Robert Silverberg - Sin čovečiji

7/28/2019 Robert Silverberg - Sin oveiji

1/1031


2/1032


3/1033

Robert Silverberg

Sin oveji

Robert Silverberg

SON OF MAN

1971.


4/1034

Pazite, bdite! Jer ne znate kad je vreme.To je kao kad ovek koji ide na put, ostavi kuu svoju i da slugama svojim vlast,

svakome svoj posao, i vrataru zapovedi da bdi.Bdite, dakle! jer ne znate kad e doi gospodar od kue, da li uvee, ili u ponoi ili

kad petli poju, ili ujutru Da ne doe iznenada i nae vas gde spavate.A to vama kaem, svima kaem: Bdite!

Evanelje po Marku 13; 3337

A odmah posle nevolje tih dana sunce e pomraiti, mesec nee davati svetlostisvoje, zvezde e spasti s neba i sile nebeske uzdrmae se.

I tada e se pokazati znak Sina ovejega na nebu, i zakukae svi narodi na zemlji, iugledae Sina ovejeg gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom..

Evanelje po Mateju 24: 2930

Ne zaziri od blasfemije ona e za duhovitost biti proglaena.Bajron,Engleski bardi i kotski kritiari

Mi znamo ta smo, ali ne i ta moemo biti.Hamlet, IV, v, 43

saputnicima,

Bilu Rotsleru

Polu Tarneru

1

Budi se. Zemlja pod njim je tamna, hladna i vlana. Lei na leima, u polju skerletneboje; meki nalet vetra zatalasa travu, i poljem kao da prostruji krv. Nebo je elino plavo, iintenzivna prozirnost te boje ini da neto bolno zakripi u njegovoj glavi. Otkriva sunce:nisko na nebu, vee nego to bi trebalo da bude, nekako bledo i ranjivo, moda ak maloulubljeno pri vrhu i pri dnu. Biserna sumaglica die se sa tla i kovitla prema nebu, stvarajui

pri tom ustreptale trake plave, zelene i crvene boje. Uz neto nelagodnosti postoje svestangustog omotaa tiine oko sebe. Oseti se izgubljeno. Unaokolo nikakvog grada, nikakvogznaka ljudskog prisustva na ovoj poljani, u ovoj dolini, kao ni na okolnim brdima. Polako se

podie i uspravlja, licem prema suncu.Telo mu je golo. Dodiruje ga, postajui svestan svoje koe. Sa tihom znatieljom

posmatra nadlanicu ruke, koju je prislonio uz tamne malje svojih grudi. Kako udno izgledajuovi prsti: sa kvrgastim zglobovima, mestimino pokriveni mekim dlaicama, sa dva neznatnoogrebana zgloba, i sa noktima koje je oigledno potrebno dovesti u red. Kao da nikada ranijenije video svoju ruku. Puta da mu ruka lagano sklizne niz telo; zaustavlja je da bi vrhovima

prstiju zadobovao po zategnutoj koi miiavog stomaka; potom, za trenutak, istrauje trag odblago nabrane koe na mestu gde je bilo slepo crevo. Ruka se sputa jo nie, i on otkrivasvoje genitalije. Mrtei se, prstima obuhvata testise, i lagano ih odie, kao da im ispitujeteinu. Dodiruje svoj penis, prvo deo pokriven tankom koicom, zatim deo od mekanog mesa

bledocrvene boje, koji se nalazi pri vrhu, najzad i sam vrh. udno je imati tako komplikovanustvar na svom telu. Ispituje, dalje, svoje noge. Prilino velika modrica, u nijansama purpurne i

(Prema prevodu Novoga zaveta od dr Dimitrija Stefanovia)


5/1035

ute boje, nalazi se na levom bedru. Pogled mu se sputa na stopala. I ona su mestiminopokrivena dlakom. Noni prsti ine mu se potpuno stranim. Poinje da ih mie. Ukopava ih utlo. Savija kolena. Mrda ramenima. Razmie, u dosta irokom luku, svoje noge. Stane damokri. Gleda ravno u sunce i, zaudo, dosta vremena prolazi pre nego oi ponu da ga peku.Poto skrene pogled, ugleda sunce iza onih jabuica, poloeno ispred njegovog mozga, to jeuinilo da se oseti manje usamljeno.

Zdravo! vikne. Hej! Tebi! Meni! Nama! Ko? Gde je Viita? Gde je Toronto? Gde

je Dibuk? Gde je Sioset? Gde je Sao Paolo? Gde je La ola? Gde je Bridport? Gde jeMakmurdo Saund? Gde je Elenvil? Gde je Mankato? Gde je Morpet? Gde je Dordtaun?Gde je Sent Luis? Gde je Mobil? Gde je Vala Vala? Gde je Galveston? Gde je Bruklin? Gde

je Kopenhagen?Zdravo? Hej? Tebi? Meni? Nama? Ko! Sa njegove leve strane nalazi se pet

zaobljenih breuljaka pokrivenih sjajnom vegetacijom crne boje. Sa desne strane poljeskerletne trave iri se u nepreglednu ravnicu, koja se utapa u horizont. Ispred njega tlo je

blago ulegnuto, inei udolinu, koja je neto vea od jaraka, ali jo uvek nije kanjon. Drveeto ga vidi unaokolo potpuno mu je nepoznato. udnog je oblika; stabla su tamnobraon boje,sa mestiminim izboinama, puna i zaobljena; na njima kaskade mesnatih listova trepere

poput venaca od sjajnih belih i utih bisera. Iza njega, obmotani dugim i neobjanjivim

senkama, lee jame i neugledna brdaca, na kojima se vide male biljke drvenih stabljika bojepeska.

Sputa se ravno u dolinu.No, sada barem vidi prvi znak ivota. Uznemirena njegovim prisustvom, nekakva

ptica naglo uzlee sa jednog omanjeg drveta i poinje da krui u vazduhu, na prilinojudaljenosti od njega. Umirivi se malo, letei u sve manjim krugovima, ptica mu se

pribliava: kao da eli da ga paljivije osmotri. Ispituju jedno drugo. Ptica je veliine jastreba,tamnog tela, uskog i neljubaznog lica sa hladnim zelenim oima i tankim, vrsto stisnutimkljunom, koji podsea na ljudske usne. Krila su joj plamene boje i rebrasta, providna kao dasu od gaze, a rep joj je u obliku klina, i preko njega je prevuena nekakva koprena sa resicamaruiaste boje, koje za vreme leta trepere. Letei iznad njega ptica ga zasipa tucetom sjajnih

zelenih vavoljaka, koji veto padaju na tlo okolo njega, zatvarajui ga u nekakvu geometrijskufiguru. Malo oklevajui, on se saginje i dotie najblii vavoljak. Ovaj pone da iti; uje sezvuk slian zviduku; ali kada vavoljak dodirne prstom, ne osea ni toplotu ni njegovumateriju. Odguruje ga u stranu. Ptica zagrake prema njemu.

Ja sam Hanmerova, zauju se rei.Zato si neljubazna? ime sam te povredio?Nisam neljubazna? Ne preuzimam odgovornost. Niti osuujem.Ti si me zasula svojim izmetom.To je uspostavilo odnos, govori ptica dok odlee. Ja sam Hanmerova, zauje se

jo jednom iz daljine. On paljivo posmatra ovo stvorenje koje odlee. Sunce se lagano kreeprema brdima. Nebo sada izgleda glatko, kao da je lakirano. Usta su mu suva, a u njimaumesto jezika kao da ima smotuljak papira. Nastavlja da se sputa u dolinu. Primeuje da krozdolinu protie potok, zelena voda na ijoj se glatkoj povrini odbleskuju sunevi zraci; vodasvojim tokom povija rastinje koje je izniklo na obalama. Zaputi se ka njemu, mislei da e gadodir hladne vode po koi razbuditi. Ovaj san je ve poeo da ga zamara; postao je maloruan i, ak i za san, suvie neverovatan. Kleknuo je uz potok. Potok je neoekivano dubok, i

proziran poput kristala. Dole, u dubini, vide se ribe kako, noene snanom maticom, promiutamo-amo. Vitka stvorenja sa krupnim, pametnim oima, duboko useenim ustima punimzuba, i sa blago zaobljenim perajama. rtve. Nasmei im se. Oprezno sputa ruku sve do laktau vodeni brzak. Trenutak dodira sa vodom slian je elektrinom oku, uz to i oamuujui.Povlai ruku nazad, pokriva lice akama i, ophrvan dubokom tugom, zaplae. ao mu je

oveka, ao mu je svih ovejih dela. U svesti mu se polako kristalie slika ljudskog sveta, usvoj njegovoj sloenosti i arenilu: zgrade i vozila i putevi i prodavnice i travnjaci i masnemrlje i izguvani papiri i svetlee reklame. Vidi ljude odevene u komotna odela, i ene utesnim cipelicama i u garderobi koja istie njihove obline. Taj svet je izgubljen, i za njim on


6/1036

ali, taj svet on oplakuje. uje zvuk raketnih motora i pisak automobilskih konica. Divi seodblesku sunevog svetla na staklenim povrinama solitera. Gde je sada sve to? Zbog toga jealostan. Hladne suze mu se slivaju niz obraze i kaplju na usne koje podrhtavaju niz obraze ikaplju na usne koje podrhtavaju. Zar su negdanji cvetovi nestali? Zar ni korov iz starih danavie ne ostoji? Prijatelji i familija? Brige i napor? Zvona na katedrali, ukus crnog vina na

jeziku, svee, eerna repa, make, kaktusi? Gorko uzdahnuvi, mirei se sa sudbinom, on seravnoduno naginje preko ruba obale, i pada u potok. Voda ga prima u svoje naruje, i brzo ga

vue dole, ka dnu.Nekoliko minuta on ne prua nikakav otpor. A tada, odjednom, izvija svoje telo ihvata se za jednu podvodnu stenu. Odgurujui se od te stene poinje da pliva prema dnu, svedok se ne zaustavi licem iznad ljunkovitog tla, i tu ostaje da lebdi malo due, privikavajui sena izmenjenu okolinu. Kada je konano ostao bez daha, snano se otiskuje od dna i pliva ka

povrini, a potom se izvlai na obalu. Za trenutak lei licem prema zemlji. Potom se podie.Dodiruje svoje telo.

Voda to ga je bila peckala po telu dok je bio u njoj, delimino ga je izmenila. Maljesa tela su nestale, i koa mu je sada glatka i bela i nova, kao koa u kitovog mladunca. Nalevom bedru vie nema modrice. Zaglavci su mu zaleeni. Nema ni oiljka od slepog creva.Penis mu izgleda udno, i nakon paljivog zagledanja, sa uasom shvata da je obrezan. Palac

gurne u pupak; on je jo uvek tu. Nasmeje se. Sada tek primeuje i to da se, dok je on bio uvodi, dan primakao svom kraju. Sunev poslednji zrak upravo se gubi sa horizonta, i tamanaglo osvaja nebo. Od meseca ni traga. Ubrzo se pojavljuju zvezde, koje svoj dolazaknajavljuju visokim zavijajuim tonovima, pevajui: Ja sam crvena, Ja sam Plava, Ja samzlatna, Ja sam bela. Gde je Orion? Gde je Veliki Medved? Gde je Jarac?

Rastinje u dolini sija nekakvim udnim, grubim, gotovo hrapavim sjajem. Tlo poinjeda se mrda, podrhtava, puca po povrini, i iz hiljade uzanih pukotina pomaljaju se stvorenjadugakih, vlanih i srebrnastih tela, slina kinim glistama. Izlaze ih svojih, u tlu skrivenih,rupa i kreu, puzei, prema dolini, to zbog njihovog sjaja predstavlja atraktivan prizor. Kadamu se priblie, ta stvorenja se razdvajaju, puze svuda naokolo, ostavljajui njega kao ostrvousred tog bletavog mnotva. uje kako se oglaavaju nekakvim besnim aptavim zvucima,

ali on u tim zvucima ne uspeva da otkrije nikakvo znaenje.

Zau se lepet krila, i iz vazduha sletee dva stvorenja, razliita od ptice koju jeprethodno video; ova stvorenja imaju velika i otromboljena tela, nalik dakovima, pokrivenasu pramenovima gustog crnog krzna, a na grudnu kost su im privrena uglasta krila.Stvorenja su velika poput koza. Poinju da progone ove srebrne gliste, gutaju ih svojimelastinim smeuranim kljunovima, da bi ih nedugo zatim iz sebe izluili, potpuno itave.ini se da imaju neutaiv apetit. Kada ga ova dva stvorenja besno pogledaju, on se saoseanjem gaenja povue nazad.

Neto veliko i tamno zaklopara iznad potoka, ali pre nego to uspe jasno da vidi ta jeto, ono nestaje. Sa neba se zauje glasan smeh. Miris najnenijeg cvea podie se sa vode,rastae se u teak i opor miris, potom nestaje. Postaje hladno. Strese se. Poinje da pada islaba kia. Situacija u kojoj se naao nije nimalo prijatna; uz to, sve ovo je tako udno. Izdaljine se zauje muzika. Tonovi se jedan trenutak jasno uju, zatim utihnu, a onda se ponovoizvlju, lagano podrhtavajui u nonoj tami. Otkriva da od tih tonova moe u svesti da oblikujemelodije kakve poeli: zamilja potmuli zvuk roga, setnu tubalicu, menuet. Mala stvorenjauurbano gmiu oko njega. Zar su abe pomrle? Zar su mievi istrebljeni? Gde su lemuri?Gde su krtice? Pa ipak, osea da bi mogao da zavoli i ova nova stvorenja. Bezgranina

plodnost evolucije otkriva mu se u svom blistavom izobilju, i to ga malo razveseli, tako da odtonova to se viju okolo, njegova svest poinje da oblikuje himnu. ta god da je, dobro je.Muzika to se uje iz daljine sada mu se ini da je od bubnjeva i truba iz Himne Svevinjem.

