovan Herakle, u prenesenom znaenju predstavlja splet nesretnih okolnosti, iz kojih je nemogue izbaviti se u datom trenutku, kao i traginu fatalnost. (prim. prev.)

9 (Sic.) Hermes nije izmislio luk, niti se bilo gde u mitologiji tako neto vezuje za njega. Kako se u daljem tekstu Dankan nadovezuje citiranjem Heraklita, re bow je prevedena kao luk, pri emu sam se vodila iskljuivo Heraklitovim Fragmentima, gde se luk i lira i pominju (u kasnije citiranom prevodu). (prim. prev.)

10 Prema grkoj mitologiji, Hermes je ukrao stoku koju je uvao Apolon i od kravljih creva nainio ice, a od kornjainog oklopa liru. Apolon se poalio da mu je Hermes ukrao stoku, ali kada je uo kako Hermes svira na liri, zaljubio se u taj instrument, pa mu je ponudio stoku u zamenu za liru. Kasnije je Apolon postao umetnik sviranja na liri. (prim. prev.)

11 Misli se na harmoniju luka i lire o kojoj govori Heraklit. U originalu: They do not apprehend how being at variance it agrees with itself. There is a connexion working in both directions. Ovde sam se u prevodu posluila originalnim citatom Heraklita u prevodu Miroslava Markovia: Fragmenti, Heraklit, Grafos: Beograd, 1979., str. 41. (prim. prev.)

12 enberg (Arnold Schnberg, 18741951) je uveo u muziku estetiku atonalnosti kao i hromatsku lestvicu od 12 stepeni. (prim. prev.)

Robert Dankan (Robert Duncan, 19191988) je ameriki pesnik i esejista. Roen je u Ouklendu, Kalifornija. Ubrzo po roenju usvojen je od strane branog para teozofa, to je uticalo da se Dankan u najranijem detinjstvu upozna sa svetom ezoterije, hermetinih mitova i spiritualnog uopte. Sve su ovo uticaji koji e se reflektovati i na njegovo pisanje. Dankan je studirao na Univerzitetu Kalifornije, Berkli. Iako je dosta putovao, vei deo ivota je proveo u San Francisku. Njegovo delo se oblikovalo kroz brojne uticaje, a naroito je bio blizak pesnicima Blek Mauntin koleda, bitnicima i pesnicima San Francisko Renesanse. Dankan je jedan od prvih pesnika koji su javno pisali i govorili o iskustvima homoseksualaca u Americi. Njegov esej iz 1944. godine, The Homosexual in Society je itavu deceniju pre organizovanja gej pokreta progovorio o toj temi. Robert Dankan je objavio skoro etrdeset knjiga poezije i eseja. Prva od njih, Heavenly City Earthly je objavljena 1947. godine. Dve knjige pesama kojima je skrenuo panju na sebe u veoj meri su The Opening of the Field (1960) i Roots and Branches (1964). Sedamdesete godine su za njega predstavljale period refleksije tokom kojeg je objavljivao vrlo malo. Poslednje znaajne Dankanove knjige pesama su Ground Work (1984) i Ground Work 2 (1987).