Odjednom, kao tmurni kontrast ovoj ponesenosti, zaue se neiji snani koraci, i on vidi davie nije sam: tri ogromna stvorenja izranjaju iz tame, i kreu prema njemu. San postajesuvie mraan. Kakva su ova bia? Ova stvorenja nalik krvolonim zverima, gadna iodvratna? Dvonoci, uspravni, sa ravnim irokim stopalima, snanim butinama prekrivenim


7/1037

dlakom, sa uvuenim stomacima, i masivnim grudnim koevima. Zadah trulei ide isprednjih. Lica su im okrutna, no, i pored toga, veoma slina ljudskim licima: sjajnih oiju,kukastih noseva, otromboljenih usana, sa slabom sivkastom bradom u kojoj se nahvatalotrunja i prljavtine. Nezgrapno vuku noge, savijaju kolena, ljuljaju se u struku dok hodaju:ogromne uspravne koze i, ako se pretpostavi da su stvorene nakon oveka, alostan proizvodevolucije. Kako oni prou, iz tragova njihovih stopa nie nekakav ekinjasti korov, tekog ineprijatnog mirisa koji podsea na miris ribe. Koa im je bolesno bela, zborana, i jadno visi

preko njihove snane muskulature; cela je pokrivena sitnim plikovima, izmeu kojih izbijasitna dlaka. Teturajui se ova stvorenja klimaju glavama, glasno smru, otresaju slinu koja imcuri iz nozdrva, i izmenjuju nekakve nemute rei meu sobom. ini se da na njega uopte neobraaju panju. Posmatra ih dok prolaze mimo njega. Kakva su ovo jadna stvorenja? Uplaiga pomisao da ova bia moda pripadaju najrazvijenijoj vrsti, vrsti koja ima dominantan

poloaj u ovoj eri, da su oni naslednici ovejeg roda, ili ak njegovi potomci. Na ovupomisao bol ga presee u grudima, i on se baci na tlo, i stane da se prevre levo-desno, uagoniji, gnjeei pri tom crvolike ivotinjice koje su puzale oko njega. Pone, potom, po tluda lupa dlanovima, i da upa kuno korenje koje je, za ovim stvorenjima, pre par trenutakaizniklo. Pridigne se malo i nasloni elo na jedan gladak kamen. Muka mu je, povraa iako mu

je stomak skoro prazan. Obuzet uasom, nokte zariva u sopstvene slabine. Zar su ova

stvorenja nastanila svet? Zamilja zajednicu ovih bia kako se mole kleei na vlastitomizmetu. U svesti vidi sliku: ova stvorenja u noi punog meseca graku ispred Tad Mahala.Vidi ih kako se pentraju po piramidama, vidi kako njihovi ispljuvci padaju po Rafaelovim iVeronezovim slikama, kako njihovo mrkanje i podrigivanje zagluuje Mocartovu muziku.Gorko se zaplae. Zubima pone da grize zemlju. Koliko jo ima do jutra? pita se savslomljen. U svoj toj muci i ud mu se ukrutio, i on ga uzima u ruku i, dahui, prosipa svojeseme. Lei na leima i pogledom trai mesec, ali njega nema na nebu, a zvezde mu izgledaju

potpuno strane. Zauje se ponovo muzika. No, on je izgubio mo da joj u svojoj svesti da nekioblik. Sada mu ona izgleda kao zveka i lupa metalnih ipki, kao vrisak nimalo prijatan uhu.Oajan i tuan, viui iz sveg glasa u tamu, on pokuava da nadglasa to klepetanje, da ublaitu nesnosnu buku, taj pravi haos od tonova. U tome mu prolazi no, nemirna i besana.

2

Pruge nadolazeeg svetla polako boje nebo. Tama je ustuknula pred ruiastom, sivomi plavom bojom. Istee se i u sebi pozdravlja jutro; istovremeno, primeuje da je gladan iedan. Siavi do potoka, naginje se iznad njega, pljuska lice hladnom vodom, pere oi i zubei, sa nelagodom, brie tragove sperme sa svojih butina. Potom dugim gutljajima pije vodu, svedok e ne nestane. Hrana? Sputa ruku u vodu i, sa vetinom koja je i njega samog zaudila,iz potoka vadi ribu, koja se zapraaka u njegovoj ruci. Riba ima glatko telo plave boje, sacrvenim vlaknicama koja pulsiraju ispod povrine njene koe. Da je pojede? Sirovu? Pa da,kako bi drugaije sada i mogao. Ipak, mogao bi barem ivu da je ne jede. Prethodno e jojsmrskati glavu o stenu.

Nemoj, molim te. Ne ini to, zauje se neiji glas.Spreman je da poveruje da to riba moli za svoj ivot. Ali, purpurna senka pada po

njemu; on ovde izgleda nije sam. Okrenuvi se, ugleda mravu i vitku priliku. Otuda znaiglas. Ja sam Hanmer, kae pridolica. A riba, molim te, baci ribu nazad u vodu. Ona tinee biti potrebna. Dok govori blago se osmehuje. Da li je to osmeh? Da li su to usta? Oseada je najbolje da poslua Hanmera. Baca ribu nazad u potok. Lupivi obesno repom po

povrini, riba zaroni i nestade u vodi. On se okrete Hanmeru i ree: Nisam ja ni eleo dapojedem tu ribu. Ali, veoma sam gladan. Uz to, izgleda da sam se izgubio.

Daj mi svoju glad, odvrati mu Hanmer.Hanmer nije ovek, ali srodstvo je vie nego oigledno. Velik je kao neki iikalideak, a njegovo telo, premda tanko, ne izgleda krhko. Glava mu je velika, ali i vrat mu jevrst, a ramena iroka. Na telu nema ni jedne dlake. Koa mu je zlatno-zelena i podsea na


8/1038

visokokvalitetnu savitljivu plastiku. Oi su mu skerletne kugle, smetene iza ustreptalihprovidnih kapaka. Nos ima povijen, uskih, gotovo zatisnutih nozdrva; usta su mu uski prorez,oivien tankim usnama, prorez koji se za vreme govora ne otvara dovoljno da bi se moglovideti ta se nalazi u njegovoj unutranjosti. Na rukama ima veliki broj prstiju, dok je nonih

prstiju znatno manje. Na rukama i nogama ima zglobove, ima kao i ovek laktove i kolena, alinjegovi zglobovi izgleda da su mnogo elastiniji, to mu daje beskrajnu slobodu pokreta.Jedino je Hanmerov pol malo zbunjujui. Neto u njegovom dranju neosprono upuuje na to

da je on muko, uz to nema grudi, niti bilo koju drugu vidljivu ensku karakteristiku. Ali namestu gde bi trebalo da se nalazi polni organ on ima udan, ka unutra okrenut, usek, kojidelimino podsea na vaginalni otvor, a opet, jasno se vidi da nije to. Ispod tog useka, umestookaenih mukih muda, nalazi se samo jedna mala, vrsta i okruglasta izraslina, ija jefunkcija moda identina onoj koju vre ovekove monice: kao da je cilj evolucije bio dazadri muke polne lezde izvan telesne upljine, s tim da im samo da malo bolju zatitu.

Nema sumnje da su Hanmerovi preci, u nekoj davnoj eri, bili ljudi. Ali, moe li se i onnazvati ovekom? Moda pre: sinom ovejim. Prii mi, obraa mu se Hanmer, i pruaruke prema njemu. Na njegovim rukama, izmeu prstiju, razapeta je tanka opna. Koje jetvoje ime, strane?

Mora za trenutak da se zamisli, bio sam Klej, odgovara Hanmeru. Zvuk tog imena

pada odskakujui po tlu. Klej. Klej. Bio sam Klej. Da, izgleda da sam zaista to bio. Hanmerizgleda zadovoljan. Onda, doi Klej, govori mu blago. Ja u uzeti tvoju glad. Oklevajui,Klej prua ruke Hanmeru. Ovaj ga privue blie sebi. Tela im se dodirnu. Klej oseti iglice uoima i tamnu tenost koja pojuri kroz njegove vene. Ima neobino jaku predstavu vena iarterija u vlastitom stomaku. Jasno vidi njihovu crvenu boju. ini mu se da uje i pulsiranjelezda u stomaku. Najednom, Hanmer ga puta, i on je potpuno osloboen gladi; ak sesamom sebi udi to je pre par trenutaka hteo da pojede ribu. Hanmer se nasmeje. Da li jesada bolje?

Bolje je. Mnogo bolje.Svojim stopalom Hanmer zagreba po tlu. Tlo se razdvoji, kao zip da se rastvori, i

Hanmer se sagne i iz tog proreza izvadi sivu, kvrgastu i dosta veliku grudvu. Prinosi je ustimai sie par trenutaka. Onda je prui Kleju, koji tu grudvu prima nesigurnim rukama. Da li jeovo test? Jedi, kae mu Hanmer. Doputeno je. Mada je gladi nestalo, Klej uzme da siegrudvu. Nekakav zrnast sok ulazi u njegova usta. Iznenada, plameni jezici suknue njegovomlobanjom, svest mu se pomrai. Hanmer pritra, hvatajui ga ba u trenutku kada je poeo da

pada, i ponovo ga zagrli; Klej osea kako se dejstvo soka naglo gubi. Oprosti mi, reeHanmer. Nisam shvatio. Ti mora da si uasno rano.

Molim?Jedan od najranijih, pretpostavljam. Uhvaen u vremenski protok, kao i ostali. Mi te

volimo. elimo ti dobrodolicu. Da li ti izgledamo jako udno? Da li si usamljen? Da li sialostan? Hoe li nas nauiti stvarima? Da li e nam se dati? Hoe li nas obradovati?

Kakav je ovo svet?Svet. Na svet.Moj svet?Bio je. I moe da bude.Koja je era?Dobra.Da li sam ja mrtav?Hanmer se prigueno nasmeja. Smrt je mrtva.Kako sam dospeo ovde?Uhvaen, dakle, u vlastitu budunost? Koliko daleko u budunost?Zar je to vano? pita Hanmer, koga su ova pitanja izgleda poela da zamaraju.

Doi Klej, rastvori se zajedno sa mnom, i zaponimo nae putovanje. Ponovo hvata Klejaza ruku. Ovaj se trgne. ekaj, promrmlja. Jutro je ve podmaklo i potpuno se razdanilo.

clay (klej) (engl.) glina, ilovaa (prim, prev.)


9/1039

Nebo je opet onako bolno plavo, a sunce je nalik na ogromni gong. On uzdrhta. Pribliavasvoje lice Hanmerovom, i pita ga: Ima li ovde jo nekog kao ja?

Ne.Da li si ti ovek?Naravno.Ali si vremenom izmenjen, zar ne? .O, ne, odgovara Hanmer. Ti si izmenjen vremenom. Ovde ja ivim. Ti si nas

posetio.Ja govorim o evoluciji.Hanmer se blago namrti. Moemo li sada da se rastvorimo. Imam toliko toga da

vidimo.Klej se sagnuo i iupao iz zemlje onaj odvratni korov od prole noi. Reci mi barem

o ovome neto.Tri stvorenja su ovuda prola, i ovo je izniklo na mestu...Da.Kakva su to stvorenja bila? Posetioci sa druge planete?Ljudi, uzdahnu Hanmer.I oni? Razliite forme?

Pre nas. A posle vas. Uhvaeni u vremenski protok, takoe.Kako smo se mi mogli razviti u njih? Ni u bilion godina ovek se ne bi mogao

promeniti toliko mnogo. A onda se vratiti u oblik slian mom. Jer ti si meni blii nego to suto oni. ta je tu uzorak? I kakva je to linija razvoja? Hanmere, ja nita ne razumem!

ekaj dok vidi ostale, govori mu Hanmer, i poinje da se rastvara. Bled sivkastioblak die se sa njegove koe i obmotava ga; on postaje sve maglovitiji, mirno iezavajui utom oblaku. Narandaste varnice zaiskrie iz oblaka. Hanmer, jo uvek vidljiv, izgleda kao da

je u ekstazi. Klej moe da vidi ukruenu palicu od mesa, koja se promolila iz proreza izmeuHanmerovih prepona: da, on je muko i pored svega, i pol je razotkrio u ovom trenutkuzadovoljstva.

Rekao si da e i mene povesti sa sobom! Klej uzviknu.

Hanmer klima glavom i smei se. Unutranja struktura njegovog tela sada je potpunovidljiva, mrea nerava i vena, osvetljena nekakvom unutranjom vatrom, poela je da zraicrvenim i zelenim i utim sjajem. Oblak se iri i, iznenada, i Klej se zatie u njemu. uje sesladak piskav zvuk: njegovo sopstveno tkivo i vlakna poinju da kljuaju. Hanmer je nestao.Klej je poeo da se vrti, potom da se iri, i razreuje; vidi svoje unutranje organe, uje njihovrad izuzetna meavina slika i tonova; ovo je zeleno i uljasto, ono crveno i lepljivo, ovdenekakva siva sunerasta masa, tamo tamnoplava spirala; sve je tako zrelo, tako bujno, u ovim

poslednjim trenucima pred ieznue. Uzbuen je, predosea avanturu. Osea da se uznosigore, i iri, da se preliva preko granice svog bia, i razliva iznad lica zemlje; osea kako

postaje beskrajno velik, i beskrajno lak, gotovo bez teine; osea kako se nadnosi nadkilometre i kilometre zemlje, kako je svojim biem pokrio mnoge drave, itava kraljevstva,Hanmer je pored njega. Zajedno se ire. Osea sunevu toplotu na gornjim slojevima svogogromnog novog tela. Ona ini da molekuli od kojih je to telo sastavljeno radosno zaigraju, i

ponu da skakuu, uz praske i fijuke. Klej je svestan da elektroni, koji se ogromnom brzinomkreu u svim pravcima, dobijaju sve veu i veu energiju. Zik! Zviz! Fiju! On lebdi. Klizi.Sebe sada vidi kao ogromni sivi ilim koji se leluja kroz vazduh. Umesto ukrasnih resica poivicama tog ilima, on ima stotine oiju, a u centru ilima, na mestu glavne are, nalazi seogromna, gusto spletene modana masa, koja svetli, tiho bruji, i svime upravlja.

Vidi scenu od prole noi: dolinu, livadu, planine, potok. Sadraj vizije se menja kakose oni sve vie uspinju, i tada, najednom, kao da poinje da pada oseaj od koga su ga proli

marci. Strmoglavljuje se u predeo pun reka i stena, pun otrih planinskih vrhova to tre iztla poput zuba, pun zaliva, jezera i rtova. Nekakve prilike promiu dole. To su ona tri kozolikastvorenja: mrmljaju neto i prde ispod iroke kronje kauukovog drveta. Tu su i est biaHanmerove vrste, koja u parovima, vesela, stoje na ivici zlatnog ribnjaka. Tu su i none gliste,


10/10310

zaspale pod zemljom, tu je i divlje stvorenje sa iljastim zupcima umesto zuba u vilici, tu je ineto do ramena ukopano u tlo, neto to zrai sveanim, punim strasti mislima. Izlee i etakrilatih stvorenja, ptica, ili slepih mieva, ili ak reptila, i ta bia lete u postojanoj formaciji

prema gore, zamraivi svojim letom nebo; ova krilata stvorenja proleu Klejovim telom, odnjegovog dna pa sve do vrha, kao milion vrelih metaka, i gube se u visinama iznad oblaka. Tusu i mrzovoljna inteligentna bia koja borave u mulju tamnih bazena. Tu su i razbacanikameni blokovi, moda kakva davna ruevina. Klej ne vidi ni jednu itavu graevinu, ne vidi

nidgde ni puteve. Na svetu izgleda nema ni jednog bitnijeg ovejeg traga. Svuda je prolee;iz svega pupi ivot. Valjajui se kao olujni oblak, Hanmer se smeje i uzvikuje: Da! Prihvatito!

I Klej prihvata.Isprobava svoje telo. ini ga fluroscentnim, i vidi kako ljubiaste senke pleu ispod

njega. Stvara elina rebra, i kimu od slonovae. Splie novi nervni sistem od ilica vakuma.Kreira novi ulni organ koji registruje boje i preko ultraljubiaste i, sav srean, probijagranice vidljivog spektra. On postaje ogromni seksualni organ, i siluje stratosferu, ostavljajuiza sobom trak svetlosnog semena. A Hanmer, koji je sve vreme uz njega, neprestano uzvikujeDa! i Da! i Da! Klej sada prekriva nekoliko kontinenata. Ubrzava kretanje, traeivlastiti zavretak, i nakon kraeg naprezanja nalazi ga; povezuje se sam sa sobom, sa svojim

vlastitim krajem; sada je zmija sa telom od oblaka, zmija koja je obujmila svet.Vidi? Hanmer uzvikuje. To je tvoj svet, zar ne? Poznata planeta?Ali Klej nije u to sasvim siguran. Kontinenti mu se ine izmenjeni. Ovo, na primer, to

vidi, trebalo bi da budu Severna i Juna Amerika, ali onda su one pretrpele.izvesne promene.Rep June Amerike, je nestao, isto tako i Panamski kanal, a zapadno od onoga to bi trebaloda bude ile nalazi se teritorija koja se retei iri: verovatno je to Antarktik poeo da se

pomera. Okeani su potopili oba pola. Obale su potpuno nove. Ne moe da pronae Evropu. Usredini onoga za ta pretpostavlja da je Azija nalazi se more; odbleskujui od svoje povrinesuneve zrake, ono je nalik ogromnom podrugljivom oku. Zaplae se, a umesto suza mlazovivrele lave razlie se du ekvatora. Ne mestu gde se nalazila Afrika sada se spokojno dienekakva izboina u obliku kupole. Prostranstvo od nekoliko hiljada kilometara izmenjenog

okeana svetlucaju nizovi blistavih ostrva. Sada ga zaista obuzme strah. Pomilja na Atinu,Kairo, Tanger, Melbur, Pokepsi, Istanbul i Stokholm. Pomisao na te izgubljene gradove stvara

bolnu jezu u njemu: telo poinje da mu se hladi, mrzne i pretvara u pljusak od ledenih estica,na koje se istog asa, iz barutina i movara, ustremie jata malih zujeih insekata; oni poeehalapljivo da ga grizu, ali Hanmer viknu na njih i oni oamueni padoe na tlo. Klej seoporavlja, ponovo je pribran. ta se dogodilo? upita Hanmer, a Klej mu odgovori: Setiosam se.

Nemoj, ree Hanmer. Ponovo su se vinuli gore. Vrte se i poskakuju i probijaju svedalje i dalje u kraljevstvo tame koje opasuje svet, tako da planeta sa koje su se vinuli sada nijenita vie nego zrnce praine na mekom lepravom ogrtau beskraja. Posmatra Zemlju, njenookretanje. Tako sporo se okree! Da se nije dan produio? Da li je to uopte moj svet?Hanmer mu gurkanjem daje znak, i oni se transformiu u prave reke energije, milionekilometara dugake, koje se kljuajui izlivaju jo dalje u svemir. On je obasjan nenou,ljubavlju, udnjom za sjedinjenjem sa kosmosom. Svetovi naih suseda, govori muHanmer. Nai prijatelji. Shvata? Klej shvata. Sada pouzdano zna i to da nije dospeo na

planetu nekog drugog sazveda. Jasno se vidi da je ova lopta umotana u oblake Venera. A onacrvena, puna kratera, to je Mars; zbunjen je jedino gustim zelenim morem koje zapljuskujenjegove ravnice boje re. Ne moe da pronae Merkur, nekoliko puta on klizne u tuunutranju orbitu, tragajui za tom malom planetom to se nalazi najblie Suncu, ali nje nema.Da nije privuena, pala na Sunce? Ne usuuje se da pita, ih straha da bi Hanmer svojimodgovorom tu bojazan mogao da potvrdi. Da je jedna planeta nestala, to saznanje bi ga sada

porazilo. Doi, zauje Hanmerov glas. Ide napolje.Asteroidi su iezli. Mudar potez: kome trebaju takve ruevine. Ali Jupiter je jo uvektu i, zaudo, nije pretrpeo nikakvu promenu; ostala je ista ak i velika crvena pega. Klejlikuje. Zadrali su se ak i pojasi boja: svetle pruge jarko ute, braon i narandaste boje,


11/10311

razdvojene prugama tamnije boje. Da? upita Klej, a Hanmer odgovara da to moe da seuini, i njih dvojica se ustremljuju ka planeti, vitlajui se i klizei kroz Jupiterovu atmosferu.Opkoljavaju ih nekakvi magliasti kristali. Njihova razraena tela spliu se sa molekulimaamonijaka i metana. Dole su se ustremili, dole, ka ledenim stenama to se diu iz turobnogsivog mora, ka nemirnim gejzirima i jezerima koja kljuaju. Klej se u irokom ravnom pojasu

prua iznad snenog kontinenta, lei tako i dahe, uivajui u tom ulnom oseaju to ga imana svojim leima, jer atmosfera je po njemu polegla teinom od nekoliko tona. Postaje malj

koji ispituje vrstou stenovitog jezgra ove planete, radosno udarajui po njoj i, uz mnogozveke i jeke, podie talase gustog i reskog zvuka. To ga dovodi do ekstaze. Ali odmah nakontoga, kao protivtea trenucima radosnog uzbuenja, otkriva gubitak koji ga duboko raalosti:sjajni Saturn je ostao bez svog prstena. Nezgoda, priznaje Hanmer. Greka. To je bilodavno. Klej se ne da uteiti. Malo nedostaje da se opet slomi i u obliku pahuljice razveje pouto-mrkoj povrini Saturna. Hanmer, saoseajui sa njim, izvije samog sebe u obru, i obgrli

planetu. Kovitlajui se oko nje, pone da klizi du spektra vidljivosti i da isijava najrazliitijeboje zlatnog sjaja, stvarajui time raskoan omota planeti. Ne, ree mu Klej. Zahvalansam ti na tome, ali ne vredi. Potom se zaputie ka Uranu, ka Neptunu, i ka mraznom Plutonu.To nije bilo naom krivicom, insistira Hanmer. Ali nikada nismo pomislili da bi nekometo moglo toliko da znai. Pluton je nezanimljiv. Lebdei iznad planete, Klej spazi petoro

Hanmerovih roaka kako prolaze crnom opustelom povrinom, dolazei odnekud iz praznogprostora, i gubei se ponovo u praznini. Upitno gleda u pravcu u kom oni nestaju. Procyon?Rigel? Batel-geux+ Drugom prilikom, promrmlja Hanmer.

Vraaju se na Zemlju. Kao par rubina njih dvojica velikom brzinom padaju krozatmosferu. Prizemljuju se. Ponovo je u svom smrtnom telu. Lei u lepo ureenom polju,

prekrivenom niskim mesnatim biljkama zelenkasto-plave boje; iznad njega u visinu se die,dinovski trougaoni monolit, koji se rava pri vrhu. Izmeu ta dva kraka na vrhu monolita

buno umei probija se reka, i potom se obruava u dubinu od preko trista metara, klizei nizglatku povrinu boje oniksa, da bi se pri dnu stuba vodeni mlaz konano smirio u bazenu

pravilnog okruglog oblika. On drhti. Ovo putovanje ga je izmirilo. Kada je malo prikupiosnage, podigao se i seo, pritisnuo dlanove uz obraze, nekoliko puta duboko uzdahnuo, i stao

da trepe. Svetovi jo uvek uporno krue u unutranjosti njegove lobanje. Radost zbogJupitera mesa se sa tugom zbog Saturhovih prstena. I Merkur. I voljeni stari kontinenti,

poznata mapa. Sve to nagrieno, ili uniteno zubom vremena. Vazduh je blag i proziran, i onuje u daljini muziku. Hanmer stoji uz ivicu bazena, zamiljeno posmatrajui vodopad.

Odnosno, da li je to Hanmer? Ovaj se polako okree, i Klej na njemu primeujepromene. Na poput voska glatkim grudima sada su se jasno ocrtavale dve dojke. Dojke su bilemale, kao kod devojice koja je tek zakoraila u devojatvo, ali su van svake sumnje to bileenske grudi. Sa ruiastim bradavicama na svojim vrhovima. I Hanmerovi kukovi su se

proirili. A usek koji se nalazio pri dnu njegovog stomaka postao je sada tanki prorez od kogase tek gornji deo video. Okrugla izraslina to se nalazila na dnu useka takoe je nestala. Ovonije Hanmer. Ovo je ena koja pripada Hanmerovoj vrsti.

Ja sam Hanmer, obraa se ona Kleju.Hanmer je bio muko.Hanmer. Ona se primie Kleju. Njen korak nije kao Hanmerov: umesto ivahnog,

kao bez zglobova slobodnog kretanja u bilo kom pravcu ovo je neto sputanije kretanje,jednako glatko i bez napora, ali manje elastino. Ona kae: Moje telo je izmenjeno, ali jasam Hanmer. Ja te volim. Moemo li sada da proslavimo nae zajedniko putovanje. To jeobiaj.

Da li je onaj drugi Hanmer zauvek nestao?Nita ne nestaje zauvek. Sve se vraa.Merkur. Saturnovi prsteni. Istambul. Rim.

Kleja podilazi jeza. Tih nekoliko trenutaka tiine ine mu se kao milioni godina.Hoe li da slavi sa mnom?Kako?Spajanjem tela.


12/10312

Seks, ree Klej. To, dakle, nije zastarelo.Hanmer se ljupko nasmeja. Zatim se laganim pokretom spusti i oprui po tlu. Mesnate

biljke oko nje poinju da se njiu, podrhtavaju i uzdiu. Nadimaju se od iznenadnog prilivatenosti, a onda se na vrhu svake biljke otvaraju male rupice, i tenost boje rubina poe nasvaku od tih rupica. Vazduh se istovremeno ispuni blagim, izuzetno prijatnim mirisom.Afrodizijak! Klej odjednom postaje svestan ukruenosti svog uda. Hanmer povija svojakolena. iri bedra, i Klej posmatra otvor izmeu njenih nogu, koji je na njega ekao. Da,

ona je aputala. Gubei se u silnom uzbuenju, Klej lee na nju. Ruke mu kliznue niz njenotelo, prsti mu stisnue njene hladne, glatke i svilaste guzove. Hanmer je uzbuena; njeniprozirni oni kapci poprimili su nijansu mlene boje, tako da se skerletne kugle njenih oijusada jedva naziru; kada je podigao ruku i pomilovao je po grudima, pod prstima je osetiotvrdou njenih bradavica. Silno se zaudio zbog nepromenljivosti izvesnih stvari. Ljudi utrenutku mogu da obiu itav Sunev sistem, ptice govore, biljke sarauju u stvaranjuljudskih zadovoljstava, kontinenti su promenjeni, ceo univerzum je oluja od velianstvenih

boja i zanosnih mirisa, pa ipak u svem tom zlatnom i rujnom i purpurnom udu ovogizmenjenog sveta, eto, kurac jo uvek ezne za pikom i pika jo uvek ezne za kurcem. No,njen otvor kao da je suvie mali za njega. Ipak, uz priguen uzvik olakanja on prodire u nju, i

poinje da se u njoj kree, polako, pa sve bre i bre, poput klipa u vlanom leitu, i sve to

mu je toliko poznato i blisko da ga za trenutak naputa oseaj izgubljenosti to ga je ovdepratio jo od buenja. Dospeva do vrhunca tako brzo da ga to gotovo porazi, dok se ona jedvaoglasila sa nekoliko nizova mekih polutonova, no, on ipak uspeva da se obuzda, primiruje seza trenutak, a onda zajedno nastavljaju igru. Stezanje i oputanje njenih miia odvija se u

pravilnim razmacima. Njene u kolenima savijene noge obgrlie njegovo telo. Njena karlica seritmino pomera. Ona dahe. apue. Pevui. On bira pogodan trenutak i dospeva do vrhunca

po drugi put, pokreui ovaj put oluju senzacija i u njoj, to dovodi do izvesnih promenanjene koe: ona je as rapava i ekinjasta, as je glatka i vlana, onda se naglo na njoj stvoreveliki talasasti nabori, da bi se konano vratila u svoje prvobitno stanje. U prvom trenutkunakon ekstaze on se seti meseca. Mesec! Gde je bio mesec dok su on i Hanmer jurili krozvasionu. Njega nije bilo. Mesec vie ne postoji. Kako je samo mogao zaboraviti da ga potrai

pogledom?Oni se razdvojie i on lee pored nje. Osea zadovoljenje, ali i blagu depresiju. Zver iz

prolosti je svojim semenom ukaljala duha iz budunosti. Kaliban obleao Arijela. Kada su senjihova tela malopre spojila, da li je to znailo nekakvo obesveenje? Jer, konano, on dolaziiz praistorije. Prolazi nekoliko minuta dok se on ne usudi da digne glavu i pogleda u nju. Ali,ona mu se smei. Podie se, neno ga hvata za ruke i pomae mu da se i on uspravi, zatim gavodi do bazena koji se nalazi u podnoju vodopada. Kupaju se. Voda je ledena. Njenimnogobrojni prsti lete svud po njegovom telu; ona je u toj meri ensko, da on u seanju jedvauspeva da prizove lik vitkog i miiavog mukarca s kojim je poeo svoje putovanje. Ona jekoketna, razigrana i krajnje posesivna.

Kae mu: Spaja se sa velikim entuzijazmom.Iznenada bivaju obasjani blistavim zracima sunca, koje se spustilo gotovo do iznad

samog tla. Linija njemu nepoznatih boja prua se nebom od vrha visoke planine ka zapadu.On rukom posegne za njom, no ona mu izmakne, i potri smejui se kroz bodljikavi estar.Biljke se neodluno povijaju ka njoj, ali je ne mogu dotai. Kad on krene za njom, biljke gaodmah ogrebu. Tetura se napred, krvarei, i nalazi je iza omanjeg zdepastog drveta, ne viegod nje same: stoji i eka ga. Nozdrve joj podrhtavaju; oi nemirno trepu; njene male grudi seubrzano diu i sputaju. Za trenutak on je vidi sa zelenom lepravom kosom i gustim crnimbuniem izmeu nogu, ali ve sledeeg trenutka ona je glatka kao i pre. Sa grana tog drvetanekakvih pet stvorenja uzvikuje njegovo ime. Ta bia imaju ogromna usta, mrav vrat, ivelika upava krila i, koliko uspeva da vidi, uopte nemaju tela.

Klej! Klej Klej! Klej! Klej!Hanmer naredi tim stvorenjima da prestanu: ona skoe na zemlju i u momentu odjureod njih. Ona mu prilazi, ljubi ga u svaku ogrebotinu, i one zaceljuju. Sa velikom panjom onaispituje delove njegovog tela, dotiui svaki deo rukom, nastojei da to bolje proui


13/10313

anatomski sklop tog tela, kao da bi sama jednog dana trebalo da stvori neto slino. Intimnosttog ispitivanja uznemirava Kleja. Konano je njena radoznalost zadovoljena. Ona, potom,rastvara tlo kao zip i vadi iz proreza nekakvu grudvicu isto to je onaj drugi Hanmer uradio

jue. Imajui puno poverenje, on od nje uzima grudvicu, prinosi je ustima i sie sok. Kou musada prekriva plavo krzno. Genitalije mu rastu do monstuoznih razmera, tako da je prinuenda se spusti na tlo zbog njihove teine. Lee na lea. Stopala mu se spajaju. Mesec, pomislion pun gorine. Hanmer ga opkorauje i, sputajui se nie, natie se na njegov uspravljeni

kolac. Mesec. Mesec. Merkur. Mesec. Jedva da primeuje trenutak orgazma.Dejstvo soka iz grudve poinje da slabi i da nestaje. On lei stomaka priljubljenog uzzemlju, zatvorenih oiju. Dodirnuvi rukom nju, primeuje da je okrugla izraslina ponovoizmeu njenih bedara. Tanije, izmeu njegovih bedara. Jer, Hanmer je ponovo muko. Klej

paljivo posmatra: da, on je ponovo muko. Ravne grudi, iroka ramena, uski bokovi. Sve sevraa. Dodue, ponekad suvie brzo.

Sputa e no. Klej pogledom trai mesec.Da li vi imate gradove? pita Hanmera. Knjige? Kue? Poeziju? Da li ikad nosite

odela? Da li umirete?Ako osetimo potrebu, glasio je odgovor.

3

Sede u tami, jedan pored drugog, razmenjujui tek po koju re. Klej posmatra povorkezvezda. Njihov sjaj na trenutke mu biva nepodnoljiv. S vremena na vreme dolazi na pomisaoda zagrli Hanmera, no tada se priseti da je ovaj sada u mukom obliju. Moda e se onajdrugi, enski Hanmer na kraju ipak vratiti; njen boravak ovde ini mu se isuvie kratak.

Ovom ovde, mukom Hanmeru, obraa se reima: Da li sam ja udovini varvarin?Da li sam grub? Da li sam neotesan?

Ne. Ne. Ne.Ali ja dolazim iz praskozorja sveta. Ja sam veoma rani, traljavi pokuaj. Ja imam

slepo crevo. Ja uriniram. Izbacujem iz sebe izmet. Oseam glad. Znojim se. Zaudaram. Ja sammilion godina inferioran u odnosu na tebe. Pet miliona? Pedeset miliona godina? Ko bi tosada mogao i znati?

Mi se tebi divimo zbog onoga to ti jesi, Hanmer ga stade uveravati. Mi tebi nezameramo ono to ti nisi mogao postati. Naravno, kada te upoznamo malo bolje, mi moemo i

promeniti sud o tebi. Moemo te ak i prezreti.Nakon ovoga zavlada dui period tiine. Zvezde koje klize nebom drobe ovu no.Klej se ponovo oglasi: Nisam to govorio da bih pravdao svoj rod. Konano, mi smo

svetu dali jednog ekspira. Vi svakako znate ko je ekspir?Ne.Homer?Ne.Betoven?Ne.Ajntajn.Ne.Leonardo da Vini.Ne.Mocart!Ne.Galilej!

Ne.Njutn!Ne.Mikelanalo. Muhamed. Marks. Darvin.


14/10314

Ne. Ne. Ne. Ne.Platon? Aristotel? Isus?Ne. Ne. Ne.Klej zatim upita: Da li pamti mesec koji je ova planeta nekad imala?Da, uo sam za mesec. Ali nisam ni za jednu od ovih drugih stvari.Znai, sve to smo mi stvorili je izgubljeno. Nita nije preivelo. Mi smo, dakle,

zaista izumrli.

Grei. Tvoja rasa je iva.Gde?U nama.Ne, ree Klej. Ako je sve to smo stvorili mrtvo, i naa rasa je mrtva. Gete. Karlo

Veliki. Sokrat. Hitler. Atila. Karuzo. Borili smo se protiv mraka, a mrak nas je ipak progutao.Mi smo izumrli.

Ako ste vi izumrli, odvraa Hanmer, onda mi nismo ljudi.Vi i niste ljudi.Mi jesmo ljudi.Od ljudi potiete ali ste ipak daleko od njih. Sinovi ljudski, moda. Veliki je jaz

izmeu nas. Sutinski se razlikujemo. Vi ste zaboravili ekspira. Vi lebdite po nebesima.

Mora znati, kae mu Hanmer, da va period predstavlja veoma mali segmentvremenskog toka. Informacije koje se nagomilaju u neki takav uski i mali segment vremenomse zamagle i izoblie. Zar je udno to su vai heroji zaboravljeni?

Ti govori o informacijama, o segmentima? pita Klej, zapanjen. Vi ste izgubiliekspira a sauvali tehnoloki argon?

Traio sam prikladnu metaforu.Kako, zapravo, da ti govori moj jezik?Prijatelju, ti govori moj jezik, odgovara Hanmer. Postoji samo jedan jezik, i svi

govore tim jezikom.Postoje mnogi jezici.Jedan.

Ci sono molte ligue.Samo jedan, i njega sva bia razumeju.Muchas Languas! Sprache! Langue! Sprak! Nyelv! Zbrka od jezika. Enchants de

faire votre connaissance. Welcher Ort is das? Per tavore, potrebbe dirigermi al telefono.Finns det nagon har, som talar engleska? El tren acaba de salir.

Kada misao dodirne misao, kae Hanmer, komunikacija je trenutna i apsolutna,zato vam je bilo potrebno toliko naina govora jednih sa drugim?

Jedno od zadovoljstava divljaka, odgovara jetko Klej. Jo uvek ga pee misao da jesve iz njegovog doba zaboravljeno. Pomou naih dela mi smo sami sebe odreivali razmilja on u sebi. Kontinuitet u razvoju kulture omoguavao nam je, praktino, da budemoljudska bia. A sada, svaki kontinuitet je prekinut. Izgubili smo nau besmrtnost. Mogli smotokom vremena dobiti tri glave, i visinu od deset metara, i kou nam je mogla prekriti plavakrljut sve dok Homer, Mikelanelo i Sofokle ive, ivo je i oveanstvo. A oni su nestali.Da smo postali ak i kugle zelenog plamena, crvenkasti liaj to se hvata po stenama, ilisvetlei kotur ice a da pamtimo ko smo bili jo uvek bismo bili ljudi. Obraa seHanmeru: Kada smo ono ranije ti i ja leteli kroz svemir, kako smo to bili postigli?

Rastvorili smo se. I uzneli.Kako?Rastvaranjem. Uznoenjem.To nije odgovor.Bolji ti ne mogu dati.

To je neto to vi radite potpuno prirodno? Kao disanje? Kao hodanje?Da.Pa vi ste onda postali bogovi, kae Klej. Sve mogunosti su vam otvorene.

Odzujite do Plutona kad zaelite. Ako vam se prohte, promenite pol. ivite veno, ili barem


15/10315

toliko dugo koliko vam je volja. Ako se zaelite muzike, svaki od vas u tome moe danadmai Baha. Moete da razmiljate poput Njutna, slikate kao El Greko, piete kao ekspir ako vam se samo hoe. Svaki trenutak vaeg ivota je simfonija boja i oblika i materije.Bogovi. Uspeli ste da postanete bogovi. Klej se smeje. A mi smo toliki trud u to ulagali.Mislim, uspeli smo uz pomo letelica da poletimo, stigli smo i do drugih planeta, ukrotili smoelektricitet, prenosili sliku i zvuk na daljinu, leili bolesti, razbijali atomska jezgra. Konano,ta smo bili, bili smo dobri. S obzirom na to kadsmo bili. Jer, dvadeset hiljada godina pre.

mog doba ljudi su se bili odevali u ivotinjske koe i iveli po peinama; u moje vreme ljudisu nainili prve korake na mesecu. vi sami mora da ivite ve toliko dugo. Mislim, dvadesethiljada godina. Najmanje toliko, zar ne? I da li je bilo neke stvarne promene u svetu za itavoto vreme? Ne. Vama promene nisu ni trebale jer ste postali bogovi, i tako sve ostvarili. Zna liHanmere da smo se mi pitali da li je to u redu, to ako ovek ustrajava u stremljenju kavisinama. Vi ste izgubili Grke, tako da moda ne zna ta je to hybris. Oholi ponos. Ako seovek uspne previe, bogovi e ga oboriti dole, jer neke stvari su samo za bogove. I to, hybris,

predstavljalo je prilinu brigu za nas. Stalno smo sebi postavljali pitanje: ne postajemo lisuvie nalik bogovima? Hoemo li zbog toga biti kanjeni, biti smrvljeni. Hoe li na nas zbogtoga udariti kuga, vatra, bura i glad?

Da li ste zbilja imali takav pojam? sa istinskom znatieljom u glasu zapita Hanmer.

To, da je zlo ako se postigne suvie?Da, imali smo.Odvratni mit, koga su stvorile kukavice?Plemenita zamisao, ponikla u najdubljim umovima nae rase.Ne, Hanmer je uporan. Ko bi mogao da odbrani jednu takvu ideju? Ko je mogao

da se odrekne izazova koji se kriju u ljudskoj sudbini?Mi smo iveli, Klej se trudi da mu objasni, u napetosti izmeu stremljenja ka sve

viim ciljevima i straha da se ipak ne uspnemo previsoko. I mi smo nastavili da stremimo kagore, da se sve vie i vie uspinjemo, mada nas je pri tom strah guio. I, postali smo bogovi.Postali smo ti, Hanmere. Mada, vidi i nau kaznu. Zbog naeg hybrisa mi smo zaboravljeni.

Zadovoljan je sloenou svog govora. eka na Hanmerov odgovor, ali nikakvog

odgovora nema. Polako shvata da je Hanmer nestao. Da ga nije zamorilo moje brbljanje?Hoe li se vratiti? Sve se vraa. Odluuje da saeka kraj noi na ovom mestu: nee ni da se

pomeri odavde. Seti se da jo od svog buenja ovde on nije spavao. Pokuava da zaspi ali sanmu ne dolazi na oi. Potpuno je budan. Upire pogled u tamu zvezdanog prostranstva, no malotoga uspeva da vidi. Najednom, kroz no se zauju nekakvi zvuci, kao da dolaze sa nekogianog instrumenta. Za ovima dolazi zvuk slian vibracijama od pada kakvog ogromnogtereta na tlo. Zatim ije kako se est upljih kamenih stubova podie, a onda buno rui nazemlju. I nekakav priguen piskav glas slian cviljenju. uje se duboka i snana tutnjava. Ikotrljanje bisernih perli. I nekakvo glasno grgotanje. I utavi lepet krila. I pljusak. I zveket. Ifijuk. Gde je orkestar? Nikoga nema u njegovoj blizini. Kap da je zatvoren u ovu tamnu,neprobojnu samou. Muzika zamire, ostavljajui za sobom neki blag miris. Osea kako se satla podie, i kako ga obavlja, mogla. Lei na glatkoj kriljastoj ploi i razmilja o tome da li jemoda Hanmerova mo da ini uda prelazna. Poinje sa eksperimentom promene sopstvenog

pola; leei na leima on pokuava da sam sebi stvori velike grudi. Duboko se koncentrie imislima pokuava da na svom grudnom kou stvori oble mesnate breuljke, i ne uspeva;

pomisli da bi moda bilo uspenije ako prvo pone sa stvaranjem unutranjih mlenih lezda,i pokuava da zamisli kakve te lezde treba da budu, i ne uspeva; pita se da nije modanemogue dobiti enske lezde a da se prethodno ne odstrane muki organi, i za trenutakrazmilja o tome da li da te svoje organe ukloni, okleva, i opet ne uspeva. Eksperiment

promene pola odbacuje kao neuspeo. Potom, setivi se Saturna, dobija elju da ode i obieobale njegovih mora. Pokuava da se rastvori i vine gore. Mada od silnog naprezanja poinje

da se gri, stenje i znoji, ipak ostaje beznadeno materijalan; ali kada samog sebe iznenadi: utrenutku oputenosti izmeu dva naprezanja, polazi mu za rukom da stvori bledosivi oblakkoji prethodi rastvaranju. Tako, samo nastavi u mislima bodri ovaj oblak. Preputa mu se.Veruje da je dospeo u eljeno stanje, osea kako mu pojedini delovi tela trepere, i pokuava


16/10316

da se odvoji od tla. Siguran je da se neto deava, ali to mu ne izgleda kao ono pre. Zelenasvetlost mutnog sjaja podie se svud okolo, i uju se reski pucketavi zvuci. A on je jo uvektesno priljubljen uz tlo. Uhvati ga strah kada nekontrolisano pone da klizi niz spektar, ali na

pola puta ponovo stie kontrolu nad sobom. Da li je oveku uopte dozvoljeno da radi ovakvestvari. Da nije zakoraio u zabranjeno podruje? Ne! Ne! Ne! Poinje da se razrauje.Rastvara se. Lepra poput zastave na vetru, tako blizu toga da uzleti, pa ipak iz nekog razlogane moe da uini taj krajnji napor i da prekine i poslednju zemaljsku sponu. Mada, tako je

blizu toga. Nebom se kovitlaju svetla: narandasto, uto, crveno. arko bi eleo da uspe, i zatrenutak pomisli da je uspeo, jer ima oseaj naglog odvajanja od tla i uzleta u nebo, zauje aki prodorne zvuke cimbala i ugleda munje kako paraju nebo, oseti nagli trzaj, i to da se netomono dogaa.

Shvata da se nikada nije otisnuo. Naprotiv, njegova pojava je, izgleda, nekog ak iprivukla.

Pridolica sedi na kriljastoj ploi, nekoliko koraka od njega. To je ruiasti sferoidovalnog oblika, pihtijast pa ipak vrst, koji se nalazi u kavezu pravougaonog oblika ije sureetke od nekog vrstog srebrnastog materijala. Kavez i sferoid su isprepleteni, jer nanekoliko mesta reetke prolaze kroz telo sferoida. Kavez je oslonjen samo na jedan svetleitoak koji se nalazi ispod njegovog dna. Sferoid mu se obraa nekakvim reskim mrmorenjem.

Klej nita od toga ne uspeva da razume. Mislio sam da ovde postoji samo jedan jezik, kaeKlej. ta pokuava da mi kae? Sferoid ponovo progovara, oigledno ponavljajui ranijiiskaz, izgovarajui ga ak i razgovetnije, no Klej svejedno ne moe nita da razume. Zovemse Klej, obraa mu se ponovo, osmehujui se protiv volje. Ne znam kako sam dospeo ovde.

Ne znam ni kako si se ti stvorio ovde; moda sam te na neki nain ja nehotice prizvao.Nakon kratke pauze sferoid odgovara, ali nerazumljivo kao i ranije. ao mi je, kae Klej.Ja sam primitivan. Ja sam neznalica. Kavez iznenada postaje tamnozelen. Njegova povrinase talasa i podrhtava. Ukae se itav niz svetlucavih oiju koje odmah potom nestanu. Klejoseti hladne prste kako prolaze kroz njegovo elo i uranjaju mu u mozak, klizei pri tom krozsve modane vijuge. I tada, u irokoj i snanoj matici u njega se uliva dua sferoida, i onrazume da mu se ovaj obraa reima: Ja sam civilizovano ljudsko bie, stanovnik planete

Zemlje, i nekom neobjanjivom silom odvojen sam od svoje prave okoline i prenesen ovde. Jasam usamljen i nesrean. Vratio bih se u svoju sredinu. Preklinjem te, pomozi mi u tome, uime humanosti!

Sferoid se nalegne na reetke svog kaveza, vidno iscrpljen. Sada je malo izoblien,deluje asimetrino, a boja mu postaje bledouta.

Mislim da razumem ta hoe da kae, obraa mu se Klej. Ali kako ti ja mogupomoi? I ja sam rtva vremenskog protoka. Ja dolazim iz zore nae rase. Isto tako samusamljen i nesrean; i ja sam izgubljen kao i ti.

Sferoid poinje da svetluca slabim narandastim sjajem.Moe li da razume ovo to ti govorim? pita Klej. Nema odgovora. Klej dolazi na

pomisao da ovo stvorenje koje za sebe tvrdi da je ljudsko bie, a ima tako tue oblije, da onosigurno dolazi sa jo vee vremenske udaljenosti nego on, ali iz budunosti Hanmerove rase.Logika evolucije upuuje na takav zakljuak. Hanmer barem ima ruke i noge i glavu i oi igenitalije. Kao to sve to imaju i kozolika stvorenja, ija je era verovatno negde izmeuKlejove i Hanmerove ere. Ali ovo, bez ijednog ljudskog uda, gde sva oveja obeleja kao dasu smotana i upakovana u nekakav sanduk, ovo mora da je konana verzija evolutivnogobrasca. Klej se ak osea donekle i krivim, verujui da je on dovukao sferoid iz njegove

prirodne sredine, i to dok je uzalud pokuavao da se vine u nebo, ali istovremeno osea iponos to je on, eto, bio u stanju da uradi jednu takvu stvar, pa makar to bilo i nehotice. Aizvesnu radost priinjava mu to to je sreo nekog ko je izgubljen i zbunjen vie nego on. Dali mi uopte moemo da komuniciramo? pita Klej. Moemo li prebroditi jaz koji postoji

izmeu nas? Da pokuamo: evo, za poetak, ja u ti se primai. Raskriliu svoj um kolikomogu. Uostalom, mora imati razumevanja. Ja dolazim iz doba kimenjaka. kladio bih se da uevolutivnom lancu stojim blie Pitekantropusu nego tebi. Najde, govori sa mnom. Donde estatelefono? Sferoid ponovo poprima ruiastu boju kao pre. I prua Kleju ovu viziju: grad


17/10317

prostranih trgova i blistavih tornjeva, ijim ulicama prolaze gomile ruiastih sferoida, svaki usvom svetlucavom kavezu. Fonntane izbacuju bezbrojne mlazove vode u nebo. Raznobojnasvetla se kovitlaju i trepere u vazduhu. Sferoidi se susreu. Izmenjuju pozdrave, povremenoire i izvijaju svoja tela, da bi zatim kroz reetke kaveza provukli te izvijene delove, i inilineto to bi moglo da bude neka vrsta rukovanja. Sputa se no. Na nebu se pojavljuje mesec!Da li su ga oni ponovo napravili, sa kraterima i svim ostalim? Pogledom punim simpatije onosmatra neravnu povrinu meseca. Pogled mu sledeeg trenutka klizne i zaustavi se u bati:

kao da gleda okom kamere, i da je sada u novom kadru. Tu su rue. I ute lale. tu su narcisi ijaglaci i plavi zumbuli ogromnih cvetova. Tu se nalazi i drvo sa liem koje mu ne izgledastrano, i jo jedno, i jo jedno i sva su sa liem koje on prepoznaje. Hrast. Javor. Breza. Tosu sve antikviteti razmilja Klej nakon toga dole su ogromne humke prekrivenemreastim listovima, kakve i sada vidi oko sebe, a ova bia su, dakle, radi svog zadovoljstva

ponovo oivela stari izgled zemlje. Vizija pone da treperi i da se osipa, inei alostanprizor, i kao da e svaki as preko te vizije da se navue teka neprobojna zavesa. Klej shvatada je izveo pogrean zakljuak. Zar sferoidi nisu bia iz nepojamno udaljene budunosti? Dali su oni, moda, bliski ovekovi potomci? Vizija se vraa. Sferoid izgleda mnogo ivotnije,ukazujui mu time da je na pravom putu. Da. ta su oni, oveanstvo iz vremena od pet, deseti dvadeset hiljada godina nakon Klejovog doba, iz vremena kada su hrastovi, lale, zumbuli i

mesec jo uvek postojali? Da. I gde je tu evolutivna logika. Nema je. Da bi se zadovoljio,ovek je i samog sebe preoblikovao. To je ova faza ovalnih sferoida. Kasnije e izabrati da

bude odvratna koza. A nakon svega, bie Hanmer. I svi mi uhvaeni u vremenski protok.Sine moj! uzviknu Klej. (erka? Roaka! Roak?) Pokuava, jednim naglim pokretom, da

proturi ruke izmeu reetki, kako bi zagrlio sferoid. No, oseti snaan udar i biva odbaennekoliko metara unazad; ostaje da lei na tlu, oamuen, i nekakve biljke, sline puzavici,stanu da se spliu oko njegovih bedara. Polako mu se vraa snaga. ao mi je, apue Klej

pribliavajui se opet kavezu, nisam imao nameru da te povredim. hteo sam samo daponudim prijateljstvo. Sferoid je sada boje ilibara. Boja besa? Straha? Ne, nego izvinjenja.Nova vizija ispuni Klejov um. Sferoidi meusobno priljubljenih kaveza, sferoidi koji pleu,sferoidi koji dodiruju jedni druge. Himna ljubavi. Pokuaj ponovo, pokuaj ponovo, pokuaj

ponovo. Klej isprui jednu ruku. Ona glatko prolazi izmeu reetki. Nije osetio udar. Povrinasferoida se nabira, vrtloi, i stvara se nekakva prikaza sa pipcima, koja se podie i hvata Klejaza ruku. Kontakt. Poverenje. meusobno razumevanje rtvi vremenskog protoka. Ja sezovem Klej, govori on, trudei se da istovremeno i misli na to to govori. Ali sve to primaod sferoida jeste, u stvari, niz ivih prizora iz njegovog sveta. Univerzalni jezik sigurno jonije bio stvoren u eri sferoida. Jer on izgleda sposoban jedino za komunikaciju u slikama. Uredu, ree Klej. Prihvatam ta ogranienja. Verujem da emo se i pored toga dobro slagati, ida emo uspeti jedno drugo da razumemo.

Pipci putaju njegovu ruku, i on je izvlai iz kaveza. Koncentrie se na stvaranje slika. Sa apstraktnim pojmovima stvar e biti mnogo

tea. Ljubav? Pokazuje sebe kako stoji uz enu svoje vrste. Zatim, kako je grli. Dodiruje njenegrudi. Potom kako leu u krevet i spajaju se. Predstavlja sjedinjavanje organa, sa svimdetaljima. Naglaava karakteristike kakve su kosa, mirisi, razni nedostaci. Zadravajui prizor

para koji se sjedinjuje, stvara jo jednu, dodatnu sliku: sebe na enki Hanmeru, kako izvodiisti obred. Potom prikazuje sebe kako stavlja ruke u kavez, dozvoljavajui pipcima da mu seobmotaju oko zglobova. Capisce? A sada da pokae poverenje. Da zamisli maku i maie?Dete i maie? Sferoid bez kaveza, kako grli drugi sferoid? Iznenadna reakcija, odgovor kojiznai nelagodnost. I promena boje sferoida: sada je boje slonovae. Klej menja sliku koju jezamislio, vraa sferoide u njihove kaveze. Nagovetaji olakanja. Dobro. A sada, kako da mu

prikae samou? Da zamisli sebe golog u prostranoj poljani prekrivenoj nepoznatim i stranimcveem. Treperave snove u domu. Scenu grada iz dvadesetog veka: punog guve i urbe, a

ipak tako dragog.Mi ipak komuniciramo, kae Klej. Da, sada zaista to inimo. Duga no se primie kraju. U aurnom osvitu Klej vidi mnoge biljke koje nisu bile

tu kad je sunce zalazilo: iljasto drvee crvenih rebara, treperavu puzavicu pruenu po tlu,


18/10318

ogromne cvetove prenika od nekoliko metara, u ijoj sredini trepere male glave pranika,rasipajui pri tom polen dijamantnog sjaja. Hanmer se vratio, i sada sedi, prekrtenih nogu, nanajudaljenijem kraju Klejove stene.

Imamo drutvo, obraa se Klej Hanmeru. Ne znam da li je i on uhvaen uvremenski protok, ili sam ga lino ja ovde dozvao. Naime, pokuavao sam sa nekimeksperimentima u sopstvenoj glavi. No, svejedno, on je...

Mrtav?

Priljubljen uz jednu stranu svog kaveza, sferoid sada lii na svenulu mahunu. Blistavasvetlost izgubila se sa tri njegove reetke. Klej osea da vie ne moe da stupi u kontakt sanjim putem zamiljanja slika. Prilazi kavezu, oprezno provlai dva prsta izmeu reetki, ali neosea nikakav ok.

ta se dogodilo? pita Klej. ivot odlazi, odgovara Hanmer. ivot ponovo dolazi.Poveemo i njega sa sobom. Doi.

Kreu pravcem suprotno od izlazeeg sunca. Ne dodirujui ga, Hanmer ispred njihgura kavez. Prolaze kroz jedan umarak, izmeu utog visokog drvea ije crveno lie treperiu gustim kronjama; Kleja ove treperave kronje podsete na uvijanje i grenje ranjenihmorskih zvezda. Da li si i ranije viao bia kao to je ovaj sferoid? pita Klej Hanmera.

Nekoliko puta. Vremenski protok nam donosi mnogo toga.

Mislio sam da je i on takoe rani oblik u evoluciji. Hou rei, mislio sam da je bliimom vremenu.

Moda si u pravu.Zato je umro?ivot je izaao iz njega.Klej se ve privikao na Hanmerov stil odgovora.Za kratko se zaustavljaju kraj bazena ispunjenog tamnoplavom vodom u kojoj mirno

plivaju okrugle zlatne ploe. Pij, kae mu Hanmer. Klej klekne uz ivicu. Skupljenimakama zahvata vodu i oprezno je prinosi ustima. Ukus joj je ljutkast. Najednom bivaispunjen otrim i ekstenzivnim oseanjem tuge, u svesti mu se javljaju slike mnogih

proputenih prilika, stvari koje se sada ine beznadno daleko, i taj oseaj tuge preti da ga

celog preplavi; vidi bezbroj mogunosti koje svaki trenutak prua, beskrajne trake autoputevana koje se sputa sumrak, i kraj kojih su postavljeni saobraajni znaci koji se u vonji jedvanaziru, i on se, prelivajui se preko granica svog bia, vrtoglavo sjuri i razlije po svim tim

putevima. Senzacija je veoma snana. Odnosno, senzacija ga pribliava jednom mnogotanijem poretku stvari; shvata da je obdaren novim moima percepcije, da do stvari sadadopire vie metaforino nego prostorno. Uzima jo jedan gutljaj. Percepcija se jo vie

produbljuje i intenzivira. Prihvata sve slike koje mu svetlucaju u svesti: jedanaest crvolikihstvorenja zaspalih u tlu ispod njega, krv koja poput varnica treperi u vrstom Hanmerovomtelu, magloviti bezoblini sferoid ije je splasnuto telo prilepeljeno uz kavez, krte ljuspice uunutranjosti ovih zlatnih plivajuih ploa. Ponovo pije. Sada vidi unutranjost stvari jo

preciznije. Polje percepcije se u koncentrinim krugovima prua sve dalje i dalje, u svimpravcima, a njegov mozak predstavlja centar oko koga se ovi krugovi stvaraju. Tano vidisastav tla ispod sebe: sloj crne ilovae ispod kog se nalazi sloj crvenkastog peska, ispod ovognalazi se sloj ljunka, koji opet nalee na sloj iskoenih granitnih blokova. Peremeravadimenzije bazena i sa matematikom tenou izraunava nagib njegovog dna. Tanoutvruje koliki ok za okolinu predstavlja proletanje malih stvorenja slinih slepim mievima,koja upravo proleu nebom iznad njega, izraunava brzinu rasta okolnog drvea, kao i brzinurasta korenja pruenog duboko u tlo. Ponovo uzima gutljaj. Tako je lako biti bog ovde,kae Hanmeru, i posmatra kako se zvuk njegovog glasa odvija od povrine vode u bazenu.Hanmer se smeje. Kreu dalje.

4

Nove moi opaanja izbledele su do podneva. Slabaan trag od njih jo je bio tu:


19/10319

mogao je da vidi, istina dosta slabo, kroz tlo, uz to, bio je svestan i dogaaja koji seodigravaju iza njegovih lea. Ali sve to vrlo, vrlo slabo. Sve je tako prolazno u ovom svetu.

Nada se da e naii na drugi bazen, ili da e se enka Hanmer vratiti, ili da e se vreme smrtisferoida zavriti.

Ispred njih sada se prua prirodni amfiteatar: irok i dubok usek krunog oblika, kojisa jedne strane prekriven gomilama velikog crnog kamenja obloenog plavim liajem. Pet

pripadnika Hanmerove rase sedi u blizini tog kamenja. Troje od njih je u enskom, a dvoje u

mukom obliju. Hanmer im se obraa: Pretposto. Dan je postao veoma topao; da je imaona sebi nekakvu odeu, Klej bi je sada sigurno skinuo. Sunce je leno visilo, nisko sputeno nahorizontu, i topli talasi energije valjali su se niz neravne strane amfiteatra. Hanmer ga nije

predstavio drutvu koje je sedelo uz amfiteatar, ali oni se ponaaju kao da su ve uli za njega.Podiu se i pozdravljaju ga sanjivim osmesima i kratkotrajnim melodijama koje istiskuju izgrla. Teko ih razlikuje jedne od drugih, ak i Hanmera sa tekoom razlikuje od druga dvamuka lana grupe. Jedna od enki klizne prema njemu. Ja sam Ninamen, kae. Hoe li

biti radostan ovde? Da li si doao zbog Otvaranja Zemlje? Je li buenje bilo bolno? Da li te japrivlaim? Ima melodian glas i dranje koje Kleja podseti na dranje Japanke. Izgledaprofinjenije i krhkije nego enka Hanmer. Zahvaljujui zaostatku od nedavne poveane moiopaanja, on uspeva da vidi njenu unutranju strukturu: sitne i providne polne lezde, kao i

zlatnu hormonalnu tenost koja krui njenim telom. Njena pristupanost raa nemir u njemu.Iznenada oseti stid zbog svoje nagosti, zbog velikog organa koji mu se klati izmeu nogu;zavidi ljudima Hanmerove vrste zbog njihovog zaklonjenog pola. Ninamen se okrete i potri

prema razbacanom kamenju, osvrui se da vidi da li je on sledi. On se ne pomera sa mesta.Hanmer, ili barem onaj za koga on misli da je Hanmer, izabrao je jednu enku i legao sa njomu nisku meku travu. Trea enka i preostala dva muka lana grupe poeli su da pleu, istina

pomalo usiljeno, ali uz dosta smeha i uz eta grljenja. Ninamen, koja se ludirala po okolnomkamenju, sada je poela da ga gaa grudvicama uzbranog liaja. Potrao je za njom.

Ona je neverovatno okretna. Lomatajui se po stenama da bi je uhvatio, isprd sebestalno vidi to njeno zlatno-zeleno vitko telo; dahe, znoj ga obliva, kalje od naprezanja. Natrenutke je gubi iz vida, da bi je ubrzo potom ugledao na nekom neoekivanom mestu. Tako

iskrsava, pokazujui mu jedanput svoje male grudi, drugi put svoju skladnu, nevelikustranjicu. Sledei je ovako ona mu izgleda gotovo kao ena iz njegovog doba, mada ga svakias neto podseti na jaz koji postoji izmeu njih: njeno glatko i ravno lice, skerletne oi, rukesa mnogobrojnim prstima koje podseaju na pauka. On zna, zahvaljujui pogledu kojim ju je

pogledao dok mu je mo opaanja bila pojaana, da njena unutranjost izgleda jezivo strano:nizovi pregrada pravouganog oblika, povezanih bisernim uskim kanalima sve to ima manjeslinosti nego to ga ima njegov organizam u poredenju sa organizmom jastoga. Pa ipak, on jeeli. I imae je.

Ispinje se na vrh najveeg kamena. Gde je ona? Osvre se na sve strane unaokolonema nikoga. Na vrhu stene nalazi se udubina, krater ispunjen kinicom; iznad povrine vodelelujaju se nekakve crne trake, stvarajui pri tom itav zvuk. On se naginje preko ivice i

poinje da zuri u vodu, mislei da je Ninamen moda, da bi se sakrila, uronila u bazen; no,uspeva da vidi samo odraz svog lika, i to ne na povrini vode, nego negde u njenoj kristalnojdubini. Deluje zgreno i nezgrapno Neandertalac obuzet poudom. Ninamen? zove je.Zvuk njegovog glasa stvara mehurie u vodi, nakon ega odraz njegovog lika nestaje.

Ninamen se kikoe. Vidi je deset metara iznad sebe, kako udobno lebdi u vazduhu:stomaka okrenutog prema dole, rairenih ruku i nogu. Moe da pseti strujanje ne-krvi kroznjene ne-vene, kao to, iz ovog poloaja, moe da oseti dah pobede nad silom gravitacije.

Doi dole, zove je on.Ne jo. Priaj mi o svom vremenu.ta eli da zna?

Sve. Od poetka. Da li umirete? Da li volite? Da li stavljate njegovo telo u njeno? Dali se svaate? Da li sanjate? Da li pratate? Da li Stani, prekine je. Pokuau da ti pokaem. Gledaj: ovako je bilo u ovom

vremenu.


20/10320

On joj otvara svoju duu. Oeajui se kao muzejska izloba, on joj prua pogd naautomobile, koulje, cipele, restorane, neraspremljene krevete, hotelske holove, avione, palmeu saksijama, telefone, auto-puteve, zrele banane, atomske eksplozije, elektrane, zoolokevrtove, zubarske builice, poslovne zgrade, saobraajne guve, olimpijske bazene, streljane, inovine. Daje joj na uvid filmove, kosaice trave, prene odreske, i sneg. Pokazuje joj crkvenetornjeve. Pokazuje joj parade. Pastu za zube. Lansiranje rakete.

Ona se uasno zaljulja u vazduhu i poe da pada.

Oajno poskoivi, elei da sprei najgore, on pritrava i hvata je u poslednji as; pritom je od naprezanja zastenjao. Njeno hladno telo privija se uz njegovo, drhtei u velikomstrahu, i prizori paninog uasa prelaze iz njenog i u njegov um. On vidi, kroz avetinjskuizmaglicu koja izobliava stvari, nekakve ogromne kamene ruevine okruglog oblika i petdinovskih stvorenja kako sede ispred njih, ukopana u mulj, i te zveri nalik dinosaurusima

polako diu glave, frku i oajno riu, potresajui zemlju svojom alobnom rikom, i vidiNinamen kako puzi ispred njih kao da ih moli i trai od njih oprotaj, a dinovski stvorovislini reptilima brundaju i breku, tresu svojim glavama, provlae svoje ogromne vilice krozmulj, i Ninamen jecajui polako tone u taj mulj. Slika poinje da se topi i nestaje. Klej nenozgrli devojku, nastojei da je umiri. Jesam li te povredio? tiho je pita. Da li ti je dobro?Ona drhti, iz njenog grla izlazi slab isprekidan zvuk. Potreno sam razumela, proaputa

konano. Nisam mogla da razumem tvoju pesmu, i to me je uplailo. Kako si ti udan!Poloi zatim ruke na njegovo telo, milujui ga svojim mnogobrojnim prstima po koi. Sadaon uzdrhta. Kliznue dole na zemlju, i on ostane da je ljubi u grlo, da je miluje po grudima,divei se njenoj srebrnastoj koi, ali u trenutku kada je poeo da prodire u nju desi se ovo:

padne mu na um da bi ona svakog asa mogla da poprimi muki oblik svoje rase i ta misaouini da neto kvrcne u njemu, kao da se prekinuo neki kontakt, i to je dovelo do toga da jeizgubio erekciju. Ona uzme da ga neno miluje po celom telu, ali uzalud: ne moe da povratierekciju. elei da pomogne, ona stane da se pretvara iz enskog u muki oblik, a potom

ponovo u enski oblik, i to takvom brzinom da je on jedva uspevao pogledom to da prati, alini ovo nije imalo nikakvog efekta, tako da se ona ponovo smirila u enskom obliku. Tihim,zabrinutim glasom ona mu ree: Molim te. Zakasniemo na otvaranje. Ove njene rei

uinie da ga prou trnci niz kimu; uspela je da pokida mreu otpora u koju se bio spleo, dazagolica njegov mozak, i da potakne njegovu mukost. Tada ga obgrli jednom nogom oko

pasa, a on, u strahu da se ovaj podsticaj ne izgubi, snano uroni u nju. Ona ga vrsto obgrli,kao da bi celog da ga upije u sebe. Zato ova bia uopte imaju pol i polne odnose? Nemasumnje da su oni u stanju da iznau mnogo neposrednije naine da ostvare kontakt. A sigurnoda to ne slui nikakvoj biolokoj svrsti, sada, u ovom kasnom datumu evolucije. Mora da je to

prosto ivotinjsko zadovoljstvo zastarelo i da je prevazieno, kao jedelje i spavanje. Zamiljaovako: oni su obnovili kopulaciju nje same radi, i opremili sebe svim tim penisima i vaginamau cilju svojevrsne maskarade, da bi to bolje razumeli prirodu svojih primitivnih gostiju.Miui kukovima napred nazad on se trudi da i dalje razvije tu fantaziju: pokuava dazamisli ljude Hanmerove rase u njihovoj aseksualnoj formi, glatke i ravne izmeu nogu kaomaine; za to vreme Ninamen, koristei deo njegovog tela koji je u njoj kao provodnik,direktno mu u mozak alje snano ekstatino oseanje, na koje on odgovara brzom i snanomejakulacijom; nakon toga, iscrpljen i oamuen, on lee na zemlju.

Hoe li nam sada pomoi da uinimo Otvaranje Zemlje? proapta ona kada je Klejotvorio oi.

ta je to?Jedan od Pet obreda.Neka religiozna ceremonija?Ovo njegovo pitanje ostaje poput mraza da lebdi u vazduhu. Ona ve silazi niz stenu.

Klej kree za njom, zamiljen, nesigurnog koraka, upadajui u pukotine na stenama;

osvrnuvi se, ona ga jednim pogledom, uz osmeh, odie sa tla, potom ga prenosi kroz vazduhdole do nje. Spustivi se, pod stopalima oseti toplo i vlano tlo. Ona ga vodi napred, premacentru amfiteatra, gde su se ostalih petoro ve okupili. Sada su svi u enskom obliju. Nijeuspeo da odredi ko je od njih Hanmer, sve dok mu se zvunim glasovima ostali ne


21/10321

predstavie: Bril, Serfis, Angelon i Ti. Njihova nena i gola tela blistaju se i presijavaju nasuncu. Postavljaju se u krug, hvataju jedno drugo za ruke. Koliko vidi, on je izmeu Ninameni Ti. Serfis, ako je to uopte Serfis, govori ljupkim, milozvunim glasom: ta misli da lismo mi dobri ili zli? Ninamen se kikoe. Neko iz kruga, pretpostavlja da je to Hanmer,uzvikne: Nemojte ga zbunjivati! Ali, svejedno, on je zbunjen. Privremeno osloboen

poude, zahvaljujui Ninamen, on se ponovo vraa mislimo neobinosti svih bia, i udi sesam sebi kako uopte moe da oseti seksualnu elju prema njima kada su oni njemu toliko

strani. Da nije to zbog neega u vazduhu? Ili, pak, prvrupa moe da poslui svrsi, ako jeovek ve uhvaen u vremenski protok.One pleu. On plee s njima, mada ne moe do kraja da sledi pokrete njihovih

elastinih udova. Dodir koji osea drei se za ruke sa njima ini da mu najednom postanehladno. U dnu stomaka osea ledenu grudvu, nesigurnost, jer zna da Otvaranje Zemlje upravo

poinje. Snani talasi misli podiu se u njegovoj lobanji. Pogled mu se zamagljuje. Njih es-toto+ mu prilaze, okruuju ga, prislanjaju svoja hladna tela uz njegovo. Njihove otvrdle

bradavice osea kao peckanje vatre na svojoj koi. Prisiljavaju ga da legne na tlo. Da li je ovoprinoenje rtve, i da li je on odreen za rtvu?

Ja sam Angelon, tiho pevui Angelon.Ja sam ljubav, peva Ti, Ja sam Ti. Ja sam ljubav.

Ja sam ljubav, peva i Hanmer. Ja sam Hanmer.Ja sam Serfis. Ja sam ljubav.Ja sam Bril.Ja sam Angelon.Ljubav.Ninamen. Ja sam ljubav.Serfis. Njegovo telo se iri. Postaje mrea spletena od finih bakarnih ica, mrea

koja obmotava itavu planetu. Jo uvek ima duinu i irinu, ali vie nema visinu. Ja samNinamen, peva Ninamen. Planeta poinje da se otvara. On prodire u nju.

Vidi sve.Vidi bube i insekte u jazbinama, crve u njihovim tunelima, vidi kako se korenje od

drvea, grmlja i cvetova splie, uvija i iri, vidi podzemne stene, razaznaje slojeve tla. Dragokamenje blista u Zemljinoj kori koja se tu pred njim rastvara. Otkriva postelje podzemnihreica, blistave podove jezera. On dodiruje sve, i sve dodiruje njega. On je zaspali bog. On je

prolee koje se vraa. On je srce sveta.Silazi u dublji sloj Zemlje, gde bazeni nafte tuno kaplju na sloj tihih kriljaca, i

otkriva grumenje zlata koje priguenim sjajem blista u zemlji, i gazi kroz bistri potoi ukome se sjaje safiri. Tada dospeva do dela planete koji je nekada bio ovekov dom, u nekoj odgeneracija nakon njegove; sav obuzet uasom on luta ulicama kroz iste i prostrane tunele,zatim sree robote koji se predusretljivo nude da zadovolje svaku njegovu potrebu. Mi smo

prijatelji ljudi, kau mu. Prihvatamo sve nae nekadanje obaveze. Cela planeta se zatrese,i za jedan kratak trenutak, u kome zatreperi i sam vremenski protok, on uspeva da vidi ovajgrad ponovo nastanjen; vidi visoke i uznemirenog izgleda ljude, kako se kreu kroz ovehodnike: oni su bledi, irokih lica i, osim to im telo izgleda krhkije i neotpornije, sasvim sunalik mukarcima i enama iz njegovog doba. On bez aljenja prolazi i kroz njihov nivo, iuranja jo dublje u Zemlju, dospevajui do dna njene utrobe: do njenog jezgra. Tu vidiuarenu magmu i unutarnje plamenove. Stara planeta se jo uvek nije ohladila? Nije, baremne mnogo. Ostala sam bez meseca, i moja mora su se izmenila, ali unutra, u svom jezgru, ja

jo uvek sijam toplim sjajem. Njegovi prijatelji su uz njega. Ja sam Bril, ape Serfis. Jasam Angelon, kae Ti. Svi su sada u mukom obliju, i svaki od njih je izvadio ud iz zatitnenavlake. Da li nameravaju da oplode Zemljinu koru? Podiu se oblaci guste plave pare, i onvie ne moe da vidi Hanmera i njegove drugove; ustremljuje se prema gore, prolazei kroz

porfir i alabaster i sardoniks i dijabaz i malahit i feldspat, prodirui kroz zemljino tkivo kaotanka igla, dok konano ne stigne do povrine. Izranja. Napolju je pala no, i njegovi prijateljilee iscrpljeni u amfiteatru, troje u mukom, a drugih troje u enskom obliju; njihovaoputena tela prekrili su rojevi zlatnih zolja, koje zujei mile po njima. Sav oduevljen Klej


22/10322

otkriva da moe da hoda u vazduhu. Die se u visinu od oko deset metara i, glasno se smejui,ini nezgrapne korake. Kako je to lako! Mora samo da pazi na razdaljinu izmeu sebe i tla.Da! Da! Da! Hoda kroz vazduh celom duinom amfiteatra. Puta da klizne dole dok nogamagotovo ne dotakne bunje razbacano po tlu, a onda se ponovo podigne uvis. Korak zakorakom. Vredelo je biti prenet iz svog vremena, i biti izgubljen u dalekoj budunosti, da bise hodalo po vazduhu kako to on sada ini, i to ne u nekom bestelesnom obliku kako je tonedavno doiveo ve ovako, u svom vlastitom, smrtnom telu.

Sputa se na tlo. Vidi svetlucavi metalni kavez i beivotno smeurano telo sferoidakako lei na njegovom dnu. Prilazi mu i stavlja ruke na njegove blistave reetke.Niko ne treba da bude mrtav u noi Otvaranja Zemlje, kae Klej. Neka snaga

ponovo ude u tebe! Hajde! Hajde! Rukama dodiruje hrapavo telo sferoida. uje li me?Sine, keri, roae, roako, ja te zovem natrag u ivot. Iz dubine otvorene Zemlje stane daistie novi ivot i da ulazi u sferoid, i on ponovo zadobija svoju punou i zaobljenost, ponovo

je gladak i vrst, i ponovo se na njemu prelivaju boje: ljubiasta, crvena, ruiasta. Ponovo jeiv. Klej moe da razume, bez rei izraenu, njegovu izjavu zahvalnosti. Mi ljudi se uvekdrimo zajedno, kae on sferoidu. Ja se zovem Klej. Moja era je bila pre tvoje ere, pre nego

je rasa promenila oblik. Mada, zna, kasnije epohe ponovo su se vratile prvobitnom obliku.Oni Spavai tamo, nai domaini, oni

Hanmer, Bril, Serfis, Angelon, Ti i Ninamen trepere, postaju sve nejasniji, prelazeinaizmenino iz mukog u enski oblik, as se nekontrolisano miu, a as su potpuno mirni.Oni jo uvek uestvuju u ceremoniji Otvaranja Zemlje. Klej se pita da nije moda trebalo sanjima da ostane do kraja, ali da je tako uradio, onda nikada ne bi osetio zadovoljstvo kakvo jeimao od ove etnje po vazduhu, niti bi sferoid vratio u ivot. Ovo je bio dan pun uda.Ovakvu radost nije osetio nikada ranije.

Klejovo oseanje sree ne mogu da pomute ni odvratna kozolika stvorenja koja upravoulaze u njegov vidokrug. Klej se lagano nakloni prema njima, obraajui im se: Ja samKlej, objanjava im on. Od svih onih koji su uhvaeni u vremenski protok, izgleda da sam

ja najstariji. Sferoid dolazi iz ere koja je nakon mog doba. Ovi ovde, pokazujui pri tom naHanmera i njegove drugove, oni predstavljaju dominantnu vrstu sadanjeg trenutka. A vas

troje, pretpostavljam, dolazite iz nekog perioda u sredini, izmeu njih i sferoida, kadaPretee mumlajui, ljudi-koze krenue prema njemu.Oni jedan sa drugim govore nekakvim turobnim i monotonim jezikom, a napred se

kreu polako i oprezno poput hijena. Ispunili su vazduh zadahom trulei. Klej se trudi da odsebe odagna oaj i razoarenje, govorei sam sebi da ne treba ni o kome suditi samo pospoljnim znacima; ovo su takoe sinovi oveji, i u nekoj prohujaloj eri mora da su

predstavljali vrhunac ljudskih stremljenja. Hou da budem naivan: da budem pun milosra: dabudem onaj koji voli. Oni mu prilaze sasvim blizu, unose mu se u lice, zapahnjujui gaogavnim zadahom iz usta, prskajui ga svojom lepljivom pljuvakom. Klej je poeo da kalje,dok je rukom zapuio nos. Oni su ispruili ruke ispred belih, bez ijedne dlake, grudi; prsti suim kratki i zdepasti, sa ranicama na mestima gde se koa ljuti, i bez noktiju. Ritmino seklate u kukovima. Klej je siguran da u njihovim oima tinja plamen zla. Runo korenje kojenie za njihovim stopama, sada je preplavilo itav amfiteatar. Moemo li da razgovaramo?

pita Klej. Ovo je no Otvaranja Zemlje. Hajde da pokuamo da razumemo jedni druge, davolimo jedni druge. Kako ja vama mogu pomoi? Stvorenja se primaknu blie njemu. Senkaozbiljne opasnosti nadvila se nad Kleja. Uznemiren, on pokuava da se odigne od tla, alinjihove ruke se pruaju i hvataju ga, spreavajui ga u tom naumu. Poinju da ga gurajunapred-nazad, da ga bacaju od jednog do drugog, uz pitav podmukao smeh. Da li je ovo igra?Kao lovaki psi to se igraju sa opkoljenim zecom! Pogreno ste me razumeli, kae imKlej. Ja sam ljudsko bie, moda jako rani oblik, ali opet mislim da zavreujem bar osnovno

potovanje Guranje postaje sve snanije i neprijatnije. Oni se nadnose nad njega; njegova

glava dosee tek do njihovih grudi. Lupaju nogama po tlu, koje od toga podrhtava. Iskezili suzube.Hanmer, Ninamen, Ti, Serfis, Bril i Angelon sede na tlu i to posmatraju. Nijednim

pokretom ne pokazuju elju da se u ovo umeaju.


23/10323

Jedino sferoid pokazuje da mu nije. milo to ova kozolika stvorenja maltretiraju Kleja.On ljutito mrmori prema njima. Ali ljudi-koze njegov jezik razumeju manje nego i sam Klej.Oni nastavljaju da ga guraju i da se poigravaju sa njim. Osea da ga koa pee na mestimagde ga ova stvorenja dotaknu. Gurkajui ga, oni uporno neto mrmljaju i to kao da jeupueno njemu. ta hoe da kau? Klej zamilja da mu govore: postae kao mi. Postaekao mi. Postae kao mi. Da li je ta napukla vriska njihov smeh? Kakav je to zlosreni sticajokolnosti stvorio ova bia, i kako je mogao da ih stvori iz ljudskih gena? Oni su kao kosturi

to se klate u budunosti. Oni su ala kojom e se budunost podsmehnuti snovima svihutopista. Klej se pod njihovim udarcima rui na zemlju. Kraci brzorastueg korenja obavijajuse oko njega, tako da jedva dolazi do daha. Pa ipak, utehu nalazi u misli da su ove zveri tek

prolazna etapa u prii koja se zove evolucija. oveanstvo e proi kroz tu fazu, proieno, inastaviti razvoj u pravcu bogolikog Hanmera. Da, ova misao mu pomae da se umiri, madaovaj sadanji bogoliki Hanmer, koji sedi blizu njega, vrlo malo ini da bi mu sada, u nevolji,

pomogao. Migoljei se na tlu, Klej uspeva da se provue izmeu njihovih nogu i krene,puzei niz kosinu amfiteatra, ka Hanmeru i njegovim prijateljima. Ti! Hanmere! uzvikuje.Oteraj ova stvorenja od mene! Zar ne moe da dri pod kontrolom svoje sopstvene

pretke?Hanmer se nasmeje. Dragi moj, oni su trenutno u slubi Greke. I na taj nain su

izvan moje kontrole.Ljudi-koze su primetili da im je Klej umakao. Zbog toga se sada ustremljuju na

sferoid, ali kada dodirnu kavez, osete ok od udara kojim se sferoid brani od opasnosti, i onise mumlajui povlae nazad, i ustremljuju opet na Kleja.

Kako da im pobegne? Bubotke bi jo i mogao da podnese, ali ne i taj smrad, i tunjihovu bolesnu runou. Poklizavajui i spotiui se on se uspinje do vrha amfiteatra, a zatim

pojuri u tamni prostor koji opasuje ovaj amfiteatar, prostor koji brzo prelazi u umu. ujekako iza njega ljudi-koze frku: hhruhf, hhruhf, hhruhf. Ovaj nagli trk neoekivano se zavriu vodi. Oseti vlanost na nogama, pokua da se zaustavi, no, o neto se saplete, tako da sestrmoglavi u vodu. Pri tom je snano pljusnuo po njenoj povrini. Neto iz dubine epanjegovo telo. I on tone ka dnu.

5

Disanje pod vodom nije uopte tako teko kako je zamiljao. On napuni vodom plua,zapravo, natopi ih vodom, sve do i najmanje njihove upljine; iz toga zatim on crpe energiju.Panika brzo prolazi. Prilagoava se. Nalazi se u crnom bazenu ija je dubina otprilike pet putavea nego irina. Voda je hladna. On lagano klizi kroz vodu sredinom bazena, pokreui setek ovlanim pokretima svojih stopala, i za to vreme iz sebe istiskuje i poslednje mehurievazduha. Ovde nije sam; primeuje jedno bie. Ono strpljivo eka da se on prilagodi novoj

sredini. Ja samKvi, obraa mu se stanovnik bazena, aljui mu ovu informaciju kroz strujanjeplavih, zelenih i crvenih mehuria, koji naspram dna bazena izgledaju kao da su od fosfora.Jasam neprijatelj Greke. Ovde si bezbedan.

Ja sam Klej.Klej, ja u ti pruiti zatitu.Klej stvari oko sebe sada vidi mnogo jasnije. Voda u bazenu je podeljena u devet

zona, od vrha prema dnu, i svaka od tih zona je razliite temperature, slanoe i gustine vode, iu svakoj od njih preovlauje razliita molekularna struktura. Granice izmeu zona su jasno inedvosmisleno obeleene posebnim treperavim pojasevima vode. Iznad povrine vode, kojase odavde ini blistavom poput elika, vide se tri mutne mrlje, crvene i ute boje, kako sekreu levo-desno. KleJ konano shvati ta je to: koze koje je on prevario stoje sada iznad

vodene povrine i utueno gledaju u vodu. Klej je za sebe odabrao etvrtu zonu od vrha. Trizone ispod njega nalazi se Kvi; on ima oblik stuba smaragdnog sjaja. Klej izotrava svoja ulai otkriva da je Kvi ogromno izdueno bie koje podsea na lignju: sa jedne strane njegovogtela nalazi se glatka i zaobljena povrina, a sa druge strane telo se iri u pet vitkih krakova.


24/10324

Oigledno je da ovo bie poseduje nekakvu smirenu, ali vrlo snanu i monu inteligenciju,koja se manifestuje ljubiastim sjajem oko njegove glatke crne koe, dok se njegove misli uobliku mehuria, poput pahuljica raznobojnog snega, kovitlaju vodenim prostorom bazena.Klej mu se primie blie.Mene je vremenski protok ovde doveo. Da li je to sluaj i sa tobom?

Nije. Ja sam ovde domai.Ovde, dakle, postoji nekoliko inteligentnih vrsta?

Ima prilian broj takvih vrsta, odgovara mu Kvi.Mi Disai, da ponem od nas, zatim

su tu Skupljai, Jedai, ekai, Pomagai, Unitavai....Stani malo, to je prebrzo za mene! Pokai mi jednog Skupljaa.Kvi mu pokae Hanmera: glatkog i dvopolnog, okretnog i profinjenog, moda malo i

povrnog Hanmera.Kako izgleda eka?Maglovit lik, duboko ukopan u tlo, nalik oivljenoj dinovskoj argarepi, interesantniji

nego bia koja je do sada video.A Jeda?Ogromna usta puna zuba. Nekoliko redova zuba gube se u mranoj unutranjosti usne

duplje. Oi kao da su poloene na tacnu. U njemu je, nema sumnje, gorka i mrana dua. Pokoi ima krljut. Ima i kande.

Svi ovi su ljudska bia? pita Klej. Da. A i ostali.Klej je zbunjen. Logika kao da je opet izostala. Zato se toliko mnogo oblika

istovremeno razvilo?Nisu se istovremeno razvili. Nego jedan za drugim. S tim da stariji oblici ivota nisu

iezavali. Uznapredovali smo u preivljavanju, u ovim vremenima.Skupljai su najnovija vrsta?

Da, odgovara Kvi.I najdominantnija, superiorna u odnosu na druge vrste?Najnovija,ponavlja Kvi.Ali oni imaju moi koje stariji oblici nisu imali, insistira Klej. Nisu razliiti samo po

obliku, zar ne?

Kvi mu u tome daje za pravo.Da li se tvoja vrsta u evoluciji javila blizu mog doba?Ne.

Klej pokazuje Kviju ljude-koze.A ovi?Blii su tebi nego meni.Ah! uzdahnu Klej.Pokuava da u svojoj glavi sredi sve ove nove podatke. Skupljai, Jedai, ekai,

Disai, Unitavai, Pomagai: najmanje est vrsta trenutno nastanjuje svet, i sve onepredstavljaju est sukcesivnih faza u razvoju oveanstva. Da. S tim da jedino Skupljaipredstavljaju trenutni oblik ivota, dok su ostali ne vie nego zaostaci iz prolosti koji se jomotaju ovuda. Da. A ljudi-koze, a sferoid? Iezle forme, uhvaene u vremenski protok, idopremljene ovde. Da. I on sam, majmun koji je vremenom izgubio gusto krzno? Isto je i sanjim. Njegova vrsta je nestala, sva dela iz njegove epohe su zauvek iezla, jedino su geni

pretrajali: poput blistavog plodnog mlaza kog nita ne moe ugasiti, ti ljudski geni protegli suse kroz itave milenijume. Koliko ivotnih formi pita se Klej lei izmeu njega i najstarijeod ovih preivelih formi? Blistavi lanac ljudskog roda protee se kroz sve epohe. Mi smodrska forma ivota zakljuuje Klej. Menjamo se, ali ne nestajemo. Naa dela bivajuzaboravljena, ali mi ipak pretrajavamo. Kako smo uopte mogli da se plaimo srdbe bogova,kada smo ih mi nadiveli?

Sa oseanjem trijumfa Klej poinje da klizi iz jednog u drugi nivo bazena. Uiva utome to je svestan razliitih pojaseva vode u bazenu. Ovde je voda klizavija i hladnija nego

tamo; ovde voda ima slan ukus i bakarnu boju, tamo je blistava i ima ukus krea. U jednompojasu osea da mu je telo sabijeno. U drugom njegovo telo se iri. U sledeem mora jako dase napne da bi proao kroz gust zid molekula. Primeuje da je i sam izmenjen, da ima oblikduguljast i gladak poput foke, da ima iljastu njuku i snana peraja. Lebdi kroz vodu! Leluja!


25/10325

Roni! Pliva levo-desno! Otiskuje se prema povrini. Ljudi-koze su jo uvek tu, turobnogledaju u vodu bazena, dok im iz nozdrva cure sline. Klej im se obraa: Zaronite zajedno samnom! Ne. Oni ukoeno stoje na obali. On ponovo zaranja u dubinu, upijajui u sebemudrost Kvija.

ime se ti bavi?pita ga Klej.Istraujem.ta istrauje?

U poslednje vreme istraujem prirodu komunikacije. Prouavam razmenjivanjeljubavi, i prolazim svim putevima te razmene. Da li je ljubav postojala u tvojoj eri?Mi smo verovali da postoji.Da li ste imali uticanje, splitanje, razmenjivanje, stapanje?Ti pojmovi mi nisu bliski, odgovara Klej.Ali, slutim ta oznaavaju.

Razgovaraemo o tome.Drage volje.Ali nakon toga Kvi je naglo zautao, i nestao iz Klejovog vidokruga. Nakon izvesnog

traganja Klej ga otkriva na samom dnu: lagano se pokree, ukopavajui se u muljevito tlo. Pritome isputa crne mehurie. Da li je Kvi izgubio interes za njega? Kvi alje treptaj koji gauverava u suprotno.Pokazau ti na nain ljubavi.

I Kvi mu predoava viziju.Vidi Jo Jedan bazen, hladan, taman i dubok. Vidi jo Jednog Kvija kako pliva pri

njegovom dnu. Izmeu tog Kvija i ovog u Klejovom bazenu postoji snana i blistavaharmonija. Vidi potom i treeg Kvija u treem bazenu. On je povezan sa ova dva Kvija. Tu jei etvrti. I peti. I esti. Bazeni su hladne aure koje su poput otrih bodlji zabodene u kouzemlje, i u svakoj od tih aura nalazi se po jedan Kvi. I svi su povezani. Kroz ovog to lebdiispred njega Klej postaje svestan postojanja sedamdeset devet ovakvih stvorenja koja senalaze du itave planete. To je njihova ukupna populacija, mada ih je nekada bilo vie,nekada kada su, u Jednoj drugoj epohi, oni vladali Zemljom. Sada se nijedan Kvi vie ne raa.

Nijedan Kvi vie ne umire. Nezgrapna udovita, zatvorena u svoje vodene jazbine, stvorili suneku vrstu upornog i trajnog opstanka. A postoji i ljubav izmeu njih. Gledaj samo! Beli i

topli mlaz izvija se iz Jednog, i uranja u drugi bazen. Jedan Kvi utie u drugog Kvija; pipci imse spliu, potom razdvajaju i palacaju oko njih mutei pri tom vodu u bazenu. Pa ipak, ovospajanje nije ekstaza fizikog tipa. To je pre neka vrsta tamnog i bespolnog, hladnog spajanja.Jedan Kvi splie svoju duu oko due drugog Kvija. Razmenjuju materiju koja predstavljaivotno iskustvo. Oni se stapaju i postaju to isto to su i bili: Kvi. Uivljujui se u to, Kleja

preplavi tao snaan oseaj bede, da skupi svoja peraja i potone tri nivoa ispod onog u kom jebio. Ljudski rod se, dakle, srozao ak dovde razmilja on evoluirao je u ove podvodnekreature, u ove lignje, koje iz melanholine dosade komuniciraju jedno sa drugim, i to samona udaljenosti. ta se oveku moralo dogoditi pa da postane Kvi, da postane stvorenje

potopljeno u vodu. Kakva se to hemijska promena desila, i kada, i zato? Tek, ovde, svako usvom bazenu, lee njih sedamdeset devet, snanih i sigurnih bia, i jedno drugom saoptavajustvari znane ve milenijumima. Klej poinje da jeca. Pa ipak, to se vie udubljuje u zajednicuKvija, on otkriva bogatstvo njihovog ivota, mnoge dimenzije ovakvog oblika postojanja,koje se na prvi pogled ne vide. Oni su nalik dugo oenjenim ljudima; oni zadovoljstvo nalazesamo jedni u drugima, odnosno, samo u sebi, u svom sopstvu. Takvi smo i mi bili, tako smo imi inili, zato smo valjda tako i proli, i onda je ova vrsta zavladala svetom, nakon nje druganeka vrsta, posle nje neka trea, dok svi mi, uhvaeni u vremenski protok, nismo preneseniovamo, mi smo Klej, i mi volimo, mi volimo, mi volimo, i mi smo Kvi. I Klej je Kvi. Klej se

polako gubi u ovim vodenim sanjarenjima. Granice njihovog bia poinju da blede i danestaju. Svest mu se pretapa u svest Kvija. Nikad ranije nije se oseao ovako sigurno. Lei nadnu bazena, miran poput Kvija, pod pritiskom od pet atmosfera. Prolaze itavi vekovi. On

die polako i oprezno, uvlaei svetle mlazeve vode u svoje telo, sporo iz sebe izbacujuimehurie. Svestan je sanjivog postojanja svih tih Kvija u njihovim odvojenim bazenima.Kako je duboka njihova ljubav! Kako je savrena! Veza izmeu njega i tih bia najednom

puca, i on naglo ostaje sam, slomljen, nekontrolisano plivajui ka povrini. uje glasan smeh


26/10326

ljudi-koza koji ga ekaju napolju; vidi

Documents

Robert Silverberg - Sin čovečiji